Osnovni filozofski problemi i discipline

Čovek počinje da filozofira čudeći se nad onim običnim ili svakodnevnim. Čovek sumnja u predrasude koje je usvojio/primo manje ili više nesvesno, a da ih pri tome nije kritički preispita. I čuđenje i sumnja teraju čoveka da postavlja pitanja o onome nad čime se čudi ili o onome u šta sumnja. Pitanja koja se tom prilikom postavljaju nazivaćemo i filozofskim problemima. Filozofija započinje čuđenjem/sumnjom, a to znači da započinje postavljanjem pitanja odnosno da započinje postavkom problema. Filozofija, jednostavnije rečeno, započinje sa filozofskim problemima. Neki filozofi smatraju da su filozofska pitanja bitnija od filozofski odgovora.

(Philosophos nije sophos. Sokrat: "Znam da ništa ne znam".)

Neka pitanja u filozofiji, posebno ona najopštija, postavljaju se uvek iznova i ne zastarevaju. Kao rezultat viševekovnih razmatranja tih posebnih pitanja, pitanja koja se u filozofiji postavljaju uvek iznova i koja ne zastarevaju, nastale su filozofske discipline. Kao i problemi koje razmatraju, tako su i filozofske discipline medjusobno tesno povezane.

.

Metafizika (prva filozofija)

Metafizika, reč starogrčkog porekla, dolazi od grčkih reči meta, što znači "iza, preko, s one strane", i physis, što znači "priroda, narav". Prema tome, metafizika znači "s one strane, iza ili preko prirode, naravi". Ovde prirodu treba shvatiti kao kosmos, tj. kao svet, odnosno kao sve ono što jeste, postoji. Metafizika tako postavlja pitanje o, tj. bavi se osnovama (temeljima, fundamentom, bazom) svega što jeste. Ona se pita na osnovu čega, tj. po čemu jeste sve što jeste, ili drugačije, šta je to što svemu daje postojanje. (Setite se osnovnih filozofskih pitanja! Zašto stvarnost uopšte postoji? Zašto je stvarnost upravo takva kakva jeste? Da li je svet nastao ili je večan? Šta je osnova sveta? Šta je svet?)

.(Razlika filozofija-mit: mit se pita "kako je svet", dok se metafizika pita "na osnovu čega svet postoji".

Sledeći Aristotela, rećićemo da se metafizika bavi onim "što se odnosi na prve uzroke i pranačela". Naravno, misli se na uzroke i načela, principe svega što jeste. Aristotel kaže da se radi o prvim uzrocima i načelima zato što nema uzroka tih uzroka odnosno načela tih načela.

Uzrok je ono sto stvara/proizvodi posledicu. Kada kažemo da nema uzroka prvih uzroka, hoćemo da kažemo da oni nisu posledica (proizvod, delo) nekih drugih uzroka. Prvi uzrok po definiciji ne može biti posledica. On proizovodi ili stvara sve drugo, a sam, sa svoje strane, nije proizveden ili stvoren.

Načelo je ono prvo, ono što stoji na početku, ono najstarije, ali ne u vremenskom smislu najstarije, već najstarije po važnosti i po vrednosti, najviše u jednoj hijerarhije. To je ono što vlada ili gospodari svime. Latinska reč za načelo glasi principium, a grčka arhe.. Svaki domen realnosti ima neke principe ili zakone koji vladaju njime, ili koji važe u njemu. Tako kažemo da postoje principi fizičke (ph), socijalne (soc) i psihičke realnosti (psi). Prvi principi, međutim, nisu principi nekog posebnog domena ili aspekta realnosti (fizičkog, psihičkog ili socijalnog aspekta) već principi realnosti same (realnosti kao realnosti, realnosti kao takve).

Aristotel, doduše, nije sam upotrebio naziv metafizika. On je filozofiju koja se bavi "prvim uzrocima i načelima" nazvao "prvom filozofijom". Njegov sledbenik, bibliotekar Andronik sa Rodosa, nazvao je "prvu filozofiju" "metafizika".

Podela metafizike

Prema broju osnova, načela, uzroka metafizička učenja delimo na monizam, dualizam i pluralizam.

U odnosu na broj principamonizam – jedan princip (npr. voda)dualizam – dva principa (npr. duh i materija)pluralizam – više principa (npr. voda, vatra, vazduh, zemlja)U odnosu na vrstu principa

1) idealizam – u osnovi celokupne stvarnosti je ideja, logos, um i sl.2) materijalizam – u osnovi celokupne stvarnosti je materija3) voluntarizam – u osnovi celokupne stvarnosti je volja

Prema prirodi/naravi/suštini/biti osnove, načela, uzroka metafizička učenja se dele na materijalizam i idealizam.

-Šta je idealizam?-Šta je materijalizam?

Materijalizam uči da je sve što postoji materijalno, a da su duša, duh, svest, mišljenje itd. samo oblici postojanja materije. Tako je za materijalizam materija ono što je primarno, a duh, ono što je sekundarno i izvedeno. Idealizam, nasuprot tome (ili obrnuto), uči da je duh odnosno ideja osnova, princip, uzrok svega.

Ontologija se bavi pitanjima bića (bivstvujućeg), biti (bivstva), bitka (bivstvovanja). Ti pojmovi su neraskidivo povezani i svi upućuju na koren iste reči - "biti".

Biće (bivstvujuće, postojeće) je ono što jeste/postoji, ono o čemu se može reći da jeste/postoji, bez obzira na način na koji postoji, kao živo ili neživo, apstraktno ili konkretno itd. Biće je na primer neki učenik, neki leptir, neki cvet, neki oblak, pahulja, vetar, država, vlada itd.

Bit (suština) jeste ono po čemu nešto jeste baš to što jeste. Ako se promeni bit nečega, to nešto prestaje da bude ono što je bilo i postaje nešto drugo. Bit trougla je ono po čemu trougao jeste trougao, a nešto drugo, recimo četvorougao. Tako je bit trougla to da ima tri ugla, tri strane, da je geometrijska slika itd. Promeni li se ta bit, tj. povaćamo li broj uglova, na primer, trougao prestaje da bude ono što je bio, tj. trougao i postaje nešto drugo, recimo četvorougao. Definicija nekog bića predstavlja pojam o njegovoj suštini (pojam njegove suštine).

Razlikujemo, prema tome, to da nešto jeste (postojanje) i to šta nešto jeste (suštinu). Drugim rečima, razlikujemo egzistenciju neke stvari od njene esencije.

U skladu sa gore rečenim, možemo postaviti pitanje šta je bit/suština bića kao bića, odnosno šta je bit/suština bića ukoliko je biće (bića kao takvog). Ili, po čemu je biće biće, na osnovu čega je biće biće. Biće je biće po tome što jeste/postoji, po tome što ima postojanje. Ako to postojanje nazovemo bitkom ili bivstvovanjem, onda možemo reći da je bitak/bivstvovanje ono po čemu biće jeste biće, tj. po čemu biće uopšte jeste. Bitak (bivstvovanje) je bit (suština) bića (bivstvujućeg).

Pitanje o bitku, odnosno bivstvovanju nastarije je pitanje. Postoji niz varijacija ovog pitanja, i svaka varijacija pita nešto drugo u odnosu na sve ostale. Šta znači biti? Zašto nešto jeste, pre nego ništa? Zašto nešto jeste, a nije drugo? Zašto nešto jeste baš to što jeste?

Kosmologija je ontološka disciplina koja se bavi kosmosom, teologija se bavi bogom, a psihologija dušom.

Teorija saznanja

Teorija saznanja se se još naziva i epistemologija ili gnoseologija. Ove dve reči potiču od grčkih reči gnosis, što znači znanje i episteme, što znači nauka/znanost. Premda su se filozofi oduvek bavili pitanjem saznanja, osnivačem teorije saznanja smatra se engleski filozof Džon Lok (17. vek). On je rekao: "Moja je namera da istražim izvore, izvesnot i granice ljudskog saznanja".

Saznanje ćemo odrediti kao utvrđivanje istine. Saznanjem nazivamo delatnost utvrđivanja istine, ali ujedno i rezultat te delatnosti. Kako je saznanje delatnost utvrđivanja istine, teorija saznanja ujedno se i pita šta je istina.

Prema tome šta je izvor saznanja, epistemološke teorije delimo pre svega na empirizam i racionalizam.

Empirizam uči da je iskustvo izvor sveg našeg znanja. Naša duša, duša saznajućeg subjekta, prazna je tabla, tabula rasa, po kojoj iskustvo urezuje/upisuje znakove. Neki filozofi pojam iskustva shvataju vrlo usko, identifikujući ga sa čulnim opažanjem. Drugi, pak, filozofi, razlikuju spoljašnje iskustvo, koje nazivaju senzacijom (reč sensus u prevodu sa latinskog znači "čulo"), to je zapravo čulno opažanje - njime stičemo ideje o stvarima izvan nas, od unutrašnjeg iskustva, tzv. refleksije (od latinske reči reflexio koja znači "ogledanje, odražavanje"). Unutrašnjim opažanjem stičemo ideje o radnjama našeg duha. Treći iskustvo objašnjavaju onako kako smo ga mi objasnili na časovima logike – kao skup rezultata čulnog opažanja, posmatranja i eksperimenta.

Sa druge strane, racionalizam je filozofsko stanovište koje uči da do bitnih saznanja dolazimo mišljenjem, tj. upotrebom razuma.

Većina filozofa pod mišljenjem podrazumeva poimanje, suđenje i zaključivanje. Pošto su razum i um one duševne sposobnosti pomoću kojih mislimo, kaže se i da racionalizam tvrdi da su um, odnosno razum izvori iskustva. Pri tome, racionalizam može odbacivati svaku vrednost iskustva za saznavanje, i utoliko tvrdi da je čisto mišljenje (mišljenje bez uticaja i primesa iskustva) izvor saznanja, ili priznavati iskustvu neku ograničenu i podređenu ulogu u saznavanju.

U odnosu na pouzdanost saznanjaDogmatizam – izvor saznanja se nalazi u dogmamaSkepticizam – se bavi sumnjama u istinitosti stvari

Kriticizam – kritički preispituje istinitost saznanjaPozitivizam – na empirijski način proverava činjenice Agnosticizam – poriče svaku mogućnost saznanja

EtikaEtika je filozofska disciplina koja za svoj predmet ima dobro. Etika je filozofska disciplina koja

ispituje poreklo i ciljeve, odnosno, temeljne kriterijum za vrednovanje moralnog delovanja i moralnog prosuđivanja. Neka od osnovnih pitanja koja postavlja etika glase:

• Šta je dobro? Šta je zlo? Šta je moral? Šta moralno, a šta nemoralno? Postoji li nekakav opšteljudski, univerzalni moral? Koje su temeljne vrline? Šta je sloboda?

• Odakle dolazi moral čoveku?.• Zašto se ljudi ponašaju moralno? • Zašto bi ljudi trebalo da se ponašaju moralno?Prema antičkim etičkim doktrinama, svrha ili cilj moralnog delovanja i prosuđivanja je postizanje

nekog dobra. Zato se one često nazivaju i etikama dobra.

EstetikaEstetika je filozofska disciplina koja za svoj predmet ima lepo, bilo lepo umetnosti - umetnički lepo,

bilo lepo u prirodi - prirodno lepo. Budući da je umetnost osnovno područje javljanja lepog, estetika se neretko identifikuje sa filozofijom umetnosti.

• Po čemu se razlikuje prirodno lepo od umetnički lepog?• Od koje reči potiče reč „umetnost“?

Reč „estetika“ dolazi od starogrčke reči aisthetos, što znači „osetni“ ili „opažajni“. Estetsko se dugo identifkovalo sa spoznajom putem čula (putem oseta i opažanja). U XVIII estetsko počinje da se interpretira kao oset ili opažaj lepog (posebno u umetnosti). Osnovna pitanja koja postavlja estetika glase: Šta je lepota? Šta je lepo? Koja je razlika između umetnički lepog i prirodno lepog? Da li je moguć naučni pristup umetnosti? Da li umetnost ima funkciju i koja je njena funkcija?

Kao filozofija umetnosti, estetika se pita o suštini stvaranja, proizvođenja umetničkog dela, kao i aktu doživljaja, recepcije (prijema), odnosno vrednovanja tog umetničkog dela. Međutim, estetika kao filozofska disciplina ne želi propisivati nikakva pravila i norme za stvaranje ili doživljavanje umetničkog dela, već hoće da „razjasni šta je to lepo“ odnosno vredno u jednom umetničkom delu i umetnosti uopšte. Rećićemo, stoga, da je predmet estetike tzv. estetski trougao koji sačinjavaju stvaralački čin, umetničko delo koje je njegov proizvod i, naposletku, čin recepcije ili doživljaja umetničkog dela od strane posmatrača.

Estetike se dele na subjektivističke i objektivističke. Prema subjektivističkim estetikama, „lepota se nalazi u očima posmatrača“, ili drugačije, lepota se nalazi u našem doživljaju, odnosno prijemu umetničkog dela, a ne u samom delu. Prema objektivističkim estetikama, lepota predstavlja objektivno svojstvo samog umetničkog dela – jedno delo je lepo, potpuno nezavisno od toga da li neko, ko i kako o njemu sud i prosuđuje.

AntropologijaNeki filozofi smatraju da svako filozofsko pitanje ima vezu sa pitanjem o čoveku. Tako je pitanje o

biću, pre svega, pitanje o čovekovom biću, pitanje o saznanju, pitanje o čovekovom saznanju; pitanja morala su pitanja čovekovog morala; pitanja estetika – pitanja čovekovog doživljaja i stvaranja umetnosti. Put do najviše istine vodi preko bića čoveka, koji ima naročiti položaj u kosmosu. Tako se formira posebna filozofska disciplina koja se naziva filozofska antropologija, i koja postavlja pitanja: šta je čovek, koji je njegov položaj u svetu itd.

Ostale filozofske discipline

Pored metafizike, teorije saznanja, logike, metodologije, etike i estetike, aksiologije i antropologije, postoji čitav skup filozofskih disciplina koje se bave nekim posebnim predmetom. Tako se javljaju filozofija nauke, filozofija prirode, filozofije istorije, filozofije politike itd.