Гај Светоније Транквил – 12 римских царева

Гај Светоније Транквил (Gaius Suetonius Tranquillus)

Рођен је 70 године нове ере, а умро 140 године нове ере. О њему нема пуно извора тако да немамо много података о његовом животу. Био је римски адвокат и књижевник, а обављао је и функцију секретара цара Хадријана и зато су му били доступни важни државни документи. Књижевношћу је почео да се бави по престанку обављања те функције. Његова најзначајнија сачувана дела су „Дванаест римских царева“ и „Биографије знаменитих ретора и граматичара“. Дванаест римских царева сачињавају биографије римских царева од Цезара до Домицијана и покрива период од 1.века пре нове ере до 96.године нове ере. Дело је сачувано у целости и битан је извор за историју Рима тог доба.

Гај Јулије Цезар (100пне-44пне) – са 17 година је постао свештеник. После Корнелије је оженио ћерку конзула Цине, Јулију, од које га је диктатор Сула хтео одвојити и лишио га је свештеничких части и породичних права и Цезар се крио док није помилован. Војску је служио у Азији, кратко на Сицилији а био је и квестор у Шпанији. Поред Херкуловог храма је видео Александров кип и био је тужан јер је Александар у његовим годинама покорио велики део тада познатог света. За 9 година је покорио Галију и наметнуо порез тамошњим градовима. Био је висок, бела лица и пуних образа, врло брижљиво је неговао тело, а тешко је подносио ћелавост и косу са потиљка је пребацивао на теме. Пазио је на одевање, а многи су причали да је волео раскош и сјај. Ништа га није срамотило као неприродна веза са краљем Битиније, Никомедом. Јавно су му за то пребацивали Лициније Калва, Марио Брут, а и Цицерон, али мимо тога он је завео и многе угледне жене. У вину је био умерен, у оружју и јахању вешт, издржљив у напору, пред војском је често ишао пешке, а често је и сам испитивао околину. Ниједно предказање га није могло поколебати, војску је упуштао у бој после дугих маршева, по киши и невремену. Војнике је ценио према храбрости, према њима је био осетљив и саосећајан, био је и строг и благ, а противника никад није омаловажавао, већ је преувеличавао његову снагу. Према пријатељима је био брижљив и пажљив, а често је људе ниског порекла стављао на високе положаје. Пред убиство је сањао да у обалцима пружа руку Јупитеру. На дан убиства, на путу ка сенату неки човек му је пружио писмо где га упозорава на заверу, он то писмо није отворио, већ га је ставио међу остале своје папире. У сенату су га завереници изболи, имао је 23 убода. Ниједан од завереника није поживео дуже од 3 године после Цезаровог убиства, а ниједан није умро природном смрћу.

Август (63пне-14не) – рођен је за време Цицероновог конзулства у кући близу брда Палатина, а после његове смрти ту је подигнута капела. У ту кућу народ је улазио са побожношћу, а ко пак не уђе тако обузме га страх. Август је водио 5 грађанских ратова, 1. и 5. са Марком Антонијем, други са Брутом и Касијем, трећи са Луцијем Антонијем и четврти са Секстом Помпејем. Строго је водио рачуна о реду у војсци, офицре је пуштао кући само зими и то нерадо. Онај који би напустио стражарско место је кажњаван смрћу, сам им је судио, често и по цели дан. Народу и деци је често даривао новац, а и жито. Увео

је ред у позористу и сви су имали посебна места (војници, жене, девице...). Често је знао да буде врло благ, и непријатељима не само да је прештао, већ их је стављао и на висока места. Није волео да га ословаљавају са „господару“. Био је велики прељубник, али не из страсти већ како би преко жена сазнао шта људи мисле о њему. Врло је мало јео, али би јео кад год и где год би осетио потребу. Није пио, после шесте чаше вина би почео да повраћа. Спавао је највише 7 сати уз честа буђења. Имао је лепо лице, чак и у старости, али је био врло немаран, пуштао је да га бију и шишају у исто време, а он би читао или писао. Био је ниског раста, али складне грађе. Плашио се громова и грмљавине, а и веровао је у туђе снове. Пред смрт је тражио да га улепшају, оронуо од болести умро је онако како је желео, тј без болова.

Тиберије (42пне-37не) – детинсто му је било тегобно и пуно опастности. За жену је узео Агрипину, а потом Јулију, али Агрипину никад није преболео. Заповедао је војском на истоку, а годину дана је управљао Галијом, али на врхунцу среће и здравља се повукао из јавног живота и отишао на Родос. У Рим се вратио после 8 година и неко време је одбијао да преузме власт. После 2 године владања неје излазио из Рима, а потом се повукао на острво Капри и занемарио државне послове. Био је велики љубитељ вина па су га звали „пијаница“. У самоћи на Каприју је измишљао блудничка лежишта и окупљао око себе развратне девојке и младиће. Око себе је држао малу децу које је звао рибице и док се купао она су га уједала. Био је велика тврдица, а после је прешао и на отимачину. Узео је 20 најугледнијих грађана за саветодавце, од којих су само 2,3 преживела. Осуђивао је на смрт не штедећи никога, а на Каприју је имао литицу одакле је бацао људе. Био је јак и развијен, здравље га је добро служило. Бојао се грома, али је био побожан. Умро је у 78.години.

Калигула (12не-41не) – војници су га звали „калигула“ или чизмица. Били су му врло одани. Тиберије га је позвао на Крапи као двадесетогодишњег младића и тад је већ одавао своју крволочност. Уживао је у мучењу осуђених. Постоји вероватноћа да је она Тиберија удавио јастуком, а онда се прогласио јединим владарем. У приватном животу је био право чудовиште, блуд је спроводио над свим својим сестрама(нарочито на Друзили), а био је чувен по склапању и раскидању бракова, док је према пријатељима и рођацима био окрутан, према народу је спроводио најразличитија зверства (пржио их усијаним гвожђем, секао тестером на пола, терао родитеље да присуствују убијању своје деце. Увек је жалио што се за време његове владавине није догодила ниједна већа несећа. Био је крволочан чак и за време забава, игара, гозби... Свим старим великашким породицама је одузимао титуле њихових предака. Био је огроман расипник, а исцрпљен и осиромашен прешао је на отимачину. Био је висок, блед и гломазног тела, ретке косе и ћелавог темена, поседовао је претерано самопоуздање и крајњу плашљивост. Наишао је на скупину дечака племића и док је разговарао са њима вероватно му је извесни Цереа забо мач у леђа и умро је у 29-ој години.

Клаудије (10не-54не) – рођен је у Лиону. Још за време детињства се бавио књижевношћу. Цар је постао у 50-ој години, после смрти Калигуле, јер је светзахтевао Клаудија као владара. Примио је од војске заклетву и делио је сваком 15 сестерија. Није тражио посебне почасти сем да га називају „имератором“, био је добар према људима и убрзо је стекао огромну наклоност, мада се бојао завере где год би кренуо. Увек је пазио на сигурност Рима и снабдевање намирницама. Био је слаб према женама и доста тога је зависило од њихових прохтева, тако је се много тога чинило мимо његове воље. Био је крупан, сед, весео, лепог лица, слинавог носа и са устима пуним пљувачке, а говорио је замуцкујући. Био је велика изјелица, јео је и пио у свако доба и на сваком месту. Као младић је писао историју на подстицај Тит Ливија. Постоји могућност да су га отровали, али не зна се како и којом приликом.

Нерон (37не-68не) – рођен је у Анциуму, девет месеци после Тиберијеве смрти. Његов отац Домиције је рекао по његовом рођењу да су он и Агрипина могли изродити само чудовиште. Кад је имао 11 година посинио га је Калудије, а у седамнаестој је умро Клаудије и Нерон је постао цар. Највише је волео музику, често организовао разне игре, а имао је страст за коњима и вежбама. Имао је многе пороке, раскош, похотљивост, свирепост... Ноћима је банчио по кафанама, а потом је нападао и тукао пролазнике. Заводио је туђе жене, силовао, а дечака Споруса је преобратио у женуи оженио се њиме. Облачио се у кожу звери и јурио на људе везане за стуб. Највише пара је расипао за своје грађевине, а кад је испразнио касу прибегао је конфисковању и пљачки. Због узаности улица је запалио целу варош. Мајци је одузео све почасти и моћ, а потом је убио. Због његовог понашања су избиле многе побуне, а хтео је да погуби се управитеље провинција и заповеднике легија. Био је средњег стаса, ружан и пегав, малих ногу, плавих очију и великог стомака. Убио се ножем у груди у 32 години и то је изазвало огрому радост.

Галба (3не-69не) – потицао је из племићке породице, наследио је Нерона. Кад је једном прилоком у детињству посетио Августа, овај му је рекао да ће и он једном владати. Био је врло поштован и Клаудије га је примио у ред најбољих пријатеља. По Нероновој смрти кад је кренуо у Рим о њему се већ знало да окрутан и шркт, па није примљен баш са радошћу. Владао је са 3 саветодавца, био је немаран и омрзли су га сви слојеви народа. Убијен је од стране војника код језера Курција. Био је усправног стаса, ћелаве главе, плавих очију и кукастог носа, а био је и велика изјелица. Погинуо је после 6 месеци владавине.

Отон (32не-69не) – потицао је из врло угледне породице и Ферентина. Још је у детињству био веома несташан. Нерон га је ставио у ред својих најбољих пријатеља, тј саучесника у блудничењу. Надао се и очекивао да ће га Галба посинити. Био је ожењен Нероновом љубавницом. Био је ниског раста и унакажених ногу, увек чистог тела, а на одевање је пазио као жена. Убио се прободом мача у груди у 38-ој години. Многи војници су оплакивали његову смрт, а неки су се од бола за њим поубијали.

Вителије (15не-69не) – о његовом пореклу владају различита мишљења. У младости је боравио на острву Капри, служећи Тиберијевим страстима. На двору су га јако волели, волео га је и Калигула и Клаудије и Нерон. Галба га је поставио за команданта у Германији. Тамо је оптужене ослобађао истраге, а кривима поништавао казне. У сред ноћи војници су га извукли из шатора и прогласили царем. Дознавши за Галбину смрт, послао је војску на Отона, а после његове смрти је ушао у Рим уз звуке труба. После тога бацио је на суровост и прождрљивост, био је спреман само на кажњавање и злостављање. Сумља се да је рођену мајку уморио глађу. Легије у Мезији и Паноније су се побуниле, војска је заузела Рим и ухватила Вителија који се крио у двору. Вукли су га цестом, гађали изметом и блатом и код Гемонија, од силих удараца, изломљен је издахнуо. Бачен је у Тибар.

Веспазијан (9не-79не) – родио се у Сабинском крају, 5 година после Августове смрти. Одгајила га је тетка Тертула, а оженио је Флавију и са њом имао Тита, Домиција и Домитилу. Као владар је константно био благ и умерен, а своје ниско порекло никад није крио. Увек је био спреман да заборави увреде и непријатљства. Ниједан невин човек није погубљен за време његове владавине. Једина мана му је била грамзивост за парама. Био је истесаног стаса, развијених удова и одличног здравља. Сваки дан је устајао рано, а био је увек шаљив и расположен. Честа употреба хладне воде му је упропастила желудац. Умро је у 69-ој години.

Тит (39не-81не) – носио је очево име Веспатијан. Био је љубимац и радост свих људи. Одрастао је на двору. Био је необичне снаге и изванредног памћења, вешт јахач и руковатељ оружјем. Међутим он је ноћу приређивао пијанке у друштву најразвратнијих људи, блудника и евнуха, али је пак после око себе окупљао мудре саветнике и помагаче. За време његове владавине било је доста несрећа(провала Везува, куга и пожар у Риму...). Његов брат је сплеткарио и хтео да окупи војску против њега. Његовом смрћу људи су више изгубили него он сам.

Домицијан (51не-96не) – родио се у 6.кварту Рима. Детињство је провео у великој беди. За време владавине сваки дан је проводио сат времена потпуно сам у соби. Био је час порочан, час узоран, али су му се на крају врлине претвориле у мане. Оскудица га је учинила шкртим, а страх суровим. Приређивао је често раскошне представе. Јако се згражавао крви. Побио је много недужних људи, а своја подмукла дела је чинио врло осмишљено и неочекивано. Пуно новца је трошио на градње, па је смањио војксу како би растеретио благајну. Постао је неподношљив и мрзак свима. Пред смрт се јако плашио, а убио га је извесни Стефан, старатељ Домицилин.