54 PEČAT 01/2008

FELJTON FELJTON FELJTON

FELJTON

PEČAT 01/2008 55

Piše MILORAD VUČELIĆ

Slobodan Milošević je pored oboža-vanja i poštovanja doživeo i broj-ne uvrede, klevete i laži. Mnoge od

njih postali su stereotipi i skoro opšta mesta. Na takvim predrasudama mnogi, danas „uvaženi intelektualci“, izgradili su uticajne pozicije želeći da budu prvi koji će objasniti te „fenomene“, smešne isto koliko i oni sami i njihove teorije. Političare koji su svoj identitet izgradili jedino u borbi „protiv“ Miloševića, ne želim ni da spominjem. Svetske medije koji su od Miloševića stvorili predstavu zlikovca, knjižim pod diktat političkih neprijatelja.

Dakle, nemam potrebu da raskrinka-vam Miloševićeve „tumače i znalce“. Ni pamet ni vrlina nisu toliko zarazni kao glupost. Nemam potrebu da ga branim. Nisu sva prijateljstva ni logična ni raz-govetna, a mene je često u životu prija-teljska odanost dovodila do različitih, često nespojivih ljudi i događaja. Pošto se meni lično često pripisivalo, uz kiće-nje i mistifikovanje, i ono što ne zaslu-žujem, a sa druge strane prećutkivalo ili izbegavalo ono što se slutilo da znam, odlučio sam da u ovim tekstovima, kroz neke vinjete proživljenih situaci-ja, dam svoj doprinos istini i valjanom razumevanju određenih perioda, ljudi i pojava koji su utkani u duboke stere-otipe o Slobodanu Miloševiću.

Možda će neki ljudi otkloniti određe-ne zablude u koje su verovali, a možda

se i postideti zbog onih koji su ih njima zatrovali.

Jedna od priča koja se pretvorila u stereotip jeste i ona o tome kako sam ja 1997. godine, zajedno sa tadašnjim šefom Državne bezbednosti Srbije Jovicom Stanišićem, odveo Zorana Đinđića na “kanabe” kod Slobodana Miloševića.

Zoran Đinđić i ja često smo se viđa-li, sve od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, kada smo se i upoznali. On je tada sarađivao sa Studentskim kulturnim centrom u kojem sam bio jedan od rukovodilaca. To prijateljstvo trajalo je veoma dugo i pre pomenutih šetnji iz 1996/97. Ali o tome nekom drugom prilikom.

Tačno je, tih dana, za vreme protes-tnih šetnji, viđali smo se veoma često, gotovo svaki drugi dan. I ti susreti nisu uopšte bili tajni, jer se, primera radi, on jedne večeri u svom stanu na Student-skom trgu, a u mom društvu, na čemu je izričito insistirao, sreo sa Miroljubom Labusom i Miodragom Perišićem, tada najvišim funkcionerima Demokratske stranke. Imam potrebu da kažem da je pokojni Mile Perišić bio moj veliki prijatelj i kum, a blisko smo sarađivali u zvezdanim trenucima “Književnih novina”, čiji je on bio glavni urednik.

U to vreme Zoran Đinđić se nije sa-stajao sa Jovicom Stanišićem, ako izuz-

FELJTON FELJTON

foTo

: AfP

Postoje mnoge predrasude o Slobodanu Miloševiću na kojima su mnogi današnji politički lideri izgradili uticajne pozicije. Jedna od njih jeste i ona o tome kako sam 1997. odveo Zorana Đinđića na “kanabe” kod Miloševića. Šta se zapravo dogodilo, i kakvi su uistinu bili odnosi između Đinđića i Miloševića

Slobodan Milošević

Neispričanapriča

56 PEČAT 01/2008

Milošević je, želeći da stvori jaku opozici-ju, pomogao Đinđiću da postane nosilac liste DS i da 1993. njegova stranka posti-gne dobar rezultat

Miloševićem, stoga nisam ni-koga ni mogao voditi na “ka-nabe” kod njega.

U pitanju je nešto sasvim drugo. Jedne večeri, dok su trajale “protestne šetnje”, do-govorili smo porodičnu veče-ru u Zoranovom stanu. Pošto smo se Zoran i ja malo izdvo-jili, upitao me je šta mislim o tome da se on sretne sa Miloše-vićem. Rekao sam mu da bi to, po mom mišljenju, bilo dobro, ali da bi po njega, ukoliko se sazna, imalo veoma neprijat-ne posledice, pogotovo zbog toga što ima vrlo nepouzdane i prilično nerazumne partnere u demonstracijama koje su se tada svake večeri odvijale. “Baš me briga, pa nisam ja nikakav fundamentalista da bežim od razgovora”, rekao je. Prema njegovim rečima, do susreta dolazi posredstvom Sloboda-novog brata Bore Miloševića i neke Zoranove aktivistkinje iz apotekarskih krugova.

Jovica Stanišić nije znao za ovaj sastanak i bio je prilično iznenađen kada se suočio sa tim saznanjem.

Zoran je nakon toga izašao iz stana, otišao na ovaj sastanak, i vratio se kući veoma brzo. Za-držao se nešto više od jednog časa. Kada se vratio, rekao mi

je da je sastanak bio beznačajan: “Video sam jednog umornog i pomalo ostarelog čoveka. Bio je u džemperu i tvrdio mi da je na ulici samo nekoliko stotina demon-stranata, da to nema nikakvu naročitu perspektivu i da će se sve to verovatno samo od sebe raspasti. Upitao me je i šta je cilj tih šetnji i dokle mislimo to da ra-dimo, vidi li neko od nas kraj protesta.

Rekao mi je i da sam pronašao “jako” društvo. I uopšte da sve to nema nekog naročitog smisla. Ništa nije predlagao, ništa tražio, bio je to potpuno nevažan susret, tek da se vidimo... Imam utisak da je izgubio kontakt sa stvarnošću i da živi u nekom svom svetu”. Zoran je još dodao da mu je kapiju u Užičkoj 14 otvorio neki profesor za kojeg je on mi-slio da je verovatno drugar ili prijatelj Mirjane Marković, te je zaključio da ni Milošević ne želi da se za ovaj susret javno sazna.

Dogovorili smo se da Zoranov susret sa Miloševićeom čuvamo kao tajnu. Izvesno vreme posle toga Zoran mi je rekao da je susret sa Miloševićem, prilikom jednog putovanja, pomenuo Vesni Pešić. Taj susret tada nije imao nikakvih posledica na dalje odvijanje “šetnji”, ili na Đinđićevo ponašanje, niti je iz tog viđenja proistekao bilo kakav dogovor koji bi bio na štetu tadašnjeg dela opozicije. O svemu tome može se govoriti tek u vreme izbora Đinđića za gradonačelnika Beograda.

Zoran Đinđić se, kao što sam posve-dočio, sastajao sa Slobodanom Milo-ševićem, ali su ti susreti bili naročito značajni pred parlamentarne izbore 1993. godine. Veoma sam često Mi-loševića, i to ne samo ja, ubeđivao u to da je Srbiji neophodno da dobije snažnu i respektabilnu opoziciju, ili bar jednu jaku opozicionu stranku s kojom bi SPS mogla praviti koaliciju i valjano vladati. Milošević se u principu s tim slagao, sam je to i uviđao, a i da-vao brojne razloge za takvu strategiju. Bivao je podozriv samo ukoliko je neko insistirao baš na nekoj od stranaka ili na nekoj ličnosti tražeći uvek privatni mo-tiv kod onoga koji mu nešto predlaže. Međutim, to je više bio deo njegovog uobičajenog stila i načina vladanja.

Rukovođen pomenutim razlozima, kao i snagom i potencijalom stranaka, ali i traženjem samih lidera nekih par-tija, on je prihvatao kontakte. Tako je bilo i sa Dragoljubom Mićunovićem. Prilikom jednog njihovog susreta bilo je razgovora i o borbi za primat u DS.

Slobodan Milošević nikada se nije plašio svog naroda

FELJTON

memo tri večeri za vreme Svetog Jovana 1997. godine, i to kod mene na slavi. Ali, tada se okupilo veliko društvo, reč je o širem krugu ljudi, a najveći broj njih i danas dolazi kod mene na slavu. O toj slavi ispredale su se razne priče i misti� kacije, a bez nekih posebnih ra-zloga, jer se kod mene niko nikada ni o čemu nije dogovarao nego su se, uz uva-žavanje povoda kojim smo se okupljali, samo vodili razgovori, istina veoma za-nimljivi, ponekad čak i burni.

U svakom slučaju, od kraja avgusta l995, pa sve do februara 1997. godine nisam se nijednom video, niti na bilo koji način kontaktirao sa Slobodanom

kao i snagom i potencijalom stranaka, ali i traženjem samih lidera nekih par-tija, on je prihvatao kontakte. Tako je bilo i sa Dragoljubom Mićunovićem. Prilikom jednog njihovog susreta bilo je razgovora i o borbi za primat u DS.

VUK, LISICA, VEVERICAU vreme “šetnji” 1996/97. Drašković je često govorio da je konačno napravljena dobra kombinacija koju čine “vuk, lisica i veverica”. Veverica je bila Vesna Pešić, lisica Zoran Đinđić, a vuk, naravno, on.

PEČAT 01/2008 57

Mićunović je ukazao na Zorana Đinđića kao najozbiljnijeg i naj-nervoznijeg pretendenta. Složi-li su se da je za Zorana prerano da vodi stranku, ako mu uopšte i pripada uloga vođe. Đinđić je saznao za ovaj susret, iako Mi-ćunović o tome nije obavestio funkcionere stranke. Saznao je to verovatno iz krugova brojnih intelektualaca i akademika koji su u to vreme bili u bliskim od-nosima sa Miloševićem, a neki od njih znali su se i sa Zoranom Đinđićem. Prema sopstvenom priznanju, a tu se poklapaju i Miloševićeva i Đinđićeva ver-zija ovog razgovora, Milošević mu je ispričao sadržinu susreta s Mićunovićem. Složili su se da DS pod Mićunovićem vo-đstvom nema neku naročitu perspektivu i da bi trebalo da Đinđić preuzme primat i vodi izbornu kampanju.

Takođe su se složili da ne tre-ba vršiti nikakvu dramatičnu smenu na vrhu stranke, nego da to treba učiniti ukoliko se na izborima postigne značajan uspeh. Milošević mu je obećao podršku iz koje bi mogla da pro-istekne i koaliciona saradnja.

Ubrzo posle ovog sastanka, na jednom od naših gotovo svakod-nevnih viđenja, Milošević mi je rekao: “Vidi, Milorade, bio mi je tu jedan tvoj veliki prijatelj i znam da ćeš se obradovati što treba da mu pomogneš i da ti to neće biti teško. A ti bi mu, inače, ionako pomogao”. Pošto sam rekao da ne

znam o čemu je reč, a znajući za njegovu poslovičnu sumnjičavost, čak i kad za to nije imao nikakvih razloga, usledilo je objašnjenje: “Stalno mi probijaš uši o po-trebi neke jake opozicione partije s kojom bi mogli da pravimo koaliciju. I evo, bio mi je tu Đinđić. Mislim da od njega mož-da može biti nešto, pa mu ti malo pomozi preko televizije, i inače, i nađi neku meru, pa da vidimo...”. Na moje pitanje šta to konkretno znači, odgovorio je tako da sam razabrao da su se dogovorili da Zo-ran bude nosilac liste DS i da se njego-vom štabu dozvoli da u predizbornim terminima i u minutaži, koja im inače pripada, sam snima i montira svoje pri-loge i predizborne skupove.

Ovo ekskluzivno pravo na državnoj televiziji Đinđićev štab znalački je ko-ristio. Skupovi na kojima je bilo stoti-nak ljudi izgledali su kao veliki mitinzi, a posete nekim pijacama pretvarale su

se u Vudstok ili najveće vašare u Srbiji. Da ne bude zabune, bila je to kampanja koja je išla pod slo-ganom “Pošteno”. DS je osvojio umesto dotadašnjih šest, čak 29 poslanika .Zasluge za to prisvajali su mnogi, tako da se i dan-danas o tome vode sporovi. I neka, ali pro-sto nije pravično da se zaboravlja i previđa da veliki deo zasluga za ovakav rezultat pripada upravo – Slobodanu Miloševiću.

Zasluge, svakako, treba pripisa-ti i TV “Politici” koja je bila upre-gnuta u pogon Đinđića i DS-a. Pomogli su i piratski filmovi holivudske produkcije koji su na ovoj stanici bili emitovani sa zna-kom DS-a. U pomoć je priskočio i Studio B koji je bio potpuno u vlasti opozicije, mada je najviše, što je bilo očigledno, bio u funk-ciji SPO-a i Vuka Draškovića.

Naravno, Milošević je, kao i nje-govi tada bliski saradnici, i te kako vodio računa o svojoj stranci i tada nije činio ništa na njenu štetu. Na-protiv. U toj političko- medijskoj demokratskoj utakmici, na izbo-rima 1993. godine, Socijalistička partija Srbije ostvarila je svoj naj-bolji rezultat (u proporcionalnom sistemu izbora) i osvojila 123 po-slanička mesta.

Zoran se posle žalio što je u samoj završnici kampanje počeo malo jače da napada Miloševića,

a ne samo njegove saradnike i SPS, jer bi bez toga, kako je rekao, „ostvario još bolji rezultat“. Rekao mi je da je na to bio prinuđen pritiskom svojih stranač-kih kolega jer je, prema njegovim reči-ma, mnogima od njih više bilo stalo do antimiloševićevskog pedigrea nego do glasova birača i poslaničkih mesta.

Ubrzo posle izbora došlo je do sme-ne dotadašnjeg predsednika DS-a Dragoljuba Mićunovića.Vladavinu Demokratskom strankom preuzeo je Zoran Đinđić. Počeli su razgovo-ri o mogućnostima kolacione vlade. nastavlja se

U sledećem broju:Neuspešni pregovori oko formiranja Vlade, izbor za gradonačelnika Beogra-da i Miloševićev odnos prema politič-koj propagandni

Zoran Đinđić je uvi-deo da bi na izborima 1993. DS ostvarila još

bolji rezultat da nije napadao Miloševića

FELJTON

bi mogli da pravimo koaliciju. I evo, bio mi je tu Đinđić. Mislim da od njega mož-da može biti nešto, pa mu ti malo pomozi preko televizije, i inače, i nađi neku meru, pa da vidimo...konkretno znači, odgovorio je tako da sam razabrao da su se dogovorili da Zo-ran bude nosilac liste DS i da se njego-vom štabu dozvoli da u predizbornim terminima i u minutaži, koja im inače pripada, sam snima i montira svoje pri-loge i predizborne skupove.

televiziji Đinđićev štab znalački je ko-ristio. Skupovi na kojima je bilo stoti-nak ljudi izgledali su kao veliki mitinzi, a posete nekim pijacama pretvarale su

FUDBALSKA MAFIJAOd svih besmislenih napada na Slobodana Miloševića ubedljivo je, bar zasad, najapsurdniji onaj koji je iz-vršen protekle nedelje. Naime, plasirana je informa-cija kako se Milošević, navodno, bavio i fudbalskim transferima i da je od transfera Dejana Stankovića “uzeo 15 miliona maraka”! Svako ko je išta znao o Miloševiću, svako ko ga je bar letimično, a pogotovo bliže poznavao, zna da je on veoma retko pratio sport, i to uglavnom samo ona sportska događanja koja su se odnosila na takmičenja reprezentacije. Kada je o fudbalu reč, izvesno je da je znao za Stjepana Bobe-ka i Rajka Mitića, a njegovo poznavanje završavalo se na Milošu Milutinoviću, Šekularcu i Džajiću. Za Dekija Stankovića, sasvim izvesno, nikada nije čuo, a još manje je znao za koji tim igra i da li je taj tim iz Srbije ili inostranstva.