Ivan JANKOVIĆ 1 UDK 338.2

Biblid 0025-8555,56(2004) Vol. LVI, br. 2-3, pp.

Izvorni naučni rad Apriil 2004.

FUNKCIONISANJE TRŽIŠNIH PRIVREDA I TRAŽENJE RENTI – ZAŠTO JE NEOPHODNO BITNO SMANJENJE ULOGE DRŽAVE U EKONOMSKIM

POSLOVIMA?

ABSTRACT In this paper the author explores the impact of the increasing role of the

government in economy on production and business affairs. He tries to prove that there is a link between rent-seeking, public spending and regulation. Rent-seeking economy is a kind of profit seeking behaviour guided by the intent to capture public policy for private ends or for various interest groups. According to the author, examples of rent-seeking economy are antitrust, arbitrary export-import restrictions, subsidies for various sectors of economy, unions' practices of closed shop or collective bargaining. The author is of the opinion that the solution to the problem is to diminish the role of the government in economic affairs in general, and particularly that kind of state intervention which contributes to rent-seeking economy.

Uvod

Rent-seeking ekonomija ili traženje renti, predstavlja pojavu traženja profita mimo tržišta, koja je dosta rasprostranjena u savremenim društvima. Dohodak se u tržišnim privredama može zaraditi samo na dva načina – profitom i nadnicom na samom tržištu, ili pak nekim oblikom birokratske preraspodele koju vrši vlada uzimajući jednima i dajući drugima. Dohodak od rent-seekinga spada u ovu drugu vrstu. On se ne stvara na konkurentskim tržištima, već instrumentalizovanjem vlade za svrhe donošenja zakonskih propisa i regulativa kojima se tržišna utakmica sprečava ili ograničava u skladu sa interesima neke konkretne grupe. Klasični primeri rent-seekinga u savremenim tržišnim privredama su delovanje sindikata, zatim protekcionističke mere u spoljnoj trgovini, razni programi garantovanih cena, subvencije različitim privrednim granama, socijalni tranferi itd. Osnovni ideal dobro funkcionišuće ekonomije sadržan je u dobro poznatoj ideji Pareto optimalne alokacije resursa, koja podrazumeva maksimalno moguću proizvodnu efikasnost privrede i profitabilnost korišćenja raspoloživih resursa. Nijedan pojedinac u Pareto optimalnom stanju ne bi mogao da poboljša svoj individualni ekonomski položaj nikako drugačije osim

1 Ivan Janković, student poslediplomskih studija na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

2

na štetu nekog drugog pojedinca. To praktično znači da u valjanoj tržišnoj privredi postoji vrlo mala margina za dalje (trenutno) usavršavanje efikasnosti poslovanja kojom se može steći neka dodatna jedinica dohotka bez vantržišnih preraspodela. Razlika između dohotka u stanju Pareto-optimalne alokacije i realnog dohotka u nekoj privredi odgovara iznosu renti koje postoje u toj privredi. U skladu sa tim, sve forme rent-seekinga su društveno štetne, jer ne stvaraju novi dohodak, već samo u skladu sa nekim povlašćenim grupnim interesima preraspodeljuju stari, a najčešće i umanjuju ukupni dohodak koji bi društvo ostvarilo da nije renti. To se dešava zato što rent-seeking stvara oportunitetni trošak resursa, jer angažuje rad i kapital na aktivnostima obezbeđivanja povlašćenih političkih pozicija, umesto na produktivnim zadacima sticanja zarade na tržištu. Resursi su ograničeni, i što se njihov veći procenat angažuje na neproduktivnim delatnostima, to je i ukupni gubitak hipotetičkog blagostanja veći jer svi resursi imaju svoj oportunitetni trošak.

Osnovna teza ovog rada je da glavni uzrok dramatičnog porasta rent-sekinga predstavlja veliko širenje državnog uplitanja u privredne aktivnosti do koga je došlo u XX veku, ili tehnički izraženo, ekspanzija nedozvoljenog kreiranja "tražnje" za proizvodima javnog izbora, poput zakona koji palijativno menjaju ishode tržišnih procesa. Eksplozija državnih propisa, regulativa, posebnih mera sa ciljem "borbe protiv siromaštva", zatim nacionalizacija privrede i novca i druge slične aktivnosti države, neslućeno su uvećale procenat dohotka stečenog rent-seekingom u odnosu na procenat tržišnog dohotka, i uveliko oslabile temelje funkcionisanja tržišne privrede. Uobičajeni termin koji se u ekonomskoj i u političkoj teoriji koristi da bi se opisalo ovo karakteristično kretanje ekonomske teorije i prakse prethodnog veka jeste država blagostanja. Jedini način uklanjanja ili bitnog smanjenja renti je stoga bitno smanjenje državnih intervencija i arbitriranja u ekonomskim poslovima, odnosno napuštanje osnovnih postulata države blagostanja.

Ekonomske funkcije vlade, potrošnja i traženje renti

Svaka država ima svoje izdatke. Bez obzira da li govorimo o tzv. minimalnoj državi, ili državi "noćnom čuvaru" koja se brine samo za unutrašnji i spoljašnji red i poštovanje zakona, ili pak socijalnoj državi blagostanja koja objedinjuje ove klasične državne funkcije sa širokim spektrom ekonomskih nadležnosti, neki obim državne potrošnje je neminovnost. Bez obzira na neka razmatranja koja tvrde da uvođenje poreza kao osnove finansiranja državnih izdataka ima isti moralni status kao i pljačka,2 oporezivanje se ne može izbeći ukoliko želimo da država uopšte vrši neke funkcije. A ona to mora da čini čak i u najminimalističkijim koncepcijama, jer se mora starati za bezbednost i obezbeđivanje zakonskog okvira za tržišnu utakmicu. Svako oporezivanje predstavlja jednu vrstu vantržišne preraspodele dohotka, i time u nekom smislu

2 Videti: Murray Rothbard, Man, Economy and State, Mises Institute Auburn, 2004.

3

stvara rente, ali se procena opravdanosti te preraspodele ne može vršiti samo na osnovu činjenice da se ona desila, već prevashodno na osnovu toga da li je obavljena za svrhe finansiranja legitimnih funkcija države ili ne. Ukoliko ukinemo državu, time ćemo u ogromnoj meri povećati transakcione troškove poslovanja i sticanja dohotka, jer ćemo ukinuti garancije vlasničkih prava, te tako stvoriti ekonomski ambijent koji će biti mnogo neefikasniji nego što bi bio sa oporezivanjem. Stoga oporezivanje za legitimne funkcije vlade (isporučivanje neophodnih javnih dobara) nije renta u pravom smislu reči, jer podiže produktivnost i dohodak, a ne smanjuje ih, kao što to čine prave rente.

Sada se postavlja pitanje – šta su to legitimne funkcije države, i koji tip javnih dobara se smatra neophodnim? Teoretičari koji kritikuju rent-seeking skloni su da veruju da se legitimne funkcije države svode na finansiranje javne potrošnje namenjene unutrašnjoj i spoljašnjoj bezbednosti, deljenju pravde i jednim delom izgradnji objekata infrastrukture, poput puteva i pruga, koji su neophodni društvu, ali često neisplativi za privatni kapital. To su sve vrste izdataka koje su prihvatali i klasični liberalni mislioci XVIII i XIX veka, na čelu sa Adamom Smitom, i koji se smatraju klasičnim državnim izdacima. Ovi izdaci imaju osnovni zadatak da obezbede uslove i zakonske okvire za nesmetano funkcionisanje tržišne konkurencije, i ograničavaju se samo na finansiranje onih ustanova koje su neophodne a koje ne mogu biti isporučene od strane privatnih tržišta. Svaka dodatna potrošnja sa ciljem da se preko vlade osiguraju neke usluge koje može pružiti i privatni sektor smatra se u sklopu ove ortodoksne koncepcije neopravdanom i štetnom.

Nasuprot tome, u XX veku, došlo je do bujanja raznih drugih vrsta državne potrošnje čiji je cilj bio ne samo da koriste vladu za obezbeđivanje usluga koje može dati privatna privreda, već i kao instrument preraspodele dohotka od jednih društvenih grupa ka drugim. Pošto je rent-seeking povezan sa obe ove vrste korišćenja vlade, svaka ekonomska teorija koja rent-seeking smatra štetnom i nepoželjnom pojavom, moraće i da pomenute "socijalne" funkcije vlade smatra štetnim i nelegitimnim. Ja upravo to činim.

Da bismo stekli precizniju sliku o vezi između rent-seekinga i državne potrošnje, pođimo najpre od analize strukture budžetskih izdataka savremenih tržišnih privreda, i posmatrajmo ih u istorijskoj perspektivi. Uočićemo da je državna potrošnja bila vrlo niska u većini razvijenih zemalja kroz ceo XIX vek, i sve do Prvog svetrskog rata. Nešto je porasla za vreme rata, da bi po njegovom završetku opet opala, sve do 30-ih godina kada ponovo počinje da nezadrživo raste, i taj trend se nastavlja sve do 80-ih godina prošlog veka. Pri tome, najveći deo ovog kontinuiranog porasta javne potrošnje nije otpadao na klasične državne izdatke, poput vojske, policije ili pravosuđa, već u najvećoj meri na razne oblike socijalnih transfera, dakle na obezbeđivanje velikim grupama stanovništva dohotka mimo tržišta.

Ako uzmemo SAd kao primer, videćemo da su izdvajanja za državnu potrošnju pre Prvog svetskog rata bila vrlo niska i da su retko prelazila 10%

4

GDP.3 Počev od New Deala udeo javne potrošnje u ukupnom dohotku je stalno rastao da bi danas dostigao 34%. U drugim zapadnim zemljama situacija je mnogo drastičnija; u velikom broju njih potrošnja države prelazi polovinu ukupnog dohotka, dok recimo u Švedskoj iznosi preko 65% GDP, što praktično znači da švedski građanin 8 meseci godišnje radi za državu a samo 4 meseca za sebe.

Međutim, daleko važnija od ovog povećanja apsolutnog iznosa javne potrošnje jeste promena strukture izdataka državnog budžeta, i ogromno preusmeravanje sredstava sa klasičnih državnih funkcija na socijalne transfere i podršku svim vrstama rent-seeking aktivnosti. Recimo u američkom federalnom budžetu samo oko trećine prikupljenih sredstava otpada na rastegljivo shvaćene klasične izdatke, dok preostale dve trećine idu na razne oblike transfera, subvencija i državnih investicija.4 U većini drugih razvijenih zemalja postoji manje-više sličan odnos klasičnih i "socijalnih" funkcija budžeta, pri čemu udeo klasičnih izdataka u ukupnom dohotku varira od 13-17%, i višestruko je manji od iznosa namenjenog finansiranju raznih oblika "socijalnog blagostanja".

Kako valja tumačiti ovakav odnos između dva glavna elementa budžetske potrošnje? Zbog čega je došlo do ovako dramatične eksplozije javne potrošnje u domenu rent-seekinga, i ovolikog širenja socijalnih funkcija vlade u XX veku?

Postoji više teorija o razlozima za tako nešto: ipak većina ovih teorija polazi od pretpostavke da je izmenjeno globalno viđenje ekonomskih funkcija vlade uveliko kumovalo drastičnom povećanju državne potrošnje. Drugi komplementaran razlog za pomenuto širenje sadržan je u povećanju opsega demokratskog odlučivanja u okviru javnog izbora. Neslućenim povećanjem delokruga demokratskih procedura nametnuta je obaveza saglašavanja o većini životnih pitanja ljudi, odnosno ispostavljen zahtev da političari arbitriraju u velikom broju ekonomskih aktivnosti koje su tradicionalno bile prepuštene tržišnoj samoregulaciji. Sama po sebi, ova pojava je morala generisati pritisak u pravcu instaliranja snažnog aparata preraspodele. Razmotrimo oba ova komplementarna razloga za metastazirajuće širenje državne potrošnje.

Preovlađujuće gledanje na ekonomske funkcije vlade u XIX veku, i sve do Velike depresije, bilo je u znaku verovanja u laissez-faire, endogenu samoregulaciju tržišta i minimalne funkcije vlade ograničene na bezbednost, pravosuđe i infrastrukturu. Fiskalna politika nije imala velikog značaja, budući da su porezi bili niski i linearni, transferi i subvencije minimalni, a najveći deo dohotka steknut na privatnim tržištima, dok je monetarna politika takođe bila koncipirana po minimalističkom endogenom modelu automatske samoregulacije novčanih agregata putem zlatnog standarda. Već s početka XX veka jača nepovererenje u slobodno tržište kao najefikasniji instrument ostvarivanja

3 Miroslav Prokopijević, Konstitucionalna ekonomija, E Press, Beograd, 2000, str. 298. 4 Ibid., str. 301.

5

ekonomskog napretka, i uvode se, jedna za drugom, različite funkcije vlade u upravljanje ekonomskim tokovima. Ta nova ekonomska filozofija (u stvari vrlo stara, merkantilistička) obeležena je političkim aktivizmom kao oruđem pospešivanja stabilnog rasta, i fiskalnim i monetarnim arbitriranjem kao njegovim najkarakterističnijim tehničkim uobličenjem. U Americi se 1913. godine formira Odbor guvernera Federalnih rezervi, američka centralna banka sa ovlašćenjem da modifikuje stari model zlatnog standarda, intervenisanjem na bankarskom tržištu u situacijama krize likvidnosti iz svojih "papirnih rezervi".5 Ovaj intervencionistički udar na stari sistem slobodnog tržišta upravo će omogućiti i prouzrokovati veliki deo ekonomskih teškoća iz kojih će proisteći Velika depresija. Politika jeftinog novca i meko budžetsko ograničenje koji će 20-ih godina biti promovisani kao instrumenti stabilizacione politike, dovešće do neverovatnog bujanja špekulativnih aktivnosti na finansijskim tržištima i do potkopavanja temelja ekonomskih aktivnosti. Kriza, depresija i slom Vol Strita koje će u svesti svojih savremenika, pa i kasnijih generacija, ostati kao simbol nesposobnosti liberalnog kapitalizma i zlatnog standarda da se izbore sa periodičnim krizama, u stvari su u velikoj meri predstavljali posledicu napuštanja zlatnog standarda i strogog ekonomskog liberalizma. Klima poverenja u državne intervencije, koja je u to vreme sticala sve veći broj pristalica, biće ovim pogrešnim čitanjem epizode sa Velikom depresijom učvršćena i kondenzovana u obliku uverenja da je državni intervencionizam nužan, i da je tržišna privreda lišena diskrecione vlasti političara i birokrata inherentno nestabilna. Ovaj intelektualni milje će decenijama predstavljati vladajuću paradigmu mišljenja, i legitimisaće svaku vrstu uplitanja vlade u ekonomske aktivnosti, kao nužnog za svrhe makroekonomske stabilizacije.

Sa širokim prihvatanjem kejnzijanskih gledišta od 30-ih godina nadalje, monetarna diskrecija biće dopunjena shvatanjem fiskalne politike kao ekspanzivnog razvojnog instrumenta, i javne potrošnje kao najboljeg načina da se dinamizira agregatna tražnja u depresivnim konjunkturama, i pospeši razvoj. Time državna potrošnja više nije bila svedena na neophodan servis za neometano funkcionisanje privatnih tržišta i slobodne preduzetničke privrede, već kao oblik investiranja u ekonomski razvoj. Više se nije postavljalo pitanje na koje izdatke vlada mora da troši, već na koje može da troši. Politika je bila da se što više investicija istisne iz privatnog sektora i uposli kroz javnu potrošnju, ili barem da se odnos investicionih izdataka privatnog i javnog sektora "uravnoteži" ili "izbalansira". Nije nikakvo čudo što je ovo istiskivanje investicija sa privatnih tržišta putem poreza, regulacije i nacionalizovanja imovine, vodilo drastičnom povećanju transakcionih troškova poslovanja6 i stvaranju velikog broja neekonomskih renti, što je sve vodilo daljem pospešivanju orijentisanja na sticanje dohotka mimo tržišta. 5 Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda, Global Book, Novi Sad, 1997. 6 Daglas Nort (North) je recimo izračunao da su transakcioni troškovi u SAD porasli sa 26% 1870. godine na 55% 1970 (Miroslav Prokopijević, Konstitucionalna ekonomija, op. cit., str. 394).

6

U nekim analizama rent-seekinga se naglašava da je širenje biračkog prava i univerzalizovanje procedura demokratskog odlučivanja u najvećoj meri odgovorno za širenje orijentacija ka sticanju dohotka preko renti. Svi birači koji se nalaze ispod "srednjeg dohotka" će po ovim analizama težiti da favorizuju prerapodele putem šema socijalnih transfera, pretačući svoju skalu preferencija u javne politike sa ciljem da progresivnim porezima i raznim vrstama socijalnih programa stvore sebi rente na račun onih sa višim dohocima i profitima. U tu svrhu, brojnije grupe lošije stojećih izabraće političare koji će sprovoditi politike transfera, i time iskoristiti demokratiju kao oruđe za sticanje koristi mimo tržišta. Međutim, bez obzira na ovaj univerzalni i razrađeni model eksproprisanja produktivnijih pojedinaca u modernim društvima, valja zapaziti da samo širenje biračkih prava i demokratije nije bilo dovoljan uslov za primenu tog modela. Kritični element je bilo upravo izmenjeno shvatanje ekonomskih funkcija države, koje je uopšte dozvolilo i da se pomišlja na to da je političko arbitriranje dozvoljen način sticanja dohotka. U XIX veku bujanje rent-seekinga se svakako ne bi desilo, čak i da je došlo do univerzalizovanja biračkog prava, jer u to vreme nikome ne bi palo na pamet da recimo uvede progresivni porez (osim u Bizmarkovoj Nemačkoj, koja je njegov izumitelj u modernim vremenima7) ili da nacionalizuje čitave industrijske grane, ili pak da dozvoli zakonsko uvođenje ograničenja slobodne trgovine, putem kojih bi određene privilegovane grupe sticale rente kroz ekskluzivno obavljanje nekih poslova. Sve to će postati moguće tek u XX veku, ne zahvaljujući pukom širenju demokratije (mada u tesnoj tendencijskoj vezi sa njim) već prevashodno zahvaljujući izmenjenom shvatanju legitimne uloge vlade u ekonomiji, i potiskivanju i minimiziranju značaja tržišta za privredno blagostanje, ne samo od strane političara i birokrata, već možda još i više intelektualaca. Opšti duh egalitarizma i resantiman distributivne pravde koji su stekli renome moralne vertikale modernog doba, iskorišćeni su kao potporna logistika za nametanje ideje arbitrarne vlasti kao načina za izjednačavanje dohotka i dodeljivanje vantržišnih pogodnosti od strane vlade, ideje koju bi ljudi u XIX veku smatrali duboko mračnjačkom i varvarskom.

Zato se može reći da je osnovni problem rent-seekinga sadržan u pravilima igre koja regulišu aktivnosti na političkim tržištima, odnosno u obimu i kvalitetu uticaja vlasti na ekonomiju koji se u nekom društvu smatra dozvoljenim. Zlatno i osnovno pravilo rent-seekinga je da gde god postoji šansa za dobijanje renti, naći će se onaj ko će probati da ih dobije. A moderna " država blagostanja" sa svojim širokim spletom intervencionističke legislative i regulacije kojima potiskuje slobodnu konkurenciju i oktroiše političke obrasce alokacije, upravo pruža obilje takvih šansi, i stoga predstavlja bogomdano okrilje za bujanje svih vrsta rent-seekinga. Ta država opstruira najprofitabilnije korišćenje postojećih

7 Istine radi, prvi istorijski primer široke primene progresivnog oporezivanja kao sredstva konfiskacije imamo u srednjovekovnoj Firenci, za vreme strahovlade Kozima Medičija, koji je primenom drakonskih progresivnih poreza želeo da ekonomski uništi plemiće i trgovce. O ovome videti: F. A. Hajek, Poredak slobode, Global book, Novi Sad, 1997.

7

resursa pružajući raznovrsne prilike organizovanim interesnim grupama da iskoriste vladu kao sredstvo za nametanje neopravdanih troškova poreskim obveznicima, a sa ciljem da unaprede vlastiti relativni položaj. Reći da država blagostanja proizvodi rent-seeking isto je, dakle, što i reći da širenje ingerencija vlasti u ekonomskim poslovima stvara šanse za sticanje renti, a da se uvek nađe neko ko će te šanse iskoristiti. Širenje državnih intervencija u oblasti ekonomije nužno stvara šanse za rente zato što opstruira neutralni model alokacije putem tržišta i mehanizma cena, a pošto nijedna privreda ne može funkcionisati bez nekog mehanizma koordinacije individualnih aktivnosti, država mora da supstituiše delovanje tržišta jedinom zamislivom i mogućom alternativnom shemom koordinacije – birokratskim arbitriranjem između mnogih i međusobno sukobljenih zahteva za rentama. Ako interesnim grupama svih vrsta otvoreno kažete kroz pravila igre na političkom tržištu: vaša težnja da maksimizujete svoj budžet putem lobiranja i podmićivanja za rente je legitimna i zakonski dozvoljena aktivnost, onda će te grupe zaista i lobirati i podmićivati za dobijanje najraznovrsnijih pogodnosti mimo tržišta, i ne postoji način da se takav razvoj događaja spreči. To je prirodna i sasvim predvidiva posledica privrede u kojoj se širi prostor političke arbitraže, a sužava prostor slobodne konkurencije.

Videli smo da je bujanje rent-seekinga tesno povezano sa širenjem državne potrošnje. Postavlja se sada pitanje da li se može staviti znak jednakosti između državne potrošnje za one izdatke koji ne spadaju u domen klasičnih izdataka, i rent-seekinga. Odgovor je – nažalost, ne. Nažalost, stoga što rent-seeking ne podrazumeva samo presipanje dohotka od jednih pojedinaca ka drugima različitim tehnikama redistribucije kojim raspolaže moderna država, već istovremeno i smanjivanje ukupno raspoloživog dohotka. Svaka transakcija u društvu ima svoju cenu, odnosno troškove svoga odvijanja, koji se zovu transakcioni troškovi. Na privatnim tržištima ovi troškovi su po pravilu znatno niži nego u domenu "javnih službi" ili politički distorziranih tržišta, i bivaju sve veći što ekonomski agenti raspolažu lošijim informacijama, odnosno što njihove aktivnosti više odstupaju od savršeno-konkurentskog modela privrede. Transakcioni troškovi socijalnih transfera, pregovaranja, lobiranja ili podmićivanja u domenu traganja za rentama zovu se "dead weigh costs", i označavaju opseg dohotka za koji ukupno drušveno blagostanje biva umanjeno zahvaljujući aktivnostima vezanim za sticanje renti. U dead weigh costs bi recimo spadali troškovi korupcije političara, sprovođenja i administriranja redistributivnih programa, ili pogrešnog selekcioniranja šansi.8

Oblici traganja za rentom

Koji su uslovi da bi do neke rent-seeking aktivnosti uopšte došlo, i koji su njeni najčešći oblici? Prvi i neophodan uslov da dođe do postupka traženja renti jeste da se pojavi šansa za njihovo sticanje, što se u najvećem broju slučajeva

8 Miroslav Prokopijević, Konstitucionalna ekonomija, op. cit., str. 312.

8

dešava kao posledica vladinih aktivnosti, odnosno zakonskog dozvoljavanja korišćenja prinudnih diskriminatornih moći za sticanje privilegija. Drukčije rečeno, najopštiji osnov rent-seekinga je mogućnost koju nude savremene demokratije da grupni, diskriminatorni interesi budu zaštićeni zakonom. Vlada koja dodeljuje uvozno-izvozne dozvole u skladu sa svojom diskrecionom procenom, antimonopolske komisije koje u skladu sa istom procenom kažnjavaju firme za koje im se čini da se ponašaju "monopolistički", sindikati koji primenom nasilja i taktike "zatvorenog dućana" iznuđuju više dohotke za neke grupe radnika – sve su to karakteristični primeri korišćenja "zakonskog" pokrića za primenu arbitrarne prinude kojom se nekim grupama dodeljuju rente, a drugima nepravedno nameće dodatni trošak.

Međutim, samo postojanje šansi i dozvoljenost korišćenja nasilnih sredstava za njihovu realizaciju nisu jedini uslov za pojavu rent-seekinga. Potrebno je i da troškovi traganja za rentama budu manji od koristi koja se putem samih renti može steći. Ako je recimo nekoj firmi za "podmazivanje" poslanika ili ministara u svrhu dobijanja neke dozvole za uvoz potrebno da potroši veću sumu od one koju pomenutim uvozom može zaraditi, za nju u tom slučaju neće biti profitabilno da lobira za tu dozvolu. Jedan od najvećih troškova traganja za rentama koji uveliko predodređuje i isplativost samog tog traganja jeste nastojanje da se spreči profitiranje od neke rente onih koji za njeno sticanje nisu platili (tzv. free riders, ili šverceri). Stoga će uvek manje i homogenije grupe biti u mnogo boljem položaju za dobijanje renti, jer su kod takvih grupa daleko niži transakcioni troškovi sprečavanja "švercovanja". U okviru takvih grupa se najlakše postiže konsenzus o strategiji lobiranja, i dosta lako otkrivaju free ridersi. To objašnjava recimo činjenicu da su farmeri u modernim industrijskim državama lobi koji dobija neuporedivo najveće subvencije od svih drugih interesnih grupa, i pored svoje izrazite malobrojnosti (odnosno baš zahvaljujući njoj!). Farmerski lobi koji u Americi reprezentuje 3% stanovništva, uspeva da izdejstvuje federalne subvencije u visini od blizu 40 milijardi dolara godišnje(!), upravo zato što ima značajno niže transakcione troškove sprečavanja free-riding-a u odnosu na druge brojnije i difuznije grupe. Taj lobi koristi Kongres i Senat kao tehničko sredstvo putem čijih administrativnih naredbi nameće poreze drugim grupama sa ciljem da sebi obezbedi dohodak mimo tržišta, a vrlo slična situacija je i u drugim visokorazvijenim zemljama.

Istovremeno, vrlo je karakteristična činjenica da su neto subvencije poljoprivrednom sektoru u nerazvijenim zemljama sa višim udelom poljoprivrednog stanovništva neuporedivo manje nego u razvijenim, što je na prvi pogled veliki apsurd, ukoliko pretpostavimo racionalnost javnog odlučivanja. Ovo je direktna posledica viših transakcionih troškova koje brojnost i disperzovanost poljoprivrednih tragača sa rentama nameće njihovoj težnji da "opelješe" ostatak stanovništva, odnosno relativne lakoće sa kojom se malobrojnije i homogenije grupe siromašnih urbanih radnika mogu organizovati

9

sa ciljem sprečavanja agrarnog rent-seekinga, ili čak sticanja sopstvenih renti na račun poljoprivrede.

Takođe, istu ovu zakonitost možemo uočiti i kada posmatramo strukturu i obim rent-seekinga vezanog za carinsku "zaštitu" pojedinih firmi ili privrednih grana. Struktura carinskih stopa u razvijenim zemljama pokazuje da su najniže carine na sirovine (oko 3% u proseku), da su nešto više za polufabrikate (oko 6%), a ubedljivo najviše (čak oko 13% u proseku) za finalne proizvode.9 Apologeti protekcionističke trgovinske politike često navode argument da je osnovni razlog za ovu zagonetnu disproporciju u navodnoj želji vlade da relativno slobodnim uvozom sirovina favorizuje domaću proizvodnju nauštrb uvoza finalnih proizvoda, i time zaštiti dohotke i životni standard domaćih radnika. Međutim situacija je ovde mnogo prozaičnija. Uvoznici sirovina su relativno najmalobrojniji (uglavnom visoko specijalizovana industrija) i troškovi njihovog dogovaranja i nadzora nad sprovođenjem dogovora su najmanji, tako da su i rezultati njihovog lobiranja kod vlade u proseku najbolji, odnosno carine koje su oni u stanju da "dobiju" su relativno najniže; prerađivači polufabrikata su već brojniji i slabije organizovani, i zato imaju manje šanse da isposluju niske carine, odnosno imaju visoke troškove monitoringa ukupnog procesa dogovaranja i implementacije, dok u slučaju najbrojnije grupe uvoznika finalnih proizvoda transakcioni troškovi lobiranja za carinske rente su toliko visoki da se kao mnogo izgledniji put čini lobiranje za ekskluzivne uvozne dozvole, kojima bi svi drugi bili administrativnim putem isključeni iz utakmice.

Tradicionalno najrašireniji oblik rent-seekinga u prethodnim vekovima, pre nego što je došlo do njegovog širenja na veliki deo ekonomske aktivnosti, upravo je bio vezan za ovaj domen aktivnosti – dobijanje ekskluzivnih povlastica od strane vlasti za bavljenje određenom vrstom posla, ili preciznije rečeno, zakonski monopol na određenu vrstu aktivnosti. XX vek je ispunjen delovanjem zakonskih monopola, čak i sporadičnim verovanjem u njihovu neophodnost, uprkos raširenom patosu "borbe protiv trustova", koja je najčešće, pod firmom zaštite konkurencije služila kao paravan širenju državnih regulacija i intervencionizma.10 Putem takvog monopola firma ostvaruje viši profit nego što bi to bilo moguće u konkurentskim uslovima. U uslovima savršene konkurencije cene se javljaju kao parametarske, odnosno egzogeno determinisane varijable koje firme uračunavaju u svoje troškove proizvodnje kao datu veličinu (one su "price-takersi"). U takvim uslovima cena teži da se izjednači sa graničnim troškovima proizvodnje, lišavajući subjekte na strani ponude (firme) mogućnosti da prevale troškove eventualnog neefikasnog poslovanja na potrošače. Međutim,

9 Ibid., str. 331-332. 10 O istorijatu i smislu američkog antirtustnog zakonodavstva koje je izvršilo presudan uticaj na koncipiranje antimonopolskih politika u Evropi, videti klasičnu kritiku američkog antimonopolskog zakonodavstva u: Dominick T. Armentano, Antitrust and Monopoly, Anatomy of a Policy Failure, Independent Institute, 1996.

10

kada se pojavi monopolska struktura privređivanja, posebno ako je garantovana državnim propisima, cene gube svoj parametarski i egzogeni karakter, i postaju podložne proizvoljnom individualnom određivanju, omogućavajući monopolskim firmama da podižu svoje marginalne prihode daleko iznad marginalnih troškova, i da zidaju neracionalne profite (ili troškove u slučaju tzv. agencijskog problema) koje su potrošači zbog zakonske zaštite monopola ili visokih barijera ulasku prinuđeni da plaćaju. Iznos cene proizvoda monopolističkog preduzeća iznad troškova njegove proizvodnje po kojima bi mogao da prodaje u konkurentskim uslovima, zove se monopolska renta, i indikator je smanjene alokativne efikasnosti tržišnog mehanizma. Monopolska renta je zapravo iznos društvenog blagostanja koji se gubi zbog održavanja monopola, ili preciznije rečeno, iznos troškova koji potrošači moraju da plate za zakonski zaštićenu neefikasnu poslovnu praksu monopolističkog preduzeća.

U teoriji rent-seekinga se ide i korak dalje u odnosu na standardne analize gubitka blagostanja usled monopolističkih preraspodela dohotka od potrošača ka proizvođaču, pa se kaže da državna regulacija ne samo da smanjuje potrošački višak, već i monopolistički ekstraprofit, jer preusmerava korišćenje viška resursa sa produktivnih tržišnih aktivnosti na lobiranje za sticanje ili zadržavanje monopolističkog položaja. Žargonom public choice-a izraženo, državna regulacija u domenu monopola značajno podiže dead weigh costs.

Rent-seeking u domenu monopola najčešće ima oblik upotrebe takozvanog antimonopolskog zakonodavstva od strane koalicije državnih birokrata i neuspešnih konkurenata da bi se nekolicina najvećih firmi zakonskim putem uništila, a državna moć i regulacija u oblasti privrede dodatno proširila.11 Stoga antimonopolsko zakonodavstvo i antimonopolska politika, u smislu u kome se praktikuju od Šermanovog akta naovamo, predstavljaju u osnovi potpuno suvišan i štetan oblik borbe protiv monopolističkog rent-seekinga, jer podrazumevaju upravo jačanje regulacije i diskrecione vlasti koje su i osnovni uzrok nastanka samih monopola.

Na drugoj strani, praksa dodeljivanja ekskluzivnih licenci firmama, proglašavanje nekih grana za prirodne monopole, čime se zakonom zabranjuje konkurencija u tim granama, predstavljaju klasične vidove monopolističkog rent-seekinga koji ne potpadaju pod antimonopolsku regulaciju kao kažnjivi, već se, naprotiv, često smatraju komplementarnim delom sprovođenja celovitog koncepta antimonopolskog zakonodavstva.

Poseban slučaj monopolističkog rent-seekinga su tržišta rada. Kad se radi o kreiranju renti na tržištima rada, osnovni protagonisti ovih aktivnosti su radnički sindikati, uz neophodno sadejstvo određenih vladinih politika. Osnovna poenta te aktivnosti je u tome da sindikati praksom kolektivnog pregovaranja, "zatvorenog dućana" ili štrajkova uspevaju da iznude više cene rada za manjinske grupe 11 Za odnos između antitrusta i traženja renti videti: Robert Tolisson, "Public Choice and Antitrust”, Kyklos.

11

radnika koje reprezentuju, u odnosu na njihovu tržišnu cenu. Pošto se kapital u datom trenutku ne može po volji saobraziti veštački povećanoj tražnji za radom, jedini način da se uspostavi ravnotežna cena rada jeste proporcionalno smanjenje dohotka većine nesindikalizovanih radnika, kao i porast nezaposlenosti. Sindikalna delatnost ne može ni na koji način da poveća produktivnost preduzeća koja bi obezbedila odgovarajuću ponudu za sindikalno "stimulisanu" tražnju za radom, već samo da obavi određene preraspodele unutar već postojećeg dohotka. Te preraspodele po pravilu idu od lošije sindikalno organizovanih radnika ka bolje organizovanim, i od nezaposlenih i marginalnih ponuđača rada (potencijalnih nezaposlenih) ka zaposlenima. Milton Fridman je još 1956. izneo procenu da obim ovih rent-seeking preraspodela u okviru američke radničke klase (koja je jedna od najslabije sindikalizovanih u svetu) zauzima značajan procenat ukupnog radnog dohotka: 10-15% radne populacije dobijalo je u proseku 10-15% više nadnice od tržišnih, dok su preostalih 85-90% radnika primali dohodak koji je u proseku bio niži za 4% od tržišnog.12 I neke kasnije procene radnog rent-seekinga su u osnovi potvrdile ovakve nalaze.

Osim uloge sindikata u veštačkom stimulisanju tražnje za određenim vrstama rada, veliki doprinos širenju renti u ovom domenu pružaju i aktivnosti vlade. Jedan od najčešćih oblika vladinih intervencija koje pospešuju prevashodno nezaposlenost jesu takozvani Zakoni o minimalnim nadnicama, koji postoje u skoro svim visokorazvijenim zemljama (osim Velike Britanije). Ovi zakoni podrazumevaju administrativno definisanje određenog minimalnog iznosa dohotka koji poslodavci uopšte mogu isplatiti zaposlenima. Ovakva praksa se opravdava humanim razlozima i zaštitom zaposlenih od preniskih nadnica, ali su njeni efekti mnogo manje idilični; oni izazivaju povećanu nezaposlenost kroz smanjenje dinamizma na tržištima rada i prohibiciju poslovanja u zoni tržišnih nadnica koje ne zadovoljavaju zakonski minimum. Na taj način svi nezaposleni koji na tržištu ne mogu da se kvalifikuju za posao koji se plaća najmanje u iznosu zakonom propisanog minimuma, osuđeni su da ostanu "ispod crte". Dohodak koji bi oni stekli da nije zakonskog minimuma preraspodeljuje se tako već zaposlenima, zbog čega nije preterano reći da praksa minimalnih nadnica predstavlja partnerstvo sindikata i države okrenuto protiv najsiromašnijih i najslabije kvalifikovanih radnika. To je jedan od ređih oblika renti čije su žrtve isključivo najsiromašniji slojevi stanovništva, a dobitnici većina drugih.

Kada je o ulozi države na tržištima rada reč, praksa koja posebno podstiče radni rent-seeking jeste tzv. tripartizam, ili vrlo popularna korporativistička teorija o "socijalnom partnerstvu" države, poslodavaca i sindikata. Ova teorija i praksa korporativnog tripartizma je etablirana sa razvojem moderne države blagostanja, i imperativom "pune zaposlenosti" i "socijalne odgovornosti" vlade koji je nametnut u okviru ovog ekonomskog koncepta.

12 Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda, op. cit., str. 199.

12

Praksa tripartitnog pregovaranja smatra se često uslovom "socijalnog konsenzusa" i mirne koegzistencije zahteva kapitala i rada. Osnovni put kojim se u okviru ovog mehanizma stvara rentijersko ponašanje je sledeći: sindikati kolektivno pregovaraju sa poslodavcima o nadnicama. Njihov je cilj da maksimiziraju zarade već zaposlenih radnika na račun akumulacije kapitala i mogućnosti nezaposlenih da pronađu posao. Nagodba sindikata i kapitalista po pravilu povećava obim nezaposlenosti, a uloga vlade se u tom "socijalnom dijalogu" uglavnom svodi na dve stvari: na arbitrirannje u eventualnim sporovima, ili na pronalaženje deficitarnih načina za veštačko kreiranje tražnje za nezaposlenom radnom snagom, koja izvisi u "dijalogu" radnika i poslodavaca.13 Druga funkcija potkopava ekonomsku efikasnost jer nameće dodatne troškove svim zaposlenima, koji mogu biti ispostavljeni bilo kroz povećane budžetske deficite, bilo kroz indirektno oporezivanje dohodaka kroz inflaciju. Prva i posebno sporna jeste ideja vlade kao arbitra u dijalogu kapitala i rada, jer da bi uspešno obavila tu ulogu vlada mora da zadovolji tri uslova: mora da bude potpuno nezavisna, da raspolaže svim relevantnim informacijama, i da ima globalno primenjivu i celovitu viziju privrednog razvoja zemlje.14 Nijedan od ovih uslova ni u kom slučaju ne može biti u celosti ispunjen. Iskustvo kako razvijenih, tako i nerazvijenih zemalja je obilato dokazalo da se sve čemu se možemo nadati u slučaju vladinog autoritativnog učešća u "socijalnom dijalogu" svodi na arbitriranje među mnogobrojnim sukobljenim zahtevima za rente. Svaka od sukobljenih grupa će težiti da vladu iskoristi kao sredstvo za nasilno nametanje svojih zahteva, i što javna politika neke zemlje više inistira na tripartističkom modelu "socijalnog partnerstva", to će tržišna privreda stajati slabije, a gubici blagostanja proistekli iz surove borbe za rente veći.

Rent-seeking i korupcija

Posebno zanimljivo i odvojeno pitanje predstavlja odnos između rent- seekinga i korupcije u modernim društvima. Kao što smo ranije videli, u teoriji javnog izbora korupcija se uglavnom analizira kao deo tzv. dead weight costs, odnosno troškova stizanja do renti putem podmićivanja ili lobiranja, koji obuhvataju sve vrste rasipanja resursa koje su vezane za te aktivnosti. U skladu sa tim, korupcija bi bila sastavni deo kampanje agenata na tržištima renti, i u osnovi ekonomski štetna i neproduktivna aktivnost, jednako kao i prakticiranje samog rent-seekinga. Međutim, u razvijenim zemljama, pa i u nekim drugim, korupcija može imati i jedno sasvim drugačije značenje, naime kao sistem upozoravanja na loše stanje tržišta i javnih politika. Korupcija se u ovom kontekstu javlja kao alternativni način odvijanja transakcija u uslovima velikog stepena regulacije privrede i masivnog državnog intervencionizma, i u takvim

13 Božo Stojanović, ''Normativna regulacija tržišta rada u Srbiji'', u: Prilozi za javnu raspravu o institucionalnim reformama u Srbiji, Centar za liberalno demokratske studije, Beograd 2002. 14 Ibid., str. 70.

13

uslovima ona, paradoksalno, može smanjiti transakcione troškove i ograničiti diskrecionu moć političara.15

Postoje zapravo dve osnovne vrste korupcije, koje se međusobno toliko razlikuju da jedva ima smisla označavati ih zajedničkim imenom. Jedna je vezana za aktivnosti na samom tržištu i izazvana je neizbežnim distorzijama i postojanjem endogenih transakcionih troškova, dok druga proističe iz vladinih regulatorskih aktivnosti i diskrecionih politika. Samo druga vrsta korupcije ima direktne veze sa rent-seekingom, dok je prva neizbežni i sastavni deo funkcionisanja realnog tržišnog procesa, čak i u uslovima valjano konstitucionalno aranžiranih sistema, lišenih nelegitimnih vladinih intervencija. Tržišna privreda je sistem interakcija u kome agenti stiču i razmenjuju informacije o profitabilnosti korišćenja određenih resursa putem mehanizma cena. Kad iz određenih razloga taj mehanizam prestane da funkcioniše savršeno, odnosno kada transakcioni troškovi dolaska do informacija vezanih za određeni poslovni aranžman porastu iznad nivoa očekivane koristi od tog aranžmana, odvijanje same transakcije će biti blokirano.16 Ukoliko agenti treba i dalje da se ponašaju u skladu sa fer pravilima igre na slobodnom tržištu, oni će biti prinuđeni da smanje obim svojih transakcija u onoj meri u kojoj su troškovi njihovog odvijanja porasli. Jedini način da se bar neke od tih "graničnih" transakcija ipak odigraju jeste napuštanje fer pravila igre i upražnjavanje nekog oblika korupcije. Iako ovakve pojave bez sumnje štete tržištu i smanjuju ukupni hipotetički obim blagostanja, one u celini pre odražavaju nesavršenost sveta u kome živimo, sveta realnih tržišnih distorzija i pozitivnih transakcionih troškova, nego što ukazuju na endogenu privrednu neefikasnost koja proističe iz neke "sistemske greške" u mehanizmu cena.17

Ovo je onaj domen privredne aktivnosti na koji se odnosi tzv. Kouzova teorema koja govori o optimalnoj alokaciji resursa putem tržišta u uslovima niskih transakcionih troškova i marketibilnosti vlasničkih prava. Pod pretpostavkom da privredna aktivnost već nije posredovana dalekosežnom centralizacijom i regulacijom, i da broj učesnika u igri nije suviše veliki, svaki poremećaj alokativne efikasnosti, izražen u postojanju pozitivnih transakcionih troškova biće spontano "ispeglan" na tržištu, trgovinom vlasničkim pravima između zainteresovanih aktera. Ova trgovina im omogućava da dođu do uzajamno profitabilne saradnje u slučaju eksternog delovanja nečije aktivnosti na onog drugog, a bez potrebe za sudskom arbitražom, i sa ekonomski superiornim

15 Enrico Collombatto, Discretionary Power, Rent Seeking and Coruption, www.icer.it. 16 Ibid., str. 2. 17 Dobru analizu i kritiku zablude po kojoj postojanje kratkoročnih tržišnih neravnoteža i pozitivnih transakcionih troškova znači suštinsku neefikasnost samog mehanizma cena, daje na primeru Kejnzove analize efektivne tražnje Milton Fridman, u svom čuvenom tekstu ''Teorijski okviri monetarne analize'', u: Milton Fridman, Teorija novca i monetarna politika, Beograd (1973), str. 161-2.

14

ishodom u odnosu na vladinu intervenciju. Poenta je u usložnjavanju vrsta vlasničkih prava, u svetlu čije razmene ukupno blagostanje može biti povećano u odnosu na ono koje bi dale standardne tehnike internalizovanja "eksternalija" putem delovanja vlade. Ni ovakvo rešenje ne znači da je automatski ostvaren ideal koji se u ekonomiji često opisuje kao model Pareto optimalne alokacije (posebno na kratak rok), ali predstavlja maksimum onoga što se u tom pogledu može učiniti. Osnovni naglasak je na tome da mi ne živimo u nekom visoko racionalizovanom matematičkom modelu sa nultim transakcionim troškovima (kako prepostavlja matica neoklasične analize), već u svetu koji se odlikuje pozitivnim transakcionim troškovima, i stoga principijelnom mogućnošću da se tu i tamo pojavi korupcija kao jedan model spontanog "peglanja" neravnog terena za odvijanje transakcija. Ova vrsta korupcije je prosto izraz "...gubitka blagostanja u nesavršenom svetu, gde su informacije nesavršene a oportunističko ponašanje karakteriše veliki broj ekonomskih agenata".18

Međutim, mnogo zlokobniji fenomen, koji je daleko više povezan sa rent-seekingom, predstavlja takozvana sistemska korupcija, odnosno korupcija koja potiče od načina na koji se u modernim tržišnim privredama ostvaruje ekonomska uloga vlade. U situaciji sistematski opstruirane optimalne alokacije vlasničkih prava, do koje dovode diskrecione politike dodeljivanja renti, korupcija se pojavljuje kao simptom narušenog zdravlja ekonomije. Ona je deo rent-seeking igre u tom smislu što predstavlja tržišnu reakciju na namerno ometanje tržišnog mehanizma putem renti; ona više nije sastavni deo bazične ekonomije transakcionih troškova, već način na koji tržište pokušava da spontano neutrališe paralizu u odvijanju transakcija kojoj vodi vladino remećenje spontane alokacije vlasničkih prava. Stoga sistemska (neki bi rekli, endemska) korupcija nije nekakvo neobjašnjivo društveno zlo protiv koga se vlada i narod moraju herojski boriti, kako sugerišu mnogi kolektivisti koji najčešće samo podržavaju dalje vladine intervencije koje i generišu korupciju, već simptom hronično narušene tržišne ravnoteže, i signal postojanja velikog broja rentijerskih politika, koje se moraju postepeno uklanjati. Kroz korupciju ove vrste tržišni agenti pokušavaju da minimiziraju diskrecionu moć političara i njihovo delovanje učine predvidivijim za sebe.19

Po nekim mišljenjima u modernim tržišnim privredama ima vrlo malo postupaka za stvaranje novih renti, zbog izloženosti političara i lobi-grupa sudu javnosti, i najveći deo rent-seekinga je tu koncentrisan na mogućnost trgovanja već postojećim rentama.20 U tom smislu, raširenost mita i korupcije manje svedoči o postupcima za stvaranje i širenje renti, a više o svojevrsnoj inerciji statusa quoa, odnosno o težnji političara da zaštite svoju moć kao takvu, odnosno svoj status i prestiž, kao i ustanove države blagostanja. Izgleda da 18 Enrico Colombatto, ''Discretionary Power, Rent Seeking and Coruption'', op. cit., p. 6. 19 Ibid., p. 8. 20 Ibid., p. 9.

15

održavanje diskrecionih politika koje omogućavaju rentijerstvo ima više ideološke nego ekonomske uzroke, pošto se zatečeni institucionalni ambijent često doživljava kao po sebi legitiman, a zbog odsustva realno postojećih liberalnih alternativa mnoge privilegije imaju šansu da se nametnu kao "društveno opravdane". Najveći deo onoga što se zove dead weight costs tako ne otpada na širenje i uvećavanje renti, već na obezbeđivanje predvidivog funkcionisanja postojećeg institucionalnog ambijenta, ograničavanjem moći birokrata putem korupcije. Podmićivanje u savremenim društvima često ne uzima oblik klasične ekonomije rent-seekinga: "vi nama rente, mi vama glasove i pare", već pukog očuvanja već postojećih renti, ili čak samo zaštite normalnog biznisa (!) od nepredvidive diskrecione moći birokrata: "mi vama pare, vi nama apstinenciju od upotrebe diskrecije protivno našim interesima i garantovanje postojećih pravila igre". Čineći političare hronično zavisnim od ilegalnih tokova dohotka, korupcija ih zapravo izlaže mogućoj budućoj uceni, i time sužava njihov manevarski prostor za dalje arbitrarno ugrožavanje postojećeg stanja.21

U tom smislu, dakle, korupcija je u razvijenim zemljama više stvar prinudne akomodacije tržišnog sistema na uvođenje diskrecione politike u legitimnu ponudu javnog izbora (koja je glavni uzrok širenja rent-seekinga), nego što je neka misteriozna društvena "bolest", ili čak puka neproduktivna aktivnost poput rent-seekinga. Ona je, kao što je već rečeno, simptom lošeg stanja javnih politika. Pošto nije lako moguće izmeniti opšti konstitucionalni aranžman kojim bi minimiziralo rentijersko delovanje, onda je korupcija jedini zaobilazni način da se, uspostavljanjem negativne povratne sprege (ucene) između rentijera i političara, diskreciono ponašanje ovih poslednjih učini manjim i predvidivijim no inače. Stoga u ovom kontekstu, korupcija strogo govoreći i ne spada u dead weight costs, jer ona manje umanjuje opšte blagostanje finansiranjem aktivnosti vezanih za sticanje renti, a znatno više umanjuje zloupotrebe diskrecione vlasti, stvarajući mehanizme ucene birokrata i visokih političara.

Ironično rečeno, korupcija se pokazuje kao jedan od prirodnih i spontanih korektiva i kontrabalansa vlasti u razvijenim tržišnim privredama (naravno, ona nije stvar vladinog delovanja). U uslovima kada visoki političari ostvaruju podnošljivu kontrolu nad srednjim i nižim ešalonima birokratije, dead weight costs se smanjuju u odnosu na troškove zamislivih trenutno dostupnih alternativa, uključujući i liberalnu reformu. Jedina zamisliva a bolja alternativa od rentijerskog društva sa korupcijom nije rentijersko društvo bez korupcije, već ne-rentijersko društvo (rentijersko društvo bez korupcije je nemoguće, a o njemu, plašim se, maštaju mnogi deklarativni borci protiv korupcije, koji istovremeno zahtevaju "socijalnu pravdu", "humanizovanje divljeg kapitalizma" i slične visokokotirane kolektivističke ideale čije ostvarenje je moguće samo uz ogromne transfere dohotka i nezaslužene rente čitavih segmenata stanovništva, a koji kao svoj nužni uslov zahtevaju zakonsko instaliranje snažne diskrecione vlasti

21 Ibid., p. 10.

16

birokratije). Alternativa je, dakle, društvo bez renti, ili sa drastično smanjenim rentama, ali, kao što smo videli, troškovi dolaska do takvog društva ponekad mogu biti (posebno na kratak rok) viši od troškova održavanja postojećeg stanja. Stoga, u okvirima postojećih konstitucionalnih aranžmana, korupcija se često pokazuje kao jedini prirodni kontrabalans neobuzdanoj i samovoljnoj politici vlasti. Drugi takav konstruktivni element balansa i minimiziranja dead weight costs bio bi posledica promišljene politike, i uključivao bi etabliranje i konstitucionalizovanje tržišta renti, što bi dodatno racionalizovalo ekonomiju dead weight costs, ali s druge strane i etabliralo korupciju kao dozvoljen tržišni mehanizam. Ako već nije moguće zakonski ukinuti rente, onda se bar postpupak dolaska do njih može poskupeti, uvođenjem slobodne konkurencije kao metoda njihovog sticanja.22

Rent-seeking u tranzicijskim zemljama

Većina prethodno iznetih zapažanja važi uglavnom za visokorazvijene zemlje Zapada. Rent-seeking igra u tranzicijskim zemljama ima neke osobenosti, kojima se izdvaja od drugih zemalja, i zahteva posebno razmatranje. Te osobenosti su uglavnom vezane za delikatan proces ekonomske transformacije komandne ekonomije u tržišnu, i prate razmatranja koja su za ovaj problem vezana od samog strarta procesa tranzicije.

Osnovna kontroverza među ekonomistima u pogledu tranzicije s početka 90-ih se sastojala u analizi budućeg uticaja razvlašćene političke nomenklature starog partijskog sistema na novi tržišni poredak. Polazilo se od dve osnovne komplementarne hipoteze: naglašavanja potrebe i poželjnosti brze privatizacije kojom bi se izmakle pozicije birokratiji pre nego što se ona politički konsoliduje, i straha da glavna pretnja tržišnim reformama dolazi upravo od ovih vladajućih struktura starog režima, koje će biti glavni gubitnici procesa tranzicije.

Ni jedna od ovih hipoteza se nije pokazala opravdanom. Teorije "šok terapije" kroz brzu vaučersku privatizaciju koja bi eliminisala državnu svojinu pre nego što se birokratija konsoliduje, nisu vodile poboljšanju performansi privrede, forsiranom restrukturiranju i rastu produktivnosti, već najčešće zloupotrebama, korupciji, "burazerskoj privatizaciji", obeleženoj pljačkom manjinskih akcionara i stagnacijom restrukturiranja i unapređenja korporativnog upravljanja. Postupni, "gradualistički" model, koji su uglavnom primenjivale sve uspešne tranzicijske zemlje, poput Mađarske, Poljske ili Estonije, a koji je uključivao prodaju

22 O ovakvoj mogućnosti up. Sam Peltzman, koji iznosi tezu da bi trebalo uvesti tržište renti koje bi funkcionisalo kao i bilo koje drugo tržište – nadmetanjem ponuđača za određenu robu (u ovom slučaju bi to bila neka privilegija). Ako recimo proizvođači kikirikija ulože više u lobiranje pred Kongresom u odnosu na proizvođače duvana, subvencija bi automatski išla njima. Umesto "sivog" i netransparentnog podmićivanja, bio bi uveden jedan oblik zakonski dozvoljene korupcije, putem koje bi se bar približno moglo odrediti koji je program tržišno opravdaniji i stoga podobniji da bude budžetski podržan, jer je spreman da više uloži u podmićivanje političara.

17

većinskog paketa akcija preduzeća strateškim investitorima, pokazao je u celini mnogo bolje rezultate.23

Međutim, za našu temu je mnogo značajnija činjenica da se potpuno pogrešnom pokazala druga hipoteza, koja je ležala u osnovi koncepta brze privatizacije, pretpostavka da će bivše partijske nomenklature biti glavni gubitnici tranzicije koji će zbog toga opstruirati dalji tok reformi. Potpuno suprotno tome, ove grupe su se pokazale kao dobitnici prve, parcijalne faze reformi, i upravo stoga kao kočnica za dalju sveobuhvatnu ekonomsku liberalizaciju, jer bi nastavak reformi njihove novostečene pozicije pokopao, izlažući ih jačoj konkurenciji i strožim i transparentnijim pravilima igre. U većini bivših komunističkih zemalja reforme su startovale sa parcijalnim programima liberalizacije i privatizacije koji nisu bili propraćeni adekvatnom zakonskom logistikom i uspostavom validnih ustanova vladavine prava. Najkraće rečeno, osnovi rent-seeking igre u tranziciji se sastoje u pokušaju moćnih interesnih grupa da uzurpiraju državu, i da na taj način profitiraju od ekonomske liberalizacije, ali da istovremeno ne izgube privilegije podvrgavanjem strogoj tržišnoj disciplini i pravilima igre koje ona podrazumeva, odnosno u pokušajima da se uspostavljanje takve discipline spreči. Zato one politički optiraju za "zamrzavanje" reformi i liberalizacije na određenom početnom stadijumu. U tom smislu, krucijalni uslov da bi se rent-seeking razvio nije da reforme uopšte ne budu započete, već da početna liberalizacija ne bude propraćena daljom institucionalnom reformom koja bi eliminisala, ili značajno redukovala diskrecionu vlast političara. Tranzicijski rent-seeking buja u uslovima nejednakog progresa u različitim delovima reformske agende. U izveštaju Svetske Banke za 2001. godinu se kaže: "Debalansi u reformskom procesu – kao što su liberalizacija cena i trgovine uz produžavanje restrikcija ulasku, privatizacija uz meko budžetsko ograničenje, ili brzo otvaranje banaka bez dovoljnog regulativnog okvira za finansijska tržišta – stvaraju šanse za rent-seeking i krađu.24

U većini tranzicijskih zemalja privatizacija je bila jedan od glavnih uzroka kreiranja visokih renti. To je bilo omogućeno primenom pogrešnog, vaučerskog modela privatizacije koji je bio preduzet sa ciljem da se ceo proces obavi brzo i pre nego što se birokratija konsoliduje, besplatnom podelom državne aktive građanima. Očekivalo se da će ovakav model privatizacije dovesti do koncentrisanja vlasništva preko berze i poboljšanja ukupnih performansi privrede kroz likvidiranje neefikasne državne ekonomije i formiranje daleko konkurentnije vlasničke strukture. Posebnu draž i probojnost ovom konceptu davala je činjenica da je bio dosta blizak populističkom modelu "narodnog kapitalizma" koji je kod ljudi zadojenih socijalističkim gledanjem na privatnu svojinu i preduzetništvo uopšte mnogo bolje prolazio od puke rasprodaje fabrika strancima.

23 Janos Cornai, ''Making the Transition to Private Ownership'', in Finance and Development, Quarterly Magazine of IMF, Washington 2000, p. 3. 24 Transition, The First Ten Years, The World Bank, Washington, 2001.

18

Međutim, ovaj model se vrlo rano suočio sa brojnim problemima u praksi. Pokazalo se da masovna vaučerska privatizacija vodi velikom broju zloupotreba, i da ne rešava neke od ključnih problema starih neefikasnih preduzeća. Češka Republika, sa svojim premijerom Vaclavom Klausom bila je lider u ovoj vrsti privatizacije, a mnogo gori rezultati su postignuti u Rusiji.25 Posle inicijalne podrške i entuzijazma koje je pobudio masovni transfer vlasništva građanima, pojavio se problem sa daljim koracima reformi. Građani su imali u rukama potvrdu o vlasništvu nad akcijama, ali se postavilo pitanje, šta s njima uraditi – koncentracija raspršenog vlasništva preko sekundarne trgovine akcijama na berzi nije dovela do željenih rezultata. Veliki deo privatizovane aktive je završio u nesolidnim investicionim fondovima, povezanim sa nelikvidnim državnim bankama, gde će dalje gubiti vrednost.26 Zahvaljujući neadekvatnom zakonodavstvu koje nije štitilo manjinske akcionare, razviće se svojevrsni asset striping od strane privilegovanih grupa menadžera državnih preduzeća. Oni će iskoristiti svoj položaj da na razne špekulativne načine koncentrišu u svojim rukama velike delove bivše državne imovine, bez da zauzvrat ponude poslovne programe koji bi maksimizirali dobit preduzeća. Privatizacija neće dovesti do dva ključna reformska rezultata – poboljšanja korporativnog upravljanja i restrukturiranja preduzeća. Upravljanje je ostalo rigidno i loše zato što privatizacioni model nije bio u stanju da obezbedi i transfer odgovarajuće korporativne kulture, jer je forsirao ekstenzivni proces koncentrcije vlasništva preko berze (uglavnom u rukama privilegovanih birokrata), minimizirajući opseg direktnog ulaska jakih stranih kompanija koje bi kupovale firme i donosile investicioni kapital, know-how i moderni menadžment. U uslovima relativne usitnjenosti i ekstenzivnosti vlasništva formiranje poslovne strategije je bilo otežano a kapacitet za donošenje kvalitetnih investicionih odluka umanjen. Novopečeni vlasnici nisu imali dovoljno investicionog kapitala, kako za restrukturiranje preduzeća opterećenih balastom neefikasne poslovne organizacije, tako ni za pokretanje ozbiljnije nove proizvodnje. Zbog toga se restrukturiranje ovih preduzeća sa viškovima zaposlenih i neodgovarajućom kvalifikacionom strukturom oteglo na više godina, a zbog lošeg zakonodavstva – povećani su transakcioni troškovi uspostave efikasne vlasničke strukture (takva struktura se mnogo brže i efikasnije formira direktnom prodajom preduzeća, nego sekundarnom trgovinom akcijama). Potpomognuta forsiranjem starih političkih banaka putem skupih i nedelotvornih programa njihove finansijske konsolidacije, nerestrukturisana preduzeća su nastavila da generišu gubitke i umanjuju ukupne performanse privrede. U Češkoj se to nastavilo sve do trenutka kada su, šest ili sedam godina od starta tranzicije, i posle više milijardi dolara utrošenih na njihovo spasavanje, likvidirane propale državne banke, i napušten projekat velike Konsolitečni banke.

25 Janos Cornai, ''Making the Transition to Private Ownership'', op. cit., p.3. 26 Ibid., str. 2.

19

Uza sve ovo, privatizacija je bila propraćena mekim budžetskim ograničenjem i greškama u makroekonomskoj politici, koje su dodatno otežale oporavak. Divlja i zbrda-zdola izvedena liberalizacija finansijskih tržišta, bez adekvatnog zakonskog okvira, dovela je u mnogim zemljama do nekontrolisanog bujanja špekulativnih aktivnosti. Jedini dobri rezultati u toj početnoj fazi privatizacije ostvareni su u domenu velikih privrednih sistema (poput Škode u Češkoj) koji su direktno prodavani stranim investitorima. Kasnija revizija privatizacije u pravcu prihvatanja modela većinske prodaje u velikoj meri je popravila rezultate celog procesa i poboljšala sve ključne parametre efikasnosti privatizovanih preduzeća.

Mnogo gori primer propasti vaučerskog programa privatizacije predstavlja Rusija. Tamo je vaučerska privatizacija bila propraćena masovnim manipulativnim transferom velikih državnih sistema privilegovanim birokratima iz stare partijske nomenklature. Uz obavezno meko budžetsko ograničenje, iskristalisala se nova kriminalno-poslovna elita (tzv. oligarsi), koja je u svom vlasništvu koncentrisala sve ključne državne sisteme, posebno u domenu petrohemijske i industrije plemenitih metala.27 Makaze cena, između njihove faktičke liberalizacije uz otvaranje komercijalnog izvoza, i mogućnosti nabavljanja sirovina od države po administrativnim cenama, omogućile su astronomske profitne stope uskom rentijerskom krugu privilegovanih miljenika vlasti. Protekcionistički i klijentelistički kvazi-kapitalizam, obeležen bekstvom kapitala i svih vrsta rent-seeking pojava postaće zaštitni znak moderne Rusije. U svemu ovome, koncepcija šok terapije kao instrumenta brze i bezbolne uspostave kapitalizma igrala je istaknutu ulogu. Ona je omogućila da se pod plaštom privatizacije i liberalizacije progura sistem koji je cementirao rentijerske pozicije bivših menadžera državnih fimi, a sadašnjih vlasnika kapitala.

Osim privatizacije, veliki izvor renti u tranzicijskim zemljama predstavljaju zloupotrebe uvozno-izvoznih poslova, gde moćne interesne grupe putem korupcije uspevaju da izdejstvuju ekskluzivne dozvole, kontigente i druge povlastice za obavljanje ove vrste poslovnih aktivnosti, kojima dolaze do mogućnosti da požnju enormne profite, kakvih sigurno ne bi bilo u konkurentskim uslovima. Političke veze sa vrhunskim vlastodršcima i konsenzus o opravdanosti intervencionističkih politika omogućavaju da se produži eksploatacija domaćih potrošača od strane koalicija privilegovanih poslovnih ljudi i političara koji drže ključeve njihovih pozicija. Osnovna grupacija poslovnih ljudi koja je u stanju da uzurpira spoljnotrgovinsku politiku za svoje svrhe predstavljaju upravo novoopečeni vlasnici kapitala koji su se obogatili u procesu privatizacije, ili kroz mnoge špekulativne transakcije u tranzicionom periodu dok

27 Oleh Havrilyshin and John Odling Smee, ''Political Econmy of Stalled Reform'', in Finance and Development, op. cit., p. 3.

20

je kolektivna svojina još postojala paralelno sa privatnom.28 Oni sada koriste svoje bogatstvo za lobiranje političara da zadrže preostale rente u domenu trgovinskih ograničenja. Glavni pravac intelektualne odbrane prava na ovu vrstu renti polazi od teorije "zaštite domaće proizvodnje", koju zastupaju mnogi političari i intelektualci koji se protive liberalnom konceptu ekonomije. Na taj način oni asistiraju privilegovanim biznismenima koji eksploatišu domaće potrošače putem ograničavanja pristupa stranim konkurentima, i tako im olakšavaju da zadrže svoje privilegije i rente.

Ukupno govoreći, uticaj rent-seeking grupa na odvijanje reformskih procesa u tranzicijskim zemljama može se opisati u kontekstu četiri osnovna parametra ekonomskih reformi: finansijske stabilizacije, koja ima cilj da eliminiše inflaciju i budžetske deficite, i unese u poslovnu praksu visok nivo sigurnosti i predvidivosti transakcija, zatim već pomenutih procesa privatizacije vlasništva u kolektivnoj svojini, koja treba da obezbedi eliminisanje preduzeća gubitaša i formiranje daleko efikasnije vlasničke strukture, onda sveobuhvatne liberalizacije privrede koja sve sektore treba da izloži domaćoj i stranoj konkurenciji, smanjujući barijere ulasku, i na kraju institucionalizovanja praksi koje odlučujuće potpomažu funkcionisanje tržišne privrede, poput vladavine prava i sigurnosti vlasništva.29 I dok za ostvarivanje prva dva zadatka reformi uglavnom postoji podrška novih poslovnih elita u tranzicijskim zemljama, dotle za druga dva zadatka ta podrška stoji pod velikim znakom pitanja, jer dosledno ostvarenje ovih zadataka može odlučujuće da ugrozi njihove novostečene privilegije. Zašto je to tako?

Videli smo već da su bivše birokratske elite bile zainteresovane za privatizaciju jer su većinom privatizacionih modela i svojim položajem u privrednoj hijerarhiji starog sistema bile privilegovane, i omogućeno im je da na preferencijalan način otkupe najveći deo državne aktive i svoju političku moć pretoče u bogatstvo. S druge strane, u inicijalnoj fazi makroekonomska nestabilnost je išla na ruku i tim elitama i političarima na vlasti koji su se održavali, oslanjajući se na njih. Visoka inflacija ili čak hiperinflacija je u nekim tranzicijskin zemljama korišćena kao sredstvo za asset stripping i enormno

28 Klasičan primer ovog procesa ilegalnog bogaćenja predstavljaju poznati događaji u Srbiji tokom devedesetih godina, kada privatizacija nije bila zakonski obavezna i kad je privatna svojina egzistirala naporedo sa tzv. društvenom svojinom. Direktori i menadžeri društvenih preduzeća nisu imali interes da pospešuju privatizaciju, jer je za njih bila mnogo profitabilnija situacija u kojoj vrše asset stripping društvene imovine putem sklapanja nepovoljnih ugovora sa sopstvenim ili rođačkim privatnim firmama, čime zapravo vrše protivzakonito pretakanje kapitala iz društvenih u privatna preduzeća, i time jedan vid ilegalne, "sive" privatizacije. Ovaj proces je zaustavljen tek sa donošenjem novog Zakona o privatizaciji 2001. godine, kojim je propisana zakonska obaveza privatizacije putem prodaje većinskog paketa akcija. 29 Havrilyshin, Odling-Smee, ''Political Economy of Stalled Reform'', op. cit., p. 3.

21

bogaćenje privilegovanih elita na račun većine građana i poreskih obveznika.30 Međutim, kada je proces privatizacije, ovako ili onako priveden kraju, i kad su nove elite stekle značajan nivo bogatstva, njihov interes je postao vezan za stabilne makroekonomske uslove. Oni su sada želeli da svoju povoljnu poziciju na domaćem tržištu maksimalno iskoriste, a stabilnost novca i odsustvo inflacije su bili vrlo važni za normalno odvijanje poslovnih transakcija, koje bi ih lišilo nepotrebnih investicionih rizika. Takođe, u nekim zemljama "novi" poslovni krugovi su dosta rano došli u posed velikih banaka, i stabilnost im je išla u korist jer su u takvim uslovima mogli da zarađuju pozajmljivanjem državi po visokim kamatnim stopama.

Međutim, u slučaju liberalizacije ekonomije i etabliranja vladavine prava i garancija vlasništva, ovo "lukavstvo uma" ili "nevidljiva ruka" koja gramzive noveaux-rishes navodi da sledeći svoje interese unapređuju opštu korist, uveliko otkazuje. Rente u spoljnoj trgovini i zaštiti od inostrane konkurencije carinskim i vancarinskim ograničenjama veoma se sviđaju domaćim rent-seekersima. Njima je svakako mnogo privlačnija alternativa da lobiraju za održavanje već postojećih ograničenja na kojima se temelje njihovi monopolistički ili korupcijom stečeni profiti, nego da se upuštaju u oštru i neizvesnu borbu sa stranim (i domaćim) konkurentima; da ulažu u novu proizvodnju, podižući pod konkurentskim pritiskom njenu produktivnost, ili da učestvuju u restrukturiranju starih, neefikasnih preduzeća. Stoga je njihov otpor strategiji liberalizacije sasvim predvidiv. Oni su vrlo često u stanju da formiraju lobije i propagandističke timove, koji plediraju za njihove privilegije, pozivajući se na merkantilističku filozofiju, i podgrevajući "ekonomski patriotizam"31 kod naroda.

S druge strane, vladavina prava se sukobljava sa interesima novih poslovnih elita utoliko što njeno dosledno praktikovanje smanjuje ekonomsku vrednost privilegovanih pozicija, odnosno uvodi načelo nelegitimnosti svih takvih pozicija. Načelo oduzimanja vladi prava da čini prinudne diskriminatorne mere (dodeljuje ekskluzivno rente) ključ je eliminisanja privilegovanih interesa. Zato su ti interesi po pravilu najtešnji saradnici države na poslu očuvanja što većeg domena diskrecionog arbitriranja nad privredom, koje je nemoguće u sistemu striktne vladavine prava. Jedini segment vladavine prava koji može biti implementiran u skladu sa interesima rent-seeking elita jeste uvođenje garantija vlasničkih prava, jer taj institut iz očiglednih razloga učvršćuje i relaksira položaj

30 Za opis načina na koji je u Srbiji devedesetih godina putem inflacije bila vršena operacija "čerupanja" državne imovine, up. Mlađan Dinkić, Ekonomija destrukcije, Beograd 1994. 31 Klasičan primer kampanje uvozno-izvoznih rentijera koji osećaju da se njihove povlastice ljuljaju, predstavlja današnja Srbija, čija je vlada izložena koordinisanom pritisku poslovnih klanova, novinara-lobista i parlamentarne opozicije (pa čak i delova vladajuće koalicije) da se prekine sa eliminacijom trgovinskih barijera i deregulacijom tržišta.

22

tih elita (štiti njihovu imovinu od eventualne proizvoljne konfiskacije koju bi preduzela neka buduća populistička vlada32).

Zaključak

Kako je i da li je moguće izboriti se sa praksom traženja renti u savremenim tržišnim privredama? U ovom radu je zastupano gledište o naglašenoj potrebi minimiziranja uplitanja vlade u ekonomiju kao jedinom putu eliminisanja podsticaja preduzetnicima za traženje renti, i njihovog orijentisanja ka tržišnom načinu sticanja dohotka. U tom kontekstu se javljaju dva teorijska problema: da li smanjivanje uloge vlade vodi povećanju blagostanja i smanjenju rentijerskog ponašanja, i drugo, koliko je, čak i pod pretpostavkom da prvo važi, takva redukcija državnog intervencionizma zaista realno moguća?

Pre nekoliko decenija, većina ekonomskih analitičara bi negativno odgovorila na oba ova pitanja. Što se tiče prvog, nepokolebljivo bi tvrdila da je aktivna regulišuća i diskreciona uloga vlade neophodna za uravnotežen i stabilan ekonomski rast. Danas je ta pretpostavka uveliko empirijski i teorijski kompromitovana, i zagovornici intervencionizma sve više oklevaju da ovaj argument koriste kao opravdanje za dalje širenje intervencija. Oni radije potežu drugi argument; da bi troškovi obuhvatnog rearanžiranja konstitucionalnih pravila navodno bili viši od troškova održavanja postojećeg stanja, i još radikalnije, da bi konstitucionalno uobličavanje stroge podvojenosti između politike i ekonomije ugrozilo temelje demokratije i većinskog odlučivanja na kome se ona temelji.33

Mislim da nijedan od ova dva izgovora za zadržavanje visokog stepena uplitanja politike u ekonomiju nije verodostojan. Kad je reč o prvom, teško da se može ozbiljno braniti teza o istaknutoj ulozi vlade kao uslovu pospešivanja ekonomske produktivnosti, što je bila pretpostavka tradicionalne kejnzijanske koncepcije. I kad je reč o rastu državne potrošnje, i povećanju obima regulacije privrednih aktivnosti i svih drugih oblika restrikcija tržišnog mehanizma, iskustvo je pokazalo da oni bez izuzetka destimulišu privredni rast. U klasičnoj teoriji Adama Smita privredni rast je bio izveden iz stepena u kome se vlada povlači iz upravljanja ekonomijom, ostavljajući pojedincima da slede svoje sebične ciljeve, 32 Ograničen oblik ove situacije mogli smo da vidimo upravo na primeru organizovane hajke na "ekstraprofitere" koju su kod nas u toku 2000. i 2001 godine zajednički vodili novinari, javnost i vlada, koja je uz pomoć skupštine donela retroaktivni zakon o "naplati ekstraprofita", globeći bez ikakvog zakonskog osnova firme koje se nisu ogrešile ni o jedan tada postojeći zakon. Iako poslovni ljudi koji bogatstvo stiču spregom sa političarima ne mogu biti aksiološki visoko tretirani, mnogo veće društveno zlo od njihove ranije prakse predstavlja vlada koja se stavlja u patetičnu ulogu Robin Huda, da pozivajući se na sumnjivu i populističku filozofiju "socijalne pravde", ograničeno konfiskuje imovinu "novobogataša". To je mnogo veći izazov vladavini prava od svih zloupotreba poslovnih ljudi. 33 Dobar primer ove insinuacije imao sam prilike da vidim u intervjuu sa Miltonom Fridmanom koji je u jednoj prilici preneo beogradski NIN, gde je jedan američki novinar, očigledno sa levičarskim shvatanjem ekonomije, na Fridmanov predlog da se broj ministarstava u američkoj Vladi smanji sa 14 na 4, preneraženo uzvratio da bi tako nešto bilo moguće samo u diktaturi (up. NIN).

23

u čemu, kao da su vođeni nekom “nevidljivom rukom“, maksimiziraju i opšte blagostanje društva. Moderni pokušaji da se nekako kvantifikuje odnos između privredne slobode i ekonomskog rasta pružili su nedvosmislenu evidenciju za ovo klasično liberalno gledište.34 Grubo rečeno, privredne slobode sa oko 2/3 učestvuju u determinaciji privrednog rasta, dok preostala trećina otpada na sve druge faktore, poput tradicije, geografskog položaja, prirodnih bogatstava itd. Kada posmatramo recimo zemlje koje su u prethodnih nekoliko decenija zabeležile najspektakularniji privredni proboj, primećujemo da je njihov jedini zajednički sadržalac bilo uklanjanje vladinih restrikcija, i maksimiziranje ekonomskih sloboda: od Singapura i Hong Konga, preko Čilea, Bahreina, do Irske ili Novog Zelanda, zemljama po svemu različitim koliko se može zamisliti, recept je bio zajednički, jednostavan i nimalo originalan, gotovo udžbenički: niska javna potrošnja, niski porezi, široka deregulacija privrede, spoljnotrgovinska liberalizacija, uz eventualne vladine subvencije isključivo vrhunskom obrazovanju i industriji visoke tehnologije.35 S druge strane, evidencija vezana za visokorazvijene evropske zemlje, obratno, pokazuje da je enormni rast državne potrošnje u drugoj polovini XX veka podrio privrednu ekspanziju u tim zemljama. Današnji prosperitet većina zapadnih zemalja ne duguje svom razvoju u protekle 3-4 decenije, kada su enormno podigle potrošnju, i oborile stope rasta, već rezultatima ostvarenim u periodu niske državne potrošnje pre 60-ih godina. Danas se taj prosperitet praktično samo održava, bez značajnijeg daljeg povećanja. Da su recimo Sjedinjene Države u periodu 1870-1990. imale stope rasta kakve imaju danas njihov dohodak per capita bio bi u ovom trenutku manji od meksičkog.

Što se tiče hipoteze da promena konstitucionalnih pravila u pravcu smanjenja regulacije, javne potrošnje i posredno rent-seekinga principijelno nije moguća u uslovima savremenih mešovitih privreda, ta hipoteza je potpuno kompromitovana razvojem događaja poslednjih decenija. Ranije se često verovalo da je rast državne potrošnje neizbežna posledica »modernizacije« ekonomije, i da podrazumeva ireverzibilni proces čiji je rezultat jedan viši, "mešoviti" tip tržišne privrede koja karakteriše XX vek, obeležen velikom ulogom države. Verovalo se da je liberalizam XIX veka sa niskom javnom potrošnjom, dominacijom privatnih tržišta i preduzetničke filozofije prošlost koja se ne može oživeti, zbog širenja demokratije i biračkog prava.

Međutim, u poslednjih dvadesetak godina svedoci smo prave poplave deregulacije, reprivatizacije i smanjenja državne potrošnje u velikom delu zapadnog sveta. U nekim zemljama, poput Irske, Velike Britanije ili Novog Zelanda, došlo je do dramatičnog smanjenja javne potrošnje (u Irskoj čak za 13% u periodu 1980-1996), a u većini ostalih zemalja do zaustavljanja njenog

34 Miroslav Prokopijević, Konstitucionalna ekonomija, op. cit., str. 229-249. 35 Jurij Bajec, Ljubinka Joksimović, Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd 1998.

24

rasta, ili blagog opadanja.36 Naravno, neki od šampiona birokratske države blagostanja nastavili su sa pumpanjem državnih izdataka (Švedska, Finska...) ali to više nije deo sveobuhvatnog globalnog trenda, već primer manjeg broja izuzetaka koji će pre ili kasnije morati da opozovu preteranu darežljivost vlade, ukoliko žele da zadrže konkurentsku poziciju svojih privreda.

Jednom rečju, argument da smanjenje obima vladinog angažovanja i potrošnje principijelno nije moguće, opovrgnut je praksom velikog broja zemalja poslednjih godina. Kad se hoće, (skoro) sve se može – tako bi možda trebalo oceniti perspektive smanjenja obima dohotka koji se stiče mimo tržišta.

Međutim, da li se hoće? To je već mnogo delikatnije pitanje. Iz osnovnog razloga što je praktično jedini način da se suzbije rent-seeking taj da se suzbije demokratija, tj. ograniči obim većinskog odlučivanja u nekom društvu. A to se sukobljava sa nekim od najjačih dogmi modernog javnog mnenja – njegovim neograničenim poverenjem u političku akciju dobronamernih birokrata i nepoverenjem prema biznisu. Već ceo jedan vek glavnu opasnost po ekonomske slobode ne predstavljaju autokratski režimi, već neobuzdana demokratska strast – uverenje da sve podleže političkom cenjkanju, pogađanju i nadglasavanju, ili kako se to lepše kaže, aktivnoj ulozi vlade u rešavanju otvorenih ekonomskih pitanja. Nema načina da se predupredi potiskivanje tržišnog sticanja dohotka od strane legitimisanih vantržišnih preraspodela, ukoliko se prethodno ne delegitimiše sama ideja preraspodela, odnosno političkog odlučivanja o dohotku.

Američki zagovornici konstitucionalnog ograničenja vlasti izrazili su ovu ideju kroz tzv. Hajekov amandman (koji, razume se, nikad nije usvojen), da "vlada ne sme da sprovodi prinudne diskriminatorne mere". To znači da sadržaj zakona ne bi smeo da bude dodeljivanje posebnih povlastica interesnim grupama bilo koje vrste (krupnom biznisu, farmerima, sindikatima), već isključivo formulisanje opštih pravila igre koja bi se primenjivala na nepoznat broj budućih slučajeva. S druge strane, Džejms Bjukenen je predvideo dve vrste granica arbitrarnoj moći većine: pravila procedure i ograničenja domena.37 Proceduralna pravila sadrže odgovarajuće formalne zapreke promeni osnovnih konstitucionalnih aranžmana većinskim odlučivanjem. Ona podrazumevaju recimo pravilo jednoglasnosti ili drakonske supra-većine. S druge strane, ograničenja domena uključuju definisanje dozvoljenog obima stvari koje uopšte mogu biti legitimni predmet javnog izbora, bez obzira da li se o tim pitanjima odlučuje većinski ili konsenzualno.

Koliko je realno nadati se da ovakvi predlozi imaju ozbiljniju šansu na šire prihvatanje? Hajekov amandman ili Bjukenenove procedure i ograničenja domena – kako god da definišemo ideju konstitucionalne reforme, očigledno da

36 Videti, Miroslav Prokopijević, Konstitucionalna ekonomija, op. cit., str. 299. 37 James Buchanan, ''Konstitucionalna ograničenja političkim aktivnostima'', u Ekonomska misao, Beograd 31, III, 1998, str. 172-3.

25

je glavno pitanje da li će pobornici konstitucionalizma biti u stanju da nadvladaju politički otpor doktrinarnih demokrata i javnosti, odnosno svih onih koji veruju da je dobro što više odluka izmestiti iz tržišnog domena u domen javnog odlučivanja. Argument o visini transakcionih troškova konstitucionalne reforme, koji opseda i samog Bjukenena, može se, barem na argumentativnom nivou, otkloniti vezivanjem cost-benefit analize reformi za dugi rok. Zaista, u nekom kratkom vremenskom roku, troškovi koji su vezani za drastičniju marketizaciju ekonomije mogu biti prilično visoki, i u mnogo čemu slični onome što su zemlje Istočne Evrope već iskusile u prethodnoj deceniji kao svojevrsnu tranzicionu recesiju. Značajan deo dohotka koji su pojedinci sticali mimo tržišta, zloupotrebom državne moći ili u okviru neekonomski organizovane proizvodnje u državnim firmama, bio je izgubljen uklanjanjem tih oblika privređivanja. Zbog toga su mnoge grupe u kratkom roku bile isprofilisane kao gubitnici. Isto bi se desilo (i dešavalo se već, u slučajevima hrabrijih protržišnih prodora, poput onog u Britaniji 80-ih) i u razvijenim zapadnim zemljama. Ali bi, baš kao i u slučaju uspešnih tržišnih tranzicija u Istočnoj Evropi, sa protokom vremena i utvrđivanjem ovog procesa, i tamo krvna slika privrede bivala sve bolja, a negativni početni efekti marketizacije nadomeštani poboljšanom srednjoročnom perspektivom zdravije, manje rentijerske privrede. Iskustva zemalja koje su takve kritične prodore u suzbijanju rent-seekinga, birokratije i dovođenju sindikata u red ranije činile (kao što su Irska, Britanija, ili u novije vreme Italija) nedvosmisleno pokazuju da to nipošto nije neki Sizifov posao, bez obzira na svakako snažan otpor birokrata, sindikata, rentijerskih lobija i teoretičara i političara koji se zalažu za regulaciju i planiranje. Ali, izbor jedva da postoji: alternativa je – ili dozvoliti produžavanje postojećeg stanja i dalju ekonomsku stagnaciju (vidimo da su poslednjih godina najviše u nevoljama privrede tradicionalnih paternalističkih država poput Francuske, skandinavskih zemalja ili Japana), ili ući u oštru i neizvesnu borbu za drastičnije ograničavanje političke vlasti u njenim aspiracijama da ograniči tržišni domen. Jasno je da su dugoročno gledano troškovi prve opcije daleko veći.

LITERATURA

Dominick T. Armentano, Antitrust and Monopoly; Anatomy of a Policy Failure, Independent institute, 1996.

Jurij Bajec/Ljubinka Joksimović, Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998.

James Buchanan, Granice slobode, Beograd, 2003.

James Buchanan, ''Konstitucionalna ograničenja političkim aktivnostima'', u Ekonomska misao, , Beograd, 1998, 31 III.

26

James Buchanan, ''Criteria for Free Society: Definition, Diagnosis, and Prescription'', u Texas A&M University Press,1977, pp.287-289.

Enrico Colombatto, ‘’Discretionary Power, Rent Seeking and Corruption’’, dostupno na www.icer.it.

Janos Cornai, ‘’Making the Transition to Private Ownership’’, u: Finance and Development, A Quarterly Magazine of IMF, Washington, 2000.

Milton Friedman, Teorija novca i monetarna politika, Beograd, 1973.

Milton Fridman, Kapitalizam i sloboda , Global book, Novi Sad, 1997.

F. A. Hajek, Poredak slobode, Global book, Novi Sad, 1997.

Oleh Havrylyshin and John Odling Smee, ‘’Political Economy of Stalled Reforms’’, u Finance and Development, IIMF, Washington, 2001.

Miroslav Prokopijević, Konstitucionalna ekonomija, E Press, Beograd, 2000.

Ejn Rend, Kapitalizam-nepoznati ideal , Global book, Novi Sad, 1994.

Murray Rothbard, Man, Economy and State, Mises Institute Auburn, 2004.

Božo Stojanović, ‘’Normativna regulacija tržišta rada u Srbiji’’, u: Grupa autora, Prilozi za javnu raspravu o institucionalnim reformama u Srbiji, CLDS Beograd, 2002.

Transition, The First Ten years, The World Bank, Washington, 2001.

Ivan JANKOVIĆ

FUNCTIONING OF MARKET ECONOMY AND RENT-SEEKING – WHY IT IS NECESSARY TO DIMINISH THE ROLE OF GOVERNMENT IN ECONOMIC

AFFAIRS?

SUMMARY

At the beginning, the author points out that rent-seeking economy is a distinctive phenomenon for majority of the contemporary market economies. It is reflected in the aspirations of the well organised interest groups to capture public choice and politicians as a tool to gain non-market benefits for themselves, or to take activities to gain income by non-market redistributions instead to do it on the market. According to the author, examples of rent-seeking economy are antitrust, arbitrary export-import restrictions, subsidies for various sectors of economy, unions' practices of closed shop or collective bargaining.

The author notes that there are legitimate public goods and services (such as military and police services or infrastructure) and therefore legitimate taxing and spending for providing of such public necessities. In his opinion, however, rent-seeking economy results from the growing government intervention in economy based upon widening of its role and responsibility to handle a wide spectrum of illegitimate ‘’social’’ issues, rather than rest upon better providing of classical government services. Rent-

27

seeking economy is a result of abandoning the strict market economy with no or little income gained by the extra market redistribution.

The social environment where it is permissible and desirable to remove as great as possible economic activities from the free, non-regulated markets to the public sector or to the sector of the highly regulated economy which is cartelised by coercion, leads entrepreneurs to change their orientation. They do not perceive the regular competition as the best way to make success, but by lobbying with the political bodies. The basic rule of rent-seeking is that when there is a chance to gain rent, there will be someone who will try to get it. Therefore, in the author's opinion the government and the public inclining towards state interventionism are the main to blame for the rise of rent-seeking. This is because they make chances to gain rents since the general social and political environment enables it, as well as because there is an insufficiency of detailed legislative and constitutional restrictions on the role of the government in economy.

Therefore, the basic condition for elimination or at least reduction of the scope of rent-seeking economy, in the opinion of the author, is to drastically diminish the role of the government in economic affairs. In that way the economy would be strictly separated form the politics, and entrepreneurs would be sent a signal that the reallocation of resources from productive to lobbying activities for gaining privileges is not an appropriate way to gain income. Within this context, the author points to consideration of the achievements of the James Buchanan's public choice theory that deals with the defects of political decision-making. He also points to the fact that the essence of the liberal constitutional reform that could diminish the scope of rent-seeking could be best perceived in the words stated by Friedrich Hayek, the Nobel prize winner, saying that the government should be prohibited to employ ‘’coercive discriminatory acts’’. This means that the government should not employ its monopoly of physical force to award economic privileges to anyone, but it should adopt laws of general use to be applied to the unknown number of cases in the future, concludes the author.