EU Pog 1

Poglavlje 1

ISTORIJA EVROPSKIH EKONOMSKIHINTEGRACIJA

Uvod

Da bi se shvatila suština evropskih ekonomskih integracija, neopodno je da se veoma pažljivo prouče problemi i usvojena rešenja iz prošlosti. Istovremeno, traganje za jasnim istorijskim primerima uvek je korisno. Postojeći primeri usmeravaju pažnju na presudna rešenja, koja će se odražavati na budućnost.

U ovom poglavlju su hronološki predstavljeni događaji vezani za evropsku ekonomsku integraciju, sa akcentom na njihove političke i ekonomske aspekte.

1.1. Rani posleratni period

Po završetku Drugog svetskog rata (1945.) narodi širom Evrope su bili prepušteni sami sebi, jer su njihove države donedavno bile ili pod vlašću fašističkog diktatora, ili pod okupacijom, ili i jedno i drugo. Pogrešne političke odluke su odvele u smrt blizu 10 miliona Evropljana, a evropska ekonomija je bila na dnu ekonomskog ciklusa. Sredovečnim ljudima je ovat rat bio dugo iskustvo sa masovnim stradanjima i uništenjem. Naime, on je počeo samo dve decenije po završetku Prvog svetskog rata (1914-1918).

1. Spremnost na velike promene. Godine 1945. je planirano da se otklone sve one posledice koje su bile pogrešno donošene u pogledu upravljanja Evrope samom sobom.

Sve je bilo usmereno na korenite promene. Nezamislivo je bilo da se građani Evrope rođeni sedamdesetih godina 20. veka i kasnije dožive tako nizak životni standard. Ovo saznanje predstavlja jedan od razloga studiranja i shvatanja evropskih integracija. Gotovo je nemoguće shvatiti evropske ekonomske integracije bez uporednog osvrta na Evropu kasnih četrdesetih godina 20. veka.

2 Ekonomija Evropske unije – I DEO

Slika 1.1. London 1944. i Drezden 1945. godine1

2. Ratni gubici. Tabela 1.12 prikazuje podatke o stradanjima i uništenju u Drugom svetskom ratu. U Zapadnoj Evropi je poginulo oko 8 miliona ljudi, od koji su čak tri četvrtine bili Nemci. U centralnoj i istočnoj Evropi je nastradalo preko 9 miliona, najviše Poljaka (6,3 miliona). U bivšoj Jugoslaviji nastradalo je više od 1,65 miliona ljudi, a najviše je stradao srpski živalj. Gradovi, posebno Beograd, i ostala teritorija i privredni potencijali su razoreni. Sam Sovjetski Savez je izgubio preko 20 miliona ljudi. Podaci o tolikom ubijanju čine ovaj genocid još stravičnijim.

Država Ratni gubiciEkonomski zastoj:

predratne godine koje se po BDP-u izjednačuju sa 1945. godinom

Austrija 525.000 1886.Belgija 82.750 1924.Danska 4.259 1936.Finska 79.000 1938.

Francuska 505.750 1891.Nemačka 6.363.000 1908.

Italija 355.500 1909.Holandija 250.000 1912.Norveška 10.250 1937.Švedska 0 *

Švajcarska 0 *Velika Britanija 325.000 *

* BDP je rastao tokom Drugog svetskog rataTabela 1.1. Ubistva i uništenja u Drugom svetskom ratu

Razmere ovog pustošenja su ključ za shvatanje posleratnog puta ka evropskim

integracijama. Vratimo se u sadašnjost i setimo se napada na SAD 11. septembra 2001. godine, kada je poginulo 3.000 ljudi. Ovaj događaj je značajno promenio mišljenje mnogih ljudi i vlada širom sveta. Poređenja radi, ratni gubici u zapadnoj i centralnoj Evropi po gubicima uključuju po dva napada 11. septembra svakog dana u periodu između 1938. i 1945. godine, ne uključujući 20 miliona ljudi koji su stradali u Sovjetskom Savezu (SSSR).

Rat je prouzrokovao i enormnu ekonomsku štetu. Teško je pronaći podatke za centralnu i istočnu Evropu, ali postoje podaci za zapadnu Evropu i naznačeni su u ovoj tabeli. Rat je koštao Nemačku i Italiju četiri decenije zaostajanja u razvoju, a u Austriji i Francuskoj se bruto domaći proizvod vratio na nivo iz 19. veka.

3. Izbeglice, glad i politička nestabilnost. Ekonomska, politička i humanitarna situacija, bolje reći katastrofa, u Evropi je bila užasna u periodu od 1945. do 1947. godine, posebno u Nemačkoj. Dok se zapadna ekonomija postepeno uzdizala, veliki deo infrastrukture i industrije je bio razoren.

Proizvodnja hrane je 1946. bila veoma niska da bi u zimu iste godine bila izuzetno teška situacija. Glad je bila rasprostranjena kod većine evropskih nacija skoro do sredine pedesetih godina. Vremenom obroci su svedeni na jedva 900 kalorija dnevno u

1 Izvor: National Maritime Museum, London, i Germany History Museum (DHM), Berlin.2 Izvor: http://encarta.msn.com

Istorija evropskih ekonomskih integracija 3

pojedinim delovima Nemačke (2.000 kalorija dnevno je današnji prosek). Mnogi Evropljani su tih godina zavisili od humanitarne pomoći, otprilike kao danas neki afrički narodi u ratnim područjima. Ujedinjene nacije godišnje troše blizu 4 milijarde američkih dolara za hitnu pomoć u hrani i lekovima, pomažu povratak gotovo 7 miliona raseljenih lica, i grade kampove za oko milion izbeglica koje ne žele da budu vraćene.

Politički gledano, zapadna Evropa je preživljavala parlamentarnu i ustavnu krizu. Francuski general Šarl de Gol se povukao sa mesta predsednika privremene Vlade 1946. godine jer se nije slagao sa novim francuskim Ustavom. Italija i Belgija su doživele gorki sukob unutar njihovih monarhija. Između ostalog, Italija je, pod uticajem komunista, ukinula monarhiju na referendumu. U Belgiji je povratak kralja na vlast izazvao nemire.

4. Glavno pitanje i upravljačke ideologije. Strahota i nasilje, sredinom četrdesetih godina prošlog veka nametnula su pitanje: kako Evropa može izbeći novi rat? Ponuđena rešenja su zavisila od shvatanja posledica rata. Tri preovlađujuće ideologije su svedočile o tome.

Prva ideologija se zasniva na svaljivanje krivice za rat na gubitnika, u ovom slučaju Nemačku. Najjasniju manifestaciju sadržao je plan koji je predložio američki sekretar za finansije Henri Morgentau 1944. godine, koji je imao za cilj izbegavanje budućih evropskih ratova oduzimanjem industrije Nemačkoj i pretvaranje Nemačke u poljoprivrednu i stočarsku zemlju. Ova ideologija se zasnivala na razmišljanju iz sporazuma koji su u Evropi potpisani posle Prvog svetskog rata. Za taj rat je okrivljena Nemačka i pobednici su ostvarili značajne teritorijalne dobitke i finansijske reparacije što je za rezultat imalo povratak nacionalnog rivalstva koje je dovelo do Drugog svetskog rata.

Druga, marksističko – lenjinistička ideologija, krivi kapitalizam za većinu svetskih zala, uključujući oba svetska rata. Ovo verovanje navodi da je komunizam pravo rešenje.

Treća za rat okrivljuje rušilački nacionalizam, i rešenje vidi u tešnjem povezivanju svih evropskih nacija. Iako je poziva na ujedinjenje Evrope bilo još u periodu posle Prvog svetskog rata, najpoznatija posleratna izjava u duhu ove ideologije je izjava britanskog premijera Vinstona Čerčila iz govora “Sjedinjene evropske države” održanog 1946. godine.3

Opcija evropske integracije je na kraju prevagnula, ali je četrdesetih godina ovakav ishod zaista bilo teško predvideti. Većina evropskih država su se ili mučile da ponovo uspostave državnu vlast i ekonomiju, ili su bile pod direktnom vojnom okupacijom. Nemačka i Austrija su bile podeljene na američke, britanske, francuske i sovjetske zone.4

Sovjetska vojska je okupirala celu centralnu i istočnu Evropu. U zapadnoj Evropi 1945. i 1946. se nije video progres u uspostavljanju posleratnog društva. Ograničena sposobnost upravljanja zapadnoevropskih vlada nije mogla da se nosi sa katastrofalnom humanitarnom situacijom.

Stvari su brže napredovale u istočnoj Evropi. Sovjetski Savez je već tokom rata počeo sa implementacijom svoje vizije nove Evrope. Komunizam je nametnut prethodno nezavisnim državama Estoniji, Letoniji i Litvaniji, i do 1948. godine komunističke partije su došle na vlast u svakoj zemlji koju su okupirali Sovjeti. Komunisti su preuzeli vlast u Albaniji i Jugoslaviji i bivali su sve jači u Grčkoj. Komunističko gledište su delili i mnogi u

3 Više o ovome možete pročitati na http://www.ena.lu4 Izvor: www.TrumanLibrary.org


zapadnoj Evropi. Komunisti su na parlamentarnim izborima 1946. dobili 19% glasova u Italiji i 29% u Francuskoj.

5. Nastanak podeljene Evrope: hladni rat. Amerika i Britanija su kategorički odbijale sovjetsku viziju sveta. Njihovoj alijansi iz vremena rata je došao kraj i sukob saveznika i sila osovine zamenio je sukob istok – zapad, tzv. Hladni rat. SAD i Britanija su 1947. godine zaključile da bi ekonomski jaka Nemačka bila od ključnog značaja za zaštitu liberalne demokratije u zapadnoj Evropi. Spojili su britanske i američke okupacione zone u septembru 1947. godine u tzv. Bizoniju, a Francuska, koja je na početku podržavala Morgenthauov plan, dodala je svoje zone 1948. godine. Nemačka je pod vođstvom Konrada Adenauera iste godine proglasila novi Ustav (Pogledajte: Ekonomija EU u kontekstu: Konrad Adenauer).

Slika 1.2. Četiri okupacione zone u posleratnoj Nemačkoj

Kao odgovor na poteze Zapada i uspostavljanje nemačke vlasti u zapadnim okupacionim zonama, Sovjetski Savez je dodatno otežao putovanje zapadnoevropskim građanima u Berlin. 24. juna 1948. godine Sovjeti su organizovali blokadu Berlina, a zapadne sile su na to odgovorile tzv. Berlinskim vazdušnim mostom.5 U maju 1949. godine uspostavljena je Savezna Republika Nemačka (neformalno poznata kao Zapadna Nemačka). Nova vlada je pristala da vojno pomogne zapadnim silama.

Ukratko, agresivna implementacija sovjetskog rešenja izazvala je reakciju Zapada, koja je podelila te dve ideologije “gvozdenom zavesom”. Istočno od gvozdene zavese, posleratna arhitektura se zasnivala na komunizmu i jednopartijskom sistemu. Na Zapadu je razvijana višestranačka demokratija, tržišna ekonomija i evropske integracije.

Spajanje francuske, američke i britanske okupacione zone bio je ključni momenat za razvoj Evrope. Zapadnoevropske nacije koje su štitile sopstvene interese, podržale su proces evropske integracije. Francuske vođe su posmatrale francusko nemačku saradnju kao vid balansiranja sa američko – britanskim uticajem na kontinent, istovremeno osiguravajući da reindustrijalizovana Nemačka postane važan ekonomski partner a ne neprijatelj. Britanija i SAD su podržavale evropske integracije kao najbolji način borbe protiv širenja komunizma u Evropi. Nemačke vođe su prihvatile evropske integracije kao najsigurniji put prema uspostavljanju Nemačke kao “normalne” države (Nemačka je priznata kao nezavisna država tek 1955. godine). Italijanske vođe su takođe podržale

5 Izvor: Pogledajte: http://www.ena.lu


evropske integracije koje su im obezbedile ideološki protivteg komunizmu i pomogle im da zatvore vrata italijanskoj fašističkoj prošlosti.

Ekonomija EU u kontekstu Konrad Adenauer (1876 – 1967)

Rođen u skromnoj porodici, napredovao je i postao gradonačelnik Kelna, mesta sa koga su ga nacisti sklonili 1933. godine. Bio je predsednik parlamentarnog saveta koji je 1948. godine napisao nemački Ustav. 1949. je postao prvi nemački kancelar i na tom mestu je ostao do 1963. godine. Pod njegovim vođstvom Nemačka je povratila svoj suverenitet, pridružila se Evropskoj ekonomskoj zajednici i NATO paktu. Istovremeno je evoluirala u kamen temeljac zapadnoevropske demokratije i ekonomske moći. Adenauer je bio ključni promoter bliske francusko – nemačke saradnje, a posebno izgradnje nemačkog sistema socijalne zaštite.

6. Prvi koraci: OEEC i EPU. Sa tačke gledišta ekonomske istorije, najbitniji rezultat zapadnoevropskog truda i napora da se odupru komunizmu bio je tzv. Maršalov plan i Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC). Kao odgovor na teško ekonomsko stanje u Evropi i stalnu mogućnost da komunisti dođu na vlast u Grčkoj, Italiji i Francuskoj, američki Državni sekretar Džordž Maršal je najavio da će SAD dati finansijsku podršku svim evropskim državama “zapadno od Urala”, ako pristanu na zajednički program ekonomske rekonstrukcije i obnove.

Ubrzo posle toga predstavnici evropskih država su se sastali u Parizu da razmotre Maršalov predlog (Sovjetski Savez i države centralne i istočne Evrope, uključujući tu i Jugoslaviju, su se na kraju povukli i nikad nisu primili sredstva iz Maršalovog plana). Cilj konferencije je bio da se utvrdi potrebna pomoć, i, na američko insistiranje, da se osnuje stalna organizacija preko koje bi Evropljani sarađivali u međusobnom ekonomskom oporavku. Evropljani su nerado razvili Zajednički program i organizaciju. Američki kongres, koji na početku nije bio rad na ustupke, ipak je odobrio Maršalov plan u aprilu 1948, posle komunističkog preuzimanja vlasti u Čehoslovačkoj.

Nova organizacija, Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju, osnovana je 1948. sa početnim članstvom od 13 država (cela EU 15 zona osim Finske, koja je bila pod sovjetskim pritiskom da ostane neutralna, i Španije koja je bila pod Frankovom diktaturom), a njima su se pridružile Norveška, Island, Švajcarska, Turska i američko – britanska zona slobodne teritorije Trsta dok nije spojena s Italijom. Nemačka je još bila pod okupacijom, ali predstavnici zapadnih zona su učestvovali u realizaciji programa. Od 1948. do 1952. pomoć iz Maršalovog plana dostigla je više od 12 mlrd. Dolara, a polovina tih sredstava išla je Britaniji, Francuskoj i zapadnoj Nemačkoj. Sovjetski odgovor na OEEC je bio Savet za međusobnu ekonomsku pomoć, koji je osnovan 1949. godine.

OEEC je delila američku pomoć svojim članicama ali, što se tiče evropske istorije, mnogo je bila bitnija uloga OEEC u unapređivanju evropske ekonomske integracije. Ovo je postignuto smanjivanjem unutar – evropskih trgovinskih barijera i poboljšavanjem unutar – evropskog sistema plaćanja, osnivanjem Evropske platežne unije (EPU). SAD su 1949. godine zahtevale da OEEC učini veće napore da bi se ostvarila evropska ekonomska integracija, naročito liberalizacija trgovine među članicama OEEC. Do tada se novac iz Maršalovog plana uglavnom


koristio da se finansiraju platni deficiti (u dolarima), evropskih zemalja u EPU. Istovremeno, članice OEEC su prihvatile da uklone kvantitativna ograničenja (kvote) na uvoz dobara od privatnih preduzeća iz SAD.

Iako je ovo imalo ograničeni uticaj (u to vreme su veći deo trgovine obavljale korporacije koje su kontrolisale vlade), 60% unutar – evropske trgovine među privatnim preduzećima je oslobođeno dažbina do 1950. godine zahvaljujući OEEC, a do 1959. ovaj broj je narastao do 89%.

Liberalizacija trgovine koju je sprovodio OEEC bila je značajna bar sa dva razloga: Liberalizacija je pospešila brzi rast trgovine i dohotka. 1950-te godine su

obeležene velikim porastom bruto domaćeg proizvoda i izvozom industrijskih proizvoda, bar na kontinentu.

Uticala je na način razmišljanja državnih funkcionera činjenicom da je, kako je trgovina postajala sve liberalizovanija, industrijska proizvodnja rasla nezapamćenom brzinom.

U decenijama nakon Prvog svetskog rata, posebno tokom 1930 – tih, ekonomski rast je posmatran kao konkurencija među državama, konkurencija u kojoj su trgovinske barijere igrale glavnu ulogu.

Država Rast BDP-a(%)

Proizvodni izvozni rast(%)

Zapadna Nemačka 7,8 19,7Italija 5,0 9,2Holandija 4,3 11,7Velika Britanija 2,0 1,8Francuska 4,4 3,8

Tabela 1.2. Zapadnoevropski trgovinski i izvozni rast u proizvodnji 1950-1958.6

Ekonomija EU u kontekstu Organizacija za evropsku ekonomsku saadnju - OEEC

Članice OEEC formirale su Savet organizacije koji je jednoglasno donosio odluke, putem konsenzusa svih 16 (kasnije 18) država članica Zapadnog bloka o međuvladinim odnosima. Savetom je upravljao tim stručnjaka kao što su: Pol-Anri Spak, Paul Van Zeland, Dirk Štriker, Entoni Eden, Ričard Hitkout Ejmori. Značaj OEEC je izbledeo 1952. godine kada se Maršalov plan završio i fokus Amerikanaca se prebacio na formiranje vojne organizacije NATO, čiji je prvi zdatak bio razbiti blokadu Zapadnog Berlina uspostavljanjem vazdušnog mosta. 1961. godine OEEC se transformisao u Organizaciju za eropsku sradnju i razvoj.

Nasuprot tome, tokom četrdesetih i pedesetih godina, činilo se da zapadnoevropska ekonomska integracija ubrzava privredni rast svih država. Unutarevropski izvoz i uvoz su se povećavali još brže, mnogo više nego obim industrijske proizvodnje. Evropske vođe su počele da posmatraju integraciju kao ideju koja je imala i ekonomski i politički smisao. Ekonomisti tog vremena objašnjavali su paradigmu rasta izvoza i dohotka tvrdnjama da iz-voz promoviše štednju, a štednja investicije, omogućavajući time povećavanje proizvodnih

6 Izvor: R, Millward (1992). Tabela 4.1.


kapaciteta bez rasta inflacije. Sve ovo je pripremalo osnovu za dublju ekonomsku integ-raciju. Kao što je Milvard rekao (1992.): “Predlozi za liberalizaciju trgovine i carinske unije koji su napravljeni pali su na pogodno tlo”.

7. Koraci prema dubljoj integraciji. Iako je OEEC uspela u pogledu ekonomije, neke zemlje članice smatrale su da je previše slaba i ograničena da sprovede dublju integraciju za koje su one mislile da je neophodna da bi se izbegli budući ratovi i povratila ekonomska snaga zapadnoevropskih zemalja. Hladni rat je ubrzao ovaj proces. Uz stalne tenzije na relaciji Istok – Zapad, samo Nemačkoj ne bi bilo dozvoljeno da povrati svoju industrijsku moć, već bi morala da se ponovo naoruža samo da bi se smanjila pretnja od sovjetske teritorijalne agresije. Pošto se mnogim Evropljanima, uključujući i mnoge Nemce, nije sviđala ideja da Nemačka bude i ekonomski i vojno jaka, integrisanje Nemačke u nadnacionalnu Evropu je izgledalo kao prirodni put u budućnost.

Ekonomija EU u kontekstu Evropska platežna unija (EPU), jul 1950. – decembar 1958.

Većina evropskih država je bankrotirala posle 1945, tako da je trgovina obavljana na bazi bilateralnih sporazuma, često uključujući robnu razmenu. EPU je multilateralizovala bilateralne sporazume. Svakog meseca, članice EPU su dodavale svoje deficite i suficite u bilateralne trgovinske sporazume sa drugim članicama EPU. Ovi sporazumi su međusobno poravnavani, pa je svaka država imala ukupni suficit ili deficit u odnosu na EPU. Velika prednost ovoga bila je u tome što države nisu više dugovale novac jedna drugoj direktno pa su samim tim nestali i podsticaji za uvoz ili izvoz određenom partneru, bazirani na dugu. Kao posledica toga, bilo je lako osloboditi mrežu bilateralne trgovine od ograničenja koja su postavljena u ranim posleratnim godinama. U svojoj prvoj godini, EPU je uklonila sve diskriminatorne trgovinske mere međusobnim članicama. Članstvo u EPU i OEEC je takođe podsticalo sveukupnu liberalizaciju trgovine preko svoje povelje o liberalizaciji. Članice su morale da progresivno smanje trgovinske barijere za 25%. U to vreme je unutarevropska trgovina procvetala i više se nego udvostručila tokom postojanja EPU (1950 – 1958). Izvoz iz Severne Amerike porastao je 50%. Suficit u trgovini sa SAD omogućio je evropskim centralnim bankama da akumuliraju značajne rezerve dolara. Ovo je povratilo njihovu finansijsku stabilnost i podstaklo liberalizaciju trgovine, anulirajući tako opravdanja za ograničenje uvoza. Do 1958. godine finansijska pozicija članica EPU bila je dovoljno jaka da im omogući da povrate konvertibilnost svojih valuta.

1.2. Dva vida evropske integracije: federalizam i međudržavna saradnja

Iako je do kasnih četvrdesetih godina prošlog veka postalo jasno da će evropske integracije postati osnova posleratne arhitekture Zapadne Evrope, odmah je nastala ozbiljna podela oko uloge nacionalnih država.

Čak i danas ova podela definiše debate o evropskim integracijama, tako da je vredno razmotriti poreklo ove dve pozicije.

Novi Evropljani su smatrali da nacionalni suverenitet i nacionalne države pred-stavljaju nedovoljno snažan sistem za očuvanje međunarodnog mira i sigurnosti. Od pamt-iveka su se evropske države međusobno borile za prevlast – a te borbe su obično označavale invaziju evropskih država, jednih na druge. Efikasnost ubijanja se povećavala sa industri-jalizacijom, pa je cena ovih borbi bila toliko visoka da nije moglo biti pobednika. Onima koji su zastupali ovo mišljenje, čak je i demokratija bila nedovoljna da spreči zastrašujuće ratove. Čak je i Hitler uspeo da dođe na vlast demokratskim putem. Sada, nakon završetka najstrašnijeg od ratova u Evropi, susedi su počeli da se suočavaju kao prijateljski narodi koji


dele zajedničku sudbinu. U tom smislu, nacije treba da budu deo federalne strukture – nadnacionalne organizacije koja ima neke od moći koje su tradicionalno imale samo nacionalne države.

Drugi Evropljani, predvođeni Britanijom, nastavili su da posmatraju nacionalne države kao najefektivniji i najstabilniji oblik vlasti. Po njima bi evropska integracija trebalo da ima oblik bliže saradnje – sprovođene striktno na međudržavnoj osnovi, tj. sva moć bi ostala u rukama državnih funkcionera i svi učesnici bi trebalo da se slože oko svakog vida saradnje.

Ne iznenađuje to da je federalistička ideologija bila popularnija u državama koje su iskusile najveće propasti – propasti merene ratnim žrtvama i uništenjem. Države u kojima su se vodile kopnene borbe i u kojima je bilo puno poginulih su, prirodno, bile otvorene prema radikalnim promenama u načinu na koji se vlada Evropom. Sumnjičavo su posmatrali nacionalizam i potpuno nezavisne nacionalne države. U ovu grupu su spadale Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska, Austrija, Nemačka i Italija.

Narodi koji su živeli u državama čije su vlade nekako uspele da izbegnu stranu ok-upaciju i/ili katastrofalan gubitak ljudskih života, više su bili za očuvanje tradicionalnih nacionalnih država. U ove države spadale su Britanija, Danska, Norveška i Island, kao i neutralne države: Irska, Švedska i Švajcarska. Španija i Portugalija su ostale pod vlašću fašističkih diktatora sve do sedamdesetih godina.

1. Rani ekstremi: Savet Evrope i Evropska zajednica za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community – ECSC). Na evropskom kongresu kojim je predsedavao Vinston Čerčil, u Hagu su 1948. godine osnovane dve nove međudržavne institucije: Savet Evrope (1949. godine) i Sud za ljudska prava (1950).

Prvi konkretni rezultat haških rasprava predstavljalo je u julu, 1949, osnivanje prve posleratne političke međuvladine organizacije pod nazivom Savet Evrope sa sedištem u Strazburu. Savet Evrope je osnovan sa zadatkom da promoviše evropsko zajedništvo i ljud-ska prava. Savetom Evrope je upravljao Savet ministara zemalja članica, dok je Parlament imao konsultativnu ulogu. Iako su se federalisti zalagali da Savet Evrope bude organizovan kao prva evropska supernacionalna (nadnacionalna) institucija, bili su nadglasani od protivnika koji su se izborili da Savet Evrope ostane samo međudržavna organizacija, koja nema nikakvih supernacionalnih elemenata, tj. neposrednih izvršnih ovlašćenja u državama članicama. To je bio poraz federalista, koji su se zalagali za postepeno integrisanje u Evropi.

Uz Savet, osnovan je prvi posleratni međunarodni sud pod nazivom Evropski sud za ljudska prava, takođe sa sedištem u Strazburu. Sud sudi o povredama ljudskih prava, pojedincima u državama članicama Saveta Evrope, primenjujući Konvenciju Saveta Evrope koja definiše ta prava. Sud je do sada razvio bogatu sudsku praksu u zaštiti ljudskih prava.

Jedina veća evropska država sa zaista stvarnom demokratkom vlašću između 1945. i 1947. bila je Velika Britanija, koja je čvrsto verovala u primat vrednosti nacionalnih država. Prve tri organizacije: Savet Evrope, OESC i Evropski sud za ljudska prava pratile su in-tergovernmentalističku tradiciju. OESC je bio striktno međudržavna organizacija (pogleda-jte: Ekonomija EU u kontekstu: ECSC).

Ekonomija EU u kontekstu Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC)Francuska i Nemačka su pokrenule inicijativu za stvaranje ECSC i pozvale ostale narode da se

pridruže da bi osigurali slobodnu trgovinu uglja i čelika, pod zajedničkom upravom, i propisima zaštitili proizvodnju i regulisali konkurenciju. Pošto su ugalj i čelik tada smatrani okosnicom moderne industri-jske ekonomije, mnogi narodi su odbili ponudu. Struktura ECSC je bila pod snažnim uticajem i ulogom države (nacije) u tolikoj meri da to izgleda nezamislivo iz današnje perspektive. To još uvek predstavlja „visoki vodeni žig“ evropskog federalizma. Presudne odluke po pitanju cena, trgovine i proizvodnje u tada kritičnim sektorima uglja i čelika su stavljene u nadležnost „Visoke vlasti“. Ovo telo je preteča današnje Evropske komisije, koje se sastojalo od zvaničnika postavljenih od strane šest država članica.


Odluke „Visoke vlasti“, od kojih su neke donesene na osnovu glasanja većine, bile su podvrgnute ograničenoj kontroli od strane vlada država članica.7

Savet ministara je funkcionisao na načelu međunarodne saradnje. Takođe je postojao Sud koji je rešavao sporove i Predstavnička skupština koja je imala konsultativnu ulogu.

Ekonomski gledano, stvari su postale mnogo bolje. Šestorka je uspela da vrati svoje ekonomije na pravi put, doživljavajući čudesan rast koji se ekonomski merio dvocifrenim brojkama, posebno: Austrija (15,2%); Danska (13,5%); Francuska (19,0%); Nemačka (13,5%); Italija (11,2%) i Holandija 39,2%). U vreme kad je Šumanov plan bio sproveden i stvorena Evropska za-jednica za ugalj i čelik (ECSC), Evropa je bila pokrenuta, sa izrazitim ekonomskim razvojem, sa mnogo drugačijim mestom od onoga na kome je bila krajem 1945. Prelomna godina je bila 1952, kada su tenzije i hladni rat bile visoke i rastuće.8

Udruživanje Nemačke i Francuske radi zajedničkog upravljanja raspoloživim resursima uglja i čelika ujedno je predstavljalo i prvi konrektni korak prema izgradnji francusko-nemačke oso-vine, bez koje ne bi bilo moguće stvoriti kasniju sveobuhvatnu ekonomsku integraciju.

Prvi veliki federalistički korak bila je implementacija Šumanovog plana, koji je 1952. inspirisao “otac evropske integracije” Žan Mone, a promovisao francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman. Šuman je predložio da Francuska i Nemačka stave svoje sektore za ugalj i čelik pod kontrolu nadnacionalnog suvereniteta. Ovo je bio radikalni federalistički korak, pošto su ugalj i čelik posmatrani kao pokretači industrijske ekonomije u to vreme i bili su ključni za vojnu industrijsku moć jedne države. Šuman je eksplicitno opravdavao svoj plan kao sredstvo kojim se budući francusko – nemački ratovi čine materijalno nemogućim. Ostale evropske države su pozvane da se pridruže Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, što su i učinile Belgija, Luksemburg, Holandija i Italija. Ovo je oformilo grupu država poznatih kao “Šestorka” – grupa koja je bila pokretačka snaga evropskih integracija od tada do danas. (Pogledajte: Ekonomija EU u kontekstu: Robert Schuman i Jean Monnet.)

Ekonomija EU u kontekstu Robert Šuman (1886-1963) i Žan Mone (1888-1979)

Šuman je rođen u Luksemburgu, ali je studirao i radio u Nemačkoj sve do kraja Prvog svetskog rata. Postao je Francuz tek kada su pokrajine Alzas i Lorena vraćene Francuskoj 1918. godine. Obavljao je više funkcija u francuskim posleratnim vladama, uključujući i funkcije ministra finansija, premijera i ministra inostranih poslova. Pružao je političku podršku Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, za koju je smatrao da je preteča Evropske unije. On je takođe bio prvi predsednik Evropskog parlamenta (1958-1960).

Žan Mone je rođen u Konjaku 1888. godine, Bio je sjajan organizator i mnogo je pomogao u organizaciji savezničkog vojnog snabdevanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Pred kraj Drugog svetskog rata pridružio se Privremenoj vladi Šarla de Gola i odgovoran je za tzv. “Moneov plan”, koji se odnosi na pomoć francuskoj posleratnoj industrijalizaciji. Mone je bio zakleti Evropejac i vođa Evropskog pokreta 50-ih i 60-ih godina. Mone, koga su povremeno nazivali i “ocem Evropskih integracija”, bio je idejni tvorac OCSC i prvi predsednik njegovog najvišeg tela „Visoke vlasti“ (preteča Evropske

7 Izvor: Za više informacija o ECSC videti: D. Spierenburg i R. Poidevin (1994).8 Izvor: Ugovor o osnivanju ECSC bio je zaključen 50 godina i prestao je da važi 2002. godine.


komisije) od 1952. do 1955. godine. Nastavio je da podržava EEZ i Evropsko udruženje za atomsku energiju.

2. Ugovori iz Rima. Formiranje Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC) je bio uspeh, ali ne toliko kao rešenje za trnovite probleme Evrope u sektorima uglja i čelika već kao trening plan za evropske integracije. Tim se dokazalo da Šestorka može da sarađuje na osnovama savezne (federalne) strukture. Šestorka kao celina, a posebno Nemačka, nastavila je da se razvija spektakularno, a istovremeno su se gomilale istočno-zapadne tenzije. Ova kombinacija pozitivnih i negativnih trendova napravila je osnovu da se Nemačka ponovo naoružava i da to postane suštinsko, bitno pitanje.

1955. godine Nemačka je pristupila zapadnoevropskoj organizaciji glavnih odbrana, odnosno Organizacija Severnoatlantskog ugovora (NATO) i počela se ponovo ozbiljno naoružavati. To je izazvlo reakciju Sovjetskog bloka, tako da su SSSR i centralne i istočnoevropske nacije potpisale Varšavski pakt, kao protivodgovor NATO. To je takođe dovelo u pitanje dublje evropske ekonomske integracije. Već 1955. godine je postalo jasno da ECSC, odnosno Organizacija za ugalj i čelik, više nije bio primarni cilj evropske ekonomije u ekonomskim ili vojnim uslovima. Samo moć ECSC možda neće biti dovoljna da osigura da se spreči još jedan francusko-nemački rat.

Ipak, evropski lideri su okrenuli svoje misli ka širim ekonomskim integracijama. Pošto se nisu uspeli dogovoriti direktno oko političke i vojne integracije (pogledajte: Ekonomija EU u kontekstu: Propala integracija, EDC i EPC), prirodan put napred je bio da se prošire ekonomske integracije.

Žan Mone je formirao visokouticajnu grupu koja je nazvana Akcioni komitet za ujedinjene države Evrope – čije je članstvo uključivalo vodeće ličnosti iz svih glavnih političkih stranaka u svakoj od Šestorke. Cilj grupe je bio ništa manje nego spajanje evropskih nacionalnih država u nadnacionalnu organizaciju uzduž linije ECSC, ali u mnogo širem rasponu.

Ministri spoljnih poslova Šestorke su se sastali u Mesini na Siciliji juna 1955. da započnu proces pregovoranja, koji će već 25. marta 1957. dovesti do potpisivanja dva ugovora u Rimu: prvim je stvorena Evropska zajednica za atomsku energiju (Evratom); a drugim je stvorena Evropska ekonomska zajednica (EEC). Pošto je EEC kasnije postala važnija od Evratoma, izraz „Ugovori iz Rima“ se odnosi na Ugovor o EEC. Ugovor iz Rima je ubrzo ratifikovan od strane šest nacionalnih parlamenata i stupio je na snagu u januaru 1958. (Institucije: ECSC, EEC i Evratom su se spojile u jedinstven institut pod nazivom „Evropska zajednica“ ili EZ, 1965.). Ugovori iz Rima su pisani od strane Spaak komiteta i na njima su radili od jula 1955. do aprila 1956. Britanci su učestvovali u preliminarnim sastancima komiteta, ali su istupili oktobra 1955. Žan Mone i ostali su smatrali da je UK pokušavalo da sabotira federalističke inicijative Šestorke.

Ekonomija EU u kontekstu Propala integracija, EDC i EPCOhrabren brzim prihvatanjem ECSC, Žan Monet je nastaviio sa još ambicioznijim

planovima za Evropsko ujedinjenje.U prvim godinama 1950-tih, lideri Šestorke su napravili planove za nadnacionalnu organizaciju u pogledu odbrane – Evropsku odbrambenu zajednicu (EDC) – kao i za duboku političku integraciju – Evropski političku zajednicu (EPC).Ovaj neverovatni entuzijazam nadnacionalnosti nije uspeo jer je Francuski parlament odbio EDC, pa su i planovi za EPC obustavljeni. Francuska taj predlog nije podržala radi bojaznosti da će se Nemačka ponovo naoružavati i uspostaviti vlastite vojne snage.

Vredno je istaći koliko su revolucionarni bili predlozi za ECSC, EDC i EPC po današnjim standardima. Evropske vlade današnjice posežu za povlačenjem njihovog suvereniteta preko komparativnih trivijalnih pitanja, kao što je kontrola vazdušnog saobraćaja. Cilj ove političke unije između 27 članica EU se čini besmislenim vapajem.U većini ne-


evropskih zemalja, zagovaranje tako masivnih transfera suvereniteta prema nadnacionalnim telima bilo bi nezamislivo. U SAD bi se to moglo smatrati izdajstvom.U senci smrti i razaranja u Drugom svetskom ratu, to je po kontrastu, sopstveno razmišljanje.

Ugovor iz Rima obavezao je Šestorku prema izvanredno dubokim ekonomskim integracijama. I kao dodatak dogovoreno je formiranje Carinske unije (uklanjanje svih carinskih tarifa, kvota i barijera na unutrašnjem tržištu EEC). Liberalizacija trgovine i usvajanje zajedničke, jedinstvene tarife svih članica Unije prema trećim državama – na izvoz iz nečlanica EEC, je obećavalo slobodnu mobilnost radne snage, integraciju tržišta kapitala, slobododnu trgovinu u uslugama u rangu zajedničke politike. Neki napori su bili implementirani od strane nadnacionalne Evropske komisije.Ugovor je takođe uspostavio niz nadnacionalnih institucija, kao što su Evropska parlamentarna skupština (preteča Evropskog parlamenta) i Evropski sud pravde (više o ovome pogledajte u 2. poglavlju).

3. Međuvladini putevi: od OEEC do EFTA. Osnivanje EEC predodredilo je novi važan element prema Evropskoj ekonomskoj integraciji. Do tada je trgovinska liberalizacija u Evropi bila orkestrirana od strane OEEC sa nacionalnim elementima liberaliziracije na nediskriminišućoj osnovi. Međutim, EEC je obećavala da se ide mnogo dalje, uklanjajući sve trgovinske barijere, ali ovaj put na diskriminiranoj, preferencijalnoj bazi. Stoga uvoz iz zemalja nečlanica EEC ne bi imao koristi od otvaranja svojih tržišta. Štaviše, Šestorka je bila posvećena usvajanju zajedničkih tarifa protiv svih uvoza iz zemalja nečlanica EEC.

Tako je ostalih 11 članova OEEC bilo ostavljeno na marginama. Plašeći se da diskriminacija i marginalizacija mogu da se pojave ako se zemlje nečlanice budu suočavale sa EEC samo bilateralno, sedam od ovih ,,izvan'' reagovali su formiranjem sopstvenog bloka 1960. godine. Evropsko udruženje slobodne trgovine – EFTA (pogledajte, Ekonomija EU u kontekstu: Formiranje EFTA).

Ekonomija EU u kontekstu Formiranje EEC, Carinske unije i EFTAPočetni oblici i rezultati integracije EEC su inicirali potrebu većine zemalja da se

integrišu. EEC je od svoje prve godine života postavljala svoje administrativne mašinerije u Briselu i razvijala integracione programe.Počelo je sa najkonkretnijim delom Ugovora, tj. ambicioznom integracoionom šemom, Carinskom unijom.

Prema Ugovoru, uklanjanje tarifa, kvota i dr. barijera unutar EEC je trebalo da se odvija u tri faze u trajanju od po četiri godine, svaki od januara 1958. do decembra 1961. od januara 1962. do decembra 1965. i od januara 1966. do decembra 1969. Mogućnost prolongiranja ugovora od tri godine je predviđena, tako da je maksimalan period liberalizacije bio 15 godina. Kao što se pretpostavljalo, nije bilo potrebno dodatno vreme za prilagođavanje.Unutar EEC uvozne kvote su bile ukinute pre rasporeda tarifa za 1961. godinu a tarife su bile nulte u julu 1968. tj. 18 meseci pre formiranja zajedničkog tržišta.

Postavlja se pitanje, da li je EEC bila u mogućnosti da postigne ambiciozne ciljeve Zajedničkog tržišta godinu i po dana ranije? Naime, formiranje Carinske unije podudarilo se sa periodom nepredviđenog ekonomskog prosperiteta zemalja EEC. Ovo je uveliko uticalo na političke i ekonomske troškove liberalizacije trgovine, uključujući restrukturiranje privreda zemalja članica EEC. I stvarno, tokom ovog tzv. zlatnog doba ekonomskog rasta, od 1950-1973, nezaposlenost u Evropi prosečno je iznosila samo 2,5%, a dohoci su se udvostručili, posebno u Francuskoj, Belgiji i Holandiji, ili utrostručili, kao što je bilo u Nemačkoj i Italiji.

Nove Zajedničke spoljne carine (CET) primenjuju se od strane svih članova EEC. Sistem carina je bio postavljen na jednostavan način, sveden na aritmetički presek od strane Šestorke, pred- tarife EEC. Tipično, to je značilo da su Francuska i Italija smanjile svoje carine, a zemlje Beneluksa su ih podigle. Nemačke carine su otprilike bile kao prosečne za početak.Po Ugovoru iz


Rima, carinski prihodi su plaćani direktno Evropskoj komisiji. Ovim je izbegnuta rasprava oko „poštene“ raspodele prihoda.

Ovaj koordinirani odgovor je u velikoj meri olakšan od strane liderstva UK.U ranim sedamdesetim, sve zapadnoevropske nacije su zadržale bilateralizam osim Irske, koja je bila u monetarnoj uniji sa svojim glavnim trgovinskim partnerom, Velikom Britanijom. Grčka i Turska su se prijavile za članstvo u EEC gotovo kad je potpisan Ugovor iz Rima, dok je Španija potpisala preferencijalni trgovinski sporazum sa EEC 1970. godine, i još jedan ugovor sa EFTA 1979. godine.

Slika 1.3. Mesina konferencija i potpisivanje Ugovora u RimuLeva strana slike: konferencija u Mesini - inostrani ministri šestorke (sa leva na desno: Johan Beyen, Gaetano Martino, Joseph Bech, Antonin Pinay, Walter Hollstein, Paul-Henri Spaak).

Desna strana slike: potpisivanje ugovora EEC i Evroatoma u Rimu.

Ekonomija EU u kontekstu Formiranje Evropskog udruženja slobodne trgovine – EFTAStokholmska konvencija - EFTA osnivački dokument-podsetio je zemlje članice

EFTA, odnosno nacije na uklanjanje carine na trgovinu između njih u tandemu sa rasporedom EEC, i EFTA koje odgovaraju EEC, ubrzanom ukidanju carina. Značajnije, EFTA je bila zona slobodne trgovine, a ne carinska unija, pa spoljno- trgovinska politika nije morala biti definisana. Ovo je bilo veoma važno kada su nadnacionalne odluke bile postavljene tako da se carine izbegnu. To je dozvolilo Velikoj Britaniji da nastavi svoje preferencijalne carine sa zemljama Komonvelta. Trgovina poljoprivrednim proizvodima bila je isključena iz liberalizacije EFTA.

4. Dva nepreklapajuća koncentrična kruga: Zajedničko tržište i EFTA. 1960. godina je pokazala trgovinsku liberalizaciju ustanovljenu po osnovu Ugovora iz Rima i Stokholmske Konvencije (osnivački dokument EFTA).Oba dokumenta su mogla da se ostvare bez mnogo poteškoća.U kasnim šezdesetim godinama, trgovinski ugovori u zapadnoj Evropi mogli bi se opisati kao dva nepreklapajuća koncentrična kruga, što ilustruje slika 1.2.9

9 Izvor: Baldwin R., Doprinos integrisanoj Evropi, CEPR, London, 1995.


Snižavanje trgovinskih barijera unutar EEC imalo je trenutne i dramatične efekte na trgovinske partnere.Tokom formiranja carinske unije (CU), sopstvena trgovina unutar EEC je porasla sa 30% na skoro 50%. Istovremeno, deo uvoza u EEC od strane ostalih šest velikih evropskih nacija bio je skoro nepromenjen, opadajući sa 8% na 7%.

Slika 1.4. Evropa podeljena kao dva nepoklapajuća koncentrična krugaNapomena: B-Belgija, NL-Holandija, D-Nemačka, L-Luksemburg, F-Francuska,

I-Italija, E-Španija, GR-Grčka, IS-Island, IRL-Irska, UK-Ujedinjeno Kraljevstvo, P-Portugal, N-Norveška, DK-Danska, S-Švedska, CH-Švajcarska, A-Austrija, FIN-Finska.

1.3. Evolucija na dva koncentrična kruga: domino efekat – I deo

Ranih šezdesetih, firme iz EFTA i firme iz EEC su imale skoro isti uspeh na suprotnim tržištima (preferencijalna liberalizacija je tek počela).Bez obzira na to, kako su barijere polako nestajale između EEC i EFTA (ali ne između integracionih grupa), diskriminišući efekti su se ipak pojavili.Ova diskriminacija je značila gubitak prilike za maksimiranje profita za izvoznike u obe integracione grupe. Značajnije, relativna ekonomska težina i ekonomske performanse ova dva kruga je bilo daleko od jednakog doprinosa liberalizovane trgovine. GDP šest nacija EEC je bio dva puta veći nego od sedam nacija EFTA i rastao je mnogo brže. Zbog toga je klub EEC bio mnogo atraktivniji za izvoznike nego EFTA. Prema raspoloživim podacima EFTA, progresivno smanjenje barijera unutar grupe generisalo je novu političku ekonomsku snagu u korist EEC. Stoga se postavilo pitanje, kako je diskriminišuća liberalizacija stvorila ove ekonomske snage za EEC?

Diskriminišuća liberalizacija je sveobuhvatno i dubinski obrađena u 5. poglavlju, ali ideja iza ovih novih političkih snaga može biti ilustrovana uz pomoć jedne anegdote. Dva kampera u Yellowstonskom nacionalnom parku su se smestili u svoje šatore, a potom su čuli


riku gladnog grizlija koji je bio veoma blizu njih. Jedan kamper je seo i počeo da veže svoje patike za trčanje. Drugi kamper je rekao: ”Da li si lud? Nisi brži od medveda!” Prvi kamper, koji je nastavio da veže pertle, je potom odgovorio: ”Ne moram ja da nadtrčim medveda. Ja moram da nadtrčim tebe.” Dakle, kada dolazi do pretrčavanja medveda dolazi i do uspešnosti u poslu, te je relativna konkurentnost ključ uspeha. Firma je pobeđena bilo čime što pomaže njenim rivalima.

U svakom slučaju, integracija EEC je relativno smanjila konkurenciju od strane zemalja nečlanica EEC, firmi na tržištu EEC, pa se prema tome povećala prodaja firmi iz EEC, a time i profiti. Naravno, isto se desilo firmama EEC na tržištu EFTA. Ali dajući EEC mnogo veću ekonomsku moć, to je ostavilo snažan pritisak na članove EFTA da prilagode svoje uslove trgovine mnogo više nego što se to zahtevalo od članova EEC. Ovi efekti objašnjavaju zašto preferencijalne integracije među nekim nacijama mogu da promene političku ekonomiju i pomovišu stav isključenih nacija. Ovo je ono što R. Boldvin10 zove domino teorija o regionalnoj integraciji: preferencijalno smanjivanje nekih trgovinskih barijera stvara novi pritisak za druge nacije da pristupe tom trgovinskom bloku i kako taj blok postaje sve veći, veći je i pritisak. Kao što je poznato u istoriji, vlada Velike Britanije je prva pošteno reaktivirala taj pritisak.

1. Prvo proširenje EEC-EFTA slobodni trgovinski ugovori. Godine 1961. Velika Britanija – nacija koja se pedesetih godina tako temeljito distancirala od federalističkih puteva, prijavila se za članstvo u EEC. Postoje mnogi razlozi za preokret u spoljnotrgovinskoj politici. 1955 godine, Velika Britanija je očekivala neuspeh EEC kao što je to bilo sa Evropskom odbrambenom zajednicom (EDC) i Evropskom političkom zajednicom (EPC). No tokom vremena je postalo jasno da se EEC ekonomski ubrzano razvija, dok se industrija Velike Britanija suočava sa porastom diskriminacije u Evropskom integrisanom tržištu, najvećem i najbržem rastućem tržištu. Vlada Velike Britanije je morala da reaguje. EFTA pristup slobodnoj trgovini jednostavno nije mogao biti parametar zamene za integrisano tržište EEC.

Unilateralna odluka vlade Velike Britanije izazvala je još više domino efekata. Kako je Velika Britanija htela na prečac da se isključi iz EFTA i priključi EEC, ostatak EFTA se suočio sa diskriminacijom na još većem tržištu (otkad je EEC postala carinska unija, Velika Britanija je morala da promeni svoje tarife na izvoz prema drugim članovima EFTA). Ova mogućnost je navela druge nacije da promene stav prema članstvu u EEC. U ovom slučaju, Irska, Danska i Norveška su ubrzano pratile pokrete, odnosno sledile postupke Velike Britanije. Ostali članovi EFTA nisu sledili tok događaja, ili iz političkih razloga kao što je neutralnost (Austrija, Finska, Švedska i Švajcarska), ili je postojao manjak demokratije (Portugal) ili zato što nisu bili mnogo zavisni od tržišta EEC (Island).

Dok je Nemačka uveliko lobirala u korist članstva Velike Britanije u EEC, Francuska se tome protivila. U obnovljenoj Januarskoj konferenciji 1963, francuski predsednik Šarl de Gol je rekao čuveno NE prvom pristupnom pokušaju (pogledajte, Ekonomija EU u kontekstu: Šarl de Gol 1890-1970). Četvorka EFTA se ponovo prijavila za pristup članstvu 1967. i Šarl de Gol je još jednom rekao čuveno NE. Ali pošto se kao državnik povukao, pristup ovih zemalja je ponovo aktiviran od strane EEC. Posle mnogo

10 Izvor: Baldwin, 1994. i 1995.


odlaganja, članstvo za trojku (Velika Britanija, Danska i Irska) je bilo odobreno 1973. U isto vreme, građani Norveške su na referendumu odbili članstvo u EEC.

Ekonomija EU u kontekstu Šarl de Gol (1890-1970)

Charles André Marie Joseph de Gaulle je rođen i Lilu u dobrostojećoj porodici (njegov otac je bio profesor književnosti i istorije). Pohađao je St Cyr Vojnu akademiju i posle toga je počeo svoju vojnu karijeru. Dva puta je bio ranjen u Prvom svetskom ratu, a bio je kasnije zarobljen od strane nemačkih snaga i zadržan je kao ratni zarobljenik, uprkos njegovim naporima da pobegne (pokušao je pet puta). Imao je čin pukovnika kada je počeo Drugi svetski rat, ali je po ubrzanom postupku promovisan u brigadnog generala (Najmlađi general u francuskoj armiji sa 49 godina). De Gol se veoma snažno protivio francuskoj predaji u junu 1940. (posle samo dve nedelje borbe). Iz Londona je 18. juna uputio apel: ,,Francuska je izgubila bitku, ali nije izgubila rat. Njegova žalba je osvojila lidere u nekim francuskim priobalnim teritorijama i on je formirao Francuski pokret otpora, koji je bio alternativa kolaboracionističkoj vladi koju je vodio maršal Peten (Marshal Petain).

Posle rata, Šarl de Gol je izabran da vodi progresivnu vladu koja ja organizovala izbore, lansirala plan da modernizuje i industrijalizuje francusku ekonomiju. Povukao se sa funkcije 1946. godine, frustriran dominacijom Parlamenta u donošenju nekih odluka na osnovu novog Ustava (tražio je veća ovlašćenja).Vratio se na vlast tek 1958. u vreme krize.

De Gol, slično Adenaueru, bio je veliki pobornik francusko-nemačke saradnje, ali je bio nevoljni Evropljanin. On se uvek okretao nadnacionalnoj organizaciji, uključujući i ECSC, ali Francuska je već usvojila Ugovor iz Rima pre nego što se vratio na vlast, 1966. godine. On je orkestrirao politiku „prazne stolice“, koja je, u suštini, značila mnogo za nadnacionalnost Ugovora iz Rima. De Gol je dominirao poličkim životom Francuske dok se nije ponovo povukao 1969. Naredne godine je umro.

Predstojeći odlazak četiri zemlje EFTA u EEC najavio je dobar ekonomski razvoj ali je izazvao i određen drugostepeni domino efekat. Proširenje EEC 1973. predstavljalo je izvesno uvećanje tržišta EEC, ali i smanjenje EFTA tržišta. Firme stacionirane u preostalom klubu EFTA suočavale su se sa nedostatkom (u poređenju sa njihovim EEC osnovnim rivalima) velikog tržišta a istovremeno uživaće prednosti (više od njihovih osnovnih rivala iz EEC) na manjem tržištu. Pojedinačne grane EFTA industrije su vršile pritisak na svoje vlade da reše ove probleme. Rezultat je bio set dogovora o bilateralnoj slobodnoj trgovini (FTAs) između svakog ostatka EFTA i EEC, koji je delovao čim su UK i ostalo društvo ušlo u EEC.

Ovde je reč o najvišem nivou političke računice, posebno kada je dogovorena slobodna trgovina između Švedske i tadašnje EEC. Može delovati čudno da su kalkulacije švedske političke elite dovele do potpisivanja FTA 1972, u vreme kada nisu našli za shodno da potpišu bilo kakav okvirni ugovor u prethodnom periodu. Objašnjenje je, naravno, da su te tesne integracije među nacionalnim trgovinskim partnerima (u ovom slučaju između UK, Danske, Irske i EEC) promenile ekonomsko okruženje koje je uticalo


na švedske izvoznike. Proširenje iz 2004. i 2007. stimuliše tražnju za slobodnom trgovinom sa nacijama na novoj istočnoj granici EU 25, odnosno EU 27.

Slika 1.5. Nemački kancelar Vili Brant pokupava da uvuče UK u EEC, posle višegodišnjih prigovora francuskog predsednika Šarla de Gola

Rezultat svega ovoga je bio, da su se sredinom 1970–ih godina trgovinski ugovori u Zapadnoj Evropi razvili iz nepreklapajućih krugova u dva koncentrična kruga. Ovo je šematski prikazano na slici 1.6. Spoljašnji krug, koji uključuje i zemlje EFTA i EEC, predstavlja "stvarnu" oblast slobodne trgovine za industrijske proizvode, definisane pomoću povezivanja Ugovora iz Rima (za unutrašnju trgovinu EEC), EFTA povelje, Stokholmske Konvencije (za unutrašnju trgovinu EFTA) i individualnih bilateralnih FTAs između svakog dela EFTE i EEC (za EEC – EFTA trgovinu). Unutrašnji krug je predstavljao EEC. Ove zemlje su bile mnogo potpunije integrisane, čak i sredinom 1970–ih.

Slika 1.6. Evropa u dva koncentrična kruga


Napomena: B-Belgija, NL-Holandija, D-Nemačka, L-Luksemburg, F-Francuska,I-Italija, E-Španija, GR-Grčka, IS-Island, IRL-Irska, UK-Ujedinjeno Kraljevstvo, P-Portugal,

N-Norveška, DK-Danska, S-Švedska, CH-Švajcarska, A-Austrija, FIN-Finska.

1.4. Evropski pesimizam

Iako su carinske unije sprovedene glatko i jednostavno do 1968, evropska integracija je posle toga stagnirala. Zajednica je bila pogođena nizom političkih kriza u 1960-im koje su ubrzo propraćene ekonomskim šokovima ranih 1970-ih. Ovo je dovelo do perioda nazvanog „Evropski pesimizam“ koji je trajao od prvog proširenja 1973, odnosno do 1985. godine.

1. Politički šokovi i oblici odlučivanja. Spektakularno dobri ekonomski učinci evropskih ekonomija u 1950-im i 1960-im godinama a u skladu sa dokazanim uspehom evropske ekonomske integracije, otišli su daleko u uspostavljanju poverenja među Evropljanima i sposobnosti njihovih vlada da upravljaju Evropom. Kao pandan tome, neke zemlje su počele da se kaju zbog obećanja o dubokoj integraciji koja se garantovala Ugovorom iz Rima. Na čelu ove pronacionalne vrhovne vlasti bio je francuski predsednik Šarl de Gol.

Stvar je došla na sam vrh kao poslednja faza u Ugovoru o rimskom tranzicionom periodu (1.01.1966). Na tom stadijiumu glasačka procedura u EEC je podrazumevala ključnu odluku – kreiranje tela. Savet ministara je planirao da je promeni i uvede određenu vrstu većinskog glasanja (pogledajte, kvalifikovano većinsko glasanje u 2. poglavlju).

Za De Gola, objektivni način većinskog glasanja je podrazumevao da bi zvanična Francuska trebalo da prihvati većinsku politiku, čak i da је Francuska glasala protiv. Na kraju, De Gol је forsirao ostale članove Evropske ekonomske zajednice da prihvate tu tačku gledišta, tzv. Luksemburski kompromis (pogledajte, Ekonomija EU u kontekstu: Kriza prazne stolice i Luksemburški kompromis). Ubuduće, jednoglasnost je postalo prav-ilo u EEC za odlučivanje o procedurama. Insistiranje na koncenzusu је radikalno smanjilo njenu mogućnost odličivanja (pogledajte 3. poglavlje, način efikasnosti donosenja odluka) i problem je postao veći i sve teži, kada se 1973. Evropska ekonomska zajednica (EEC) proširila na devet država članica.

De Gol je oduvek bio suprotstavljen potiskivanju nacionalizma u Evropskoj integraciji, pa je taj princip, odnosno taj test, bio aktiviran kada је Francuska, 1966. оpozvala francuske predstavnike iz svih tela EEC, kao i neke predloge komisije, којi su uključili finansijske mere i neke instrumente uobičajene agrarne politike. Francuska je prestala da prisustvuje sastancima Zajednice (to se obično naziva politika prazne stolice) i tretirana je kao da će se povući iz Ekonomske evropske zajednice. Оvo jе obeležilo i kraj problema posle oštrih rasprava za radikalne promene, ali se nije zavrsilo izlaskom iz EEC. U zamenu za njeno vraćanje u Savet ministra, Francuska je zahtevala politički ugovor – „Luksemburški kompromis“ – kojim je de facto dogovoreno, da ako se radi o vitalnim i važnim pitanjima za bilo koju od članica, Savet ministara će preduzeti sve mere kako bi se došlo do jednoglasne odluke i kada je predviđeno da se odluka može doneti na osnovu kvalifikovane većine. Ako ni ovo ne uspe, primenjuje se predviđeni postupak.


Iako Luksemburški kompromis nije imao nikakvu pravnu snagu, imao je prilično veliki uticaj u donošenju odluka. To je u stvari bilo de facto pravilo za skoro sve. Gotovo čitav progres prema dubljoj ekonomskoj integraciji je bio blokiran, dok glasanje na osnovu većine nije bilo podstaknuto jedinstvenim Evropskim aktom iz 1986. Taj kompromis u punom smislu reči znači: ”Kad god da su u pitanju odluke koje mogu biti donete većinom glasova, predložene od strane komisije a imaju veoma važne ciljeve za jednu ili više država članica kad su u nekom problemu, članice Saveta će se sastati da bi našle rešenja koja će biti usvojeno оd strane svih članova Saveta, poštujući njihove zajedničke interese i interese zajednice u skadu sa članom broj 2 оvog ugovora”.11

Ekonomija EU u kontekstu Kriza „prazne stolice“ i „Luksemburški kompromis“

Stabilnost deviznog kursa je bila prilično široko gledana funkcija monetarne politike, odnosno kаo kritični faktor podrške brzog posleratnog ekonomskog rasta, trgovine i međunarodnih investicija sa stanovišta porasta prosperiteta ekonomije. EEC је pokušavala da nađe načine kako da povrati stabilnost deviznog kursa. Države Evropske zajednice su želele da to isprave, tako što su 1972. pokušale da formiraju „Evropsku zonu stabilnosti“, odnosno da ograniče koliko je god moguće fluktuacije valuta u odnosu jedne prema drugoj (tzv. „zmija“). No zbog ekonomskih poteškoća ovaj plan nije uspeo i definitivno je napušten 1976. godine. Komisija je tada zadužila jednog svog člana (Wernera) da pripremi izveštaj o potrebnim merama monetarne politike. Vernerov Komitet (Werner Committee) je izradio institucionalno rešenje koje je prihvaćeno na Savetu Evrope 1979. godine, kada je dogovoreno da se pristupi, korak po korak, formiranju evropskog monetarnog sistema. Sistem je podrazumevao vezivanje valuta članica Evropske zajednice posebno uređenim mehanizmom valutnih kurseva (ERM), da bi valute zemalja članica postale stabilne. Оvo je usvojeno 1971., sa ciljem da to ne bude ništa manje nego potpuna monetarna unija 1980. godine.

Ekonomska klima za ovaj novi evropski monetarni sistem nije mogla biti loša. Меsecima posle njegovog lansiranja, Кiparski rat na Srednjem istoku је bio okidač za arapski ratni bojkot zapadnih drzava. To je dovelo do skoka cena nafte, što je bio prilično veliki ekonomski udarac za Zapadnu Еvropu. Као i inflatorne tendencije које su se zagrevale zbog Sjedinjenih Država, zbog njihovih akcija, naftni šok je prilično unazadio екonomske aktivnosti u Еvropi a i sve njene globalne trgovinske partnere. Мnoge еvropske nacije su prihvatile fiskalnu i monetarnu politiku da bi kompezovale ekonomski loš obrt i sprečile ubuduće inflaciju proisteklu od promena cena energenata.

2. Pad monetarne integracije. Kasnih 60-ih godina, SAD su počele da vode neodgovornu monetarnu politiku, štampajući novac da bi finansirali Vijetnamski rat. Како su sve bitnije valute bile povezane sa dolarom u to vreme (preko globalnog fiksnog kursa koji je ustanovljen u Breton Vudsu), USA su svoju inflaciju automatski transformisale u povećanu inflaciju u Evropi i bilo gde u svetu. Politički pritisak je rastao i vodio do postepenog pada tog globalnog fiksnog kursa između 1971. i 1973. (pogledajte 13. poglavlje za više detalja).

3. Neuspeh dublje trgovinske integracije. Bez obzira na to što su tarifne barijere bile uklonjene, Evropljani su počeli da podižu nove trgovinske barijere.

Ove barijere su se sastojale od detaljnih tehničkih standarda koji su imali efekat na podelu manjih Evropskih tržišta. Dok su te politike trajale, tzv. „tehničke barijere za trgovanje” (TBTs) bez sunje su zaustavile aktivnosti unutar evropske trgovine i njihov

11 Izvor: Pogledati stranicu sa činjenicama 1.3.6. na adresi www.europarl.eu.int, za bliže objašnjenje.

http://www.europarl.eu.int/


najavljeni cilj je bio da zastite potrošače. Zaista, EEC i njihovi lideri su prepoznali ograničavanje tržišta u ТBТs od 1957. godine. Član 100 Statuta EU, je podrazumevao ”aproksimaciju” (еvropski izraz za harmonizaciju) nacionalnih zakona za „pravilno funkcionisanje uobičajenog tržišta”.

Najpre je EU 1969. sistematično pristupila da svojim generalnim programom otkloni te tehničke barijere. Sve ovo je bilo preduzeto pod nazivom ”tradicionalni” ili ”stari” pristup liberalizaciji TBT. Pristup je bio prihvaćen i zasnivao se na detaljnoj tehničkoj regulaciji jednog ili grupe proizvoda koji je bio napravljen na osnovu velikog broja nepoznatih direktiva. Оvaj pristup je propao. Harmonizacija je napravljena mnogo sporije nego što su se razvile nacionalne barijere. Na primer, 10 godina је bilo potrebno da se usvoji direktiva za gasne kontejnere koji su napravljeni od nekalaisanog čelika. Države članice su inplementirale hiljade tehničkih standarda i regulacija svake godine.

Stagflacijska zaprega sa neuspešnim inicijativama za dublju monetarnu i trgovinsku integraciju, nadnela je tamu nad celu „Evropsku konstrukciju“. Mnogi unutar i izvan Еvrope su očekivali ideale. Međutim, oni koji su predvodili evropsku integraciju od kasnih 40-ih su u međuvremenu umirali ili iščezli, pa je samim tim i ekonomska integracija zaostajala.

4. Svetle tačke. Ipak, bilo je i nekoliko svetlih tačaka u Evropskoj integraciji za ovo vreme. Španija, Portugalija i Grčka su formirale demokratske vlade, ali su ih formirale tako da budu pogodne za članstvo EEC. Grčka је pristupila 1981, a potom Španija 1986.

Еvropski monetarni sistem (EMS) koji je imao prilično uspeha u stabilizaciji kamatnih stopa unutar - EEC, počeo је sa radom 1978. Na kraju EEC je postavila sopstveno finansiranje na čvrste osnove sa dva sporazuma za budžet, 1970. do 1975. (Pogledajte 2. poglavlje). Institucije tri saveza (ESCS, Еuratom i EEC) bile su racionalizovane putem Merger ugovora (1965), dok je Evropski parlament direkno bio izabran prvi put 1979. (Pre toga, članovi država članica su dolazili iz nacionalnih parlamenata).

U SAD i Evropi centralne banke su odlučile da se bore protiv inflacije (koja је dostigla dvocifrenu vrednost u mnogim industrijskim nacijama) na zastareo način, počevši od dugoročne teške recesije. Između 1981. i 1983, rezultat ekonomskog rasta jе bio negativan ili neznatno pozitivan u većem delu Evrope. Dok su stope inflacije opadale prilično brzo je porasla nezaposlenost. Počevši od 1984, ekonomski rast se oporavio. Politički stavovi su se takođe promenili. Konkretno, duboko uvreženo verovanje u tržišnu ekonomiju počelo je da se širi kroz industrijski svet. Američki predsednik Ronald Regan (Ronald Reagan) i britanski predsednik vlade Margaret Tačer (Margaret Thatcher) su se često sastajali da bi rešili probleme, pa je i socijalistički francuski predsednik Fransoa Miteran (Francois Mitterrand) iskazao povoljan stav prema osnovnim trgovinskim rešenjima. Dok su postojali mnogi uzroci za filozofske promene, činjenica je da su visoka politička mešanja pravila smetnje desetogodišnjim slabim ekonomskim rezultatima.

1.5. Dublji krugovi i domino efekat – II deo: program јedinsvenog tržišta i EEA

Osnovna pozitivna ekonomska klima koja se pojavila bila je forsirana od strane talentovanog promotera Evropske integracije, Žak Delor (Jacques Delors) (Pogledajte Ekonomija EU u kontekstu: Žak Delor (1925 - ). Žak Delor је bio izabran za predsednika Evropske komisije 1985. Zastupao je ideju da se jedinstveno tržište ostvari i da se to odmah uradi. Insistirao je na programima koji bi bili komplementarni ili bi se završavali na unutrašnjem tržištu. U jednom trenutku čak je sumnjao u program jedinstvenog tržišta, zato sto je uvek bio dovođen u vezu sa internim tržištima. Tako je program 1992. ili EC 92 bio povučen za kraće vreme. Posebno je karakteristično povlačenje programa iz 1985., od


strane lorda Kokfilda (Lord Cockfields) u obliku tzv. Belog papira koji je sadržao 300 mera potrebnih za transformaciju Zajedničkog tržišta u jedinstveno tržište. Od 1. jula 1987, sve zemlje članice su usvojile Jedinstven evropski akt (The single Europen Act), koji je predstavljao zajedničkog zakonodavca koji je implementirao posebne tržišne mere (zajedno sa mnogim drugim promenama).Ekonomija EU u kontekstu Žak Delor (1925 - )

Žak Delor, jе rođen u Parizu. Radio je na dosta mesta u bankarstvu u francuskoj vladi. Bio je prilično poznat po kreiranju trgovinske zajednice i Odabranih katolika. Posle ograničenja rada u Evropskom parlamentu, postao je ministar finan-sija i potpredsednik komiteta ranih 80-ih. On je oduvek bio okrenut Evropskoj integraciji i 1985. је izabran da bude predsednik Evropske komisije, mesto koje je zadržao u dva četvorogodišnja mandata. Ovaj period je bio veoma važan u rastu Evropske ekonomske integracije iz 50-ih godina.

A to znači da su evropljani pridavali puno značaja njegovoj energiji. Tako je i Jedin-stveni evropski akt (1986), ponovo oživljen, budući da se ustanovio većinski glasački sistem, po svim ekonomskim pitanjima koja se tiču integracija. To je na neki način vratilo Zajednici mogućnost da i dalje deluje na širenju ekonomskih integracija. To je predodredilo Ekonomske in-tegracije pod nazivom Program jedinstvenog tržišta, koji se formalno završio 1992. godine, ali je program nastavljen, produžen i dalje produbljivan. Ž. Delor je bio zagovornik prihvatanja Ekonomske i monetarne unije (ЕМU) којa је dovela do kreiranja evra. Ž. Delorov tim, odnosno samostalno kao predsednik komisije je imao produžen mandat da pomogne EU da se izbori sa Danskom, ugovorom iz Mastrihta i krize deviznih kurseva iz ranih 90-ih. Od Ž. Delorovih ostalih uspeha, bitna su dva višegodišnja ugovora o budžetu, zatim, da je on bio predsednik re-formisanog evropskog finansiranja i promene smera trošenja sredstava u EU, od poljoprivrednog programa, prema kome treba dati prioritetnu podršku nerazvijenim regionima. Njegov mandat se završio u januaru 1995. funkcijom predsednika Evropske komisije.

1. Program: EC 92 jedinstvenog tržišta. EU je od 1985. snažno uživala slobodu pristupa na sva ostala tržišta zarad uzvoza i uvoza dobara. No to ne znači da je EU u potpunosti koristila tretman slobodne trgovine. Intra trgovina - EC je bila zadržavana sa duge liste trgovinskih graničnih zabrana, kao što su: različiti tehnički standardi i industrijske regulativne mere, kontrole kapitalnih tokova, administrativne i granične formalnosti, vrednost dodatnih poreza (VAT), izlazne poreske stope, razlike u različitim transportnim regulativama itd. Mada većina ovih politika na prvi pogled izgledaju beznačajno, posebno kad se analiziraju zasebno, objedinjavanje njihovih efekata poslužilo je da se zabrani intra-zajednička trgovina u EU.

Zaista, mnoge od ovih smetnji su predstavljene već 1970, tako da je usvojeno Evropsko nacionalno povćanje pomoći putem standarda i regulativa koje su imale za cilj da zaštite kupce i životnu okolinu. Slobodno kretanje dobara je takođe bilo ograničeno delovanjem nacionalnih i lokalnih vlasti, kao što su: odstupanje od kupovine patenta ili licenci, ekskluzivna proizvodnja ili pružanje usluga, proizvodnja supstituta itd. Isto tako, bitno je istaći slobode pružanja usluga, koje su bile zagarantovane regulativama Rimskog ugovora. To je bilo daleko od toga da postane stvarnost, prevashodno zbog nacionalne


opreznosti i sigurnosti regulativa. Provajderima koji su pružali usluge bilo je potrebno posedovanje lokalnog sertifikata, koji su često bili različiti između nacija. Šta viče, sertifikacioni proces je često kontrolisan ili je bio pod uticajem nacionalnih servisnih provajdera koji su imali ekonomske interese u isključivanju stranih konkurenata preko ovog sertifikacionog procesa.

Ključne izmene u programu jedinstvenog tržišta su određene da iniciraju “četiri osnvone slobode“: 1. slobodno kretanje dobara; 2. slobodno kretanje usluga; 3. slobodno kretanje ljudi i 4. slobodno kretanje kapitala, koje su već bile dogovorene Rimskim ugovorom. Konkretni koraci su bili:

Liberalizacija trgovine dobrima koja se odnosila na: a) eliminisanje graničnih formalnosti; b) harmonizaciju VAT stope za široko područje; c) liberalizaciju vladine dobiti i d) harmonizaciju i uzajamno odobravanje tehničkog standarda u proizvodnji, pakovanju i marketingu.

Faktori trgovinske liberalizacije tokova kapitala, koji su se odnosili na: a) ukidanje svih kontrola kapitalnih tokova; b) povećanje integracije tržišta kapitala; c) libelarizacija prekograničnih, tržišnih ulaznih politika, uključujući uzajamno odobravanje od nacionalnih regulativnih agencija.

Takođe, Jedinstveni evropski akt je omogućio važne (osnovne) promene. Da bi definisali odlučivanje, odnosno protokol koji je zadržan do slične integracione inicijative u 70-im, EC 92 је uključivao većinske promene u procedurama odlučivanja u EU. Odluke koje se bave pojedinačnim tržišnim pitanjima bi bile adaptirane i usvojene na osnovama većinskog glasanja umesto na osnovama jednoglasnosti (pogledajte 2. poglavlje, za raspravu o odlučivanju procedurama EU). Ova promena u glasačkoj proceduri je deo tzv. novog pristupa liberalizaciji TBT.

Fokus na mobilnost kapitala. Bez sumnje je većina neuobičajenih gledišta programa jedinstvenog tržišta bila fokusirana na kapitalnu mobilnost, dok su ostale karakteristike mogle biti gledane kao udubljivanje ili proširivanje već složenih integracionih inicijativa. Neke članice EU imale su jednosmerno libelarizovanu kapitalnu pokretljivost prvenstveno za EC 92, ali je izgradnja svih liberalizacija EU ostvarena u drugoj polovini 80-ih sa serijama direktiva EC 92. Otvaranje je završeno 1988, po osnovu direktive koja je upravljala svim ostalim zabranama na mobilnost kapitala između stanovnika EU. Konačan sistem je kodifikovan Ugovorom iz Mistrihta.

Takođe je bilo izraženo mišljenje da je program jedinstvenog tržišta predodređivao libelarizaciju kapitalnog toka kao proces koji eventualno vodi do stvaranja evra (pogledajte 14. poglavlje za detaljna objašnjenja logike i povezivanja načina izbora deviznog kursa i pokretljivosti kapitala).

2. Evropska ekonomska zona (EEA) i četvrto proširenje. Još od formiranja prvog evropskog akta, obećane su mnogo čvršće ekonomske integracije između članica EU. Izvesni broj nacija koje nisu u EU su se ponovo našle u diskriminaciji efekta integracije u EU. Kao i 60-ih i ranih 70-ih, ovo je pokrenulo domino efekat diskriminacije, tražeći bliže vezivanje zemalja nečlanica za EU. U kasnim 80-im, vlade zemalja EFTA odlučile su da moraju reagovati u pravcu jedinstvenog tržišta.

Nekolicina zemalja EFTA je razmatrala prijavljivanje za članstvo u EU (što je Austrija i uradila), dok su ostali vodili bilateralne pregovore. Žak Delor isforsirao je odluku u januaru 1985, tako što je predložio dogovor EEA (inicijalno nazvan Evropski ekonomski prostor). Finalna verzija ovog dogovora je visoko kompleksna, ali se može posmatrati kao


proširivanje samog tržišta prema ekonomijama EFTA, odvojeno od poljoprovrede i zajedničkih spoljnih tarifa. Ideja je bila, osnovati najveće Svetsko tržište (područje) zajedničke trgovine od oko 400 miliona ljudi.

S obzirom na opis političkih i ekonomskih sila, lako je razumeti zašto bi EFTA želela da učestvuje u jedinstvenom tržištu. Ipak, postoje dva aspekta EEA koja su zaista izvanredna. Prvo, EEA je izgledala, iz nekih perspektiva, nebalansirana u pogledu uslova prava i obaveza EFTA kada se radi o budućem zakonodavstvu EEC. U suštini, ovo prisiljava EFTA da prihvati buduće zakonodavstvo EU, što se tiče jedinstvenog tržišta, bez propisanih inputa u formiranju ovih novih zakona. Drugo, EEA je kreirala dobru podelu supernacionalnosti između EFTA. Ova supernacionalnost bila je izvanredna iz dva razloga. Prvi, EU je nametnula ovu supernacionalnost EFTA kako bi olakšala zadatak očuvanja jedinstvenog tržišta, tj. da ostane homogeno. Drugo, EFTA je izdržala takav supernacionalni autoritet do kraja, tako da je zapanjujuće da su tada te zemlje rekle da će je prihvatiti.

Na kraju je ispalo, da zapravo niko iz EFTA nije bio voljan da živi sa prerogativima EEA, kako je pregovarano. Po završetku pregovora o EEA, Austrija, Finska, Švedska, Norveška i Švajcarska su dostavile EU članske izjave. Za ove zemlje, EEA je bio prelazni sporazum. Švajcarski glasači su decembra 1992. odbili EEA, što je dovelo do zamrzavanja njihovog prijema u EU. Razgovori o pridruživanju sa četiri zemlje članice EFTA su bili uspešni, tako da se EEA tada sastojala od EU 25, s jedne strane, i od Norveške, Lihtenštajna i Islanda, s druge strane (norveški glasači su na referendumu opet odbili članstvo u EU).

Naravno, ponuda članstva Švedskoj, Švajcarskoj, Finskoj i Austriji bi bila nezamisliva u uslovima starog hladnog rata. Od 1989, politička podela Evrope na Istok – Zapad se srušila, a zatim i nestala. Ove duboke političke promene, koje su dozvolile Švedskoj, Finskoj i Austriji da se pridruže EU, imale su daleko dramatičnije implikacije za centralne i istočne evropske nacije – tema kojoj se okrećemo.

1.6. Komunistički puzeći neuspeh i spektakularni slom

Podela Evrope na komunistički i kapitalistički blok bila je zacementirana, prilično bukvalno, postavljanjem Berlinskog zida 1961.12 Treba istaći da životni standard na početku nije bio toliko različit, ali je već 1980-ih godina, standard zapadnih Evropljana bio daleko viši od onih u Istočnoj Evropi i SSSR. Prilično jednostavno, Zapadni ekonomski sistemi (slobodna tržišta i rasprostranjen sistem socijalnog blagostanja), u zajedništvu sa političkim sistemom (višepartijska demokratija i sloboda štampe), obezbeđivali su daleko veće beneficije svojim građanima nego oni na Istoku, sa centralizovanom ekonomijom i jednopartijskim sistemom.

Ovaj "puzeći neuspeh" komunizma je ubrzo postao očigledan u centralnim i istočnoevropskim zemljama (CEECs). Ipak, sovjetske vođe su se neprestano sukobljavale oko reformi u CEECs preko konstantnog pritiska i povremenih vojnih intervencija. Neadekvatnost sovjetskog ekonomskog sistema je osamdesetih godina prošlog veka prisilila promene unutar samog SSSR. SSSR je usvojio politiku reformi stidljivog pro–tržišta (perestroika) i politiku iskrenosti (glasnost), koje su uslovile značajne promene na 12 Izvor: Uttp: II community. Webshots.com.


unutrašnjem planu. Istovremeno je smanjeno mešanje u poslove Sovjetskih republika i sovjetskog bloka zemalja.

Što se evropske integracije tiče, promene sovjetske spoljne politike bile su veoma kritične. Prodemokratske sile u CEECs, koje su stalno obarane od strane vojnih sila, konačno su naišle na mali otpor od Moskve kasnih 1980-ih. Prvi prodor bio je juna 1989, kada je poljski radnički pokret, Solidarnost, primorao komunističku Vladu da prihvati slobodne parlamentarne izbore. Komunisti su izgubili izbore i prva demokratska vlada u Sovjetskom bloku je preuzela vlast. Moskva je brzo uspostavila kontakt sa novom poljskom vladom. Moskovski pristup odrešenih ruku poljskim izborima izazvao je lanac događaja tokom sledeće dve godine koji su inicirali promene. Reforme unutar Mađarske komunističke partije izazvale su demokratske izbore, i što je još dramatičnije, Mađarska je otvorila svoje granice prema Austriji. Hiljade istočnih Nemaca je reagovalo na ovo, seljenjem u Zapadnu Nemačku preko Mađarske i Austrije. Serija masovnih protesta protiv komunista suzbijena je u Istočnoj Nemačkoj, ali su ti protesti kulminirali otvaranjem granice između Istočne i Zapadne Nemačke. Već 9. novembra 1989, hiljade građana Istočnog i Zapadnog Berlina je pristiglo na Berlinski Zid sa pijucima i čekićima da poruši taj simbol podeljene Evrope.

Krajem 1989, demokratske snage bile su na vlasti u Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Istočnoj Nemačkoj. Godine 1990. Istočna i Zapadna Nemačka su formirale Ujedinjenu Nemačku, a tri sovjetske republike – Estonija, Latvija i Litvanija – su proglasile nezavisnost od SSSR. Krajem 1991, sam Sovjetski Savez se raspao, stavljajući time konačnu tačku na svoje mešanje u Centralnu i Istočnu Evropu. Evropska unija je reagovala hitro na ovaj geopolitički zemljotres, tako što je obezbeđivala novčanu pomoć i zajmove novoformiranoj demokratiji.


Slika 1.7. Solidarni pokret i pad Berlinskog zida13

1. Ujedinjenje Nemačke, Mastriht i evro. Politički zemljotres izazvan padom zida je takođe doneo bitne promene unutar EU. Sa nestankom Berlinskog zida, ujedinjenje zapadnih i istočnih delova Nemačke je bio sledeći korak, ali ujedinjena Nemačka je bilo mnogo bolje rešenje. Sa 80 miliona građana i 30% proizvodnje u Evropi, Nemačka je postala mnogo veća od Francuske, UK ili Italije. Ovo je stvorilo mnogo bojazni da će se politički balans u EU poremetiti, do malo verovatnog, ali ipak zastrašujućeg, spektra nemačkog militarizma. Mnogi Evropljani, unutar i izvan Nemačke, predosećaju da će Nemačka biti najbolje ujedinjena u konekciji sa velikim povećanjem snaga koje povezuju članove EU.

Likujući zbog svog uspeha o jedinstvenom tržištu, Žak Delor je iskoristio ovaj momenat da predloži radikalno rešenje i povećanje u evropskoj ekonomskoj integraciji: formiranje monetarne unije, korak za koji su mnogi mislili da će konačno dovesti do političke integracije. Ideja je bila ubrzo zaštićena od strane francuskog predsednika Fransoa Miterana i nemačkog kancelara Helmuta Kola. Nakon važnih pregovora, EU se angažovala oko formiranja monetarne unije do 1999, i usvajanja i puštanja u promet jedinstvenog novca do 2002. (Pogledajte 14. poglavlje). Ova obaveza je stvorena Mastriškim ugovorom.

Mastrški ugovor je detaljno obrađen u 14. poglavlju, ali je zbog njegovog značaja važno reći da je ugovor formalno nazvan Ugovor Evropske unije, koji je ostvario najdublji smisao evropske integracije još od Ugovora iz Rima. U dodatku o angažovanju članova u prenošenju nacionalne vrhovne vlasti preko monetarne moći do supernacionalnog tela (Evropske centralne banke), i napuštanje njihovog nacionalnog novca u prometu za evro, Ugovor je:

kreirao EU za potrebe građanstva. Ovo je uključivalo pravo seljenja i življenja u bilo kojoj zemlji EU (Sporazum iz Rima je jedino garantovao pravo rada u bilo kojoj zemlji članici), kao i glasanje na evropskim i lokalnim izborima u bilo kojoj zemlji članici;

odblokirao slobodno kretanje kapitala; ojačao saradnju EU sa neekonomskim oblastima, uključujući obezbeđenje i

odbrambenu politiku kao i zakonske mere, kriminalne aktivnosti i pravdu, sudska civilna pitanja, azil i imigracionu politiku;

brižljivo čuvao princip supsidijarnosti koji je bio namenjen kontroli prenošenja odgovornosti iz zemalja članica na EU;

ojačao moć Evropskog parlamenta preko zakonodavstva EU; uveo socijalno poglavlje koje je proširilo socijalnu dimenziju EU putem

uvođenja polisa zdravstvenog osiguranja i sigurnosti, radnih uslova, jednakih plata i konsultacije zaposlenih.

Bilo je velikih poteškoća oko ratifikacije Mastriškog ugovora. UK je insistiralo na formalnom napuštanju zajedničke valute (ideja je bila da svi članovi moraju da prihvate evro čim vide kriterijum) i socijalnog programa. Čak i pored ovih klauzula, evro-skeptici iz premijerove partije umalo su oborili Konzervativnu vladu Velike Britanije, odnosno premijera John Major-a za vreme trajanja parlamentarnog glasanja o ratifikaciji ugovora u UK. Danski glasači su na referendumu odbili ugovor, ali su preinačili svoju odluku na drugom referendumu, budući da je Danska kažnjena zbog odbijanja jedinstvene valute. Francuski predsednik je stavio ugovor na referendum, očekujući masovnu podršku planovima ugovora. Rezultat je bio: francuski glasovi „da" iznosili su svega 51,4%.

13 Izvor: Polish Maritime Museum i www.berlin-wall.org.


Vrhovni sud Nemačke je proglasio Ugovor protivustavnim, ali je na kraju presuđeno da odgovara nemačkom uređenju. Ugovor je stupio na snagu novembra 1993.

1.7. Spajanje Istočne i Zapadne Evrope

S obzirom na to da je skoro svaka zemlja imala slobodan trgovinski pristup ogromnom tržištu EU, dogovori o slobodnoj trgovini sa EU bili su trgovačka potreba za nedavno stečenu slobodu zemalja Centralne i Istočne Evrope (Central and Eastern European Countries – CEECs). Ipak, njihov strateški cilj je bio članstvo u EU i NATO. Ranijih godina, lideri CEEC su se osećali nesigurno kada je nova situacija postala realna. Ako stvari krenu naopako u Rusiji i gvozdena zavesa padne, svaka zemlja koja je pripadala CEEC želela je da bude sigurna da će zavesa, ovog puta, biti stočno od njene granice.

1. Prvi koraci: Evropski dogovori. Zbog oba geopolitička i ekonomska razloga sve nacije CEECs izrazile su svoju nameru da se priključe Evropskoj uniji. EU je na početku bila protiv toga. Umesto prihvatanja interesa CEEC u članstvo, EU je 1991. godine potpisala Asocijaciju dogovora (Association Agreements), opšte poznatu kao Evropski dogovori, sa Poljskom, Mađarskom i Čehoslovačkom. Evropski Dogovori za ostale zemlje CEEC su usledili tokom vremena. EU je do kraja 1994, imala takve aktivnosti sa Rumunijom, Bugarskom, Albanijom, Estonijom, Latvijom i Litvanijom. Do kraja ranih 1990-ih, EFTA je brzo pregovarala sa svakom zemljom CEEC koja je imala Evropski dogovor sa EU o bilateralnoj slobodnoj trgovini. Neke zemlje CEEC su potpisale trgovačke ugovore između njih samih, ali najvažniji je Ugovor 1991. o slobodnoj trgovini Centralne Evrope, koji je na početku promovisao liberalizaciju trgovine između Čehoslovačke, Mađarske i Poljske. On je kasnije proširen i na ostale zemlje naslednice: Čehoslovačku, Sloveniju, Bugarsku i Rumuniju.

Evropski dogovori su ustanovili bilateralnu slobodnu trgovinu između EU i svake individualne zemlje CEEC. Oni su obavezali EU da ukine tarife i kvantitativna ograničenja do kraja 1994. Bitna zaštita EU je ostala za grupu "osetljivih" industrijskih proizvoda, uključujući i neke vrste tekstila, proizvode od uglja i čelika, i skoro svu agrikulturnu trgovinu. Pored ukidanja tarifa sa mnogih industrijskih dobara, dalji cilj je omogućavanje napretka ka „realizaciji drugih ekonomskih sloboda na kojima je Zajednica i zasnovana“. Usvajanje zakona i običaja EU pomoglo je nacijama CEEC da brže uspostave funkcionisanje tržišne ekonomije nego što bi to same mogle da urade. Evropski dogovori o nuđenju članstva u EU su često stopirani na kratko, suočavajući se sa definisanim ciljem da su mnogi na Zapadu u početku bili usmereni ka članstvu u EU za zemlje CEEC. Na primer, spora akcija Parlamenta država članica EU, značila je da su Evropski dogovori potpisani sa Mađarskom i Poljskom decembra 1991. stupili na snagu tek februara 1994. Većina kašnjenja je bilo zbog prirode ekonomije zemalja CEEC. Zemlje CEEC su bile (a i dalje su) siromašne, gusto naseljene i proizvode poljoprivredne proizvode. Zbog toga što je EU potrošila 80% svog budžeta na farme i siromašne regione, istočno proširenje je viđeno kao pretnja specijalnoj – interesnoj grupi u EU 15.


2. Kopenhagen naspram Kopenhagenu: Od pristupnog kriterijuma 1993. do članstva u EU. EU je zvanično okončala potpunu istočno – zapadnu integraciju, juna 1993. godine. Evropski odbor je odlučio na njihovom vrhu u Kopenhagenu da "udružene zemlje u Centralnoj i Istočnoj Evropi moraju postati članovi Evropske unije". Ovo je bio prvi put da su vođe EU izričito sankcionisale članstvo za zemlje CEEC. Odbor je takođe definisao kriterijum, što je postalo poznato kao Kopenhagenski kriterijum za članstvo u EU, koji je nastavljen da se primenjuje i danas pre pristupanja zemalja kao što su Hrvatska, a potom i Turska, verovatno Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Navodeći konačni dokument Samita, treba istaći:

Članovi zahtevaju da zemlje kandidati ostvare stabilnost institucija garantujući demokratiju, vladavinu zakona, ljudska prava, poštovanje i zaštitu nacionalnih manjina, re-alno fukcionisanje tržišne ekonomije, tako dobro da bi se izborila sa pritiscima konkuren-cije i tržišnim silama unutar Unije. Članstvo obuhvata sposobnost kandidata da preuzmu obaveze članstva, uključujući ciljeve politike, ekonomske i monetarne Unije.

Devet godina kasnije Evropski savet (Savet Evrope) se sastao u Kopenhagenu radi završetka procesa proširenja. Kao predsedničko saopštenje od 12-13. decembra, 2002. go-dine, na sastanku država je zaključeno:

Danas obeležavamo a predsedavajući iznosi i istorijski trenutak u kompletiranju ovog procesa, zaključkom o dostupnim pregovaranjima sa Kiprom, Češkom, Estonijom, Mađarskom, Letonijom, Litvanijom, Maltom, Poljskom, Slovačkom i Slovenijom. Unija gleda da spremno dočeka ove države kao članice od 1.maja 2004. godine. Ovo dostignuće svedoči o zajedničkoj odlučnosti ljudi Evrope da zajedno pristupe Uniji, koja je postala vodeća snaga mira, demokratije, stabilnosti i prosperiteta na našem kontinentu.

1.8. Pripreme za istočno proširenje: Ugovor iz Amsterdama, Ugovor iz Nice i prvi evropski Ustav

S obzirom na to da su lideri EU 15 potvrdili da zemlje CEECs mogu i treba da postanu članice EU, to je istovremeno značilo da institucije EU i procedure moraju biti re-formisane. Posebno je značajna Struktura nacrta za 6 članova koji teško da su iznad veličine petnestorke, dok će nešto između 5 i 6 novoizabranih zemalja zasigurno oslabiti Uniju. Go-dine 1996. EU je počela dogovore nazvane intervladina konferencija (IGC). U žargonu EU, to bi značilo dogovor u Amsterdamu 1997.godine.

1. Ugovor iz Amsterdama: dopunjavanje Mastriškog ugovora. Tokom vremena se postavilo pitanje da li će ambicije glavnih dogovora u Amsterdamu biti veće. IGC nije uspela u postizanju saglasnosti sa reformama glavnih institucija. Ali IGC se nije zaustavila na neuspehu. Tokom promena je postignut dogovor koji je zamišljen kao preuređivanja Mas-triškog ugovora. Najvažnije novine koje je doneo Ugovor iz Amsterdama su:

Uspostavljanje mehanizma „bliže saradnje“ pojedinih članova EU; Uveden je u EU pojam „područje slobode, sigurnosti i pravde“; Pojačana je uloga EU u spoljnoj politici uvođenjem funkcije „Visokog pred-

stavnika za spoljnu politiku“. Predviđena je strategija spoljne politike i mogućnost „konstruk-tivne suzdržanosti“ u donošenju spoljnopolitičkih odluka;

Sporazum iz Šengena o ukidanju graničnih kontrola unutar EU, koji se primenjuje na sve zemlje osim V. Britanije i Irske, koje su izuzete od primene;

Donošenje odluka o pitanjima imigracije i azila;


Proširio je oko 19-ak novih područja donošenja odluka kvalifikovanom većinom. Odgovor na proširenje – saopštenja reformi (podešavanje glasačkih pravila u Savetu min-istara, broju komesara EU, plan evropskog Parlamenta između ostalog) nije sređen. Lideri EU su se složili po pitanju liste reformi koje se moraju rešiti pre proširenja, nazvanog Amster-damski ostatak prošlosti - pa su se stoga i složili oko nove IGC u 2000. godini.

2. Dogovor iz Nice: neuspeli pokušaji reformi institucija EU. Nakon godinu dana pripremanja za IGC 2000. godine, lideri EU su se sastali u francuskom gradu Nici u decem-bru kako bi postigli dogovor koji će prilagoditi evropske institucije predstojećim proširenjima. U četiri sata ujutru, nakon najdužeg samita EU u istoriji, lideri EU su objavili političku saglas-nost na osnovama novog dogovora. Lideri nisu u Nici imali potpisan tekst ispred sebe, pa je politička saglasnost usledila dva meseca nakon pregovaranja. Konačan tekst dogovora pot-pisan je 26. februara 2001. godine, a na snagu je stupio tek nakon drugog referenduma u Irskoj 2002. godine.

Ugovor iz Nice nije bio uspešan, ali je on ipak osigurao nužne institucionalne promene, kako bi se moglo sprovesti proširenje EU. Bez institucionalnih reformi koje su dogovorene u Nici, proširenjem na 10 novih članica došlo bi do institucionalne krize u EU. Stoga je bilo razumljivo da su članice u Nici, često nevoljno, ali ipak, prihvatile neka rešenja, svesne da tako mogu osigurati kakvo-takvo funkcionisanje tela EU nakon proširenja 25 članica. Pod predsedništvom Žaka Širaka (Jacques Chirac) lideri EU su na-jpre napustili većanje i mesece pripremnog posla, a zatim su se brzo povratili i sa malo više nego bržim rešavanjima operativnih poslova i političkim instinktima kojima su se rukovodili, do kasnih sati i usvojili složeniji sistem. Kasnije analize su pokazale da su prav-ila glasanja Ugovora iz Nice bila teža za postupak proširenja EU (pogledajte 3. poglavlje). Uspešnost donošenja odluka EU 15, odnosno EU 25, bila bi veća bez potpunih reformi. Ugovor je takođe promenio snagu velikih nacija.

Slika 1.8. Irsko ,,ne“ Sporazumu iz NiceSinn Féin se suprotstavlja sporazumu u Nici, podržan od velikog broja političkih partija. Irski

glasači su se predomislili, nakon sto je EU obećala rešenja vojnog pitanja

Ugovor iz Nice, koji je stupio na snagu 2003. godine, imao je manje probleme sa reintegracijom, ali ni približno tako mnogo kao Mastriški ugovor. Mada je ugovor po-drazumevao redistribuciju snaga između članova EU, većina glasača je bila ubeđena argu-mentima da je istočno proširenje bilo vredno pažnje. Istočno proširenje bilo bi istorijsko postignuće koje bi bilo prekretnica za sto miliona Evropljana koji su izabrali demokratiju i slobodu trgovine. To bi osiguralo političku i ekonomsku stabilnost u Evropi koja bi verovatno zauvek zakopala poslednje događaje (iz 1945. godine, kojima su obeležene netolerancija, destruktivni nacionalizam i rat). Irski referendum izneo je slogan


„ne glasati“, ali kasnije su svi od 14 članova ratifikovali ugovor, a Irska je dobila brojna obećanja o nezavisnosti. Irski glasači su odobrili dokument na drugom glasanju. Uprkos teškim pregovorima, lideri EU na Samitu u Nici su znali da je sporazum nepotpun i ne-dovršen. Kao deo konačnog političkog dogovora o ugovoru, složili su se da se okrenu novoj IGC 2004. da bi kompletirali proces reformi. Ta deklaracija o budućnosti Unije bi bila suštinska po odlukama:

Preciznije definisanje raspodele odbrambenih snaga EU i njenih čanova; Razjašnjavanje statusa Povelje fundamentalnih prava proklamovanih u Nici; Kreiranje ugovora koji će biti lakši za razumevanje bez, promena njegovog

smisla; Definisanje uloge nacionalnih parlamenata u evropskim institucijama.

Ovo nije spomenuto u delu o potrebama za evropsko uređenje.3. Proširenje 2004. godine i Konstitutivni ugovor. Godinu dana nakon Nice, Savet

Evrope u Lajtenu je usvojio Deklaraciju o budućnosti EU kojom je započet glavni proces ka ratifikaciji novog ugovora. Takvih ugovora je bilo mnogo u prošlosti, u kojima je prego-varano između članova EU u pravcu ka IGC. Po ugledu na teške pregovore u Nici, Savet Evrope je u Lajtenu odlučio da pokuša sa novim metodama. On je predstavljao Kongres budućnosti Evrope, koji je kasnije postao poznat kao Evropski kongres. To je bio skup predstavnika članova državnih vlada, nacionalnih parlamenata, Evropskog parlamenta, komisije i država kandidata. Kako je Lajten deklaracija pretpostavljala konvenciju, to je bilo moguće da se prostudiraju fundamentalna pitanja proširenja koja su se odnosila na budućnost Evrope i definisanje različitih rešenja. Rezultati konvencije su stoga morali biti uzeti kao tačke odstupanja od standarda pregovaranja na IGC.

4. Prvi evropski Ustav. Rasprave započete na Konferenciji u Nici transformisane su u „Deklaraciju o budućnosti Unije“. U tom dokumentu poziva se na široku raspravu na os-novu nekoliko tema:

kako uspostaviti precizniju raspodelu nadležnosti između EU i država članica; kako pojednostaviti odrednice ugovora Unije da bi bile razumljive građanima; redefinisati ulogu nacionalnih parlamenata u funkcionisanju EU; kako poboljšati demokratski legitimitet i transparentnost tela unutar EU i ustanoviti sudbinu proglašene Povelje o ljudskim pravima. Deklaracija iz Leakena, 15. decembar 2001. Deklaracija iz Laeakna sadrži bro-

jna pitanja koja će Kongres verovatno razmatrati. Tako je 56 pitanja grupisano u skladu sa Deklaracijom iz Nice, ali Leaken uključuje i dva kritična analitička pristupa, i to:

Deklaracija podrazumeva priznanje da su reforme u Nici bile nezadovoljavajuće. To podrazumeva pitanja i odgovore kako možemo poboljšati produktivnost u donošenju odluka i radu institucija u Uniji od 30 zemalja članica (bez obzira na činjenicu da je to bio glavni cilj ugovora u Nici). Stoga su se lideri EU složili da su reforme u Nici bile manje-više dovoljne. U suštini oni su tražili da Kongres prihvati reformisanje ugovora iz Nice. (Mnoge od promena ugovora u Nici imale su efekata samo na istočno proširenje).14

Da li će Deklaracija iz Nice doneti promene ili koncept novog Ustava, zavisi od reči koje će se pojaviti u Leaken deklaraciji. Leaken deklaracija nije bila instrukcija Kon-venciji koja je bila sastavljena od 105 članova (predstavnika nacionalnih parlamenata, Evropskog parlamenta, Evropske komisije i nacionalnih vlada) za pisanje novog Ustava, isključivala je tu oblast, budući da je rađena prema Konvenciji za evropske građane. S

14 Izvor: Više o Deklaraciji pogledajte na http: //europa.int.eu. Preporučujemo da koristite pretraživanje kao što je Google, da biste pronašli specifikaciju Deklaracije.


obzirom na to da je bila prihvaćena francuska inicijativa da se započne raditi na izradiprvog ustava EU, Konvencija je dobila zadatak da se rešenja koja se očekuju od nje, oblikuju u pravnoj formi novog ustava EU. Otuda i pitanje, koje će snage i osobine biti zastupljene u Ustavu? Važna pitanja o kojima je Unija raspravljala i vršila kontrolu su fundamentalna prava i obaveze prema svim građanima (i veza između država članica i Unije).

Evropska konvencija od februara 2002. do februara 2003. Radom Evropske konvencije je rukovodio bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten uz asistenciju dva podpredsednika (pogledajte sliku 1.10). Konvencija je počela lagano sa radom i mnoga ranija pitanja i odgovori na njih su ukazivali da konvencija stremi prema pozi-tivnom ishodu. Nacrt Ustava uneo je mnoge i značajne promene u funkcionisanju EU, od ukidanja trostepene strukture Unije, drugačije veličine i sastava pojedinih tela EU, re-forme glasanja i donošenja odluka, do kreiranja novih tela i funkcija na nivou EU, do samog redefinisanja nadležnosti EU u odnosu na članice EU. Bilo kako bilo, 2002. godine predsednik Žiskar d’Esten je pravilno usmeravao konvenciju prema redefinisanju ciljeva. Konvencija o budućnosti Evrope koja je bila nalik Leaken deklaraciji je transformisana u ustav – pisane konvencije. Novi ciljevi su bili, da se lideri država EU i vlade predstave sa potpuno novim ustavom. Od tog momenta stav Konvencije se promenio i države članice EU su počele da postavljaju političare na mesta njenih predstavnika.

Procedura donošenja odluka na Konvenciji uključivala je neglasanje pred-stavnika i nije bilo standardne demokratske procedure. Konvencija je trebalo da usvoji preporuke po konsenzusu koje je Žiskar d’Esten definisao nakon nastanka kon-senzusa. Predstavnici zemalja kandidata su aktivno ucestvovali u debati, ali njihov glas nije priznat u suprotstavljanju koncenzusu sem predstavnika EU 15. Žiskar d’Esten je imao ogromnu kontrolu nad debatom i konačnu kontrolu nad finalnim tekstom. Jedan od profesora političkih nauka, George Tsebelis koji je temeljno studirao proces Konven-cije je primetio da je predsednik Žiskar d’Esten širio autoritet konvencije i oblikovao dokument koji je sačinio. Sa eliminacionim glasovima njemu je odobreno predseda-vanje i rad sa sekretarijatom (samostalno kako bi rezimirao debatu). Sa produženjem koncepata, obezbedio je dosledno mesto zaključaka u debati, koristeći vremenska ograničenja, kao put ograničavanja protivnika u protivljenju i odvajajući ih od svakog mogućeg izvora protivljenja. (Bio je u mogućnosti da oblikuje dokument na veoma us-pešan način). Ovo je jedan od razloga zašto je proces od izuzetne važnosti za problem ratifikacije (Tsebelis 2005. godine).

Slika 1.10. Evropska Konvencija, njen tok i predsedavanje


Predsednicki podijum, debata o pitanjima institucija, januar 2003. god. Sa leve strane, Jean-Luc Dehaene - potpredsednik Belgije, Giuliano Amato - potpredsednik Italije, i Valery Gisard

d’Estaing - predsednik Francuske

Nacrt ustava koji je Žiskar d’Esten predstavio u oktobru 2003. godine je preobliko-van u nacrt koji je predstavljen juna 2003. godine na Savetu Evrope. Lideri EU 15 prihvatili su nacrt kao polaznu tačku za IGC.

Godina Datum Događaj Objašnjenje

1948. 16. april OEEC Formirana organizacija za Evropsku ekonomsku saradnju.

1950. 9. maj Šumanov plan

Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman predložio je formiranje Evropske zajednice za ugalj i čelik. Šuman je bio inspirisan Džen Monetovom vizijom izgrađenje nove Evrope. 9. maj se proslavlja kao Dan Evrope.

1952. 1. januar ECSC Evropska zajednica uglja i čelika je radila 50 godina. Prestala je sa radom 23.07.2002.

1952. 27. maj EDC

Šestorica potpisuje ugovor osnivajući Evropsku odbrambenu zajednicu. Projekat propada, budući da je Francuska nacionalna skupština odbila ugovor 1954.

1953. 9. mart EPC Plan za Evropsku Političku zajednicu (EPC) je publikovan.

1957. 25. mart EEc

Šestorica potpisuju ugovore u Rimu formirajući Evropsku ekonomsku zajednicu (EEC) i Evropska zajednica za atomsku energiju (Evroatom). EEC otpočinje sa radom 01.01.1958.

1959. 21. jul EFTA

Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA) je formirano Stokholmskom konvencijom između: Austrije, Danske, Norveške, Portugalije, Švedske, Švajcarske, i Velike Britanije. EFTA je počela sa radom 03.06.1960.

1962. 1. januar CAP Započinje zajednička poljoprivredna politika.

1968. 1. jul CU završena Carinska unija je kompletna u granicama EEC i zajednička spoljna tarifa je formirana.

1969. 1-2. decembar

Neuspešna monet.

integracija počinje

Na Haškom samitu, lideri EC su se složili da formiraju jedinstveno tržište, da ubrzaju integraciju i da predstave Ekonomsku i Monetarnu uniju 1980.

1972. 22. jul EC-EFTA FTAs

Slobodni trgovinski ugovori (FTAs) su potpisani sa Austrijom, Islandom, Portugalijom, Švedskom i Švajcarskom.

1973. 1. januar Prvo proširenje

Šest postaje devet sa priključenjem Danske, Irske i UK u EC. Sporazumi priključenja su potpisani 22.01.1972. EEC potpisuje slobodni trgovinski ugovor sa Norveškom (maj) i Finskom (oktobar).

1974. 9-10. decembar

Evropski odbor je formalizovan

Pariski samit, lideri EC su se složili da se sastaju regularno kao Evropski odbor.

1978. 6-7. jul EMS jeosnovan

Bremen evropski odbor je osnovao Evropski monetarni sistem (EMS) i Evropski novčanu jednicu.

1981. 1. januar Drugo proši- Grčka se priključila.


renje

1985. 14. jun EC 92 Beli pa-pir

Komisija je predstavila Cockfield Beli papir u st-varanju jedinstvenog tržišta (nacrt za ekonomiste u jedinstvenom Evropskom dokumentu).

1986. 1. januar 3. proširivanje Španija i Portugalija se pridružuju.

1986. 17, 28.februar

Jedinstven evropski dokument je potpisan. Ugovor postignut 1.07.1987.



1990. 1. jul EMU,faza 1 Prva faza Ekonomske i Monetarne unije je počela.

1990. 10 . oktobar

Nemačka se ujedinjuje

Nemačka se ujedinjuje nakon što se bivša Nemačka Demokratska Republika Lander pridružuje EEC.

1991. 1 evropskiugovor

EC potpisuje Evropski dogovor sa Poljskom, Mađarskom i Čehoslovačkom; Evropski ugovori za druge CEECs su potpisani do 1995.

1992. 7. februar Mastriht ugovori

Ugovor Evropske unije je potpisan u Mastrihtu, stvorena je Evropska unija.Ugovor stupa na snagu 01.11.1993, posle teškog procesa odobravanja u Danskoj.

1992. 2. maj EC i EFTA potpisuju izvestan ugovor zasnovan na Evropskoj ekonomskoj zoni (oblasti).

1993. 21-22. junCEECs mogu

priključiti kada je gotov

Lideri EU odlučuju da se zemlje CEECs mogu priključiti Evropskoj uniji kada ispune kriterijume iz Kopenhagena.

1994. 1. januar EMU faza 2 Druga faza početka EMU.

1994. 9-10. decembar Evropski odbor usvaja strategiju za istočno proširenje.

1995. 1. januar 4. proširenje Austrija, Finska i Švedska priključile su se Evropskoj uniji.

1997. 2. oktobar Ugovor izAmsterdama

Sporazum iz Amsterdama je potpisan; stupa na snagu 01.06.1999.

1998. 1-2. maj EvroLideri EU odlučuju da se pridruži 11 zemalja evrozone (Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Irska, Italija, Luksemburg, Norveška, Portuglija i Španija)

1998. 1. jun ECB Formirana je Evropska centralna banka.

1999. 1. januar EMU faza 3Evro postaje jedini novac u prometu unutar njegove sopstvene sredine, jedino je elektronski novac bio u prometu do januara 2002. godine.

2000. 7-9. decembar Ugovor iz Nice

Ugovor iz Nice je potpisan, stupa na snagu 01.02.2003. posle teškog procesa odobravanja u Irskoj.

2002. 1. januar evro gotovina Evro note i kovani novac su u opticaju.

2002. Februar Evropska konvencija

Prema Laeken deklaraciji (15.12.2001), Konvencija počinje.

2003. 20. jun Nacrt uređenja Evropski lideri prihvataju Žiskar Destenov nacrt uređenja – ustav kao početnu tačku za IGC.

2003. Oktobar Ustavni IGC IGC počinje pod italijanskim predstavništvom.

2003. 13. decembar Nacrt ugovora Evropski savet ne usvaja italijanske nacrte ugovora;

ICG nastavlja da funkcioniše.

2004. 1. maj Istočno proširivanje

Deset novih članova se priključilo (Poljska, Mađarska, Slovačka, Češka, Slovenija, Estonija, Litvanija, Latvija, Malta i Kipar).

2004. 18. jun Ustavni ugovor je potpisan

Zvaničnici vlade Evropske unije potpisuju Ustavni ugovor Ratifikacija počinje.



2005. 30. maj Francuska odbija Ustav

Rezultati francuskog referenduma: 55% “ne”, sa 69% učešća.

2005. 1. jun Holandija odbija Ustav

62% holandskih birača odbilo ustav, glasalo je 63%.

2005. 17. jun Ratifikacija odložena

Članice odlučuju da li će nastaviti sa procesom ratifikacije.

2007. 1. januar II Istočnoproširenje Bugarska i Rumunija se pridružile EU.

Tabela 1.4. Hronološki razvoj Evropske unije od 1948. do 2008.15

REZIME

Nemoguće je rezimirati 50 godina evropskih integracija u par bitnih paragrafa. Bilo kako bilo, moguće je suštinu glavnih događaja rezimirati onoliko koliko ekonomija evropskih integracija ima veze sa tim.

Evropske integracije su oduvek vođene političkim faktorima, rangiranih od želja do upo-zorenja na novi Evropski rat, od želja da se dele plodovi integracija sa novim demokratskim državama u centralnoj i istočnoj Evropi. Stoga, dalji ciljevi koji su uvek bili politički, znače da su uvek bili i ekonomski.

Zabeležena su tri velika rasta u ekonomiji evropskih integracija: Formiranje Evropske unije od 1958. do 1968. godine i eliminisanje tarifa i kvota i

drugih barijera u intra-evro trgovini; Program formiranja jedinstvenog tržišta, izgrađenog između 1968. i 1992. (mada se

svi započeti elementi i danas ugrađuju), eleminisanje mnogih novčanih necenovnih barijera i liber-alizacija kapitalnih tokova unutar EU;

Ekonomska i monetarna Unija čine zajedno monetarni sistem većine članica EU. Kada se stekao utisak o sve dubljim evropskim integracijama podstaknutim usvajan-

jem prvog Ustava, počela je ponovo drama sa ratifikacijama. Sve veći broj država pribegava rati-fikaciji, što će zasigurno produžiti postupak stupanja Ustava na snagu, ako ne i zaustaviti integraci-jski postupak na neko vreme. Ovaj osećaj je često puta praćen osećajem građana da se sve veće cen-tralizacije odlučivanja odvijaju van vlastite države.

Svaki od koraka označava određeni vid integracije - naročito običajne procedure Unije i program jedinstvenog tržišta, odnosno diskriminacije efekata reakcija članova. Razbijanjem jednog od domino efekata, lanac reakcija vodi do pada svih domino efekata, budući da su diskriminirajući efekti integracija EU stvorili moćnu gravitacionu silu koja progresivno vuče napred sve stavove EU. Ako je ovde lekcija koju ćemo izvući za buduće odluke, onda je to, da je proširenje 2004. godine verovatno i najveće povećanje proevropskog članstva, odnosno Istoka i Zapada.

Međutim, iako se Eu danas, zbog svih novijih događaja untar nje same i izvan nje, nalazi na velikoj i značajnoj prekretnici ipak u dogledno vreme, bez obzira na svetsku finansi-jsku krizu koja je pogodila i EU, još uvek nema mesta nikakvom ozbiljnijem pesimizmu u pogledu budućnosti EU. Na osnovu kratkog istorijskog preseka vidljivo je da je reč o duboko ukorenjenom i vrlo vitalnom projektu koji nema i teško da će uskoro dobiti ozbiljniju alterna-tivu u Evropi.

15 Izvori: Ova hronologija je bazirana na odličnom i kratkom hronološkom sajtu za finsko predsedavanje 1999. EU (http://presidency.finland.fi/doc/eu/eu_5chro.htm), i veoma detaljna hronologija sa sajta Evropske komisije (http://europa.eu.int/abc/history/index_en.htm).

http://presidency.finland.fi/doc/eu/eu_5chro.htm

Documents

EU Pog 1