Gaset i Hose Ortega

Hose Ortega i Gaset (1883–1955) rodio se u Madridu, u porodici romanopisaca i novinara. U šali je govorio za sebe da je rođen iznad štamparskih mašina. Sa devetnaest godina, 1902, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Madridu, gde je dve godine kasnije i doktorirao. Filozofsku misao potom je usavršio u samom njenom središtu, u Nemačkoj novokantovaca, na univerzitetima u Lajpcigu, Berlinu i Marburgu. života, što posmrtno. Njihov raspon je širok: od ogleda najprodubljenijeg pristupa do novinskih članaka za hleb nasušni, uključujući tu i obimne prepisku s stožerima misli uskovitlanog dvadesetog veka. U nastojanju da Španiji približi vrhunce svetske misli, ali i da svet upozna s osobenostima španskih stvaralaca, Ortega je 1923. osnovao časopis Revista de Oksidente, koji bi se, uprkos isprekidanom izlaženju, mogao označiti kao stecište probranih i radoznalih duhova. Stoga je sasvim prirodno da se Ortegom među prvima kod nas stručno pozabavi profesor doktor Ljiljana Pavlović-Samurović, poznata među svojim studentima i kao La Senjora. Ljiljana Pavlović-Samurović je osnivač španske katedre u Beogradu. La Senjora nije bila laka. Štaviše, umela je da bude surova. Surova, a ne samo stroga, kako nam se nakon njenog iznenadnog odlaska to sad prigodno preoblikuje, previše naknadno. Bila je, sasvim prirodno, takva i prema sebi i prema drugima. Neka nama, njenim studentima, ovom trajnijom prilikom bude dozvoljeno da umetnemo i svoju zahvalnost, pa i zbog pionirskog rada na sistematskijoj najavi Orteginog otkrića: Grasijas, senjora! U Orteginoj filozofiji čovek je shvaćen kao nacrt budućnosti, a istorija ne kao učiteljica, već kao sama suština života. Ortega je stoga nikada ne gubi iz vida, ni kada govori o slikarstvu, prevodilaštvu ili pak astronomiji. Upravo s osloncem u dubokom razumevanju prošlosti Ortega i jeste stalno okrenut sutrašnjici. Najpoznatije njegovo delo, i u Španiji i van nje, bez sumnje je Pobuna masa, objavljeno 1930, u kome se bespoštedno obrušava na osrednjost uopšte, a na poslušnike posebno. U njemu je autor obrazložio svoj stav o tome da je svako ko je ubeđen u sopstvenu različitost zapravo najsličniji proseku, da u većini slučajeva prosečnima ne odgovara da naprežu um i da ponašanje – tačnije oponašanje – obezličenog mnoštva može da ima jedino pogubne posledice i po pojedinca i po društvo.Za razliku od drugih zemalja u bližem ili skorašnjijem okruženju (koje su Ortegu još odavno prevodile i njegovom se mišlju neprekidno napajale), kod nas je, u većini slučajeva, i dalje vrhunac znanja o Ortegi i Gasetu ako uspemo da plasiramo vic o tome šta je rekao Ortega, a šta Gaset. Možda su zajedno otišli u Skadarliju na po deset s lukom. Kako bilo, u Studijama o ljubavi Ortegina misao obuhvatila je most nad mostovima, ljubav, koju autor posmatra i kao vrstu književnog roda. I dok je jedna francuska kraljica pred pogubljenje uzviknula „Ah, ljubavi, koliko li je zločina u tvoje ime počinjeno!“, Ortega upozorava na silne nesporazume koji nastaju od prenaprezanja tog i inače širokog pojma, te nudi istančana razmatranja o njegovom značenju i pojavnim oblicima u protoku vremena, pri čemu ta razmatranja u svom eruditskom luku idu od drevnih etimologija do sociologije svakodnevice, sa posebnim osvrtom na poeziju. Jer, ako je filozofija „kraljica nauka“, Ortega kao naučni mislilac poeziji prilazi kao mogućoj kraljici mudrosti. Studije o ljubavi prvi put su objavljene 1939. u Buenos Ajresu, gradu koji je ovaj mislilac veoma voleo. Već u uvodnoj napomeni knjige autor izražava nadu da će se njegovo doba pozabaviti ljubavlju ozbiljnije nego što se dotad bavilo, upravo zbog presudne snage koju ona ima na tokove čovečanstva – sazdanog od pojedinaca, njihovih zanosa i razočarenja, ali i sposobnosti da nevolju preokrenu u podsticaj, muku u pesmu, pesmu u istinu – i bez obzira na činjenicu da je erotsko oduvek podvrgavano skrivenom, a kada biva otkriveno, to je već sve drugo samo ne erotika. Još manje je ljubav, osim prema sebi kao uspelom proizvodu tržišta. Sam Ortega je lako umeo da očara žene svojim znanjem, a posebno lakoćom s kojom ga je iznosio u naizgled neobaveznim, ali pre svega zanimljivim razgovorima, i možda ponajviše ubeđenjem da zadatak žene na zemlji jeste da zahteva: da zahteva od čoveka savršenstvo. Prema Ortegi, čovečanstvo zavisi od žene. Od žene zavisi kvalitet muškarca; od nje zavise njegova stremljenja i njegova mera i domet. Velikan za nas već proteklog veka, koji je sebe umeo da naziva „španskim gospodinom s licem toreadora“, i koji je smatrao da se „pred savršenom ženskom lepotom čovek oseća kao turista, a ne kao ljubavnik“, nadahnuto je odao ovom zbirkom ogleda o ljubavi počast moći osećanja kojem su neke od svojih najznačajnijih redova posvetili njegovi prethodnici od Platona, preko

Dantea i Stendala, ali i Ibn Hazma, do Ničea. Španac do srži, koji je kao takav bio neumoljiv prema sunarodnicima; Evropljanin po duhovnom sklopu, koji je kao takav bio nadmen prema kulturama ostalih delova sveta, i muškarac koji je smatrao da je rat prateća, pa čak i rasterećujuća pojava ljudskog roda – a uz to uživao u koridama, tj. borbama ne sa, nego protiv bikova – te koji je, kao takav, bio čak i prema ženama blagonaklon i među njima veoma omiljen (iako bi tek danas bio razapet na krst doslovnog feminizma), Ortega i ovim svojim delom opet postaje naš savremenik.

Георгије ФлоровскиИз Википедије, слободне енциклопедије

Георгије Флоровски (рус. Георгий Васильевич Флоровский; Одеса, Руска империја, 28.

август/9. септембар 1893 — Принстон, Њу Џерси, САД, 11. август 1979) је био познати

руски православни теолог и историчар хришћанске мисли, водећа личност оспораваног

Екуменистичког покрета у Хришћанству и тумач руске филологије.

[уреди]Биографија

Георгије Флоровски се родио у Одеси, у тадашњој императорској Русији, у једном периоду у

коме је цветао образовни оглед царског двора који је изнедрио многе значајне личности у

светској књижевности, сликарству, музици, медицини и уметности. Његов отац био је директор

Богословске Академије и настојатељ Храма Преображења, док је његова мајка, Клаудија била

ћерка професора хебрејског и грчког језика. Први научни рад Флоровског имао је

наслов Рефлексно лучење пљувачке, издат је под менторством једног од ученика Павлова, и

објављен је на енглеском 1917. године у последњем Билтену Царске Академије Наука.

Флоровски је 1920. године са родитељима и братом Антонијем отишао из Русије и настанио се у

Софији. Оставио је за собом брата Василија, хирурга, који је умро од изгладнелости, и сестру

Клаудију Флоровску која је постала професор историје на Универзитету у Одеси. Године 1921.

године председник Чехословачкe, Томаш Масарикпозвао је Флоровског и брата му Антонија у

Праг. Тамо је Флоровски предавао филозофију права, у време када је Антоније постао

професор историје на Универзитету у Прагу.

Године 1922. Георгије Флоровски се оженио Ксенијом Ивановом Симоновом и преселио се

у Париз, где је заједно са осталима основао Богословски Институт светог Сергија и ту

предавао Патристику (1926-1948). Године 1932. године бива хиротонисан у јереја и потпада под

канонску послушност цариградском патријарху.

Године 1948. прелази у САД и постаје професор Богословије при Богословском Семинару

Светог Владимира од (1948 до 1955) и декан од 1950. године. Од 1954. до 1965. године био је

професор историје Источне Цркве на Богословском Факултету на Харварду, и истовремено

(1962-1965) професор-сарадник на одсеку за Славистику и на одсеку за Богословију факултета

Свети крст (енгл. Holy Cross) од 1955 до 1959.

Иако су предавања Флоровског на Одсеку за Славистику (на Харврдском Универзитету) била

само спорадична, он је доста допринео да се образује једна генерација Американаца

специјализованих за руску духовну културу. Његов велики утицај у овом раздобљу не потиче од

сваког појединачног предавања, већ од времена и мисли које је посветио

несвојственим круговима који су се повремено стварали око њега на Кембриџу, тј. који су

прочитали његово дело Путеви руског Богословља (тада само на руском), а које је годинама

представљало једну врсту забрањене књиге за обичне студенте руске духовне историје.

Године 1964. Флоровски је изабран за директора Екуменског Института који је основао папа

Павле VI близу Јерусалима. Био је члан Националног савета цркава иСветског Савета цркава,

као и потпредседник Националног Савета цркава (од 1954. до 1957. године).

Када је отишао са Харварда, почасни председник Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на

одсеку за Славистику Универзитета Принстон, где је кренуо да држи предавања од 1964. и био

је гост-саговорник на тему Патристике на Богословском Семинару Принстон Универзитета од

1962. године, а касније наизменично после повлачења са Универзитета. Последње предавање

одржао је у јесењем полугодишту 1978/79 на Богословском Семинару на Принстону.

Флоровски је у својој каријери примио велики број почасних докторских диплома од стране

Универзитета св. Андреје, Бостонског, Нотр Дам, Принстона, Солунског Универзитета, Јејла, као

и Богословског Семинара св. Владимира. Био је чланом или почасним чланом Атинске

Академије, Америчке Академије Наука и Уметности, Британске Академије, као и братства св.

Албана и св. Сергија. Без сумње велики зналац, Флоровски је током свог живота био привучен

струји екуменизма, на којој му многи православни замерају.

Светски познат богослов, будући да га је научно усавршавање довело до места предавача на

најважнијим водећим универзитетима и колеџима у САД, умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86.

години.

LAV KARSAVIN PATROLOGIJAGrigorije Nisijski (a takođe i Grigorije Bogoslov) smatra da ad nije večan. Ad je  ognjena banja krštenja (sr. Mt 3:11, i dalje), kako onima koji umiru u grehu, tako i onima koji se u poslednji dan pred smrt "izmene", te im predstoji da u određenom periodu muka iskupe grehe svoje. Treba razlikovati "večno" u prenosnom smislu ("eonično"  "οαον"), i "večno" u apsolutnom smislu (oabιον). Apsolutna večnost adskih muka, za Grigorija Nisijskog, nespojiva je

sa Božijom Svedobrotom i njegovim planom ο spasenju čoveka  ikonomijom. Jer, Bog je stvorio Čoveka radi zajednice, radi bogopričasnosti, a ne radi pogibelji; Bog je dovoljno svemoguć da bi ostvario svoju zamisao ne narušavajući pri tome pravednost i slobodu datu tvorevini. Čovečanska sloboda je sasvim spojiva sa neizmenjivošću uzrastanja u dobru i u blaženstvu, ali je nespojiva sa neizmenjivošću u zlu. Ne može tvorevina da se usprotivi svome spasenju, jer Bogom je i stvorena da bi se slobodno obožila, a pošto je pala, On je udesio tako da se ona kroz Hrista svejedno spase. Izmenjiva i kolebljiva volja ne može nadjačati i pobediti neizmenjivu volju njezinog Tvorca. "Zlo nema toliko moći da može nadjačati Silu dobra, a nerazumnost naše prirode nije iznad i nije snažnija od Božije Premudrosti. Ustvari, izmenjivom i kolebljivom biću i nije mogućno da se pokaže uzvišenijim i snažnijim od Onoga što je svagda istovetno i prestabilno u dobru. Božanska volja je svagda i u svemu ne-izmenjiva, a prevrtljivost naše prirode nema snagu ni u zlu." Zlo mora isčeznuti. Jer, ono nema bića: ono živi kao parazit na dobru  u Božijem sazdanju koje je dobro. Neophodno je da tvorevina, prošavši put zla"čija priroda je omeđena granicama", "u poslednji momenat prebegne na put dobra sećajući se predhodnih nečastivosti i, (budući) poučena, da im se više ne dozvoli u robstvo." "Bog će biti sve u svemu"; a "ko biva sve, taj će biti u svemu." Čak i "sam đavo, koji kao da predoseća dobrodetelj, neće podozrevati zbog toga što je učinio pravedno i spasiteljno delo". U prvosazdanje će se obnoviti i zlodusi, "izlečiće se i sam izumitelj zla". Tako će se, vaspostavljanjem svega (αποκαταστασις των πάντων), okončati razvoj celog sveta. Pri tome, zemno biće ne gubi svoje jednokratno i centralno naznačenje kao kod Origena, mada, istinu govoreći, neće očuvati svu tu neobičnost koju je u svome saznanju imala većina hrišćana. Izvesno potresanje apsolutnog smisla zemnog života i spontano iznikavši optimizam, kao i nehotično mešanje relativnovečnog ili "eoničkog" sa vremenim, zasmetali su da učenje ο "apokatastazi" bude priznato kao tačno formulisanje hrišćanske istine. Ono se upravo i osramotilo u "origenovskim sporovima" i u kanonima (naročito kanon VI) osveštanog sabora (συνοδός ενδεμουσα) koje podpisaše patrijarsi u vreme patrijarha Mine (543. g.).