UNIVERZITET «BRAĆA KARIĆ»

FAKULTET ZA PREDUZETNI MENADŽMENT

NOVI SAD

E K O M E N A DŽ M E N T

Doc. Dr Mirjana Golušin

Ekomenadžment

1. UVOD

Prelaskom u novi milenijum čovečanstvo se našlo pred velikim brojem izazova. Svedoci smo svakodnevnih upozorenja koja ukazuju na velike probleme koji se javljaju u svim oblastima čovekovog života i rada, bilo kao pojedinca, bilo kao člana uže sredine ili ljudske zajednice u celini. Porazna je činjenica da je su najvećoj meri čovek i njegova težnja za napretkom u svakom smislu rezultirala pojavom najvećeg broja problema koji su naša stvarnost, a problemi će se u velikoj meri odraziti i na život budućih generacija. Već nekoliko decenija stručnjaci ukazuju na realne opasnosti od zloupotrebe prirode i njenih resursa u cilju zadovoljenja narastajućih potreba stanovništva naše planete.

Praistorijski čovek je živeo u savršenom skladu sa prirodom. Broj stanovnika je bio izuzetno mali, prirodni resursi praktično neograničeni a potrebe pojedinca minimalne i svedne samo na potrebe obezbeđivanja golog opstanka. Svoje potrebe za ishranom čovek je zadovoljavao lovom i sakupljanjem plodova u neposrednom okruženju, voda za piće je bila obilato na raspolaganju, staništa su bila prirodni zakloni. U takvoj zajednici, priroda i čovek su proživeli srećno desetine hiljada godina. Prelaskom na poljoprivrednu proizvodnju i pripitomljavanjem životinja u određenoj meri se narušava dotadašnji sklad. U stalnoj potrazi za hranom, čovek počinje da krči i pali šume, sprovodi prve primitivne pokušaje ukrštanja domaćih životinja, prestaje sa dotadašnjim nomadskim načinom života i stvara prve manje i veće naseobine. Sve navedeno rezultira pojavom prvih problema koje je sa sobom nosio život u većim zajednicama na relativno ograničenom prostoru.

Sa pojavom prvih civilizacija problemi postaju sve veći, ali se još uvek ne može govoriti o prekomernom korišćenju prirodnih resursa. Postoje pisani tragovi o tome da su već tada postojali određeni propisi koje su donosili vladari, kojima se na određeni način iskazivala briga o prirodi. Zakoni su propisivali izvesna pravila o pošumljavanju, korišćenju voda, regulaciji narastajućeg problema otpada i sl. Može se sa sigurnošću reći da se u Starom veku počela voditi briga o prirodnom okruženju, koja je kasnije zamrla i tokom nekoliko narednih vekova čovek se nije bavio tom problematikom.

Sve do 18-og veka naše ere priroda je uspevala da uspešno odoli nasrtajima sve brojnijeg i zahtevnijeg stanovništva. Nezadrživi napredak koji se tada javlja u svim oblastima ljudskog života i rada ostavlja prve posledice koje priroda više nije u stanju da savlada. Nagla industrijalizacija, narastajuće potrebe za sirovinama i energijom, uspostavljanje transporta na velike udaljenosti, velike migracije stanovništva, krupna naučna otkrića iz svih oblasti, kao i progresivno uvećanje broja stanovnika, dovode do prvih značajnijih i bespovratnih degradacija prirodnog okruženja.

Već tada se javljaju i prvi napori da se nešto učini po pitanju očuvanja okruženja, ali su to uglavnom bila sporadična nastojanja pojedinaca koja su ograničena na najužu životnu

2

Ekomenadžment

sredinu. Tada verovatno kod većine nije postojala svest o tome da je u začetku problem koji će jednoga dana postati globalni. Čovek se sve više otuđuje od prirode i posmatra sebe kao nekoga ko gospodari svetom oko sebe i ko želi i može da prirodu podredi sebi. Samo mali broj ljudi je bio u stanju da shvati budući veliki problem u samom začetku. U prirodi se ništa ne obnavlja samo za sebe. Svaka pojava deluje na drugu i obratno. Ako se zaboravi činjenica ovog svestranog kretanja i međusobnog delovanja, dolazi u većini slučajeva do toga da našim istraživačima prirode smeta da vide jasno i najprostije stvari.

Tek nakon Drugog svetskog rata počinje da se sve jače čuju glasovi stručnjaka i ljubitelja prirode koji opominju na narastajuće eko probleme. Sedamdesetih godina se po prvi put ekološki problem podiže na međunarodni nivo, o čemu počinju da se vode stručne i političke rasprave. Čovečanstvo tada po prvi put počinje da uviđa da se nešto mora učiniti po pitanju konkretne zaštite prirode i čoveka od sebe samog. Počinje da sazreva svest o tome da prirodni reursi nisu neiscrpni. Objavljuju se prve procene o ograničenom trajanju rudnog bogatstva, o prezagađenosti voda i vazduha, o nestanku sa lica zemlje značajnog broja biljnih i životinjskih vrsta koje su opstajale hiljadama godina. Ubrzo zatim stižu prva svedočanstva o pogubnom uticaju takvog stanja na fizičko i psihičko stanje svakog pojedinca.

Sadašnje stanje je izuzetno alarmantno. Decenije nemilosrdnog krčenja velikih šuma ostavile su za sobom pustoš. Urbanizacijom i izgradnjom potrebne infrastrukture ogromne površine obradivog zemljišta su nepovratno degradirane. Eksploatacija rudnog bogatstva, nafte i gasa ostavlja za sobom pustinje. Industrijska postrojenja svih vrsta stvaraju profit ne vodeći računa o tome da svakodnevno zagađuju vodu, vazduh i zemljište. Intenzivan saobraćaj zagađuje vazduh čak i više nego industrija. Otpad je zakrčio planetu. Sa lica zemlje nestale su brojne biljne i životinjske vrste, a neke su pred izumiranjem.

Polovina svetskog stanovništva nema dovoljno kvalitetne vode za piće i pati od neuhranjenosti i gladi. Trećina čovečanstva nema nikakvo mesto za stanovanje. Već nekoliko godina unazad stižu alarmantna upozorenja zdravstvenih radnika o bolestima čiji je glavni i jedini krivac zagađenje svega oko nas. U novi milenijum ulazimo sa ogromnim demografskim, energetskim i drugim problemima, dok priroda više nije u stanju da pruži mogućnosti da se nagomilani problemi reše. Pojednostavljeni prikaz svekolikog uticaja na životnu sredinu dat je na sledećoj shemi (Slika 1):

f( ) X f( ) X f( ) = =

3

Brojljudi

Brojkorišćeni

hresursa

po čoveku

Uticajna

životnusredinu

Degrada-cija

po jedinici resursa

Ekomenadžment

Slika 1. Pojednostavljeni model uticaja na životnu sredinu

Ovakvo stanje stvari nameće potrebu za hitnom akcijom. Sa porastom svesti o ekološkim problemima, jača uticaj ekoloških organizacija. Nekada marginalizovane, sada su ove grupacije i pokreti "zelenih" bitni činioci svetskog razvoja, s obzirom na to da se nalaze u vrhovima vlasti najrazvijenijih zemalja i imaju mogućnost da utiču na planiranje razvoja, donošenje i sprovođenje zakona u ovoj oblasti. Postoje veoma jaka udruženja, nevladine organizacije i tzv. grupe za vršenje pritiska, koje raspolažu velikim kapitalom i bore se za očuvanje prirode na svim meridijanima.

Medijska sredstva sve više prate i podržavaju kretanja u ovoj oblasti. Ulažu se velika sredstva u sanaciju nastalih i pretećih šteta, kao i u opremanje industrijskih postrojenja i saobraćajnih sredstava uređajima i opremom koja će problem zagađenja smanjiti u određenoj meri. U razvijenim zemljama se problem ekologije posmatra sasvim ravnopravno sa problemom zdravstvene zaštite ili bezbednosti. Nastoji se da se budući naraštaji još u detinjstvu upoznaju sa ekološkim problemima i da traže pravo da žive u zdravoj sredini.

Situacija u nerazvijenim i zemljama u razvoju je sasvim suprotna. Sa jedne strane, to su zemlje na niskom stepenu razvoja, koje nemaju dovoljno sredstava za rešavanje egzistencijalnih potreba sopstvenog stanovništva a s druge strane, danas se u tzv. zemlje trećeg sveta izvoze nebezbedne i prljave tehnologije, kao i potencijalno opasan otpad. 2.U ovakvom okruženju ni privreda nije mogla ostati netaknuta. Građani najrazvijenijih zemalja ne žele da žive u blizini postrojenja koja nisu adekvatno opremljena radi smanjenja uticaja na prirodu i zdravlje čoveka. Oni sve više ističu da ne žele da žive u blizini bilo kakvih industrijskih objekata. U razvijenim zemljama plaćaju se ogromne kazne za prestupe iz ove oblasti, koje su nekada tolike da dovode do bankrotstva. Kupci, koji postaju sve obrazovaniji i svesniji problema, sve se više odlučuju na kupovinu proizvoda čiji se proizvođači trude da njihov proces rada ima što manji štetni uticaj na prirodu i čiji krajnji proizvod zadovoljava, osim praktičnih i određene eko standarde. Do skora je, prilikom donošenja odluke o kupovini, bilo važno da li proizvod služi svojoj svrsi, da ne utiče štetno na zdravlje korisnika i da ima pristupačnu cenu. Sada postoji segment potrošača koji zahtevaju dodatne dimenzije kvaliteta – žele proizvod za koji se može potvrditi da sam po sebi ne utiče štetno na čoveka i prirodu, da je proizveden u zdravom okruženju uz primenu procesa koji ne zagađuju prirodu i utiču pozitivno na njen oporavak. Veliki broj ljudi je sasvim dobro obavešten o ekološkoj problematici i sa pravom će podržati svaku akciju, proizvod ili proizvodni proces koji poboljšava kvalitet životne sredine.

4

Ekomenadžment

Privrednici koji imaju sluha za zahteve potrošača, okreću se zadovoljenju njihovih potreba, kao jednom od preduslova uspeha. U tu svrhu trude se da istaknu svoje prednosti u oblasti zaštite okoline i da osvoje deo tržišta time što će da pruže proizvod koji će jasno upućivati na takav karakter preduzeća. Kupovinom takvog proizvoda, svaki pojedinac će, osim zadovoljavanja sopstvene želje za konzumacijom proizvoda koji je sam po sebi ekološki podoban, dati doprinos poslovanju preduzeća koja se ponašaju ekološki odgovorno. Ustrojstvom poslovanja po ekološkim principima preduzeća u razvijenim zemljama stvaraju određeni imidž koji odaje sliku nekoga ko brine o prirodi i zdravlju svakog pojedinca. Potrošači takva nastojanja nagrađuju kupovinom njihovih proizvoda ili korišćenjem njihovih usluga, čime se stvara teren za nestajanje svih onih koji ne poštuju prirodne i ljudske zakone.

Danas postoje brojna istraživanja koja se sprovode u cilju posmatranja ponašanja potrošača i vrednovanja potrebe za unapređenjem životne sredine od samih građana. Godine 2000. sprovedeno je istraživanje u Mineapolisu (Menneapolis, USA), čiji krajnji rezultati pokazuju sledeće:

- 50 % ispitanika bi želelo da na proizvodima koje kupuje može da nađe obaveštenja o eko podobnosti;

- 63 % ispitanika bi bilo spremno da plati višu cenu sa eko podoban proizvod;- 86 % veruje u povezanost svog ličnog zdravlja i stanja u životnom okruženju.

Drugo veliko istraživanje, koje je sprovedeno 1999. godine u Kanadi (Cosumers Association of Canada) utvrdilo je da 41 % ispitanika ne prihvata i ne toleriše diskutabilne tzv. enviromental friendly poruke, već traži mnogo preciznije informacije o uticaju proizvoda na životnu sredinu.

Navedeni trend u našem neposrednom okruženju nameće potrebu da se i naša zemlja postepeno uključi u navedene tokove. Domaća iskustva se u određenoj meri poklapaju sa svetskim. Viši nivo obrazovanja, medijska podrška i donekle pooštravanje zakonskih propisa neminovno su uticali na promenu svesti prosečnog građanina koji je istovremeno i potrošač koji je u prilici da bira. Danas većina građana zna da ima pravo da živi u zdravom okruženju i nastoji da to istakne. Udruženja za zaštitu prirode se postepeno uključuju u društveni život, sprovode se konkretne akcije i postavljaju zahtevi nadležnima. Najveći deo stanovništva kod nas ipak ne učestvuje aktivno u navedenim oblicima društvenog života. Većina njih su pasivni posmatrači koji podržavaju navedene akcije, ali se u njih ne uključuju. Prava prilika da pruže svoju podršku na određeni način jeste uticanje na ponašanje građanina kao potrošača. Njima se mogu ponuditi proizvodi koji su u svakom pogledu ekološki podobni i za čiju proizvodnju se ne koriste postupci koji ugrožavaju prirodu, već se proizvodni proces unapređuje tako da što više odgovori zahtevu za unapređenje kvaliteta životne sredine.

Domaći proizvođači u svim delatnostima treba da razmotre gore navedene mogućnosti. Jedan od osnovnih postulata savremenog poslovanja jeste zadovoljavanje potreba tržišta, odnosno potrošača. Usmerenost preduzeća na potrošača i poslovanje okrenuto okruženju

5

Ekomenadžment

su osnovne karakteristike savremenog marketinga.1 Svako preduzeće koje želi da uspe mora se otvoriti prema javnosti, istraživati zahteve potrošača i pravovremeno na njih odgovarati, pa čak takve zahteve predviđati i kreirati. Savremena preduzeća kod nas, kao i u razvijenom svetu, koja žele sigurnu budućnost moraju da, svako u svojoj oblasti poslovanja, posluju po principima ekomenadžmenta, odnosno da doprinesu očuvanju i unapređivanju kvalitetu života svakog pojedinca i opštem napretku društva.

S obzirom na sve izraženije potrebe potrošača u razvijenim zemljama, domaća preduzeća koja se ponašaju ekološki odgovorno imaju realne izvozne šanse. Jedan od osnovnih preduslova izlaska na strano tržište je upoznavanje sa problematikom ekomenadžmenta sa aspekta preduzeća i sprovođenje aktivnosti i postupaka koji su u skladu sa nastojanjima konkurentskih preduzeća u zemljama uvoznicama. Svako proizvodno tumačenje i proizvoljna primena u praksi mogu preduzeće da odvedu samo u gubitak, pogotovo u slučaju izvozne orijentacije.

2. ODRŽIVI RAZVOJ

2.1 Nastanak koncepta održivog razvoja

Prvo upozorenje o mogućnosti globalnog ugrožavanja planete saopšteno je na zasedanju Rimskog kluba 1972. godine. Tada je, na inicijativu italijanskog industrijalca dr Aurelija Pecelija, održan sastanak grupe naučnika na kojem se raspravljalo o aktuelnim i budućim dilemama čovečanstva. Iznete su sumnje o realnoj opasnosti koja preti usled preteranog i nekontrolisanog eksploatisanja mineralnih i energetskih resursa. Ukazano je na međuzavisnost porasta broja stanovnika, proizvodnje hrane, industrijskih i energetskih aktivnosti, potrošnje mineralnih i energetskih sirovina i zagađenosti životne sredine. Kao izveštaj Rimskog kluba pojavila se iste godine knjiga Granice rasta “The Limits of Growth”, koja je pokrenula raspravu o pitanjima budućnosti civilizacije.

Neka od pitanja iz knjige Granice rasta raspravljana su ubrzo na Prvoj konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini.2 Navedena konferencija smatra se prekretnicom u globalnom odnosu čovečanstva prema sopstvenoj životnoj sredini. Konferencija je ukazala na nužnost praćenja stanja kvaliteta životne sredine, kao i na praćenje posledica koje zagađivanje ima na ljudsko zdravlje, biljni i životinjski svet, materijalna i kulturna

1 Vasiljev, S.: Marketing, Birografika, Subotica, 1999.2 Prva konferencija Ujedinjenih nacija posvećena problemima životne sredine održana je u junu 1972. godine u Stokholmu, Švedska.

6

Ekomenadžment

dobra i na prirodu u celini. Dan 5. jun je proglašen Svetskim danom životne sredine, a Konferencija je promovisala koncept “Samo jedna zemlja” (Only One Earth).3

Druga knjiga Rimskog kluba pod nazivom Čovečanstvo na raskršću, pojavila se 1974. godine. Autori su ukazali na probleme ravnoteže ekosistema koji čovek nemilice narušava i zaključili da takvo ponašanje vodi ljude u katastrofu. Poseban značaj ove knjige ogleda se u tome što se po prvi put ukazuje na činjenicu da se narastajući i budući eko problemi mogu rešavati samo na globalnom nivou, usvajanjem koncepta održivog razvoja (Sustainable Development).

Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je 1983. godine Rezoluciju o preduzimanju potrebnih akcija i inicijativa i formiranju Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj (World Commision on Environment and Development), koja je 1986. godine publikovala izveštaj Naša zajednička budućnost (Our Common Future), koji je ukazao na negativne posledice naglog demografskog rasta i na potrebu detaljnog definisanja koncepta održivog razvoja 4. Ministarska konferencija, koja je održana maja 1990. godine u Bergenu (Norveška), deklaracijom je proklamovala koncept održivog razvoja. Doneta je odluka o neophodnosti integracije zaštite životne sredine u procesu donošenja ekonomskih odluka, određeni su instrumenti i institucije koje se koriste za sprovođenje i ukazano na nužnost međunarodne saradnje. Kao rezultat toga, u mnogim zemljama se osnivaju ministarstva za zaštitu životne sredine, čime ekologija dobija ravnopravan tretman kao i ostale oblasti društenog života. Proklamovan koncept održivog razvoja prva je usvojila Evropska unija 1990. godine. Na Drugoj konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju, usvojen je ovaj koncept na najvišem nivou. 5

Ujedinjene nacije objavljuju 1996. godine Izveštaj o ljudskom razvoju koji ukazuje na narastanje jaza između bogatih i siromašnih i problem zemalja u razvoju koje nemaju dovoljno sredstava da usvajaju i u praksi sprovode propisana pravila o očuvanju kvaliteta životne sredine, s obzirom na univerzalnost ekoloških problema na čitavoj planeti.

2.2 Suština koncepta održivog razvoja

Vremenom je postepeno formulisan koncept održivog razvoja, kao jedini koncept koji garantuje opstanak čovečanstva i podrazumeva “integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života”6. Održivi razvoj podrazumeva da čovek prirodu

3 Šire o tome: Word, B., Dubos, R.: Only one earth, (1972), prevod na srpski: Samo jedna zemlja, Nolit, Beograd, 1976.4 Šire o tome: Grul, H.: Jedna planeta je opljačkana, Prosveta, Beograd, 1988.5 Druga konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini održana je 1992. godine u Rio de Žaneiru, Brazil.6 Šire o tome: Radulović, J., Kotlica, S.: Životna sredina i razvoj – koncept održivog razvoja, Savezno Ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997.

7

Ekomenadžment

sačuva na održivim osnovama i da je koristi onoliko koliko dopušta njeno reprodukovanje, kako bi se očuvala eko ravnoteža. Koncept održivog razvija slikovito je objasnio Frančesko di Kastri, koji ga opisuje kao stolicu (The Chair of Sustainable Development), čija su četiri oslonca kao četiri noge stolice: privredna, kulturna, društvena i životna sredina, koje samo sve zajedno pružaju kvalitetan oslonac. Lomljenje bilo koje noge neminovno dovodi do gubljenja stabilnosti i pada. Održivi razvoj predstavlja svojevrsni evolutivni proces ostvarenja blagostanja koji omogućava zadovoljavanje ukupnih potreba stanovništva, a ne dovodi u pitanje isto takvo ispunjenje interesa budućih generacija. 7

Najrazvijenije zemlje sveta politici ekomenadžmenta daju prioritetno mesto u okviru svojih razvojnih programa. Visok nivo zaštite i njeno utemeljenje na ekonomskim principima, po kojima svaki zagađivač mora da plati štetu, donosi dobre rezultate. Na nivou Evropske unije koncept održivog razvoja ugrađen je u ekonomske i razvojne politike svih zemalja članica, kao i onih koje nameravaju to da postanu.

Na konceptu održivog razvoja izgrađena je zakonska regulativa koja obuhvata zaštitu zemljišta, vode i vazduha, zaštitu od radijacije, zaštitu prirodnih bogatstava i uklanjanje otpadnih materijala i toksičnih supstanci. Koncept obuhvata i praćenje i procenjivanje uticaja svih projekata i subjekata na životnu sredinu i prikupljanje i obradu svih informacija u vezi sa tim. Osnovna svrha zakonske regulative jeste zaštita zdravlja populacije i očuvanje biodiverziteta8.

Koncept održivog razvoja odražava široko prihvaćenu činjenicu da je postojeći koncept konzumiranja resursa po glavi stanovnika neodrživ. Novi koncept pod resursima podrazumeva nasleđa materijalne prirode (šume, pašnjaci, nezagaćena voda, vazduh i zemljište, okeani), ali podrazumeva i sposobnost zemljine kugle da apsorbuje otpad nastao kao rezultat delovanja različitih tehnologija. Prethodnom se, naravno, mora dodati i kvalitet životnog okruženja, kako materijalne, tako i duhovne prirode. U mnogim zajednicama postiglo se mnogo na unapređivanju standarda i komfora življenja, ali su upravo ove promene, kao rezultat, imale povećanje otuđenja, usamljenosti, kriminala.

Teza o održivom razvoju u sebi nosi priznanje o diskriminatorskoj i nedemokratskoj prirodi postojećih mehanizama i pravaca razvoja. Ona postavlja pitanje preispitivanja postojećih sistema: društvenih, političkih, proizvodnih, pa čak i sistema ličnog vlasništva, kao i uspostavljanja novih organizacija, primerenih mogućnostima planete da podrži i reprodukuje život. Postojeći pristupi i modeli nisu rešili probleme veličine svetske populacije, koja živi u težim uslovima nego što je to bio slučaj ikada do sada.

Održivost se, pored prethodno rečenog, odnosi i na opstanak pojedinaca i kultura . To nije stvar koja se tiče samo životne sredine, ekonomske pravde i razvoja. U njoj se kriju odgovori na pitanje da li različite grupe ljudi mogu opstati i pod kojim uslovima će se to desiti. Brojni su primeri ljudskih zajednica koje su uspele da očuvaju svoje kulturno

7 Lješević, M.: Životna sredina – teorija i metodologija, Geografski fakultet, Beograd, 1998.8 Biodiverzitet: brojnost, raznolikost biljnog i životinjskog sveta.

8

Ekomenadžment

nasleđe, jedinstvene oblike društvenih i proizvodnih organizacija i specifičnog odnosa prema životnom okruženju. Stoga, održivost u sebi nosi i elemente borbe za opstanak različitosti u svim segmentima života. Svetske kampanje za očuvanje ugroženih biljnih i životinjskih vrsta uzimaju maha uz istovremene napore da se uguši individualnost, prava i sposobnost grupa za samostalan opstanak i napredak.

Iako je vrednost ovog koncepta nesumnjiva, u praksi se njegova primena svodi na aktivnosti kratkog daha, koje u dobroj meri predstavljaju odgovore na tekuće probleme, zakonsku regulativu, sprečavanje neposredne opasnosti, zahteve korisnika i pritisak konkurencije. Ove aktivnosti, uglavnom reaktivne prirode, predstavljaju degeneraciju izvorne ideje, čije je glavno obeležje proaktivnost.

Sporadična posvećenost pojedinih organizacija ovome konceptu ne bi smela demoralisati njegove pobornike: naprotiv, sama činjenica da održivi razvoj postaje predmet razmatranja velikog broja ljudi, a da se njegovi obrisi profilišu kroz sve finije filtere društvenih, zdravstvenih, bezbednosnih, naučnih, političkih, kulturnih, ekonomskih, verskih i drugih parametara, indikator je radikalnog zaokreta.

Do danas su zaključeni i brojni međunarodni ugovori i povelje u duhu koncepta održivog razvoja, a koji se tiču sveopšte zaštite pojedinih biljnih i životinjskih vrsta, zabrane lova i trgovine pojedinim biljnim i životinjskim vrstama, zaštite određenih područja i drugo.

Posebno značajan napredak u oblasti praćenja, očuvanja i unapređenja kvaliteta životne sredine učinjen je donošenjem serije standarda. Kako su za upravljanje kvalitetom proizvoda značajni međunarodni standardi iz serije ISO 9000, tako je za menadžment kvalitetom životne sredine značajna serija standarda ISO 14000, čija je primena u porastu u svim zemljama Evropske unije i koje se moraju pridržavati i one zemlje koje žele članstvo u grupi najrazvijenijih.

Naša zemlja, kao članica Ujedinjenih nacija, je obavezna da se pridržava svih donetih rezolucija, pa je tako usvojila Rezoluciju o politici zaštite biodiverziteta u SRJ9, koja u potpunosti podržava dokumenta konferencije iz Rio de Žaneira. Na žalost, zbog poznatih nepovoljnih uslova, u našoj zemlji je poštovanje propisanih pravila još uvek na veoma niskom nivou. Uprkos ili zahvaljujući tome, naša zemlja se nalazi na spisku zemalja Evrope u kojima je prirodna sredina u celini manje ugrožena, a po broju nekih vrsta nalazimo se u samom vrhu.

2.3 Razvopj svesti i odgovornosti

Za pokretanje problematike zaštite životne sredine u najvećoj meri uticalo je jačanje svesti pojedinaca i društva o neodrživosti postojećeg stanja. U stručnim krugovima, kada je u pitanju ekologija, veoma često se upotrebljavaju određeni termini za koje se ne bi

9 Navedenu odluku Vlada SRJ je usvojila ubrzo posle njenog prihvatanja u UN, već u julu 1993. godine.

9

Ekomenadžment

moglo pouzdano reći da su adekvatni i u skladu sa poznatim naučnim definicijama. U određenom smislu možda i nije presudno kako se određena pojava definiše, već kako se tumači i objašnjava.

Savremeni svet dozvoljava raznovrsne improvizacije pri kreiranju termina i kovanica i još raznovrsnija tumačenja, ali u cilju pravilnijeg orijentisanja neophodno je ukratko definisati pojam vrlo često upotrebljavane sintagme "ekološka svest". Primetno je da se u literaturi već pomalo odomaćio termin "ekološka svest". Prihvaćeno je i uopšteno tumačenje bilo koje pojave ili proizvoda kojima se daje atribut ekologije, te se odmah smatra da je to nešto što ne zagađuje prirodu. Analogno sa tim, termin "ekološka svest" ukazuje na razmišljanje o problemima zagađenja i na brigu o životnom okruženju.

Svest se najčešće definiše kao "intuitivno shvatanje stanja duha i razlike saznavaoca i spoznatog”10. Nadalje, postoji i tumačenje da “svest svedoči o postojanju bića i njegovoj sposobnosti da spoznaje spoljašnji i unutrašnji svet. Stoga je uvek svest o nečemu."11 Iz navedene, donekle uprošćene definicije, može se na oblast ekologije primeniti odrednica da je "svest shvatanje stanja" i da je "uvek svest o nečemu". Čovek je u stanju da spoznaje, na sopstveni način vrednuje i u skladu sa tim da reaguje na pojave iz svog okruženja, u ovom slučaju, na mnogobrojne ekološke probleme.

Poseban problem predstavlja dilema da li nastaviti sa primenom sintagme "ekološka svest" ili "svest o ekologiji". Da bi bila ekološka, po logici stvari, takva svest bi, recimo, morala da ima neškodljiv hemijski sastav, da njena primena štedi energiju ili da ju je moguće reciklirati. Ovakvi zahtevi koja postavlja ekologija su sasvim opravdani i nema razloga zbog kojeg se oni ne bi primenjivali i na svest, ako se ona već opisuje kao "ekološka". Zato je adekvatnije reći "svest o ekologiji" ili "shvatanje ekoloških problema" ili "razumevanje ekoloških problema".

Bez obzira na navedene predloge koji su terminološkog karaktera u praksi je najfrekventniji termin "ekološka svest" pa je teško očekivati njegove promene. U svakom slučaju, najbitnije je ipak da čovek razmišlja i brine o sopstvenom okruženju i planeti uopšte, te da je svestan aktuelnosti i značaja celokupne ekološke problematike.

Čovek je tokom svoga postojanja prevalio ogroman civilizacijski put od primitivnog bića, čiji se opstanak zasnivao na prostom zadovoljavanju najosnovnijih nagona, do složenog savremenog čoveka koji sopstveni život posmatra sasvim drugačijim očima. Poznata Maslovljeva hijerarhija potreba na adekvatan način može da definiše potrebe savremenog čoveka, koje bi svakako trebalo da obuhvate i potrebe za životom u zdravom okruženju, na zdrav način, kao i human odnos prema drugima.

Potreba nastaje kao rezultat razvoja svesti i shvatanja o tome da nešto može biti korisno za samog čoveka. Već na ovom mestu treba istaći veoma bitnu razliku koja postoji između svesti o eko podobnosti i svesti o ostalim potrebama. Ekologija se i javila kao

10 Preuzeto iz: Kostić, D.: Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beograd, 1988.11 Isto.

10

Ekomenadžment

rezultat shvatanja činjenice da planeta Zemlja ne može da podnese bez štetnih posledica ostvarivanje mnogobrojnih potreba koje savremeni čovek želi da zadovolji.

Sada se već sasvim opravdano postavlja pitanje da li nam je zbilja neophodno sve to za čim se teži. Iz različitih razloga (u čiju se opravdanost sada ne treba upuštati) kod savremenog čoveka kreiran je veoma veliki broj potreba za koje se slobodno može reći da su suvišne, te da su sve u službi stvaranja i održavanja tzv. potrošačkog društva koje postoji da bi apsorbovalo proizvode i usluge i tako stvaralo korist proizvođačima. Nikako ne treba zanemariti da je razvoj u svakom pogledu neophodan i da čovek uvek treba da teži boljem, ali ne po svaku cenu.

U najrazvijenijim zemljama eko svest ili, preciznije rečeno, svest o važnosti ekologije, je na sasvim zadovoljavajućem nivou. Zahtevi koji su u skladu sa konceptom održivog razvoja ugrađeni su u ekonomiju, privredu, zakonodavstvo i obrazovanje, tako da potrošači mogu da biraju i podržavaju eko podobno, a izbegavaju i eliminišu eko nepodobno. U tim zemljama od detinjstva deci se izgrađuju svest o ekologiji preko posmatranja roditelja, svoje bliže okoline, uz praćenje medija koji maksimalno podržavaju eko podobne akcije i nemilice se obrušavaju na sve koji na bilo koji način ugrožavaju životno okruženje. Eko svest se u prvom redu odnosi na pitanje očuvanja prirode, ali se polako i sigurno sada proširuje i na ostale aspekte posmatranja i počinje da na adekvatan način vrednuje način života, odnose među ljudima i čoveka samog (Slika 3).

11

Naučna dostignuća u oblasti ekologije

Formiranje eko svesti kod građana

Uticaj eko svesti na ponašanje privrednih

subjekata

Uticaj eko svesti na

eko-normativu

Uticaj eko svesti na društveni

život

Unapređenje okruženja

Ekomenadžment

Slika 3. Pozicioniranje savremene eko svesti

U zemljama Evropske Unije eko svest je takođe na zavidnom nivou obzirom na trenutno stanje stvari koje podrazumeva, pre svega, sve strožije zakonodavstvo. Potrošači su u zadovoljavajućem obimu svesni neposrednih opasnosti po prirodu, s tim što ostali aspekti eko podobnosti još nisu sasvim zaživeli, bar ne kao nešto što se ističe u marketingu. Prosečan potrošač u Zapadnoj Evropi je svakako svestan problema i sam naginje zdravom i humanom životu, s tim što se još uvek ne smatra kod svih da je to nešto što bi se trebalo isticati u marketinškoj kampanji. Ukoliko se osete izraženi zahtevi tržišta na tom polju, svakako da će se isticanje eko podobnosti intenzivirati. Jedan od poslednjih primera je svakako zabrana ispitivanja kozmetičkih proizvoda na laboratorijskim životinjama (mart 2001.), koja važi za sve zemlje članice Unije. Tržište podržava ovakve propise i eko podobnost polako ali sigurno počinje da se posmatra maksimalno široko.

Eko svest potrošača u Uniji je svakako na višem nivou nego što je to slučaj u našoj zemlji. Pritisnuti brojnim problemima tokom niza poslednjih godina nerealno je da očekujemo drugačije rezultate. Domaći potrošač, suočen sa problemom gole egzistencije i opstankom sopstvene porodice svakako nije u prilici da bira. Odluka o kupovini se najčešće donosi u skladu sa finansijskim mogućnostima koje su vrlo ograničene. Ipak, domaći potrošači su upoznati sa dimenzijama eko problema, podržavaju ekološke pokrete i akcije, mada sami najčešće nisu neposredni učesnici. Može se reći da je u našoj zemlji dosta uspešno savladana prva stepenica - razvijena je eko svest do nivoa koji treba da bude inicijator proizvođačima da u svoje poslovanje ugrađuju ekomenadžment, te da to i naglase u svojim marketinškim aktivnostima i time steknu određenu prednost nad konkurencijom.

Nerazvijene zemlje, koje su na najnižem stepenu razvoja i čije se, u većini nepismeno stanovništvo bori sa problemima gladi je dosta daleko od razvoja zadovoljavajuće eko svesti. Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni, ali je činjenično stanje krajnje nepovoljno i takvo će sigurno ostati tokom dužeg vremena. Mora se priznati da građani najnerazvijenijih zemalja na svoj način shvataju prirodu posmatraju čoveka kao samo jedno biće u prirodi, a ne kao svemoćnog gospodara, što je svojstveno zapadnoj civilizaciji. Silom prilika, najnerazvijeniji nisu u prilici da biraju i odlučuju o mnogim stvarima, tako da je u tim zemljama eko podobnost nisko rangirana na lestvici zahteva, ili je uopšte nema. Uzak krug tamošnjih obrazovanih i finansijski nezavisnih ljudi verovatno je upoznat sa ekološkim problemima današnjice, ali ne postoji široko razvijena svest o eko podobnosti kod običnog potrošača.

Budućnost je po pravilu neizvesna, ali se u pogledu daljeg razvoja svesti o ekološkoj problematici mogu očekivati samo pozitivni pomaci. U razvijenim zemljama rastu generacije koje i ne znaju za drugačije okruženje od eko podobnog, kod kojih se ne zahteva, nego podrazumeva dostizanje maksimalnog nivoa eko podobnosti. U ne tako dalekoj budućnosti se može očekivati pozitivan razvoj eko svesti potrošača i u našoj

12

Ekomenadžment

zemlji. Posle mnogo nepovoljnih godina građani počinju da posmatraju sebe kao ljude koji imaju pravo na život koji će biti bolji u mnogim aspektima, pa tako i u pogledu kvaliteta proizvoda i životne sredine. Već danas, zahvaljujući edukaciji tokom procesa obrazovanja i uz podršku medija, eko podobnost postaje nešto što i našeg čoveka opredeljuje prilikom izbora proizvoda ili usluge i realne su šanse da se takav trend zadrži i u budućnosti. Daljim sveobuhvatnim radom na polju propagiranja principa održivog razvoja i odobravanja samo onoga što je eko podobno, vremenom će se izgraditi potreba i svest stanovništva da je eko podobno ono što im pripada, te da im se drugačije i ne može ponuditi.

2.4 Eko podobnost kao kriterijum održivog razvoja

Poseban današnji problem i izazov u oblasti ekologije predstavlja poimanje eko podobnosti , kao kriterijuma ekolo š ke dimenzije neke pojave . Eko podobnost se može posmatrati kao pojam, koncepcija, filozofija, stav, zahtev, potreba itd. U vezi toga, početkom sedamdesetih godina, prvi su na svetsku društvenu scenu nastupili ekološki problemi, na osnovu kojih su se generisali eko zahtevi, kasnije su standardizovani eko propisi i preporuke, s tim da taj proces još uvek traje i trajaće uz kontinuirano prilagođavanje. Sa razvojem ekologije kao multidisciplinarne nauke i porastom nivoa svesti stanovništva o potrebi očuvanja i unapređenja kvaliteta životne sredine, termin "eko" se počeo široko upotrebljavati. Ponekad je to sasvim neopravdano i neprimereno, ali je evidentno da živimo u vremenu i okruženju koje sve više obiluje eko porukama i terminima.

U početku se ekologija, pa samim tim i eko podobnost posmatrala usko, kao skup pravila koja postoje u cilju prostog sprečavanja zagađivanja životne sredine. Eko podobno je bilo sprovođenje akcija u cilju sprečavanja rada preduzeća koja su izazivala ekološke probleme. Sedamdesetih godina se javljaju prvi pokušaji organizovanja građana i prvi propisi u oblasti ekologije, ali sve ostaje ograničeno samo na regulisanje fizičkog, hemijskog, mehaničkog i mikrobiološkog delovanja pojedinih agenasa na bliže okruženje.

Tokom vremena, sa narastanjem svesti o globalnosti eko problema i sa povećanjem broja i agresivnosti kompanija koje, u cilju sticanja profita, ne obraćaju pažnju na štetnost svog uticaja na okolinu, eko podobnost dobija novu dimenziju. U to vreme već postoje upozoravajući izveštaji merodavnih agencija o enormnom pogoršanju kvaliteta životne sredine. Javnost je u određenoj meri upoznata sa problematikom i javljaju se zahtevi za razrešavanjem konflikata. Stručna javnost i nadležne ustanove su sasvim svesne globalnosti problema i tada ekologija dobija novu dimenziju - počinje intenzivno da se proučava stepen eksploatisanja obnovljivih i neobnovljivih prirodnih resursa, te je kao posledica toga na najvišem nivou usvojen koncept održivog razvoja kao jedini preduslov dugoročnog i kvalitetnog opstanka. Eko podobnost usled toga dobija novu dimenziju. Više nije dovoljno sprečavati štetan uticaj procesa neposredne proizvodnje time što će se

13

Ekomenadžment

jednostavno ugraditi odgovarajući filteri i u određenoj meri regulisati problem otpada. Potrebno je učiniti mnogo više i činiti to kontinuirano.

Početkom osamdesetih godina eko podobnim se može smatrati delovanje zasnovano na prihvaćenoj koncepciji održivog razvoja i izgradnji takve poslovne i svake druge strategije koja usvaja kriterijume navedenog koncepta. U ovom periodu se intenzivira i uticaj političkih struktura i građana, te se tada donose odgovarajući zakoni, propisi, preporuke, predlozi i mnogobrojne druge inicijative. Period sa početka osamdesetih godina se u pravom smislu te reči može posmatrati kao tačka preokreta u oblasti shvatanja i uvažavanja ekologije na svim nivoima. Razvijene zemlje prednjače u ovom pokretu. Prethodno doneseni propisi o sprečavanju zagađivanja prirode se pooštravaju i donose se novi, koji obuhvataju sve više stavki. Zahvaljujući razvoju ostalih nauka, hemije, biologije i medicine pre svega, izvedeni su novi dokazi o štetnosti pojedinih materija na prirodu i čoveka samog, te se time proširuje spisak opasnih i potencijalno opasnih materija i aktivnosti. Eko podobno postaje samo ono što nije na spisku opasnosti i tada se javljaju prvi slučajevi izbacivanja pojedinih tehnoloških procesa a kasnije i gašenje čitavih industrijskih postrojenja koja nisu eko podobna.

Eko podobnost u tom vremenu potpuno izlazi iz domena prostog praćenja i sankcionisanja rada industrijskih postrojenja. Usvajaju se nove strategije očuvanja kvaliteta životne sredine. U tu svrhu se reguliše problem zaštićenih geografskih područja, zaštita posebno ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. Prilikom planiranja novih proizvodnih objekata ili saobraćajnih komunikacija eko podobnost postaje značajan faktor odlučivanja. Jačaju ekološki pokreti i političke partije koje posmatraju ekologiju kao jedan od prioriteta. U takvom okruženju eko podobnost dobija novu težinu, jer se životno okruženje počinje posmatrati kao jedinstveno (globalno) i čovek prihvata samoga sebe kao neodvojivi deo prirode. Dotadašnji stav čoveka kao gospodara prirode se pokazao kao višestruko štetan i ponekad smrtonosan.

Čovečanstvo tada postaje suočeno sa prvim alarmantnim rezultatima sopstvenog štetnog dejstva i opasnog eksperimentisanja sa prirodom i njenim zakonima koji vladaju milionima godina. Više se ne mogu sakriti velike ekološke katastrofe sa štetnim posledicama. Ljudi širom sveta su postali žrtve radijacije, trovanja, drastično se povećao broj ljudi obolelih od teških obolenja, javljaju se nove, do tada nepoznate psihičke i fizičke bolesti, dolazi do potpunog izražaja globalan problem snabdevanja vodom i energijom, problem ozonskih rupa, kiselih kiša, genetskog zagađenja, problem otpada svih vrsta i sl.

Ekomenadžment se širi na sve oblasti čovekovog života i rada. Eko podobno postaje sve ono što ne utiče štetno na prirodu i čoveka samog. Dolazi do ekspanzije programa uštede materijala svih vrsta, intenziviraju se proučavanja alternativnih vidova energije, zaoštrava problem nuklearnih elektrana, nastaju čitavi skandali sa prevoženjem i skladištenjem opasnog i manje opasnog otpada, preduzeća koja nisu eko podobna dolaze pod udar zakona, plaćaju ogromne kazne i bivaju bojkotovana i zauvek zatvarana.

14

Ekomenadžment

Bez obzira na naglo širenje oblasti koje se mogu posmatrati sa eko aspekta, konkretna eko podobnost i dalje ostaje u domenu posmatranja čoveka u najrazvijenijim zemljama sveta i još uvek je ograničena na sopstveno okruženje. Devedesetih godina, međutim, eko podobnost dobija sasvim novu dimenziju.

Ništa se više ne može posmatrati odvojeno od celine životnog okruženja. Nauka sve intenzivnije pokušava da prouči i objasni svu kompleksnost interaktivnih procesa u prirodi i čovek shvata da će se svaka, baš svaka njegova aktivnost posle određenog vremena na ovaj ili onaj način odraziti na njegovo zdravlje i kvalitet života uopšte.

Potpuno je jasna činjenica da se eko podobnost određenog procesa ili aktivnosti više ne može posmatrati samo kao prost skup brojeva i normi. Većina ljudi ne može (i ne mora) tačno da objasni štetan uticaj nekog procesa, ali jasno vidi sve posledice i želi ne samo da ih izbegne, već da ih predupredi. Eko podobno više nije samo ono što je na vreme uočeno, sanirano, regulisano, provereno ili ukinuto. Eko podobnost se kao kvalitativna karakteristika podiže na najviši nivo i ulazi u strategije razvoja preduzeća, regiona i globalne zajednice u celini.

Devedesete godine donose novi kvalitet. Eko podobnost definitivno prestaje da se posmatra samo kao preduslov očuvanja kvaliteta životne sredine. Savremeni čovek polako prihvata činjenicu da se eko podobnost mora posmatrati najšire moguće. Eko podobnost prestaje da bude kvalitativna karakteristika nekog procesa, već počinje da se upotrebljava kao parametar vrednovanja u svim oblastima života i rada. Ekološki zahtevi u najširem smislu postaju nešto što se mora ispoštovati ukoliko se želi opstanak i napredak.

Devedesetih godina eko podobnost počinje najšire da se primenjuje u opisu i vrednovanju ne samo privrednih aktivnosti, već i u oblasti politike, kulture, obrazovanja, sporta, zabave. Ispituje se eko uticaj koji bilo koja ljudska aktivnost ima na prirodu, čoveka kao pojedinca i čovečanstvo u celini. Kraj prošlog milenijuma u razvijenim zemljama dočekan je sa potpuno razvijenom svešću o neophodnosti eko vrednovanja i isključivanja svega što na bilo koji način unazađuje ljudski rod. Načelo humanosti prema okruženju, sebi i drugima postaje sastavni deo kulturnih vrednosti, pogotovo u najrazvijenijim zemljama.

Green Design ili projektovanje za očuvanje životne sredine definisano je kao: "Projektovanje sa ciljem minimiziranja opterećenja životne sredine, ne dovodeći u pitanje funkcionalnost projekta.” Ova paradigma, koja sve više dobija na značaju, predstavlja način povećanja eko podobnosti proizvoda (roba i usluga) i procesa, uvodeći razmatranje kvaliteta životne sredine u fazu samog projektovanja.

Ovaj koncept nastao je kao direktan rezultat zaokreta filozofije od upravljanja otpadom ka sprečavanju zagađenja. Teoretski okvir ovog koncepta je sistemski pristup projektovanju proizvoda, upotrebi i odlaganju. Briga za životnu sredinu je, dakle, manifestovana kroz očuvanje resursa i smanjenje otpada, prisutna je u svim fazama –

15

Ekomenadžment

proizvodnji, upotrebi i odlaganju i to sa ciljem da vodi, informiše, ograničava i ukazuje na alternative pri projektovanju.

Novi milenijum donosi nove izazove i probleme, ali je jasna težnja svetske zajednice za eko unapređivanjem u svakom smislu. Eko podobnost vremenom postaje životna filozofija. U tom smislu svaki pojedinac se edukuje da podržava zahteve da živi zdravo i kvalitetno, kao i da pravo na takav život imaju i generacije koje dolaze. Eko podobnost dobija onu dimenziju do koje se teško stiže - izlazi iz domena zakona i kazni i postaje opšte prihvaćena ljudska vrednost. Eko podobnost se više ne traži, ona se sasvim podrazumeva. Naravno, do ovih dometa već stižu razvijne zemlje, dok je situacija sa tog aspekta u ostalim zemljama različita i u osnovi nezadovoljavajuća.

2.5 Dimenzije eko podobnosti

Kako bi se lakše prihvatio ekomenadžment kao poslovna filozofija, neophodno je pre svega odrediti šta je ono što je sa aspekta zaštite životne sredine poželjno i čemu treba težiti, kako bi se aktivnosti ekomenadžmenta usmerile upravo u tom pravcu. Definisanje pojma i suštine eko podobnosti predstavlja posebno veliki izazov jer spisak eko podobnih ili nepodobnih aktivnosti ili pojava nikada ne može biti konačan. Poseban problem predstavljaju gotovo svakodnevna nova otkrića iz oblasti menadžmenta kvalitetom životne sredine i prateći zahtevi koje postavlja savremeni čovek.

Eko podobnost, pogotovo u najrazvijenijim zemljama, koje prednjače u ovoj oblasti, poprimila je tako široke aspekte posmatranja, da se slobodno može reći da se eko podobnost može tražiti u bilo kojoj pojavi i aktivnosti koja se odvija oko nas. Eko podobnost, za razliku od mnogih kvalitativnih merila, ima svojevrsnu vremensku, prostornu, političku, ekonomsku i civilizacijsku dimenziju. Teško je reći da su navedene dimenzije eko podobnosti jednom određene i nepromenljive. Nadolazeće vreme doneće neminovno brojne nove zahteve, ali je ipak potrebno tačnije neposredno odrediti specifičnosti ovih dimenzija12.

Vremenska dimenzija eko podobnosti podrazumeva poštovanje faktora vremena, kao izuzetno važnog u ekologiji, što obuhvata nekoliko načina posmatranja pojava, koja se mogu okarakterisati kao eko podobne ili nepodobne. Pre svega, obavlja se posmatranje, proučavanje i odgovarajuće vrednovanje događaja iz bliže i dalje prošlosti, kako bi se mogle ustanoviti njihove posledice na sadašnje stanje i izvući veoma korisne pouke.

Praćenje i kontrolisanje svih sadašnjih pojava neposredno se nadovezuje na prošlost i najdirektnije se naslanja na budućnost. Po prirodi stvari, eko podobnost podrazumeva aktivnosti u sadašnjosti i pretpostavljanje načina na koji će se one odraziti na stanje u budućnosti jer obuhvata ono što je u ekologiji najvažnije - preventivu i pravovremeno

12 Postoje brojni pokušaji definisanja eko podobnosti, ali se svi autori slažu u tome da se nikada ne može dati konačna definicija i klasifikacija. Izložena klasifikacija može se smatrati samo uslovnom.

16

Ekomenadžment

sprečavanje svih eko nepodobnih pojava i aktivnosti. Budućnost koja se posmatra može se ograničiti samo uslovno i iz praktičnih razloga, jer je celokupan koncept održivog razvoja zasnovan dugoročno na principu međugeneracijske pravde.

Prostorna dimenzija se zasniva na opšte prihvaćenoj činjenici da se eko podobnost može i mora posmatrati u svakom prostoru. Svaki pojedinac može i treba da pronalazi eko podobnost u svom najbližem okruženju i da u skladu sa tim inicira svoje želje i zahteve. Na nivou naseljenih mesta, oblasti, države, regiona itd. eko podobnost se posmatra, pronalazi i prezentira. Posebnu važnost ima sazrelo shvatanje da se eko podobnost mora posmatrati i sa globalnog stanovišta. Planeta Zemlja nije prost zbir država, a ekološki problemi ne poznaju i ne priznaju granice. Dovoljno je samo podsetiti se katastrofe u Černobilu, čije su se posledice osetile sve do Severne Amerike. Ozonske rupe, nastale kao rezultat razbijanja prirodnog zaštitnika od štetnog zračenja podjednako ugrožavaju celu planetu.

Politička dimenzija posebno dobija na značaju i težini u poslednje dve decenije. Sve najrazvijenije zemlje sveta ocenjuju eko podobnost, kako u sopstvenoj državi, tako i u regionu, a u poslednjoj deceniji 20. veka svedoci smo međunarodnih razgovora i usaglašavanja političkih struktura na najvišem nivou. U tom smislu za očekivati je posebno intenziviranje političkog "uplitanja" u određivanje eko podobnosti u bližoj budućnosti. Poštovanje pravila u oblasti ekologije postalo je jedan od preduslova integracije u svetske tokove.

Ekonomska dimenzija eko podobnosti je od posebnog značaja, s obzirom na to da je uspešan ekonomski razvoj i ekonomska stabilnost od neposredne važnosti za svakog pojedinca. Pred poslovnim subjektima današnjice stoji veliki izazov, ali i šansa da odgovore zahtevima potrošača koji sasvim jasno stavljaju do znanja da ne žele ni na koji način da podržavaju eko nepodobne tehnologije i proizvode, pa samim tim i njihove proizvođače. U najrazvijenijim zemljama u osnovi nema posebne potrebe za edukovanjem građana u tom pravcu, s obzirom na to da je ova oblast, u skladu sa pritiskom javnosti, potpuno ugrađena u ustanove sistema. Zakoni su strogi, efikasni i važe podjednako za sve. Nakon bankrotstva velikih kompanija usled plaćanja ekološke štete, izricanja zatvorskih kazni za odgovorna lica i ignorisanja svih koji na bilo koji način narušavaju kvalitet životne sredine, u razvijenim zemljama se i pre otpočinjanja poslovnog procesa preispituje njegova eko podobnost i u tu svrhu izdvajaju izuzetno velika sredstva. Preduzeća koja planiraju da posluju u budućnosti moraju da prihvate takva pravila, ne samo zbog zakonskih propisa, nego još više zbog zahteva potrošača koji su u tom pravcu sasvim jasni i sve izraženiji.

Civilizacijska dimenzija predstavlja svojevrstan rezime svega navedenog i uključuje još mnogo toga, tako da je nju posebno teško definisati i gotovo nemoguće ograničiti. Savremeni čovek ima pravo da živi u adekvatnom životnom okruženju, kome pripada voda, vazduh, zemljište, biljni i životinjski svet. Međutim, što je najvažnije, čovekovo okruženje obuhvata i druge ljude i njihove međusobne odnose. Fizičke i hemijske parametre je relativno lako odrediti i ustanoviti šta je eko podobno a šta nije, te na osnovu toga razraditi dalje postpuke. Kako se eko podobnost posmatra kada je u pitanju neka

17

Ekomenadžment

proizvodna tehnologija ili proizvod, tako se eko podobnost posmatra kod samog čoveka, bolje rečeno, eko podobnost njegovih stavova, zahteva i odnosa sa drugim ljudima.

Neodvojivost čoveka od prirode i neminovnost razvoja međuljudskih odnosa jesu dva osnovna faktora koji eko podobnost određuju na sasvim novi način, koji podrazumeva da se postupci svakog čoveka mogu vrednovati sa aspekta eko podobnosti. Čovek je u stalnoj interakciji sa živom i neživom prirodom, sa drugim ljudima i sa samim sobom. Kroz više hiljada godina istorije ljudskog roda, koja podrazumeva period od kada čovek više nije samo primitivno biće na najnižem stepenu razvoja, nagomilana su iskustva i tekovine koje su vremenom postale sastavni deo svakoga bića13.

Suočavanje sa brojnim problemima, nerazumevanja, ratovi i netrpeljivost, snažno su uticali na razvoj svesti savremenog čoveka koji želi da vodi život na maksimalno kvalitetan način. Civilizovan čovek ne bi smeo da zasniva svoje postojanje na nestajanju i uništavanju svog okruženja radi zadovoljavanja sopstvenih, vrlo često potpuno egoističnih ciljeva. Nerealno je očekivati da će se u ime ekologije čovek odreći određenog kvaliteta života na koji je navikao, ali uz nešto više truda i saradnje, može se postići razvoj u skladu sa mogućnostima prirode, koji će imati samo pozitivne efekte na psihičko i fizičko zdravlje svakog pojedinca.

2.6 Globalni nivo razvoja eko podobnosti

Svetska zajednica, kao celina, predstavlja poseban izazov u svakom pogledu. Različitosti u pogledu stepena ekonomske razvijenosti, političkog uređenja, kulture, religije i običaja između pojedinih zemalja i regiona uzrokovale su različito shvatanje eko podobnosti. Stoga, za proučavanje navedene problematike neminovno je ukratko sagledati istorijski razvoj u pojedinim delovima sveta, s obzirom na to da su dešavanja u prošlosti direktno uticala na sadašnji stepen razvoja ekološke svesti, pa samim tim i shvatanja eko podobnosti.

Danas najrazvijenije zemlje imaju najrazrađeniji sistem kada je u pitanju upravljanje kvalitetom životne sredine, kao neposredan odgovor na snažan pritisak javnosti. Zahvaljujući dostignutom visokom stepenu ekonomskog razvoja, razvijenom sistemu obrazovanja i dostignutom nivou odgovornosti i političke zrelosti društva, građani - potrošači otvoreno izražavaju svoje zahteve, traže da se na njih odgovori i mogu da se opredeljuju za eko podobne tehnologije, proizvode ili usluge. Pravna regulativa u oblasti ekologije je razrađena i funkcionalna, tako da se može reći da sistem u razvijenim zemljama gotovo u potpunosti podržava koncept održivog razvoja. Zemlje Evropske unije, Skandinavske zemlje, SAD, Kanada i Japan apsolutno prednjače u pogledu isticanja važnosti eko podobnosti u svim oblastima života i rada.

Sa druge strane, postoji određen broj zemalja na srednjem stepenu ekonomskog razvoja, koje su koncentrisane u južnoj i istočnoj Evropi, koje zaostaju u pogledu pridavanja

13 Šire o tome: Despotović, Lj.: Ekološka paradigma, Ekocentar, Beograd, 1999.

18

Ekomenadžment

važnosti ekologiji uopšte. Istorijat razvoja ovih zemalja, među kojima je i naša, je takav da nije pogodovao nastanku zdravog ekonomskog sistema, tako da je ekologija potisnuta u drugi plan. Zahvaljujući širokom obrazovanju, građani su dobro upoznati sa ekološkim problemima, podržavaju koncept održivog razvoja i s vremena na vreme ističu svoje zahteve, ali opšte loše stanje u okruženju ne stvara (još uvek) povoljan teren za napredak u oblasti ekologije. Društvo koje je opterećeno brojnim problemima nije u mogućnosti da se kompletno pozabavi problemom ekologije, ali privredni subjekti moraju biti svesni da im uspešan opstanak u budućnosti, a pogotovo mogućnost izvoza nameće, između ostalog i poslovanje koje je u skladu sa svetskim ekološkim standardima.

Najveću grupu zemalja, na žalost, čine nerazvijene i zemlje na veoma niskom stepenu ekonomskog i društvenog razvoja. One jesu žrtve istorijskih događanja i nedovoljno moćne da se uspešno nose sa sopstvenim egzistencijalnim problemima, a kamoli da donose odgovarajuće zakone i edukuju svoje građane u pravcu eko podobnosti. Paradoksalna je činjenica da su to zemlje koje su bile primer netaknute prirode i veoma su bogate životinjskim i biljnim svetom, u kojima je čovek živeo na, za naše pojmove, niskom stepenu razvoja. Danas su to zemlje čiji se resursi maksimalno eksploatišu uz malu ili nikakvu ekološku zaštitu. Industrijski pogoni tzv. prljave tehnologije i ogromne količine otpada su se preselili u zemlje trećeg sveta. Nehumani uslovi rada, eksploatacija rada dece, slaba zdravstvena zaštita i nedostupnost širokog obrazovanja, samo su neki od pokazatelja nivoa kvaliteta života.

2.7 Osnovni koncept održivog razvoja

Održivi razvoj predstavlja svojevrsnu želju i potrebu usklađivanja razvoja čovečanstva u skladu sa mogućnostima prirode. Bez obzira na sveobuhvatnost problematike i raznoliku situaciju u svetu danas i u budućnosti, definisano je nekoliko osnovnih postavki koncepta održivog razvoja:

1. Koncept neopadajućeg bogatstva , podrazumeva očuvanje kako prirodnog, tako i stečenog sveukupnog prirodnog bogatstva;

2. Koncept neopadajućeg prirodnog bogatstva , proizilazi iz prethodnog, a podrazumeva da se prirodno bogatstvo održava konstantnim, posmatrano u celini i po glavi stanovnika, što treba posebno razmotriti kada se ima u vidu konstantni rast populacije;

3. Koncept elastičnosti , čime bi se objasnilo smanjenje pojedinog prirodnog bogatstva koje je nužno i neizbežno (smanjenje količine obradivog zemljišta, rudnog bogatstva, drveta).

Jednom rečju, koncept održivog razvoja zasniva se na principu međugeneracijske pravde, što podrazumeva zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija bez ugrožavanja mogućnost za život budućih generacija. Drugačije rečeno, sadašnja generacija ima

19

Ekomenadžment

obavezu da svojim naslednicima ostavi barem istu onakvu ekološku situaciju kakvu je i sama zatekla.

2.8 Osnovni problemi održivog razvoja

Budućnost na planeti nosi niz pretpostavki o budućim ekološkim problemima sa kojima se susreću sadašnje, a susretaće se i naredne generacije, te su stoga na globalnom nivou definisani osnovni izazovi koncepta održivog razvoja, a to su:

1. Demografski rast , kao jedan od faktora na koji se globalno ne može delovati gotovo nikakvim merama. Postoje primeri zemalja koje pojedinim merama nastoje da podstaknu ili ograniče porast broja stanovnika, ali to su primeri koji ne mogu imati globalnog uticaja. Od svoga postanka na planeti broj stanovnika se stalno progresivno povećava i potrebno je sve manje vremena da se čovečanstvo udvostruči. Početkom ovog milenijuma za udvostručavanje broja stanovnika terbalo je gotovo hiljadu godina, a današnje procene govore da će stanovnika na planeti biti duplo više nego danas za samo pedeset godina. Realne procene govore da će do 2025. godine na planeti živeti oko 8,4 milijardi ljudi. Sadašnji broj stanovnika već u velikom broju pati od gladi, žeđi, nezaposlenosti i nemaštine. Budućnost u ovom pravcu ne može biti nimalo optimistična. U nešto povoljnijem položaju su zemlje sa niskim stepenom nataliteta. Demografski problem karakterišu:

- globalna prenaseljenost, jer na planeti očigledno danas živi više stanovnika nego što je to optimalno, a perspektiva u ovom pogledu nije ohrabrujuća, jer će broj stanovnika u budućnosti jednako rasti;

- neravnomerna naseljenost, kao karakteristika savremenog sveta koja stvara niz problema. Globalno posmatrano, stanovništvo na planeti je veoma neravnomerno brojno raspoređeno, što je posledica razvoja saobraćaja i migracija stanovništva u potrazi za boljim životnim uslovima, kao i posledica nekontrolisano visoke stope nataliteta. Postoje područja u kojma živi izuzetno veliki broj stanovnika u teškim ekonomskim i zdravstvenim uslovima (pojedini regioni Afrike i Latinske Amerike, jugositočna Azija). U navedenim regionima većina stanovnika ima minimalne uslove za egzistenciju. Sa druge strane, postoje države u razvijenim zemljama u kojima živi mnogo veći broj stanovnika nego što je to prirodno. Život u takvim velikim aglomeracijama (veliki gradovi, metropole, megalopolisi) nudi svojim stanovnicima mnogo bolje uslove za životnu egzistenciju, ali se stvara niz ekoloških, socioloških, psiholoških i sličnih problema čije posledice osećaju svi stanovnici u takvim naseljima, kao i stručne službe koje su u obavezi da navedene probleme rešavaju. Bez obzira na činjenicu da je planeta globalno posmatrano prenaseljena, ima čitavih regiona u kojima živi manji broj stanovnika nego što bi resursi tog regiona mogli da izdrže (delovi Kanade, Australije, Rusije). U svakoj pojedinoj zemlji (uključujući i našu) neravnomerna naseljenost stanovnika

20

Ekomenadžment

je problem koji stvara niz ekoloških problema, a u budućnosti će se čovečanstvo u još većoj meri suočiti sa ovim problemom;

- neravnomerna pristupačnost životnih resursa je povezana sa neravnomernom raspodelom resursa na planeti, kao i sa gustinom naseljenosti. U pojedinim regionima ljudima je na raspolaganju obilje obradivog zemljišta, vode, šume, a u čitavim regionima vladaju katastrofalne suše i glad usled nedostatka vode i hrane (obradivog zemljišta). Ovaj problem je veoma teško rešiv, iz jednostavnog razloga što se resursi ne mogu dislocirati i staviti na raspolaganje ljudima kojima su potrebni;

- egzistencijalni problemi svetskog stanovništva su još jedna karakteristika savremenog čovečanstva a pogađaju većinu svetskog stanovništva. Smatra se da samo jedna šestina ljudi na planeti ima zadovoljavajuće uslove za život (stanište, dovoljno hrane i pristup vodi, zaposlenje, uslove za obrazovanje i lečenje). Siromaštvo, nezaposlenost i glad su problemi održivog razvoja koji već danas postavljaju velike izazove pred svetsku zajednicu a putevi razrešenja takve situacije su veoma neizvesni.

2. Energetska kriza je nastala početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Već tada

je uočeno da će ovim tempom eksploatacije energetskih izvora za potrebe razvoja biti ugrožen opstanak čovečanstva u bliskoj budućnosti. Osnovni razlozi nastanka i trajanja energetske krize su sledeći:

- neobnovljivost većine konvencionalnih izvora energije je činjenica koja je prva ukazala na problem koji je danas globalan. Konvencionalni izvori energije (fosilna goriva, ugalj) su izuzetno ograničeni resursi a njihova upotreba intenzivna. Gotovo čitava svetska industrija i saobraćaj zasnivaju se na primeni energije koja se dobija iz ovih izvora, a oni će neminovno jednog dana prestati da se eksploatišu. Na koji način će tada funkcionisati industrija i saobraćaj se ne može pretpostaviti, kao što ne postoje ni precizne procene kada će se to dogoditi. Većina stručnjaka se slaže da su rezerve dovoljne do 2020. godine, a već posle 2050. godine doći će do velikih problema u ovoj oblasti. Samo racionalno gazdovanje energijom i sprečavanje bilo kakvog rasipanja može situaciju učiniti nešto lakšom;

- obnovljivost samo malih izvora energije, kao alternativa prethodnom, podrazumeva da postoje resursi (drvo, energija vode - ukoliko se voda racionalno koristi i ne dođe do velikih suša) koji se mogu obnavljati. Ovakav način snabdevanja energijom je ograničen, zadovoljava samo manje potrebe stanovništva, a kako bi se ovi resursi očuvali potrebna je odgovorna akcija nadležnih i čitavog društva u pravcu njihovog očuvanja i obnavljanja;

- ograničenost primene alternativnih izvora energije, kao način da se određene potrebe zadovolje i iz ovih izvora su za sada u maloj meri zastupljene. Energija vetra, sunca, bio-mase i slično, koristi se ograničeno jer je još uvek način dobijanja energije na ovaj način dosta skup. Realno je

21

Ekomenadžment

u budućnosti očekivati pojačane napore da se alternativni izvori energije šire koriste i razrade rešenja koja će biti pristupačnija za što više korisnika.

3. Problem sa vodosnabdevanjem , se oseća duže i jače nego energetska kriza. Smatra se da će voda biti jedan od najtraženijih artikala ovog veka, a osnovni razlog za to leži u činjenici da je ona neophodna za opstanak svakog pojedinca. Osnovni problemi koji karakterišu krizu sa vodom su sledeći:

- voda je izuzetno ograničen resurs. Svega oko 2 % vode na planeti je slatka voda koja, nakon prerade, može da se koristi za piće;

- voda na planeti je neravnomerno raspodeljena, jer postoje regioni bogati vodom, kao i ogromna prostranstva u kojima nema nikakvih izvora vode (bilo izvora, bilo u vodu padavina). Kao i ostali resursi, ni voda se ne može preseliti iz regiona gde je ima više u region gde je nema;

- kvalitet vode je uglavnom narušen na čitavoj planeti. Zbog globalnog karaktera ekoloških problema, čak i voda u najudaljenijim regionima i na najvećim dubinama pod zemljom je izložena zagađenju. U pojedinim slučajevima stepen zagađenja je toliki da je voda apsolutno neupotrebljiva, a u većini je potrebna njena posebna obrada i prečišćavanje kako bi se dovela u stanje u kome ljudi mogu bezbedno da je koriste za piće;

- neracionalna potrošnja vode je hroničan problem savremenog čoveka i to u regionima gde vode za sada ima dovoljno. Voda se rasipa u velikim količinama. Ovaj problem se ogleda pre svega u tome što u mnogim zemljama (kao i kod nas) nema razrađenog razdvojenog sistema za tehničku (vodu za industriju) i vodu za piće. Zbog toga se voda za piće troši u većini nenamenski (za hlađenje, zalivanje, pranje, higijenske potrebe). Sa druge strane, voda se rasipa preko neispravne vodovodne mreže i nedostataka na instalacijama;

- ograničena mogućnost snabdevanja vodom iz alternativnih izvora je još izraženija nego u slučaju mogućnosti primene alternativnih izvora energije. Alternativni izvori vode su voda iz lednika, podzemna voda sa veoma velikih dubina, voda dobijena desalinizacijom morske vode. Svi ovi postupci su izuzetno skupi i stoga praktično neostvarljivi, čak i u najrazvijenijim zemljama.

4. Zdravstveno stanje ljudi je problem održivog razvoja koji se pre svega odnosi na narušeno zdravlje sveukupnog stanovništva koje je posledica delovanja mnogobrojnih raznovrsnih faktora. Osnovne karkterisitke ovog problema su sledeće:

- nedovoljna ishrana, odnosno pothranjenost i glad, koja pogađa veliki deo svetske populacije a karakteriše se time da čovek ne unosi u svoj organizam onoliko hranljivih materija koliko je neophodno za održavanje svih vitalnih funkcija, rast i razvoj. Ovaj problem je najizraženiji u nerazvijenim zemljama, ali postoji i u zemljama na najvišem stepenu razvoja gde je u uskoj vezi sa ekonomskim mogućnostima pojedinca;

22

Ekomenadžment

- nekvalitetna ishrana, koja pogađa stanovništvo u svim zemljama, bez obzira na stepen njihovog razvoja. Mnogobrojna istraživanja u svim krajevima sveta ukazuju na to da se većina ljudi hrani lošije nego što je to zdravstveno preporučljivo. Konzumira se uglavnom hrana koja je proizvedena u sistemu intenzivne poljoprivrede, koja podrazumeva masovnu primenu veštačkih sredstava za postizanje što viših prinosa, a zatim se tako proizvedene sirovine prerađuju u klasičnoj prerađivačkoj industriji uz primenu više stotina različitih aditiva. Tako kontaminirana hrana stiže do potrošača koji uz to konzimira hranu sa previše masti i šećera. Stoga ne iznenađuje činjenica da je jedan od najvećih zdravstvenih problema današnjice gojaznost, kao i sve bolesti u vezi sa neadekvatnom ishranom. Posledice koje na zdravlje čoveka ima konzumiranje ostataka pesticida i aditiva u hrani su veoma aktuelan predmet proučavanja u budućnosti;

- problemi mentalnog zdravlja, koji nastaju kao posledica promenjenih uslova života, pri čemu su sve prisutnije depresija, fobije, otuđenost, bolesti zavisnosti i raznovrsni psihosomatski poremećaji;

- nove bolesti su obeležile kraj prethodnog i početak ovog milenijuma, a obuhvataju pojavu bolesti sa kojima se čovečanstvo do sada nije suočavalo ili je njihova pojava bila retka (AIDS, Jakobs-Krojcfeldov sindrom, multipleks skleroza, epilepsija, genetske bolesti).

Navedeni osnovni problemi čovečanstva danas su istovremeno i najizraženiji izazovi opstanka u budućnosti, te su stoga predmet najvećeg interesovanja svetske zajednice. S obzirom na to da koncept održivog razvoja podrazumeva uključivanje svih organizacija i pojedinaca, neophodno je da svako, u zavisnosti od delatnosti kojom se bavi, preusmeri svoje aktivnosti u pravcu koji će doprineti smanjenju intenziteta navedenih problema.

2.8 Osnovni modeli rešenja problema održivog razvoja

Navedeni osnovni principi i izazovi su mnogobrojni i raznorodni, ali koncept održivog razvoja već danas nudi osnovne modele rešenja:

1. Štednja resursa , što podrazumeva racionalnu upotrebu resursa u svakom pogledu. Imperativ poslovanja bi trebao biti pretvaranje linearnih u ciklične industrijske sisteme, kao analogija sa prirodnim ekosistemima, gde nema otpada i gde je izlaz iz jednog sistema uvek ulaz u neki drugi sistem. Pogotovo treba obratiti pažnju na racionalnu upotrebu vode, zemljišta i energetskih resursa. Već nekoliko godina unazad dobro su poznati modeli i načini uštede navedenih (i ostalih resursa), ali situacija u tom pogledu nikako se ne može smatrati zadovoljavajućom. Voda se i dalje rasipa, dragoceno zemljište gubi urbanizcijom i zagađenjem, a energetski resursi eksploatišu do maksimuma. Kao jedino objašnjenje ovog paradoksa može se navesti nedovoljna upoznatost i zainteresovanost da se štednja resursa i konkretno sprovede, jer savremeni čovek teško može da promeni svoj obrazac

23

Ekomenadžment

opnašanja i da u istoj meri koliko misli na zadovoljavanje svojih potreba, misli i na pravo na kvalitetan život budućih generacija.

2. Obnavljanje potrošenih obnovljivih resursa , jeste još jedna nužna aktivnost u pravcu popravljanja ekološke slike planete. Do sada su neracionalnom potrošnjom uništene velike količine resursa, ali treba znati da se veliki broj njih može osmišljenom akcijom može nadoknaditi i čak održavati konstantnim. Na ovom mestu se pre svega misli na mogućnost obnavljanja šumskih resursa. Šume su izuzetno ugrožen ekosistem danas, a njihova uloga i značaj za čoveka su ogromni. Obnavljanje posečenih šuma i opustošenih terena zahteva svakako značajna sredstva i vreme, ali je mogućnost obnavljanja šuma sasvim realna. Nešto teža je situacija po pitanju obnavljanja degardiranog zemljišta. Zemljište koje je bespovratno izgubljeno gradnjom ne može se ni na koji način nadoknaditi, te stoga postoje pokušaji da se nove površine zemljišta obezbede zauzimanjem mora, ozelenjavanjem pustinja i slično. Poznati su i načini vraćanja u život zemljišta koje je postalo neupotrebljivo nakon intenzivne primene pesticida. Metod rekultivacije zemljišta je moguć, ali je izuzetno skup i veoma se ograničeno sprovodi.

3. Reciklaža , kao najšire propagiran metod zaštite resursa od dalje eksploatacije, a podrazumeva primenu posebnih postupaka kojima se već jednom utrošeni resursi prerađuju i koriste za dobijanje istog ili drugog proizovda. Proces reciklaže je razrađen za mnoge vrste sirovina i konstantno se unapređuje.

4. Ponovna upotreba , kao način donekle sličan reciklaži, a podrazumeva ponovnu upotrebu svega što se može ponovo upotrebiti (najčešće raznovrsna ambalaža).

5. Plaćanje ekološke štete , kao često prvi i najefikasniji razlog zbog kojeg kompanije i pojedinci počinju da razmišljaju o zaštiti životne sredine. Princip da svaki zagađivač mora da plati za svu ekološku štetu koju je učinio stvara niz problema kompanijama, jer plaćanje obuhvata kako direktnu štetnu nanetu ekosistemu, tako i troškove vraćanja ekosistema u normalno stanje (prečišćavanje), a mora se na određeni način nadoknaditi i šteta naneta budućim generacijama.

Zahtevi održivog razvoja se mogu integrisati u poslovanje preduzeća na različite načine i može obuhvatiti različite segmente poslovanja. Bez obzira na to da li se principi ekološkog poslovanja poštuju u potunosti ili samo pojedinačno, bolje je primenjivati ih pa makar i parcijalno. U trenutnoj situaciji u kojoj se nalaze domaća preduzeća nerealno je očekivati potpuno uspostavljanje eko menadžmenta kao poslovne filozofije, ali se mnogo toga može učiniti već danas, bez velikog truda i ulaganja puno finansijskih sredstava. Nivoi integracije održivog razvoja u poslovanje preduzeća mogu biti sledeći:

1. Informisanje zaposlenih (ili dela zaposlenih) o potrebi poštovanja principa ekološkog poslovanja. U većini domaćih preduzeća postoji određena informisanost o potrebi izbegavanja ekoloških problema, ali nema razvijenih aktivnosti na polju sistemskog usmeravanja poslovanja koji se ne bave samo

24

Ekomenadžment

izbegavanjem problema, već nastoje da učine i više od toga. U dobrom broju slučajeva preduzeće ne sprovodi ni najosnovnije mere zaštite životne sredine na koje ih obavezuju zakonske odredbe;

2. Parcijalno uvođenje jednog ili nekoliko ekološki poželjnih rešenja u poslovanje, je takođe široko zastupljena pojava u domaćim preduzećima, u kojima se donekle sprovode mere zaštite životne sredine. Kao i u prethodnom slučaju, ovde je reč takođe samo o izbegavanju ekoloških akcidenata ugradnjom odgovarajućih filtera za vazduh ili otpadnu vodu, odnosno do određene mere regulacije problema otpada. Ova preduzeća istina sprovode preventivne mere, ali isključivo zato što ih na to obavezuje zakon, a nemaju razvijenu svest o tome da se može učiniti mnogo više, a korist za preduzeće može biti izuzetna;

3. Prilagođavanje određenog segmenta proizvodnje u skladu sa ekološkim principima. U poslednje vreme pojedina preduzeća u našem okruženju intenzivnije reaguju na izražene zahteve potrošača za ekološki podobnim proizvodima i tehnologijama, zbog čega instaliraju tehnologije koje su ekološki podobnije (najčešće su to nove tehnologije). Najčešći primeri kod nas za to su tehnologija prerade otpada, reciklaža, zdrava hrana;

Integracija ekološki odgovornog poslovanja u sistem menadžmenta preduzeća je EKOMENADŽMENT. Teško je reći koliko danas kod nas ima preduzeća koja su prihvatila izazov ekološki odgovornog poslovanja i sprovode ga u potpunosti. Svakako ohrabruje određen broj preduzeća kojim se upravlja po međunarodnom standardu ekomenadžment sistema.

3. EKOMENADŽMENTU FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA

3.1 Definisanje ekomenadžmenta

Sa aspekta konkretnog preduzeća, poslovanje po ekološkim normama obuhvata postepenu primenu svojevrsne ekološke strategije, bolje reći, poslovanja po pravilima koja uvažavaju prirodne zakone i dugoročno obezbeđuju opstanak u životnoj sredini zadovoljavajućeg kvaliteta. Postoje brojni primeri najpoznatijih multinacionalnih

25

Ekomenadžment

kompanija koje su usvojile takav princip i koje su usvojile ekomenadžment kao način upravljanja koji uvažava koncept održivog razvoja. Prilikom donošenja bilo kakve upravljačke odluke, razmatraju se njene posredne i neposredne posledice po okruženje, odnosno njena eko (ne)podobnost.

Eko podobnost je pojam koji je teško definisati jer obuhvata najširu moguću oblast posmatranja, s obzirom da posmatra svaku ljudsku aktivnost i čoveka samog u međusobnoj i interakciji sa prirodom. Savremena, tržišno orijentisana preduzeća nastoje da pronađu sve načine za sticanje što boljih pozicija. U tu svrhu se često ne biraju sredstva.

U najrazvijenijim zemljama su preduzeća bivala tržišno veoma nemilosrdna, iskorištavani su prirodni resursi do maksimuma i sprovođene marketinške aktivnosti koje se ponegde opisuju kao agresivne i manipulatorske. Danas je situacija sasvim drugačija. Preduzeća više nisu u prilici da posluju po sopstvenim nahođenjima, već moraju da poštuju brojne zakone i propise, pa tako i regulativu u oblasti ekološke zaštite, te da reaguju na izražene zahteve svojih potencijalnih kupaca koji su ujedno i stanovnici zajednice u kojoj preduzeće deluje.

Sa druge strane, priroda posmatranog problema je takva da zahteva suštinske promene u načinu planiranja i upravljanja, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Problem je dodatno otežan činjenicom da se veliki broj uticaja koji privreda ima na okruženje ne može precizno izmeriti. Teško bi bilo, na primer, utvrditi tačnu štetu od kretanja motornih vozila ili štetu prouzrokovanu sečom neke šume. Preduzeće se u takvoj situaciji nalazi na muci, jer osnov ekonomike preduzeća predstavlja pozitivno poslovanje, odnosno, stvaranje dobiti. Jednom rečju, da bi preduzeće opstalo, mora da zaradi više nego što je potrošilo. Kada se spisku inputa i autputa doda još i ekološka korist (ili šteta) koja se ne može brojčano izraziti, nastaju veliki problemi, bar što se ekonomskih pokazatelja poslovanja tiče.

Osim toga, globalnost nastojanja u oblasti očuvanja i unapređenja kvaliteta životne sredine nametnula je i brojne druge promene. Već danas se stručnjaci iz oblasti ekonomije (pogotovo u SAD) zalažu za nov način izračunavanja društvenog blagostanja. Trenutno prihvaćeni način određivanja društvenog proizvoda uzimao u obzir, na primer, vrednost drveta posečenog u šumi, ali ne i vrednost koju ta šuma ima zato što štiti zemljište od erozije, utiče pozitivno na klimu, čisti vazuh, pruža stanište za brojne biljne i životinjske vrste i predstavlja mesto za sport, rekreaciju i unapređivanje zdravlja čoveka. Ne može se naći način za vrednosno izračunavanje takvih koristi, odnosno bogatstva koje neka zemlja ima 14.

U takvoj situaciji preduzeća nastoje da nađu izlaz i prihvate kao neminovnost da će benefit od svog ekološki odgovornog poslovanja ostvariti u budućnosti, i to indirektnim putem, jer se očekuje pozitivna reakcija od strane kupaca i javnosti uopšte. Proizvodnja i jeste ta koja vrši najveći pritisak na prirodu i zato mora prva da se menja i prilagođava.

14 Izvor: Ristić, Ž.: Globalni fiskalni menadžment, Savremena administracija, Beograd, 2000.

26

Ekomenadžment

Put ka realizaciji konkretne eko strategije nije nimalo lak, kako se to na prvi pogled može učiniti.

Na prvi pogled domaća preduzeća (u poređenju sa preduzećima u razvijenim zemljama) će vrlo lako konstatovati velike probleme pred kojima se nalaze, ali ne treba da odustanu od prihvatanja globalnog ekološkog trenda. Domaće preduzeće danas nema mogućnosti da se potpuno i odjednom preorijentiše na ekomenadžment, ali može i treba da nalazi načine koji ga uključuju u globalno prihvaćen trend podržavanja preduzeća koja se ponašaju ekološki odgovorno. Ekologija proučava ogroman broj pojava, tako da svako preduzeće može da pronađe neki ekološki aspekt koji će podržati, bez nekih posebno radikalnih promena. Pojedine funkcije preduzeća koje se odluči za proizvodnju eko podobnih proizvoda i primenu eko podobnih tehnologija moraće da se prilagodi u manjoj ili većoj meri novonastaloj situaciji i u skladu sa tim sprovodi politiku ekomenadžmenta.

Kasnije, korak po korak, preduzeće može da polako prihvata i svoje poslovanje usklađuje sa normativima serije standarda ISO 14000 i ostalim preporukama iz oblasti ekologije (kao i sve druge) koje globalno važe za sve koji žele svoje mesto u razvijenom svetu.

Ekomenadžment se može definisati kao menadžment koji podrazumeva poslovanje uz uvažavanje zahteva za očuvanjem i unapređenjem kvaliteta životne sredine, odnosno menadžment koji je usklađen sa konceptom održivog razvoja. U praksi to podrazumeva definisanje određenje ekološke politike preduzeća i sprovođenje ekološki odgovornog poslovanja. Kao i svi postupci u poslovanju, postoje razrađeni načini da se ekomenadžment sprovodi u vidu ekomenadžment sistema. S obzirom na činjenicu da je rešavanje nagomilanih ekoloških problema jedan od imperativa nastojanja svetske zajednice, usvajanje ekomendžmenta kao načina upravljanja preduzećem u značajnijoj meri može da doprinese unapređenju kvaliteta života sadašnjih i budućih generacija. Pri ovome valja naglasiti da poslovanje u skladu sa ekomenadžment zahtevima unapređuje imidž preduzeća i utiče na pojavu niza direktnih i indirektnih prednosti.

Danas u savremenom preduzeću postoji i deluje sektor finansija, računovodstva, marketinga, kvaliteta, razvoja, ljudskih resursa i drugi, koji obavljaju delatnosti iz svog domena i svi zajedno daju određene rezultate koje od njih očekuju klijenti, deoničari i javnost. Sve navedene aktivnosti su se pojavile kao reakcija na potrebu za što efikasnijim poslovanjem preduzeća u odnosu na potrebe korisnika, čime se obezbeđivao prosperitet preduzeća i sigurnost opstanka. Svaka od nabrojanih aktivnosti je u vreme kada se prvi put pojavila bila novina i kao takva stvarala niz nedoumica o opravdanosti primene, kao i probleme u realizaciji. Vremenom su se sektori poslovanja ustalili i sada više niko ne može da sumnja u opravdanost postojanja službe marketinga ili kvaliteta na primer.

Osamdesetih godina prošlog veka kao jedan od sektora u pojedinim predzećima javljaju se pokušaju da se poslovanje unapredi na još jedan način - pružanjem odgovora na zahteve potrošača da se nešto učini na zaštiti životne sredine. Osim toga, preduzeća su u ovakvom pristupu prepoznala i mogućnost za sticanje profita, smanjenje troškova i sprečavanje primene zakonodavnih mera (npr. plaćanje kazni). U to vreme se javljaju prvi tzv. zeleni proizvodi i tehnologije. U praksi, svaka pojedina kompanija koja se

27

Ekomenadžment

opredelila za sprovođenje ovakvih izmena to je sprovodila na dobrovoljnoj bazi, primenom najčešće metoda analize životnog ciklusa proizvoda. Od početaka do danas razvio se poseban sistemski pristup poslovanju koje uvažava koncept održivog razvoja - ekomenadžment.

Danas je u većini zemalja primena ekomenadžemnta i dalje dobrovoljna, ali sve više kompanija uviđa da im primena ekomenadžmenta u znatnoj meri unapređuje poslovanje i kreira pozitivan imidž. Ekomenadžment postaje svojevrsna poslovna filozofija i ravnopravno zauzima svoje mesto u odnosu na ostale sektore u preduzeću.

Jedna od svakako najznačajnijih aktivnosti u poslednjih nekoliko godina jeste razvijanje standarda iz oblasti ekomenadžmenta, kao formalizovanih instrumenata ekomenadžmenta. Posebno su značajni standardi koje vodi međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO - International Organization for Standardization), jer primenu standardizacije zahtevaju međunarodne trgovinske i ostale institucije. Istovremeno, razvijaju se i standardi u Evropskoj uniji (EMAS - Eco Management and Audit Scheme) i u pojedinim zemljama zasebno.

Svako preduzeće bi trebalo da nastoji da se, u skladu sa svojim mogućnostima i ciljevima, uklopi u navedenu strategiju razvoja i da menadžment preduzeća prilagodi tome. Razmatrajući iskustva inostranih preduzeća koja su bila u sličnoj poziciji, potrebno je istaći opcije koje se u tom smislu nude. Savremena nauka o menadžmentu prepoznaje i nudi četiri osnovna stava koja preduzeće može da zauzme kako bi postalo osetljivije na pitanja životne sredine:15

1. Legalni stav , podrazumeva da će preduzeće dobrovoljno i bez pogovora primenjivati sve zakone, pravila i regulative u oblasti životne sredine, s tim što će pokušati da navedene propise primeni u svoju korist time što će činiti potrebne izmene i inovacije u poslovanju;

2. Tržišni stav , zauzimaju organizacije koje će poslovanje bazirati na udovoljavanju želja svojih kupaca koje su u vezi sa životnom sredinom;

3. Stav svih interesnih grupa , koji proširuje prethodno navedeni stav s tim što, osim kupaca, posmatra i uvažava zahteve i ostalih zainteresovanih strana;

4. Tamnozeleni stav , kao stav koji promoviše život koji treba biti u sve većoj harmoniji sa prirodom. Ovaj stav je za sada teško primenljiv na sadašnjem nivou svesti i poslovanja.

Izborom adekvatnog stava preduzeće će moći da na adekvatan način planira svoj budući razvoj. Situacija po pitanju poslovanja u skladu sa zaštitom životne sredine u domaćim preduzećima je takva da otvara niz problema, ali i mogućnosti za njihovo rešavanje. Svako pojedinačno preduzeće treba da sagleda sopstvene želje i mogućnosti i da pristupi rešavanju problema na način koji se proceni kao optimalan.

15 Freema, R., Pierce, J., Dodd, R.: Shades of Green: Business Ethics and the Environment, Oxford University Press, New York, USA, 1995.

28

Ekomenadžment

Uvažavanjem propisa iz oblasti zaštite životne sredine i prohvatanjem ekomenadžmenta kao poslovne strategije moguće je aktivno se uključiti u proces zaštite životne sredine i koncept održivog razvoja.

3.2 Osnovni razlozi za primenu ekomenadžmenta

Sprovođenje ekomenadžmenta u preduzeću nameće određene promene u razmišljanju i poslovanju, odnosno promene koje se suočavaju sa brojnim otporima. Kako bi se lakše savladali otpori koji su neminovni prilikom uvođenja svake novine u preduzeću, treba se upoznati sa osnovnim razlozima za promene u ovom pravcu. Osnovni razlog za primenu ekomenadžmenta u poslovanju preduzeća jeste unapređenje rada i poslovanja na duži vremenski peirod. Osim toga, postoji još nekoliko vrlo bitnih faktora koji utiču na razmatranje eko problema prilikom kreiranja upravljačke politike, te su osnovni razlozi primene ekomenadžmenta sledeći:

1. Zakonodavstvo, jer postoji sve veći broj zakona koji razmatraju zaštitu životne sredine na nacionalnom i internacionalnom planu;

2. Pritisak zainteresovanih strana (stakeholders-a), od kojih su najznačajniji:- finansijske institucije i osiguravajuća društva,- pritisak od strane deoničara i zaposlenih,- pritisak od strane ekoloških organizacija, grupa i javnosti uopšte.

3. Svest, imidž i reputacija, kao posebno bitan razlog, jer je danas:- povećana svest uopšte o važnosti ekologije,- intenzivna aktivnost na kreiranju pozitivnog korporativnog imidža,- izuzetno loš publicitet koji stvara neodgovorno poslovanje i izazivanje

ekoloških problema.4. Konkurentnost, kao posebno bitan razlog na prenatrpanom svetskom tržištu:

- ekološki podobni proizvodi i tehnologije stvaraju veću konkurentnost preduzeća,

- strah od međunarodnih tržišnih barijera zbog nepoštovanja eko standarda.5. Finansijski razlozi:

- ekološki akcidenti i greške mogu veoma skupo da koštaju preduzeće koje ih je izazvalo,

- u mnogim zemljama već danas postoje, a mogu uskoro biti i naša realnost, povećani porezi i takse na emisiju zagađujućih materija,

- osiguravajuća društva i banke daju posebne olakšice eko odgovornim kompanijama,

- ekološki odgovorno poslovanje dovodi do smanjenja niza konkretnih troškova u preduzeću (manji troškovi sirovina, energenata, otpada).

3.3 Nivoi uticaja primene ekomenadžmenta

29

Ekomenadžment

Ekologija je globalna nauka, a ekološki problemi su različitog karaktera. Stoga je i bitno znati da uvođenje ekomenadžmenta donosi nekoliko osnovnih prednosti na različitim nivoima. Osnovni nivoi uticaja ekomenadžmenta su:

1. Globalni nivo: - uklapanje u koncept održivog razvoja,- prihvaćenost od strane međunarodne zajednice,- pomoć u rešavanju ekoloških problema.

2. Lokalni nivo:- unapređenje kvaliteta života u zajednici,- pomoć u rešavanju lokalnih ekoloških problema.

2. Razlozi na novou preduzeća:

a. sticanje bolje ekonomske pozicije (profita):- redukcija troškova,- stvaranje povoljnog imidža,- neplaćanje kazni, - subvencije,- smanjenje poreza.

b. stvaranje boljih radnih uslova.c. bavljenje eko-proizvodnjom (reciklaža, eko-materijali...)

4. Lični razlozi:- briga o ekologiji je civilizacijsko dostignuće svakog kulturnog

čoveka,- humanost.

Preduzeće koje se opredeli za poslovanje kojim će zaštiti i unaprediti životnu sredinu može od takvog opredeljenja da očekuje samo pozitivne efekte.

3.4 Prednosti primene ekomenadžmenta

Ekomenadžment sistemi se u potpunosti uklapaju u povelju o održivom razvoju, a njihov predmet posmatranja su preduzeća - kompanije koje nesumnjivo imaju velike koristi od primene ekomenadžment sistema u praksi:

1. Smanjenje verovatnoće ekoloških akcidenata i neregularnih stanja u preduzeću i smanjenje rizika time prouzrokovanih šteta;

2. Poboljšanje opšteg imidža preduzeća i njegovog položaja na tržištu je posebno potencirano u poslednje vreme. Pozitivna slika preduzeća koje brine o životnoj sredini u izuzetno velikoj meri nailazi na odobravanje od strane svih zainteresovanih strana, dok negativan ekološki imidž može preduzeće da dovede

30

Ekomenadžment

u velike probleme. U razvijenim zemljama danas se ni jedna delatnost ne može ni započeti ukoliko nije u potpunosti ispitan njen uticaj na životnu sredinu;

3. Smanjenje troškova proizvodnje , s obzirom na to da preduzeće primenom ekomenadžmenta nastoji da redukuje upotrebu materijalnih i energetskih resursa, kao i da njihovu upotrebu učini što efikasnijom. Drugi važan element smanjenja troškova jeste minimiziranje otpada i troškova odlaganja;

4. Zadovoljavanje zahteva kupaca , što se naslanja na seriju standarda ISO 9000 kao menadžmenta kvalitetom, jer u svetu raste broj potrošča koji su u mogućnosti da biraju i u većini prednost daju proizvodu i proizvođaču koji se ponaša ekološki odgovorno;

5. Poštovanje zakonskih propisa koji su izuzetno strogi u najrazvijenijim zemljama. Preduzeće primenom ekomenadžmenta smanjuje verovatnoću da učini bilo šta što je u suprotnosti sa zakonskim propisima, a u skladu s tim, smanjuje se verovatnoća kažnjavanja, plaćanja šteta, odšteta i sl. Danas se ovaj problem postavlja i pred zemlje (među kojima je i naša) koje imaju pretenzija da postanu članice Evropske unije ili da svoje proizvode izvoze u navedene zemlje. Usklađivanje i poštovanje zakonodavstva iz oblasti zaštite životne sredine je jedan od bitnih preduslova prijema u Evropsku uniju;

6. Intenzivirano investiranje u tzv. zelene industrije je trend poslednjeg vremena. Zbog niza prednosti i odobravanja od strane potrošača, investitori se vrlo rado okreću ulaganju u preduzeća koja imaju adekvatan stav po pitanju zaštite životne sredine. Primena ekomenadžmenta u preduzeću stvara pozitivnu sliku koja u dobroj meri može da doprinese želji vlasnika kapitala za investiranjem u dato preduzeće. U sadašnjim uslovima poslovanja kod nas ovaj aspekt prednosti primene ekomenadžment sistema može biti posebno aktuelan;

7. Osiguravajući zavodi danas su potpuno svesni rizika za svoje poslovanje u slučaju osiguranja preduzeća koja ne poštuju propise iz oblasti zaštite životne sredine. Kompanije sa izraženim i efektivnim sistemom ekomenadžmenta mogu demonstrirati svoj manji rizik po osiguravajući zavod.

31

Ekomenadžment

4. MENADŽMENT I ENERGETSKA EFIKASNOST

4.1 Osnovni izvori energije

Proizvodnja bilo koje robe ili usluge zahteva manje ili veće angažovanje različitih oblika energije. Energija je konstantna u prirodi, u stalnom je pokretu, pri čemu se pretvara iz jednog oblika u drugi. Sa aspekta ekomenadžmenta najvažnije je istaći dva osnovna oblika energije koji se mogu koristiti za čovekove potrebe, a to su:

1. Konvencionalni (uobičajeni) izvori energije , podrazumevaju iskorištavanje energije iz uobičajenih resursa, za šta postoje razrađena tehnološka rešenja. Većina svetskih potreba za energijom zadovoljava se iz ovih izvora. Sa aspekta ekologije, iskorištavanje energije iz ovih izvora ima svojih prednosti i mana.

- vodena energija, se dobija korišćenjem pokretanja vodenih masa (reke), a zasniva se na pretvaranju vodene u električnu energiju (hidrocentrale). Korišćenje vodene energije je sa ekološkog aspekta prihvatljivo, jer tehnološki postupak rada hidrocentrala nema štetnih posledica po okruženje. Jedini nedostatak primene energije vode jeste taj što se prilikom izgradnje akumulacionih jezera za potrebe nesmetanog rada hidrocentrala moraju potopiti (i time bespovratno izgubiti) okolni predeli. Osim toga, upotreba energije vode ograničena je na područja u kojima ima dovoljno vode (reka). Prenos energije proizvedene na ovaj način na velike udaljenosti (gde ne postoje reke) je skup i neisplativ.

- energija uglja, zasniva se na dobijanju energije iz uglja koja se dobija njegovim sagorevanjem u termocentralama. Ovim postupkom se toplotna energija koja se razvija prilikom sagorevanja pretvara u električnu energiju, koja se dalje distribuira do potrošača. Tehnologija dobijanja uglja ima niz štetnih posledica po okruženje, od kojih su najvažnije: narušavanje ravnoteže na zemljuštu iz kojeg se vadi ugalj, uništavanje čitavih predela otvaranjem površinskih kopova, rad teške mehanizacije, prevoz uglja kamionima ili železnicom a kao poseban problem izdvaja se odlaganje jalovine (rudarskog otpada). Postoje propisi o načinima odlaganja jalovine i zaštite terena, ali se oni u većini slučajeva ne poštuju. Sa aspekta ekologije, dobijanje energije na ovaj način je svakako štetno. Postoje primeri najrazvijenijih zemalja koje su iz tih razloga zatvorile svoje rudnike i koriste (kupuju i uvoze) energiju iz drugih izvora. Problem druge vrste jeste ograničenost uglja kao resursa, odnosno njegova neobnovljivost. Potrebne su hiljade godina da se prirodnim procesima fosilizacije ponovo stvori ugalj koji savremeno čovečanstvo potroši za svega godinu dana.

- energija iz fosilnih goriva, trenutno je primarni način dobijanja energije za potrebe industrije i saobraćaja. Čitav proces dobijanja i korišćenja energije ovog porekla je višestruko štetan i ekološki neprihvatljiv. Iscrpljivanje izvora fosilnih

32

Ekomenadžment

goriva (nafte) zahteva složen tehnološki postupak koji nosi niz ekoloških problema. Prevoz nafte je takođe ekološki štetan i skopčan sa svakodnevnim incidentima koji nastaju izlivanjem nafte iz cisterni ili tankera koji se dešavaju širom sveta i ostavljaju teške posledice. Prerada nafte u benzin i njegove derivate je poseban zagađivač, naročito vazduha, jer se tom prilikom u vazduh emituju posebno opasna jedinjenja sumpora. Na kraju, potrošnja benzina i kerozina za prevoz širom sveta je najveći izvor zagađenja vazduha a time i čitave planete danas.

- energija drveta, prihvatljiviji je način dobijanja energije iz razloga što se drvo smatra obnovljivim resursom. Osim toga, sagorevanjem drveta nastaju produkti koji su u znatno manjoj meri štetni za okruženje. Korišćenje drveta kao izvora energije je ograničeno na predele u kojima drveta ima dovoljno, ali je način koji ipak treba izbegavati, jer je drvo najdragocenije u šumi.

- nuklearna energija, kao izvor energije oko kojeg se danas vode posebne polemike naučnika, tehnologa, političara i građana. Posmatrano sa čisto ekološkog aspekta, dobijanje energije iz nuklearnih elektrana je ekološki izuzetno prihvatljivo jer nema štetnih emisija, a otpad koji nastaje je izuzetno mali. Sa druge strane, ukoliko dođe do greške u tehnološkom postupku dolazi do najvećih ekoloških katastrofa. Osim toga, otpad koji nastaje jeste količinski izuzetno mali, ali je potrebna primena niza mera za njegovo pravilno odlaganje. Zakopavanje u zatvorena rudarska okna, potapanje na velike morske dubine ili najnovije ideje o lansiranju nuklearnog otpada u svemir samo su neki od načina na koji se pokušava rešiti ovaj problem. Problem opravdanosti nukleranih elektrana ostaje otvoreno pitanje za rešavanje u budućnosti.

2. Nekonvencionalni (alternativni) izvori energije :

- solarna energija, predstavlja alternativni vid energije koji se najduže i najintenzivnije proučava, s obzirom na to da je energija Sunca praktično neograničeno dovoljna za sve potrebe čovečanstva. Energija se dobija konverzijom energije Sunca preko sunčanih kolektora u neki drugi vid energije (električna ili toplotna). Upotreba solarne energije ima svoje prednosti i mane. Osnovna prednost ovakvog načina dobijanja energije je potpuna ekološka prihvatljivost i neograničenost osnovnog resursa u budućnosti. Osnovni nedostatak jeste cena opreme koja je potrebna za ovaj proces, a koja je za većinu domaćinstava neprihvatljiva, mada se ulaganja u instalaciju opreme isplaćuju preko ušteda energije za pet do šest godina. Već danas postoje brojna domaćinstva koja svoje energetske potrebe u određenoj meri zadovoljavaju na ovaj način. Sunčani kolektori su našli svoju primenu i u specifičnim područjima rada, a najčešće su nezamenljiv izvor energije potrebne za rad klimatskih mernih stanica širom sveta, kao i izdvojenih kuća i vikendica, koje su često vema udaljene od klasičnih izvora energije. U budućnosti se očekuju napori stručnjaka koji će dovesti do pojeftinjenja potrebne opreme i reakcija od strane javnosti koju treba edukovati u tom pravcu.

- energija vetra, koristi se od davnina. Poznate vetrenjače postoje već nekoliko vekova i pojedine od njih rade bez zastoja. Vremenom su vetrenjače napuštene i

33

Ekomenadžment

ljudi su se preorijentisali na dobijanje energije na lakši način. Danas se vetrenjače ponovo vraćaju u upotrebu, modernog izgleda i funkcionalno opremljene u svrhu dobijanja energije.

- energija bio-mase, koristi se sporadično i kod nas bez prekida više decenija. Najviše ih je na poljoprivrednim gazdinstvima gde se kao nuzprodukt delatnosti javljaju veće količine bio mase koja inače predstavlja otpad. Jednostavnim postupkom sagorevanja dobija se najčešće toplotna energija koja se koristi za zagrevanje poslovnih prostorija. Postupak je izuzetno jeftin u poređenju sa ostalim, te stoga višestruko i ekonomski i ekološki opravdan.

- energija plime i oseke, postoji za sada još uvek kao izuzetno dobra ideja. Pokušana realizacija dobijanja energije na ovaj način u Francuskoj pokazala se kao efikasna ali i veoma skupa, te se stoga ne može očekivati njegova skora komercijalizacija i šira primena. Primena ovakvog načina dobijanja energije bi mogla biti izuzetno dragocena, jer su plima i oseka prirodne pojave u kretanju vode i stoga nisu ograničen resurs.

- geo-termalna energija, koristi se nešto više od prethodno navedenih alternativnih vidova dobijanja energije ali ne u meri u kojoj je to objektivno moguće. Naša zemlja obiluje izvorima tople i vrele voda koja se retko koristi za dobijanje energije.

Treba naglasiti da je problem obezbeđivanja dovoljnih količina energije za ljude na planeti izuzetno veliki problem koji pritiska čovečanstvo od sredine sedamdesetih godina prošlog veka i da problem sve više dobija na težini. Od proizvođača i proizvoda se zahteva eneregetska efikasnost i manja upotreba energije po jedinici proizvoda.

Stoga je svako razmišljanje o poboljšanjima u tom smislu korisno, pri čemu treba znati da je ušteda energije od svega 5 % izuzetno ekološki poželjna i ekonomski prihvatljiva, jer smanjuje troškove u tom pravcu. Svojevrsna "opterećenost" proizvoda količinom energije utrošenom za njegovu proizvodnju parametar je kojim će razvijene zemlje u bliskoj budućnosti utvrđivati njegovu vrednost.

Posmatrano sa aspekta ekologije i zaštite životne sredine najčistiji oblik primenjene energije svakako je električna energija, ali su načini njenog dobijanja raznovrsni i često povezano sa izuzetno teškim ekološkim posledicama.

4.2 Menadžment energijom

Termin menadžment energijom (energy management) se koristi jer ni jedan naš izraz (upravljanje potrošnjom energije, štednja energije i sl.) nije sasvim adekvatan da obuhvati celokupnu posmatranu materiju. Menadžment energijom je nastao kao odgovor na sve veći udeo troškova energije u poslovanju preduzeća, a sa druge strane, kao nastojanje da se nešto učini po pitanju uočene ograničenosti energetskih resursa. Adekvatnim menadžmentom energije kao krajnji rezultat ostvaruju se uštede energije u preduzeću i državi u celini, što znači da je poslovanje energetski efikasnije, te država nije prinuđena

34

Ekomenadžment

da pronalazi na sopstvenoj teritoriji (ili uvozi) nove količine energije. U tom smislu svaka država bi trebala da odgovarajućim merama podstiče preduzeća da racionalno upravljaju energijom (poreske olakšice, edukacija zaposlenih, povoljni krediti za zasnivanje energetski efikasnije proizvodnje itd.). Polazni uslovi koje mora ispuniti preduzeće koje želi smanjenje i optimizaciju troškova utrošene energije su sledeći16:

1. Svest o potrebi za smanjenjem troškova , jedan je od osnovnih zahteva tržišno orijentisanih preduzeća. Troškovi energije su integralni deo ukupnih troškova proizvodnje. U pojedinim granama industrije troškovi energije su izuzetno veliki i u velikom udelu opterećuju cenu konačnog proizvoda. Uštede u ovakvim preduzećima su pogotovo bitne, ma koliko bile minimalne.

2. Kadrovi , su potrebni za realizaciju svakog poslovnog poduhvata. Kada je u pitanju racionalizacija potrošnje energije nužno je sve zaposlene na odgovarajući način edukovati, kako bi prihvatili važnost uštede energije gde god je to moguće. Smatra se da svaki zaposleni može u određenoj meri da pruži doprinos smanjenju potrošnje energije, bez obzira na radno mesto na kome se nalazi, odnosno vrstu posla koji obavlja. Uštede energije koje realizuju sami zaposleni, bez posebnih tehnoloških promena, mogu ići i do čitavih 20 % u odnosu na ukupnu potrošnju, što je više nego zadovoljavajući rezultat, ostvaren bez posebnih investicionih ulaganja.

3. Organizacija , je jedan od bitnih faktora za uspešnu realizaciju optimizacije potrošnje energije. U tom pravcu, neophodno je ispitati delotvornost postojeće organizacione šeme preduzeća i ukoliko je potrebno izvršiti određene promene u organizacionoj strukturi. U ovom segmentu takođe često nisu potrebna nikakva značajnija finansijska ulaganja.

Korektno primenjeni navedeni uslovi stvaraju preduslov za optimizaciju troškova energije i preduzeće može da očekuje ekonomske efekte sprovedenih promena u veoma bliskoj budućnosti. Osnovne mere menadžementa energijom se mogu planirati i primenjivati u sledećim vremenskim okvirima:

1. Kratkoročne mere , uglavnom se odnose na eliminisanje nepotrebnog rasipanja energije, odnosno domaćinski odnos prema energiji. Ove mere ne zahtevaju nikakva posebna ulaganja, već najčešće adekvatnu edukaciju i upućivanje zaposlenih u potrebu za štednjom. Efekti kratkoročnih mera se vraćaju ubrzo, već nakon jedne ili dve godine.

2. Srednjoročne mere se odnose na značajnije modifikacije u proizvodnom procesu i

zahtevaju veća ulaganja. Ovde se pre svega misli na zamenu dotrajalih delova i mašina koja često troše više energije od propisane, ugradnju nove i preciznije

16 Miljković, R, Kukoleča, P., Filipović, J., Gavrilovski, M.: Strategy for the Energy Efficiency Improvement in the Iron and Steel Industry Corporation Sartid Yugoslavia, International Metalurgy and Matterial Congress, Istanbul, Turkey, 1997.

35

Ekomenadžment

opreme za merenje i regulaciju potrošnje itd. Ulaganja u navedene promene su nešto veća, a vraćaju se u proseku za pet godina.

3. Dugoročne mere podrazumevaju značajnija investiciona ulaganja u uvođenje

energetski efikasnije tehnologije, planiranje i realizaciju potrošnje iz alternativnih izvora energije, rekonstrukciju proizvodnih kapaciteta, korišćenje izolacionih materijala, apsolutno sprečavanje rasipanja energije i slično. Navedene mere zahtevaju adekvatno planiranje, više finansijskih sredstava i vremena za realizaciju, tako da se njihovi pozitivni efekti mogu očekivati nakon više od pet godina.

Faze realizacije programa menadžmenta energijom uopšteno obuhvataju sledeće17:

1. Kontrola dotadašnjeg korišćenja energije ; kao faza koja podrazumeva postupno sagledavanje celokupnog energetskog ciklusa u preduzeću, što podrazumeva sledeće:

- utvrđivanje izvora energije koji se koriste (po poreklu i količini, kako ukupno, tako i po pojedinim proizvodnim i neproizvodnim delovima). Na ovaj način stiče se uvid u količine energije (električne, gasa, benzina) koje se potroše tokom meseca ili godine,

- utvrđivanje načina i efikasnosti internog prenosa energije u preduzeću od ulaska do mesta potrošnje, čime se istovremeno dobijaju i podaci o eventualnim gubicima energije tokom prenosa, što se utvrđuje posebno za svaki vid energije koja se koristi,

- određivanje mesta potrošnje svih vidova energije ponaosob. S obzirom na to da se energija koristi praktično na svim mestima u preduzeću, potrebno je posebno fiksirati mesta na kojima je potrošnja najveća,

- razmatranje problema tzv. otpadne energije, što predstavlja energiju koja se može dobiti upotrebom otpada i nuzprodukata proizvodnje.

2. Utvrđivanje normi i standarda , je faza koja sledi, a podrazumeva racionalno i kritično sagledavanje prethodno dobijenih činjenica i utvrđivanje normi potrošnje energije koje se smatraju prihvatljivim za određeno mesto i određeni vid energije. Veoma često se troši više energije nego što je to objektivno potrebno. Normiranje potrošnje energije treba da bude jasno obrazloženo i svi angažovani radnici sa tim moraju biti upoznati.

17 Martocci, A., P.: Enenrgy: Consumption, Cost and Conservation in the Steel Industry, iron and steel Engineer, USA, 1996.

36

Ekomenadžment

3. Utvrđivanje realnih energetskih troškova u zavisnosti od procesa proizvodnje moguće je ukoliko se prethodne faze sprovedu objektivno. Tada je moguće steći realnu sliku o tome koliko se kojih vidova energije troši u proizvodnji.

4. Kvantifikovanje mera menadžmenta energijom , je faza pri kojoj se jasno određuje na osnovu prethodnih parametara koja su to mesta i načini na kojima se potrošnja energije može smanjiti bez posledica po efikasnost poslovanja. Uprava preduzeća na ovom mestu odabira sredstva koja namerava da uloži u racionalizaciju potrošnje energije i utvrđuje dinamiku realizacije odabranog kratkoročnog, srednjoročnog ili dugoročnog plana.

5. Utvrđivanje učešća troškova energije u ukupnim troškovima , nastaje kao posledica promena koje su nastale uštedom određenih količina energije, a podrazumeva sagledavanje novog, promenjenog stanja nakon izvršenih potrebnih korekcija u proizvodnom procesu i ponašanju zaposlenih. Na ovaj način se stiče uvid u realnost opterećenja poslovanja energetskim troškovima i uvid u razmere finansijskih ušteda koje su realizovane. Smanjenje troškova za sobom povlači mogućnost smanjenja cene proizvoda (usluge).

6. Povećanje konkurentnosti na tržištu , jeste krajnji cilj sprovedenih mera a nastaje prvenstveno kao posledica smanjenja cene proizvoda uz zadržavanje kvaliteta. Sa druge strane, preduzeće racionalnom potrošnjom energije posluje u skladu sa konceptom održivog razvoja i time stvara pozitivan imidž u okruženju čime stiče dodatnu naklonost potrošača i javnosti uopšte.

7. Značajne finansijske uštede , preostaju preduzeću kao posledica racionalizacije energetske potrošnje. Potrebno je istaći da ostvarene uštede mogu i treba da se koriste na daljim aktivnostima koje imaju za cilj optimizaciju potrošnje energije ili za druge aktivnosti u pravcu racionalne potrošnje resursa.

4.3 Pozitivni efekti menadžmenta energijom

Sprovođenje adekvatnog menadžmenta energijom ima višestruke pozitivne efekte na sve institucije društva. Pozitivni efekti menadžmenta energijom koji se javljaju u pojedinim sferama su sledeći18:

1. Društvena zajednica , ima direktne koristi od uspešno sprovedenog menadžmenta energijom pre svega zbog smanjenja eksploatacije sopstvenih energetskih resursa i očuvanje njihovog kvaliteta i kvantiteta za budućnost. Osim toga, smanjenjem troškova u preduzeću omogućava se pozitivnije poslovanje od kojeg država ima koristi prilikom ubiranja poreskih i ostalih obaveza.

18 Ritt, A.: The Benefits of Hot-Charging Slabs, New Steel, USA, 1996.

37

Ekomenadžment

2. Proizvođači energije , kao prvi u energetskom lancu takođe imaju svojevrsne koristi mada ušteda energije podrazumeva smanjenu potrošnju. Proizvođači energije će usled smanjene potrošnje smanjiti troškove sopstvenog poslovanja, odložiti izgradnju novih proizvodnih kapaciteta i izbeći rizik od nemogućnosti da zadovolje potrebe potrošača, što dovodi do preopterećenja energetskog sistema, ispada čitavih sistema za napajanje i planske ili neplanske restrikcije energije. Sprovođenje menadžmenta energijom osigurava stabilan rad energetskih proizvodnih kapaciteta i otvara mogućnost izvoza energije u deficitarno okruženje, čime se ostvaruje značajan devizni priliv.

3. Distributeri energije , mogu da računaju na smanjenje troškova prenosa energije, bolje korišćenje postojećih kapaciteta i njihovu modernizaciju, kao i na stabilnije poslovanje u celini.

4. Potrošači energije (preduzeća) menadžmentom energije imaju smanjene troškove za preuzetu energiju, smanjene troškove proizvodnje energije, sigurnost u snabdevanju energijom, smanjene cene proizvoda i stvaraju pozitivan imidž ekološki odgovornog preduzeća.

38

Ekomenadžment

5. MENADŽMENT OTPADOM

5.1 Problem otpada

Prirodni sistemi se, između ostalog, karakterišu zatvorenim ciklusom, pri čemu ne postoji problem otpada, odnosno njihov sistem je kružnog karaktera, za razliku od industrijskih sistema, koji su uglavnom linearnog (pravolinijskog) karaktera, što podrazumeva stvaranje određenih količina otpada.

U najranijim fazama razvoja ljudskog društva, pa sve do pre oko dve stotine godina, nije postojao problem otpada. U davnoj prošlosti, a u ponekim nerazvijenim područjima i danas, sve otpadne materije koje nastaju ljudskom delatnošću koriste se na određeni način i ponovo uključuju u obavljanje novih delatnosti. U zavisnosti od toga da li se otpaci mogu koristiti u novom proizvodnom ciklusu, postoje tri osnovne vrste otpadaka:

1. Otpadne materije jesu materijali koji nastaju u obavljanju proizvodne, odnosno uslužne ili druge delatnosti, predmeti isključeni iz upotrebe, kao i otpadne materije nastale u potrošnji;

2. Sekundarne sirovine jesu otpaci koji se mogu koristiti neposredno ili preradom (reciklažom);

3. Smeće predstavlja otpatke koji se neposredno ili reciklažom ne mogu iskoristiti kao sekundarne sirovine, kao i otpaci nastali po izdvajanju sekundarnih sirovina. Smeće nema nikakvu upotrebnu vrednost i odlaže se po posebnom postupku.

Većina razvijenog sveta i zemalja u razvoju danas je u manjoj ili većoj meri suočena sa problemom otpada. Osnovni razlog za nastanak velikih količina otpada koji je preplavio planetu jeste linearna priroda industrijskih sistema. Ekspanziji problema otpada dodatno doprinose sledeći činioci:

1. Prenaseljenost planete , kao razlog za nastanak mnogobrojnih ekoloških i drugih problema, ima svoga udela i u pogledu problema otpada. Veliki broj ljudi stvara i

39

Ekomenadžment

veliku količinu otpada, kako u svojim domaćinstvima, tako i u proizvodnom sektoru.

2. Neadekvatna zakonska regulativa , koja ne pokriva problematiku otpada u većini zemalja. Samo u najrazvijenijim zemljama sveta problem otpada je rešen primenom odgovarajućih zakonskih propisa, prvenstveno zbog lagodnijeg života tamošnjeg stanovništva. U celini posmatrano, problem otpada ima globalni karakter i zakonska regulativa u većini zemalja (pa i u našoj) nije odgovarajuća ili se ne primenjuje dosledno.

3. Neobaveštenost građana , kako najšireg sloja stanovništva, tako i ljudi direktno zaduženih za upravljanje preduzećima. Većina građana, iako svakodnevno stvara otpad, ne razmišlja o daljim postupcima sa otpadom, a komunalna preduzeća svoju delatnost obavljaju u skladu sa raspoloživim sredstvima, znanjem i željom za napretkom.

5.2 Klasifikacija otpada

Kako su raznovrsne aktivnosti i delatnosti koje sprovodi čovek širom planete, tako je i ranovrstan otpad koji tom prilikom nastaje. Postoje dve osnovne podele otpada:

1. Podela po mestu nastanka , po kojoj sav otpad može da se klasifikuje na sledeći način:

a) Komunalni otpad, jeste otpad koji nastaje u domaćinstvima i obavljanjem delatnosti u naseljenom mestu, a karakteriše ga pre svega različitost agregatnog stanja i koncentarcija na mestu nastanka.

b) Industijski otpad nastaje kao posledica delatnosti preduzeća (industrija, saobraćaj, poljoprivreda). Osobenosti otpada koji nastaje na ovaj način u velikoj meri zavise od:

- prirode delatnosti u kojoj otpad nastaje. Delatnosti koje stvaraju potencijalno najopasniji otpad su prerada kože, celuloze, prehrambena industrija, hemijska industrija i slične;

- karakteristike primenjenih tehnoloških rešenja, pri čemu više otpada nastaje prilikom primene zastarelih i nedovoljno kontrolisanih tehnoloških rešenja i usled neadekvatnog ponašanja zaposlenih;

- primene metoda neutralizacije otpada na mestu nastanka. Najbolji rezultati u rešavanju problema otpada postižu se kada se otpad na odgovarajući način tretira već na samom mestu nastanka. U velikom broju slučajeva otpad napušta preduzeća bez ikakvog tretmana i direktno dopire u životnu sredinu gde stvara niz problema.

40

Ekomenadžment

c) Nuklearni otpad se posmatra kao posebna vrsta otpada koja će zbog niza svojih specifičnosti i aktuelnosti problematike kasnije biti posebno razmatrana.

2. Podela po agregatnom stanju je posebno bitna sa aspekta mogućih postupaka sa otpadom. Po ovoj podeli postoji:

a) Čvrsti otpad, kao što je; metal, staklo, plastika, papir, drvo, tekstil i slično. Ovaj otpad karakteriše sledeće:

- jednostavniji postupak sakupljanja,- razrađena tehnološka rešenja reciklaže,- manji stepen opasnosti po životnu sredinu.

b) Tečni otpad nastaje rastvaranjem pojedinih supstanci u vodi ili drugoj tečnosti (kiselini ili bazi), a obuhvata i naftu i njene derivate. Osnovne karakteristike tečnog otpada su sledeće:

- složen postupak izdvajanja i čuvanja do tretmana,- troškovi prečišćavanja često su veoma visoki,- laka i brza, pa samim tim i opasnija disperzija u sve delove

životne sredine.

c) Gasni otpad podrazumeva kiselinske i bazne pare, gasove različitog hemijskog sastava, koji najčešće sadrže i određene količine raznovrsnih čvrstih četica (prašina). Nastaje najvećim delom u delatnosti saobraćaja, a u manjem udelu i u industriji. Gasoviti otpad je:

- najteži za izdvajanje, čuvanje i tretman,- zahteva ulaganje većih sredstava,- može da ima posebno štetne posledice na životnu sredinu jer se

gasovi najbrže i najdalje rasprostiru u životnoj sredini i deluju veoma daleko od mesta nastanka.

5.3 Štetne posledice otpada

Otad je višestruko štetan po životnu sredinu. Bez obzira na to da li je u pitanju običan kuhinjski otpad ili izuzetno opasan hemijski otpad. Posledice pojave otpada u životnoj sredini su raznovrsne (ekološke i ekonomske), a najvažnije su:

1. Narušavanje ravnoteže ekosistema, jer svaki otpad predstavlja nov, nepozant element u prirodi i ekosistem uglavnom nije u stanju da se sa njim sam izbori.

41

Ekomenadžment

Ravnoteža u ekosistemu biva u manjoj ili većoj meri narušena, što za sobom povlači niz ekoloških problema.

2. Oduzimanje velikih površina zemljišta u svrhu deponija se nametnulo kao neminovnost za rešavanje problema ogromnih količina otpada. U svakom naseljenom mestu danas postoji manje ili više uređena deponija smeća, koja je često smeštena u blizini naselja i zauzima velike površine obradivog zemljišta, koje zbog toga postaje apsolutno neuoptrebljivo u budućnosti. Deponije smeća imaju niz štetnih posledica po okruženje, a poseban problem predstavljaju tzv. divlje deponije, odnosno potpuno neuređena mesta gde građani i industrija godinama odlažu smeće bez ikakvog tretmana.

3. Velika finansijska ulaganja u kvalitetniju sanaciju otpada se često navode kao razlog neadekvatnog rešavanja problema otpada. Izgradnja i održavanje deponije koja postupa sa otpadom na tačno određeni način je veoma skupa i stoga često nemoguća. Postrojenja za reciklažu, spalionice smeća i slični postupci za efikasnije rešavanje problema otpada su takođe skupe investicije, ali se ulaganja u ovu svrhu vraćaju višestruko.

5.4 Postupak sa otpadom

Osnovna pitanja sa kojima treba da se suoči svako preduzeće kada je u pitanju problem otpada jesu sledeća19:

1. Da li otpad mora bez izuzetka biti problem i trošak?2. Da li se i kojim tehnikama otpad može pretvoriti u sirovinu?3. Da li se otpad koji je u preduzeću problem, može koristiti u drugom preduzeću

kao sirovina?4. Kako problem otpada pretvoriti u zaradu (profit)?

Navedena pitanja pre svega nameću potrebu za promenom u načinu razmišljanja, a potom i u načinu delovanja, jer je problem otpada dugo vremena potiskivan i nikada mu nije pridavana dužna pažnja. Danas su preduzeća sve više spremna da se suočavaju sa problemom otpada, kako zbog sve strožije zakonske regulative i problema koje im stvara odlaganje otpada, tako i zbog pritiska građana i svesti o neodrživosti dotadašnjeg načina razmišljanja i postupanja sa otpadom. Ne treba zanemariti ni iskustva preduzeća iz razvijenijih zemalja koja su primenom adekvatnog menadžmenta otpadom ostvarila značajne uštede i ekonomsku prednost na tržištu, kao i pozitivan imidž ekološki odgovornog preduzeća.

19 Stokić, D., Filipović, J., Jovović, A., Kuburović, M.: Reinženjering menadžmenta otpadom, I Savetovanje Reunženjering proizvodno - poslovnih procesa, Kopaonik, 2000.

42

Ekomenadžment

Savremeno preduzeće koje želi da sprovodi adekvatan menadžment otpadom treba da sprovodi potrebne izmene i prilagođavanja na svim nivoima, a osnovne aktivnosti preduzeća u pravcu uspešnog menadžmenta otpadom su sledeće:

1. Razvoj svesti i odgovornosti , je prvi i najbitniji preduslov za uspešnu realizaciju menadžmenta otpadom u preduzeću. Edukacijom i informisanjem nadležnih u predzeću (ali i svih zaposlenih) stvaraju se povoljniji uslovi za promene u svakom pogledu, pa tako i u pogledu promena koje treba sprovesti po pitanju otpada. U skladu sa željama uprave preduzeća i mogućnostima realizacije, može se isplanirati i realizovati primena raznovrsnih mera koje imaju za cilj regulaciju problema otpada. Preduzeće u navedenu svrhu može da uloži skromna ili izuzetno obimna finansijska sredstva, te u skladu sa time i da očekuje pozitivne efekte u budućnosti. Važno je istaći da se svaka pravilno isplanirana i sprovedena aktivnost u pravcu racionalizacije otpada obavezno pozitivno odražava na ekonomske rezultate poslovanja preduzeća. Osim toga, preduzeće se na direktan način uključuje u prihvaćeni koncept održivog razvoja i time preduzeće stvara pozitivan imidž. Dosadašnji nivo odgovornosti preduzeća za sopstveni otpad kod nas je na veoma niskom nivou. Osim nedovoljno razvijene svesti nadležnih, potrebno je kao razlog navedenome navesti i neadekvatnu zakonsku regulativu u ovoj oblasti.

2. Primena svih raspoloživih preventivnih mera se nameće kao imperativ savremenog poslovanja kada je u pitanju očuvanje kvaliteta životne sredine u svakom pogledu. Koncept održivog razvoja se, između ostalog, zasniva na preventivi i očuvanju prirodnih resursa što je više moguće, jer je saniranje ekoloških šteta često dugotrajno, neisplativo ili čak nemoguće. Preduzeće ima na raspolaganju čitav niz preventivnih mera koje može sprovoditi u ovom pravcu, od kojih se kao najvažnije ističu sledeće:

- preispitivanje postojeće tehnologije, što obuhvata sagledavanje ispravnosti tehnologije i tehnoloških postupaka sa aspekta stvaranja otpada, čime se stiče uvid u eventualne nedostatke i slabe tačke;

- zamena delova ili kompletna promena tehnološkog procesa u cilju otklanjanja nedostataka i dostizanja željenih ciljeva. Osim toga, treba izvršiti i često zanemareno optimalno baždarenje opreme;

- pravovremeno određivanje količina potrebih sirovina i repromaterijala kako bi se nabavljale količine koje se smatraju optimalnim, čime se izbegava rasturanje, isticanje roka trajanja, troškovi oko skladištenja i slično. Osim toga, neophodno je sagledati kvalitet nabavljanih sirovina, jer značajan deo sirovina odmah postaje neupotrebljiv i pretvara se u otpad, jer ponekad sama sirovina nije odgovarajućeg kvaliteta i ne može se u potpunosti ni uvesti u proizvodni proces. U vezi sa ovim, neophodno je izvršiti i procenu postojećih dobavljača;

43

Ekomenadžment

- analiza potreba za svim ostalim vrstama materijala i redukcija nabavki kad god je i gde god je to moguće, kako bi se izbeglo neracionalno trošenje i rasipanje;

- praćenje toka materijala kroz proizvodni i neproizvodni proces u preduzeću, čime se stiče uvid u mesta zadržavanja i rasipanja. Veliku pomoć može pružiti i ugradnja adekvatne kontrolne opreme;

- edukacija i obuka zaposlenih.

3. Aktivne mere podrazumevaju one mere koje se primenjuju tokom neposredne proizvodnje radi smanjenja (redukovanja) upotrebe sirovina, što podrazumeva pravovremeno reagovanje na sve uočene probleme tokom proizvodnog procesa.

4. Naknadne mere podrazumevaju primarni tretman otpada nastalog u preduzeću. Primarni tertman otpada podrazumeva izvođenje osnovnih postupaka koje će olakšati dalju manipulaciju otpadom, a obuhvataju pre svega:

- prikupljanje otpada direktno na mestu nastanka, te sakupljanje na mestu posebno određenom u tu svrhu, čime se sprečava nekontrolisano širenje otpada u okruženje;

- razvrstavanje otpada po agregatnom stanju i stepenu opasnosti;- briketiranje i presovanje otpada kad god je to moguće, jer se time

omogućavaju značajne uštede u manipulaciji i prostoru;- odlaganje do odvoženja mora biti sprovedeno na adekvatan način

koji će biti neškodljiv po zaposlene i okruženje;- odvoženje otpada, na odgovarajući način, u pravo vreme i na

određeno mesto,- sav otpad koji se ne može zameniti, prodati kao sekundarna

sirovina ili reciklirati, potrebno je spaliti na ekološki pogodan način i tako dobijenu energiju iskoristiti za sopstvene potrebe. Odvoženje i odlaganje otpada na deponiju je kod nas za sada najčešći, ali i najskuplji način rešavanja otpada.

5. Razmatranje mogućnosti za razmenu, ponovnu upotrebu, prodaju i reciklažu otpada se nameće kao atraktivno rešenje za svako preduzeće jer su mogućnosti u ovom smislu neograničene i ne zavise od trenutnog stanja u poslovanju preduzeća i mogu se realizovati u izuzetno kratkom vremenu, uz ulaganje malo truda, koji se pre svega odnosi na sticanje informacija o stanju u okruženju i potrebama drugih za materijalom koji je u posmatranom preduzeću otpad. S obzirom na to da su navedena rešenja u određenom smislu novine u domaćem poslovanju, biće posebno razmotrene.

5.5 Prodaja i razmena sirovina

44

Ekomenadžment

Već je navedeno da je osnovni uzročnik za nastanak svekolikog otpada na planeti savremena, linearna priroda industrijskih sistema, kod kojih se, kao izlaz iz proizvodnog ciklusa pojavljuje proizvod i određena količina otpada. Preduzeće procenjuje svoje poslovanje realizacijom proizvoda na tržištu, a problem otpada se rešava jednostavnim ispuštanjem u okruženje, bez ili sa određenim tertmanom neutralizacije.

Otpad je sa aspekta preduzeća oduvek posmatran uglavnom kao problem, a ne kao izvor zarade. Takav stav se iz korena menja, pri čemu nije potrebno uložiti posebna finansijska sredstva. Suština navedenog ogleda se u tome da se preduzeća bave različitim delatnostima, te koriste raznovrsne sirovine kao ulazne komponente. Sasvim je verovatno da neko preduzeće u bližoj ili daljoj okolini kao ulaznu sirovinu koristi materijale koji su u drugom preduzeću otpad. Za realizaciju prodaje ili razmene otpada potrebna je samo dobra informaciona mreža i baza podataka o inputima i autputima pojedinih preduzeća, svojevrsna berza sirovina, čija primena je raširena u razvijenim zemljama preko lokalnih, regionalnih i centralnih agencija.

Uprkos boljem ekonomskom položaju (ili upravo zato) preduzeća iz razvijenih zemalja nastoje da prodaju sve što je moguće, pa tako i sopstveni otpad. Najčešće i najuspešnije se u svetu razmenjuju plastika, guma, staklo, drvo, papir, elektronska oprema, građevinski materijal, auto oprema, metal, ulja, lepak, metal i metalni opiljci. U našoj zemlji preduzeća koja bi trebalo da ozbiljno razmotre razmenu i prodaju resursa i otpada su sledeća:

- preduzeća koja imaju višak sirovina,- preduzeća koja imaju sirovine kojima je izašao rok trajanja,- preduzeća koja imaju proizvode bez specifikacije (van klase, sa

greškom i sl.) koja se ne može realizovati na tržištu,- preduzeća koja traže način da redukuju troškove odlaganja

otpada.

Razmenom ili prodajom otpada može se u velikoj meri rešiti problem odlaganja i umesto troškova, preduzeće će ostvariti i određenu zaradu. Osim toga, ukoliko je preduzeće kupac tuđeg otpada koji može da koristi u sopstvenom proizvodnom procesu, sasvim izvesno će ga platiti po daleko nižoj ceni u odnosu na tržišnu vrednost nove sirovine. Treba stalno imati u vidu činjenicu da najveći deo stvorenog otpada može naći svoju primenu, te otpad treba posmatrati kao izvor zarade a ne kao nužno zlo.

5.6 Koncept 3R

Koncept 3 R podrazumeva tri osnovna načina na koji se može sprovoditi štednja resursa i smanjenje količine otpada, a to su:

45

Ekomenadžment

1. Reduce (redukcija, smanjena upotreba) podrazumeva smanjivanje nastajanja otpada koji se mora konačno odbaciti, jer nema nikakvu upotrebnu vrednost. Ova aktivnost se ostvaruje:

- korišćenjem materijala i roba koji imaju duži vek eksploatacije i- izdvajanjem sekundarnih sirovina (papira, stakla, metala,

plastične ambalaže i dr.) na mestu nastanka (domaćinstvo, preduzeće).

2. Reuse (ponovna upotreba, reiskorišćavanje), predstavlja višestruku upotrebu predmeta za koji nam se učini da je već postao otpad, ali ga još uvek ne treba odložiti kao otpad jer može da se upotrebi za još ponešto.

3. Recycle (reciklaža) je usmerena na tehničko tehnološki izvodljiva i ekonomski opravdana rešenja za preradu sekundarnih sirovina (izdvojenih na mestu nastanka ili separacijom izdvojenih iz ukupnog pomešanog otpada) u neke nove proizvode ili u regenerat kao sirovina za isti proizvod. Postoje dva osnovna tipa reciklaže:

- zatvoreni sistem reciklaže, pri kome se određena materija reciklira i koristi ponovo za dobijanje istog proizvoda, odnosno dela proizvoda,

- otvoreni sistem reciklaže, pri kome se određeni materijal reciklira i koristi za dobijanje nekog drugog proizvoda, koji je obično lošijeg kvaliteta.

Navedeni koncept je opšte prihvaćen u čitavom svetu i sprovodi se sa velikim uspehom u mnogobrojnim kompanijama širom sveta. Koncept 3 R je po svojoj suštini kompleksan, jer je:

1. Energetski, konzervira energetske resurse u recikliranim materijalima;2. Materijalni, štiti postojeće materijalne resurse optimalnim iskorišćavanjem

postojećih resursa;3. Hijerarhijski, na prvo mesto stavlja redukciju, zatim reiskorišćavanje, a na kraju

reciklažu.

Godine 1996. u Beogradu formirana je Agencija za reciklažu, kao posebna republička organizacija koja ima zadatak da prati stanje i kretanje na tržištu sekundarnih sirovina. Agencija vodi posebnu evidenciju (berzu) ponude i potražnje za sekundarnim sirovinama u pruža usluge stručne pomoći preduzećima koja žele da na adekvatan način reše problem otpada.

5.7 Pozitivni efekti menadžmenta otpadom

46

Ekomenadžment

Problem rešavanja otpada je zajednički za sve učesnike u proizvodnom ciklusu bilo gde u svetu i u njegovo rešavanje se uključuju i državne intitucije, jer je očigledno da su koristi od efikasnog menadžmenta otpadom mnogobrojne:

1. Preduzeća koja stvaraju otpad smanjuju njegove količine i iznalaze nove i efikasnije načine da otpad odlože, upotrebe ili ga unovče.

2. Preduzeća stvaraju pozitivan imidž i svoju poziciju na tržištu.3. Preduzeća ostvaruju određene uštede, ekonomski pozitivne pomake i izbegavaju

troškove i plaćanje kazni.4. Građani su zadovoljniji jer se rešava problem otpada koji niko ne želi u svojoj

blizini.5. Smanjuje se eksploatacija resursa, jer se efikasan menadžment otpadom u suštini

zasniva na smanjenoj potrošnji sirovina i ponovnoj upotrebi otpada u određenom obliku.

6. Uklanja se potreba za novim deponijama koje su poseban problem velikih gradova.

Bitno je istaći da je adekvatan postupak sa otpadom jedan od savremenih merila stepena civilizovanosti jednog društva. Svi navedeni i ostali pozitivni efekti se ne javljaju u kratkom vremenu, ali stvaraju dugoročne bolje uslove za život sadašnjih i budućih generacija.

47

Ekomenadžment

6. PREVENCIJA ZAGAĐENJA KAO POSLOVNA STRATEGIJA EKOMENADŽMENTA

6.1 Definisanje koncepta prevencije zagađenja

Program prevencije zagađenja kao način poslovanja počeo se razvijati u poslednjoj deceniji 20. veka. Za srazmerno kratko vreme razvijen je i praksi ponuđen veliki broj različitih metodoloških pristupa poslovanju koje je u funkciji održivog razvoja. Upravljanje koje ima za cilj prevenciju zagađenja poznato je menadžerima u najrazvijenijim zemljama sveta a postepeno se širi i na zemlje na nižem stepenu razvoja. Za sve to vreme ovaj poslovni koncept doživljava promene i prilagođavanja, s tim što vremenom postaje sve čvršće inkorporiran u poslovni sistem organizacije.

Primenom poslovnog koncepta prevencije zagađenja organizacija stiče veliki broj koristi. Pre svega, smanjuju se raznovrsni troškovi i raste dobit, unapređuje se sigurnost zaposlenih radnika, povećava produktivnost, unapređuje zaštita okruženja, očuvavaju resursi i povećava pozitiva imidž.

Smanjenje troškova je uobičajena posledica primene ekomenadžmenta i to posmatrano u dužem vremenskom periodu. Praksa je pokazala da veliki broj ekomenadžment projekata i investicija ima kratak period povratka ulaganja. Osim toga, smanjuju se troškovi upotrebe energije i vode, troškovi odlaganja otpada i racionalna upotreba sirovina. Na žalost, u praksi se često nedovljno ističe mogućnost da poslovanja po sistemima ekomenadžmenta može značajno da utiče na smanjenje troškova poslovanja.

Unapređenje sigurnosti zaposlenih ostvaruje se smanjenjem ili eliminacijom upotrebe toksičnih materijala na radnom mestu, čime se mogu smanjiti i troškovi koji nastaju zbog primene sredstava za zaštitu na radu, kao i troškovi sanacije povreda na radu.

Povećanje produktivnosti nastaje usled toga što se primenom programa prevencije zagađenja ustanovljavaju efikasniji procesi i efiksnija upotreba sirovina, energije, vremena i ljudskog rada. Ponekad i sasvim male promene mogu dovesti do značajnih ušteda i unapređenja produktivnosti poslovanja.

48

Ekomenadžment

Unapređenje zaštite okruženja nastaje kao logična posledica napora preduzeća da posluje ekološki odgovorno. Racionalna upotreba resursa, smanjenje otpada i slični poslovni prioriteti imaju samo pozitivan uticaj na okruženje.

Unapređenje kvaliteta je imperativ poslovanja danas a ulaganja u ekološki aspekt kvaliteta su od posebnog interesa od strane potrošača i svih zainteresovanih strana. Unapređenje kvaliteta mora biti kontinuirano.

Očuvanje resursa je posledica primene ekomenadžment programa koji su primarno kreirani zbog smanjene upotrebe sirovina, energije i vode, kao i posledično, radi smanjenja stvaranja otpada.

Unapređenje imidža organizacije je krajnja posledica primene ekomenadžment programa poslovanja. Na ovaj način organizacije dokazuju da su spremne da sprovedu određene promene kako bi uvažile zahteve zajednice kada je u pitanju kvalitet životne sredine. Potrošači ovakve promene veoma pozitivno ocenjuju i ekološki odgovornim organizacijama daju prednost.

Navedene prednosti po organizaciju u praksi razvijenih zemalja najčešće se primenjuju primenom tzv. koncepta pevencije zagađenja, pošto je neosporno definisana potreba za prevencijom kada je upitanju zaštita životne redine i održivi razvoj.

Veoma je važno na pravilan način definisati i shvatiti program prevencije zagađenja (skraćeno P2 – Pollution Prevention program). Kako bi se moglo odrediti šta se sve može uključiti u P2 program, potrebno je znati šta je sve uopšte moguće. Postoji mnogo definicja programa P2. Ukazaće se na nekoliko P2 definicija koje imaju za cilj da organizacijama olakšaju pronalaženje sopstvenog modela za primenu.

Prevencija zagađenja podrazumeva, po definiciji, smanjenje upotrebe resursa i optimizaciju procesa kojima se smanjuje ili izbegava zagađenje okruženja. Iz navedenog se vidi da se na prvo mesto po važnosti stavlja smanjenje potrošnje resursa, dok je problem otpada (recikliranje i odlaganje) od sekundarne važnosti.

Radi kompletnijeg pristupa, međunarodna zajednica je prihvatila termin čiste proizvodnje (Cleaner Production), koja ima šire značenje od prethodnog. Čista proizvodnja se definiše kao kontinuirana primena integralnih preventivnih ekoloških strategija za procese, proizvode i usluge. Uključuje efikasnu upotrebu prirodnih resursa, smanjenje produkcije otpada i zagađenja, kao i minimiziranje rizika po ljudsko zdravlje. Ovaj pristup je proaktivan jer posmatra probleme na njihovom početku.

Kada su u pitanju procesi, ovaj pristup uključuje očuvanje sirovina i energije, eliminaciju upotrebe toksičnih materijala, smanjenje količine i toksičnosti svih emisija i otpada. U pogledu proizvoda, posmatra smanjenje negativnih efekata koje proizvod može imati tokom svog životnog ciklusa, od ekstrakcije sirovina do odlaganja.

49

Ekomenadžment

Poslednji termin koji će biti definisan jeste eko-efikasnost (Eco-efficiency) koji je u određenom smislu najdirektnije povezan sa održivim razvojem. Eko-efikasnost se definiše kao efikasna upotreba prirodnih resursa za zadovoljenje potreba čoveka. Ova efikasnost predstavlja racio (odnos) između izlaza (vrednost proizvoda i usluga koje je proizvela firma, sektor ili grana u celini) i ulaza (zbor svih ekoloških pritisaka koje je proizvela ta ista firma, sektor ili grana).

Ukratko, osnovne razlike između navedenih koncepata sastoje se u tome što eko-efikasnost na prvo mesto stavlja maksimiziranje održive upotrebe resursa dok čista proizvodnja fokus stavlja na što efikasniju upotrebu prirodnih resursa, dok program prevencije zagađenja pre svega posmatra očuvanje prirodnih resursa.

U nastojanju da se kao koncept budućnosti realizuje održivi razvoj, program P2 ima važnu ulogu. Program P2 omogućava da se dostignu pojedini ciljevi dati samom definicijom održivog razvoja. Racionalna upotreba resursa, eliminacija otpada i sprečavanje emisija u okruženje mogu se smatrati nerealnim i nedostižnim za mnoge organizacije danas. Ipak, najbolje svetske kompanije danas nastoje i uspevaju da postepeno smanjuju svoje negativne ekološke uticaje a pojedine čak potpuno eliminišu.

6.2 Planiranje primene progarma prevencije zagađenja

Pre samog početka primene programa P2 potrebno je prilagoditi postojeću viziju, misiju i ciljeve poslovanja preduzeća. Ukoliko vizija i misija već sadrže određene elemente u pravcu zaštite životne sredine, treba razmotriti da li je potrebno uneti određene izmene. U većini slučajeva organizacija ima samo formalnu viziju i misiju i u tom slučaju potrebno je uložiti povećan napor kako bi se formulisale vizija i misija koje će voditi organizaciju u željenom pravcu.

Vizija treba da predstavlja organizaciona nastojanja kada je u pitanju program P2. Misija identifikuje šta organizacija treba da ostvari u budućnosti u ključnim postavkama P2 programa, kao i u poslovanju uopšte. Misija specificira razloge za postojanje organizacije uopšte. Misija je status što treba dostići, a vizija je pravac što treba slediti. Ciljevi se postavljaju kako bi se mogao pratiti, meriti i ocenjivati progres. Indikatori služe za merenje progresa tokom vremena. Osnovna pitanja koja se mogu postaviti u organizaciji koja želi da pravilno usmeri svoje poslovanje su sledeća:

- Gde se sada nalazimo?- Kuda želimo da idemo?- Kako ćemo stići tamo?- Kada želimo da stignemo?- Ko će nas tamo dovesti?- Koliko će to da košta?- Kako ćemo meriti rezultate?

50

Ekomenadžment

- Ko će nam pomoći da ostvarimo plan?- Kada će svaki postavljeni cilj biti ostvaren?- Kada možemo očekivati rezulate?

Vizija je osnovna komponenta planiranja P2 programa. Ona obezbeđuje put koji vodi tome da organizacija ostvari ono što želi kada je u pitanju P2 program. Uobičajeno je da vizija ukazuje na pravac razoja u određenom dužem vremsnkom periodu, zbog čega definiše uopštene pravce razvoja. Vizija definiše šta organizacija želi da bude. Programi za održivi razvoj se uopšteno u potpunosti uklapaju u vizije savremenih organizacija. U nastavku daće se primeri vizija nekoliko svetski upoznatih i uspešnih kompanija:

«Organizacija Olin će nastojati da ostvari potpunu sigurnost zaposlenih na radnom mestu. Programi za očuvanje zdravlja počinju sa premisom da su bilo kakve povrede ili bolesti na radnom mestu potuno neprihvatljive. Ovo ne činimo samo zbog etičkih i moralnih razloga, već zato što želimo da zadovoljimo zahteve i očekivanja naših potrošača. Orijentisaćemo se na ekološki odgovornu poslovnu praksu, proizvoditi ekološki prihvatljive proizvode i uputiti potrošače na to kako da ih bezbedno koriste.«

«Nameravamo da organizaciju DuPont transformišemo u organizaciju koja se razvija na održivi način. Naš razvojni portfolio je usklađen sa novim kretanjima u globalnoj ekonomiji. Intenziviraćemo naše napore da smanjimo štetan ekološki uticaj tako što ćemo započeti transformaciju dosadašnjeg načina upotrebe resursa i energije. Takođe ćemo nastojati da i naše poslovne partnere navedemo na promenu načina razmišljanja i poslovanja u pravcu racionalne potrošnje materijala i energije.«

«Uslužni centar Nacionalnog parka će podsticati razvoj ekološke kulture i napore u pravcu održivog razvoja. Sprovodićemo inicijative koje kao cilj imaju očuvanje ljudskog zdravlja i kvaliteta okruženja. Promovisaćemo održivi način upotrebe resursa, ekološku zaštitu, recikliranje i zamenu materijala. Podsticaćemo ekološki prilagođene tehnologije, opremu i proizvode.«

Misija. Druga komponenta u procesu planiranja P2 programa jeste formulisanje misije. Misija treba da navede zaposlene u organizaciji da preduzmu P2 programske korake kako bi ostvarili viziju. Dobro formulisana misija može da obuhvati osnovne elemente organizacione kulture u budućnosti, uz isticanje optimizma i pozitivnih osećanja koje će navoditi zaposlene na akciju. Sledi primer misije firme Union Carbide:

«Kompanija Union Carbide će sprovesti potrebne ekološke, zdravstvene i sigurnosne programe koji su u skladu sa postojećim preporukama. Oprema i procesi će biti konstruisani tako da zaštite okruženje, zdravlje i sigurnost zaposlenih i javnosti. Razvijaće se proizvodi koji mogu biti proizvedeni, transportovani, upotrebljeni i odloženi potpuno sigurno. Sigurnost, zdravlje i ekološka odgovornost će biti prioritet prilikom planiranja svih postojećih i planiranih proizvoda i procesa. Prijavićemo zvaničnicima, potrošačima i javnosti sve informacije o ekološkim incidentima koji nastanu kao posledica našeg poslovanja i o merama koje se u tom pravcu primenjuju. Obavestićemo potrošače o tome kako da bezbedno koriste, transportuju i odlažu proizvode nakon

51

Ekomenadžment

upotrebe. Davaćemo podršku istraživanjima koja imaju za cilj unapređenje zdravlja i ekološka unapređenja. Nastojaćemo da utičemo i na naše poslovne partnere da prihvate ekološki odgovorno poslovanje.«

Ciljevi. Treća osnvona komponenta prilikom planiranja P2 programa jeste definisanje ciljeva. Ciljevi su specifične izjave koje izražavaju želje organizacije u određenom vremenskom periodu, koje može biti kraće ili duže. Ponekad se ciljevi ostvaruju tokom početnog perioda primene P2 programa, a u drugim slučajevima radi merenja dostizanja cilja mora se skupiti i obraditi mnogo informacija.

6.3 Odabir elemenata programa prevencije zagađenja

Program P2 je sačinjen od određenog broja programskih elemenata koji se mogu kombinovati na različite načine. Danas se smatra da postoje šest osnovnih programskih elemenata P2:

1. Obezbeđivanje podrške top menadžmenta2. Karakterizacija procesa3. Obezbeđivanje periodične procene4. Obezbeđivanje troškova alokacije resursa5. Podsticanje transfera tehnologije6. Vođenje programske evaluacije

U zavisnosti od svojih potreba, organizacije mogu navedenima dodati određene nove elemente.

Obezbeđivanje podrške top menadžmenta je od ključnog značaja ukoliko se želi da P2 postane cilj organizacije. Mnogi teoretičari i praktičari smatraju da je ovaj element i najvažniji. Menadžment treba da podstiče zaposlene na svim nivoima organizacije da identifikuju mogućnosti za redukciju otpada i očuvanje energije i vode. Menadžment takođe treba da podstiče zaposlene da prihvate P2 filozofiju u svakodnevnom radu i da je usklade sa ostalim organizacionim ciljevima. P2 bi trebao da bude proces kontinuiranog unapređenja ugrađen u organizacionu politiku i kao takav treba a bude sastavni deo strategijskog plana za povećanje efikasnosti i kvaliteta poslovanja. Neke od tehnika koje top menadžment može da koristi kako bi iskazao svoju podršku su:

- aktivno učešće u kreiranju P2 politike i ostvarivanje ciljeva,- uključivanje P2 ciljeva u sve poslovne napore organizacije koji čak i nemaju

direktne veze sa ekologijom čime se P2 podržava na duže staze,- obezbeđivanje sistema merenja kako bi se izmerili doprinosi od primene P2

programa,- obezbeđivanje obuke za zaposlene, - objavljivanje rezultata primene P2 programa.

52

Ekomenadžment

Karakterizacija procesa omogućava identifikaciju svih mogućnosti za primenu P2 programa kada su u pitanju resursi koji se koriste i koji se gube. Efikasan način da se sprovede karakterizacija procesa je upotreba hijerarhijskih procesnih mapa (opisano u nastavku). Upotrebom ovog metoda organizacije mogu da ispitaju upotrebu energije i vode, zagađenje, buku, neprijatne mirise i druge aspekte procesa. Procesne mape se takođe mogu koristiti kao primer (uzorak) za sakupljanje informacija o upotrebi i gubicima resursa kada su informacije organizovane po radnim koracima, po satima ili danima. Procesne mape se takođe mogu koristiti za procenu troškova od upotrebe resursa u svakom radnom koraku. Ovako određeni troškovi mogu poslužiti za rangiranje prioriteta primene P2 programa, kao i za raspoređivanje ovih troškova na teret proizvoda tokom čije proizvodnje se javljaju. Svaka upotreba resursa u procesu predstavlja šansu za očuvanje tog resursa, kao što svaki gubitak resursa i otpad predstavlja šansu da se ta količina smanji.

Obezbeđivanje periodične procene se u sistemskom prilazu koristi radi verifikovanja i inoviranja procesne mape. Pošto se ispita svaka P2 šansa, P2 procena se može koristiti radi dobijanja novih informacija koje su neophodne za podršku upotrebi drugih sistemskih alata za rešenje problema i donošenje odluka. Organizacija treba da odabere najbolji metod za sprovođenje P2 procene i da sakupi potrebne podatke. Kada se jednom izvrši odabir, potrebno je periodično razmotriti individualne procese i procedure. Tim zadužen za P2 procenu može ponovo da razmotri procesne mape. Procesne mape treba da budu pripremljene za različite proizvode ili porodice proizvoda. Krajnji cilj može biti stvaranje svojevrsne knjige procesnih mapa nakon nekoliko godina tokom kojih se periodično primenjuje P2 procena. P2 procena takođe može koristiti radi praćenja informacija o kretanju troškova pošto se troškovi vremenom menjaju. Svaka organizacija treba da nađe najpogodniji način da navedene troškove od svake P2 šanse pojedinačno prati.

Obezbeđivanje troškova alokacije resursa je sledeći element procesa P2. Već je naglašeno da svaka organizacija treba da prati troškove povezane sa upotrebom resursa ili gubicima i da ih poveže sa procesima i proizvodima koji do njih dovode. Ovi troškovi podrazumevaju troškove koji se prate u glavnoj troškovnoj knjizi, troškove resursa koji su izgubljeni preko otpada, kao i troškovi upravljanja gubicima. Kada se uključe sve navedene kategorije, nije neuobičajeno da troškovi otpada u kompaniji narastu čak tri do pet puta. Svi procesi i proizvodi ne troše resurse i ne dovode do gubitaka podjednako. U idealnom slučaju svaki proizvod treba da zadovolji sve ekološke, zdravstvene i sugurnosne zahteve. Zbog toga je potrebno nastojati da se za svaki proizvod utvrdi posebna kalkulacija koja će rezultirati stvarnim proizvodnim troškovima koji odražavaju pravo stanje troškova koji nastaju. Na ovaj način se dobijaju pravi ekonomski pokazatelji o ceni po kojoj se proizvod može prodati i steći utisak o tome koji je proizvod ekološki čistiji. Tradicionalan način obračuna troškova ima svoja ograničenja, stoga je potrebno proces računanja pojednostaviti, odnosno eliminisati aktivnosti koje ne dodaju nikakvu vrednost.

Podsticanje transfera tehnologije treba da bude cilj svake organizacije. Podatke o P2 programu potrebno je prikupljati iz različitih delova organizacije, drugih kompanija,

53

Ekomenadžment

profesionalnih asocijacija, od konsultanata i ostalih merodavnih institucija i pojedinaca. Značajno vreme i vrednost su već potrošeni u cilju istraživanja P2 programa. Svaka organizacija treba da informacije kojima raspolaže i saznanja do kojih dođe na polju ekologije podeli sa ostalima.

Vođenje pogramske evaluacije znači da organizacija treba da primeni ekonomski efikasne preporuke koje je dobila nakon postupka planiranja. Ipak, potrebno je periodično razmatrati i ova odabrana rešenja kako bi se uočili nedostaci i područje za unapređenja. Tokom same evaluacije treba izvući zaključke koji mogu biti korisni za dalji rad. Rezultati evaluacije treba da budu razmotreni interno ili od strane nezavisnih tela. U ovu svrhu moguće je koristiti i model kvaliteta ISO 14000 ili 9000 koji postoji u nekim organizacijama.

U tekućoj praksi u svrhu implementacije programa prevencije zagađenja u svetskim kompanijama koriste se četiri osnovna pristupa:

1. Tradicionalni pristup2. Sistemski pristup3. Ekomenadžment pristup4. Pristup primenom modela kvaliteta

Ne može se tvrditi koji je od modela najbolji. Često je poželjno vršiti čak i kombinaciju modela kako bi se dobio najbolji učinak za organizaciju.

6.4 Tradicionalni pristup implementaciji programa prevencije zagađenja

Tradicionalni model nudi tradicionalan, logičan put za implementaciju P2 programa čiji je osnovni model dat kako sledi (Slika 4.).

Slika 4. Osnovni nivo tradicionalnog pristupa implementaciji P2 programa

54

Izrada P2 programa

Pisanje plana P2 programa

Implementacija programa P2

Obezbeđenje programa P2

Ekomenadžment

Izrada programa prevencije zagađenja. Tradicionalan pristup ima «top-down» fokus. Ovaj pristup počinje sa dobijanjem podrške menadžmenta i određivanjem programskih ciljeva pre nego što se P2 informacije prikupe. Ovaj prvi korak nastoji da obezbedi odluku izvršnog nivoa menadžmenta da se pristupi izradi P2 programa, što mora biti ugrađeno u poslovnu politiku.

U ovoj fazi se određuje P2 tim koji treba da odredi preliminarnu P2 procenu kako bi se prikupili određeni P2 podaci, pregleda područja za P2 primenu i odredi prioritete za implementaciju P2 programa. Preliminarna procena je neophodna kako bi se dobile informacije potrebne za izradu P2 plana. Ovaj deo aktivnosti obavlja tim sastavljen od zaposlenih ili određena spoljna grupa stručnjaka.

U cilju rangiranja prioroteta može se koristiti tzv. pareto analiza (opisano u nastavku) Tek nakon svega toga menadžment organizacije će biti u stanju da odredi ciljeve zasnovane na kompletnijoj analizi P2 šansi i da odredi jasne prioritete programa. Ciljevi mogu biti u akcionom planu za svaku godinu.

Pisanje plana P2 programa. Drugi korak tradicionalnog pristupa je pisanje P2 programskog plana. Dobar plan treba da ukaže šta je to što od programa žele sve zainteresovane strane (stejkholderi): potrošači, dobavljači, zaposleni, zakonodavac, ekološke organizacije, lokalna zajednica, akcionari i svi ostali koji imaju bilo kakvog interesa od sprovođenja P2 programa.

Plan P2 programa treba da ukaže na jasne ciljeve P2 programa. Treba da predvidi moguće prepreke u toku implementacije i plan kako bi se prepreke mogle prevazići. Na kraju, plan treba da odredi raspored aktivnosti koji će, između ostalog, omogućiti menadžmentu da prati odvijanje procesa i napretka tokom godine.

Implementacija programa P2. Implemntacija programa prevencije zagađenja tradicionalnim pristupom može se prikazati na sledeći način (Slika 5.):

Slika 5. Implementacija P2 programa

55

Sprovođenje detaljne P2

procene

Definisanje P2 alternativa

Sprovođenje P2 studije

izvodljivosti

Pisanje izveštaja o P2

proceni

Implementacija P2 plana

Merenje P2 progresa

Ekomenadžment

Cilj detaljne procene jeste da pomogne timu da odredi alternative. Kao alat tim koristi brainstorming. Tradicionalni pristup ne uključuje formalno analizu korena uzroka pre nego što se odrede alternative. Ova faza obuhvata određivanje tima za procenu, pregled podataka i organizaciju i dokumentovanje informacija.

Na osnovu sprovedene detaljne procene, tim za procenu predlaže određeni broj P2 alternativa i vrši njihovo sagledavanje (skrining) kako bi se lakše odredio fokus implementacije koja sledi. Uglavnom se preporučuje ograničeni broj alternativa. Tradicionalni pristup za sagledavanje alternativa koristi matrice kriterijuma.

Kada se sagledavanje završi, prelazi se na fazu analize izvodljivosti pojedinih alternativa. Naravno, nije potrebno za svaku P2 alternativu sprovoditi detaljnu analizu izvodljivosti, ali sa druge strane, postoje one koje su posebno zahtevne. Analiza izvodljivosti treba da ukaže na tehničku, ekološku i ekonomsku izvodljivost pojedine alternative.

Nakon procene izvodljivosti alternativa, treba napisati izveštaj koji ukazuje na detalje analize i ukazuje na informacije koje treba prikazati menadžmentu.

U sledećoj fazi pristupa se implementaciji P2 plana koja obuhvata odabir P2 projekata, angažovanje potrebnih resusa i početak rada na sprovođenju alternativa. Tokm rada, čitav proces se prati i prilagođava u svrhu dostizanja zacrtanih ciljeva. Tradicionalni pristup ne zahteva izradu specifičnog akcionog plana.

Poslednji korak ove faze jeste merenje P2 napretka. Tradicionalan pristup zahteva sakupljanje i analizu podataka, kao i merenje ekonomskih rezultata.

Obezbeđenje P2 programa. U ovoj fazi obavlja se sledećih pet aktivnosti prikazano kako sledi (Slika 6.):

56

Integracija P2 u

korporativni plan

Obuka osoblja

Obezbeđenje inetrne

komunikacije

Program nagrađivanja zaposlenih

Publikovanje rezultata i edukacija

Ekomenadžment

Slika 6. Obezbeđenje P2 programa

Obezbeđenje programa P2 počinje sa integracijom P2 programa u formalne korporativne inicijative i planove. Ovi planovi mogu da podrazumevaju sigurnost, kvalitet, preventivne mere i slično.

Edukacija ljudi koji su uključeni u P2 program mora biti specificirana. Učesnici se moraju upoznati sa procesom, pogotovo ukoliko ima novih zaposlenih. Zaposlene jednom godišnje treba podvrgnuti proveri znanja o P2 programu i stalno pratiti novine.

Komunikacija je važna za sprovođenje svake aktivnosti. Tradicionalan pristup nastoji da razvije sve vidove komunikacije. Komunikacija treba da bude dvosmerna i potrebno je razmotriti sugestije zaposlenih. Tradicionalni pristup preporučuje posebno razmatranje programa nagrađivanja zaposlenih.

6.5 Prevencija zagađenja u malim preduzećima

Tradicionalan pristup se pokazao najefikasnijim upravo kada su u pitanju mala preduzeća. U slučaju malih preduzeća sistemski pristup je često dug, skup i preterano zahtevan. Smatra se poželjnim da mala preduzeća u svrhu P2 unapređenja treba da angažuju spoljnog stručnjaka, jer im je to jednostavnije i isplativije. U savremenom svetu danas postoje neprofitne agencije i grupe koje su specijalizovane za pomoć malim preduzećima u ovoj oblasti.

U prnicipu mala preduzeća često nisu u mogućnosti da samostalno sprovedu tradicionalan pristup, ali mogu da koriste efikasne alate za rešavanje problema i donošenje odluka. Zaposleni u malim preduzećima mogu da nauče kako da efikasno komuniciraju sa potrošačima, dobavljačima i ostalima. Poželjno bi bilo da izrade akcioni plan.

6.6 Sistemski pristup implementaciji programa prevencije zagađenja

Organizacija deluje kao sistem ako posluje kao celina između čijih delova postoji određena interakcija. Sistemski pristup posmatra čitavu organizaciju, kao i njene delove i veze između tih delova. Funkcionalnost organizacionih delova u mnogome zavisi od toga kako su oni povezani, više nego od toga kakvi su delovi sami po sebi. Delovi sistema su povezani direktno ili indirektno, pri čemu promena u jednom delu utiče na sve ostale delove. Sistemski pristup je preporučljiv iz nekoliko bitnih razloga.

Procesi koji troše resurse i stvaraju otpad ne obezbeđuju uvek informacije koje su lake za prezentaciju. Umesto toga, ovi procesi se najčešće odnose na emocionalne potrese ili

57

Ekomenadžment

politička pitanja koja postoje u organizaciji a koja u velikoj meri utiču na način obavljanja posla. Zbog toga se i previše vremena i energije troši u pokušajima da se razume situacija pre nego što se pređe na sledeću fazu rešenja problema.

Sistemski pristup preseca samu situaciju. Sistemski alati ukazuju na to kako se stanje može promeniti i uštedeti resursi. Ovo je osnovna razlika između primene sistemskih alata i angažovanja npr. spoljnog saradnika pri čemu se zaposleni ne uključuju u proces. Sistemski pristup podarzumeva da odluke donose timovi unutar organizacije a ne pojedinačni eksperti. Od članova tima se zahteva da analiziraju problem resursa ili otpada, odrede uzrok problema i ponude alternative za rešenja. To ne znači da timovi ne treba da koriste usluge eksperata, naprotiv. Ipak, odgovornost za donošenje odluka treba da bude na članovima tima koji će ići dalje u implementaciju i evaluaciju.

Pošto je sistemski pristup interaktivan, dešava se da članovi tima smatraju da su nadležni za donošenje svih odluka. Naravno, ostali zaposleni imaju svoje mišljenje. Drugi problem predstavlja sam menadžment proces u organizaciji. Važno je da se identifkuju razlozi za upotrebu resursa i stvaranje gubitaka pre nego što se krene u obezbede argumenti potrebni da menadžeri donesu odluku o pokretanju P2 programa. U tom konktekstu, sistemski pristup obezbeđuje menadžmentu jasan prikaz procesa i problema. Samo na taj način menadžment može uspešno da planira strategije i ciljeve.

Mnoge organizacije smatraju da je prilagođavanje osnova za opstanak u globalnoj ekonomiji. Menadžeri uče nove načine da pokreću svoje organizacije a zaposleni uče kako da svojim znanjem i veštinama doprinesu unapređenju poslovanja. Učenjem kako da se nadzire, kontroliše i stalno unapređuje proizvodnja, organizacije su u stanju da zadovolje zahteve potrošača i ostalih interesnih grupa. Princip kvalitativnog unapređenja može biti koristan alat za dostizanje ekološke izvrsnosti. Primena alata za unapređivanje kvaliteta je moćno sredstvo za eliminaciju ekološke neefikasnosti i pervenciju zagađenja.

Mapiranje procesa. Saznavanje više o upotrebi i gubicima resursa tokom procesa rada i dopunjavanje već postojećih saznanja su dve osnovne karakteristike karakterizacije procesa. Ovi zadaci zahtevaju sakupljanje informacija, njihovo pregledanje, sortiranje i poređenje. Karakterizacija procesa je korak tokom kojeg se stiče većina saznanja. Na ovom mestu postojeća saznanja o procesima se ponovno razmatraju i preoblikuju, a nova saznanja se lako stiču i nadopunjuju postojeća jer postupak procesnog mapiranja omogućava da proces postane «vidljiv». Sada je moguće posmatrati proces na nov način i sagledati i sve operacije za podršku, kako bi se uočilo kako one utiču na odvijanje glavnog procesa.

Karakterizacija procesa je efikasnija od sastavljanja uobičajenih radnih lista. Dijagrami su uvek bolji i pregledniji način prikazivanja. Veze koje se uoče između radnih koraka pomažu da se jasnije vide uzroci i mesta upotrebe resursa i nastanka otpada. Svako mesto upotrebe resursa u procesu predstavlja šansu da se navedeni resurs uštedi. Svaki gubitak resursa predstavlja šansu da se taj gubitak izbegne.

58

Ekomenadžment

Efikasan način da se obavi karakterizacija procesa jeste upotreba tzv. hijerarhijskih procesnih mapa. U većini organizacija, procesna dokumentacija je sačinjena na osnovu kategorija kao štu su: kompanija, oprema, proizvodna linija ili odelenje. Informacije su date u formi dijagrama, karata, konfoguracija mašina, planova ili na drugi sličan način. Svaka od ovih načina karakterizacije procesa ima osnovnu manu a to je velika kompleksnost jer se na jednom listu papira nalazi veoma mnogo objekata.

Istraživanja su pokazala da većina ljudi može da posmatra istovremeno samo šest objekata i da iskažu pri tome šta objekti znače i kakve su veze među njima. Hijerarhijska procesna karakterizacija prikazuje najviše tri do šest objekata na jednom listu papira, jer se gotovo svaki proces može tako i prikazati. Podprocesi se takođe prikazuju ali na sledećem nivou uz poštovanje pravila da se prikažu sa tri do šest objekata. Na ovaj način se konstruiše svojevrsno «drvo» koje pokazuje veze između radnih koraka. Sistemski pristup ukazuje na to da je svaki radni korak povezan sa ostalima i da svi zajedno čine sistem u celini. Hijerarhijska procesna struktura može se prikazati na sledeći način:

Najviši nivo:

Drugi nivo:

Treći nivo:

Četvrti nivo:

Slika 7. Hijerarhijska struktura procesne mapeTokom mapiranja procesa potrebno je poštovati dva osnovna pravila. Kao prvo, procesna mapa treba da pomogne tumu za sprovođenje programa P2 da proces razume bolje nego primenom drugih načina. Kao drugo, neke procesne mape mogu da pomognu P2 timu da bolje komunicira sa menadžmentom i ostalim zainteresovanim stranama.

59

1 2 3

1.1 1.2 1.3

1.2.1 1.2.2 1.2.3 1.2.4

1.2.2.1 1.2.2.2 1.2.2.3

Ekomenadžment

Upotreba procesne mape kao uzorka. Neke organizacije razmišljaju o procesu kao o jednoj kutiji sa svojim ulazima i izlazima. Upotrebom ovakvog modela teško je promeniti čitav proces i omogućiti primenu P2 koncepta. Upotrebom procesne mape kao uzorka, procesna dokumentacija može biti organizovana po zasebnim koracima u procesu na najmanje nivoa. Sve procedure za primenu standarda, najbolju menadžment praksu, primenu preporuka i ostalo mogu se prikazati preko radnih koraka na procesnoj mapi. Ono što se može primetiti prilikom upotrebe procesne mape jeste da su mnogi problemi povezani sa jednim radnim korakom. Tada je najlakše fokusirati P2 aktivnosti na taj korak.

Za prikazivanje procesnih mapa mnogi dizajneri koriste jednostavno olovku i papir, mada se one mogu prikazati i upotrebom kompjutera i posebnog softvera. Ukoliko organizacija odluči da kompjuterizuje procesne informacije, svi koji su uključeni u pojedinačni radni korak terba da imaju pristup svim informacijama. Upotreba procesnih mapa kao uzoraka pomaže organizacijama da prate kretanje upotrebe resursa i otpada u svakom procesnom koraku u glavnom ili u sporednim procesima. Svi resursi (energija, voda, sirovine) mogu takođe da se prate preko nekih procesnih mapa. Jednostavan prikaz sledi na slici 8.:

Neproizvodna upotreba resursa

Ulaz Krajnji proizvod

Neproizvodni gubici resursa

Slika 8. Upotreba procesne mape kao uzorka za praćenje kretanja resursa

Termin «neproizvodna upotreba» znači da posmatrani resurs ne postaje sastavni deo poluproizvoda ili finalnog proizvoda. Termin «neproizvodni gubici» znači da se resurs koji se gubi u tom radnom koraku kao otpad, otpust ili emisija u okruženje. Procesni gubici se mogu klasifikovati na osnovu medijuma (vazduh, voda, čvrsti otpad). Troškovi se takođe mogu pratiti na osnovu procesnih radnih koraka. Praćenje kretanja ovakvih informacija je korisno kako bi se P2 troškovi i šanse mogle rangirati po troškovima. Sve navedeno se može obezbediti i primenom softvera.

60

Radni korak

Ekomenadžment

Određivanje troškova od gubitaka. Prikupljanje preciznih podataka o troškovima je važno kako bi se opravdalo ulaganje u P2 alternativna rešenja. Ovi troškovi se sakupljaju po radnim koracima zato što su to mesta na kojima će P2 biti primenjen. Postoji tri vrste troškova koje terba pratiti: ukupni troškovi, troškovi od gubitka resursa i troškovi bazirani na troškovima menadžmenta i ostalim nematerijalnim troškovima.

Za svaki gubitak koji je identifikovan na procesnoj mapi P2 program treba da ispita tzv. mapu obračuna, kako bi se proverilo da li je trošak praćen od strane računovodstvene službe. Na primer, ukoliko organizacija produkuje čvrsti otpad, moguće je da postoje troškovi odlaganja u ukupnim troškovima. Mapa troškova prikazuje određeni broj i/ili drugu šifru za ovu kategoriju plaćanja. Važno je zapamtiti da se najčešće prate samo novac koji ulazi u organizaciju i izlazi iz nje. Ne prate se interne transakcije. Ove interne transakcije jesu troškovi aktivnosti. Svi podaci o troškovima koji se dobiju na ovaj način su u većini precizni.

Druga kategorija troškova koji su povezani sa troškovima resursa koji su neproizvodni izlaz ili procesni gubitak. Na primer, u procesu se vrši bojenje delova sprejom. Neki delovi neće biti kompletno obojeni, verovatno zato što se određena količina spreja zadržala na filteru ili u sistemu ventilacije. Može se desiti da je 60 % delova dobro obojeno a 40 % nije. Tih 40 % predstavlja gubitak tog radnog koraka i to neproizvodni gubitak. Troškovi izgubljene boje mogu se dodati ukupnim troškovima za filtere za boju koje očigledno treba menjati da se boja na njima ne bi zadržavala. Sličan primer su i plastične kese za smeće u svakoj kancelariji. Troškovi plastičnih kesa za smeće mogu biti dodati troškovima za odlaganje čvrstog otpada.

Treća kategorija troškova je povezana sa aktivnostima menadžmenta gubicima. Ukoliko su troškovi regulisani (npr. hazardno zagađenje vazduha, hazardni otpad, prioritetne otpadne vode), postoji određeni broj aktivnosti koje su regulisane. Prvo se mora odrediti koje se aktivnosti dešavaju za svaki neproizvodni trošak za svaki radni korak od najnižeg nivoa na procesnoj mapi. Zatim se se moraju proceniti troškovi povezani sa svakom od označenih aktivnosti.

Često su troškovi neproizvodnih gubitaka trostruki kada se dodaju izgubljenim resursima. Ako su gubici regulisani, troškovi aktivnosti upravljanja gubicima mogu povećati troškove i do pet puta. Suština napora na ovom mestu treba da je fokusirana na registrovanje svih troškova gubitaka kako bi oni mogli biti prevenirani i sav taj novac sačuvan.

Odabir P2 mogućnosti. Informacije koje su prikupljene tokom faze mapiranja procesa programa P2 mogu da se iskoriste u cilju odabira P2 šansi na koje se treba fokusirati u procesu rešavanja problema i donošenja odluka. Neki P2 programi određuju šanse putem pokušaja da se eliminišu problemi koji su povezani sa upotrebom ili gubicima resursa. Drugi P2 programi nastoje da odrede šanse iz grupe onih koje su prethodno izabrali menadžeri ili specijalisti za ekologiju. Svaka organizacija ima sopstveni način za odabir P2 šansi, s tim što postoji i poseban alat koji može pomoći da se ovaj postupak lakše obavi.

61

Ekomenadžment

Ukoliko se sve P2 šanse identifikovane na procesnoj mapi rangirane po redosledu njihovih tzroškova, uglavnom se primeti da 20 % od P2 šansi nose oko 80 % svih troškova i obrnuto. U većini slučajeva, ovo pravilo 80/20 (tzv. Pareto princip) treba koristiti za izbor P2 šansi. Većina organizaija koristi ovo pravilo u svom radu. Ovaj alat datira još iz daleke 1897. godine.

Eksperti za unapređenje kvaliteta preporučuju koncentraciju na nekoliko vitalnih izvora problema čime se izbegava njihovo mešanje sa problemima manjeg značaja. Termin za ovaj proces naziva se rangiranje. Pareto analiza je alat za sprovođenje rangiranja. Ne treba olako odbacivati potencijalne P2 šanse, mada se u ranoj fazi sprovođenja P2 programa mora obaviti pažljiva selekcija da bi se odabrale šanse sa najvećim izgledom na uspeh. Dešava se da P2 timovi moraju da se suoče sa projektima koji su ili veoma obimni ili veoma difuzni da bi njime mogli da rukuju. Pažnju svakako treba fokusirati na onih 20 % šansi jer su koristi od njih na duge staze.

Interesantno je da da uobičajeno fokusiranje na npr. otpad na osnovu njegove težine ili zapremine što može da navede P2 tim da nesvesno ne uoči neke važnije vrste otpada. U nekim slučajevima, mnogo manje količine otpada mogu da prouzrokuju nastanak najvećih troškova. Kao primer navešće se slučaj kada se laptop kompjuter kontaminira ako se koristi u prostoriji koja je izložena radijaciji. Kontaminirani laptop predstavlja samo malu zapreminu mešanog radioaktivnog otpada. Ipak, troškovi odlaganja ovakvog otpada su najveći.

Analiza uzroka. Uzrok je osnovni razlog zbog čega se resurs iskoristi ili se dogodi gubitak. Ako se ovaj uzrok ne može eliminisati, upotreba ili gubitak resursa treba da se prevenira.

Analiza korena uzroka odnosi se na identifikovanje uzročnih faktora. Većina ljudi koji su uključeni u P2 program su posvećeni rešenju problema, li u svojem nastojanju da dođu do rešenja, mogu prebrzo da pređu preko nekih veoma važnih aktivnosti procesa za rešenje problema. Ovakav P2 tim koji preskače važne korake možda jednostavno preduzima akciju koja je očigledna, radije nego da preduzme akciju koja omogućava da se problem na najbolji način reši.

Na primer, kada se suoče sa ekološkim problemom čiji je uzrok neka toksična hemikalija, Članovi P2 tima za rešenje problema mogu za početak da pretpostave da je najbolje rešenje problema u tome da se nađe adekvatan, bezbedan supstitut. U stvari, problem može biti uzrokovan načinom na koji se navedena hemikalija koristi u organizaciji, a ne osobinama same hemikalije. Promena procedure ili opreme ili obuka osoblja često je najbolje rešenje za smanjenje troškova ovakve vrste. Analiza korena uzroka uči organizacije da razmatraju sve potencijalne uzroke: materijale, tehnologiju, radne postupke i zaposlene.

Analiza korena uzroka može biti efikasan menadžment alat za određivanje stvarnog uzroka problema zbog kojeg se resursi gube, načina na koje treba modifikovati opremu i

62

Ekomenadžment

preduzeti preventivne mere. Takođe obezbeđuje priliku za unapređivanje u svakom smislu.

Dijagram uzroka i posledice, poznat kao tzv. Fišbon dijagram je, smatra se, najčešće korišćen alat za rešavanje ovih problema u svetu. Da bi se efiaksno koristio, potrebna je određena obuka i iskustvo. Ovaj dijagram terba da koristi čitav P2 tim, nikako pojedinci. Ovaj dijagram na slikovit način pokazuje menadžmentu i ostalim zainteresovanim stranama tačno šta može biti uzrok problema. Kada se sačini dijagram, članovi P2 tima treba precizno da prebroje uzroke koje su uočili. Pravilo 80/20 može da pomogne da se pažnja usmeri na najverovatnije uzroke i to tako što se crtaju krugovi oko tih 20 % uzroka zbog kojih nastaje 80 % problema. P2 tim će biti mnogo efikasniji ako se usredsredi na postupak uočavanja problema, pre nego što pokuša da predloži rešenja.

Generisanje alternativnih rešenja. Svaki P2 pristup ima određeni metod za generisanje alternativa za rešavanje P2 problema. Neki stručnjaci za praktičnu primenu P2 smatraju da se treba ograničiti na mali broj P2 alternativa za rešavanje određenog problema, bilo zbog toga što nisu uradili analizu korena problema, bilo zato zato što članovi P2 tima nisu na adekvatan način uključeni u proces generisanja alternativa. P2 literatura i primeri iz prakse obezbeđuju samo nekoliko načina za preciziranje svakog problema. Članovi P2 tima u svakoj organizaciji treba da budu zadovoljni ako uspeju da razviju samo nekoiko alternativa.

Sistemski pristup funkcioniše na principu velikih brojeva, odnosno pretpostavlja da je jedini način da se pronađu dobre P2 alternative taj da se kreira što više alternativa. Dobar metod za generisanje alternativa je tzv. breinwriting, tehnika slična brainstorming-u, s tim što je manje restriktivna. Brainwriting je pisana forma brainstorming-a koja koristi forme slične rešetkama (Slika 9.):

Slika 9. Brainwriting forma

Upotreba rešetke ima svojih prednosti jer jer se smatra da postoji veća verovatnoća da ljudi lakše da svoje ideje izražavaju pisemno nego da ih rečima iskažu. Brainwriting tehnika takođe omogućava ljudima različitih specijalnosti da učestvuju u procesu. Ova

63

1 2 3 4

5 6 7 8

Ekomenadžment

metoda se široko koristi. Iskustva pokazuju da je upotrebom ove tehnike moguće za jedan isti problem generisati od 18 do čak 40 ideja za veoma kratko vreme.

Kako bi se članovi tima ohrabrili da «razmišljaju izvan kutije», važno je da se svaki član tima navede da iskaže i najneverovatniju ideju koje može da se seti, a koja bi mogla predstavljati rešenje – kreativnost na prvom mestu. Ova tehnika se naziva «tehnika provokacije». Kao primer daće se ideje do kojih su došli članovi P2 tima kada su tražili alternative za unapređenje procesa automatskog pranja vozila:

- instaliranje sistema za potpunu reciklažu- potpuna automatizacija sistema za kontrolu brzine- upotreba otvora koji štede vodu- ređe pranje- postavljanje aparata za sušenje vazduha- korišćenje spreja pod visokim pritiskom (pranje i ispiranje istovremeno)- redizajniranje procesa aplikacije vode - ručno pranje- smanjenje isparavanja smanjivanjem temperature u prostoriji- pokušati sa sakupljanjem vodene pare- upotreba posebnih sprejeva tokom zime - prati vozila samo jednom nedeljno- smanjiti temperaturu vode kako bi se smanjilo isparavanje- koristiti aparat za sušenje kada voda ne bi kapljala tokom sušenja- koristiti prekidač za početak i kraj svake operacije- zatvoriti vrata garaže pre nego što se započne pranje- promeniti metod aplikacije sapuna- koristiti iznajmljena vozila- voziti brže

Neke od navedenih rešenja na prvi pogled deluju nebitno i čak smešno, ali bi možda vredelo probati.

Odabir P2 alternativa za implementaciju je povezano sa alatima za donošenje odluka kao što su matrica kriterijuma – criteria matrix (poznata i pod nazivom selekciona rešetka – selection grid), ili analiza parova – pair analysis. Ovo su najčešće korišćeni alati kojima treba dati prioritet. Analiza parova je posebno pogodan alat kada je potrebno odabrati alternative koje nastaju sa veoma duge liste mogućnosti. Kada se koristi ovaj alat, P2 tim treba da ispituje samo dve alternative u isto vreme. Prednost jedne od alternativa se određuje na osnovu opštih kriterijuma kao što su efektivnost alternative, primenljivost i troškovi povezani sa implementacijom. Ovaj metod razmatranja različitih alternativa je veoma interaktivan i zahteva značajnu komunikaciju. Drugi alati ne zahtevaju posebnu verbalnu komunikaciju među članovima P2 tima, a poznato je da komunikacija obezbeđuje više informacija koje mogu da pomognu da se pronađu rešenja.

Alternative koje se pomoću analize parova odrede kao prioritetne su obično lake za implementaciju i zahtevaju relativno manje troškove, s tim što troškoa ponekad i nema,

64

Ekomenadžment

zbog čega se u principu odmah može početi sa njihovom primenom. Primer alternativa za slučaj pranja vozila koje su određene ovim alatom, prikazane su po prioritetu:

- jednostavno smanjenje količine sapuna koji se troši za pranje- upotreba vode pod visokim pritiskom umesto sapuna- upotreba sapuna koji se može degradirati- upotreba alternatvinih materijala za pranje- koristiti iznajmljena vozila- manje voziti, više hodati, koristiti bicikl- ponovo upotrebiti prljavu sapunjavu vodu- instalirati novu opremu za pranje- vozila prati ručno- koristiti suvo pranje vozila- koristiti vozila na čijoj se boji ne vidi da su prljava- uopšte ne treba prati vozila- stalno kupovati nova vozila

Akcioni plan treba da bude pripremljen za svaku P2 aktivnost koji je planirana za svaku godinu implementacije P2 programa. Bez obzira koliko se organizacija žuri da sprovdede određena nova rešenja, ne treba zanemariti fazu formalizovanja sopstvenog akcionog plana. Svaki akcioni plan treba da prikaže sve P2 alternative koje će biti primenjene i da ukažu na podfaze i korake koji će se u to vreme odvijati. Na akcionom planu treba naznačiti i ime osobe koja će biti zadužena i odgovorna za odvijanje svakog koraka.

Svaki korak treba da vodi ka ostvarenju prepoznatljivog cilja koji takođe treba da bude jasno naznačen. Potrebno je označiti i merenja neophodna za praćenje napretka tokom implementacije kako bi se dostigao zacrtani cilj i odrediti vremenski okvir potreban za kompletiranje svakog pojedinog koraka. Na kraju, treba odrediti i koji su resursi potrebni za realizaciju svega zacrtanog. Primer akcionog plana dat je na sledeći način (Slika 10.):

Odabrana Datum:Alternativa:

AktivnostOdgovorna

osobaPerformanse

Tehnika monitoringa

Rok završetka

Potrebni resursi

1.2.3.4.

Slika 10. Primer akcionog plana

Ček-liste su često neophodan alat za P2 program. Ček-liste pomažu u vođenju organizacionih aktivnosti i napretka. Obezbeđuju važne informacije o koracima i metodama za merenje organizacionih performansi i efektivnosti i pomažu da organizacija prikupi i organizuje podatke za procenu tekućeg statusa i da prati u kojoj meri se proces

65

Ekomenadžment

dobro odvija. Korisno je sačiniti listu pitanja i odgovora za sve što je povezano sa svakim alatom za rešenje problema i donošenje odluka.

Ček-liste takođe pomažu P2 timu da ispravno vodi buduće aktivnosti i ukazuje koje stvari treba uraditi, sa kojim ljudima kontaktirati i koja pitanja postaviti. Može se kreirati i više ček-lista i u tom slučaju ih treba organizovati. Ček-liste pomažu P2 timu da organizuje zadatke i stekne opšti uvid u situaciju, preporuke, osobine, alternative i posledice. Daće se primeri nekoliko prostih koraka za stvaranje ček-liste za P2 program:

- odrediti svrhu i namenu upotrebu ček-liste- ostvariti istraživanje kako bi se obezbedilo da ček-liste pokriju sve preporuke i

odgovore na pitanja koja treba prikupiti- obezbediti prostor za proveru koraka koji su dovršeni- pitati eksperte iz posmatrane oblasti da pregledaju konačni nacrt ček-liste kako bi

se obezbedilo da ništa što je važno ne bude propušteno- obezbediti reviziju i pilot testiranje ček-liste pre konkretne primene u praksi

P2 timovi treba da sačine ček-listu koja će pratiti proces koji predviđa njihov P2 program. Pojedine komponente tipičnih P2 napora uspotrebljavaju sistemske alate, stoga P2 timovi mogu da upotrebe ček-liste kako bi dostigli bolje rezultate u ovim oblastima:

- odrediti stvarne troškove za svaki radni korak u procesu- sakupiti informacije potrebne za rangiranje P2 alternativa- obabrati P2 alternative koje će se analizirati- osigurati da će se u razmatranje uzeti svi uzroci problema- dokumentovati potragu za potencijalnim solucijama i alternativama- prikupiti informacije o svakoj alternativi u cilju određivanja prioriteta- testirati komplete akcionih planova- pratiti informacije tokom rada- testirati upotrebu svakog P2 elementa u ovom procesu- testirati ukupnu efektivnost P2 programa

Periodična upotreba ček-lista stvara utisak o stalnoj proceni napretka. Ček-liste treba da budu dizajnirane tako da obezbede menadžerima i P2 timu polazišta potrebna za procenu značajnih karakteristika svakog koraka tokom sistemskog pristupa, dajući odgovore na pitanja kako šta da se uradi, te analizirajući da li se alati pravilno upotrebljavaju.

Kombinovanje tradicionalnog i sistemskog pristupa. Većina menadžera u svom poslovanju koristi tradicionalan pristup. Preporuka je da početi sa razmatranjem promena koje bi unapredile poslovanje a koje nudi sistemski pristup. Područje koje na ovaj način može biti posebno unapređeno jeste karakterizacija procesa. Sistemski pristup zahteva izradu procesnih mapa koje omogućavaju ljudima da proces lakše sagledaju i uvide područja na koja se treba fokusirati.

66

Ekomenadžment

Mapiranje procesa terba obaviti i pre nego što se menadžmentu predloži sprovođenje P2 programa. Na taj način će možda biti jednostavnije da se menadžmentu ukaže na potrebu za promenama. Drugo potencijalno unapređenje koje nudi sistemski pristup jeste korišćenje analize uzroka problema u cilju odabira P2 mogućnosti. Iskustvo je pokazalo da su timovi koji ne koriste analizu uzroka u stanju da odrede najviše dve ili tri alternative. Timovi koji koriste analizu korena uzroka ukazuju čak na 40 alternativnih rešenja.

Tradicionalni pristup u prvi plan stavlja određivanje ciljeva i prvi korak u bilo kakvom poslu jeste upravo određivanje želejnih ciljeva. Sistemski pristup određuje ciljeve u akcionom planu ali tek nakon toga što se P2 informacije prikupe i analiziraju. Ciljevi se po potrebi menjaju od projekta do projekta, od godine do godine. Neki stručnjaci sa područja kvaliteta smatraju da je najveći problem tradicionalnog pristupa upravo neadekvatno postavljanje ciljeva.

6.7 Ekomenadžment pristup implementaciji programa prevencije zagađenja

Najnovija serija međunarodnih dobrovoljnih standarda poznata kao serija ISO 14001 predstavlja efikasan alat za unapređivanje organizacionih ekoloških performansi i implementaciju P2 mogućnosti. Svrha standarda je da ustanovi i sprovede sistematični menadžment plan koji je dizajniran tako da kontinuirano identifikuje i redukuje ekološke uticaje koji nastaju kao rezultat organizacionih aktivnosti, proizvoda i usluga.

Ekomenadžment pristup može biti posebno pogodan jer njegova primena predstavlja mogući način da se zameni široko korišćeni sistem ekološke kontrole koji se zasniva na zakonskom propisivanju i kontrolisanju primene ekoloških propisa. Ekomenadžment sistemi mogu pomoći organizacijama da integrišu ekološka nastojanja u svakodnevne napore, donošenje odluka i poslovnu praksu.

Primena ekomenadžment sistema unapređuje usklađenost sa ekološkom regulativom, sprečava organizacije da do napretka doću bez uvažavanja ekoloških propisa tako da u oba slučaja pozitivno utiče na redukciju negativnog ekološkog uticaja. U svetu danas velikom brzinom ratse broj kompanija koje nastoje da u strategiju svog poslovanja inetgrišu ekomenadžment sistem, prihvataju napredne tehnologije i ostvaruju određene uštede. Ekomenadžment sistemi navode kompanije širom sveta da razmotre ekološke posledice sopstvenog poslovanja i na osnovu toga definišu strategije koje će im pomoći da redukuju otpada, rizike i troškove.

Kao i drugi menadžment sistemi, ekomenadžment sistem predstavlja formalan pristup za određivanje ciljeva, donošenje odluka, sakupljanje informacija, merenje napretka i unapređenje poslovnih performansi. Ekomenadžment sistem promoviše važne elemente planiranja i unapređenja koji su potrebni da bi se uticalo na sve oblike ekološkog zagađenja. Osim toga, pojedini elementi ekomenadžment sistema obezbeđuju mogućnost za sprovođenje P2 procene i kontinuirano sagledavanje od strane menadžmenta.

67

Ekomenadžment

Pojednostavljen prikaz implementacije programa prevencije zagađenja primenom ekomenadžment sistema dat je na sledećoj slici:

Slika 11. Implementacija pograma P2 primenom ekomenadžment sistema

Ekomenadžment sistem je zasnovan na dokumentovanoj politici koja obuhvata tri ključna principa: usklađivanje sa promenljivim ekološkim propisima, prevencija zagađenja i kontinuirano unapređenje ekoloških performansi. U nekim slučajevima, korporativna politika može da bude složena i uopštena te kao takva nedovoljno jasna zaposlenima i javnosti. Stoga ekomenadžment politika treba da se fokusira samo na tri navedena osnovna principa.

Ekomenadžment sistem identifikuje i prilagođava ekološke pravne i dobrovoljne standarde koji se tiču rada zaposlenih i poslovnih partnera. Dobrovoljne preporuke uključuju program prevencije zagađenja, očuvanje zdravlja i bezbednosti, održivi razvoj. Ekomenadžment sistem za navedene zahteve i preporuke razrađuje procedure o tome kako se ciljevi mogu dostići, a osim toga određuje ekološku odgovornost i načine odgovora na zahteve pojedinaca, organizacije i ostalih zainteresovanih strana.

Identifikovanje svih aspekata i određivanje stepana njihove značajnosti je obično najveći problem u većini kompanija. Ekomenadžment sitsem zbog toga određuje procedure potrebne za identifikaciju ekoloških usticaja poslovnih aktivnosti, proizvoda i usluga. Većina organizacija se stoga fokusira gotovo isključivo na svoje negativne ekološke uticaje. Pozitivni ekološki uticaji su takođe važni, a to su na primer recikliranje i sakupljanje hazardnog otpada koje sponzoriše kompanija.

Ekomenadžment sitem utvrđuje specifične ciljeve za primenu P2 inicijative, obezbeđuje učešće zaposlenih, kao i tehničku i finansijsku podršku. Prilikom određivanja ciljeva za ekološko unapređenje svake poslovne funkcije u preduzeću, ekomenadžment sistem uvažava postojeće ekološke zakone, preporuke i zahteve svih zainteresovanih strana. Ekomenadžment sistem zasnovan je na dokumentovanim procedurama za prevenciju, otkrivanje, ispitivanje, korekciju i izveštavanje (interno i eksterno) o aktivnim ili potencijalnim ekološkim uticajima i hitnim situacijama. Ukoliko se ekološki incident dogodi, ekomenadžment sistem odmah treba preispitati i prilagoditi kako se slično ne bi

68

Prepoznavanje potreba

Politika i opredelenje Planiranje

Implementacija

Evaluacija i sagledavanj

e

Ekomenadžment

ponovilo. Ekomenadžment sistem takođe predviđa i adekvatnu obuku zaposlenih, dobavljača i ostalih poslovnih partnera. Organizacija treba da sagleda kompetencije i sposobnost svojih zaposlenih da odgovore zahtevima sprovođenja ekomenadžment sistema.

Posebno važan faktor u realizaciji uspešnog ekomenadžment sistema jeste opredelenje top menadžmenta, koje treba da prihvati da je ekomenadžment sistem adekvatniji od ostalih menadžment sistema. U tu svrhu, top menadžment treba da pruži maksimum u naporima da ekomenadžment sistem zaživi, kao i da ga periodično razmatra i unapređuje. Vremenom se utvrdi da je investiranje u primenu ekomenadžment sistema opravdano, zbog unapređenja ekoloških performansi poslovanja čime su zadovoljne sve zainteresovane strane.

Prepoznavanje potreba.

Cilj standarda je da ustanovi zajednički pristup ekomenadžmentu koji je mođunarodno priznat. Standard ISO 14001 je standard menadžment sistema a ne standard za performanse. Ekomenadžment obezbeđuje sistemski prustup za integraciju ekološke zaštite u poslovne funkcije i menadžment strategije, pre svega zato što zahteva izradu odgovarajuće poslovne politike od strane top menadžmenta. Ekomenadžment pristup podrazumeva nekoliko početnih aktivnosti koje se odvijaju sledećim redosledom (slika 12.):

Slika 12. Prepoznavanje potrebaMnoge organizacije smatraju korisnim da kao početni korak u izradi ekomenadžment sistema sprovedu tzv. gep-analizu postojećeg ekološkog sistema. Na ovaj način organizacija je u stanju da razmotri tekući status sopstvenih ekoloških performansi i da utvrdi područja koja zahtevaju pažnju prilikom primene ekomenadžment sistema. Rezultati gep-analize obezbeđuju svojevrsni benčmarking usklađenosti organizacionih performansi sa standardom ISO 14001. Gep-analiza terba da obuhvati sva područja poslovanja koja su u vezi sa ekološkim sistemima kao i veze između specifične opreme.

69

Identifikovanje ekološke usklađenost procedura i tehnika menadžmenta

Sagledavanje tekuće i buduće ekološke

orijentacije

Obezbeđivanje dobijanja validnih informacija

Izrada ekološkog plana za zaposlene koji su uključeni u proces

Ekomenadžment

Ekomenadžment sistem preporučuje organizacijama da usklade svoje poslovanje sa relevantnom ekološkom legislativom i regulativom i sa drugim preporukama. Ekomenadžment sistem uz preporuke ISO 14001 predstavlja dobar potencijal za postizanje ekološke efikasnosti i redukciju troškova. Na taj način top menadžment preduzeća će ekomenadžment sistem posmatrati kao način za sticanje komparativne prednosti, a ne kao mesto nastanka troškova. Uključivanje top menadžmenta u postupke definisanja politike, razmatranja postojećeg plana i obezbeđenja primene ekomenadžment sistema je pozitivan korak.

Ekološka politika i opredelenje.

Menadžment je odgovoran da, u skladu sa ekološkom procenom performansi, razvije viziju i pravce razvoja ekomenadžment sistema. Prilikom definisanja politike menadžment treba da odredi obim posmatranja i da osigura njihovu konzistentnost sa organizacionom vizijom, osnovnim vrednostima, nastojanjima i ostalim ciljevima. Ekološka politika preduzeća treba da sadrži opredelenje za sprovođenje programa prevencije zagađenja, usklađivanje poslovanja sa postojećim preporukama i nastojanje da se sam sistem kontinuirano unapređuje. Definisanje ekološke politike može se prikazati na sledeći način (slika 13.):

Slika 13. Definisanje ekološke politikeOvde je potrebno naglasiti postojanje razlike u osnovnoj definiciji P2 u odnosu na definiciju prevencije zagađenja u ekomenadžment sistemu. Ekomenadžment definiše prevenciju zagađenja kao «upotrebu procesa, postupaka, materijala i proizvoda koji izbegavaju, smanjuju ili kontrolišu zagađenja, što može da obuhvat irecikliranje, tretman, promene procesa, kontrolne mehanizme i efikasnu upotrebu resursa i materijalnih supstituta». Ova definicija, za razliku od osnovne, uključuje i deo kontrole i tretmana.

Ekomenadžment politika se koristi kao specifični vodič za razvijanje i sagledavanje organizacionim ekoloških ciljeva. Ekomenadžment standard ne zahteva definisanje specifičnih ekoloških ciljeva. Umesto toga, obezbeđuje uopštenu mrežu za organizovanje i sprovođenje zadataka koji su neophodni za unapređivanje ekoloških performansi.

70

Definisanje vizije i pravaca

razvoja politike

Definisanje obima i

usklađenost sa ciljevima

Opredelenje za sprovođenje

politike

Opredelenje za sprovođenje EMS politike

Ekomenadžment

Nakon definisnja ekološke politike, potrebno ju je dokumentovati, ažurirati i predati zaposlenima na korišćenje. Mnoge organizacije već poseduju razrađene procedure o načinu interne i ekstrene komunikacije sa sopstvenom politikom. Ekomenadžment standard preporučuje da se ekološka politika kompanije javno objavi. Mnoge organizacije već pružaju određene ekološke informacije u godišnjim izveštajima i planovima za postupanje u hitnim slučajevima.

Ekomenadžment sistem definiše postupak odgovora na eksterne zahteve za ekološkim informacijama, pri čemu određuje ko je zadužen za kontakte, beleži datum i prirodu zahteva, odgovor, kao i da li je i kakav pisani materijal poslat kao odgovor.

Ekomenadžment takođe preporučuje organizacijama da razviju i primenjuju procedure u cilju interne komunikacije sa ekomenadžment politikom. Ekomenadžment sistem i ekološki aspekti treba da budu povezani sa svim nivoima organizacije i poslovnim funkcijama koje mogu imati uticaja na okruženje. Procedura interne komunikacije utvrđuje odgovornosti u lancu komunikacije koji je razrađen za ekomenadžment i ekološka pitanja. Promene mogu da podrazumevaju ekološke informacije, kao što je revizija ciljeva, promene procedura, ekološki incidenti i slično.

Drugi oblik interne komunikacije je proces koji definiše odgovore na zahteve zaposlenih koji su u vezi sa ekomenadžment sistemom i P2 programom. Interna komunikacija svakako treba da uključi diskusiju o opštim i korisnim P2 mogućnostima koje se mogu primeniti na sav otpad i gubitke indentifikovane u organizaciji.

Planiranje.

Planiranje je neophodno kako organizacija raste i kako se proizvodne linije menjaju. Planiranje za P2 treba da ide uporedo sa ostalim naporima poslovnog planiranja. Faza planiraja u okviru ekomenadžment sistema može se prikazati na sledeći način:

71

Ekomenadžment planiranje

Identifikacija aspekata i značajnih

uticaja

Identifikacija ciljeva i meta

Ekomenadžment obuka i

odgovornosti

Izrada ekomenadžment

programa

Ekomenadžment

Slika 14. Ekomenadžment planiranje

Nedovoljno fokusirani ili loše upravljani P2 napori neminovno vode ka realizaciji loših performansi i većim troškovima. Sa druge strane, kvalitetno sačinjeni i efikasno implementirani P2 programi vode ka ostvarivanju visokih performansi i smanjenju troškova. Unapređene ekološke performanse su važan benefit za većinu organizacija koje koriste ekomenadžment sistem za razvoj. Takođe, neke organizacije posluju po ekomenadžment sistemu koji sistematski prati ekološki relevantne aktivnosti. Ekomenadžment sistem pokriva organizacionu strukturu, procedure, procese i resurse potrebne za implementaciju efikasnog ekološkog menadžmenta.

Top menadžment preduzeća određuje menadžere koji će nadzirati ostvarivanje ciljeva postavlejnih u ekomenadžment sistemu. Zaduženi menadžeri nadziru i procenjuju sistem i izveštavaju top menadžment o ekomenadžment aktivnostima. Sa nižim organizacionim nivoima rade koordinatori koji nastoje da generišu nove ideje koje mogu voditi ka modifikaciji ekomenadžment sistema a u pravcu njegovog unapređenja.

Većina organizacija smatra da su najbolje rešenje timovi koji razmatraju proizvodnju i problem otpada i na osnovu toga razvijaju pitanja i pripremaju potrebne ček-liste. Timovi se koriste kako bi multiplikovali snagu organizacije. Timski pristup omogućava razmatranje i poređenje različitih stavova i razmišljanja. Može biti korisno formirati samostalne P2 timove koji čiji će članovi biti odabrani sa svih nivoa organizacije. Uključivanje u rad ljudi sa različitih nivoa poslovanja u razmatranja ovih pitanja može samo da unapredi njihovu ukupnu efikasnost. Jasno identifikovani timovi su od posebnog značaja prilikom organizovanja rada i u suprotnosti su sa individualnim poslovnim funkcijama ili nezavisnim radnim područjima. Ovi timovi se mogu koristiti za identifikaciju, evaluaciju i implementaciju P2 mogućnosti.

Timovi su ovlašćeni da preduzmu direktnu akciju, donose odluke i iniciraju promene koje će rezultirati kontinuiranim unapređenjem ekomenadžment sistema a sve u cilju usklađivanja sa politikom i dostizanja zacrtanih organizacionih ciljeva. Kada se jednom formira tim potrebno je i jasno odrediti ulogu svakog pojedinca u njemu.

Ekomenadžment sistem je u suštini izveden iz nastanka ekoloških problema i ohrabruje organizacije da sistematski prate ekološke uticaje koji nastaju usled obavljanja njihovih aktivnosti, proizvoda i usluga. Ovakav pristup može biti veoma efikasan i može podstaći organizacije da zauzmu proaktivan i P2 pristup u cilju upravljanja sopstvenim ekološkim uticajima i programima. Aspekti uticaja u suštini predstavljaju elemente organizacionih aktivnosti, proizvoda ili usluga koje mogu da utiču na okruženje. Organizacioni aspekti mogu da obuhvate stvaranje otpada i generisanje zagađenja, upotrebu resursa, upotrebu i

72

Ekomenadžment

gubitke energije i druge ekološke uticaje. Standard predlaže određene osnovne planske aktivnosti koje se koriste u većini organizacija u svrhu implementacije P2 programa:

- identifikacija aktivnosti, operacija, procesa, proizvoda i usluga koji imaju ekološki uticaj

- identifikacija pravnih preporuka koje utiču na organizacione aktivnosti, proizvode i usluge

- evaluacija ekoloških uticaja po stepenu značajnosti- utvrđivanje ciljeva čijom se realizacijom smanjuje negativni ekološki uticaj- odabir i implementacija aktivnosti tokom ekomenadžment programa koje su

potrebne za dostizanje željenih ciljeva

Tokom procedure identifikacije i rangiranja ekoloških uticaja, P2 može poslužiti kao ključni deo ekomenadžment plana. P2 procena predstavlja sistematično, periodično istraživanje organizacionih operacija kreiranih tako da identifikuju potencijalna područja za smanjenje otpada i konzervaciju. Pravilno dizajniran ekomenadžment sistem može imati daleko veće domete u odnosu na tradicionalan pristup karakterizaciji otpada i gubitaka. U cilju da razmotri sve ekološke uticaje organizacija treba da razmotri i upotrebu energije i vode, očuvanje pejzaža, problem buke i sve ostale uticaje. Osim toga, organizacija može da zatraži od svojih dobavljača informacije o sadržaju pojedinih materijala, načinu i vrsti pakovanja i metodima isporuke. Procedura identifikovanja aspekata ukratko obuhvata sledeće:

- proceno mapiranje- intervjue- upitnike- ček-liste- benčmarking- cost benefit analiza- analiza životnog ciklusa- analiza masenih balansa ulaza i izlaza

Posebno važan aspekt razmatranja ekoloških uticaja podrazumeva sagledavanje stanja kontrolnih sistema. Organizacija treba da razradi adekvatne kriterijume za određivanje stepena značajnosti tih uticaja. Kriterijumi mogu da obuhvate regulatorne aktivnosti, troškove upravljanja kao i rizike povezane sa upotrebom sirovina. Najvažnija osobina navedenih kriterijuma sastoji se u tome da oni odražavaju organizacione vrednosti navedene u politici polsovanja.

Identifikacija operacija, kao i monitoring i merenje aktivnosti koje su povezane sa značajnim ekološkim uticajima vode ka stvaranju procedura koje minimiziraju rizike od ekoloških uticaja. Sistemski pristup podstiće organizaciju da pronalazi nova rešenja i da indentifikuje različite mogućnosti, te da prevaziđe dotadašnji tradicionalan način razmatranja ekoloških pitanja, po kojem su za ekološke probleme zaduženi isključivo ljudi koji sa bave zdravljem i bezbednošću zaposlenih.

73

Ekomenadžment

U tipičnom slučaju, organizacije razdvajaju sopstvene ekološke uticaje na uticaje na zemljište, vazduh i vodu i porede ih sa važećom regulativom. Ovakav pristup vodi ka pojedinačnom rezmatranju problema i primeni tzv. end-of-pipe strategija koje razmatraju samo posledice i u suštini su nedovoljno efikasne i skopčane sa većim troškovima. Korekcije u ovom pravcu povećavaju efikasnost i smanjuju troškove.

Organizacija može imati koristi i ako uključi svoje dobavljače i kooperante u ekomenadžment procedure kada su u pitanju zančajni ekološki uticaji koje oni mogu vršiti na okruženje. Može se pokazati za potrebno i korisno da se za spoljne saradnike sprovede i određena obuka ukoliko oni direktno utiču na ekološke uticaje. Na ovaj način se stvara forum dve organizacije koje nastoje da razmotre svoje svoja dobra i usluge u cilju P2 unapređenja.

Organizacija može odabrati da izvrši modifikaciju postojećih alate procene ili da razvije sopstvene procedure za identifikaciju svih organizacionih ekoloških uticaja i stepen njihove značajnosti. Upotreba timskog rada tokom procesa planiranja, kao i pridržavanje liste aktivnosti i vremenskog okvira je od posebne važnosti. Mogućnosti unapređenja treba sprovoditi prvo za probleme od najvećeg značaja. Na kraju, još jednom treba naglasiti važnost razmatranja problematike i van okvira organizacije i postojećih regulativa.

Sledeća faza u procesu planiranja obuhvata definisanje ekomenadžment ciljeva. Ekomenadžment ciljevi predstavljaju najvažnije mesto u procesu ostvarivanja P2 planiranih nastojanja i ciljeva (objectives and goals). Objectives predstavljaju opšta ekološka nastojanja koja organizacija želi da ostvari, dok goals predstvaljaju detaljne performanse koje su preporučene u svrhu dostizanja prethodno definisanih ekoloških nastojanja. Bez obzira na specifičnosti pojedinih ciljeva, oni moraju biti konzistentni sa postojećom organizacionom ekološkom politikom.

Tehnike programa P2 najbolje uspevaju ako se postave dostižni i merljivi ciljevi. U fazi određivanja ciljeva organizacija treba da razmotri značajne ekološke uticaje, pravnu i ostalu regulativu, stav javnosti, tehničke mogućnosti i prilagodljivost opreme, procene mogućnosti povraćaja uloženih sredstava i poslovne mogućnosti za popravljanje pozicije na tržištu i sticanje profita.

Ekomenadžment pristup podstiče inovativna P2 rešenja za probleme otpada i upotrebe energije i materijala na svim nivoima u organizaciji. Ciljevi moraju biti dokumentovani za sve nivoe i poslovne funkcije preduzeća koje utiču na okruženje. Ciljevi mogu biti različiti na različitim nivoima kao što su nivo menadžmenta, inženjera, supervizora i operativaca. Ukratko, ekomenadžment standard preporučuje organizacijama da odrede sopstvene ciljeve u cilju smanjenja štetnog ekološkog uticaja, odaberu aktivnosti potrebne za dostizanje zacrtanih ciljeva a zatim da sprovode kontinuirano praćenje i cilju korekcija i unapređenja sistema.

Nakon definisanja ciljeva potrebno je sprovesti odgovarajuću obuku. Zaposleni moraju biti upoznati sa sopstvenom ekološkom odgovornošću i stoga obučeni da se ponašaju

74

Ekomenadžment

ekološki odgovorno. U zavisnosti od situacije potrebno je formulisati odgovarajući način obuke koja je potrebna kako bi se dostigli željeni ciljevi i integrisati ga u postojeće ekološke, zdravstvene i sigurnosne programe. Obuka treba da pruži priliku da se svi zaposleni uključe u realizaciju P2 programa. Iskustvo je pokazala da je kvalitetna obuka učesnika jedan od najvažnijih faktora za uspešnu realizaciju P2 programa.

Zaposlene treba obučiti o relevantnim procedurama, njihovim ličnim zadacima i odgovornostima, kao i sa rezultatima koji će se na taj način postići. Sprovođenjem obuke za sve zaposlene, kompanija će ubrzo dobiti brojne predloge od strane zaposlenih o tome kako bi se pojedine aktivnosti mogle unaprediti. U zavisnosti od karaktera P2 programa, svaka kompanija će predvideti stepen znanja i obučenosti koji je potreban za svakog pojedinca kako bi mogao da ostvari ekološke zahteve svog posla.

Poslednji element faze planiranja ekomenadžment sistema je formiranje ekomenadžment programa. Program terba da sadrži akcioni plan, precizirane odgovornosti na svim organizacionim nivoima, plan izvršenja, terminski plan, resurse potrebne za dostizanje ciljeva. Kada se završi formiranje programa, svaka osoba koja ima određene odgovornosti razrađuje sopstveni plan rada. Bez obzira na to što se dostizanje ciljeva posmatra kao faza odvojena od faze planiranja, one su usko povezane. Potrebno je unapred imati ideju kako se ciljevi mogu dostići pre nego što se program integriše u ekomenadžment sistem kompanije.

Organizacija može imati različit broj ekomenadžment programa. Ponekad kompanija razvija ekomenadžment programe za sve utvrđene ciljeve. U drugim slučajevima, kompanija utvrđuje specifične ekomenadžment programe za npr. regulatorne aspekte, za čvrsti otpad, upotrebu energije i slično. Na kraju, svaka kompanija treba da prati realizaciju ekomenadžment programa i po potrebi izvrši korekcije.

Implementacija.

Postoji jasna potreba da se sprovede prvo pažljiva evaluacija načina na koji će sprovođenje ekomenadžment sistema delovati na organizacione ekološke performanse. Na ovom mestu potrebno je odlučiti kako će se ekomenadžment pristup inkorporirati u postojeću ekološku regulativu i P2 planiranje. Faza implementacije ekomenadžment sistema može se prikazati na sledeći način:

75

Ekomenadžment

implementacija

Operativna kontrola

Provera i korektivne aktivnosti

Ekomenadžment

Slika 15. Implementacija ekomenadžment sistema

Prva podfaza implementacije obuhvata izradu i kontrolu dokumentacije. Većina organizacija u savremenom svetu već poseduje razrađene P2 procedure koje obuhvataju radne instrukcije, plan obuke, rezultate testiranja i monitoringa, instrukcije za baždarenje. Bitno je da organizacija sačini sopstvenu dokumentaciju kad god smatra da je to prikladno. Dokumentacija pruža odgovor na pitanje kako se određeni postupak obavlja i korak po korak pruža instrukcije za izvršenje zadatka. Treba dokumentovati sistemske zahteve potrebne za ostvarivanje poslovanje i nastojati da dokumentacija bude jasna i što jednostavnija.

Ukoliko instrukcije i dokumentacija ne dodaju određenu vrednost operativnoj kontroli, treba se zapitati da li su uopšte i potrebne. Sasvim je realno da detaljna dokumentacija nije potrebna za sva odelenja u kompaniji. Osnovni faktor koji utiče na potrebu za dokumentacijom i njen obim jeste rizik i kompleksnost aktivnosti kao i frekvencija kontrole koja je potrebna kako bi se obavila određena aktivnost. Organizacioni tim treba da identifikuje neslaganja u odnosu na postojeću dokumentaciju i da, ukoliko je potrebno, inicira kreiranje novih procedura.

Operativna kontrola razvija procedura za obavljanje pojedinih aktivnosti, određuje operativne kriterijume kao i preventivne i korektivne mere. Implementacija operativne kontrole je u pravom smislu reči radni deo ekomenadžemnt sistema. Procedure predstavljaju instrukcije koje organizacija koristi u cilju sprovođenja ekoloških aktivnosti kao što je P2 program. Procedure određuju ko, šta, kada, gde i zašto obavlja neke od predviđenih ekomenadžment aktivnosti. Na ovom mestu većina organizacija se susreće sa najviše problema. Pošto su razrađene procedure ekstremno važne, organizacija će imati koristi ukoliko pravilno odredi koje procedure će dokumentovati i ako ih na najbolji način dokumentuje u obliku vodiča za obuku i primenu. Napisane procedure su esencijalan element operativne kontrole. Njihovo odsustvo najčešće vodi do velikih odstupanja.

Važan korak u fazi operativne kontrole je identifikacija aktivnosti i pojedinačnih poslovnih funkcija koje mogu imati potencijalan ili aktivan uticaj na okruženje. Operativna kontrola koja je precizirana za najznačajnije ekološke uticaje pomaže kompaniji da odredi uloge, odgovornosti i ovlašćenja koja su neophodna kako bi se dostigle željene performanse. Kvalitetna operativna kontrola se može ukartko definisati kao procedura ili proces unutar organizacije kojim se redukuje nastanak otpada i čuvaju prirodni resursi.

Ukoliko, na primer, dođe do promena u samom procesu rada pri kojem nastaje određeni otpad, potrebno je na adekvatan način izmeniti i operativnu kontrolu. Recimo, adekvatnim obeležavanjem materijala i otpada, moguće je smanjiti rizik od odlaganje pogrešne supstance. Ukoliko na propisan način izdvaja pojedine sastojke otpada, organizacija može da da pristupi recikliranju ili ponovnoj upotrebi materijala. Operativna

76

Ekomenadžment

kontrola takođe treba da osigura propisan rad opreme. Kako bi se izbegli mogući kvarovi i neefikasnost, razrađuju se i primenjuju preventivne mere.

Nakon podfaze oerativne kontrole odvija se podfaza provere i sprovođenja korektivnih aktivnosti. Svaki aktivan sistem je potrebno kontrolisati kako bi se uočilo da li sistem dobro funkcioniše, identifikovali aktuelni ili potencijalni problemi i odredili načini na koji se uočeni problemi mogu razrešiti. Precizirana su određena merenja ekoloških performansi i na osnovu rezultata pristupa se korektivnim aktivnostima ukoliko se ukaže da su potrebne.

Evaluacija i sagledavanje.

Ekomenadžment sistem zahteva određene procedure i kada su u pitanju monitoring i merenje ekoloških performansi, sakupljanje informacija koje su potrebne za praćenje i procenu mogućnosti za dostizanje ciljeva, kao i procenu usklađenosti sa ekološkom regulativom. Određivanje šta će biti podvrgnuto monitoringu i merenju i koje informacije treba prikupiti je posebno kritičan momenat. Kako su ciljevi ranije postavljeni merljivi, čitav proces koji vodi ka njihovoj realizaciji mora biti pod nadzorom. Faza evaluacije i sagledavanja funkcionisanja ekomenadžment sistema prikazana je slikom 16.:

Slika 16. Evaluacija i sagledavanje ekomenadžment sistema

Ekomenadžment merenja se koriste kao indikatori ekoloških performansi, a svakako moraju biti u skladu sa pravnom i ostalom regulativom. Broj indikatora koji će se utvrđivati i pratiti mora biti pažljivo određen. Veliki broj indikatora može produkovati prevelik broj informacija koje prevazilaze mogućnosti sistema za obradu, dok nedovoljan broj indikatora ne daju dovoljno informacija koje su potrebne za efikasno donošenje odluka. Kako bi se na kvalitetan način obavilo merenje potrebno je odrediti ko je odgovoran za praćenje, analizu, sakupljanje i obradu podataka, koja frekvencija merenja

77

Monitoring i merenje sa korektivnim

i preventivnim akcijama

Periodično sagledavanje implementaci

je i efikasnosti od

strane menadžment

a

Unapređenja spremnosti

na reagovanje u hazardnim

situacijama i preventiva

Ekomenadžment

je potrebna za dobijanje kvalitetnih informacija, način na koji će se podaci analizirati i način na koji će podaci biti prikazani.

Kompanija može da predvidi da vrši monitoring svakog dana ili svakog sata, u zavisnosti od potreba. Monitoring će se koristiti kako bi se utvrdilo postojanje i karakter trenda te se odstupanja mogu brzo i lako uočiti. Praćenje ekomenadžment performansi je specifično i po tome što zahteva praćenje na različitim nivoima rada i poslovnim funkcijama, odnosno, fokusirano je na zaposlene i njihova dejstva.

Razmatranje i unapređenje od strane menadžmenta se sprovodi u cilju kontinuiranog unapređenja, koje je jedna od osnovnih karakteristika sistemskog pristupa. Top menadžment treba periodično da sagledava implementaciju ekomenadžment sistema i njegovu efikasnost. Iskustvo je pokazalo da efikasnost menadžmenta direktno utiče na šanse za uspešnu primenu ekomenadžemnt sistema. Ekomenadžment sistem je poslovni sistem koji usmerava organizaciju da upravlja svojim ekološkim pitanjima na način koji je zasnovan na kontinuiranom unapređenju. Ekomenadžment sistem je fokusiran pre svega na podršku top menadžera i angažovanje svih zaposlenih.

Ukoliko se tokom sagledavanja utvrde nepodudarnosti, odgovorna osoba treba da odredi način na koji će se sprovesti korekcija, te kako će se razraditi sistem prevencije kako se slično više ne bi ponavljalo u budućnosti.

Spremnost na reagovanje u hitnim situacijama je neophodan korak jer se navedene situacije mogu desiti i u najbolje pripremljenim organizacijama. Kako bi se verovatnoća ovakvih događaja svela na najmanju meru, ekomenadžment sistem razrađuje sistem procedura za sprovođenje preventivnih mera.

Studije o primeni preventivnih, korektivnih mera i načina reagovanja u hitnim situacijamamoraju biti integrisane u procedure operativne kontrole. Procedure mogu da obuhvate različite promene koje je potrebno izvršiti, od promena u načinu razmišljanja menadžera do promena u neposrednoj proizvodnji. Preventivne procedure treba da se sagledavaju i ažuriraju kada je potrebno nakon ekološkog akcidenta ili hitne situacije.

6.8 Model kvaliteta u implementaciji programa prevencije zagađenja

Program prevencije zagađenja se često smatra poslom kojim se bavi osoblje zaduđeno za ekologiju ili daje drugima zaduženja da to obavi. Smatra se mnogo efikasnijim ukoliko se P2 program integriše u celokupnu organizacionu poslovnu praksu. Ovaj pristup omogućava angažovanje kako top menadžmenta, tako i zaposlenih sa svih nivoa. Na ovom mestu prikazaće se najčešće primenjivan model primene sistema kvaliteta u svrhu implementacije P2 programa koji je zasnovan na kriterijuma Baldrige Quality Program-a.

78

Ekomenadžment

Nagrada Malcolm Baldrige National Award je ustanovljena od strane predsednika i Kongresa USA godine 1987. u nastojanju da se unapredi kvalitet poslovanja u američkim kompanijama. Međutim, ubrzo su kriterijumi nagrade prevazišli okvire Amerike i postali primer za unapređenja kvaliteta na svetskom tržištu. Trenutno se nagrada zasnovana na kriterijumima Baldrige Award dodeljuje u gotovo pedeset zemalja širom sveta.

Prvi primer koji je nastao integracijom modela kvaliteta u cilju praćenja ekoloških performansi datira iz 1998. godine, a primenjen je kao Green Zia program u Novom Meksiku. Tada je po prvi put ustanovljen i kriterijum tzv. ekološke izvrsnosti – environmental excellence (analogno postojećem kriterijumu izvrsnosti performansi kvaliteta – performance excellence, definisanom modelom kvaliteta). Ekološka izvrsnost se može definisati kao krajnji cilj koji se može ostvariti primenom modela kvaliteta u menadžmentu ekologije, zdravlja i sigurnosti (EHS – Environment, Health and Safety Management).

Program ekološke izvrsnosti utvrđuje adekvatni raspon ciljeva koji se mogu postići dostizanjem najboljeg statusa u onim oblastima koje na najbolji način podržavaju preventivno orijentisani pristup EHS menadžmenta. Rezultati koji se mogu ostvariti realizacijom ciljno orijentisanih aktivnosti predstavljaju samo izlaze EHS performansi ali ne i merenje samih performansi. Osim toga, njihovi rezultati imaju malu dijagnostičku vrednost, jer ne mogu da ukažu na to da li su sopstveni rezultati bolji od rezultata koje je ostvarila konkurencija. Fokusiranjem na performanse organizacija može da doprinese razvoju P2 programa i obezbedi način merenje efiaksnosti funkcionisanja P2 programa.

Upotrebom modela kvaliteta, raspon ciljeva može se odrediti kao zero – zero defects (nula škarta), zero equipment breakdowns (nula kvarova opreme), i zero waste (nula otpada). Mnoge organizacije danas su proširile zero koncept svog EHS programa na zero incidents (nula incidenata), zero accidents (nula akcidenata), zero emissions (nula emisije) i zero drain of world resources – sustainability (nula nestajanja svetskih resursa – održivost).

Model Green Zia nudi sve elemente potrebne za realizaciju vizije zero waste (nula otpada). Kao prvo, dati su kroterijumi koji definišu šta je to najbolje u klasi, čime se omogućava svakoj organizaciji da može da izmeri sopstveni napredak ka dostizanju izvrsnosti. Drugo, nudi vodič koji može koristiti u svrhu integracije kriterijuma u program. Treće, predviđa rigorozni zbirni sistem koji meri rezultate ekološke izvrnosti na skali od hiljadu mernih jedinica. Četvrto, daje povratni izveštaj o snagama i slabostima koje se javljaju primenom programa za dostizanje ekološke izvrsnosti u poređenju sa kriterijuma datim u osnovnim principima (vodiču). Navedeni zbirni sistem i povratni izveštaj predstavljau važan alat za organizaciju koja nastoji da se kreće ka dostizanju ekološke izvrsnosti. Organizacije na sopstveni način dostižu izvrsnost primenom ovog modela, tako što odabiraju performanse koje žele da unaprede i određuju kako da dostignute rezultate ugrade u kompletne napore preduzeća.

79

Ekomenadžment

Sedam kriterijuma modela kvaliteta.

Pošto je sprovođenje P2 programa složen program, nikada ne treba gubiti iz vida najbitnije faktore. Na osnovu brojnih godina iskustva u primeni menadžmenta kvalitetom, dato je desam osnovnih kriterijuma:

1. Liderstvo2. Staregijsko planiranje3. Ukljičivanje zainteresovanih strana4. Uključivanje zaposlenih5. Procesni menadžment6. Informaciona analiza7. Rezultati

Navedeni kriterijumi su ugrađeni osnovna načela Green Zia programa i biće upotrebljeni u svrhu primene modela kvaliteta u implementaciji programa P2. Na osnovu navedenih kriterijuma, organizacija će biti u stanju da utvrdi kako treba da postupa prilikom integracije P2 programa u sopstevno poslovanje. U prošlosti su organizacije uglavnom dobijale uputstva o tome zbog čega je nešto potrebno uraditi, a ovom prilikom se definiše i odgovor na pitanje kako se to može postići.

Liderstvo. Intenzivna primena top-down pravca u primeni modela kvaliteta povećava šanse na uspeh programa i pomaže da se program integriše u organizaciju u celini. Program P2 će biti razmatran u meri u kojoj ga rukovodstvo organizacije bude smatralo potrebnim i važnim. Na ovom mestu potrebno je postaviti dva osnovna pitanja:

- na koji način rukovodstvo preduzeća može da svojim zaposlenima prenese svoju opredeljenost za implementaciju P2 programa?

- na koji način će rukovodioci demonstrirati svoju operdeljenost?

Odgovori na ova pitanja jedino se mogu dobiti razgovorima koji će se obavljati sa rukovodiocima što često može potrajati i duže vremena.

Strategijsko planiranje. Rukovodstvo preduzeća najčešće koristi određeni oblik strategijskog planiranja u cilju vođenja organizacije. Ponekad koristi i određeni strategijski plan. U drugim slučajevima, strategijsko planiranje može imati manje formalni oblik. Osnovna pitanja koja treba postaviti kada je u pitanju strategijsko planiranje su sledeća:

- na koji način se mogu identifikovati dugoročni i kratkoročni ciljevi i nastojanja?- na koji način se mogu razviti navedeni ciljevi i nastojanja?- kako će se primeniti ostvareni ciljevi i nastojanja?- na koji način će određeni ciljevi i nastojanja uticati na opšte poslovne ciljeve i

nastojanja organizacije u celini?

80

Ekomenadžment

U idealnoj situaciji, P2 program se mora pozicionirati kao važan u svesti rukovodstva i prikazati u procesu strategijskog planiranja. Postoji jaka veza između strategijskog planiranja i liderstva.

Uključivanje zainteresovanih strana. Ni jedna organizacija ne posluje izolovano. Postoji mnogo drugih organizacija koje imaju uticaj na realizaciju P2 ili ekomenadžment sistema u sopstvenoj organizaciji. Zainteresovane strane uključuju širok krug stejkholdera kao što su potrošači, dobavljači, kooperanti, regulatorne tela, nevladine organizacije, ekološka udruženja, društvena udruženja, kao i javnost u celini. Ovi kriterijumi se mogu sagledati postavljanjem sledećih pitanja:

- na koji način organizacija uključuje zainteersovane strane u razvoj i implementaciju P2 programa?

- da li je i na koji način organizacija uključena u realizaciju P2 programa u drugim organizacijama?

Svakako, na ovom mestu najveću pažnju treba posvetiti razmatranju zainteresovan strane koju čine sami zaposleni.

Uključivanje zaposlenih. Ovaj kriterijum posmatra orijentaciju P2 programa odozdo na gore, koja je podjednako važna kao i orijentacija odozgo na dole koja postoji u kriterijumu koji razmatra stavove rukovodstva. Zaposleni su veoma važan element P2 programa jer oni ipak najbolje poznaju sve detalje poslovanja organizacije. Treba dobiti odgovore na sledeća pitanja:

- na koji način organizacija priprema i uključuje zaposlene u razvoj i implementaciju P2 programa?

- na koji način su vrednosti i dobrobit zaposlenih sadržani u P2 programu?

Procesni menadžment. Ovo je kriterijum na osnovu kojeg standard ISO 14001 ili drugi ekomenadžmetn standardi pomažu organizaciji u realizaciji P2 programa. Procesni menadžment razmatra na koji način treba upravljati radnim procesima na način koji je ustanovljen P2 programom. Pitanja koja treba razmotriti su sledeća:

- na koji način je organizacija identifikovala osnovne i pomoćne radne procese koji utiču na P2 program?

- na koji način je organizacija analizirala ove radne procese sa ciljem razumevanja njihovih uticaja i uzroka?

- na koji način organizacija upravlja radnim procesima kako bi dostigla P2 programsku izvrsnost?

Navedeni kriterijumi su blisko povezani sa kriterijumima informacione analize.

Informaciona analiza. Program Green Zia je, između ostalog, zasnovan i na tome da su svi kriterijumi međusobno povezani. Svaki put kada se u razmatranje u cilju promena uzme jedan kriterijum potrebno je sagledati na koji način će se to odraziti na ostale

81

Ekomenadžment

kriterijume. Važno je naglasiti da nije potrebno biti savršen u svih sedam navedenih kriterijuma, ali je sasvim sigurno da se neki od njih obavljaju na bolji ili lošiji način.

Rezultati. Prethodno navedeni kriterijumi će omogućiti stvaranje slike o stanju u organizaciji i na osnovu toga će se dobiti određeni rezultati analize. Rezultati će ukazati na slabosti, prednosti i mogućnosti unapređenja.

Jedanaest principa modela kvaliteta

Prinicipi koji se često nazivaju i osnovne vrednosti (core values) se koriste u kontekstu obavljanja svih aktivnosti u organizaciji. Zamišljeni su tako da obezbede vodič za donošenje odluka na svim nivoima u organizaciji. Svaka organizacija treba da odabere način na koji će svakih od ovih principa integrisati sa odgovarajućim kriterijumima u modelu kvaliteta ukoliko želi da implementira program P2 u svoje poslovanje. Ukoliko organizacija već poseduje osnovne principe, potrebno je razmotriti P2 program u svim navedenim oblastima.

Ukoliko organizacija nema prethodno definisane osnovne principe, treba se pre svega upoznati sa načinon na koji oni mogu prvo postati deo organizacione kulture. U ovom slučaju početne aktivnosti mogu potrajati i duže vremena, jer je potrebno sprovesti izmene koje moraju postati integralni deo organizacione kulture koja se stvara godinama. Iskustvo je pokazalo da je potrebno najmanje dve godine obavljanja određenih aktivnosti kako bi se u osnovne vrednosti poslovanja ugradila potreba za ekološki odgovornim aktivnostima. Kada se navedeno postigne, može se pristupiti integraciji programa P2. U okviru modela kvaliteta potrebno je razmotriti sledećih 11 vodećih principa:

1. P2 program orijentisan na zainteresovane strane2. Liderstvo3. Kontinuirano učenje i unapređivanje4. Vrednovanje zaposlenih5. Brzi odgovor6. Efikasan dizajn proizvoda, usluga i procesa7. Dugoročan pogled u budućnost8. Menadžment na osnovu činjenica9. Partnerski razvoj10. Javna odgovornost11. Fokusiranost na rezultate

P2 program orijentisan na zainteresovane strane. Program P2 procenjuju sve zainteresovane strane, tako da mora biti izražen preko svih proizvoda ili usluga čije će karakteristike izaći u susret vrednostima zainteresovanih strana, čime će se zadovoljiti njihove potrebe i prefernecije, te na osnovu toga povećati interes za organizaciju koja je to omogućila.

82

Ekomenadžment

Program P2 koji je orijentisan na zainteresovane strane je dakle strategijski koncept. Usmeren je na zadržavanje opstojećih potrošača, zauzimanje novog dela tržišta, rast i obezbeđenje dugoročne komunikacije sa okruženjem. Zahteva konstantanu spremnost na promene u zahtevima zainteresovanih strana i tržišta u celini kada su u pitanju činjenice koje utiču na njihovu satisfkaciju i održavanje pažnje.

Program P2 koji je orijentisan na sve zainteresovane strane znači mnogo više nego jednostavno smanjenje količine otpada ili redukciju emisija u okruženje, zadovoljavanje zakonskih odredbi ili smanjenje broja žalbi. Sa druge strane, smanjenje količine otpada ili eliminacija drugih uzročnika nezadovoljstva zainteresovanih strana je posebno važan deo P2 programa. Uspeh organizacije u pogledu oporavka od eventualnih EHS problema (ekologija, zdravlje i bezbednost) je ključni faktor za građenje veze sa okruženjem i zadržavanje potrošača.

Liderstvo. Top menadžment organizacije predstavlja tim ljudi koji treba da usmere i kreiraju orijentaciju na zainteresovane strane, jasne i vidljive P2 vrednosti i visoka očekivanja. Navedena usmerenja, P2 vrednosti i očekivanja treba da budu usmerena na sve zainteresovane strane. Lideri mogu da obezbede kreiranje strategija, sistema i metoda za dostizanje ekološke izvrsnosti, da stimulišu inovacije, kao i da unapređuju znanje i vetine. Strategije i P2 vrednosti će pomoći vođenje P2 aktivnosti i donošenje odluka u organizaciji. Rukovodioci koji su usmereni na razvoj podsticaće učešće svih zaposlenih, učenjem inovativnost i kreativnost svih učesnika.

Na osnovu ponašanja i uloga u procesu P2 planiranja i komuniciranja, razmatranja P2 performansi, rukovodstvo služi kao svojevrstan model ponašanja i delanja, koji daje stimulans aktivnostima u čitavoj organizaciji.

Kontinuirano učenje i unapređivanje. Dostizanje najvišeg nivoa P2 performansi zahteva kvalitetno dizajniran izvršni pristup kontinuiranom unapređivanju i učenju. Termin kontinuiranog unapređenja odnosi se kako na unapređenje postojećih aktivnosti, tako i na donošenje potpuno novih rešenja i krupnih promena. Termin učenje podrazumeva spremnost na promene, kretanje ka novim ciljevima i P2 pristupima. Unapređenje i učenje treba da:

- bude redovan deo svakodnevnih aktivnosti,- da se paktikuje na individualnom i svim postojećim organizacionim nivoima,- bude orijentisano na kreiranje mogućnosti za inovacije i bolje funkcionisanje P2

programa.

P2 unapređenje i učenje uključuje sledeće:

- povećavanje vrednosti koje očekuju zainteresovane strane preko novih i unapređenih proizvoda i usluga,

- razvoj novih poslovnih mogućnosti na osnovu P2 uspeha,- reduciranje količine otpada, emisija i troškova,

83

Ekomenadžment

- unapređivanje stepena odgovornosti kao aktivnosti bez stvaranja direktnih prihoda,

- povećanje produktivnostii efikasnosti u upotrebi svih resursa (energije, vode i sirovina),

- povećavanje vrednosti organizacionih performansi u cilju poštovanja pune društvene i civilizacijske odgovornosti.

Dakle, unapređivanje i učenje su usmereni ne samo na bolje proizvode i usluge, već i na povećanje stepena ekološke odgovornosti.

Vrednovanje zaposlenih. Uspeh u primeni P2 programa u organizaciji u velikoj meri zavisi od znanja, veština, inovativnosti, kreativnosti i motivisanosti zaposlenih. Uspeh u radu zaposlenih u najvećoj meri zavisi od mogućnosti da dobiju priliku da uče i da primenjuju svoja nova znanja i veštine. Organizacija može steći znatnu prednost pravilnom upotrebom radnog potencijala putem investiranja u učenje, obuku i stvaranje mogućnosti za kontinuiran napredak. Adekvatna obuka nudi vrlo efikasan način za unapređivanje radnih procesa ili obuku o novim tehnologijama. Edukacija i obuka treba da budu prilagođeni zahtevima svakog radnog mesta. Osnovni izazovi vrednovanja rada zaposlenih su sledeći:

- integracija aktivnosti menadžmenta ljudskih resursa (selekcija, performanse, priznavanje, napredovanje u karijeri),

- razvoj, obrazovanje i prenošenje znanja zaposlenih,- usklađivanje menadžmenta ljudskih resursa sa strategijskim procesima.

Odgovor na navedene izazove zahteva praćenje znanja, veština, zadovoljstva i motivacije zaposlenih po pitanju P2 programa. Podaci o navedenom mogu korisno poslužiti kao indikator stanja u oprganizaciji ili nekom njenom delu.

Brzi odgovor. Dobijanje dozvola i usklađivanje sa regulativom mogu zahtevati dodatno vreme u postupku donošenja odluka. Uspeh na globalnom tržištu zahteva sve kraće cikluse za uvođenje bilo kakvih unapređenja i novina. Takođe, brži i fleksibilniji odgovor na zahteve zainteresovanih strana je sve važniji. Veliki napredak kada je u pitanju trajanje vremena odgovora zahteva pojednostavljivanje radnih jedinica i procesa zajedno sa inkorporiranjem P2 programa u fazu dizajniranja (tzv. design for environment). Ostala vremenska unapređenja odnose se na to da vreme potrebno za unapređenje dovodi do simultanih promena u organizacionom ponašanju, kvalitetu, produktivnosti i troškovima.

Efikasan dizajn proizvoda, usluga i procesa. Organizacije moraju P2 program integrisati u samu fazu dizajniranja. Iskustvo je dokazalo da je P2 program koji je integrisan u ovoj fazi mnogo efikasniji nego kada se integriše u procese koji nastaju u samoj fazi proizvodnje ili čak posle nje. P2 dizajn uključuje kreiranje takvih proivoda, usluga i procesa koji će po svojoj prirodi biti ekološki prihvatljivi. Troškovi koji nastaju preventivnimm rešavanjem problema su mnogo niži nego troškovi koji nastaju rešavanjem peoblema kada oni već nastanu. Faza dizajniranja je kritična i posebno zahtevena sa tačke gledišta društvene odgovornosti.

84

Ekomenadžment

Dugoročan pogled u budućnost. Opstanak na tržištu podrazumeva snažnu orijentaciju na budućnost i na spremnosti da se preuzmu dugoročne obaveze prema svim zainteresovanim stranama. Organizacije treba da pretpostave i predvide brojne faktore u sopstvenim strategijskim planovima, kao što su očekivanja zainteresovanih strana, nove poslovne šanse, promene na globalnom tržištu, tehnološki razvoj, novi segmenti tršišta i potrošača, promene zakonskih propisa, društvena i socijalna očekivanja, kao i strategijska nastojanja konkurenata. Kratkoročni i dugoročni P2 planovi, P2 strategijski ciljevi i P2 alokacija resursa treba da odražavaju ove uticaje. Najvažniji činilac koji uvažava dugoročni karakter P2 obaveza je razvoj svesti zaposlenih i dobavljača kao ključnih učesnika u procesu.

Menadžment na osnovu činjenica. Organizacije zavise od merenja i analize P2 performansi. Svako P2 merenje je određeno na osnovu organizacione strategije i pruža bitne informacije o ključnim procesima, izlazima i P2 rezultatima. Za merenje P2 performansi potrebne su različite vrste podataka i informacija. Područja posmatranja su: zadovoljenje svih zainteresovanih strana, operacije, tržišna pozicija i finansijski pokazatelji. Tek na osnovu sakupljenih činjenica menadžment treba da donosi svoje odluke.

Analiza podrazumeva ekstrakciju osnovnog značenja P2 podataka i informacija koje mogu da pomognu evaluaciju, donošenje odluka i unapređenja u organizaciji na osnovu utvrđenih trendova i projekcija do kojih je inače nemoguće doći bez adekvatne analize podataka. Utvrđeni trendovi i projekcije od posebnog su značaja za sagledavanje napretka u procesu i mogu da posluže kao benčmarking polazište u svrhu poređenja sa rezultatima konkurenata.

Partnerski razvoj. Iskustvo je pokazalo da organizacije mogu brže i efikasnije da dostignu željene ciljeve izgradnjom odgovarajuće interne i eksterne P2 mreže i partnerstva.

Interno partnerstvo može da obuhvati saradnju zaposlenih u istoj oblasti, što podrazumeva zajedničku obuku, razmenu iskustava i stvaranje timova. Osim toga, interno partnestvo podstiče stvaranje internih veza između radnih jedinica čime se unapređuje fleksibilnost i stiču nova znanja.

Eksterno partnerstvo se može graditi sa potrošačima, dobavljačima, nevladinim organizacijama, ekološkim udruženjima, orazovnim ustanovama iz različitih razloga, među kojima se pre svega ističi P2 obuka. Posebno važan oblik eksternog partnerstva predstavljaju strateška partnerstva (strategijske alijanse). Kvalitetno eksterno partnerstvo može da pomogne nastupe na novim tržištima. Stategijska P2 partnerstva dozvoljavaju komibinovanje organizacionih ključnih kompetencija i liderskih sposobnosti sa komplementarnim snagama i sposobnostima P2 partnera, usled čega dolazi do povećanja ukupnih P2 sposobnosti svih partnera. Interni i eksterni P2 partneri mogu da razviju sopstvene dugoročne P2 ciljeve, kao i da na osnovu toga planiraju i realizuju zajedničke investicije.

85

Ekomenadžment

Javna odgovornost. Organizacije danas stiču posebnu prednost ukoliko dokazuju svoju ekološku odgovornost prema zahtevima društva i ponašaju se kao civilizovani građani. Odgovornost se pre svega odnosi na osnovne vrednosti organizacije koje treba da obuhvate brigu o zdravlju, bezbednosti i okruženju. Na ovaj način organizacije kreiraju pozitivan imidž i stav javnosti, te na osnovu toga stiču naklonost potrošača i društva u celini. Posebno važni aspekti koje treba razmotriti na ovom mestu su unapređivanje edukacije, promovisanje brige o zdravlju građana u zajednici, unapređivanje kvaliteta životne sredine u okruženju i učešće u lokalnim aktivnostima kojima je unapređenje kvaliteta života na prvom mestu.

Fokusiranost na rezultate. Merenjem P2 performansi moguće je dobiti odgovarajuće rezultate koji treba da izlaze u susret zahtevima svih zainteresovanih strana. Rezultati koji ne izlaze u susret navdenim zahtevima ukazuju na potrebu za korekcijama koje treba sprovoditi bez odlaganja. Ovakvim pristupom organizacija se konstantno nalazi u stanju potrebe za balansiranjem iszmeđu sopstvenih mogućnosti i zahteva zainteresovanih strana, pri čemu ne sme da ugrozi zahteve ni jedne zainteresovane strane. Ovo je moguće postići jedino ukoliko se organizacija fokusira na P2 rezultate koji će biti jedino merilo uspešnosti primene P2 programa.

Primena modela kvaliteta u realizaciji programa prevencije zagađenja.

U cilju integracije programa P2 u poslovnu praksu organizacije, predlaže se primena modela kvaliteta koji sadrži pet osnovnih koraka (slika 17.):

Slika 17. Osnovni koraci primene modela kvaliteta u implementacijiprograma prevencije zagađenja

Planiranje i razvoj programa prevencije zagađenja.

Ovaj korak je veoma sličan prvom koraku koji karakteriše tradicionalni pristup implementaciji programa prevencije zagađenja a mođe se prikazati na sledeći način (slika 18.):

86

Karakterizacija procesa

Planiranje i razvoj

programa prevencije zagađenja

Razvoj organizacionih P2 mogućnosti

Implementacija programa prevencije zagađenja

Praćenje programa prevencije zagađenja

Merenje napretka u ostvarivanju

ekološke izvrsnosti

Planiranje programa prevencije zagađenja

Ekomenadžment

Slika 18. Planiranje i razvoj programa prevencije zagađenja

Planiranje programa prevencije zagađenja. Prvi korak primene modela kvaliteta obuhvata određivanje elemenata modela kvaliteta koji se odnose na planiranje programa prevencije zagađenja. To se pre svega odnosi na strategijsko planiranje, fokusiranost na zahteve zainteresovanih strana, liderstvo i uključivanje zaposlenih. Dalje, potrebno je utvrditi nedoslednosti i odstupanja (gep analysis) koja se mogu javiti između detaljnih pitanja koja su predviđena Green Zia programom za svaki od ovih kriterijuma i onoga što se trenutno dešava u organizaciji. Gep-analiza takođe treba da razmotri na koji način se program prevencije zagađenja može integrisati u poslovnu praksu primenom određene kombinacije prikazanih jedanaest principa modela kvaliteta.

Dalje, potrebno je razmotriti element liderstva, koji pomaže u pripremi politike prevencije zagađenja. Ispitivanje liderstva ukazaće na to kako top menadžeri demonstriraju sopstvenu orijentaciju ka potrebi za kontinuiranom ekološkom unapređenju prema zaposlenim i ostalim zainteresovanim stranama.

Kriterijum uključivanja zaposlenih pomaže da se pripremi program obuke za zaposlene jer se njegovim razmatranjem stiče uvid u trenutno stanje zainteresovanosti i obučenosti zaposlenih za primenu programa ekološkog unapređenja. Osim toga, steći će se uvid u njihova očekivanja po pitanju unapređenja zdravlja i bezbednosti.

Starategijsko planiranje predstavlja kriterijum koji ukazuje na to na koji način organizacija identifikuje, razvija i implementira dugoročne i kratkoročne ciljeve i nastojanja na području kontinuiranog ekološkog unaprđenja i na koji način su ovako određeni ciljevi povezani sa opštim ciljevima poslovanja, misijom i vizijom organizacije.

Na kraju, kriterijum zainteresovanih strana određuje da li i na koji način organizacija uključuje zainteresovane strane u razvoj i implementaciju programa ekološkog unapređenja.

Karakterizacija procesa. Na ovom mestu potrebno je izvršiti karakterizaciju procesa koji se odigravaju u organizaciji a u tu svrhu najkorisnijim se javlja primena procesnog

87

Dokumentovanje prethodnih uspeha

Priprema nacrta plana prevencije zagađenja

Ekomenadžment

mapiranja koja je predviđena u sistemskog pristupu implementaciji programa prevencije zagađenja. Navedena procesna mapa će se upotrebiti kao uzorak za dobijanje informacija u procesu, čime će se posledično identifikovati proizvodne jedinice koje zahtevaju dodatnu analizu.

Osim mapiranja procesa, potrebno je izvršiti i razmatranje kriterijuma procesnog menadžmenta i analize informacija. Analizom kriterijuma procesnog menadžmenta dobiće se informacije o tome na koji način organizacija identifikuje, analizira i upravlja procesima koji potencijalno utiču na okruženje ili mogu prouzrokovati povrede i oboljenja kod zaposlenih. Analiza informacija daje uvid u to na koji način se u organizaciji odabiraju, sakupljaju i koriste informacije koje utiču na efikasnost realiazcije programa i donošenje odluka.

Potrebno je primetiti da su šest od sedam kriterijuma i svih jedanaest osnovnih principa modela kvaliteta sadržani u prva dva navedena koraka.

Dokumentovanje prethodnih uspeha. Smatra se poželjnim da se obavi dokumentovanje prethodno obavljanih aktivnosti iz domena prevencije zagađenja. Bez obzira na to što će se većina organizacija naći na samom početku primene programa prevencije zagađenja, potrebno je zabeležiti šta se do sada činilo na području očuvanja i unapređenja kvaliteta životne sredine. Vremenski okvir koji treba ispitati predviđa prethodnih dve do pet godina. Zaposleni i rukovodstvo treba da budu upoznati sa do sadašnjim aktivnostima i da nastoje da sve pozitivne korake i iskustva ugrade u svoj budući program prevencije zagađenja.

Priprema nacrta plana prevencije zagađenja. Nakon perthodno sprovedenih aktivnosti potrebno je pripremiti nacrt formalnog plana programa prevencije zagađenja koji će kasnije razmatrati interne i eksterne zainteresovane strane.

Razvoj organizacionih P2 mogućnosti.

Nakon faze planiranja programa prevencije zagađenja pristupa se fazi određivanja mogućnosti za unapređenja u okviru programa prevencije zagađenja, što se može prikazati kako sledi (slika 19.):

88

Analiza mogućnosti

Razvoj alternativa Selekcija alternativa

Prikupljanje i analiza informacija

Ekomenadžment

Slika 19. Razvoj mogućnosti prevencije zagađenja

Prikupljanje i analiza informacija. Hijerarhijska procesna mapa koja je pripremljena u prethodnoj fazi se dalje koristi u cilju sakupljanja informacija u definisanim proizvodnim jedinicma. Nakon toga, tim će biti u stanju da sagleda i razvije P2 mogućnosti. Ukoliko se analizom, na primer, utvrdi upotreba toksičnih materijala, to predstavlja mogućnost za unapređenje izbegavanjem upotrebe toksičnih materijala. Analizom se može dobiti veliki broj potencijalnih mogućnosti unapređenja, te ih je potrebno rangirati primenom prikazane tzv. Pareto analize. Iskustvo pokazuje da se optimalnim smatra izbor osam do najviše jedanaest mogućnosti unapređenja u ovoj fazi. Navedene mogućnosti treba da budu odabrane u skladu sa ciljevima koji se žele dostići tokom jedne godine. Programski tim treba da razvije sopstvene kriterijume za navedenu brzu analizu. Ukoiko je potrebno, tim se može opredeliti i za dodatnu analizu jedne ili dve mogućnosti koja mođe potrajati i duže, ali ne više od dve godine.

Analiza mogućnosti. Ovaj koraku počinje se sa analizom proizvodnih jedinica. Za svaku prethodno odabranu mogućnost unapređenja tim razrađuje mogućnosti sprovođenja, što se najčešće sprovodi analizom resursa, metoda, opreme i tehnologije, kao i ljudi koji će biti angažovani na sprovođenju predložene mogućnosti. Nakon analize tim može da pruži krajnju ocenu o rešivosti problema i na osnovu toga predloži određeni broj alternativa.

Razvoj alternativa. Sagledavanje alternativa se najefikasnije može vršiti primenom predloženog brainwriting modela.

Selekcija alternativa. Nakon sagledavanja alternativa potrebno je odabrati ih na osnovu prethodno opisane analize parova (pair analysis) definisane u sistemskom pristupu implementaciji programa prevencije zagađenja.

Implementacija programa prevencije zagađenja.

Prvi korak u fazi implementacije programa prevencije zagađenja predstavlja priprema akcionog plana za sve alternative koje su preporučene u prethodnoj fazi. Akcioni plan predstavlja suštinski deo programa prevencije zagađenja za svaku godinu i i potrebno ga je pažljivo razmotriti pre primene. Preporučljivo je još jednom razmotriti relevantne korake modela kvaliteta koji su vrednovani tokom prve faze programa, što je ključno za uspeh programa prevencije zagađenja.

89

Ekomenadžment

Nakon toga, može se pristupiti finalizaciji akcionog plana za svaku godinu implementacije od kojih će svaka sadržati osam do jedanaest pojedinačnih planova. Bitno je naglasiti da ovaj broj pojedinačnih planova ne treba da spreči zaposlene da obavljaju i druge ideje iz programa prevencije zagađenja.

Akcioni plan je potrebno revidirati najmanje kvartalno. Nakon isteka godine dana treba sprovesti kompletnu internu i eksternu proveru. Tek nakon kompletne provere program prevencije zagađenja je spreman za implementaciju.

Praćenje programa prevencije zagađenja.

Tokom čitave faze implementacije programa prevencije zagađenja potrebno ga je sagledavati kako bi se dobili podaci potrebni za analizu i sumiranje rezultata. Kriterijum rezultata (sedmi kritetrijum modela kvaliteta) ispituje stvarno stanje u organizaciji i predviđa rezultate programa prevencije zagađenja. Osim toga, preporučuje se razmatranje nivoa i terndova, te na koji način su oni povezani sa uticajem na okruženje, zdravlje i sugurnost zaposlenih, kako utiču na zahteve drugih zainteresovanih strana i na osnovne finansijske pokazatelje.

Važno je pridržavati se pravila da je ostvareno samo ono što je izmereno. Program prevencije zagađenja ne može da se zasniva samo na iskazivanju želja. Ostvareni rezultati treba da posluže kao iindikator napretka organizacije, a ne samo kao podatak sa kojim će se upoznati zainteresovane strane. Nakon izveštavanja o rezultatima, može se pristupiti izradi akcionog plana za narednu godinu.

Merenje napretka u ostvarivanju ekološke izvrsnosti.

Nakon nekoliko godina program prevencije zagađenja može biti razmotren u meri doprinosa koji je pružio u funkciji dostizanja organizacionih ciljeva. Sumiranje rezultata se može vršiti predlogom koji je predviđen programom Green Zia. Na ovaj način steći će se uvid u značaj koji je program prevencije zagađenja imao u celokupnom razvoju organizacije. Osim toga, organizacija će na osnovu rezultata moći da se poredi sa dostignućima konkurenata i nekonkurenata, te se na osnovu toga mogu vršiti korekcije u pravu unapređenja.

6.9 Analiza životnog ciklusa proizvoda

Metodologija analize životnog ciklusa proizvoda (LCA - Life Cycle Analysis) se za sada najviše koristi u cilju projektovanja ekološki podobnih proizvoda i tehnologija, odnosno

90

Ekomenadžment

procene njihovog uticaja na životnu sredinu, što kao posledicu može da ima zadržavanje ili odbacivanje postojećeg proizvoda ili tehnologije.

Ova metoda je regulisana i međunarodnom serijom standarda ISO 14000, te je i to razlog njene najšire primene u odnosu na ostale metode projektovanja za životnu sredinu. Metoda LCA pomaže kompanijama da spoznaju razmere uticaja njihovih proizvoda, procesa i drugih aktivnosti na životnu sredinu. Cilj LCA nije samo da pruži odgovor na pitanje koliki je štetan uticaj, već da na osnovu toga omogući strateško planiranje budućih aktivnosti.

Istorijat LCA datira od ranih šezdesetih godina, kao posledica zabrinutosti naučnika zbog tadašnjeg stepena iscrpljivanja fosilnih goriva. Metodologija LCA je inicijalno razvijena tada, kako bi se stekao uvid u dejstvo proizvodnje, distribucije i potrošnje goriva na životnu sredinu. Od 1970. do 1975. godine, zbog naftne krize, sprovedeno je nekoliko analiza profila resursa i uticaja njihove eksploatacije na životnu sredinu (Resource and Environmental Profile Analysis).

Za vreme ovih istraživanja razvijen je protokol i standardna metodologija sprovođenja ovakvih studija. Nakon razmatranja uticaja energetske proizvodnje i potrošnje, krajem sedamdesetih godina LCA se usredsređuje na razmatranje životnog ciklusa otpada.

LCA po definiciji predstavlja sistemski pristup u ocenjivanju ekoloških posledica određenog proizvoda, procesa ili aktivnosti od akvizicije sirovina do odlaganja nakon upotrebe. Osnovni koraci LCA su sledeći (Slika 20):

Slika 20. Osnovni koraci LCA

LCA se koristi za procenu uticaja svake komponente procesa dobijanja određenog proizvoda. Osnovne komponente LCA su:20

1. Analiza (popis) inventara,2. Procena uticaja (ekoloških efekata),3. Analiza mogućnosti unapređenja.

Analiza inventara.

20 Ciamborne, D., F.: Environmental Life Cycle Analysis, Lewis Publishers, USA, 1997.

91

Akvizicija sirovina

Proizvodnja

Distribucija

Odlaganje

Potrošnja

Ekomenadžment

Analiza inventara se smatra najobjektivnijom komponentom metode LCA, jer je zasnovana na podacima koji se dobijaju merenjem količina energije i sirovina, merenjem emisije u vazduh, tečnih efluenata, čvrstog otpada i svih ostalih procesa u životnom ciklusu proizvoda, tehnologije ili aktivnosti. Analizom inventara moguće je:

- ustanoviti skup svih zahteva sistema za resursima za potrebe benčmarkinga;

- prepoznati one komponente procesa na kojima bi se mogla izvršiti redukcija resursa;

- pomoći u razvoju novih proizvoda ili procesa u kojima su redukovane potrebe za resursima i količinom emisije u okruženje;

- uporediti alternatvine materijale, proizvode li aktivnosti;- uporediti interne informacije o inventaru kod drugih proizvođača

ili proizvoda u istom ili drugom preduzeću.-

Sistem analize inventara u sklopu LCA može se shematski prikazati na sledeći način:

ULAZ: IZLAZ:

Slika 21. Analiza inventara

S obzirom na navedenu shemu koja je veoma uprošćena, potrebno je znati da sistem analize inventara obuhvata sakupljanje velikog broja raznovrsnih podataka, pri čemu uvek treba imati u vidu da se određeni podaci neće u potpunosti i precizno sakupiti jer na njih deluje izrazito veliki broj faktora.

Akvizicija (izdvajanje) sirovina predstavlja prvi korak u svakom proizvodnom procesu, te stoga prva i podleže analizi. Ulaz u svaki proizvodni sistem predstavlja veliki broj

92

Akvizicija sirovina

Proizvodnja

Finalni proizvod

Transport / Distribucija

Potrošnja

Odlaganje

Sirovine

Energenti

Voda

Finalni proizvod

Emisije u atmosferu

Tečni otpad

Čvrsti otpad

Ostalo

Ekomenadžment

komponenti, tako da se svaka ulazna komponenta, koja učestvuje sa manje od 5 % može prilikom analize zanemariti. U protivnom, analiza inventara bi bila još složenija, skuplja i teže izvodljiva. Pravilno sprovedenom analizom inventara dobiće se razmere ekološkog uticaja akvizicije sirovina. Prilikom analize inventara akvizicije sirovina potrebno je posebno pratiti ulaz materijala a posebno energije (Slika 22)21.

Slika 22. Akvizicija sirovina

Proizvodnja, kao sledeća faza, sastoji se iz niza posebnih procesa (podsistema) tako da se svaki može posebno analizirati. Često u proizvodnom procesu postoji jedan glavni i više sporednih sistema. Prilikom analize inventara u ovoj fazi dobijaju se podaci o kretanju materije i energije kroz proizvodni proces, kao i podaci o emisijama u okruženje. Osim analize samog proizvodnog procesa, ovaj deo LCA obuhvata i analizu ekološkog uticaja pakovanja i skladištenja do distribucije (Slika 23).

Slika 23. Proces analize proizvodnje

Transport i distribucija se posebno analiziraju zbog niza ekoloških uticaja koji nastaju. Analiziraju se ekološki uticaji prilikom utovara, prepakivanja, samog prevoza i distribucije do mesta isporuke. Prilikom ove analize razmatra se razdaljina koju je potrebno preći, sadržaj tovara i mere za zaštitu životne sredine tokom transporta. Transportni i distributivni sistem koji se analizira može se prikazati na sledeći način (Slika 24):

21 Hunt, R., Sellers, J., Franklin, W.: Resource and Environmental Profile Analysis: A Life Cycle Environmental Assessment for Products and Procedures, Environmental Impact Assessment Review, USA, 1992.

93

Akvizicija sirovina

Sirovina

Nusproizvodi

Emisije i otpad

Proizvodni proces- glavni proces- sporedni

procesi

Sirovine

Energija

Glavni proizvod

Nusproizvodi

Emisije i otpad

Ekomenadžment

Slika 24. Analiza transporta i distribucije

Potrošnja i odlaganje proizvoda se posmatraju i analiziraju zajedno a podrazumevaju onaj deo sistema koji nastaje od momenta kada proizvod dospe do faze potrošnje pa dok se ne odloži nakon upotrebe. Ovaj faza analize inventara ima za cilj da sagleda sve aspekte ove faze LCA, jer se proizvodi na različite načine troše i tom prilikom različito ponašaju. Osim toga, postoje različite reakcije prilikom pravilne ili nepravilne upotrebe proizvoda. Osnovne aktivnosti potrošača koje obuhvata ova analiza su: upotreba proizvoda, njegovo čuvanje, priprema, rukovanje, održavnje (popravka) i ponovna upotreba. Najvažnija pitanja koja se ovom prilikom razmatraju su:

- vreme upotrebe proizvoda pre njegovog odbacivanja,- efekti same upotrebe proizvoda,- ulazne veličine potrebne u procesu održavanja,- učestalost popravki i- potencijalne mogućnosti ponovne upotrebe proizvoda.

Sistem potrošnje i odlaganja proizvoda nakon upotrebe može se prikazati na sledeći način (Slika 25):

94

Železnički prevoz- dizel- električna

energija- para / ugaljVazdušni saobraćajDrumski saobraćaj

BrodoviTankeri

CevovodiElektrični vodovi

Energija

Emisije u atmosferu

Zagađenje vode

Zagađenje vazduha

Ostala zagađenja

Ekomenadžment

Slika 25. Analiza potrošnje i odlaganja nakon upotrebe

Tokom odvijanja svih navedenih aktivnosti javljaju se određeni utiacaji na životnu sredinu. Samo kod proizvoda koji se mogu u potpunosti reciklirati u zatvorenom sistemu reciklaže (pri kome se ne stvara nikakva količina otpada) može se tvrditi da je efekat na okolinu jednak nuli.

Procena uticaja.

Nakon sakupljanja podataka tokom analize inventara, vrši se procena njihovog uticaja na životnu sredinu. Životna sredina je složena, kao i uticaji koji mogu biti mnogobrojni i raznovrsni, tako da je ova faza LCA posebno složena, a kao krajnji njen rezultat dobijaju se podaci o tome u kojoj meri pojedine faze životnog ciklusa proizvoda štetno utiču na životnu sredinu, te dati konkretni predlozi šta se može učiniti da se takvo stanje popravi.

Treba napomenuti da je ova faza LCA povezana sa nizom teškoća u objektivnoj primeni, jer je sama procena ekološkog uticaja veoma kompleksna i često ne postoje valjani i pouzdani podaci o pojedinim uticajima. Bez obzira na to, ocenu uticaja utvrđenih dejstava na životnu sredinu treba sprovoditi barem za one parametre čije je dejstvo već proučavano i poznato.

Analiza mogućnosti unapređenja.

Na osnovu prikupljenih podataka u analizi inventara i ocene njihovog uticaja na životnu sredinu, u ovoj fazi daju se predlozi mogućeg unapređenja životnog ciklusa proizvoda ili procesa, odnosno poboljšanja ekološke slike preduzeća. Na ovom mestu najkorisnije mogu poslužiti sva saznanja koja nudi nauka o ekomenadžmentu.

Osnovni problemi kod primene.

95

Svrha upotrebe

Upotreba

Održavanje

Ponovna upotreba

Odlaganje

Reciklaža

Menadžment otpadom

Ekomenadžment

Kako je već navedeno, metoda analize životnog ciklusa je najstarija i najprihvaćenija metoda projektovanja za životnu sredinu, a regulisana je i međunarodnim sistemom standarda u oblasti zaštite životne sredine. Bez obzira na to, primena ove metode ima određena ograničenja i javljaju se brojne teškoće u vezi sa njenom realizacijom. Najčešći problemi u primeni LCA su:

1. Povećani troškovi primene u malim preduzećima;2. Vreme koje je potrebno da se ovlada ovom metodom može premašiti vreme

životnog ciklusa proizvoda;3. Ponekad je teško definisati vremenske i prostorne dimenzije posmatranog

sistema;4. Često je teško porediti alternativna rešenja zbog različitih velična koje se porede;5. Ponekad je potrebno izvršiti analizu veoma velikog broja pokazatelja;6. Prikupljanje podataka može biti otežano i neprecizno;7. Teško je obejktivno proceniti uticaje neke štetne emisije na ekosistem, a još teže

je biti objektivan kada je u pitanju uticaj na ljudsko zdravlje, sada i u budućnosti.

Sve navedene teškoće i ograničenja su objektivno prisutni i treba ih imati u vidu prilikom donošenja odluke o sprovođenju metode analize životnog ciklusa u preduzeću, ali ne treba gubiti iz vida sve njene prednosti i treba je sprovoditi gde i kad god je to moguće i ekonomski opravdano.

LITERATURA:

1. Altieri, M., A.: Biodiversity and pest management in agroecosystems, Haworth Press, New York, USA, 1994.

2. Andrews, K.: The Concept of Corporate Strategy, Irwin, Homewood, USA, 1987 3. Baker, M.: ISO 14001 Case Studies: Models for Implementation, CEEM

Information Services, 1996.4. Barkley, A.: Organic food growth, Department of Agricultural Economics,

Kansas State University, USA, 2002.

96

Ekomenadžment

5. Biotechnology, especially genetic modification, and the legislation, Tijdschrift voor diergeneskunde, v. 127, pp. 322-330, EU, 2002.

6. Vasiljev, S.: Marketing principi, Birografika, Subotica, 1999.7. Vasiljev, S., Cvetković, Lj., Kancir, R.: Marketing upravljanje, Ekonomski

fakultet, Subotica, 2002. 8. Vlahović, B.: Marketing, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2001. Dmitrović, R.:

Komercijalno poslovanje, Birograf, Apatin, 2002.9. Đurić, B., Petrović, J.: Zagađenje životne sredine i zdravlje čoveka, Velarta,

Beograd, 1996. 10. Gagnon, B., Mceachern, V., Bray, S.: The Role of the Canadian Government

Agency in Assessing HACCP, Food control, v. 11 (5), p. 359-364, Canada, 2000.11. Griffin, R., W.: Management, Houghton Mifflin Company, Boston, New York,

USA, 1999.12. Hunt, R., Sellers, J., Franklin, W.: Product Life Cycle Assessment, - guidlines and

principles, US Ebvironmental Agency, 1991.13. Jackson, S.: The ISO 14001 Implementation Guide: Creating and Integrated

Management System, John Wiley & Sons, Inc., 1997.14. Jovanović, L.: Ekološki menadžment, Fakultet za menadžment, Beograd, 2002.15. Juran, J., M.: Oblikovanjem do kvaliteta, PS Grmeč, Beograd, 1997.16. Juran, J., M., Gryna, F., M.: Planiranje i analiza kvalitete, MATE, Zagreb,

Republika Hrvatska, 1999.17. Kotler, Ph.: Upravljanje marketingom, IX Izdanje, MATE, Zagreb, Republika

Hrvatska, 2002.18. Kuhlman, F.: Cost saving technologies have to be developed by the agricultural

research, VDL Journal, no. 3, p. 10-12, Germany, 1996.19. Lynch, R.: Corporate strategy, Prentice Hall, 2003.20. Markuljević, V., Unčanin, R.: Marketing, savremena i efikasna prodaja, PS

Grmeč, Beograd, 1998.21. Pojasek, R., B.: Understanding a process by using process mapping, Pollution

Prevention Review, 2003.22. Porter, M., E.: Competitive Advantage, The Free Press, New York, USA, 1980.23. Radičević, R.: Dug za prirodu – predlog za novi ekonomski instrument u funkciji

zaštite životne sredine, Pravo i životna sredina, Beograd, 1997.24. Roberts, R.: Implementacija sistema ekološkog menadžmenta ISO 14001: 2004,

prevod, Mobes quality, Novi Sad, 2005.25. Salai, S., Božidarević, D.: Marketing istraživanje, Savremena administracija,

Beograd, 2001. 26. Stoiljković, V., Veljković, B., Jevremović, D.: Promenama do svetske klase –

poboljšanje i reinženjering procesa, Mašinski fakultet, Niš, 1998.27. Stoner, J., A., F., Friman, E., R., Gilbert.: Menadžment, Želnid, Beograd, 2002.28. Schroeder, R., G.: Upravljanje proizvodnjom, MATE, Zagreb, republika

Hrvatska, 1999. 29. Tibbs, B., C.: Industrial ecology, An environmental agenda for industry, USA,

1992.30. Uzunović, R.: Menadžment kvalitetom i životnom sredinom, Jugoslovensko

udruženje za standardizaciju i kvalitet, Beograd, 2001.

97

Ekomenadžment

31. Collins, E., G., C., Devanna, M., A.: Izazovi menadžmenta u 21. stoljeću, MATE, Zagreb, Republika Hrvatska, 2002.

32. Warren, J., K.: Global Marketing Management, Seventh Edition, Prentice Hall International, New Jersey, USA, 2002.

33. Wren, D., A., Woich, D., Jr.: Menadžment – proces, struktura i ponašanje, PS Grmeč, Beograd, 2001.

34. Šilobad, M.: ISO 14000, vodič za primenu standarda ISO 14001, IIS - istraživačko tehnološki centar, Novi Sad, 1998.

35. An Organizational Guide to Pollution Prevention, US Environmental Protection Agency, USA, 2001.

36. Službeni list SFRJ, br. 53, Beograd, 1991.37. Službeni list SRJ, br. 28, Beograd, 2000.38. ISO 14000: International Environmental Management Standards, Standards

Network Fact Sheet, www.epa.gov/ttbnrmrl39. ISO 14000 Resource Directory, EPA, www.epa.gov/ttbnrmrl40. NIST Baldrige Web Page, www.quality.nist.gov41. Sustainable Measures Web Site, www.sustainablemeasures.com42. United Nations Web Page, www.unepie.org

.

98