Eshil - Orestija

Е С X И Л

О Р Е С Т И Ј A

ПРВИ ДЕО ОРЕСТИЈЕ

А Г А М Е М Н О Н(Превод: Милош Н. Ђурић)

ЛИЦА: АГАМЕМНОН, цар аргивски КЛИТЕМЕСТРА, жена његова ЕГИСТ КАСАНДРА, кћи тројанскога цара Пријама ТАЛТИБИЈЕ, гласник СТРАЖАР ХОР аргивских старешина, војска, тројанско робље, царска пратња

Позорница: двор Атрејића у Аргу.

ПРОЛОГ(Пред двором Атрејића дижу се олтари и кипови божји. Ноћ се примиче крају. На крову лежи стражар и очекује доглсну светлост.)

ПРВА ПОЈАВА Стражар (сам). СТРАЖАР

Од ових мука да ме спасу богови! Већ стражи мојој пуна, ево, година што бдим на крову Атрејића као пас. Већ ноћних звезда јата сва распознајем,

ЕСXИЛ – ОРЕСТИЈA

владаре светле што у етру блистају, и зимску студ и летњи жар што доносе, кад звезде залазе и кад се рађају. И сада, ево, пазим на знак буктиње, на огњан зрак из Троје што ће донети о паду глас. То госпа ми нарeђује на својим надама што мушки снује сан. И ветар, ноћ и киша бију одар мој, и никад сан и покој да га походи. А где ће? Сан ми свагда страх замењује и неда санку да ми очи целива. Па кад се песме сетим ил' певушења, и песмом тражим лека сан да отерам, ја уздишем и жалим ове куће коб, где нема више старе добре управе.

(Подиже се и стане пиљити у ноћ, према далеким брдима.)

Еј! Да ми данас овој муци гране крај и ноћни огањ радосну донесе вест!

(Тишина. Мала пауса. За час плане ватра догласница.)

О здраво, лучо ноћна, светлог дана сјај и многих кола играње у Аргу ти навешћујеш, у славу ове победе! Хај, ијују! Агамемнонову љубу сад известићу да с одра брже устане и радосно по двору кликује и светлост догласну да поздравља нам, ако паде Илиј град, ко отуда што сјајне ватре јављају. И сам ћу прво коло да поведем ја! Господе успех добра игра за ме би, на стражи све ми коцке на шест дођоше. Еј! Кад би се домаћин двора вратио и ја му руком драгу руку дотако! О другом ћутим, јер ми уста страшан бич завезао; да сама кућа прозбори, најјасније би казала. А зна ли ко, тај схвата моју реч, а не зна л', ћутаћу.

(Силази с крова и одлази у двор. Помало свиће. Долази хор стараца. Они о боку носе

2


мач, а у руци држе палицу. На њима је свечано рухо, а на глави им венац. Док они улазе и заузимају став, хоровођа говори уз пратњу свирале.)

ДРУГА ПОЈАВА Хор, Клитеместра.

УЛАЗНА ПЕСМА ХОР

Већ десета ово је година што Пријаму жестоки душмани, цар Менелај и с њим Агамемнон, два владара соја боговскога, два чувара два престола сјајна, многу силну подигоше војску, страшну силу — тисућ' ратних лађа, а из Арга, ове земље наше. И клицаху силнога Ареја ко јастреби што високо лете, страшне муке изнад гнезда муче, бол болују за тићима својим, у ваздуху високо шестаре, ко веслима крилима веслају, залуд своју чували су пилад. Цвиле гласне из птичјега грла, горки јаук за породом драгим, вишњи бог ти чује, — ил' Аполон, или горштак Пане, или Диве — па на кривце позну Срду шаље. Тако чувар гостинскога права, силни Диве, Атрејиће шаље на Парида ради прељубнице, и у многе борбе тешке, љуте, баца војску данајску и тројску, — ту се копља у ратника ломе, на колених клечи се у праху, и жестока наставља се борба. Каква била битка сад, да била, суђеноме примиче се крају, ни дим жртве ни левање какво, ни бескрвна света жртва друга, неће стишат неугасну срдњу.

3


А ми овде остасмо без славе, старо тело не даде нам у бој, већ ко деца кретасмо се штапом. Деца личе на слабе старкеље, у срцу им крвца тече млада, ал' јуначке снаге у њих нема. И шта старост може кад се лишће већ последње на гранама суши? Тронога је, врлуда ко дете, — ломан санак усред бела дана.

(Клитеместра је већ, у свечаном руху, дошла с великом пратњом и, док хоровођа говори даље, она спрема на олтарима жртве и дарове.)

Госпо наша, Тиндареју ћерко, Клитеместро, ти краљице наша, шта је ново? Шта би? Шта то сазна? Какви су ти гласи пристигнули те жртвујеш свим храмовима? Свим бозима, чуварима града, владарима висова и низи, и небеса и нашега трга, жртвом пламте њихови олтари. На све стране свугде ватре горе, силан пламен до неба се диже, а мирисом меканим и чистим свето уље живота му даје, права капља из ризнице царске. Дед нам реци и што смеш казати и све што нам саопштити можеш! Растерај нам ову бригу тешку, што нас на час злим слутњама мучи, а на час нам из жртава твојих слатка нада сине и разгони јад бескрајни што нам срце гризе!

(Пауса. Клитеместра се и даље бави око светих послова.)

ХОР (Строфа)

Могу о знамењу добром да певам када у борбу кренуше врсни јунаци. Још милошћу божјом

4


дишу ми године снагом и полетом песме Ахејске јуначке главе и хеленске младости лепе два цара и војводе сложне — копље им осветно беше у јуначкој десници руци — смеона отпрати птица у Троју. Владарима бродова два се указала птичја владара — један црна би репа а други бела — близу табора беху на јасну видику, до руке копљем што маше. Ждеру недоношњи плод из утробе зечице бређе, живот му суђен не беше. Авај, о авај, кликни, ал' срећно да буде!

(Антистрофа) Али кад је Атриде, два јуначка различна срца, мудри сагледо гатар у војсци, он тргању веште зечје крвопије схвати ко пратњу и тада ово о знамењу рече: ''Једаред ће полазак овај разорити Пријаму куле; и све богатство силно што народ га у куле снесе свирепом силом ће Судба испразнити. Да само због божије мржње не затворе облаци црни страшна уста — војску што грми на Троју! Нерадо гледа и мрзи на очеве крилате псине Артемида чиста, жао јој зечице бедне и њена кукавна плода, орловски гадан јој ручак". Авај, о авај кликни, ал' срећно да буде!

(Епода) ''Ти, лепотице, чуваш нејаку младунчад лавова љутих, све ти је звериње по пољу драго, слабу му одојчад волиш, ал' опет знаке нам испуни добре,

5


срећна знамења дај нам, а злокобна спречи! У помоћ призивам Пеана, у помоћ призивам Пеана, супротне ветрове да не би на данајске бродове дигла, запреку путу, свирепу нову да не би неприродну тражила жртву, свађе рођачке извор и увир љубави брачне. Остаје страшни гнев, и он господари домом, свега се сећа и вреба и за крв се дечију свети." Тако с великом срећом што војсци навестише птице Калхант прорече судбу и царском је огласи дому. Зато једногласно сад: Авај, о авај кликни, ал' срећно да буде!

(Прва строфа) Диве, Диве, мили л' ти се тим именом да те зовем, њиме теби зборим сада. Све на свету мерио сам, али с тобом, Диве, ништа не може се поредити, ако збиља треба стрести бреме сумње узалудне.

(Прва антистрофа) Но ни сила некадашња пуна бесне бојне снаге, неће више спомињат се. А за њом и друге неста, намери се брус на косу. А ко Диву радо кличе, победне му пева песме, праву мудрост тај ће стећи.

(Друга строфа) Смртном створу он показа којим путем ум да иде: патњама се памет стиче. Санка нема коме спомен о злу делу срце мори;

6


против воље свест му свиће. Свест богови снажно држе, ал' су опет милостиви.

(Друга антистрофа) И тад вођа узвишени ахејскијех силних лађа врача ничим не укори. Валу судбе предаде се кад Ахејце бура веза, да узалуд храну троше; од Халкиде ветар дуну, у Аулиди војска оста.

(Трећа строфа) Стримонски бесни дунуше ветри, доносе глад, и сметњу и очај, кидају ужад, бродове крше, дуго се време отеже двапут, — аргивску младост дангуба гуши. А кад је гатар противу буре још тежи лек огласио сада, кад је врач о Артемиди гукно, на земљу жезло Атриди баце, од бола горке пролију сузе.

(Трећа антистрофа) Старији цар говорити стаде: ''Тешко је врачу одбити речи, тешко је дете заклати своје, понос ми двора; девичком крвљу очинске своје каљати руке. Како да лађе оставим бојне, како да верне другове губим? Војска ми жуди девичке крвце, њоме да бесне ветрове смири. Грешим ли у том? Срећно да буде!"

(Четврта строфа) Кад сави врат под јарам нужде и клета страст му крену срце, колебање му свако преста, на свако дело спреман беше. Кад људе луда страст понесе, срамота ниче, беда расте.

7


Он усуди се ћерку клати, рад једне жене бојак бити, да свети братову срамоту и броду море отвори.

(Четврта антистрофа) Док ћерка моли: ''Бабо, бабо!" на девојачку младост љену бес војвода не осврће се. Кад молитву пред жртву сврше, тад на знак очев слуге почну: ко јагње дигну је над олтар, с рамена оклизне се вео, па снажно помакну је напред и лепа затисну јој уста да клетву кући не крикне.

(Пета строфа) Без речи оста, — уста заптивена. Док шафранасто рухо на тле пада, по реду сваког жреца она стрелом из ока бије, моли сажаљење. Ко кип је лепа, хтела би да збори, а често је за софром запевала пред војводама очевим у двору; при трећој жртви кад се капља лила пеаном слатким чиста уста њена слављаху срећу оца драгога.

(Пета антистрофа) Што даље би — нит видех нити причам. Реч Калхантова испуни се увек. А Правда онима што пате даје да још и позну дознају будућност. Будућност знај кад сване, а не напред, јер знање прерано и плач је преран. Ко светлост зоре она брзо сине.

(Разданило се. Клитеместра, после жртвовања, обраћа се хору.)

Да срећно буде што царица жели, са жртве, ево, нама она иде, апијске земље стража једина!

8


ПРВА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Клитеместра, Хор. ХОРОВОЂА

Поклонити се дођох теби, царице, та ред је поштовати љубу вођа свог, без мушке главе кад нам престо остаје. Чу л' добро што ил' жртву с надом приносиш у добре извештаје, радо слушаћу, ал' да и ћутиш, нећу ти замерати.

КЛИТЕМЕСТРА Ноћ мајка добре донесе нам гласове, та зора, како кажу, права беше кћи! Од сваке наде чућеш радост већу још: Аргивци Пријамов освојили су град.

ХОРОВОЋА Шта кажеш? Ал' опрости, сумња пусти реч.

КЛИТЕМЕСТРА Сад Троја ахејска је! Јасно кажем ли?

ХОРОВОЂА Весеље осваја ме; сузи гради пут.

КЛИТЕМЕСТРА Та суза открива ми срце одано.

ХОРОВОЂА За Тројин пад да л' имаш доказ поуздан?

КЛИТЕМЕСТРА Да! Имам! Али само бог да не вара!

ХОРОВОЂА Зар тамном у сну привиђају верујеш?

КЛИТЕМЕСТРА У тлапњу снене душе немам вере ја!

ХОРОВОЂА Надојише л' те какви гласи бескрилни?

КЛИТЕМЕСГРА Ти ругаш ми се као да сам девојче.

ХОРОВОЂА А колико је времена што паде град?

КЛИТЕМЕСТРА Те ноћи — велим, — која овај роди дан.

ХОРОВОЂА Брзином таквом какав гласник стиго би?

9


КЛИТЕМЕСТРА Хефесто с Иде сјајну светлост изасла. Са виса вису лети пошта огњена. А с Иде прими Хермова на Лемну хрид. За острвом ти плану трећи силни плам на Атосу, на стрмом вису Дивову. До неба блесну плам, и ватра селица по мору просу се и коло заигра, па шаље глас витиљачи на Макисту, сноп златне светлости, ко луча сунчева. А Макист не би приспор нит га свлада сан, но скупо држи своју стражу гласничку, далеко посла огањ преко Еурипа, и стражу извести на Брду Месапском. Та кресом даде одговор и посла глас оданде даље, сув потпаљујући врес. И даље блистав просипо се млаз, па летећ преко Асопове Низије, ко јасни месец, долети на Китерон и стражу диже да јој преда огња вест. Ту светлост издалека стража прихвати,— и крес још већи плану но што позив би. Сјај севну преко Горгонскога Језера и стиже тамо на гору — на Козји Врх и позва стражаре да огањ пале јак. Зажегу они ватру силну, обилну, и букну огањ као језик до неба па пређе стрме жале Драге Саронске. И лети даље, даље, докле не стиже на врлет Паук, видик нама најближи. И светлост, идског огња прапраунуче, све до нас допаде, на Атрејића двор. Тркачи моји тако су се редали; из руке луча редала се у руку, — победио је први ко и последњи. Те знаке, ето, набрајам ти као глас из Троје што га мени отправио муж.

ХОРОВОЂА Захвалићу се богу, госпо, доцније. Још једном редом рад бих чути речи те и дивит им се, — још једаред испричај!

10


КЛИТЕМЕСТРА Од данас Троју држи војска ахејска. У граду, мислим, крик се ори свакојак. У један пехар маст и сирће уливај, у једно не слију се, двоје остају. Двојаке гласе побеђен и победник имаду, јер је двојака им судбина. Ту једни на мужевљи бацају се леш, на браћу други рођену, до стараца ту леже деца, стабла грана последња, — већ ропским грлом судбу драгих плачу сви. А победнике с ноћна боја зове глад на доручак што град га може да им да. Ту коцком ником не дели се ноћиште, но коцком пусте среће свако граби га. У заузетој Троји свугде веће станују по домовима, росна студ их не бије ни мраз под ведрим небом, него целу ноћ к'о срећни боравиће санак без страже. А поштују ли чедно градске богове и заузетој земљи божје светиње, на победнике неће пасти освета. Да војску само каква страст не обузме, да, жедна блага, отима што не треба, јер спасења јој треба још за повратак! А крене л' кући не увредив богова, са циља натраг још ће циљу приспети, не устане л' иза сна покојника крв и нова каква не натовари јој зла. Од мене жене такву, ето, чујеш реч. Да срећно буде, несреће да не видим! Та многог добра сад сам окусила сласт.

ХОРОВОЂА Ко мудар човек збориш, госпо, паметно. А ја ћу, кад сам чуо поуздану вест, захвалити се боговима молитвом. Тај труд заслужила је милост њихова.

(Клитеместра одлази у двор.) Диве царе и ти, ноћи мила, родитељко големих дивота! Густу мрежу ти си разапела,

11


бацила је на тројанске куле; ни од људи ни од деце нико не оте се моћној мрежи ропства: све је тешка сустигнула казна. Ја се клањам Диву великоме, заштитнику гостинскога права. На Парида лук он давно напе, да не баца у облаке стреле ни улудо ни пре права часа.

ДРУГА ПОЈАВА Хор.

ПРВА СТАЈАЂА ПЕСМА ХОР

(Прва строфа) Да Диве гађа, сме се рећи. А свако ово разумеће: како сеја, тако поже. Многи мисли: богови не маре за људе кад ови закон свети руше. То не ради побожан човек. Јер Ареј брзо онде стиже где дрскост сувише порасте, где кућа исувише буја и раскош преко мере брекне. Толико кућа нека има да скромно дане своје траје ко здравим умом на свет гледа. Јер ко је богат преко мере и својом опије се срећом те сруши силни олтар Правдин, свим благом он се неће спасти.

(Прва антистрофа) Замама јадна свлада њега, кћи пуста заводнице страсти. Лека нема ту. Злочинство не гаси се, но сија својим страшним жаром. Он изиђе ко прљав новац што дирањем и преметањем сјај губи, истрт сав поцрни; он личи — мисли свет — дечаку што вија птицу крилатицу

12


и каља град срамотом црном. Бог сваки молитву му презре, — и свакога неправедника и кривца Правда руши, ништи. И Парид тако прође. Он уђе у двор Атрејића и сто гозбени осрамоти домаћинове љубе крађом.

(Друга строфа) Својему граду наметну она лађе и копља и штитова лом; Троји ко мираз донесе пропаст оставив хитро мужа и дом. Грозни су греси. Врачеви дворски ударе у плач, започну збор: ''Дворови царски, о брачни одре, на коме драги лежаше лик! Самац он ћути, ништа не збори, не губи вере, сасвим је благ. Чежња га мори, све му се чини: дух њен у двору влада ко траг. Кипове красне, њене лепоте не гледа више разбољен цар; откад је оком не виде жудним љубави сваке увену чар.

(Друга антистрофа) У сну му свану замамне слике, али му празну доносе сласт. Лик ти се диван чини, ал' залуд: руке ти над њим изгубе власт. Причине чар се не враћа више, одлеће даље стазама сна." Владарска кућа јадује тако, други су јади дубљи но ти. Свим што из наше пођоше земље сатире куће дубоки бол, у свакој кући срце ће пући. На срце тежак пашће нам јад. Свако се сећа драгога свога кога је борбе одвео мах, али ће место славних јунака

13


приспети кући урна и прах. (Трећа строфа)

А бог је Ареј мењач киван, у бојној гужви кантар држи и мења тела као злато; ал' не мења ко прави мењач, но с ломача, из града Троје, он људским прахом гурне пуни и тежак, сузан пепо шаље. А свет јунаке плачем слави; у боју овај вештак беше, у сечи онај славно паде — за жену паде, ал' за туђу. Потихо тако народ мрмља, а срце пуне бол и срдња на војводе на Атрејиће. А тамо у далекој Троји, у гробовима око зида, цвет лежи дивотних јунака, душманска ту их покри груда.

(Трећа антистрофа) Гнев народа је кобан знамен, његову клетву киван плаћа. Не оставља ме мучна слутња: из црна мрака чућу нешто. Јер ти гробари силног људства измаћи неће оку божјем. А ко без правде срећу стекне, прогониће га црне Срде; и с временом, у току жића, с висина среће пашће у мрак, сјај успеха потамнеће му, а таман живот нема снаге; и слава силна опасна је, — из ока Диве муњом бије. Ја скромну за се бирам срећу, градова никад не рушио, и никада не дочекао да живот свој у ропству трајем.

(Епода) Глас огњани растура се,

14


добре вести градом лете. Ко зна јесу л' истините, ил' су само божја варка. Ко је дете, ко је луда, те да плане с гласа тога, а сви гласи разбију л' се, бол обмане да га мучи? Благодарит боговима пре но сама стигне срећа личи само женској ћуди. Женска жеља — лака вера, брзим кроком она крочи, сјајна реч јој брзо тамни.

ДРУГА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Хор, Гласник. ХОРОВОЂА

Обазнаћемо скоро да л' су буктиље, те луче, страже, смена ватри догласних баш истинити, ил' је слатка светлост та ко санак дошла и срце опчинила. Од луке, видим, гласник хита с маслином на глави; путникова пратња, суви прах и блато, близнак његов, казаће нам већ; то није гласник нем, он дрвље не пали у горама, и димом огња не јавља, но радосним потврдиће нам поздравом, а мрзи ме да кажем речи супротне. Да старом добру ново добро осване! Ко земљи нашој друго жели него то, тај према сетви нека жетву своју жње!

(С леве стране долази гласник Талтибије као без душе и сав прашњав. Он хита олтарима, пада на колена и целива тле.)

ГЛАСНИК Отаца мојих грудо, земљо аргивска, гле, десетога лета вратих ти се ја! По слому многих нада једна ми се тек остварила. Та једва смедох слутити у Аргу да ћу смрт и драги наћи гроб.

15


Сад здраво, земљо, здраво, сјају сунчани, и Диве вишњи, и ти, царе питиски, што стрела с лука на нас више не мећеш! Ти на Скамандру доста беше против нас, а сад нам опет, царе Аполоне, спас и лекар буди! И чуваре богове на тргу здравим све и моју заштиту, гласника драгог, Херма, славу гласничку, и вас јунаке, пратњу, — топло примите остатке војске коју копље не стиже! О царске одаје, о драги кровови, ви, свете клупе, богови пред вратима, с тим ведрим оком, ако икад, цара свог што дуго одсуствова лепо примите! Та свима нама ко вама засија ко буктиња у ноћи Агамемнон цар. Ал' поздрав'те га топло! То и заслужи: будаком Дива правдоносца Троју сву он раскопа и места испретура сва. Олтари падоше, и божји кипови, и семе целе земље, — све то изгину. У такав јарам цар ти Троју запреже и стиже кући Атрид прворођени у сјају среће: њега прва иде част. Ни Парид се ни Троја, његов сукривац, разметат неће да не окајаше све. Због отмице и крађе суд се над њим изврши, измаче му се лов, — он кућу очинску и целу земљу затре, сруши у пропаст. Грех Пријамови двоструко исплатише.

ХОРОВОЋА Па срећан буди, војске наше гласниче!

ГЛАСНИК И јесам! Ако хоће бог, ја радо мрем.

ХОРОВОЋА За постојбином жудња научи те то?

ГЛАСНИК И зато од радости сузу проливам.

ХОРОВОЂА Ви знате, дакле, горке сласти суза тих.

ГЛАСНИК

16


Шта мислиш? Кажи да ти боље схватим реч. ХОРОВОЂА

На вашу чежњу и ми чежњом враћасмо. ГЛАСНИК

И завичај за војском зар је чезнуо? ХОРОВОЂА

Из болна срца колико ли уздисах! ГЛАСНИК

А откуда вас мрачна туга морила? ХОРОВОЂА

Већ давно ћутање је мелем болу мом. ГЛАСНИК

Док цара не би зар те од ког беше страх? ХОРОВОЂА

Ко и ти кажем: и ја радо' мрећу сад. ГЛАСНИК

Та све се добро сврши. Али свака ствар у низу година и беду доноси, не само срећу. А ко, осим богова, свог века дане проводи без болова? О нашој мучној кад бих причо пловидби — ту невреме, па тесна места, одар тврд — та који час би остао без уздаха? На копну још нас веће муке мориле. Наш табор беше поред зида душманског, са неба мраз, са земље влага ливадна убијала нас, коса дивља, чупава, у одећи се гамад стала рађати. O зими да вам причам, птичјем душману, што с Иде неподношљив шиљаше је снег, о жези кад о подне море почива и снива сан без валова и ветрова, — ал' зашто да се јадам? Оде мука сва, а оде и за мртве: они леже сад и не брину се хоће л' опет устати. Ал' зашто да сад покојнике набрајам, а живе болови да муче поново? Нек иду збогом беде све, наређујем! А нама, војске аргивске остацима, добитак већи је но јади минули. И зато с правом хвалимо се; сунчев зрак

17


по мору и по копну шири славе глас: ''Град Троју узе најзад снага аргивска и плен тај победнички даје бозима за украс древним храмовима хеленским." Због таква гласа треба прослављати град и војводе. И милостивом Диву част што створи ово! Тако, ето, знате све.

ХОРОВОЂА Не стидим се што твоја победи ме реч. За учење и старац увек ти је млад.

(Из двора излази Клитемесшра с пратњом.) Тај извештај се двора тиче највише и Клитеместре, ал' смо и ми срећни сви.

ДРУГА ПОЈАВА Клитеместра, Хор, Гласник. КЛИТЕМЕСТРА

Већ одавно сам од радости кликнула, кад обноћ стиже први гласник пламени и јави слом и пропаст града Илија. И чух по који прекор: ''Огњу верујеш и мислиш да је Троја сада срушена? У жене срце баш се лако запали!" А такве речи збунише ме очито, ал' ипак жртвовах; и побожан се клик из грла женских овде–онде орио по граду, и на божјим жртвеницима од када дизао се мирис угодан. А сада — нашто даље да ми причаш ти? Од цара самог све ћу скоро дознати. Пожурићу се да свом мужу достојном на повратку што бољи дочек приредим. Та који дан би жени слађи свануо но кад јој мужа кући с војске врати бог, и врата отворе се? Јави мужу мом што брже нека дође — грађанима драг! У двору своме верну жену наћи ће, онакву какву остави; ко добар пас у двору беше она, душманима зла, и у свем другом иста, — нико не разби ни једне браве, мада дуго не би га. Срамоте не знам, сласт од мужа туђега

18


не познах више него бојом бојен туч. Ја смем то рећи. То је жива истина, а хвала доброј жени није срамотна.

(Оде у двор.) ТРЕЋА ПОЈАВА Гласник, Хор. ХОРОВОЂА

То рече она. Ти си је разумео, ни један тумач јасније не говори. Сад, гласниче, за Менелаја питам те, за владаоца овој земљи драгога, да л' дође с вама, врати ли се жив и здрав?

ГЛАСНИК Не могу пријатељу лепу рећи лаж, њен плод се само кратко време ужива.

ХОРОВОЂА Зар не можеш лепоту рећи с истином? А нема тајења кад нису заједно.

ГЛАСНИК Из ахејске се војске јунак изгуби, и он и његов брод. Не казујем ти лаж.

ХОРОВОЂА Из Троје да ли крену, или бура га, та општа невоља, из војске откиде?

ГЛАСНИК Ти погоди ко стрелац вешт у белегу, те целу тешку беду кратко изрече.

ХОРОВОЂА А да ли живи ил' је погинуо где? Шта говоре бродари други о њему?

ГЛАСНИК То нико јасно не може ти казати, до Сунца горе што нам земљу храни сву.

ХОРОВОЂА А како груну бура што је божји гнев на лађе ваше посла? Како престаде?

ГЛАСНИК Дан радости да каљам вешћу жалосном не приличи. Бог сваки своје захтева. Кад гласник мрачна лица јавља граду свом неисказана страдања и поразе,

19


те граду једну рану, јарам робовски, а многим домовима смрти премноге, то двострук бије мач, Арејев љубимац, јад с два оштрица, с две убице крваве; — кад с таквим гласовима гласник долази, он с правом тада пева пеан Срдама. Мој глас је радост, спасење вам доносим, и град нам напаја се слашћу победе, па како с радошћу да жалост помешам, да божји кажем гнев и буру ахејску? Два стара душманина, ватра и морс, удружили се, заклетвом се везали, те стали бити јадну војску аргивску. У ноћи бурној страшна мора стиже нас. O лађу лађом груну трачки ветрови, и оне кљуном о кљун стану трескати; олуја, вихор, киша лађе растуре, ко пастир лош кад мирно стадо расплаши. А сјајна кад се роди светлост сунчева, пред очима се бели море егејско од трупља ахејског и лађа смрвљених. А нас и рањен брод понесу вали цео, и неко оте нас и спасе, — неки бог, не човек, што се срећно маши кормила. На путу Срећа нас је верно пратила: нит пукотину игде бесан наће вал, нит икад нас о кршну тресну хридину. Од ждрела морског ако се и спасосмо, сред бела дана сумњали смо у срећу. У глави нам се нови јади вртели због војске што се распрша и пострада. А од њих ако ико и сад живи још, зацело спомиње нас као покојне. Па шта? То исто и ми за њих кажемо. Да срећно буде! Менелај ће заиста — очекуј то — још први да се поврати. Јер ако жива га и здрава сунчев зрак ма где обасјава, а Див још не мисли да владалачко истреби нам колено, још има наде да ће кући приспети. Толико казах. Знате целу истину.

20


(Оде.) ЧЕТВРТА ПОЈАВА Хор.

ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА ХОР

(Прва строфа) Ко то Лелу тако назва њу — што диже копља, битке, право јој је име дао. Створ невидљив то му дахну, те он целу судбу виде, и језик му право рече. Она свима леле беше, леле броду, леле војсци, леле граду! Са душека сјајна, мека, у брод уђе и отплови снажним дахом Зефировим; многи ловац штитоноша крену за њом тамним трагом; на Симоент приспео је, бујним лисним обалама, да крваве битке бије.

(Прва антистрофа) Брак тај беше права жалост. У град Илиј убаци је срдња, строга осветница; бруку стола и огњишта у дан позни она свети; казни коло, казни гозбу, казни ијук и сватовску песму ону што су тада девери је вили у част невестину. Ал' им гркну тај сватовац, стари негде град Пријамов сузу лије, уздах вије: проклет Парид, проклет брак му! Болан куне и нариче и грађане драге плаче и крв јадну проливену.

(Друга строфа) У свом дому младо лавче

21


пастир храни и негује а без сисе материне. У осванку свог живота бива игра деци малој и старцима радост чини. И ко дете ситно, мало, на рукама сви га носе; а кад глад га опомене, руци хита, репом машс.

(Друга антистрофа) А с временом кад порасте, избије му ћуд отаца: јер за храну хвалу враћа, без позива ручак тражи, јагњад коље, блека стоји. А крвљу се пуни кућа, укућани гледе, бледе: стада неста, силна штета! Ко од бога изби крвник, кући беда отхрани се.

(Трећа строфа) Тако она у град Троју стиже ко осмејак ведра, мирна мора, сјајан алем, благо скупо, поглед мекан, пун љубави, цвет мирисав, извор чежње. Али нада расплине се, горчином се радост сврши; с њена бекства и доласка Пријамове беда стиже; чувар софре, Диве, посла Срду неву, извор суза.

(Трећа антистрофа) Често старе казују се речи: родити се, не мрети без деце то је пуна срећа људска. Ал' из среће унуцима жалост ниче неизмерна. Ја друкчије мислим о том. Грешна дела и безбожна рађају још више греха,

22


правих слика старих ''дика". А честитој кући усуд лепу децу увек даје.

(Четврта строфа) Стара обест воли да донесе нову обест у кућама грешним. Пре ил' после, у часу рађања, сване дрскост грозна, неодолна, дете старих црних греха, демон крви донесе га, праву слику родитеља.

(Чстврта антистрофа) Правда сија и у колибама, праведника уме поштовати. Нађе л' злато под прљавом руком, одмах оде, чистој хита кући. Не поштује моћ богатства, празну хвалу гомилину. Све истини она води.

(На колима, у царском сјају, долази Агамемнон. За

њим седи Касандра, ћерка Пријамова, заробљеница.

Вунена трака овија јој чело, а у руци јој се налази ловорова палица, знамење пророчко. Војска и робље прате их.)

ТРЕЋА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Агамемнон, Хор. ХОРОВОЂА

Здраво царе, ти разориоче града Троје, Атрејев потомче како да ти зборим, да те здравим, у похвали меру да не пређем, ил' у чему да те не умањим? Многи људи истину ти газе и негују само привид празан; с несрећником свак је на плач спреман, али ујед жалости претешке у њихово не допире срце!

23


Из ока им радост се прелива на образу лажан осмех игра, А ко добро стадо своје знаде, оку тога не оте се ништа; где ти ласка срце тобож верно, ту је љубав водена и празна. Кад ти војску рад Хелене диже, ти ми тада — нећу да прећутим — не би онај који мудро води и управља крмилом разбора; као да си људма на самрти срце празним тешио надама. А сад кад је подвиг срећно свршен, клањам ти се верним срцем својим. А с временом питаћеш и чућеш од грађана ко ти право и поштено град чуваше, а ко га каљаше.

АГАМЕМНОН Пре свега другог ред је поздравити Арг и наше богове, јер они повратак и право даше што га отех Пријаму. У спору сами бози беху судије. Ту језик не пресуди. Камен по камен у урну паде крваву и Троји слом и војсци њеној пропаст хладно намени, а празном суду само Нада стизаше. Траг палом граду сад још дим показује. Тек бура беде бесни; тиња жерава, са старим благом гине и дим диже густ. А за то боговима вечна припада захвалност, јер мреже гнева бескрајног разапесмо, — у прах и пепео сруши град рад једне жене она зверка аргивска, кот коњски — срчан борац штитом оружан. Би поноћ када лаве скоком искочи, крволок пусти, скочи преко зидова и сит се онде царске крви нализа. Одуљих овај први поздрав бозима. А сад се теби враћам. Твоје речи знам, и кажем исто, примам твоjе схватање. Та мало људи такву има природу

24


да срећу ближњег поштују без зависти. Ко у свом срцу носи отров пакости, тај беде своје терет подвостручава; он сам притискује се својим јадима и уздише кад срећу туђу посматра. То смем да рекнем, овај свет ја познајем: знам друштва људског варљиво огледало, сва оданост се мени чини сад ко сен. Одисеј само, мада пође нерадо, у боју беше одан друг и поуздан. Ал' не знам је ли сада мртав или жив. А о другом што траже град и богови сви заједнички донећемо одлуке у скупштини на тргу. Треба већати о добру да нам дуго срећно остане. А чему треба лека, неге лекарске, то с пажњом ћемо сећи или палити и болна места покушат излечити. А под кров када стигох и свом огњишту, помолићу се најпре својим бозима што на пут ме поведоше и вратише. А победа ме свагда верно пратила!

(Из двора долази Клитеместра и иде према колима да стане између Агамемнона и кола.

Прате је слушкиње што носе смотане ћилимове.)

ДРУГА ПОЈАВА Агамемнон, Клитеместра, Хор. КЛИТЕМЕСТРА

О људи грађани, о части аргивска, не стидим се што пред вама ћу признати за господарем својим чежњу свагдању. Та време кида сваки обзир. Не причам што сазнах од других, но мучан живот свој, то дуго време док под Тројом беше он. Већ то је страшан јад кад жена без мужа у дому своме сама седи самцита и навек мора слушат вести жалосне. Тек један гласник стигне, други носи већ још гору беду — сваки кући јавља зло. Толиких рана да је допо јунак тај,

25


колико пут је кући доношена вест, од мреже више рупа он би имао! И да је умро сваки пут кад стиже глас, он други био би Герион с трупа три и покрио се земним плаштем троструким одозго силним — o доњем не говорим — и сваким телом он би једном погино! Због таквих вести, увек нових болова, већ много пута кушах да се обесим, ал' други силом уже ми одрешише.

(Окрене се колима, мужу.) Па зато овде нема сина Ореста, тог тврдог јемства наше брачне љубави, да поздрави те. Немој да се зачудиш! Јер њега храни Строфије из Фокиде твој верни пријатељ. Та он ми помену два јада; први је: опасност за тебе под Тројом, други: може пук да устане и веће за се приволи, јер воли свет да палу славу још једаред удари. То беше прав и добар савет заиста. А мојих суза већ су бујни извори пресахли, више немам кап да изроним. Из очију ми дуго бдење испи сјај, јер дуго сеђах, чеках ватре догласне, ал' никад њихов пламен да донесе глас. Иза сна често зуком крила тананих комарац дизао ме; твојих невоља ја више видех но што кратак траја сан. То све отрпех, али сад ми прође јад, и поздравићу мужа, стаду верна пса, то уже, броду спасење и стамен стуб високу крову, јединца сина очева, бродару копно изненада грануло, најлепши оку данак после вихора, путнику жедном извор воде хлађане. А слатко је измаћи свакој невољи. Мој војно таква достојан је поздрава. Не замерите! Многа досад ја сам зла претрпела, а сада, драги друже мој, с тих кола сиђи, али не стај на земљу

26


том ногом својом што је Троју смрвила! (Слушкињама што држе ћилимове.)

Што оклевате, дворкиње? Та рекох вам те ћилимове да по земљи прострете? Ногоступ нек се одмах створи пурпуран, да Правда преко наде у двор води га! А друго моја брига, несвладана сном, уз божју помоћ, како треба свршиће.

(Слушкиње простиру ћилимове.) АГАМЕМНОН

О Ледин роде, двора мога чуварко, твој говор мојој одсутности приличи. Ти много отегну. Ал' хвала пристаје кад таква част из других уста излази. А иначе ме женски не разнежавај и не ласкај, не понашај се преда мном ко човек варварин да падаш на земљу. Не стери ћилима да богу не згрешим! Та пошта само боговима припада. Ко смртан човек не смем ја без бојазни да ходим том лепотом сјајно везеном. Ко човека, а не ко бога, поштуј ме! И без тог пута, простирача шарених, мој глас је славан. Клонити се гордости највећи је дар божји. Оног прослављај ко живот сврши слатком срећом овенчан! Да све ми тако успе, срећан био бих.

КЛИТЕМЕСТРА Ал' опет жељи мојој не противи се.

АГАМЕМНОН Од своје воље, знај то, ја не одступам!

КЛИТЕМЕСТРА Зар боговима закле се? То страх те зар?

АГАМЕМНОН Знам, ако ико, — зато жељу рекох ти.

КЛИТЕМЕСТРА Шта мислиш шта би Пријам да то изведе?

АГАМЕМНОН Зацело газио би по том пурпуру.

КЛИТЕМЕСТРА Ал' немој људског бојати се прекора!

27


АГАМЕМНОН Глас народа је врло моћан, пресудан.

КЛИТЕМЕСТРА Тај није срећан коме се не завиди.

АГАМЕМНОН Не приличи да жена кавгу замеће.

КЛИТЕМЕСТРА Ал' ред је да и силни кадгод попусте.

АГАМЕМНОН У кавзи зар ти стало до те победе?

КЛИТЕМЕСТРА Попусти! Као јачи мене послушај!

АГАМЕМНОН Кад желиш, брже дрешите ми обућу што ноге моје услужно ми покрива!

(Једна од дворкиња скида му обућу.) По саговима док ја ступам скерлетним, из ока божјег нек ме завист не бије! Од стида устежем се да обесветим то скупо благо, ћилимове богате.

(Силази с кола.) О томе доста. Али с усрдношћу свом уведи ову туђинку. Јер љубазно бог озго гледа господара милосна. Та ропски јарам нико радо не носи. Од силна плена она цвет је одабран, ко дар од војске са собом поведох је. Па кад се, дакле, твојој вољи подвргох, ја идем у двор скерлетом корачајућ.

(Иде по ћилимовима полашно у двор а за њим Клитеместра; дворкиње иду за њима и смотавају ћилимове. Пратња Агамемнонова са стране.)

КЛИТЕМЕСТРА (Идући у двор.)

Та море га је, ко ће да га исуши? Тог сока много има, сребра вреди он, за боју сагу он се увек рађа поново. За њ блага, царе, хвала богу, имамо, а кућа наша не зна оскудевати. А многе ја бих жртвовала ћилиме,

28


од мене да их пророчиште тражило ко цену за твој живот, за твој повратак. Док живи корен, и лист кући листаће и ширит хлад кад звезда пасја припали. На домаће си вратио се огњиште, ти грану после зиме ко дан пролећни; ко ветрић када лети вино кува Див у горку грозду, тако нама дође хлад, господар ваљан кад се кући поврати!

(Агамемнон пролази кроз брата; она говори на уласку.)

Свемоћни Диве, молитву ми услиши! Изврши што намераваш да учиниш!

(Уђе за Агамемноном.) ТРЕЋА ПОЈАВА Касандра, Хор.

ТРЕЂА СТАЈАЋА ПЕСМА ХОР

(Прва строфа) Зашто сада страшне слике кроз душу ми навек лете и срце ми слутње море? Шта у песми проричем без позива и плаће? Зашто срце не може ми отрести се лудих снова, да у душу моју милу усели се покој драги? Давно већ је прошло време од удара паламара кад се песак узвитлао, и на море војска се навезла, на град Троју кренула се.

(Прва антистрофа) И повратак видим њезин, сведок су ми очи моје, ал' без лире песму црну душа пева из дубина, — научи је сама. Свака храброст остави ме, одбеже ме слатка нада. Не збори ми душа залуд кад праведно срце дршће

29


и немирно о груд бије пред близином тешког јада. О, смилуј се, драги боже, слутње моје лажне биле! Што се збори не сатвори!

(Друга строфа) Где је здравље у највећем јеку, уска мећа дели га од беде, јер му свагда блиска болест прети, али мелем поправља га опет. Шајка среће ако хитро плови, о невидљив удариће гребен; страх за благо тргне ли се тада, будна брига поскочи ли брзо, па од блага добар део баци, неће цела потонути кућа, а ни вали прогутати шајку. Када проспе Див обилне благослове и све бразде обилним се оспу родом, глад и беда земљу тада остављају.

(Друга антистрофа) Али живот изгуби ли когод, црну крвцу на земљу пролије, какве чини могу да га дигну? Чаробника оног и вештака што је мртве подизо из гроба Див је сатро за ужасан пример. Да нас није закон божји стего, судба судбу да није везала, срце тада језик би претекло, осећања излило слободно. Ал' ми оно дршће сад у мраку, страх га хвата, а душа ми цела гори, па ме веће свака нада оставила да ће зора из тог мрака осванути.

(Из палате брзо излази Клитеместра.)

ЕКСОДАПРВА ПОЈАВА Касандра, Клитеместра, Хор. КЛИТЕМЕСТРА

30


(Касандри.) Унутра и ти пођи! Зборим Касандри. Допустио ти овде милостиви Див да поред жртвеника станеш његова и свете воде с друштвом узмеш осталим.

(Касандра и даље осшаје у колима.) С тих кола силази и горда не буди! И син Алкменин, свет приповеда, кад продан беше, ропског хлеба окуси. Кад кога таква стигне коб, нек захвали што служи кући од старина господској. Ко ненадано пуста блага награби тај робље злостави, без сваке милости, ал' код нас, како треба, живећеш.

(Касандра ћути.) ХОРОВОЂА

То госпа теби јасне речи упути. А мрежа судбе кад је ухватила те, ти слушај, ако хоћеш; или не слушај.

КЛИТЕМЕСТРА (Хору.)

На ластин цвркут ако реч јој не личи, те језик знаде само незнан, варварски, говори тако да јој продреш у срце!

ХОРОВОЋА (Касандри.)

Та иди! Каже теби што је најбољe, покори јој се и та кола остави!

(Касандра и сад ћути.) КЛИТЕМЕСТРА

Ја немам времена да чекам робињу. Крај огњишта ми стоје овце сред куће за жртву да их кољем. Немам наде ја овакву радост да ћу икад имати.

(Касандри.) Ти, воља ли те слушати, не оклевај! Но ако не знаш, не разумеш говор мој, —

(Хору.) ти, место речју, руком казуј варварки!

ХОРОВОЂА Тумача вешта канда треба варварка,

31


ко ухваћена зверка још се понаша. КЛИТЕМЕСТРА

Тврдоглава је, слуша срце махнито. Из града истом пала дође овамо и не навикну још да узде подноси, ал' бес јој пена истераће крвава. Сад доста. Ја се више не понизујем!

(Оде у двор.) ДРУГА ПОЈАВА Касандра, Хор. ХОРОВОЂА

А ја се нећу љутити, јер жалим те. Та сиђи несрећнице, пусти кола та, попусти сили и понеси јарам нов!

ЗАЈЕДНИЧКА ТУЖАЉКА (Прва строфа)

КАСАНДРА Леле мени! Леле мени! Аполоне, Аполоне!

ХОР Шта залелека, што ли зовну Локсију? Том богу плачем нико се не обраћа.

(Прва антистрофа) КАСАНДРА

Леле мени! Леле мени! Аполоне, Аполоне!

(Силази с кола.) ХОР

И опет с болом зове бога поново, ал' болу томе он се не одазива.

(Друга сгрофа) КАСАНДРА

(Угледа камен Аполону посвећен.) Аполопе, Аполоне! О заштитниче стаза, Аполоне мој! То други пут ме сасвим упропасти сад!

ХОР Прорицаће о својој, мислим, судби злој, дар божји носи, ето, и ко робиња.

(Друга антистрофа) КАСАНДРА

32


Аполоне, Аполоне! О заштитниче стаза, Аполоне мој! Ах, куд ме доведе? У какав ово дом?

ХОР У кућу Атрејића. Не видиш ли ти, то ја ти кажем. Нећеш рећи да је лаж.

(Трећа строфа) КАСАНДРА

(Брзо се стресе.) Ах, богу мрска кућа, многа знаде зла, зна за крви, зна за покоље, то касапница људска, под је крвав ту!

ХОР Та варварка ко псето оштар има њух, за трагом одлази, убиство откриће.

(Трећа антистрофа) КАСАНДРА

Та ту сведоци стоје, љима верујем. Деца плачу, ено кољу их и њино месо пеку, отац једе га!

ХОР О твојој слушали смо слави пророчкој, ал' овде пророци нам нису потребни.

(Четврта строфа) КАСАНДРА

Јао, јао! Шта снује то она? Зар поново несрећу тешку и грозан јад у двору спрема својима? Лекара нема рани тој, нит помоћи какве!

ХОР Тих пророштава не разумем смисао, разумех оно; сав је град нам тога пун.

(Четврта антистрофа) КАСАНДРА

Ао, јадна, зар на то се спремаш? У купалу брачнога друга ти переш, потом — како ћу да довршим? То за час биће, иде чин из руке у руку.

33


ХОР Још не схватам. Те речи су ми нејасне, та пророштва све више мрак обавија.

(Пета строфа) КАСАНДРА

Јао, јао! Ох, шта то сада излази? То нека мрежа хадска! Секира је, њен друг на одру, кривац крви! Нек ужасну сада поздрави жртву раздора кућног махнити дух!

(Прва строфа хора) ХОР

А какву Срду зовеш то да покликне у кући овој. Твоја реч ме збуњује. У жилама мојим крв се слеђује као ратнику кад копље сруши га и живота последњи кад му зраци залазе, црна брзо хита смрт.

(Пета антистрофа) КАСАНДРА

Ох, гле! Ох, гле! Од краве бика сачувај! На њега ткања падају и тајно већ црни рози боду. Он у воду пада, руши се рањен, подмукле бање причам ти коб.

(Прва антистрофа хора) ХОР

Похвалио се не бих да у пророштва разумевам се, али слутим: биће зла. Зар је икад нама мудрост пророчка добре гласе открила? Та пророштва, те вештине премноге, ништа друго не кажу него беде, муке, зла.

(Шеста строфа) КАСАНДРА

Јао! Како сам јадна ја! Каква ме чека коб! Откриваш удес мој, лијеш у пехар жуч. Зашто ме јадну он овамо доведе? Зацело с њим да погинем ту. Зашто ли?

(Друга строфа хора) ХОР

34


Махнита си, у заносу пророчком, песму јадиковку ти сама себи певаш као славуј сив; вечно тужан, он у болном срцу свом уздише за Итисом, за Итисом, сав му живот чемеран.

(Шеста антистрофа) КАСАНДРА

Ах, ах! Како ли лепа коб славујем стиже глас! Пернату хаљину бози му дадоше, суза не рони он, живот му сладак сав, а мене чека удар оштре секире!

(Друга антистрофа хора) ХОР

Откуда те занос божји обузе и те муке махните? Страшно певаш, болне слутње извијаш, певаш песму злогукијем звуцима! Откуд теби гласи теку божански, откуд певаш вести зле?

(Седма строфа) КАСАНДРА

Авај! Паридов браче! Гробе куће моје! Скамандро свети, завичајна реко, на твоме брегу некад сам расла, негом се дигла, а сад ћу ускоро да пророк постанем на Кокиту, на ахеронтским жалима.

(Трећа строфа хора) ХОР

А какву то јасно изрече реч? Та дете може да је схвати. Као ујед љуте гује жеже твој горки удес што га плачеш. Страх ме да слушам!

(Осма антистрофа) КАСАНДРА

Авај, срушена Тројо, муко града мога! Големе жртве што их отац закла, — претила стада, никаква лека не даше граду,

35


но паде како данас лежи разорен. Ја дишем још, а брзо пашћу на земљу.

(Трећа антистрофа хора) ХОР

То друго уз прву иде ти реч. И неки злобни демон бесни обара се на тебе и гони те да певаш љуте јаде, скору пропаст. Краја ти не знам.

КАСАНДРА Да, реч ми више неће личит невести што млада сакрива се иза копрене. И како ветар душе према истоку и гони маглу, тако попут таласа све веће беде расту, сунцу дижу се. Загонетке вам нећу више давати. Ви посведочите да хитро као пас злочинству старом умем нагазити траг. Ту кућу никад складан, али пискав хор не оставља, јер клетва му је певање! Да више бесни, збор се крви напије и неће напоље, но седи у кући — хор Срда, покајница крви рођачке. У двору вребају и песму певају о старом, првом греху; куну онога што брату своме срдит одар погази. Зар минух или гађам као стрељач вешт? Ил' гатара сам, брбљивица убога? Закуни се и посведочи тим да знам, сва стара грешна дела двора овога!

ХОРОВОЂА А да се правом и закунем заклетвом, ту лека не би било. Али, чудим се, ти преко мора одрасте, на туђем тлу, па јасно рече, ко да сама виде све.

КАСАНДРА Аполон пророк тај ми позив придели.

ХОРОВОЋА Зар љубав према теби бога освоји?

КАСАНДРА Да. Али стид ме беше да то признам пре.

36


ХОРОВОЂА У срећи свако воли да се размеће.

КАСАНДРА Ал' запали се пламом неодољивим!

ХОРОВОЂА Па да л' из пуне купе љубав пијасте?

КАСАНДРА Обећах богу, али реч не испуних.

ХОРОВОЂА Већ онда зар ти божја пророчица би?

КАСАНДРА Већ онда граду све прорицах невоље.

ХОРОВОЂА Па како Аполонов гнев те не казни?

КАСАНДРА Кад згреших, нико ништа не верова ми.

ХОРОВОЂА Ал' нама, ето, пророкујеш истину.

КАСАНДРА Леле, леле! Већ опет прожима ме бол прорицања, и муке долазе те памет смућују! Гле дечице! У двору, ено, видите л' где седе, слична бледим приликама сна? Дечаци мртви — као стриц да закла их! Гле, руке пуне меса — њино месо то — дроб с јетрима — о страшна залогаја, гле, од кога рођени им отац окуси! Ал' зато, кажем, неки лаве плашљиви, по двору и на одру што се премеће, освећује се сада господару мом на повратку му, — његова сам робиња. Он — вођ морнарице, освајач Илија — он не зна какво зло му снује куја та што подмуклим улизује се језиком и, пуна греха, ћули уши радосно! О дрскости! Ту жена мужу крвник је! Та које гадне зверке име да јој дам? Да змијом зовем је ил' Скилом некаквом што вреба лађе и у ждрела одводи, што Хаду жртве мори, мржњом неситом

37


на драге режи? Како дрско закликта, ко победник што душманина потера! И тобож радосна што срећно стиже он. Па ни сад ако не верујеш, — не марим. Будућност иде. Ускоро ћеш признати и пожалит што пророк бејах истинит.

ХОРОВОЋА Тијеста гозбу, месо дeце његове, — разумех то, и гнушам се, и дршћем још кад чух где јасно рече без увијања, а оно друго, — с пута скренух, лутам још.

КАСАНДРА Смрт Агамемнонову, велим, видећеш.

ХОРОВОЂА Затвори, јадна, своја уста злосрећна!

КАСАНДРА Ал' за то што ти кажем нема мелема.

ХОРОВОЂА Не, ако тако буде, али не до бог!

КАСАНДРА Ти желиш то, ал' они смрт припремају.

ХОРОВОЂА А ко је тај што такво спрема недело?

КАСАНДРА Баш ниси ушо у траг моме пророштву.

ХОРОВОЂА Разумех дело, али кривца не схватих.

КАСАНДРА А све што рекох, вашим рекох језиком.

ХОРОВОЂА И Делфи њиме зборе, па је тамно све.

КАСАНДРА О леле! Опет мене зграби грозница! О авај мени, Аполоне Ликиски! Гле, лавица што с вуком спава двонога, док племенити лав не беше код куће, умориће ме јадну! Отров спрема већ и за ме плату у напитак налиће! И брусећ' нож за мужа свога хвали се: наградиће га смрћу што ме доведе.

38


Ал' зашто ово ругло своје носим још — и штап и око чела венац пророчки?

(Стргне венац.) Пре смрти своје тебе најпре сломићу!

(Преломи штап и баци га.) Сад пропадајте! И ја с вама пропашћу. Тим даром клетим другој срећу носите! Гле, сам Аполон ево скида с мене хаљину, то рухо пророчко. Он сам је видео у овом руху како свет ме исмева, и драг и недраг сложно ми се ругају. Ко врачара скитачица поднесох ја да јадну гладном просјакињом зову ме! И пророк пошто дар ми даде пророчки у такву беду доведе ме, — у пропаст. А место жртвеника мојих предака сад пањ ме чека, моју топлу тражи крв. Ал' нећу мрети презрена од богова, освануће ми други опет осветник да мајку убије и оца освети. У беди живи тај ван завичаја свог; повратиће се роду грех да окруни. Та тврдом клетвом заклели се богови крв палог оца да ће покајати он. Ал' нашто сузе? Шта да овде уздишем? Та видех судбу што град Троју сустиже, а они што нам завичај освојише, по суду божјем тако, ето, пролазе. Па идем, суђено је, храбро умрећу. Та врата (Показује на дворска врата.) поздрављам ко врата Хадова и молим да ме удар добро погоди, без трзања, без грча, да истече крв, са душом својом да се лако раставим!

ХОРОВОЂА Јад, жено, силан ти је, мудрост силна ти, баш дуге беху жалбе ти. Ал' ако знаш судбину своју право, како предано олтару идеш као јуне за жртву?

КАСАНДРА

39


Ту лека нема, драги, шта да оклевам? ХОРОВОЂА

Бар послењи живота час драгоцен је. КАСАНДРА

Гле, стиже дан, од бекства мала корист ми! ХОРОВОЂА

Знај, у ту беду смело срце баци те! КАСАНДРА

Ал' мирно мрети — то је права утеха. ХОРОВОЂА

Од срећних нико такав савет не слуша. КАСАНДРА

Јао, оче, теби, твојој деци честитој! (Пође вратима, али се нагло тргне.)

ХОРОВОЂА А шта је? Какав страх то тебе устави?

КАСАНДРА Куку, куку!

ХОРОВОЂА Шта закука? Од нечега се препаде.

КАСАНДРА Двор мирише уморством, свежа тече крв!

ХОРОВОЂА Та откуд? С огњишта то жртва мирише!

КАСАНДРА То задух, ко из гроба да је, допире.

ХОРОВОЂА А не кажеш да сирске пале мирисе.

КАСАНДРА Ал' идем, — удес мој и Агамемнонов у двору плакаћу. Живота доста ми!

(Окрене се још једном.) Аргивци! Не цвилим ко у грму птица плашљива, — ал' кад ја умрем, речи ми потврдите, кад место мене жене жена издахне и место мужа падне гадне жене муж! Ко госту дар то тражим ја на самрти.

ХОРОВОЂА О јадна, жалим твоју предсказану коб!

КАСАНДРА

40


Још једну реч вам желим рећи последњу, — ил' тужбалицу себи. Лучом последњом сунчаном осветнике своје заклињем, над кривцима кад стану вршит одмазду, да помену и бедну, мртву робињу! Животи људски! Кад је срећа уза вас, и сенка збуни вас, а кад сте несрећни, ту мокар сунђер једним махом збрише лик. Далеко више то но оно боли ме.

(Оде у двор.) ХОРОВОЂА

Та свако за срећом незаситно жуди. И ниједна кућа на коју због среће показује свако неће је одбит и казати: ''Више да ниси ми ушла!" И овом су блажени богови дали да Пријамов обори Илиј: од богова поштован враћа се кући. Ал' плаћа ли сада за старо убиство и умире л' други за мртве оне, крв мора да својом окаје крвљу. Та ко би се клео, кад саслуша то, да није с проклетством дошао на свет!

АГАМЕМНОН (Из куће.) Јао, мене море! Удар смртно погоди!

ДРУГИ СТАРАЦ ИЗ ХОРА Мир! Чујте! Ко то виче смртно погођен?

АГАМЕМНОН Јао мени опет! Удари ме други пут.

ТРЕЋИ СТАРАЦ То крик је царев. Већ је дело готово. Сад сви да размислимо шта да радимо!

ЧЕТВРТИ СТАРАЦ Ја одмах, ево, предлог свој вам износим: пред дворе амо грађане позовимо!

ПЕТИ СТАРАЦ Ја мислим: сами брже у двор јурнимо и голом сабљом расправимо ствар!

ШЕСТИ СТАРАЦ С тим предлогом се и ја слажем потпуно.

41


И гласам: на рад! Не смемо оклевати. СЕДМИ СТАРАЦ

Сад све се види; који дело врше то, ти насилничку владу граду спремају.

ОСМИ СТАРАЦ Јер док ми оклевамо, они ногама оклевање нам газе, — рука њима бди.

ДЕВЕТИ СТАРАЦ Ја не знам какав савет да вам понудим. Ко радит мисли, треба и да размисли.

ДЕСЕТИ СТАРАЦ То и ја мислим; празним само речима ни једна мудрост мрца дићи не може.

ЈЕДАНАЕСТИ СТАРАЦ Из страха зар пред смрћу да ми признамо за господаре оне што нам руже двор?

ДВАНАЕСТИ СТАРАЦ То трпети се не да. Боља нам је смрт. Та смрт је лакши удес но робовање.

ТРИНАЕСТИ СТАРАЦ Доказују ли они крици довољно да човек паде, да је мртав заиста?

ЧЕТРНАЕСТИ СТАРАЦ Разазнај право, онда на њих дижи гнев. Колебање и знање — нису једна ствар.

ПЕТНАЕСТИ СТАРАЦ Ја с тим се слажем, јер све за то говори да јасно знамо шта се с Атрејићем зби.

(Кад они хоће да навале, отвори се позадина позорнице. Види се купаоница у којој је убиспво извршено. У кади лежи Агамемнон убијен, покривен великим покриоачем с ресама. Крај каде лежи мртва Касандра, а поред ње Клитеместра.)

ТРЕЋА ПОЈАВА Клитеместра, Хор.

(Клитеместра закрчи пут хору. У десној руци јој секира, а по челу јој се виде мрље крви.)

КЛИТЕМЕСТРА

42


Сад многу реч што пре је рекох подесно порећи морам, ал' се нећу стидети. Ко хоће душманину, другу неверну, да освети се, како може друкчије но мрежу тако дићи да не искочи? На овај бој већ одавно сам мислила, победих, најзад, после дугих година. Ту стојим где га згодих. Све је свршено. Изврших то, и нећу да вам поричем. Големо ткање, кобно рухо богато ко рибар мрежу, бацих брзо на њега; не беше му ни бежања ни одбране. Два ударца му дадох, двапут крикну он и уда опружи; и кад се сруши већ, још трећи додадох ко свету милошту под земљом Диву, спаситељу покојних. У ропцу тако паде, душу испусти. Из љуте ране шикну топле крви млаз, и ороси ме капља росе пурпурне. И ја се радовах ко зрно клијало што небеском се благослову радује! Па кад је тако, часни старци аргивски, сад у клик, свиди л' вам се. Ја се радујем! А личи ли над мртвим жртву ливати, над овим с правом, с многим правом личи то. Он за ме пехар нали клетим јадима, ал' кад се кући врати, сам га искапи!

ХОРОВОЂА Твом језику се чудим, бесу његову. Над мужем још се таквим хвалиш говором!

КЛИТЕМЕСТРА Ви плашите ме као жену глупаву. А ја вам кажем срца неустрашива — та све ви знате: хвал'те или корите, свеједно ми је. Агамемнон лежи ту, мој муж; он погибе од ове деснице, од веште осветнице ове! Тако Је!


Какву си траву отровну са земље, жено, појела? Каква си љута отрова из мора ти се напила,

43


те си љутином планула, народну клетву подигла? Пред тобом град се затвара, силно те мрзе грађани.

КЛИТЕМЕСТРА Сад из града ме гониш, бацаш на мене и мржњу граћанску и клетву народну, а онда на човека тог не устаде. Ко да је реч о клању једног јагњета из стада богатог оваца рунастих, он ћерку своју жртвова, најмилији мој пород, да би трачке стишо ветрове. Зар није требало да њега протераш да грех се казни? Али знадеш делу мом строг судија да будеш. Него сад ме чуј: ти претиш, а ја мило враћам за драго, покорићу се кад ме руком савладаш. А даду л' бози надмоћ мени, ви ћете, па било доцкан, опаметити се још.

ХОР (Антистрофа)

Срчана ти си, смеона, ал' ти је дрско клицање. Како ти срце ликује с крваве твоје радости, на твоме челу казује блистава мрља пурпурна. Презрена, својих лишена, ударцем удар платићеш!

КЛИТЕМЕСТРА И ову свету чуј од мене заклетву: свог чеда Правдом заклињем се осветном, Еринијом и Атом, — рад њих убих га — у моју кућу, мислим, неће ући страх, док Егист ватру на мом пали огњишту и док ми добро мисли као досада. То није мален штит за моју срчаност. Ту лежи он што своју жену превари, под Тројом онде Хрисејиде милова. Крај њега, ево, пророчица, робиња, та брачна друга, верна драга врачара, што весларску је клупу с њиме делила! А какво дело, таква беше награда. Ту лежи он а она попут лабуда

44


у часе последње још песму запева и паде овде — милосница његова, а мени зачин мојој гозби осветној.

ХОР (Прва строфа)

Ах, да ми судба осване брзо, последњи час ми да безболан буде, вечан ми санак да судба донесе! Најоданији паде ми чувар, многе због жене он поднесе муке, опет од жене мора да страда, главу да губи. Авај, авај, о Хелена, кобно име! Та ти једна многе душе у смрт посла! Ти под Тројом многе душе уништи нам! Силном крвљу што се испрат не да вечан печат ти удари себи; своме дому ти би свађа тешка, мужу своме жалост неодолна.

КЛИТЕМЕСТРА Судбу смрти немој призивати а ни срце гневом надимати, ни Хелену немој проклињати, што је свога напустила мужа и данајске многе смакла душе, неисцељив јад нам задала!

ХОР (Прва антистрофа)

Демоне, на два што насрћеш двора, на Танталов нападаш сада женама двема што на тебе личе, њима ти владаш, и срце ме боли! Ето, над лешем, видим те, стојиш и као гавран гракћеш и певаш свирепу химну! Авај, авај о Хелена, кобно име! Та ти једна многе душе у смрт посла! Ти под Тројом многе душе уништи нам! Силном крвљу што се испрат не да вечан печат ти удари себи; своме дому ти би свађа тешка,

45


мужу своме жалост неодолна. КЛИТЕМЕСТРА

Што си реко, сад си исправио, — ове куће стару зовеш клетву, крви жедна она крвцу лиже, јер на телу рода опет расту чири нови из сокова клетих, рана стара док је свежа још.

ХОР (Друга строфа)

Демона силног спомињеш, претешку клетву колена. Грозна ли, авај, спомена, жедан је греха вечито. Све ти то Диве удеси, све су то дела његова. Ишта ли бива без Дива? Није л' то дело божије? Авај, авај! Авај, авај! Како да те оплакујем, царе, царе! Срце моје теби верно шта да каже? У пауковој лежиш мрежи, мој јуначе! Грешно тебе уморише, те издишеш! Леле мени, срамотна ли одра твога! Двосеклица секира те ударила! Љуба твоја мучки тебе погубила!

КЛИТЕМЕСТРА Ово дело кажеш да је моје. Да ме ниси звао женом Агамемноновом! Стари кивни уста осветниче, демон грозне Атрејеве гозбе, створио се женом тог мртваца; нежну децу да би покајао, погуби ти овога јунака.

ХОР (Друга антистрофа)

Да си убиство скривила нико порећи не може! Грехови старих његових слуге су духу осветном. Рекама крви сродничке

46


Ареј ти црни насрће; куда он кроком покрочи одмазда децу гутаће. Авај, авај! Авај, авај! Како да те оплакујем, царе, царе! Срце моје теби верно шта да каже? У пауковој лежиш мрежи, мој јуначе! Грешно тебе уморише, те издишеш! Леле мени, срамотна ли одра твога! Двосеклица секира те ударила! Љуба твоја мучки тебе погубила!

КЛИТЕМЕСТРА (Ја не мислим да је смрт му срамна.) Зар он сам се о дом не огреши и мучку смрт својим грехом у кућу унесе? Цвет мој никли, Ифигенију ми, вечни плач мој, он је погазио. Казну трпи према делу своме! Нек у Хаду не хвали се јадом, — што је сејо, то је и пожео.

ХОР (Трећа строфа)

Памети немам, не знам вештину лека да нађем невољи овој. Како да кренем кад кућа се руши? Страх ме олује, крваве кише; однеће двор нам! Капља већ паде. Поново Правда за нове грехе на другом брусу мач свој већ оштри. Авај, авај! Зашто пре ме ти не покри, земљо, земљо, док још каду овде на тлу не приметих, гроб сребрни, где он лежи, куку! леле! Ко ће њега да сахрани, јаох мени, ко ће њега да оплаче, леле мени! Зар ћеш моћи, зар ћеш смети, невернице, и да плачеш, кукаш над њим при сахрани? Зар ћеш моћи кад га уби, мужа свога, за јунаштво изрећи му љубав ружну? На твом гробу ко ће сада, мој јуначе, горке сузе проливати, дико моја,

47


ко ће руком рухо своје раскидати, верним срцем ко ће тебе уздисати?

КЛИТЕМЕСТРА Није твоје да се за то стараш. Моје, моје убиле га руке, моје руке и сахраниће га. Плач његових неће га пратити. Него ћерка Ифигенија ми, како треба, дочекаће оца, похитаће јадиковцу чуну, оцу своме усусрет ће поћи, загрлиће и пољубиће га!

ХОР (Трећа антистрофа)

Поруга ту се поругом враћа. Тешко је у том судија бити. Ко гађа пада, — плаћа убица. Тако ће бити докле је Дива: ко скриви страда, такав је закон. Проклето семе ко ће да затре? За грех је цела везана лоза. Авај, авај! Зашто пре ме ти не покри, земљо, земљо, док још каду овде на тлу не приметих, гроб сребрни, где он лежи, куку! леле! Ко ће њега да сахрани, јао мени, ко ће њега да оплаче, леле мени! Зар ћеш моћи, зар ћеш смети, невернице, и да плачеш, кукаш над њим при сахрани? Зар ћеш моћи кад га уби, мужа свога, за јунаштво изрећи му љубав ружну? На твом гробу ко ће сада, мој јуначе, горке сузе проливати, дико моја, ко ће руком рухо своје раскидати верним срцем ко ће тебе уздисати?

КЛИТЕМЕСТРА Што ти рече по истини рече. А ја сама хоћу то да решим и с демоном куће Плистенића мир да склопим: ово грешно дело, ма и тешко било, нека прости

48


и одавде другом роду иде да га коље и смрћу затире! Од свега делић ми је доста испод крова тек да могу прогнат бесна клања, узајамне крви!

(Долази Егист с оружаним пратиоцима.)

ЧЕТВРТА ПОЈАВА Клитеместра, Егист, Хор. ЕГИСТ

О драга светлости, о дане одмазде! Сад могу рећи, осветници богови да с неба гледају земаљска недела; јер човек тај у тканини Еринија — на моју радост, видим — мртав лежи ту, окајава злочинства руке очеве. Та Атреј, цар негдањи, отац овога, Тијеста, оца мога — јасно рећи ћу — а брата свог, у свађи око престола, из отаџбине и из двора протера. Ко добеглица свом се врати огњишту Тијесто бедни, нађе заклон поуздан, да крвљу својом очев траг не попрска. Ал' Атреј, грозни отац Агамемнонов, с весељем, али неискрено, спреми част мом оцу; тобож слави помирења дан, а понуди га месом деце његове! Са ногу и са руку прсте одреза и сакри под комаде меса осталог. Мој отац ништа не слути и окуси од јела, кући нашој — видиш — погубна. Кад најзад клето дело сазна, јаукну те паде наузнак и просу залогај и страшну смрт зажели Пелопићима; па сруши сто и клетву рече праведну: ''Нек Плистенова кућа тако падне сва!" И зато, видиш, овај овде погибе. И ја сам с правом то убиство спремао. Та мене најмлађега с оца несрећним он изгна, — дете бејах, још у повоју. Одрастох ја, и Правда кући врати ме.

49


Још издалека вребах тога човека, и моје руке сву му мрежу сплетоше! Па сад ми срцу лако, могу и да мрем кад видех овог да је Правда склептала.

ХОРОВОЋА Егисте, гордост после греха не волим. Ти кажеш да си цара свесно смакао и сам ти ову бедну смрт му засново. А ја ти кажем: клетви нећеш избећи, и народ тебе, знај то, каменоваће.

ЕГИСТ Зар тако ти одоздо, с клупе весларске да збориш мени који бродом управљам? Та увидећеш да је тешко учење кад остариш и кад ти треба памети. Ал' тешка глад и тамница и старцима лекари знају бити, врачи одлични. Зар не видите то а очи имате? Не отимај се бичу, горко плакаћеш.

ХОРОВОЋА Ти, бабо, код куће си чеко ратнике, јунаку овом брачни одар каљао и сково пропаст овом дичном војводи!

ЕГИСТ Још и те речи извор суза биће ти. Ко извраћени Орфеј чиниш ми се сад. он слатком песмом сваку ствар је кретао, а луди лавеж твој подјариће ми гнев. Ал' тамница ће тебе припитомити.

ХОРОВОЂА Па ти да мени владар будеш аргивски, а кад му судбу скова, где ти срце би да својом руком сам то дело извршиш?

ЕГИСТ То надмудривање — то личи женама. Подозрив бејах ја ко давни душманин. Господар двора сад сам ја и умећу да владам градом: ко ми се не покори, у јарам ћу га; коња гони зоб за поводника нећу, али тешка глад и тамна стаја дивљу ћуд му смекшаће.

50


ХОРОВОЋА Што срцем страшивим јунака овога ти сам не смаче, но га жена погуби, руг земљи нам и боговима домаћим? Ал' Орест ако сунце негде гледа још — па даде л' бог да срећно амо врати се, и вама двома страшан биће судија!

ЕГИСТ Кад ти тако збориш, тако радиш, знаћеш брзо сад! Пази, драга војско моја, делу већ је стиго час!

(Пратња му се поређа и упери копља.) ХОРОВОЋА

Пазите, на балчак руке сваки, за бој спрем'те се!

ЕГИСТ И мој мач је за бој спреман, смрти ја се не плашим!

(Стане пред чету.) ХОРОВОЂА

Добро рече, мрети хоћеш: бојна срећа судиће. КЛИТЕМЕСТРА

(Ставши између једних и друтх.) Никако, мој драги мужу, ново зло не чинимо! Још и овај усев жети — мучна жетва била би. Јада тога доста већ. Не пролевајмо нову крв! Крен'те, часни старци, сваки своме дому сућеном, док још нисте у зло пали. С делом се помиримо. Доста ли је било мука наших, поздравимо их, тешка срдња демонова све нас тешко удари. Тако жена светује вас, мари л' ко да послуша.

ЕГИСТ (Одступајући.)

Они мене зар да руже дрским својим језиком, такве речи просипају изазивајући коб, мудру мисо губе и владару свом се ругају?

ХОРОВОЋА Рђи клањати се — то Аргивца није достојно.

ЕГИСТ Али дан ће доћи већ и с њиме моја освета!

51


ХОРОВОЂА Никад, ако повратак Оресту демон досуди!

ЕГИСТ Знадем ја то: изгнаници хране себе надама.

ХОРОВОЂА Терај само, дебљај, осрамоћуј правду — можеш сад!

ЕГИСТ Али знај ми: горко платићеш ми за свој неразум.

ХОРОВОЂА Храбро се шепури као пето поред кокошке!

КЛИТЕМЕСТРА Шта те брига за тај њихов лавеж луди! Ја и ти у том двору лепо владаћемо. Сад је наша власт!

(Егист и Клитеместра иду у двор, а хор у град.)

К Р А ЈДРУГИ ДЕО ОРЕСТИЈЕ

П О К А Ј Н И Ц Е(Превод: Милош Н. Ђурић)

ЛИЦА: ОРЕСТ, син Агамемнонов ПИЛАД, пријатељ његов ХОР заробљеница ЕЛЕКТРА, ћерка Агамемнонова СЛУГА КЛИТЕМЕСТРА, мати Орестова ДАДИЉА ЕГИСТ, Клитеместрин љубавник Пратња Клитеместрина, грађани.

Позорницa: Позадина представља двор Атрејића у Аргу; са стране находи се гроб Агамемнонов.

ПРОЛОГПРВА ПОЈАВА

52


Орест, Пилад. (Оресш, у путничком руху, с мачем о боку, стоји поред гроба. Пилад, старији младић од Ореста, слично одевен, стоји до његa са два копља у руци.)

ОРЕСТ Подземни Хермо, стражо власти очеве, помози ме и спас ми буди, молим те! У овај стигох крај, свом дому враћам се Крај гроба овог дижем родитељу глас да чује, да ме саслуша - - - Инаху своме један срезах увојак са главе младићке, а други оцу приносим.

(Ставља на гроб увојак.) Кад паде, ја ти, оче, смрт не оплаках, не ломих руку кад те сахрањиваху.

(Примећује поворку која се са супротне стране приближује позорници, али је гледаоци још не виде.)

Гле, шта то видим? Каква женска поворка у црним плаштевима иде овамо? Шта значи то? Да л' слутим какву несрећу? Зар нова жалост нашу кућу сустиже? Ил' боље да ли слутим: сад леваницу мом оцу за спокој душе приносе? Зацело тако. Та и сестру Електру по тешкој тузи, чини ми се, познајем. О Диве, дај ми оца свог да покајем, помоћник буди у мом чину осветном. Уклонимо се брзо с пута Пиладе, да јасно дознам куда иду жене те!

(Орест и Пилад отиду. Долази Електра, старија но Орест, одрезане косе, у црну руху, без икаква знака који би указивао на њен племићки положај. Као она, одевене су и жене, робиње, које с њоме иду. Неке од њих носе врчеве с леваницом, а друге се бију у груди, као што то захтева ритуал.)

ДРУГА ПОЈАВА Хор, Електра.

УЛАЗНА ПЕСМА

53



Леваницу на гроб носим, бусање је с плачем прати. Црвен образ нокти су ми избраздали, ишарали. Ал' се плачем вазда храним, ланено ми већ се рухо од болова распарало, на грудма ми дроњци висе, због несреће бусајућ се плаште своје подерасмо.

(Прва антистрофа) И Феб, страшан врач и јасан у том дому, гневом дишућ' у поноћно доба, за сна, због ужаса криком крикну, у госпину грунув собу. И тумачи бога пуни сан овако толковаше: под земљом се покојници страховито љуте, буне, гнев подижу на убице.

(Друга строфа) Такву милост непријатну, лек злу томе, мајко земљо, изискује, па ме амо богу мрска шаље жена. Ал' се бојим да то рекнем. Откуд лека кад крв на тле паде? Зле ли коби на огњишту! О пропасти куће ове! Светлост двору угаси се, покрила га тама страшна домаћина кад изгуби.

(Друга антистрофа) Пук је некад без гунђања свога слушо владаоца, свим га срцем поштовао. Све то проће. Такве среће страх је неког, била она

54


ко бог ил' још нешто више људма. Удар правде брзо обдан спази кривце очигледне; а сумраку повере л' се, то с временом јад их чека; а ноћ црна чува неке.

(Трећа строфа) Мајка земља где крви окуси, ту одмазда неодолно расте. Мука што је грешно дело ствара кривца само заварава, докле најзад чир греха не пукне.

(Трећа антистрофа) Кривца неће ни стан девојачки заклонити; са свих страна воде да се слију у једно корито, залуд, — ни та вода неће моћи крв опрати с убичине руке!

(Епода) А ја ипак (бози ме на силу преселише, с огњишта очинског у ропство ме они одвукоше) преко срца морам ко робиња да и добро и зло свако хвалим, горку мржњу обуздавајући. Лице своје хаљином застирем, овлакујем удес господаров, тајна жалост следила ми срце.

ПРВА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Хор, Електра. ЕЛЕКТРА

О робиње, ви посленице по кући, кад с овом литијом ко пратња идете, помозите ми још и својим саветом! Кад ову жртву на гроб линем за душу, свом оцу с каквом речју, с каквом молитвом да обратим се? Да л' да кажем: носим то од своје мајке, миле жене мужу миломе? Ја немам снаге, не знам шта бих казала

55


овакву жртву лијућ' на гроб оцу свом. Ил', као многи, рекнем ову молитву: нек онима што украс овај шаљу му зло за зло врати, поклон према поклону? Ил' ћутке, ружно, ко што отац погибе, леваницу да ову у прах излијем, за леђа потом бацим врч и отидем, ко неко воду када сплакне судове? Помозите ми, драге, у том беспућу! Та све нас овде мржња веже једнака. Због страха каква ништа крити немојте! Та сваког, био слободан ил' живео у ропству, чека оно што је суђено. Посаветуј ме ако нешто боље знаш!

ХОРОВОЂА Гроб оца твога поштујем ко жртвеник, и зато, кад већ желиш, савет искрен чуј.

ЕЛЕКТРА Говори ко што гробу пошту одајеш!

ХОРОВОЋА Док лијеш, моли благослов за одане!

ЕЛЕКТРА Па кога да од наших сада помињем?

ХОРОВОЋА Та себе, свакога ко мрзи Егиста.

ЕЛЕКТРА Зар за се тек и за вас да се помолим?

ХОРОВОЂА Учини сама што те срце светује!

ЕЛЕКТРА А кога још да с друштвом нашим споменем?

ХОРОВОЂА Далеко живи Орест, ал' спомени га!

ЕЛЕКТРА Та ваља ти, баш паметно ме поучи.

ХОРОВОЂА Споменув оне што убиство скривише —

ЕЛЕКТРА А како? Невешта сам; ти ме саветуј!

ХОРОВОЂА

56


Нек неко њима дође, бог ил' смртан створ — ЕЛЕКТРА

Ко судија, да кажем, или осветник? ХОРОВОЂА

Искажи просто: крвљу крв да освети. ЕЛЕКТРА

А примају ли бози такву молитву? ХОРОВОЂА

Зар не знаш: душманину зло се враћа злом? ЕЛЕКТРА

Ти, посредниче измеђ' богова и покојних, помози, ноћни Хермо, буди гласник мој, да молитве ми чују доњи богови, сведоци гневни погибије очеве, и с њима сама Земља, која рађа све и клицу од свог плода прима поново! И ову свету воду на гроб лијући ја зовем оца: ''На мене се сажали и на Ореста драгог! За дом вежи брод, јер сад се потуцамо као продани од мајке своје: она себи Егиста за мужа узе, он те с њоме погуби! И ја сам као робиња, а Орест мој с имања прогнан, док се они распусно наслађују и троше твоје муке плод. У добар час да Орест овде осване, то молим те, и ти ме, оче, услиши! А мени самој срце дај честитије но мајчино и руку дај ми чистију! То за нас молим, а за своје душмане — да скоро твој им, оче, стигне осветник и оне погуби што тебе убише. То уплећем у своју лепу молитву и молим да их клетва моја сустигне. А нама шаљи благослов са бозима, са Земљом и са Правдом победоносном!" Са жељом таквом ову жртву изливам, и ви је, како треба, плачем китите и покојнику томе пеан певајте!

(Електра стане поред гроба и лије жртву.) ХОР

57


Грозне сузе лијте сада на гроб своме господару, његов гроб нам поста заклон у радости и у болу. Чуј нас, чуј нас, дико наша, кроз мрак што ти душу крије! Авај мени! Авај мени! Да копљаник дође јунак и дом спасе, и ко Ареј скитске стреле запињао ил' се био прсимице!

ЕЛЕКТРА (Усправљајући се.)

Гроб оцу прелих, — земља жртву попи већ. (Примети на гробу прамен косе Орестов.)

Ал' ево нове бриге! Чујте ме и светујте! ХОРОВОЂА

Говори само! Срце од стра дршће ми. ЕЛЕКТРА

На гробу, гле, ја нађох овај увојак. ХОРОВОЋА

Од кога? Од мушкарца или девојке? ЕЛЕКТРА

Ту тајну може свако лако открити. ХОРОВОЋА

Од млађе радо објашњење примићу. ЕЛЕКТРА

До мене ко би други ово одрезо? ХОРОВОЂА

Та други што би могли — сви су душмани. ЕЛЕКТРА

Ал' опет врло личи кад га погледаш. ХОРОВОЋА

На чију косу? То ја желим чути сад. ЕЛЕКТРА

На моју сасвим личи кад га погледаш. ХОРОВОЂА

Да није ово тајни поклон Орестов? ЕЛЕКТРА

Зацело. Личи баш на косу његову. ХОРОВОЂА

58


Ал' како смеде он да овде осване? ЕЛЕКТРА

Ко милост посла оцу своје косе прам. ХОРОВОЂА

Одрањаће ми нове сузе твоја реч у ову земљу неће л' ногом крочити.

ЕЛЕКТРА И мени срце заљуља се од бола, и ко да стрела продорна га прободе: из очију ми топле сузе полећу, и немам снаге њихов ток да уставим кад овај спазих прам. За кога иначе да помислим да овде стави косу ту? Ал' не одреза прам ни она крвница, да — мати моја, што се према породу показала ко груба худа маћеха. Ал' како ја да поуздано устврдим да украс тај на гробу овде остави мој Орест предраги, ал' нада ласка ми. Авај! Ко гласик овај прам да мило прозбори, да двоумицом срце своје не мучим, но јасно знадем или да га одбацим са главе мрске ако амо допаде, ал' ако братов је, да са мном нариче, за украс гробу том и у част оцу мом! Ал' позваћемо богове, јер знају све у каквој бури ко бродари лутамо. Но ако нам је судба да се спасемо, из ситна семена израшће велик дуб.

(Враћа увојак на гроб и примети стопе.) Гле, стопе овде! То је друго знамење. Ти трагови на моја личе стопала. Те пете и те црте као мерене поклапају се у свем с мојим стопама. Ал' два човека овде оставише траг — сам власник прамена и његов сапутник. Ах, мука ми је, нестаје ми разума!

(Орест и Пилад излазе из свога заклона. Електра их тек сад примећује; уплаши се кад

59


угледа страна лица и за један корак устукне.)

ДРУГА ПОЈАВА Орест, Пилад, Електра, Хор. ОРЕСТ

Захваљуј, богови ти молбу слушају, и моли да се и све друго испуни!

ЕЛЕКТРА А шта ми сада божја милост подари?

ОРЕСТ Пред очима ти што си давно желела.

ЕЛЕКТРА Зар знаш човека кога сам дозивала?

ОРЕСТ Знам: за Орестом често чезнеш, уздишеш.

ЕЛЕКТРА По чему ми се испунила молитва?

ОРЕСТ Та ја сам то! Не тражи никог милијег!

ЕЛЕКТРА Зар мени, странче, плетеш неку превару?

ОРЕСТ И против себе онда плетем варку сам.

ЕЛЕКТРА Ал' јаду моме хоћеш да се подсмеваш.

ОРЕСТ И свом се јаду ругам, смејем ли се твом.

ЕЛЕКТРА Ти Орест? У твом лику да га поздравим?

ОРЕСТ Не познајеш ме, а сам стојим пред тобом! А баш кад виде братске косе увојак и кад си мојих стопа траг посматрала, ти окрилати мислећ' мој да гледаш лик. Осмотри место где прам овај одрезах: све поклапа се! Твојој коси сличан је. А види и огртач, твоје руке рад! Баш твоја игла зверињем га украси.

(Електра га загрли.) Обуздај своју радост и сабери се, јер знај да нас мрзе наши најближи.

60


ЕЛЕКТРА О слатка бриго дому оца својега, ти надо сузна, младице спасоносна, за борбу крепак очев дом обновићеш. Ти слатко око, ја те четвороструко заволех: одсад морам да те поздрављам ко оца свог, на мајку с правом омрзнух, и зато и ко мајка ти ми освану, и сестра си ми место сестре заклане, а веран брат ми би, мој сјај и моја част. Ал' само Снага да ти сада помогне, и Правда и Див трећи, од свих највећи!

ОРЕСТ O Диве, Диве, буди сведок свему том! Гле пород што без орла старог остаде! Овијен колутима гује љутице он душу испусти. А птиће сиротне глад љута мори, јер још снаге немају да, ко и отац, гнезду ловак доносе. И мене сад и ову, мислим Електру, ти можеш видети где, оца лишени, без дома свога остадосмо обоје. А уништиш ли децу ову, жрецу свом, што обилним те поштоваше жртвама, дар такав која ће ти рука давати? Јер, орлу ако затреш птиће, не можеш човеку поуздана слати знамења, а осуши л' се старо стабло, неће ти о празницима стоволовке пламтети. Помози! Кућу што се сроза тoлико из развалина лаком руком подигни!

ХОРОВОЂА О децо, спасе очинскога огњишта, умукните нам да вас когод не чује, и језик брбљав о свем да не извести владаре наше! Да их једном видим ја на ломачи на боровој где издишу!

ОРЕСТ Да кренем у опасност, то ми нареди Аполон силни, он ме неће издати! Непрестано ме зове, свагда прети ми

61


олујом беде — врела леди ми се крв, — убице ако очеве не нападнем те истим, каже, начином не погубим и, ко бик бесан, мером истом одмерим. Сам иначе животом својим платићу, сатрвен мноштвом невоља страховитих. Јер, вели, ако покојнике увредиш, гнев њихов сродницима рађа болести: по свему телу губа се изасипа, лепоту стару љутим зубом разједа, те месо све у беле красте претвара. И друге рече ериниске нападе из крви очеве што на ме устају. У тами будан јасно слике гледаћу. Јер коме род у гробу тражи одмазду, непрестано га буди стрела потајна, и плаши беснило и празни ноћни страх, а народ ударцима бича гвозденог осрамоћено тело тера из града. Па такав јадник не сме с пријатељима ни пинути ни жртву с њима излити, од жртве гони га невидљив очев гнев, и нико не прима га, клоне га се сви, док најзад од свих презрен, сам, инокосан, сав јадан, ама кост и кожа, не умре. Ја таквим морам веровати речима и, ма и не верово, чин извршити! У једно ми се многе жеље сливају: реч божија, за оцем жалост велика, и још неимаштина, тешка оскудност, и жеља да ми народ, што се јунаштвом нада све прослави кад Троју разори, овако двема женама не робује. Та жена он је. Није л', знаће ускоро.

ТУЖАЉКА УВОД

ХОРОВОЂА Моћне Мере, по Дивовој вољи учините да се ствар изврши, тако да се правда задовољи! ''Гдено језик грдну реч истури,

62


грдном речју нек се језик свети", тако Правда виче и дуг тражи. ''За убиство убиством узврати! Ко уради криво, нека пати!" Реч прастара тако наређује.

ПРВИ ДЕО ОРЕСТ

(Прва строфа) О мој оче злосрећниче, која молба, која жртва издалека може теби до твог одра срећно стићи? Светлост и мрак међа дели. Ал' тужаљка наша гласиа задовољство јесте право за Атриде, претке наше.


Синко, душу покојнику незаситно ждрело плама никад неће прогутати, — он и после гневом пламти. Смртно рањен кад уздише, осветник се појављује. Убијени родитељи и у пепо кад се створе, жудно траже покајање.

ЕЛЕКТРА (Прва антистрофа)

Оче, чуј и моје жалбе, почуј и мој вапај сузни! Двоје деце сад на гробу тужбалицу певају ти. Гроб ти, ево, дочекао прибеглице и бегунце. Где је радост? Где зла нема? Није л' беда неодолна?

ХОРОВОЂА (Систем)

Али опет бог ће, ако хоће, пробудити песме радосније.

63


Место ових запевака тужних царским двором ориће се пеан и кап свежа лиће се у чашу.

ОРЕСТ (Друга строфа)

Да те, оче, под Илијем Ликијанац који копљем ударио, погубио, кућа би ти славом сјала, твојој деци цео свет би сваку пошту исказиво. Гроб високо стрчао би преко мора на обали, и нама би лакше било.


Драг је драгим друговима штоно славно изгинуше; сад под земљом сјајан сија крај владара диван владар; најмоћнији владаоци до себе га поставише. Цар је био за живота; свој задатак вршио је моћним жезлом владалачким.

ЕЛЕКТРА (Друга антистрофа)

Не то, оче, да си пао под бедемима тројанским! Да те копље с другом војском крај Скамандра у гроб сруши! Но крвници твоји да су смрћу таквом изгинули! За њихову тешку судбу издалека ко би пито, мука ових не би имо!

ХОРОВОЂА Реч та, дете, скупља је од злата. Све те жеље од свег блага веће само пусте жеље остаће ти. Ал' се чује: двострук бич фијуче,

64


под земљом су наши помоћници, а крв прља владарима руке — шта се може, шта се горе од њих може, децо, вама догодити?

ОРЕСТ (Трећа строфа)

Речи твоје као стрела кроз ухо ми пролетеше Диве, Диве, доцкан оздо посла духа осветника на крвничку, дрску руку, да покоја отац наће.


Да ми је то дочекати да радосним кликнем кликом над крвником убијеним, и крвницом погубљеном! Шта да тајим, да одушке срцу не дам? Ко јак ветар око прове, у срцу ми гнев и мржња витлају се.

ЕЛЕКТРА (Трећа антистрофа)

Кад ће Диве свемогући своју руку на њих дићи и главу им расколити? Земља да би одахнула! Правду тражим за неправду — чујте силе подземаљске!

ХОРОВОЂА (Антисистем)

Свака капља крви проливене по закону тражи крвцу нову. Издисање Ериније буди, те због давно веће убијених старом јаду оне нов додају.

ОРЕСТ (Чстврта строфа)

Силе мрака, где сте? Ту су моћне клетве убијених,

65


последњи смо ми Атриди, изгнаници несрећници! Куда, Диве, да кренемо?


Срце мило задршће ми плач и вапај кад ти чујем. Гаси ми се нада свака, на срце ми тама пада, реч жалосну кад ти слушам. Ал' кад тебе јака гледам, нада жалост растера ми — ведро гледам у будућност!

ЕЛЕКТРА (Чстврта антистрофа)

Шта да кажем? Бол што мати зада ми га отрпећу, а за друго лека нема. Вучје бесне имам ћуди од махните своје мајке.

ДРУГИ ДЕО ХОР

(Прва строфа) Ја ударих у лелек персијски ко кисиска страсна покајница, па се бусах у главу и груди, за ударцем ударац падаше, оздо, озго, јадна моја глава од удара силних сва ми бучи.

ЕЛЕКТРА Леле, мајко кивна, дрска, ко душмана, без грађана, без јаука и жаљења, како смеде да сахраниш владаоца и свог мужа!

ОРЕСТ (Друга строфа)

Сву срамоту рече, авај! Што нам оца унакази платиће нам, — бог то жели, а и моја жели рука.

66


Ма погино кад је смакнем! ХОР

(Друга антистрофа) Она, да знаш, нагрди га, нагрди га и сахрани. Твом животу желела је страшан удес да припреми. Тако оца унакази.

ЕЛЕКТРА (Прва антистрофа)

Коб очеву знадеш, ја далеко одбачена бејах и презрена. Као љут пас режах затворена, плач ми беше ближи но смејање. Тајно плаках, грозне сузе роних. Све што чу сад у срце запиши!

ХОР Све размисли и кроз уши на дно срца реч усади! Тако, ето, ствари стоје. Друго жудиш сам да кушаш. Храбра срца у бој иди!

ТРЕЂИ ДЕО (Строфа)

ОРЕСТ Ја зовем те: помози, оче, својима.

ЕЛЕКТРА Твом позиву се плачућ ја придружујем.

ХОР И наша чета исто тако поступа.

СВИ Појави се, помози нам! Притеци против душмана!

(Антистрофа) ОРЕСТ

С Арејем Ареј, с Правдом Правда биће бој. ЕЛЕКТРА

О бози вишњи, праведно пресудите! ХОР

Сва задршћем кад такву чујем молитву. СВИ

67


Судбина чека давно већ, на молбу нам осванула!

(Орест с Електром корача на гроб. Хор их окружи, и сви певају.) ЧЕТВРТИ ДЕО


Авај, муко наслеђена! 0 крвава рано греха, за певање нестворена! Авај, бриге несношљиве! Авај, муко непрестана!

(Антистрофа) За гнојаву тешку рану мелем кући даће само наследник јој, а не странац, љутим мачем крвавијем. Доњим певам боговима.

ЗАВРШЕТАК ТУЖАЉКЕ ХОРОВОЂА

Ви блажени доњи бози, чујте молбу и за победу деци помоћ пошаљите!

ОРЕСТ (Клечећи на гробу и опирући се руком о

земљу.) Ти умре, оче, како цару не личи, — ал' кад те молим, дај ми своје куће власт!

ЕЛЕКТРА (Као Орест.)

И ја те, оче, молим: дођи у помоћ да смакнем Егиста, па да се удомим!

ОРЕСТ Приносиће ти народ жртве свечане, а иначе ти неће пошту одати на задушнице мирисне и богате.

ЕЛЕКТРА О свадби својој и ја од свог наследства из дома очинскога жртву лићу ти и од свих најпре теби окитићу гроб.

ОРЕСТ

68


О земљо, оца пошљи ми да види бој! ЕЛЕКТРА

Персефасо, за победу нам снаге дај! ОРЕСТ

И купала где паде, оче, сети се! ЕЛЕКТРА

И оне мреже, нечувене преваре! ОРЕСТ

У нековане бацише те окове! ЕЛЕКТРА

И ружно тканом притиснуше копреном! ОРЕСТ

Срамоте такве, оче, зар те не буде? ЕЛЕКТРА

Зар деци своју милу главу не дижеш? ОРЕСТ

Пошаљи правду као помоћ својима, ил' дај да и ми латимо се преваре, претучен ако опет желиш победу!

ЕЛЕКТРА (Устајући.)

И овај чуј ми, оче, вапај последњи: гле, твоји птићи на твој гроб се спустили, на женски и на мушки сажали се плач!

ОРЕСТ (Устајући.)

И не ископај семе Пелоповића! Јер тако и по смрти својој живећеш.

ЕЛЕКТРА Та деца покојнику спомен чувају, ко плуто што на валу мрежу повлачи и на дну морском њеној пређи чува траг.

ОРЕСТ Чуј вапај наш, за тебе ово плачемо. Сам себе спашћеш, послушаш ли нашу реч.

(Обоје силазе с гроба.) ХОРОВОЂА

Већ дуго наричете, ал' не корим вас. Неожаљену гробу част учинисте. Ал' друго, кад си срцем на чин прегао, извршуј већ и срећу сада огледај!

69


ОРЕСТ Па хоћу. Неће с пута заћи питање због чега посла жртву ту ливеницу? Што тако доцкан вида неизвидни јад? Мртвацу, коме до тог није, зашто сад — не могу схватит' — шаље бедно поздравље, јер ти су дари мањи него њезин грех. Да за кап крви неко цео даде мал, — бадава сав му напор. Тако стоји ствар. А знадеш ли, то кажи мени за вољу!

ХОРОВОЂА Знам, синко! Бејах присутна. Злочинку ту сни, страшне ноћне уплашише утваре, и зато посла жртву ту ливеницу.

ОРЕСТ Да л' тачно и то знате шта је сањала?

ХОРОВОЂА Да змаја роди, — сама то је причала.

ОРЕСТ Па какав би свршетак? Шта је свему крај?

ХОРОВОЂА У пелене га повила ко напршче.

ОРЕСТ А какве хране млада зверка жељна би?

ХОРОВОЋА Сан уснила где сама га подојила.

ОРЕСТ А како да јој неман груди не рани?

ХОРОВОЂА Млаз густе крви с млеком звер јој извуче.

ОРЕСТ Та авет не доће јој у сан узалуд.

ХОРОВОЂА Иза сна прену се и врисну збуњена. И многи луч, у ноћи што се утули, у дому ради госпе сину поново. И она одмах посла на гроб жртву ту све мислећ': јадима ће устук бити јак.

ОРЕСТ Ја молим земљу ову, раку очеву,

70


да мени њена испуни се причина. По толковању мом подудара се све. Та дође л' змај из исте утробе ко ја, и у мoме савијаше л' се повоју, и сисаше ли дојку, моју храниљу, и с млазом крви смеша л' млеко мајчино, а она престрављена врисну од бола, то важи за њу. Она змајче подоји, и мора мрети на силу: а змај сам ја, и ја сам њен убица, — тако каже сан.

ХОРОВОЂА Ја бирам тебе да ми снове толкујеш. Да буде тако! Још нам само саветуј шта свакој друзи у тај посо пристаје.

ОРЕСТ Све укратко. Унутра, сестро, врати се и моју молим те да кријеш намеру! Из преваре јунака часна убише, из преваре ће, кад их мрежа ухвати, и они мрети, како рече Локсија, Аполон господ, свагда досад прави врач. Ко странац удешен, у руху путничком, на дворска врата с Пиладом ћу кренути, ко дому овом да сам гост и ратни друг. А парнаским говорићемо језиком, и глас и говор биће прави фокидски. Ал' вратар можда неће радо врата нам отворити, јер демон јадом бије дом. Па чекаћемо док нас неки пролазник пред вратима не примети и не рекне: ''Шта Егист с врата гони прибеглицу ту? Да л' доби извештај? Зар није код куће?" На врата ако преко прага корачим, и онога на трону нађем очеву, ил' он ме однекуда сретне, — добро знај, чим око на ме баци, сметне, у тај мах, још пре но рекне: ''Откуда, странче, овде ти?" већ мртав биће, мачем хитрим ухваћен! И Еринија неће жедна остати, непомешану крвцу пиће трећи пут.

(Обраћајући се Електри.)

71


Ти, сестро, добро пази на све у кући, да наша тачно изврши се намера!

(Обраћајући се хору.) А вас опомињем да језик вежете, — где треба ћути, и у прави збори час! У свему другом нека онај припази што амо посла ме да мачем бијем бој!

(Орест и Пилад оду на леву страну, а Електра у двор.) ПРВА СТАЈАЋА ПЕСМА


Многе земља храни јаде — грозне, грдне грдосије; бездан морски обилује неманима страховитим. Изнад земље и под небом из облака муња пуца; све што лети у ваздуху, и по земљи све што гмиже, о беснилу ветра прича.

(Прва антистрофа) Али ко би оцртао дрску смелост мушке воље, ко ли страсти женског срца, жуд љубавну, на све спремну, другарицу беде људске? Раскине ли везу брачну женска љубав злочиначка, ужасније она хара, но све буре и све звери.

(Друга строфа) Когод није лакомислен нека чује, нека знаде Тестијеву ћерку љуту што усмрти свога сина. Несрећница пожег смисли: спали главњу што јој сину, кад се роди и зацвиле, усуднице намениле, да му живот с главњом тече

72


од рођења до самрти. (Друга антистрофа)

И убицу мрзим Скилу када чујем причу о њој. Милом оцу скрати живот а за вољу душманину, — дар Минојев заслепи је — кретска златна огрлица. Заспа Нисо, зла не слутећ', а из косе нит бесмртну ишчупа му бестидница, и Хермија одведе га.

(Трећа строфа) Кад се кобних сетих жудња, зар тај мрски брак да кријем, то проклетство нашег двора, женске плетке против борца, против борца убојника, што би војсци част и слава? Да огњиште трпим хладно и мач женски кукавички?

(Трећа антистрофа) Највећи је грех лемниски, — на чин клети свет се гади. И већ многи бруку нашу крај лемниског стави јада. Због злочинства богу мрска род човечји пошту губи. Бог што мрзи свак презире. Шта ја с правом ту не рекох?

(Четврта строфа) Мач оштрљат кривце гађа, пробија им срце грешно, убија их руком Правде. Одбацише страх од Дива, и законе одвргоше божје, те светиње ногом газе.

(Четврта антистрофа) Ал' наковањ Правда бива, и мач кује ковач Усуд, и сад, ево, кући води

73


дете крви давно проливене. А памтиља славна Срда напослетку кривце казни.

(Долазе Орест и Пилад у путничком руху и куцају у врата.)

ДРУГА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Орест, Пилад, Хор. ОРЕСТ

Хеј, момче! Чуј, у врата куцам ја! Да л' чује ко? Хеј, момче, опет зовем те. Већ зовем трећи пут да неко отвори, Егистов двор дочекује ли странце још!

ВРАТАР (Отвара врата.)

Изволи, чујем! Ко си, странче? Одакле? ОРЕСТ

Извести господаре да сам стигао и да им важне носим вести. Похитај! И ноћ на црним атовима хита већ, и време је да конак путник ухвати, да пође луци, где ће сидро спустити.

(Вратар одлази.) Нек изиђе из двора неко надлежан, — домаћица, ал' мушко биће згодније. Јер тамна бива реч кад стид је застире. Мушкарац са мушкарцем збори слободно и јасно, отворено мисо каже сву.

(Излази с пратњом Клитеместра.) ДРУГА ПОЈАВА Орест, Пилад, Клитеместра, Хор. КЛИТЕМЕСТРА

Изјавите ми, гости, треба ли вам што! Та све је ту што овом двору приличи; и топло купало, и одар уморном за одмор, и још пажње пуна послуга. А желите ли савета озбиљнијег, — то ствар је мушка, — казаћу мушкарцима.

ОРЕСТ Дауљанин сам, гост из земље Фокиде.

74


Запутих послом својим у Арг, пртљаг свој сам носећ. Путем сретне неки незнаник незнанца мене — Строфије из Фокиде, у разговору дознах то — и упита куд идем, сам свој каза пут и рече ми: ''О пријатељу, кад већ у Арг путујеш, ко веран гласник јави родитељима да Орест премину, не сметни с ума то! Да л' желе они да му тело преносе, ил' да у страној земљи навек почива — донеси о том родитељска упутства. Младића пошто ожалисмо свечано, сад прах му крије крило урне медене." То замоли ме, сад известих тебе ја. Но не знам да л' то сродницима говорим — ал' ко ме слуша, тај све поуздано зна.

КЛИТЕМЕСТРА Вај мени! Твоја вест ме сасвим уништи! О куће ове клетво несавладљива, ти вребаш чак и срећу добро сакриту те издалека гађаш стрелом достижном! Ти драге грабиш мени — тешкој јадници! И Орест сада — канда врло срећан би, јер ногу ослободи кала погубног — ал' мир и ове куће слатка утеха и сан о бурном клику — све то пропаде.

ОРЕСТ Ја рад бих да сам добре вести донео домаћинима тако сјајним, угледним, и потом њихов гост и знанац постао. Јер шта је госту драже од домаћина? Ал' савест ми је моја наређивала да кажем што вам Строфије поручује, кад њему — пријатељу већ обећах то.

КЛИТЕМЕСТРА Не, нећеш мање наћи но што заслужи, и нећеш нашој кући мање бити драг. А ипак други с таквим гласом стиго би. Ал' госту који цео путоваше дан сад време је од умора да почине.

(Обраћа се једном од слугу из пратње.)

75


Поведи госта сад у избу гостинску, а и пратиоца, сапутника му, нек онде трудна тела нађу одмора! Извршуј то и пази, одговараћеш!

(Оресту.) А ја ћу господару нашем рећи то. У кругу верних пријатеља ми ћемо о овој договорити се несрећи.

(Клитеместра с прашњом иде на десна враша у женске одаје, а слуга с Орестом и Пиладом на средња врата.)

ТРЕЋА ПОЈАВА Хор. ХОРОВОЋА

Сад прегните, миле друге! Кад ћете показати моћ молитве за Ореста?

ХОР Света земљо, света хумко изнад раке гдено лежи цар и вођа морнарице, сад услиши, сад помози! Нек лукава Пита — час је — с њима крене, нек их у бој прати Хермо, бог подземља, и помогне мачу њину!

(Долази стара дадиља Килиса.)ЧЕТВРТА ПОЈАВА Дадиља, Хор. ХОРОВОЂА

Зацело странац гласе црне донесе, — та сузну видим Орестову дадиљу.

(Дадиљи.) На врата дворска, Килисо, куд запути? А жалост некупљена сапутник је твој.

ДАДИЉА Егисту госпа посла ме да зовнем га што брже нека дође — странци траже га да мушко oд мушкбга чује јасније вест нову. Лице она прави жалосно пред послугом, ал' крије смех у очима,

76


јер за њу цела ствар је срећно испала, а за дом овај страшан јад је порука што путници је разговетно јавише. Колико ли ће бити рад и весео тек он, кад реч им чује! Јао! Јадна ја! Колики су се стари јади несносни на Атрејеву кућу изручивали и у срцу ми грдан бол задавали, ал' никад још овакав не боловах бол! Та друге јаде стрпљиво сам трпела, ал' свог Ореста, душе своје сласт и бол, прегорет нећу, — ја га примих од мајке, отхраних; намучих се, ноћу с одра свог на сваки крик му скочих — залуд све то сад! Та лудо дете на живинче личи ми, па разумно га треба хранит — како не? У пеленама дете не зна казати да л' глад га мучи, жеђ ил' друга потреба — а дечји стомак права је самовоља. Погађах жуд му, често се и преварих, и морала сам дечје прати пелене, и дадиља и праља бех у исти мах. Тај двострук посо ја сам некад вршила, и оцу дизах Ореста и подигох, а сада чујем јадна, мртав Орест мој! Човеку идем што нам осрамоти дом и што ће весо ову прихватити рeч.

ХОРОВОЂА Шта жели с каквом опремом да стигне он?

ДАДИЉА Шта питаш? Кажи још једаред, јасније!

ХОРОВОЋА Са својом стражом да л' иде или сам?

ДАДИЉА Наређује да копљаници прате га.

ХОРОВОЋА Не, мрском господару не поручуј то, нек сам он дође, на поверљив разговор. Извести га што брже срца весела! Та успех често носи прећутана реч.

ДАДИЉА

77


Поштено мислиш ли кад нареди ми то? ХОРОВОЂА

Дабоме, учини ли Диве јаду крај. ДАДИЉА

А како? Дому наде неста — Ореста. ХОРОВОЋА

Не, још не! То ће рећи само гатар лош. ДАДИЉА

Шта кажеш? Знаш ли боље но што рекох ја? ХОРОВОЋА

Хајд' иди, јављај, како рекох поступај! А бог се брине где му брига приличи.

ДАДИЉА Ја идем већ и твоју послушаћу реч. Што бољи успех нека даду богови!

(Дадиља отиде.) ПЕТА ПОЈАВА Хор.

ДРУГА СТАЈАЂА ПЕСМА ХОР

(Прва строфа) Диве, оче Олимпљана, чуј молитву моју сада, добру срећу дај да видим, дај победу доброј ствари! Реч изрекох с правом сваку, ти му, Диве, буди чувар! Ах, ах, Диве, дај Оресту да савлада душманина! Ти опаса њега снагом, двоструку ће и троструку палит жртву захвалницу!

(Прва антистрофа) Драгог оца јадно ждребе вуче кола пуна јада, дај трку му праву меру! Преко поља овог сада неуморно нека лети срећно стигне својој мети! Ах, ах, Диве, дај Оресту да савлада душманина!

78


Ти опаса њега снагом, двоструку ће и троструку палит жртву захвалницу!

(Друга строфа) Чујте и ви, бози верни, што чувате дворске избе где сe крије благо силно, крвцу старих злочинстава оперите новом правдом! Нек престане старо клање! А ти што у силном гротлу на престолу красном седиш, дај да дом тај главу дигне, да очима види драгим сјајну светлост у слободи после мрачне, тамне ноћи.

(Друга антистрофа) Помози му, Мајин сине, подај снаге прегаоцу смело дело да изврши. Загонетна реч је моја: обноћ очи помрачује, а ни обдан није видан. А ти што у силном гротлу на престолу красном седиш, дај да дом тај главу дигне, да очима види драгим сјајну светлост у слободи после мрачне, тамне ноћи.

(Трећа строфа) Одмах тада звонку песму, зачин игри, лек од страха, женски гласи запеваће; из наших се неће грла нарицање разлегати. Срећа граду засијаће, а и мени шева запеваће, клетва драге оставиће. А твом делу час кад сване, па ти ''Сине!" она врисне, ти јој тада без дрхтања

79


вриском ''Оче!" одговори, и крв пролиј без кривице!

(Трећа антистрофа) Персејево смело срце носи сада у грудима, и својима чини љубав што под земљом и на земљи покајање очекују! Свој крвави врши посо и убиством казни оне, што ти оца усмртише! А твом делу час кад сване, па ти ''Сине!" она врисне, ти јој тада без дрхтања вриском ''Оче" одговори, и крв пролиј без кривице!

(Долази Егист.)

ТРЕЋА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Егист, Хор. ЕГИСТ

Не дођох незван, гласник дошо по мене, а чујем да су странци стигли некакви и новост нама носе не баш пријатну, — смрт Орестову. За дом овај, рањав још од крви раније и болом измучен, и овај удар биће бреме крваво. Да л' треба то за живу сматрат истину? Ил' само речи женске што их рађа страх у ваздуху се вију те их нестаје? Шта знадеш о том да ми јасно буде све?

ХОРОВОЋА Да, чусмо, ал' унутра сам ти похитај и странце питај! Шта ти вреди моја реч кад човек може сам да пита некога?

ЕГИСТ То желим: странца видети те питати да л' беше присутан кад умираше он, ил' само тамне гласе чу те говори. Мом оштром виду ништа неће сакрити.

80


(Оде у двор.) ДРУГА ПОЈАВА Хор. ХОР

Шта да кажем, Диве? Чим да почнем да се богу молим, да га зовем? И речима најзад како верно да изразим своја осећања? Сада ће се у грудима мушким шиљак мача омастити крвљу, и тако ће ил' ударом смртним затрт кућу Агамемнонову, ил' слободи палит огањ и жар и узети владалачко жезло и вратити сјај среће предачке. Такву борбу сам ће дивни Орест ко нов такмац са два такмичара заметнути. Нека стече победу!

ЕГИСТ (Изнутра.)

Ах, јао мени, јао! ХОР

Чујете ли? Чујте! А шта је? Сврши ли се ствар?

ХОРОВОЂА Уклонимо се; нек не мисле да смо ми убиству криве док се подвиг врши сад! Завршила се борба, — одлука је ту.

(Хор се повуче. Ноћ. Позорница је неколико тренушака празна. На врата истрчи слуга.)

ТРЕЋА ПОЈАВА Слуга, Хор. СЛУГА

Вај мени! Јао, господара убише! Вај мени још једаред! Вичем трећи пут. Егиста смакоше!

(Куца у врата женског стана.) Што брже можете отворите! И женском стану врата сад одјазите! Ту треба снаге младачке, ал' не за помоћ убијену, — шта ће му?

81


Хеј, хеј! Сви глуви, спавају, ја вичем узалуд. Ал' где је Клитеместра? Шта ли оклева? Сад врат јој — чини ми се — дохватиће мач, крај пања глава пашће ради одмазде.

(Излази Клитеместра.) ЧЕТВРТА ПОЈАВА Слуга, Клитеместра, Хор. КЛИТЕМЕСТРА

А шта се догоди? Шта вичеш толико? СЛУГА

Ах, жива — кажем — мртви сад убијају! КЛИТЕМЕСТРА

Вај мени! Схватих смисо те загонетке. На превару ћу гинут, ко што убисмо. Ал' брже дај ми убојиту секиру, да знамо где је пораз а где победа! Толике, ето, допала сам невоље!

(Слуга ошрчи у женску одају. На главна врата излази Оресш с Пиладом. Врата остају отворена, и види се мртво тело Егистово.)

ПЕТА ПОЈАВА Клитеместра, Орест, Пилад, Хор. ОРЕСТ

И тебе тражим, — онај доста доби већ. КЛИТЕМЕСТРА

(Виедавши мршва Егиста.) Вај мени! Погибе ми, драги Егисте!

ОРЕСТ Ти њега волиш? Зато у гроб исти с њим! Кад умреш, издати га нећеш никада.

(Трше мач.) КЛИТЕМЕСТРА

(Одгали груди.) Стој, сине! Одај пошту овим грудима! На њима ти си често дремо с косицом, из ових груди пио млеко мајчино.

ОРЕСТ (Пиладу.)

Шта сад? Поштедет мајку смем ли, Пиладе?

82


ПИЛАД А куд ће друго што ти питски Локсија наредио? И куд ли верност заклетви? Све остави, ал' остај веран бозима!

ОРЕСТ Твој лепи савет примам, послушаћу те.

(Клитеместри.) Сад за мном! Хоћу пред њим да те погубим, — он жив ти беше од мог оца милији. И зато с мртвим спавај! Њега волиш ти, а ког је требало да волиш, мрзиш на љ.

КЛИТЕМЕСТРА Отхраних те, и с тобом дај да остарим!

ОРЕСТ У дому мом, убицо оца мојега?

КЛИТЕМЕСТРА Судбина, сине, свему оном крива је.

ОРЕСТ Судбина ти је и ту смрт наменила.

КЛИТЕМЕСТРА Зар није страх те, сине, клетве мајчине?

ОРЕСТ Ти роди мене, ал' ме у јад ували.

КЛИТЕМЕСТРА Не, не увалих, — послах у дом госту свом.

ОРЕСТ Бих срамно продан, а син оца слободна!

КЛИТЕМЕСТРА А где је плата што је за те примих ја?

ОРЕСТ Ту срамоту да рекнем спречава ме стид.

КЛИТЕМЕСТРА А зашто? Сети се и греха оца свог!

ОРЕСТ Не грди ратника! Ти беше код куће.

КЛИТЕМЕСТРА Ал' жени, дете, жива мука без мужа.

ОРЕСТ Ал' њу мужевља мука храни у кући.

КЛИТЕМЕСТРА

83


И збиља, дете, мајци зар ћеш кидисат? ОРЕСТ

Не ја, но сама себе ти ћеш убити. КЛИТЕМЕСТРА

Ал' пази! Бој се страшне клетве мајчине! ОРЕСТ

Поштедим ли те, шта ћу с клетвом очевом? КЛИТЕМЕСТРА

Ко гроб си глув и хладан. Залуд плачем ја. ОРЕСТ

Та очев удес ову одреди ти смрт. КЛИТЕМЕСТРА

Вај мени! Родих и отхраних гују ту! ОРЕСТ

Да, добар врач је она у сну утвара. Твој чин је био грех, то исто трпи сад!

(Одводи мајку на главна врата. За њима иде Пилад. Хор долази поново; док се он скупља, говори хоровођа.)

ШЕСТА ПОЈАВА Хор. ХОРОВОЋА

И ово јадних двоје ја оплакујем; ал' јадни Орест кад је на крај стигао том силном клању — јесте жеља свију нас — нек двору овом не гаси се зеница.

ТРЕЋА СТАЈАЋА ПЕСМА (Прва строфа)

Стиже најзад роду Пријамову тешка правда, рука осветничка. И у кућу Агамемнонову два су лава стигла, два Ареја. Ускок што га Пит јавио дође кући, стече венац, мудрост божја довела га. Нек дом кликне домаћину, неста јада, неста хуља што харчили благо скуно, неста среће злочиначке.

(Прва антистрофа) Стиже ком је мила борба тајна

84


и ко жуди за осветом муклом. И дивова стиже ћерка права — с правом правдом смртници је зову — и у борби Орестову диже руку на душмане дишућ' мржњом смртоносном. Нек дом кликне домаћину, неста јада, неста хуља што харчили благо скупо, неста среће злочиначке.

(Друга строфа) То прорече Локсија Парнаски штоно држи силно срце земље. Он не вара, а напада сада на лукавство старо, злочиначко. А провидност божја како може од помоћи бити зликовцима? Власт небеску треба поштовати. Сунце, ево, грануло је, окови су пали тешки! Устај, кућо! Дуго, дуго лежала си оборена.

(Друга антистрофа) Кад сви греси буду окајани, и све љаге спране, и с огњишта очишћањем отерана клетва, свесвршавно време стаће на праг. Ведра лица нека срећа сине и нек свугде клицање се ори: ''Страни дуси оставиће кућу!" Сунце, ево, грануло је, окови су пали тешки! Устај, кућо! Дуго, дуго лежала си оборена.

(Позадина се расклопи; виде се убијени Егист и Клитеместра; поред њих стоји Орест с маслиновом гранчицом у руци, и крај њега Пилад; од слугу једни буктињама осветљавају позорницу, а други држе ткање, под којим је Клитеместра убила Агамемнона. Пред двором се купи народ.)

85


ЕКСОДАПРВА ПОЈАВА Орест, Пилад, Хор. ОРЕСТ

(Показујући на мртва тела.) Ту леже наше земље двоје силника, што оца убише ми, кућу затрше! На престо сели, мили једно другоме, а мили и сад, што сведочи удес њин, и веза њина оста верна заклетви. А клели су се да ће смаћи оца ми ил' пасти заједно, — и реч одржаше. И ово глете, страшног чина сведоци, ту замку, јадног оца мога окове, синџире на руке и пута на ноге!

(Показује на ткање што га слуге држе.) Раширите и наоколо носите ту мрежу људску, нека види родитељ, не мој, но онај све што види, Хелије, то безбожничко дело моје матере! На суду нек ми сведок једном буде он, да мајку с пуним правом смрћу казних ја! О Егистовој смрти није овде реч, тог срамотњака стиже смрт по закону. Ал' о њој, што над мужем ужас учини, од кога децу под срцем је носила, драг терет некад, а сад мрзак душманин, шта мислиш? Је ли гуја или аспида, што трулеж рађа додиром, без уједа, због дрскости, због свога срца опаког?

(Слуге се врате с ткањем.) Ал' где да нађем право име за ту ствар? Је л' замка то за звери? Ил' у ковчегу за мрца покров? То је мрежа ловачка, то негве, сапони што ноге сапињу. А такве замке воли друмски разбојник што пролазника вара, пљачка, убија, и од те пљачке живи, — лукавштином том он лови богат лов и гове срцу свом.

(Погледа на мртву Клитеместру.)

86


Под једним кровом с таквом ја не живео, без деце боље да ме бози оставе!


Авај, авај, страшних дела! Жалосном ли паде смрћу! Леле, леле! Чекаоцу и бол цвета.

ОРЕСТ Да л' учини ил' не учини? Рухо то сведочи да Егистов омасти га мач. Још време није мрљу крви затрло што многе боје ништи на том гримизу. Сад хвалим себе, себе сад оплакујем док зборим хаљини, убици оца свог, оплакујем и дела, патње, сав свој род, и руке укаљане јадном победом.

ХОР (Антистрофа)

Нико неће без невоље живот мирно проживети. Леле, леле! Сад ил' сутра свако страда!

ОРЕСТ (С јасним знацима почетног растројства.)

Да знате, — не знам како ће се свршити, јер коњи душе моје скрећу с пута свог, и узде ума мог из руке падају, у грудма страх ми своју песму почиње, и срце жуди махнито да заигра — при свести док сам, ово чуј ме, народе: не убих — кажем — своју мајку бесправно, тај богу мрски руг, мог оца крвницу; напитак за то врач ми даде Локсија у Питу — он ми рече, извршим ли чин, на мене нико неће бацат кривицу; а пропустим ли, — казну ту не спомињем, јер до тог јада стреле нема ничије. И сада гледајте ме: с овом гранчицом и врвцом идем спреман пупку земљину, у свето место, Локсијину светињу, до сјајног огња што га вечним зове свет, од материне крви бежим, — не да бог

87


да помоћ тражим на ком другом огњишту. А вас Аргивце молим, јад ми памтите, да потврдите кад се врати Менелај! Ко бескућник из ове земље одлазим, те жив и мртав глас овакав остављам.

ХОРОВОЂА Ти добро уради, ал' не дај устима да речи зборе зле, и немој псовати! Ти аргивски нам народ ослободи сав, и брзо сруби главу двема гујама.

ОРЕСТ Ах, ах! Гле, страшне жене видим, ко Горгоие у црну руху, — густе гује косу им преплеле! Овде више ја не остајем.

ХОРОВОЂА А какве тлапње тебе, дико очева, то муче? Не дај страху да те победи!

ОРЕСТ Не, нису тлапње. То су моји ужаси! Та они, материни осветници пси.

ХОРОВОЋА То с руку твојих јоште свежа капље крв, па зато несвестица душу хвата ти.

ОРЕСТ Ал' све их више, Аполоне господе! Из очију им крв се цеди немила!

ХОРОВОЋА Очишћање ти треба. Чим те дирне Феб, од свих тих јада ослободиће те он!

ОРЕСТ Ви не видите њих, ал' ја их видим, ја. И гоне ме, не могу више остати!

(Отрчи.) ДРУГА ПОЈАВА Хор. ХОРОВОЋА

Па срећан нек ти буде пут, и милостив нек бог те пази и од блиског чува зла!

(Народ се разилази; позадина се склопи.) ХОР

88


На владарске наше дворе страшан олуј сручио се, трећи пут је ударио. Најпре дечје груну клање страшне муке Тијестове! Други удар цара стиже, на купању смакоше га, — паде јунак, вођ ахејски. Ево трећег: да ли срећом ил' пропашћу да га зовем? Шта ће бити напослетку, бес проклетства где ће стати?

(Одлази у двор.)

К Р А Ј

ТРЕЋИ ДЕО ОРЕСТИЈЕ

Е У М Е Н И Д Е(Превод: Милош Н. Ђурић)

ЛИЦА: ПИТИЈА, свештеница АПОЛОН ОРЕСТ ДУХ КЛИТЕМЕСТРИН ХОР ЕРИНИЈА (ЕУМЕНИДА) ХОР свештеница богиње Атене АТЕНА Већници, свештеници, народ атински

ПРОЛОГ(Позорница представља Аполонов храм у Делфима. Из свога стана долази Питија са свештеничким украсом, с ловоровим венцем на глави и с пророчком палицом у руци.)

ПРВА ПОЈАВА Питија (caм).ПИТИЈА

Од богова се најпре Земљи обраћам

89


и молим, првом пророку, па Темиди, што после мајке друга, према причању, на овај престо седе; с вољом њеном тад, не силом, Феба, друга ћерка Земљина и Титанка, на престо трећа попе се. То Фебу на дан родни она поклони, и он по баби Феби доби име Феб. Он језеро и делски гребен остави, на Паладин бродовит искрца се жал и дође у крај овај, испод Парнаса. А пратили га, пошту му одавали потомци Хефестови, пут му крчили, и тим од краја дивљег питом стварали. Кад стиже, сав му народ пошту чинио и с њиме Делфо, земљи овој крмилар. Див пророчком вештином обдари му дух, на престо стави га ко врача четвртог, и тако Дивов пророк поста Локсија. Та боштва најпре призивам у молитви, а поздрављам и Паладу у предворју. И нимфе славим коричке у пећини где птице вију гнезда, бози бораве — крај држи, добро памтим, бучни Бромије, у борби штоно Бакханткиње поведе и Пентеју ко зецу самрт припреми — и Плистов извор и моћ Посидонову и вишњег Дива што све сврши призивам; и затим бога пуна на свој сешћу трон. И нек ми приступ више сад но икад пре благослове! Па има л' Хелен који ту, по коцки нека иду! То је обичај. Јер како бог ме води, тако проричем.

(Уђе у храм, али се после неколико тренутака престрављена враћа.)

Ах, ужас је изрећи, ужас гледнути! Из Локсијине куће страх ме истера; изгубих свест, не могу ићи усправно, већ трчим рукама, не брзим ногама. Јер стару жену страх у дете претвара. Довучем се до искићеног светишта и ту на пупку богу мрска приметим

90


човека, моли заштиту, а свежа крв са руку још му капље; држи тргнут мач и масли нову грану лепу, узрасну, а смерно окићену врвцом вуненом са сјајна руна. Јасно то изложићу. Пред тим човеком видех чудан женски хор, на столицама седи и сан борави. То нису жене, већ су, мислим, Горгоне, ал' својим ликом баш ни на њих не личе. Већ видех слику: жене ручак Финеју растурају, ал' овај хор је на поглед без крила, црн је, целим бићем страхотан. И хрком оне хрчу неподношљивом, из очију им канље вода одвратна. А с рухом њихним никоме не приличи ни пред кип божји ни у људске станове. Још таква рода, гаквих жена не видех, ни земље да се гаквим дичи племеном и да га храни без штете и кајања. А даље за ту кућу нек се стара сам господар њезин, моћни, силни Локсија. Та он је лекар, пророк, тумач знамења и свима другима и куће очишћа.

(Питија оде у свој стан. Позадина се расклопи, и у храму пред каменом, вуницом омотаним, види се Орест. Он у једној руци држи мач, а у друшј маслинову гранчицу, обавијену вуненом врпцом. Око њега на столицама спавају Ериније. У тамној позадини појаве се Аполон и Хермо.)

ДРУГА ПОЈАВА Орест, Аполон, Хермо, Хор Еринија. АПОЛОН

Не остављам те! Свагда чувар бићу твој па био близу ил' далеко oд тебе; и душманима твојим нећу бити благ. Сад видиш махнитице савладане сном, те гадне од сна изнемогле девојке, те старе ћерке Ноћи, које не воли ни бог ни човек нити зверка икаква. А родиле се на зло, јер је тама зла

91


пребивалиште њихово у Тартару, а мрзи на њих човек и бог олимпски. Ал' опет бежи од њих, немој клонути! Ма прошо копном далеким, тле пустио под ногом луталичком, гониће те још и пучином и градовима острвским. Умориће те муке такве, ал' их ти поднеси, а кад у град стигнеш Паладин, ту спусти се и кип њен стари загрли! И онде за то наћи ћемо судије и речи утешне и благе мелеме, и сасвим ћеш се мука тих опростити. И ја те нагнах мајци крв да пролијеш.

ОРЕСТ О Аполоне моћни, ти за правду знаш, па када знаш, научи за ме марити! Да добро чиниш, за то твоја јамчи моћ.

АПОЛОН То памти, да те никад страх не савлада!

(Обраћајући се Херму.) А ти га, брате, крви оца једнога, мој Хермо, чувај! Веран своме имену, ти вођ и пастир буди штићенику мом. Гласника свету службу сам Див поштује кад пратњом својом срећу носе људима.

(Хермо одведе Ореста. Аполона нестаје у позадини. Испод земље устаје Клитеместрин дух и обраћа се заспалим Еринијама.)

ТРЕЋА ПОЈАВА Клитеместра, Хор. КЛИТЕМЕСТРА

Да, спавале би! На што ваше спавање? Ви мене, дакле, тако занемаристе! И за ме други важи закон: покојни што ја их убих псују ме непрестано. И лутам под срамотом, јавно кажем вам: најтежим прекоравају ме прекором. Где такав ужас препатих од најдражих, бог ниједан за мене гневом не плану, а погуби ме рука сина рођеног.

92


(Одгали врат, па се обрати хоровођи.) А гледај срцем својим ове ране ту, јер дух, кад око спава, јасно прозире, док дању не може далеко видети. С имања мог се често ви насркасте леваница без вина, трезних жртава; на огњишту и света јела жртвовах у ноћи, кад се жртва богу ниједном не приноси. Сад све то видим презрено. А он вам оде као срндаћ, побеже, да — испред клопке лаким скоком искочи и силном сад се подругом подругује. Ал' чујте, јер о души својој говорим! Осветите се, подземаљске богиње, ја, Клитеместра, у сну сада зовем вас!

(Хор застење.) Ви стењете, а младић даље одмиче, јер помагаче има друкчије но ја.

(Хор застење.) Сном тврдим спаваш, срца немаш за јад мој, убица Орест, мајчин крвник, утече!

(Хор зајечи.) Ти јечиш, спаваш! Нећеш брже устати? А шта је дужност твоја но зло стварати?

(Хор зајечи.) То сан и умор, јака савезника два, аждаји страшној, ето, снагу сломише.

(Хор двапут застење.) ХОРОВОЋА

(У сну.) Та зграби, зграби, зграби, зграби, припази!

КЛИТЕМЕСТРА Звер у сну гониш, кевћеш, ко пас ловачки, што службу своју никад не заборавља. Шта радиш? Устај! Нек те хајка не смори! На штету мисли и кад сан те савлада! Нек у срце те дирне прекор правичан, јер сваки разум боцка он ко ошљача! Потрчи! Дуни за њим дахом крвавим, из утробе га мори паром огњеном, и гони, сатири га новом потером!

93


(Духа нестане. Хор Еринија се буди, најпре се пробуди хоровођа, а затим редом сви остали.)

ЧЕТВРТА ПОЈАВА Хор. ХОРОВОЋА

Хеј буди, буди другу ти, ко тебе ја! Ти спаваш? Дижи се, иза сна тргни се, да видимо је л' наша песма јалов труд.

(Прва строфа) А. Ах, леле! Шта ли, драге, ми претрпесмо — Б. Да, много ја претрпех, а све узалуд. А. Ах, болну, тешку препатисмо невољу, јад непреболан! Из мреже звер нам искочи и побеже! Б. Сан превари ме, лов ми утече.

(Прва антистрофа) А. Хеј сине Дивов, баш си лопов подмукао — Б. Ти младић у прах сруши старе богове — А. Бегунца штитиш, змију родитељима, сина безбожна, ти бог убицу мајке нама уграби! Б. Па ко ће такво дело правдати?

(Друга строфа) А. Оштар прекор у сновима у срце ме ударио, као возар на колима кад бич зграби по средини. Б. Страшна језа подузе ме ко кад киван крвник бије бичем убојитим.

(Друга антистрофа) А. Тако раде млађи бози, на Правдин се пењу престо, крваве му капљу капље око ногу, око главе. Б. Погледајте пупак земљин како на се натовари страшну мрљу, грех убиства.

(Трећа строфа) Сам огњиште оскрнави своје, сам пророчку своју кућу грдним грехом опогани. Штити људе мимо закон божји и власт руши Судиљама старим.

(Трећа антистрофа) Вређа мене, оног не избави;

94


и под земљу да се склони, он се никад неће спасти. Због својега греха он ће иа се изазвати другог осветника.

(Аполон се поново појављује, држи напрегнут лук са стрелом.)

ПРВА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Аполон, Хор. АПОЛОН

Изиђите, наређујем! Напустите дом овај! Носите се с прага пророчког, да не стигнете сјајна гуја крилата, с тетиве кад је пустим, златног ужета, да не скочи из дроба црне пене бол и груде крви гутане да не бљујеш. Не приличи да овом дому приступиш, но губилиште гдено очи копају, и секу главе, кољу, децу јалове и семе ниште; гдено страшно сакате и каменују, где на колац намичу, и вриска стоји мученика. Чујете л' у каквој светковини уживате ви, а богови се на њу гаде. Каже то ваш облик сав. И вама доликује стан у пећинама лавова крвожедних, а не да крвљу сјајни дом тај гадите. Ван одавде, ко стадо без свог чобана, а такав крд ни једном богу није драг.

(Истера хор из храма.) ХОРОВОЋА

О царе Аполоне, чуј и нашу реч! Ти у том чину ниси само сукривац но сам све скриви, — све је твоја кривица.

АПОЛОН А како? Допуштам ти рок за одговор.

ХОРОВОЂА Ти нареди да човек мајку погуби.

АПОЛОН Наредих: мораш оца покајат! Па шта?

95


ХОРОВОЂА А затим свежој крви даде заштиту.

АПОЛОН И овом дому позвах га под окриље.

ХОРОВОЋА Шта грдиш нас, а ми ко пратња стигосмо?

АПОЛОН Не приличи у овај дом да уђете.

ХОРОВОЋА Ал' дужност наше службе то наређује.

АПОЛОН А каква дужност? Још се хвалиш службом том!

ХОРОВОЂА Убицу мајке прогонимо с огњишта.

АПОЛОН А да л' и жену која мужа погуби?

ХОРОВОЋА Крв своје крви тим се чином не лије.

АПОЛОН Без икакве је части и без важења спој свети којим Див и Хера вежу брак. Ви својом речју поричете Кипарку, што смртном створу срећу даје највећу. Та љубав суђена и Правдом штићена у браку важи више него заклетва. Кад попушташ убици друга брачнога и не светиш га нит се гневом пуниш на њ, е онда ни Ореста с правом не гониш. Та једно, видим, срце гневом пуни ти, за друго, очигледно, иишта не мариш. Ал' богиња Палада правду кројиће.

ХОРОВОЋА Ал' оног оставити нећу никада!

АПОЛОН А ти га гони, — мећи муку на муку!

ХОРОВОЂА Не смањуј моју службу својом поругом!

АПОЛОН Ни на дар не бих твоје службе примио.

ХОРОВОЋА

96


Та велик си на Дивову на престолу, ал' мене гони мајке крв на освету, и зато хитам у лов за човеком тим!

(Хор махнито одјури.) АПОЛОН

А ја ћу у помоћ бегунцу, спашћу га! Кад штићеника изда когод намерно, то страшно плаћа, био човек или бог.

(Аполона нестане. Позорница се мења. Нова gлaвна декорација представља храм Атене Полијаде на атинском акропољу. Пред храмом је стари богињин кип, а поред њега жртвеник. Појављује се Орест, падне пред кип и загрли га.)

ДРУГА ПОЈАВА ОРЕСТ

Атена царице, на Локсијину реч осванух, — милостиво кривца дочекај! Очишћање ми не треба, та рука ми већ очисти се, страх ме језни мину већ, јер у дом уђох многи, идох с многима док земљама и морем лутах једнако. И веран Локсијиној речи пророчкој твом дому и твом кипу стигох, богињо! Ту остаћу док суду крај не сачекам.

(Најпре се иојављује хоровођа с првом половином хора, а затим чланови другог полухора.)

ТРЕЋА ПОЈАВА (Епипарода)

ХОРОВОЂА (Као да на земљи види крв.)

Ха! Ево га! Бегунчев јасан то је траг! Корачај куда безгласан те води знак! Ко ловни пас што гони лане рањено по крвавоме трагу тражимо га ми! Од тешка труда којим њега трудимо већ дашћемо! На земљу сваки проћох крај, и све без крила гоних кривца по мору и амо стигох, брза као галија. Ту негде он се савре, ту се шчучуњи:

97


од крви људске сладак мирис допирe. ХОР

Гле, гледај опет, пази да се бежањем убица мајчин не сакрије некажњен! Гле, клечи, мисли да је нашо склониште и бесмртноме бићу загрлио кип, пред судом жели да се оправда. Бадава! На тле паде материна крв! И земља — леле! — попи је! У живот више нема повратка. Но даћеш у замену да ти рујни сок из жива тела сишем; хоћу из тебе да освежим се пићем непитким. Ко живу сенку бацићу те под земљу убиства материна грех да окајеш. И ту ћеш видет: бога увреди ли ко ил' ко се огреши о госта ил' о родитеље предраге, кривицу своју мора свак да испашта. Јер силни Хад је онде смртним људима под земљом судија, он види све и у памет записује.

ДРУГА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Орест, Хор. ОРEСТ

Опрезности ме многој моја невоља научила, те знам где треба зборити а гдено ћутати. Ал' мудар учитељ у овој ствари нареди да говорим. На рукама ми сва се крв осушила, и спран је страшан грех убиства мајчина. Док мрља свежа беше, на свом огњишту Феб очисти је топлом крвљу прасећом. А дуго било би да причам с којима у друштву бејах, али ником не шкодих. Све време очишћа и стари заједно. И сада чистим устима и побожно Атену зовем, овој земљи владарку, да мени помогне, — без борбе стећи ће

98


ко свога верна савезника засвагда и мене, земљу, цео народ аргивски. Па било крајевима земље Либије, уз Тритон, драгу реку завичаја свог, да седи или хитрим хита кораком да своје брани, ил' на Пољу Флегарском ко смеон вођа војску распоређује, нек дође, — бог и кад је далек чује ме — од ових невоља да мене избави!

ХОРОВОЂА Ни Аполон те неће спасти, а ни моћ Атенина! Без одбране ћеш лутати, из душе задовољство свако нестаће! Ти жртво бескрвна, ти сенко аветна, зар нећеш одговорит? Реч ми презиреш? А мој си, моја жртва, за ме храњена. И нећу да те кољем, частићеш ме жив. Сад чуј нам песму, своме срцу вигове!

(Хор се, на позив хородође, поставља у ред.) Хај'те, сестре, врстајте се брже у коло се ухватимо сада да страхотну запевамо песму и да своју објавимо службу што је наша извршује дружба. Ми желимо да кројимо правду. Ком су руке чисте и без љаге, ко животом живи честитијем, до тог наша не шуња се срџба, он ће мирно живот свој да траје. А ко згреши ко тај човек овде и крваве кришом крије руке, ми му онда долазимо смело, да човеку мртву сведочимо, крв пролиту да освећујемо.

ПРВА СТАЈАЂА ПЕСМА ХОР

(Прва строфа) Мајко моја, мајко Ноћи, што ме мртвим, што ме живим за суд роди, саслушај ме! Летин син ми право гази,

99


он ми зеца граби тога, чија крвца мора тећи, крв мајчину да откаје. Над том жртвом ја сад бајем: нек безумље и лудило дух му море, срце ломе! То је песма Еринија — без форминге срце веже и суши срж у костима.

(Прва антистрофа) Усуд јаки неодолни ту ми вечну даде службу: ако лудо човек неки руку дигне убојницу, њега свугде прогонимо докле гроб га не покрије, не може га ни смрт спасти. Над том жртвом ја сад бајем: нек безумље и лудило дух му море, срце ломе! То је песма Еринија, без форминге срце веже и суши срж у костима.

(Друга строфа) Ову службу од рођења вршим али не смем бесмртнику прићи, никад ни с ким не седам за софру, бело рухо, стајаћи огртач, никад не би празнична ми радост. Волим куће да обарам, свој кад своме главу сeче. Овако га нападамо, ма колико снажан био, крв му свежу испијамо!

(Друга антистрофа) Ове бриге место других бринем, небеснике ослободих од њих, о убиству не воде истрагу — наше племе мрско и крваво Див из двора погна небескога. Волим куће да обарам,

100


свој кад своме главу сече. Овако га нападамо, ма колико снажан био, крв му свежу испијамо.

(Трећа строфа) Ма се слава и до неба дигла, у прах пада, гине, растура се, кад у црну навалимо руху и злокобно заиграмо коло. Снажним скоком скачем, играм, плаховито кривца газим, стоји тутањ ноге крепке; он се жури, ал' посрће, освета га строваљује.

(Трећа антистрофа) А да пада, због лудила не зна, мраком таквим грех га обавио, али људи, пуни језе, шапћу: ''Густом тамом двори потамнели." Снажним скоком скачем, играм, плаховито кривца газим, стоји тутањ ноге крепке; он се жури, ал' посрће, освета га строваљује.

(Четврта строфа) Казну чека. Знамо средства, знамо циљу наћи путе, грех му с ума не смећемо. Јесмо свете, неумолне, дужност мрску и нечасну одгурнуте отправљамо; бацише нас бози у глиб вечни, неприступан ни здраву ни слепу.

(Четврта антистрофа) Има л' кога ко не бледи, ко не зебе, ко не дршће кад мој чује закон вечни? Сам га Усуд предо мени, а богови потврднли. Стара пошта још ми траје; под земљом сам, где царује тама,

101


ал' сам часна, јер боравим сама. (Појављује се Атена, ca копљем и штитом.)

ТРЕЋА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Атена, Орест, Хор. АТЕНА

Далеко на Скамандру ваш ја позив чух, где примах и прегледах оно земљиште што ахејске га војводе и кнезови ко велик део ратног плена засвагда у државину мени цело дадоше — дар одабран за Тесејеве синове. Оданде стигох, брзим хитах кораком без крила, мога штита носио ме свод, ко кола с упрегнутом јаком омади. У својој земљи нов ја свет примећујем, не зебем, ал' су чудо мојим очима. А ко сте? Свима вама зборим једнако и странцу томе што крај кипа седи мог, и вама; ни на какав не личите створ, нит бог вас виде кад и кругу богиња, нит ваше обличје на људски личи лик. Ал' блнжњем ругати се што је наказан поштено није, нити правди приличи.

ХОРОВОЂА Све укратко ћеш чути, ћерко Дивова! Та ми смо грозна деца Ноћи страхотне, а Клетве зову нас под земљом, код куће.

АТЕНА Сад име твоје и порекло познајем.

ХОРОВОЋА А одмах и за службу моју дознаћеш.

АТЕНА Да чујем, само јасна нека буде реч!

ХОРОВОЂА Убице гонимо из кућа њихових.

АТЕНА А где убица стиже на крај бежању?

ХОРОВОЂА Где нигде нема радости ни надања.

102


АТЕНА И овом таквим гоњењем припрећујеш?

ХОРОВОЂА Да. Усуди се он да мајку погуби.

АТЕНА Да л' страх од гнева друге моћи нагна га?

ХОРОВОЂА Ко сме те нагнати да мајку погубиш?

АТЕНА Ту две су странке, а ја само једну чух.

ХОРОВОЋА Не заклиње се, а то не да ни нама.

АТЕНА Ти волиш право имати но кројити.

ХОРОВОЂА А како? Реци! Обилујеш мудрошћу!

АТЕНА Не приличи да клетвом кривда победи.

ХОРОВОЋА Саслушавај и суди судом праведним!

АТЕНА Зар мени остављаш да спор и докрајчим?

ХОРОВОЂА Дабоме, такву пажњу и заслужујеш.

АТЕНА (Обраћајући се Оресту.) А шта ћеш на то, странче, ти да изјавиш? Свој завичај, порекло и свој кажи јад, а онда се од ове брани оптужбе, уколико у право своје верујеш и кип тај грлиш крај мог седећ' огњишта и кајан, ко Иксион, молиш очишћај. На све то разговетан дај ми одговор!

ОРЕСТ Атено, госпођо, из речи последњих уклонићу ти најпре бригу велику. Ја не молим очишћење, крв никаква не скрнави ми руке што твој грле кип. А јако за то сведочанство рећи ћу: крвнику закон мучање наређује све дотле докле неко руке крваве

103


не покропи му свежом крвљу прасећом. А мене давно већ у другим кућама крв опра прасећа и вода с извора. Ослобађа те од те бриге моја реч. А за род какав ми је одмах дознаћеш. Из Арга сам; мог оца добро познајеш — то беше Агамемнон, вођ морнарице; ти с њиме у прах сатре тројски тврди град. Кад стиже кући, погибе, ал' срамотно — јер мати моја, црна душа, уби га; у потаји га покри мрежом шареном, и мрежа још сведочи смрт у купалу. И кад се вратих — дотад бејах прогнаник — погубих мајку, нећу то прећутати, и смрћу смрт осветих милог оца свог. А за то дело крив је са мном Локсија, јер прорече ми муке, бадаљ за срце, уколико се кривцима не осветим. Да л' право би ил' не би, ти пресуди то, ма шта да буде, сложићу се с пресудом.

АТЕНА За смртан створ та ствар је тешка сувише да о њој суди, па ни мени не личи у љутој свађи тој да будем судија. Поготово кад свети обред сврши ти, те храму мом ко прибеглица стиже чист, а граду не скриви, не одбијам те ја. Ал' опет ове није лако одбити; у спору ако не однесу победу, од бректања им пашће отров на земљу, и страшна, тешка куга земљу мориће. Ствар тако стоји. Да л' ће оне остати ил' ићи, за ме опасно је обоје. Ал' кад већ спор тај амо стиже преда ме, суд поротни за палу крв одредићу, и за све веке закон поставићу тај. Ви зовите сведоке, дајте доказе и клетве, ослонце за своје сућење! Од својих грађана ћу избрат најбоље и амо их довести — распру савесно пресудиће, и клетве неће газити.

104


(Атена оде.) ДРУГА ПОЈАВА Орест, Хор.

ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА ХОР

(Прва строфа) Закони ће сада нови оборити старо право, победи ли ствар и дело те убице материне. Моја пропаст у свих људи лако обест изазваће! И потоњи родитељи многе јаде дочекаће: деца ће их руком бити.

(Прва антистрофа) Ми девојке махнитице вребале смо грехе људске, за убиство светиле се. Сад крв сваку ослобађам. Свако свугде приметиће његов ближи да је страдо, а напори наши стали. Слаба лека налазиће, — танки ту су разговори.

(Друга строфа) Притисну ли кога јади, нека више не зове нас, нека нико не јауче: ''Авај, Правдо, света моћи Еринија!" Ускоро ће таквим плачем отац овде, мајка онде због увреде заплакати кућа правде кад се сруши.

(Друга антистрофа) Понекад је и страх добар, и он треба да остане тврда стража срцу људском. Благо оном ко је плачућ на ред вико!

105


Страх никакав када не би никад срце обуздаво, који град би или смртник пошту правди још одаво?

(Трећа строфа) Ни слободу безграничну ни под јармом живот ропски не похвали! Власт средини бог је дао, владо ил' овако ил' онако. С тим у складу кажем ово: обест плод је безбожности; — из памети само здраве свим се рађа срећа мила и напредак много жуђен.

(Трећа антистрофа) Засвагда ми срцу прими: да поштујеш олтар Правдин! Из грамжења никад клетом не гази га ногом, казна ће те дохватити! Неће греси застарети. Зато поштуј родитеље, сваку њима чини пошту, и гост под кров кад ти уђе, поштуј право госта свога!

(Четврта строфа) Ко је честит с вољом, а не силом, без напретка неће бити, никад неће без трага пропасти. А ко дрско погази светињу, он ће — тврдим — једном као бродар, што је блага згрно те га вози, силом скупит и спремати једра, кад му бура попречницу сломи.

(Четврта антистрофа) Из вртлога дозиваће бурног, ал' га нико неће чути; бог се смеје обесну човеку где је клоно, тоне у таласе у невољи тешкој, ненаданој;

106


најзад срећа остави га стара, о хрид правде тресне и потоне, нико за њим сузе не пролије.

(Позорница се мења. Наместе се клупе за судије и сто са две урне за гласање. Орест на једној страни заузме место оптуженичко, а хор тужиочево. Атена долази са судијама и гласником. Долазе грађани да слушају суђење. Атена заузме председничко место.)

ЧЕТВРТА ЕПИСОДИЈАПРВА ПОЈАВА Атена, Орест, Хор. АТЕНА

(Гласнику.) Сад зови народ гласниче, и мири га, затруби снагом свом у трубу тиренску, нек до небеса оштар звук се разлеже, и обавести народ гласом громовним! Кад искупи се овде савет судиски, нек буде мир, да цео град и судије мој саслушају закон за времена сва, по правди да се спор пресуђује.

(Појављује се Аполон поред Ореста.) ДРУГА ПОЈАВА Атена, Аполон, Орест, Хор. ХОРОВОЋА

O Аполоне, у свом буди судија, а каква посла с овим судом имаш ти?

АПОЛОН Ко сведок дођох, — мени човек прибеже по закону, до мога седе огњишта, и ја га очистих од греха његова. И дођох као сукривац: он мајку погуби, ал' ја сам за то крив.

(Обраћајући се Атени.) Отвори сада спор и ствар пресуди по свом знању најбољем!

АТЕНА (Еринијама.)

Реч вама дајем — распру, ево, отварам.

107


Јер узмем ли да збори најпре судија, он правце у спор судије упутиће.

ХОРОВОЋА Нас много има, ал' ће кратка бити реч.

(Обраћајући се Оресту.) На питања нам редом сад одговарај!

ДРУГИ ЧЛАН ХОРА Пре свега реци да ли мајку погуби?

ОРЕСТ Погубих је — то дело ја не поричем.

ТРЕЋИ ЧЛАН ХОРА У три се маха рве; први добих већ.

ОРЕСТ Још нисам оборен, а ти се хвалиш већ.

ЧЕТВРТИ ЧЛАН ХОРА А сада мораш рећи како уби је.

ОРЕСТ Одвратићу ти: врат јој мачем ударих.

ПЕТИ ЧЛАН ХОРА А ко те наговори, чиј' то савет би?

ОРЕСТ (Показујући на Аполона.)

Тог бога пророчанство. Он сведочи то. ШЕСТИ ЧЛАН ХОРА

Бог пророк нагна те да мајку погубиш? ОРЕСТ

И досад се на удес још не пожалих. СЕДМИ ЧЛАН ХОРА

Кад осуде те, друкчије говорићеш. ОРЕСТ

Гроб очев шиљаће ми помоћ, — уздам се. ОСМИ ЧЛАН ХОРА

Ко уби мајку узда се у покојне! ОРЕСТ

Та двоструким се грехом она упрља. ДЕВЕТИ ЧЛАН ХОРА

А како? Обавести ове судије! ОРЕСТ

Свог мужа уби, мени оца погуби. ДЕСЕТИ ЧЛАН ХОРА

Крв она смрћу плати, а ти живиш још.

108


ОРЕСТ А зашто ниси живу њу прогонила?

ЈЕДАНАЕСТИ ЧЛАН ХОРА Ког погуби, тај не би род јој по крви.

ОРЕСТ А ја зар својој мајци сродник по крви?

ДВАНАЕСТИ ЧЛАН ХОРА Зар својом не храни те крвљу, крвниче? Зар мајчине се драге крви одричеш?

ОРЕСТ (Обраћајући се Аполону.)

Сад ти сведочи, Аполоне! Толкуј им и казуј да ли сам је с правом убио! Изврших, то је истина, не поричем. А да ли с правом крв учиних или не, то реши ти да овима одговорим!

АПОЛОН Ја вама, суду великом Атенином, говорићу по правди. Врач сам, не лажем. Са трона пророчког не рекох никада о мушком, ни о женском, ни о држави што Диве, огац небески, не нареди. Тежину тога права, кажем, схватите и послушајте вољу оца мојега, јер никад није јача заклетва но Див.

ХОРОВОЋА Див, кажеш, посла оне речи пророчке за Ореста смрт очеву да покаје, а мајци да не чини пошту никакву?

АПОЛОН То није исто када јунак погине — а Див му, ценећи га, жезло поклони — и то од женске руке, не у крешеву где Амазонка смртне стреле запиње, но чуј, Паладо, и ви чујте, судије, да гласом својим овај пресудите спор! Кад с војне дође, где га срећа пратила у многом, љубазно га жена дочека, и купалу поведе. Кад се диже он из каде, она велик на њeга баци плашт, у мрежу спетља мужа свог и убије.

109


И тако паде јунак над јунацима и славом овенчани вођ морнарице. То рекох о њој, не би л' гневом плано суд по наређењу што ће правду скројити.

ХОРОВОЂА Ти рече: очев удес Диву тежи је, а сам он свеза старца Крона, оца свог! Тај чин зар твојој речи не противречи? Вас зовем за сведоке да сте чули то.

АПОЛОН Ругобе страшне, богу мрске грдуље! Та пута скидају се лако, има лек и многих мера има за откивање. Ал' крви кад се прах једаред напије, мртвацу никад више нема васкрса! Мој отац чини за то нема никаквих. Све друго лако горе доле превраћа и подиже, — не замара га мука та.

ХОРОВОЋА Ал' гледај како желиш да га избавиш! Он проли крвцу своје мајке рођене, у Аргу зар да живи, дому очеву? На ком олтару градском сме да жртвује? И може л' братство свете воде да му да?

АПОЛОН И то ћу рећи. Чујте! Право казаћу. Што зову дететом, то мати не створи, но млади само однегова заметак. А отац рађа; мати чува младицу ко пријатељев залог, не уди ли бог. А за те речи доказ рећи ћу ти јак. И без мајке се може отац постати: сведочи за то ћерка Дива Олимпског, у мрачној мајчиној не дозре утроби, а прави плод је, не роди га богиња. А ја ћу, сестро, знам то, град и народ твој учинит великим у многим стварима. И зато овог послах твоме огњишту, за сва времена да ти веран остане, ко савезника да га стечеш, богињо, а с њим потомке његове, да савез тај

110


у сва времена позна чува унучад. АТЕНА

(Еринијама.) Говористе већ доста! Зваћу судије да савесно предаду своје гласове.

ХОРОВОЂА Из нашег тула све су стреле бачене, сад чекам њихову да чујем пресуду.

АТЕНА (Оптуженицима.)

А шта? Зар од вас жалбе нема никакве? АПОЛОН

Што чусте, чусте. А сад, суци, гласајте и верни својој останите заклетви!

АТЕНА Чуј закон сада, пуче земље атичке! 0 крви проливеној судиш први пут. У Егејеву пуку и унапредак за сва времена ово веће остаће. То хрид је Арејева, стан и чадорје Амазонки, кад бесне с војском дођоше на Тесеја и тад насупрот граду мом нов подигоше град и тврде бедеме; а жртвоваху Ареју, и отуда то сад се зове стена и брег Арејев. Ту једнако ће поштовање и брат страх и дању и у ноћи кривду стезати у народу, — ал' закон да не мењају! А ко мутљагом бистру воду замути, напитка чиста он се неће напити! Ја саветујем: клоните се, грађани, и пустог безвлашћа и јарма ропскога, и сваки страх не гоните из државе! Зар воли правду ко се ничег не плаши? Са светим страхом овај закон поштујте, па град и земља имаће вам заштиту на свету какве људи немају — ни Скитија ни Пелопови крајеви. Још ово: савет не сме мито примати, но биће благ и строг, и ја га постављам ко будну стражу када земља мирно спи.

111


Већ дуго саветујем своје грађане за време потоње, а сад се дижите, каменчић узимајте, распру ову решите, на уму држећ' заклетву! Сад чусте све.

(Судије прилазе столу, узимају сваки по један каменчић, црн или бео, и бацају га или у урну за тужиоца, или у урну за оптуженика, али тако да се не може приметити у коју.)

ХОРОВОЂА (Судијама.)

Мој савет чујте: нашу част не презрите, наш поход земљи може бити опасан!

АПОЛОН (Судијама.)

И пророштва се бојте мог и Дивова, то кажем ја, не кварите му испуњај!

ХОРОВОЋА (Обраћајући се Аполону.)

Ти крвав браниш чин, а ниси овлашћен, — укаљао си своју службу пророчку.

АПОЛОН И отац да л' се укаља кад очисти Иксиона што некад прву проли крв?

ХОРОВОЋА То кажеш, а ја, ако нраво изгубим, осветићу се овој земљи свирепо.

АПОЛОН Ни садашњи ни стари теби богови не чине пошту, — моја биће победа.

ХОРОВОЋА У Феретовој кући исто учини — од Мера ти за смртне живот изнуди.

АПОЛОН Зар није право своме поштоваоцу помагати, поготово кад моли те?

ХОРОВОЋА Ти сруши стара права, древни поредак, ти старим богињама вином доскочи.

АПОЛОН Ти можда, али падне л' против тебе суд, на противнике заман отров бљуваћеш.

112


ХОРОВОЂА Ти мене стару мислиш прегазити млад, ал' чекаћу да судску чујем пресуду; још не знам да л' се на град морам срдити.

(Судије су глсале и враћају се на своја места.) АТЕНА

Сад на ме ред је глас да дадем последњи. (Узима камичак и држи у руци.)

Камичак овај за Ореста даћу ја. Та мајке нема што је мене родила: свим срцем хвалим цело мушко начело, ал' нисам за брак, у свом оцу живим сва. И зато мање ценим једне жене смрт што уби мужа, кући штит — а Орест ће победит, ма се гласи изједначили. Из урна гласе нека брже судије истресу, којима је такав посо дан!

(Две судије истресу гласове и ређају их на две даске.)

ОРЕСТ О Аполоне, какав распри биће крај?

ХОРОВОЂА О мајко, Ноћи црна, да ли видиш то?

ОРЕСТ Ил' у смрт идем, ил' ћу сунчев гледат сјај!

ХОРОВОЂА Ми у пропаст, ил' даље част нам остаће!

АПОЛОН Истресене камичке бројте брижљиво, Атињани, не грешите при подели. Глас један мање, ето јада голема; а један више, ето кући спасења!

(Судије предају Атени две даске с једнаким бројем гласова.)

АТЕНА (Стављајући уз једну половину свој камичак.)

Тај човек је од кривице ослобођен: на обе стране камичака једнак број!

(Аполон неприметно нестаје.) ТРЕЋА ПОЈАВА Атена, Орест, Хор.

113


ОРЕСТ О Паладо, о спасе дома мојега, ти мене, прадедовске земље лишена, мом дому врати. Многи Хелен казаће: ''Аргивљанин је опет, живи поново у дому очинском — Палада, Локсија и трећи што све врши њега спасоше!" Див, ганут смрћу оца мога, одбаци браниче мајчине и мене избави. Пре но што кући пођем, ја се земљи тој и твојим грађанима за времена сва одсада овом клетвом обавезујем: ни један неће амо главар аргивски провалити, ни копља светлог подићи! Ко моју буде погазио заклетву, ја сам ћу њему, ма у гробу лежо тад, натоварити тешке јаде, ужасне, и на пут слати очај, црна знамења — зацело ће му труд и напор присести. А клетву буде л' чуво и ко савезник на копљу град Паладин свагда поштово, свим срцем граду своме бићу милостив. Сад збогом и ти и сви твоји грађани, нек вешта рука свагда бије душмане и с копља спасење јој сја и победа!

(Орест оде.) ЧЕТВРТА ПОЈАВА Атена, Хор.

ТУЖАЉКА ХОР

(Прва строфа) Авај! Млади бози, стари закон отесте ми, погазисте. Увређена, јадна, гневна, таманићу земљу ову. Отров, отров штоно жалост опет рађа просипаћу. Рашће лишај, те без лишћа и без плода све ће поље, авај правдо, опустети. Чума људство подавиће.

114


Ах, уздишем, — шта да радим? Народ ће нас исмејати! Авај, авај, ћерке Ноћи жале право изгубљено, жалосте се због срамоте.

АТЕНА Без гнева, молим, пресуду подносите! Та нисте пропале, изиђe јeднак број гласова, — без срамоте за вас икакве. Сам Див нам сведочанство посла блиставо, и онај ко прорече сам ту сведок би да Орест казну за убиство не плати. Не изливајте на ту земљу чемер љут, не бесните и плод јој не таманите, не кропите је капљама смртоносним што семе прождиру и ниште усеве. А ја се вама заветујем свечано, у земљи имаћете стан по заслузи, на сјајним седећете жртвеницима и пуну пошту чиниће вам грађани.


Авај! Млади бози, стари закон отесте ми, погазисте. Увређена, јадна, гневна, таманићу земљу ову. Отров, отров штоно жалост опет рађа просипаћу. Рашће лишај, те без лишћа и без плода све ће поље, авај правдо, опустети. Чума људство подавиће. Ах, уздишем — шта да радим? Народ ће нас исмејати! Авај, авај, ћерке Ноћи жале право изгубљено, жалосте се због срамоте.

АТЕНА Без поште нисте, — ваш божански бесни гнев том граду не би смео мир да ремети! У Дива и ја уздам се — да претим зар?

115


На Олимпу за кључеве од одаје у којој гром се чува знадем само ја! Ал' не треба ми то. Ти мене послушај, из лудих уста не сеј мржњу отровну из које земљи ниче само несрећа. Ублажи горку срџбу црног таласа, част свету у мом суседству уживаћеш! Кад будеш навек примала и првине од земље простране ко жртву за децу и за брак срећан, тај ћеш савет хвалити.


Ја да, авај, то поднесем! Да под земљу стара зађем ко гад мрзак, презрен, авај! Дишем мржњом, дишем гневом, авај, боже, авај, авај! Какав бол ми срце ломи? Мајко моја, Ноћи, чуј ме! Млади бози плетком својом стару част ми уништише!

АТЕНА Опростићу ти гнев, јер ти си старија, разуме се, и мудрија си него ја, ал' Див ни мени лошу памет не даде. У другу дођете ли земљу, кажем вам унапред, овај ћете жељковати крај. Будућност биће славом још богатија за овај град, а и часно седиште уживаћеш крај дома Ерехтејева. Од мушкараца и од жена примаћеш што никад нигде не бисте добивале. По мојој њиви не сеј семе отровно што слепу страст у младим рађа грудима и пјану махнитост у људи трезвених. И не распируј бес у мојих грађана, ко петли да се боре, не уваљуј град у братски рат, не дражи једног на другог! Нек споља бесни рат — а зачас букне он — нек ту се гаси жеђ за славом јуначком; не желим у свом дому битку певаца.

116


Те лепе поклоне на избор нудим ти: за добро примајући уздарје и част да с нама делиш земљу најпобожнију.


Ја да, авај, то поднесем! да под земљу стара зађем ко гад мрзак, презрен, авај! Дишем мржњом, дишем гневом, авај, боже, авај, авај! Какав бол ми срце ломи? Мајко моја, Ноћи, чуј ме! Млади бози плетком својом стару част ми уништише!

АТЕНА На добро ћу те навраћат непрестано, да не кажеш да тебе — стару богињу ја млађа с грађанима града овога осрамоћену с поља тога протерах. Ал' свету поштујеш ли Уверину моћ у меду и у слатком чару гласа мог, ти остани! А нећеш ли да останеш, неправично би било да на овај град и народ мржњу, гнев и штету товариш. Та просто ти је пуну власт над земљом том да стекнеш, да те пошта прати вечита.

ХОРОВОЋА Атено, госпо, какав мени стан одређујеш?

АТЕНА Где никаква ти нема јада — прими га!

ХОРОВОЂА А примим ли га, какву част уживаћу?

АТЕНА Без твоје воље нема кући напретка.

ХОРОВОЂА Толику моћ и част зар ти ми поклањаш?

АТЕНА Ко теби гове, сваку срећу даћу му.

ХОРОВОЂА Да л' дајеш јамство за то за све векове?

АТЕНА

117


Што рекнем, никад не смем то да порекнем! ХОРОВОЋА

Задобићеш ме, видим, — гнев устегнућу. АТЕНА

У земљи овој пријатеље стећи ћеш. ХОРОВОЋА

Па кажи чим да земљу ту благословим? АТЕНА

Свим оним што већ лепа тражи победа. То значи: копно све и морска влага сва и ветрови и небо нек по земљи тој уз осмех сунчев тихим дахом зраче свуд! Нек земљи плод и стока буду напредни, да народ свагда има свег у обиљу! И семе људско благослови успехом! А безбожнике треби нештедице све! Јер ја се, као вртларица, радујем кад род се праведнички зла ослободи. То ваш је посо. А ја стално радићу у рату, надметању часном, крвавом да победничком славом овај китим град.

ЕКСОДАХОР

(Прва строфа) Крај Паладе примам станак овај град ћу поштовати, што га силни Див и Ареј ко тврђаву воле божју. Он је украс, он је бранич свих олтара хеленскијех. Усрдно се за њeга молим, од срца га благосиљам: нек обиље добра рода сјајна светлост и зрак сунчев из земљина маме крила!

АТЕНА За свој народ ја то радо чиним кад божанства моћна, неумолна помирих и овде их населих. Удес им је службу поверио

118


свом да људском управљају срећом. Кога њихов гнев не стиже тешки, тај не знаде шта је бич живота. Греси пређа њима га догоне; ма колико он се разметао, несрећа се тихо приближује, срџба љута претвара га у прах.


Ветар воћа не кварио — тако милост зовем своју — суша никад не стизала, ошца биљу не палила! Никад снет нам не банула и плодове не пустошила! И Пан стада подизао, земља свагда хранила их, свуда овце близниле се! И стенина жила силна божјем дару вредност дала!

АТЕНА Чујете ли ово, градска стражо, шта вам нуди Еринија часна? Њена реч је моћна и на небу и под земљом; свуд на људма она свету вољу јасно извршује: један песму од радости пева, други плаче од жалости љуте.


Никад чума, људска мора, младу снагу не грабила! Љупкој моми мужа дајте, брачну срећу, — власт имате — о богиње Усуднице, ви, по мајци сестре наше, што кројите правду право, свакој кући друге верне, ал' и тешке сваком трону због правичне службе своје, о богиње најчасније!

119


АТЕНА Радујем се што ми земљи оне радо деле све те благослове! Љубим очи Увери богињи што ми реч и уста надзирала да савладам њихов отпор дивљи, ал' их свлада Диве, штит беседе; око добра кад се надмећемо ми победни однећемо венац.


Никад буна, избор јада, градом овим не беснела, још је и то жеља моја! И грађанске црне крви прах се никад не напио, и крв крвљу не платила бесна срдња осветничка! Мило милим узвраћали, сложно љубав неговали, сложни били и у мржњи! То је лек у многом јаду.

АТЕНА Видите ли како добра воља доброј речи уме стазу наћи? Ова лица ужасна погледа силну срећу обрекоше граду. Оданима будете л' одани и свагда их силно поштовали, вазда ће вам држава и земља сјати славом правде и поштења.

ХОР (Трећа строфа)

Радујте се, радујте се а у срећи заслуженој! Радуј ми се, граде, пуче, близу Дива ти ми седиш, девојци си милој мио и умерен у час прави. Ког Палада заштићује и отац му пошту чини.

120


(Док се пева последња строфа, у позадини се појављују догнана црна и бела јагњад; и други се жртвени поклони доносе у кошарама и суђу; долазе свештенице Атенине, девојчице и зубљоноше — сви у свом званичном руху. Начини се поворка, и Атена стаје на чело поворке.)

ПЕТА ПОЈАВА Атена, хор Еуменида и хор свештеница. АТЕНА

Радујте се и ви! Прва треба ја да идем, да вам стан покажем при светлости ових зубљоноша. Са жртвама овим светим хајте у пећину! Сваку беду и зло затварајте, али срећу сваку атинскијем грађанима дајте! А ти сада, Кранајева лозо, штите градски, поведи нам гошће! А грађани нредано и смерно нека прате побожну поворку!

ХОР (Трећа aнтистрофа)

Радујте се, радујте се — свима опет исто кажем — града целог становници, и богови и смртници, пуче града Паладина! Поштујете л' гошће наше, нећете се никад жалит на невоље у животу!

АТЕНА За све те благослове ја захваљујем. Уз сјајну пратњу запаљених лучева, са службеницима што кип мој чувају, у подземаљске пратићу вас одаје онако како треба. Сјајна поворка — част, понос, дика земље Тесејеве све, и девојке и жене, буљук старица — у скерлетноме руху нек се поређа и богињама моћним Еуменидама —

121


то име им је сада — нека пошту одаје! Сад пођите, и лучев нека светли плам, да та ми дружба земљи буде одана и свагда ствара силне, славне грађане!

(Поворка крене. Иза Атене иду њене свештенице, за њима судије, а за овима хор Еуменида и народ. Зубљоноше на челу поворке и са стране.)

ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА (Прва строфа)

Хајте кући, силне, часне, девичанске ћерке Ноћи, одана вас прати пратња!

СВИ Сви побожно молите се!

ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА (Прва антистрофа)

У скровиште хајте древно, ту су за вас припремљене свете жртве и почасти!

СВИ Сви побожно молите се!

ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА (Друга строфа)

Милостиве, земљи склоне, хајте амо, свете госпе, пламу зубље радујте се путем!

СВИ Сад уз песму покликните!

(Народ кличе.) ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА

(Друга антистрофа) С Еуменидам' вечан савез уговори град Паладин. Див свевидник створи то са Судбом.

СВИ Сад уз песму покликните!

(Народ кличе.)

К Р А Ј

122

Documents

Eshil - Orestija