Jean-Jacques Rousseau (28

Jean-Jacques Rousseau(28.6.1712. -2.7.1778.) jevajcarskifilozof, knjievnik i politiki teoretiar koji je imao ogroman uticaj na razvoj politike misli u 18, 19. i 20. vijeku. Iako je nominalno pripadaoprosvjetiteljskompokretu, smatra se prvim predstavnikom romantizmau knjievnosti i popularnoj kulturi.

Njegovo djeloDrutveni ugovorje posluilo kao inspiracija zafrancusku revoluciju, a njegove teze e poslije biti temelj razliitih ideologija kao to sunacionalizam,socijalizam ikomunizam.

Zbog svog ustrog zalaganja za povratak prirodi i idealiziranja pred-civilizacijske prolosti , Rousseau se smatra idejnim praocem pokreta za zatitu okoline.

Biografija:Preivjevi nesretno djetinjstvo bjei iz roditeljskog doma gospoi de Warens koja ga obraa nakatolicizami kao pomajka, prijateljica i ljubavnica vri dugi niz godina na njega snaan utjecaj. Od tada pa sve do smrti Rousseau e imatiivotpun obrata te rastrgan proturjenostima izmeu snova i stvarnosti i koji je pri kraju zamraen jakom razdraljivou i neurotikim privienjima.

Rousseau se kao egrt, lakej, nastavnikglazbe, prepisivanotai kuni uitelj, uvijek djetinjski plah i voen zakonima srca muno se probijao kroz svoje doba luksuza, galantnih i upljih salonskih konverzacija, vlasulja i drutvenog parazitima. Godine1742.upoznaje u ParizuDiderotai drugeenciklopediste, ali se ubrzo s njima razilazi. U svom prvom djeluDiscours sur les arts et les sciencesdaje 1749.godine negativan odgovor na nagradno pitanje dionske akademije o tome da li znanost i umjetnost pridonose poboljanjumorala. Taj je spis otkrie za Pariz i Rousseau preko noi postaje slavan.

Njegova su djela izazvala bijes slubene Francuskete pariki sud izdaje nalog za njihovo spaljivanje i Rousseaovo hapenje. Bjeei pred progonima i patei od unutarnjih moralnih kriza Rousseau postaje bolesnik koji sumnja u sve pa i u svoje najintimnije prijatelje. Na Humeov poziv odlazi uEngleskui tamo pie est knjiga. Praen manijom proganjanja vraa se u Francusku i dovrava posljednje djeloReveries du promeneur solitaire, u kojem se oituju i neki znakoviizofrenije. Samotni bolesnik nedugo zatim umire premoren fiktivnim i stvarnim progonima. Preminuo je2. srpnjau mjestuErmenvilleu blizini Pariza.

FilozofijaZanimljiva su njegovafilozofskastajalita pa ta je takoovjek, po Rousseau, odprirodedobar i nije poinio nikakav istonigrijehve ga je pokvarilacivilizacijaikultura. Po njemu sav napredakznanosti,umjetnosti,tehnikeiprivredeznai gubitak izvorne ljudskosti, zdrave prirodnesreeiharmonije. Nevino samoljublje pretvara se pod utjecajemrazumauegoizam, a pretjerana putenost, slabljenje karaktera i pokvarenost obiaja posljedica su razvijanja umjetnosti. Privatno vlasnitvo podijelilo je ljude na bogate i siromane, a vlast na jake i slabe: Prvi koji je doao na zamisao da ogradi komad zemljita i da kae: "Ovo je moje" i koji je uz to naao dovoljno naivne ljude da mu to povjeruju bio je pravi osniva graanskog drutva. Koliko bizloina,ratovaiubojstava, koliko nevolja i strahota utedio ljudskom rodu onaj koji bi tada, iupavi oznake i zatrpavi jarak, viknuo svojim blinjima: "Ne sluajte tu varalicu, propali ste ako zaboravite da zemaljski plodovi pripadaju svima, a zemlja nikome!".ovjek je roen slobodan, a ipak svugdje je u okovima! - u toj je poetnoj reenici u djelu Drutveni ugovor sadran i Rousseauovpolitikikredo: stvaranje suverene i slobodne graanskedraveu kojoj opa volja (volont gnral - koja, meutim nije identina s voljom svih - volont de tous) mora postati izvorom i temeljem svakog prava. Budui da znanost i kultura raaju mnog zla i izopauju karaktere potrebno je uvesti to prirodniji odgoj. Svojom idejom slobode kao supstance ovjeka, spontanitetom uma i preferiranjem paskvalovskelogique de coeuron je ne samo neposredno utjecao naKanta,SchilleraiGteave i trajno nadahnuo romantinu literaturu i oduevljavao revolucionarne sanjare18.pa i19. stoljea.Rusoovo shvatanje prirodnog stanja i porekla nejednakostiShvatanje prirodnog stanja i nejednakosti meu ljudima an-ak Ruso podrobno izlae u svom delu O poreklu i osnovama nejednakosti meu ljudima (Discours sur lorigine et les fondements de lingalit parmi les hommes) iz 1754. godine. Ovo delo s jedne strane predstavlja Rusoov odgovor na drutvenu nejednakost koja je nuno nastajala kao plod socijalizovanja, razvoja razuma i obrazovanja oveka, a s druge strane predstavlja revolt jednog otuenog filozofa koji ali za prirodnim stanjem, koje za razliku odHobsa(koji prirodno stanje smatra ratom svih protiv sviju i u kom vlada naelohomo homini lupus est) smatraonajzgodnijim za mir i najpodobnijim za oveanstvo. Problem dihotomije priroda/drutvo zauzima posebno mesto u Rusoovom uenju, i on ga reava pripisujui prvoj kategoriji ulogu tvorca iskonske ljudske vrednosti olienoj u prirodnom oveku, dok drugu kritikuje kao regresivnu i destruktivnu po ljudski rod.

Prirodno stanje

O, ovee, sluaj me, ma gde si i ma ta mislio. Evo tvoje povesti, kako sam je proitao, ako se ne varam, ali ne iz knjiga tvojih blinjih, koje znaju samo za la, ve iz prirode koja govori samo istinu. Sve to od nje potie, istinito je, a ako bude ega lanog, pripii ga meni, koji sam to nehotice uinio. Govoriu o drevnom dobu. Kako si se otada izmenio! Opisau, takorei, ivot tvoje vrste na osnovu osobina koje si stekao, a koje su tvoje navike i vaspitanje uspele da izopae, ali ne i da zbriu. Potrai doba u kom bi eleo da je sad tvoja vrsta! Nezadovoljan sadanjim stanjem iz razloga koji tvojim nesrenim sledbenicima nagovetavaju jos vea nezadovoljstva, moda bi hteo da se vrati! Takva bi tenja sluila na ast tvojim precima, savremenici bi je osudili, a strah bi obuzeo one koji bi po nesrei morali da ive s tobom. . . Ruso

Dakle, u reima an-aka Rusoa dominira jak kult prirode i prirodnog oveka, pod kojim on podrazumeva divljaka koji ne ume da govori, koji nema krov nad glavom, koji ne tei drugim ljudima, koji nije optereen time da bude najjai, najpametniji, najbogatiji, ve mu je glavni ideal i zvezda vodiljaivot, kao takav, odnosno, prosto preivljavanje, ali to je bitno, u slobodarskim uslovima. Drugim reima, Ruso prirodno stanje opisuje kao stanje predistorije, apsolutnejednakostii apsolutneslobode, gde su ljudi lieni bilo kakvih sukoba, kritikujui ujednoHobsakoji smatra da su ljudi u prirodnom stanju uvek u stanju rata, i da neprestano strepe za sopstveni ivot. Glavni uzrok za izlazak iz istog prirodnog stanja u kome su ljudi iveli slobodno, Ruso vidi u napredovanju ljudskog razuma i socijalizovanju oveka, i postavlja otvoreno pitanje: da li prividni civilizacijski napredak znai i dobit za ljudsku vrstu, ili je naprotiv, taj civilizacijsko-tehnoloki drutveni progres u stvari regres, sa stanovita iste ljudske jedinke? Svakako da je Ruso smatrao da je drutvo osakatilo oveka i nanelo mu neizleivumoralnu ranu, a da bi to i potkrepio, on pokuava da definie prirodnog oveka u pravom smislu te rei, dakle ne nekakvog drutvenog produkta koji je oblikovan socijalnim faktorima, ve radikalno prirodnog izoptenika od bilo kakvih drutvenih uticaja. Naime, Ruso posmatra oveka aristotelovski, kao zoon politikona, kao drutvenu ivotinju, ali kao da naglaava tu ivotinjsku stranu oveka, pa kae:Svaka ivotinja neto misli, poto raspolae ulima, i te svoje misli i povezuje do izvesne mere, a ovek se od nje razlikuje samo po stepenu u kome to ini, dok na drugom mestu kae da jeovek koji razmilja iskvarena ivotinja. Ruso ovakvim stavom, praktino, ne razlikuje formalno oveka i ivotinju, ve samo sadrinski, i umanjuje znaaj i mo intelekta i znanja, koje su veliali raniji prosvetitelji, davajui im gotovo beskonane mogunosti. Ono to je krasilo prirodnog oveka, i time ga razlikovalo od ivotinje, bila je njegova sposobnost dapredvia, kao i da seusavrava.Kako su mu najvee neprijatelje predstavljali divlje zveri i prirodne nepogode, on poinje da stvara prva oruja i orua, poinje da se bavi zemljoradnjom i da projektuje svoje postupke, pa time poinje ovekov nepovratni proces ovladavanja prirodom, koji Ruso smatra potpuno nepotrebnim i destruktivnim po oveka, jer smatra da oveku nije potrebno nista vie nego to je prirodni ovek imao. irenjem ljudske vrste i eim dodirom meu ljudima, ovek je osetio potrebu sa sporazumevanjem, i poeo je da artikulie glasove, koji su vremenom, uz dogovor na nivou vrste, prerasli u govor. Govorom je kasnije uspevao da materijalizuje apstraktne misli, koje se nisu ticale onoga to je neposredno video, ve onoga o emu je mislio. Kako je eldon Volin objasnio:U prirodnom stanju ovek je iveo u miru sa sobom, jer se ivot svodio na osnovnu potrebu preivljavanja. Civilizovan ovek, naprotiv, beskrajno je iskomplikovao ivot. Kao stvorenje koga je dutvo uinilo racionalnim, i obdarilo imaginacijom, on ove tekovine koristi da upropasti svoje stanje. Uklet je sposobnosu da zamilja nove potrebe.Napredovanjem oveka na individualnom razumskom planu, paradoksalno, ljudska vrsta je nazadovala, odaljavajui se od prirodnog stanja, pa Ruso kae da jeprvi ovek koji je sebi nainio odelo i kuu time dao sebi gotovo nepotrebne stvari. Dakle, Ruso nije bio preterani optimista u pogledu mogunosti i korisnosti ovekovog intelekta, ali je zato pripisao oveku jednu prirodnu vrlinu, koja je usaena u ovekovoj prirodi, nevezano za njegovu drutvenu pripadnost. To jemilosre, antipodrazumu, osobina koja ima za cilj da bude konica ovekovoj racionalnoj i egoistinoj strani, koju su u prvi plan isticali liberali. Meutim, ini se da je Ruso ispoljio preterani pesimizam prema savremenom oveku, kada je govorio o tome da se milosre ne javlja na individualnom planu savremenog oveka koji je egoistian, ve samo kada preti opasnost po celo drutvo. Takoe, diskutabilna je i Rusoova tvrdnja da u prirodnom stanjusvaki ovek ostaje slobodan i zakon jaeg nema vrednost,kao i da u prirodnom stanju vlada apsolutna jednakost i nepostojanje sukoba interesa, imajui u vidu da se i meu zivotinjama neplanski raa prirodna hijerarhija na ijem je elu najjaa i najsposobnija ivotinja. Malo je verovatno da je Rusoov prirodni ovek u tolikoj meri bio milosrdan prema drugim ljudima, jer Ruso zanemaruje da su se ljudi u prirodnom stanju mogli ubijati, ne zbog egoizma, nedostatka milosra, nejednakosti ili iz koristi, ve iz oseaja straha od nepoznatog. Mada, injenica je da Ruso ima pravo kad kae da je glavni izvor sukoba interesa i nejednakosti meu ljudima nastao kada je ovek ogradio pare zemlje, nazvavi ga svojim, kao i da je nejednakost drastino manja u prirodnom stanju nego u drutvu.

Poreklo nejednakosti

Prvi koji je ogradio zemljite i rekao: Ovo je moje!, naiavi na prostodune ljude koji su mu poverovali, u stvari je osniva obrazovanog drutva. Koliko li bi spreio zloina, ubistava i ratova, od kolike li bi bede i strahote potedeo ljudski rod onaj koji bi poupao koplje i zatrpao jarak, dovikujui blinjima: Ne verujte varalici! Propaete ako smetnete s uma da plodovi pripadaju svakom i da zemlja nije niija. . . Ruso

Dakle, glavni izvor sukoba inejednakostimeu ljudima je, po miljenju Rusoa,svojina, ovekov autonomni prostor koji je u njemu probudio ono racionalno i egoistino, kategorija koja je jednog oveka uinila dominantnim nad drugim. U poetku se svojina ticala porodice, kao primarne drutvene zajednice, meutim, zbog obilatosti resursa, a retke naseljenosti, nije dolazilo do sukoba. ivot na istom stanitu i u okviru mikrodrutva porodice, stvorio je branu i oinsku ljubav. U okviru porodice su prvi put poeli da se kristaliu odnosi izmeu nadreenog oca, koji je obezbeivao egzistenciju, i podreenog deteta. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se sve vie i vie naseljavali, vie porodica se grupisalo u vee zajednice, i pripadnici zajednica sa istim obelejima su poeli da se definiu jedni s drugima. Ljudi su sve vie poeli da budu meuzavisni, i sve vie im je bilo bitno ta drugi lanovi drutva misle o njima, pa je to, pa miljenju Rusoa,bio prvi korak prema nejednakosti. Onaj ko je bio cenjen u javnosti, imao je svoju vrednost. Onaj ko je bio najjai, najvetiji, najlepi, najreitiji, je najvie i cenjen.Iz ovog isticanja nikle su, s jedne strane, sujeta i prezir, a s druge strane, stid i zavist, dok je vrenje, nastalo od ovakvog kvasca, proizvelo jedinjena opasna po sreu i nevinost.Iz tog odnosa meu ljudima je postepeno poeo da se formira odnos potovanja, koji je jako bitan, jer je preutno uveo u zajednicu kodekse moralnog ponaanja koje se ticalo potovanja uspenih, a svako nepotovanje pomenutih je za sobom nosilo i neku vrstu drutvene osude, svojevrsne sankcije koja je u oveku izazivala ponienje. Upravo u tim odnosima ponienih i uvreenih, s jedne strane, i uspenih i nadmenih s druge, Ruso vidi osnovu za krvave sukobe. Takodje, upravo u ovoj taki dolazi do glavnog razlaza imeu Rusoovog i Hobsovog poimanja prirodnog stanja, jer Ruso smatra da je ovakvo stanje rata izvedeno i da je ve daleko od prirodnog stanja, dok je Hobsu to stanje poetna taka teorije, pa Ruso kae dapojedinci nisu mogli da uvide koliko su oni(ljudi u stanju rata prim. aut.)daleko od prirodnog stanja, pa su pourili da zakljue kako je ovek po prirodi svirep i kako je potrebna policija da ga kroti za jedan dan bitke poinjeno je vie zloina i vie strahota, nego vekovima za vreme prirodnog stanja. Takvo stanje anarhinosti, opteg haosa, u kome je svako svakome bio vuk, moralo je biti na neki nain ureeno, i tu dolazimo do nastajanjazakona, odnosno, upravne vlasti, druge kljune kategorije u odaljavanju od prirodnog stanja i slobode, kojeg Ruso navodi kao konanog utemeljivaa nejednakosti. Ljudi su se nali tada pred velikim paradoksom:Svi pohrlie u susret svojim okovima, mislei da e im oni obezbediti slobodu.Bilo je potrebno da ljudi rtvuju jedan deo svoje slobode koju bi preneli na suverena zarad svoje sigurnosti, pa su se obavezali na potovanje svih pravila koja bi zakonodavac doneo,a s druge strane, pored toga sto bi suveren trebao da titi ivote svojih graana, bilo je neophodno da se ogranii u mogunosti da ih tlai. Tako je nastao ugovorni odnos izmeu suverena, s jedne strane, i naroda s druge, svojevrsni drutveni ugovor, odnosno drava. Tu dolazimo do jednog od kljunih problema o kojima pria Ruso, o problemu suverena, odnosno, kome poveriti vlast, jer, kome god da se poveri vlast, taj e biti u nadreenom poloaju u odnosu na onog kojim vlada, a time e se otvoriti mogunost da se nejednakost utemelji na nivou drutva, jer bi bogatiji postali jo bogatiji, jai jo jai, a siromaniji sve siromaniji. Tu Ruso nepobitno biva pretea kasnijih socijalista i teorije klasnih sukoba, i nesumnjivo da su veliki deo njegovog uenja preuzeli teoretiari egalitarnog socijalizma. Ovakvim klasnim jazom su ideali slobode i jednakosti iz prirodnog stanja srueni, a forme vlasti koja se formira drutvenim ugovorom su, po miljenju Rusoa, samo vee ili manje zlo. Najvee zlo je vlada jednog oveka,kraljevina, jernejednakost koja se ispoljava izmeu voa i naroda, osetie se ubrzo i meu pojedincima i dobie razne oblike. Ovakvo vienje kraljevine je Ruso verovatno izneo kao direktan napad na tadanjeg kralja Luja XV i socijalnu nejednakost u tadanjoj Francuskoj, praktino pozivajui narod na revoluciju, a to se moe primetiti u neto skrivenijoj formi i u reenici na poetku Porekla nejednakosti, u kojoj poziva na vraanje u prirodno stanje:Nezadovoljan sadanjim stanjem iz razloga koji tvojim nesrenim sledbenicima nagovetavaju jo vea nezadovoljstva, moda bi hteo da se vrati! Takva bi tenja sluila na ast tvojim precima, savremenici bi je osudili.Druga opcija vladavine je vlada nekoliko njih,plemstva, a trea, ujedno i vlada koja je najblia prirodnom stanju, samim tim i najkorisnija za ljude, jenarodna vlada. Prve dve ine podanici, a treu graani. Na kraju dela O poreklu i osnovama nejednakosti meu ljudima Ruso zavrava reima:Protivno je zakonu prirode, pa ma kako on bio shvaen, da budala vodi pametna oveka, da dete nareuje starcu i da se aka ljudi gui u izobilju, dok izgladnelo mnotvo nema ono to mu je najpotrebnije.Ruso nekoliko godina posle Porekla nejednakosti, 1762. godine, izdajeDrutveni ugovoru kome razvija svoje uenje o nejednakosti i oblicima vladavine (samo delimino ga revidira), kao iEmilu kome objanjava na koji nain je mogue zatititi prirodnog oveka od lane civilizacije, ali se tim delima ovde neemo baviti.

Rusoov reakcionizam i razoaranost civilizacijom, i pored idealistikog i utopistikog prizvuka koje njegovo uenje sadri, ne ostavlja ravnodunim ni najtvrdokornijeg realistu. Njegova ingenioznost, poetinost i diogenski duh, s jedne strane, bude u tadanjem, a nita manje i sadanjem oveku, oseaj pogrenosti i otuenosti, drutvene iskvarenosti i duboke krize morala, a s druge strane, budi u ljudima revolucionarni naboj i beskompromisnu elju za promenom. U svoju filozofiju, Ruso je ugradio sebe, jer je on sebe nazivao ovekom Prirode. Ruso ostaje jedan od najgenijalnijih i najuticajnijih pisaca koji su ikad stvarali.