EGZEKUTIVNE FUNKCIJE

Egzekutivne funkcije je teže definisati, ali je to svakako izuzetno važan konstrukt, jer se odnosi generalno na psihičke procese uključene u svesnu kontrolu misli i akcije. Lurija ih definiše kao sposobnosti organizacije, usmeravanja, održavanja i kontrole sveukupne aktivnosti individue.

Iako su dugo proučavane iz neuropsihološke perspektive, u istraživanjima koja su nastojala da funkcije mapiraju na neurološkoj strukturi, sada su EF fokus i raznih drugih istraživanja, koja ih posmatraju iz različitih perspektiva, uključujući oblasti razvojne psihologije i razvojne psihopatologije. Razvojna istraživanja egzekutivnih funkcija su otkrila da: (a) EF se javljaju u ranom razvoju, verovatno krajem prve godine života; (b) razvoj EF se odvija u širokom uzrasnom opsegu, sa bitnim promenama između oko 2. i 5. godine, performanse na odraslom nivou se dostižu oko 12 godina, a performanse nekih slojeva nastavljaju da se menjaju i u odraslom dobu; (c) ispadi EF se dešavaju u različitim situacijama, u različitim dobima i ove situacije su određene složenošću zahteva (d) iako EF mogu da se razumeju kao prilično generalno područje, može da se napravi razlika između razvoja relativno „vrućih“-afektivnih aspekata, povezanih sa orbitofrontalnim korteksom, i razvoja čistije kognitivnih „hladnih“ aspekata, povezanih sa dorzolaternim prefrontalnim korteksom; (e) smetnje kod EF često mogu biti posledica različitih poremećaja epigenetskog procesa; (f) različiti razvojni poremećaji mogu uključivati oštećenja različitih aspekata EF.

Kroz istoriju, konstrukt EF se formulisao kroz analize posledica oštećenja prefrontalnog korteksa. PF lezije prouzrokuju poteškoće planiranja, formiranja ideja, koncepata, apstraktnog mišljenja, donošenja

odluka, kognitivne fleksibilnosti, korišćenja fidbeka, vremenske organizacije, fluidne ili generalne inteligencije, nadgledanja aktivnosti...

Razni istraživači su pokušavali da bliže objasne EF, dajući listu aktivnosti za koje su one zadužene, ili baveći se pojedinim aktivnostima zasebno (npr. inhibitornom kontrolom). Neki određuju EF kao kognitivni mehanizam višeg reda, koji čini inhibicija, radna memorija i strategije potrebne za pripremu odgovora. Međutim, po Luriji, PF korteks i ostali neurološki sistemi sastoje se funkcionalnih sistema, koji su u interakciji i podrazumevaju integraciju podsistema. Podsistemi igraju specifičnu ulogu, ali ne mogu funkcionisati zasebno, van većeg sistema čiji su deo.

Iako su EF tradicionalno povezivane sa prefrontalnim korteksom, one zavise i od integriteta drugih moždanih struktura (npr. limbičkog sistema). EF nisu sinonim za funkcije PF korteksa (pacijenti sa povredama PFK nisu uvek imali oštećene EF, niti su oni sa oštećenjem EF uvek imali oštećenje PFK).

Prefrontalni korteks se nalazi anteriorno od premotornog korteksa i motorne aree (i po nekim autorima isključuje anteriorni cingularni girus). U odnosu na druge delove mozga PFK je jedinstveno prilagođen sposobnostima integracije informacija i regulacije emocija, misli i akcija. PFK se sastoji iz više posebnih oblasti, ali tri šire oblasti su dorzolateralni, orbitofrontalni i mediobazalni PFK.

Dorzolateralni PFK je pored veze sa orbitofrontalnim korteksom povezan i sa drugim oblastima mozga, koje mu dozvoljavaju da igra veoma važnu ulogu u integraciji senzornih i mnestičkih informacija i u regulaciji intelektualnih funkcija i aktivnosti (posteriorni asocijativni korteks...).

Orbitofrontalni korteks je deo fronto-strijatnog kruga, koji ima jake veze sa amigdalom i ostalim delovima limbičkog sistema. Dakle, OFK je zadužen za integraciju afektivnih i neafektivnih informacija i za regulaciju ponašanja usmerenog na zadovoljenje potreba. Takođe kontroliše naše ponašanje, vezano za socijalne situacije.

Mediobazalni korteks zadužen je za autoregulativne procese, inicijativu i motivaciju, a takođe određuje i procese kognitivne kontrole (održavanje pažnje, koncentracija, integracija kompleksnih informacija).

EF u tipičnom razvoju

Prema razlikovanju funkcija DL-PFK i OFK, EF uključuju oboje - vruće i hladne aspekte. Oni se razlikuju prema tome koliko ih regulišu afekti i motivacija. Dok su hladne EF više zadužene za apstraktne i dekontekstualizovane probleme, vruće su zadužene za probleme koje karakteriše visoka afektivna uključenost, ili zahtevaju fleksibulnu procenu afektivnog značaja stimulusa. Vruće EF odgovaraju funkcijama OFK.

Kada razmišljamo o razvoju „toplih“ i „hladnih“ EF, važno je da zadatke kojima se mere ove funkcije treba da budu prilagođeni razvojnom nivou. Tako kompleksnost zadataka, ili što je još bolje kompleksnost kognitivnih procesa, koje zadaci zahtevaju određuje razvojni nivo. Iz ove perspektive, zadaci kao što je „Zamena objekta“ su relativno proste mere „toplih“ EF, dok je zadatak „Kockanje“ relativno kompleksan. Slično tome, „Odlaganje odgovora“ je relativno prosta mera „hladnih“ EF, dok je „Viskonsin test sortiranja karata“ relativno kompleksna.

Ipak, OFK i DLK su deo jednog usaglašenog sistema, i u normalnom slučaju oni rade zajedno čak i u jednoj jedinoj situaciji. Zato je nemoguće konstruisati zadatak koji će meriti samo „tople“ ili samo „hladne“ EF, iako je moguće razviti zadatke kod kojih su naglašenije jedne, ili druge.

Većina razvojnih istraživanja EF bila su fokusirana na hladne EF. Tek u skorije vreme istraživanja bivaju fokusirana i na tople EF.

ŠEMA

Okvir rešavanja problema

Jacques i Zelazo su EF posmatrali kroz okvir rešavanja problema. Oni su proces rešavanja problema podelili na četiri faze, odnosno četiri vrste aktivnosti usmerene ka istom, zajedničkom cilju. Dakle, posmatrali su EF kroz njihov ishod, odnosno ono što one obezbeđuju.

Reprezentacija problema

Jacques & Zelazo su merili reprezentaciju problema u predškolskom uzrastu pomoću Flexible Item Selection Task-a (detetu se pokažu 3 karte i traži se da odabere 2 karte koje se podudaraju po nekoj dimenziji, a onda da odabere drugi par koji se podudara po drugoj dimenziji (boje, oblici). Pri prvoj selekciji različitih dimenzija, 3-godišnjaci su bili mnogo lošiji od 4-godišnjaka i 5-godišnjaka, koji se međusobno nisu razlikovali. Pri drugoj selekciji 4-godišnjaci su bili lošiji od 5-godišnjaka, što sugeriše na to da iako razumeju osnovne instrukcije zadatka i mogu pravilno izabrati pri prvoj selekciji, imaju problem pri ponovnoj reprezentaciji obeležja testa na drugi način (prema drugoj dimenziji).

Tople mere reprezentacije problema uključuju mnoge testove „teorije uma“, koji zahtevaju fleksibilnu reprezentaciju problema, gde se od dece zahteva da nešto reprezentuju sa više tačaka gledišta.

Među najšire korišćenim predškolskim merama teorije uma su strategijska obmana (reprezentacija situacije gde nekoga mogu da prevare) i razumevanje lažnih verovanja (deci se ispriča priča, u kojoj jedna osoba sakrije neki predmet na poziciju A, zatim se predmet bez znanja te osobe premesti na poziciju B; meri se da li deca uspevaju da predvide gde će ta osoba tražiti željeni predmet). Iako se većina 4-godišnjaka i 5-godišnjaka pokazuje veoma dobro na ovim merama, 3-godišnjaci često odgovaraju pogrešno, što sugeriše na razvojni napredak u toplim problemima reprezentacije tokom predškolskog uzrasta.

Planiranje

Najbolje studije planiranja, za naše svrhe, su one koje ulažu napore da razviju zadatke koji su relativno čistih mera planiranja, sa ciljem da smanje poteškoće koje se mogu pripisati drugim fazama rešavanja problema, kao što je izvršenje. U najvećem delu, ove studije se služe zadacima kao što je „Tower of Hanoi“ (određeni broj diskova različitih veličina u određenoj poziciji na 3klina iste veličine; deca treba da prebace diskove sa startne pozicije do određene ciljne pozicije, imajući u vidu određena zadata pravila), tražeći od dece da opišu svoj plan bez njegovog realnog izvršavanja.

Neke studije su pokazale da 4-godišnjaci tipično dobro reše probleme od 2-3 poteza, 5-godišnjaci često dobro reše zadatke od 4 poteza, 6-godišnjaci od 6 poteza. Znači, razlike u godinama koreliraju sa dužinom zadataka koje deca mogu da reše.

Brooks, Frye & Sanuels proučavali su planiranje u kontekstu vrućih EF kod strategijske obmane. Ovi autori navode da 3-godišnjaci, koji se

loše pokazuju na merama strategijske obmane mogu imati teškoće u odabiru odgovarajućeg plana, ili mogu imati teškoće u izvršavanju plana, koji je odgovarajući. Da bi napravili razliku između ovih mogućnosti, autori demonstriraju deci dva skoro formulisana plana, jedan obmanjujući, drugi ne, i pitaju decu da izaberu onaj koji može prevariti drugu osobu. 4-godišnjaci biraju obmanjujući plan, dok 3-godišnjaci ne. Ovi rezultati sugerišu da postoje izražene promene u planiranju predškolaca u domenu toplih EF.

Egzekucija-izvođenje-sprovođenje plana u delo

Prateći Lurijin rad o upotrebi pravila kod dece, Zelazo & Reznick istražuju upotrebu pravila kod 2,5-3-godišnjaka, koristeći Test sortiranja karata, u kojima je deci prezentovano par pravila i kasnije traženo od njih da primene ta pravila da razvrstaju 10 karata u testu. 2,5-godišnja deca nisu uspela da pravila primene, uprkos poznavanju karata, a 3-godišnjaci su dobro uradili. Kasnija istraživanja pronalaze da 2,5-godišnjaci imaju poteškoće iako im je pružena pomoć i olakšice. Analize dečjih grešaka pokazuju tendenciju ponavljanja odgovora, kada pogreše često stavljaju karte u kutiju u koju su stavljali kartu pri prethodnom pokušaju.

3-godišnjaci do 5-godišnjaci primenjuju pravila, na zadatku Dimensional Change Card Sort (traži se da se karte sortiraju po jednoj dimenziji, a zatim drugoj; meri se broj tačnih odgovora nakon prebacivanja na drugo pravilo), gde se postavljaju dva para pravila jedan nasuprot drugom. Frye et al. prezentuju deci obojene oblike, koji mogu biti sortirani različito- po boji, ili obliku. Od dece se traži da odaberu karte prvo po jednoj, pa onda po drugoj dimenziji. 3-godišnja deca su u mogućnosti da upotrebe prvi set pravila koji im je dat. Nasuprot 5-

godišnjacima, oni često padaju na prebacivanju na drugi set pravila. Uprkos tome što im je rečeno da se prebace, što su im rečena nova pravila pri svakom pokušaju, oni sistematično prave greške perseveracije, koristeći stara pravila tokom novih faza.

Zelazo & Frye su interpretirali ove rezultate kao dokaz da 3-godišnjaci imaju teškoće pri integrisanju neusaglašenih parova pravila u jedan sistem pravila, preko pravila višeg reda. Podrška ovome dolazi od otkrića da 3-godišnjaci pokazuju poznavanje drugog seta pravila, iako ne uspevaju da ih koriste.

Upotreba pravila je takođe prilično proučavana iz konteksta vrućih EF. Jedna klasična paradigma je odlaganje zadovoljstva, koje se procenjivalo korišćenjem zadataka odlaganja i zadataka izbora. Rane studije generalno ne uspevaju da nađu uzrasne razlike kod predškolske dece, ali nalaze razlike kod dece školskog uzrasta. Faktori pažnje i kognitivni faktori, određuju dužinu vremena koje deca odlučuju da čekaju.

Dve skorije studije su istraživale odlaganje zadovoljstva kod mlađe dece, koristeći modifikovane zadatke izbora. Kada je deci data opcija da biraju između male nagrade sada, ili veće nagrade kasnije (što ukazuje na promišljenost) i između nagrade za sebe sada i nagrade sa sebe i drugoga kasnije (što ukazuje na altruizam), deca od 4-5 godina su pokazala značajno veću promišljenost i altruizam u poređenju sa 3-godišnjacima, a za 3-godišnjake, postojala je korelacija između promišljenosti i altruizma. Sa namerom da provere ove rezultate, Moore et al. su otkrili da su promišljenost i altruizam povezani sa performansom testova teorije uma.

Evaluacija

Evaluacija uključuje detekciju grešaka i ispravljanje grešaka. U nekim situacijama, dečja mogućnost da detektuju greške čini se da se razvija naprednije od sposobnosti da ih koriguju. Na primer, uzimajući relativno hladne mere evaluacije. Bullock & Lutkenhaus su otkrili da 18-mesečna i 24-mesečna deca mogu pouzdano da naprave razliku između pravilno i nepravilno napravljene kule, iako sami ne uspevaju da pravilno naprave kulu. Dalje, 17-mesečna deca su dala dokaz o nadgledanju sopstvene performanse kvalitativno. Kakogod, tek deca nakon 26. meseca sasvim nadgledaju svoj napredak na putu ka cilju (npr. praveći identičan model).

Nasuprot disocijaciji nađenoj kod male dece, neki istraživači su otkrili da su hladna detekcija i korekcija grešaka više povezane kod dece predškolskog uzrasta. U ovoj studiji, od dece se tražilo da vrednuju sortiranje lutke na Dimensional Change Card Sort testu. Kada su 3-godišnjaci posmatrali perseveracije kod lutke, oni su ocenjivali to kao tačno. A kada su gledali lutku kako karte tačno sortira, oni su rasuđivali da lutka greši. Dalje, dečje rasuđivanje je visoko koreliralo sa njihovom performansom na DCCS.

Konačno, Gladstone je proučavao detekciju grešaka i korekciju grešaka u kontekstu gašenja, što može da se posmatra kao mera vrućih EF. Tačnije, gledao je brzinu gašenja na operantnom zadatku, gde je naknadna nagrada bila vidljiva. Nakon određenog broja odgovora, može se videti da su zalihe nagrade iscrpljene. Bez obzira na to, deca ispod 3,5 godina nastavljaju sa svojim odgovorima. Starija deca daju nekoliko odgovora tokom ove faze, dok najstarija deca (od oko 4,5 godina) odmah obustavljaju odgovore kada postane očigledno da su zalihe nagrade prazne. Gladstone objašnjava da mlađa deca prepoznaju nelogičnost svog ponašanja i u stanju su da detektuju greške, ali imaju teškoće da koriste te informacije pri kontrolisanju ponašanja.

EF u atipičnom razvoju

Nekoliko istraživača je proučavalo mogućnosti da dečiji poremećaji kao što su autizam i ADHD mogu biti razumljivi kroz tezu deficita EF i povezani sa poremećajem funkcije PFK. Po shvatanju Pennington i Ozonoff-a postoji nekoliko problema sa ovim pristupom. Najvažniji problem je diskriminacija validnosti, odnosno kako to da ista neurokognitivna disfunkcija može da proizvede različite dečije poremećaje. S obzirom da su EF široko definisane, svaki poremećaj ima jedinstven profil simptoma. Ako je deficit EF primarni deficit u različitim dečijim poremećajima, onda on može biti univerzalan za poremećaj i obično dovoljan da ga uzrokuje.

Jedan od načina da se objasni univerzalnost deficita EF u nekoliko raličitih kliničkih grupa je taj, da ove grupe mogu imati loša postignuća na globalnim EF zadacima. Na primer različite kliničke grupe mogu imati loša postignuća na različitim aspektima EF. Druga mogućnost je da su EF deficiti ishod mnogo različitih poremećaja epigenetskog procesa, pre nego što su uzrok.To jest, deficiti EF pre mogu biti sekundarni, nego primarni. Međutim, pokušaji da se istakne primat deficita EF u atipičnoj populaciji, su generalno bili ometani nedostatkom

mera za izradu ukrštajućih zadataka za poredjenje. Dakle, demonstracije poređenja u efikasnosti preko zadataka, često su neadekvatne, zato što su zadaci poređeni u odnosu na menjanje komleksnosti. Na primer Baron- Coen se bunio protiv gledišta da EF u autizmu ne pokazuju nesposobnosti na A-not-B zadacima. Kako god, ovaj zadatak prolaze 1-godišnjaci normalnog razvoja (a to je period kada se autizam moze dijagnostikovati ).Ono što je potrebno je način izjednačavanja komleksnosti u zadacima pravljenim prema raličitim tipovima deficita. Kognitivna Komleksnost i Teorija Kontrole nude potencijalno rešenje ovog problema.

Postoje dva poremećaja u detinjstvu, za koja postoji obilje empirijskih dokaza u pogledu na postojanje EF i koji argumentovano pokazuju korisnost razlikovanja izmedju vrućih i hladnih EF.

Sa jedne strane smatra se da je autizam prvenstveno poremećaj vrućih EF i da su poremećaji hladnih EF sekundarno razvijene posledice poremećenih vrućih EF. Po ovoj tezi neurorazvojna oštećenja OFK imaju posledice na razvoj DL-PFK . OFK se razvija ranije nego DL-PFK, koji je sledi razvoj OFK. Oštećenja na OFK će sprečiti ovu hijerarhijsku organizaciju funkciju PFK.

Sa druge strane ADHD može primarno biti premećaj hladnih EF, sa glavnim simptomima koji proizilaze iz nemogućnosti korišćenja apstaktnih ciljeva višeg-reda, za regulisanje pažnje i ponašanja. Na primer uvažavanje pravila ponašanja u učionici, normalno služi za inhibiciju rasejanosti i impulsivnog ponašanja. Međutim deca sa ADHD ne uspevaju da formulišu i koriste ove reprezentacije višeg reda. S obzirom na hijerarhijski odnos OFK I DL-PFK , neurorazvojna oštećenja DL-PFK imaju relativno umerene posledice na OFK, sto cuva osnovne afektivne funkcije, koje su oštećene kod autizma. Dosledno ovom zaključku, postoje dokazi je dopamin čvrsto povezan DL-PFK i

igra važnu ulogu u ADHD ,za razliku kod autizma (koji je verovatno mnogo povezaniji sa seratonergičnim sistemom).

Treba pomenuti da se u oba slučaja i autizma i ADHD, EF moraju posmatrati kao razvojne funkcije. To znači da iako su kod ljudi sa autizmom poremećene i hladne i vruće EF. Kao posledica oštećenja OFK mora se uzeti u obzir izvođenje mera i vrućih i hladnih EF, u terminima komleksnosti i relativnosti na individualnom razvojnom nivou.

I pored ovih poremećaja, diskutovalo se i o nekoliko drugih poremećaja kada su deficiti EF u pitanju, kao što su poremećaji ponašanja i rano tretirani PKU (fenilketonurija), između ostalih. Pravo bogatstvo psihijatrijskih uslova, koji EF sadrže i naglašavaju ozbiljnost validnosti diskriminacije problema, štiteći predlog da deficiti EF mogu biti posledica različitih neurorazvojnih poremećaja.

Autizam

Autizam je pervazivni poremećaj koji pogadja oko 5 dece na 10000 ,više dečaka nego devojčica, oko 5:1. Iako se smatra da genetskim poremećajem, trenutno se definiše kao kayo bihejvioralni na osnovu tri glavne karakteristike: socijalne neprilagodljivosti, nerazvijenošću jezika i ograničenim stereotpnim obrascima ponašanja.Težina simptoma varira široko, od teške socijalne udaljenosti pa sve do mnogo blažih poremećaja. Oko 75 procenata ljudi sa autizmom je mentalno zaostalo i mentalna zaostalost je čvrsto povezana sa dugoročnim posledicama.

Rani PFK pristup autizmu izneo je Prior, a skorašnji neuroimedzing rezultati podržavaju ovaj prilaz. Identifikacija EF deficita kod osoba sa autizmom, je bila aktivna tema istraživanja tokom zadnjih 10 godina.

Najveći značaj ovih studija je otkriće da se osobe sa autizmom lošije pokazuju od kontrolne grupe (koje se obično sastoje od osoba sa poremećajima učenja ili mentalnom zaostalošću).

Penington i Ozonoff su utvrdili preko brojnih studija i EF zadataka, da su postignuća dece sa autzmom, za oko jednu standardnu devijaciju ispod postignuća dece iz kontrolne grupe. EF zadatak koji najbolje diskriminiše decu sa autizmom i kontrolnu grupu je Tower og Hanoi, gde je standardna devijacija bila devijacija bila 2 , a kod WCST oko 1.

Interpretciju ovih nalaza je komplikovala činjenica da su za mnoge od mera korišćeni globalni EF zadaci, teško određujući precizno specifične psihološke funkcije koje ih obavljaju, ostavljajući bazične kognitivne procese da leže u osnovi ovih funkcija.

Međutim neki uticaji se mogu dobiti koristeći EF zadatke na kojima deca sa autizmom ne pokazuju oštećenja u odnosu na kontrolnu grupu. Na primer (Ozonoff, Strayer,

McMahon, Filloux ) pokazuju da autističa deca imaju narušene odgovore na GO stimuluse, i imali su inhibiran odgovor kod No Go stimulusa. Autistična deca imaju velike poteskoće kada moraju u zadatku često da se prebacuju sa sa jednog obrasca odgovaranja na drugiačiji, što zahteva visoku fleksibilnost . Courchesne i kolege su sugerisali da teškoće u fleksibilnosti pažnje kod autističnih osoba, mogu biti uzrok atpičnom ponašanju, jer socijalne interakcije isključivo zavise od brzog smenjivanja pažnje. Kao kontrast, deca sa autizmom prolaze relativno bez poremećaja na Stroop testovima i Stop-Signal zadacima.

Jedna od interpretacija ovih zaključaka je da autistične osobe pokazuju deficte u set šiftingu i planiranju, ali ne u inhibiciji. Ali ova interpretacija je problematična, zato što ne podržava model dečijih razvojnih nivoa. Na primer kod Stop-Signal zadatka potrebna je

koordinacija dva para pravila i ne iznenađuje kada to adolescenti sa autizmom dobro urade, jer to uspesno rade deca sa 4 godine tipicnog razvoja.U drugim studijama deca sa autizmom na različitim razvojnim stadijumima pokazuju perseveraciju. I mnogo je korisnije analizirati nivo komleksnosti zadatka u odnosu na dečiji razvojni nivo, nego okarakterisati decu sa autizmom, onom koja bivaju ili ne sa poremećajima inhibicije. Visoko funkcionalna deca sa autizmom mentalnog uzrasta na nivou predškolaraca i školaraca, će malo verovatno pokazati nefleksibilnost na relativno lakim, prostim merama EF, a mnogo kompleksnije mere mogu biti mnogo senzitivnije na njihova EF oštećenja.

Pristupi autizmu koji podržavaju EF se takmiče sa prilazima koji podržavaju socijalnu neprilagodljivost i nedostatak teorije uma kao zatvoren model. Iako je ta tema i dalje kontroverzna, sada postoji mnogo empirijskih dokaza, koji sugerišu da zadaci hladnih EF, bolje od zadataka teorije uma diskriminišu razliku između dece sa autizmom i dece tipičnog razvoja. I da deficiti hladnih EF strogo korleiraju sa oštećenjima u teoriji uma kod autističnih osoba.

Iz sadašnje perspektive, teorija uma se može smatrati relativno kompeksnom merom vrućih EF, pa se može izvući zaključak da autizam uključuje relativne poremećaje i vrućih i hladnih EF. Ovaj zaključak je u skladu sa predlogom da primarni deficit u vrućim EF, dovodi do povezanih poremećaja u hladnim EF.

Dawson sugeriše da se rani uznemirujući simptomi autizma reflektuju na afektivna i socijalna oštećenja i da to može biti veza sa disfunkcijom limbičkog sistema, posebno amygdale i hipokampusa. Rana disfunkcija ovog sistema, može dovesti do poremećaja u višim kortičkim prefrontalnim funkcijama i može ometati razvoj viših kortikalnih

funkcija, uključujući OFK, koji sugeriše da nužno mora doći do ometanja DL-PFK.

ADHD

ADHD je eksterni poremećaj sa 3 kardinalna simptoma: hiperaktivnost, impulsivnost i rasejanost paznje..Ovaj poremećaj pogađa oko 3-7 dece, a odnos dečaka i devojčica je 2 :1 . Brojne neurobiološke teorije pokazuju vezu izneđu ADHD i PFK. Strukturalne neuroimejdzing studije pokazuju da je desni PFK manji kod dece sa ADHD, nego kod kontrolne grupe . I da su PFK abnormalnosti kod dece sa ADHD povezane s postignućima na nekoliko mera hladnih EF. Šta više funkcionalni neuroimedzing otkriva da deca sa ADHD imaju smanjenu metaboličku aktivnost u PFK i ponekad povećanu subkortikalnu aktivnost. Što sugriše da deficit hladnih EF povezan sa ADHD može biti uzrokovan funkcionalnim hipofrontalitetom, što za uzvrat moze biti uzrokovano strukturalnim i biohemijskim promenama u PFK, kao što je odložena mijelinizacija ili nedostatak dopamina. Dopamin je povezan sa ADHD prvenstveno jer stimulativni lekovi koji utiču na dopaminergički sistem, dovode do boljeg ponašanja i kognitivnih poboljšanja kod dece sa ADHD. A kao što je navedeno postoje dokazi da dopamin igra posebnu ulogu u DL-PFK.

Kao i kod autizma mnoge studije EF kod ADHD nalaze povezanost vrućih I hladnih EF ili podrazumevaju EF kao sinonim za hladne EF. U njihovom pogledu na ovu literature Penington i Ozonoff zaključuju da

velika većina empirijskih studija ispitujući EF kod dece sa ADHD nalazi oštećenja, gde samo 35 posto od mera ne-EF pravi značajne razlike između dece sa ADHD i kontrolne grupe. Najveća razlika je na Tower of Hanoi gde je standardna devijacija oko 1 , a na Trail-Making testu je standardna devijacija oko 0.87 .

Nasuprot prethodnom, nije bilo značajne razlike izmedju dece sa ADH i kontrulne grupe na zadacima verbalne memorije i verbalnih zadataka u celini. Treba napomenuti da deca ADHD imaju više grešaka prilkom sekvencijalne memorije i loše rade Self-Ordered Pointing zadatke. Studije koje su to proučavale nisu našle razlike između ADHD subjekata i kontrolne gupe na WCST koristeći uglavnom adolescentne subjekte, sugerišu da grupe razlika izmedju njih variraju, kao funkcije godina. Konačno ima nekoliko empirijskih dokaza da deca sa ADHD verovatno vise gube pojam celine na WCSt, nego što prave perservirajuće greške, što pokazuje teškoću čuvanja više-naredbenih ciljeva u mislima.

Dakle, u kontrastu prema deci sa autizmom, kod dece sa ADHD se pojavljuje veća verovatnoća izlaganja teškoćama na relativno lakim merama hladnih EF, kao što su Stop.Signal zadaci. Jedna od mogućih interpretacija je da je za razliku od dece sa autizmom, deca sa ADHD imaju oštećenu inhibiciju, što govori da je odgovor inhibicije esencijalno oštećenje kod ADHD. Poteškoće pri odgovoru inhibicije kod dece sa ADHD, zaslužne su za poteškoće formulacije i održavanja relativno apstraktnih ciljeva reperezentacija koje služe hijerarhijski da inhibiraju funkcije nižeg reda. Ove poteškoće mogu biti povezane sa deficitima u hladnim EF, uprkos relativno (iako ne potpuno) netaknutim vrućim EF (I imajući na umu da su vruće I hladne EF povezane u većini situacija).

Zaključak

Konstrukt EF je odavno prepoznat kao važan ali loše definisan kostrukt.Ovde smo pokazali PS framework za razumevanje EF, za koje verujemo da predstavljaju bolji prilaz EF nego prosti konstrukti kao što su inhibicija i homuncularni konstrukti. Iako se EF mogu razumeti kroz prilično opšte termine, razlika može da se napravi između razvoja relativno vrućih aspekata EF povezanih sa OFK i razvoja relativno čistijih kognitivnih, hladnih aspekata EF povezanih sa DL-PFK.

Razvojna istraživanja i vrućih i hladnih EF su otkrila, da EF nastaju rano u razvoju, verovatno negde oko kraja prve godine život , ali da nastavljaju da se razvijaju kroz širok opseg uzrasta, sa adolescentim nivoima uspešnosti na mnogim standardnim testovima EF, koji počinju na uzrastu oko 12 godine, a napredci u nekim merama nastavljaju da se menjaju do odraslog doba..Ovaj razvojni proces traje paralelno sa dugotrajnim rastom PFK. Šta više, greške EF događaju se u različitim situacijama na različitim godinama, i ove situacije mogi biti određene u zavisnosti od komleksnosti potrebnih zaključaka. Rad na PFK takodje počinje da se računa po komleksnosti uloge. Budući rad bi takođe istraživao ulogu svesnog razmišljanja kao procesa kojim složeniji planovi mogu biti formulisani.

Iz ove perspektive uzrasna povećanja komleksnosti mogu se razumeti kroz termine hijerarhijske organizacije neurološke istovremenosti EF, sto sugerira da lezije PFK kroz razvoju imaju predvidive posledice.

” Ono što funkcionalno najviše strada je sledeci viši centar u odnosu na oštećenu areu i ono što relativno manje strada je sledeći niži centar “ (Vygotsky,1997)

Prirodno, izazov sa psihološke tačke gledišta je opisati hijerarhijsku organizaciju funkcije EF u terminima da oba leže u osnovi kognitivnih procesa i odgovarajućih moždanih sistema.

Konačno, poremecaji EF mogu biti posledica mnogo različitih poremećaja epigenetskog procesa (uključujući različite oblike razvojnih poremećaja), i različiti razvojni poremećaji mogu uključivati oštećenja u različitim aspektima EF. Došli smo do zaključka da autizam i ADHD mogu predstavljati 2 različita tipa EF poremećaja. Gde autizam može biti primarno poremećaj vrućih EF, sa sekundarnim poremećajima u hladnim EF. A ADHD je uglavnom poremećaj hladnih EF. Budući radovi na EF iz razvojno psihopatološke perspektive mogu istraživati razvojne relacije između vrućih i hladnih EF u tipičnom i atipičnom razvoju i pokazati mnogo preciznije kako ovi tipovi EF povezuju relativno različite delove PFK i različite neurotransmitirske sisteme.