www.vremesolidarnosti.rs

Dodatak nedeljnika Vreme br. 1560 od 26. novembra 2020.

wwwwww vr.vremeemesolsolidaidarnornostisti rs.rs

00.00

SOLIDARNOSTI ( 16 )

U ovom broju “Vremena solidarnosti” govorimo o ekonomskim posledicama pandemije.

Neka od pitanja kojima se bavimo su: kako pandemija utiče na ostvarivanje radničkih prava,

kako se intenzivira krug siromašenja, kako se snašla država i koliko su njene mere namenjene

privredi bile adekvatne i blagovremene, kakvo će biti postpandemijsko vreme, koja su ekonomska

predviđanja za 2021. godinu… U dodatku se nalazi izveštaj sa tribine na kojoj su učestvovali

Dejan Šoškić, profesor EKOF-a i bivši guverner NBS, Nebojša Atanacković, predsednik Unije

poslodavaca i Sara Bradaš, istraživačica Centra za demokratiju, kao i intervju sa profesorom

Zoranom Stojiljkovićem, predsednikom Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Konačno,

bavimo se i solidarnošću na društvenim mrežama. Pišemo o akcijama koje zavređuju pažnju, kao

i o načinu na koji onlajn humanost oživljava zajednicu, o čemu govori sociolog Dalibor Petrović

Ekonomija i pandemija: ŠTA NAS ČEKA

INTERVJU: PROFESOR ZORAN STOJILJKOVIĆ, PREDSEDNIK UGS

Čeka nas postpandemijsko preživljavanje

“Sve dok efi kasna vakcina protiv virusa korona ne postane dostupna, opstaće trostruki krug siromašenja radnika: slabo plaćeni esencijalni radnici, od čijeg rada svi zavisimo, a koji moraju da odlaze od kuće da bi obavljali svoj posao, čime se izlažu znatnoj opasnosti; bolje plaćeni zaposleni koji rade od kuće, ali od kojih će poslodavci očekivati da budu na izvolte tokom celog dana; neplaćeni ili veoma slabo plaćeni radnici u domaćinstvu, najčešće žene, koji se staraju da svi budu siti, odeveni i emocionalno kako-tako namireni”

Kako pandemija utiče na ostva-rivanje radničkih prava i ka-kav je odnos države prema

radnicima u ovom vremenu, glavne su teme razgovora sa Zoranom Sto-jiljkovićem, profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

U javnosti je profesor Stojiljko-vić poznatiji kao predsednik Uje-dinjenih granskih sindikata Ne-zavisnost, upravo zbog otvorenih i argumentovanih kritika koje se tiču nedovoljne brige društva pre-ma radnicima.

“VREME SOLIDARNOSTI”: Pan-

demija dovodi u pitanje sposob-

nost država da blagovremeno i

efi kasno upravljaju krizom što

se, poslovično, najpre ogleda na

radnicima. Kako se u toj situa-

ciji snašla Srbija?

2

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

ZORAN STOJILJKOVIĆ: Ako se želi da se, ispod debelog sloja, poli-tičkom kozmetikom prenašmika-nog privrednog i socijalnog lica Sr-bije, objektivno vidi stanje, moglo bi se reći da je uspeh vođene politike u tome što Srbija ima, zvuči kao ok-simoron, rekordno nizak pad proi-zvodnje, pri čemu je obilnim inter-vencijama, za sada, zaustavljeno ši-renje makaza nejednakosti i siro-maštva. Naravno, ušlo se u visoki budžetski defi cit i zaduživanje pod dosta nepovoljnim uslovima, a i re-zultat je efekat male periferijske pri-vrede teške jedva pedesetak milijar-di evra, odnosno sa društvenim pro-izvodom po stanovniku gotovo tri puta manjim od nekadašnjih brat-stvo-jedinstvenih republika Hrvat-ske i Slovenije, koje samo što nismo “stigli i prestigli”.

Predviđanja na svetskom ni-

vou kažu da bi na desetine

miliona ljudi moglo da izgu-

bi poslove. Čelnici naše drža-

ve nas uveravaju da ne tre-

ba da se bojimo. Šta će, po

vašem mišljenju, biti posle

pandemije?

Ako se epidemija i dalje bude širi-la, to će izvesno dovesti do još oštrije politike štednje stanovništva i izazi-vanja ozbiljne političke nestabilnosti i nove ekonomske krize. Prve anali-ze pokazuju da svet ulazi u izvesnu, ozbiljnu recesiju, predviđanja Me-đunarodne organizacije rada (MOR) su da bi poslove moglo da izgubi na desetine miliona ljudi, a i u najlibe-ralnijim ekonomijama pripremlje-ni su obimni fi nansijski paketi po-moći privredi i najugroženijim ka-tegorijama stanovništva. Po mode-lu MOR za predviđanje događaja u bliskoj budućnosti, koji prati opa-danje broja radnih sati zbog obli-ka privremenog smanjenja radnog vremena, sati rada u Srbiji su opa-li za oko 14,8 odsto. To je ekvivalent 510.000 poslova sa punim radnim vremenom. Istovremeno, broj ljudi koji je posao izgubio u vidljivoj, for-malnoj ekonomiji, desetostruko je manji. Krać e radno vreme i “zapo-slenost bez rada” (na primer, slanje

zaposlenih na prinudni odmor) zna-čajno su doprineli ovom smanjenju. Međutim, ukoliko se zdravstvena kri-za nastavi, a broj i obim programa za očuvanje broja radnih mesta opad-nu, ključni problem mogu, uz posto-jeće nezaposlene, biti ljudi osuđeni na nezaposlenost i neaktivnost.

Sve govori da će kada prođe pan-demija, već prisutna dolazeća kri-za, iz logike vanrednog stanja pre-ći u zlokobnu tišinu radnog logora u kome će poluzaposleni i dodatno osiromašeni i zaplašeni biti usmere-ni na golo preživljavanje. U logor će se na Balkan i Srbiju dodatno, bar na neko vreme, vratiti i oni koji su iz-gubili nesigurne radne aranžmane u zemljama EU.

U stanju akutne krize akcenat mora i dalje biti na sigurnosti i za-štiti, moratorijumu na otpuštanja i sužavanja prava i zarada svih radno angažovanih, kao i odlaganju dos-pelih poreza i obaveza svima koji ih ne mogu izmiriti. Međutim, re-šenje nije samo u odlaganju obave-za već i u razvojnim programima, investiranju i kreditima, ali i dr-žavnom preuzimanju dela obaveza prema zaposlenima i njihovim zara-dama. Ključni kriterijum za dodelu sredstava mora biti socijalna klau-zula, odnosno obaveza očuvanja rad-nih mesta i prava i zarada radnika. U suprotnom, na delu će biti logi-ka rasta nejednakosti i bespravlja u kojoj opstaju samo najmoćniji i/ili najkorumpiraniji.

Srbija je preduzela neke mere

pomoći zaposlenima, na pri-

mer, preporučila je poslodav-

cima da ne otpuštaju radnike,

podelila im minimalnu platu,

svima koji su hteli darovala je

100 evra. Da li su se mogla pre-

duzeti neka trajnija rešenja?

Unutar pandemije koja društvo uvodi u začarani krug istovremene krize i ponude i tražnje, nacionalne države moraju, pored jednokratnih mera antikriznog menadžmenta, da na duži rok urade dve ključne stvari.

Prvo, javni i netržišni sektor mora obezbediti pružanje univer-zalnih besplatnih osnovnih usluga

NEMA VIŠE POVLAČENJANarednih godinu i po ćete u okviru sindikata sarađivati sa ministar-

kom Darijom Kisić Tepavčević. Da li u njoj vidite osobu s kojim će sin-

dikati uspostaviti delotvoran dijalog?

Uz sve uvažavanje i formirani utisak i veru u dobru volju i posvećenost ministarke, profesorke Kisić Tepavčević, kao i činjenicu da njena profe-sionalna vokacija i aktivnost u zdravstvenom štabu olakšava traganje za balansom između održanja zdravlja i održanja ekonomije, ne verujem da će stvari naročito zavisiti od nje lično. Prvo, radi se o oročenoj Vladi sa limitiranim kapacitetima i manevarskim prostorom, unutar sistema u kome su sve konačne odluke u rukama selektora Vlade, predsednika Vu-čića. Radi se i o nesporno kriznoj, vanrednoj situaciji koja se svodi na ele-mentarni antikrizni menadžment. Teško da je onda realno očekivati da je to prostor unutar koga će, recimo, doći do neophodnog, uticajnog i efi ka-snog socijalnog dijaloga, kao i do zaposlenima i svim radno angažovanima prihvatljivijeg radnog i socijalnog zakonodavstva. Od ponuđenog i učinje-nog zavisi u kojoj meri ćemo pregovarati ili protestovati jer za sindika-te manevarskog prostora za dalja povlačenja, po mome sudu, više nema.

� “Sve govori da će, kada prođe pandemija, već

prisutna dolazeća kriza, iz logike vanrednog

stanja preći u zlokobnu tišinu radnog logora u

kome će poluzaposleni i dodatno osiromašeni i

zaplašeni biti usmereni na golo preživljavanje”

3

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

i osnovnog dohotka. Primera radi, ljude i živote spasavaju decenija-ma ruinirani javni zdravstveni i obrazovni sektor, a ne privatne klinike i fakulteti za sticanje diplo-ma u četiri rate. Sindikate je, ina-če nesklone univerzalnom bazič-nom dohotku i kidanju svake veze između rada i primanja, svest da neće biti kvalitetnih i održivih po-slova za sve dovela do prihvatanja neke vrste kombinovanja osnov-nog dohotka sa univerzalnim jav-nim uslugama.

Drugo, treba doneti zakone za raz-bijanje tehnoloških i tržišnih mo-nopola i obeshrabriti poslovne mo-dele ponašanja poput fi nansijskih špekulanata.

Prema iskazanoj stopi rizi-

ka od siromaštva, Srbija se

u poređenju sa EU i zemlja-

ma u regionu nalazi na po-

slednjem mestu. Kako će pan-

demija uticati na socijalnu

nejednakost?

Prema podacima Tima za socijal-no uključivanje i smanjenje siromaš-tva iz 2017. i 2018. godine, u Srbiji već trenutno živi pola miliona ap-solutno siromašnih građana, goto-vo četvrtina je u riziku od siromaš-tva, dok čak 61,6 odsto građana (4,3 miliona) ima ličnu procenu o sop-stvenom siromaštvu (tzv. subjektiv-no siromaštvo). U prevodu, subjek-tivno siromaštvo vam je osećaj da jedva krpite kraj sa krajem, da bez velikog ropca nećete podneti nepla-nirani trošak od 100 evra mesečno, kao i da vam je plaćeni desetodnev-ni godišnji odmor za familiju na ni-vou futurističke bajke.

Sve dok efikasna vakcina protiv virusa korona ne postane dostup-na, opstaće trostruki krug siromaše-nja radnika: slabo plaćeni esencijalni radnici, od čijeg rada svi zavisimo, a koji moraju da odlaze od kuće da bi obavljali svoj posao, čime se izlažu znatnoj opasnosti; bolje plaćeni za-posleni koji rade od kuće, ali od ko-jih će poslodavci očekivati da budu na izvolte tokom celog dana; nepla-ćeni ili veoma slabo plaćeni radnici u domaćinstvu, najčešće žene, koji se staraju da svi budu siti, odeveni i emocionalno kako- tako namireni.

U nedavnom ekspozeu, premi-

jerka Ana Brnabić nije govo-

rila o socijalnoj nejednakosti.

Šta mislite, zašto?

Siromaštvo, razorni nivo nejed-nakosti i podoptimalni, nedovoljni rast, odnosno rast koji nije vidljiv i “običnim” građanima su i deceni-jama pre pandemije bili, uz demo-kratske defi cite i sistemsku politič-ku korupciju, najveći minusi ovoga društva. Logično je onda da su to i pitanja koja se svesno drže na mar-gini ekspozea koji podnosi stara-no-va premijerka Vlade i vlasti koja nije od juče i ne može sebe da amnestira od odgovornosti. Nivo zarada, kvali-tet zaposlenosti, odnosno dostojan-stveni ili prekarni karakter rada su ne samo za sindikate ključni para-metar i test uspešnosti vođenih eko-nomskih i socijalnih politika.

To, kao i činjenica da nam je eko-nomija predugo razorna kombina-cija, miks servilnog odnosa prema korporativnom kapitalu i parto-kratskog porobljavanja javnog sek-tora i političkih institucija, a da nas

analize MOR istovremeno vide kao zemlju sistematskog kršenja radnih i sindikalnih prava, drži se ispod ra-dara. Ono što u takvoj situaciji osta-je za ekspoze su pohvale za makroe-konomsku stagnantnu stabilnost i pomeranje obećanja u neproverlji-vu postizbornu budućnost.

Da li činjenica da je neko zapo-

slen znači i da nije siromašan?

Umesto dugih fraza odgovoriću vam kontrapitanjem: da li je moguće izaći iz paklenog kruga siromaštva sa minimalcem od 32.000 dinara koji primi oko 400.000 zaposlenih ili šta se može i sa najčešće isplaćenom me-dijalnom zaradom od 45.000 do koje nekako dobaci polovina zaposlenih, a koja je jedva nešto iznad minimal-ne potrošačke korpe o čijoj “raskoši” je nepristojno i govoriti.

Na drugoj strani, ako troškovi an-gažovanja radne snage u Srbiji ne prelaze desetinu ukupnih troškova poslovanja, održanje poslova i zara-da nije nerazuman krizni trošak jer smo već sebe učinili jeft inim. Drugo, primajući plate, nastavljamo da tro-šimo. Treće, kao kupci roba, ali i iz-bornih obećanja donosimo i prihode i glasove. Isplati se bar povremeno biti fi n i solidaran. Najzad, budžet-ski novac je novac svih nas i bolje da ga uložimo u ljude nego u fontane i jarbole.

Kakva su prava ljudi koji rade

od kuće? Ko ima koristi od

rada od kuće?

Velika ulaganja u digitalni svet, posebno u razvoj i radnog procesa i obrazovanja na daljinu, postaće deo strategije kriznog menadžmenta i u normalnim okolnostima. Virtuelni

� “Siromaštvo, razorni nivo nejednakosti i

podoptimalni, nedovoljni rast, odnosno rast koji nije

vidljiv i ‘običnim’ građanima su i decenijama pre

pandemije bili, uz demokratske defi cite i sistemsku

političku korupciju, najveći minusi ovoga društva.

Logično je onda da su to i pitanja koja se svesno

drže na margini ekspozea koji podnosi stara-

nova premijerka Vlade i vlasti koja nije od juče

i ne može sebe da amnestira od odgovornosti”

4

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

svet postaće u većoj meri sastavni deo naše životne svakodnevice. Po nalazima Rebeke Gordon, sada, u vreme virusa korona, poslodavci po-činju da sagledavaju nepandemijske koristi od toga što njihovi zaposleni rade od kuće. Zašto, recimo, radni-ci ne bi sami obezbeđivali sredstva potrebna za rad? To je mnogo lakše opravdati ako oni rade od kuće. I za-što bi poslodavci plaćali rentu za sav taj poslovni prostor kad su kancela-rije prazne? Kompanije će profi tira-ti i zahvaljujući manjim troškovima infrastrukture, a u nekim slučajevi-ma čak i zbog zaposlenih koji se sele na jeft inije lokacije.

Do gotovo identičnih zaključaka došlo se i u studiji Fondacije Centra za demokratiju posvećenoj uticaju pandemije na položaj radnika u Srbi-ji. U odnosu na radnike koji su prešli na režim rada od kuće, glavni nedo-staci akata donetih za vreme vanred-nog stanja ogledaju se u tome što ne sadrže odredbe sadržane u Zakonu

o radu koje se odnose na sredstva za rad za obavljanje poslova koje je po-slodavac dužan da nabavi, instalira i održava; korišćenje i upotrebu sred-stava za rad zaposlenog i naknadu troškova za njihovu upotrebu; na-knadu drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja poput troškova korišćenja interneta, telekomunika-cione i kompjuterske opreme.

Kakva su, tokom pandemije,

prava radnika koji nisu u stal-

nom radnom odnosu?

Lica u prekarnim (nesigurnim) ob-licima rada našla su se u posebno teš-kom položaju jer lica koja nisu u rad-nom odnosu, prema Zakonu o radu, nemaju gotovo nijedno radno pra-vo. Radno angažovani u neformal-noj ekonomiji našli su se u prvom krugu radnika kojima je radno an-gažovanje otkazano. Samozaposleni u neformalnom sektoru, u koje, re-cimo, spadaju ulični trgovci novom i polovnom robom, majstori za kuć-ne popravke, pijačni prodavci, kućno

pomoćno osoblje, muzičari, svi rad-nici neformalno angažovani u ugo-stiteljstvu i drugim granama ostali su bez prihoda. Teška fi nansijska si-tuacija sakupljača sekundarnih siro-vina dodatno se pogoršala za vreme vanredne situacije budući da je ve-ćina njih prestala da radi ili je radila sa smanjenih obimom posla.

Jasno je da se ni ovde ni u svetu, rast adekvatno ne prevodi u prilike za dostojanstvena radna mesta ili bo-lje uslove života. Preveliki broj vlada, zbog verovanja u desničarsku ideo-logiju, direktno napada ili dozvolja-va napade na ljudska prava, radnič-ka prava, plate i socijalnu zaštitu svo-jih građana.

U Davosu je ove godine prepo-

ručen model društveno odgo-

vornijeg kapitalizma zaintere-

sovanih strana, u kome korpo-

racije svoje ciljeve usklađuju sa

dugoročnim ciljevima društva.

Kakav je to model?

Suočen sa klimatskim i demograf-skim promenama, socijalnim i ra-snim sukobima i pandemijom, Svet-ski ekonomski forum je u Manifestu iz Davosa iz 2020. krenuo da uobli-čuje model društveno odgovornijeg kapitalizma zainteresovanih strana. Kapitalizam zainteresovanih strana, primera radi, traži od kompanija da publikuju podatke o ekološkoj ceni i efektima svoga delovanja, ali i da po-kriju sve troškove zdravlja zaposle-nih, kao i njihove obuke za sticanje novih veština. One su dužne i da jav-nim učine podatke o razlikama u za-radama zaposlenih, kako u pogledu razlika između različitih rodnih, sta-rosnih i rasnih grupa radno angažo-vanih, tako i u pogledu neopravdano velikih raspona između njihovih za-rada i plata menadžmenta. Manifest iz Davosa prihvata i narativ o osnov-noj zaradi kao dovoljnoj da zadovo-lji osnovne životne standarde. Ne radi se tu o napuštanju kapitalizma i puzajućem socijalizmu, već o pre-ventivnom dizajniranju spasavanja kapitalizma. ¶

SONJA ĆIRIĆ

ODLUKE KRIZNOG ŠTABA – NEPOZNANICAKako će UGS pokušati da zaštiti prava radnika? Kakvog uticaja ima-

te na one koji odlučuju?

Dobra ilustracija mere uticaja vam je činjenica da je i za mene, kao pred-stavnika reprezentativnog sindikata UGS Nezavisnost, člana SES Srbi-je, i od maja njegovog predsedavajućeg, sastav, način rada i odlučiva-nja Kriznog štaba i, naravno, vođena rasprava i podastrta argumenta-cija na njegovim sesijama, nažalost, ostao nepoznanica. Ista stvar se odnosi i na predstavnike Unije poslodavaca Srbije, reprezentativnog predstavnika poslodavaca. Sve što nam je preostalo su apeli za uključi-vanje u rad štaba i komentari mera na održane dve sednice SES-a, kao i u saopštenjima za medije i u stavovima koje su zauzimali organi sin-dikata. Naravno i protesti kada je bila ugrožena elementarna bezbed-nost i zdravlje ljudi.

Suština naše pozicije je stav o moratorijumu na otpuštanja, održanju zarada i zaposlenosti i kvalitetu bezbednosnih mera, odnosno situacija u kojoj zaposleni ne bi bili izlagani prekomernom riziku. Pandemija ne može biti izgovor za redukovanje prava zaposlenih. Rad na daljinu, kori-šćenje plaćenih odsustava i odmora, kao i isplata minimalaca u posebno pandemijom pogođenim sektorima su bila neka od predlaganih rešenja.

Naše kritike inače obimnog programa mera bile su usmerene na njihovu kratkoročnost i neselektivnost. Primera radi, nismo prihvatali linearnu podelu po 100 evra pomoći svim punoletnima, čitaj biračima, kao i po-delu minimalaca i u sektorima i fi rmama kod kojih promet nije opao, ili je pao ispod 10-15 odsto. Kratkoročno odlaganje obaveza bi moralo biti kombinovano sa njihovim selektivnim otpustom i usmerenim produk-tivnim investicijama i zapošljavanjem.

5

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

INTERNET I ZAJEDNICA

Dobra strana društvenih mrežaDosad se mnogo puta pokazalo da, iznevereno od države, srpsko društvo ume i hoće da se organizuje, da zajednica postoji i spremna je da pomogne, da se ujedini i suprotstavi. S manje ili više uspeha. Bilo da je reč o pobuni građana protiv seče Košutnjaka, akcijama za odbranu reka Stare planine, aktiviranju građana da se uključe u gašenje požara po planinama ili punjenje džakova peskom u odbrani od poplava, sakupljanju novca za lečenje dece, akcijama protiv izvršitelja i izbacivanja ljudi iz stanova, do sada su se upravo društvene mreže pokazale kao najbolji “alat” u pokretanju zajednice. I solidarnost je svaki put bila – tačan odgovor

Lek za devojčicu Aniku Manić košta 2,1 milion dolara. To je najskuplji lek na svetu i najno-

viji lek za lečenje spinalne mišićne atrofi je. Registrovan je samo u SAD, zove se “zolgensma”. Malo ko upam-ti njegovo ime, ali cena se lako pam-ti. Toliko je bilo potrebno i za devoj-čicu Sofi ju Markuljević. Isti lek i ista bolest kao i Anikina. Novac je saku-pljan mesecima i ona je danas u SAD na lečenju. Novac za Aniku treba da se skupi za mnogo kraće vreme, do sredine decembra, jer su njenim ro-diteljima lekari kazali da se Anika približila graničnoj kilaži do 13,5 kg kad neće moći da garantuju bezbed-nost terapije. I devojčica Minja Matić je bolesna od iste bolesti. I mali Oli-ver Paj Gajodi.

Hajde da zaokružimo – dva milio-na evra je potrebno za lečenje jednog deteta od spinalne mišićne atrofi je, a toliko je Vlada Srbije pre neki dan odlučila da izdvoji za Hram Svetog Save. U stvari, to je još 2 miliona evra za Hram, jer je za tri i po godine iz dr-žavne kase dato “najmanje 43 miliona evra” prema rečima predsednika Sr-bije Aleksandra Vučića, “što je najvi-še u poslednjih 50 godina”. Poređenja radi, to je novac za lečenje dvadeset dvoje dece koja su obolela od spinal-ne mišićne atrofi je, inače bolesti koja

je u drastičnom porastu u Srbiji. Da ne govorimo o drugim bolestima po-put cerebralne paralize ili leukemije, za koje nisu potrebni najskuplji leko-vi na svetu, ali u RFZO-u nema do-voljno sredstava pa su roditelji pri-morani da se obrate humanitarnim fondacijama za pomoć.

društvo postoji

Kao što smo pomenuli, u posled-njih nekoliko dana u toku je trka s vremenom da se preko humanitar-ne fondacije “Budi human” i različi-tim akcijama preko društvenih mre-ža do sredine decembra prikupi dva miliona evra za Anikino lečenje u SAD. Zašto je taj lek toliko skup, kao i drugi inovativni lekovi što umeju da budu skupi, to farmaceutska in-dustrija pravda istraživanjima i ra-zvojem lekova koji koštaju desetine milijardi evra. No, to je tema za neku drugu priču. Zašto država ulaže no-vac u izgradnju spomenika, crkava, fontana, u novogodišnju rasvetu i još mnogo toga drugog dok se deca u Sr-biji leče SMS porukama, i to je tema za neku drugu priču koja će morati da bude ispričana.

Važno je, međutim, kad ne može-te da promenite te dve činjenice – cenu leka i državne prioritete – da

možete, makar, da pokrenete za-jednicu na društvenim mrežama i učinite nešto za život jednog dete-ta. Ovde, razumljivo, nije samo reč o Aniki Manić, vojska je dece za koju humanitarne fondacije godinama unazad prikupljaju pomoć za leče-nje u inostranstvu.

Samo preko fondacije “Budi hu-man” trenutno je 346 dece koja če-kaju pomoć. S druge strane, na saj-tu Fondacije “Podrži život” stoji da je 121 detetu ova fondacija dosad us-pela da sakupi neophodan novac za dalje lečenje.

Pisac Svetislav Basara, član UO Fondacije “Podrži život”, napisao je da “srpsko društvo ima jedan veli-ki problem – ono ne postoji”: “Kada kažem ’društvo’, mislim na zajedni-cu povezanu međusobnom empati-jom, ne interesima.”

Ipak, dosad se mnogo puta poka-zalo da, iznevereno od države, srp-sko društvo ume i hoće da se orga-nizuje, da zajednica postoji i spre-mna je da pomogne. S više ili manje uspeha. Pokazalo se i da se društvo najbolje organizuje preko interneta i društvenih mreža, tih svojevrsnih novotehnoloških “pretnji” ne samo po pojedinca nego i po društvene od-nose u celini. Pokazalo se da u eri naj-veće “otuđenosti” i “nesolidarnosti”,

6

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

bliskost, solidarnost i empatija po-stoje baš tamo – na društvenim mre-žama. Bilo da je reč o pobuni građana protiv seče Košutnjaka, akcijama za odbranu reka Stare planine, aktivi-ranju građana da se uključe u gaše-nje požara po planinama ili punje-nje džakova peskom u odbrani od poplava, sakupljanju novca za leče-nje dece, akcijama protiv izvršitelja i izbacivanja ljudi iz stanova, dosad su se upravo društvene mreže poka-zale kao najbolji “alat” u pokretanju zajednice. I solidarnost je svaki put bila – tačan odgovor.

akcije za život

Nikola Parun, politikolog, napra-vio je pre nekoliko dana na Tviteru akciju za Aniku Manić u kojoj je uče-stvovalo više od 700 ljudi i sakuplje-no više od pola miliona dinara. U ak-ciji koju je ograničio na 24 sata Parun je obećao da će, ako najmanje 20 ljudi javno pokaže skrinšotove SMS poru-ka za pomoć Aniki, on uplatiti za le-čenje devojčice 5000 dinara, a da će za 50 SMS-ova uplatiti 10.000 dina-ra. Ljudi su hteli da se nadmeću, ak-cija se pretvorila u takmičenje ko će više novca dati.

Po sličnom principu “rade” i hu-manitarne licitacije na mrežama, svako nudi šta ima, garderobu ili ručni rad, psihoterapiju, frizerske

i kozmetičke usluge, besplatno piće u klubu za poruku pomoći detetu. U akcije prikupljanja novca za lečenje dece uključuje se sve više privatni sektor, što može da se tumači i kao dobar način za reklamu, ali budući da je sve na društvenim mrežama neka vrsta promocije, ako je razlog humanitarni – dopušteno je.

Dramaturg Siniša Kovačević je na tviter-licitaciju za lečenje dece sta-vio 130 litara rakije koju je sam pe-kao, s početnom cenom od 3000 evra. TV voditelj Ivan Ivanović je ponu-dio najviše, skoro 5000 evra. Novi-nar Nemanja Rujević je stavio dres na tviter-licitaciju: “VAŽNO RT. Dres na licitaciji, ponude ispod tvita ve-čeras do 21h. Šta će vam dres? 1. Jer pare idu za malu Aniku i skupićemo ih jer smo tako u mogućnosti. 2. Jer je andergraund imati dres nemač-kog odbojkaškog drugoligaša iz se-zone 2011/12. sa prezimenom najve-ćeg novinarskog daveža.” Rujevićev dres je otišao za 50.000 dinara, on je dodao još toliko, onda se javio još je-dan čovek za drugi dres i dao 60.000 dinara. Ukupno – 160.000 dinara.

I pored drvlja i kamenja na druš-tvene mreže, da su doprinele potpu-nom otuđenju i dezintegraciji druš-tva, pa do toga da negativno utiču na mlad svet, posebno njihov psihološki razvoj, solidarnost je, čini se, izraziti-ja na internetu nego u ofl ajn životu.

Kutije za prikupljanje novca za bo-lesnu decu danas se nalaze u svakoj prodavnici ili apoteci, ali se dogodi i da kutija bude ukradena, kao pre ne-koliko dana u Kraljevu, recimo. Broj lajkova prilikom organizovanja, na primer, skupa protiv izgradnje sport-skog kompleksa u Košutnjaku uvek je znatno veći od broja ljudi koji će otići na protest.

O tome u intervjuu za “Vreme” po-sebno govori sociolog dr Dalibor Pe-trović, a politikolog Parun kaže: “Za lajk je potrebno da se otvori skrin i da se jednim prstom tapne na ekran, to zahteva jedan sekund, odlazak na protest je dublji angažman, zahteva mnogo više vremena i posvećiva-nja. Ne bih rekao da društvene mre-že otuđuju, one na normalan način povezuju ljude. One su novi alat koji do pre deset, petnaest godina nismo ni imali.” O akciji koju je pokrenuo na Tviteru, Parun kaže da ne posto-ji način bez društvenih mreža da u 24 sata skupite 700 ljudi “gotovo ni za šta”.

“Od pojedinca zavisi kako će upo-trebiti svoje prisustvo na društve-nim mrežama, konstruktivno ili ne. O otuđenju i gubljenju vremena mo-žemo da govorimo i u ofl ajn životu koliko hoćete. Društvene mreže ljudi mahom koriste da se informišu, za-bave, komuniciraju s ljudima, a kada treba da pomognu, pa najlakši način je upravo taj jedan klik do sledećeg čoveka ili u ovom slučaju do 700 lju-di. Cifre jasno pokazuju da nikada više ljudi nije učestvovalo u huma-nitarnim akcijama nego što je to sada kada postoje društvene mreže i mo-gućnost da se SMS-om skuplja neka pomoć. Zamislite da nema društve-nih mreža, m-bankinga i SMS-a, nego da vidimo poster u gradu, da treba da odemo u banku i da uplatimo onih 200 dinara, ili 10.000, ili 100.000? Ljudima bi bilo žao, oni bi pomogli, ali nemaju vremena da čekaju u re-dovima pred šalterima. Najveći do-prinos mreža je upravo u toj masov-nosti. I u tome što neke stvari čine lakšim, olakšavaju taj momenat so-lidarnosti”, zaključuje Parun. ¶

ZORA DRČELIĆ

7

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

INTERVJU: DALIBOR PETROVIĆ, SOCIOLOG

Podstrekavanje na humanost“Kako smo se, zahvaljujući društvenim mrežama, vratili predmodernim obrascima solidarnosti: u tom predmodernom obrascu društvenosti upravo je solidarnost zajednice, a ne država, rešavala probleme. Onda je, na mesto zajednice, došla moderna država i preuzela na sebe tu ulogu. Potom smo se vratili korak unazad gde država opet ne obavlja tu funkciju ili je ne obavlja na dobar način pa, s ekspanzijom društvenih mreža, zapravo oživljavamo zajednicu tako što se solidarišemo”

“Društvenost u doba interne-ta” i “U međumrežju” dve su knjige dr Dalibora Pe-

trovića, sociologa i vanrednog profe-sora na Saobraćajnom fakultetu u Be-ogradu. Predavač je i na master stu-dijama Filozofskog fakulteta (Infor-maciono komunikacione tehnologije i društvene mreže) i posebno je zainte-resovan za društvene posledice upo-trebe interneta.

U razgovoru za “Vreme” kaže da se o internetu i društvenim mrežama ne može govoriti kroz jednostavne crno-bele slike o otuđenju, lažnom pred-stavljanju i slično.

“Internet je vrsta pojačivača onoga što postoji u društvu. Vidljiviji su i oni negativni ali i oni pozitivni aspekti u društvu. Mi smo kroz mejnstrim me-dije navikli na jednu pesimističku sli-ku društva u kojem živimo. Naprosto smo počeli da verujemo da smo neso-lidarni i kad po internetu krenu oni snimci kako je neko pomogao baki da ponese ceger uz stepenice – odušev-ljeni smo. Reagujemo kao da je to ne-kakvo čudo, jer smo već projektovani da vidimo samo loše.”

“VREME”: Humanitarne i dru-

ge akcije na društvenim mreža-

ma, dakle, ne bi trebalo da budu

iznenađenje?

DALIBOR PETROVIĆ: Nimalo. Pokretanje akcija na internetu koje

imaju pozitivne efekte su logično usledile. Nove tehnologije i internet doneli su neku vrstu pseudopala-načkog odnosa prema društvu. Ako smo u tradicionalnom društvu žive-li pod okom javnosti, tj. zajednice u kojoj smo živeli i bili izloženi nekoj vrsti pritiska da reagujemo i deluje-mo na odgovarajući, za zajednicu pri-hvatljiv način, i recimo baš to – da bu-demo solidarni, moderno društvo je donelo neku vrstu anonimnosti, in-dividualizma i čak egoizma. S druš-tvenim mrežama, tim dolaskom na društvene mreže mi ponovo postaje-mo javni, postajemo vidljivi, ponovo smo pod budnim okom javnosti, a to je naša društvena mreža. Kada naša društvena mreža pokrene neku akci-ju, primorani smo da je podržimo jer je ona opšteprihvaćena na društvenoj mreži. Podržavamo nešto što je druš-tveno poželjno. Tu društvene mreže i internet generalno imaju ulogu pod-strekivača. To je zapravo oživljavanje palanačkog modela koji se sada odsli-kava na širem planu.

Društvene mreže su neka vrsta

korektiva društva?

Tako je. Nije, dakle, poenta u mre-žama kao vrsti ključnog mehanizma nego u javnosti koja vrši pritisak, ali sada ta javnost ponovo ima mo-gućnost da reaguje. U dobrom delu modernizacije, ona nije mogla da

reaguje, u tom vremenu anonimno-sti, oslobođenja individualnosti, niko nije ni davao sebi za pravo da vrši onu vrstu pritiska koji su vršile tradicio-nalne zajednice, jer one nisu dozvo-ljavale iskakanje iz koloseka. E, sad su ove tehnologije omogućile da napra-vimo taj jedan model. Dakle, javnost je uvek korektiv, ali sada ima moguć-nost, način da deluje kao što je nekad delovala. Samo što je ranije to delova-nje bilo moguće u malim sredinama u kojima su svi bili fi zički vidljivi jed-ni drugima, a sada su članovi mnogo šire zajednice vidljivi uz pomoć no-vih tehnologija.

Solidarnost je izrazitija na inter-

netu nego u ofl ajn životu? Broj

lajkova prilikom organizovanja

recimo skupa protiv seče Košut-

njaka uvek je znatno veći od bro-

ja ljudi koji će otići na skup u su-

botu u podne u Košutnjaku?

Pogrešno je izjednačavati lajk sa našom spremnošću da učinimo ne-što. Vi lajkom izražavate saglasnost, to ne znači da ste spremni da žrtvu-jete vreme, energiju, u krajnosti “ži-vot za neki ideal”. To je jedan nivo pri-če, drugi nivo je taj što je lajk vidljiv svima a učešće na mitingu, vaše fi -zičko prisustvo – nije, dakle ne posto-ji ta vrsta pritiska i odgovornosti da se pojavimo i reagujemo. I treći nivo je kolika je procenjena opasnost, po

8

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

egzistenciju i ljudska prava, poje-dinca i društvo od određene pojave zbog koje se protestuje. Ukoliko je po-vod drastičniji ali i konkretniji, dakle, defi nisan, onda su mnogo veće šanse da protest bude posećeniji. Načelni za-htevi će uvek obezbediti više lajkova nego prisutnih na skupu.

Zar nije dovoljno konkretan i

drastičan povod za protest za-

gađen vazduh u Beogradu, pa se

prošle godine događalo da ini-

cijativu na društvenim mreža-

ma podrže hiljade građana a na

skup dođe njih stotinak?

Znate šta je tu problem? Kada vi možete da locirate ko je narušilac norme, kada znate ko je krivac, onda se bes protiv konkretnog krivca lakše pokreće i usmerava. Ako vam je neko prekrojio izborne rezultate, ako zna-te ko je to uradio, ako se počinilac da-kle zna, onda će ljudi biti izazvani da dođu u mnogo većem broju. Sada je, recimo, isplivao snimak na kojem di-rektor “Petnice” govori o ugljarskoj mafi ji koja je krivac za loš vazduh u gradovima Srbije jer prodaju ljudima jeft in, loš ugalj, jalovinu koju doma-ćinstva koriste za ogrev. Mislim kad bi se sada organizovao protest pro-tiv ugljarske mafi je, to bi bio povod za mnogo veće okupljanje građana, imao bi takav protest mnogo veći

odziv nego nekakav načelni protest za čist vazduh. Kad ljudi osete da mogu svojom reakcijom da utiču da se neki problem razreši, oni se aktiviraju. Protestom za čist vazduh prvo imam problem da usmerim svoju reakciju, a drugo rezultat mog protesta neće biti vidljiv u dogledno vreme, moj lič-ni problem neće biti rešen u kratkom roku. Tako pojedinac razmišlja. Posto-ji i fenomen onoga što se zove free ri-ding ili švercovanje, kad ljudi proce-njuju da će dovoljan broj ljudi izaći na neki protest pa pomisle da ne moraju da izlaze jer će drugi da izađu i reše njihov problem. Onda se dogodi da ih previše to pomisli i na miting dođe mali broj ljudi. Ali u teoriji kolektiv-ne akcije to je zabeleženo kao feno-men još od šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka. Ljudi procenju-ju koliko je zaista njihovo prisustvo neophodno na određenom protestu.

Humanitarne akcije, poseb-

no sakupljanje novca za pomoć

deci koja treba da odu na hitno

lečenje u inostranstvo, pokazu-

ju da su ljudi daleko spremniji

da se uključe u takvu akciju?

Tu su dva elementa važna. Osim onog koji ću svakako pomenuti, po-moć detetu, koja je iznad svega.

Jedan element je vrsta nepovere-nja u institucije, to je karakteristika,

to je nešto sa čim se razvijaju i druš-tvene mreže i aktivizam na interne-tu. To su dva paralelna procesa, ne mora da znači da utiču jedan na dru-gi, ali u trenutku sve većeg nepove-renja građana u političare i državni aparat, ne samo kod nas, nego u ce-lom svetu, a pogotovo u državama kao što su naše gde je odsustvo insti-tucija potpuno, građani su motivi-saniji da zajedno reaguju. To je opet predmoderni obrazac društvenosti. U tom predmodernom obrascu druš-tvenosti upravo je solidarnost zajed-nice, a ne država, rešavala probleme. Onda je, na mesto zajednice, došla moderna država i preuzela na sebe tu ulogu. Potom smo se vratili korak unazad gde država opet ne obavlja tu funkciju ili je ne obavlja na dobar način pa, s ekspanzijom društvenih mreža, zapravo oživljavamo zajedni-cu tako što se solidarišemo. Naravno da će ta solidarnost biti najizraženija kad je reč o bolesti deteta, to je jedan od najdirektnijih pokretača, motiva-tora. S jedne strane imamo dete koje je ranjivo, kome su potrebne pomoć i zaštita, s druge strane imamo per-cepciju države koja je to dete izdala, i imamo nas kao zajednicu. Zajedni-ca kroz solidarnu akciju pokušava da pomogne. ¶

Z. DRČELIĆ

9

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

TRIBINA

Mere preuranjene, sutrašnjica neizvesnaU razgovoru, koji je organizovao nedeljnik “Vreme”, raspravljalo se o ekonomskim posledicama pandemije, šta nas očekuje u 2021. godini, kao i o onome što je država do sada uradila

Kako je privreda preživela virus korona? Šta će se događati na proleće naredne godine? Kako izgle-daju dosadašnje mere za pomoć koje je država

uputila? Šta je sa platama u javnom i državnom sektoru? O ovim i drugim pitanjima razgovaralo se na tribini

nedeljnika “Vreme”, realizovanoj u okviru projekta “Dr-žava i solidarnost: pogled uprt u evropsko pravo”, koji fi nansira Evropska unija preko svoje delegacije u Srbi-ji. Govornici su bili Dejan Šoškić, profesor EKOF-a i biv-ši guverner NBS, Nebojša Atanacković, predsednik Uni-je poslodavaca i Sara Bradaš, istraživačica Centra za de-mokratiju, a razgovor je moderirao Radmilo Marković, novinar nedeljnika “Vreme”.

o dosadašnjim merama

“Da bismo mogli da ocenimo dosadašnje mere drža-ve, trebalo bi da imamo pouzdane podatke o tome ka-kvi su efekti njima postignuti”, kaže za početak Sara Bradaš, ističući da je važno videti kakva je situacija na tržištu rada. “Poslednji podaci koje imamo jesu oni o radnoj snazi iz drugog kvartala 2020. godine i za razli-ku od onoga što čujemo, da je stopa nezaposlenosti ni-kada manja, podaci govore nešto drugo – do smanjenje stope nezaposlenosti došlo je usled povećane neaktiv-nosti, odnosno prelivanja u neaktivnost koja je prešla oko 100.000 ljudi, a da vi praktično u zaposlenosti ni-ste imali nikakvog pomaka u odnosu na prvi kvartal prošle godine”, objašnjava Sara Bradaš. Prema njenim rečima, najveći gubitnici ove krize su oni koji su ne-formalno zaposleni, njih oko 35.000, a koji su u odnosu

na prvi kvartal 2020. godine ostali bez posla: “Ključno je što su to ljudi koji su potpuno nevidljivi za sistem kada je u pitanju profesionalna zaštita i bilo kakva vr-sta podrške. Doduše, ne prolaze mnogo bolje ni ostali, zato što je kod nas paket socijalne zaštite zanemarlji-vo mali u odnosu na životne potrebe i na broj ljudi koji takve potrebe imaju.”

Sara Bradaš je takođe pomenula da je interesantno što su mere koje se odnose na subvencionisanje minimal-ne zarade, a koje su proglašene merama usmerenim na zaposlene odnosno na zadržavanje posla, suštinski bile podrška poslodavcima. “Jer oni koji su nastavili da rade i koji nisu imali smanjene prihode imali su istu moguć-nost da konkurišu za ove mere, zajedno sa privrednim subjektima koji nisu bili u stanju da nesmetano rade. Mislim da imamo podatak kako su subvencije dodelje-ne za oko milion i sto hiljada zaposlenih. A kada pogle-date podatke za drugi kvartal 2020. godine, vidite da je oko 200.000 ljudi imalo manje radnih sati – zbog toga što su prestali da rade. Znači, ako uporedite, nekih osam-sto do devetsto hiljada ljudi dobilo je istu pomoć iako su oni nastavili da nesmetano rade, kao i ovih 200.000 lju-di koji nisu mogli da rade.”

Kao drugu važnu stvar, Sara Bradaš ističe da su oni kojima je podrška najviše trebala i koji su najranjiviji, dakle, preduzetnici i mikro preduzeća, u početku imali

10

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

strah da se upuste u ceo proces, da prihvate pomoć. Jer, obaveze dolaze od prvog januara naredne godine, a oni su u neizvesnosti šta će se desiti posle tog datuma kada im dospeju svi porezi i doprinosi koje nisu plaća-li usled ovih mera. “Za sve to vreme – oni imaju neke fi ksne troškove: što za zakup, što za razne parafi skalne namete... Znači, moj utisak je potpuna neusmerenost ovih mera koja će dovesti do toga da država neće ima-ti mogućnosti da naredne godine pruži podršku oni-ma kojima ta podrška zaista bude potrebna”, zaključi-la je Sara Bradaš.

bez analize i ciljanja

Kako je primetio Radmilo Marković, stručna javnost je najviše kritikovala meru podele po sto evra svakom građaninu, dok su ostale mere u suštini ocenjene kao dobre, iako je Ministarstvo fi nansija tek u maju reago-valo i podelilo prvu pomoć u vidu isplate od po tri mini-malne zarade radnicima fi rmi koje su se za to prijavile. U oba slučaja, nije se vodilo računa o tome da li postoji potreba za tim ili ne.

“Meni se čini da bi bilo kakva vrsta linearnog davanja bez dublje analize i ciljanja onih kojima pomoć zaista treba zapravo bila opravdana samo ukoliko su mere bile brzo sprovedene”, smatra Dejan Šoškić i potom nastavlja:

“Mislim da se to u našem slučaju nije desilo. Na samom početku sam imao određeno razumevanje prema toj li-nearnoj distribuciji sredstava građanima, upravo veru-jući da će ‘naciljati’ one koji su najugroženiji. Međutim, videlo se da je ta mera počela da se sprovodi tek dva me-seca od početka vanrednog stanja i neposredno pred iz-bore – što je tim merama dalo sasvim drugu konotaciju.”

Ukratko, po mišljenju Dejana Šoškića, kao i za mini-malni lični dohodak koji je upućivan fi rmama, “potro-šene su pare koje možda nisu morale da budu potroše-ne na taj način. Sad imamo ocenu Fiskalnog saveta po pitanju rebalansa budžeta da je to negde više od 1 odsto BDP-a otišlo tako nenamenski”.

Kada je reč o merama Narodne banke za podsticanje privrede, Dejan Šoškić kaže da su one išle ka tome da se Narodnoj banci Srbije otvori mogućnost da kupuje ob-veznice privatnih kompanija koje se emituju u ovih ne-koliko meseci do kraja godine: “To je mera koja se može kritikovati iz najmanje dva ugla. Prvo, NBS nije iscrpla sve klasične mehanizme monetarnog odgovora na kri-zne uslove. Ta činjenica mora da se ima u vidu pre nego što počnu da se razmatraju neke nestandardne mere. Države prvenstveno treba da koriste standardne mere monetarne politike.”

Komentare da je reč o modernim merama ili da su iste mere sprovođene u razvijenijim zemljama, Šoškić

Konstruktivan razgovor "na daljinu": Tribina u pandemij skom formatu

11

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

naziva netačnim. Eventualno, kako objašnjava, može se reći da se nešto slično radilo u SAD, i to tek nakon što se ušlo u takozvanu zamku likvidnosti, gde centralne ban-ke dođu do kamatnih stopa koje su bliske nuli ili su ne-gativne – pa nakon toga počinju da se sprovode kvanti-tativne olakšice u različitim vidovima.

Naime, Šoškić je to objasnio ovako – prvo se sprovo-de mere prema likvidnim državnim papirima, gde cen-tralna banka može da ih kupi. Nakon toga, banka kupu-je likvidne papire državnih agencija ako takve postoje u sistemu. A tek u trećoj teraciji američke banke su išle na kupovinu likvidnih korporativnih obveznica i to sa dužim rokom dospeća, sa ciljem da se pojeft ini fi nansi-ranje kompanijama koje žele da uđu u tehnološke ino-vacije i podignu svoju konkurentnost na srednji i dugi rok. Dakle, to su mere koje se donose u veoma poznoj fazi monetarnih mera koje mi uopšte nismo ispunili; drugo, kada se eventualno dođe u tu situaciju – opet se kupu-ju samo likvidne hartije od vrednosti”, kaže Šoškić. Pre-ma njegovim rečima, kod nas je, s druge strane, otvoren prostor da se kupuju i hartije od vrednosti koje nisu li-kvidne, te se otvara pitanje ko može da tvrdi da ono što je kupila centralna banka zaista toliko i vredi.

“Jer, bez aktivnog sekundarnog prometa hartija od vrednosti mi nemamo realnu cenu. Zato može lako da se desi da NBS takvu stvar učini, da se u njenim bilan-sima jave korporativni papiri koji se knjiže po nekoj nominali, što u prvo vreme ne mora da izgleda kao da stvara gubitke, međutim, kada dođe vreme za napla-tu i ako neka od tih kompanija defoltira, može se de-siti da se ti gubici ispostave centralnoj banci sa zakaš-njenjem od nekoliko godina”, smatra Šoškić, ističući da je, po njegovom mišljenju, ovdašnja centralna ban-ka posegla za problematičnim setom mera, a pod izgo-vorom da na moderan način reaguje na izazove u koji-ma se privreda nalazi. Time je otvorena mogućnost za potencijalne zloupotrebe.

Takođe, na sajtu NBS, te odluke koje su pretrpele izme-ne nalaze se i dalje sa potpisom guvernera koji su bili na toj poziciji u vreme kada su odluke donošene: “ Dve od-luke nose potpise mog prethodnika i mene iako su, sa ovim amandmanima, one izmenjene do te mere da svoj potpis nikada ne bih stavio na takvu verziju odluke. Da-kle, ovo nisu teorijski opravdane mere, a u praksi mogu da izazovu okolnosti u kojima je moguće da se nova pri-marna emisija zapravo prosleđuje privatnim kompani-jama bez ikakvih jasnih kriterijuma.”

Kao jedinu meru koju smatra smislenom, Šoškić je naveo meru garantovanja kredita, ali je naglasio da je u narednom periodu, na šta je ukazao i Fiskalni savet, prostor za dodatne fi skalne mere prilično sužen. “Tra-jektorija javnog duga u odnosu na BDP vrlo ubrzano se menja na gore. Verovatno ćemo godinu završiti sa više od 60 odsto duga (u odnosu na BDP) i to su okol-nosti koje na izvestan način smanjuju prostor za neka reagovanja.”

skoro izvesno pogoršanje

Govoreći o ekonomskim prognozama za narednu go-dinu iz ugla poslodavca, kao i merama države, Neboj-ša Atanacković je odmah napomenuo da je veoma ne-zahvalno praviti ih, jer imamo jednu nepoznatu koja je promenljiva.

“Što se tiče konkretne sadašnje situacije, za većinu po-slodavaca u našoj zemlji ona je takva da ne treba očeki-vati poboljšanje. Nagomilani su mnogi troškovi. Na te-leviziji imamo prilike da čujemo da nas sledeće godine očekuje veliki rast BDP. Nadam se samo da neće opet biti meren u negativnom indeksu. Spreman sam da kažem da kada bi situacija bila kao ove godine – to bi bilo do-bro”, kaže Atanacković dodajući da se plaši pogoršanja situacije u 2021. godini. A sve će zavisiti od pandemije

� “Privreda ne treba da sa mnogo

optimizma očekuje narednu godinu,

posebno iz razloga što su se

nagomilali troškovi. Čak i oni srećnici koji su mogli da dođu do nekih

kredita, koji su u tom periodu bili

lakši za dobijanje, neće proći najbolje

jer će im većina odlaganih obaveza

dospeti 2021. Takođe, te kredite

su mogli dobiti samo oni koji su

najsolventniji i uz pomoć države koja

je garantovala vraćanje. Oni koji su

najslabiji ekonomski – nisu mogli do

njih da dođu” – Nebojša Atanacković

12

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

odnosno njenog smirivanja, koje ne deluje izvesno. On je dodao i da smo u odnosu na industrijski razvijene ze-mlje imali “sreću” što je struktura naše privrede takva da nismo imali padove poput njih, ali, s druge strane, te zemlje imaju neuporedivo bolji oslonac kada je reč o nji-hovim fi nansijskim mogućnostima.

Kada se radi o pomoći države u vidu minimalnih za-rada, Atanacković smatra da je sada upitno da li će dr-žava išta moći da pomogne privredi sledeće godine, a bilo bi dobro da ta pomoć bude bar tolika kolika je bila ove godine.

“Dakle, privreda ne treba da sa mnogo optimizma oče-kuje narednu godinu, posebno iz razloga što su se nago-milali troškovi. Čak i oni srećnici koji su mogli da dođu do nekih kredita, koji su u tom periodu bili lakši za do-bijanje, neće proći najbolje, jer će im većina odlaganih obaveza dospeti 2021. Takođe, te kredite su mogli dobiti samo oni koji su najsolventniji i uz pomoć države koja je garantovala vraćanje. Oni koji su najslabiji ekonomski – nisu mogli do njih da dođu. Mi to pričamo od počet-ka vanrednog stanja. Moraju se izdvojiti oni privrednici kojima je pomoć zaista potrebna od onih koji rade rela-tivno normalno”, istakao je Atanacković.

Kada je reč o savetima za preduzetnike, male porodič-ne fi rme, za ugostiteljske i trgovačke radnje, njegovo mi-šljenje je da su privatnici koji spadaju u pomenute kate-gorije obično najsnalažljiviji: “Od njih se, po ko zna koji put u našoj bliskoj istoriji, očekuje ‘da se snađu’. Bilo bi dobro da se preterano ne zadužuju, a posebno da ne stav-ljaju u rizik svoju porodicu i ličnu imovinu.” Atanacković smatra da bi oni trebalo da potraže neki konzervativni-ji način: da li je to više lično angažovanje ili otpuštanje dela zaposlenih, i da sačekaju da nepogoda prođe. “Isto tako očekujem da se jednom zaista počne ozbiljno radi-ti sprovođenje platnih razreda, a takođe i izrada socijal-nih karata. Kad bismo imali socijalne karte, znali bismo kome bi trebalo pomoći.”

i šta sad?

Kako su govornici na tribini zaključili, deluje da su sve mere prerano primenjene; da je sve što je doneto i ispla-ćeno, učinjeno u prvoj polovini godine, pa se postavlja pitanje – sad kad je mnogo teža situacija, šta je preosta-lo državi od mera za privredu? Da li ima nekog prosto-ra za 2021. godinu?

“Svakako država treba da zadrži mogućnost i slobo-du da pomogne preduzećima koja imaju jedan održivi poslovni model koji je u domenu tzv. razmenjivog dela BDP-a. Ta preduzeća, dakle, imaju sposobnost da kon-kurišu na međunarodnom tržištu ili na domaćem trži-štu stranoj konkurenciji; ona imaju kapacitet da u na-rednom periodu predstavljaju važnu kariku u ukupnom privrednom oporavku zemlje. Ne treba dozvoliti da ta-kva preduzeća prestanu da rade za vreme pandemije zato što su se prezadužili ili iz nekog drugog razloga. To zahteva ozbiljnu analizu kada se radi o kriterijumima – koje bi kompanije ispunile uslove za dobijanje takve po-moći”, kaže Dejan Šoškić.

On naglašava da se mora biti pažljiv i sa vrstom pomo-ći: “Vidimo sada da se ulazi u, uslovno rečeno, vlasničke instrumente preduzeća…Ima tu dosta izazova i u odre-đenim okolnostima bi zapravo neke od tih mera, iako postoji dobra namera, mogle da se pretvore u mehani-zam u kojem novac nenamenski odlazi pojedinim pre-duzećima. Koji su kriterijumi za preduzeće, koja je cena, ko će to da proceni adekvatno, samo su neka od pitanja koje ovde imamo.” Šoškić dalje smatra da bi bilo povolj-nije pružati jednostavnije tipove podrške, ali onim pre-duzećima koja su sposobna da izvoze, a, recimo, koriste domaće repromaterijale i zapošljavaju domaće ljude itd...

Ulazak države u vlasničku strukturu fi rmi Atanacko-vić vidi kao pitanje o kojem nema mnogo razmišljanja – “to znači da se novac poreskih obveznika daje onima koji su sami gubitaši. I sada, kada bi taj novac mogao da pomogne da oni prestanu da budu gubitaši, ja bih onda rekao da je to dobra investicija, jer će sutra te fi rme dati profi t i biti na zdravim osnovama. Međutim, godinama se stvar ponavlja. Oni koji su uglavnom neopravdano gubitaši, oni neprekidno dobijaju naš novac da bi na-stavili da budu gubitaši. Apsolutno ne podržavam ta-kvu meru. Meni je to isto kao da im država daje nepo-vratna sredstva.”

privatni i javni sektor

Ministar fi nansija Siniša Mali je najavio da će biti po-većane plate u javnom sektoru, kao i minimalna zarada za oko 6 odsto. S druge strane, poslodavci se često bune zbog povećanja minimalca sa argumentacijom da im se otežava poslovanje. Opet, taj minimalac je često manji od potrošačke korpe.

Nebojša Atanacković kaže: “Treba reći da je minima-lac već povećan. On se svakog septembra povećava za

O PROGRESIVNOM POREZUNEBOJŠA ATANACKOVIĆ: “Ako se u Zapadnoj Evro-pi, pre svega u EU, primenjuje progresivno oporezi-vanje, a mi težimo tim sistemima i sledimo tamoš-nju logiku privrednog ponašanja – nema razloga da mi sami ne uvedemo nešto slično. Logično je da op-šti trošak društva u većoj meri snose oni koji imaju više novca. Jasno je da se kod nas to izbegava kako bismo lakše privukli strane investitore.

Doduše, mi često i ne znamo dogovore koji važe iz-među države i stranog investitora koji se subven-cioniše. Dalje, ne znamo ni kako se oporezuje pro-fi t tih fi rmi, a te fi rme su najčešće veliki uvoznici, da bi kasnije izvezli taj proizvod koji ovde rade uz pomoć jeft ine radne snage. Plašim se da profi ti tih stranih fi rmi na koje se plaća porez nisu iskazani na pravi način.”

13

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

narednu godinu, shodno zakonu, i ove godine za 6,6 odsto. Pretpostavljajući da će infl acija biti oko 1,5 od-sto, dolazimo do zaključka da će minimalac biti pove-ćan za oko 5,1 odsto. Ne radi se tu samo o povećanju mi-nimalne zarade, koju prima negde oko 370.000 zapo-slenih, nego minimalac istovremeno čini i povećanje plata ostalih zaposlenih koji su u ‘niskoj zoni’ plata, a primaju više od minimalca. Razlog tome je što kada se određuje visina plate, polazi se od minimalca. Može se čak reći da kada se minimalac poveća, za sličan proce-nat se povećaju i ostale plate. Ako je određeno da će se u javnom sektoru plate povećati za oko 5 odsto, one su otprilike povećane za 5 odsto i u realnom sektoru. Me-đutim, to je velika razlika. Kada se plate povećaju u jav-nom sektoru – to je praktično od nekih sredstava koja nisu direktno vezana ni za produktivnost ni za situa-ciju na tržištu; kada se nametne da se u realnom sek-toru povećaju plate za oko 5 odsto, to znači da je to po-većanje troška privrednika.”

On nastavlja kako postoji opasnost da će to biti pre-ko onoga što privrednik može da isplati i da će jedno-stavno doći do gašenja radnih mesta.

Sve ukupno, Atanacković kaže da ga situacija u ko-joj smo podseća na onu iz 2008. i svetske ekonomske krize, “kada smo mislili da smo u prednosti u odno-su na druge zbog zaostalog privrednog sistema. Među-tim, zbog toga smo došli u situaciju da je kriza u sve-tu odavno prošla, a da je kod nas tek tada došla. Dodao bih da se ne sme ići dalje na povećanje jaza u prihodi-ma (zaradama) u javnom sektoru u odnosu na realni. Već sada ona iznose 25 odsto u korist javnog sektora. U svetu kažu da treba da bude obrnuto – da su zarade u

realnom sektoru veće od zarada u javnom. Na primer, u javnom sektoru kad neko ode na bolovanje, ima pra-vo na 65 odsto zarade. Međutim, svedoci smo da se u poslednje vreme zaposlenima u javnom sektoru ispla-ćuje i 100 odsto od zarade kada su na bolovanju zbog kovida. I sada se to zahteva i za realni sektor. Mi bismo

� “Meni se čini da bi bilo kakva

vrsta linearnog davanja bez dublje

analize i ciljanja onih kojima pomoć

zaista treba zapravo bila opravdana

samo ukoliko su mere bile brzo

sprovedene”, smatra Dejan Šoškić.

“Mislim da se to u našem slučaju

nije desilo. Na samom početku

sam imao određeno razumevanje

prema toj linearnoj distribuciji

sredstava građanima, upravo

verujući da će ‘naciljati’ one koji

su najugroženiji. Međutim, videlo

se da je ta mera počela da se

sprovodi tek dva meseca od početka

vanrednog stanja i neposredno

pred izbore – što je tim merama

dalo sasvim drugu konotaciju”

O FRILENSERIMA I POREZUDEJAN ŠOŠKIĆ: “Mislim da je svako ko ostvaru-je određeni dohodak dužan da plati odgovarajući porez. Srbija ima ugovore o izbegavanju dvostru-kog oporezivanja sa nizom zemalja i, ukoliko ljudi nisu platili porez u inostranstvu, trebalo bi da to učine ovde. Mogu dati lični primer. Kada sam dr-žao predavanja na univerzitetima u inostranstvu, uvek sam plaćao porez – nekad u tim zemljama, a nekad u Srbiji. Što se tiče aktivnosti frilensera, tre-balo bi da i one budu poreski zahvaćene. Ne može-mo očekivati da jedna kategorija naših zaposlenih ima tu vrstu privilegija da ne plaća poreze na svoj dohodak od rada. Otuda ne vidim da oko toga tre-ba praviti problem. S druge strane, ukoliko nekom dospe obaveza da plati nešto za pet godina unazad, opravdano se postavlja pitanje – da li je i kako mo-guće da je poreska administracija bila do te mere neefi kasna. Mislim da takvo ponašanje nije dobro i unosi dozu neizvesnosti. Nema uslova za planira-nje. Ukoliko se tako nešto dešava, to svakako nije primer koji bi trebalo slediti.”

14

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

→

to mogli da prihvatimo, ali ne na štetu realne privre-de, nego da, recimo, država dotira razliku od 35 odsto.”

Kako je i moderator tribine Radmilo Marković istakao, kada je reč o javnom i privatnom sektoru i platama, pre tri-četiri godine su plate u privatnom sektoru manje-više stigle plate u javnom sektoru. Od tada, kreće naglo jačanje dinara, pa fi ksacija kursa, i sada postoji ogro-mna razlika u tim platama (koje su postojale i ranije). Postavilo se pitanje šta država hoće sa takvom politikom.

Dejan Šoškić smatra da se radi o favorizovanja zapo-slenih u javnom sektoru, koje nema opravdanje. “U jav-nom sektoru postoje određene aktivnosti koje zahteva-ju visoki nivo stručne spreme, ali istovremeno vidimo da na univerzitetu, u zdravstvu, u naučno-istraživač-kim centrima, gde je upravo visoki stepen obrazova-nja, nisu visoke plate. Dakle, plate u javnom sektoru su očigledno formirane negde na višem nivou, verovatno na mestima gde se sa aspekta stručne spreme ne mogu pravdati. Šta je tu dugoročni cilj i interes?”

Šoškić smatra i da bilo neophodno da postoji deba-ta o tome u društvu, a isto tako, da je potrebno uvesti red u državni sektor, u pravcu platnih razlika, jer inače imamo situaciju u kojoj se za iste poslove ljudi dijame-tralno različito nagrađuju novcem poreskih obveznika.

“To nije nešto što mi, kao platioci poreza, želimo da vidimo u svojoj državi. Mi želimo da vidimo da neke

STVARNA NEZAPOSLENOST I DRŽAVNA (NE)BRIGASARA BRADAŠ: “Kada je reč o podacima vezanim za ne-aktivnost – tu treba znati kako se defi niše ko je nezapo-slen. To je osoba koja je, u mesec dana koje je prethodi-lo anketiranju, aktivno tražila posao. Razumno bi bilo pomisliti da u ovakvoj situaciji, kada postoje teškoće u zapošljavanju, onda neko i ne vidi smisao aktivnog tra-ženja posla. Ukoliko probate da tražite posao redovnim kanalima, odete na sajt NSZ i vidite koja se radna me-sta traže, jasno vam je da veoma mali broj poslodava-ca uopšte oglašava da traži radnike, a najčešće se traže nisko kvalifi kovani radnici. Međutim, drugi pokazatelj je ono što smo imali u saopštenju Republičkog zavoda za statistiku – o zastojima na tržištu rada. I sada, kada pogledate te podatke, vidite da je nezaposlenost negde oko 7,3 odsto, ali je skoro četvrtina onih (20 odsto) koji održavaju zastoj na tržištu rada. Ova brojka uključu-je i sve nezaposlene, ali i zaposlene koji rade sa nepu-nim radnim vremenom. Takođe, uključuje i one koji ne traže posao, ali bi bili odmah spremni da rade ako bi im se ukazala prilika. Konačno, uključuje i mali broj onih koji aktivno traže posao, ali ne mogu da rade. Sve ukupno, oko milion ljudi.

Kada pitate ljude u anonimnoj anketi da vam kažu šta je njihov subjektivni status, dobićete nešto drugačiju sliku situacije na tržištu rada. Jer to što neko ne traži aktivno posao, ne znači da on nije nezaposlen.

Druga stvar, mi, nažalost, nikada nismo dobili zvanič-ne podatke o tome koliko je ljudi ostalo bez posla. A ta-kvi podaci mogu da budu dostupni, centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja ih ima zato što su po-slodavci u obavezi da prijavljuju prekide, kako radnog odnosa tako i radnog angažovanja (privremeno-po-vremeni poslovi).

Mera za subvencije bila je kreirana na način da nije šti-tila sve zaposlene, a uopšte nije štitila one koji su rad-no angažovani, a nisu u radnom odnosu. Tako smo, s vremena na vreme, imali natpise u medijima poput ‘300 ljudi ostalo bez posla’.

Mislim da u tim brojkama uopšte nema radnika koji su zaključivali ugovor o radu sa agencijama, shodno Zakonu o agencijskom poslovanju, tako da ćemo tek biti u prilici da vidimo prave brojeve kad isteknu takvi ugovori. Radnici koji su imali ugovor o radu na odre-đeno vreme, takođe su ostali nezaštićeni. Poslodavci su imali rok do kojeg nisu smeli da ih otpuste, kako ne bi bili u obavezi da državi vrate novac dobijen na ime subvencija, ali nije postojao mehanizam koji je štitio radnike nakon isteka perioda koji je država propisa-la, a to je, čini mi se, 31. oktobar. Tu dolazimo do situ-acije o kojoj pričamo od početka – ove mere su zapra-vo napravljene u cilju zaštite poslodavaca, a ne u cilju zaštite radnika i radnih mesta.”

15

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

Urednica dodatka: Jelena Jorgačević, Novinarke: Biljana Vasić, Ivana Milanović Hrašovec, Dokumentacij a: Dragoslav Grujić, Urednik fotografi je: Marij a Janković, Fotografi je: agencij a FoNet i Marij a Janković, Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec, Slog: Tanja Stanković, Lektura: Živana Rašković, Korektura: Stanica Milošević

Dodatak je objavljen u nedeljniku Vreme u okviru projekta “Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo” koji fi nansira Evropska unij a (preko Delegacij e EU u Srbij i) kroz medij ski program. Objavljivanje ovog dodatka omogućeno je uz fi nansij sku pomoć Evropske Unij e. Sadržaj dodatka odgovornost je isključivo nedeljnika Vreme i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unij e.

oblasti budu posebno favorizova-ne kao što su zdravstvo, obrazo-vanje, nauka jer to su razvojni po-tencijali našeg društva. Svakako ne mislim da su razvojni potenci-jali službe bezbednosti i policija.”

Konačno, Šoškić naglašava da su pred nama teška i izazovna vreme-na: “Mislim da se suviše optimizma čuje iz državnog vrha, a treba vo-diti računa ne samo gde ćemo za-vršiti ovu godinu, nego i kuda ide-mo naredne. Taj optimizam nije opravdan i treba biti konzervativ-niji u procenama jer su neizvesno-sti velike. Smatram i da se ekonom-ski efekat pandemije neće završiti krajem pandemije. Nakon toga će, verujem, biti vrlo rovito stanje jer su već potrošene, ili će do tada biti potrošene, akumulirane rezerve.”

Kada je reč o minimalcu, Atanac-ković je istakao da je problem i to što je minimalac u poslednjih ne-koliko godina porastao za oko 30 odsto, a BDP ni blizu tome. Posta-vilo se pitanje o čemu se tu radi, ali i kako je moguće da je u Srbiji ve-liki deo zaposlenih na minimalcu. Da li je tako u drugim zemljama?

Sara Bradaš kaže: “Važno je neke stvari razjasniti: kod nas nije, kao u nekim drugim zemljama, mini-malna zarada iznos ispod kojeg poslodavac ne sme da da platu radniku. Kod nas, minimalnu zaradu mogu ispla-ćivati samo oni poslodavci koji imaju teškoće u poslova-nju. I ona je ograničena na šest meseca, nakon čega se opet vrši analiza. Ukoliko poslodavac unapredi svoje po-slovanje, dužan je da radnicima isplati razliku do ugovo-rene zarade. Dakle, kod nas je minimalac samo za poslo-davce koji imaju teškoće, a mi smo ga uzeli kao normu za mnoge druge stvari.” Kao primer, ona navodi podatke iz istraživanja Republičkog zavoda za statistiku koje se od-nosi na septembar mesec svake godine i u kojem se na-vode podaci o intervalima zarada. “Recimo, u septembru 2019. godine, četvrtina svih zaposlenih u Srbiji primala je 30.000 dinara i manje. Znači, ima ljudi koji primaju i ma-nje od minimalca. Kada ovo pretvorite u broj zaposlenih, to otprilike znači da je pola miliona zaposlenih u Srbiji

primala manje od 30.000 dinara mesečno. Poslednji podaci o avgu-stovskoj zaradi kažu da je medijana zarade, znači iznos koji prima polo-vina zaposlenih u Srbiji, 45.000 di-nara. Znači, polovina ljudi u Srbiji prima ovih oko 400 evra mesečno i manje. Toliko o standardu.”

Ona takođe smatra da razlike iz-među javnog i privatnog sektora, kada je reč o prosečnim zaradama, uopšte nisu toliko značajne: “Na primer, u javnom sektoru, u avgu-stu 2020. godine prosečna zarada je bila 66.492 dinara, a van javnog sektora oko 55.000 dinara. Među-tim, ono što postoji kao velika ra-zlika jesu prosečne zarade u jav-nim državnim preduzećima koja su kod nas partijski plen i služe za udomljavanje partijskih ljudi. Kod njih su najveće prosečne zarade bile oko 78.000 dinara. A imate i ljude koji rade na lokalu i čije su zarade manje nego u privatnom sektoru. Moramo reći da nije sav javni sektor isti, kao što, takođe, ni sav privatni sektor ne može biti isti. U javnom sektoru imamo zdravstvo i prosve-tu, koji su totalno uništeni, a ima-mo, na primer, policiju gde je pro-sečna zarada daleko veća, iako je njihova obrazovna i kvalifi kaciona

struktura daleko niža nego kada je u pitanju zdravstvo. To pitanje treba sagledavati iz različitih uglova.”

Kao važno za naredni period Sara Bradaš ističe pita-nje – šta će biti sa ljudima koji će ostati bez posla. “Po-gotovu u ugroženim sektorima, kao što je ugostiteljstvo, umetnost, rekreacija... Kada pogledate te brojke u od-nosu na ukupan broj zaposlenih – to nisu veliki broje-vi. Ali, svaki čovek je priča za sebe i to jeste veliki pro-blem. S druge strane, ti ljudi neće biti ni na jedan način zaštićeni ukoliko nisu radili u kontinuitetu minimum godinu dana. Čak i da su radili oko 20 godina, primaće novčanu naknadu nekih šest meseci i to u iznosu od 16, 17 hiljada dinara. A da bi dobili novčanu socijalnu po-moć, četvoročlana porodica mora da ima prihode ma-nje od 23.000 dinara mesečno”, zaključuje ona. ¶

PRIREDIO: MARKO PANTIĆ

� “Važno pitanje za naredni

period je – šta će biti

sa ljudima koji će ostati

bez posla, pogotovu u

ugroženim sektorima,

kao što je ugostiteljstvo,

umetnost, rekreacija...

Kada pogledate te brojke

u odnosu na ukupan broj

zaposlenih – to nisu veliki

brojevi. Ali, svaki čovek

je priča za sebe i to jeste

veliki problem. S druge

strane, ti ljudi neće biti ni

na jedan način zaštićeni

ukoliko nisu radili u

kontinuitetu minimum

godinu dana. A čak i da

su radili oko 20 godina,

primaće novčanu naknadu

nekih šest meseci i to u

iznosu od 16.000, 17.000

dinara” – Sara Bradaš

16

VREME REME SOLIDARNIOSTI

NOVEMBAR 2020

Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec