Filozofski Godišnjak 25

FILOZOFSKI GODINJAK 25/2012 Glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u BeograduBeograd, ika Ljubina 18-20

BeogradGodina XXVYU ISSN 0353-3891UDK-1

Glavni i odgovorni urednikSlobodan Perovi

Urednitvo:Milo ArsenijeviJovan BabiElvio BaccariniPetar BojaniAleksandar JokiLeon Kojenivan Lazovi

Sekretar urednitvaeljko Mani

Likovno reenje koricaDragoljub Pavlovi

tampaPlato, BeogradTira500

U finansiranju ovog broj uestvovalo jeMinistarstvo prosvete, nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije

FILOZOFSKI GODINJAK 25/2012

RASPRAVE I LANCIJelena Ostoji Semantike i pragmatike teorije pretpostavki 5Duko Prelevi Fizikalizam i Hempelova dilema 39Maan Bogdanovski Pironizam i Hjumov problem indukcije 51Vojin Raki Liberalna monokratija ili konana teta 65Igor ivanovi Refleksivni ekvilibrijum i problem opravdanja

u etici 75Drago uri Argument Zato ne ranije? u antici i

ranom hrianstvu 103Predrag Milidrag Objektivna stvarnost, njeni stupnjevi i formalno

bivstvovanje (esse) kod Dekarta 117PACIFIZAM: DA LI JE JO UVEK AKTUELAN? Jovan Babi Predgovor 139Jan Narveson Da li je pacifizam prihvatljiv? 143Cheyney Ryan Pacifizam i teorija pravednog rata:

Kritika aktualno postojeeg rata 155Jovan Babi Beleka o pacifizmu i integritetu 139Angelo Corlett Pacifizam i kazna 195Uwe Steinhoff Priroda, opseg i granice samoodbrane

u posebnim okolnostima ubistva u ratu 207Saba Bazargan Moralno heterogeni ratovi 235Helen Frowe Invazija bez krvoprolia i pravo na nacionalnu odbranu 255Andrew Alexandra Pacifizam: unutranja dimenzija 267Paul Viminitz Pacifizam, zastupanje i populacijska dinamika 281David T. Ritchie Elementi pacifistike savesti 293Nicholas Fotion Koliko je otra arpova teorija? 307Iain Atack Pacifizam i nenasilna politika akcija: Od graanskog

otpora do politike transformacije 319Borislav Grozdi, Ilija Kajtez, Dragan Gostovi Slojevitost poimanja pacifizma u pravoslavlju 335Boris Kashnikov ta o odnosu pacifizma i nunosti rata moemo nauiti

iz ruskih filozofskih rasprava sa kraja 19. ipoetka 20. veka? 365

Daniel Messelken Lekari u ratu: Izneveravanje pacifistikog medicinskog etosa? 379

Petar Bojani Pacifizam: oprema (sprma) ili pribor rata? 401

.................................................

..........................

..........................

............ ...............................................................

.......................................................

..................................

.........................................................................................................

..................................

..........................................................................................

....................................................................

.................................................

........................................................................

................................

..............

........................................................

.......................................................................

PHILOSOPHICAL YEARBOOK 25/2012

STUDIES AND ARTICLESJelena Ostoji Semantic and Pragmatic Theories of

Presuppositions 5Duko Prelevi Physicalism and Hempels Dilemma 39Maan Bogdanovski Pyrrhonism and Humes Rejection of Induction 51Vojin Raki Liberal Monocracy or Ultimate Demage 65Igor ivanovi Reflective Equilibrium and the Problem of

Justification in Ethics 75Drago uri Argument Why Not Sooner? in Antiquity

and Early Christianity 103Predrag Milidrag Objective Reality, and Its Degrees and Formal

Being (esse) in Descartes 117PACIFISM: STILL THE ISSUE? Jovan Babi Preface 139Jan Narveson Is Pacifism Reasonable? 143Cheyney Ryan Pacifism and Just War Theory: The Critique

of Actually Existing War 155Jovan Babi A Note on Pacifism and Integrity 139Angelo Corlett Pacifism and Punishment 195Uwe Steinhoff The Nature, Scope, and Limits of Self-Defense

under Special Consideration of Killing in War 207Saba Bazargan Morally Heterogeneous Wars 235Helen Frowe Bloodless Invasion and the Right of National Defence 255Andrew Alexandra Pacifism: the Domestic Dimension 267Paul Viminitz Pacifism, Advocacy, and Population Dynamics 281David T. Ritchie Elements of the Pacifist Conscience 293Nicholas Fotion How Sharp is Sharps Theory? 307Iain Atack Pacifism and Nonviolent Political Action:

From Civil Resistance to Political Transformation 319Borislav Grozdi, Ilija Kajtez, Complexity of the Conception of PacifismDragan Gostovi in Orthodoxy 335Boris Kashnikov Pacifism vs Necessary War in Russian Philosophical

Discourse of the Late 19th Early 20th Century and the Lessons We Can Draw from It 365

Daniel Messelken Physicians at War: Betraying a Pacifist Medical Ethos? 379Petar Bojani Pacifism as Necessary Equipment of War 401

..........................................................................................

.....................................

....................................................

..................................................

............................................

.....................................................................................................................

.............................................................................

.............................................

...................................................

................................

.........................................

....................................

........

..............................................................

.........................

....................

Semantike i pragmatike teorije pretpostavki 5

RASPRAVE I LANCI

Originalni nauni radUDK 81'37:165.3/.5 161.26:81'37

JELENA OSTOJI

SEMANTIKE I PRAGMATIKE TEORIJE PRETPOSTAVKI

Piter Strosn (Peter Strawson) je pedesetih godina prolog veka po- krenuo vanu i interesantnu raspravu u filozofiji jezika i filozofskoj logici o pojmu pretpostavljanja (presupposing) koja je jo aktuelna.1 Ova debata je otvorena objavljivanjem teksta O referiranju2 u kojem Strosn kritikuje Raselovu (Bertrand Russell) teoriju deskripcija iji je jedan od zadataka bio da objasni pitanje smislenosti iskaza o nepostojeim entitetima. Prema ovoj teoriji, reenica Sadanji kralj Francuske je elav se analizira kao: Postoji neki entitet koji je sadanji kralj Francuske i taj entitet je elav.3 Strosnova analiza ide u drugom pravcu po njegovom miljenju, nema takve skrivene logike forme iza gramatike forme reenice o kojoj govori Rasel. Ovom reenicom se, po Strosnovom miljenju, postojanje sadanjeg kralja Fran-

1 Lingvisti re presupposition prevode sa presupozicija. Mada je zgodno da pre-supozicija slui kao tehniki termin kojim se izbegava izvesna neodreenost izraza pretpostavka, odluila sam ipak da presupposition prevedem kao pretpostavka jer se u tom duhu, osim to se uva osnovno znaenje, za izraze presuppose i presup-posing umesto proste transkripcije koja bi loe zvuala na srpskom jeziku mogu koristiti nae rei pretpostaviti i pretpostavljanje.

2 Strawson, P. F. On Referring, The Theory of Meaning, edited by G. H. R. Parkinson, Oxford University Press, 1968, str. 61 85. Strosn u ovom tekstu ne govori eksplicitno o pretpostavljanju, ve o impliciranju, a kasnije taj pojam oznaava terminom pretpostavljanje. Cf. Introduction to Logical Theory, London, Methuen 1952, str. 175.

3 Russell, B. On Denoting Mind, New Series, Vol. 14, No. 56 (Oct., 1905), pp. 479-493. Srpski prevod: O denotaciji, Ogledi o jeziku i znaenju, priredili: A. Pavkovi i . Lazovi, Filozofsko drutvo Srbije, Beograd, 1992, str. 58.

6 Jelena Ostoji

cuske ne tvrdi, ve se pretpostavlja. Istinitost pretpostavljenog iskaza je uslov koji mora biti ispunjen da bi reenica uopte imala istinitosnu vrednost. Na primer, da bi reenica Sadanji kralj Francuske je mudar bila tana ili netana, mora biti istinit iskaz koji ona pretpostavlja: Postoji sadanji kralj Francuske. Strosnovo shvatanje pretpostavljanja je kasnije nazvano semantikom teorijom pretpostavljanja.4 Zbog tekoa sa kojima se suoava semantiko gledite prilikom pokuaja da definie pretpostavljanje preko istinitosne vrednosti (o kojima e kasnije biti rei), danas je zastu-pljenije pragmatiko gledite koje pretpostavljanje shvata kao relaciju izmeu govornika i (pretpostavljenog) iskaza.5 Prema ovom gleditu, pret-postavke izgovorenog iskaza su oni iskazi u koje treba da veruju i govornik i njegov auditorijum da bi taj iskaz bio ispravno upotrebljen (tj, pretpostavljeni iskazi treba da pripadaju skupu zajednikih verovanja6). Primer ne- uspene i neispravne upotrebe je izgovaranje neke tvrdnje o sadanjem kralju Francuske u okolnostima u kojima ni govornik, ni sluaoci ne veruju da on postoji. Argumenti koji se najee navode u prilog teze da se pret-postavljanje ne moe smatrati semantikim problemom imaju zajedniko to to, na ovaj ili onaj nain, pokazuju da se pretpostavke nekog iskaza mogu menjati s kontekstom. Druga vrsta argumenata navodi protivprimere za semantike teorije u kojima semantika pretpostavka nekog iskaza nije ispunjena, a mi bismo ipak bili skloni da ih procenimo kao tane ili netane. U radu u predloiti odgovor na neke kritike protiv semantikih teorija i tvrdiu da su semantike i pragmatike teorije komplementarne. Zatim u napraviti kratak osvrt na Strosnovo shvatanje pretpostavljanja sa stanovita koje zastupam u radu i ukazati na neke elemente u Strosnovoj teoriji koji govore u prilog tome da bi se on mogao sloiti s mojom stanovitem.

4 Guerts, B. Existential import, Ileana Comorovski and Klaus von Heusinger (eds.), Existence: Syntax and Semantics, Kluwer, Dordrecht, 2007, str. 254.

5 Cf. Stalnaker, R. Pragmatics i Pragmatic Presuppositions, Context and Content, Oxford University Press, 1999, str. 31 63; Karttunen, L. Presupposition and Lin- guistic Context, Theoretical Linguistics 1, 1974, str. 181 193; von Fintel, K. Would you Believe it? The King of France is Back! (Presuppositions and Truth-Value Intuitions), M. Reimer & A. Bezuidenhout (eds.), Descriptions and Beyond, Oxford: Clarendon Press, 2004, str. 269 295; Horn, L. R. Presupposition and implicature, The Handbook of Contemporary Semantic Theory, editor Shalom Lappin, Blackwell, Oxford, 1995, str. 299 319; Horn, L. R. 2007. Toward a Fregean pragmatics: Voraussetzung, Nebengedanke, Andeutung. In Istvan Kecskes and Laurence R. Horn, eds., Explorations in Pragmatics, 3972. Berlin: Mouton de Gruyter Levinson, S. C. Pragmatics, Cambridge University Press, 1983, str. 167 225.

6 Zastupnici pragmatikog gledita koriste sledee izraze da oznae ovaj pojam: context, common ground, background knowledge, mutual knowledge.


Pojam pretpostavljanja nastanak i definicija Pojam pretpostavljanja se ne javlja prvi put u Strosnovoj filozofiji.7

Frege (Gottlob Frege) ga pominje kad tvrdi da reenica koja sadri ime ili odreenu deskripciju pretpostavlja (voraussetzen) egzistenciju onoga na ta bi to ime trebalo da referira: Da ime Kepler neto oznaava pretpostavlja se kako kod tvrenja Kepler je umro u bedi tako i kod njemu suprot- nog tvrenja.8 U sluaju kad ime u reenici nema referenciju, onda ni reenica koja ga sadri nee imati svoju referenciju. S obzirom da Frege smatra da reenica referira na istinu ili la, to znai da reenica sa praznim imenom (tj. sa imenom koje ne referira ni na ta) nee imati istinitosnu vrednost. Pitanje da li je neka reenica istinita ili nije, prema Fregeu, moe se postaviti tek kad su ispunjeni sledei uslovi: kada postoji entitet o kojem se govori i kada reenica ima asertoriku snagu. Ukoliko neka reenica nije ozbiljno izgovorena, ve, recimo, u romanu, poeziji ili na pozornici, ona je samo prividno tvrdnja tako da se u tim sluajevima pitanje istinitosti ne postavlja.9

Frege u ovom tekstu govori samo o egzistencijalnim pretpostavkama koje su karakteristine za sve (ozbiljno izgovorene) reenice sa referirajuim izrazima. Pokazalo se da reenica moe pretpostavljati i druge iskaze, a ne samo one koji tvrde da postoji entitet o kojem govori. Tipino je da reenice sa glagolima koji oznaavaju promene stanja (prestati, poeti, nastaviti, napustiti) pretpostavljaju iskaze o prethodnom stanju. Reenica Petar je prestao da svira violinu pretpostavlja istinitost iskaza da je Petar ranije svi- rao violinu. Slino, vremenske reenice (koje sadre priloge za vreme: dok, pre, nakon, otkako) pretpostavljaju odgovarajue iskaze. Tako reenica: Otkako idem na plivanje, mnogo se bolje oseam pretpostavlja da je tano da idem na plivanje. Zatim, reenice sa univerzalnim kvantifikatorom pretpostavljaju da klasa subjekata nije prazna: Sva Donova deca su zaspala pretpostavlja da Don ima decu. Takoe reenice koje sadre glagole poput: zaaliti, uspeti, biti ponosan i sline pretpostavljaju odgovarajue iskaze.10

7 Cf. Horn, L. Presupposition and implicature, The Handbook of Contemporary Semantic Theory, editor Shalom Lappin, Blackwell, Oxford, 1995, str. 300.

8 Cf. Frege, G. 1948, Sense and Reference, The Philosophical Review, Vol. 57, No. 3, pp. 209-230. Na srpskom jeziku: O smislu i nominatumu, Ogledi o jeziku i znaenju, priredili A. Pavkovi i . Lazovi, Filozofsko drutvo Srbije, Beograd, 1992, str. 43.

9 Frege G. The Thought: A Logical Inquiry, Mind, New Series, Vol. 65, No. 259 (Jul., 1956), pp. 289-311. Na srpskom jeziku: Misao: jedno logiko istraivanje, Gledita, god. XVIII, br. 9, 1977, str. 849.

10 Cf. Levinson, S. C. Pragmatics, Cambridge University Press, 1983, str. 180 184.

8 Jelena Ostoji

Postoji nekoliko svojstava specifinih za pretpostavke na osnovu kojih moemo odrediti koji su to iskazi koje neka reenica pretpostavlja i pomou kojih pretpostavke moemo razlikovati od logikih implikacija i implikatura sa kojima imaju odreene slinosti. Kada se govori o pret-postavljanju, logikom zakljuivanju i o implikaturama, svaki put se kae da se neto implicira, meutim, u sva tri sluaja se re implicirati koristi u razliitom znaenju. Strosn objanjava pojam pretpostavljanja tako to ga suprotstavlja pojmu logikog sleda i daje mu specifino znaenje re implicirati ne znai logiki implicirati, ve znai pretpostavljati. Iskaz Sa- danji kralj Francuske je mudar ne tvrdi, ve u nekom smislu implicira da postoji (jedan) kralj Francuske.11 Pol Grajs (Paul Grice) je uveo pojam implikatura da njime oznai ono to je implikovano, sugerisano, za razliku od onog to je reeno u reenici.12 On takoe koristi re implicirati u speci-finom znaenju implicirano u ovom smislu je ono to je samo nagoveteno u reenici, to govornik misli, podrazumeva, ali ne tvrdi. Grajs razlikuje dve vrste implikatura konvencionalne i konverzacijske. Konvencionalne implikature potiu od znaenja neke rei u upotrebljenoj reenici. One nisu promenljive od jednog do drugog konteksta. Ako kaemo On je krupan ali okretan znaenje rei ali implikuje da postoji suprotnost izmeu toga da je neko istovremeno krupan i okretan. S druge strane, konverzacijske implika-ture nisu deo konvencionalnog znaenja reenice, ve zavise od konteksta u kojem je reenica upotrebljena. Ako je reenica Moram sutra rano da ustanem data kao odgovor na pitanje Hoe li veeras doi na zabavu?, onda govornik konverzacijski implikuje da nee doi, mada to ne tvrdi. U nekom drugom kontekstu u kojem reenica Moram sutra rano da ustanem nije izgovorena kao odgovor na poziv na zabavu, ona nee imati ovu implikaturu.

Karakteristino je da pretpostavku koju ima neki modalni iskaz ima i njen odgovarajui ne-modalni iskaz. To znai da e i reenica Moda je sadanji kralj Francuske mudar, i reenica Sadanji kralj Francuske je mudar imati istu pretpostavku da pomenuti kralj postoji. Kada je re o logikim implikacijama, nemamo analogan odnos. Iz iskaza Petar ima tri psa logiki sledi da Petar ima dva psa, dok to ne sledi iz iskaza Mogue je da Petar ima tri psa.13

Nasuprot logikim implikacijama, pretpostavka vai, osim za reenicu koja je pretpostavlja, i za njenu negaciju, ili, kako se to u literaturi ponekad kae, pretpostavka preivljava negaciju. To znai da e negacija

11 Strawson, P. F. On Referring, The Theory of Meaning, edited by G. H. R. Parkinson, Oxford University Press, 1968, str. 71.

12 Cf. Horn, L. Presupposition and implicature, The Handbook of Contemporary Semantic Theory, editor Shalom Lappin, Blackwell, Oxford, 1995, str. 308.

13 Cf. Levinson, S. C. Pragmatics, Cambridge University Press, 1983, str. 193.


reenice zadrati iste pretpostavke koje ima afirmativna reenica.14 Tako e i reenica Sadanji kralj Francuske je mudar i negacija te reenice: Sada-nji kralj Francuske nije mudar pretpostavljati istinitost iskaza Postoji (jedan i samo jedan)15 sadanji kralj Francuske. Za logike implikacije to ne vai iz iskaza Petar nema tri psa ne sledi da ima dva psa, dok iz afirma-tivnog iskaza to sledi.

Smatra se da su semantike pretpostavke, za razliku od logikih implikacija, u nekim kontekstima ponitive.16 Recimo, u iskazu Petar nije poloio ispit jer ga, u stvari, nije ni polagao u drugom delu reenice je ponitena pretpostavka prvog dela reenice da je Petar polagao ispit.17 Konverzacijske implikature su takoe ponitive ako na poziv na zabavu odgovorim: Moram sutra rano da ustanem, ali ne elim to da propustim ponitavam ono to se implikuje prvim delom reenice da neu doi na zabavu.

Karakteristino je za pretpostavku da e zvuati redundantno uko-liko je izgovorena zajedno sa iskazom koji je pretpostavlja. Nije zgodno rei: Sadanji kralj Francuske je mudar i on postoji. Po ovom svojstvu se pretpostavka razlikuje od implikature. U Fregeovom primeru Alfred jo nije stigao samo je nagoveteno da je njegov dolazak oekivan.18 Nije redundantno rei Alfred jo nije doao, a ve ga dugo ekamo. Ono to je implikovano (da se oekuje Alfredov dolazak) sada je takoe reeno i moe stajati pored prvobitne tvrdnje i to nee zvuati nezgrapno kao u gornjem primeru sa pretpostavkama. Ovo vai i za konverzacijske implikature na poziv na zabavu se moe odgovoriti i na sledei nain: Sutra rano ustajem tako da neu ii na zabavu.

Ako znamo da pretpostavka neke reenice nije istinita, postavlja se pitanje da li iz toga, kao Rasel, moemo zakljuiti o netanosti te reenice. Neki autori19 smatraju da ne moemo da zakljuimo da je iskaz Sadanji kralj Francuske je mudar netaan na osnovu neistinitosti njegove pret-

14 Ibid. str. 177.15 Primer glasi The king of France is wise pa zbog odreenog lana the kaemo

da se pretpostavlja, osim postojanja, i jedinsvtenost kralja.16 Ibid. str. 187 191. 17 O svojstvu ponitivosti pretpostavki e kasnije biti vie rei: doveu u pitanje

tvrdnju da su pretpostavke ponitive.18 Frege, G. Misao: jedno logiko istraivanje, Gledita, god. XVIII, br. 9, 1977,

str. 850. Kao to je ve reeno, Grajs prvi upotrebljava re implikatura, ali ve je Frege razlikovao izraenu misao od onoga to ne pripada misli, odnosno, onog to je njom samo nagoveteno. Cf. Horn, L. R. Toward a Fregean pragmatics: Voraussetzung, Nebengedanke, Andeutung, 2006, izlazi u: L. Horn & I. Kecskes (eds.), Explorations in Pragmatics: Linguistic, Cognitive, and Intercultur-al Aspects (Mouton), str. 8 9.

19 Recimo, Frege i Strosn.

10 Jelena Ostoji

postavke Postoji sadanji kralj Francuske jer negacija pretpostavke ne protivrei iskazu koji je pretpostavlja. Nasuprot tome, iz netanosti logike implikacije neke reenice moemo zakljuiti da ta reenica nije tana. S druge strane, netanost implikature ni na koji nain ne utie na istinitosnu vrednost reenice. Na primer, na istinitosnu vrednost reenice Alfred jo nije doao nee uticati injenica da Alfredov dolazak nije oekivan. Nagoveteni sadraj nita ne dodaje misli (koja je, prema Fregeu, nosilac istinitosne vrednosti) koja se izraava ovom reenicom, pa tako i ne moe uticati na njenu istinitosnu vrednost. Ista misao se izraava i reenicom Alfred jo nije doao i reenicom Alfred nije doao.

Do sad je bilo rei o svojstvima pretpostavki bilo da ih posmatramo kao semantiki, bilo kao pragmatiki fenomen. Strosnov pojam pretpostavljanja je, kao to je reeno, semantiki pojam. Prema semantikom pristupu problemu pretpostavljanja, pretpostavljanje je odnos izmeu reenice i (pretpostavljenog) iskaza, pri emu je reenica nosilac znaenja, a tek iskaz, koji nastaje upotrebom reenice u konkretnom kontekstu da bi se neto tvrdilo, moe imati istinitosnu vrednost. Specifino je za semantike teorije da, prema njima, ako znamo da pretpostavka neke reenice nije istinita, moe-mo zakljuiti da iskaz koji ona izraava nema istinitosnu vrednost. Ovde se Strosnova teorija susree sa sledeim problemom: da li ono to nije ni istinito, ni lano moe uopte biti iskaz budui da je iskaz po definiciji ono to je istinito ili lano. U tekstu O referiranju Strosn je tvrdio da iskaza uopte nije ni bilo ako upotrebljenom referirajuem izrazu nita ne odgovara. Ako iz naina definisanja iskaza sledi da on mora imati istinitosnu vrednost, onda u sluaju kad pretpostavka nije tana, iskaza nije ni bilo. Grajs je uoio ovaj problem i zakljuio da u tom sluaju pretpostavljanje ne bi bila relacija koja vai izmeu iskaza, kako tvrdi Strosn. Da bi izbegao ovaj Grajsov prigovor, Strosn kae da iskaz postoji, ali da nema istinitosnu vrednost. Nil (Stephen Neale) kae da se u kasnijim radovima Strosn opet vratio na prvobitno stanovite da iskaza nema u ovakvim sluajevima. 20 Strosn je ovde ostao nedoreen nije sasvim jasno ta je njegov konaan odgovor na navedeni Grajsov prigovor tako da se neemo baviti ovim problemom. Sada emo videti ta je inspirisalo i motivisalo Strosna da for-mulie svoju teoriju, a zatim u izloiti glavne crte teorije.

20 Cf. Neale, S. A Century Later, Mind, Vol. 114, No. 456, (October 2005), str. 843. Kritiku slinu Grajsovoj iznosi i Roder Henkok [Roger Hancock]. Cf. Hancock, R. Presupposition, The Philosophical Quarterly, Vol. 10, No. 38, (January 1960), str. 73.


Istorijska pozadinaStrosnova teorija pretpostavljanja se moe shvatiti ne samo kao

kritika Rasela, ve i kao jo jedan pokuaj da se na novi nain rei stari problem mogunosti imenovanja nebia koji je postavio jo Platon u dijalogu Sofist.21 I Raselova teorija deskripcija je formulisana, izmeu ostalog, da bi odgovorila na ovo pitanje. U tekstu O denotaciji Rasel kritikuje neke prethodne pokuaje reavanja ovog problema reenja koja su predloili Majnong (Alexius von Meinong) i Frege. Majnong smatra da sve to je objekat miljenja mora na neki nain postojati, pa i nepostojei objekti.22 U suprotnom ne bismo mogli razumeti reenice koje govore o njima. Zbog toga Majnong tvrdi da sve ono na ta se odnosi subjekat gramatiki ispravne reenice mora postojati. Po Raselovom miljenju, Maj- nongova tvrdnja (da nepostojei entiteti na neki nain postoje) je neprih-vatljiva zato to kri princip neprotivrenosti prema kojem se ne moe jednoj stvari istovremeno pripisivati i odricati neko svojstvo (u Majnongo- vom sluaju, svojstvo postojanja). S druge strane, Fregeu razlikovanje smisla i nominatuma (referencije) omoguava da objasni kako prazna imena i reenice u kojima se takva imena javljaju mogu imati smisla. Prazno ime ima samo smisao, ne i nominatum, a reenica koja sadri takvo ime ima smisao ali takoe nema nominatum, odnosno, ne referira na neku istinitosnu vrednost. Ovo reenje, prema Raselovom miljenju, ne daje ispravnu analizu znaenja on u tekstu O denotaciji kritikuje Fregeovo razlikovanje smisla i nominatuma.23 Raselu smeta i to to, po njegovom miljenju, Fregeovo reenje kri princip bivalencije.

Teorija deskripcija Raselu treba da omogui da zadri realistiku teoriju znaenja, teoriju istine kao korepondencije, zatim da sauva vaenje zakona neprotivrenosti i vaenje principa bivalencije. Prema realistikoj teoriji znaenja, ako je neka reenica istinita, onda mora da postoji ono na ta se odnosi denotacioni izraz koji se u njoj javlja. Rasel je prihvatio Fre- geovo shvatanje po kojem se gramatika forma reenice razlikuje od njene logike forme i njegova analiza je u fregeovskom duhu, ali za razliku od Fregea, Rasel porie da su odreene deskripcije imena (odreene deskripcije su referirajui izrazi koji sadre opis koji jednoznano odreuje neki objekt, npr: prvi ovek koji je osvojio Mont Everest). Tako je za Fregea reenica Prvi ovek koji je osvojio Mont Everest je umro 2008. godine singu-

21 Platon, Sofist 238c.22 Marek, J. Meinong, Stanford Encyclopedia of Philosophy, http://plato.stanford.

edu/entries/meinong/ 23 Russell, On Denoting, Mind, New Series, Vol. 14, No. 56 (Oct., 1905), str.

486-487.

12 Jelena Ostoji

larna,24 a za Rasela, videemo uskoro, to je kvantifikovana reenica. Ra- selovi razlozi da to tvrdi su sledei. Ako bi ta reenica bila singularna reenica oblika S-je-P i ako bi se zastupala realistika teorija znaenja koju je zastupao Rasel, onda bi i deskripcija sadanji kralj Francuske morala imati referenciju jer u suprotnom reenica u kojoj se javlja ne bi imala znaenje. Poto reenice sa praznim deskripcijama oigledno imaju smisla (jer ih razumemo), to znai da se deskripcije ne ponaaju kao imena. Od- reene deskripcije, po Raselu, uopte i nisu referirajui izrazi one ne stoje umesto svog nosioca. Reenice koje ih sadre su smislene nezavisno od toga da li entitet o kojem se govori postoji ili ne. Za razliku od deskripcija, imena su konstituenti iskaza u kojima se javljaju i imaju znaenje nezavisno od reenice iji su deo njihovo znaenje je sam entitet koji imenuju. Zato Rasel kae da su imena potpuni simboli, a deskripcije nepotpuni. Ako po- kuamo deskripcije da tretiramo kao imena, obavezujemo se na postojanje i nepostojeih eniteta. Raselov cilj je da to izbegne i da objasni odakle znaenje reenici koja sadri deskripciju koja nita ne denotira. Njegov odgovor na pitanje kako na mestu subjekta u (smislenoj) reenici moe stajati nepostojei entitet se sastoji u tome da pokae da nepostojei entitet zapravo nije na mestu pravog, logikog subjekta u reenici, ve samo na mestu njegovog gramatikog subjekta. Zahvaljujui gramatikoj formi reenice, denotacioni izraz izgleda kao da je referirajui (jer se nalazi na mestu subjekta u reenici). Da bismo stekli uvid u to ta se tano kae reenicom koja sadri neki denotacioni izraz, moramo tu reenicu analizirati i pokazati njenu prikrivenu logiku formu. Prema Raselovoj teoriji, iskazi u kojima je deskripcija na mestu subjekta u reenici samo naizgled imaju formu sub-jekat-predikat. Analizom dobijamo razvijenu logiku formu reenice u kojoj se deskripcija vie ne javlja. Deskripcija, dakle, nije logiki subjekat ona nije referirajui izraz ije je znaenje sama stvar na koju se odnosi. Reenica koja sadri deskripciju nije singularna reenica kojom se jednom odreenom subjektu pripisuje neki predikat, ve egzistencijalna reenica kojom se tvrdi da postoji jedan i samo jedan entitet koji odgovara datom opisu. Kad ana- liziramo reenicu: Sadanji kralj Francuske je elav, videemo, smatra Rasel, da je njen pravi sadraj: Postoji jedan i samo jedan entitet koji je sadanji kralj Francuske i koji je elav to objanjava kako ova i sline reenice koje ni na ta ne referiraju imaju znaenje.

Teorija deskripcija treba takoe da omogui Raselu da pokae da iskazi o nepostojeim enitetima imaju istinitosnu vrednost; da odgovori na pitanje koja je istinitosna vrednost takvih iskaza; i da pokae da reenica kojom se neto pripisuje nepostojeem entitetu i njena negacija ne moraju obe biti netane. Videli smo da Rasel analizira afirmativni oblik navedene

24 Singularni (raselijanski) iskaz je ureeni par (x, svojstvo koje mu se pripisuje) gde je x objekt na koji se referira i koji je konstituent iskaza.


reenice na sledei nain: Postoji jedan i samo jedan entitet koji je sadanji kralj Francuske i koji je elav. Ovaj iskaz je netaan zato to ne postoji entitet koji odgovara opisu. Rasel zatim uvodi distinkciju izmeu primarnog i sekundarnog javljanja denotacionih izraza.25 Ova distinkcija e Raselu koristiti za analizu negativnih iskaza. Reenicu Sadanji kralj Francuske nije elav moemo dvojako interpretirati i s obzirom na ovu distinkciju i dobiemo da te dve interpretacije imaju razliite istinitosne vrednosti. Ako je interpretiramo kao da se denotacioni izraz javlja primarno (tj, pre operato-ra negacije), reenica se analizira na sledei nain: Postoji jedan i samo jedan entitet koji je sadanji kralj Francuske i koji nije elav. Poto taj entitet ne postoji, ceo iskaz je netaan. Negacija je ovde unutranja i ne odnosi se na ceo iskaz, ve se odnosi samo na predikat elavosti. Da bi pokazao da nije svaka reenica o neem nepostojeem netana, Rasel treba da pokae da reenica Sadanji kralj Francuske nije elav moe biti interpretirana tako da izraava istinit iskaz. To postie tako to se ta reenica tumai kao da se odreena deskripcija javlja sekundarno, nakon operatora negacije, tako da se nalazi u polju njegovog delovanja. To znai da e negacija biti spoljanja, tj, da e se odnositi na ceo iskaz, a ne samo na predikat. Negacija e u tom sluaju ovako glasiti: Nije sluaj da postoji jedan i samo jedan sadanji kralj Francuske koji je elav, to e biti istinit iskaz, i time je zagonetka reena. Razlikovanjem unutranje od spoljanje negacije Rasel precizira da li je negiran konjunkt kojim se pripisuje neko svojstvo, ili je negiran ceo iskaz koji tvrdi postojanje entiteta sa odreenim svojstvima.

Razvijajui dalje teoriju deskripcija i svoju teoriju saznanja, Rasel uvodi pojam logiki pravog imena.26 Nain referiranja na neki entitet je odreen nainom njegovog saznavanja. Rasel razlikuje saznavanje upozna-vanjem i saznavanje preko deskripcija. Logiki pravim imenom direktno referiramo na predmet (bez posredovanja deskripcije) i takvo ime se moe odnositi samo na ono sa im smo direktno upoznati. Prema Raselu, u opaanju smo neposredno svesni jedino ulnih podataka (sense-data). Sve osim ulnih podataka saznajemo preko deskripcija. Predmete i osobe koje opaamo ne saznajemo upoznavanjem oni su logike konstrukcije iz ulnih podataka.27 Zato Rasel sada tvrdi da ak ni vlastita imena, poput Petar Petrovi, ne mogu biti imena u pravom (logikom) smislu, ve su prikrivene deskripcije. Logiki prava imena su jedino pokazne zamenice to i ovo jer samo njima moemo referirati na ulne podatke. To znai da deskripcije ne mogu biti na mestu logikog, ve samo na mestu gramatikog subjekta.

25 Russell, On Denoting, Mind, New Series, Vol. 14, No. 56 (Oct., 1905), str. 489-490.

26 Russell, B. Philosophy of Logical Atomism, Routledge, London, 1972, str 28-30.27 Russell, B. Philosophy of Logical Atomism, Routledge, London, 1972, str. 116.

14 Jelena Ostoji

Gramatiki subjekt reenice se poklapa sa logikim samo u reenicama iji je subjekat logiki pravo ime.

Teorija deskripcija izloena u tekstu O denotaciji je tadanjem uredniku Mind-a, Dordu Stautu (George F. Stout), (neposrednom Mu- rovom (George E. Moore) prethodniku na toj dunosti), izgledala apsurdna, pogrena i neprirodna. On se protivio objavljivanju ovog teksta u obliku u kojem ga mi danas znamo i vratio ga je Raselu da ga ponovo razmotri.28 Poznato je da je Rasel tokom bavljenja filozofijom menjao neka svoja stanovita, ali kad je u pitanju teorija deskripcija, on je bio duboko ubeen u njenu valjanost, kako tada, tako i tokom cele svoje karijere. Zato je insistirao da bude objavljena u nepromenjenom obliku. Ispostavilo se, nasuprot Sta- utovom oekivanju, da je tekst O denotaciji (koji je Rasel napisao za samo dvanaest dana, kako tvrdi Kaplan29) u kojem iznosi ovu teoriju jedan od najuticajnijih i najitanijih filozofskih tekstova XX veka. Frenk Remzi (F. P. Ramsey), matematiar i filozof sa Kembrida, dobar poznavalac Raselovog dela (u 21. godini je dao, po miljenju mnogih, briljantne odgovore na veinu kritika upuenih Raslovom i Vajthedovom (A. N. Whitehead) delu Principi matematike), nazvao je ovu teoriju paradigmom analitike filo-zofije. I pored nastanka i razvoja polivalentnih logika, Raselova teorija deskripcija je preivela bez ozbiljnijih kritika skoro pola veka. Smatralo se da prua ispravno objanjenje upotrebe odreenih deskripcija u obinom jeziku i zato je bila iroko prihvaena meu filozofima. Tek 1950. godine je verovanje u valjanost Raselovog reenja dovedeno u pitanje objavljivanjem Strosnovog teksta O referiranju. (Interesantna je sluajnost da je iste godine Rasel dobio Nobelovu nagradu za knjievnost). Za razliku od Rasela koji je imao tekoa da objavi tekst i u tome je uspeo, pre svega, zahvaljuju-i svojoj reputaciji i autoritetu, Strosnov tekst je praktino bio naruen. U vreme objavljivanja Strosnovog teksta urednik Minda je bio Gilbert Rajl (Gilbert Ryle) (koga e Strosn 1968. naslediti na katedri za metafiziku). Ideje iz ovog teksta su ve bile izloene na Strosnovim predavanjima na Oksfordu koja su procenjena kao jako dobra i zato je Rajl traio od Strosna da na osnovu njih napie tekst za Mind.30 Strosn je objavljivanjem ovog teksta stekao svetsku slavu i postao jedan od vodeih filozofa oksfordske filozofije koja je tada ulazila u svoje zlatno doba. U periodu od 50-tih do 70-tih godina XX veka Oksford je ponekad nazivan prestonicom filozofije.

28 Russell, B. My Philosophical Development, Unwin Hyman Limited, London, 1995, str. 63.

29 Cf. Kaplan, D. Reading On Denoting on its Centenary, Mind, Vol. 114, No. 456, (October 2005), str. 970.

30 Cf. Brown, C. Peter Strawson, Acumen Publishing Limited, Stocksfield, 2006, str. 3.


Strosnova (semantika) teorija pretpostavljanjaStrosn na sasvim nov nain prilazi problemu odreenih deskripcija.

Po njegovom miljenju, Raselova analiza ne odgovara naem intuitivnom shvatanju istine i njegova teorija ne prikazuje stvarnu upotrebu jezika. Na- suprot Raselu, Strosn smatra da odreene deskripcije jesu referirajui izrazi. One referiraju na odreeni objekat (osim u sluaju kad tom opisu nita ne odgovara) i mogu biti i gramatiki i logiki subjekat reenice. Po njegovom miljenju, ne postoji skrivena logika forma iza gramatike forme reenice o kojoj govori Rasel. Strosn razmatra Raselovu analizu po kojoj se reenicom Sadanji kralj Francuske je mudar tvrde tri stvari: da postoji sadanji kralj Francuske, da je jedinstven (the king of France) i da je mudar. On kritikuje Rasela da poistoveuje pretpostavke reenica sa sadrajem koji se tvrdi. Strosn tvrdi, slino Fregeu, da se izgovaranjem reenice Sadanji kralj Francuske je mudar egzistencija i jedinstvenost ne tvrde, ve se u nekom smislu impliciraju31. Po Strosnovom miljenju, kad bi bilo tano da je tvrenje egzistencije deo znaenja ove reenice, onda bismo govorniku koji tvrdi da je sadanji kralj Francuske mudar protivreili kad bismo rekli da sadanji kralj Francuske ne postoji, dok mi to, striktno uzev, ne inimo. Ispravnije je rei da mi time samo korigujemo pogrenu pretpostavku govornika. Pre bismo govorniku rekli da je u zabludi, da Francuska ve dugo nema kralja ili slino, nego to bismo mu rekli da je netano to to je rekao. Strosn smatra da je vie u skladu sa naom intuicijom smatrati da iskazi o nepostojeim entitetima nisu ni tani, ni netani. Istinitost pret-postavljenog iskaza treba da se shvati kao uslov koji mora biti ispunjen da bi reenica imala istinitosnu vrednost. Naa reenica pretpostavlja istinitost iskaza Postoji jedan i samo jedan kralj Francuske. Poto ta pretpostavka nije ispunjena, pitanje istinitosti iskaza o njemu se ne javlja. Strosn uvodi distinkciju izmeu reenice, upotrebe reenice i izgovaranja reenice, kao i distinkciju izmeu izraza, upotrebe izraza i izgovaranja izraza.32 Raselova greka je, po Strosnovom miljenju, to ne prepoznaje ove razlike. Ista reenica moe biti izgovorena u raznim kontekstima. Mogu je izgovoriti razliiti ljudi u razliitim vremenima. Tada e ista reenica biti upotrebljena na razliite naine i moglo bi se desiti (recimo, ako reenica sadri indek-sikal ili deskripciju) da jedna osoba izgovori istinitu, a druga neistinitu tvrdnju. Neka reenica izraava iskaz koji je taan ili netaan tek s obzirom na kontekst u kom je upotrebljena. Tako se Raselova poznata reenica, neto izmenjena kod Strosna, Sadanji kralj Francuske je mudar mogla upo-

31 Da podsetim, Strosn u prvom tekstu koji se bavi ovom temom (On Referring) jo ne koristi izraz pretpostavljati.

32 Strawson, P. F. On Referring, The Theory of Meaning, edited by G. H. R. Parkinson, Oxford University Press, 1968, str. 74.

16 Jelena Ostoji

trebiti za vreme vladavine Luja XIII ili Luja XIV, ili nekog drugog fran-cuskog kralja, i tako bi se dobili razliiti iskazi (tvrdnje) o razliitim osoba-ma izgovaranjem iste reenice. Ako bismo danas, kada Francuska vie nije monarhija, izgovorili ovu reenicu, uopte ne bismo uspeli da tvrdimo bilo ta. Po Strosnovom miljenju, reenice su nosioci znaenja, a istinitosna vrednost se pripisuje iskazu koji nastaje kad se reenica (uspeno) upotrebi u odreenom kontekstu da se neto pomou nje tvrdi. Ponovo moemo uoiti slinost sa Fregeom u tome to i Strosn i Frege smatraju da injenica da je neka reenica smislena ne implicira da mora imati istinitosnu vrednost. Da bi reenica izraavala neto istinito ili lano, ona, prema Fregeu, mora imati asertoriku snagu. Prema Strosnu, nije reenica ta koja je tana ili netana, ve se ona upotrebljava da se njom neto tano ili netano tvrdi. Tek iskaz koji neto tvrdi moe imati istinitosnu vrednost. Strosn, za razliku od Rasela, zastupa tzv. pragmatiko shvatanje referiranja koje se tako naziva jer, po njemu, ne referira sam izraz na neto ili nekoga, ve je govornik taj koji upotrebljava neki izraz da njime referira na neki entitet. Da bi referiranje bilo uspeno, neophodno je da izgovaranje neke reenice bude u kontekstu u kojem su zadovoljene egzistencijalne pretpostavke te reenice. Tek tada je mogue izdvojiti neku individuu u odreenom kontekstu. Da bi se ispunio jedan od osnovnih ciljeva jezika da se tvrdi neto o stvarima, osobama i dogaajima, smatra Strosn, neophodno je prvo da se identifikuje ono o emu se govori i tek nakon toga da se neto o tome kae. Meutim, kada se ne moe identifikovati ono na ta bi taj iskaz trebalo da referira (jer to ne postoji), onda drugi deo zadatka ne moe biti ispunjen. Dakle, ako egzisten-cijalna pretpostavka nije ispunjena, onda nema referiranja, nema tvrdnje, pa ne moe biti ni istinitosne vrednosti.33

Strosn zastupa teoriju znaenja prema kojoj je znaenje rei ili izraza skup pravila, navika i konvencija za upotrebu rei da se njom referira na odreenu individuu, predmet ili dogaaj.34 Znaenje reenice su pravila, navike i konvencije za njenu ispravnu upotrebu da se njom neto istinito ili lano tvrdi. Reenica ima znaenje i u okolnostima u kojima nema referen-cije zato to bi u nekim drugim okolnostima mogla da se upotrebi da tvrdi neto o nekoj individui.35

33 Strawson, P. F. Identifying reference and truth-values, Theoria, No. 30, 1964, str. 103.

34 Strawson, P. F. On Referring, The Theory of Meaning, edited by G. H. R. Parkinson, Oxford University Press, 1968, str. 76-77.

35 Strosn tvrdi da svoju teoriju gradi na osnovu toga kako mi zaista upotrebljavamo jezik. Meutim, treba pomenuti da postoje i oni koji se ne slau s tim da Strosno-va teorija verno opisuje svakodnevnu upotrebu jezika. Meu njima je Herbert Hohberg [Herbert Hochberg], koji smatra da Strosn ne objanjava svakodnevnu upotrebu jezika bolje od Rasela. (Setimo se koliko dugo se smatralo da Raselova


Strosn kritikuje Rasela da polazi od pogrene pretpostavke da je znaenje isto to i denotacija. Znaenje rei se ne moe identifikovati sa samom stvari ili sa skupom stvari na koje moemo ispravno referirati kad je upotrebimo. Treba pomenuti da je Rasel odgovorio na Strosnovu kritiku teorije deskripcija.36 Raselova odbrana od ovog prigovora je da u jeziku moramo imati neke rei koje imaju znaenje samo zato to postoji ono to one znae ukoliko hoemo da postoji veza izmeu jezika i stvarnosti.37 Recimo, jedini nain na koji moemo nauiti i razumeti znaenje rei crveno je kroz opaanje crvenih stvari.38 U osnovi realistike teorije znaenja je ideja da, poto upotrebljavajui jezik govorimo o svetu, onda rei koje koristimo moraju biti povezane sa svetom. to se tie Strosnove kritike teorije deskripcija, Rasel podsea da je ve ranije razmatrao problem zavisnosti znaenja reenice od konteksta, to Strosn, po njegovom miljenju, potpuno ignorie. Optuuje Strosna da ovo njegovo reenje nigde ne pominje, ve ga preuzima i predstavlja kao svoje, koristei razliitu terminolo- giju. Rasel izrazom egocentrine partikularije oznaava one rei ije se znaenje menja u zavisnosti od konteksta sa promenom mesta, vremena i osobe koja ih izgovara (to jest, indeksikale). Rei ja, sad, ovde, ovo, blizu, sadanjost, bio, bie, su Raselovi primeri takvih rei. Rasel naglaava da moramo znati na koje vreme, mesto i individuu se odnosi reenica da bismo znali ta ona tano znai: Ako ujete oveka gde kae Ovo je doba progre-sa, vi znate na koje doba on misli; ali ako proitate isti iskaz u nekoj knjizi, to je moda rekao Adam kad je izmislio motiku, ili je to rekao bilo koji docniji optimist. Tek poto utvrdite kada je neki iskaz napisan, moete biti naisto ta on znai; u tome smislu, njegovo znaenje nije sadrano samo u

teorija dobro opisuje upotrebu odreenih deskripcija u obinom govoru.) Iako se Strosn poziva na obian govor, on uvodi neobjanjene pojmove pretpostavljanja, negacije, tvrdnje, itd, to, po Hohbergovom miljenju, nije nita prirodnije i blie svakodnevnom govoru od Raselovog reenja. Hohbergov zakljuak je da ne moemo spor izmeu Rasela i Strosna reavati pozivanjem na svakodnevnu upotrebu jezika jer koristimo termine koji se ili uopte ne pojavljuju, ili se drugaije koriste u svakodnevnom govoru, a drugaije u Raselovoj i Strosnovoj analizi. Spor izmeu Rasela i Strosna je filozofski pa se zato mora reavati razmatranjem on- tolokih i logikih aspekata njihovih stanovita. Cf. Hochberg, H. Strawson, Rus- sell, and the King of France, Philosophy of Science, Vol. 37, No. 3, (September 1970), str. 366 374.

36 Russell, B. Mr. Strawson on Referring, My Philosophical Development, Unwin Hyman Limited, London, 1995, str. 175 177.

37 Russell, B. Mr. Strawson on Referring, My Philosophical Development, Unwin Hyman Limited, London, 1995, str. 177 178.

38 Russell, B. Philosophy of Logical Atomism, Routledge, London, 2009, str. 20.

18 Jelena Ostoji

sebi, nego zahteva tumaenje pomou spoljanje informacije.39 Ako bi se egocentrina re sadanji zamenila sa 1905. godine u pomenutom primeru, ovaj deo Strosnove kritike se, po Raselu, vie ne bi mogao primeniti na ovu reenicu.40 On smatra da su problem egocentrinosti, kako ga naziva, i problem interpretacije deskripcija dva razliita problema koji treba da se razmatraju odvojeno. Strosn je smatrao da ne treba da odgovori na Raselove optube zato to pomenuti tekst nije smatrao dostojnim Rasela i nije hteo da pokae nepotovanje prema Raselu to bi morao da uradi kad bi mu iskreno odgovorio. Strosn je izuzetno cenio Raselova rad na polju filo-zofske logike, ali ne i na polju metafizike i epistemologije. 41 Ovde se vie neemo baviti raspravom izmeu ova dva velika filozofa, samo emo re- zimirati glavne take njihovog neslaganja. Kljuna razlika izmeu njihovih filozofija jezika je to zastupaju razliita miljenja o postojanju skrivene logike forme reenice, zatim razliito shvataju ta je sadraj koji se tvrdi/pretpostavlja nekim iskazom i zastupaju razliite teorije znaenja. Sve ovo odreuje injenicu da Strosn samo (uspeno izreenoj) tvrdnji pripisuje istinitosnu vrednost, a ne (svakom) iskazu izraenom deklarativnom reeni-com kao Rasel bez obzira da li je upotrebljena s namerom da se neto njom tvrdi ili ne.

Kritike semantikog pristupa problemu pretpostavljanjaVideli smo da se Strosnovo stanovite naziva semantikom teorijom

pretpostavljanja. Ovaj naziv je izabran zato to je pretpostavljanje relacija izmeu reenice Sadanji kralj Francuske je mudar i pretpostavljenog

39 Rasel, B. Ljudsko znanje njegov obim i granice, Nolit, Beograd, 1961, str. 121 122.

40 Rasel, kao i Strosn, ne smatra da je reenica nosilac istinitosne vrednosti. U tekstu O denotaciji, koristi re iskaz (proposition) kad govori o pripisivanju istinitosti i lanosti. Ovo treba pomenuti jer itajui Strosnovu kritiku Rasela izgleda da bismo mogli stei utisak (koji je stekao Rasel sudei po njegovom odgovoru Strosnu) da Strosn hoe da kae da Rasel ne uvia da ista reenica moe u razliitim konteksti-ma izraavati razliit iskaz i govoriti o razliitim osobama. Naravno da je Rasel to znao i to ne moe biti predmet kritike.

41 Cf. Strawson, P. Peter Strawson, Key Philosophers in Conversation, The Cogito interviews, edited by Pyle, A. London, Routledge, 2003, str 39. S druge strane, Dejms Ostin [James W. Austin] je smatrao da se Raselov odgovor Strosnu ne shvata dovoljno ozbiljno i ne smatra se uspenim zato to je Rasel nejasan i miste-riozan, a ne zato to nije vredan panje. On uzima na sebe zadatak da dopuni nejasna i nedoreena mesta u ovom odgovoru i da tako pokae da je Raselova odbrana uspena, bar to se tie nekih njenih delova. Cf. Austin, J. W. Russells Cryptic Response to Strawson, Philosophy and Phenomenological Research, Vol. 38, No. 4, (June 1978), str. 531 537.


iskaza Sadanji kralj Francuske postoji i zato to je istinitost pretpostavke neke reenice uslov da bi iskaz koji ta reenica izraava imao istinitosnu vrednost. Kasnije u pokazati da jo jedno svojstvo pretpostavki (koje neki autori osporavaju) opravdava ovaj naziv: sadraj pretpostavke neke reenice je odreen znaenjem te reenice u datom kontekstu tako da su pretpostavke stabilne u svim kontekstima.

Zanimljivo je da su kritike Strosnovog stanovita vie bile usmerene ka tome da se nau protivprimeri njegovom objanjenju pretpostavki i da se pokae da pretpostavljanje nije semantiki, ve pragmatiki fenomen, a manje u pravcu odbrane Raselove teorije deskripcija. Mada Strosnovo stanovite dosta verno opisuje kakvo je nae shvatanje istinitosti i lanosti u svakodnevnom govoru, ipak ima sluajeva koje njegova teorija ne moe da objasni. Recimo, bili bismo skloni da iskaz Moj brat je jutros dorukovao sa sadanjim kraljem Francuske procenimo kao netaan. Strosn bi morao da objasni zato ovakve iskaze (ije egzistencijalne pretpostavke nisu ispunjene) ipak procenjujemo kao lane. U kasnijim tekstovima on to i po- kuava.42 Njegova strategija je da pokae da se u tim sluajevima ne radi o tome da pretpostavka iskaza nije ispunjena, ve da pretpostavka nije ni postojala i da zato iskaz ipak ima istinitosnu vrednost. Tako, po Strosnu, samo oni iskazi (i svi takvi iskazi) u kojima se prazni izrazi javljaju na referencijalnoj poziciji, tj, koji su tema (topic) reenice, nemaju istinitosnu vrednost. Pretpostavlja se postojanje samo onoga na ta se odnosi izraz koji je na referencijalnoj poziciji u reenici. Takvi izrazi su najee, ali ne obavezno, na mestu subjekta u reenici. Tako e navedeni iskaz Moj brat je jutros dorukovao sa sadanjim kraljem Francuske biti netaan, a ne bez istinitosne vrednosti. Ovaj iskaz je o mom bratu, a ne o kralju, tako da se postojanje kralja i ne pretpostavlja. Poto nema (netane) egzistencijalne pretpostavke, izraz sadanji kralj Francuske je, kae Strosn, apsorbovan u predikat, i iskaz e imati istinitosnu vrednost. To znai da ovaj izraz nije referirajui, ve da je deo predikata. Strosn smatra da ak i iskaz Sadanji kralj Francuske je elav moe imati istinitosnu vrednost iako kralj ne postoji ukoliko se shvati kao odgovor na pitanje: Ko su, ako ih ima, savremene linosti koje su elave?. Tada iskaz nije o kralju iako je on na mestu subjekta, ve je tema iskaza klasa elavih ljudi.43 Da je ta reenica bila odgovor na pitanje Kakav je sadanji kralj Francuske?, ona ne bi imala istinitosnu vrednost. Ovo reenje ima nezgodnu posledicu da ista reenica, u zavisnosti samo od toga da li je odgovor na jedno ili drugo pitanje, jednom

42 Cf. Strawson, P. F. Identifying reference and truth-values, Theoria, No. 30, 1964, str. 96 117; Strawson, P. F. A Reply to Mr. Sellars, The Philosophical Review, Vol. 63, No. 2, (April 1954), str. 216 231.

43 Horn, L. R. Presupposition and implicature, The Handbook of Contemporary Semantic Theory, editor Shalom Lappin, Blackwell, Oxford, 1995, str. 306.

20 Jelena Ostoji

ima istinitosnu vrednost, a drugi put nema; moemo prihvatiti da znaenje i istinitosna vrednost zavisi od promene konteksta, ali u ovom konkretnom sluaju ne deluje da je promena relevantna za uticaj na istinitosnu vrednost.44 Strosn zatim navodi primer reenice Don je proveo jutro na lokalnom bazenu ija je svrha da opie ta je Don jutros radio, a ne da saopti ko je posetio bazen. Zato Strosn kae da je Don tema iskaza, ne bazen. Ako se ova reenica shvati kao odgovor na pitanje ta je Don jutros radio, poto ne postoji lokalni bazen, proceniemo je kao netanu. Slino, u primeru Iz- lobu je jutros posetio sadanji kralj Francuske tema reenice nije kralj, ve izloba, pa e reenica biti netana. Meutim, za reenicu Sadanji kralj Francuske je jutros posetio izlobu, Strosn smatra da bismo pre rekli da nema istinitosnu vrednost. Kad nema niega na ta bi se predikat odnosio, takvom iskazu se istinitosna vrednost ne moe pripisati. Ovde se moe dati slian prigovor kao malopre kako je mogue da ista reenica, u zavisnosti od toga da li je izraena u pasivu ili u aktivu, jednom bude netana, a drugi put bez istinitosne vrednosti? Ovo se koristi kao jedan od argumenata koji govore u prilog pragmatikoj teoriji pretpostavljanja. Nil (Stephen Neale) smatra da ako prihvatimo da to da li je neki reenica lana ili nema istini-tosnu vrednost (tj, govornik nije uspeo nita da tvrdi) zavisi od toga ta je tema razgovora, onda moramo napustiti ideju da je pretpostavljanje se-mantiki problem.45 Osim toga, ta je tema nekog razgovora je pragmatika, a ne semantika injenica tako da ako se sloimo s tim da se sa promenom teme razgovora menjaju i pretpostavke neke reenice, onda je jasno da se pretpostavljanje ne moe razmatrati u okviru semantike.

Strosnovi pokuaji da odgovori na kritike su tek delimino uspeni. I dalje postoje reenice ije pretpostavke nisu ispunjene a ipak imaju istini-tosnu vrednost. Recimo, ova distinkcija ne objanjava zato bismo za reenicu: Sadanji kralj Francuske sedi na ovoj stolici ili Pegaz je upravo preleteo preko Kalemegdana i sleteo na plato ispred Filozofskog fakulteta pre rekli da su oigledno netane nego da nemaju istinitosnu vrednost iako je prazno ime u tim reenicama na referencijalnoj poziciji.46 Jedno od moguih objanjenja je da je lanost ovih reenica mogue tvrditi nezavisno

44 Cf. Gale, R. M. Strawsons Restricted Theory of Referring, The Philosophy of Language (April 1970), str. 163. Riard Gejl na slian nain kritikuje Strosnovo reenje ukazujui na to da isti iskaz ne moe istovremeno biti i laan i bez istini-tosne vrednosti.

45 Cf. Guerts, B. Existential import, in Ileana Comorovski and Klaus von Heusinger (eds.), Existence: Syntax and Semantics, Kluwer, Dordrecht, 2007, str. 14.

46 Bart Gerts [Bart Geurts] smatra da se ovde ipak moe rei da je stolica tema iskaza zato to je to upadljiv predmet u kontekstu. Cf. Geurts, B. Existential import, u Ileana Comorovski and Klaus von Heusinger (eds.), Existence: Syntax and Semantics, Kluwer, Dordrecht, 2007, str. 15.


od toga da li su ispunjene njihove pretpostavke.47 Mi znamo da je Sadanji kralj Francuske sedi na ovoj stolici netano jer je stolica prazna na njoj ne sedi niko, pa ne moe biti ni da sedi sadanji kralj Francuske. Da li emo smatrati da je tema iskaza kralj ili stolica ne utie na to kako emo proceniti istinitost ove reenice.48

Dej Dejvid Atlas (Jay David Atlas) i Kai fon Fintel (Kai von Fintel) su takoe ukazali na nedostatke ovog odgovora.49 Atlas smatra da nemaju svi izrazi koji su tema reenice egzistencijalnu pretpostavku. Recimo, u iskazu: Postoji kraljica Engleske i kraljica Engleske je graciozna, kraljica Engleske nesumnjivo jeste tema reenice, ali ipak nema pretpostavke o njenom postojanju. Razlog je to se u iskazu njeno postojanje tvrdi, a mi ne moemo rei da je sadraj tvrdnje i njene pretpostavke isti i da reenica pretpostavlja ono to tvrdi. Atlas se slae sa Strosnom da samo iskazi u kojima je referirajui izraz tema imaju egzistencijalnu pretpostavku, ali se ne slae sa tim da je svi takvi iskazi imaju.

U neku ruku slian prigovor daje Kai fon Fintel, zastupnik dinami- ke semantike. On se ne slae da samo iskazi u kojima je prazno ime na referencijalnoj poziciji imaju egzistencijalnu pretpostavku. Pretpostavlja se egzistencija ne samo onog to jeste tema iskaza, ve i onog to nije. U sle- deem primeru: Dorukovao sam sa sadanjim kraljem Francuske. I on i ja smo uzeli kajganu morali bismo, prema Strosnu, da kaemo da u prvoj reenici nema egzistencijalne pretpostavke zato to kralj nije tema iskaza, ali u drugoj reenici jeste tako da postoji egzistencijalna pretpostavka. Strosno-va teorija ne moe da objasni zato i druga reenica izgleda lana iako sadri nereferirajui izraz kao temu iskaza.50 Fon Fintel predlae da se pretpostavke reenice odreuju pomou drugaijeg kriterijuma, a ne preko istinitosne vrednosti: pomou Hej, ekaj malo testa. Ako je prikladno da se na iskaz Sadanji kralj Francuske je elav odgovori reenicom: Hej, ekaj malo, nisam znao da Francuska ima kralja, onda emo rei da je pretpostavka

47 Cf. von Fintel, K. Would you Believe it? The King of France is Back! (Presupposi-tions and Truth-Value Intuitions), M. Reimer & A. Bezuidenhout (eds.), Descrip-tions and Beyond, Oxford: Clarendon Press, 2004, str. 269 295.

48 Gerts smatra da e, prema principu milosra, auditorijum, kad god je to mogue, interpretirati neku reenicu tako da njena upotreba bude uspena. Tako e, kad god se razliiti delovi reenice, kako kae, takmie za status teme iskaza, reenica biti tako interpretirana da njena upotreba bude ispravna u konkretnom kontekstu. Cf. Geurts, B. Existential import, u Ileana Comorovski and Klaus von Heusinger (eds.), Existence: Syntax and Semantics, Kluwer, Dordrecht, 2007, str. 15.

49 Reimer, M. and Bezuidenhout, A. Presupposition and Truth-Value Gaps, Descriptions and Beyond, Reimer, M. and Bezuidenhout, A. (eds.), Oxford: Clarendon Press, 2004, str. 263 268.

50 Ibid. str. 265.

22 Jelena Ostoji

navedenog iskaza da postoji francuski kralj. Nasuprot ovome, nije prikladno slian iskaz primeniti na sadraj onoga to se tvrdi i rei Hej, ekaj malo, nisam znao da je sadanji kralj Francuske elav. Ono to se tvrdi bi trebalo da bude novo za sluaoca tako da je razumljivo da on to nije prethodno znao, a pretpostavljeni iskaz bi trebalo da je ve poznat i govorniku i slu- aocu. Koristei ovaj kriterijum, fon Fintel pokazuje da egzistencijalnu pretpostavku mogu imati i iskazi u kojima nije referirajui izraz tema iskaza. Recimo, na iskaz: Nobelova nagrada je dodeljena politiaru koji je uspo- stavio mir u celom svetu se moe odgovoriti sa: Hej, ekaj malo, nisam znao da je to nekome uspelo!, to znai, po fon Fintelovom kriterijumu, da pretpostavka o postojanju takvog politiara postoji. Jo jedan primer neuspe-ha Strosnovog kriterijuma je da reenica u kojoj je tema govora nepostojei entitet moe imati istinitosnu vrednost ukoliko se subjektu pripisuje neto nemogue: Sadanji kralj Francuske je skoio 100 metara. Mi procenjuje-mo ovaj iskaz kao netaan i bez znanja o postojanju kralja. Fon Fintelovo stanovite je da ovakvi iskazi imaju iste pretpostavke u svakom kontekstu bez obzira na to ta je tema razgovora. Uprkos tome i uprkos injenici da oni, striktno gledano, nemaju istinitosnu vrednost jer njihova pretpostavka nije ispunjena, mi iskaze ovog tipa u obinom govoru smatramo lanim. Odbacujemo ih zato to se ne slau sa optim injenicama.51 Verujem da je ovo najprihvatljivije objanjenje koje je dato na prigovore Strosnovoj teoriji jer se njime izbegava nezgodna posledica Strosnove distinkcije da reenica koja iszraava isti iskaz u jednom kontekstu ima, u drugom kontek-stu nema pretpostavke (iako se njeno znaenje nije promenilo s kontekstom), te da je u jednom kontekstu lana, a u drugom bez istinitosne vred-nosti.

Rasel takoe daje jedan protivprimer Strosnovoj teoriji u svom odgovoru na njegovu kritiku: ne moemo oekivati da ateisti smatraju da iskaz Vladar univerzuma je mudar nema istinitosnu vrednost iako egzistencijal-na pretpostavka (s ateistikog stanovita) nije ispunjena.52 Onaj ko ne veruje da bog postoji e rei da je iskaz: Bog je stvorio svet netaan, a ne da je bez istinitosne vrednosti.

Oigledno je da Strosnova distinkcija izmeu izraza koji su tema reenice i onih koji to nisu nije dovoljno efikasna za odreivanje koji iskaz ima a koji nema egzistencijalnu pretpostavku i istinitosnu vrednost. Iako je kriterijum donekle uspean, protivprimeri pokazuju da nije sasvim pouzdan. Postoje reenice ija tema je izraz koji ne referira ni na ta, a one, nasuprot

51 Von Fintel, K. Would you Believe it? The King of France is Back! (Presupposi-tions and Truth-Value Intuitions), M. Reimer & A. Bezuidenhout (eds.), Descriptions and Beyond, Oxford: Clarendon Press, 2004, str. 269 295.

52 Russell, B. Mr. Strawson on Referring, My Philosophical Development, Unwin Hyman Limited, London, 1995, str. 179.


onome to bi se po Strosnovom kriterijumu dobilo, ipak imaju istinitosnu vrednost. Videli smo da Nil smatra da, ukoliko uopte prihvatimo ovaj Strosnov kriterijum, onda moramo pretpostavljanje shvatiti kao pragmatiki fenomen.

Jo jedan argument protiv semantikih teorija navodi Stiven Levin-son (Stephen C. Levinson) i dr. Pretpostavke se ne mogu razmatrati kao semantiki fenomen zato to su u odreenim kontekstima ponitive.53 One nisu stabilne i nepromenljive u svakom kontekstu to je uslov da bi se mogle smatrati semantikim problemom. Recimo, reenica Nije mi ao to sam bila u paniji, jer ja, u stvari, tamo nisam nikad ni bila je primer u kojem se u drugom delu sloene reenice ponitava pretpostavka (da sam bila u paniji) koju ima prvi deo reenice. O ovom svojstvu pretpostavki e biti ponovo rei u poslednjem poglavlju.

Pragmatiki pristup problemu pretpostavljanjaZastupnici pragmatikog shvatanja pojma pretpostavljanja smatraju

da je jedan od naina da se izbegnu ovi problemi da se pretpostavljanje tumai kao pragmatiki fenomen, a ne semantiki. Robert Stalnaker (Robert Stalnaker) je jedan od najuticajnijih i najznaajnijih zastupnika pragmatikog pristupa problemu pretpostavljanja. Gorepomenuti fon Fintel, Atlas, Gerts i Levinson su takoe pristalice ovog gledita. Meu filozofima koji su zastupali pragmatiko stanovite, osim navedenih, znaajni su jo i Kartunen (Lauri Karttunen), Horn (Laurence R. Horn), van der Sandt (Rob van der Sandt) i drugi. Za nas su vane samo glavne crte njihovog uenja koje su u znaajnoj meri zajednike svim predstavnicima ovog pravca, tako da ovde nije neophodno analizirati razlike meu njima. Pragmatike teorije pret-postavljanja su nezavisno jedan od drugoga formulisali 1974. godine Stal- naker u tekstu Pragmatic Presuppositions i Kartunen u tekstu Presupposi-tion and Linguistic Context.54 Pretpostavljanje nije, prema ovom gleditu, odnos izmeu reenice i iskaza (kao po semantikim teorijama), ve izmeu govornika i (pretpostavljenog) iskaza. Pretpostavke su oni iskazi za koje moemo da zakljuimo da govornik u njih veruje kad tvrdi ili porie odreenu reenicu i za koje smatra da i njegovi sluaoci u njih veruju. Prema ovom gleditu, nije reenica ta koja po sebi ima bilo kakve pretpostavke, ve sam govornik pretpostavlja neke iskaze. Dok je istinitost pretpostavljenog iskaza, prema zastupnicima semantikog pristupa problemu pret-postavljanja, nuan uslov za istinitost ili lanost iskaza, prema zastupnicima 53 Levinson, S. C. Pragmatics, Cambridge University Press, 1983, str. 167 225.54 Cf. Stalnaker, R. Pragmatic Presuppositions, Context and Content, Oxford

University Press, 1999, str. 47 63, i Karttunen, L. Presupposition and Linguistic Context, Theoretical Linguistics 1, 1974, str. 181 193.

24 Jelena Ostoji

pragmatikog pristupa, pretpostavke su iskazi koji su deo konteksta izgo-varanja. Kod zastupnika pragmatikog stanovita, re kontekst ima specifino znaenje pod kontekstom se podrazumeva skup iskaza u koje veruju govornik i auditorijum, tj, skup iskaza za koje govornik veruje da sainjava-ju njihovo zajedniko znanje (common ground, mutual knowledge).

Stalnaker smatra da kada neki govornik tvrdi odreeni iskaz, on to ini s namerom da njegov auditorijum proiri kontekst, tj, skup svojih pretpostavki dodajui mu sadraj tvrenog iskaza. Ako je iskaz prihvaen kao taan, onda je namera govornika ostvarena. Tako sadraj iskaza postaje deo konteksta i svi uesnici razgovora ubudue pretpostavljaju da je taan. Prema pragmatikom stanovitu, ako govornik i auditorijum ne veruju da je pretpostavljeni iskaz istinit, onda izgovaranje iskaza nije odgovarajue u datom kontekstu. Meutim, sledei primer izgleda kao da nije u skladu sa ovakvom definicijom pretpostavke: ao mi je to kasnim. Morala sam da odvedem psa kod veterinara. Pretpostavka ovog iskaza je da imam psa. Nasuprot navedenom odreenju ispravne upotrebe neke reenice, ova reenica moe biti uspeno upotrebljena i u situaciji u kojoj sluaocima pretpostavka nije ve poznata. Zbog ovakvih prigovora, Stalnaker je dao pot- puniju i precizniju definiciju pojma pretpostavljanja: kad govornik pret-postavlja neki iskaz, on ima dispoziciju da se ponaa kao da ima izvesna verovanja, ili kao da ima izvesne pretpostavke o verovanju auditorijuma.55 Stalnaker smatra da govornik moe indirektno saoptiti pretpostavljeni iskaz tako to e se pretvarati da je sluaocima ve poznat iako zna da nije. Na ovaj nain se zapravo esto prenose informacije. Dejvid Luis (David Lewis) je takoe tvrdio da komunikacija moe biti uspena i kad pretpostavljeni iskaz nije deo zajednikog znanja. U tom sluaju sluaoci mogu pretpostavku izgovorenog iskaza da dodaju u kontekst (u smislu u kom Stalnaker upotrebljava ovaj pojam) i proire ga ukoliko ona nije u suprotnosti s pret- hodnim znanjem. Luis je ovaj fenomen nazvao akomodacijom.56 Kartunen takoe primeuje da ljudi esto prave skokove i preice upotrebljavajui reenice ije pretpostavke nisu zadovoljene u konverzacijskom kontekstu.57

55 Cf. R. Pragmatic Presuppositions, Context and Content, Oxford University Press, 1999, str. 51.

56 Cf. Lewis, D. Scorekeeping in a Language Game, Philosophical Papers, Vol. I, Oxford University Press, 1983, str. 233 250.

57 Kartunen definie konverzacijski kontekst kao skup iskaza koji se smatraju tanim prilikom nekog tvrenja. On definie pretpostavke na sledei nain: reenica pretpostavlja iskaz ako, i samo ako ta reenica moe biti uspeno izgovorena samo u kontekstu koji povlai za sobom sve njene pretpostavke. Cf. Karttunen, L. Presupposition and Linguistic Context, Theoretical Linguistics 1, 1974, str. 181, 190 191.


Pojam pretpostavljanja i pojam uspenosti u teoriji govornih akataTeorija koja se takoe bavi, na neto drugaiji i obuhvatniji nain,

pretpostavkama i uspenou izgovorenog iskaza je teorija govornih akata. Ova teorija (izmeu ostalog) odreuje uslove koji moraju biti ispunjeni da bi jedan govorni akt (akt tvrenja, postavljanja pitanja, obeavanja, zahtevanja itd.) bio uspeno izveden.58 Uporediemo smisao pojmova pretpostavljanja i uspenosti kod zastupnika ove teorije sa smislom koji smo videli da tim pojmovima pridaju zastupnici semantikog i pragmatikog gledita i videti da se ti pojmovi u odreenoj meri razlikuju.

Ovu teoriju je izloio Don L. Ostin (John L. Austin) na predavanji-ma na Harvardu 1955. godine.59 U filozofiji je, smatra Ostin, esto zane-marivana injenica da jezik, osim za izraavanje tvrdnji, moe biti upotre-bljen i na druge naine. Pored toga to se jezik koristi za opisivanje stvari i dogaaja, njime se sluimo i za vrenje razliitih radnji: pomou jezika se mogu izdavati nareenja, davati upozorenja, postavljati pitanja, pozdravljati, moliti, izvinjavati se, kladiti se, itd. Iako se i za ove upotrebe esto koriste iskazi koji imaju gramatiku formu indikativa, njima se nita ne tvrdi i ne opisuje, ve se pomou njih neto ini. Poto ne govore o injenicama, ovakvi iskazi ne mogu biti tani ili netani. Izricanjem iskaza estitam ti na unapreenju! govornik ne opisuje injenicu da estita, ve (samim izgo-varanjem ovih rei) izvrava odreenu radnju estita. Ostin ovu vrstu iskaza naziva performativima, a deklarativne iskaze naziva konstativima. Konstativi mogu biti tani ili netani, a performativi mogu biti uspeli ili neuspeli u zavisnosti od toga da li je govorniku uspelo da izvri namera-vanu radnju. Da bi se neki performativ uspeno ostvario nije dovoljno puko izgovaranje odreenih rei, neophodno je da su zadovoljeni odreeni uslovi. Pretpostavke izvoenja performativa su iskazi kojima se tvrdi da su ti uslovi ispunjeni. Ti iskazi moraju biti istiniti da bi performativ bio uspean.60 Njima se tvrdi da su ispunjeni sledei uslovi: da postoji opteprihvaena konven-cionalna procedura koja ukljuuje izgovaranje odreenih rei koja ima odreene konvencionalne efekte (procedura obeavanja, venavanja i sl.), da tu proceduru primenjuju odgovarajue osobe u prikladnim okolnostima, ispravno, potpuno i bez greke i da je zadovoljen uslov iskrenosti. Ako su ovi uslovi ispunjeni, pretpostavke izvoenja govornog akta e vaiti i performa-

58 Cf. Austin, J. L. How to do Things with Words, Oxford, Oxford University Press, 1975, str. 15.

59 Ova predavanja su objavljena u Austin, J. L. How to do Things with Words, Oxford, Oxford University Press, 1975.

60 Cf. Austin, J. L. How to do Things with Words, Oxford, Oxford University Press, 1975, str. 53-54.

26 Jelena Ostoji

tiv je uspeo.61 Ako nije zadovoljen neki od uslova koji se odnose na posto-janje i sprovoenje procedure, performativ nije ni izveden (on je promaen ili prazan). Na primer, ako neko kae: Zavetujem ti ovaj sat a nije u situaciji da to uradi (jer uopte nema sat), in zavetanja je prazan, nije ni ostvaren. Zavetavanje sata pretpostavlja da sat postoji. Drugi nain na koji performativ moe biti neuspean je kada performativ jeste ostvaren, ali je procedura zloupotrebljena jer nije zadovoljen uslov iskrenosti. Recimo, kad neko daje obeanje a nema nameru da ga ispuni on je zloupotrebio procedu-ru davanja obeanja. Kad neko neto obeava onda se podrazumeva da ima nameru da to ispuni. Performativ je u ovom sluaju ipak ostvaren i neis- kreno obeanje je obeanje i podrazumeva preuzimanje obaveze da se ispuni obeano.

Ostin je na poetku suprotstavio konstative i performative kao dve odvojene klase iskaza, ali je zatim uvideo da oni nisu tako razliiti kako je u prvi mah izgledalo. I tvrenja, kao performativi, mogu biti uspela i ne- uspela. On navodi (neznatno izmenjen) Strosnov primer: ako neko tvrdi da su sva Donova deca elava u neodgovarajuim okolnostima (kad Don nema dece), to tvrenje je prazno, nitavno (void). Izricati tvrdnju o neemu to ne postoji je isto, kae Ostin, kao prodavati neto to nije nae ili to vie ne postoji takva prodaja je nitavna. Kad neko kae: Zavetujem ti ovaj sat to pretpostavlja da sat postoji. Isto vai za konstative: opisivanje neega pretpostavlja da postoji ono o emu je re. U protivnom, tvrenje je neuspe-lo. Procedura tvrenja takoe moe biti zloupotrebljena kad govornik tvrdi iskaz u koji ne veruje, kaemo da je zloupotrebio proceduru tvrenja. Kao to se pri davanju obeanja podrazumeva da govornik ima nameru da ispuni zadatu re, tako se podrazumeva da govornik veruje u ono to tvrdi. U sluaju da ovaj uslov nije ispunjen, tvrdnja ipak postoji i onaj ko lae, tvrdi neto. Slinost koju je uoio izmeu performativa i konstativa i nemogu-nost njihovog preciznog razgranienja su naveli Ostina da zakljui da su deklarativne reenice takoe performativi. Izgovaranjem tvrdnje se vri akt tvrenja, kao to se izgovaranjem imperativa vri akt nareivanja. Tvrdnje su podlone istim oblicima nesrenosti kao i performativi. One nemaju ni- kakav poseban poloaj u jeziku one su samo jedna vrsta govornih akata. Isto vai za sve vrste govornih inova: za uspeno izvoenje moraju biti istiniti iskazi kojima se tvrdi da su ispunjeni navedeni uslovi (koji se odnose na postojanje procedure, njeno ispravno izvoenje i dr.), tj. pretpostavke uspenog izvoenja govornog akta moraju vaiti.

Vidimo da postoji izvesna razlika u definisanju pretpostavki nasuprot semantikom i pragmatikom gleditu, Ostin definie pretpostavke neke reenice kao iskaze koji moraju biti istiniti da bi govorni akt koji se pomou nje vri bio uspeno izveden. Dakle, pretpostavke neke reenice u 61 Ostin koristi izraze happy, felicitous.


Ostinovoj teoriji nisu definisane preko istinitosne vrednosti, ni preko verovanja uesnika razgovora, ve preko uslova uspenosti govornog akta.

Don Serl (John R. Searle) se poziva na semantiku definiciju pretpostavljanja. Vaenje pretpostavljenih iskaza je uslov uspenog izraavanja propozicionalnog sadraja govornog akta. Serl razlikuje sadraj govornog akta od samog akta. Govorni akt moe biti uspeno ili neuspeno izveden, a sadraj tvrenja (iskaz) je ono to moe biti istinito ili lano. On je dalje razvio Ostinovu teoriju govornih akata i smatra ga zaslunim za vano otkrie da su svi iskazi govorni inovi. Meutim, on grei, smatra Serl, u tome to misli da neki govorni akti (recimo, tvrenja) mogu imati istinitosnu vrednost. Prema Serlovoj teoriji govornih akata, izraavanje propozicionalnog sadraja nekog govornog akta obuhvata referiranje na neku stvar (to je mogue samo ako ona postoji) i pripisivanje nekog svojstva toj stvari. Predmetu se mogu pripisivati (i odricati) samo ona svojstva koja on moe imati. U protivnom e se dobiti iskazi koji ne mogu biti ni tani, ni netani. Tako se svojstvo crvenosti moe pripisati samo predmetu koji je (ili moe biti) obojen: Ovo moemo izraziti i tako to emo rei da je crveno pretpostavlja je obojeno prema Strosnu62. Serl preuzima Strosnovu definiciju pretpostavljanja. Prema ovoj definiciji, iskaz Prozor je crven pretpostavlja istinitost iskaza Prozor je (moe biti) obojen. Pripisivanje svojstva crvenosti nekom predmetu pretpostavlja da taj predmet jeste (ili da moe biti) obojen. Dakle, prema Serlu, uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se jednom predmetu uspeno pripisalo neko svojstvo je da taj predmet postoji (inae ne moemo referirati na njega) i da vae sve pretpostavke koje se odnose na to svojstvo. Serl ovo formulie na jo jedan nain: pripisivanje nekog predikata jednom predmetu pretpostavlja da je logiki mogue da taj predikat bude istinito ili lano pripisan tom predmetu.

Pojam uspenosti se na drugaiji nain upotrebljava u teoriji gov-ornih akata nego u pragmatkim teorijama pretpostavljanja. Podsetiemo da zastupnici pragmatikog stanovita pojam uspenosti primenjuju na upotre-bu reenice, a zastupnici teorije govornih akata smatraju da izvoenje govornog akta moe biti uspeno ili neuspeno. Prema pragmatikom stanovitu, upotreba reenice se smatra ispravnom (uspenom, odgovarajuom, pogodnom)63 u odreenom kontekstu ukoliko njene pretpostavke nisu u suprotnosti sa zajednikim znanjem uesnika razgovora. To praktino znai da je prema ovom kriterijumu ak i pogreno verovanje sagovornika do-voljno da se upotreba neke reenice u odreenom kontekstu smatra is-pravnom i uspenom. Prema teoriji govornih akata pojam uspenosti je iri on se odnosi na izvoenje govornog akta. U ovoj teoriji se vaenje pret-

62 Serl, D. R. Govorni inovi: ogled iz filozofije jezika, Beograd, Nolit, 1991, str. 206.

63 Zastupnici pragmatikog stanovita koriste izraze felicitous, correct.

28 Jelena Ostoji

postavki (kako ih definiu zastupnici pragmatikog gledita) ne pominje eksplicitno kao uslov koji mora biti ispunjen, ali verujem da se moe smatrati da je on obuhvaen zahtevom koji kae da okolnosti vrenja govornog akta moraju biti odgovarajue. Recimo, okolnosti u kojima niko ne veruje da sadanji kralj Francuske postoji nisu odgovarajue za izricanje neke tvrdnje o njemu. Ukoliko je govorni akt uspean onda se moe rei i da je reenica kojom je izraen ispravno upotrebljena. Prema tome, i u teoriji govornih akata se zahteva vaenje ovih pretpostavki pretpostavke neke reenice moraju biti u skladu sa verovanjima uesnika razgovora da bi govorni akt koji se ovom reenicom vri bio ispravno izveden. Meutim, prema ovoj teoriji vaenje tih pretpostavki nije dovoljno, to je tek jedan od uslova koji moraju biti zadovoljeni da bi govorni akt uspeo. Pogreno verovanje uesnika razgovora da sadanji kralj Francuske postoji ne moe uiniti ispravnim izvoenje govornog akta tvrenja o tom kralju ako neki drugi uslovi nisu ispunjeni. Taj kralj mora stvarno postojati da bi govorni in uspeo.

Komplementarnost semantikog i pragmatikog pristupa problemu pretpostavljanja

Videli smo da zastupnici pragmatike teorije, koji predlau napu-tanje semantike teorije, smatraju da pretpostavljanje, umesto preko istini-tosne vrednosti, treba definisati i objasniti pomou uslova koji treba da budu ispunjeni da bi neki govornik ispravno upotrebio neku reenicu u odreenom kontekstu. Problem s ovim stanovitem je to, po mom miljenju, to se time ne menja samo nain objanjenja i definisanja problema pretpostavljanja, ve se menja i sam predmet ispitivanja. Definisanjem pretpostavki is- kljuivo pomou pragmatikoh pojmova akcenat se stavlja na izuavanje uslova ispravne upotrebe reenice, a zapostavlja se pitanje uslova koji moraju biti zadovoljeni da bi reenica imala istinitosnu vrednost. Time se odu- staje od pokuaja da se formulie teorija koja objanjava nae intuicije o pro- cenjivanju istinitosne vrednosti iskaza u svakodnevnom govoru. Smatram da pragmatika teorija ne treba da zameni semantiku da bi bolje objasnila pojam pretpostavljanja, ve da obe teorije mogu i treba da postoje jedna pored druge, da reavaju svaka svoje pitanje i da se dopunjuju. Poto su predmeti koje istrauju ova dva pristupa razliiti, predlaem da ih razliito imenujemo da predmet semantike teorije nazovemo semantikim pret-postavkama, a predmet pragmatike teorije pragmatikim pretpostavkama.

Semantike pretpostavke bi bile one pretpostavke koji moraju biti istinite da bi reenica koja ih pretpostavlja imala istinitosnu vrednost. Kakve


reenice mogu imati semantike pretpostavke? Poto je ova vrsta pretpostavki definisana preko istinitosne vrednosti, rekla bih da svaka deklarativna reenica moe imati semantike pretpostavke. Za razliku od Strosna i Fre- gea, rekla bih da se deklarativnom smislenom reenicom moe izraziti neto tano ili netano ne samo kad je reenica upotrebljena da bi se njom neto tvrdilo, ve i kada je izgovorena na pozornici, u ali, kad je data kao primer, bez obzira da li se neko pita za istinitost njene konkretne upotrebe ili ne. Na primer, reenica Svi sisari ive na kopnu izraava neistinu bez obzira da li je upotrebljena na asu biologije da se neto tvrdi o sisarima ili je upotreblje-na kao primer afirmativnog univerzalnog suda u logici. Verujem da je ovo shvatanje blie naoj intuiciji u obinom govoru nego Strosnovo. Kad bi nam profesor na asu logike naveo primer Svi sisari ive na drveu, ini mi se da ne bismo mogli da se otmemo utisku da je reeno neto netano iako se, po Strosnu, u ovom sluaju ne javlja pitanje istinitosti. Ako sam u pravu da sve deklarativne reenice mogu izraavati neto tano ili netano, onda sve one mogu imati semantike pretpostavke tj, uslove da bi imale istinitosnu vrednost. Strosn smatra da i pitanja i imperativi pretpostavljaju odreene iskaze iako se njima nita ne tvrdi. Pretpostavka pitanja je onaj iskaz koji mora biti istinit da bi se na to pitanje moglo odgovoriti sa da ili ne. Da bi se na pitanje Da li je Don prestao da slika? moglo odgovoriti sa da ili ne, neophodno je da je istinit iskaz Don je nekad slikao. Slino, da bi neko mogao da izvri nareenje da zatvori prozor, neophodno je da je tano da je prozor otvoren. Ako me neko pita Da li si prestala da skuplja klikere? ako ja to nisam nikad radila, onda ne mogu odgovoriti ni sa da, ni sa ne jer su i pozitivni, i negativni odgovor neto nalik na priznanje da sam imala taj hobi. Ako pretpostavka pitanja nije zadovoljena, na pitanje se ne moe odgovoriti sa da ili ne, ve nekako drugaije, smatra Strosn. Smatram da se moemo sloiti sa Strosnom da ne samo deklarativne ve i upitne reenice mogu imati semantike pretpostavke, a isto vai i za impera-tivne. Pitanjima i naredbama mogu odgovarati izvesne deklaritvne reenice i pretpostavke te deklaritvne reenice bie pretpostavke i tih pitanja i naredbi. Pitanju odgovara deklarativna reenica koja predstavlja pozitivni ili nega-tivni odgovor, a naredbi odgovara tvrdnja da je naredba izvrena. Pitanja i naredbe (i ostali imperativi) onda nasleuju semantike pretpostavke svojih odgovarajuih deklarativnih reenica.

Pragmatike pretpostavke bi bile one pretpostavke u koje moraju da veruju govornik i njegov auditorijum (ili bar da nisu u suprotnosti sa nji-hovim verovanjima) da bi reenica bila ispravno upotrebljena u odreenom kontekstu. Ova vrsta pretpostavki predstavlja skup iskaza koje govornik i njegovi sagovornici prihvataju kao tane, ili se ponaaju kao da ih prihvataju. Kakve reenice mogu imati ovu vrstu pretpostavki? Jezik se upotrebljava, osim za tvrenje, i za postavljanje pitanja, davanje obeanja,

30 Jelena Ostoji

izraavanje imperativa itd. Moemo rei da sve vrste reenica mogu biti ispravno ili neispravno upotrebljene (s obzirom na odreeni kontekst), tj, da sve upotrebe mogu imati pragmatike pretpostavke. Recimo, ako nekoga zamolimo da donese knjigu, potrebno je da smatramo da on tu knjigu ima da bi se naa molba smatrala ispravno upotrebljenom. Slino, ako nekog pi- tamo da li se vratio iz Japana, nae pitanje e biti konverzacijski prihvatljivo samo ako zaista mislimo (ili se bar ponaamo kao da mislimo) da je ta osoba bila u Japanu (tj, ako je to deo konteksta).

Sledei razlog u prilog tvrdnje o potrebi postojanja i semantikih i pragmatikih teorija pretpostavljanja je injenica da semantike i pragmat-ike pretpostavke neke reenice mogu biti razliite. To moda nije sasvim oigledno na prvi pogled. Razlog je to to su semantike i pragmatike pretpostavke jedne reenice najee istog sadraja i one su najee istovremeno zadovoljene ili nezadovoljene. Iskaz koji mora biti taan da bi reenica imala istinitosnu vrednost (semantika pretpostavka reenice) esto glasi isto kao i iskaz u koji treba da veruje govornik i auditorijum da bi upotreba te reenice bila ispravna u odreenom kontekstu (pragmatika pretpostavka reenice). Recimo, ako je taan iskaz kojim se tvrdi egzistenci-ja entiteta o kojem govori neka reenica, tada e ona imati istinitosnu vrednost. Ukoliko istovremeno govornik i njegov auditorijum veruju da postoji taj entitet, onda e upotreba te reenice biti takoe uspena i odgovarajua za dati kontekst. U tom sluaju e biti ispunjene i semantika, i pragmatika pretpostavka te reenice. Na primer, da je naa reenica o sadanjem kralju Francuske izgovorena u 17. veku, tada bi bile ispunjene obe pretpostavke semantika, zato to je tano da kralj postoji, i pragmatika, zato to svi veruju u to. Meutim, videemo da ne moraju uvek obe vrste pretpostavki neke reenice istovremeno vaiti. Semantike i pragmatike teorije pret-postavljanja izuavaju razliita svojstva naeg govora izmeu kojih ne mora postojati korelacija: ispravno upotrebljen iskaz ne mora imati istinitosnu vrednost, a neispravno upotrebljeni iskaz je moe imati. To se moe ilustro- vati preko primera u kojima se vidi da je mogue da za jednu istu reenicu bude zadovoljena njena pragmatika pretpostavka, a semantika da ne bude, ili obrnuto. S jedne strane, ne postoji nikakva nuna veza izmeu tanosti iskaza i govornikovog verovanja u njega, a s druge strane, ne moraju semantika i pragmatika pretpostavka jedne reenice biti istog sadraja. Na- veemo primere za to i videemo da oni govore u prilog teze da su se-mantike pretpostavke odreene izraenim iskazom, a ne kontekstom, a da su, nasuprot tome, pragmatike pretpostavke promenljive s kontekstom.

Kad je reenica upotrebljena da bi se njom neto tvrdilo, moe se desiti da ne vai njena semantika ili pragmatika pretpostavka. Recimo, sasvim mogue da se pogreno veruje u istinitost pretpostavljenog iskaza neke reenice. Tada je ta reenica, iako nema istinitosnu vrednost, ipak


ispravno upotrebljena. Pragmatika pretpostavka vai jer je ispunjen uslov da govornik veruje u pretpostavljeni iskaz, ali ne vai semantika pretpostavka, to jest, iskaz nema istinitosnu vrednost jer je pretpostavljeni iskaz laan. Na primer, krajem 19. veka su astronomi neko vreme pogreno ve- rovali da postoji planeta Vulkan u Merkurovoj orbiti pomou koje su ob- janjavali ono to su smatrali nepravilnostima u kretanju Merkura. Zbog toga to je tada bio ispunjen uslov da naunici veruju da postoji planeta Vulkan, upotreba reenica o toj planeti je tada bila sasvim ispravna u na- unoj zajednici, dok istovremeno semantika pretpostavka takvih iskaza nije bila zadovoljena, tako da ti iskazi, u stvari, nisu ni imali istinitosnu vrednost. Danas, poto se zna da planeta Vulkan ne postoji, promenjen je skup verovanja o njoj tako da je pragmatika pretpostavka iskaza o toj planeti razliita nego u 19. veku vie se ne veruje u postojanje planete. To znai da se danas ne moe vie ispravno upotrebiti iskaz u kojem se uzrok ne- pravilnosti u Merkurovom kretanju objanjava postojanjem planete Vulkan. Semantika pretpostavka je sve vreme ista da planeta postoji, tako da nijedan iskaz o njoj, ni u 19. veku, ni danas, nema istinitosnu vrednost. Kao to je reeno, semantika pretpostavka je, za razliku od pragmatike, sta- bilna u razliitim kontekstima.

Treba pomenuti da je Stalnaker ve koristio izraze semantike i pragmatike pretpostavke i da on takoe smatra da semantiki i pragmatiki pojam pretpostavljanja nisu suprotstavljeni, ve razliiti pojmovi. Meutim, on smatra da je svaka semantika pretpostavka nekog iskaza izgovorenog u datom kontekstu automatski predstavlja i pragmatiku pretpostavku uesni-ka razgovora u tom kontekstu (mada suprotno, naravno, nije sluaj).64 Time hoe da kae da njegova teorija, pored pragmatikih, obuhvata i semantike pretpostavke tako da nema potrebe za posebnom, semantikom teorijom koja bi se bavila ovom vrstom pretpostavki. Smatram da Stalnakerova teorija pretpostavljanja, i generalno, njegova filozofija jezika, vrlo dobro i tano opisuju nasu jeziku praksu. 65 Ipak, verujem da semantika teorija pret-postavljanja moe i treba da postoji uporedo sa pragmatikom. Moe da postoji zato to se na glavne prigovore semantikoj teoriji koji se navode u prilog toga da je treba napustiti moe odgovoriti. Treba da postoji zato to semantike teorije objanjavaju kada i zato neke iskaze procenjujemo kao one koji imaju istinitosnu vrednost i kau nam zato smo skloni da za neke iskaze kaemo da nisu ni tani, ni netani. One definisu nune uslove pod kojima neki iskaz ima istinitosnu vrednost i objanjavaju zato mi ponekad odreene reenice procenjujemo kao tane/netane ak i kada ti uslovi nisu ispunjeni. U pragmatikim teorijama je bavljenje semantikim pretpostavka-

64 Cf. Stalnaker, R. Pragmatics, Context and Content, Oxford University Press, 1999, str. 38.

65 Cf. Stalnaker, R. Context and Content, Oxford University Press, 1999,

32 Jelena Ostoji

ma svedeno na tvrdnju da govornik i auditorijum imaju verovanje o tome da li je tana ili nije (semantika) pretpostavka nekog iskaza i to verovanje je jedna od njihovih pragmatikih pretpostavki, a ostala navedena pitanja kojima se bave semantike teorije su zapostavljena. Imajui u vidu vanost tih pitanja, smatram da potpuna filozofija jezika treba da sadri, pored pragmatike, i semantiku teoriju pretpostavljanja, to jest, da treba, pored pret-postavki ispravne upotrebe reenice, uporedo da istrauje i (takoe vane) pretpostavke koje su uslovi da bi iskaz imao istinitosnu vrednost.

Vratimo sa na trenutak na zagonetku o smislenosti iskaza o neposto-jeim entitetima (koja je jedan od krivaca to se problem pretpostavljanja razvio) da je sagledamo iz ugla semantikih teorija, pragmatikih teorija, i iz ugla stanovita o komplementarnosti ovih teorija branjenog u ovom radu. Moemo rei da su, prema semantikim teorijama, tvrdnje o nepostojeim entitetima bez istinitosne vrednosti; a prema pragmatikim teorijama, to su tvrdnje koje nisu prikladne u datom kontekstu jer njihovo izricanje nije u skladu sa verovanjima govornika i auditorijuma. Ipak, mogu postojati konteksti u kojima upotrebe iskaza o nepostojeim entitetima jesu ispravne. Ne mora iskaz imati istinitosnu vrednost da bi mogao biti uspeno upotrebljen. Recimo, kada neko prepriava grki mit o Pegazu, svi znamo da govornik nije upotrebio iskaz da bi stvarno neto tvrdio o Pegazu tako da to to verujemo da Pegaz ne postoji nee ovu upotrebu uiniti neadekvatnom u datom kontekstu. Svakako da bi bilo neispravno kad bi se ti isti iskazi upotrebili da bi se neto ozbiljno tvrdilo o Pegazu. Osim u fikciji, iskazi o nepostojeim entitetima se takoe mogu ispravno upotrebiti kao primeri recimo u filozofskim tekstovima koji se bave ovim problemom. Kada Rasel navodi primer o sadanjem kralju Francuske, njegova upotreba tog iskaza je ispravna ba zato to svi verujemo da Francuska nema kralja i zato to njegova namera nije da tvrdi neto o kralju, ve da rei zagonetku smis-lenosti govora o nepostojeim entitetima. Jasno je da svaka ozbiljna tvrdnja o kralju Francuske danas (kao i u Raselovo vreme) ne moe biti uspena. Razliite upotrebe mogu da imaju razliite pragmatike pretpostavke. Na- suprot stabilnosti semantikih pretpostavki, pragmatike pretpostavke, poto su definisane preko verovanja uesnika razgovora u odreenom kontekstu, mogu se menjati i nekad biti razliitog sadraja od semantikih pretpostavki istog iskaza u zavisnosti od konteksta, vrste upotrebe i namere govornika. Takoe, mogu se razlikovati pragmatike pretpostavke u jednom kontekstu od pragmatikih pretpostavki iste reenice u drugom kontekstu. Da bi se uspeno tvrdilo neto o sadanjem kralju Francuske, mora se verovati u iskaz kojim se tvrdi njegova egzistencija, odnosno, pragmatika pretpostavka takvih tvrdnji glasi: Sadanji kralj Francuske postoji. Nasuprot tome, da bi se ista reenica (uspeno) navela kao primer u filozofiji za govor o neposto-jeim entitetima, mora postojati verovanje suprotno navedenom, te e


pragmatika pretpostavka glasiti: Sadanji kralj Francuske ne postoji. Podsetimo da je uslov da bi reenica imala istinitosnu vrednost sve vreme isti mora biti taan iskaz: Sadanji kralj Francuske postoji. Recimo, u Raselovom tekstu O denotaciji reenica o sadanjem kralju Francuske je ispravno upotrebljena kao primer govora o nepostojeem entitetu upravo zato to svi veruju da sadanji kralj Francuske ne postoji. To znai, kao to smo videli, da je pragmatika pretpostavka ove reenice bila Sadanji kralj Francuske ne postoji. Iskaz koji mora biti taan da bi ovaj iskaz imao istinitosnu vrednost, odnosno njegova semantika pretpostavka je kontradik-cija ovom iskazu i glasi Sadanji kralj Francuske postoji. Ispunjenost pragmatikih pretpostavki je ono to nam omoguava (uspean i ispravan) govor o nepostojeim entitetima. Pri tom takve tvrdnje su bez istinitosne vrednosti jer nisu ispunjene njihove semantike pretpostavke.

Razmotrimo glavne argumente protiv semantikih teorija da vidimo da li se na njih moe uspeno odgovoriti. Dva glavna argumenta u prilog tome da treba napustiti semantiko objanjenje pretpostavljanja u svojoj osnovi imaju tvrdnju da se pretpostavke menjaju u zavisnosti od konteksta. Nepromenljivost (stabilnost) pretpostavki u svakom kontekstu je uslov da bi se mogle smatrati semantikim problemom. Prvi argument, da podsetim, glasi da se pretpostavke ne mogu razmatrati kao semantiki fenomen zato to su u odreenim kontekstima ponitive.66 Naveli smo kao primer reenicu Nije mi ao to sam bila u paniji, jer ja, u stvari, tamo nisam nikad ni bila kojoj se u drugom delu sloene reenice ponitava pretpostavka (da sam bila u paniji) koju ima prvi deo reenice. Meutim, da li se ovde mora tvrditi da je pretpostavka ponitena kontekstom? Po mom miljenju, tanije je rei da pretpostavke jednostavno nije ni bilo zato to je deo sadraja ove sloene reenice da nisam bila u paniji. Strosn izriito kae da je pretpostavka reenice neki sadraj koji nije tvren, ve na neki nain impliciran tom reenicom, tj, pretpostavljen. Ako tako definiemo pretpostavke, onda ne moemo rei da je semantika pretpostavka neke reenice ono to se njom ve tvrdi. Isto tako, nema smisla rei da je pretpostavka neke reenice negacija onoga to se u toj reenici tvrdi. U osn

Documents

Filozofski Godišnjak 25