Koncepcije o ujedinjenju Evrope:1. Od 17. veka do 1. svetskog rata2. Između dva svetska rata3. Posle 2. svetskog rata

Počeci i razvoj EU:4. Maršalov plan5. Evropska zajednica za ugalj i čelik6. Evropska ekonomska zajednica7. Evropska zona slobodne trgovine8. Prvo proširenje9. Ugovor iz Mastrihta10. Ugovor iz Amsterdama11. Ugovor iz Nice12. Konstitucionalizam - federalna budućnost Evrope?

13. Institucije EU (Evropska komisija, Savet ministara, Evropski parlament, Evropski savet, Sud pravde, Sud revizora, Evropska Centralna banka...)14. Proces odlučivanja u EU

Monetarna politika:15. Istorijat16. Evropski monetarni sistem17. Evropska monetarna unija18. Britanija i evro

Fiskalna politika i budžet:19. Istorijski pregled20. Direktni porezi21. Indirektni porezi22. Budžet EU

Zajednička poljoprivredna politika:23. Poseban karakter poljoprivrede24. Ciljevi25. Sprovođenje26. Funkcionisanje i posledice27. Reforme28. Zajednička politika u oblasti ribarstva

Politika konkrencije u EU:29. Ograničenja konkurencije30. Dominantan položaj31. Državna pomoć

Trgovinska politika:32. Teorija carinske unije

33. Zašto se države integrišu?34. Svetska trgovinska organizacija i međunarodna trgovina35. Necarinske barijere36. EU u svetskoj trgovini

Regionalna politika:37. Problemi38. Ciljevi i opravdanja39. Instrumenti40. Razvoj u EU41. Regionalne razlike42. Delovanje

Socijalna politika:43. Opšta pitanja44. Nezaposlenost45. Pravna osnova46. Razvoj47. Obrazovanje48. Evropska socijalna povelja

Politika saobraćaja:49. Zakonska osnova50. Značaj51. "Odložen početak"52. Razvoj53. Vazdušni saobraćaj54. Perspektive

Proširenje na istok:55. Ekonomska struktura pridruženih država56. Kriterijumi za ulazak u EU57. Troškovi i koristi58. Pravne tekovine zajednice59. Poljoprivreda60. Troškovi proširenja

4. MARŠALOV PLAN U junu 1947. godine američki državni sekretar Džordž Maršal najavio je Evropski program obnove. U pitanju je bila spremnost SAD-a da pomogne rekonstrukciji svih zainteresovanih evropskih zemalja pod dva uslova:a) Program obnove mora biti zajednički;b) Obim pomoći i pojedinačni udeo zemalja mora biti dogovoren među njima. Dakle, ako žele pomoć SAD-a, moraju se na neki način integrisati. Jula 1947. održana je konferencija u Parizu, učešće je uzelo 15 evropskih zemalja (Austrija, Belgija, Britanija, Francuska, Grčka, Holandija, Irska, Island, Italija, Luksemburg, Norveška, Portugal, Švedska, Švajcarska i Turska). Ove zemlje su osnovale Komitet za evropsku ekonomsku saradnju koji je pripremao program obnove. Aprila 1948. Vlada SAD-a odobrila je Evropski program obnove (Maršalov plan). Članice Komiteta za evropsku ekonomsku saradnju osnovale su Organizaciju za evropsku ekonomsku saradnju. Program je trajao od 1948. do 1952. a najveći korisnici sredstava bili su Britanija, Francuska i Zapadna Nemačka. Iako je Francuska bila za čvršću organizaciju, preovladala je Britanija sa stavom da Organizacija treba da ima minimalna ovlašćenja.

5. EVROPSKA ZAJEDNICA ZA UGALJ I ČELIK 1949. godine saveznici su osnovali Međunarodni upravni organ u Ruru koji je kontrolisao proizvodnju i distribuciju uglja i čelika u rurskoj oblasti. Postojala je dilema: kako Zapadnoj Nemačkoj dozvoliti razvoj snažne proizvodne osnove a da stvaranje jake Zapadne Nemačke ne dovede do ponovne destabilizacije mira i bezbednosti u Evropi. Rešenje je bio Šumanov plan - plan francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana predstavljen 9. maja 1950. godine. Prema ovom planu, solidarnost u proizvodnji postignuta na ovaj način pokazuje da je bilo koji rat između Francuske i Nemačke nezamisliv i materijalno nemoguć. U ovom međunarodnom projektu saradnje bez presedana Francuska je žrtvovala deo svog suvereniteta zarad ostvarivanja delimične kontrole nad teškom industrijom Zapadne Nemačke, koja prihvata plan zarad poboljšanja svog podređenog položaja. Italija i zemlje Beneluxa su, zajedno sa Francuskom i Nemačkom, u Parizu 18. aprila 1951. godine formirale Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. Ciljevi ove Zajednice obuhvataju održavanje mira i podizanje životnog standarda. Principi uključuju redovno snabdevanje zajedničkog tržišta, jednak pristup izvorima proizvodnje za potrošače unutar Zajednice, zabranu diskriminacije cena i potrebu za redovnim širenjem i modernizacijom proizvodnje. Ugovor se primenjuje od 23. juna 1952. godine i na snazi je bio do 2002. godine, kada je Ugovorom iz Nice sve preneto na Evropsku zajednicu.

6. EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA Iskustvo zapadne Evrope u pogledu regionalnih integracija u periodu posle Drugog Svetskog rata ukazala je na činjenicu da bi moglo doći do realizacije političke unije zapadne Evrope na duži rok dok bi se integracija u privredi ostvarila u kratkom i srednjem roku. Zemlje Beneluksa predložile su partnerima 1955. godine integraciju privrednih delatnosti koje su bile povezane sa ugljem i čelikom-saobracaj i energetika. Belgijski ministar spoljnih poslova Spak zadužen je da napravi izveštaj o mogućim načinima za integraciju. U izveštaju se tvrdilo da postoji potreba za stvaranjem zajedničkog tržišta između šest zemalja članica Evropske zajednice za ugalj i čelik, ali sa izuzetkom u atomskoj energiji.

Iskrsli su sledeći problemi: Francuska je strahovala da njena prerađivačka industrija neće biti u stanju da se odupre otvorenoj konkurenciji ostalih partnerskih zemalja, što bi usledilo kao posledica ukidanja carinskih tarifa i kvota na međunarodnoj trgovini. Francuska je zahtevala visoku stopu zajedničke spoljne carinske tarife, dok je Holandija kao tradicionalno zemlja koja primenjuje slobodnu trgovinu, zahtevala nisku zajedničku spoljnu tarifu. Ministri spoljnih poslova šest zemalja prihvatili su Spakov izveštaj i u Veneciji maja 1956. godine odlučili da Spakov komitet pripremi sporazume o stvaranju zajedničkog tržišta i zajednice za atomsku energiju. Britanija nije učestvovala u pregovorima jer je bila zainteresovana za zonu slobodne trgovine. Ugovor na osnovu koga je osnovana Evropska ekonomska zajednica propisana je 25.03.1957. godine u Rimu, te otud i njegovo ime Ugovor iz Rima. Ciljevi ugovora su visok nivo zaposlenosti, socijalne zaštite, jednakost između muškaraca i žena, visok nivo konkurentnosti. Sredstva za postizanje ovih ciljeva su: stvaranje zajedničkog tržišta i privredne i monetarne unije, ukidanje carinskih dažbina, sloboda kretanja robe, ljudi, usluga i kapitala na unutrašnjem tržištu. Ugovor iz Rima zaključen je na neodređeno vreme. Ugovor je ratifikovan 1957. godine a stupio je na snagu 01.01.1958. godine.

7. EVROPSKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE Britanija je predložila 1956. godine stvaranje zone slobodne trgovine za industrijske proizvode u okviru OEES-u. Britanija je zajedno sa Danskom, Norveškom, Austrijom, Švedskom i Švajcarskom potpisala Konvenciju u Stokholmu na osnovu koje je stvorena Evropska zona slobodne trgovine-EFTA. Sekretarijat je bio jedino telo EFTE i nije imao nikakva nadnacionalna ovlašćenja. Cilj EFTE nije bio da stvori jake integracione veze između svojih članic, već pre da pronađe način za uzajamno zadovoljavajuće zajedničko postojanje sa EEZ. SAD, Britanija, Francuska i Zapadna Nemačka potpisuju sporazum 1960. godine u primeni od 1961. godine o osnivanju OECD i o povećanju broja članica na 20. Cilj OECD bio je da se ostvari najveći održivi rast i zaposlenost, unapređivanje slobodne trgovine, i podrška razvoju siromašnih zemalja koje nisu članice OECD.

8. PRVO PROŠIRENJE Britanija je 1967. godine podnela svoj drugi zahtev za prijem EZ ali je de Gol zatvorio vrata rekavši da britanska privreda je i dalje slaba da bi se priključila EZ. Odlaskom de Gola omogućeno je da 1969. godine ponovo se pokrene pitanje prijema Britanije u članstvo EZ. Pored Britanije zahtev su podnele i Danska, Irska i Norveška. Ugovor o prijemu Danske, Irske i Norveške u EZ potpisan je januara 1972. godine. Ugovor je predviđao prelazni period od 5 godina, kvote na uvoz hrane u Britaniju. Britanija, Irska i Danska postale članice EZ 01.01.1973.godine.

9. UGOVOR IZ MASTRIHTA Francuska je tokom celokupnog posleratnog perioda nastojala da obaveže Nemačku dogovorom koji bi je sprečio da se samostalno razvija, naročito u oblasti bezbednosti i spoljne politike. Ono što je bilo od prvenstvenog značaja u Mastrihtu bila je činjenica da je to zapravo bilo glasanje 11 zemalja EZ o sledećem pitanju: da li ona priznaje Nemačku kao veliku evropsku silu, potencijalnog lidera EU, ili ne. Odgovor je u Mastrihtu bio DA. Evropski savet na svom sastanku u Mastrihtu 09. i 10. decembra

1991. godine. Postigao je sporazum o stvaranju Evropske unije. Francuska je postigla najvažniji cilj, da Nemačka prihvati jedinstvenu valutu a prihvaćeni su i njeni predlozi u vezi sa odbrambenom i spoljnom politikom. Dva izuzetka iz Ugovora iz Mastrihta dobri su primeri koji pokazuju da Britanija i dalje misli da se razlikuje od drugih zemalja EU. Britanija je želela da se samitom u Mastrihtu postigne što je manje moguće. Ugovor o stvaranju Evropske unije potpisan je u Mastrihtu 07.02.1992. godine. Ugovor iz Mastrihta sastoji se od 3 osbivna dela. Prvi deo čini prerađeni tekst Ugovora iz Rima koji uključuje uslove za ekonomsku i monetarnu uniju, drugi se odnosi na odbrambenu i spoljnu politiku, a poslednji obuhvata presudna pitanja i unutrašnje poslove. Slobodan protok roba, usluga i faktora na tržištu EU uz efikasnu strukturalnu i prostornu alokaciju resursa trebalo je podržati stabilnošću deviznog kursa. Monetarna integracija nastoji da bud zamena za duboku političku uniju koja nije dobila jasan oblik u Ugovoru. Drugi osnovni deo Mastrihtskog sporazuma jesu odredbe o zajedničkoj spoljnoj bezbednosnoj politici. Treći važan deo ugovora odnosi se na blisku saradnju pravosudnih i organa unutrašnjih poslova. Ministri unutrašnjih poslova radiće zajedno na pitanjima kao što su ktiminal. Ugovor je sklopljen na neodređeno vreme a trebao je da stupi na snagu 01.01.1993. godine.

10. UGOVOR IZ AMSTERDAMA Ugovor iz Amsterdama potpisan 02.10.1997. godine stupio na snagu 01.05.1999. godine odložio je odluku o ovim izuzetno važnim institucionalnim tačkama. Ugovor iz Amsterdama doneo je nekoliko važnih novina za EU i to: pravosuđe i unutrašnji poslovi, Šengenski sporazum o zajedničkim vizama za građane treće zemlje uključen je u EU, zaposlenost i socijalna politika, spoljna politika, supsidiarnost i fleksibilnost, otvorenost i dostupnost informacija, svi građani i pravni subjekti EU imaju pravo pristupa dokumentima EU. Najvažnija procedura EU da se sve zemlje kreću zajedno istom brzinom ili nekako drugačije može postati neizvodljiva u EU koju čini 25 ili više zemalja. Ugovor iz Amsterdama imao je relativno skroman uspeh.

11. UGOVOR IZ NICE Pregovori o prijemu u EU počeli su sa prvom grupom Centralnih i istočno evropskih zemalja i Kiprom u martu 1998. godine. Pregovori su dostigli vrhunac na sastanku Evropskog saveta u Nici. Ovaj ugovor predstavljao je jednu prekretnicu u istorije EU jer je razmatrao raspodelu moći i uticaja u proširenoj EU.

12. FEDERALNA BUDUĆNOST EVROPE ILI ..? Za Nemačku federalizam znači racionalnu podelu moći između različitih nivoa u državi. To je sttuktura u kojoj federalne jedinice nisu udružene u jednu centralizovanu državu, već zadržavaju svoju autonomiju dok su oblašćenja koja se prenose na centralnu vlast jasno ograničena. U okviru debate o budućnosti EU mogu se razlikovati dve opšte varjante argumentacije. One uključuju: federaliste koji se zalažu za jedinstvenu spoljnu politiku, harmonizaciju poreza, veći uticaj EU na nacionalne budžete, izabranog predsednika EU; minimaliste ili nefederaliste koji se zalažu za nacionalnu spoljnu politiku, već nacionalnu slobodu u vođenju državnih budžeta, nacionalne vlade koje određuju predsednika kao saveta ministra. Nemačka u federalnom modelu vidi način da se smire uspavani demoni. Cilj federacije jeste stvaranje i održavanje komunikacijskog sistema i podupiranje jedinstvenosti i

pojedinačnih kvaliteta svake manjine, regiona ili države. Stvaranje federacije od postojećih političkih kultura i institucija a nastavlja se sa preraspodelom zadataka i vlasti na jedan optimalan način prema sposobnostima sastavnih jedinica. EU već ima određene federalne uticaje. Suverenitet će uvek morati da se deli izmedju država i zajedničkih institucija. Osnovna ustavna pitanja koja se postavljaju pred EU su: koliko uticaja će imati institucije EU u odnosu na zemlje članice EU kako bi se zaštitila legitimnost i sačuvala efikasnost vlade; kako podeliti moć između različitih institucija EU. Da bi do kraja bila prihvaćena uspešna i efektivna EU mora; da bude demokratski odgovorna, legitimna, relevantna i razumljiva.

13. INSTITUCIJE Da bi uspešno obavila svoj mandat, EU ima institucije koje su zadužene za zakonodavne, izvršne, nadzorne, konsultantske i sudske zadatke. Sedam osnovnih institucija EU su: evropska komisija, savet ministra, evropski parlament, evropski savet, sud pravde, sud revizora i evropska centralna banka. Dve savetodavne institucije su ekonomski i socijalni komitet i komitet regiona, a tu je i evropska investiciona banka. Treba imati na umu da su parlament i sud pravde zajednički organi za sve tri zajednice od 1958. godine.Cilj spajanja bio je da se bude jedan korak bliže stvaranju jedinstvene zajednice koja bi imala jedinstven ugovor objedinjavajući one iz Pariza i Rima.

1.EVROPSKA KOMISIJA Evropska komisija je osnovana s ciljem da igra glavnu ulogu u strukturi EU. Ona je pola administrativno pola izvršno telo koje je zaduženo za centralizaciju poslova EU. Zadaci u nadležnosti evropske komisije su da pokrećei izvršava politiku unije, da brani intereseEU u savetu ministara i da štiti ugovor unije. Pokretanje politika EU možda je najvažnija funkcija u celokupnom sistemu unije. Evropska komisija formuliše preporuke ili donosi mišljenja. Prilikom formulisanja svog predloga komisija mora da obezbedi nepristrasnost. Komisija ne čuva nacionalne interese ali u procesu odlučivanja vodi računa o nacionalnim osećanjima. Ona čuva interese unije. Komisija direktno donosi zakone o pitanjima koja se odnose na trgovinu, poljoprivredu, konkurenciju, i klauze o zaštitnimcarinama. Kao čuvar ugovora, evropska komisija obezbeđuje da se odredbe ugovora poštuju, primenjuju i sprovode. Komisija je ovlašćena da istraži svako kršenje ugovora ako se posumnja da je do toga došlo. Evropska komisija ima 20. Komesara sa mandatom od 5. godina koji se može obnoviti. Velike države EU (Britanija, Francuska, Italija, Nemačka i Španija). Uslovi koje komesar mora da ispuni su kompetentnost i sposobnost da deluje isključivo u skladu sa interesima EU. Ugovor iz Nice proširio je ovlašćenja komesara, za šta se mora dobiti odobrenje komisije. Počev od 2005. godine Evropska komisija imaće po jednog komesara iz svake državne članice. Gornja granica broja komesara postaviće se onda kada EU bude brojala 27 država članica. Komisija ima generalne direktorate za 17. različitih politika i 6. za spoljnu politiku. Metod zajednice u procesu odlučivanja po kojem evropska komisija rukovodi poslovima EU tiho je ali snažno zamenjen međudržavnim metodom. Od ugovora iz Mastrihta evropska komisija izgubila je mnogo od svog autoriteta. EU se mnogo oslanjala na evropki savet u pružanju smernica i rešavanju problema.

2. SAVET MINISTARA Dok je evropska komisija zajednička institucija EU, savet ministara je međudržavno telo. Dijalog između saveta ministara i evropske komisije trebao je da bude pokretački duh EU. Uobičajena ili klasična podela vlasti nije se poštovala od strane institucije EU. Evropski parlament je jedina neposredno izabrana institucija EU. Ovaj parlament je jedina neposredno izabrana institucija EU. Parlament je dobio na osnovu ugovora iz Mastrihta pravo na saodlučivanje sa savetom ministara i tako uveo izvestan oblik demokratske kontrole u politici EU. Savet ministara sa evropskm savetom jedina su tela EU u kojima se nalaze neposredno delegirani predstavnici vlada svih država članica. U njemu nema stalnih članova kao u evropskoj komisiji. U savet ministara mogu da budu uključeni ministri iz raznih ministarstava, ali samo jedan iz svake zemlje koja ima pravo glasa. Savet ministara spoljnih poslova nekako se smatra najvišim savetom EU. Savet ministara predstavlja zakonodavno telo unije. Ono deluje samo na osnovu predloga evropske komisije. Savet podržava nacionalne interese dok se komisija zalaže za one koje zastupa unija. Osnovni izvori zakona EU su ugovori iz Rima, Pariza, Mastrihta, Amsterdama i Nice. Drugi skup zakona donose savet ministara, evropski parlament i evropska komisija. Komitet stalnih predstavnika pomaže savetu ministara u radu. Njih čine ambasadori zemalja članica. Za donošenje odluka saveta ministara još uvek je potrebno u sledećim oblastima: oporezivanje, zajednička soiljna i bezbedonosna politika, imigraciona politika i ekonomska i socijalna koheziona politika.

3. EVROPSKI PARLAMENT Evropski parlament je jedina institucija EU čiji se članovi neposredno biraju. On ima samo savetovnu ulogu kao i pravo da raspusti evropsku komisiju i da prihvati ili odbaci budžet unije. Proces širanja ovlašćenja evropskog parlamenta počinje sa jedinstvenim evropskim aktom, a pojačava se ugovorima iz Amsterdama i Mastrihta. Da bi se usvojio neki zakon inicijativa mora da potekne od evropske komisije koja mora da pošalje svoj predlog na prvo čitanje. Parlament može da odobri, da ne donese odluku, da predloži izmene ili da je odbaci.

4. EVROPSKI SAVET Prednost ovog saveta jeste da on donosi glavne političke odluke od značaja za EU. Ako je potrebno da one postanu zakon unije, onda se te odluke prenose na druge institucije EU kako bi se nastavilo sa uobičajenim dnevnim redom sastavljanja zakona koji će dati smernice budućeg rada. Savet se sastoji od šefova vlada, šefa države u slučaju Francuske, i predsednika evropske komisije. U radu mu pomažu ministri spoljnih poslova. Uloga evropskog saveta pojačana je ugovorom iz Mastrihta. Njegov zadatak jeste da obezbedi EU neophodan impuls za razvoj kao i da postavi opšte političke smernice za budućnost.

5. SUD PRAVDE Sud pravde mora da interveniše svaki put kada se pokrene pitanje primene primarnog ili sekundarnog zakona EU. Kada se mišljenje suda donose ono postaje obavezujuće. Sud se sastoji od 15. sudija i 8. nezavisnih pravobranilaca koji se postavljaju prema sporazumu država članica na period od 6. godina. Središte suda je u Luksemburgu. Zadatak pravobranilaca je da sprovede preliminarno ispitivanje slučaja i da daju svoje neobavezujuće ali veoma poštovano mišljenje sudijama.

Saslušanja su javna ali diskusije o presudama i sistemu većinskog glasanja za donošenje presuda uvek su zatvorene za javnost. Sud pravde predstavlja najvišu pravnu instancu EU. Protiv njegovih presuda nema prava žalbe. U radu, sudu časti pomaže sud prve instance koji se sastojin od 15. sudija. Ovaj sud razmatra uglavnom slučajeve fizičkih lica. Sud prve instance uveden je u strukturu unije na osnovu jedinstvenog evropskog akta a počeo je sa radom 1989. godine.

6. SUD REVIZORA Neprestalno povećanje resursa kojima EU raspolaže zahteva preciznu finansijsku kontrolu. Oba odbora ujedinjena su ugovorom na sudu revizora 1975. godine , novi sud počeo je sa svojim radom dve godine kasnije u Luksemburgu. Da bi se obezbedilo čvrsto finansijsko upravljanje, ovaj sud kontroliše račune EU i ispituje zakonitost i regularnost prihoda i rashoda. Prema ugovoru iz Nice u sudu se nalazi po jedan revizor iz svake zemlje članice EU postavljen na period od šest godina.

7. EVROPSKA CENTRALNA BANKA Evropski monetarni institut osnovan je 1994. godine. On je počeo da priprema teren za jedinstvenu valutu, evro, koja je uvedena 1999. godine. Iste godine institut je transformisan u nezavisnu evropsku centralnu banku koja je zadužena za monetarnu politiku zemalja članica koje učestvuju u EMU. Ključni zadatak evropske centralne banke je čvrst i jasan; stabilnost cena. ECB je nezavisna od političkog mešanja i može da ne jamči za vladu koja rasipa finansijaka sredstva. Jedinstvena valuta, evro, donosi transparentnost i konvergenciju cena u svim državama koje je koriste. Na ovaj način olakšava se, poboljšava i podstiče trgovina, investicije i integracija širom EU. DRUGE INSTITUCIJE: Ekonomski i socijalni komitet je jedino savetodavno telo u strukturi EU. Sedište komiteta je u Briselu, a satoji se od 222 člana, tj. Između 6 i 24 državljana po jednoj državi članici. Članove imenuje savet ministara na 4. godine. Komitet regiona ;ovaj komitet daje mogućnost regionalnim vlastima država članica da se uključe u pravna pitanja unije. Broj članova ograničen je na 350. Središte komiteta je u Briselu. Evropska investiciona banka obezbeđuje finansijska sredstva na tržištu kapitalaza finansiranje investicionih projekata koji doprinose razvoju EU. Banka je osnovana 1958. godine sa središtem u Luksemburgu.

14. PROCES ODLUČIVANJA EU Komisija daje predlog odluke koja se dostavlja ekonomskom i socijalnom komitetu i komitetu regiona. Kada razmotre predlog dostavlja se evropskom parlamentu koji daje mišljeje i upućuje savetu ministra. Oni predlažu zajedničku poziciju i dostavljaju evropskom parlamentu na usvajanje. Parlament može predlog da odobri tj. Usvoji, da predloži izmene, da nema odluke, ili da odbaci predlog. Savet i parlament imaju šest nedelja da se dogovore o zajedničkom tekstu. Ako se tekst ne dogovori zakon se ne prihvata. Nakon neuspeha procedure pomirenja savet može da usvoji svoju prvu zajedničku poziciju u roku od šest nedelja, ali parlament može da je odbaci u okviru tih šest nedelja na osnovu apsolutnog većinskog glasanja.

15. EVROPSKA UNIJA-istorijat

Integracije u EU napredovala je tempom koji je bio brži nego što je to moglo da se predvidi ugovorom iz Rima. Carinska unija bila je potpuno ofprmljena među državama članicama 1968. godine. Ovo je bio jedan od najznačajnijih početnih uspeha grupe. Nakon početnog uspeha u osnivanju carinske unije EU, je počela da razmišlja o osnivanju EMU. Postajale su dve škole mišljenja o tome kako da se sprovede ova ideja-monetaristi i ekonomisti. Predstavnici prve škole zastupali su mišljenje da je za uspeh EMU od samog početka potrebno neopozivo utvrđivanje deviznih kurseva zemalja učesnica. Države članice biće tada primorane da usaglase svoje ekonomske politike kako bi ublažile i na kraju uklonile razlike u svojim privredama. Poslednji zahtev ove škole bio je da princip nadnacionalnosti treba da bude na relativno niskom nivou. Predstavnici škole ekonomista smatrali su da su fiksni devizni kursevi za grupu država koje se nalaze na relativno različitim nivoima razvoja jedan težak zadatak. Ekonomisti su se zalagali za slobodno kretanje kapitala od samog početka i smatrali da se fiksni devizni kursevi mogu uvesti tek nakon ispunjenih gornjih uslova. Vernerov izveštaj 1970. godine ponuđen je kao plan za EMU u EU. U izveštaju su se zahtevali fiksni devizni kursevi i slobodno kretanje kapitala. On je predsavljao kompromis između pomenutedve škole.

16. EVROPSKI MONETARNI SISTEM EMS je uveden 1979. godine. Ciljevi EMS bili su: stabilizacija deviznih kurseva, unapređivanje dalje integracije grupe i davanje doprinosa stabilizaciji međunarodnih monetarnih odnosa. Ključnu ulogu u EMS odigrala je evropska valutna jedinica „eki“. Eki je u osnovi bio koktel valuta država članice EU koje su bile zastupljene u tačno utvrđenim odnosima. Svaka valuta u EMS imala je sopstveni centralni kurs. Iza relativno strogih marži fluktuacije postajao je jedan implicitni cilj-primorao državne članice da prihvate slične ekonomske politike koje će međusobno da se približavaju. Da bi se sprečile česte intervencije EMS je uveo sistem ranog upozorenjau obliku indikatora divergencije. Nemačka je bila u poziciji da dominira unutar EMS. Drugi mehanizmi korekcije EMS uključuju promene cena i dohotka na domaćem tržištu, kamatne stope, kontrolu kretanja kapitala, kao i povećanu kooperaciju i razmenu informacija. Devizni kursevi u EMS bili su polufiksni, budući da je cilj EMS nije bilo zamrzavanje deviznih kurseva među državama članicama. Najbolji a sigurno i najteži način za postizanje stabilnosti sistema jese da države koje imaju deficit podignu produktivnost iznad proseka EU. Vraćanje nacionalne konkurentnosti moglo bi da se postigne povećanjem produktivnosti, smanjenjem zarad ili migraciom radne snage u napredne regione ili primenom svih ovih mera zajedno. EU do sada nije imala uspeha zbog relativno niske mobilnosti rada. Sve države, članice EU zamenile su ekije 20% zlatnih rezervi i 20% svojih dolarskih rezervi sa evropskim monetarnim institutom. Glavni razlog za relativno široku upotrebu privatnih ekija bila je potreba poslovanja za jednostavnijim transakcijama i možda izbegavanjem kontrolom kapitala tamo gde su one postajale. Korekcija deviznih kurseva zajedno sa kontrolama kapitala koristile su neke države EMS npr. Italija i Francuska kako bi kontrolisale domaći i monetarni sistem na jedan lakši način nego kroz druga relativno gruba sredstva kao što je recesija. Kontrole kapitala su efektni način za upravljanje monetarnim poslovima u situaciji u kojoj novčana tržišta očekuju korekcije deviznog kursa. Kontrole primoravaju vlasnike da zadrže valutu koja će biti devalvirana. Kontrole mogu biti trajne ili privremene. U odsustvu kontrola kapitala devalvacija slabih valuta ne može se odložiti. Odlaganje povećava neizvesnost oko deviznog kursa u budućnosti i s toga ugrožava

investicione odluke. Sa kontrolama kapitala relativno skromno povećanje nacionalne kamatne stope ostvariće željene efekte monetarne politike. Bundesbanka je imala najveći uticaj u EMS.

17. EVROPSKA MONETARNA UNIJA Delorov izveštaj 1989. godine dao je zamah stvaranju EMU. Osnivanje EMU zamišljeno je kroz tri faze. Prva, sredinom 1990. godine. Članice su učestvovale u usaglašavanju svojih ekonomskih i monetarnih politika. Drugu fazu obeležilo bi osnivanje evropske centralne banke. U poslednjoj fazi stvaranja EMU zajednička centralna banka bila bi jedina vlast odgovorna za sprovođenje monetarne politike širom EU. Novi i veći šok desio se u julu 1993. godine kada je došlo do stvarnog ukidanja mehanizma deviznog kursa EMS. Potreba Nemačke da dobije sredstva kako bi finansirala reintegraciju istočnog regiona dovela je do povećanja kamatnih stopa. U prvoj fazi došlo je do jačanja koordinacije ekonomskih i monetarnih politika država članica. Druga faza počela je u januaru 1994. godine sa osnivanjem evropskog monetarnog instituta u Frankfurtu u okruženju fluktuirajućeg deviznog kursa. Prema ugovoru iz Rima ECB mora da: zadrži stabilnost cena, definiše i primeni monetarnu politiku, izvršava devizne poslove, zadrži i kontroliše zvanične devizne rezerve i unapred nesmetan rad sistema plaćanja. Za ostvarivanje treće faze EMU mora da: viso stepen stabilnosti cena , dobar položaj javnih finansija, nacionalni dug manji od 60% BDP, praćenje normalnih marži fluktuacije i trajnost konvergencije ekonomskih politika. 1998. godine doneta je odluka da Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal i Španija zadovoljavaju kriterijume iz Mastrihta za EMU. Grčka je ubrzo posle toga ispunila uslove i priključila seevrozoni 2001. godine. Britanija, Danska i Švedska odlučile su da ne uzmu učešće u EMU.

18. BRITANIJA I EVRO Pitanje da li Britanija treba da se pridruži EMU i prihvati evro duboko je politički kontroverzno ipredstavlja veliki istraživači izazov. Ako je interes Britanije dublja unija sa partnerima EU onda je zajednički rast rezultat politika, zajednička politika sa partnerima u EU. U njih spada i monetarna politika. U ovom slučaju bilo bi mudro brzo se pridružiti evrozoni i napustiti funtu. Ako je interes i odluka Britanije pridruživanje evrozoni ali tek za neko vreme u budućnosti onda će politika ostajanja po strani imatisvoju cenu i to možda značajnu. Ako je interes i odluka Britanije da se ne pridruži evrozoni onda na ovaj način Britanija sama odlučuje o svojoj monetarnoj politici a funta će i dalje biti samostalna valuta. Šokovi iz 1979-1980 godine i oko 1992. godine bili su relativno bolje amortizovani od strane Britanije nego drugih velikih privreda EU kao što su privrede Francuske i Nemačke. Prve posledice ovih šokova bile su ubrzavanje stopa nezaposlenosti i opšte inflacije. Britanija, Francuska i Nemačka uspele su da uspore inflaciju i ujednače stope inflacije. Britansko stambeno tržište veoma reguje na promene kamatnih stopa. Britanija je značajan izvoznik nafte pa je funta valuta u naftnoj razmeni. Kao takva ona je mnogo osetljiva na aktuelne i očekivane promene cena nafte nego što je to evro. Suštinu politike evrozone čini zajednički osnovni cilj. Ovi problemi biće još veći jer države učesnice imaju različit obim i uzrok budžetskih deficita raznovrsne prioritete i ciljeve politike. Rast produktivno0sti značajno se povećao u EU od 1995. godine.

19. FISKALNA POLITIKA-istorijski pregled ŠVAJCARSKA-1499. godine sveti Rimsi car Maksimijan I nastijao je da ukine razna prava Švajcarcima i da uvede plaćanje poreza. Došlo je rata a slobodoljubivi gorštaci su doneli pobedu. Bazelski sporazum praktično je doneo Švajcarskoj nezavisnost 1499. godine. Ženevski bankari bili su poznati kao bankari francuskih krajeva. Švajcarska nije uvela direktan porez na prihod sve do Drugog svetskog rata 1949. godine. Bilo je predviđeno da novouvedeni porez ostane na snazi samo do kraja rata. Stanovništvo se naviklo na ovaj porez i pristalo da se primena poreza produži kada je vlada odlučila da ga preimenuje u direktni federalni porez. Kantoni i komune bili su jedine uprave koje su imale pravo da naplaćuju porez. Švajcarska federacija nije imala za cilj da ograniči slobode kantona, već je jedan od ciljeva bilo oslobađanje od poreskog opterećenja kojeg je nametnuo car u želji da izvuče deo njihove poslovne dobiti pomoću različitih nameta. NEMAČKA-Jedina velika Nemačka država bila je Prusija. Bečki kongres 1815. god.zamenio je sveto rimsko carstvo koje je činilo više od 240. država nemačkom konfederacijom. Mnogi Nemci priželjkivali su slobodnu ujedinjenu nacionalnu državu liberalnog oblika vladavine poput onog u Britaniji. Želeli su ustav koji bi garantovao zastupljenost stanovništva, suđenje uz prisustvo porote i slobodu govora. Ova unija borila se za ukidanje 39. poreskih carinskih granica koje su postojale između nemačkih država i za uvođenje jedinstvene carinskezone Nemačke. To je sprovedeno pažljivo oblaikovanom glavnom poreskom reformom i snižavanjem carinskih dažbina. Prusija je zaključila sporazum o slobodnoj trgovini sa Francuskom. Oto Fon Bizmark je imenovan za premijera. On je nastavio da prikuplja dodatne poreze na osnovu budžeta iz 1861. god. Braneći stav da u ustavu nije predviđeno rešenje za slučaj bezizlaznog položaja pa otud mora da primeni budžet iz prethodne godine. SJEDINJENE DRŽAVE- Da bi naterao kolonije da plate deo troškova odbrane imperije i da bi prikupio prihod oarlament donosi tzv. Zakon o žigu bez ikakve rasprave. Stanovnici kolonija morali su da kupuju i koriste poseban papir sa žigom za sva zvanična dokumenta i novine. Britanski parlament povukao je zakon o žigu 1766. godine zbog zahteva ekonomski ugroženih trgovaca iz Britanije. Svrha zakona o čaju bila je da se spasi britanska istočno indijska komoanija od bankrota. Savezni američki zakon iz 1791. godine uveo je akcize na viski. BRITANIJA-Britanska vlada na čelu sa Margaret Tačer uvela je porez po glavi. Pomenuti porez ne samo da ima ekonomskih majkavosti već je nepravedan sa socijalnog stanovišta. Plaćanje poreza je obavezno. Prvi put je uveden u Škotskoj 1989. godine a godinu dana kasnije u Engleskoj. 20. DIREKTNI POREZI Prema osnovici porezi se mogu naplaćivati prema dohotku, bogatstvu i potrošnji. Direktni porezi zaračunavaju se na dohodak preduzeća i pojedinca kao i na imovinu. Pomenuti porezi uključuju poreze na dohodak preduzeća, poreze na dohodak i porez na bogatstvo. POREZ NA DOHODAK PREDUZEĆA-Međunarodni aspekt oporezivanja dohotka preduzeća odnosi se zapravo na oporezivanje transnacionalnih korporacija. Porezi na dohodak preduzeća mogu se naolaćivati na nekoliko načina . To su klasični inegrisani dvojni sistemi i sistem prepisivanja. Osnovne karakteristike pomenutih sistema su sledeće: klasični metod predstavlja jednu krajnost. Prema ovom metodu preduzeće se posmatra kao zasebna jedinica odvojena od svojih akcionara. Korporacijae plaćaju

porez bez obzira na to da li se zarada raspoređuje ili ne. Dohodak akcionara oporezuje se uprkos činjenici da je korporacija već platila porez na svoj profit. INTEGRISANI metod predstavlja drugu krajnost koja je važna u teorijskom smislu. Korporacija se posmatra samo kao skup akcionara. Porez na dohodak preduzeća se ukida dok akcionari plaćaju porez na svoj udeo korporacijskih prihhoda. DVOJNI metod predstavlja sredinu između dva prethodna krajnja sistema. Korporacija plaća porez po stopi koja je niža ukoliko dolazi do podele zarade nego u slučaju da te raspodele nema. PRIPISIVANJE je još jedan posredni sistem za oporezivanje korporacija. Za razliku od dvojnog sistema poreska olakšica se obezbeđuje na nivou akcionara. Vlasti nekoliko saveznih država sad primenjuju jedinstveni metod za oporezivanje TNK. Ako se primenjuje jedinstveni metod onda poreski organi dovode u vezu izdatke za prodaju, imovinu ili platni spisak filijale koja je u njihovoj nadležnosti sa istim izdacima samo globalnih razmera u slučaju TNK. Ujednačavanje profita u svim fazama proizvodnje i trgovine kao i na svim međunaronim lokacijama nije tendencija koja preovladava. Privredna javnost oštro se suprostavlja ovakvom metodu oporezivanja. Ovo protivljenje ne proističe samo zbog povećanih administrativnih troškova za TNK već je i u suprotnosti sa odredbama američkog ustava po kojima je federalna vlada zadužena za spoljnu trgovinu. Konkurencija u poreskoj politici uglavnom snižava poreze dok harmonizacija poreza može u principu da ih poveća. Prihod od kapitala ima visok stepen mobilnosti. Ovo je postalo još izraženije od 1999. godine kada je uveden evro. POREZ NA DOHODAK PREDUZEĆA U EVROPSKOJ UNIJI- Razlike u sistemima I stopama poreza na dohodak preduzeća ukazujuna deformacije u oblasti poreske neutralnosti za investiranje u okviru EU. Porez na dohodak preduzeća iskrivljuje drugu važnu varijablu za preduzeća koja se odnosi na oblik I nivo finansiranja.

21. INDIREKTNI POREZI Indirektni porezi naplaćuju se na proizvodnju i potrošnju robe i usluga. Oni utiču na maloprodajnu cenu, samim tim i na obrasce razmene i potrošnje. Indirektne poreze plaća krajnji potrošač.POREZ NA PROMET- Porezi na promet su naplate koje država primenjuje na svu oporezivu robu i usluge izuzev na one koje podležu akcizama. Postoje dve metode za naplatu poreza na promet. Prvi je kumulativni, višefazni kaskadni metod, a drugi se naziva porez na dodatu vrednost. Kumulativni višefazni kaskadni metod primenjuje se svaki put kada dolazi do kupoprodaje robe i usluga prilikom plaćanja. POREZ NA DODATU VREDNOST- Ovaj način plaćanja poreza na promet primenjuje se svaki put kada se neko dobro ili usluga proda, ali odnosi se samo na onu vrednost koja se dodaje u pojedinim fazama proizvodnje. PDV je razlika između nabavne i prodajne cene. Primenjuje se samo u početku proizvodnog procesa a završava u fazi prodaje na malo za krajnjeg potrošača. PDV ne pravi razliku između proizvodnje namenjene za strano tržište. AKCIZE- su oblik posrednog poreza koji se naplaćuje u svrhu prikupljanja javnog prihoda. Primenjuje se na duvan, alkoholna pića i tečna goriva. Ove dažbine naplaćuju se samo jednom i to obično u fazi proizvodnje ili uvoza. Drugo svojstvo akciza je da su one uglavnom visoke u poređenju sa drugim vrstama poreza.

22. BUDŽET EVROPSKE UNIJE

Budžet, budžetski prihod i rashod spadaju među najvažnije instrumente koje neka ekonomska ili politička organizacija može da upotrebi da bi ispunila svoju ulogu. Budžet treba da pokrije ne samo administrativne troškov, već i da raspolaže sredstvima za intervenciju u ekonomiji. Sopstvena sredstva budžeta EU predstavljaju jednokratni poreski prihod koji se dodeljuje EU. Ona se automatski povećavaju bez i jedne potrebe za dodatim odlukama nacionalnih vlada. Carine i prelevmanina agrarne proizvode predstavljaju prirodne prihode jedne carinske unije. PROBLEMI: budžetski rashod i prihod EU nisu bili povezani ni sa potrebom EU da utiče na privredni život u EMU niti sve donedavno sa privrednim bogatstvom država članica. Kada se države članice EU dogovaraju da sprovede zajedničku politiku može se takođe očekivati da će se možda sredstva dodeljena za tu svrhu preneti nagore, u pravcu institucija EU. Problem je u tome što države članice smatraju EU odgovarajućim nivoom za sprovođenje zajedničkih politika u određenim slučajevima ali prilično su nepopustljive kada se moraju stvoriti nova sredstva. U nemogućnosti da poveća ili značajno reorganizuje potrošnju EU treba da nastavi sa pokušajima da usaglasi sopstvene izdatke sa izdacima država članica. Država koja je u budžetu neto platiša ne treba da se posmatra kao gubitnik u poslu integracije već pre kao učesnik koji u nečem drugom ostvaruje korist, kao što je na primer bezbedan, neograničen, dugoročan slobodan pristup robe i usluga te države na tržišta država partnera. Ovo su najvažnije koristi zbog kojih se države integrišu.ZAKLJUČAK:Transferi između regiona mogu da povećaju ekonomsko približavanje i pojačaju koheziju EU.

23. POSEBAN KARAKTER POLJOPRIVREDE Vlade se mešaju u poljoprivrednu proizvodnju još od vremena kada je Josif savetovao Faraona da tokom sedam rodnih godina skuplja žito za sedam gladnih godina. Trgovina poljoprivrednim proizvodima bila je uglavnom slobodna. Rat između Nemačke i Francuske 1871. godine ali i recesija primorali su većinu država da napuste koncept liberalne trgovine poljoprivrednim proizvodima. Vlade su podržale domaću proizvodnju hrane kako bi se u slučaju rata, krize, ekonomskih blokada, iz inostranstva i prirodnih katastrofa ublažila situacija u državi. Poljoprivredna proizvodnja zavisi od prirodnih uslova. Pod tim se ne podrazumevaju samo biološki ciklusi već i klima, suše, poplave, požari, zemljotresi i štetočine. Poljoprivreda nije samo proizvodni sektor privrede već i važan porošač robe i usluga. U agrarnom sektoru vrši se nabavka mašina, saobraćajne opreme, hemijskih proizvoda...

24. CILJEVI Tokom pregovora 1956. godine o ostvarenju EU Francuska je insistirala na uključivanju poljoprivrednih proizvoda u carinsku uniju. Navodi se 5 ciljeva zajedničke poljoprivredne politike. Zpp će povećati produktivnost u poljoprivredi , mora da obezbedi prikladan životni standard , da stabilizuje tržišta i da obezbedi dostupnost snadbevanja. EU je obavezna da usvoji ekonomsku politiku koja se zasniva na načelu otvorene tržišne privrede sa slobodnom konkurenciom. Zpp ima dve dimenzije, unutrašnju i spoljnu. Unutrašnja dimenzija: Zajednička poljoprivredna politika treba da garantuje utvrđeni nivo cena na domaćem tržištu EU. Spoljna dimenzija: Zpp održava najniži nivo cena za uvoz poljoprivrednih proizvoda.

25. SPROVOĐENJE

Šest država osnivača EU su pregovorima u Strezi 1958. godine u obliku i pravcu Zpp tekli relativno lako. Zajednički cilj bio je da se sačuva i ojača porodična poljoprivredna proizvodnja kao okosnica evropske poljoprivrede. Zpp je počela da se primenjuje 1962. godine. Za tržišnu organizaciju Zpp EU je izabrala sistem varijabilnih prelevmana i kvota na uvoz. Francuska bi dobila slobodan pristup poljoprivrednom tržištu EU a sam sistem podržale bi politike cene umesto isplate dohotka.

26. FUNKCIONISANJE I POSLEDICE Zpp pokriva gotovo celokupnu poljoprivrednu proizvodnju unutar EU. Jedini važan poljoprivredni proizvod koji ne ulazi u okvir ove politike jeste krompir. Tržišna organizacija Zpp i sistem potpore ceni pšenice. Ova politika počiva na tri različite vrste cena. To su ciljna cena, donja granična prag cena i interventna cena. NOVČANE KOMPEZACIJE: Cene poljoprivrednih proizvoda izražavale su se u zajedničkim obračunskim jedinicama a zatim pretvarale u nacionalne valute država članica. Kada se devizni kurs nije menjao ove konverzije nije bilo teško izvršiti. Godine 1969. došlo je do devalvacije francuskog franka i revalvacije nemačke marke. To je dovelo do promene pariteta cenaza poljoprivredne proizvode na tržištu EU. Da bi izbegla neravnotežu u unutrašnjoj poljoprivrednoj razmeni EU je uvela novče kopezacije za devzo ujednačaanje. Onog trenutka kada u nekoj džavi EU dođe revalvacije valute ona izdaje kompezantorni iznos na izvoz poljoprivrednih proizvoda kako bi dala subvencije. Ako neka država EU devalvira svoju alutu, postupak je suprotan. Dolazi do oporezivanja izvoza sa kompenzatornim iznosom tj. Do subvencionisanja uvoza. Novčane kompenzacije predstavljaju poreze i subvencije za uvoz i izvoz u unutrašnjoj poljoprivrednoj razmeni EU. POTROŠAČI: Jedno od postignuća Zpp bilo je garantovanje zaliha hrane iz domaće proizvodnje. Ako se zanemari poreklo poljoprivrednih proizvoda onda se zalihe garanzovane hrane mogu postići na jeftiniji način. Sistem varijabilnih prelevmana i garantovanog otkupa agrarnih proizvodapo utvrđenim cenama usmeren je na podršku dohotka poljoprivrednika. Jedan od ciljeva Zpp, kako to predviđa ugovor iz Rima je da snadbevanje potrošača mora da bude po prikladnim cenama. Cene agrarnih proizvoda koji predlažu tržišnoj organizaciji Zpp nalaze se na istom nivou kao i najviše cene tih proizvoda. STRANE ZEMLJE: Zaštita dohotka poljoprivrednika unutar EU postiže se, između ostalog i ograničenjem konkurencije iz trećih zemalja na tržištu EU. Utom slučaju koristi se efikasan i fleksibilan sistem varijabilnih prelevmana na uvoz poljoprivrednih proizvoda. EU je u isto vreme najveći uvoznik agrarnih proizvoda u svetu. EU ima neosporan uticaj na cenu agrarnih proizvoda, zbog velikog udela u svetskoj trgovini ovim proizvodima. EVROPSKA EKONOMSKA INTEGRACIJA: Uprkos znatnom uvozu i izvozu agrarnih proizvoda i hrane EU u odsustvu tržišne organizacije Zpp uvoz ovih artikala bio bi veći a izvoz manji. Subvencije i rast produktivnosti doprineli su da je EU od neto uvoznika postala neto izvoznik nekih poljoprivrednih proizvoda. Zpp sprečava neometanu međunarodnu podelu rada i specijalizaciju. Na države koje izvoze poljoprivredne proizvode, Zpp utiče veoma nepovoljno, dok one koje uvoze hranu imaju korist od subvencionisanog izvoza poljoprivrednihproizvoda EU. EVROPSKI FOND ZA RAZVOJ I GARANCIJE U POLJOPRIVREDI: Evropski fond za razvoj i garancije u poljoprivredi osnovan je 1964. godine da bi pomogao fundcionisanje zajedničke poljoprivredne politike. 2003. godine ovaj fond raspolagao je

sa gotovo 45 milijardi evra. Izdaci iz odeljenja za razvoj pokrivaju troškove strukturne politike. Jedan od glavnih problema Zpp povezan je sa refundiranjem za izvoz agrarnih proizvoda EU u treće zemlje. STUKTURA POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE: Tržišna organizacija Zpp prevashodno je bila usmerena na zaštitu dohotka poljoprivrednika. Strukturna pitanja kao što su tehnička modernizacija, veličina gazdinstva, i zapošljavanje u oblasti agrara bila su prepuštena nacionalnim vlastima. SAD nalazile su se na čelu zemalja koje su se opirale zaštiti poljoprivrede u EU i Japanu. One su zahtevale da poljoprivreda čini stožer runde u Dohi. Evropa nastoji da racionalizuje i proporcionalno smanji godišnji budžet za poljoprivredu. Najveći proizvođači poljoprivrednih proizvoda u EU su: Francuska, Italija, Nemačka, Španija, Britanija, koje su zajedno proizvodile 3/4 ukupnog poljoprivrednog autputa EU. Holandija je relativno mala država u EU ali je njen dooprinos u ukupnom obimu poljoprivredne proizvodnje EU bio preko 5%. POLJOPRIVREDNICI: Najbolji odgovor na pitanje da li tržišna organizacija Zpp pomaže poljoprivredniku da otpočne sa agrarnom proizvodnjom, ostane u tom poslu ili ga skroz napusti, dobija se ako se razmotri situacija kada ova politika nije postojala. Većina poljoprivrednika živi u području gde su zakupi niži od onih u gradskim područjima.

27. REFORME Mansholtov plan obuhvatao je skup predloga na osnovu kojih je do 1980. godine trebalo da dođe do promene oblika Zpp. Na osnovu plana predviđalo se povećanje veličine poljoprivrednih gazdinstava njihova specijalizacija i modernizacija oduzimanje 5 miliona hektara obradivog zemljišta i smanjenje broja zaposlenih u sektoru poljoprivrede u okviru 15. država EU sa 10 miliona koliko ih je bilo 1968. godine. Postojala je dobra prilika da se promeni Zpp. Bilo je to nakon prvog proširenja EU 1973. godine . Očekivalo se da će ovo podstaći Britaniju da se zalaže za smanjenje podrške cenama u okviru Zpp. Cilj ovih mera bio je da proizvođači šećera snose deo troškova Zpp za ovu vrstu proizvoda dao i da se smanji proizvodnja. Do prve prave reforme Zpp od vremena njenog uvođenja došlo je 1992. godine. Sa Makšerijevim planom. Glavne odlike Makšerijeve reforme obuhvataju smanjenje cena za žitarice i goveđe meso kako bi se približile onim nivoima koji vladju na svetskom tržištu. Agenda 2000 trebalo je da doprines reformama EU i da stvori uslove za proširenje na istok. Plan reformi koji je predložen sredinom 2002. godine prekinuo bi vezu između intervencije i proizvodnje. Subvencije za poljoprivredu usmerile bi se na očuvanje seoskih područja. Izvozne subvencije značajno bi se smanjile. Francuska uz podršku Nemačke odložila je ideju o reformi Zpp do 2006. godine.

28. ZAJEDNIČKA POLITIKA U OBLASTI RIBARSTVA Ribarstvo nijebila značajna privredna delatnost prvobitnih 6 država članica EU. Evropska unija počela da razvija zajedničku ribarsku politiku sredinom 60-ih godina prošlog veka.Francuska je bila glavni zagovornik ove politike budući da je njena ribarska industrija bila veoma zaštićena. NAČELA: načelo jedinstva, načelo periodičnosti, načelo ravnoteže, načelo univerzalnosti, načelo specifikacije. Ugovor iz Rima uvodi dve kategorije budžetskih izdataka EU. To su obavezni i neobavezni izdaci.

POSTUPCI USVAJANJA BUDŽETA-postupak usvajanja budžeta koji treba da poštuju evropska komisija, evropski savet i evropski parlament. Propisani postupak za narednu budžetsku godinu počinje 1.7. a završava se 31.12. IZDACI-Evropski parlament, savet i evropska komisija moraju unapred da se slože o glavnim prioritetima u predstojećem srednjoročnom periodu. Cilj tih dogovora je da se uvede obavezan srednjoročni finansijski ikvir za rashodeEU poznat kao finansijska prognoza prognoza. Finansijska prognoza razlikuje se od indikativnog finansijskog programiranja po tome što su gornji limiti obavezni za sve strane u internsttucionalnim sporazumu. Tri institucije složile su se da poštuju godišnje plafoneza svaku stavku u budžetskom rashodu. Gornji limiti moraju da budu dovoljno široki kako bi omogućili fleksibilnost potrbnu za upravljanje budžetom. PRIHOD-Do 1970. godine budžet EU finansira je nacionalnim doprinosima država članica. Nakon toga EU dobila je sopstvena sredstva uključujući carinske dažbine prelevmane na agrarne proizvode i sredstava iz osnovice poreza na dodatnu vrednost u visini od 1%. Evropski savet usvojio je 1970. godine predlog evropske komisije da se uvede zajednička ribarska politika. Do pune primene ove politike u praksi došlo je tek 1983. gobine. Počev od 2003. godine EU ima novu politiku ribarstva.

29. POLITIKA KONKURENCIJE Konkurencija na slobodnom tržištu oruža najšire poslovne mogućnosti za sve učesnike i obezbeđenje najbolju alokaciju rasursa. Konkurancija poboljšava efikasnost upotrebe faktora proizvodnje. MONOPOL-Koristi od povećane konkurencije realizovaće se samo ako se preduzeća takmiče i ne ulaze u tajne sporazume da bi izbegli konkurenciju. Konkurencija podstiče inovaciju. Konkurentnost preduzeća ima dva aspekta: nacionalni i međunarodni. Konkurentno preduzeće je ono koje može da stvara profit a da nije zaštićeno ili subvencionisano. Relativna relativnost postoji u slučaju diskriminacije cena. Indeks specijalizacije trgovine daje podatke o specijalizaciji za izvoz integrisane zemlje u odnosu na ostale partnerske zemlje u grupi. Konkurentnost robe i usluga jedne zemlje može se povećati obezvređivanjem domaće valute ili smanjenjem zarada. Najvažniji način za povećanje konkurentnosti je povećanje produktivnosti. STRUKTURA TRŽIŠTA- STRUKTURA se odnosi na organizacija proizvodnje i distribucije. Ona uređuje broj i veličinu kupaca i prodavaca;diferencijaciju proizvoda između kupaca i prodavaca. PONAŠANJE utvrđuje kako se preduzeća ponašaju u svom poslovanju. UČINAK se odnosi na ciljeve ekonomske organizacije kaošto su efikasnost, tehnološki napredak, raspoloživost robe i potpuno iskorišćavanje resursa. Najuobičajeniji pokazatelj strukture tržišta ili stepena konkurencije je odnos autputa industrije, prodaje, investicija ili zaposlenosti koji se može pripisati jednom podskupu od ukupnog broja preduzeća u toj industriji. INOVACIJE-Promena cena sirovina energije radne snage ili transporta i komunikacija. Snadbevanje klijenata koji imaju najteže zahteve može da pokrene proces inovacije. Promena potreba potrošača. Proces tehnološke promene izaziva postojanje neiskorišćenih mogućnosti za rešavanje problema. Ima tri zasebne ali međusobno povezane faze: PRONALAZAK, INOVACIJA I ŠIRENJE. Inovacija menja skup faktora koji se koriste u proizvodnji ili potrošnji robe i usluga. Savršena konkurencija uklanja sa tržišta neefikasna preduzeća a u isto vreme nagrađuje ona koja su uspešna. INTRAINDUSTRIJSKA TRGOVINA- Konkurencija preduzeća iz partnerskih zemalja nije istisnula iz poslovanja preduzeća u zemljama EU. Ova pojava poznata je kao

intraindustrijska trgovina. Suorotni očekivanjima teorije o početnoj raspodeli faktora intraindurtijsko prilagođavanje je postalo dominantno i donelo manje troškova nego što bi to bio slučaj sa intraindustrijskim prilagođavanjem. Intraindustrijska trgovina odnosi se na trgovinu diferenciranim proizvodima. Ovo nastaje onda kada jedna zemlja istovremeno izvozi i uvozi proizvode koji za potrošače predstavljaju bliske supstitute. Jedna od najistaknutijih osobina liberalizacije trgovine u EU bio je porast intraindusrijske trgovine praćen skromnim troškovima prilagođavanja. Industrijska trgovina nije zasnovana na razlikama u početnoj raspodeli faktora među državama. Intraindustrijska trgovina može se opisati u terminima monopolističke konkurencije i diferencijacije proizvoda.EVROPSKA UNIJA- Osnovna peavila EU o politici konkurencije mogu se naći u ugovoru iz Rima i odlukom evropskog suda pravde ne bi trebalo da postoje barijere na unutrašnju trgovinu. Sloboda kretanja robe usluga ljudi i kapitala sadržana je u članu 3. rimskog ugovora. Evropska unija ne toleriše nikakvu diskriminaciju na osnovu nacionalnosti. Odredbe o nacionalnom porezu ne smeju diskriminisati robu koja potiče iz ostalih država članica EU. Član 130. zahteva kako od unije tako i od zemalja članica da obezbede neophodne uslove za konkurentnost evropske industrije. Pojedinačnaa ekonomska sloboda mora se ojačati pravilima tržišne konkurencije. Cilj ovakvog pristupa je da se izvrši alokacija faktora prema kriterijumima efikasnosti i tako doprinese povećanju prosečnog životnog standarda. Dva člana ugovora iz Rima određuju postupke preduzeća. Član 85. odnosi se na ograničenje konkurencije dok član 86. zabranjuje zloupotrbu dominantnog položaja preduzeća.

30. DOMINANTAN POLOŽAJ Oreduzeća mogu posedovati veštine inoviranja ne samo za proizvode već i za oblast rukovođenja i planiranja.Dominantan položaj na tržištu može se postići putem menadžera i akvizicija preduzeća. Preduzeće može postići ili čuvati svoj dominantan položaj kroz prakse anti-konkurentnog poslovanja. Dominantan položaj može se osvojiti kroz konkurentnu i riskantnu politiku utvrđivanja cena. Član 86. ugovora iz Rima odnosi se na pitanje dominantnog položaja na tržištu. On ne zabranjuje posedovanje dominantnog položaja ex ante već njegovu zloupotrebu. Ovaj član ima samo ex post efekat. Da bi utvrdila da li je došlo do narušavanja tržišta EU, komisija posmatra tri faktora: postojanje dominantnog položaja, njegova zloupotreba, i negativan uticaj na razmenu između zemalja članica.

31. DRŽAVNA POMOĆ Cariska i necarinska zaštita dozvoljavaju zaštićenim dobavljačima da odrede više cene na lokalnom tržištu nego što bi bio slučaj kod slobodnog uvoza. Subvencije idu domaćim proizvođačima ali ne direktno od potrošača već pre od poreskih obveznika ka vladi a onda proizvođačiam. U slučaju nesavršenosti kao što su ekstremni efekti ekonomija obima nesavršena mobilnost faktora i nepovratni troškovi intervencija može biti opravdana. Član 92. rimslog ugovora uočava ovaj problem i uvodi zakonsku regulativu. On zabranjuje svaku pomoć koja deformiše ili preti da deformiše konkurenciju među zemljama članicama. Pomoć koja se može smatrati saglasnom sa ugovorom dodeljujese za projetke koji su od interesa za EU kao i pomoć koja se daje za regionalni razvoj onih područja gde je životni standard izuzetno nizak. Komisija može dozvoliti pomoć na sledećim načelima: privremenost, selektivnost, transparentnost i prikladnost. Komisija primenjuje dva kriterijuma: kompenzatorna

opravdanost i transparentnost. Pomoć za industrijsko istraživanje može biti do 50% od troškova, dok pomoć za predkonkurentni razvoj može biti do 25% od troškova. Države članice moraju izvestiti komisiju o svim pojedinačnim paketima pomoći za projekte koji premašuju 25. miliona ekoja. Državna pomoć beleži najveći rast tokom recesije 1993. godine a potom počinje da opada s obzirom da evrozona ima striktna ograničenja javnih rashoda. Nemačka, Francuska i Italija imale su najveći obim državne pomoći u privredi i ako je državna pomoć po glavi stanovnika bila najveća u Luksemburgu i Finskoj a najmanja u Grčkoj i Britaniji.

32. TEORIJA CARINSKE UNIJE Carinska unija je oblik integracije koja se najviše istražuje i predstavlja najpreciznije razvijeno područje neoklasične teorije o privrednoj integraciji i zonama preferencijalne trgovine. OBLICI- Međunarodna ekonomska integracija između najmanje dve države može spadati u sledećih sedam teorijskih oblika: Sporazum preferencijalnoj carinskoj tarifi među državama predpostavlja da su carine na trgovinu između država potpisnica niže u odnosu na carine koje se zaračunavaju na trgovinu sa trećim zemljama. Delimična carinska unija obrazuje se kada države učesnice zadržavaju svoje početne tarife na uzajamnu trgovinu i uvode zajedničku spoljnu carinsku tarifu na trgovinu sa trećim zemljama. Zona slobodne trgovine je sporazum između država u vezi sa uklanjanjem svih carinskih i kvantitativnih ograničenja na uzajamnu trgovinu. Svaka država u ovoj zoni zadržava svoju sopstvenu carinsku tarifu i druge trgovinske propise sa trećim zemljama. U carinskoj uniji države učesnice ne samo da uklanjaju carinska i kvantitativan ograničenja na trgovinu unutar grupe već uvode i zajedničkuspoljnu carinsku tarifu na trgovinu sa trećim državama. Ekonomska unija među državama podrazumeva ne samo postojanje zajedničkog tržišta već i harmonizaciju budžetske monetarne industrijske regionalne, saobraćajne i drugih ekonomskih politika. Potpuna ekonomska unija među državama pretpostavlja uniju sa jedinstvenom ekonomskom politikom i nadnacionalnom vladom sa velikim ovlašćenjem na području ekonomije. Spontana ili tržišna integracija nastaje pod uticajem delovanja transnacionalnih korporacija, banaka i drugih finansijskih institucija često bez učešća njihovihz vlada domaćina, dok formalna ili institucionalna integracija zahteva zvanični sporazum između vlada kako bi se uklonila odabrana ili sva ograničenja na trgovinu i kretanja faktora u njihovim ekonomskim odnosima. STATIČKI MODEL-PRETPOSTAVKE-Carinske dažbine naolaćuju se kao procenat vrednosti robe. Tarifne stope iste su kako za finalne proizvode, tako i za faktore proizvodnje, tako da je stopa nominalne zaštite jednaka stopi efektivne zaštite. Tarife su jedini instrument trgovinske politike, necarinske barijere ne postoje. Sve države imaju pristup istoj tehnologiji a razlikuju se samo po svojoj početnoj raspodeli faktora. Preduzeća i vlasnici resursa savršeno su obavešteni o svim tržištima dok su potrošači potouno upoznati sa robom i uslugama. MODEL DELIMIČNE RAVNOTEŽE-Model delimične ravnoteže odnosi se na tržište jednog dobra. Najznačajnije ekonomske politike u EU kao što su zajednička trgovinska politika (carinska unija) ili zajednička poljoprivredna politika uglavnom se oblikuju orema interesima domaćih proizvođača dok se interesi potrošača u velikoj meri zanemaruju. Međudržavna zamena nastaje kada jedna država zameni drugu kao izvor ponude nekog dobra. Međurobna zamena se dešava kada se jedna vrsta roba zameni, barem na granici, za drugu vrstu roba što nastupa kao posledica promene relazovnih

cena. Efekte širenja trgovine međutim, ne bi trebalo preterano naglašavati. Potrošački višak definiše se kao razlika između ukupne procene potrošnih dobara od strane potrošača i ukupnog troška za njihovo dobijanje. Ako se uklopi skup necarinskih barijera efekat na domaće potrošače i proizvođače bio bi isti kao i u situaciji kada je tarifa bila uklonjena. ZAŠTITA-Izbor države a da zaštiti svoju industriju može se dovesti u pitanje od samog početka. Postoje barem dva dobra razloga: prvo, nove barijere trgovini mogu izazvati kaznene mere onih stranih država u kojima domaći izvozniciveć imaju interes;drugo i suptilnije ako postoje repromaterijali sve trgovinske barijere podižu cene uvoznih inputa. Ako bankari, investitori i preduzetnici nisu spremni da prihvate kratkoročne gubitke kao ulaganja ka dugoročnim dobicima bez intervencije vlade to je onda jasan pokazatelj da tržište ne smatra preduzeće sposobnimza ostvarivanje dobiti pa prema tome ne zaslužuje carinsku zaštitu.DA LI POSTOJI SUPERIORNIJA POLITIKA OD STVARANJA CARINSKE UNIJE-Jednostrana nediskriminatorna smanjenja uvoznih tarifa mogu izgleda ti kao bolja politika od stvaranja carinske unije. Čini se da je bolje ostvariti isključivo stvaranje trgovine kao posledicu jednostranih tarifnih sniženja nego obrazovati carinsku uniju koja prouzrokuje kako stvaranje tako i skretanje trgovine. Carinska unija nudi ukidanje tarifa u carinskoj uniji država partnera. Uprkos troškovima za skretanje trgovine u carinskoj uniji odnosi razmene država članica mogli bi da se okrenu u njihovu korist, tako da bi uzevši uobzir svaka država članica možda bila u boljem matrijalnom položaju nego u slučaju jednostranog smanjenja tarifa. Što je više država u jednoj carinskoj uniji to ce potencijalna tražnja i potrebe za kompenzacijom biti veće. Ako se šeme kompenzacije prihvate u stvarnosti one često predstavljaju produkte političkog cenkanja a ne samo produkte ekonomskog uticaja na integraciju. Neekonomski razlozi igraju istaknutu ulogu u ekonomskim integracijama. Iskustvo EU njeno stvaranje i proširanja najbolje pokazuju da politička razmatranja igraju važnu ulogu u integraciji. MODEL OPŠTE RAVNOTEŽE-Model dinamične ravnoteže razmatra tržište jednog dobra. Takav model predpostavlja da su sve cene različite od cene dobra koje se posmatra nepromenljive. Model opšte ravnoteže razmatra sva tržišta. Sve cene su promenljivea konkurentska ravnoteža zahteva da sva tržišta brzo rasprodaju robu. Model je uključivao punu specijalizaciju i nepromenljive troškove. Carinska tarifa je promenila strukturu proizvodnje i relativnih cena. Potrošnja domaćeg dobra raste, dok uvoz i izvoz opadaju.DINAMIČKI MODEL-Umesto da razmatraju samo mogućnost trgovine robama, dinamički modeli analiziraju mogućnost alokacije resursa kroz vreme. Dinamički uticaji koji takođe, uključuju efekte akumulacije, dalje potiskuju tehnološka ograničenja i obezbeđuju grupi dodatni bonus rasta izazvan integracijam. Trgovinski tokovi ne ostaju konstantni oni se razvijaju i menjaju tokom vremena. Kašnjenja u reakciji od strane država i potrošača u jednoj carinskoj uniji mogu biti izazvana okretanjem ka robnim zalihama.SPECIJALIZACIJA I EKONOMIJA OBIMA-Ekonomija obima se odnosi na odnos izmeđupotrebnih inputa i reakcije autputa sa uticajem koji vrši na troškove. Ekonomija obima uključuje nekoliko stvari od jednostavnog tehničkog uticaja na obim, do takvih fenomena kao što su obrađivanje složenih informacija, upravljanje, kontrola i poboljšavanje nezavisnih aktivnosti i iskustvo.Proizvodnja velikih razmera je privlačna i rentabilna samo ako postoji siguran pristup širokom i rastućem tržištu. Ekonomija obima je najveća u oblasti saobraćajne opreme, elektronike, kancelarijskih mašina,

hemijskih oroizvoda i drugih industrijskih proizvoda. Adam Smit je istakao da je specijalizacija ograničena dometom tržišta. Uklapanje carinske tarife ima pozitivan efekat: svi potrošači mogu da kupe veću količinu roba po nižoj ceni a zarada proizvoda se povećala. Rezultat napred rečenog naziva se efekat smanjenja troškova. Vlade u carinskoj uniji mogu da sarađuju kako bi izvršile ravnomernu raspodelu rastućeg prihoda od obima u industrijama. Na savršeno konkurentnim tržištima cena je jednaka graničnim troškovama. ODNOSI RAZMENE-Odnosi razmene jesuodnos cene jednog dobra kojeg država izvozi podeljene sa cenom dobara kojeg ta ista država izvozi podeljenesa cenom dobra kojeg ta ista država uvozi. To je odnos količine uvoza koji se može dobiti u zamenu za izvesnu količinu izvoza ili na drugi način to je relativna cena uvoza u odnosu na izvoz. Kako sa monopolom tako i sa monopsonskom moći kao i sa odsustvom promena u spoljnjem svetu, carninska unija dospeva u lošu situaciju zbog svoje želje da poveća trgovinu. Ova situacija može da se nazove osiromašujuća carinska unija. Efekti odnosa razmene carinske unije nemaju samo spoljnu dimenziju, već i unutrašnji značaj. Uklanjanje tarifa i kvota na trgovinu i cene. U državama koje se nalaze u carinskoj uniji može da dođe do promene u produktivnosti zahvaljujući povećanoj konkurenciji i brzom uvođenju novih tehnologija. Poboljšanje odnosa razmene ne samo da je osnovni efekat već i jedan od najvažnijih ciljeva integracije trgovine u prerađivačkim industrijama zapadne evrope.

33. ZAŠTO SE DRŽAVE INTEGRIŠU Saradnja među državama u pogledu raspodele dobiti i gubitka neophodan je uslov uspešne integracije. Integracija duboko menja privrednu strukturu država učesnica koje moraju da preoblikuju pa čak i napuste utvrđene domaće monopole i praksu autrakcije. Teorija o carinskim unijama proučava ekstremne slučajeve i po svoj prirodi je intuitivna. Glavni cilj evropske integracije bio je da se zaštiti mir i onemogući rat između Francuske i Nemačke ekonomskim sredstvima. Inegracija je bila oruđe a ne sama po sebi cilj. Značajan talas teorijskih doprinosa teoriji i merenju međunarodne ekonomske integracije došao je tek nakon potpisivanja ugovora iz Rima. Zašto uopšte dolazi do međunarodne ekonomske integracije: pre svega države se integrišu da bi obezbedile pristup tržištima država partnera. One takođe žele da osiguraju i učvrste reforme upravljene na domaće tržište. Trgovinske barijere mogu da se prilagode u skladu sa preferencijama uključenih država. Poverenje među državama učesnicama. Otvaranje za trgovinu u vezi je sa većom konkurenciom koja slabi i smanjuje moć posebnih interesa i monopola. Ovi sporazumi mogu se upotrebiti kao pregovaračko sredstvo. Integracija može da bude rizičan poduhvat za neku malu državuu odnosu na protekcionizam u kratkom roku. Takođe može da pomogne dopuni i olakša multilateralnu trgovinu: ako su trgovina i ulaganja slobodni unutar grupe; ako se zajedničke spoljne barijere trgovini učine transparentnim i ako se ne povećeju u odnosu na situaciju pre integracije; ako grupa smanjuje svoje spoljnje barijere na trgovinu, ulaganje i mobilnost faktora; ako grupa nije zatvorena i ako se širi; ako su unutrašnja pravila jasna i prijateljska i ako postoji efektivan i pouzdan mehanizam za rešavanje sporova.

34. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA I MEĐUNARODNA TRGOVINA TRGOVINSKI PREGOVORI- Različite runde trgovinskih pregovora pod pokroviteljstvom gatt-a imaju značajan uticaj na svetske trgovinske dogovore u dugom

roku. Iskustvo je pokazalo da se pravi i značajni pregovori odvijaju samo između odabranog broja pregovarača. Do sad su to bili SAD i EU. Japan se pojavio kao treći glavni pregovarač 60-ih godina 20.veka. Dilonova runda pregovora o trgovini donela je relativno skromno smanjenje carinskih tarifa. Značajni pomak desio se tokom Kenedijeve runde kada su tarife na industrijsku robu smanjene u proseku za 35%. EU je zaštitila zajedničku poljoprivrednu politiku. Tokijska runda pregovora smanjila je carine na industrijske proizvode u proseku za trećinu. Ulkjučivanje poljoprivrednih proizvoda i necarinskih barijera u pregovore bio je veliki uspeh. URUGVAJSKA RUNDA- EU je uglavnom bila za režim liberalne međunarodne trgovine industrijskih proizvoda za razliku od poljoprivrednih proizvoda umerene zone. Osnovni principi gatt-a: nediskriminacija, reciprocitet, transparentnost, primena i nepristrasno rešavanje sporova. Glavni rezultati Urugvajske runde mogu se ukratko prikazati na sledeći način: carinske stope na industrijsku robu treba da se smanje za nešto više od trećine. Sad i kems grupa mogle su da poguraju pitanje trgovine poljoprivrednim proizvodima ka vrhu agende. Kompromis je uključivao delimičnu liberalizaciju trgovine u oblasti poljoprivrede: 1. Sve necarinske barijere treba pretvoriti u carinske tarife; 2. Pomenute tarife trebalo je smanjiti u poroseku za 36% 3. Potrebno je smanjiti subvencije za poljoprivrednu proizvodnju i izvozne subvencije u tom sektoru. Nivo trgovinske zaštite može da se izmeri na različite načine: prosečna carinska stopa, odnos plaćenih carinskih dažbina i ukupnog uvoza i odnos plaćenih carinskih dažbina i svih uvoznih proizvoda koji podležu plaćanju carine. Urugvajska runda pregovara o carinskim tarifama donela je najdublje promene u međunarodnim trgovinskim pregovorima u istoriji. Zemlje u razvoju i privrede u tranziciji našle su dobit u smanjenju carinskih tarifa uklanjanju necarinskih barijera kao i u liberalizaciji trgovine tekstilnim i poljoprivrednim proizvodima. One će biti u stanju da povećaju svoj izvoz ovih proizvoda. Relativno slobodna trgovina nijee nužno uvek najbolja politika koja donosi korist svima i svuda. RUNDA IZ DOHE- Runda iz Dohe koja je počela u Kataru 2001. godine razlikuje se od prethodnih rundi. Stara tehnička pitanja o carinskim tarifama i kvotama kao i osnovni predmet pregovora, zamenjena su veoma naelektrisanim političkim teškim socijalnim i osetljivim emocionalnim pitanjima. Prema radnom orogramu iz Dohe glavne oblasti pregovaranja su sledeće: POLJOPRIVREDA: svetska trgovina poljoprivrednim proizvodima opterecena je carinskim tarifama necarinskim barijerama i distorzijama koje ne postoje u trgovini drugim dobrima još od vremena velike depresije i protekcionizma 30ih godina prošlog veka. USLUGE: uslužni sektor privrede doprinosi više svetskom privrednom rastu i zaposlenosti nego bilo koji drugi sektor. INTELEKTUALNA SVOJINA: slaba zakonska zaštita daje mogućnost za proizvodnju i upotrebu falsifikata i kopirane robe i tehnologija bez plaćanja autorskih prava. STRANA DIREKTNA ULAGANJA: pregovarači će pokušati da definišu pravila za zaštitu stranih direktnihulaganja. PRAVILA KONKURENCIJE: neophodno je delovati kako bi se sprečili sukobi između nacionalnih organa protiv trustova, kako bi se sprečila upotrba nacionalnih pravila konkurencije kao sedstava za sprečavanje uvoza i da bi se uspostavio globalni sistem propisa i kontrole. JAVNA NABAVKA: pregovori su ograničeni na oitanja transparentnosti. ELEKTRONSKA TRGOVINA: pravila što drugačije tretiraju robu i usluge. ŽIVOTNA SREDINA: pregovori se odnose na vezu između pravila što i određenih trgovinskih obaveza koje su utvrđene multilateralnim sporazumima o životnoj sredini.

35. NECARINSKE BARIJERE Gatt je bio prilično uspešan u postizanju neprastalnog snižavanja carinskih tarifa na industrijska dobra tokom posleratnog perioda. Došlo je do bujanja necarinskih barijera koje su potkopale korisne efekte liberalizacije carinskih sniženja. Necarinske barijere su najsnažnije u grupi osetljivih roba i usluga. Primenom ugovora iz Rima uklonjene su carinske tarife i kvote na unutrašnju trgovinu u EU 1968. godine. Ove barijere funkcionišu kao uvone kvote ali ne donose prihod vladi. Necarinske barijere predstavljaju najznačajnije i najopasnije prepreke trgovini nejedinstvenim tržištima i proizvodnji i to oštrije nego što su to carinske tarife ikada bile. Najveća kritika necarinskih barijera je nedostatak transparentnosti. Ovakve barijere zaobilaze tržišne zakonitosti i tako uvode veće poremećaje, rizik i neizvesnost, ali one sprečavaju efikasnu prostornu i industrijsku lokaciju resursa investicija i specijalizacije. ANTIDAMPING- Ako vlada uoči da se ili da će verovatno neko dobro iznenada da se uveze u tu zemlju u velikoj količini ona može da uvede antidampišku carinu. Strani izvoznici mogu da izbegnu ovu prepreku promenom geografije proizvodnje. EU ima tzv. Klauzulu poslednji rok koja se odnosi na antidampiške carine. Mere antidampinga primenjuju se samo pet godina ukoliko se naknadno ne utvrdi da su damping i kršenje pravila ponovo uvedeni. Ako preduzeće prodaje proizvod u inostranstvo po ceni koja je ispod one cene po kojoj prodaje taj proizvod na svom domaćem tržištu to predstavlja damping. I damping i nanošenje štete neophodni su uslovi da se uvede antidampiška carina. Postojanje antidampiških mera može da ugrozi i smanji sve očekivane dobiti od trgovine koje mogu da nastupe kroz multilateralne napore u vezi sa slobodnom trgovinom. JAVNA NABAVKA- Vlada je na svim nivoima značajan potrošačroba i usluga. Ona može da koristi svoje politike nabavke ili da zaštiti domaće poslovanje i zaposlenost ili da utiče na geografiju proizvodnje i podrži mlade industrije tokom prvih nesigurnih koraka kako bi pomogla stvaranje komparativne prednosti te zemljie. Javna nabavka može takođe da se upotrebi kao instrument za primenu regionalne politike i kao pomoć za nepovoljan položaj određenih grupa stanovništva. Evropska komisija može da isključi strana preduzeća sa tržišta javne nabavke ako preduzeća EU nemaju recipročan pristup javnim ugovorima u državama iz kojih ova preduzeća potiču. TEHNIČKI STANDARDI- Roba koja se klasifikuje za carinske tarife i trgovinu oslobođenu od kvota u svim sporazumima o integraciji je ona koju su proizvele države unutar te grupe. Jedna važna necarinska barijera može može se otkriti u vidu standarda. Tehnički standardi razlikuju se od carinskih tarifa po tome što oni povećavaju proizvodnju i troškove poslovanja dok carinske tarife imaju dodatni efekat stvaranja prihoda za vladu. Tamo gde razlike u nacionalnim standardima zaista postoje, zaštita potrošača je osigurana dodavanjem upozorenja na proizvodu. Države članice EU imaju obavezu da unapred obaveste evropsku komisiju u vezi sa svim nacrtima propisa i standarda. BIROKRATIZAM- Takva mera ima nekog smisla u situacijhi kada je vlada želela da ograniči rastuće izdatke potrošača što je izazvalo kratkoročno oticanje u olatnom bilansu. Mera koja više odgovara može da bude akciza ili visok stepen na promet. Kada se uvozi roba čija efikasna proizvodnja zavisi od ekonomije obima i efekata krive učenja, idealno vreme za zaštitu je vreme pre nego što spoljni dobavljači osvoje veći deo domaćeg tržišta.NAČELA PREDOSTROŽNOSTI I PREVENCIJE- Sve vrste robe koje se legalno proizvode u EU mogu slobodno da učestvuju u razmeni u svim državama EU ukoliko

ne ugrožavaju javni moral ili život ili zdravlje ljudi , životinja ili biljaka. Načelo predostrožnosti odnosi se na proaktivan regulacioni metod. Prema ovom načelu, postoje specifični slučajevi koji su povezani sa određenim izlaganjem opasnosti i riziku. Načelo prevencije primenjuje se u situaciji kada se šteta već desila i kada postoji potreba da se suzbije ili smanji ponavljanje poznate vrste povrede i štete. PRAVILA O POREKLU ROBA- Pravila o poreklu koriste se kao necarinske barijere kako bi se sprečila roba sa visokim spoljnim sadržajem da dobije preferencijalni tretman u unutrašnjoj trgovini EU. Pravila o poreklu EU zasnivaju se na propisu 802/68 koji navodi četiri kriterijuma za utvrđivanje porekla nekog dobra u kojoj je: izvršena poslednja važna proizvodna operacija, se desila poslednja ekonomski opravdana operacija, je dobro opremljeno za svoju namenu ili se izrađuje novi proizvod ili odvija važna faza izrade. INVESTICIONE MERE U TRGOVINI- Uočeno je da su zahtevi za lokalnim sadržajem više zastupljeni od propisa u vezi sa izvozom ili zaposlenjem. UTICAJ NECARINSKIH BARIJERA NA EVROPSKU UNIJU- Necarinske barijere doprinose troškovima koji narastaju iz nekonkurentne segmentacije tržišta. One podstiču supstituciju uvoza i destimulišu racionalizaciju ulaganja. Saopštenje evropske komisije dalo je retroaktivmu procenu uticaja programa jedinstvenog tržišta. Njeni nalazi uključivali su: čvrst dokaz pozitivnih efekata programa jedinstvenog tržišta, rastuću konkurenciju između preduzeća, ubrzan tempo industrijskog restruktuiranja, širi asortiman proizvoda i usluga dostupnih javnom sektoru, industrijskim i domaćim potrošačima po nižim cenama.

36. EVROPSKA UNIJA U SVETSKOJ TRGOVINI Pošto je EU glavni međunarodni trgovinski blok ona ima izuzetno dubok uticaj na svetsku privredu. EU je i najznačajniji činilac u svetskoj trgovini uslugama. Osnovne izvozne usluge EU koje su doprinele pomenutom višku uključuju finansijske usluge, vazdušni saobraćaj, građevinarstvo, osiguranje i informacionu tehnologiju. Što je obim trgovine veći to je i međunarodni uticaj na konkurenciju i alokaciju resursa veći. Ako se ovo ima na umu onda EU ostvaruje dobre rezultate. UVOZ- Glavni partner u uvozu EU bile su SAD. Tokom vremena došo je do pomene u sastavu proizvoda u uvozu EU p s pehrabeni proitzvodi, sioine osnovni proizod neprestalno bi zamejivani indutrijsm prozvoima. Glavni razlozi za vprome g s okriti u tehologijama koje se bave utedm energije i reursa pronama relaivnh cena i visokiomstepenu samovojnsti poljoprrednih rozvoda iz umereog klimatskog pojsa. IZVOZ- Geografska strktura izoza roba slična j istom stavu uvoza. Glavno izvozno tržište EU 2000e godine bile su SAD. Četvrtina celokupnog izvoza EU odazila je u ovu državu. Mašinerja i saobraćajna oprema bili su glavni izvozni artkli EU. Hemjsi proizvodi takođe su zauzimali visoko mesto u izvozu EU.RAZMENA UNUTAR EU-Najznčajniji uticaj na razmenu koji nastaje kao posleda privredne integracje je širenje veličine tržišta i povećane bezbednosti pristupa grupi inače zasebnih nacionalnih tržita. Unutrašnja razmena grupe integrisanih zemalja često se uzima kao jedan od prvih pokazatelja stepena njihove integracije. Osnivanje potpune carinske unije u EU 1968 godine ukinulo je carinska i kvantitativna ograničenja na unutrašnju trgovinu.

37. PROBLEMI

Postoji više uzroka regionalnih ravnoteža koji uključuju: rigidnost, tržišta, geografski faktori, razlike u raspoližvisti resursa, obrazovanost rukovodstva, regionalna privredna struktura, institucionalni faktori kao što su centralizacija državnih institucija , nacionalno određivanje plata uprkos razlikama. Regionalna politika je usmerena na vršenje uticaja na četiri gruoe regiona. Regioni u kojima poljoprivreda ima relativno visok udeo u proizvodnji i zaposlenosti. Regioni čiji se raniji napredak zasnivao na industrijskim granama koje su sada u stanju propadanja. Radna mesta se mogu ostvariti u područjima u kojima postoje sa odgovarajućeim klasifikacijama profesionalnom obučenošću i iskustvom. Regionalna politika bila je zanemarena u EU pre njenog prvog proširenja 1973. godine. Nacionalne vlade uvele su regionalne politike da bi pomogle rast siromašnih regiona. Nacionalna regionalna politika u većini zemalja EU transformisala se u razvojnu politiku preduzeća i prduzetništva.

38. CILJEVI OPRAVDANJA Regionalna politika predstavlja intervenciju države kako bi uticala na urednu distribuciju privredne delatnosti i na smanjenje socijalnih i ekonomskih razlika među regionima. Ciljevi regionalne politike su različiti ali njihov zajednički imenitelj je namera da se uposle neuposleni ili nedovoljno uposleni resursi i potencijalni regiona, kako bi se uočili novi resursi i potencijali, privukli faktori koji nedostaju, kao i povećali učinak i dohodak. Nerazvijeni regioni ne mogu više pribegavati devalvaciji jer postoji zajednička valuta, dok napredni regioni neće uvek biti spremni da finansiraju regionalne neravnoteže bez dokaza da postoji strukturalno podešavanje i poboljšavanje u regionima kojima se daje ekonomska pomoć. Postoje i politički razlozi koji su u najmanju ruku isto tako važni kao i ekonomski. Solidarnost, tolerancija i uviđanje zajedničkae budućnosti predstavljaju osnov bilo koje društvene zajednice. Ciljevi regionalne politike, kao što su uravnotežen rast, jednak udeo socijalnog i kultuirnog napretka društva, solidarnost, regionalna posebnost, i stabilnost, neodređeni su i ne mogu se precizno izmeriti za razliku od specifičnih ciljeva kao što su otvaranje novih radnih mesta, smanjenje nezaposlenosti, poboljšanje stanovanja i razvoj infrastrukture.

39. INSTUMENTI Instrumenti regionalne politike često su usmereni na preduzetnike i vlasnika faktora proizvodnje. Raspoloživi instrumenti politike uključuju one koji obezbeđuju ili podsticanje ili smetnje za preduzeća da se premeste unutar ili van specifičnih geografskih regiona. Glavni instrumenti uključuju: subvencije, profesionalno obučavanje, javna nabavka, smanjenje kamatnih stopa, poreske olakšice, decentralizacija vladinih službi, smanjanje energetskih troškova, slobodne lokacije, izdavanje dozvola za lokaciju, trgovinska zaštita.

40. EVROPSKA UNIJA Međunarodna ekonomska integracija donosi višestruke ravnoteže i može u nekim slučajevima otežati situaciju već nerazvijenih i perifernih regiona u poređenju sa njihovim prethodnim okolnostima. Usaglašenost politika na centralnom nivou brani se argumentima da to sprečava nesklad između različitih nacionalnih regionalnih politika sa zajedničkim ciljevima. Potrebno je da politika osigura da ekonomska integracija neće pogoršati postojeće regionalne probleme. RAZVOJ: Razvoj regionalne politike EU može da se podeli na 4 široke faze. Ova politika u EU praktično nije ni postojala do 1973. godine. Druga faza u razvoju

regionalne politike počela je nakon prvog proširenja EU. Prvi instrument za primenu regionalne politike bio je evropski fond za regionalni razvoj. Treća faza otpočela je sa reformom regionalne politike i EFRR 1988. godine dok je četvrta faza povezana sa dva događaja: stvaranjem EMU 1999. godine i predstojećim širenjem EU na istok. Novi regionalni uslovi zvanično su prvi put analizirani 1973. godine u izveštaju o regionalnim problemima priširene zajednice. Uočene su dve vrste regiona u EU koji imaju teškoće. Prva su poljoprivredna područja koja se nalaze na periferiji EU. Druga vrsta problematičnih regiona su oni koji imaju visok udeo regionalnog obima i zaposlenosti u industrijama sa zastarelom tehnologijom za kojima postoji sve manja potražnja.

41. REGIONALNE RAZLIKE Razlike među regionima u pogledu privrednog razvoja postoje u svakoj zemlji ali na nivou EU one izgledaju još veće. Korisno sredstvo za prevazilaženje dela problema vezanog za poređenje BDP po tržišnim cenama među državama može predstavljati upotreba tekućeg standarda kupovne moći. Postoje regionalne razlike unutar samih zemalja. Ove razlike mogu dovesti do podele EU. Cilj EU je da ublaži postojeće i spreči pojavu novih regionalnih ravnoteža.

42. DELOVANJE Regionalne politike koje države članice i njihove regionalne vlasti sprovode na lokalnom nivou mogu imati prednost nad regionalnom politikom EU jer lokalne vlasti mogu biti bolje informisane o lokalnim potrebama i problemima. EU je u boljem položaju da koordinira regionalne kao i druge nacionalne politike. Ona može doprineti sa svojim sopstvenim resursima i uvesti zajedničke prioritete i standarde, a može uzeti u obzir i regionalne interese kada donosi određene odluke o regionalnoj politici. Eu takođe mora da obezbedi da vlade država članica ne ugrožavaju konkurenciju sa ratom subvencija. Evropski fond za regionalni razvoj osnovan je 1975. Nacionalne kvote odeđene su prema sledećim kriterijumima: prosečni BDP da bude ispod proseka EU, regiona kome se daje pomoć morao je da bude uznad proseka zavisan od poljoprivrede ili industrije koja nestaje, morala je da postoji strukturalna nezaposlenost, političke EU morale su da imaju štetan uticaj na dati region. Da bi se dobila sredstva EU vlade država članica morale su da da izrađuju regionalne projekte EU kako bi ispunile dodeljenu finansijsku kvotu, ali i da koriste sopstvena sredstva za te projekte. Cilj programa nije bio samo prilagođavanje poljoprivredne proizvodnje već i usaglašavanje postojećih već i stvaranje novih malih i srednjih preduzeća. Do modifikacije regionalne politike došlo je 1988 godine. Ova reforma uvela je šest principa: države članice treba da podnesu planove prema prioritetnim ciljevima; mora postojati partnerstvo između uprave; mere EU imaju samo dodatnu ulogu; potrbno je da postoji saglasnost sa drugim politikama EU; potrebno je usaglasiti različite mere EU; potrebno je da se resursi koncentrišu na najmanje razvijene regione. Regionalna politika EU počiva na šest ključnih principa EU: koordinacija različitih politika i fondova EU; partnerstvo sa vladama država članica; program izrade velikog broja višegodišnjih projekata; supsidijarnost politika treba da se sprovodi na najnižem mogućem nivou vlasti; konkurencija pomoći na prioritetne ciljeve; dopunjavanje regionalna politika EU treba da bude dopuna.

43. OPŠTA PITANJA SOCIJALNE POLITIKE

Sistem osiguranja u slučaju nezaposlenosti predstavlja prioritet reformske politike. Ovaj sistem često umanjuje vrednost rada u nekim društvima. Socijalna pomoć za nezaposlene stvorena je sa namerom da se ublaže kratkoročne teškoće prilikom promene posla. Upravljanje humanim kapitalom treba da obezbedi ravnotežu između zapošljavanja i ekonomskog ciklusa. Obrazovanje predstavlja kamen temeljac moderne proizvodnje i uslužnih delatnosti. Studenti su jedna od najugroženijih grupa stanovništva u pogledu finansijskih sredstava. Trba im pružiti pomoć preko dobro subvencionisanog sistema javnih pozajmica po povoljnim uslovima. Zdravstveno i penziono osiguranje predstavljaju socijalne podsisteme koje će biti vrlo teško reformisati.

44. NEZAPOSLENOST Strukturna nezaposlenost rezultat je neuspeha preduzeća radne snage i politike vlade da se prilagode uslovima koji se menjaju. Jedan od oblika nezaposlenosti je ciklična nezaposlenost koja nastaje u sled nedovoljne tražnje. Cilj evrozone je da doprinese većem broju radnih mesta i da održi jak evro. Evro je do sada oštetio tržište rada ( niska inflacija nedozvoljava proširenje ekonomskih aktivnosti u velikom obimu) , ali se dobit očekuje u bliskoj budućnosti.

45. EVROPSKA UNIJA Orginalni ugovor iz Rima nije isljučivao socijalna pitanja ali se često nisu ni spominjala u tekstu. Evropska unija je dobila šira ovlašćenja u oblasti socijalne politike sa donošenjem jedinstvenog evropskog akta i ugovora iz Mastrihta koji su dopunili rimski ugovor. Među osnovnim ciljevima EU stalno poboljšanje životnih i radnih uslova, kao i podsticaja najvišeg mogućeg nivoa znanja kroz jedan širok pristup obrazovanju. Ciljeve EU koji uključuju visok nivo zaposlenosti i socijalne zašite ravnopravnost polova povećanje životnog standarda i kvaliteta života.

46. RAZVOJ Cilj evropskog socijalnog fonda je da bude glavno finansijsko sredstvo kroz koji će unija svoje ciljeve strateške politike zapošljavanja pretočiti u delo. Nacionalna socijalna politika interveniše u mnogo većem broju pitanja koja uključuju zdravstvo i sistem socijalne pomoći. Evropska komisija koordinira evropskim odborom za zapošljavanje. Odbor za zapošljavanje predstavlja evropsku mrežu tržišta radne snage za saradnju između javnih službi za zapošljavnje sindikata i asocijacija poslodavaca. Ciljevi odbora su da: informiše i pruži savetemobilnim radnicima; pruži pomoć poslodavcima; upravlja i olakša slobodno kretanje radnika u okviru EU.

47. OBRAZOVANJE Evfropska unija u početku nije učinila mnogo po pitanju obrazovanja. Godine 1976 donet je program EU koji je nastojao da poboljša saradnju u oblasti visokog obrazovanja u regionu izvrši standardizaciju predavačkih kurseva, proširi pristup obrazovanju u celoj EU i da unapredi i proširi učenje jezika koji se koriste u zemljama članicama. Evropski savet na samitu u Lisabonu 2000 godine postavio je novi strateški cilj za narednih deset godina. Namera je da se EU učini najkonkurentnijim i najdinamičnijim privrednim prostorom u svetu koji se zasniva na znanju i koji je sposoban da ostvari održiv rast s većim brojem i boljim radnim mestima i većom socijalnom kohezijom.

48. EVROPSKA SOCIJALNA POVELJA Cilj povelje je uspostavljanje političke osnove za donošenje minimuma zajedničkog zakonodavstva koje se odnosi na radnu snagu. Usvajanje evropske socijalne povelje 1989 od strane svih zemalja članica osim Britanije predstavljalo je prekretnicu za EU. Socijalna povelja može doprineti nezaposlenosti na dva načina. Prvo na tržištu radne snage gde vladaju manje fleksibilni potpisi dolazi do opadanja konkurentnosti. Drugo, ukoliko se EU orijentiše prema standardima koji preovlađuju u severnim zemljama tada bi u južnim i istočnim zemljama EU bilo potrbno izvršiti transver sredstava. Preduzeća EuU brinu dva problema u vezi sa savetima za rad. Na prvom mestu je trošak, a na drugom mestu su odnosi između saveta za rad i sindikata.

49. EVROPSKA UNIJA-ZAKONSKA OSNOVA Osim trgovine i poljoprivrede saobraćaj predstavlja jedinu glavnu industriju kome je u ugovoru iz Rima posvećen poseban pravni naslov. Uključivanje saobraćajne politike u ugovor iz Rima izvršeno je na zahtev Holandije koja ima poseban interes za ovu ekonomsku aktivnost. Ciljevi uključuju unapređenje međusobne povezanosti i operativnosti nacionalnih mreža standardizaciju i saradnju sa trćim zemljama na projektima od zajedničkog interesa.

50. ZNAČAJ Saobraćaj je jedna od najvažnijih privrednih aktivnosti EU na početku novog milenijuma. Saobraćaj je industrija koja se širi i razvija. Ovo nije samo posledica napretka u tehnologiji već izbog proizvodne strukture koja se menja. Politika saobraćaja izaziva oštru polemiku. Drumski saobraćajpredstavlja glavni vid prevoza unutar EU. Ude drumskog saobraćaja na tom tržištu iznosi 79 % železničkog 6% a vazdušnog saobraćaja 5% .

51. ODLOŽEN POČETAK Šausov memorandum 1961 bio je prvi pokušaj da se uvede zajednička saobraćajna politika u EU. Memorandum je predlagao uklanjanje prepreka za stvaranje zajedničkog tržišta za saobraćajne usluge, potrbu za ostvarenjem nacionalnih tržišta za pružanje saobraćajnih usluga i za stvaranjem uslova za razvoj slobodne konkurencije u obezbeđivanju saobraćajnih usluga. Drugi pokušaj komisije da unapredi politiku saobraćaja vezan je za 1973. Ključna stavka bio je poziv na obrazovanje sistema koji bi trbao da unapredi saobraćajnu infrastrukturu, promoviše socijalni napredak, pojača bezbednost i smanji troškove. EU nije bila u stanju da ili nije bila spremna da donese i primeni ovu politiku čak 30. godina nakon potpisivanja ugovora iz Rima.

52. RAZVOJ Budići razvoj zajedničke saobraćajne politike sastoji se od sedam glavnih ciljeva: pravilno funkcionisanje unutrašnjeg tržišta; intermodalna konkurencija i konplementarnost; razvoj transevropske mreže; betbednost; Životna sredina; socijalna pitanja; spoljne veze. Evropska unija je dosta uspešno uvela posebne saobraćajne dozvole koje su se izdavale na ograničeno vreme. Od 1993 godine međunarodni drumski saobraćaj u EU potpuno je liberalizovan.

53. VAZDUŠNI SAOBRAĆAJ Vazdušni saobraćaj bio je glavni pokretač globalizacije svetske privrede. Bilateralni sporazumi doneli su neelastičnost, neefikasnost, finansijske gubitke i nedostatak koristi za potrošače. Američka vlada subvencioniše domaće prevoznike i zahteva da se službenici SAD i teret prevoze američkim avionima.

54. PERSPEKTIVA Širenje saobraćajnih usluga dovelo je do podsticanja i rasta trgovine, efikasnije proizvodnje šireg izbora za potrošače ali je u određenim slučajevima izazvalo povećan zastoj saobraćaja, saobraćajne nesreće, kao i ekološke i zdravstvene smetnje. Suština novog skupa ciljeva odnosi se na uspostavljanje ravnoteže između različitih načina prevoza i na razvoj intermodalnosti borbu protiv zakrčenosti i uništavanje životne sredine kao ina povećanje bezbednosti i kvaliteta prevoza.Akcionim planom se takođe predviđa strategija za smanjenje pritiska na životnu sredinu i sprečavanje zastoja u saobraćaju.

55. EKONOMSKA STRUKTURA PRIDRUŽENIH DRŽAVA Novopridošle države mogu se podeliti u četiri posebne grupe. Kipar i Slovenija nalaze se u grupi relativno razvijenih država pristupnica; u drugu grupu ulaze Češka republika, Malta, Mađarska, Slovačka; zatim slede Estonija, Poljska, Litvanija i Letonija, Bugarska, Rumunija i Turska. Dosta aktivna politika tržišta radne snage koja predstavlja obeležje ekonomije u državama EU kratkoročno može negativno da se odrazi na države pristupnice.

56. KRITERIJUMI ZA ULAZAK U EVROPSKU UNIJU Svaka evropska država može da podnese zahtev za prijem u članstvo unije. Potencijalna država kandidat mora da zadovolji tri uslova: mora da ima funkcionalnu tržišnu privredu, demokratski politički sistem i mora da prihvati primeni i sprovodi pravnu tekovinu zajednice. Drugi uslov je da buduća država kandidat ima stabilan demokratski politički sistem, višepartijski parlament, vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava i prava manjina. Trći uslov odnosi se na acquis communautaire ili pravnu tekovinu zajednice. Od novih država članica EU zahteva da se privedu acquis communautaire nakon pristupanja EU. Četvrti prećutni zahtev je da proširenje ne bi smelo da ugrozi finansijske resurse EU niti produbljivanje procesa integracije. Kljiučni element je pomoć koja se nudi odabranoj grupi zemalja u tranziciji. Evropski sporazumi, strukturni dijalog i program phare predstavljaju glavna sredstva strategije pre pristupa. Svi neophodni uslovi za prijem u EU otkrivaju da unija ima veliku diskrecionu moć i fleksibilnost da izabere buduće članove kao i da odredi vreme, tempo i uslove prijema.

57. TROŠKOVI I KORISTI STRUKTURNA POMOĆ I GEOGRAFIJA PROIZVODNJE- Nijedna potencijalna korist od ulaska u EU nije bez rizika. Ekonomska migracija može ali ne i nužno doneti veće koristi za one regione zemlje koji u svom razvoju zaostaju za centrom privrede aktivnosti. Ako su uzvodne i nizvodne veze proizvodnje sa industriom jake i unutrašnje kakav je slučaj sa industriom hemijskih proizvoda ili finansijskih usluga i ukoliko preovlađuje nesavršena konkurencija ekonomska migracija izazvaće tendencije alomeracije. Glavne osobenosti ovog procesa divergencije u geografiji industrijske

proizvodnje u okviru EU jesu da je pomenuti proces spor i ne izaziva velike troškove prilagođavanja.

58. PRAVNA TEKOVINA ZAJEDNICE-ACQUIS COMMUNAUTAIRE Tranzicija privrede u pravcu tržišnog sistema samo po sebi je dugačak i skup proces. Da bi se države pristupnice ostvarile značajan napredak u prilagođavanju svojih privreda i dalje postoje ozbiljni propusti. Pod tim se podrazumevaju slabost u upravljanju, nedovoljno razvijeni i efikasni pravni sistemi i unutrašnja kontrola javnog sektora kao i široko rasprostranjena korupcija.

59. POLJOPRIVREDA Zajednička poljoprivredna politika uvedena je 60-ih godina orošlog veka i predstavljala je instrument za obezbeđivanje stabilnosti zaliha hrane, kao i sredstvo za zašzitu dohotka poljoprivrednika. Subvencije za poljoprivredu usmerile bi se na očuvanje seoskih područja. Pored toga izvozne subvencije bi se značajno smanjile. Sadašnjih 15. država EU ne bi mogle finansijski da podrže proširanje ako ono ne bi bilo praćeno reformom zajedničke poljoprivredne politike.

60. TROŠKOVI PROŠIRENJA Od donošenja agende 2000 (1997 god.) i zasedanja evropskog saveta u Berlinu 1999 god. Ustanovljena je opšta gornja granica na ukupne prihode koje svaka država članica može da dobije od EU, i to u visini od 4% BDP države korisnika. Evropski savet potvrdio je svoju granicu iz Berlina da se mora poštovati gornja granica. Činjenica da će javni transferi za poljoprivredu biti ograničeni predstavlja pozitivnu tendenciju. Ako se napravi greška uvođenja zaštitnih mera EU lako može da dovede u opasnost prihode od investiranja.