Fridrih Nie

SUMRAK IDOLA ILI KAKO SE FILOZOFIRA EKICEM

PREDGOVOR

Sauvati vedrinu u sumornoj i prekomerno odgovornoj stvari nije mala vetina:pa ipak, ta bi bilo nunije od vedrog raspoloenja? Nijedna stvar nee uspeti ukoliko u njoj ar nema udela. Suvinost snage samo je dokaz snage. Prevrednovanje svih vrednosti, taj upitnik tako crn, tako gorostasan da baca senku na onoga koji ga stavlja takav sudbonosni zadatak primorava nas da svakog trenutka istrimo na sunce, kako bismo sa sebe stresli teku, suvie tekom postalu ozbiljnost. Za to je dobro svako sredstvo, a svaki "sluaj" srean sluaj. Pre svega, rat. Rat je uvek bio velika razboritost umova, koji su se suvie povukli u sebe i postali suvie duboki; ak i zadobijena rana sadri u sebi isceljujuu mo. Izreka, ije poreklo skrivam od uene radoznalosti, bila je odavno moje omiljeno geslo: Increscunt animi, virescit volnere virtus .

Drugo ozdravljenje, u ovim oklonostima jo poeljnije za mene, jeste istraiti idole... Na svetu ima vie idola nego realiteta: to je moj "zao pogled" na taj svet, to je takoe i moje "zlo uho" ... Postavljati ovde pitanja ekiem i, moda, kao odgovor uti onaj uveni mukli ton, koji govori o naduvenoj utrobi kakvo ushienje za oveka koji ima ui i iza uiju za mene starog psihologa i lovca na pacove, pred kojim se mora razglasiti upravo ono to bi se elelo da ostane u tajnosti... Takoe i ovo delo sam naslov to otkriva pre svega je okrepljenje, sunana pega, skok u stranu, u dokolicu jednog psihologa. A moda i novi rat? I da li e se tragati za novim idolima?.. Ovo malo delo je velika objava rata; a to se tie istraivanja idola, ovog puta to nisu prolazni idoli, ve veni idoli, kojih se ovde dotiem ekiem, kao zvunom viljukom nema starijih, osvedoenijih, nadmenijih idola.. A takoe ni praznijih... To ne spreava da se u njih najvie veruje; a i kae se, naroito u najuzvienijim sluajevima, nikako idol...

Torino, 30. septembra 1888. godine na dan kad je zavrena prva knjiga Prevrednovanje svih vrednosti

Fridrih Nie

AFORIZMI I STRELICE

1. Dokolica je izvor svake psihologije. Kako? Zar je psihologija porok?

2. I najhrabriji meu nama retko ima hrabrosti za ono to zaista zna...

3. Da bi iveo sam, ovek mora biti ivotinja ili bog kae Aristotel. Nedostaje trei sluaj: valja biti i jedno i drugo filozof...

4. "Svaka istina je jednostruka" Nije li to la dvostruka?

5. Ja hou, jednom zauvek, da ne znam mnogo. Mudrost postavlja granice i spoznaji.

6. U svojoj divljoj prirodi ovek se najbolje odmara od svoje neprirodnosti, od svoje duhovnosti...

7. Kako? Zar je ovek samo boji promaaj? Ili je bog samo promaaj ovekov?

8. Iz ratne kole ivota. Ono to me ne ubije, ini me jaim.

9. Pomozi sm sebi: onda e ti pomoi i svako. Princip ljubavi prema blinjem.

10. Ne treba pokazivati malodunost prema svojim postupcima! I ne valja odmah zatim beati od njih! Gria savesti je nedolina.

11. Moe li magarac da bude tragian? Da ovek propadne pod teretom koji ne moe ni nositi, ni zbaciti... Sluaj filozofa.

12. Ako ovek ima svoje zato? u ivotu, onda e se pomiriti gotovo sa svakim kako? ovek ne udi za sreom; to ini samo Englez.

13. Mukarac je stvorio enu - ali od ega? Od rebra svog boga od svog "ideala"...

14. ta? Ti trai? eleo bi da se udesetostrui, ustostrui?. Trai pristalice? Trai nule!

15. Ljude e posle njihove smrti - mene, na primer - loije razumeti od savremenika, ali bolje posluati. Tanije reeno: nas nikad nee razumeti! i otuda na autoritet...

16. Meu enama. "Istina?" O, vi ne poznajte istinu! Zar ona nije zloin protiv itavog naeg pudeurs?

17. To je umetnik kakve ja volim, skroman u svojim potrebama: on hoe, zapravo, samo dve stvari, svoj hleb i svoju umetnost panem et Circen...

18. Ko ne ume da udahne svoju volju u stvari, taj e u njih da unese bar smisao: to jest, on smatra da se u njima ve nalazi volja(princip "verovanja").

19. Kako? Izabrali ste vrlinu i uzviena oseanja, a istovremeno kriom gledate na dobitke bezobzirnih ljudi? Ali, izabravi vrlinu, ovek se odrie "dobitaka"... (antisemiti na kuna vrata).

20. Savrena ena se zanima literaturom kao to ini neki mali greh: radi pokuaja, uzgred, osvrui se da li to neko primeuje, i da neko primeti...

21. Staviti se samo u takve poloaje gde se ne sme imati prividnih vrlina, gde, nasuprot, kao akrobata na svom uetu, ili pada ili stoji ili sreno proe...

22. "Zli ljudi nemaju pesme" Kako to da Rusi imaju pesme?

23. "Nemaki duh": tek osamnaest godina contradictio in adjecto.

24. Traei poetak, ovek postaje rak. Istoriar gleda unazad; konano i veruje unazad.

25. Zadovoljstvo titi ak i od prehlade. Da li se ikad prehladila ena koja je umela dobro da se obue? Pretpostavljam da je bila jedva obuena.

26. Ne verujem nijednom sistematiaru, i sklanjam im se s puta. Volja za sistemom je nedostatak estitosti.

27. enu smatraju dubokom zato? Zato to se u nje nikada ne moe dosegnuti dno. tavie, ena nije ni plitka.

28. Kad ena ima muke vrline, onda od nje treba beati; a kad nema muke vrline, onda ona bei sama.

29. "Kako je nekad savest morala da grize! Kako je imala dobre zube! A danas?" ta nedostaje? Pitanje jednog zubnog lekara.

30. Ljudi retko poine samo jednu nepromiljenost. U prvoj nepromiljenosti ine uvek suvie mnogo. Upravo zbog toga e poiniti jo jednu, drugu - a ovog puta ine suvie malo...

31. Crv, kog su nagazili, poinje da se izvija. To je razumno. On time smanjuje verovatnost da ga ponovo nagaze.Na jeziku morala: poniznost.

32. Postoji mrnja prema lai i licemerstvu, koja proistie iz osetljivosti na pitanja asti; postoji ista takva mrnja, koja proistie iz plaljivosti, jer je la zabranjena bojom zapoveu. Suvie plaljiv da bi lagao...

33. Kako je malo potrebno za sreu! Zvuk gajdi. Bez muzike bi ivot bio zabluda. Nemac zamilja sebi ak boga kako peva pesmu.

34. On on peut penser et ecrire qu' assis (G. Flober). Uhvatio sam te, nihilisto! Istrajnost je upravo greh protiv svetog duha.Samo izreene misli imaju vrednost.

35. Ima sluajeva kad smo kao konji, mi psiholozi, i postajemo uznemireni: vidimo svoju sopstvenu senku kako se pred nama njie gore-dole Psiholog treba da ne obraa na sebe panju, kako bi uopte video.

36. Da li mi, imoralisti, nanosimo tetu vrlini? Isto tako malo kao anarhisti vladarima. Tek to su na njih poeli da pucaju, oni ponovo sigurno sede na svom prestolu. Moral: treba pucati na moral.

37. Ti tri napred? ini li to kao pastir? Ili kao izuzetak? U treem sluaju bio bi begunac... Prvo pitanje savesti.

38. Jesi li stvaran? Ili samo glumac? Zastupnik? Ili sm zastupljeni? Na kraju krajeva, moda si samo podraavani glumac... Drugo pitanje savesti.

39. Govori razoarani. Traio sam velike ljude, a nalazio uvek samo majmune njihovog ideala.

40. Jesi li jedan od onih koji posmatra kao gledalac? Ili koji uestvuje? Ili koji ne obraa panju, dri se po strani.?... Tree pitanje savesti.

41. Hoe li da ide zajedno sa mnom? ili da ide preda mnom? Ili sm za sebe.. Valja znati ta hoe, i da hoe etvrto pitanje savesti

42. To su bile stepenice za mene, ja sam se po njima popeo zbog toga sam morao da preem preko njih dalje. Ali, one su mislile da sam hteo da sednem na njih da se odmorim...

43. ta ima u tome to ja ostajem u pravu! Suvie sam u pravu. A ko se danas najbolje smeje, taj e se takoe smejati i poslednji.

44. Formula moje sree: jedno Da, jedno Ne, prava linija, cilj...

SOKRATOV PROBLEM

1.

O ivotu su najmudriji ljudi svih vremena sudili jednako: on ne vredi nita... Iz njihovih usta smo uvek i svuda sluali jedan isti glas glas pun sumnje, pun sete, pun umora od ivota, pun odolevanja ivotu. Sam Sokrat je na samrti rekao: "iveti to znai dugo biti bolestan: dugujem petla iscelitelju Eskulapu". ak je i Sokratu dodijao. ta dokazuje to? Na ta ukazuje to? U stara vremena bi se reklo ( o, to su govorili i dovoljno glasno, i pre svih, nai pesimisti!): Ovde u svakom sluaju neto mora da bude istinito! Consensus sapientium dokazuje istinu". Da li emo i danas tako govoriti? Smemo li to? "Ovde u svakom sluaju neto mora biti bolesno"- odgovaramo mi- ove najmudrije svih vremena valja najpre pogledati izbliza! Moda su svi oni bili nesigurni na nogama? stari? gegali se? decadents? Ne izgleda li, moda, mudrost na Zemlji kao gavran kojega oduevljava neznatan zadah strvine?...

2.

Meni samom je ovo neodavanje potovanja. to da su veliki mudraci nazadni tipovi, najpre palo na pamet pri razmatranju sluaja gde mu se najsnanije suprotstavlja uena i neuena predrasuda: prepoznao sam Sokrata i Platona kao simptome propasti, kao orue grkog raspada, kao pseudogrke, kao antigrke (Roenje tragedije, 1872). Pomenuti consensus sapientium koji shvatah sve bolje i bolje dokazuje najmanje od svega da su oni imali pravo u tome u emu su se slagali: on pre dokazuje da su se sami oni, ti najmudriji, slagali u neemu fizioloki, kako bi se na isti nain negativno odnosili prema ivotu i da bi morali tako da se odnose prema njemu. Sudovi o vrednosti ivota, za ili protiv, ne mogu nikad

konano da budu istiniti: oni imaju vrednost samo kao simptomi,oni dolaze u obzir samo kao simptomi sami po sebi, takvi sudovi su gluposti. Prema njima valja obavezno ispruiti svoje prste, i pokuati shvatiti ovu udesnu finese, da se vrednost ivota ne moe utvrditi. iv ovek ne moe zato to je stranka, ak predmet spora, a ne sudija. Mrtav ovek ne moe iz jednog drugog razloga. Sa stanovita filozofa videti problem u vrednosti ivota ispoljava se ak kao zamerka njemu samom, kao upitnik na njegovu mudrost, kao nerazboritost. Kako? A svi ovi veliki mudraci zar oni nisu bili samo decadents, zar nisu bili ak ni mudri? Ali, vraam se na Sokratov problem.

3.

Sokrat je po svom poreklu pripadao najniim slojevima naroda: Sokrat je bio prost narod. Poznato nam je,ak se i vidi kako je bio ruan. Ali runoa, koja je sama po sebi zamerka, slui kod Grka gotovo kao opovrgavanje. Da li je Sokrat uopte bio Grk? Runoa je prilino esto izraz ukrtenog razvoja inhibiranog tim ukrtanjem. U drugom sluaju, ona se javlja kao silazni razvoj. Antropolozi meu kriminalistima nam govore da je tipian zloinac ruan monstrum in fronte, monstrum in animo. Ali, zloinac je dcadent. Da li je Sokrat bio tipian zloinac? U najmanju ruku, tome ne bi protivreio onaj ?uveni sud fiziognomista, koji je tako ubedljivo zvuao Sokratovim prijateljima. Jedan stranac, koji se razumeo u crte lica, prolazei kroz Atinu,rekao je Sokratu u lice da je monstrum da krije u sebi sve rave poroke i pohote. A Sokrat je samo odgovorio: "Vi me poznajete, gospodine!"

4.

Na dcadence ukazuje kod Sokrata ne samo poznata razuzdanost i anarhija u instinktima: upravo na to ukazuje i superfetacija loginog i ona zloba rahitiara koja ga karakterie. Ne zaboravimo i one halucinacije sluha, koje su interpretirane na religiozan nain, kao "Sokratov demon" Sve je u njemu preuveliano, buffo, karikatura, sve se istovremeno odlikuje skrivenou, zadnjom milju, podzemljem. Pokuavam da shvatim iz kakve idiosinkrazije proistie ona sokratska jednaina um = vrlina = srea: ona najbizarnija od svih postojeih jednaina kojoj posebno protivuree svi instinkti drevnih Helena.

5.

S pojavom Sokratovom grki ukus se menja korist dijalektike: ta se tu, u stvari, dogaja? Pre svega. time se pobeuje aristokratski ukus; prost narod s dijalektikom izbija na povrinu. Pre Sokrata izbegavani su dijalektiki maniri: oni su, smatrani ravim manirima, on su kompromitovali. Upozoravali su omladinu da ih se kloni. Takoe, nisu imali poverenja u svako takvo navoenje svojih argumenata. Pristojne stvari, kao i pristojni ljudi, ne nose svoje argumente tako otvoreno u ruci. Nepristojno je pokazivati svih pet prstiju. Ono to se najpre mora dokazati, ima malo vrednosti. Svuda gde autoritet spada jo u dobre obiaje, gde se ne "obrazlae nego se nareuje, dijalektiar je neka vrsta lakrdijaa: ismejavaju ga, ne odnose se ozbiljno prema njemu Sokrat je bio lakrdija, koji je pobuivao ozbiljan odnos prema sebi: ta se, upravo, tu dogodilo?

6.

Dijalektiku izabiraju samo onda kad nema nikakvog drugog sredstva. Poznato je da se njome pobuuje nepoverenje, da ona malo ubeuje. Nita se tako lako ne brie kao dijalektiki efekt: to dokazuje iskustvo svakog skupa na kojem se govori. Ona moe da bude

samo neophodna samoodbrana u rukama ljudi, koji vie nemaju nikakvo drugo oruje. Mora se silom iznuditi priznanje svog prava: pre toga, ona se nikako ne moe upotrebiti. Prema tome, Jevreji su bili dijalektiari; to je bila i prepredena lija. Kako? A zar je to i Sokrat bio?

7.

Da li je Sokratova ironija izraz revolta? Ressentiment prostog naroda? Uiva li on, kao potlaeni, svoj sopstveni ferocitet u ubodima noa silogizma? Sveti li se on uglednim ljudima koje fascinira? Kao dijalektiar, ovek ima u rukama nepotedno oruje; s njim ovek moe da postane tiranin; pobeujui, ovek se kompromituje. Dijalektiar preputa svom protivniku dokazivanje da nije idiot: on ga dovodi do besa, istovremeno ga ini bespomonim. Dijalektiar depotencira intelekt svog protivnika. Kako? Je li dijalektika kod Sokrata samo oblik osvete?

8.

Dao sam na znanje ime bi Sokrat mogao da odbija: utoliko vie valja objasniti tu okolnost da je fascinirao. to je otkrio novi vid agona, to je bio prvi uitelj borilakih vetina za ugledne krugove Atine, to je jedno. Fascinirao je razdrauju?i agonalne instinkte Helena on je uneo novu varijantu u borbu izmeu mladih boraca i mladia. Sokrat je bio, takoe, i veliki erotiar.

9.

Ali, Sokrat je odgonetnuo jo vie. Video je mnogo ta iza lea svojih uglednih Atinjana; shvatio je da njegov sluaj, njegova idiosinkrazija sluaja nije vie bila nikakav izuzetan sluaj. Ista takva degeneracija se pripremala svuda u potaji: staroj Atini je doao kraj. I Sokrat je shvatio da ceo svet ima potrebu za njim za njegovim sredstvima, njegovim leenjem, za njegovom linom vetinom samoodranja.. Svuda su se instinkti nalazili u anarhiji; svuda su ljudi bili na pet koraka od ekscesa: monstrum in animo je bio sveopta opasnost. "Instinkti hoe da postanu tiranin; valja izumeti protivtiranina, koji je jai..." Kad je onaj fiziognomist otkrio Sokratu ko je, nazivajui ga jazbinom svih ravih pohota, veliki ironiar je izustio samo jo jednu re koja daje klju za razumevanje njega samoga. "To je istina", ree on, "ali postao sam gospodar nad svima". Kako je Sokrat postao gospodar nad sobom? Njegov sluaj je, u sutini, bio samo ekstreman sluaj, koji je najvie padao u oi u tome to je tada poelo da postaje opta nevolja: to niko vie nije bio gospodar nad sobom, to su se instinkti okrenuli jedan protiv drugog. On je fascinirao kao taj ekstremni sluaj njegova runoa, koja je pobuivala uas, govorila je o njemu svakome oku: on je fascinirao, to je razumljivo samo po sebi, jo snanije od samog odgovora, od samog reenja, od verovatnoe isceljenja ovog sluaja.

10.

Ako je neophodno da se od uma stvori tiranin, kao to je to uinio Sokrat, onda svakako nije postojala opasnost da neto drugo stvori tiranina. U umnosti su tada otkrili spasiteljicu, ni Sokrat, ni njegovi "bolesnici" nisu bili voljni da budu umni to je bilo de rigueur, to je bilo njihovo poslednje sredstvo. Fanatizam, s kojim se itavo grko umovanje baca na razumnost, odaje oajno stanje: ovek se nalazio u opasnosti, imao je samo jedan izbor: ili da propadne, ili da bude apsurdno uman... Moralizam grke filozofije poev od Platona uslovljen je patoloki; isto tako i njen sud o dijalektici. Um = vrlina = srea, to jednostavno znai: treba

podraavati Sokrata i protiv mranih pouda zapaliti venu svetlost svetlost uma. Treba biti razborit, bistar, jasan po svaku cenu: svaki ustupak instinktima, neizvesnom, vodi nadole...

11.

Dao sam do znanja ime je fascinirao Sokrat: izgledao je kao lekar. kao spasitelj. Da li treba jo ukazivati na zabludu koja je bila u njegovoj veri u "umnost po svaku cenu"? To je samoobmana od strane filozofa i moralista, kao da oni time ve izlaze iz decadence, kao da joj objavljuju rat. Izlazak iz nje je izvan njihove moi: to to je oni izabiraju kao sredstvo, kao spasenje, samo je ponovo izraz te decadence oni menjaju njen izraz, oni ne odstranjuju nju samu Sokrat je bio nesporazum; ceo moral popravljanja, pa i hrianski, bio je nesporazum... Najbletavija svetlost umnosti po svaku cenu, ivot svetao, hladan, razborit, svestan, bez instinkta, koji se suprotstavlja instinktima, bio je samo bolest, neka druga bolest a nipoto vraanje "vrlini", "zdravlju", srei... Protiv instinkata se mora boriti to je formula za decadence: dokle god je ivot u usponu, srea je ravna instinktu.

12.

Da li je to i sam razumeo, taj najmudriji od svih samonadmudrivaa? Nije li on to sebi rekao u mudrosti svoje hrabrosti koja ne preza od smrti?... Sokrat je hteo da umre: ne Atena, on je dao sebi au s otrovom, on je naterao Atenu da mu je da...,Sokrat nije lekar, tiho je rekao sebi: "Jedino je smrt ovde lekar.. Sam Sokrat je bio samo dugo bolestan..."

"UM" U FILOZOFIJI

1.

Pitate me ta je sve idiosinkrazija u filozofa?.. Na primer, odsustvo istorijskog smisla u njih, njihova mrnja prema samoj predstavi postojanja, njihov egipticizam. Oni zamiljaju da nekoj stvari ukazuju ast ako je lie istoricizma, sub specie aeterni, ako od nje naine mumiju. Sve ime su se filozofi tokom hiljadu godina sluili, bile su mumije pojmova; iz njihovih ruku nije izalo nita stvarno ivo. Kad oboavaju, oni ubijaju, oni balsamuju, ova gospoda idolopoklonici oni postaju opasni po ivot svega kad oboavaju Smrt, ivot, starost, isto tako kao raanje i rastenje, za njih predstavljaju zamerke ak i opovrgavanja. to jeste, to ne postaje, to postaje, to nije... I sada svi oni, ak s nekim oajanjem, veruju u bivstvujue. Ali, poto ga ne mogu dohvatiti, trae razloge zato im se ono uskrauje. Mora da je neka iluzija, obmana u tome to ne opaamo bivstvujue: gde se krije varalica? "Nali smo ga, kliu oni radosno"to je ulnost! Ova ula, koja su i inae tako nemoralna, obmanjuju nas o pravom svetu. Moral: osloboditi se obmana ula, postojanja, istorije, lai istorija nije nita drugo do vera u ula, vera u la. Moral: negirati sve to veruje ulima"sve ostalo oveanstvo: sve je to "masa naroda . Biti filozof, biti mumija, predstavljati monotono-teizam grobarskom mimikom! I, pre svega, dalje s telom, tom idee fixe ula dostojnom saaljenja! obuzeto svim grekama logike koje postoje, ak i nemogue osporeno, premda je dovoljno drsko da se ponaa kao neto stvarno!"

2.

S dubokim potovanjem izuzimam Heraklitovo ime. Ako su drugi filozofi odbacili svedoenje ula, jer su kazivali o mnotvu i promenama, onda je on odbacio njihovo svedoenje, zato to su pokazivala kao da e stvari ovladati stalnou i jedinstvom. Heraklit

je, takoe, bio nepravedan prema ulima. Ona ne lau ni tako kako su smatrali Elejci, ni tako kako je on smatrao ona uote ne lau. Pogotovo to to mi inimo od njihovog svedoanstva, unosi u njega la, na primer, la jedinstva, la stvarnosti, supstance, stalnosti... "Um" je uzrok toga to izopaavamo svedoanstva ula. Ukoliko ula pokazuju postajanje, nestajanje, promenu, onda ne lau... Ali, Heraklit e uvek biti u pravu u tome da je bie prazna fikcija. "Nestvarni" svet je jedini: "pravom svetu" su samo pridodati, lai...

3.

I kakva fina opservaciona orua imamo svojim ulima! Na primer, nos o kojem jo nijedan filozof nije govorio s potovanjem i zahvalnou, predstavlja, meutim, najdelikatniji instrument koji nam stoji na raspolaganju: o moe da konstatuje minimalne razlike kretanja koje ne konstatuje ak ni spektroskop. Mi dan vladamo naukom u toj meri da smo se odluili prihvatimo svedoenje ula poto smo nauili da ih jo izotravamo, naoruavamo, da razmiljaju do kraja. Ostalo je nedonoe i jo-ne nauka: hou rei,metafizika, teologija, psihologija, teorija saznanja. Ili formalna nauka, nauka o znakovima: kao logika i ona primenjena logika, matematika. U njima se uopte ne javlja stvarnost, ak ni kao problem; isto tako kao i pitanje, kakvu vrednost uopte ima takva kon vencija o znakovima, kao to je logika.

4.

Druga idiosinkrazija filozofa nije manje opasna: ona se sastoji u zamenjivanju poslednjeg i prvog. Oni stavljaju na poetak kao takav ono to dolazi na kraju na alost! jer ono uopte ne bi trebalo da se pojavi! "najvie pojmove", to jest, najoptije, najispraznije pojmove, poslednji daak realiteta koji isparava. To je opet samo izraz njihovog naina potovanja: ono to je vie ne sme da nastane od onoga to je nie, ne sme uopte nastati.. Moral: sve to je prvorazredno mora da bude causa sui. Postajanje od neega drugog smatra se zamerkom, sumnjivom vrednou. Sve najvie vrednosti su prvorazredne, svi najvii pojmovi, bivstvujue, ono to je bezuslovno, dobro, istinito, savreno sve to ne moe da nastane, pa prema tome mora da bude causa sui. Ali, sve to ne moe ni da se razlikuje jedno od drugoga, ne moe da bude u protivrenosti sa sobom. Zato oni i imaju svoj besmisleni pojam "boga". Ono to je poslednje, najtananije, najpraznije stavlja se kao prvo, kao uzrok sam po sebi, kao ens realissimum... I da bi oveanstvo moralo ozbiljno da se odnosi prema mentalnim patnjama bolesnih nauka! A ono je za to skupo platilo! .

5.

- Uporedimo, najzad, i to koliko drugaije mi (kaem mi iz utivosti...) gledamo na problem zablude i prividnosti.Nekad su smatrali promenu, izmenu, postajanje uopte, dokazom prividnosti, znakom toga da tu mora da bude neega to nas dovodi u zabludu. Naprotiv, danas vidimo isto toliko koliko nas primorava predrasuda uma da primenimo jedinstvo, identitet, stalnost, supstancu, uzrok, stvarnost, bie, to nas na izvestan nain uplie u zabludu, primorava da budemo u zabludi; ma kako da smo, na osnovu stroge provere prorauna, uvereni u to da se ovde radi o zabludi. Stvar s tim stoji isto tako kao i s kretanjem velikog sazvea: tu zabluda kao kod postojanog advokata ima nae oi, a ovde na jezik. Po svom postanku, jezik spada u vreme najrudimentarnijeg oblika psihologije: zapaemo u grubi fetiizam kad postajemo svesni osnovnih pretpostavki metafizike jezika, srpski* reeno uma. On svuda vidi tvorce i tvorenje: on veruje u volju kao uzrok uopte; on veruje u "Ja", u Ja kao bitak, u Ja kao supstancu, i projektuje veru u Ja-supstancu na sve stvari on tek time stvara

pojam "stvar". Bitak se uplie misaono kao uzrok, nadmee se svuda; iz koncepcije "Ja" proizlazi tek, kao izvedena re, pojam "bitak"... U poetku postoji velika fatalna zabluda da je volja neto to deluje da je volja sposobnost... Danas znamo da je ona samo re... Mnogo kasnije, u hiljadu puta prosveenijem svetu, u svest filozofa je neoekivano prodrla sigurnost,subjektivna pouzdanost u primeni kategorije uma: zakljuili su da one ne mogu da proisteknu iz empirije jer se itava empirija nalazi u protivrenosti s njima. Odakle onda one potiu? I u Indiji, kao i u Grkoj, uinjena je ista greka: "mora da smo ve nekada iveli u nekom svetu ( umesto u nekom mnogo niem: to bi bila istina!), mora da smo bili boanski, jer imamo um!".. U stvari, nita do sada nije imalo naivniju mo ubeivanja od zablude o biu, kako su ga, na primer, formulisali Elejci: u korist ove zablude govori svaka re, svaka reenica koju izgovaramo! Takoe su i protivnici Elejaca podlegali iskuenju njihovog shvatanja bia: izmeu ostalih i Demokrit, kada je izmislio svoj atom... "Um" u jeziku, oh, kakav stari prevarant! Plaim se da se neemo osloboditi boga, jer jo verujemo u gramatiku...

* Nie pie: nemaki upotrebljavamo izraz srpski iz loginih razloga. U ovom sluaju, kao i na narednim stranicama.

6.

Biete mi zahvalni ako ukratko izloim sutinsko, tako novo shvatanje u etiri teze: time u olakati razumevanje, time u izazvati prigovor. Prva teza. Razlozi, na osnovu kojih je "ovaj" svet nazvan prividnim, dokazuju vie njegov realitet drugi vid realiteta apsolutno se ne moe dokazati. Druga teza. Obeleja, koja su dodeljena "pravom biu" stvari, obeleja su nebia, niega, "pravi svet" su izgradili od protivrenosti istinskom svetu: u stvari, prividan svet, ukoliko je samo moralno-optika varka. Trea teza. Fantazirati o nekom "drugom" svetu umesto o ovom nema nikakvog smisla, pod pretpostavkom da nismo obuzeti instinktom klevetanja, poniavanja, osumnjienja ivota: u poslednjem sluaju svetimo se ivotu fantasmagorijom nekog "drugog","boljeg" ivota. etvrta teza. Deliti svet na "pravi" i "prividan", bilo u duhu hrianstva bilo u duhu Kanta (lukavog hrianina, na kraju krajeva ), samo je sugestija decadence-a, simptom ivota koji ide silaznom linijom . to umetnik vie ceni privid od realiteta, nije nikakva zamerka ovoj tezi. Jer, "privid" oznaava ovde realitet jo jednom samo odabran, pojaan, korigovan... Tragini umetnik nipoto nije pesimist on kae upravo Da svemu zagonetnom, ak i stranom, on je proet dionizijskim duhom...

KAKO JE "PRAVI SVET" NAJZAD POSTAO BAJKA

ISTORIJA JEDNE ZABLUDE

1. Pravi svet, dostian za mudraca, pobonog, punog vrlina on ivi u njemu, on je taj svet.

(Najstariji oblik ideje, relativno mudar, jednostavan, ubedljiv. Parafraza teze "ja", Platon, jesam istina).

2. Pravi svet, nedostian za sada, ali obean mudracu, pobonom, punom vrlina ("za grenika koji se kaje" ).

(Napredak ideje: ona postaje finija, zamrenija, nedokuivija ona pos?aje ena, postaje hrianska...).

3. Pravi svet, nedostian, nedokaziv, koji se ne moe obeati, ali ve kao zamisliv, uteha, dunost, imperativ.

(Staro sunce u sutini, ali koje sija kroz maglu i skepsu; ideja postala uzviena, bleda, severna, kenigsberka).

4. Pravi svet nedostian? U svakom sluaju, nedostignut. A kao nedostignut i nepoznat. Prema tome, ni utean, ni spaljiv, ni obavezujui: na ta nas moe obavezati neto nepoznato?...

(Sumorno jutro. Prvi zev uma. Kukurikanje pozitivizma).

5. "Pravi svet ideja koja niemu vie nekoristi, koja ak vie i ne obavezuje ideja koja je postala nekorisna, suvina, prema tome, opovrgnuta ideja: Likvidirajmo je!

(Svetao dan; doruak, vraanje bon sens-a i vedrine; Platonova rumen od stida; paklena graja slobodnih umova).

6. Ukinuli smo pravi svet: koji je svet preostao? Prividan moda?... Ali, ne! Zajedno s pravim svetom ukinuli smo i prividan!

(Podne; trenutak najkrae senke; kraj najdue zablude; kulminaciona taka oveanstva; INCIPIT ZARATHUSTRA).

MORAL KAO PROTIVPRIRODA

1. Kod svih strasti postoji vreme kad su jednostavno kobne, kada gravitacijom gluposti povlae svoju rtvu nadole i jedno kasnije, mnogo kasnije vreme, kad se sjedinjuju branim vezama s duhom, kad se "produhovljuju". Nekad su, zbog gluposti sadrane u strasti, objavljivali rat samoj strasti: zaklinjali su se da e je unititi sva stara udovita morala slagala su se u tome da "in faut tuer les passions". Najuvenija formula za to nalazi se u Novom zavetu, u toj propovedi s Maslinove gore gde se, uzgred reeno, stvari nikako ne posmatraju s visine. Tamo se, na primer, govori to se tie polnosti "ako te oko tvoje dovodi u iskuenje, izvadi ga": na sreu, nijedan hrianin ne postupa po tom propisu. Unititi strasti i poude samo da bismo predupredili njihovu glupost i neprijatne posledice te gluposti, izgleda nam danas, sa svoje strane, samo kao akutan oblik gluposti. Ne divimo se vie zubnim lekarima koji vade zube da ne bi vie boleli.. S druge strane, poteno reeno, mora se priznati da na ovom tlu, na kojem je poniklo hrianstvo, nipoto ne moe biti mesta za koncepciju pojma "oduhovljenja strasti". Kao to je poznato, prva crkva se ak borila protiv "intelektualaca", u korist "siromanih duhom": kako se od nje mogao oekivati inteligentan rat protiv strasti? Crkva se bori protiv strasti kopljenjem u svakom smislu: njena praksa, njeno "leenje" je kastratizam. Ona nikada ne pita: "kako se oduhovljava, ini lepom,

obogotvoruje pouda?" ona je u svako doba delovala silom discipline na iskorenjivanje (ulnosti, ponositosti, vlastoljublja, gramzivosti, osvetoljubivosti). Ali, podrivati koren strasti znai podrivati koren ivota: praksa crkve je opasna po ivot...

2. Isto sredstvo: kastraciju, istrebljenje, instinktivno e izabrati u borbi s nekom poudom oni koji su suvie slabe volje, suvie degenerisani da bi bili u stanju da se u njoj pridravaju mere: one prirode kojima je nuna la trappe, govorei alegorino (i bez alegorija ), ma kakva bila konana objava neprijateljstva, ponor izmeu sebe i strasti. Radikalna sredstva su neophodna samo degenerisanima. Slabost volje, tanije reeno nesposobnost ne reagovati na nadraaj, predstavlja, sa svoje strane, samo drugi oblik degeneracije. Radikalno neprijateljstvo, smrtno neprijateljstvo protiv ulnosti ostaje simptom koji navodi na razmiljanje: on daje pravo na pretpostavke o optem stanju oveka, koji je ekscesivan do tog stepena. Uostalom, to neprijateljstvo, ta mrnja dostiu samo onda svoj vrhunac kad takve prirode same nemaju dovoljno vrstine za radikalno leenje, za odricanje od svog "avola". Prelistajte itavu istoriju svetenika i filozofa, raunajui tu i umetnike: najotvorenije rei protiv ula nisu rekli impotenti, pa ni asketi, nego nemogui asketi, takvi ljudi kojima bi bilo nuno da budu asketi...

3. Oduhovljenje ulnosti zove se ljubav: ona je veliki trijumf nad hrianstvom.. Drugi trijumf je nae oduhovljenje neprijateljsva. Ono se sastoji u dubokom shvatanju vrednosti imati neprijatelje: jednom reju, u tome da se postupa i zakljuuje suprotno od onoga kako se postupalo i zakljuivalo nekada. Crkva je uvek htela unitenje svojih neprijatelja: mi, mi moralisti i antihristi, vidimo svoju korist u tome to crkva postoji... Takoe, i u oblasti politike je neprijateljstvo sada postalo duhovnije, mnogo razumnije, mnogo razboritije, s mnogo vie obzira. Gotovo svaka stranka vidi interes svog samoodranja u tome da protivna stranka ne izgubi snagu; isto to se moe rei i o velikoj politici. Naroito nova tvorevina, na primer, nova drava, ima potrebu vie za neprijateljima nego za prijatel ima: samo u suprotnosti se osea neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna.. Drugaije se ne odnosimo ni prema "unutranjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu vrednost. ovek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; ovek ostaje mlad samo pod pretpostavkom da se dua ne opusti, da ne udi za mirom... Nita nam nije postalo stranije od one davne poeljnosti, poeljnosti "mira due", hrianske poeljnosti; nita ne pobuuje u nama manje zavisti od moralne krave i masne sree dobre savesti. Odriemo se velikog ivota, ako se odriemo rata... U mnogim sluajevima je. svakako, "mir due" jednostavno nesporazum neto drugo, to samo ne ume da se nazove asnije. Bez okolienja i predrasuda, naveu nekoliko sluajeva. "Mir due" moe da bude, na primer. blagi uticaj bogatog animaliteta na oblast moralnog (ili religioznog). Ili poetak umora, prva senka koju baca vee, svaka vrsta veeri. Ili znak da je vazduh vlaan, da se pribliavaju juni vetrovi. Ili nesvesna zahvalnost na srenoj probavi (katkad nazvanoj "ovekoljubljem"). Ili umirenje ozdravljenika za kojega sve stvari dobijaju novi ukus i koji oekuje... Ili stanje koje sledi posle snanog zadovoljenja nae dominirajue strasti, prijatan oseaj retke sitosti. Ili staraka slabost nae volje, naih udnji, naih poroka. Ili lenjost koju je sujeta ubedila da se nagizdi u moralnom stilu Ili nastup izvesnosti, ak stravine izvesnosti, posle duge napetosti i muenja neizvesnou. Ili izraz zrelosti i velike vetine u delanju, stvaranju, delovanju, htenju, smireno disanje, postignuta "sloboda volje".. Sumrak idola: ko zna? Moda samo izvestan vid "mira due" ...

4. Formulisau jedan princip. Svaki naturalizam u moralu, to jest, svaki zdrav moral, potinjava se instinktu ivota bilo kakva zapovest ivota ispunjava se odreenim kanonom "treba" i "ne treba", time se na putu ivota otklanja bilo kakva prepreka i neprijateljstvo.

Protivirirodni moral, to jest, gotovo svaki moral, koji su do danas poduavali, potovali i propovedali, okree se suprotno upravo protiv instinkata ivota on je as potajna, as javna drska osuda tih instinkata. Govorei "bog vidi ovekovu duu", on govori "ne" najniim i najviim poudama ivota i smatra boga neirijateljem ivota... Svetac, koji se dopao bogu, jeste idealni kastrat... ivot se svrava tamo gde poinje "carstvo boje"...

5. Ako pretpostavimo da je shvaen zloin takve pobune protiv ivota, koja je postala gotovo sakrosantna u hrianskom moralu, onda je zajedno s tim, na sreu, shvaeno i neto drugo: beskorisnost, iluzornost, apsurdnost, laljivost jedne takve pobune. Osuda ivota od strane ivog bia ostaje, na kraju krajeva, samo simptom odreenog naina ivota: pitanje pravinosti ili nepravinosti time se uopte ne postavlja.. ovek bi trebalo da ima neki poloaj izvan ivota, i s druge strane da ga tako dobro poznaje kao neko, kao mnogi, kao svi koji su iveli, kako bi uopte smeo da se dotakne problema o vrednosti ivota: dovoljno razloga da se shvati da je taj problem za nas nedostupan. Kad govorimo o vrednostima, govorimo pod uticajem inspiracije, pod uticajem optike ivota: sam ivot nas primorava da odreujemo vrednosti, sam ivot odreuje vrednost putem nas, kad utvrujemo vrednosti... Odatle sledi da je ta protivpriroda morala, koja shvata boga kao protivpojam i osudu ivota, samo sud vrednosti ivota kakvog ivota? kakve vrste ivota? Ali, ja sam ve dao odgovor na to: ivota koji je na zalasku, oslabljenog, umornog, osuenog ivota. Moral, kao to je do sada bio shvatan kao to ga je, najzad, jo i openhauer formulisao kao "negiranje volje za ivot sam je instinkt decadencea, koji stvara od sebe imperativ: on kae: "propadni!" on je presuda osuenih...

6.

Razmotrimo, najzad, i kakva je naivnost uopte rei: "ovek bi trebalo da bude takav i takav!" Stvarnost nam pokazuje bogatstvo tipova koje ushiuje, rasko rasipnih igara i promene oblika: a neki siroti besposliar moralist kae na to: "ne", ovek bi trebalo da bude drugaiji?... On ak zna kakav bi trebalo da bude, taj ankoliz i licemer; on sebe naslika na zidu, i kae pri tome: "ecce homo"!... Ali, ak i kad se moralist obraa samo pojedincu i kae mu: "ti treba da bude takav i takav!" on ne prestaje da se pravi smenim. Pojedinac je deli fatuma u svakom pogledu, zakon vie, neophodnost vie za sve to dolazi i to e biti. Govoriti mu "promeni se", znai zahtevati da se sve promeni, ak i unazad... I, stvarno, bilo je konsekventnih moralista, oni su hteli da je ovek drugaiji, naime pun vrlina, hteli su da u njemu vide svoju sliku, naime licemera: stoga su negirali svet!Ne malo bezumlje! Nimalo skroman nain neskromnosti... Moral, ukoliko osuuje, sam po sebi, a ne zbog namera, obzira, svrhe ivota, specifina je zabluda, prema kojoj ne treba oseati nikakvo saeljenje, idiosinkrazija degenerisanih, koja je priinila neizmerno mnogo tete!... Mi, drugi ljudi, mi imoralisti, nasuprot tome, otvorili smo svoje srce svakom razumevanju, shvatanju, odobravanju. Mi lako ne negiramo, mi traimo svoju ast u tome da budemo oni koji potvruju. Sve vie se nae oi otvaraju za onu ekonomiju, kojoj je sve to jo potrebno i ume da se koristi time, to odbacuju sveto bezumlje svetenika, bolesnog uma svetenika, za tu ekonomiju u zakonu ivota, koja izvlai svoju korist ak i iz ogavne specije licemera, svetenika, oveka punog vrline kakvu korist? Ali, sami mi, mi imoralisti, ovde smo odgovor na to...

ETIRI VELIKE ZABLUDE

1.

Zabluda zamenjivinja uzroka i posledice Nema opasnije zablude od zamenjivanja posledice uzrokom. ja je zovem iskvarenou uma. Uprkos tome, ova zabluda se ubraja meu najstarije i najskoranjije navike oveanstva: ona je, ak, posveena meu nama, ona ima ime "religija", "moral" . Svaka teza koju formuliu religija i moral, sadri ovu zabludu u sebi; svetenici i zakonodavci morala vinovnici su ove iskvarenosti uma. Naveu jedan primer. Svakome je poznata knjiga uvenog Kornara, u kojoj on preporuuje svoju mravu dijetu kao recept za dug i srean a takoe i pun vrlina ivot. Malo je knjiga nalo toliko italaca kao ova; ona se i danas tampa u Engleskoj godinje u vie hiljada primeraka. Ne sumnjam u to da je teko koja knjiga (razume se, izuzimajui Bibliju) priinila toliko zla, straila toliko ivota kao ovaj toliko dobronamerni kuriozum. Razlog za to: zamenjivanje posledice uzrokom. estiti Italijan je u svojoj dijeti video uzrok svog dugog ivota: dok je glavni preduslov dugog ivota izvanredna cporoct metabolizma, mali utroak, bio uzrok njegove mrave dijete. Nije m ostavljeno na volju da jede malo ili mnogo, njegova umerenost nije bila "slobodna volja": on je obolevao kad je jeo vie. Ali, ko nije aran, onda on ne ini samo dobro, nego mu je i nuno da jede uredno. Naunik naih dana, pri brzom troenju svoje nervne snage, unitio bi sebe Kornarovim reimom. Crede experto.

2.

Najoptija formula, koja ini osnovu svake religije i morala, glasi: "ini to i to, ne ini ono i ono i bie srean! U drugom sluaju..." Svaki moral, svaka religija je taj imperativ ja ga nazivam velikim naslednim grehom uma, besmrtnim bezumljem. U mojim ustima se ta formula pretvara u svoj inverzni oblik prvi primer mog "prevrednovanja svih vrednosti" uspeo ovek, "srenik", mora da izvri neka dela, a instinktivno se plai drugih dela; on unosi poredak, koji fizioloki predstavlja, u svoje odnose prema ljudima i stvarima. U formuli: njegova vrlina je posledica njegove sree... Dug ivot, mnogobrojno potomstvo nije nagrada za vrlinu, pre je sama vrlina ona usporenost metabolizma koja, izmeu ostalog, ima kao posledicu takoe dug ivot, mnogobrojno potomstvo, jednom reju, kornarizam. Crkva i moral govore: "Svako pokolenje, svaki narod propae od poroka i raskoi". Moj oivljeni um kae: ako neki narod, fizioloki degenerisan, propada, onda iz drugog proizilaze poroci i rasko (to jest, potreba za to jaim i eim nadraajima, koji su poznati svakoj iscrpljenoj prirodi). Ovaj mladi ovek je rano postao bled, i vene. Njegovi prijatelji kau: tome je kriva ta i ta bolest. Ja kaem da je oboleo, da nije mogao da se odupre bolesti, i da je to bila posledica oskudnog ivota, hereditarne iscrpljenosti. italac novina e rei: ova partija e se unititi ovakvom grekom. Moja via politika kae: partija koja ini takve greke nalazi se na rubu propasti ona vie ne vlada sigurnou svog instinkta. Svaka greka je u svakom smislu posledica izopaenja instinkta, disgregacije volje: time se gotovo definie ono to je loe. Sve to je dobro jeste instinkt i, stoga, lako, neophodno slobodno. Tekoa je prigovor, bog se tipino razlikuje od heroja (mojim jezikom: lake noge su prvi atribut boanstva).

3. Zabluda lane uzronosti. Uvek se verovalo da se zna ta je uzrok: ali, odakle nam to nae znanje, tanije, naa vera da to znamo? Iz oblasti uvenih "unutranjih fakata", od kojih do sada nijedan nije pokazao svoju faktinost. Mi smo sami sebe zamiljali u aktu volje; verovali smo da emo, u najmanju ruku, uzronost uhvatiti na delu Isto tako se nije sumnjalo u to da se sva antecedentia dela, njegovi uzroci, moraju traiti u svesti, i da e se oni tamo nai ako se potrae kao "motivi": inae ne bismo bili slobodni da ga izvri~ilo, ne bismo bili odgovorni za njega. Najzad, ko bi osporavao da je misao prouzrokovana, da Ja prouzrokuje misao?... Od ova tri "unutranja fakta", koji su, po svoj prilici, sluili kao garancija za uzronost, prvi i najubedljiviji je fakt volje kao uzroka; koncepcija svesti ("duha") kao uzroka, a jo kasnije

koncepcija Ja ("subjekta") kao uzroka, rodile su se tek potom, poto je u pogledu volje uzronost bila ustanovljena, kao data, kao empirija... Meutim, mi smo bolje promislili. Danas ne verujemo vie nijednoj rei od svega toga."Unutranji svet" je pun privienja i varki: volja je jedno od njih. Volja nita vie ne pokree, prema tome, nita vie ne objanjava ona samo prati dogaaje, nje moe i da ne bude. Takozvani "motiv": druga zabluda. Samo povrni fenomen svesti, trabant ina, koji pre prikriva antecedentia nekog ina nego to ih predstavlja. ak i ono Ja! Ono je postalo bajka, fikcija, igra rei: ono je sasvim prestalo da misli, osea i hoe!... ta iz toga sledi? Ne postoje nikakvi duhovni uzroci! Sva tobonja empirija je zbog toga otila do avola. Eto, to sledi iza toga! A mi smo valjano zloupotrebili tu "empiriju", zatim stvorili svet kao svet uzroka, kao svet volje, kao svet duhova. Na tome je radila najstarija i odavna psihologija, ona nije uinila nita drugo: svi su dogaaji za nju bili radnja; svaka radnja posledica volje, svet je za nju postao mnotvo izvrilaca dela, a izvrilac dela ("subjekt" ) upleo se u svaki dogaaj. ovek je iz sebe projektovao svoja tri "unutranja fakta" To, u ta je najvre verovao, volju, duh, Ja najpre je izvukao pojam "bia" iz pojma Ja, shvatio je "stvari" kao neto bivstvujue prema svojoj slici, prema svom pojmu Ja kao uzroka. udno je to da je on kasnije uvek u stvarima nalazio samo ono to je u njih stavio? - Sama stvar, ponavljam, pojam "stvari" je samo refleks verovanja u Ja kao uzrok... Pa ak i va atom, gospodo mehaniari i fiziari, koliko je u vaem atomu preostalo zablude, koliko rudimentarne psihologije! A da ne govorimo o "stvari po sebi", o horrendum pudendum metafiziara! Zabludu o duhu kao uzroku meati s realitetom! I uiniti merilom realiteta! I nazvati bogom!

4.

Zabluda imaginarnih uzroka. - Poimo od sna: nekom odreenom oseanju, na primer, usled udaljenog topovskog pucnja, naknadno se podmee uzrok (esto itav mali roman u kojem je glavno lice, upravo, onaj koji sanja). Meutim, oseanje se produava kao neka vrsta rezonancije: ono kao da oekuje, dok mu instinkt uzroka ne dozvoli da stupi u prvi plan sad ve ne kao sluaj, nego kao "smisao". Topovski pucanj nastaje na kauzalan nain, u prividno obratnom toku vremena. Ono kasnije, motivacija, najpre se doivi, esto sa stotinu pojedinosti, koje proteknu brzinom munje, pucanj sledi... ta se dogodilo? Predstave koje je pobudilo izvesno stanje, bile su pogreno shvaene kao njegov uzrok. Faktiki, mi inimo upravo to isto i na javi. Veina naih optih oseaja sve vrste inhibicija, pritiska, napetosti, eksplozije u unakrsnoj igri organa, kao posebno, pak, stanje nervus sympathicus-a pobuuju na instinkt uzroka: hoemo da imamo razlog za to to se oseamo tako i tako to se oseamo ravo ili dobro. Nikad nam nije dovoljno da jednostavno samo ustanovimo injenicu, da se oseamo tako i tako: mi doputamo ovu injenicu, postajemo je svesni tek kad smo joj dali neku vrstu motivacije. Seanje, koje u takvom sluaju poinje da deluje bez naeg znanja, dovodi do prethodnih stanja iste vrste i kauzalnih interpretacija, koje su s njim rasle - a ne njihova uzronost. Konano, zahvaljujui sjeanju, javlja se i verovanje da su predstave, pratee pojave svesti, bile uzroci. Tako postaje izvesna navika na odreenu interpretaciju uzroka koja, u stvari, oteava istraivanje uzroka, ak ga i iskljuuje.

5. Psiholoko objanjenje toga. Svoenje neega nepoznatog na neto poznato olakava, umiruje, zadovoljava, osim toga daje oseaj moi. Nepoznato donosi sobom opasnost, nemir, brigu, prvi instinkt ide za tim da otkloni ova muna stanja. Prvi princip: ma kakvo objanjenje je bolje nego nikakvo. Poto se, u stvari radi samo o volji za oslobaanjem od tegobnih predstava, to nismo tako strogi u pogledu izbora sredstava da ih se oslobodimo: prva predstava, kojom se nepoznato objanjava kao poznato, deluje tako povoljno da se "smatra

istinitom" Dokaz zadovoljstva ("moi") kao kriterijuma istine. Prema tome, oseaj straha uslovljava i pobuuje instinkt uzroka. "Zato?" treba, ako je samo mogue, da prui ne toliko uzrok radi samoga sebe, koliko neku vrstu uzroka umirujui, oslobaajui, olakavajui uzrok. Prva posledica ove potrebe je da se neto poznato, doivljeno, zapisano u seanju, odreuje kao uzrok Novo, nedoivljeno, strano, iskljuuje se kao uzrok. Dakle, kao uzrok se ne trai samo neki nain objanjenja, nego izabrani i prvenstveni nain objanjenja, takvih kod kojih se najbre, najee otklanja oseaj stranog, novog, nedoivljenog najobinija objanjenja. Posledica: jedan nain utvrivanja uzroka dobija sve vie prevagu, koncentrie se u sistem, i najzad se javlja kao dominantan, to jest, jednostavno iskljuujui druge uzroke i objanjenja. Bankar odmah misli na "posao", hrianin na "greh", devojka na ljubav.

6. Cela oblast morala i religije moe da se podvede pod ovaj pojam imaginarnih uzroka. "Objanjenje" neprijatnih optih oseaja. Oni su uslovljeni biima koja su nam neprijateljska izli duhovi: najpoznatiji sluaj pogreno shvatanje histerinih ena kao vetica). Oni su uslovljeni delima koja ne zasluuju odobravanje (oseaj "greha", "grenosti", koji se podmee fiziolokoj slabosti ovek uvek ima razloga da bude nezadovoljan sobom). Oni su uslovljeni kao kazne, kao otplata za neto to nismo bili duni da uinimo, to ne bi trebalo da budemo (openhauer je na bestidan nain uoptio tezu prema kojoj je moral ono to upravo jeste, kao pravi trova i klevetnik ivota: "Svaki veliki bol, bilo telesan bilo duhovan, kazuje nam ono to zasluujemo: jer, on nas ne bi mogao zadesiti da ga nismo zasluili." (Svet kao volja i iredstava, II 666). Oni su uslovljeni kao posledice nepromiljenih postupaka s loim zavretkom ( afekti, ula uzeta kao uzrok, kao "krivac" fizioloke nevolje protumaene pomou drugih nevolja kao "zasluene"). - Objanjenje prijatnih optih oseaja. Oni su uslovljeni uzdanjem u boga. Uslovljeni su sveu o dobrim delima (takozvana "ista savest", fizioloko stanje koje je ponekad toliko slino uspenoj probavi kao dve kapi vode). Oni su uslovljeni srenim ishodom poduhvata ( naivan pogrean zakljuak: srean ishod poduhvata nipoto nee pruiti nekom hipohondru ili Paskalu prijatne opte oseaje). Oni su uslovljeni verom, ljubavlju, nadom hrianskim vrlinama. U stvari, sva ova tobonja objanjenja su posledina stanja, i istovremeno prevodi oseaja zadovoljstva ili nezadovoljstva na pogrean dijalekt: ovek se nalazi u stanju padanja poto osnovni fizioloki oseaj ponovo postaje jak i bogat; ovek se uzda u boga poto oseaj obilja i snage daje oveku spokojstvo. Moral i religija potpuno spadaju u psihologiju zablude: u svakom pojedinanom sluaju zamenjuje se uzrok s delovanjem; ili se istina zamenjuje s delovanjem onoga to se veruje da je istinito; ili se stanje svesti zamenjuje uzronou tog stanja.

7. Zabluda o slobodnoj volji. Mi danas nemamo vie nikakvog saaljenja prema pojmu "slobodna volja": suvie dobro znamo ta je on najodvratniji trik teologa koji uopte postoji, s ciljem da oveanstvo uini "odgovornim" u svom smislu, to jest, da ga uini zavisnim od samih teologa... Ovde u dati samo psihologiju svakog injenja odgovornim. Svuda gde se trae odgovornosti, obino je to instinkt volje za kanjavanjem i suenjem koji ih trai. ovek je liio svoju nevinost postojanja ako se nekakvo takvo i takvo stanje svede na volju, na namere, na akte odgovornosti: doktrina o volji je uglavnom izmiljena u cilju kanjavanja, to jest, volje da se pronae krivac Cela stara psihologija, psihologija volje, zasniva se na hipotezi da su njeni tvorci, svetenici, na elu starih zajednica, hteli da postignu pravo da izriu kazne ili da za boga postignu pravo na to... Ljudi su zamiljeni kao "slobodni" kako bi moglo da im se sudi, da se kanjavaju kako bi mogli da se proglase krivim: prema tome, svako delo bi moralo da se smatra namernim, a poreklo svakoga dela da se nalazi u svesti ( ime je najprincipijelnije falsifikovanje in psychologicis bilo proizvedeno u princip same

psihologije...). Danas, kad smo zapoeli obrnuto kretanje, kad posebno mi, imoralisti, pokuavamo svim silama da ponovoekstrahujemo iz sveta pojam krivice i pojam zloina, i da oistimo od njih psihologiju, istoriju, prirodu, drutvene institucije i sankcije, u naim oima nema radikalnijih protivnika od teologa, koji nastavljaju da zaraavaju pojmom "moralnog ureenja sveta" nevinost postojanja "kaznom i krivicom". Hrianstvo je metafizika delata...

8.

ta samo moe da bude naa doktrina? Da niko ne daje oveku njegove osobine, ni bog, ni drutvo. ni njegovi roditelji i preci, ni on sam ( besmislica predstave koja je ovde poslednja otklonjena ima svoje mesto u Kantovom uenju kao "inteligibilna sloboda", a moda ve i u Platonovom uenju). Niko nije za to odgovoran to on uopte postoji, to je tako i tako stvoren, to se nalazi u takvim okolnostima, u takvoj sredini. Fatalnost njegovog bia ne moe da se oslobodi iz fatalnosti svega onoga ta je bilo i ta e biti. On nije posledica sopstvene namere, volje, svrhe, s njim se ne pokuava da dostigne "ideal oveka", ili "ideal sree", ili "ideal moralnosti" apsurdno je hteti da se njegovo bie svali u ma koju svrhu. Mi smo izumeli pojam "svrha": u stvarnosti nema svrhe... ovek je neophodan, on je deli sudbine, pripada celini, bivstvuje u celini ne postoji nita to bi moglo da sudi, meri, uporeuje, osuuje nae bie, jer bi to znailo suditi, meriti, uporeivati, osuivati celinu... Ali, nema niega osim celine! Da vie niko ne bude odgovoran, da se nain bia ne svodi na causa prima, da svet, ni kao senzorijum ni kao "duh", nije jedinstvo, upravo to i jeste veliko osloboenje samo time se i uspostavlja ponovo nevinost postojanja... Pojam "boga" je do sada bio najvei prigovor postojanju... Mi poriemo boga, mi poriemo odgovornost u bogu: time upravo spaavamo svet.

"POPRAVLJAI" OVEANSTVA

1. Poznat je moj zahtev upuen filozofima da se stave s one strane dobra i zla da imaju pod sobom iluziju moralnog suda. Ovaj zahtev proistie iz saznanja koje sam ja formulisao prvi put: da uopte ne postoje nikakvi moralni fakti. Moralnom sudu je zajedniko to s religioznim to veruje u realitete kojih nema. Moral je samo tumaenje izvesnih fenomena, tanije reeno, pogreno tumaenje. Moralni sud, kao i religiozni, pripada izvesnom stepenu neznanja u kojem nedostaje ak i sam pojam realnog, razlikovanje realnog i imaginarnog: tako da "istina" na tom stepenu oznaava samo takve stvari koje danas nazivamo "uobraziljama" Utoliko moralni sud ne treba nikad shvatiti doslovno: kao takav, on uvek sadri samo apsurdnost. Ali, on ostaje neprocenjiv kao semiotika:on otkriva, bar upuenom oveku, najvrednije realitete kulture i duevnosti, koje nisu dovoljno znali da bi sami sebe "razumeli". Moral je samo govor pomou znakova, samo simptomatologija: treba ve znati o emu se radi, kako bi se iz njega izvukla korist.

2.

Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala elja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste rei kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroenje zveri-oveka, tako i odgajanje odreene vrste oveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zooloki termini izraavaju realitete naravno, takve realitete o kojima tipini "popravlja", svetenik, nita ne zna nee nita da zna... Nazivati ukroenje ivotinje njenim "popravljanjem", zvui

u naim uima gotovo kao ala. Ko zna ta se dogaa u menaerijama, posumnjae u to da se zver tamo "poboljava". Nju ine nemonijom, manje tetnom, ona postaje bolesna ivotinja zahvaljujui depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi. Ne stoji drugaije stvar ni s ukroenim ovekom kojega je "popravio" svetenik. U ranom srednjem veku, kad je crkva stvarno bila pre svega menaerija, svuda su podizali hajke na najdivnije egzemplare "plavokosih bestija" - ,"popravljeni" su, na primer, ugledni Germani. Ali, kako je izgledao posle toga takav "popravljeni" German, koji je zaveden u manastir? Kao karikatura oveka, kao nakaza: on je postao "grenik", sedeo je u kavezu, zatvorili su ga meu same strane pojmove... I, eto, leao je tamo bolestan, jadan, ogoren na samoga sebe; pun mrnje prema pobudama za ivot, pun podozrenja prema svemu to je jo bilo snano i sreno. Jednom reju, "hrianin"... Fizioloki reeno: u borbi sa zveri, naruavanje njenoga zdravlja moe da bude jedino sredstvo da se ona oslabi. To je shvatila crkva: ona je upropatavala oveka, ona ga je slabila ali ona je izraavala pretenziju na to da ga je "popravila"...

3. Uzmimo drugi sluaj takozvanog morala, sluaj odgajanja izvesne rase i vrste. Najvelianstveniji primer za to prua indijski moral, sankcionisan do religije kao "Manuov zakonik". Ovde je postavljen zadatak da se istovremeno odgoje ne manje od etiri rase: svetenika, ratnika, trgovaka i zemljoradnika, najzad, rasa slugu, udra. Jasno je da se ovde vie ne nalazimo meu ukrotiteljima zveri: sto puta blaa i umnija vrsta oveka je pretpostavka da se samo koncipira plan takvog odgajanja. ovek odahne prelazei iz hrianske atmosfere bolnica i tamnica u ovaj zdraviji, vii, iri svet. Kako je bedan Novi zavet u poreenju s Manu, kako odvratno zaudara! Ali, i ovoj organizaciji je bilo neophodno da bude zastraujua ovoga puta ne u borbi sa zveri, nego s pojmom njene suprotnosti, s nerasnim ovekom, s ovekom melezom, andalom. Pa opet, ona nije imala drugog sredstva da ga uini bezopasnim, slabim, nego da ga uini bolesnim to je bila borba s "velikim mnotvom". Moda nema niega protivrenijeg naem oseanju od ovih preventivnih mera indijskog morala. Trei edikt, na primer (Avadana-astra 1), onaj "o neistom povru", utvruje da je jedina hrana, koja je dozvoljena andalima, beli i crni luk, uzimajui u obzir da Sveto pismo zabranjuje da im se daju itarice ili plodovi, koji sadre itarice, ili da im se daje voda ili vatra. Isti edikt utvruje da vodu, koja im je potrebna, ne mogu uzimati ni iz reka, ni s izvora, ni iz ribnjaka, nego iz prilaza movarama i iz udubljenja nastalih od ivotinjskih stopala. Isto tako im se zabranjuje da peru svoje rublje i da se umivaju, poto vodu, koja im je data iz milosti, smeju da koriste samo da utole e. Najzad, zabrana enama udra da prue pomo enama andala pri poroaju, isto tako da ove poslednje pomau pri tom jedna drugoj... Rezultat takvih sanitarno-policijskih propisa nije izostao: smrtonosne epidemije, gadne polne bolesti, a u vezi s time, opet, primena "zakona noa", koji nalae da se muka deca obrezuju, a enskoj deci odstranjuju male stidne usne. Sam Manu kae: "andale su plod preljube, incesta i prestupa ( to je nuna posledica pojma odgajanja). Kao odea treba da im slue samo prnje s mrtvih, kao posue razbijeni lonci, kao ukras staro gvoe, za bogosluenje samo zli duhovi, oni su duni da bez odmora lutaju od jednog do drugog mesta. Zabranjeno im je da piu sleva nadesno, i da se pri pisanju slue desnom rukom: korienje desne ruke i pisanje sleva nadesno namenjeno je samo ljudima punim vrlina, ljudima dobre rase".

4. Ove zapovesti su dovoljno poune: u njima imamo arijsku humanost u savreno istom, savreno iskonskom obliku saznajemo da je pojam "ista krv" suprotnost nevinog pojma. S druge strane, postaje jasno u kojem narodu se ovekoveila mrnja, mrnja andala protiv ove "humanosti", gde je postala religija, gde je postala genije... S te take gledita, jevanelja su dokument prvog reda; jo vie, Henokova knjiga. Hrianstvo, koje je jevrejskog korena i

razumljivo samo kao biljka s tog tla, predstavlja pokret koji je protiv svakog morala odgajanja rasa, privilegija: ono je antiarijska religija par excellence, hrianstvo prevrednovanja svih arijskih vrednosti, pobeda vrednosti andala, propoved jevanelja siromanima, ljudima niskog porekla, opti ustanak svih pogaenih, bednih, promaenih, dospelih na stranputicu protiv "rase" besmrtna osveta andala kao religija ljubavi...

5.

Moral odgajanja i moral ukroivanja prema sredstvima za postizanje svojih ciljeva u potpunosti su dostojni jedan drugoga: imamo pravo da kao najvii princip ustanovimo da za stvaranje morala treba bezuslovno imati volju za suprotnost. Eto, to je veliki, strahovit problem, kojim sam se najdue bavio: psihologija "popravljanja" oveanstva: mali, i u sutini, skroman fakt, fakt takozvane pia fraus, omoguio mi je prvi pristup ovom problemu: pia fraus, naslee svih filozofa i svetenika, koji su "popravljali" oveanstvo. Ni Manu, ni Platon, ni Konfucije, ni jevrejski i hrianski uitelji nisu nikad sumnjali u svoje pravo na la. Oni nisu sumnjali ni u sasvim druga prava... Formuliui to, moglo bi se rei: sva sredstva kojima je do sada oveanstvo trebalo uiniti moralnim, bila su iz osnova nemoralna.

TA NEDOSTAJE NEMCIMA

1.

Danas meu Nemcima nije dovoljno imati duha: valja jo izraziti pretenziju na njega, dozvoliti sebi da se ima duha... Moda poznajem Nemce, moda im ak smem rei nekoliko istina. Nova Nemaka predstavlja veliki kvantum nasleenih i usaenih vrlina, tako da izvesno vreme sme ak i rasipniki da troi nagomilano blago snage. Nije visoka kultura koja je njome zavladala, jo manje prefinjen ukus, aristokratska "lepota" instinkata, ve vie mukijih vrlina nego to inae moe da pokae bilo koja druga zemlja Evrope. Mnogo bodrosti i potovanja samog sebe, mnogo uverenosti u ophoenju, u uzajamnosti dunosti, mnogo radinosti, mnogo istrajnosti i naslee umerenosti, koju pre treba pobuditi nego spreiti. Uz to dodajem da se ovde jo potinjava, a da potinjavanje ne poniava... I niko ne potcenjuje svog protivnika... italac vidi da je moja elja da budem pravedan prema Nemcima: ne bih eleo da se u tome promenim dakle, treba, takoe, da kaem ta imam protiv njih. Skupo se plaa da se doe do moi: mo zaglupljuje... Nemci nekada su ih zvali narodom mislilaca: da li oni danas jo uopte misle? Nemci se sada dosauju duhom, Nemci sada ne veruju u duh, politika prodire svaku ozbiljnost koja je neophodna za stvarno duhovne stvari "Deutschland, Deutschland ueber Alles", bojim se da je to bio kraj nemake filozofije... Ima li nemakih fizlozofa? Ima li nemakih pesnika? Ima li dobrih nemakih knjiga? pitaju me u inostranstvu. Ja crvenim, ali s hrabrou koja mi je svojstvena i u oajnim sluajevima, odgovaram: "Da, Bizmare!" Zar bih samo smeo da priznam kakve se knjige danas itaju?... Prokleti instinkt osrednjosti!

2.

ta bi sve mogao da bude nemaki duh, ko jo nije razmiljao o tome sa setom! Ali, ovaj narod se samovoljno zaglupljivao gotovo tokom hiljadu godina: nigde se tako poronije ne

zloupotrebljavaju dva velika evropska narkotika, alkohol i hrianstvo. Odnedavno, njima se pridruio jo i trei, koji jedino moe da zada poslednji udarac svakoj finoj i smeloj gipkosti duha, muzika, naa zagluna, zagluujua nemaka muzika. Koliko sumorne tegobe, tromosti, vlanosti, kunih ogrtaa, koliko je mnogo piva u nemakoj inteligenciji! Kako je, upravo, moguno da mladi ljudi, koji svoj ivot posveuju najduhovnijim ciljevima, ne oseaju u sebi prvi instinkt duhovnosti, instinkt samoodranja duha i piju pivo?... Alkoholizam uene mladei moda jo nije upitnik s obzirom na njenu uenost i bez duha se ak moe biti veliki naunik ali on u svakom drugom pogledu i dalje ostaje problem. Gde sve ne moe da se nae ta nena izopaenost, koju pivo izaziva u oblasti duha! Ja sam ve jednom, u izvesnom sluaju koji je postao gotovo uven, ukazao prstom na takvo izopaenje izopaenje naeg prvog nemakog slobodnog duha, mudrog Davida trausa, autora kafanskog jevanelja i "nove vere"... Nije se on bez razloga u stihovima zavetovao "draesnoj brineti" vernou do smrti...

3.

O nemakom duhu sam rekao da postaje grublji, da postaje plitak. Je li to dovoljno? U sutini, mene uasava neto sasvim drugo: kako se sve vie pogorava nemaka ozbiljnost, nemaka dubina, nemaka strast u duhovnim stvarima. Promenio se patos, a ne samo intelektualnost. Dotai u se, tu i tamo, nemakih univerziteta: kakva atmosfera vlada meu njihovim naunicima, kakav prazan, kakav skroman i mlak duh! Bio bi duboki nesporazum kad bi mi se ovde htelo prigovoriti nemakom naukom a, osim toga, i dokaz toga da nije proitana nijedna re iz mojih dela. Ima sedamnaest godina kako neumorno ukazujem na uticaj liavanja duha naeg sadanjeg naunog stremljenja. Surovo ropstvo, na koje danas osuuje svakog pojedinca ogromni obim nauke, glavni je razlog toga to obdarenije, bogatije, dublje prirode ne nalaze vaspitanje koje im odgovara, a ni vaspitaa. Naa kultura ne trpi ni od ega vie koliko od obilja oholih besposliara i fragmentarnih humaniteta: nai univerziteti su, protiv volje, prave staklene bate za ovu vrstu siromatva instinkta duha. I ve cela Evropa to shvata velika politika ne obmanjuje nikoga... Nemaka sve vie vai kao nizijska zemlja* Evrope. Jo uvek traim Nemca s kojim bih ja mogao da budem ozbiljan na svoj nain i utoliko vie nekoga s kojim bih smeo da budem veseo! Sumrak idola: ah, ko bi danas shvatio od kakve ozbiljnosti se ovde oporavlja filozof! Veselost je u nama neto to ne najneshvatljivije...

* Igra rei u originalu: Deutschland (Nemaka) i Flachland! (nizija) prim. prev.

4.

Da izvrimo proraun: nije samo jasno to nemaka kultura propada, nego za to ima dovoljno razloga. Konano, niko ne moe vie da troi nego to ima: to vai za pojedince, to vai za narode. Ako se ovek istroi za mo, za veliku politiku, za privredu, za meunarodne veze, parlamentarizam, vojne interese ako se istroi kvantum razuma, ozbiljnosti, volje, samosavlaivanja, koji, ako se nalazi na ovoj strani, onda e nedostajati na drugoj strani. Kultura i drava su ne treba se obmanjivati u tome antagonisti: "kulturna drava" je samo savremena ideja. Jedno ivi od drugog, jedno prosperira na raun drugog. Sve velike epohe kulture su epohe politike propasti: ono to je veliko u smislu kulture, bilo je nepolitino, ak antipolitino.. Geteova dua je bila ispunjena sreom pri pojavi Napoleona splasnula mu je u vreme "oslobodilakih ratova"... U istom trenutku kad se Nemaka uzdie u veliku silu, Francuska dobija, kao kulurna sila, novi znaaj. Ve se danas mnogo nove ozbiljnosti, mnogo nove strasti duha preselilo u Pariz; pitanje pesimizma, na primer, pitanje Vagnera,

gotovo sva psiholoka i umetnika pitanja se tamo pretresaju neuporedivo prefinjenije i temeljnije nego u Nemakoj Nemci su ak nesposobni za ozbiljnost ove vrste. U istoriji evropske kulture, raanje "imperije" oznaava pre svega jedno: premetanje teita. Ve je svuda poznato: uglavnom a to ostaje kultura Nemci ne dolaze vie u obzir. Pitaju: moete li da navedete jedan jedini duh koji bi imao evropski znaaj? Kao to je bio va Gete, va Hegel, va Hajnrih Hajne, va openhauer? ta vie nema ni jednog jedinog nemakog filozofa, to izaziva uenje bez kraja.

5.

Celo vie vaspitanje u Nemakoj bilo je lieno glavne stvari: svrhe, isto kao i sredstva za postizanje svrhe. Da je vaspitanje, obrazovanje, samo svrha a ne "drava" da su za ovu svrhu potrebni vaspitai a ne gimnazijski nastavnici i univerzitetski naunici to se zaboravilo... Nuni su vaspitai, koji su i sami vaspitani, koji nadmauju druge, aristokrati duha, dokazujui to u svakom trenutku, dokazujui to reju i utanjem, zrele, ushiujue kulture a ne ueni nespretnjaci, kakve danas gimnazija i univerzitet nude omladini kao "vie dadilje" Vaspitai nedostaju, ne raunajui izuzetke izuzetaka, nema preduslova za vaspitanje: odatle dekadencija nemake kulture. Jedan od tih najreih izuzetaka je i moj veoma potovani prijatelj Jakob Burkhart u Bazelu na prvom mestu je njemu Bazel zahvalan za svoje prvenstvo u humanosti. To to,"vie kole" u Nemakoj stvarno postiu, to je brutalno dresiranje kako bi se, sa to manjim gubitkom vremena, mnotvo mladih ljudi uinilo korisnim, iskoristljivim za dravnu slubu. "Vie vaspitanje" i mnotvo to ve unapred protivrei jedno drugom. Svako vie vaspitanje spada samo u izuzetak: valja biti privilegovan da se ima pravo na tako visoku privilegiju. Sve velike, sve lepe stvari ne mogu nikad biti opte dobro: pulchrum est paucorum hominum. ta uslovljava dekadenciju nemake kulture? to "vie vaspitanja" nije vie preimustvo demokratizam "opteg" obrazovanja koje je postalo obino... Ne treba zaboraviti da vojne privilegije formalno iznuruju suvie veliko pohaanje viih kola, to jest, doprinose njihovoj propasti. Niko vie nije voljan da u sadanjoj Nemakoj prui svojoj deci aristokratsko vaspitanje: sve nae "vie" kole su usmerene na najdvosmisleniju osrednjost, s uiteljima, nastavnim planovima, nastavnim ciljevima. A svuda vlada nepristojna urba, upravo kao da se neto propustilo ako mlad ovek sa 23 godine jo nije "svrio", jo ne zna ta da odgovori na "glavno pitanje": koji poziv? Via vrsta ljudi, ako se sme rei, ne voli "pozive", upravo stoga to sebe smatra pozvanom... Ona ima vremena, ona ne uri, ona uopte ne misli na to da postane "svrena" s trideset godina ovek je, u smislu visoke kulture, poetnik, dete. Nae prenatrpane gimnazije, nai preoptereeni, zaglupljeni gimnazijski nastavnici zbilja su skandal: da bi se zatitila takva stanja stvari, kako su to nedavno uinili hajdelberki profesori, za to moda ima uzroka ali razloga za to nema.

6.

Da bih ostao veran svom karakteru, potvruem karakteru koji samo indirektno, samo silom ima posla s protivrenou i kritikom, ustanovljavam odmah tri zadatka zbog kojih su potrebni vaspitai. Treba se nauiti gledati, treba se nauiti misliti, treba se nauiti govoriti i pisati: cilj sva tri zadatka je aristokratska kultura. Nauiti se gledati navii oko na mir, strpljenje, navii ga na pribliavanje sebi; odloiti sud, nauiti se izbei i obuhvatiti pojedinani sluaj sa svih strana. To je prvo pripremno kolovanje za duhovni razvoj: ne reagovati odmah na nadraivanje, nego stei inhibirajue, zaustavljajue instinkte. Nauiti se gledati, onako kako ja to shvatam, gotovo ono to se nefilozofskim jezikom zove jakom voljom: u tome je upravo bitno ne "hteti", moi odloiti odluku Sva duhovna nerazvijenost,

sva prostota zasniva se na nesposobnosti da se odupre nadraaju ovek mora da reaguje, on sledi svaki impuls. U mnogim sluajevima, takva neophodnost je gotovo boleivost, propast, simptom iscrpljenosti gotovo sve to nefilozofska sirovost naziva imenom "poroka" ini samo fizioloku nesposobnost da ne reaguje. Primena poduke gledanja: kao uenik, ovek obino postaje spor, nepoverljiv, oponent. Strano, novo svake vrste ovek e dozvoliti da mu prie s prijateljskim spokojstvom i povlai od njega svoju ruku. Otvaranje svih svojih vrata, pokorno leanje na trbuhu pred svakim malim faktom, spremnost da se u svako vreme ue, da se provali u druge i u drugo, jednom reju, uvena savremena "objektivnost" je lo ukus, i nearistokratska par excellence.

7.

Nauiti se misliti: u naim kolama nemaju vie o tome nikakvog pojma. ak i na univerzitetima, meu pravim naunicima filozofije, logika kao teorija, kao praktika, kao zanat, poinje da izumire. itajte nemake knjige: ni najudaljenijeg spomena o tome da je za miljenje neophodna tehnika, nastavni plan, volja za majstorstvom da miljenje iziskuje uenje, kao to ga trai igranje, kao neto slino igranju... Ko od Nemaca zna jo iz iskustva za onu finu jezu, koju lake noge u duhovnoj oblasti prostruje u sve miie! Nadmena glupost duhovnih grimasa, nespretna ruka pri hvatanju to je do takvog stepena nemako, da u inostranstvu to meaju uopte s nemakim biem. Nemac nema prste za nuances... To to su Nemci samo i izdrali svoje filozofe, pre svega, onog nakaznog idejnog bogalja koji je uopte postojao, velikog Kanta, ne prua ni najmanje pojma o nemakoj prefinjenosti: Naime, ne moe se iskljuiti iz aristokratskog vaspitanja igranje u svakom obliku, znati igrati nogama, pojmovima, reima. treba li jo da kaem da se mora znati i perom da se mora nauiti pisati? Ali, na ovom mestu bih za nemake itaoce postao prava zagonetka...

ARKANJA JEDNOG NESAVREMENOG

1. Moje nemogunosti. Seneka: ili toreador vrline. Ruso: ili vraanje prirodi in impuris naturalibus iler ili truba morala iz Zekingena. Dante: ili hijena koja pie pesme u grobnicama. Kant: ili cant kao inteligibilni karakter. Viktor Igo: ili svetionik u moru bezumlja. List ili kola okretnosti za enama. or Sand ili lactea ubertas, na srpskom: krava muzara s "lepim stilom". Mile: ili oduevljenje koje skida kaput. Karlajl: ili pesimizam kao izostali ruak. Don Stjuart Mil: ili jasnoa koja vrea. Les freres de Goncourt: ili dva Ajaksa u borbi s Homerom. Ofenbahova muzika. Zola: ili "radost irenja smrada".

2.

Renan. Teologija, ili iskvarenost uma "nasleenim grehom" (hrianstvo). Svedoanstvo - Renan, koji grei s krajnje tanom pravilnou, im razlikuje samo jedno Da ili Ne opte vrste. On bi eleo, na primer, da sjedini u jedno la science i la noblesse: ali, la science pripada demokratiji, a to je, pak, jasno kao dan. On eli, s nemalim astoljubljem, da predstavlja duhovni aristokratizam: ali, istovremeno on klei na kolenima, i ne samo na kolenima, pred suprotnim uenjem, pred evangile des humbles...emu pomae sve slobodoumlje, sva

modernost, sva podrugljivost i spremnost vijoglavke, kad ste svojim srcem ostali hrianin, katolik, tavie i svetenik! Renan je, potpuno kao jezuit i ispovednik, snalaljiv u zavoenju; njihovoj duhovnosti nisu strani iroki popovski osmesi on, kao i svi svetenici, postaje opasan tek onda kad voli. Niko se ne moe uporediti s njim u vetini oboavanja s veom opasnou po ivot... Ovaj Renanov duh, koji rastrojava nerve, jedna je sudba vie za jednu, bolesnu Francusku koja pati od bolesti volje.

3. Sent-Bev. Nieg mukog; pun sitne pakosti prema svim mukarcima po duhu. Luta unaokolo, prefinjen, radoznao, pun dosade prislukujui u sutini, osoba enskog pola, sa enskom osvetoljubivou i enskom senzibilnou. Kao psiholog, genije de la medisance; neizmerno bogat sredstvima za to; niko ne zna bolje od njega da pomea pohvalu s otrovom. Plebejac u najniim instinktima, i blizak Rusoovom ressentiment: prema tome, romantiar jer pod svakim romantisme-om groke i udi Rusoov instinkt za osvetom. Revolucionar, ali jo nekako obuzdan strahom. Bez slobode pred svim to ima snage (javno mnenje, akademija, dvor, sam Por-Roajal). Ogoren na sve veliko u ljudima i stvarima, na sve to veruje u sebe. U dovoljnoj meri pesnik i poluena da bi sve veliko oseao jo kao mo; stalno izvijen, kao onaj uveni crv, jer se stalno osea zgaenim. Kao kritiar, bez merila, oslonca i kime, s jezikom kosmopolitskog libertin-a za mnoge stvari, ali bez hrabrosti ak i za priznanje libertinage-a. Kao istoriar, bez filozofije, bez moi filozofskog pogleda zato odbijajui zadatak sudije u svim vanim stvarima, prikrivajui se "objektivnou" kao maskom. Drugaije se odnosi prema svim stvarima gde je najvia instanca prefinjeni, istanani ukus: tu, zaista, on ima hrabrosti prema sebi, uiva u sebi tu je on umetnik. S izvesne strane, to je predforma Bodlera.

4. Imitatio Cristi spada u one knjige koje drim u rukama ne bez neke filozofske odvratnosti: ona iri parfum veno-enstvenog, za koji ve ovek mora da bude Francuz ili vagnerovac... Ovaj svetac na takav nain govori o ljubavi da pobuuje radoznalost i Parianki. Kau mi da se onaj najpametniji jezuit, O. Kont, koji je hteo svoje Francuze, zaobilaznim putem nauke, da dovede u Rim, inspirisao ovom knjigom. Verujem u to:"religija srca"...

5. D. Eliot. Oni su se oslobodili hrianskog boga, i veruju da utoliko vie moraju da zadre hrianski moral: to je engleska doslednost, i neemo je zameriti moralnim enicama a la Eliot. U Engleskoj, za svaku malu emancipaciju od teologije ovek mora, na uasavajui nain, ponovo da rehabilituje svoju ast kao fanatika morala. To je tamo kazna koja se plaa. Za nas, druge ljude, istiskujemo time u sebi ispod nogu pravo na hrianski moral. Ovo poslednje se nikako ne razume samo po sebi: treba stalno ukazivati na to uprkos engleskim tupoglavcima. Hrianstvo je sistem, usklaen i celovit pogled na svet. Ukoliko se iz njega izbije glavni pojam, vera u boga, onda se time unitava i celina: u rukama vie nee ostati nita neophodno. Hrianstvo pretpostavlja da ovek ne zna, da ne moe da zna ta je za njega dobro a ta zlo: on veruje u boga koji jedini to zna. Hrianski moral je zapovest; njegovo poreklo je transcendentno; on je s one strane svake kritike, svakog prava na kritiku; on je istinit samo u sluaju da je bog istina on se dri i pada zajedno s verom u boga. Ako Englezi stvarno veruju, kao da bi mogli da znaju sami od sebe, "intuitivno", ta je dobro a ta zlo, ako oni, prema tome, smatraju da im hrianstvo kao garancija vie nije potrebno, onda je to, sa svoje strane, samo posledica vladavine hrianskih sudova o vrednostima, i izraz snage i dubine te vladavine: tako da je zaboravljeno poreklo engleskog morala, pa vie ne postoji, veoma uslovna strana njegovog prava na postojanje. Za Engleze, moral jo nije problem...

6.

or Sand. itao sam prva lettres d'un voyageur: kao sve to potie od Rusoa, ona su lana, izvetaena, liena oseaja mere. Ne mogu da izdrim ovaj areni, ilimski stil; kao ni plebejsku ambiciju za plemenitim oseanjima. Najgore je, svakako, enska koketerija sa znacima mukosti, s manirima nevaspitanih mladia. Kako je hladna morala da bude pri svemu tome, ova nesnosna umetnica! Ona se navijala kao asovnik i pisala... Hladno kao Igo, kao Balzak, kao svi romantiari kad su pisali! I s kakvim samozadovoljstvom se pri tom izleavala, ova plodna spisateljica-krava, koja je u sebi imala neto nemako u ravom smislu, slino samom Rusou, njenom uitelju, i koja je svakako bila mogua samo u vreme dekadencije francuskog ukusa! Ali, Renan je potuje...

7. Moral za psihologe. Nemojte se baviti kolporterskom psihologijom! Nikad ne posmatrajte da biste posmatrali! To stvara lanu optiku, razrokost, neto usiljeno i lieno oseaja mere. Doivljavanje kao htenje doivljaja to ne uspeva. Ne sme se, doivljavajui neto, osvrtati za sobom, svaki pogled postaje tada "zao pogled". Roeni psiholog se instinktivno uva toga da gleda da bi gledao; isto se moe rei i za roenog slikara. On nikada ne stvara "prema prirodi" on preputa svom instinktu, svojoj camera obscura, da proseje i izrazi "sluaj", "prirodu", "doivljeno... Samo mu opte prodire u svest, samo zakljuak, rezultat: njemu je nepoznato ono proizvoljno apstrahovanje od pojedinanog sluaja.. ta e od toga ispasti kad se postupi drugaije? Na primer, kad se, na nain pariskih romanciers, ovek pone baviti, u veoj ili manjoj meri, kolporterskom psihologijom? To kao da treba stvarnost, to svake veeri donosi kui pregrt kurioziteta... Ali, treba samo videti ta e najzad proizii iz toga mnotvo mrlja, u najboljem sluaju mozaik, u svakom sluaju neto sastavljeno od delova, nespokojno, dreeih boja. U tome su najdalje otili braa Gonkur: oni ne mogu da sastave ni tri reenice koje, jednostavno, ne priinjavaju bol oima, oima psihologa. Priroda, s umetnike take gledita, nije nikakav model. Ona preuveliava, ona izobliava, onda ostavlja praznine. Priroda je sluaj. Rad "prema modelu" izgleda rav znak: on odaje potinjavanje, slabost, fatalizam to padanje niice u prainu pred petit faits nedostojno je potpunog umetnika. Videti to to jeste to dolikuje sasvim drugom rodu ljudi, artistikom, ljudima od fakata. Treba znati ko je ovek...

8. O psihologiji umetnika. Da bi postojala umetnost, da bi postojalo ma kakvo estetiko stvaralatvo i kontemplacija, neophodan je fizioloki preduslov: opijenost. Opijenost treba najpre da pojaa uzbudljivost cele maine: inae, delo nee dosegnuti umetnost. Sve vrste opijenosti, ma koliko razliiti bili njihovi uzroci, imaju za to snagu: pre svega, opijenost polnog uzbuenja, taj najstariji i najiskonskiji oblik opijenosti. Isto tako, opijenost koja se javlja kao posledica svih jakih pouda, svih snanih afekata; opijenost sveanosti, takmienja, bravurozno izvedenog komada, pobede, svih ekstremnih uzbuenja; opijenost surovosti; opijenost razaranja; opijenost pod uticajem izvesnih meteorolokih pojava, na primer, prolena opijenost; ili pod uticajem narkotikih sredstava; najzad, opijenost volje, opijenost nagomilane i nabujale volje. Ono to je bitno u opijenosti, to je oseaj poveanja snage i obilja. Iz tog oseaja mi predaj emo poneto stvarima, prisiljavamo ih da uzimaju od nas, primoravamo ih ovu pojavu nazivaju idealizovanjem. Oslobodimo se ovde jedne predrasude: idealizovanje se ne sastoji, kako se obino smatra, od asptrahovanja ili iskljuivanja nepoznatog, sporednog. Mnogo je presudnije neobino isticanje glavnih crta, tako da druge, zahvaljujui tome, iezavaju.

9.

U tom stanju se sve obogauje iz svog sopstvenog obilja: to se vidi, to se hoe, to se vidi nabujalo, saeto, snano, prepuno snage. ovek u ovom stanju izmenjuje stvari dotle dok one

ne ponu da odraavaju njegovu mo dok ne postanu refleksi njegovog savrenstva. Ova neophodnost preobraavanja u savreno jeste umetnost. ak i sve to nije on, i pored toga postaje za njega uivanje u samom sebi; u umetnosti ovek uiva u sebi kao savrenstvu. Bilo bi dozvoljeno da se za sebe izmisli suprotno stanje, neko specifino antiumetnitvo instinkta takvu vrstu bia koja bi sve osiromaila, razredila, uinila tuberkuloznim. A, u stvari, istorija je bogata takvim antiartistima, takvim izgladnelim egzemplarima ivota, koji zbog vie sile treba da se hrane stvarima, da ih isisaju, da ih uine mravijim. Takav je, na primer, sluaj pravog hrianina, Paskala recimo: ne moe se nai hrianin koji bi istovremeno bio umetnik... Ne bi trebalo, s dejom prostodunou, da mi se prigovara Rafael ili koji drugi homeopatini hrianin devetnaestog veka: Rafael je rekao Da, Rafael je uinio Da, prema tome, Rafael nije bio hrianin...

10.

ta znae antietini pojmovi apolonski i dionizijski, koje sam uveo u estetiku, oba shvaeni kao vrste opojnosti? Apolonska opojnost dri, pre svega, oko u stanju uzbuenja tako da ono dobija mo vizije. Slikar, vajar, epski pesnik, vizionari su par excellence. U dionizijskom stanju, naprotiv, uzbuen je i pojaan ceo sistem afekata: tako da on odjednom oslobaa sva svoja sredstva izraavanja, i istovremeno izvlai iz sebe mo predstavljanja, podraavanja, transfigurisanja, preobraavanja, svake vrste mimike i glume. Bitno ostaje lakoa metamorfoze, nesposobnost da se ne reaguje ( slino kao kod nekih histerika, koji za tren oka preuzimaju svaku ulogu). Za dionizijskog oveka je nemogue da ne razume bilo koju sugestiju, on ne predvia nijedan znak afekta, on poseduje najvii stepen instinkta razumevanja i odgonetanja, kao i najvii stepen vetine saoptavanja. On ulazi u svaku situaciju, u svaki afekt: on se stalno preobraava. Muzika, kako je mi danas razumemo, takoe je opte uzbuenje i oslobaanje afekata, ali ipak, samo ostatak daleko potpunijeg izraajnog sveta afekata, samo residium dionizijskog histrionizma. Za omoguavanje muzike kao posebne umetnosti primorana su na utanje neka ula, pre svega, ulo miinih oseaja (u najmanju ruku relativno: jer, u izvesnom stepenu, svaki ritam jo govori naim miiima). tako da ovek ne podraava i ne predstavlja bie odmah ono to osea. Pa ipak, to je pravo, normalno dionizijsko stanje, u svakom sluaju prvobitno stanje; muzika je lagano dostignuta specifikacija ovog stanja na tetu najsrodnije sposobnosti.

11. Glumac, mimiar, igra, muziar, liriar, u osnovi su srodni po svojim instinktima i predstavljaju jedno, ali postepeno se oni specijalizuju i odvajaju jedan od drugog sve do protivreja. Liriar je najdue bio sjedinjen s muziarem, glumac s igraem. Arhtekt ne predstavlja ni dionizijsko, ni apolonsko stanje: tu je pred nama veliki akt volje, volje koja brda pomera, opojnost velike volje koja udi za umetnou. Najmoniji ljudi su uvek inspirisali arhitekte; arhitekt je uvek bio pod sugestijom moi. U arhitektonskoj tvorevini treba da se ovaploti ponos, pobeda nad tekoama, volja za mo; arhitektura je neka vrsta reitosti vlasti u oblicima, as ubeujui, as laskajui, as iskljuivo zapovedajui. Najvii oseaj vlasti i sigurnosti izraava se u onome to ima veliki stil.Vlast, kojoj vie nisu potrebni dokazi; koja prezrivo odbija da se svidi; koja s trudom odgovara; koja oko sebe ne osea nijednog svedoka; koja ivi a da pri tom nije svesna da protiv nje postoje protivreja; koja se odmara u sebi, fatalistika, zakon meu zakonima: eto, to govori o sebi kao veliki stil.

12. itao sam o ivotu Tomasa Karlajla, ovu nevoljnu farsu, ovu herojsko-moralnu interpretaciju dispeptikih stanja. Karlajl, ovek snanih rei i poza, retor iz nude, koju postojano izaziva e za jakom verom, a takoe i oseaj nesposobnosti za to ( u tome je

tipian romantiar!). e za jakom verom nije dokaz jake vere, pre je suprotnost. Ako je ovek ima, onda moe sebi da dozvoli divan luksuz skepse: za to je ovek dovoljno siguran, dovoljno vrst, dovoljno sputan. Karlajl priguuje neto u sebi pomou fortissimo-a svog divljenja ljudima jake vere, i svojom srdbom na nekoliko prostodunih ljudi: njemu je potrebna buka. Postojana strasna neasnost prema sebi to je njegov proprium,time on sebe ini interesantnim i ostaje interesantan. Svakako, u Engleskoj mu se dive upravo zbog njegove estitosti... Ali, to je engleski; a uzimajui u obzir da su Englezi narod savrenog cant-a, ak pravedno, a ne samo shvatljivo. U sutini, Karlajl je engleski ateist koji trai svoju ast u tome da to ne bude.

13. Emerson. Mnogo prosveeniji, poletniji, svestraniji, rafinisaniji od Karlajla, pre svega, sreniji... Takav ovek koji se instinktivno hrani samo ambrozijom, koji ostavlja nedirnuto ono to je nesvarljivo u stvarima. U poreenju s Karlajlom, on je ovek ukusa. Karlajl, koji ga je veoma voleo, rekao je, uprkos tome, o njemu: "On nam ne da dovoljno da grizemo", to moe biti pravedno reeno, ali nikako na tetu Emersona. Emerson ima onu dobru i genijalnu veselost koja obeshrabruje svaku ozbiljnost; on, na alost, ne zna koliko je ve star, i koliko e jo biti mlad on bi mogao da kae o sebi reima Lope de Vege: "Yo me sucedo a mi mismo". Njegov duh uvek ima razloga da bude zadovoljan, pa ak i zahvalan; i ponekad dodiruje veselu transcendenciju onog estitog oveka koji se vratio s ljubavnog sastanka tamquan re bene gesta. "Ut desint vires", govorio je sa zahvalnou "tamen est lau danda voluptas".

14. Anti-Darvin. to se tie uvene "borbe za ivot", ini mi se katkad da je ona vie plod tvrdnji i nego dokaza. Ona postoji, ali kao izuzetak; opti aspekt ivota nije nevolja, nije glad, nego, naprotiv, bogatstvo, izobilje, ak apsurdna rasipnost gde se bori, bori se za vlast... Ne treba zamenjivati Maltusa s prirodom. Ali, pretpostavimo da postoji ta borba a u stvari je ima u takvom sluaju ona se, na alost, zavrava obratno od onoga to eli Darvinova kola, i od onoga to bismo, moda smeli da elimo s njom: naime, nepovoljno za jake, za privilegovane, za srene izuzetke. Vrste ne rastu u savrenstvu slabi stalno postaju gospodari nad jakima, to proizlazi iz toga to ih je u velikom broju, to su i mudriji... Darvin je zaboravio na duh (to je engleski!), slabi imaju vie duha... Treba imati potrebu za duhom, da bi se duh stekao ovek ga izgubi kad mu vie nije potreban. Ko ima snagu, taj se odrie duha (- "neka ide do avola!", danas se misli u Nemakoj, "imierija mora ipak nama da ostane"...). Kao to vidite, pod duhom podrazumevam opreznost, strpljivost, lukavstvo, licemerstvo, veliko samosavlaivanje i sve ono to je mimicry (u ovo poslednje spada i veliki deo takozvane vrline).

15. Kazuistika psihologa. Eto, to je poznavalac ljudi: zato ih on, zapravo, prouava? On hoe od njih da izvue male koristi, ili ak i velike on je politiar! . Eto, i onaj je poznavalac ljudi: a vi kaete da on od toga nee nita da izvue za sebe, da je on veliki "bezlini". Pogledajte paljivije! Moda on hoe jo goru korist: da se osea kao da je iznad ljudi, da sme da gleda na njih s visine, da ga vie ne zamenjuju s njima. Ovaj "bezlini" prezire ljude: a onaj prvi je humanija specija, to bi i sam izgled mogao rei. On je u najmanju ruku ravan njima, staje u njihove redove...

16. Psiholoki takt Nemaca izgleda mi da je izloen sumnji itavim nizom sluajeva, a samo me moja skromnost spreava da dam njihov pregled. No, u jednom sluaju nee mi nedostajati veliki povod da obrazloim svoju tezu: ne mogu da oprostim Nemcima to su se prevarili u Kantu i u njegovoj "filozofiji sporednih vrata", kako je ja nazivam to nije bio tip intelektualne estitosti. Drugo to ne mogu da sluam, to je ono famozno "i": Nemci kau

"Gete i iler" bojim se da oni kau "iler i Gete"... Zar jo ne poznaju tog ilera? Ima jo gorih "i"; uo sam sopstvenim uima, svakako samo meu univerzitetskim profesorima, "openhauer i Hartman"...

17.

Najumniji ljudi, pretpostavljajui da su oni i najhrabriji, preivljavaju i daleko bolnije tragedije: ali, upravo stoga oni potuju ivot, jer im suprotstavlja svoja najvea neprijateljstva.

18.

O "intelektualnoj savesti". Nita mi danas ne izgleda ree od pravog licemerja. Veoma sumnjam da ova biljka ne podnosi blagi vazduh nae kulture. Licemerje spada u veoma jake vere kad ovek i pod prinudom da javno pokae drugu veru, nije ostavljao veru koju je imao. Danas se ovek oslobaa od nje ili, to je jo obinije, ovek dodaje sebi jo jednu, drugu veru u svakom sluaju, ostaje astan. Bez sumnje, danas je mogu daleko vei broj uverenja nego ranije; mogu, to jest dozvoljen, to jest bezopasan. Odatle nastaje tolerancija prema samom sebi. Tolerancija prema samom sebi doputa vie uverenja: ona se izraavaju zajedno ona se, kao i ceo svet danas, uvaju od toga da se kompromituju. ime se danas ovek kompromituje? Ako ima konsekvencije. Ako ide po pravoj liniji. Ako je manje nego petomislen. Ako je pravi... Veoma se bojim da je savremeni ovek, jednostavno, suvie komotan za neke poroke: tako da oni, zapravo, izumiru. Sve se zlo, koje je uslovljeno jakom voljom a moda i nema nieg zlog bez jake volje izrouje, u naem mlakom vazduhu, u vrlinu.. Ono malo licemera koje sam upoznao, pozdravili su licemerje: oni su bili, kao to je to u dananje vreme gotovo svaki deseti ovek glumci.

19.

Lepo i runo. Nita nije uslovnije, recimo ogranienije, nego na oseaj lepog. Ko bi hteo da ga zamisli nezavisnog od zadovoljstva koje priinjava oveku, odmah bi izgubio tlo pod nogama. "Lepo samo po sebi" samo je re, a ne i pojam. U lepom se ovek postavlja kao merilo savrenstva; u izabranim sluajevima, on se u njemu divi sebi. Jedna vrsta ne moe nikako drugaije nego da kae samoj sebi Da. Njen najnii instinkt, instinkt samoodranja i samorasprostranjenja, zrai jo u takvim sublimitetima. ovek smatra da je i sam svet obasut lepotom on se zaboravlja kao njen uzrok. On ga je sam obdario lepotom, ah! samo ljudskom, odvie ljudskom lepotom.. U sutini, ovek se ogleda u stvarima, on smatra lepim sve to mu odraava njegov lik: sud "lepo" je sujeta njegove vrste... Skeptiku bi, naime, malo podozrenje moglo apnuti na uho pitanje: da li se svet stvarno ulepava time to ga upravo smatra lepim? On ga je ooveio: to je sve. Ali nita, zapravo ba nita ne moe nam biti garancija da upravo ovek slui kao model lepog. Ko zna kako on izgleda u oima visokog sudije ukusa? Moda odvano? moda ak i zabavno? moda arbitrarno?... "Oh, Dionize, boanski, zato me vue za ui,? upita jednom Arijadna, za vreme jednog od onih uvenih dijaloga na Naksosu, svog filozofa ljubavnika. "Vidim nekakav humor u tvojim uima, Arijadna; zato nisu jo due?"

20. Nita nije lepo, samo je ovek lep: na ovoj naivnosti zasniva se sva estetika, ona je njena prva istina. Dodajmo odmah tome i njenu drugu: nita nije runo kao ovek u stanju degenerisanja time je ograniena oblast estetikog suda. Prema fiziolooj proveri, sve to je runo slabi i alosti oveka. To ga podsea na propast, opasnost, nemo; on faktiki pri tom

plaa snagom. Dejstvo runog se moe izmeriti dinamometrom. Kad je ovek uopte potiten, onda on osea blizinu neega "runog". Njegov oseaj snage, njegova volja za mo, njegova hrabrost, njegov ponos sve se to smanjuje s runim i poveava s lepim... Kako u jednom, tako i u drugom sluaju, izvucimo zakljuak: premisa za to ima u neizmernom obilju u instinktu. Runo se smatra znakom i simptomom degeneracije: ono to u nama i iz najvee daljine podsea na degeneraciju, to u nama izaziva sud "runo". Svaki znak iscrpljenosti, tegobe, starosti, umora, svaka vrsta neslobode kao gr, paraliza, pre svega miris, boja, oblik raspadanja, trulei, pa bilo i u najrazreenijem obliku do simbolike sve to izaziva istu reakciju, sud vrednosti "runo". Tu iskrsava mrnja: koga ovek tu mrzi? Ali, u tome nema nikakve sumnje: propast svog tipa. On ovde mrzi iz najdubljeg instinkta vrste; u ovoj mrnji se odraavaju jezivost, opreznost, dubina, dalekovidost to je najdublja mrnja koja uopte postoji. Zbog nje je umetnost duboka...

21. openhauer. openhauer, poslednji Nemac koji dolazi u obzir ( koji predstavlja evropsku pojavu kao Gete, kao Hegel, kao Hajnrih Hajne, a nije samo lokalni, "nacionalni"), za psihologa je sluaj prvog reda: naime, kao zlobno genijalni pokuaj da se izvedu na bojite u korist opte nihilistikog obezvreenja ivota upravo suprotne instancije, velika samopotvrivanja "volje za ivot", oblici egzuberantnosti ivota. On je, jedno za drugim, interpretirao umetnost, herojstvo, genija, lepotu, veliko saaljenje, spoznaju, volju za istinom, tragediju kao posledine pojave "odricanja" ili kao potrebu odricanja "volje" najvee psiholoko pravljenje lanog novca koje postoji u istoriji, izuzimajui hrianstvo. Ako se paljivije zagleda, on je u tome naslednik hrianske interpretacije, s tom razlikom to je i ono to je hrianstvo odbacilo, velike fakte kulture oveanstva, umeo da odobri jo u hrianstvu, to jest, nihilistikom smislu ( naime, kao puteve ka "spasenju", kao predformu "spasenja", kao stimulantia potrebe za spasenjem ...).

22. Razmotriu jedan jedini sluaj. openhauer govori o lepoti s melanholinim zanos