ГЛАСНИКСРПСКПГ

ИСТОРИЈСКО-КШУРНОГ АРУШТВА

.. њ е г ш ј "

СВЕСКА ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТА — ЈУ Н И 1988.

ЗАРЕДАКЦИОНИ ОДБОР

УРЕДНИК ДРАШКО БРАУНОВИћ

е д а *

ВЛАСНИК И ИЗДАВАЧ

СРПСКО ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНО ДРУШТВО "ЊЕГОШ”У АШГ.РИНИ

РЕДАКЦИОНИ ОДБОРДРАШКО БРАУНОВИћ, ПЕТАР СМИЉКОВИћ,

ЈАНКО ЈАНКОВИћ, ИЛИЈА ЛУБАРДА, РАДЕ ЛАЗАРЕВИћ, ВУЈИЦА АКОВИћ И ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИћ.

• •

„ГЛАСНИК* ИЗЛАЗИ ДВАПУТ ГОДИШЊЕ Годишња претплата 8 америчких долара. Примерак 4 амер. долара.

У тврдом платненом повезу 6 америчких долара.Овој цени треба додати поштарину, у САД., 70 центи,

а за иностранство 1 амерички долар.

РУКОПИСЕ слатв ва нне уредннка и следећу адресу: 774 Emroy Avenue, Elmhurst, ILL., 60126

ПРЕТПЛАТЕ слатн ва доау адресу:Rako Scepanovich, 1839 S. Lombard Ave., Cicero, Illinois 60650

Publiahed bySERBIAN HISTORICAL AND CULTURAL SOCIETY “NJEGOS”

3950 West North Avenue, Chicago, Illinois 60647, U.S.A.

Г Л А С Н И КОРПСКОГ ИСТОРШСКО - КУЛТУРНОГ ДРУШТВА

“ЊЕГОШ”

СВЕСКА ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТА — ЈУ Н И 1988.

ИСТИНА У НЕИСТИНИ

Реч је о књизи „Четници у Хрватској 1941-1945“ од ауторке Фикрете Јелић-Бутић. Издавач: Глобус-Загреб, 1986, с. 271. Уредник др Бранко Латас, рецензенти: др Нарциса Ленгел-Кризман и др Гојко Везмар.

Знајући центар из кога је ова књига поникла, а и ко јој је мајка, за њу је владало велико интересовање: а) - хоће ли она по својој објективности бити коректура већ објављене комунистичке литературе по овој теми и б) - или ће само аминовати већ објављена дела. Нажалост, победило је ово друго. Ауторка се није могла ослободити већ утабаних митских предрасуда својих претеча, чиме је упала у њихову мрежу, a то је штета за ово дело. Овако бомбаст наслов књиге, за Хрватску, она је као Хрватица могла учинити врло корисну ствар за Хрвате и Србе, за истину и за историју: да је научно и непристрасно обрадила ову неуобичајену тему, посебно важну за млађе нараштаје српске и хрватске народности.

Кад човек зна шта се све одигравало у НД Хрватској у току рата и револуције, у јазбини најужаснијег стратишта и жаришта злочина, као и највећег светског концентрационог логора страве, суза, крви и смрти током рата, од ње се, као историчарке, са правом, много очекивало: по објективности, мудрости и дубини мисли. Морално, хумано, научно и етички гледано. Све то је она занемарила и тиме остала много дужна не само генерацији нашег доба, већ и будућим нараштајима свога народа. Зато се пуним правом сме рећи да је она овом књигом о томе поглављу отпевала стару и већ отрцану тралалајку друштва коме припада. И знајући ово, за ту књигу би се смело рећи да је она промашена ствар.

У предговору свога дела осећа се да је ауторка покушала мирним стилом на читаоца оставити добар утисак, а тиме и својој „студији“ дати висок ниво. Релативно гледано, у томеје

4 Гласннк Српског историјско-културног друштва „Њ егош“

донекле и успела. Али је научно подбацила. Недостаје продор у материју оне тако компликоване теме за хрватско-српски простор, а још мање психолошке анализе, како би из оне драмске каљуге рата и револуције извукла истину на видело. Она ово није хтела са сазнањем, да би у томе случају морала рећи оно што не би хтела рећи. Уз то и њена ближа околина, којој и она припада, a то су уредник, рецензенти и друге мрачне силе којима је окружена, помагали су јој у томе. Изабрала је линију најмањег, а и најлакшег отпора. Радећи тако, хронолошки је низала ред за редом и страну за страном већ објављеног штива, а тога тамо има на избор. Читалац се, прелиставајући ову књигу мора запитати: па коме је ова књига намењена и зашто је уопште писана, кад је то све, а и више од тога већ познато кроз комунистичку литературу.

Избором уредника ове књиге, др Бранка Латаса, учињен је велики пропуст, јер је с њим, као „научником“ умањена вредност дела. Дат му је ранг памфлетског циркулара. А ево зашто. Има више Латасових књига и записа. Сви су они не само неозбиљни, већ морално гледано и криминални. У прилог овога ево само једног примера: књига „Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945“ од аутора Бранка Латаса и Милована Џелебџића, сведок је тога. Она врви подметањима неистине. На стр. 273 стављена је једна фотографија, на којој су Јоцо Еремић и Стево Косановић са својом супругом. Испод те слике стоји дословно: „У прилогу извештаја Штаба немачке 392. легионарске дивизије „Плаве“, од 22. маја 1944, налази се ова слика Јоце Еремића - десно - у друштву с немачким официром - лево“. Ово је свесно урађено, да би се оваквим документима доказало недоказиво. Ово је духовни злочин и понор у најдубљу урвину адске тмине, морално и научно гледано.

Бранко Латас, Гојко Везмар, Стево Косановић и писац ових редова, ужи су земљаци - родом из Плашког. Прва двојица су у ономе мрачном добу били деца од дванаестак година, који су могли добро памтити. И баш зато и као такви знали су лично Стеву Косановића и Јоцу Еремића. Утолико пре, први као аутор није смео дозволити такву лаж. У истој, поменутој књизи, на стр. 311 стоји фотографија четничких команданата: Нешка Недића, Драгослава Рачића и Николе Калабића. И да би и у томе сами себе, Латас и Џелабџић, као фалсификатори истине надмашили, у позадини те слике је монтирана фотографија немачког принца Вредена. Требало је оваквом фалсификацијом доказати сарадњу четничких команданата са окупатором. Поред тога има и маса ужасних

Истина у неистини 5

подметања у тој књизи, фалсификованих слика: како четници кољу свој народ, а све то позајмљено је из књига о злочинима хрватских усташа над Србима у Хрватској. Све то је ауторка фикрета знала, али је ипак свесно узела за уредника Латаса, a уз њега и још једног сведока Везмара, као Србе, како би читаоцу приказала себе као објективну научницу, а тиме и своме делу дала веродостојнији ниво.

ЧетништвоАуторка поменутог дела дала је историјат четништва.

Можда би боље урадила да се у тај посао није мешала, кад га не познаје. Или јасније изражено, кад га хоће да фалсификује. Исправно је нагласила да је оно никло у Србији. Крупну грешку је починила, да је оно било у рукама „српске буржоазије“ , која је кроз њега хтела себи осигурати хегемонију у Краљевини, као и да је оно било средство те буржоазије у подели Македоније са грчким и бугарским шовинистима.1 Занемарила је рећи оно главно: да је то четништво служило заштити српског живља под Турцима од зулума њиховог, као и насиља и злочина над њим од стране бугарских комита. Тиме је тешко повредила ону идеалну и младу српску генерацију тога доба.

Четничко удружење у Србији, зна се, било је патриотско, а не политичко. Његова мисија у Србији је јасна: неговање патриотизма код младих српских нараштаја за одбрану отаџбине у случају завојевача споља. А ако би земља била окупирана: да брани српски живаљ од насиља окупатора.. Радећи тако, оно је уз Српску народну одбрану имало за циљ и још нешто: неговања етничког и духовног јединства српског народа и чувања његове културне баштине. У њега су се сврставали сви српски патриоти без обзира којој политичкој партији припадају и на којој је интелектуалној лествици. У њему су сви: сељак, радник, интелектуалац, сиромах и богаташ били једнаки. Живели су, борили се и умирали као Срби, а не као класни непријатељи и „буржуи“. У томе духу одгајана је млада српска генерација и у Краљевини Југославији, како ова у Четничком удружењу, тако и она изван њега.

Кад ауторка говори о Четничком удружењу у Хрватској, да ови Срби све до 1918. године нису имали било какву везу са четништвом у Србији, неискрена је. Овим се код младих српских нараштаја жели вештачки створити провалија, да се онемогући не само физичка већ и духовна веза тадање српске генерације у Србији и Хрватској. Међутим, познато је, да од Косовске трагедије, па све до тих дана веза између Срба, како

6 Г'лас>!ик Српског историјско-културног друштва „Његош"

оних под турском влашћу, тако и ових под аустроугарском, није прекидана. Зато они и данас једно мисле и једно осећају: по народности, вери и традицији, па и судбински.

Знајући то, корисно је подвући да је Србија одувек, a посебно почетком двадесетог века, била привлачна за Србе из свих крајева, па и ових из Хрватске. Неки су пребегавали у Србију, у четништво, а било их је и у одредима легендарног Вука, много су били заступљени и у Добровољачкој дивизији на Солунском фронту. А и српски исељеници из Хрватске у Сједињеним Америчким Државама, кад су чули поклич умирања за Србију, остављали су радна места и као добровољци хрлили на Солунски фронт.

Докле иде у фалсификату истине ауторка ове књиге сагледава се у овоме што следи:

„И зражавајући незадовољство стварањем четничких организација у Хрватској, с оправдањем да четници у њој немају традиције, хрватски бан је упозоравао да су у тој организацији људи „по правилу сумњиве прошлости који су често под видом свога чланства у тим удружењима вршили чине који су били уперени против личне и имовинске сигурности грађана, а који су исто тако били у противштини са законом“. Због тога, према његовим речима, четници изазивају прави страх и напетост, „па када се и на селима чуо повик ’четник’ стварала се одмах психоза, звонило се на узбуну, људи се оборужавали и скупљали за заједничку одбрану или су се затварали у куће да се ту бране“. 2

Овако нешто, зна се, може да се пише у бајкама за непослушну децу, а не за историју. Само у патолошкој глави се слично појављује, али ни у њој се не испољава. Четништво је било легално, ненаоружано и дисциплиновано, а кад је основана хрватска бановина, на захтев бана Шубашића, забрањено је. Уз то, зна се, баш у то време, 1940. године, Хрватска сељачка заштита упадала је у српска села и нападала мирно српско становништво. У једном таквом нападу, у Воћину, у Славонији, убијено је дванаест Срба, село опљачкано и неки домови запаљени. Бан није узео на одговорност те преступнике. Знала је за ово ауторка, али ето, боље звучи, ако се пише обратно. И још нешто. У горњем изводу из књиге види се да су четници „сумњиве прошлости“. Запитати се, како су се онда у току рата и револуције, стицајем прилика понеки четници нашли у партизанству и пробили до високих положаја: Милутин Карас, командант групе партизанских одреда у Кордуну; Гајо Буњевац командант партизанског одреда, Милован-Мића Пешут командант

Истина у неистини 7

батаљона, Мићо Бараћ командант батаљона, Мића Муњас командант батаљона - 1943. године прешао у четнике, касније стрељан од комуниста итд. Многи су то урадили из опортунизма: на забрану четничке организације у Хрватској, а дозвољена је Хрватска сељачка и грађанска заштита обе наоружане, док четници нису били такве среће.

Срби узнемирени стварањем Хрватске бановине, као и једине на тлу Југославије са проширеним границама и посебним статутом, као држава у држави, говорили су: да их је Београд продао и да су они као жртве уцене за уску сарадњу Срба са Хрватима.

Побуна Срба била је таквих размера да је бан Шубашић позвао председника владе, Драгишу Цветковића, да дође у српске крајеве бановине и одржи говоре. Тако је и било. Цветковић је уверавао Србе да они нису продани и да Србија води рачуна о њима, као и о Србима у Србији, подједнако. Срби су се примирили, али испад Заштите није јењао; напротив, појачао се. Срби су се одметали од својих кућа у хајдуке: да бране своја права. Ово се посебно испољавало у Слуљском срезу. И ко зна како би било да избијање рата тај проблем није решио. Али је зато он донео ново зло и трагедију какву нико није могао замислити.

Ови моменти, зна се, ауторки књиге нису пријали. Зато је корисно да бар део њих буде поменут, нека и то млађе српске и хрватске генерације знају и кроз чињенице зла и добра траже себи модус заједничког живота, а не на мађији Фикрете, Везмара и сличних са стране Хрвата и Срба. Фалсификати не користе једнима ни другима, већ им штете. На истини се кућа гради, па ма како она била горка и поразна; наравно, ако се већ мора у њој заједнички живети. Овим се бар део четничке традиције и етике зна. Али шта је било са друге стране, ауторка је прећутала, а било би корисније да је и о томе нешто рекла, да би бар милиметар била ближе истини.

Устанак Срба- а не контрареволуција -

И о устанку Срба лета 1941. године у Хрватској, корисно је рећи коју реч. Ауторка говори о четничкој контрареволуци- ји, а не о устанку. По њој: комунисти су дигли устанак, а потом су четници повели борбу против њих. Каква лакрдија!

У Лици, Кордуну, Банији, Горском котару и Славонији покољи Срба почели су већ крајем априла и почетком маја. Мисли се на масовне покоље, док је појединачних било одмах по прогласу НД Хрватске, 10. априла 1941. Прво је почело у Славонији. У Грудовцу, Бјеловар, извршен је злочин над 200

8 Гласник Српског историјско-културног друштва ,.Н>егош“

Срба крајем априла. А у Кордуну, у Вељуну, Слуњ, побијено је 525 Срба на ђурђевдан - 6. маја. Ово је био јасан знак Србима шта их очекује. И у томе паклу немоћи помоћ се није могла очекивати било са које стране. У овој неизвесности и психози страха, већ месеца маја те године почели су договори људи за одметање у шуму и одбрану своје нејачи. Својствено њиховој традицији, у оваквим моментима, без икаквог договора, инстинктивно се наметало четничко име, као симбол одбране немоћних од силника и насилника.

И већ тада, у почетку саме борбе било је речи о главним и споредним непријатељима. Сви су били сагласни да се непоштедна борба води против кољачких експедиција, којесу својим злочинима изводиле прву тачку програма хрватске владе: чистог етничког подручја НДХ, без Срба, Јевреја и Цигана. У погледу борбе против окупатора била су подељена мишљења: једни за истовремену борбу против хрватских и окупаторских снага, а други, за почасну борбу, најпре сузбијања ножа кољачких експедиција, наиме хрватске војске, па кад то буде отклоњено, онда против окупатора. Истовремена борба против једних и других, сматрало се самоубијством. Нажалост, сушта стварност је дала одговор на ову подвојеност мишљења. Окупатор, као родитељ НД Хрватске узео је своје чедо у заштиту.

И кад је ова одлука пала, борба против удружених снага окупатора и Хрватске, Срби су морали одлучити каква и у ком облику има да се води та борба. Сви су били мишљења: борба само против оружаних снага Хрватске, али никако против хрватског живља, које се морало поштедети. И та разумна, хумана и етичка пристојност, показала се исправном. Није се смело дозволити да се Срби боре против онога што сами себи не желе и против чега су и устали у борбу. Истини у очи: кад човек гледа своје најмилије поклане и домове затрте, тешко је тада класифицирати кривца. Понос четника и животна етика српског народа нису дозвољ авали спуштања на ниво друмских разбојника. У овој борби нисмо хтели само да сачувамо своје животе, већ витештво урођено српском војнику и грађанину у најдубљој прошлости.

Устанак Срба због покоља Срба, избијао је неконтроли- сано. Ницао је као нужна потреба, село за селом и општина за општином. Иако је он био спонтан, није имао јединствено вођство, за овај простор, јер није било времена за договоре под онаквим околностима живота и развоја ситуације. Другим речима, у пролеће и лето није било првака, јер су готово сви били на превару похватани и побијени. Јасније,

Истина у неистини 9

првих недеља устанка нема вођства ни на нивоу среза. Али се у томе добу, доцније у лето и почетком јесени, почело и о томе мислити. Све ово предухитрила је комунистичкареволуцијау Хрватској, почетком септембра 1941. године. Истина и пре тога нешто се шушкало, амо-тамо, о доласку и „поштених Хрвата“ у шуму, али су то биле само приче. Тек септембра се ово осетило. И захваљујући српским комунистима, који су били већ инфилтрирани у четничке редове, омогућена је ова превара, а тиме и злочин.

Зато се у почетној фази четничког устанка појављују вође на нивоу општина. Народ их је сам бирао из своје средине, као: Грачац - Дане Станисављевић-Цицвара, Плашки - ђуро Ралић, Српске Моравице - теолог Радован Јакшић, Перна - Мирко Поштић, Дабар - Миле Бобић, Бриње - Вујица Смиљанић, Шкаре - Миле М аријан и Раде Мандић поручници, Брлог - Милан Жакула поручник, Велика Попина- Мирко Марић, Ср - Пајица Омчикус и тд. Безбројна би листа била наводити ове српске предводнике.

Срби тромеђе Босанске крајине, Далмације и ЈТике дижу се организовано на устанак са извесним закашњењем, али зато солидно припремљеним, 27. јула 1941. године. Из Лике су у томе устанку учествовали гранични срезови Грачац и Доњи Лапац. Тиме су у њега укључене и извесне вође са тога простора, општинског нивоа, који су се били одметнули у шуму и повели акцију: Милош Торбица, Дане Калинић, Перо Рајак и други.

Славонија је била у најтежем положају, географски гледано. У њој је и извршен први масовни злочин крајем априла, у Гудовцу. А свега годину дана пре тога, још пре почетка рата, у њој је почињен организован злочин у Воћину, од стране легалне Хрватске сељачке заштите. Први је као и други, Воћински и Гудовачки, остао некажњен. Први, под управом бана Ивана Шубашића, а други под Павелићем. И имајући то у виду и неподесан географски положај Срба тога краја, касни се са устанком, што се оружаног обрачуна тиче. Наиме, не маја већ јула 1941. године. Уз то, захваљујући немачким Фолксдојчерима, у делу Славоније су Срби имали бар неку заштиту. Треба знати, да су ови били стављени под директну управу Немачког Рајха, те им Хрвати нису ништа смели, нити се мешати у њихов рад.

Овим, како се види, била су три центра у ужој Хрватској у којима је никао устанак: Славонија, Лика с Кордуном, Банијом и Горским котаром и Тромеђа са два личка среза. И тај простор обухвата књига „Четници у Хрватској 1941-1945“.

10 Гласник Српског нсторијско-културног друштва „Њ егош“

Имајући у виду да у ово време ни говора није било о партизанству, чак се није знало ни шта то значи, може се видети подвала ауторке са „контрареволуцијом четника“. Тиме је она хтела прескочити једно од најважнијих поглавља рата и револуције у српском простору Хрватске.

Ако је већ реч о „контрареволуцији“, онда су комунисти били ти, који су је повели, а не четници. He само да су четници већ маја месеца 1941. почели са акцијом, већ они тим својим устанком нису ни почели са револуцијом, те према томе нису ни могли бити „контрареволуционери“. Њиховим устанком су они ушли у борбу у одбрани голог живота, против агресора који их је на смрт осудио и то јавно пред светском јавношћу обелоданио, а то је била хрватска влада. Овим су Срби били у наметнутом рату са Хрватском, а не у револуцији.

ЦК КПХ у два маха, која није вредно ни помињати, покушао је својом акцијом имати под контролом четничку борбу у Хрватској. A то је било 22. јуна 1941. нападом Хитлера на Совјетски Савез. Тада је Сисачки партизански одред прешао у Банију, да „помогне Србима“ у борби да би преживели. Одред Васиља Гаћеше је прозрео шта се тиме хоће и решио је да га уништи. Неки српски комуниста је морао обавестити тај одред, који се преко ноћи изгубио. По комунистичким изворима из Сиска је изашао на терен и у Сисак се вратио, иако је варошица била пуна усташа и Немаца. Други случај, под командом Ивана Рукавине, команданта партизанске Хрватске, покушала је групица комуниста да неуспели покушај у Банији, оствари у Кордуну. Уз помоћ Бранка Николиша, брата др Гојка Николиша, шпанског борца и шефа санитетске службе код Тита, у селу Кирину, срез Вргин Мост, прокламовао је Рукавина „киринску републику“. Та „република44 је трајала свега два- три дана па се изгубила. И после тога, све до септембра су комунисти оклевали шта да раде и како да раде.

Српски комунисти припремили су им улазак у четничке редове под маском „поштених Хрвата“. И ови су одмах по приласку, бацали око на поједине српске прваке, како да их придобију разним триковима. Командант Хрватске Иван Рукавина у Плашком је имао састанак с активним капетаном I класе југословенске војске Даном Латасом и придобио гаје за акцију. Ово је било у присуству писца ових редова. И политички комесар Хрватске, Марко Орешчанин је имао састанак у Доњем Лапцу с мајором Бошком Рашетом, али је овај био паметнији од Латаса и одбио је. Али оно, што није

Истина у неистини II

Орешковићу успело са Рашетом, успели су са истакнутијом неким командантима одреда: у Кордуну М илутином Карасом, у Банији Васиљем Гаћешом, у Плашком Гојком Буњевцом, у Лици Станком-Станишом Опсеницом и другим лаковерним и недовољно обавештеним добрим српским родољубима.

Корисно је овде напоменути д а је у ову клопку комуниста и српских комуниста упао и поручник Стојан Матић у Доњем Лапцу, да би касније као непоуздан био од њих ликвидиран 26. фебруара 1942. Исти случај је и са Мирком Поштићем у Тушиловићу; као непоуздан ликвидиран је крајем марта. Матића је својом руком ликвидирао ђока Јовановић, a П ош тића Вецо Хољевац, оба високи функционери у партизанству. Васиљ Гаћеша, командант Баније, такође је ликвидиран 29. априла 1942. године у Класнићу. Сви су после погибије постали „народни хероји“, а на њиховој трагедијису комунисти окупљали Србе за свој фронт. Контрареволуцио- наре у својим редовима стварали су комунисти, а не четници. Све ово речено, знала је Фикрета Јелић-Бутић, али јој истина није одговарала. Своју дружину је хтела представити „ослободиоцима“, а не марксистима, што и јесу, јер су се такви и борили за власт, а не за слободу народа.

Колаборација и издајствоКолаборација четника са окупатором и НД Хрватском у

поменутој књизи је надугачко описана. Дужност преживелих четничких бораца, као сведока, је да кажу истину о томе, чиме he се избећи свако нагађање добронамерног света. Многи ту истину већ знају, јер је и пре овога о томе писано, говорено и примерима потврђивано. Али, из обзира према млађим српским генерацијам а, одгајан и м а у комунистичким школама, васпитним домовима, на митинзима и дискусијама ово им се мора рећи. Они треба да знају истину о томе. A истина је горка, то знају комунисти, иако на њу много не полажу. Јасније изражено, истина је да су српски комунисти починили злочин према своме народу за неке интернационал- не сврхе и за успон на власт. Ово аутоматски повлачи и издајство свога народа. Ако се Србима, а тиме и четницима може издајство приписати, комунисти де факто мисле на своју револуцију. Али Срби ни њу нису издали, јер јој никад нису ни припадали. Ово посебно важи за четнички покрет у Хрватској. А ово важи и за оне Србе у партизанству, које су комунисти преварили. Рекли су им да се боре за слободу и демократију, a у ствари, борили су се против самих себе. Срби су им итекако тада били потребни, јер су помоћу њих, бар заведених, знали

12 Гласшчс Срмског историјско-културног друшгва „Његош"

да ће доћи на власт, а и мобилисати део српског народа у своје редове.

Има нешто важно из доба рата и револуције, што је нужно и корисно рећи у погледу Срба у Хрватској. О томе се итекако мора водити рачуна, ако човек хоће да зна истину, у питању је нападач и његова жртва у интерним односима Хрвата и Срба. Хрвати су били нападачи на све оно што је српско, физички и духовно гледано. И у томе су Срби као мањина били тешко погођени. Покољем су већ 1941. били скоро преполовљ ени. О статак се опет преполовљ ава инфилтрацијом комуниста у њихове редове. Ово је страшно ослабило српски фронт у Хрватској у томе најсудбоноснијем поглављу. Створило га је немоћним да сам за себе изврши своју историјску мисију. У овоме у првом реду лежи одговорност комуниста, који су се као „Тројански коњ“ увукли у редове Срба да их ослабе и дотуку.

Али, захваљујући јакој вољи и одлучности и та тако ослабљена српска мањина успешно се борила и одолевала не само комунистима и хрватској армији, већ и окупатору све до у позно лето 1942. године. А зашто, кориснојерећи. Цепањем снага у јесен 1941. године надмоћност комуниста није се осећала, иако су они помагани од стране хрватске владе, па и самог Павелића, у циљу дотуцања српског фронта у Хрватској. Одмицањем времена, комунисти су на својој територији мобилисали све српско у своје редове, не само младиће, већ и жене и девојке. Тиме је растао комунистички фронт. Посебно, доласком и Хрвата, у почетку лаганим темпом, а одмицањем времена све бржим. У то време је четнички фронт и поред мобилизације способних младића за војску, услед губитака слабио.

О акцијама четника у 1941. и већим делом у 1942. години, корисно је рећи коју реч.

Крајем јула и почетком августа 1941. године, Загреб је опремио јаке снаге свих родова војске и упутио их у Лику да униште четнике. Овим снагама од 5.000 бораца, помогнутих са тенковима и авијацијом командовао је хрватски генерал Михајло Лукић. Срби готово ненаоружани створише чудо од јунаштва. За три-четири дана би хрватска војска до ногу потучена. Лична храброст, умешност у вођењу и самопоуз- дање у себе, били су најодлучнији моменти у победи. Посебно у сазнању, да у овој борби туку убице деце, мајки и сестара својих, водило је Личане у борбу у којој су се лавовски понели. Заплењенје ратни материјалвећпрвогданаборби: 191 пушка,11 пушкомитраљеза, 7 тешких митраљеза, 40.000 метака, 29

Истина у неистини 13

коња, 5 камиона и много друге ратне опреме. Убијено је 6 официра, 17 подофицира и 189 војника. To је нађено на бојишту, што непријатељ није успео да извуче. Кад су добили прву битку, четници су се упутили и преко границе Лике и Босне у Кулен Вакуф, у Босну да га ослободе, као и друга места која је држала хрватска војска. Ова победа није бајка, већ стварност. Њу су извојевали четнички борци , командири и команданти из народа, као и активни официри, и подофицири: Пајица Омчикус, Стојан Матић, Мирко Марић, Милош Торбица, Никола Дрча „Шустер“, Јован Богуновић, Милан-Мићо Лукић и други.

У организовањ у четника у П лаш чанској долини обавештен је Загреб од усташког таборника Миле Милетића, а и у Тоболићу од таборника Коџомана. У циљу уништења ових четничких група Загреб је издао наређење Милетићу и Коџоману да предузму акцију у томе смислу. На дан 2. јула 1941. уследила је акција. Милетић из Плашког и Коџоман из Примишља кренули су једновремено у напад, с тим да четнике збију у шуму Кнеју која дели Кордун и Плашчанску долину. Али су се преварили. Сава Божић, командант одреда у Тоболићу и командир Перо Пешут из Плашког сачекали су свога противника: Божић усташе из Примишља, а Пешут из Плашког. Четници Плашког заробили су 5 усташа, 7 пушака и 280 метака, на бојишту су нађена четворица мртвих усташа. Слично је било са пленом и са четницима из Тоболића.

За освету су Италијани, јачине једног батаљона, са сатнијом усташа, по захтеву Загреба, кренули 12. јула из Огулина за Секулиће и Тоболић. Ово је имала бити кажњена експедиција. Међутим, већ при улазу у село Секулиће, четници Тоболића и Плашкога, зауставили су непријатеља. У двочасовној борби он није кренуо ни корак напред, иако су четници због штедње муниције само припуцавали. Видевши да је свака нада на успех безнадежна, непријатељ се повукао у своју базу у Огулин. Овог лета, 1941. годинеу овоме простору: Плашки Тоболић и Плашки Мичила, четници су у више махова сачекивали италијанске и усташке камионе на Љупчи и Кнеји и успешно их дотуцали.

Слично овоме су у четници Гацке долине успешно вршили препаде на жељезничкој прузи између Врховина и Личке Јесенице. A то је радила и четничка група у Личкој Јесеници, под командом ђуре Видаковића. Н апад на жељезничку станицу у Плашком извела је чета Пере Пешута, 3. новембра 1942. У напад се пошло преко реке Дретуље, потом жељезничком пругом, која је претходно била

14 Гласннк C'pncKoi историјско-културно! друипва „Њ сгош“

разрушена, правцем Плашки-Огулин. Напад је помогнут и 4. четом под командом Николе Вечериновића из Вере. Борба је трајала целу ноћ, која није успела јер су Италијани били добро утврђени и лаким наоружањем се није могло ништа урадити.3 Рушење пруге између Плашкога и Блата уследило је 5. новембра 1942. Ову акцију извеле су 1. и 2. чета које су биле стациониране у Плавча Драги. Пруга је успешно разрушена на дужини двеста метара, што је два дана онемогућило саобраћај на прузи Загреб-Сплит, јер је била разрушена на неподесном терену за оправку.4 Најјача активност у овим акцијама осећала се од августа до децембра 1942. године, за четнички батаљон у Плашком. Чета Пере Пешута, која је стационирана у Јања Гори-Драга, оборила је један хрватски авион 20. децембра 1942. У авиону је био усташки крволок Јуре Францетић, који се враћао са реферисања у Загребу с Павелићем, за Сарајево.

У току 1942. године четници су успели да се не само одрже већ и појачају своју акцију против окупатора и хрватске армије и поред огромног притиска партизана. Ови су се тог лета доста ојачали, мобилизацијом свега српског под њиховом командом, а делом и Хрвата. Надмоћност се знатно осећала баш пред окупаторску офанзиву „Вајс“ почетком1943. године, а тада почиње и битка за Лику. У овој бици знатно се осећала уска сарадња партизана и хрватског домобранства, а и дела усташа. И зато није чудо да је у току ове битке партизанима пришао читав батаљон домобрана с једном усташком сатнијом, на челу с бојником Иваном Бумбером.5

Чета Јанка Срдића напала је 21. јула 1944. усташку колону у Главацама. У врло жестокој и краткој борби убијено је седам усташа а било их је више рањених.® За 1944. годину хрватски извори дају доста приказа о борби између четника и хрватске војске. Само неколико тих података о томе: „Наши подухвати против четника у Лици... У току је подухват према Липовом Пољу, 13 км. јужно од Оточца. Том приликом су наша борна кола наишла на мину. П огинуојеједансатники 1 дочасник“. Овај напад су изводиле 31. и 32. усташка бојна. Потом: „Октобра 1944. четници су вршили прегруписавање својих снага. Између њих и усташа дошло је до крвавог обрачуна. Једног заробљеног усташког подофицира четници су затворили у свињац, где је умро“. ‘Исто: „У данашњим подухватима против четничких банди у Гацкој Долини уништено је 40 четника“ итд. Упоредо са овим су икомунисти изводили јаке акције против четника. Ово потврђују записи

Истина у неистини 15

35. ударне дивизије: „Разбијене су четничке банде у Главацама. Убијено 10 и рањено 15 бандита.7 А и на свим другим секторима комунисти и усташе изводе своје акције против четника. Ово се осећало и на сектору Плашког. Овде је продро 846. пук 392. легионарске дивизије, под командом Немаца, а с њим и 33 усташка бојна. Том су приликом, марта1944, усташе побиле 150 душа, не рачунајући пале борце у томе обрачуну.

Немачки генерал Микл, командант 392. дивизије кад је био рањен, 22. јула 1944. године, по приспећу у свој штаб сачекао га је мајор Ернстхаузен, који то овако приказује: „Изненадно се отворише врата моје собе. Преда мном је стајао Генерал. Рукав његове леве руке био је сав крвав. Изгледао је блед и изнурен. Кад сам примио Ваш ивештај о стању на бојишту код Бабиног Потока, рече генерал, одмах сам кренуо овамо до Вас. Господин Генерал је рање, рекох. Да, Дошао сам са севера и морао сам проћи кроз четничку територију. Ту сам нападнут од четника11.8 У ствари ту је оперисала група четника под командом ђуђе Шумоње, изнад Главаца. Пратња генералова је преполовљена, а сам генерал Микл се једва спасао.

Између Хитлера и Павелића, 24. септембра 1942. у Фиреровом главном стану „Верволф“ повео се разговор о четницима и партизанима у Хрватској. Хитлер је додао: „За мене су четници у италијанској зони опаснији од партизана11.9 Ово исто је Хитлер поновио и у разговору с генералом Хорстенаумом. Кад је Павелић разговарао с Хитлером 18. септембра 1944. у Главном стану „Волфсшанце“ и отворио тему о четницима у Х рватској, приказујући их као психолошки и политички проблем у Хрватској, Хитлер му је рекао: „да њему нико не треба скретати пажњу на опасност, која прети од четника, јер му је она најбоље позната“. 10

Шта је Хитлер мислио о југословенским партизанима, рекао је у разговору с бугарским принцом Кирилом и екселенциом Филовом у Главном стану, 18. октобра 1944. године: „Све у свему борба против партизана у балканском простору је дечја игра према оним борбама које немачке трупе у Русији мора да воде против руских партизана11.11

Оволико само о колаборацији и издајству четника у Х рватској по немачким , италијанским , хрватски м и партизанским изворима. Све ово је знала ауторка Јелић- Бутић. И као историчарка, ипак се усудила да све ово, али и далеко више од тога, занемари и задржи се искључиво на комунистичкој већ пре ње, објављеној литератури. Истина,

1(ч Гласиик Српског исгоријско-културног друштва „Њ егош “

четници у Хрватској, крајем 1942. године, а посебно после офанзиве „Вајс“, били су на измаку своје снаге. И као такви, без икакве могућности мобилизације, јер је све српско већ било под оружјем, они су морали смањити своје акције против окупатора, али не и занемарити их. Уз то је партизанство рата нагло јачано из хрватских извора и тиме с хрватском армијом и окупатором страшно угрожавало опстанак четништва у Хрватској. Исто тако су се четници нашли пред тешком дилемом повлачења у састав јачих четничких делова у суседству. Италијанске трупе су ретко излазиле на терен у српска насеља. Услед тога се мења и тактика четника. Прилагођавања приликама, да би се лакше пребродила криза, до бољих дана. Четници су изводили повремене акције против окупатора на жељезничкој прузи Загреб-Сплит и Загреб- Сушак. О вом преоријентаци јом четниш тва, тактици прилагођавања, стабилизује се српски фронт у Хрватској. Ово није могло бити незапажено од стране комуниста, те су обасули паљбу „издајства и колаборатерства“ са окупатором. А окупатор је то на себи својствен начин схватио: не дирај у мене - не дирам те.

Четници и у најтежим ситуацијама ни у сну нису мислили да се одрекну жеље борбе против окупатора. И то су увек практиковали кад се могло. Па и онда, кад их је савезничка пропаганда, по захтеву Тита и друштва му, за то оптуживала. Знали су ти савезници како се живи у овоме простору и шта се ради. To су првих година рата и сами заговарали, али су касније, попустили под притиском комуниста, које су већ признали и ставили их под своје окриље. Уосталом, само напред цитирани извештаји о борбама, a то је део од многих, требало је јасно бити ауторки књиге, о којој је реч, дасве то не сме занем арити . У осталом , то је њена ствар. Као комунисткиња и по урођености мрзитељка српске нације, изузев својих удворица и уљеза српских сличних уреднику Латасу, рецензенту Везмару и њима сличнима, a то су српски комунисти, све остале би рађе видела мртвима, него живима.

Говорити о колаборацији четника у овоме простору са хрватском владом, више је него смешно. Таква клопка могла се изродити само у патолошким мозговима. To би било дозвољено за неку бајку, али не за историју о четницима у Хрватској. Има ту много фалсификата од стране самих комуниста. Један такав фалсификат о неком споразуму у Госпићу између четника и хрватске владе, јадан и бедан је. О њему говорити у своме писму, писцу ових редова, поручник Јовица Љубојевић, који живи у Лас Вегасу, САД. Писмо

Истина у неистини 17

датира 24. фебруара 1986. године и каже:...„Наводниуговорје био потписан марта 1943. У то време, ја мислим, био сам у околини Оточца.... Госпић, усташко гнездо, страховалоје од М едачан а. О ни би га р ад и је ви дели у н и ш тен ог и упропаштеног од комуниста, него да га Хрвати спашавају. Уговор је бљувотина за оне који знају истину тог краја и тог времена. Уговор је састављен тачно по директиви једног школованог комунистичког комесара који је вероватно родом из тих крајева... Владо Тесла, као потписник уговора, напустио је медачки одред још јесени 1942. године, преко Книна отишао у Босну и Србију, где је стрељан од комуниста у Београду 1945. године. Влада није био „одвјетник“, него учитељ. Никола Омчикус је био адвокат, озбиљан и диван Србин из познате српске породице. He може се ни замислити да би он потписао уговор са Хрватима. Уосталом, ни Омчикус, а ни мајор Миле Капетановић никад нису били у Госпићу“.

Комунистички документи о четницима лажни су до крајњих граница. To су фантазије снова и болесних мозгова. У заплењеној четничкој архиви хватања Драже Михаиловића, налази се и име писца ових редова: да сам био у Београду фебруара 1944. године и разговарао са четницима мајора Душана Јањића, из Славоније. 12 To је лаж без примера. Мајора Јањића ни било кога из Славоније нисам видео током рата. Истина је да сам из Лике од стране Немаца, као ратни заробљеник, дотеран у Загреб, потом спроведен у Београд, јануара 1944. године и у Гестапоу у Александровој улици провео четири месеца, потом одведен у Офлаг 65 Б у Штрасбург.

Знајући те и такве подметачине, а познавајући ситуацију на терену, човек може само зажалити таквој лабавој пропаганди, која код младог српског света у Југославији, a посебно у Хрватској, има своје дејство, јер с наше стране нема могућности да сазна истину. У томе лежи трагедија. To зна ауторка и то је искористила, а томе је циљу књига и намењена.

Ауторка не помену везе највиших комунистичких форума са Немцима у Загребу, као и са хрватском владом. Треба је подсетити на преговоре марта 1943. године највиших комунистичких главешина: ђиласа, Поповића и Веебита о прекиду непријатељства између немачке војске и партизана. A тај преговор је прихватио и немачки посланик у Загребу, Каше, као и немачки војни опуномоћеник генерал Глајзе фон Хорстенау. Захваљујући Хитлеру који је изјавио: да са бандитима не преговара, спашен је партизански покрет срама

Гласннк Срмског ист оријско-културног друштва „Његош"

каквог нико није доживео. И кад је то тако са партизанским покретом, шта онда да се каже са једва писменим сељацима српским, који су у циљу преживљавања моментане кризе, као борци, смањивали своје акције против њега.

Благодарећи тој колаборацији са Загребом Иван и Лола Рибар, отац и син су личним колима министра Лорковића пребачени у Титов штаб, а возио их је Лорковићев шофер Виктор Гронзи. С њима је ишао и Крајичић у главни штаб Хрватске. А Павелићев мајор Герл, обавештајац, играо је итекако важну улогу у координацији рада између Загреба и Главног штаба Хрватске.13 Али овде не сме да се заборави додати и лиферовање оружја, санитетског материјала, муниције и других ратних потреба из м агази н а на Громошчици , крај Загреба, у току немачке офанзиве „Вајс“. Камиони су долазили и одлазили, а Фрањо Болан, као и његово друштво добијали су све то од Ивана Мркеље, пиротехничара у тим магазинима. Све то и много више, током рата, по комунистичким записима.14

Уосталом сама ауторка, као и њени сарадници знају, да нема револуције у коју нису били умешани и прсти заинтересованих страних сила. Ти кругови су једну страну помагали, а другу одмагали. А што значи да се револуција не добија без стране помоћи. Да је то тако знамо сви. Јер, без оружја и муниције у довољној количини нема ни борбе. A слабије наоружана страна губи рат на дужој стази. Ово исто важи и за револуцију у Југославији. У офанзиви „Вајс“ и „Шварц“, комунисте је у Лици помагао Загреб, посебно у оружју и муницији. А после тих офанзива то су на себе преузели Британци. Овим је комунистичка армија у 1944. години била боље наоружана него многе немачке јединице. A баш те, 1944. године, било је јасно као дан да је битка за четнике била изгубљена, посебно упадом Совјета у Србију, уз заузеће Београда и устоличења Тита. У таквом хаосу, притиснути са свих страна, четници су, као и вазда што је бивало у револуцијама, настојали сачувати што више живе силе и уз борбу кроз непријатељске редове пробијати се ка Западу, према Савезницима. Ово је посебно поглавље, пуно драме и разочарења.

И при крају овога поглавља „колаборације и издајства“ корисно је још нешто томе додати, да се зна. Наиме, оједној директиви Тита, која се може двојако тумачити. Реч је о рушењу личке пруге. И ево шта се о томе каже: „Тито је наредио Првој пролетерској дивизији: „Најхитније ликвиди- рати четничка упоришта на Тромеђи, с тим да се сада не

Истина у неистини 19

напада личка пруга“.15 Је ли он ових дана имао у виду учестане разговоре са Немцима у Сарајеву и Загребу, или пак намераване преговоре са Италијанима. У сваком случајујета директива деловала и на одлуке Главног штаба Хрватске.

Исто тако је корисно додати овоме поглављу и о великом губитку четничког старешинског особља, које је изгинуло од разних непријатеља. Све њих је немогуће поменути, али бар део њих, како би се сагледала скала борбе и страдања четника: Пепина Вергаш је ликвидиран од комуниста 29. децембра 1941. Противио се у срезу Војнићу, Кордун, против пријемане само Хрвата, већ и српских комуниста у четничке одреде. И по захтеву Станка-ћанице Опачића, стрељан је, пошто је на превару био ухваћен. Поручник Станко-Тане Шакић ухваћен је у акцији у Доњем Лапцу и после ужасних мучења погубљен.1® О томе је проговорио ЦК КПХ са писмом од 10. фебруара 1942, упућеном ОК КПХ за Лику: „Поведите оштру борбу против сваког четниковања. Раскринкавајте великосрп- ску багру... Било је крајње време да загризете у то четничко гнездо. И Раш ету на сваки начин ухватите. Будите немилосрдни према тој банди... Ми смо овог бандита ликвидирали. О томе ће ваш Штаб добити образложење од ГШ-а“. С Шакићем су ухваћени и Никола-Нина Кораћ- наредник и Никола Милеуснић, који су без суда стрељани.17 Поручник Стојан М атић као партизански командант батаљона убијен је 26. фебруара 1942. по налогу ОК КПХ за Лику, због четничког „застрањивања“.

Ликвидација четничког команданта одреда потпоручни- ка ђуре Ралића и његовог политичког саветника Драгана Милошевића, на превару за време договора о заједничким акцијама, a no наређењу ЦК КПХ, обављена је ноћу 12-12. фебруара 1942. у М очилима, крај Плашког. Четнички команданти Пајица Омчикус и Никола Дрча ликвидирани су у Србу почетком марта 1942. Позвани су на преговоре, најпре Дрча, потом Омчикус, тако су на превару ухваћени и погубљени. А та два четничка првака су јули-август 1941. године одиграли најзначајнију улогу у уништењу оних хрватских снага од 5.000, који су под командом генерала Лукића, напали на четнике.

Двадесетог јануара 1944. године погинуо је Мишо Буква, командир 3. чете у батаљону писца ових редова. Погинуо је у Великој Кладуши са још седам четника, у борбиса милицијом Хуске Миљковића која се од Павелића придружила Титу. A већ 7. марта 1944. године у борби против Немаца у Туку погинуо је и Перо Пешут, командир 4. чете у батаљону писца

20 Гласник Српско) псторијско-културног друштва „ЊегоиГ

ових редова. Почетком јануара 1944. у Војновцује погинуо Душан Докмановић командир 1. чете батаљона писца ове теме са пет четника у борби против усташа. У борби против Немаца, у Отоку, 15. фебруара 1944. гине ђуро Лончар, командант батаљона, као и његов командир 1. чете Раде Рачић и осам четника.

У Липовом Пољу, Косињ, погинуо је 18. септембра 1944. четнички командант батаљона Мане Узелац у борби против 31. и 32, усташке бојне и батаљона Немаца, и десет четника. Јуна 1944. године гине у Четвртковцу, Суња, Душан Њемчевић, а две недеље касније и Јоцо Боговић, у борби против усташа. Њ емчевић је био главни организатор четништва у Банији, а Боговић командант бригаде. Поручник Милан Жакула и наредник Мирко Никшић „Ускок“ из Брлога, погинули су у борби против партизана; први априла, а други јуна 1942. године. Јуна 1942. погинуо је и четнички организатор Миле Бобић жанд. наредник из Дабра у борби против партизана у Шкарама, а нешто касније и четнички командант батаљона -ђуро Клиска-Брђанин из Дабра.

Ова листа је дуга и без краја. Судбином изгинулих на разним бојиштима, против разних непријатеља, почев са најсеверније тачке Баније, па до најјужније Лике и од реке Уне па до Јадрана, требало је да се позабави ауторка Јелић-Бутић, како би дошла до сазнања ко су четници, како и зашто су се борили и гинули. Она вероватно и није читала четничку многобројну литературу из одвратности, те много овога и није знала. А и да јесте, као комунисткиња од главе до пете, a вероватно уз то и шовинисткиња, без сваке сумње, рекла би ово исто што је у својој „научној студији“ и рекла. Боље и није могла, а ни хтела. У противном би се огрешила о своју дружину, а тиме би пала и у немилост. Она није хтела ни једно ни друго, јер би то било и против њене савести, ако је уопште има. Али од историчара се не тражи политичка и идеолошка наклоњеност, ни сентименталност, већ истина!

ЗлочинПосебну пажњу је ауторка посветила „четничком

терору“. У Хрватској су тада била три српска центра: северно од Саве у Славонији, јужно од ње су Лика, Кордун, Банија и Горски Котар као један и трећи центар звани Тромеђа. У погледу „терора“ сваки овај центар је приказан за себе. Славонски је једва поменут, али су зато друга два обрађена детаљније. Што се тиче Лике, Кордуна, Баније и Горског Котара, ауторка се начелно дотакла „четничког терора“ у погледу хрватског народа и присталица партизанског

Истина у неистини 21

покрета. Дотакла се: Гацке долине, Медака, Гомирја и још неких места, не улазећи у појединости. Исцрпније се дотакла Плашчанске долине са навођењем тих злочина. Исто тако је и са Далмацијом, наиме, Тромеђом.

Све то се у једном чланку не може обрадити. зато ће се, као најбитније за Лику узети Плашчанска долина, јер је ауторка поименично именовала жртве тих „злочина“. А за Тромеђу, надати се, да ће се наћи један учесник са тога простора и дати објективан приказ и одговор. He би се смело занемарити и прећутати то са наше стране. А корисно је уз то поменути и усташке, као и комунистичке злочине: па да се сагледа у какву је клопку упала сама ауторка, као и њени наредбодавци и саветници.

За Плашчанску долину каже се дословно:„На подручју Плашчанске долине „четници су, гдје год су

могли, пљачкали и убијали Хрвате, посебно присталице НОБ- Тако су убили Ивана Шебеља из Глибодола, оца деветоро деце, Мију Месића из Липца, Мију Фертића и његову жену, инжињера Шарића из Плашког, инжињера Денисова из Дрежника. Већину убистава и пљачки изводили су маскирани партизанским капама како би своје злочине приказали као дјело партизана. Почеткомсептембра 1942. године налазесеу акцијама заједно с Италијанима у селу Поникве и околини, гдје су запалили и опљачкали 96 српских кућа. Свако учињено четничко злодјело народ Плашчанске долине је преко зборова, састанака и појединачно строго осуђивао. Отворено су названи усташама број два. Своја злодјела четници су често оправдавали како су их на то присилили Италијани изражавајући жаљење што су попалили српске куће, али да су зато попалили више хрватских“.1®

To изнето, оптужба је. На нама, генерацијом онога стравичног доба је, да кажемо истину о нама, али потом и о ондашњој хрватској владајућој касти и партизанству, сваког за себе. Уствари, ауторка је ове податке узела из грађе коју су обрађивали: Душан Ливада, Милан Буквић, Рајновић и Гиздић.

Као један од организатора четништва у Хрватској, а и син Плашчанске долине и учесник устанка Срба од првог дана; уз то и на разним положајима у току револуције, осећам дужност да кажем оно што је било, а и како је било. Ово посебно, како би читалац могао мерити и друге оптужбе против четника у Хрватској, али и поузданост ауторке као историчарке. Сам почетак четништва у Плашчанској долини датира 25. маја 1941. године. Тога данаје одржан велики збор

22 Гласник Српског историјско-кул i урног друшгва „Њ егош“

народа овог краја за договор о устанку. Иницијатор овог збора био сам и ја, поред Мане Граховца - солунског добровољца и мога кума, као и Пере пешута. Њих двојица су ишли широм Плашчанске долине и позивали народ на збор код куће Илије Пешута, суседа писца ових редова. На овоме збору образована је прва четничка чета под командом Пере Пешута, као заштитница народа овог краја, од преко 20.000 душа. Са великим искуством на командном, организационом и пропагандном положају, имао сам могућност са шире висине посматрати оно зло, трагедију једног народа. А тиме бити и сведок онога времена. А и после рата, у туђини, све до ових дана пратити разноразну штампу о оној трагедији. Зато, нека се ово узме као допуна већ објављене грађе о четништву у Плашчанској долини и раду батаљона, на томе простору. А ти подаци говоре и о Лици, Кордуну, Банији и Горском Котару.

Четнички батаљон из Плашкога никад није сарађивао у било којој акцији са италијанским трупама. Ниједан злочин поменут није почињен од стране четника. Те жртве које помиње ауторка, ако су уопште постојале, нису живеле у Плашком. Поред тога: Глибодол, Дрежник и Поникве не припадају у Плашчанску долину, већ су далеко од ње. Четници овог батаљона од 540 бораца, никад нису загазили својом ногом у поменута места. У лето 1942. године, кад се помиње време тих злочина, овај батаљон је од зоре до мрака и од м рака до зоре био заузет у раду и акцијама: организацијски, пропагандно и војнички, како би се крајем те године образовала четничка бригада од 1.000 бораца. Треба напоменути да је Плашчанска долина дала до тада свега једну четицу од 40-50 бораца партизанима, који су употребљивани као осматрачи. По цео дан су иза камења на брду Осредак посматрали кретање четника, као осигурање јужног дела Кордуна, да четници не би изненадно тамо упали. И народ је ту јадну четицу назвао „змијама камењаркама“. To је истина о тој партизанској снази у Плашком. А кад човек чита ону гломазну књигу „Плашчанска долина и околица 1941-1945.“, морао би се грохотом насмејати: како се шепуре они учесници о својим „великим делима и заслугама“. А протест народа против „четничких злочина“ у оно доба, више је него детињасто. Циљ ове књиге јасанје. М ладисрпскинараштајиу Хрватској треба да омрзну четнике и да се стиде бити њихови потомци. А да се тиме огласе као „православни Хрвати“ или „Југословени“, а не Срби. Исто тако, да им сваки Хрват може затворити уста о „злочинима“ њихових предака.

Ови млади српски нараштаји треба да знају и још нешто.

Истина у неистини 23

Априла 1942. године Италијани су спалили Јања Гору други део, почев од реке Дретуље па све у правцу Тука. Више од половине села је спаљено, на дужини од једног километра, густо насељено. И том приликом је опљачкана и запаљена кућа писца ових редова. Годину дана касније, подигнуту кућу, маја 1943. партизани пале. Пламенове ватре посматрали су: уредник Фикретине књиге др Бранко Латас и рецензент др Гојко Везмар: први са падине Јања Горе, а други са падине планине Стрмице. To је све што се за Плашчанску долину може рећи о злочинима четника. Значи, ни трага од тога.

Ипак, има при овоме што је ауторка прећутала. А није ни чудо, кад су јој саветодавци заборавили рећи: било из краткоумности или из неких других намера - како су четници убијали само Хрвате. Реч је о де факто делу. Ниједан Хрват у Плашчанској долини није убијен ван борбе од четника. Алису зато убијени неки Срби. У току целог рата у Плашчанској долини стрељана су три Србина 27. јануара 1943. године: Милан Грба-„Шпиро“, Јовица Грба и Радован Погрмиловић. У то доба је у Плашчанској долини боравио месец дана командант Личко-кордунашке четничке области ђенерал- штабни пуковник Илија Михић. Прва двојица ухапшена теретило је ширење пропаганде и лажи на штету четника, у корист партизана. To је код четника кажњавано опоменом и пуштањем на слободу. Али су њих двојица на суду, за оно доба, били сувише агресивни. Претили су пуковнику Михићу и суду: да им они не смеју ништа урадити, јер иза њих стоји дванаест хрватских бригада, иако су де факто у бригадама били само Срби и по који Хрват. Овим су показали непоправљивост и за оне прилике строго кажњиво. Зато су осуђени и стрељани. С њима је стрељан и Радован Погрмиловић, који је био жртватаквогнесхватљивог држања прве двојице.

Случај Радована Погрмиловића више је него трагичан. Ухапшен је због ширења комунистичке пропаганде, летака. Кад је он ухапшен писац ових редова вратио се са терена, где је провео недељу дана. Одмах је отишао пуковнику Михићу и молио га да се Радован пусти на слободу. Овај је био секретар СКОЈ-а за Плашки, а и у рату такође. Од лета 1942. године био је тесно повезан са четничком илегалном организацијом у партизанству, на чијем челу су стајали извесни водећи чланови КПХ, српског порекла. И постао је и сам њен члан. За веровати је да је са мном ступио у везу и то ми поверио, по њиховом захтеву, озго, ради везе и координације рада. To је била тајна са којом је Радован отишао у гроб. Није доживео

24 Г ласник Српског историјско-културног друштва .. Iberoni"

тај „Пуч“, извршен април-мај 1944. године. Све ово сам испричао пуковнику Михићу у највећем поверењу. Рекао ми је да he он лично Радована још једном саслушати и пустити на слободу. Сутрадан сам опет отишао на терен где сам остао десетак дана. Али са сигурношћу, да ће Радован бити пуштен и продужити са нашом сталном везом. У ономе огорчењу прве двојице ухапшених, Радован је постао жртва, без потребе. Он је, да би оправдао прелазак на четничку територију, увек понео безначајних летака, по нашем договору, како би код партијских другова имао оправдање. По повратку са терена био сам ужасно погођен, јер је пресахла врло уносна веза за четнике. Дуго је времена требало да се нађе други канал.

Има и још једно стрељање у Плашчанској долини. Али опет Србин, а не Хрват. Стрељан је Милан Шумоња, 20-то годишњак из села Шумоња, Плашки. Стрељан је за убиство цестара Рендулића, Хрвата из Јосипдола. Било је строго забрањено Србина или Хрвата, или пак било кога другог, стрељати без суда и пресуде. Милан се правдао да је Рендулић усташа а и да из његове родбине има неки усташа. Ову самовољу, која је могла бити кобна по четнике, нисмо смели дозволити. Посебно не у оним данима после четворомесечне битке за Лику, кад су нерви, морал, пси^ичка и физичка кондиција код бораца били до крајњих граница исцрпљени. И у таквом стању је лако изазвати анархију и самовољу. Шумоња је стрељан на гробљу у Јосипдолу. Мирно, чисто са дивљењем човек се морао чудити овоме младом човеку. Ожалошћен је од свих бораца. Његов случај је неупоредив са оним злочинима које су чинили усташки џелати. Има ли примера у Хрватској да је неки убица Срба био овако кажњен?!

Ово је све што се могло рећи о четничким „злочинима“ у Плашчанској долини, по ауторки дела. А тако и слично било је и у Гацкој долини, Горском Котару, у Медаку и другим пределима Лике. И кад смо већ код овог стравичног чина „злочина11, треба рећи коју реч и о оним злочинима које су „народни хероји“, партизани, чинили према Србима. Ово уједно да буде и одговор ауторки и њеној мрачњачкој средини и у јазбини фалсификатора и стварних убица српског народа. He сме се скидати с ума да су партизани у Плашчанској долини у току рата убили 265 мушкараца и 37 жена, као и једно дете од 12 година. Сви су побијени без суда и пресуде. Скидани су са кревета и необувени и необучени вођени су на „саслушање“ у команду, да би на крају стотину метара, а неки

Истина у неистини 25

већ и у својој кући, били ликвидирани. Зашто? To нико, па ни најближа родбина није смела питати, а да не угрози свој сопствени живот.

И у прикупљању и сређивању грађе о побијеним женама и децом српском од стране партизана, за цео простор Лике, број жртава пење се на преко 350. За чудо је да ту има и деце испод десет година. He много, око деветоро, досад прикупљено. Али, знајући да су то деца, превише је! А број мирних грађана, с кревета ноћу свучених и стрељаних непотпуна листа достиже до 750, махом људи средњих и старијих година. Ово је истина која човек мора поменути, како би се млађим српским нараштајима оставила истина. Ми не тужимо, али остављамо долазећим српским генерацијама у Хрватској да они даду свој суд ко је убица, а ко жртва, ко је убијао и зашто је убијао.

Већ је у неколико наврата писано и о жртвама у Радучу, њих преко стотину, који се жртвоваше за спас својих најближих, а које су комунисти довели и поставили између два фронта, партизанског и четничког, да би четнике присилили на предају. И ови се жртвоваше за своје иако им је дата часна реч да им се неће ништа десити. Или пак оних 50 или више заробљених четника, рањеника у Брлогу, априла 1943. које партизани 4. бригаде побацаше у пламен ватре догореваних кућа Срба тога краја. Листа би била дуга писати и набрајати та зверства и свирепост партизанске етике и новог поретка. Фикрета је ово морала да зна, а и њена мрачна средина, такође. Зашто ово није поменула?!

Политички комесар Главног штаба Хрватске, потом секретар ЦК КП Хрватске Владимир Бакарић, починио је толико зла над Србима у Плашком да се човеку при помисли на то кожа јежи од страха. Али не само у Плашком! Оне колоне смрти октобра 1943. године, подсећају човека да сву своју духовну снагу уложи да се то никад не заборави. Колоне за колоном су мучене најстравичнијим тортурама, а потом одвођене на стрељање на Јапагу крај Плашкога. Жене и девојке, мушкарци млађи и старији, на челу са ђуром К осановићем , директором српске банке у П лаш ком , потковане на стопалама, поломљених руку и ногу, нису ни могли да се крећу, већ су их убице вукле на стрелиште до Јапаге. А да цинизам буде још већи, Бакарић са својом секретарицом Шољан, будућом супругом, прави листу српских комуниста после ове Голготе, који имају потписати пресуду, као судије. И они то потписују, иако нису били ту, па ни видели те жртве.

26 Г JiacfinK Српског историјско-културиог друштна „ЊегоиГ

Човек се пита, каква је онда разлика била између мучилишта усташа хрватских и партизана? Једина разлика је, што су усташе бројно починили више злочина, а квалитатив- но гледано, по мучењу, једнаки су. Ово ће за многе читаоце бити невероватно, али је на жалост тако. С моралне стране гледано, партизански злочинје страшнији од усташког, јер су први наводно бранили Србе од усташа, док су усташе јавно целом свету рекли шта ће радити са Србима и шта су чинили.

ЗакључакОве четири подтеме, сажете у теми „Истина у неистини“

слика је стварности. Ово је и одговор на поменуту књигу Фикрете Јелић-Бутић. Али не ради ње и друштва коме она припада, већ необавештених читалаца, као и млађих српских генерација, да знају истину у неистини. И, наравно, да се не стиде бити деца и унучад нас, учесника у томе мрачном добу револуције, коју нисмо хтели ни желели, а били смо као млада генерација под барјаком Слободе, Србије и Равне Горе. Били смо на страни правде и моралне етике, за лепшу будућност младом српском роду. И кад пукну ланци ропства на рукама и слободни људи буду у могућности прелиставати бројне књиге, листове и часописе заграничне штампе Срба у туђини, преобразиће се духом и телом, а неки од њих ће се можда и застидети самих себе: како су лакомислено насели подвали оних, који су пили крв Србима и испијали чаше свога „херојства“, гасећи животе невиних и немоћних.

Може се говорити и тешити да је прошлост мртва, a будућност пред нама, којој треба посветити пажњу. To је смицалица комунистичких мрачњака и њима сличних, који се плаше прошлости, a то значи историје. Ми, напротив, знамо да је она учитељица живота и неисцрпива резерва мудрости и науке, али исто тако свега неваљалог, које долазеће генерације подучава како да се ради и да е не пада у таму пустоловштине. Ово исто важи, како за комунисте, тако и за творце „великих чуда“, који су створили мучеништва највећег логора смрти, a који се звао „НД Хрватска“. To не сме прећи у заборав. He, из пијетета према мртвима, чији смо и ми део. Исто тако не и због патолошког циља починиоца тога злочина, усмереног етничком истребљењу Срба. На томе су радили, a то раде и данас комунисти и хрватски шовинисти. Наравно, сваки на свој начин и за своје сврхе.

Ово младе српске генерације никад не смеју скидати с ума. He, ради оних мртвих, побијених на кућним огњиштима од комуниста и усташа и њихових прирепака. He и ради оних који измучени, живи беху побацани у бездани. He и због оних

Истина у неистини 27

који завршише у стравичним логорима смрти: у центрима жаришта тог највећеглогора знаног „НД Хрватске“. Јадовно, Градишка, Слано и друга мучилишта опомињу нас на оно што је део нас и чији смо и ми део. А ту је и Косово, најновије стратиште српско. Трагедијом Срба на њему оно је постало ругло свих народа у Југославији. Сви се са задовољством радују томе трагичном чину, а са цинизмом истину исмејавају.

И у овој највећој нашој драми која је почела 1941. године, али још незавршена, бојати се да нисмо довољно свесни куда срљамо. Јер и дан-данас има и свесних националиста, супернационалиста, који раде баш оно што и хоће творци концентрационих логора и стратиш та сличних Радучу, Брлогу, Личкој Јесеници, Плашком и другим мучилиштима, a то су комунисти и хрватски шовинисти. Колико је то друш тво једно са другим у погледу Срба идентично, потврђује нам и књига „Четници у Хрватској“, јер оно што нам она приказује, то исто чине и хрватски шовинисти.

Зна се да је концентрациони логор Јасеновац био логор смрти. Њега је створила НД Хрватска и у њему је побијено стотине хиљада Срба, а и Јевреја и Цигана, као и понеки Хрват и друге народности. Али једно је сигурно, да од целокупних жртава у Јасеновцу деведесет пет посто су Срби. Заваравати се са другим бројкама, као што чине комунисти и хрватски шовинисти, више је него озбиљна варка. А да је тај логор једне и друге стране, потврђује и став Титових емисара на преговору с Немцима и хрватском владом у Загребу. Тада се Јјилас заузео за пуштање из Јасеновца Титове жене Херте, али не и оних српских мученика, или бар деце српске. А и још нешто. Зна се да је током рата Стево Крајачић, члан ЦК КПХ, потом и ЦКЈ седео у Загребу и тесно био повезан са хрватском владом, посебно са министром Лорковићем, о чему је већ било речи у овоме запису. За то време био је душа измене мисли и помоћи Павелићевог и Титовог центра. А кад је почетком шездесетих година посетио Јасеновац, рекао је дословно: „Мало смо вас Срба убили!“ И у томе духу сагледава се да је и писана ова књига о којој је реч!

Књига „Четници у Хрватској 1941-1945.“, није ништа друго већ обична пашквила, скрпљена с брда-дола, са бомбастим насловом у циљу политичке и националне клевете четничког покрета у Хрватској, а тиме и Срба у њој. Ништа више, ни мање!

Мане ПЕШУТ

28 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош"

ИЗВОРИ1 — Фикрета Јелић-Бутић, Четници у Хрватској 1941-1945, Плава библиотека, Глобус-Загреб, Загреб, 1986, с 11.

2 — Н .д . с. 15.

3 — Мане Пешут, Револуцијау Лици 1941-1945, Минхен, 1966. с. 219.

4 — Н. д. с 220.5 — Н. д. с. 221 Хисторијскиархиву Карловцу, Друга година HOP, Зворник 6, с 463-465.6 — Мане Пешут, Оружани устанак Срба 1941-1945, књига 4, с. 76, необјављено.7 — Мане Пешут, Револуција у Лици, 1941-1945, Минхен, 1966, с. 322.8 — Адолф фон Ернстпаузен, Лички вукови, Некар Геминд, 1959, с. 155.9 — Андреас Хилгрубер, Државници и дипломати код Хитлера, други део, Прибелешке о разговорима са страним представницима 1942-1944, Франкфурт а /М , 1970, с. 114.

10 — Н. д. с. 367.

11 — Н. д. с. 319.12 — Зборник 3, докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Београд, 1983, с. 376.

13 — Вечерњи лист, Загреб, 21 22 фебруар 1970.

14 — Н. д. 7 и 8 март 1970.15 — Др Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Савез „Ослобођење“, Лондон, 1969, с. 48.16 — ђуро Затезало, уредник, Првагодина народноослободилачког

рата наподручју Карловца, Глине, Лике, Горскогкотара, Покупља и Жумберка, Хисторијски архив у Карловцу, Зборник 3,1971, с. 227.

17 — Путеви револуције, бр. 9, Загреб, 1967, с. 187-189.18 — Фикрета Јелић-Бутић, Четници у Хрватској, с. 161.

О СЕДАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ БАЛКАНСКОГ РАТА

(НАСТАВАК ИЗ ПРЕТХОДНОГ БРОЈА)II

ДНЕВНИК Сливово — Гњилане, 12 октобар 1912.

Киша целу ноћ. Блато ужасно. Наш I батаљон добио је „Деликатну дужност“ да гура топове III пољског артиљериј- ског пука и хаубичког дивизиона, a IV чета да прати комору. Тек тада видесмо колико је тешко кренути целу дивизију једним путем. Једна огромна гомила коњаника, пешака, топџија, коморских коња и кола, топовских кара и топова, телеграфских и пионирских справа, материјала и лица и пртљага. До крајности рђав пут, уз који су, може се рећи, на рукама износили топове читави водови војника, поред по 8 коња у запрези.

Командант батаљона и ја смо чекали до 4 сата да испратимо све батерије, па кад видесмо да не можемо ишчекати, командант одлучи да одемо пречим путем преко брда. Киша не престаје. Коњи и људи на местима газе до колена. Изађосмо на главни пут. Артиљерија мили. Војници попадаше. Једва мичу од умора. Око поноћи стижемо у Гњилане. Улице тесне. Блато. Куће од непечене цигле облепљене блатом. У центру по нека боља кућа, обично неко надлештво. Испред затворених ћепенака надстрешице, под којима спавају војници X, XI и XII пука. Наше не стижемо. Узесмо мало сламе са коморе. Уђосмо у турско гробље. У блату разастремо шаторе и после поноћи легосмо.

Арнаути нису хтели да предаду оружје, већ из бусије побише многе наше војнике. Наши похваташе 26 од њих и доведоше их ту на гробље. После кратког преког суда осуђени су на смрт-стрељањем.Гњилане, 13 октобар.

Овог дана остаде у Гњилану само наш батаљон и II дивизион пољске артиљерије. Наш батаљон даде страже за осигурање вароши.

Око 7 сати увече са патролом од 3 војника обилазио сам варош и страже. Близу краја вароши пуче пушка у нашој

}() Гласпик Срлског историјско-културног друиггва „Њ егош“

близини (иза ограде једне куће). Ми притрчасмо огради и видесмо два Арнаутина како беже. Опалисмо из пушака и видесмо како један паде а други побеже у мрак. Кад смо пришли овај је кркљао без свести. Грчевито беше стегао брзометку, али утом издахну. Ја му узех пушку и нож који беше задео за појас. Војници скидоше реденике и по обичају претресоше џепове, па га остависмо. Пушку и нож сам задржао за успомену. Ову ноћ смо са другим официрима провели у једном турском магацину.

(Овде хоћу да додам, да је горња пушка са ножем, висила и после I светског рата, на ћилимом покривеном зиду у једној соби наше куће у Аранђеловцу. Пушка је била укрштена са сабљом, изнад центра француски шлем, а испод гасна маска, затим реденици, револвер и још неки други делови ратног плена.)Гњилане — Бујановац, 14 октобар

Око 6 сати кренусмо даље. Био је леп дан и пријатан а пут живописан и ненагомилан. Поред нас је шумела Морава a десно се уздизао поносни Карадаг. У Бујановац стигосмо око6 сати поподне. Командант и ја смо спавали код једног Србина трговца, који нас је врло љубазно примио и угостио. Ноћ врло пријатна.Бујановац — Куманово, 15 октобар

Дан леп и друм слободан, јер је Куманово пало још 13. овог месеца. Командант ме упути за коначара у Куманово. Пожурих и стигох у 3 поподне. Пред Кумановом страшно разбојиште. Борба је била очајна и многе жртве. Лешеви Арнаута, аскера и наших војника, покривали су положај пред Кумановом. Болничари на све стране, сахрањују прво наше па he после и њихове. Свештеник са епитрахиљом и кадионицом иде од раке до раке и опева. Врло тужна и потресна церемонија.

У Куманову сам имао грдне муке. Ничега нема, ни сламе, ни дрва, ни сена, ни хлеба. У том мувању дође и ноћ. Зађем пред батаљон и уведем га у бивак поред пута. Напабирчили смо нешто сламе и дрва. Ноћ је била врло хладна. Варош је оштећена због уличних борби. Иначе и без тога даје утисак прљаве турске вароши.Куманово — Којле, 16 октобар

Због пријема меса и обуће кренули смо тек у 9:30. Због овог посла пук нам измаче и стигосмо га тек у 9 сати ноћу у селу Којле, којеје било празнојерсу Турци побегли. Довољно сена, сламе и дрва.

О 75-годишњици Балканског рата 31

Којле, 17 октобарДан леп. Наређено је чишћење оружја и спреме. Мени

командант нареди да одем на жељезничку станицу села Хоџелар, јер наш батаљон већ три дана хлеба није имао. На станици затекох ађутанта II батаљона, Плећевића,(адвоката из Аранђеловца). Он рече да је требовао за цео пук око 6600 кгр. хлеба. Хлеб сам примио и стигао до 11 сати пре подне. По подне смо се одмарали. По једном сељаку из Трудеља послао сам писмо кући.Којле — Скопље — Бардовачки Вис, 18 октобра

Иако смо се надали да ћемо се у Којлу одмарати цео дан, цела дивизија у 7:30 крену ка Скопљу. После једног сата угледасмо Скопље. Падају у очи џамије и силна турска гробља око целог града. У почетку наиђемо на мале неокречене кућерке од блата. Све Арнаути у њима. Страшна прљавштина како улица тако и кућерака. Главна варош нас својим изгледом мало утеши. Пуно света и војске. Један сат иза вароши станемо на Бардовачком вису и ту преноћимо. Жао ми је што нисам видео кеј Вардара, јер кажу да је то најлепши део града. Али хвала Богу, што сам и то дочекао да овај древни град, спомен славне српске прошлости и турског робовања, видим поново ослобођен.Бардовачки Вис — Качаник, 19. октобар

Кренусмо рано ка Качанику. Убрзо уђосмо у Качаничку клисуру кроз коју се пробија река Лепенац. После 4 сата хода ухвати нас јака киша. Пут рђав и ужасно врлетан. Газимо дубоко у блато. Жељезничка пруга вијуга и мостовима врда с једне на другу страну реке. Лево од нас Шар планина, десно Карадаг. Целог дана наилазимо на турске топове, каре и силну муницију што су у безглавом бекству оставили, јер по овом ужасном друму једва су и главе могли изнети. Иначе клисура је живописна и несравњено лепа, али нам је пресела. Ова ноћ у Качанику је најстрашнија коју смо досад провели. Уз то, целим путем масе Арнаута враћају се из бежаније. Кркљанац. У Качанику се задржимо. Војници под стреје а ми официри нађосмо један прљав ћумез и проведосмо ову ужасну ноћ.Качаник — Феризовић, 20 октобар

Пут за Феризовић је леп. Одређен сам за коначара и стигао сам тамо у подне. Мало место пуно Арнаута. Ту је пре неколико дана страдала наша коњица од њихове заседе. Има железничку станицу и неколико лепих кућа. За наш батаљон изабрао сам хан преко пута станице. Овде смо узели хлеб за

12 I лаашк ( рчског историјско-кулiypnoi друштпа „Његош"

војнике и лепо провели ноћ.Феризовић — Штимље, 21. октобар

Кратак и добар пут. Преноћисмо у конаку. Као и свуда куће плетаре или од непечене цигле неокречене, али и најмање село има окречену џамију. A no варошима, на сваких сто корака има по једна џамија. Сутра дан по хладноћи и мразу прешли смо планину Црнољеву (915 м.) Сишди на 500 м. у равницу и ноћили у селу Љешану.Љешане — Призрен — Послиште, 23 октобар

Наш батаљон је ишао на зачељу пука. Одмах сам се на коњу одвојио и стигнем раније у Призрен, где сам за све официре батаљона купио разне ситнице. Прво сам приметио тврђаву високо изнад Призрена а и две тек довршене касарне. Улице кривудаве и кратке. Главна је покривена чаршија, која је заиста покривена дрвеним кровом. Све потребе сам набавио по доста солидним ценама. Они доцнији су плаћали дупло па и тродупло. А ја сам набавио скоро пун џак потреба. Уз то, отежано је и плаћање динаром, који је 18 турских металика (марјаша), јер је њихов новац скупљи. Пук је прошао, а ја сам са два војника стигао у сам мрак у бивак на реци Бистрици, пред селом Пластиште. Вечерасмо и поред ватре легнемо да спавамо.Пластиште, 24 октобар

Јутрос сам се запрепастио, кад видех рупу на пенџету чизме. Било је прогорело. Седох на коња, па у варош, где сачеках док су пенџетиране. После тога сам шетао по вароши и успео се до тврђаве. Ту је било неколико магацина пуних обмундироване спреме. У тврђави беху неколико старинских топова и пред улазом један нов брзометни топ. У вароши преко 40 џамија. Дува ужасан ветар. Војници нам направише колибу од шаше покривене шаторским крилом, да би се што боље заклонили.Пластиште, 25 октобар

Кад се пробудисмо, снег и шљапкавица свуда. Шатори попадали, али војници се не дижу. Једино нам посилни кува чај. Око 9 сати наређење нашем батаљону да се крене обалом Дрима ка селу Брути. To су све арнаутска села. Наређење је да им одузмемо пушке које су примили од Турака да се боре против нас. Ова заповест не беше пријатна. Десном обалом Дрима беспутним стазама кретосмо кроз најопаснији крај арнаутских зликоваца. Људи су били са исцепаном обућом и без резервне хране. По овом времену значило је приложити их на жртву.

О 75-годишњици Балканског рата 33

Претходно је командант тражио да се војници за тај задатак припреме. Ишли смо и у дивизију, али без успеха.Пластиште — Влашње, 26 октобар

Заповест је ипак преиначена и наређено да пук иде у варош у кантонман а батаљон остаде у предстражи. Командант батаљона је одредио II чету у предстражу на том месту, а ми са I и III четом одемо у село Влашње и распоредимо се по арнаутским кућама.Влашње, 27. октобар

Досадан дан снег пада. Цело пре подне мувао сам се по селу, погађајући се са Арнаутима за сено. Тумач нам је био један комита (доцније је ово име замењено у ,,четник“), који зна арнаутски и редовно иде са нама. Плаћамо им колико хоће, само да не кажу да их пљачкамо. Војници се овде горе муче него у логору, јер немају довољно ни сламе ни дрва. A напољу хладно и блато до чланака.Влашње, 28. октобар

Они што су ишли у Призрен, кажу да је образован нарочити одред под командом п.пуковника Д. Булића, који треба преко Албаније да избије на Јадранско море. Састоји се од 7 батаљона извађених из свих пукова наше дивизије (Шумадијске) и са артиљеријом. Из нашег пука II батаљон је одређен. Образовани су и летећи одреди, који су упућени ка Љуми и околним селима, да разоружају Арнауте. Чује се да је код Прилепа била велика битка са много губитака на обе стране... Прилеп је освојен а Турци одступили ка Битољу. Вечерас смо јели сутлију (заслађен пиринач у млеку), коју је весељак п.поручник ђаја скувао са 4 оке млека. Оку плаћали 4 гроша. Затим су следовали: ратлук, алва, чоколада, кафа итд... Да наведем имена присутних у нашој соби: мајор Вијоровић, капетани Р. Леовац, М ихајло Ковачевић, п.поручници Брана Јовановић, Живорад Гашић, Милан Рамадановић и ђаја. Расположење одлично и вицеви као из рукава. Тако кад смо у згоди, али и у невољи вицеви помажу.Влашње, 29 октобар

Дође и на мене ред да идем у варош. Док сам спремио рапорте и бројно стање, разделио хлеб и фураж дође и 10 сати. Појашем новог парипа (стари коњ је већ давно болестан), па по блату и лапавици, корак по корак у Призрен. Изгледа близу а узе сат и по. Тамо грану и сунце. Овде је у једној турској школи само ш таб пука. Наш батаљон је на предстражи a IV уз командна месте. Купих алве и јабука пасе вратих у кантонман.

34 Гласиик Српског нсторијско-кул турног лрушгва „Ibcioin"

Влашње, 30 октобраЗдравствено стање војника није најбоље. Двојица су са

знацима дизентерије. Рапортом извештен командант пука. Оружје у доста рђавом стању. Нема мазива. Тражено је од пука али није добијено.Влашње, 31 октобар

Поподне је смењена мртва стража. Друга чета се вратила а прва ју је заменила. За вечеру смо опет имали сутлију.Влашње, 1. новембар 1912.

Рано сам узјахао коња и отишао за Призрен. Дан леп и топао. Први пут сам ишао без шињела. У вароши ми рекоше, да је пало Једрене, Солун и Битољ и да је Султан напустио Цариград за Малу Азију. (Да ли су ово коморџијске вести?) Примио сам плату - 183.33 дин. Вратио сам се око четири натраг. На рачун пада Једрена, певали су нам наши Цигани a било је и вина и посластица.Влашње, 2 новембар

Командант пука је наредио да се кантонман расподели. У Влашњи две чете, а у селу Кобање прва чета са митраљеским оделењем. Чим се свану, командант, капетан Леовац, Ковачевић и ја одемо у село Кобању које је на самој ловој обали Белог Дрима. Само 7 кућа. Праве тврђаве од камена, са тесним м азгал ам а , сличне пуш карници. Н аправисм о распоред па се вратисмо. Купили смо креч да кречимо нову собу и даске за кревете.Влашње, 3 новембар

Бадава смо се јуче распоређивали. Ордонанс јутрос донесе наређење да се спремимо за покрет у подне. Батаљон има да ступи у састав Албанског одреда. Командант да се постара за храну људи и коња за бар шест дана трајања, да попуни бојну комору и да прими здраве и одморне коње. Четврта чета се враћа у састав батаљона.

Командант, капетани Ковачевић, Леовац и ја одемо у штаб дивизије. Командант прими 15.000 динара у новцу, 63 товарна коња, а благајник пука обећа хлеб за два оброка и двопека за четири. Уз то примисмо 300 кг. сира качкаваља и 300 пари опанака. Одатле одемо у штаб наше III армије, где нам начелник штаба п.пуковник Душан Пешић рече, да нам је циљ излазак на Јадранско море, путем низ Бели Дрим.

У Призрену сретнем Чеду, келнера из Аранђеловца. Кад ме виде стаде као укопан, и са највећим чуђењем упита: „Па

О 75-годишњици Балканског рата 35

зар ти ниси погинуо?!“ Разуверио сам га. Каже да је још пре десет дана чуо да сам погинуо.

Ово ме нагна те одмах послах депешу кући са објашњењем. Послао сам и упутницу са 100 динара. А и једну карту са више података.Влашње — Плав, 4. новембра

У 5:20 часова донесе један артиљеријски капетан заповест потпуковника Петра Тодоровића, да наш батаљон и две четеIII батаљона плус 4 брдска топа његовог дивизиона, уђемо у 5:30 код карауле Бури Дервен, село Хоча у састав његовог одреда. To је било немогуће извршити за свега 10 минута. Одмах смо почели расподелу хлеба, који је стигао ноћу по киши, 47 сандука двопека, 300 кг. сира и 279 пари опанака. Блато је било ужасно. Киша стална. Подељено је сено и зоб. Сва преостала храна пошла је у комори. Кад сам све ово свршио и дао правац кретања комори, упутио сам се за батаљоном који је већ далеко измакао. Пут гори него што се замислити може. Пређосмо мост на Бистрици, па кренусмо покрај ње узбрдо. Сад тек беше још теже. Блато, вода и страховита врлет. Стигох команданта код села Буљишта и рапортирах му, па продужих са њима. На положај стигосмо тек у 9:30 (а беше предвиђено 5:30). Одатле смо продужили са једним Арнаутином, који нас је водио. Убрзо нас срете један артиљеријски поднаредник и саопшти да командант одреда јавља да he наше преноћиште бити у селу Плав, а он ће нам пут показати. Пут ужасан. На неколико места газили смо реке и баре дубље од пола метра. У Плав стигосмо у сам мрак. Киша је сад сипила, али срећом дан је био леп.Враниште, 5. новембар

Устасмо у 6 сати. Кишно и магла. У току ноћи је стизалаII чета III батаљона. Њу су у мраку, из заседе Арнаути напали код села Шишатовца и направили страшну забуну. Војници се разбегну и по оној ужасној ноћи, ломили су се бежећи и падајући по оном страшном камењару, а Арнаути скривени иза стена. Све тако до самог сванућа... У зору дође код нас капетан Васић са некима из његове чете. Били су апсолутно пропали.

Око 10 часова наређен је покрет. Магла, ништа се не види. Кренусмо са јаким осигурањем. Из села поред којих пролазимо, излажаху сељаци Арнаути и преклињаху нас да им не палимо село због оног препада. Кажу, они су оружје предали. Око 3 поподне изађосмо на положај села Враништа. Командант одреда нареди да не застајемо. Киша Пљушти,

36 Гласник Српског историјско-културног друппва ,.Његош“

земљиште гљило. Гази се до чланака у муљ. Изађосмо на следећи положај и јединице се још не распоредише, а на положају II чете запрашташе пушке и засвира труба. Пуцњава престаде. Ово нам је повећало тешкоће ноћи, која нам је била најтежа од свих, од почетка рата. Нисам у стању да опишем душевно и физичко мучење те ноћи. Киша пљушти. Земља претворена у кашу, људи скроз мокри и само цвокоћу зубима. Сваки се увио у шаторско крило и увалио се у блато. Ја сам увијен у хавелок дрхтао од зиме и грчио се под шатором да се бар од пљуска заштитим. Полумртви дочекасмо зору. Још једна оваква ноћ би нас преполовила. Ужас!Враниште - Глубачица - Шишатовац, 6. новембра

У 6 часова пушкарање са II четом испред нас. Послата су јој појачања. III чета десно a 3 вода лево. Артиљерија је на истом месту, само су два топа изашла на вис и отворила ватру. Командант батаљона и ја кренусмо напред и кад зрна почеше да звижде сиђосмо у јаругу, па полако узбрдо ка положају. Паљба све јача. Туку нас Арнаути из заседа. Растурили се у групе у лепо изабран камењар и тако заклоњени туку прецизно. Топове немају.

Уз пут сретосмо рањенике. Једни иду сами, друге воде a треће носе на носилима. Изађемо на положај. Достависмо борцима сандуке са муницијом . А рнаути беху м ало потиснути, те ми ту доведемо два топа. Борба је огорчена. Једна чета из резерве дође позади топова. Капетан Леовац (III чета) тражи појачање. Послат му је прво један вод, а затим још два вода I чете. Ми идемо даље напред. Пуно наших мртвих и рањених. Опасно рањен поручник М илан Дулановић, командир чете. Овде су нам Арнаути направили велику штету, тукући с левог бока. На све стране јаук рањеника.

Наједном разори се пред нама громогласно „Ура“. To капетан Ковачевић (I чета), крену у јуриш. Одмах затим и III полете. Изађосмо и ми. Страшан положај. На врху планине силне стене, иза којих су били расути Арнаути . Унаоколо гомиле чаура и миницијских кутија. Наши војници већ на супротној страни брда, брзом паљбом гоне бегунце. На више места на брду виде се војници у групама како превијају рањене.

У овој борби нарочито су се истакли сви командири чета, а међу водницима нарочито ђаја и Рамадановић и рањени, поручник Дулановић. Водника II чете удари зрно у реденик, на сред трбуха. Пробило месингану плочицу и два метка, па ce задржало. To га је спасло.

О 75-годишњици Балканског рата 37

Нареди се даљи покрет. Утом наиђе једна групица Арнаута са белом заставом. Преклињали су и молили. Кажу предали су се још пре неколико дана и предали оружје, а да су их ови зликовци Љумљани, хтели натерати да се данас боре против нас. Држали су их све од јуче затворене, да нас не би обавестили о њима. Кажу да они од њих годинама трпе свакојаке зулуме. Они су из села Глубачице одмах испод положаја. Видесмо и сами да говоре истину, па им командант нареди да нам спреме хлеба, оваца, сена, зоби и сламе а да то саопште и суседним селима, па да донесу код села Шишатовца, где ћемо преноћити. Они радосни, што су брже могли одјурише да изврше наређење.

Размишљам како је чемеран живот ових људи. Јадно земљиште на коме живе. Ништа ту родити не може. Сам камен, крш и готово нигде шуме. Спуштали смо се низбрдицом, козјом стазом читав сат до реке, а одатле смо се два сата прели још гором стазом уз брдо. Гледао сам са грозом на артиљеријске коње, што се под теретом увијају и пузају уз ону врлет. Сви су израњављени, изгладнели, каљави и знојави, па се од гада и смрада не може поред њих проћи. Најзад око 4 сата изађосмо на зараван. Десно се указа Ново Село. Из њега изби група Арнаута са белим заставицама, а са друге стране исто тако још већа група. Говорили су исто што и они претходни. Командант им нареди као и онима из Глубачице. Такође да нам нађу станове за преноћиште. Тако се после лепо сместимо у Шишатовцу. Хлеба, сена, зоби, сламе и меса било је у изобиљу.Шишатовац - Коловоз положај, 7. новембар

У 9 часова кретосмо једним гребеном и пратили смо га док није пресечен литицом и провалијом. Ту постависмо положај. Прекопута провалије, на оштрој падини мала арнаутска села, на која уперисмо топове. II чета оде према њима у предстражу. Остале чете у биваку. Овај положај је изнад села Коловоза. Сазнали смо последице јучерашње борбе. 24 погинула и 25 рањених. He прође дуго, а сељаци из оних села прекопута и из Коловоза, почеше да доносе хлеб, овце, зоб, сено и сламу, што разделисмо војницима и стоци. Ноћ проведосмо у једној кошари.Коловоз - положај код Новог Села, 8. новембар, Св. Аранђел.

Освану овај велики празник. Посилни Милоје и Драгиша славе и кувају кафу и чај. Време лепо али хладно. Поподне кренусмо натраг, на положај изнад Новог Села и Шишатовца. Ту је бивак. Преко ноћи снег све затрпа. У шаторима врло

ЗК Гласшпг Сриског нсчорнјско-културног друштва „Љ егоиГ

хладно. Ветар фијуче и кроз отворе уноси снег. Војници трче око шатора да би се загрејали. Цепају дрва и псују.Исти положај, 9. новембар

И време је исто. Уз то још и магла, не види се ништа на 5 корака. Ветар и снег не дају око отворити. Војници се у масама разбољевају. Немамо где болесне. Командант одреда не даје да се војници склоне у кантонман. Целог дана исто. Још једна ужасна ноћ.Исти положај, 19 новембар

Већ два дана се нисам умио. Седимо око ватре и од дима нам сузе цуре. Кренусмо у подне. Вође су нам Арнаути. Стигосмо код Ак Бунара на превој, који је на карти обележен са 2520 м. над морем. Овде нас је још страшнији ветар затрпавао сувим снегом. Командант нареди да се изађе на вис и да се свака чета укопа и осигура, јер се нада непријатељу. Сад је ово постала најстрашнија ноћ. Да би нам било топлије решимо да сви будемо уједном шатору. Било нас је шест. Али не могадосмо се помоћи. Војници су целе ноћи у ветру, снегу и мразу, копали ровове, тапкали и јаукали. Ватре није билојер нигде једног дрвцета. Ни сламе нема. Коњи су рзали и ударали копитама а ветар је уносио снег у наш шатор. Најстрашнија ноћ до сада. To је планина Бабушница.Превој на планини Бабушници-Шишатовац, 11. новембар

Мишљах да ћу наћи половину војника мртвих или барем укочених од зиме. To не беше, но не беше ни живих. Све се разбегло по неким кошарама, чак и до два км. од положаја. У рововима тек по неки војник и стражар. Страшно би се провели да су Арнаути напали. Лепо се разведрило. Указаше се силни планински кршеви на све стране. Огранци Шаре, Голешница, Коритник, Паштрик и Кораб. Све у снегу. Пред нама је Љума а за нама Гора, која се предала. А Љума је гнездо најопаснијих албанских зликоваца, који не фермају ни власт ни законе и који од туђе својине живе. Од рова до рова тражио сам ватру, да угрејем ноге, јер су ми ужасно озебле. Нигде се огрејати не могох. Мука. Али „Где несреће ту и среће има!“ Командант ми нареди да одем у село Шишатовац, те да набавим хлеб и месо за батаљон. Даде ми 1000 дин. и нареди да све одмах платим. Са мном пође и др Б. Лужанин одредски лекар, са неколико болничара, а ја поведох два војника добро наоружана и поуздана. Изгледа близу, а ишли смо читава 3 сата. Близу села сретосмо пуковску комору са 3000 хлебова и поштом. Ја примих једну карту од куће, писану пре 4 дана!

О 75-г о д и ш њ и ц и Балканског рата 39

Чим стигосмо у село купих 16 оваца за војнике и једно јагње за официре. Хлеб нисам куповао јер је дошло доста комором, из Призрена. Хоџа намнађеједнулепу собу, снабде са простирком и дрвима, па донеше лепу вечеру. Цело вече до 10 сати, сељаци нам куваше кафу. (Сигурно задовољни јер су им овце плаћене.ПЖС) Спавали смо царски, доктор, ја и ова два наша пратиоца под оружјем.Шишатовац, 12 новембар

Чим сване, дођоше опет наши домаћини, донеше воде те се умисмо, први пут после три дана. Куваху кафу а донеше и млека. Овце које сам јуче купио (по 18 дин. комад) биле су већ печене. Натоварисмо их на коње и посласмо по нарочитим војницима. Затим погодимо још седамнаест оваца и наредимо да се спреме за сутра. Доцније се разузуримо у нашем собичку. После цело вече проведемо са мештанима, уз чај и кафу разговарајући о ситуацији. Готово сви говоре српски. Све су то „Губертани“ бозаџије, који иду по Србији, Бугарској и Босни итд. Веле да су са великом радошћу дочекали нашу војску, јер ће их она ослободити Љумљана, који живе у Љуми а ово су Горани јер се цео крај око села Горе тако зове. Љумљани их пљачкају и убијају. Иначе сви су муслимани.Шишатовац - превој на Бабушници, 13. новембар

Кренем у 6 сати пре подне. Јахао сам напред да бих што пре стигао. У касу кренем уз планину. Али пут је био тако врлетан и стрм, да сам морао продужити пешке. Стигох на превој око 10. Беше мало боље него прекјуче. Војници се беху укопали и некако набавили дрва. А и сунце се указа. Јак мраз у ноћи, а месечина. Под нама се бели бела магла, као море из кога врхови планина стрче као острва.Бабушница - положај на реци Буштерици, 14. новембар

Од хладноће грчио сам се целе ноћи. Око 4 сата одем са капетаном Ковачевићем да се грејемо поред ватре и да кувамо чај. Око 8 часова командант одреда и командант батаљона одоше у извиђање за нов положај. Наредише да I и III чета крену за њима у правцу села Буз Мале. А остатак са артиљеријом да чека даље наређење. Око 9 кренусмо и тек сад видесмо да је досадашњи пут био добар, према овоме којим сада идемо. никад не бих веровао да овим путем може да прође и празан коњ, а камоли наши товарни коњи и артиљерија. Са 2520 м. спустимо се у једну, тако рећи, провалију. Клисуром тече речица Ак-Ба, а на њеним стрмим

40 Гласник Српског историјско-културног друшгва „Нјсгош"

странама прикачене као ластина гнезда кућице села Буз- Мале. Ту још од пре 4 дана седи у џамији п.поручник Вукадиновић са својим водом, и прикупља оружје од мештана. Ту пређосмо реку, па хајд’ уз брдо. Ми са артиљеријом позади кренусмо десном страном реке а само III чета десном. Ишли смо уз једно ужасно стрмо брдо. Козја стаза. На местима путић свега длан ширине. Ја сам био запањен кад сам доцније видео да су топови избили на брдо. A стене скоро вертикалне. На левој страни провалија. Страдао је само један коњ који није носио пртљагјер га је нога болела. Пао је у провалију и зауставио се на другој страни клисуре. Све‘три чете на овој страни беху на предстражи.

Доле под нама хучи река Буштерица. На стрминама неколико камених кућица са каменим кровом. To су арнаутски горш таци . У заклону под једн ом стеном подигосмо шатор, а мало доцније донеше нам Арнаути (по претходном наређењу, неколико товара дрва, на магарчићи- ма). Наложивши ватру, ту у заветрини спавали смо врло лепо.Положај код села Буштерице, 15 новембар

Дан доста леп. Мислио сам да се мало одморим и да одело и обућу доведем у ред, али забадава. Цело пре подне нисам испустио оловку из руке. Таман једну заповест примим и одговорим а дође друга. Једва сам стигао да мало једем. Око 2 сата покрет. Спремај на врат на нос. Правац ка реци Буштерици, иза које је ужасна кршевита планинска греда, коју морамо да пређемо. Стигосмо до реке, али се није могло прећи ни пешке ни на коњу. Пронађоше неке Арнауте, којима наредише да направе мост. Требало је сат и по док наместише три греде преко реке, те пешадија пређе. Али артиљерија и комора не могоше. Командант нареди те се артиљерија и комора вратише и пређоше преко једног моста код села Ва. Ми се упутисмо уз планину. Страховито тежак пут. Тако је стрмо да се замислити не може. За пакост поче и снег да пада. И ово је једна од оних страшних ноћи. Били смо мртви уморни и окупани у зноју иако је била јака хладноће.

Чим изађосмо на положај чусмо у даљини пред нама пуцње пушака. Опет све три чете командант постави у предстражу. Ту нађосмо у једној стени мало заклона те наложисмо ватру. Командант, командир I чете и ја преседесмо ноћ крај ватре. Артиљерија стиже тек око поноћи, а рекоше да је комора остала у селу Ва.Положај испред села Буштерице, 16. новембар

Снег пада. Магла. Неки ужасни терет притискује ми

О 75-годишњици Балканског рата 41

душу. Нисам се ни умивао. Дошла је дивизијска комора, која нам је донела хлеб, сир и обућу. Одох код команде одреда да примим следовање за батаљон. Читава три сата сам се врзмао док сам примио све што нам следује. Узео сам и за мене једне цокуле, јер су чизме почеле да ме издају. Подигоше нам шатор, али време ужасно утиче на човека. Ватре готово никако нема. Има неке клековаче, па нас подави дим. Боже, докле ће се овако?

После подне исто. Магла још већа. Измаглица сипи са крупним пахуљицама снега. За вечеру доктор нам је направио попару од тајина и масла. Легосмо рано.Исти положај, а затим иза тог села, 17 новембар

У седам сати кренусмо. Спуштали смо се под оштрим углом. Стаза козја. Сви смо имали дугачке шиљасте штапове, као алпијски туристи. Спуштање је трајало читава два сата. Пред нама мала арнаутска села са каменим кућама и прозорима, који'су у ствари само пушкарнице. Тако су мали, да глава човека не може кроз њих да прође. Куће су све двоспратне а има их и троспратних. Ограђене су високим каменим зидовима такође са пушкарницама. Стигосмо на положај око 3 поподне. Била је низина и без снега. Од нас источно уздиже се кршевит Кораб. Овде смо имали доста дрва, јер нам војници на коњима донеше грађу једне још недовршене арнаутске куле. Доктор и ја смо спавали као и јуче. Овог вечера смо добили званичан извештај да је Дебар

*пао. Наш одред добио је нов задатак, да разоружава арнаутска села.Изнад села Буштерице—село Васијат, 18. новембар

У 7 сати кренусмо опет преко Буштерице на десну страну па онда у правцу Кораба. Из сваке чете буде одређен по један вод за разоружавање Арнаута, а један вод из I чете имао је да организује релејну везу између нашег одреда и XII пука. Ми доспесмо у село Васијат у коме је кула чувеног арнаутског зликовца ћазим Лике. Намера нам је била да га ухватимо, но он иако је на кули истакао белу заставу, нашао је за згодније да нас не чека код куће.

У кући су биле само жене и деца. Испод куће ћазимове налази се кућа, односно права кула или тврђава његовог брата Исније. Кућа је сва од камена. Двоспратна. На место прозора пушкарнице. Двориште ограђено високим каменим зидом са масом пушкарница. У дворишту веома јака чесма, стаје за стоку, нужник и све што је потребно. Тако становници ове куће немају никакве потребе да изван зидина излазе. Право

42 Г .ч.чсчик Српског исгоријско-културног друштва „Њ е1ош “

разбојничко гнездо. Четири ужасно велика пса, страховито урлаху на нас. Побисмо их. Жене, децу и слугу истерасмо из куле у једну зградицу у дворишту. Командант Одреда нареди да ја и његов ађутант, п.поручник Адам, прегледамо стаје и одаје у кули и да попишемо важније ствари. Уђосмо, кућа пуна свега и свачега. Пописасмо што је важније. Он има две жене и два детета. Све то беше у овој кући Изнијиној. ћазимова беше празна. Командант нареди да се ћазимова жена и деца, као и снахе и још неке жене, које са њима беху, спроведу Команди дивизије у Бицан. Тако је и учињено. Дозвољено им је да покупе своје ствари, па су на коњима и мазгама, стражарно спроведене у Бицан. Ми официри сместисмо се у једну собу, а у остале собе сместисмо војнике (I чета) а остале чете су смештене у ћазимовој кући и још једној суседној.

Како је овде било масла, сира, млека, кафе, шећера, пиринча, кромпира, јабука итд., то смо се ми врло добро снабдели свим тим потребама. Овде смо сазнали, да је овај ћазим Лика био један од оних, који су водили Арнауте противу нас у борби код Глубачице. Сазнали смо такође даје ћазим украо дете једном богатом Арнаутину, сину чувеног Хаџи Османа из села Радамира и да га је држао код себе пуних осам месеци, док му овај пре неколико дана није дао откуп. На наша питања „Чиме се бавио ћази м Лика?“сви нам одговорише једном једином речју: „Качак“. Овдашњи сељаци не знају српски. Ми имамо људе који нам тумаче. Проведосмо цело поподне у распоређивању и намештању.Васијат, 19. новембра 1912.

Данас је настао и трећи месец од како сам ван своје куће. Спавао сам лепо. Времеје мутно, али топло. Од раногјутра па до мрака био сам у послу. Непрестано су долазили Арнаути из разних села и доносили хлеб, сено, жито итд., што сам ја морао примати и делити четама. За ручак смо имали двајела, што је реткост у рату, а за вечеру само ћевап. Иначе до сада редовно јело нам је био хлеб и сир (качкаваљ). Командант одреда је целог дана саслушавао Арнауте из околних села.

(Завршетак у идућем броју)Живојин М.САВИИ, ср.

ПРВЕ ПУШКЕ СЛОБОДЕ

Под тим насловом изашла је 1981. године књига из штампе чији су писци Јован Максимовић и Павле Љумовић, вероватно рођени и васпитани под комунизмом. Своју књигу су штампали латиницом и то у сред Београда, српске престонице, јер тако хоће комунистички режим да лиши Србе њиховог најдражег културног блага на коме музавиде остали народи. Ова мера, као и сабијање вере међу црквене зидове, са цепањем српског простора на неке државице и покрајине, најтеже су погодили и уназадили српство.

Поменута књига по својој садржини и писању не разликује се од осталих књига комунистичких писаца. Рекло би се да су се писци њима служили при писању своје књиге, јер обилује лажним приказивањем оног што се збило у току рата, разуме се све у прилог партизанске борбе. Пошто сам учесник у борбама на том простору, желим да се осврнем на садржину ове књиге у најкраћем обиму. Почећу са јулским устанком у Црној Гори, који комунисти присвајају за своје дело. Кажу: - они су га организовали, подигли и водили. Да видимо где је истина.

После слома Југославије априла месеца 1941. г. и њеног черечења, Црна Гора је припала Италији, те са Албанијом, Далмацијом и једним делом Хрватске чинила увећану Империју. / Да је победила Осовина Берлин-Рим-Токио, тако би и било/.

Док је немачки окупатор био немилосрдан, груб и осветољубив, италијански је био сношљив, чак би се могло рећи и пријатељски све до избијања јулског устанка, када се пресвукао и дотле јагњећу кожу заменио вучјом. Да видимо у чему се састојала италијанска наклоност према Црној Гори и Црногорцима. Познато је да Црна Гора спада у пасивне крајеве државе. Ратно пустошење је повећало немаштину, па су се појавиле оскудице у храни и другим потребама. Италијанска управа је то увидела и прискочила народу у помоћ, па је своје грађане лишила нормалне исхране, а у Црној Гори те артикле продавала испод цене, избеглицама из Метохије давала бесплатно.

44 Гласник Српског историјско-културног друштва „Н>егош“

Народу Црне Горе ова италијанска љубазност је била сумњива, јер су знали да су Латини „старе варалице“, па су мислили да се позади тога крије нека крупна подвала, и нису се преварили, јер је Мусолини ускоро свој паклени план открио и покушао да га у дело спроведе. Тај план да се остварио био би по српство погибељан.

По угледу на Хитлера, и Мусолини је маштао о освајању простора суседних држава. Албанију је већ био освојио, један део Југославије такође, а кад је покушао да освоји Грчку жестоко се опекао и да му није Хитлер прискочио у помоћ ко зна како би се провео. Његов план у погледу Црне Горе био је да створи црногорску државу под окриљем Рима, која би доцније ушла у састав римске империје, помоћу „Црногор- ског комитета“, који је сачињавала група зеленаша, иначе без подршке у народу. Међу н»има су били најпознатији Петар Пламенац, бивши министар краљевине Црне Горе и Саво Вулетић, министар у пензији и бивши народни посланик.

По наређењу из Рима високи цивилни комесар за Црну Гору, Серафино Мацолини прво се обратио Петру Пламенцу да као председник нове државе Црне Горе састави нову владу. Пламенац је понуду одбио под изговором старости, док је стварни разлог био да му народ не прикачи издајничку улогу.

После овог Пламенчевог одбијања Мацолинисе обратио Вулетићу, који је понуду прихватио, алије намерно поставио услове неприхватљиве за Италијане и тако се извукао из ове тешке ситуације.

Ево Вулетићевих услова: „Да границе Црне Горе према Албанији остану из 1913. год. а према западу границе Зетске бановине; да италијанска војска напусти Црну Гору и остане само полиција, а и она да је напусти кад он образује своју полицију за одржавање реда и поретка; да у Црној Гори остану на снази југословенски закони, и без икаквих уставних промена /ш то је врло важно М. Ј ./ и да у Црној Гори остане само Мацолини са најнужнијим особљем, као дипломатски представник Италије до краја рата“.

Када је Мацолини чуо ове услове забезекнуо се и упитао Вулетића:

“To значи да ми не будемо више окупаторска сила у Црној Гори!“

„Па ваљда не мислите да бих ја образовао владу под окупатором“, одговорио је Вулетић.

„Али, ви сте се у Југославији борили двадесет година за федерацију“.

„Истина је, али за федерацију са Србијом, а не са

Прве пушке слободе 45

Италијом14, завршио је Вулетић.Вулетић није пошао у издају своје земље путем Секуле

Дрљевића и Савића Марковића-Штедимлије. Вулетић је стрељан у Словенији маја месеца 1945. године као члан Н ационалног ком и тета за Ц рну Гору и ггрипадник Равногорског покрета.

После ова два неуспеха са Пламенцем, на ред је дошао принц Михаило Петровић-Његош, унук краља Николе, који је одбио понуђену круну свог деде речима: „Ја бих био последњи, који би могао да се упусти у планове распарчавања моје земље. Ја сам се заклео на верност моме покојном рођаку краљу Александру, a no његовом убиству заклетву сам потврдио намесништву кнеза Павла до пунолетства краља Петра Н“. Због овог одбијања Принц Михаило је интерниран и завршетак Другог светског рата је дочекао у Немачкој.

Да би се извукао из тешке ситуације у коју се заплео, Мусолини се решио да Црној Гори наметне за регента италијанског краља Виктора Емануела. Да би се тај чин популарисао код народа Црне Горе, краљ Емануело је посетио Црну Гору, али и тај Мусолинијев покушај је доживео крах. Уместо народних овација, на улицу су изашли само они који су морали: чиновници, професори и ђаци, док је народ остао у својим домовима.

Ни овај четврти неуспех Бенита М усолинија није уразумио да су Црногорци „тврд орах“ па ће зубе поломити. И даље је тражио погодног човека за извршење издајничке улоге, и нашао га у Загребу. To је био Секула Дрљевић, зеленаш и доцније гробар Павла ђуришића и група његових команданата. Дрљевић је хитно дошао на Цетиње, да на П етровдан 12. јула 1941. г. објави народу проглас о успостављању самосталне Црне Горе и о саставу нове владе са њим на челу. Овај акт је изазвао у народу огорчење и револт, па је дошло до експлозије, и рано 13. јула плануо је спонтани устанак, који се вулканском силом ширио Црном Гором, те је за кратко време Црна Гора била слободна, сем Бара, Улциња, Подгорице и Никшића, чији су војни гарнизони били јаки, па су пружили јак отпор.

У народу је настало весеље због извојеване победе и многи су веровали да ће тако остати до краја рата, док су разумнији рачунали на скори напад моћних италијанских снага, јер Италија није смела дозволити да јој опадне углед у свету због овог пораза.

Радост због извојеване победе у устанку кратко је трајала; око три недеље, колико је било потребно

45 Г л а с м н к C p i i c K o i гстријско-културног друштва „Њ егоиГ

Италијанској Врховној командида прикупи довољне оружане снаге и упути их у Црну Гору. Њихов број је износио око 100.000 италијанских и албанских војника под командом армијског генерала Луиђија Менстатијуа, команданта XIV армијског корпуса. Њему је дата неограничена власт при гушењу устанка, а војницима под његовом командом одрешене руке да пале, убијају и пљачкају.до миле воље пуних седам дана, што су они и радили, а нарочито албански војници којима је дата могућност испољавања своје мржње према својим комшијама и вековним непријатељима. Када је казнена експедиција сломила устанички отпор својом надмоћношћу, нарочито у артиљерији и авијацији, коју устаници нису имали, њене дивизије /шест комплетних/ вратиле су се у своје раније гарнизоне. Берански батаљон уместо ранијег батаљона сада је добио дивизију „Венецију“, која је варош утврдила објектима сталне фортификације, a артиљерија узела елементе пробним гађањем до сваке важне тачке на терену. Варош је постала тврђава и у њу се могло ући само путем италијанске дозволе.

За неуспех у Црној Гори Мусолини је окривио Високог комесара Мацолинија, па га је сменио са тог положаја и Црну Гору прогласио освојеном ратном територијом. За гувернера Црне Горе постављен је Пирцио Бироли, коме је дато неограничено право управљања, што значи да може применити сва средства да укроти бунтовне Црногорце. Секуле је још истог дана побегао у Загреб код свога сабрата у злочинима Павелића, да спрема план освете за неуспех на Цетињу.

Мусолини је нашао да је и зеленашки „Црногорски комитет“ крив, па га је укинуо, а неке чланове комитета похапсио. Секуле Дрљевић је благовремено умакао, да би доцније главом платио животе Павла ђуришића и неколико стотина официра под његовом командом, које су усташе живе спалили и провизорном крематоријуму /бивша циглана/ у Јасеновцу.

Чим је генерал Пирцио Бироли примио дужност гувернера Црне Горе, прва дужност му је била да изда инструкције под насловом: „Шта борци у Црној Гори треба да знају“. Ево једног пасуса из те инструкције:

„Немојте се сажалити на беду народа чију сте земљу окупирали. Рат је рат. И он има своје законе. Дати милост онима који су расчеречили дивизију црних кошуља „Месина“ злочин је“. Рат има своје законе, a то су закони јачег да убија, пали, пљачка и интернира чак и децу, као што су радили

Прве пушке слободе 47

Италијани у Црној Гори после устанка. Српска се војска није никада држала тих „ратних закона“, зато је стекла велики у гл ед у свету, како по јунаштву тако и по чојству. Онога момента кад непријатељски војник буде заробљен или лишен оружја, он је само људско биће. Зато се могло видети како српски војник одваја парче хлеба и даје заробљеном војнику ког спроводи у позадину. To се чак могло видети и при одступању кроз Албанију.

Комунисти се убише доказујући да је јулски устанак у Црној Гори њихово дело. To њихово тврђење се протеже и до данашњих дана. Они су у устанку остали незапажени, a камоли да су у њему командовали. Као када се у море баци шака песка, тако је изгледао однос комуниста и некомуниста, тј. српских родољуба. Комунистима није било стало до борбе, већ до пљачке италијанских војних магацина те да дођу до оружја и муниције и поделе их својим људима, али не за борбу против непријатеља већ против националних снага. Пљачка се проширила на све што се могло однети. Чак су одвели и мазге митраљеске чете и батаљонске коморе, али кад је навојштила казнена експедиција исте су избацили из својих штала и далеко их отерали у поље, као да су оне саме ту доспеле. При подели опљачканих ствари показала се комунистичка равноправност, па су они незадовољни подигли свој глас протеста. Највише се чуо глас мога рођака Радуна Јоксимовића, који је у устанку рањен у груди и полагао право на удео опљачканих ствари. Али, пошто није био члан партије, није био ни у списку. To се десило и са другима, те је испало да се све опљачкане ствари доделе комунистима.

Да се осврнемо како је зараза комунизма захватила Црну Гору. До уједињења 1918. год. за комунизам се није знало у Црној Гори. Живело се духом Обилића и вером Саве Немањића уз јеку јаворових гусала. Нестанком ранијих граница, које су биле сметња слободном кретању становниш- тва између Србије и Црне Горе /између њих се налазио Санџак, прво окупиран од Турака, а потом од Аустро- угарске/, настало је доба слободног кретања.

Црна Гора је и пре, а и после уједињења, била без Универзитета, па је њена омладина била упућена на универзитете Србије, Хрватске и Словеначке, најчешће на Београдски и Суботички универзитет.

Млади студенти одвојени од својих кућа постају збуњени у новој средини, па једва чекају да им се неко приближи и пријатељски поразговара. To су најчешће били старији

48 Гласпик Сриског исгоријско-културпог друштва „Његош"

студенти, који су студије занемарили и одали се комунизму. Као чланови комунистичке партије одали су се врбовању нових чланова. М илован ђилас је челник доживотних студената, а убризгавао је отров комунизма стотинама студената, а они су га пренели у свој крај и за време летњег распуста тровали друге. Најпре су почели са својим укућанима.

Комунисти су били неуморни на послу. Навешћу случај моје сестре од стрица Савке, која је била тежак болесник- астматичар. Наш рођак ђукан-ђуро хтео је да искористи њено болесно стање, па јој је скоро свакодневно досађивао речима: „Слушај Савка, кад ми дођемо на власт по тебе ће доћи доктор са авионом да те пренесе у болницу ради лечења о нашем трошку“. На несрећу српског народа, после завршетка рата комунисти су зграбили власт у своје руке, али не помоћу своје борбене снаге, већ издајом Драже Михаиловића и четника у Техерану од стране Черчила и Рузвелта. Савка иако болесна, знала је бити и духовита у моментима затишја болести. Једнога дана гласно позове рођака ђуру, да су тај њен позив и комшије јасно чуле, а кад се ђуро одазвао речима: „Чујем те, чујем Савка!“ Још гласније него пре, Савка је упитала: „А шта би ђуро, са оним твојим авионом и доктором да ме пренесе у болницу?“ Није било одговора, јер лаж је лаж, али је било смеха и вицева на рачун комуниста.

Сваки народни скуп, било да се игра и пева, или плаче и нариче за покојником комунисти су посетили и одржали говор упокојеном, чије су име само поменули, а потом прешли на пропагирање комунизма, нападајући тадашњи режим. Кад би прекорачили дозвољене границе, онда би присутни жандарми ступили на сцену и поступали у духу законских прописа о заштити државе. Комунисти су били огорчени на жандарме и светили су им се. Још у време мира претукли су у селу Пешцима код Берана, жандарма Пантовића, па његов леш бацили кроз прозор, а они побегли у Албанију, која им је пружила азил. Жандарми су највише настрадали у периоду после устанка па до оружаног сукоба између четника и комуниста. Тада су били први на листи ликвидирања, а после њих председници општина. Међу првим жртвама је био жандармеријски поднаредник Панто Јоковић, кога су комунисти претученог бацили у јаму код. Гриже на планини Јеловици. Вредно је истаћи да су жандарми и граничари били наши најбољи борци, јер су цео свој живот провели под оружјем у служби Отаџбине, па су то своје искуство пренели и у наше четничке редове.

Прве иушке слободе 49

Напад на Андријевицу писци су приказали погрешно, онако како користи комунистима, што се да разумети јер и они припадају комунистима.

„Напад на овај градић /на Андријевицу која је пре рата имала 999 становника М.Ј./ хитали су Цецунски, Забрдски, Трешњевачки, Трепчански, Слатински, Краљски и Коњушки герилски одреди и наоружани сељаци“. /с. 247

Под герилцима писци вероватно подразумевају партизане, а под „наоружаним сељацима“ националне борце којима је командовао прослављени јунак Алекса-Леко Лалић, па зато и прећуткују његово име. Ни говора о герилцима јер их у то време није било, а „наоружани сељаци“ испада да су нека банда на своју руку, без команданата и војне формације. У ствари то су били прекаљени борци, формирани у чете и батаљоне на племенској основи, командовани активним и резервним официрима.

Како је текао напад на Андријевицу и ко је командовао јединицама, описао је врло добро и сликовито Урош Зоњић у својој књизи „Цртице из рата и револуције“. Зоњић је лично учествовао у нападу, служи се стварним фактима и његова су излагања веродостојнија.

Напад на Беране писци су приказали као комунистичко дело, па су чак и именовали команданте; на левој обали реке Лима Милош Малишић, а на десној Милан Куч. Ово је после- ратна комунистичка измишљотина, по оној народној „снила баба што јој мило било“. Напад на Беране извршиле су националне снаге којима су командовали: на левој обали Лима, Павле ђуришић и Милан Бојичић; на десној Симо Поповић, Мирко Бабовић и писац овихредова. Комунистису сачињавали пљачкашку колону о чему је било раније речи.

Писци су погрешно изнели узроке за подизање устанка у срезу беранском. Према њиховом писању: „Италијани су хтели да то спрече /устанак М.Ј./ репресивним мерама. Да заплаше устанике стрељали су деветорицу родољуба на Јасеновцу /брдашце изнад Берана на десној страни Лима М .Ј./, што је изазвало гњев народа и убрзало припреме за напад на берански гарнизон“ . /ст. 248/. Погрешна констатација, јер је стрељање родољуба уследило као италијанска одмазда због убиства њихова два војника у селу Лужцу крај Берана. Италијански војници су слабо храњени, па су под изговором да траже скривено оружје претресали куће у оближњим селима и том приликом пљачкали храну. Једна таква група, на два дана пред устанак, „претресла“ је село Лужац крај Берана, што је изазвало револт сељака да се лате

50 Гласник Српског историјско-кулгурног друштва „Њ егош"

оружја. Плануле су пушке и на попришту остала су два убијена италијанска војника. Због убиства својих војника Италијани су стрељали девет Срба и то: Милету Митровића, Данила Јоксимовића, Авда Дервовића /муслиман/, Милана Малишића, Божина Недића, Божа ЈТекића, Вукајла Зечевића, Арса Малишића и Александра Арсенијевића. Православне је исповедио и причестио на лицу места, протојереј Александар- Леко Бојовић, који је доцније рекао писцу ових редова, да су му то били најтежи моменти у животу, да су му руке дрхтале од узбуђења и с муком је одржао свети путир да му не испадне на земљу. За време борбе која је трајала два дана, стрељанису остали у висећем ставу на кољу за које су били привезани и на јулском сунцу привукли ројеве мува. Није им се могло прићи због јаке ватре италијанског оружја из касарне и гимназије. Тек када је борба престала и Италијани положили оружје, стрељани су скинути са коља и положени у мртвачке сандуке. Потом је кренула тужна поворка главном улицом Берана у правцу варошког гробља, које се налазило у близини манастира ђурђевих Ступова, ради сахране. Заробљени италијански официри били су смештени у хотелу „Европа“ /својина браће Миладиновића/, па када је погребна поворка пролазила поред хотела, они су фотографским апаратима исту снимили и доцније као докуменат оптужнице предали команданту колоне из казнене експедиције. Тесу фотографије прекратиле многе животе устаника, јер о чијем је рамену висила пушка, ти су без суђења и пресуда стрељани на старом гробљу /код манастира ђурђевих Стубова/.

Може се рећи да је ова италијанска одмазда била блага према немачким одмаздама у Србији. Немци би за своја два погинула војника стрељали две стотине Срба ни кривих ни дужних. На јајничком стрелишту код Београда је стрељано 75-80.000 невиних Срба за одмазду убијених немачких војника.

Како је текао напад на Беране, ко су били команданти и ко је водио преговоре са Италијанима о предаји, описао сам у мојој књижици „Из минулих дана“, стр. 26-30. За комунисте то не важи и протурају да су они извршиоци свега тога. Поред имена својих команданата наводе имена чланова који су водили преговоре са Италијанима о њиховој предаји, a то су: Милан Куч, ђоко Пајковић, Саво Јоксимовић, Радомир Јованчевић, Радоња Голубовић и Панто Малишић, a то је половина њиховог чланства.

„Италијани су преко директора гимназије / Милинка Трипковића М .Ј./, који се налазио у згради, понудили

Ilpne иушкс слобоце 51

преговоре. Преговори су вођени у кући ђукана Лабудовића“ ст. 247. Скроз нетачно јер је у то време гимназија била распуштена, а и борба се водила, па ту није могао бити директор гимназије Трипковић; друго, кућа ђукана Лабудовића налази се скоро у центру вароши и није било потребе да се тако далеко иде, када је на 50-100 метара од гимназијске зграде била кућа Душана Поповића, комунисте.

Стварност је следећа: Преговоре о предаји Италијана беранског гарнизона водио је Павле ђуришић, а тумач му је био Словенац Рудолф Перкинек, који је перфектно говорио италијански језик. На преговорима није дошло до споразума, јер је Павле ђуришић тражио потпуну капитулацију гарнизона, док су Италијани тражили да им се остави оружје и дозволи слободан пролаз до најближег пристаништа на Јадрану. Свакако се радило о подвали и ратном лукавству да се изађе из тешке ситуације и споји се непредатим гарнизонима.

Због неуспеха у преговорима преговарачи су се разишли с циљем да се борба настави, али до ше није дошло, јер су италијански војници одбили да изврше наређење свога команданта, па су кроз прозоре и врата почели да искачу бацајући своје оружје. За врло кратко време растурили су се и пошли у прошњу хране, јер су били гладни и жедни у опседнутој гимназијској згради. Народ, видевши их гладне, прљаве, и неиспаване, био је дарежљиве руке, па им је давао храну, коју су они халапљиво јели. Слика жалосна и незаборавна да морал једне војске мора тако ниско да падне.

Да се осврнемо на лажно писање на стр. 267. поменуте књиге.

„У овом периоду /после нашег слома/ дошло је до активирања и друге фракције грађанских политичара, првенствено унитаристички оријентисаних. Њено језгро чинили су бројни официри југословенске војске, виши чиновници и богатији сељаци. Стварају се групе иако лојалне према окупатору, независно од њега ступају у борбу против народно ослободилачког покрета. Тако су се поред осталих, издвојиле групе које су основали ђорђије Лашић у Лијевој Ријеци, Лека /Леко/ Вујсићу Прекобрђу, Богић Милошевићу Матешеву, Павле ђуришић у Заучкој гори, Милорад Т. Јоксимовић на планини Локви, Перо Марушић у Никшићу и Др.“

Ово је тврђење скроз нелогично и злонамерно изнето од стране писаца јер да смо били „лојални према окупатору“ зашто би одбегли у планине. Ми смо се привремено склонили

52 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “

док не протутњи ваљак италијанске казнене експедиције која је била десетороструко надмоћнија од наших снага, сломила је наш отпор и ми смо се распрштали на све стране. Нашем поразу допринела је и несташица муниције до које се није могло доћи. За време боравка у планинама по групицама није било никаквог организовања, па чак није било ни међусобне везе. До нашег организовања на четничкој герилској бази је дошло почетком јануара 1942. год. по повратку Павла ђуришића од Драже Михаиловића од кога је добио упутства за даљи наш рад. До историјског скупа бораца среза беранског дошло је на дан 3. јануара 1942. год. у основној школи у Горњем Заостру, која је служила за склониште Павла ђуришића, касније за штаб Лимско-санџачких четничких одреда, чији је командант, по декрету Драже Михаиловића, од тога дана био Павле ђуришић.

Комунистички писци тврде: - да се утицај четника у тринаестојулском устанку готово није ни осећао и поред њихове присутности. /ст. 288/. Скроз нетачно, јер у то време није постојала четничка организација. Ја опет тврдим да се није осетио њихов, комунистички утицај, јер су били малобројни.

Тито је критиковао рад црногорских комуниста: „Није било неправилно дизање устанка, али је било погрешно што ви раздвајате партизанску борбу народног устанка, умјесто да схватите партизанску борбу као прераштај у општи народни устанак“. ст. 269. Доктор војних наука хтео би да се црногорски комунисти заките туђом борбом, као она птица што се закитила туђим перјем. Тако је када шлосер постане стратег а није знао да чита војну карту и да се по њој оријентише.

И на крају да се осврнемо на сам наслов књиге „Прве пушке слободе". Добар наслов, али не припада комунистима, јер њихове пушке никада никоме нису донеле слободу, a најмање српском народу. Српски народ је променио поробљиваче још горим од Немаца, дошли су комунисти чија власт још траје. Упропастили су земљу и довели је до просјачког штапа. П онор зјапи пред комунистичким режимом и српски народ, да је среће као што је нема, једним сложним ударом, по угледу на своје претке, гурне их у провалију, као што су они бацали своје жртве у јаме и бунаре.

Ако писци нису знали ко је испалио прве пушке слободе, да им поновим. Испалио их је пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић концем месеца априла 1941. год. када се на путу за Равну Гору сукобио са Немцима, па су његови официри,

Првс мушке слободе 53

подофицири и војници примили борбу /укупно бројно стање „одреда“ 22/. Једнога дана када буде писана српска историја, ова група људи са Дражом на челу, треба и мора да уђе у историју на њеним првим страницама.

Када су испаљене прве пушке од стране Дражиних бораца, на снази је био уговор склопљен између Рибентропа и Молотова о савезу између Немачке и Совјетског Савеза. Тај уговор је морао да поштује и Јосип Броз-Тито, па мује добро дошло да удобно лешкари у вили на Дедињу. Тек када је Хитлер без објаве рата напао Совјетски Савез 22. јуна 1941. г. и Тито је напустио Београд и пошао на терен, али не да с'е бори против окупатора, већ да поведе грађански рат и дограби се власти у даном моменту. Да није било издаје у Техерану, жеља би му остала неостварљива, јер за собом није имао српски народ. Српски народ гајејошновембрамесеца 1941. г. као пустолова, провалника српских цркава и комунисту протерао из Србије, да би се у исту вратио октобра 1944. г. на совјетском тенку.

По угледу на српске устанке и комунисти су желели да имају свој устанак како би ушли у историју. Али тај њихов устанак, којим се они поносе, пре би се могао назвати злочиначким делом него устанком. Устанак подиже народ и на скупу изабере свог вожда. А њихов „устанак“ почиње убиством два жандарма, по народности Срби, а не Немци, које је убио Жикица Јовановић-Шпанац 7. јула 1941. г. Ови жандарми по дужности су одржавали ред на вашару у Белој Цркви и били жртве пијаног Жикице жељног славе. Овај догађај је прерастао у устанак, па су и до нас; допрле комунистичке грамофонске плоче „Од Косова па до Беле Цркве“, али су у слободном свету добиле прави назив: „Од Косова па до Равне Горе“.

Када се књиге пишу истинито, оне су корисне и трајне. Али књига као што је ова, није јој дуговечно трајање и брзо ће је попасти прашина у рафовима књижара и библиотека. Бољи комунистички писци одбацили су комунистичку грађу као нетачну, а прихватили су грађу из ратова 1912-1918. године, прихватили оно што жели читалачка публика, па се одушевљавају јунаштвом и победама српске војске.

22. фебруара 1988. у Торонту.

Милорад Т. ЈО К С И М О В И ћ

УСПОМЕНЕ ИЗ КРАТКОТРАЈНОГ РАТА 1941. ГОДИНЕ

Кад су немачке трупе ушле и запоселе Румунију, крајем фебруара 1941. године, Команда Ваздухопловства наредила је да се ваздухопловне јединице из Беле Цркве преселе у Панчево. Као што је познато, Бела Црква је на самој граници према Румунији. Ту су биле смештене Ваздухопловна школа гађања и бомбардовања, 31. Ваздухопловна група и 31. Ваздухопловна база. У то време био сам мобилизацијски обавештајни официр 31. Ваздухопловне базе.

До 5. априла 1941. године, а нарочито тога дана, пристизала су обавештења од поверљивих лица из Румуније о активности немачких трупа. Цело вече, па све до 3 сата ујутро 6. априла, пристизала су обавештења о покретима и активности немачких ваздухопловних јединица, нарочито око Темишвара и у близини југословенске границе. Изгледи на скори напад на Југославију били су сигурни и веродостојни. Сва примљена обавештења слао сам одмах Команди Ваздухопловства у Земун. Око 3 сата ујутро, преморен и исцрпљен заспао сам за столом.

Огромна хука и тутњава пробудила ме је око 7 сати 'ујутро. Изашао сам из зграде и застао као укопан на вратима. Нисам могао да верујем својим очима. Наш Београд, дика и понос сваког Србина, био је у пламену или покривен димом као црним, непробојним плаштом. Изнад мене у ваздуху, у обичајеном строју, као на паради пловило је преко 400 бомбардера типа „штука“ ка северо-истоку у правцу Румуније, пошто су изручили своје терете на небрањени, слободни град Београд. Немачки ловци, њих преко 300 „Месершмита“ , као несташна деца јурили су изнад аеродрома, неки пикирали на ваздухопловне објекте, други митраљирали, трећи узлетали. М оју пажњу привуче митраљезац на осматрачкој кули, који храбро и неустрашиво окреће митраљез у разне правце и обасипа ватром пикирајуће Месершмите. Стојим непомичан, укочен, избезумљен. Из рова поред зграде вичу на мене да идем у ров да ме не би неки рафал из авиона закачио, али узалуд. Ноге се не крећу. Сузе само што нису наврле на очи. Боже, помислих, шта урадише

Успомене in кра ткотрајног рата 1941. 55

манијаци у свету недељу! Зашто? Меци сипају около а зујање авиона не престаје. Врисак једног рањеног официра из рова ме „пробуди“. Несвесно одох у ров и зарих главу међу руке. Ускоро, по завршеном „испуњеном“ задатку и „ Месершмити“ одлетеше за „Штукама“ да им буду пратиоци и браниоци. Оставише пустош на панчевачком аеродрому. Неколико авиона типа Бреге и Потез, остављених на писти, били су спаљени и још догоревали. П розори на хангарима и командној згради су полупани. Два лица рањена.

Бомбардовање Београда је настављено 4 пута тог дана. Као и увек, „Штуке“ су рушиле и палиле Београд, а ловци облетали и тражили циљеве око Панчева. Београд је увек био главна мета. Зликовачки је бијен, рушен и разрушен, и остављен у пламену. Безброј невиних су нашли смрт у свету недељу, кад су одлазили у храмове на богослужења и молитве Богу.

Наше ловце нисмо видели са панчевачког аеродрома, јер су они били на земунском аеродрому или по фрушкогорским летилиштима. Чули смо да су смело, јуначки, без одмора и предаха узлетали у борбу и јуришали на јата немачких бомбардера, водећи борбу са далеко надмоћнијим ловцима,. који су штитили своје бомбардере. О легендарном јунаштву наших пилота ловаца, који су бранили Београд, писано је прилично у послератној литератури и штампи, истичући јунаштво и храброст појединих наших асова.

По подне 6. априла, готово сви ми са панчевачког аеродрома, били смо сведоци невиђеног јунаштва. Један наш пилот ловац, касније смо сазнали да се зове поручних Добрица Новаковић, улетео је у рој од 76 крилатица кукастог крста, смело и јуначки је сипао ватру на немачке бомбардере. Настао је кркљанац, који смо јасно чули. Борба је дуже трајала међу узнемиреним немачким бомбардерима. На жалост, у овој киши митраљеских и топовских зрна један према 76, авион нашег ловца је изрешетан унакрсном ватром и у пламену падао. Добрица искаче из авиона и падобран му се отвара. Али, Немци су летели око падобранца и митраљирали га, тако да је витез погинуо још у ваздуху у одбрани српског неба. To је био најгнуснији злочиначки акт немачких авијатичара.

На аеродрому је била полигонска чета за обезбеђење и снабдевање. Командир чете је био ваздухопловни капетан 1 К. Ф. Из непознатих разлога, увече 6. априла, скинуо је стражу и стражаре са аеродрома, покупио чету на камионе и, преко Београда и Обреновца стигао у Шабац, одакле је враћен на

56 Гласник Српскег нсторијско-кулгурног друштва „Њ егош“

асродром. У околини панчевачког аеродрома има неколико села са већим бројем фолкдојчера. Билаје опасност дасазнају да аеродром нема обезбеђење, дођу и заузму га. Они су били развили и разгранали шпијунску мрежу и добили су назив „пета колона“. По повратку, командир чете је стављен под Војни суд а стража и стражари поново постављени на своја места.

На дан 10. априла пре подне, наша противавионска артиљерија оборила јеједаннемачкиавион типа „штука“. Два члана посаде су се спасла падобраном а трећи је погинуо. Падобранци су се спустили у једно село недалеко од панчевачког аеродрома, заробљени и чувани у општинској згради. Командант базе ми је наредио да одем и доведем заробљенике. Оборени немачки авијатичари су на саслушању изјавили, поред осталог, да су учествовали на свим европским фронтовима али су необично изненађени смелошћу и способношћу наших пилота, који су нападали двоструко надмоћније немачке формације, и да се нису надали нити очекивали такву вештину наших пилота у ваздушној борби. После ове писмене изјаве, превезао сам их на аеродром заједно са заплењеним фотографским апаратом, материјалом и мапама у којима су обележени немачки аеродроми у Румунији. Сместио сам их у једну собу под стражом. Наредио сам ордонансу да им донесе из кухиње ручак. Са њима сам поступао човечански и џентлменски, а не као са непријатељи- ма. Моја генерација је васпитана и учена у Војној академији, да је непријатељ дотле непријатељ док има оружје у руци. Ако нема оружја, он је обичан грађанин. Нисам ни сањао у том моменту да ћу ја кроз две недеље бити њихов ратни заробљеник, и у заробљеништву провести пуне четири године. На жалост, како сам се касније уверио, Немци нису са нама, својим ратним заробљеницима човечански поступали него као према робљу и животињама, иако нисмо имали оружје. У томе се види степен васпитања и одгоја.

Командант базе мајор Михаиловић известио је о овоме Команду Ваздухопловства, која се налазила у Дивцима. Команда је тражила да јој се достави цео заплењени материјал. Командант ми је наредио да узмем један ауто и шофера и да материјал лично доставим Команди Ваздухо- пловства у Дивцима код Ваљева. Пред вече сам стигао у Дивце а Команда је већ била у покрету ка Ваљеву и Лозници. Команду сам стигао код артиљеријских касарни на улазу у Ваљево и предао јој материјал.

Пошто ми родбина живи у Ваљеву, искористио сам

Успомене из краткотрајног рата 1941. 57

прилику и отишао кући да видим последњи пут мајку. Код куће сам остао од 7-9 сати увече. Истим путем сам се враћао ка Београду. Пут је био закрчен, како са трупама, колима, тако и са народом. Сви су користили ноћ за повлачење да би избегли дневно митраљирање од стране немачких авиона. Скоро милећи, идући у супротном правцу, возећи стално у другој брзини, некако смо стигли око пола ноћи у ЈТазаревац. На излазу из варошице пуче мењач брзине у колима. Кола више нису могла да возе унапред али су могла уназад. Одлучисмо да преспавамо у колима до зоре. У зору шофер окрену кола уназад и у „рикверцу“ возили смо од ЈТазаревца до Београда. Пут је био закрчен војском, возилима инародомкојије бежао из Београда у унутрашњост. Гледали су нас како возимо уназад и неки се крстили, неки су се смејали и схватили да је све могуће у рату. Неки су можда мислили, судећи по њиховом погледу да смо полудели те као пужеви идемо уназад. Некако смо стигли пред подне у Жарково. Вода у радиатору је кључала а кола су била толико врућа да нисмо могли да их пипнемо. Ту смо их напустили.

Теретним колима сам се пребацио са шофером у Земун, у 6. ваздухопловну базу. Ту сам сазнао даје моја 31. вазд. база напустила Панчево и да се креће правцем Шабац, Лозница, Зворник. Уједно сам сазнао да су Хрвати претходног дана свечано, са цвећем, дочекали Немце у Загребу и да су прогласили своју државу. Извештен сам да су Немци окупирали Јужну Србију и да се крећу ка Београду. Удар за ударом! Осетио сам да се ближи крај али нисам губио наду у повољан крај рата.

Пошто 6. ваздухопловна база није имала слободна кола да ми стави на располагање, реквирирали смо кола марке Бјуик својину Београдског универзитета. Око 6 сати увече кренули смо „бјуиком44 ка Шапцу. Вожња је била спора јер је и овај пут био закрчен трупама. Око 7.30 часова те вечери, наишли смо на једну дугачку колону теретних аутомобила, која су возила у истом правцу и наједном стала, па смо и ми зауставили кола. Приђе ми један војно-технички чиновник и извести да они превозе на 60 камиона фабрику авиона „Ика44 из Земуна у Сарајево. Рече ми да су их зауставили неки официри у колима и саветовали да не иду даље јер су Немци заузели Руму и напредују ка Београду, и да је боље да камионе дигну у ваздух него да их Немци заплене. Пошто је њихово командно особље остало у Земуну, а они су само техничко, то ме замоли да као ваздухопловни официр преузмем команду и донесем решење шта да раде. Нисам имао куд нити сам смео

58 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош“

да одбијем захтев. Отишао сам и легитимисао официре; било ихјењих 5 Срба у колима. Они су ми казали да као Срби беже од усташа, који по Хрватској хапсе и убијају Србе. Рекоше ми да су Немци у Руми и напредују ка истоку. Погледах ка Руми. Небо црвено од ватре и сева од распрскавања граната. Стварно, имао сам утисак да се ватра приближава нама.

Упитах војно-техничког чиновника да ли имају експлозив. Одговорио ми је да имају. Издадох му упутство: спремите експлозив; ја идем унапред, па ако Немци заиста напредују, вратићу се и наредити да дигнете камионе у ваздух; ако се не вратим у року од 15 минута, крените напред, што ће да значи да је путовање сигурно.

Обишао сам са колима камионе и кренуо унапред. • Извадио сам пиштољ, откочио га и држао сам га у руци. Имао сам утисак да идем „мечки на рупу“. Жив им не бих пао у руке у том моменту. Ишли смо милећи. Дошли смо до окуке где пут скреће лево ка Шапцу. Изгледало је да Немци неће да нападају ноћу и да су застали у Руми да преноће. Тако смо и ми и колона са фабриком авиона преко Шапца, Лознице и Бање Ковиљаче стигли још пре подне у Зворник 12. априла. У Зворнику сам сустигао моју 31. ваздухопловну базу, известио команданта о својој мисији и поново се ставио под његову команду.

Петоколонаши су обавестили Немце да је краљ Петар II у Зворнику, зато су Немци бомбардовали Зворник а нас митраљирали. Петоколонаши су се сместили у црквеном торњу католичке цркве са радио станицом и одатле извештавали немце о покретима наших трупа. Они су ухапшени а радио станица одузета.

После краћих и дужих застоја и преданака, стигли смо преко Тузле у Високо 15. априла. По маршути ту је требало да укрцамо возила и да жељезницом продужимо до Сарајева. Шеф станице је оклевао да нам додели вагоне, јер је сигурно био усташа. Казао је да Немци не дозвољавају употребу возова. Ми смо поверовали, јер нисмо веровали да један државни чиновник лаже. С друге стране стизале су неповољне вести са свих страна, што је опет утицало да верујем изјави шефа станице.

КАПИТУЛАЦИЈА . Та реч је пала као гром из ведра неба.

Та кобна, срам отна и понижавајућа реч пекла је наше душе и

разарала груди. Сви см о утонули у тугу и бесмерни бол. To

вече, кад сазнадосм о да је наша војска капитулирала, билоје

најтеже вече у мом животу. Од тада сам почео да седим. Н а

свим лицима лебдео је трагичан утицај п ораза на бојном и

Успомене из краткотрајног рата 1941 59

политичком пољу. У једном моменту туге и бола, чух очајне речи мајора Михаиловића који је седео поред мене, у моменту понижења и душевног растројства: „Ах, проклети да сте браћо Кнежевићи и Б оро Мирковићу. Уништисте и загорчасте ми живот а Србе и Србију зависте у црно!“ Загњури главу међу руке и горко зајеца. И наше очи су се овлажиле, жалећи и себе, своје и драгу отаџбину. Нико други није изустио ниједну реч те ноћи нити је ико ока склопио. Сваки се борио са својим мислима и тугом. Туга и сета су разарали груди а неизвесност која наилази немилосрдно је убијала душу. Мили и срећни часови су ишчезли, песма и радост живота су умукли а нада покривена леденим плаштом. Срушили су се наши идеали, планови, жеље и тежње.

Сутрадан пристигоше и прикључише нам се неколико ваздухопловних официра скоро-голи, само у гаћицама. Рекоше нам да су их усташе и муслимани пресрели са оружјем, попут друмских разбојника, и узели им новац, униформу, готово све што су имали. Наређено нам је да дођемо на једну велику пољану. Ту је душа цвилила, достојанство уништено јер је наређено да се оружје преда. Велика маса војних лица је ту доведена са оружјем. Ту је оружје бацано на гомилу. Многи су се са сузама и болом опростили са својим оружјем и љубили га пре него су се са њим опростили и растали. Гомила је расла. Ту је нашао место и мој револвер.

Настало је саветовање међу официрима моје ваздухо- пловне базе. Шта да се ради? Према подацима појединаца, усташе пресрећу, разоружавају, одузимају униформе и све од вредности а Србе бацају у затвор. Што пропусте усташе дочекају муслимани, вероватно усташки настројени или „лове у мутном“. Пут у Србију, по обавештењу је тежак и опасан. Донета је одлука, да се радије предамо организованој сили немачкој него да нас усташе малтретирају, који су мрзели Србе и сада им се свете. Неко је издао наређење да се превозним средствима која нам стоје на располагању одвеземо у Сарајево.

У Сарајеву смо упућени у касарну која је била у центру вароши. Сви ми официри из 31. ваздухопловне базе сместили смо се у једну велику собу. Прострли смо ћебад по патосу и ту чакали своју судбину. После неколико дана, Немци нас постројише и одведоше на жељезничку станицу и одатле у заробљеништво.

Живорад Ж. М А РИ Н К ОВИ ћ

СЕћАЊА ИЗ ХРВАТСКЕ и рад „Пете Колоне“

Бурно предратно стање почев од 1938. године, нашој војсци у Хрватској много је отежавало чување безбедности границе и спровођење у дело планова за утврђивање границе прама Маџарској. Ја сам тада био у пешадијском пуку командир чете у Вараждину, где је било мање екстремиста и народ је био мирнији него у другим крајевима Хрватске. Поред моје редовне дужности радио сам на плановима утврђивања границе и ту сам имао прилике да будем у додиру са ђенералштабним пуковником, Дражом Михаиловићем, који је био начелник штаба за утврђивање у Љубљани.*

Становао сам у једном приватном стану на периферији града и имао прилике да приметим неке политичке активности у току суботе и недеље. Било је хапшења ради тога, али у пуно мањој мери него ли у Карловцу, где је била чувена велика побуна војних овезника-резервиста. Недељому зору освитали су леци под мојим прозором и газда ми је скретао пажњу да су „врло интересантни“. Ширила се подземна пропаганда и леци су били у две боје, зеленкасти и плавкасти и јасно је било да су једни били усташки а други? питали смо се, врло сличне садржине. Све је било уперено против владе у Београду и постојећег система уопште. Недељом су се по селима држали састанци и тд.

Под оваквим околностима смо морали радити на терену предпостављајући као да ништа нисмо знали ни видели, јер нашим поверљивим извештајима Савска дивизија у Загребу није придавала важности. Да би наша ситуација на терену била још тежа сусретали смо се са секцијама неке немачке компаније, наводно, за истраживање „нафте у панонском базену“ по одобрењу из Београда. Занимљиво је било посматрати њихов рад и постављање неких знакова разних боја и облика (троугла, кругова и тд.) којима су уствари обележавали правце и путоказе од преласка границе код Копривнице према Загребу. Разумљиво нам је било да је то њима био операцијски правац за будућу Хитлерову инвазију која се и остварила. Рад ове компаније пратио је један официр

Сећање из Хрватске 61

из Загреба ради формалности и по упутствима ђенерала Августа Марића. Све нам је било сумњиво и зато сам предложио моме команданту ђенералу Божидару Путнико- вићу да поменуте знаке уцртамо у топографску карту и са извештајем пошаљемо директно у Београд, уместо Загреб. Ја- лично сам однео у Главни ђенералштаб где ми је речено:... „све нам је познато, али треба да знате да у Београду заповеда Фон Херен, Хитлеров амбасадор, и да смо немоћни да ма шта предузимамо“.

Мој посао је био: израда планова за пешадијске ватре, затварање комуникација, рушење мостова и тд. Инжињери су све спроводили у дело градећи бункере и припремајући средства за рушење мостова, наивно смо веровали да ништа нисм пропустили у смислу успоравања евентуалног напредовања немачке војске из Маџарске. Међутим, чим је рат почео Немци су, унапред знајући наше планове, решили како ће их изманеврисати и то на врло прост начин: жртвовали су своје мале тенкове и преко истих правили прелазе преко врло дубоких анти-тенковских ровова, које смо месецима пројектовали и копали. Овоме је увелико допринела и саботажа о д стране хрватских резервних официра, којима су били поверени планови за затварање и минирање прелаза и мостова. Ово је била њихова дужност коју нису извршавали. Био сам очевидац и жртва ове саботаже јер је била баш на путу којим смо се повлачили пред брзом навалом Немаца према Загребу. To ћемо да видимо из следећег развитка догађаја:

Чим је рат почео вратио сам се на своју редовну дужност и примио мобилизовану митраљеску чету и све је било спремно за покрет према граници код Копривнице. Пошто је наш пук био у већини од Хрвата обвезника, нисмо ни пола пута прешли они су отказали послушност и нестали.Нанеким местима су демонстрирали и пуцали на своје старешине. Настало је право расуло. Ја сам остао са седам официра, a пошто је командант батаљона добио срчани напад био је евакуисан назад у Вараждин, остало је са мном око 200 кадроваца под мојом командом. Продужили смо даље према граници и зауставила нас је ватра немачких митраљеза, на коју смо брзо одговорили. Било је мало рањених, пао је мрак и ватра је престала. Једва смо успели да поставимо мртве страже. Са нама је био командант нашег 36. пука, Милан Анђелковић, који ми је наредио да сутра дан одступимо према Крижевцима на путу према Загребу. Он је нестао као и многи други.

У команди дивизије у Загребу се знало за наше повлачење

62 Гласнцк Српског исгоријско-културног друштва „Њ егош“

и кад смо поседали положај на раскрсници путева пред Крижевцима обишао ме је ђенералштабни мајор Антун Марковић да се увери и упозна са нашом ситуацијом. Мисмо се од раније познавали и он је „похвалио“ избор положаја и одлуку да Немцима дамо јаку ватру и брзо повлачимо добијајући у времену у нади да he нас неко прихватити и заштитити. Поново је све „похвалио“ и отишао а није прошло ни пола сата послао ми је депешу да сместа убрзам са повлачењем. (Касније се испоставило да су похвале, обећања и депеша лажне, јер су Август и Анте пришли Павелићу.)

У вези горе наведених планова и припрема о спречавању прелаза и рушења мостова имао сам наду да ће следећи мост пред нама бити порушен чим га пређемо. Али, чим смо се мосту приближили одмах сам се разочарао кад сам приметио да су препреке далеко однесене... ту сам препознао и једног резервног официра из Вараждина који ми је обећао да ће мост бити порушен чим га будемо прешли. Али, ни то се није остварило и очевидна је била саботажа и издајство.

Кад смо мост прешли и попели се на другу страну долине и на видик изашли Немцима позади нас, њихова ватра из митраљеза потпуно нас је онеспособила за ма какву даљу акцију. Било је више рањених и погинулих, сви се разбегли, ја сам само остао, а Немци су долазили све ближе... Тако је саботажа „пете колоне“ нас уништила и почело је оно: „куд. који мили моји“, „Боже мили куд сам заш’о“.

Кад сам пролазио кроз Врбовац зауставио сам се пред поштом, ту ме је приметио један поштар и саветовао да се са улице склоним. Пре свега, чудио се што сам још био у униформи јер су се сви остали обукли у цивил? Чудно питање, али сам ипак пристао да му дам паре да ми набави цивилно одело и преноћиште, јер је већ падао мрак. Обећао ми је да he ми сутра дан дати једног поштара да ме упути на некога који би ме превео преко реке Саве код Сиска.

У међувремену био сам скривен у пошти и није дуго прошло па је зазвонио телефон и позив је био из градске полиције, тражећи мене по имену. Поштар се уплашио и одмах ме склонио у собу за преноћиште где сам се на брзину преобукао. Помишљао сам да ми ту неће бити мира и баш се тако догодило, јер није дуго прошло кад су ми два „дечка“ у црним униформама и наоружани закуцали на врата, позивајући да им се предам. Али, баш истог момента чула се велика ларма са улице кад је народ дочекивао Немце са поздравом: „Хај Хитлер, живио Павелић“ и „дечки“ одоше да се и они деру. Овај моменат сам искористио и наставио

Сећање из Хрватске 63

бежање. Његош је рекао: „на муци се познају јунаци“, ја сам био на муци а јунаштву није било места.

После доста мука успео сам да се дочепам Сарајева. Одатле сам одведен у заробљеништво. У заробљеништву сам „оживео“ јер се причало да сам погинуо... било је још таквих случајева. Нека је слава онима што заиста погибоше!

Н А П О М Е Н А : * Кад сам био на служби у Цељу 1937. командант

пука је био ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић

(ђенералштабац да командује пуком пред унапређење за ђенералски

чин, који није добио за време мира). Врло необичан за разлику од

команданта пре њега, са либералним погледима на обуку. Није

полагао пажњу на марширање и парадирање него на борбену обуку

на терену. Није било укрућености у опхођењу са потчињенима, био

је врло друштвен и приступачан. Поносили смо се што смо имали

таквог команданта. Овако се сећам Драже.

У слободном времену одлазио је на приватне састанке са

грађанима и организовао акцију за сузбијање нацистичке

пропаганде међу словеначком омладином. Овако нешто се није

дало ни замислити у Хрватској.

* * У Вараждину је живео Химко Кризман првак југословенске

странке и његови блиски пријатељи браћа Миљковићи, староста

Сокола као и други, али на жалост њихов политички утицај није се

осећао него све више усташки. 27. марта 1941. завладала је гробна

тишина, само Кризман и староста Сокола истакли су југословенске

заставе, али не за дуго.

На путу за Сарајево двојица од мојих залуталих војника су ми

се придружили и један ми је причао да се затекао у Вараждину кад су

усташе рушили споменик краља Александра и том приликом

довели Кризмана везаног на воловским колима да посматра

„свечано" рушење. Шта ли се њему после десило?

Септембра 1986.Кармел, Калифорнија

Никола С. РАДОВИИ

ЦРНОГОРЦИ И СРБИ: ЈЕДАН ИСТИ НАРОД

У непријатељској штампи читамо како Срби и Црногорци немају ничег заједничког. He само да се тиме жели да разбије вековна братска и етнолошка веза између њих, већ и да се Црногорци окрену против Срба. To је била позната, разорна и разбијачка политика старих Млечана, а затим Аустро-Угарске. И једна и друга доказале су да су биле непријатељи српства.

И сада у хрватској штампи читамо да су Црногорци „црвени Хрвати“. У интересу истине и науке погледајмо пажљиво шта историја каже. Историјским подацима установимо ко су Црногорци, од када се помињу под тим именом, као и шта су учинили кроз векове, а и борећи се раме уз раме са српском војском против њихових заједничких непријатеља.

Пре свега погледајмо шта нас о томе учи историја старог века.

Стварање српске државе Рашка и њен развој

Срби су старо словенско племе које је за време велике сеобе народа, под притиском опасних и ратоборних Авара, напустило у 6. веку своје земље - у Прикарпатској Русији - и пошло у великим групама на југ, ка Балканском полуострву. Трајну колонизацију нових земаља извршили су у 7. веку. To насељење Срба на Балканском полуострву извршено је уз сагласност Византије. Она је желела да заштити своје северне области од свирепих и војнички савршено организованих Обра.

Првобитна организација С рба била је на чисто племенској основи. Живели су у малим заједницама званим „жупе“. Државни живот отпочео је тек у 9. веку, услед напада Бугара и продирања у животни простор Срба. У то време Срби, као народ, настанили су се око Лима, Tape, Пиве, Ибра и горњег тока Западне Мораве. Под династијом Вишеславље- вића успевају да створе снажну државу и назваше је Рашка, по реци Рашки, левој притоци Ибра. Варошица Рас (у близини Новог Пазара) била је прва престоница те првобитне српске државе.

Црногорци н Срби: један народ 65

У циљу заштите од спољних непријатеља, нарочито Бугара, Рашка је признала врховну власт Византије, која из више разлога није била тешка. Велики жупан Часлав Клонимировић (931-960) успео је да уједини све српске области: Босну, Рашку, Хум, Неретву и Зету. Погинуо је у борбама против Мађара, који су постали важан војни и политички чинилац у Панонији у дунавском базену.

Слободољубиве српске етничке групе нису дуго остале вазали. У кршевитој области Зете, кнез Војислав, борбен и одлучан, успео је 1042. да ослободи своју земљу од Византије. Његов син Михаило добио је од Папе Гргура VII (1077.) назив краља и Зетску државу прогласио краљевином. Под владавином његовог сина Бодина она обухвата све српске земље, као раније Рашка под Чаславом. Но, Зета исувише на периферији краљевине, при томе растрзана династичким кризама, није могла одржати своју водећу улогу.

Крајем 11. века вођство преузима борбенија и етнички чистија Рашка. Она постаје кроз дуги низ година стожер уједињене српске државе. Велики жупан Стеван Немања (1168-1195.), енергичан и храбар, припоио је Зету Рашкој, и тиме извео своју државу на Јадранско море. Затим се учврстио у Метохији и на Морави. Заузео је већи део Косова, које је било под Византијом. Тиме је успоставио стабилну власт у својој земљи и учинио да она постане снажна војна сила на Балканском полуострву.

Његов син Св. Сава дао је Немањиној државној творевини духовни садржај. Уз припомоћ одличне организације свештенства утврдио је српску државну тековину. Д ао је земљи прави смисао православне хришћанске вере и успоставио независну српску православну архиепископију, ослободивши је потпуно од византијског

утицаја и туторства.Немањин наследник Стеван Првовенчани (1195-1227.) не

само да је сачувао, већ и проширио државотворно дело свог оца. Подигао је државу на степен краљевине (1217.). Од његових синова најпознатији је Урош I (1242-1276.) У политици и у управљању државом показао је више личне иницијативе, мудрости и вештине него његова старија браћа Радослав и Владислав. Модернизовао је државу и увео западњачки начин живота преко своје супруге Јелене, француске принцезе. Отпочео је, како би се данас рекло, да „индустријализује“ земљу. Довео је познате рударе Сасе из Немачке. Отпочео са рударством и топионичарством, као и ковањем првог српског сребрног новца. Тадања Србија

66 Гласник Српског историјско-културног друштва „Н>егош“

постала је главна сила на Балканском полуострву.За владе Урошева сина, краља Милутина (1282-1321.),

Србија се знатно проширила. Он је извео своју државу из јадранског и савско-дунавског слива у вардарски, давши јој нове смернице и задатке. Скопље је тада постало његова престоница, а Македонија главни циљ његове политике, сузбијајући византијски утицај у тој области. Но, он тиме није пренебрегао иити занемарио остале крајеве његове простране државе. Заузео је Београд и присајединио својој краљевини Мачву. И коначно присвоио Кучево и Браничево.

Његов син Стеван Дечански (1321-1331.) учврстио је превласт Србије над Македонијом, наневши Бугарима, велики пораз у бици код Велбужда (1330.). Али, у борбама са својим личним противницима изгубио је Хум*, којије освојио бан Стеван II Котроманић.

Највећу улогу и снагу у средњем веку постигла је Србија за владавине Цара Душана (1331-1355.). Он је проширио границе своје државе далеко изван етничких области. To мује омогућио грађански рат у Византији између цара Јована V и Јована Кантакузена. Тако, под Душанову власт долазе Албанија, Епир, Тесалија, Акарнанија и цела Македонија, осим Солуна. Озбиљно се носио мишљу да постане и господар Цариграда, престонице Византије. Под његовом мудром владавином, Србија је постала царевина 1346. Исте године подигнута је српска архиепископија на степен патријаршије. Његова престоница била је у Скопљу где и данас постоји његов чувени камени мост преко Вардара и Душанова тврђава. Његово највеће модерно државничко дело јесте „Душанов законик“. Једна од најдрагоценијих културних и правних творевина средњевековне, напредне Србије.

Али у снази и моћи цара Душана било је слабости и недостатака Србије. Она се веома проширила и обухватила много више него што је била у стању да поднесе, држи у власти и асимилује. Нарочито велики терет за њу био је велики број грчког културнијег и слободарски веома свесног становништва. Оно је стварало знатан отпор. Ради тога, а и због борбе српске властеле за власт распала се та велика државна творевина после Душанове смрти на више делова.

* Стари назив за област која се простирала од Травуније до

неретљанског подручја. Називала се још у ужем смислу Захумљем.

Од 15. века замењена је именом Херцеговина. Св. Саваје основао Хумску епархију (1219.) у Стону, у циљу сузбијања католичке

пропаганде у хумској области.

Црногорци и Срби: један народ 67

Исто то је било седамнаест векова пре тога, после смрти Александра Великог.

Царев наследник Урош (1355-1371.) био је слаб владар, без икаквог ауторитета. Зато су га и прозвали„Урош Нејаки“. У то време појавише се Турци у Европи. Суров, фанатичан и освајачки народ. Они су задали Србима први и тежак ударац на реци Марици (1371.), у Бугарској. Тиме су отворили себи пут у Србију и даље на запад. Од тада отпочеше све више да угрожавају српску државу. Кнез Лазар, господар моравске Србије, у славној бици на Косову (1389.) покушао је са својом и босанском војском да сломи турску оружану силу, али без успеха. Та српска трагедија била је описана у класичној епској народној поезији као диван пример храбрости и високих идеала, како се служи народу и бори „за крст часни и слободу златну“.

После Косовске битке ни северна Србија није више била слободна и самостална држава. Она постаје вазал веома пространог и моћног Отоманског царства. Под владавином деспота колебала се између Турске и Мађарске. Сјајан покушај босанског краља Твртка да од Босне, Србије и Бугарске створи војни одбранбени савез, и да од саме Босне изгради средиште те нове државне тековине, био је смео, али краткотрајан подухват. После његове смрти (1391.) тај савез није се могао одржати ни пуне две године.

Умни и вешт Стеван Лазаревић у доброј мери је опоравио Србију од пораза, али није успео да је ослободи вазалских обавеза. Његов наследник, несрећни ђурађ Бранковић, провео је скоро цео свој живот у напорима да спасе Србију од турских насртаја. Турски притисак био је све чешћи, већи и јачи у правцу севера. Све је било узалудно, чак и покушај да уједињене Босна и Србија испоставе оружани отпор турској инвазији. Занимљиво је напоменути да су и краљ Твртко и кнез Лазар помагали Хрвате у њиховим унутарњим борбама око наследника на мађарски престо. Хрвати са своје стране, када је Босни и Србији била неопходна помоћ, нису послали ни једног војника. Рекло би се, желели су радије победу Османлија.

Силни Мехмед II, освајач Цариграда (1453.) уништава византијско царство. Шест година касније покорава Србију, a затим и Босну (1463.). После султанове смрти само Херцеговина и Црна Гора од свих српских држава остадоше полуслободне.

Име Срби (заједничко за цео српски народ) спомиње се на Балканском полуострву 822. године. Значење и порекло тога

68 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “

имена нису објашњени. Познатојесамо да су га имали у својој старој словенској постојбини. А још много раније, Срби (познати и као Србљи) помињу се у 7. веку у Малој Азији у имену града Гордосервона, где је Византија населила неке српске породице.

Кратак преглед историје Црне Горе

Име Црногорци помиње се први пут 1435, и то не као народ, већ као етничка група: Црногорци, Херцеговци, Босанци, Крајишници, Ере, Шумадинци, Војвођани, Косовци, Мијаци и Бршњаци. Дакле, ни један од тих није био нити може бити народ за себе. Некадању Црну Гору сачињавале су само Црмничка, Катунска, Љешанска и Ријечка нахија. А под именом Црна Гора помиње се први пут 1453. Раније је њена област улазила у састав зетске државе.

Историја Црне Горе почиње династијом Црнојевића, зетских великаша. Они су се истакли после изумирања Балшића (1421.) Црнојевићи су се колебали између својих властитих и законитих српских владара и туђе млетачке господе, која их је придобијала лукавошћу и разним обећањима, у тежњи да их одвоји од Србије, као што то и данас чине непријатељи српства.

Главни оснивач моћи Црнојевића био је Стеван (умро 1465.). За владавине Ивана, Зета је изгубила Жабљак. Цетиње се помиње први пут 1485. и постаје престоница. У то време постојало је и племе звано Цетињани, у Катунској нахији. У току 15. века прва стална насеља подигли су Срби Зећани. У старијем слоју становништва већину су сачињавала братства старозећанског порекла. У млађем раздобљу долазе и досељеници из Херцеговине (старог Хума).

Наследници Иванови, међусобно завађени, изгубили су државу 1499. која је тада потпала под турску власт. Скендер- бег-Црнојевић, потурчени син Иванов, држао је под својом влашћу, у име султана, Црну Гору све до 1528. Од тог времена она бива припојена Скадарском санџакату. И остаде под Турцима све до 1684. Тада дођоше Млечани и поставише своју посаду на Цетињу (1688-1692.) Али, не само да нису успели да потисну Турке, већ бејаху потучени од њих. И тако Османлије остадоше господари и те српске земље. Неколико година касније, Црногорци запојени идеалима слободе, кренуше новим снагама и полетом да збаце турску власт.

Ослобођење Црне Горе од Турака приписује се владици

Црногорци и Срби: један народ 69

Данилу Петровићу (1697-1735.) истребљењем потурица. Он је тиме ослободио земљу од домаћих непријатеља. Владика Данило отпочео је праву и смишљену акцију ослобођења (1711.) по наговору руског цара Петра Великог и уз припомоћ његових емисара. Та његова ослободилачка борба довела је две велике турске војне експедиције. Прва (1712.) имала је, релативно, неуспех. Друга (1714.) задала је Црној Гори тежак ударац. У томе сукобу Црногорци бејаху потпомагани од Руса, и у мањој мери од Млечана, желећи да одрже Црну Гору под њиховом влашћу, због Боке Которске.

После владике Данила долази на владичански престо владика Сава (1735-1781.) Сава је једанпут био у Русији тражећи помоћ за Црну Гору. Био је добро примљен. У његовом одсуству замењивао га је владика Василије (из истог племена Петровића). Владика Сава био је више црквени човек са мање интереса за световне послове. Василије је био врло разборит и енергичан, добар организатор власти и борац против Турака. Њега су црногорски главари поставили за „сувладара“ владици Сави. У циљу тражења помоћи владика Василије три пута је путовао за Русију, па је тамо и умро 1766. године.

За време владиковања владике Саве долази у Црну Гору авантуриста Шћепан Мали; којисе представљао као руски цар Петар III. Утицај и углед Русије био је толико велики да му. није било тешко да се одржи на власти као тобожњи „руски цар“. Због њега је Црна Гора имала доста неприлика и тешкоћа. Шћепан Мали, као човек имао је вредности. Покушао је да заведе ред у земљи и измири завађене. Убијенје од једног потплаћеног Грка, којије био у служби код Шћепана Малог.

Владика Петар I (1782-1830.) имао је много мука да подигне како свој углед тако исто и саме земље због отпора угледне и моћне породице Радоњића, која је имала уске везе са Млечанима, тражила да владика има само духовну власт, a они световну. За време његовог одсуства ван земље (1785.) продро је у Црну Гору Мехмед-Паша-Бушатлија и запалио Цетиње. Одмах по повратку у земљу, владика прима борбу с њим и у бици на Крусама (1796.) Бушатлија изгуби живот. После тога Црна Гора била је мирна. Владика Петар учинио је доста на уређењу исмиривањудржаве. Даојезаконик(1803. допуњен). Нарочито се старао да искорени крвну освету. Био је обљубљен од народа и поштован. Умро је 1830. Наследио га је владика Петар II; његов синовац, творац„Горског вијенца“.

Петар II као владар радио је на уређењу и просвећивању

70 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “

земље. Умроје 1851. Онјебиопоследњивладика-владар Црне Горе. Његов наследник Данило (1851-1860.) постао је пристанком руског цара световни кнез. To доводи до турске најезде, коју је зауставило руско заузимање на Порти.

Кнез Данило настојао је да Црна Гора буде призната као независна држава. Турска је то упорно одбијала. Она је чак на париском конгресу (1856.) прогласила Црну Гору као своју покрајину. Огорчен кнез Данило креће у дипломатску и оружану акцију. Устанак Луке Вукаловића (1857.) у Херцеговини јесте његово дело. To доводи до пораза турске војске на Грахову (1858.) После тога дипломацијом успева да Црна Гора добије признање од Султана као посебно подручје. Тај успех подигао му је велики углед у целом српству, али он му је био оспораван од његових личних противника. Као последица тога пао је као жртва личне освете (1. авг. 1860.)

Његов синовац Никола I, последњи владар из рода Петровића-Његоша, био је даровит и вешт. Због подржавања устанка у Херцеговини загазио је у рат с Турцима (1862.) У томе рату злојепрошао. Бејаше боље срећеу рату 1876-1878. у коме је Црна Гора заједно са Србијом ратовала против Турске како би тиме помогле српски устанак у Босни и Херцеговини. Из тог рата Црна Гора изашла је удвостручена. Добила је подручје Никшића, Подгорице, Бара и Улциња. Уживао је велико поверење и велики углед на руском двору. Две његове кћери Милица и Стана удале су се за два велика руска кнеза. Пре њих (1883.) Зорка постаде супруга тадашњег кнеза Петра Карађорђевића, потоњег краља Петра I. Најмлађа, Јелена, венчала се с престолонаследником, a доцније краљем Италије Емануелом.

За његове владавине Црна Гора учинила је велики напредак. Подигнуте су школе, многе јавне грађевине и изграђени добри путеви. У тежњи да буде неограничен, а при томе аутократ, изазивао је оштре сукобе; па чак и заверу против себе, потпомогнуту од Аустрије.

Народно незадовољство против њега дошло је до великог изражаја 1905. када је дао земљи нови устав. Уставне борбе знатно су пољуљале његов углед. И поред свега тога, пет година касније, на педесетгодишњицу своје владавине, проглашава се краљем, а Црну Гору краљевином.

У Балканским ратовима (1912-1913.) црногорска војска помагала је српској у рату против Отоманског царства. А у бици на Брегалници (1913.) против Бугара учествовала је на српској страни и једна црногорска дивизија. При опсади Скадра црногорска војска имала је великих тешкоћа и

Црногорци и Срби: један народ

губитака. Српске трупе притекле су јој у помоћ при опсади и заузећу Тарабоша и самог Скадра. Али, Аустрија (вековни непријатељ српства) није дозволила да га Црна Гора задржи у својој власти, иако је Скадар био престоница бивше зетске државе.

Када је Аустрија објавила рат Србији (1914.), Црна Гора међу првима отпочиње борбу против заједничког непријате- ља и тиме је везала своју судбину са Србијом. Мада изморена и истрошена услед дугог и крвавог ратовања, без довољно хране и муниције, црногорска војска учинила је велике услуге српској, која се морала повлачити ка мору (1915.) Борбе Црно^ораца на Тари, крајем 1915. иду у ред часних и ;.ер . ^ких подвига правог српског братства и јединства и узајамне помоћи под најтежим условима.

На несрећу, ЈЈовћен је брзо и изненадно пао. Ловћенска одбрана била је бројно слаба, 7.000 бораца са 40 топова застарелих са мало муниције. Непријатељ је на том фронту дугом 30 км. нападао са 38.000 добро опремљених и добро наоружаних бораца и са 620 модерних топова снабдевених великом количином муниције. Командант Ловћенског одреда био је кнез Петар, син краља Николе. Вероватно увидевши тешку ситуацију, он је на своју руку, без одобрења наредио повлачење са најважнијих упоришта ловћенске одбране. Због тога је кнез Петар био смењен, али нови командант Гојнић није успео да поправи ситуацију. Било је све касно. Пад Ловћена народ је сматрао као велику трагедију, понижење и увреду. Све је било у повлачењу. На предлог начелника Врховне команде влада је одлучила да тражи мир. Краљ Никола је то одбио. Влада је поднела оставку, што краљ није усвојио. Влада је тражила после тога услове мира, али они су били неприхватљиви и понижавајући. Краљ Никола је већ био напустио Црну Гору са највећим' бројем чланова владе, не потписавши ни мир ни капитулаци- ју. После овога министар црногорске војске распустио је војску претворивши је у народ.

Грешке народ не заборавља тако лако.Духовно јединство између српског народа Црне Горе и

Србије, деценијама раније било је свршена ствар. Дошао је 26. новембар 1918. год. када је Велика народна скупштина у Подгорици детронисала династију Петровића-Његош и изгласала уједињење српског народа Црне Горе са Србијом. Тиме је остварен давно очекивани сан уједињења Србије и Црне Горе, а доцније и уједињење целокупног српства.

ЗАКЉУЧАК: Из предњег излагања види се јасно и

72 Гласник Српског историјско-културног друштва „Н>егош“

убедљиво да су Црногорци и Срби били и остали један исти народ кроз све невоље и ратове и да су имали исте заједничке непријатеље. He само да је ненаучно, већ и смешно, па чак увредљиво и понижавајуће, називати их сада „црвеним Хрватима“. Кроз целу историју Црногорци нису имали ни политичких ни државотворних веза с Хрватима, нити је било иједног Хрвата у Црној Гори за време владавине владике и краља Николе. Према томе, Црногорци су били и остају по историји, националном обележју, језику, осећању и убеђењу Срби, а Црногорци као етничка група, односно антропогеог- рафско обележје ради лакшег распознавања, као што су: Бокељи, Брђани, Личани, Сремци, Лале и многе друге групе.

Ако пак неко жели да Црногорце „обоји“ онда им „црвена“ боја најмање приличи. (Многи од њих згражавају се и стиде од те боје, и имају много разлога за то). Они нису црвенокоси, нити плавооки (као Хрвати), већ тамне пути, црних очију и црне косе. Дакле, могли би их једино назвати „црномањасти Црногорци“.

Браћо Црногорци! Будите поносни и дични вашег славног имена. Немојте никада заборавити да сте Срби снажна грана српског здравог стабла, без обзира шта непријатељи српства говоре и пишу. Немојте дозволити да било ко ту вашу грану оштети или засече, јер би и дрво и грана од тога много страдали.

Леонида М. ЈОВАНОВИћ

БЕКСТВО ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА У ИТАЛИЈИ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ОФИЦИРА - СРБА У

II СВЕТСКОМ РАТУ

За време заробљеништва у II светском рату у месту Аверса, Италија, група одважних југословенских официра - Срба је извела нешто, што је скоро немогуће ни замислити под таквим околностима. Из овога логора официра и војника- само за послугу (било је официра око 400, војника 100), и поред стражара и бодљикаве жице, успела су да побегну 8 официра, на начин који је скоро неизводљив, али што народна каже: „ако се хоће много што шта се може“; тако је било и овде. После напорног рада и одлучности, успели су да из логора побегну 7 Југословена и један Индијанац; осим једнога све млади официри. Иако је бекство успело, нажалост, само су петорица успела да изађу из Италије, док су два Југословена била ухваћена, као и поручник Индијанац, што значи, тројица враћена у логор и сваки био кажњен са по месец дана затвора. За петорицу умаклих, био је стављен у покрет цео војни и цивилни полицијски апарат у потеру, али је прошло више недеља да о њима није било ни трага ни гласа.

На радост и весеље свију логораша тек негде после више од месец дана од дана бекства, стиже писмо од мајора инг. Љубе Илића из Швајцарске да су он и његов „помоћник" Михајло Михајловић, капетан II класе, стигли срећно у Швајцарску и да он чека на авион да га Савезници пребаце у Енглеску, где га чека посао у његовој професији.

У овом успелом бекству, колико ми је познато, нико нигде није ништа написао. Међутим, о енглеским бекствима из заробљеничких логора из Немачке - како из Колдитза - Страфалгера и других, написано је пет романа, од којих је један и драматизован и створен врло популаран филм, али ми нисмо имали режисере - нити пак писце за такав посао.

КО ЈЕ СВЕ ОВОМ ПРИЛИКОМ ПОБЕГАО

Пре свега, написаћу ко је од официра све побегао и где је стигао, а у следећем поглављу изнећу све детаље око припреме бекства. To су: резервни ваздухопловни мајор инг.

74 Глаопик Српгког историјско-културног друштва „Њ егош “

Љубомир Илић, сувласник наше фабрике авиона у Раковици крај Београда и са њим активни артиљеријски капетан II класе МихајлоМихајловић. Ова два официра су била врло добро спремљена за пут. Мајор Илић је био снабдевен скоро оригиналном легитимацијом немачкога инжињера SS партије, а исто тако и капетан Михајловић, који путују на специјалан задатак, са пропратним писмом да им успутне власти, ако треба, буду од помоћи. Оваква писма су имали и један и други написана на немачком и италијанском језику. Михајловић није знао немачки и имао је да ћути, али Љуба је говорио одлично јер се у Немачкој школовао.

Као што ће се из даљих излагања видети, трамвај је из Аверсе (место логора) рано одлазио за Напуљ, они су по изласку из логора ухватили први. Чим су стигли у Напуљ, првим возом на север су и они пошли, њихов правац је био швајцарска граница. Други детаљи на овом путу, понекад и прилично комични, нису важни, а нису ни у детаље познати, важно је да су њих двојица стигли у Швајцарску.

Активни ваздухопловни поручник Александар Анђелко- вић и активни артиљеријски потпоручник Милош Негроје- вић, по изласку из логора, путовали су до Напуља на исти начин као и претходна двојица, па возом на север ка југословенској граници. Како су до тамо путовали и како прешли југословенску границу није познато. Али се позитивно зна да су обојица ступили у Динарску четничку дивизију, којом је командовао non Момчило ђујић. Зна се позитивно да су у борбама у Грачацу између четника и партизана погинули пуковник Узунчевић и поручник Александар Анђелковић; то је било пред крај зиме 1943. године. Писмен извештај о борбама и свим детаљима донео је курир Четничког одреда Гацке долине Богдан Вукелић из којега се види да је Анђелковић погинуо. Да је и потпоручник Милош Негројевић такође био у Динарској дивизији види се из књиге „Ко је „Ослободилац Динаре“ на стр. 6 од Васе Миљуша, а шта је са Негројевићем, да ли је жив или погинуо, као и где се данас налази, ништа није познато. Овом елитном младом официру се у Динарској дивизији губи траг! Можда би Војвода Момчило ђујић могао нешто о њему да каже или ма ко од преживелих?

Још један истовремени бегунац је био резервни артиљеријски поручник Божо Максимовић. Божа је пре рата био познати певач са Београдске радио станице уз гитару. Он је био отишао у САД заједно са Урошем Сеферовићем, где су њих двојица увесељавали Србе у нашим колонијама. Божо се

Бекство из заробљсништва 75

пред рат вратио натраг у Југославију, док је Урош остао тамо, некако издејствовао сталан боравак и наставио школовање, завршивши медицинси факултет и рат је провео у Америци, док је Божо Максимовић на знак мобилизације отишао у своју јединицу где је имао ратни распоред и био заробљен. Пре бекства Божо је логораше много пута развесељавао својим концертима са својом гитаром кроз севдалинке заробљеници- ма дочаравао родни крај.

Поручник Божо Максимовић, такође је журио да ухвати први воз, који га одвози до Рима, где је стао. Шетајући достојанствено кроз Рим, успео је да дође до ватиканске капије. Посматрао је стражаре и њихово понашање, и једнога момента, кад су стражари били мање опрезни, утрчао је на ватиканско тло и тражио азил, а на прво место Југословен- скога амбасадора. Знам да је Божа остатак рата провео у Ватикану, али шта је даље било са Божом није ником познато.

Наша два следећа бегунца су били лошије среће од њихових претходника: ваздухопловни потпоручници Братимир Бумбовић и Петар Божић су створили потпуно погрешан план бекства, обзиром на локалне прилике. Они су били у цивилним оделима и имали резервну храну за две седмице. Њихов план је био да заједно иду од једног насељеног места до следећег, пешице, да се већином држе пошумљених предела и кукурузом засејаних њива, путујући ноћу, а дању сакривени да спавају (они су мислили да је Италија насељена као Србија - Бумбовић је Нишлија а Божић Крагујевчанин). Игноришући савете Одбора за организацију бекства, они су испали велике наивчине, што је допринело да су после два дана били похватани од локалне полиције и враћени у логор. Ова двојица се нису била ни 5 км. удаљила од логора Аверсе, кад је бекство било откривено и дата велика узбуна мештанима и организована потера да се свако на изглед страно лице пријави карабињерским станицама. Додуше, са њихове стране, они су сматрали, да су били одлично припремљени; имали су суву храну за најмање 14 дана, која допуњена воћем и поврћем са терена, била би им довољна да добро одмакну.

И нешто о последњем нашем бегунцу поручнику- Индијанцу. Нисмо знали његово име, а и тешко га је било изговорити, па смо га назвали по провинцији „Панђаб“ одакле је родом. Иако су се све припреме радиле на најтајанственији начин, „Панђаб“ је некако прокљувио да се спрема бекство, понудио се да помогне и да буде укључен у прву партију бегунаца. Наговарање да пусти нашу групу сада,

76 Гласник Срмског историјско-културног друштва „Његош*‘

а он ће бити узет у обзир за следеће бекство, није хтео ни да чује, чак и запретио да ако не буде укључен - откриће италијанским властима. Није било другога излаза него да му се дозволи али под условом да до изласка из логора има апсолутно да се покорава наређењима групе за бекство.

-„Пристајем на све услове,само ме пустите да и ја са вама бежим“, биле су његове речи.

„Панђаб“ по изласку из логора, баш као да је хтео да се шегачи са Италијанима, изашао је у пуној униформи енглеског официра; висок и достојанствен, каквог га је Бог дао, корачао је његовим дугачким корацима кроз италијанска насеља, као да је на парадном маршу, као да се налази у Калкути (Индија), а не у Италији. Иако је још било рано, прво су га запазила деца, чији број је стално растао. Ишли су за њим и викали „parasciutista englese....“, док нису потрчали и старији, пошли су да га ухвате, гомила је била толика да, како нам је „Панђаб“ после причао, више није било за шалу. Недалеко су биле неке баре неисушене воде, а он шта ће па у воду. Викали су, псовали и дефинитивно претили, дошли су и карабињеи са карабинима и тада је „Панђаб“ увидео да је изгубио игру. Неко је говорио енглески и питао га ко је он. „Панђаб“ је из баре до грла довикнуо да је он ратни заробљеник и да иде за Индију! Карабињер му је ракао да за још неко време заборави Индију, али да изађе из воде са рукама увис. To је и учинио и после нека два сата, пешке, довели су га у заробљенички логор. Тако је сиромах „Панђаб“ први завршио у самици све дотле док нису довели Бумбовића и Божића, јер су они били поодмакли и од логора и од места Аверса.

ВЕЛИКЕ ПРИПРЕМЕ ЗА БЕКСТВО ИЗ ЗАРОБЉЕНИЧКОГ ЛОГОРА

Да би све ово што је изнето у претходном заглављу успело, морала је да претходиједна велика припрема, којаје била стављена у задатак нашим инжињерима, стручњацима и техничарима. У одбор је ушло неколико официра који су били геометри по професији, и створен одбор са мајором Љубомиром Илићем, инжињером на челу. Љуба је у Југославији до рата био власник или сувласник фабрике авиона „Икарус“. Подељене су улоге свакоме зашта је најпогоднији. Геометри су требали да пронађу место одакле би бекство требало да се изведе и како. Они су обишли цео логор и на следећој седници поднели извештај да је копање тунела једини начин, али да би се то извело, требало је на том погодном простору подигнути једну бараку, која би служила

Бскство из заробљеништва 77

као наша библиотека. Ми смо имали много књига у логору, које су биле својина појединаца и књиге послате нам од „Хришћанске Заједнице Младих Људи“, ове су ишле од руку до руку. Такође су долазили и многи представници италијанских књижара и продавали дозвољене књиге. Наравно, ми смо плаћали боновима, које смо примали од италијанске команде, или је пак направљен уговор са књижаром да се одређена сума коштања књиге наплаћује од стране команде, месечном обуставом.

Све те књиге су могле да се ставе у једну бараку са полицама, неколико столица и један сточић у средини где би се евентуално играо шах. За ту сврху је био замољен наш командант логора, тј. најстарији наш официр, који је био одговоран за ред и одржавао везу са непријатељем. Наши стручњаци су направили и план и донели нацрт за бараку у коју би биле смештене књиге; морали смо прво да убедимо нашег команданта, те да би он могао да убеди италијанског команданта логора.

Наш командант логора је био резервни пуковник Тодор Живковић. Они који су га знали, причали су даје био народни посланик на Стојадиновићевој листи и да је гласао за Комкордат.

Он је постао командант зато ште се други, млађи и способнији пуковници нису хтели да приме те дужности. Из неких разлога код многих официра није уживао неки ауторитет, али ако он сврши наш посао биће за нас добар. Из тих разлога се према њему није имало велико поверење, али шта смо могли.

Ми смо били свесни да пуковник „Тоса“ није био као енглески Wing commander Hurry Day, a join мање ни близу као командант ескадрона Rodger Bushell, који су били команданти енглеског заробљеничког логора Strafelager-a- Golditz у Немачкој, били су иницијатори, вође и организатори па и планери тога великога бекства. Код нас је све радила једна мала група младих официра, добро организована, одлучна и задатку лојална, која није хтела да робује, него да се бори.

Италијански командант се сложио, одобрио, али је требала и виша команда да одобри изградњу библиотеке. На весеље свију заинтересованих италијанска команда је наш пројекат одобрила.

„БИБЛИОТЕКА“

Чим су планови били одобрени, командант италијанског одреда војске при заробљеничком логору је одмах наредио да

78 Гласник Cpm ког историјсхо-културног друштва „Љ егош"

се почне са радом; стубови од бетона су постављени, висине од земље 25 см. израдили италијански зидари, док су дрводељци грађу за бараку скројили ван логора и саставили и кад је све било готово, унели у логор и поставили на стубове, донели су и полице за књиге. Италијанска команда је добила од неких мештана неколико фотеља, међу којима и једна дугачка, асталчић за играње шаха, па неколико.обичних столица. Библиотека је била спремна да прими најмање 1000 књига. Иако су неке књиге већ биле смештене, паје пуковник Sergardi Ahille са нешто церемоније, свечано предао кључ библиотеке нашем команданту. Пуковник Сергардије био фини господин старога кова, са негованом бренованом брадицом, средњега раста, али достојанственога држања. Сматрало се да је официр из I светског рата и да је из резерве, што је касније било и потврђено.

Све књиге које су ушле у библиотеку постале су својина исте. Постављена су два библиотекара-добровољца и књиге су могле да се позајме на одређени рок, али морају бити враћене или рок продужен. Све је функционисало као по лоју.

Неколико речи о околини библиотеке.Барака за библиотеку је изграђена у продужењу једне од

барака за становање, колико су бараке за становање биле удаљене од оградаг од бодљикаве жице, толико је наша библиотека; поред ограде изван логора пролази трамвајска пруга: Напуљ-Аверса, на срећу нашу, само један колосек (две шине); најближе место до жичане ограде је било око 3 метра. А од трамвајске пруге па надаље простирала се њива(ливада) са свежом и врло бујном детелином. Наш тунел је требало да пође из библиотеке и прође испред ограде од бодљикаве жице- испод трамвајске пруге, па од прилике неких 6 метара усред поља детелине да избије напоље. Какојенедалеко оддетелине била кућа власника исте, било је предвиђено да последњи бегунац стави натраг поклопац на којем су били одрезани комади земље са детелином, тако да тунел може да послужи за бекство и следећој групи.

КОПАЊ Е ТУНЕЛА

Пошто су наши будући бегунци добили и свога „Тројанског коња“, одмах је организовано копање са покраденим алатом. Велика фотеља је била толико одмакнута од дугачке полице да је позади ње могла да се углави још једна фотеља. Фотеља је поклапала тачно три

даске патоса негде око 15 см. широке, а те три даске су пресечене за дужину фотеље на којој три особе могу комотно

Бекство из заробљеништва 79

да седе. Првог дана, прва шифта од двојице је почела да копа вертикалну рупу. По плану стручњака морало је да се иде толико дубоко, да се канал провуче, не само испод остатка бараке, него и испод трамвајског колосека и његовог насипа. Математичари су прорачунали колики потрес производи пун трамвај, па је и то узето у обзир при одређивању дубине. Ископана земља је извлачена и слагана набијено испод библиотеке. Када тамо није било више места, нађено је друго место.

He треба изгубити из вида да су фотеље и столице у библиотеци стално биле заузете од пријатеља пројекта- читалаца и шахиста.

НАЈБОЉЕ КРОМПИРИШТЕ У ИТАЛИЈИ

Овај логор је између два рата био душевна болница, паје било доста слободног простора у средини, биле су баште и жбуње, а и једно место где изгледа да је неко садио цвеће. Замолили смо за одобрење да посадимо кромпире да би појачали храну, и одобрење смо добили. За баштована смо замолили „чика Нешу“ (жалим, заборавио сам му тачно име, али знам да је до рата био државни чиновник у Пресбироу). Са добивеним задатком био је врло задовољан. Кромпириште је врло брзо било припремљено и добили смо и семе (биран кромпир са више окца). Изношење земље из библиотеке је вршено у војничким торбицама, предвече за време шетње пре и после вечере. Торбица окачена о рамену са огрнутим шињелом из библиотеке на кромпириште, неприметно испражњена, па натраг да се прва торбица врати а узме друга. За ове људе који су носили земљу тачно смо знали ко су, шта су и дали смо им име „мрави“, а чика Неша је контролисао где се земља сипа, тако је његово кромпириште сваким даном расло заједно са кромпиром.

Овде желим да кажем неколико речи намењених специјално „чика Неши“. Као што рекох пре, био је чиновник Пресбироа у Београду. Ветеран-добровољац из I светског рата, имао је муке да буде примљен у добровољце, јер на свакој руци, од рођења, нема пс два прста, има само оба палца, оба кажипрста и средње прсте, а мали и до малога није имао. Но ипак су га примили у добровољце, јер је спретно руковао пушком, као и све што му је дошло до руку. Тако му ништа није сметало ни да у Аверси од ништа направи нешто па и своју радио станицу. Правио је шарене играчке и давао карабињерима, а они њему доносили магеријал споља који је тражио. Чак су и италијански официри навраћали да погледају шта тај стари ради. Био је мало и комичан, јер без

80 Гласиик Српског историјско-културног цруштва „Њ егош “

наочара није могао да ради, а кад је разговарао с неким, наочаре би спустио на пола носа. Кад су наши копачи поодмакли, нису могли више да гурају земљу, била су потребна колица. „чика Неша“ направио је и колица и нашао конопац, тако да су једна колица долазила у тунел, а друга одлазила.

РАД НА ЛАЖНИМ ИСПРАВАМА

Паралелно са радом на тунелу, радио је и одбор на фалсификованим легитимацијама и све што је потребно, који је имао пуне руке посла био је поручник бојнога брода Стеван Синђелић, шеф лабораториа, син пуковника Синђелића.

-Када Италијани путују из места у место, да ли им је потребна каква исправа; набавити и примерке истих;

- по сваки цену набавити неколико немачких SS легитимација;

- набавити примерке службеног папира немачких канцеларија;

- да старинарница набави неколико пари цивилних одела;- по могућству пронаћи имена Италијана који су противу

фашизма, њихова имена и адресе. Ово је било стављено у задатак неколицини официра јеврејског порекла, који су говорили беспрекорно италијански и имали извесне везе.

Све је набављено, али је много златног прстења прешло у руке корумпираних стражара; не само прстење, него све што је златно: сатови, наруквице, златни крстићи са ланчићима, амајлије и слично.

БЕКСТВО И ПОСЛЕДИЦЕ ЗА ОСТАЛЕ ЗАРОБЉЕНИКЕ

Рано изјутра власник куће је изашао на врата која воде пољу детелине, да се надише чистог ваздуха, нашао се у чуду од запрепашћења, јер је красна, напредна детелина, скоро до пола листа висока, била упрљана, не само што је била угажена већ, како је била роса, прљавштина се још више одржавала. Следећи прљави део, дошао је до велике рупе која зјапи недалеко од трамвајске пруге. Дубина рупе је била прилична, још су биле ту и лествице за излазак (рукотворина чика Неше). Почео је да се дере и зове комшије. Многи су дошли да виде шта се то дешава. Стражар око логора је звонио стражарници; дотрчала је патрола и било јој је јасно шта се десило. Дежурни официр је дотрчао да се лично увери. Кад је видео упрљану детелину и зјапећу рупу и њему је све било јасно, наглас је звао трубача да свира узбуну! Један од карабињера се спустио у рупу и пузећи до краја ударио главом

Бекство in заробљеништва 81

у даске библиотеке. Некако их је померио, помакао фотељу и извукао се и отишао да реферише команданту да је библиотека послужила само као „Тројански коњ“.

НА ЗБОРНО МЕСТО, ПОИМЕНИЧАН ПРОЗИВ

Сви су истерани из барака са великим гунђањем и протестом што им је био поремећен ред. На зборно место су чак истерани и војници и кувари, што значи апсолутно сви заробљеници. Упућени и обавештени су се радовали са овом игром - необавештени су протествовали, помињали Женевску конференцију, да he жалба бити упућена Црвеном Крсту, али све то ништа није помогло.

Извршено је поименично прозивање с том разликом даје сваки морао да пређе у следећи ред кад је прозван. Присуствовао је прозиву и стари чичица Sergardi Ahille, видело се да је био љут, али му ми нисмо могли ништа помоћи. По завршеном прозиву знало се ко фали. Кувари су пуштени да кувају ручак, а ми остали у строју док војници не претресу ствари бегунаца тражећи њихове слике, али ништа нису нашли.

Наређено је два пута дневно прозивање: изјутра, пре доручка и увече пре вечере, у почетку у присуству команданта пуковника Сергардиа, а после дежурног официра.

ПРОМЕЊЕН РЕЖИМ У ЛОГОРУ

Пуковник Сергарди је био смењен и на његово место дошао неки млађи официр, који није више био за фронт. Звао се Gamboni. Он је у овом доста пријатном логору променио стање за нас на много горе. Било је и малтретирања, наравно уз наше протесте, које је он игнорисао. Имали смо утисак да: „Он пре подне мрзи самога себе, а после подне цео свет“. Увек

намргођен, по трчкарању официра Италијана око њега, имали смо утисак да га се свако бојао.

Жао нам је било старога пуковника Сергардиа, који је заиста био господин! Каква разлика измеђуједногаи другога официра исте нације?!

О петорици побеглих Југословена нема ни трага ни гласа, а „Панђаб“ и наша два млада ваздухопловна потпоручника: Бумбовић и Божић, које су похватали негде у кукурузу, сва тројица су дуго била испитивана од стране специјалних иследника, нарочито их је интересовало да ли је постојала веза са неким ван логора. Кад нису добили никакво обавештење од њих, сваки је засебно био уведен у логор, и смештен у самицу, где нису могли да имају никакву комуникацију са осталим заробљеницима. Они су ипак успели

82 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “

да протуре обавештење да нису никога одали већ да су све сами радили, јер им је то била национална дужност. Италијанска обавештајна служба убачена у логор да пронађе саучеснике, нарочито међу њиховим војницима, није ништа успела. Добронамерни су молили Бога да бегунци срећно стигну тамо где су наумили, нарочито инг. мајор Љубомир Илић.

Жалили смо нашег команданта Тошу Живковића, јер је скоро свакога дана био позиван од команданта на неко реферисање о стању у логору. Морам да нагласим Тоша, иако старији господин, био је борбеног духа, је италијанском корту отворено рекао да његови официри чине само оно што им патриотска дужност налаже. Пуковнику господину Тодору Живковићу, био он данас жив или не, ја одајем моје пуно признање на држању његовом на положају команданта југословенских официра-заробљеника са искреном захвал- ношћу! Он је све чинио што је могао да заробљеним официрима у том логору живот олакша, упркос негативнога рада комунисте Гојка Родића, којега је др Слободан Драшковић једном приликом песницом залепио на земљу, a Предраг Ивановић учинио то исто Гојковом телохранитељу. Запомагање, вика, псовање, док се рефлектор загрејао и упалио - на лицу места остала су само двојица у лежећем положају; нико није ништа видео. Кад је стигла вест да је инг. Љуба у Швајцарској, био је урнебес од радости и весеља. Обавештајац тајних вести, „логорска пошта“, је ишао од бараке до бараке и кратко јављао последње вести, то је учинио и за Илића и капетана Михаиловића. Одушевљењу није било краја. Сигурни смо били да су и остали стигли негде на сигурно место и да ће вести свакога дана стићи, пошто је први тунел у библиотеци добио камион бетона, чиме је отвор изнутра био зацементиран, овај „Тројански коњ“ је отпао, треба наћи други. Пошто је пронађено место, одлучено је да се даље копа други тунел. Сада је било много лакше, стекло се извесно искуство.

To место је било: из логора - испод зборнога места италијанских војника - па испод командантове канцеларије, са друге стране његове бараке.

После читања ратног билтена где се признаје Ромелов пораз, због одушевљеног клицања Монтгомерију и његовој V III армији, Италијани су наше официре потерали да иду у своје бараке, ваљда из бојазни да се не направи, због радости, нека непожељна врста манифестације.

Пуковник Гамбони, мали, здепаст, кочоперан, имао је

Бекство из заробљеништва 83

обичај да обилази логор праћен са још неколико наоружаних официра и војника, а за време прозива се пењао на узвишену осматрачницу и гледао наш прозив. Италијански војници су га се бојали као љуте гује, јер их је за најмању ситницу кажњавао. Италијански војници кажу да је дуго времена био на фронту, па тера дисциплину и овде у логору. Пуковник Гамбони је крив и за смрт артиљеријског потпоручника Бранка Пупавца, остављајући га без помоћи да умре, после рањавања од стране стражара, због губитка крви, о чему је изашао подужи допис у „Равногорском Борцу“. Под мојим потписом је отишла тужба нашој Влади противу пуковника Гамбониа да се уврсти у ратне злочинце (тада, 1944. г. у Лондону).

КОПАЊЕ ТУНЕЛА СЕ НАСТАВЉА

Иако је нови командант Гамбони, из неких разлога био повучен са неког фронта и постављен за команданта над 450 Јуугословена, официра-заробљеника, он је хтео да своју ревност покаже и докаже, па је ове људе малтретирао на све могуће начине, терао је мак на конац.уКОлико је он био гори у толико су и наши официри настојали са жалбама да му досађују и ремете његов мир. Дошло се на идеју да се настави и даље са копањем тунела са успехом бекства или неуспехом. У логору су биле и две двоспратне зграде. На другом спрату једне од тих зграда били су смештени заробљеници-већином виши официри, испод једнога дела у приземљу је била трпезарија, али је било једно одељење с вратима која су гледала ка логору. Ова просторија је била загонетка за многе, а нарочито за немирне духове. Врата су имала катанац тежег типа и увек закључан. У логору је било мајстора за све па и за откључавање сваке врсте катанаца и брава. Кад је катанац био откључан и врата отворена, видело се да је то једна прилично велика просторија, која је вероватно некада служила као врста магацина. Цела зграда је служила као продужење ограде између логора и италијанске канцеларије и стражаре. Ако би супротни зид био пробијен било је потребно само проћи четири метра па ући у командантову канцеларију. Та командна зграда где је седео и радио пуковник Гамбони је била ширине обичне војничке бараке, а позади ње кратко двориште, из којега се могло ући у доста напуштену сеоску башту, која никада није обрађивана, па обрасла у неколико метара високог шибља и жбуња. Одлучено је да се ту у овој просторији копа тунел који ће да води у двориште италијанске касарне - испод командантове канцеларије - па са друге стране у напуштену башту. Баш зато што је ово изгледало скоро

84 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “

немогуће ни веровати, а камоли и извести, једна група одважних официра је одлучила да копа тунел 35 метара дугачак, који ће будуће бегунце да уведе у напуштену башту. Земља је имала да се слаже у самој просторији и набија. Стручњаци су прорачунали колико дубоко треба копати пре него што he се поћи право. За сво време рада, врата су

имала да буду закључана, а отварала су се само на уговорени сигнал. Италијанска шпијунажа је открила тунел и направила препад на копаче баш кад се пошло са копањем увис, два копача су још била на послу, на позив споља, излазе умазани земљом, војници их прате с карабинима испод руку.... саслушавања, па пошто су се окупали, у затвор. Нико не зна када је и како нестао из логора мистериозни Југословенски поручник виолиниста“, убачен у логор од Италијана, вероватно ради шпијунаже. Није било ни трага ни гласа од њега.

Поручник Владимир Попс, који је испод свога кревета копао трећи тунел, је био благовремено извештен о инвазији, изашао из тунела, ставио даске на своје место, обукао се и међу последњима стигао на зборно место. Сви су били на лицу места и после прозива распуштени осим бараке бр. 12.

Дежурни официр пита, ко су ти што су копали тунел у вашој бараци испод трећега кревета од првих врата?... мртва тишина; слеже се с раменима, док неко из даљине није довикнуо: „Сигурно ранији заробљеници који су тамо становали!“ Следе речи дежурног официра: „Сви ви знате ко копа, али ја вам препоручујем да више не трошите енергију, јер нећете успети“. Били смо распуштени.

РЕЗИМ Е

Као што је у почетку наведено, побегла су осам официра и проверено где је ко стигао. Од ове осморице тројица су била ухваћена, а петорица нашла слободу и продужила борбу противу непријатеља, од 500 официра и војника у логору Аверса, ово се сматрало онда за успех. Међутим, упоређења ради са Енглезима и осталим савезничким заробљеницима из логора Sagan у месту званом „Kolditz Strafelger11 где је било неколико хиљада заробљеника побегло је укупно 85 официра од којих се само за двојицу зна да су стигли живи на савезничку територију, а за судбину још једога се уопште не зна. Ово бекство из немачког заробљеничког логора је било врло скупо у жртвама, јер је луди Хитлер наредио да се једна група од похватаних официра од 50 , сви до последњега пострељају, другима за пример, што је и извршено, док су други враћени натраг у логор уз строге казне( „Greate Escape44

Бскство m заробљеништва 85

од Poul Brichill).Упоређење је направљено само са једним логором у

Немачкој, али су заробљеници бежали и из других логора, како из енглеских, тако и из осталих савезничких, и српских, негде са више а негде са мање успеха. Ми смо сматрали да је бекство наших официра из логора Аверса био велики успех.

Витомир Ж. М И Л ЕТ И ћ

Станоје С. Беговић

УСПОМЕНЕ ИЗ БАЛКАНСКОГ РАТА

— Белешке о писцу —

11 исац ових успомена - мој покојни отац Станоје С. Беговић -

родио се 3. марта 1886. у селу Главица, крај Даниловграда. Од

школског образовања имао је само четири разреда основне школе,

али је спадао у даровите и неуморне самоуке. Као 19. годишњак

винуо се 1905. у САД, гдјеје до 1912. радио углавном као рудар. Чим

је избио први балкански рат, јавио се као добровољац и о свом руху

и круху појурио у отаџбину. Борио се најпре око Скадра, у који је

међу првима ушао пред Ускрс 1913. У другом балканском рату био

је распоређен у Плав и Гусиње, гдје су зли Арнаути били озбиљан

проблем... Крајем 1913. вратио се у САД. Једна тешка и дуготрајна

болест спријечила га је да се 1914. и по други пут дрбровољно стави

на располагање угроженој отаџбини. У Чикагу је објавио кратку

пјесничку драму „Бришкула“ (о животу наших радника у САД), а у

Њујорку дужу пјесничку драму „Освета“ (о сарајевском атентату).

Пошто се у Чикагу вјенчао са Драгом, кћерком Тома Маркова

Мартиновића, вретили су се заједно почетком 1920. у слободну и

увећану отаџбину.

Између два свјетска рата био је скоро непрестано предсједник

општине и старешина Сокола у Даниловграду... Године окупације и

револуције провео је углавном у Београду, гдјеје морао да се склони

испред Италијана на власти и комуниста у шуми. Пред крај 1944.

тамоје и ухапшен од Озне и одвучен у Црну Гору, гдјеје 1946. суђен

и, на основу лажне оптужбе и лажних свједока, осуђен на 20 година

робије, од којих је одробовао преко седам.

По пуштању из Јусоваче, није му било дозвољено да се врати у

свој родни крај Бјелопавловиће (гдје су му претци живјели од краја

14. вијека), већ послат у Боку Которску. Тамо је и умро у ноћи

између 2. и 3. марта 1959. - баш на 73. рођендан... У његовој

посмртној заоставштини нашао се знатанброј рукописа(којичекају

на објављивање): један роман, 20 приповједака и десетак драма из

старо-црногорског живота, а исто тако и неке животне успомене -

међу којима и ове из балканског рата, које стављам на располагање

уредништву „Гласника“ СИКД „Његош“, а читаоцима остављам да

се сами увјере и у њину вредност - и у (авај!) њину актуелност...

Бранко С. БЕГОВИН

Успомеие из Балкаиског рата

У В О Д

Недјеља је, 25. јануар 1913-те, два сата иза подна. Бардањолт дрмну, као да га потрес покрену. Његови главутци почеше да се дробе. Све затутња, све зајаука, све оживје, - па оживјеше и наше замрле душе.

Са Гајтанске Косе турски пољски брзометници Круповог система почели су да руше бардањолтска утврђења... А када је догорело до ноката, када се није имало куд ни камо, наши су затражили помоћ од Србијанаца. И ето, њихови топови, заплијењени у битци на Куманову, почеше под командом мајора Синђелића да руше скадарска утврђења. Убрзо се могло видјети, да је њихова ватра неодољива и да Турци не могу да је парирају.

Над бојиштем је владало опште хуктање. Нико није могао разликовати пуцњаву било којег оружја. Турци су засипали, нарочито лаким оружјем. Видјело се да се ради о нечему великом. Али нико није вјеровао, да Турци троше остатке муниције да би прикрили своје одступање.

У том моменту, на крвавој рудини паде стари командир Милош. Паде и храбри официр Перо. Само је Бог знао колико их још паде. Али и остаде доста, да се пробију кроз густу жицу и ускоче у непријатељске ровове.

У рововима много мртвих и рањених Турака преко којих су се поснопили ранци, шињели и оружје. Преко ровова до жице наслаге мртвих Турака, које су њихови другови бацили из ровова да им не би сметали.

Наша војска побједоносно гази преко свега и у заносу јури Скадру, од којега нас раздваја још свега један ров на Малом Бардањолту, са којега се не чује никакав пуцањ.. Спуштамо се низ брдо ка томе рову. Хоћемо да отворимо и последњу капију Скадра. А тада - авај! - зацикта труба: „Стој ту!... Стој ту!“ Прихватише и друге трубе, и та се фатална команда разнесе по разбојишту. Као да нас потуче гром из ведра неба!

„Зашто да стојимо ту?! Шта то значи?! Ко хоће да скапулава Скадар?!“ - протествовали су љутито војници.

„Биће да је Скадар капитулирао!“ - покуша вјешто да нам објасни неки од присталица режима.

„И у томе случају треба неко да уђе у Скадар!“ - упаде један војник.

„И да разоружа те гадове, ако не жели да они разоружају нас!“ - додаде други војник.

88 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош“

„Мир, војници! Више знају они који наређују него ви!“ - оштро подвикну један официр.

Над бојиштем се спуштао мрак и завладала мртва тишина. Чула се само јека рањеника.

У крајњем рову према Малом Бардањолту, један поручник је позивао по батаљонском списку, трудећи се да састави стражу за ту ноћ између тога и вишега рова, у размаку од неких 150 метара. Одговори на његов прозив гласили су:„Погинуо!“ - „Рањен!“ - „Однио рањеника!“ - „Болестан!“ - „Одсутан!“ и томе слично.

Поручник је најзад успио да састави нас шест, и показао је на хоризонту три мјеста на којима треба да шилбочимо по двојица. „Гледаћу да вас смијеним што прије! Држаћу вас сат или два, никако дуже, јер је престудено.“ Тим ријечима испратио нас је поручник.

Мој друг и ја несметано смо прескочили неколико камена, јер пушка уопште није пуцала. Легли смо иза тога шанчића и припојили се један уз другога, јер је хладноћа продирала кроз кости.

Чекамо смјену. Чекамо и дрхћемо. А кога чекамо?! Ко да нас смијени,,!... Да напуштимо стражарско мјесто? Да се увучемо у неки ров и склонимо од ужаснога вјетра? Да останемо живи! Али то, и да није било кажњиво, ми никад не бисмо могли учинити. He бисмо, јер нијесмо били такви војници. Да смо били такви, и ми бисмо били „болесни“ или „одсутни“... Одржати се жив или мртав, само се одржати!

Тачно у 11 сати отворише Турци паклену ватру са Малог Бардањолта. Загрмље мерзер са Кира, зајецаше батерије са Тепе. Потенцира се битка коју смо сматрали свршеном!

„А сада?!“ - припита мој друг.„Противнапад!“ - потврди он, проћута мало, па настави:„А шта ће нам сада наредити преко трубе?... Стој ту, или

лијево-круг па бјежи?!“Ватра је бјеснела. Хладноћа је нестала. Дрхтавица се

изгубила. Прихватили смо пушке и опалили по два-три метка. Очекивали смо противнапад са јуришем - и само то!

Преварили см о се, јер Турцима није било до противнапада. Нијесу они мислили на то. Они су отворили демонстративну ватру, тек да учине на знање да су још живи, да су још ту.

Да, били су ту благодарећи нама, који смо им дали више него довољно времена да се приберу по скадарским махалама, гдје су били добјежали са положаја и чекали побједника да пред њиме положе оружје. Пошто се побједник

Успомене из Балкансксм рата

није сатима јављао, они су се, под притиском својих официра, вратили на положаје које ми једноставно нијесмо хтјели!... И, ето, касно те вечери нам поручују да ћемо морати још једном на људску касапницу...

Ватра је трајала око два сата, па се поново утишала. Од те ватре нијесмо имали знатнијих жртава, јер су наши били склоњени у раније освојене турске ровове по Бардањолту. Али је та ватра била убитачнија од иједне друге: убила је морал код наше војске и сломила вјеру код нашег војника - како у способност командног особља, тако и у искреност владајућих кругова.

Капију Скадра смо разбили - и позвали непријатеља да је опет утврди!... Хиљаде наших жртава лежале су по урвинама и брежуљцима Бардањолта. Зашто? Одговора није било, јер се није смјело признати да је све то дато за једну брдуштину без вриједности!

Међу војницима се шапутало: „Издаја!“...Нас двојица смо поново почели да се тресемо, јер се са

попуштањем ватре повећавала хладноћа. Смијену нијесмо више очекивали. Само смо зору чекали, ако је живи дочекамо!

Најзад је прошла и та страшна ноћ (међу најстрашнијима мојега живота). Знали смо да се, под заштитом мрака, морамо извући из те невоље и ускочити у неки ров.

Прије зоре вукли смо се рудином и полумртви срушили у један дубоки прокоп, око којега није стизао вјетар. Војницису накупили картонских куцијица (које су служиле као омоти за пушчану муницију) и од њих направили ватру. Гријали смо промрзла тијела, нарочито руке и ноге.

Пришао нам је поручник и извињавао се говорећи: „А са киме да вас смијеним?!“... Дакле, као и увијек - појео вук магарца!

У нама је и даље тињала нада да ћемо ипак за који дан савладати и ту последњу препону и ући у Скадар. Знали смо предобро, да ће поново бити жртава - али о томе нико није водио рачуна. Скадар је био оно на шта смо једино мислили и чему смо се једино надали. Та нада је држала још једну недјељу дана. Али и она нестаде, чим добисмо наређење: да једна чета остане на положају ради одржавања страже, a остале да се врате у исти логор из којега су биле пошле 23. јануара у два сата ујутро.

Гдје бисмо? Нигдје! Шта радисмо? Ништа!... Окитили смо само јалову брдуштину хиљадама наших гробова!

Рата се свако наситио; мени се чак згадио. Жеља - да опет угледам симбол слободе у њујоршкој луци - расла је у мени, из

90 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “

дана у дан, све јаче и јаче. Али, тај симбол је много лакше напуштити него му се вратити...

У војсци опет чамотиња и неповјерење. Упркос мјерама предострожности, ширене су најфантастичније вјести. Из београдских новина, које су се до нас прошверцовале, могли смо закључити да је стварање Албаније свршен чин и да ће се питање Скадра ријешити у њену корист.

Да би трагедија била још већа, једнога дана(мислим даје то било у марту) Тарабош је опет отворио своје чељусти смрти и прогутао цио један батаљон, на челу са његовим храбрим командантом Павлом Пламенцом, што је проузроковало многе коментаре.

Упорно се тврдило: Овај батаљон је жртвован да би се продрло преко Тарабоша и тако се отворила западна капија Скадра, кроз коју би као прва ушла војска западног одреда, тојест војска Катунске Нахије и старе Црне Горе.

Падом Бардањолта (25. јануара 1913.) била је разбијена источна капија Скадра. Али војска, која је трабало кроз њу да уђе у град те вечери, није била војска старе Црне Горе - већ већином војска од Седморо Брда. Цетиње није жељело да се прослави ова - њему доста пркосна - војска, и зато су оне вечери објавиле трубе оно фатално: „Стој ту!“

У везу са тим разлогом довођена је жалосна погибија, првога дана рата, чувеног генерала Блажа Бошковића са Орје Луке у Бјелопавловићима. Није било човјека који га је добро познавао а да није вјеровао, да је његова погибија била трагедија за Црну Гору. Јер, да он није погинуо, не би се питање Скадра мрцварило мјесецима, нити би око њега пале онолике жртве. Али, Блажо је био Брђанин. Кадје престиж у питању, не води се рачуна о жртвама, па ни о Скадру!

Иако је само мали број људи могао да се снађе у овим мистификацијама, и последњи војник је осјећао: „Има нешто труло у држави црногорској!“

★ ★ *

У скадарској хумнини и питомини прољеће је замирисало. Воћњаци и окрајци су се заодјенули зеленилом и цвијећем. Славуји су извијали чаробне мелодије. Сваки грм је оживио. Природа се радовала и пјевала. Само су наше душе очајавале и плакале.

Ту смо, а не знамо зашто! Ту смо, а не знамо до када! Скадар се једнако држи и пркоси. Опет страже, патроле и извиђања. Опет послуге, као и обично, и ништа више. Да човјек постане одвратан самоме себи, као и што је!...

Успомене и? Балканског рата 91

Једне вечери сам опет послат у извиђање, заједно са једним другом. А шта бисмо могли да извиђамо и о чему да извијестимо?! До жице ни живе душе, а преко жице жива душа не може! Али, ми смо ипак у извидници. Ноћ је каква се само пожељети може: ведра, топла и безмјесечна.

У пољу Ренцу, испод Малог Бардањолта, срели смо се са двојицом извиђача из једне друге јединице. По уобичајеном упознавању, нашли смо једно скровито мјесто, сјели ту и запушили. Да бисмо избјегли разговоре што личе на кукање и јадиковање, један од другова предложи да се успужемо уз голет, привучемо жици и ослушкујемо. Сви пристадосмо, без обзира што је предлог био глупав - јер се могло погинути без икакве потребе. Али, ко је на то мислио?! Ионако смо се сматрали погинулима! Осим тога, ни један од нас се није усудио да укаже на бескорисност и глупавост тога предлога, да га остали не би сматрали страшљивцем.

И тако, пузили смо потрбушке уз чисту рудину и срећно наишли на једну вододерину у коју смо се склонили. Нијесмо од жице били удаљени више од двадесетак метара, а иза жице су, разумије се, били ровови. Лежали смо и ослушкивали. Ништа нијесмо могли чути, осим с времена на вријеме понеки пушчани пуцањ.

Мој друг, немиран по нарави, поисправио је главурду и снажним гласом позвао: „О-о-о, Мујо!“ Тајац Нико се не одазива. Никола је поновио још снажније.

„Штај, болан?“ - чуо се одговор с босанским нагласком.„Дођи амо, будало, да се наједеш љеба и меса! Немој да

крепајеш ту од глади!“ - навијао је и Никола на босански.„Шути, рђо! Теби је и твој краљ Никола гладан, а не да би

ти нахранио некога!“ Послије тих ријечи, Мујо је на сокачки начин опсовао и нас и нашега Краља.

Никола му је без жалбе узвратио и још придао. Мујо му сигурно не би остао дужан, да тај разговор није прекинула плотунска паљба са рова. Метци су зазујали изнад наших глава. Ми се још више слегосмо земљи, привукосмо пушке и отворисмо паљбу.

Паљба се ускоро разви дуж цијелога фронта. Заклокташе митраљези са обије стране. Умијеша се и артиљерија. За пуна два сата земља се тресла. И једна и друга страна су рачунале са нечим озбиљним.

Ово је била последња жешћа ватра балканског рата око Скадра на Бојани!... О разлогу ове грмљавине знали смо сву истину само нас четворица, а нешто мање од нас шака Турака који су се нашли у рову пред нама.

92 Глагник Српског историјско-културног друшгва „Њ егош “

Пошто смо проузроковали узнемиреност фронта и трошидбу велике муниције на обије стране, ми смо се повлачили као лопови послије неуспјелог похода. Морали смо се договорити за извјештај претпостављенима о лому што смо га глупаво изазвали те вечери. Да бисмо избјегли заслужену казну, ми смо измислили причу која није имала везе са стварношћу. И вјеровало нам се - јер се ионако све било претворило у трагикомедију...

★ ★ ★

На Велики Петак 1913-те, рано ујутро, војска је била у покрету. Батаљон се вратио према Малом Бардоњолту. Ни један пуцањ, ни на једном дјелу фронта, није могао да се чује. Наслућивали смо - и ускоро се наша слутња претворила у стварност: Скадар је пао!

„Скадар је пао!“... „Скадар је пао!“ - проносило се врло тихо кроз ровове, без нарочите радости и поноса. Врло тихо, јер је изгледало невитешки и недостојно наших гробова око Скадра. Радост је завладала највише зато што се цијела наша трагикомедија примицала крају.

Командири чета издвојили су из својих јединица по шест војника, међу којима сам био ија. Прегазилисмо ријеку Кир и на пољанама пред Скадром, заједно са војницима из других јединица, формирали један батаљон, који је ушао у Скадар као пратња Принца Мирка.

Принц и његова свита, у свечаним униформама, јахали су на добрим коњима. Ми смо, у двојним редовима и са војном музиком на челу, беспрекорно маршовали широком улицом према Сарају.

Недалеко од Сараја срио насје један српски свјештеник у црквеном одејанију, у друштву тридесеторо мушке српске дјеце са црвеним фесићима на главама.

Испред нас су маршовали последњи дјелови одбране Скадра и журили у пуној опреми према ријеци Бојани. Кроз прозоре зграде Црвеног Полумјесеца вирили су турски рањеници. По џомбастим тротоарима превијало се гладно грађанство, из којега би понеки старији албански подлац викао: “Машала! Машала!“

Наш церемонијал завршио се тако брзо и безначајно, да је допуњавао слику опште скадарске биједе.

Ми смо раздијељени у групе и размјештени по појединим дјеловима града. Пошто смо добили тробојне трачице, које смо везали око лијевих мишица, предузели смо службу јавне безбједности.

Сутрашњи дан је донио нешто живота. Турски

Успомеие in Балканског рата 93

полумјесец спуштио се низ јарбол на граду Мрњавчевића, а на његово мјесто се уздигао црногорски крсташ: ипак се залепршао на старој тврђави. !

Есад-паша је, са својим штабом, изишао из тврђаве и срио се са црногорским Престолонаследником Данилом. Док су се они лијепо руковали, ми смо укрућено стајали држећи оружје пред прсима.

Послије овога, прилично краткога церемонијала, нашли смо се на скадарском пристаништу и цијелог дана истоварали са лађа хљеб и брашно, да би нахранили становништво Скадра, мада смо и сами били гладни...

Те вечери сам, иако уморан, навратио у малу али чисту и укусно намјештену кафану на Паруцу. Власник те кафане ми рече да је „Македонац православне вјере“ (ако му се смјело вјеровати). Српски је говорио добро.

На моје тражење да нешто попијем, увијао је раменима, као да се плашио. Наједном, као да се присјетио, извукао је флашу коњака и почео да се извињава: да су у његову кафану залазили само турски официри и да је, по њиховом наређењу, сакрио још нешто коњака, па се, ето, нијеза тренутак сјетио да то наређење бивших муштерија више не важи. Са коњаком ми је понудио и цигарету.

По обичају већине Скадрана, почео је и овај кафеџија да набраја своје патње и неправде претрпљене у току овог рата. Испало је да му у том погледу нико раван био није. Али на томе није стао, Представио ми се и као човјек врло великих заслуга за Српство и Православље. И само што није рекао, да га треба одликовати.

Имао је ипак једну добру особину: добро је пунио прилично велике чаше коњаком, а уз сваку је нудио један „муфтакис“, како смо назвали цигарете џаба добивене.

И причаоје: „Ето, погледајте ону мурвуиспред кафане! У недјељу , 25. јануара, морао сам да се попнем на њену највишу грану и да на њој сатима останем. Кафана је била набијена турским официрима, који су ми наредили да их са мурве извјештавам докле сте ви стигли. Скадар је био пун војске добјегле са положаја. По свима прозорима висили су бијели чаршави. На одбрану није нико ни мислио. Када сам саопштавао да вас нигдје нема с ове стране Кира, пријетили су да ће ме убити као лажова. Притисла ноћ! Без обзира што им нијесам могао више послужити, држали су ме и даље на истом мјесту. Најзад су се официри прибрали и почели да тјерају војнике назад, у борбу. Убијали су их из револвера; чак су и митраљезе употребљавали“. Пошто је „мученички“ предах- нуо, припитао ме: „Тако ти вјере, што вам је било те нијесте

94 Гласник Српског исгоријско-културног друштва „Њ егош “

онда ушли у Скадар?“Можда бих му нешто одговорио, али се срећом појави на

вратима један турски официр. Повисок и лијеп, мрке боје лица и косе, крупних црних очију, веома елегантан, пришао је келнерају уз војнички поздрав. Ја сам му отпоздравио из става мирно. Лијева рука му је била објешена о врату.

Добио је и он повећу чашу коњака и цигарету и почео са кафеџијом да мрси нешто на турском језику, послије чега ми се кафеџија обратио: „Господин мајор би желио да се са вама упозна, ако томе нијесте противни.“

„Напротив, сматраћу то за особиту част!“ - одговорио сам без колебања, гледајући турског официра право у очи. На то смо обојица узели став мирно, јошједном се поздравили по војничком пропису, па се руковали. Он је изговорио своје име од неколико ријечи, од којих сам разумио само „ефенди“. Ја сам изговорио моје име кратко и без „ефенди“, али га је он разумио од прилике као и ја његово.

Послије церемоније упознавања, турски официр је отмено показао руком на један астал и рекао: „Бујром!“ Изгледало ми је да сам га јако задужио не пристајући да сједнем прије њега.

Куцнули смо се пуним чашама и запалили нове „муфтакисе“. Поред нас је стајао „Македонац" (прави или лажни) и тумачио.

„Какво сте звање имали у војсци?“ - упитао ме мајор. „Обичан војник, српски добровољац из Америке.“„Из Америке! Случајно или ради рата? - зачуђено упита

Турчин.„Само ради рата! Пуно је добровољаца дошло из разних

крајева свијета.“„Дошли сте да срушите турску царевину?!“ - с осмијехом

ће мајор.„Само са том намјером, господине мајоре!“ -с осмијехом

ћу и ја.„Ја вам честитам! Ви сте јуначки народ!“ - изговори и

поново ми стегну руку, па ме припита: „На којем сте се ви лично положају борили?“

„На Бардањолту.“„На којем дијелу Бардањолта?“Описао сам му прецизно.„Ах, па ми смо били један према другоме! Ја сам баш

тамо рањен у руку при крају тродневне битке!“ - дочека он.„Ко зна, можда сам вас баш ја ранио? Тада сам имао

жељу да вас убијем, а сада би ми било жао!“ - рекох ја.

Успомеие из Балканског рага 95

„Вјерујем вам!“ - спонтано he мајор, смијући се. Смијао сам се и ја.

„Такав је рат, господине мајоре, јуче крвници а данас пријатељи! Све ми то некако личи на крвави бизнис.“

„Да, по сриједи је највише шићар! Да није шићара, рата не би било. Рат је груб, зао, страшан! Ко би могао икада да измисли такво зло као што је рат?! Али, опет, без рата не би ваљало. He би било поноса, ни жртве. Храброст би изумрла. Људи се не би разликовали од нељуди, нити би се знала ичија права вриједност.“

„Али не ваља што ратови доносе и много покварености у сваком погледу!“ - направио сам упадицу.

„Да, и то је тачно! Али рат у истој мјери и опамети!“ - додао је мајор. И ми смо и у томе погледу били сложни, као што смо били сложни на коњаку и цигаретама.

И мајор је изразио своје чуђење, зашто нијесмо продрлиу Скадар 25. јануара, послије заузећа Бардањолта. Да му не бих давао оскудне и нетачне одговоре, рекао сам: „На то питање могу да одговоре они који владају и командују, а никако један обичан војник, као што сам ја.“ Мој одговор му се допао, и ми смо се опет куцнули. Цигарете нијесмо ни ни он ни ја прегашивали. У колико се коњак у флаши спуштао ниже, у толико је више расло наше расположење.

Разговарали смо о Америци, али смо ту ударали један у клин а други у потковицу. Он је желио да му причам само о америчкој војној снази, али сам ја разговор о томе вјешто избјегавао. Управо, не бих ни знао шта да му кажем, јер у то вријеме војна снага Америке није представљала богзна шта, изузев морнарице. Покушавао сам да му причам углавном о економском успону те велике земље и о цивилизацији тога многољудног народа. Али мој сабесједник није показивао ни најмање интересовање за такве „ситнице44.

Једва сам се присјетио да сам био прилично прекорачио слободно вријеме, па сам устао и изразио жаљење што ћу да напуштим „ово пријатно друштво44. Мајор се сагласио тек пошто сам казао да морам на дужност. Жалио је, како рече, што не можемо испразнити „бар још једну флашу44. Куцнули смо се потоњим капима. Потегао сам да платим, али то није дозвољавала официрска част!

Пошто сам мајору на крају обећао да ћемо се сјутрадан састати на истоме мјесту, растали смо се. Али се никада више видјели нијесмо...

96 Гласиик Српског историјско-културног друштва „Њ егош“

Освануло је Христово Васкресење. Ја сам се рано ујутро успињао странчином Бардањолта. Носио сам једно писмо од команде мојега батаљона у Скадру за команду бригаде негдје на Бардањолту... штаб бригаде био је спреман за полазак, и тако су ми рекли да ће сва црногорска војска умаршовати тога дана у Скадар.

На повратку сам ишао оним дјеловима Бардањолта гдје су наше жртве биле најбројније. Желио сам да та гробља још једанпут видим (као да сам предосјећао да ће ми то бити и задњи пут у животу)...

По сувим и преривеним брежуљцима димукао је и мирисао тамјан, а блиједи пламчићи воштаница треперили над свјежим хумкама, около којих су се као црне чавке савијеле мајке, сестре и љубе, и китиле гробове шареним јајима и цвијећем из домаћих воћњака. Јецају ли, јецају!

„Ево су ти ђеца дошла - устај тата!Да ти Васкрс честитају - никад више!“— нарицала је тихо млада жена над једном хумком, крај

које се шћућурило двоје уплакане дјечице.Пришао сам им погнуте главе, као да сам улазио у храм.

Жена се тргла, на брзину обрисала очи од суза, и укрутила се

као да није плакала.„Јесу ли ово твоја ђеца, снашо?“ - упитах је благо.„Јесу, јесу!“ - одговори она.„А ко ти је сахрањен ту?“„Ту им је укопан отац па сам, ето, на коњу догнала ову

ђецу да му виде гроб и упале свијећу.“„Је ли то био твој муж?“Жена се зарумени у лицу и погледа пред собом... „Био је,

био! Па се, ево, обруках јутрос пред тобом. А није да сам га тужјела, не дај Боже, него онако, да му кажем да сам му ђецу довела.“

Покушао сам да јој пружим неку ријеч утјехе, али сам их мучно налазио и још мучније изговарао...

Наишао сам затим на једну старицу, којаје коштуњавом руком заклањала од вијетра пламичак воштанице. Без суза и нарицања, шћућурила се поред гомилице камења и њежно их миловала десном руком.

„Ко ти је сахрањен ту, стрина?“ - упитах врло пажљиво и тихо, трудећи се да не повриједим ране несрећне мајке или мученика испод камења.

Није сахрањен, већ бачен под гомилу, Крсто мој, срце мајчино! Делија мој, каквога није било! Мој млађи син!“

„Млађи син, велиш! А ђе ти је старији?“

Успомеие из Балканског рата 97

„Стево је закопан на Дечићу, али љепше но Крсто овђе, и ближе ми је кући његов гроб.“

„Имаш ли још којега сина, стрина, или унучад од њих?“ - припитах је.

„Никога! Ни камена студенога на огњишту! Стево ми је био у двадесетдругој, а Крсто тек зашао у двадесету, срца мајчина, ни један ожењен, још су ђеца били.“

Нијесам ни помислио да тражим неку утјешну ријеч за ову несрећницу. Најрадије бих побјегао, да не гледам својим очима и не слушам својим ушима...

Продужио сам преко Бардањолта. Призори су језиви! Са свих страна су се укрштале тужне запијевке по овима грешним рудинама. а међу њима и овакве:

„А куд ће ти мајка стара - самохрана?!“„А што he ти сестра тужна - безбратица?!“„А куд ће ти ђеца ситна - сирочићи?!“И тако даље. И томе слично. Без конца и краја...Испод саме жице, на западној падини брда, сједио је и

димио на трешњевој симсији стари Ристо. И онје сједио поред гомилице камења - поред мртвога јединца Новака.

Пришао сам му и, гушећи се у сузама, почео да се љубим са старцем, којега сам од раније познавао.

„Ах, ништа не ваљаш!“ - укоријевао ме Ристо. „А мени је, душе ми, много лакше сада, пошто сам видио ђе ми је Новак погинуо и зашто је погинуо!“ И показа руком према жици и рову изнад ње, па онда и према Скадру, чији су се мунари дизали изнад кривудавих махала. Старац извуче затим из торбе флашу ракије и пружи ми је: „Хајде, попиј преддушом Новаковом! Знам да сте били добри пријатељи!“

Пошто смо се обредили флашом, старац настави: „Е, видиш, ја сам се огријешио! Хтио сам се, душе ми, заклети да ви нећете бити јунаци као ваши стари. Кад овамо, а ви бољи од нас!“

Покушао сам да то оспорим, али је старац остао упоран: „Погледај овај страх божји од жице! Погледај ове дубоке конавле! Погледај ове јаруге од топовских граната! Е, тога уопште није било за нашега земана, па је нама лакше било да јунакујемо!“

Прије растанка са Ристом, обећао сам му да ћемо се наћи у Скадру... И нашли смо се. Трудио сам се да му малим пажњама бар донекле замијеним сина Новака. Показивао сам му разне улице, град Мрњавчевића и друге знаменитости.

„Добро је, добро је, Богу хћала!“ - понављаоје Ристо, да би на крају, уз дубок уздах, додао: „Све је добро! Али, тешко

98 Гласник Српског историјско-културног друилва „Њ егош “

ономе коме се нико дому не врати!“...Скадарске махале биле су преплављене Црногорцима.

Васкрсје. Скадар је пао. Жртве нијесу биле узалудне. Војници су се љубили и поздрављали: „Христос Воскресе!“ - на шта су обично отпоздрављали: „Ваистину Воскресе!“ Или чешће: „Скадар је пао!“ - „Воистину је пао!“

Васкрсавао је и дух и живот Црногораца. Али је ипак у свему томе било нечега вијештачкога. Није се чула пјесма, нити се играло коло. Војска се гурала лијево-десно главним и широким улицама, или споредним и узаним сокацима.

Дуванџинице су радиле као никада од постанка овога града. Важио је само звечећи новац, папирни нипошто. А да је још било пустих златника! За њих би се могло купити доста од сакривене манифактурне робе или козметике. Али се артикли за исхрану нијесу могли добити ни за жежено злато, иако би Албанци за њега и душу дали.

Познаници и пријатељи су међусобно препричавали разне догађаје са разних дјелова фронте. Спавало се под ведрим небом, у прикрајцима. Рад и безбједност били су савршени!

Били су то последњи крици старога морала и витешкога поступања према побијеђеноме. Јадни Црногорци, који су кроз сва времена били склони плијену, ушли су у Скадар, у којему је било мало хране али доста блага - и никоме нијесу умањили ни један грош! He зато што је то било немогуће, нити зато што нијесу осјећали потребу за тим - него зато што су се тих дана осјећали великима, што су били поносни побједници, па ту величину и тај понос нијесу хтјели ничим да укаљају. Такво расположење је владало у црногорској војсци- и оно је било спонтано!

После неколико недјеља чули су се, међутим, гласови тих истих идеалних војника, праћени уздасима: „Жали Боже што је онако било! За кога?! Зашто?“...

Црногорска војска је напуштала Скадар и пошла кућама. У Скадру је остао само један батаљон за одржавање реда и безбједности. Још је тињала нека блиједа нада да he Скадар ипак припасти нама. Али је то личило на надање родбине у спас драгога болесника којему, међутим, није могло бити спаса.

Наш задњи ропац се збио када су се појавиле британске трупе и адмирал Буријан искочио из фијакера пред Сарајем. Послије ових су пристизале њемачке, француске, аустријске и италијанске трупе, и све се кретало по наређењу Буријана, главнокомандујућег међународних окупационих снага у

Y r i i o M c i n : h i I>;i j i k ;\m c k o i p : \ i a

Скадру.

Ми смо ce вукли y CTpojy према мосту на Бојани.Онај исти народ који је очајнички пружао руке према

нама при нашем улажењу у Скадар, молећи и кумећи да га спасемо од глади; онај исти народ чије смо руке пунили последњим парчадима хљеба из наших торбица; онај исти народ ради којега смо данима вукли са лађа хљеб и брашно; онај исти народ чију смо безбједност за вријеме наше окупације као и сопствену чували, сада је, ето, тај исти народ лајао на нас, као што би и дивље звијери које за благодарност немају способности!

Издали су Скадрани тога јутра и нови лист, под именом „Тарабош“, и кроз њега испољили своју погану душу.

„Ах, ђе нам памет би?!“ - чули су се огорчени уздаси наших војника. Али све је било касно!... Ми смо већ били на мосту преко Бојане. Наша застава је спуштена низ јарбол на граду Мрњавчевића, а на њено мјесто је уздигнуто пет других застава. Плакали смо напуштајући коначно Скадар. Осјећали смо се као да присуствујемо сопственом опелу и завидили палим друговима...

Смјестили смо се на једној рудини крај језера, између Широка и Зогања. Из тога логора данима смо одлазили на Широчки Вис и друге положаје око Тарабоша, па скупљали и сносили на језеро разну муницију, понајвише топовску. По раменима и леђима направиле су ми се љуте ране од ношења граната тешких око 80 килограма.

Понеког дана бих утекао у Скадар, у који сам лако улазио благодарећи британској стражи на мосту преко Бојане: за оне који су говорили енглески, дозвола није била потребна.

Једнога дана сам се упутио дуванциници, која ми је била од раније добро позната. На моје изненађење, у излогу се видјела само гомила неког црног и рђаво резаног дувана.

„Шта је, Ахмете, зар немаш бољега дувана од овога?!“ - упитао сам старог знанца за тезгом.

„Ах, за тебе! За тебе у свако доба!“ - и сагао се иза тезге, па на плавој хартији изнио шилдијску ресу, налик на жуту свилу.

„Зашто овај дуван није у излогу, као и раније?“ - упитао сам га радознало.

„Таман посла! Добро би ме научио! А ја сам побјегао са њим и сакрио га... Ови аламани ништа не плаћају, ама ни ђавоље капље! Захвате пуну шаку и стрпају у џеп, па онда збогом и у добри час! Чуо се, не видио се! Такви су они, никоме ништа не плаћају - нитсоме, јакога ми Бога! Е, јесте вала, много траже женске и њима добро плаћају. Још нијесам

100 Глагник Српског »сторијско-културног друштва „Њ егош “

чуо ни видио да се жене некоме тако миле!“ - причао је Ахмет осврћући се око себе, да га и ко други не би чуо.

„Тргујеш ли сада боље него када смо ми овђе били?“ - припитао сам га.

„О. Бог ти здравље дао, о чему ми збориш?! Ја га сад не мрчим. А када сте ви овђе били, свакога дана више од хиљаду гроша и нико да ме оштети за једну цигарету. He, душе ми моје, нико!“ - Ахмет је све више падао у ватру.

„Зашто онда ваше новине пишу сада овако ружно о нама?“ - упитах га као узгред.

„Е, ја то не знам! He умијем ни да читам ни да пишем, па већ есапи!“ - снебивао се дуванџија.

Помислих, на то питање би ми, вјероватно, одговорили исто тако и они који су писали те одвратне чланке против наше војске и српскога народа...

Наш живот у широчком логору био је ијадан и чемеран. Поред тога што смо личили на робијаше осуђене на принудан рад, патили смо и од душевне учмалости. Нијесмо могли ни у чему да нађемо разоноду, јер нам се све било смучило и у крв претворило.

Али, срећом, ни то није дуго трајало. У сриједу, уочи Спасовдана, око Скадра су остали још само они Црногорци за чије се гробове није више знало. Шиптари су се побринули да нашим мртвим јунацима што прије уклоне трагове!...

На Спасовдан сам стигао кући.„Ко је од наших остао у Скадру?“ - упитао ме мој стари

отац, мало времена пошто сам прјешао кућни праг.„Само мртви!“ - одговорио сам му што сам краће могао.„Знам, чоче! Нема рата без мртвих! He питам те ја о

њима, но те питам ко је остао од живих Црногораца да држе Скадар!“ - љутито ће стари.

„Нико!“ - одговорих опет кратко. Али ми одмах би жао старога ратника, па му испричах потанко све што сам знао да се догодило.

„Па, ти ми то исприча таман онако како су ми читали из некијех шумадијских новина!“ - скоро неповјерљиво дочека мој извјештај.

„Тачно тако!“ - потврдих ја.„Ех, грдне погибије!“ - јекну стара, па навали на свој

трнови чибук.„Ето видиш! А ти си се хтио помамити ако ти син што

прије не стигне из Америке и освоји Скадар!“ - заједљиво добаци Нана својему мужу.

Отац ништа не одговори, али протјера неколико густих

У с п о м ш с in Палканског para 101

димова кроз hoc, no чему се јасно видјело да му не треба још много...

Сјутрадан сам писао једноме старом пријатељу у Чикагу и јавио му да је Балкански рат свршен, да сам срећно из њега живу и здраву главу извукао, и да бих желио да се у Америку вратим - али да сам остао без новаца...

★ ★ ★

Петрушински батаљон је у првој недјељи по Спасовдану поново био на зборном мјесту. Одређивани су војници за други балкански рат, који је таман био почео. Разумије се, ија сам ушао у списак одређених.

Неискреност се и овом приликом испољила, те учинила и овај покрет мање популарним него што би иначе био. Речено нам је да идемо на Косово, ради видовданске прославе. Били смо, међутим, свјесни да идемо у Бугарску и чудили се коме су у рачуну овакве подлости и чему оне воде.

Још већма обмана је била у обећању да ћемо у Подгорици примити нове униформе, обући и другу спрему. Вјерујући да их у Подгорици све то чека, војници се нијесу побринули да ишта себи прикупе.

Маршовали смо дивном Бјелопавлићком равницом, кроз тунел од багремовог цвијећа, чији мирис нас је опијао. Покрај пута, с обије стране, таласало се зажућело класје. Кукурузи су се једрили, те нам се чинило као да пред нашим очима расту. По окрајцима крдови стоке, а уз њих чобанице повезаних глава црним или шареним м арамам а, са пребаченим плетивом око врата. Та дивна поља су жељно чекала мушке мишице, али су оне одлазиле. Сунце нас је пржило. Купали смо се у зноју, али нико није изостајао.

На обали Мораче, по пјесковитом пољу иза Горице, слегла се војска. Од Везирова моста до Златице, један батаљон до другога. Пружили се војници по сувом пијеску под ведрим небом. Ништа више није могло да их узнемири, ништа! Све су они пребрижили и спавали као јагањци.

Ујутро смо примили по кило доброг хљеба и доручковали, са хладном водом из Мораче. Исто такви ће бити и ручак и вечера, уколико од хљеба ишта остане. О чему, дакле, да бринемо?! Ипак смо бринули за нове униформе, посебно за обућу. Бринули смо док није превалило подне, a тада смо и ту бригу пребрижили, јер смо видјели на чему смо.

У војсци је почео шапат, који се доста брзо претворио у негодовање. Официри су покушали да то смире, али су брзо увидјели своју немоћ. Кроз војску се проносило широко и дубоко незадовољство, и сви смо се сагласили за одлучан

102 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош“

захтјев: да нам се даде обећана одјећа и обућа, макар се морала скидати с оних који су парадирали по канцеларијама и кафанама црногорских вароши, нарочито Цетиња.

Режимске шпијунчине су све то објашњавале кукавичлук- ом и избјегавањем рата!... (Још тада је наш човјек врбован за унутрашњу шпијунажу и наоружаван птровним стријелама - све ради оговарања и клеветања).

Да би се наш покрет незадовољства угушио већ у зачетку, дојурио је на дорату командант дивизије, генерал Милутин Вучинић, у пратњи неколико официра. Утјерао је коња међу Бјелопавловићку бригаду, која се налазила најближе Везировом мосту. Окупили смо се око њега. Он је са коња упитао:

„Шта се то догађа међу вама, Бјелопавлићи?!“Умјесто да узму ријеч они који су имали способност да о

овој ствари разумно расправљају, дигла се бука несвјесне гомиле. Пошто се малко стишало, један младић од највише седамнајест година, подижући десном руком прслу опанчину, пискавим гласом је питао команданта дивизије: „Зар са овом обућом да идем на Бугарску, господине генерале?!“

Задригли командант презриво погледа овога биједника, па охоло потапка кратким бичем по својим ловачким чизмама и одговори му да га сви чујемо: „Зашто их нијеси купио, младићу, као што сам и ја ове моје?!“

„Доста!... У-а-а!“ - чуло се са свих страна. Падале су и најгоре псовке. И прсли опанак је запрашио поред саме главе командантове. И он се растријезнио, окренуо коња и у галопу нагнао према Подгорици... Рукавица је бачена!

Вођство покрета истргло се од његових иницијатора, и пријешло на оне који дрскост сматрају врхунцем јунаштва.

Кавга је затурена! Ко ли ће кавзи џевап дати?...Побуна је узела заиста озбиљне размјере. Баш зато се и

појавио најозбиљнији човјек у црногорској војсци - генерал Јанко Вукотић. На својему бијелцу је мудро заобишао нашу бригаду, која је важила за жариште побуне, а чију је ватру генерал Вучинић још распалио. Од Златице, гдје се налазило крајње крило, допирали су снажни усклици: „Живио! Живио!“ Залепршале су се заставе. Батаљон за батаљоном се кретао ка Смоковцу... Свакоме је било јасно: покрет је пропао!

Гласови негодовања чули су се из Братоношког батаљона, и велики број његових војника пришао је нашој бригади...

Остали смо непопустљиви, упркос ситуацији у којој смо се нашли! На позив трубе да одамо поздрав генералу, нијесмо

Успомене in Балканског рата 103

се одазвали. Официри нијесу ни покушали да ишта предузму.Генерал Вукотић и његова пратња утјерали су коње међу

нашу бригаду - и он је почео једним разборитим и смишљеним говором, истичући све неправде које су нам чињене послије погибије нашег првака, генерала Блажа Бошковића. Ударао је мајсторски у наше најосетљивије дамаре, али је и обилазио вјешто ону главну ствар.

Изгледало је да ће доћи барем до разјашњења питања која су била најспорнија. Али је и то пропало, јер је опет гомила направила гужву и галаму. Десиле су се неке страшне ствари, и право је чудо да се све није и горе свршило.

Генерал Вукотић се изгубио, а са њим и његова пратња. Главно питање је остало недирнуто и неријешено, или намсе само тако чинило...

Од цијеле црногорске војске, само је наша бригада лежала по загоричком пијеску. Шта смо могли очекивати? Свакако казну! Али какву - ту су мишљења била подијељена.

Само страх од једне казне покренуо нас је са Загорича, и ми смо се у нереду упутили Смоковцу. Знали смо, наиме, да се Краљ налази ту близу, у Крушевцу. Знали смо такође, да ће му генерали Вукотић и Вучинић реферисати о ономе што су међу нама доживјели. И вјеровали смо да ће Краљ наредити, да се вратимо својим кућама. Ту казну смо сматрали тежом од смрти! Чинило нам се да ту казну не бисмо преживјели. Ми бисмо, као први у историји, осрамотили своје племе - а то нипошто нијесмо хтјели!

Те вечери нијесмо имали својега логора, па је преспавао гдје је ко хтио и умио. Сјутрадан смо наставили, поново у нереду, у правцу Лијеве Ријеке. Осјећали смо неправду учињену нашим старешинама, који то нијесу заслужили.

Краљ је стигао у Лијеву Ријеку и позвао себи наше више официре. Они су јадници гутали ватру, ни криви ни дужни.' Међу нама је завладао паничан страх од казне коју смо на Загорчу предвиђали. Озбиљно смо се питали: „Шта треба да радимо у том случају?“ И одлука је брзо пала, пронијела се међу војницима и наишла на опште одобравање. Гласила је: „Ако Краљ нареди да се враћамо својим кућама, да се томе не покоримо - већ да наставимо било како било, док не ухватимо везу са србијанским трупама и њима се придружимо.“ Такође смо се сложили: да се не устручавамо и оружје употребити за извршење ове наше одлуке, ако би то потреба изискивала. И наши официри су одобравали ову одлуку војника.

Али до тога није дошло... Стари Краљ Никола није био свиреп, а још мање глупав. Сматрао је да тиме не би казнио

104 Глаашк Српс.ког ис (оријско-културног друштва „Њ егош“

само нас „криве“, него и цијело наше племе, које појма имало није о ономе што смо ми радили. Такав је одговор Краљ дао некима главарима у дворцу Крушевцу, крај Подгорице, разговарајући са њима о нашој „побуни“.

★ * ★

Краљ Никола нас је „казнио“ тиме што нас је упутио у Плав и Гусиње, које смо требали да бранимо од арнаутских одмјетника. Та вијест нам је саопштена сјутрадан, и то на Рашковом Гумну, до којега смо допри у нереду. Иако смо је неповољно примили, ипак нас није ни из далека погодила као што би казна коју смо са забринутошћу очекивали.

Нашавши се баш ту, на тој вододјелници, добровољно смо се вратили реду и војничкој дисциплини, те смо као такви и умаршовали сјутрадан у Плав и Гусиње, гдје смо се ставили под команду генерала Машана Божовића...

Дивна и богата зараван, у подножју наших Комова с једне стране и албанских Проклетија с друге стране, ишарана ријекама Врујом и Гричаром, украшена лијепим Плавским језером, из којега вијуга Лим и пробија се кроз тјеснац испод падина Чакора. Са свих страна, уз огранке џиновских планина, шире се шуме, ливаде и пашњаци, a no њима жуборе извори и поточићи. Испод планинских огранака, ова дивна и богата равница оивичена је честим и доста великим селима. Бијеле се куле од камена, са малим вратима у приземљу и неколико прозорчића на спрату. Тај спољни изглед кућа врло речито говори о „дивљини“ која господари тим богатим крајем. Шљиве јабуке и крушке личе на прашуме, а њихов се укус описати не може. Бијела жита, кукуруз, пасуљ, кромпир, зеље и тикве - све у изобиљу, даје земљи тешко држати. To је и ненадмашив сточарски крај. А двије невелике али згодне вароши у много чему допуњују овај предио, којему је по природним љепотама и богатствима тешко наћи слична у читавој нашој држави.

Али би се тешко могло наћи и становништво слично овоме, којему је у дио пао овај земаљски рај. Толико лукавства, толико подлости и толико крвожедности сигурно не постоји нигдје у нашем народу, а можда ни у свима другим народима свијета - изузев, наравно, у Албанији, одакле највећи дио тога становништва и потиче.

И поред огромнога богатства које му мајка природа нуди, човјек тога краја живи оскудно, чак и биједно. Рђаво је храњен, а још горе одјевен и обувен. Неурачунљив је као радник. Тирјанин је као домаћин. Његова породица робује, нарочито женска чељад. Вјечито сања о оружју, муницији и

засједи. He осјећа се радосним ако му не виси брзометка о рамену, а два фишектара му не красе груди. Заплотњачка убиства су његова посластица, нарочито ако их је починио ради пушке и неколико метака уз њу. Злато му је милије но ишта. Златник не испушта из руке ни за живу главу, осим кад га добровољно даје за оружје. Много се размеће јунаштвом, пријатељством и „бесом“, - а у ствари је све то много тање него што би желио другима да представи.

Генијални Његош је и краће и боље окарактерисао овај тип човјека-нечовјека (у драми „Шћепан Мали“):

„Арнаут је ни вода ни вино,

Народности ни слободе нејма;

Он за образ не зна и поштење,

Продаје се ко му више даде,

За новце ће свашто учинити -

Матер продат и оца заклати."

Ето, међу такво становништво смо умаршовали у прољеће 1913. године, и ставили се под команду генерала Божовића!

Још прве вечери прочитана су нам најстрожија наређења, чија је основна мисао била: да према локалном становништву поступамо коректно и човјечно. Тиме се хтјела замијенити „страховлада“, коју је у томе крају био увео бригадир Авро Цемовић са својом бригадом. Иако је његова управа била „несавремена“, ипак је доста одговарала природи тамошњег становништва... Ми смо се строго придржавали наређења, и у почетку смо уображавали да заиста чинимо добра дјела. Неискрене захвалнице и славопојке, којима су нас прелукави Шиптари обасипали у нашем присуству, ласкале су нам - чак смо им и вјеровали!

Посљедице ратних похода су се заиста тешко осјећале у овоме крају, али су по нашем доласку прилике почеле нагло да се поправљају. Џамије су отворене и вјерници су их слободно посјећивали. Варошке радње су оживјеле. Поља су прорадила. Чак су се и одметници враћали својим кућама. Прилике су се нормализовале - али само на изглед! Да није ријеч о Плаву и Гусињу, којима би можда још личило само Ругово, могло би се и говорити о нормализовању прилика.

Так-ту! Так-ту! - окидале су брзометке из сваког брда, из сваке шумице, из сваког жбуна, али увијек иза леђа! Одјекивале су језиве клисуре око Вусања и вјерно преносиле то так-ту из једне косе у другу... А када бисмо ухватили неколицину из предјела одакле су пуцњи допирали, они би се преподобили и са рукама на срцу говорили: „Јок вала!...Јок

106 Глисник CpncKot исп (фИ|ско-културног лруштва „Његош“

беса!... Ми и краљ Никола барабар!“Пред њиховим вјештим претварањем и увијањем, ми смо

били попустљиви - не зато што смо им вјеровали, већ зато што смо били склони да им опраштамо...

Једнога дана мало испред вечере, запуцале су пушке са брда изнад наше касарне. Пуцњеви су били усмјерени против касарне и круга око ње. Војници су уграбили оружје што су брже могли и појурили уз брдо, али вјештаке у бјежању нијесу могли наћи. Нашли су гнијезда из којих су пуцали. По броју испаљених чаура и мјеста на којима су лежале, без тешкоће се могло утврдити да их је било петорица и да је сваки испалио по пет метака.

Да су нападачи били подмукле кукавице, видјело се и из сљедећег: (1) Што су испалили свега по пет метака, иако су комотно могли по педесет или сто; (2) Што нијесу нишанили, већ нервозно испалили и побјегли, тако да је само један наш војник био теже рањен кроз вилицу, а други један врло лако кроз руку; и (3) Што нијесу то урадили око ручка или вечере - када се батаљон поснопи на кругу око казана, нити док траје вечерња молитва - када је на том истом мјесту цијели батаљон постављен по четама... Тражили су, дакле, наше крви, али нијесу имали куражи да је пролију!

Бранећи се, они су тврдили да је то било дјело одметника, али то није било тачно. Њихови одмјетници никада нијесу имали куражи да се пробију кроз ланац наших спољних стража, па то никада нијесу ни покушали. Њихово ,јунаштво“ познато је из засједе или иза леђа, и то обично са по једним метком. Ако погоди, завија као гладан курјак и на све стране се дичи својим „подвигом“. Ако промаши, бјежи нечујно као лисица.

С обзиром на све досад речено и много што-шта неречено, нама није било нимало лако. Али смо се - упркос свему - и даље придржавали наређења о коректном понашању према томе дивљем и неваљалом становништву...

★ ★ *

Љето је измицало. Гране од шљива, крушака и јабука су се ломиле под плодовима који су сазријевали. Њиве су се угибале под родом кукуруза, кромпира, пасуља, тикава. Сва природа је ишла у прилог људској срећи, али ње није било!

Један од гусињских првака затражио је једнога дана од наше команде, да му осигура косаче на некој ливади покрај саме границе, коју је требало косити по други пут. Молбу је мотивисао на својски начин: да му пријети опасност од њихових одметника (качака) и да се боји да ће му побити

Успомене ич Бааканско ! рата 107

косаче.Његовој молби је било удовољено, па су одређена три

војника за осигурање косача. Али су подли Шиптари успјели да убиједе наше војнике у своје пријатељство, тако да су се ови у неко доба раскомотили и у својој наивности пошли тако далеко - да су потурили пушке и прихватили косе да им помогну. Шиптари су на то и чекали, па су зграбили њихово оружје и сву тројицу на лицу мјеста ибили. Али се нијесу тиме задовољили, већ су косама исјекли и унаказили љешеве несрећних војника, па побјегли у шуму.

Вијест о томе подлом злочину погодила је нашу војску као гром из ведра неба. Упркос утучености, само је тајац владао, без роптања и негодовања, без иједног видљивог знака протеста... Војници су покупили комаде искасапљених другова, замотали их у шаторска крила и сахранили.

Гусињани су овакво држање наше војске разумјели скроз погрешно: као страх и кукавичлук!

Генерал Божовић је, међутим, држање својих војника правилније схватио. Још исте вечери, за вријеме молитве, пред стројем је стајао и стари командант. Послије молитве је одржао један разборит говор у којему је на убједљив начин доказивао: да државни интереси захтјевају да се и преко тога гнусног злочина пријеђе и без помисли на освету. При крају излагања он је тај догађај доводио у везу са комисијом за разграничење, убјеђујући нас да бисмо и Плав и Гусиње изгубили ако бисмо ишта покушали са циљем освете.

Тај говор је учинио извјестан утисак на нас, али ипак није постигао онај ефекат који је генерал желио. Иако смо осуђивали освету и држали је за дивљаштво, жељели смо да се изврши заслужена казна над тим крволоцима, који су на језив начин злоупотребили нашу човјечност и доброту. Сматрали смо, да становништво тога краја треба најхитније поправити - или га истријебити!...

Ускоро затим, опет једне ноћи, зациктале су брзометке са брда изнад наше касарне. Иако жртава није било, огласила је труба узбуну и наш батаљон се брзо просуо кроз ведру и безмјесечну ноћ. Пушке су почеле да окидају.

На каменој ћуприји преко Врује, пред самом касарном, на дорату се обрео генерал Божовић.

„Назад, Бјелопавлићи!... Назад у име Господарево!... Назад за Светога Петра!... Назад!... Назад!“ - загрцавао се стари командант да би на посљетку избацио и једну врло ружну псовку на рачун нашега племена.

Један наш момак вретио је генералу сличном псовком, па

108 Гласник Сриског историјско-културног друштва „Њ егош “

је упутио пет метака изнад његове главе. Старац се од тога растријезнио и јурнуо доратом у сигурнији крај...

Ноћ је гутала животе и гријехове. Рана зора могла је да констатује строгу али заслужену казну... Понеко је гунђао да је било и невиних жртава, али то није било тачно. Осим жена, дјеце и стараца, од.којих нико није погинуо, ту није могло бити невиних. Ако је и био који Шиптар да још није починио злочин, знали смо засигурно да је и тај спреман да га почини.

Сјутрадан је из Андријевице стигао Окружни суд и почео на лицу мјеста да саслушава неке војнике - али се ни један није сјекирао: били су свјесни да се још налазе под заставом!

Послије неколико дана дошла је смјена, и демобилисана је ова „бунтовничка“ бригада, као и остала црногорска војска.

Тако сам и ја могао најзад да се вратим родитељском дому у селу Главици, крај Даниловграда.

Три недјеље касније поново сам се опраштао и од својих и од отаџбине - враћајући се у Америку (са новцем што сам га добио од старог пријатеља из Чикага).

У међувремену сам и више видио, и више пропатио, и више разумио. Дубоко су ме бољеле неправда и сиромаштина у мојој отаџбини - а то није морало да буде у мјери у којој је било. Али, и онако како је било, то ипак није могло да се измијени ни моја осјећања ни моје основне погледе на живот и свијет. За мене су мајка и отаџбина биле сличне. Могле су чак бити и неправичне и зле, али их друге нијесу могле замијенити у срцу мојему - по оној народној: „Мајка била, мајка мила!“

Бранко С. БЕГОВИћ

КОМУНИСТИЧКИ ШПИЈУНИ У ЕНГЛЕСКОЈ МИСИЈИ

- КОД ГЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИНА -

У пролеће, почетком априла 1943. године, немачки авиони су почели чешће да надлећу село Липово и планину Сињајевину у Црној Гори, где се тада налазио штаб Команданта југословенске војске у отаџбини - ђенерала Драже Михаиловића. На планини Сињајевини примали смо помоћ од Енглеза из ваздуха, падобранце /наше официре, подофицире и војнике/ који су долазили са Средњег истока, где су били избегли када су наци-фашисти окупирали нашу земљу и чланове енглеске војне мисије. У селу Липову, Чича је неколико месеци несметано радио на организовању Равногорског покрета. Успоставио је радио везу са свим својим српским командантима у земљи и са ђенералштабним мајором Карлом Новаком, командантом словеначких националних снага, које су се ставиле под команду ђенерала Драже Михаиловића-Чиче.

Често надлетање немачких авиона, Чичи је постало сумњиво и још сумљивије када је био обавештен да су Немци почели да довлаче и нагомилавају своје трупе у Подгорици, Никшићу, Беранима, Андријевици, као и у Санџаку. Да би избегао опкољавање од стране Немаца, Чича је почетком маја 1943. год. издао наређење за покрет - напуштања Липова, a касније, кроз недељу дана, и напуштање Црне Горе. Доцније је утврђено, да су Немци заиста имали намеру да нас опколе и похватају. Ово потврђује и факат, да су Немци 14. маја исте године опколили, разоружали и заробили команданта Лимско-санџачких четничких одреда, са великим бројем његових бораца. Неке заробљене четнике су побили, а остатак заједно са командантом тих одреда, мајором Павлом ђуришићем отерали у немачко ратно заробљеништво.

Почетком маја 1943. г. Врховна команда југословенске војске у отаџбини са енглеском војном мисијом, чији је шеф био пуковник Бели и његов помоћник ппуковник Хатсон, пребадила се у село Заостро близу Берана. Ово село било је добро познато свим четницима Црне Горе, јерје у њему 1941. г. Павле ђуришић, са још неколико официра и интелектуала-

1)0 1 ласпик Српског мспоријско-ку.чтурпог друипва „Н»сгош“

ца, организовао први четнички одред у Црној Гори.У Заостру смо се задржали до 9. маја. Ту смо на ђурђев-

дан прославили традиционални четнички уранак. Тога дана између 9 и 10 часова увече, командант Лимско-санџачких одреда, мајор Павле ђуришић, чији се штаб тада налазио између Заостра и Берана, обавестиоје Чичу о покрету Немаца у нашем правцу. После овога, Чича је издао наређење за покрет, према Санџаку. Убрзо све радио станице, сви делови штаба и енглеска мисија са својим официрима и војницима, били су у покрету према врху планине Острељ, која се диже изнад Заостра. Пет млађих официра, мојих дугова и ја, припадали смо шифрантском одељењу Врховне команде. Убрзо, пошто смо кренули из школе, где смо били смештени, наш товар се преврнуо и пао на земљу. Док смо заједно са коњоводцима поново учвршћивали товар на коњу, са једног брежуљка изнад школе, два три мања камена докотрљала су се до нас. Ми сви поскакасмо и заузесмо заклоне, а капетан Слободан Нешић, који је био шеф обавештајне службе при Врховној команди, а који се ту затекао са нама, окрете се према брежуљку. „Ко је горе?“ упита оштрим војничким гласом. На ово добисмо одговор на српскомјезику: „Капетан Робертсон!“ који искочи пред нас. Ми се сви погледасмо. Били смо изненађени, јер никада до тада нисмо чули да он говори српски. Пошто смо још увек били у непосредној близини школе, он нас позва да уђемо у једну учионицу где су били смештени Енглези, и послужи нас разним енглеским ђаконијама.

А сада нешто о „капетану Робертсону“.Ко је у ствари Робертсон? Он није био Енглез. Био је у

војној мисији при штабу ђенерала Драже Михаиловића. Био је Србин и звао се Драган Радојевић, родом из Ваљева. Учествовао је у шпанском грађанском рату на страни комуниста. Када су комунисти изгубили битку у Шпанији, он је побегао у Француску. Тамо је остао све до пред капитулацију Француске. Одавде је успео да се пребаци у Канаду, где се јавио као добровољац у енглеску војску где је завршио радио-телеграфски курс, а касније произведен у чин енглеског капетана. Када је сазнао да су Енглези послали своју војну мисију у Југославију - у штаб ђенерала Драже Михаиловића, он је свакако у договору са комунистичком партијом, решио да се на сваки начин пребаци у Југославију и то право у штаб наше врховне команде. Наравно са задатком шпијунаже. И пошто је добио инструкције и наређење КП тражио је да се као добровољац-падобранац пребаци у

комунистички шмпјупп у cm .чсској мисији

кол гсмсрала Д ражс Михап.човића

Југославију у штаб ђенерала Драже Михаиловића.Године 1942. успело му је да се једног дана из Египта

пребаци у Југославију са још неколико енглеских официра, као и са једним добрим Србином-националистом из Ниша, резервним капетаном Вемићем. Када је дошао у Врховну команду, пошто није знао добро да говори енглески а да се не би открио да је по рођењу Србин, говорио је само француски. После кратког боравка „капетан Робертсон“ је пао Чичи у очи и постао му сумњив. Нарочито због тога што је често долазио код наших радио станица-телеграфиста, што други енглески официри нису чинили. Ради тога Чича је позвао шефа енглеске војне мисије пуковника Белија, и рекао му да не жели да види капетана Робертсона у близини наших радио станица. После овога овај „Енглез“ се држао по страни и није нам тако често досађивао. Касније опет је почео да се мота око наших радио станица, па је Дража поново протествовао код пуковника Белија и у исто време обавестио југословенску владу у Лондону, тражећи да енглеска влада повуче овог „Робертсо- на“ из његовог штаба, што Енглези нису хтели да учине. Све се ово збивало пре него што нам се овај шпијун обратио на српском. Овоје одмах пријављено Чичи. При свем том није се могло утврдити да ли је он Србин или је научио српски језик као што су и други појединци из енглеске мисије могли. На пример, пуковник Бели, који је врло добро владао српским језиком.

После разговора са „капетаном Робертсоном“ кренули смо према врху планине Острељ, где су већ били Чича, енглеска војна мисија и остали делови врховне команде. „Капетан Робертсон44 се негде ноћу изгубио. Касније примећен је како поред пута пали и гаси џепну војну лампу, к° ју је увек носио са собом. Пре него што смо изашли на врх Остреља, сели смо да се одморимо. Наједанпут се „капетан Робертсон44 појави пред нама. Седе поред нас. У руци је држао једну флашу коњака, а друга му је била у џепу од шињела. /Енглези су падобранима добијали, како разноврсну храну у конзервама, тако и разне врсте алкохолних пића/. Очигледно „капетан Робертсон44 био је пијан. Свакако под утицајем алкохола, почеоје са нама разговор на чистом српскомјезику. Можда је мислио да ћемо ми у њему видети не шпијуна, већ хероја! Ово ће ми за увек остати неразјашњено.

„Капетан Робертсон44 нам овога пута рече да је он Србин, рођен у Ваљеву, да му је име Драган Радојевић, да је добровољац у енглеској војсци као канадски официр, где је завршио радио телеграфски курс. Затим, са некаквим заносом

! 12 I лаашк t'pucKoi Јиморијско-кулгурног друштва „Њ егоиГ

поче да нам прича о својој ранијој животној историји. Био је, каже он, у грађанском рату у Шпанији и то заједно са осталим југословенским добровољцима-комунистима! Затим је набрајао још неколико „другова“ који су у том рату учествовали на страни комуниста, а који су такође били родом из наше земље. Кад све ово чусмо, ми се згранусмо од чуда и запрепашћења. Сада нам је било јаено зашто се он непрестано трудио да буде у близини наших радио станица; шпијунирао је правац наших кретања, а непријатељима, комунистима или Немцима давао је знак где се налазимо. Узбудљиво откриће, а уз то сазнање да ово није права војна мисија енглеске владе, већ би се пре могло рећи, енглеска шпијунска мисија. Један од нас је сместа отишао код Чиче и о свему га обавестио. Чича је позвао пуковника Белија и питао га, где му је сада „капетан Робертсон“. Пошто му овај на то питање није могао да одговори, Чича му је рекао какво је обавештење о њему добио. Пуковник Бели тада је наредио своме помоћнику ппуковнику Хатсону да узме два своја подофицира, да пронађу Робертсона, да га разоружају и да га приведу. Док смо мијош увекседелиислушалипричу пијаног „Робертсона“ /односно Драгана Радојевића/ чушесе гласови из мрака. „Капетан Робертсон?“ На ово је он устао. Енглески подофицири су окренули своје машинске пушке према њему, a ппуковник Хатсон, пошто му је наредио да дигне руке у вис, разоружао га је и на француском језику му наредио да пође испред њих. Робертсон је послушно извршио наређење Хатсона, али је неколико пута на француском питао, „зашто?“ Наређено му је да иде напред и да не говори ништа. За Хатсоном и његовом групом пошли смо и ми. Интересовао нас је даљи поступак према овом енглеском „капетану Робертсону“. Када је доведен пред Чичу и пуковника Белија, он се бранио, говорећи да је био изгубио свој бодеж и да га је лампом тражио. Да ли је знао да се ми повлачимо испред Немаца или можда испред комуниста, није се могло утврдити. Међутим, једно је сигурно, да је он овим знацима, својом џепном лампом, хтео некога тајно да обавести где се налазимо, а свој бодеж нити је био изгубио, нити гаје тражио. Тада му је пуковник Бели дозволио да седне, пришао му је и покидао му са рамена капетанске ознаке. Тобоже, лишио га официрског чина! На ово је Драган Радојевић, не више „капетан Робертсон“ устао, скинуо енглеску војну блузу, бацио је пред ноге пуковника Белиа, рекавши да му ни то не треба и да му он све може одузети, само га нико не може и неће лишити чина наредника, који је добио у шпанском

Комуинс! ички шпијупи у енглеској мисији

код геиерала Драже Михапловнћа | |}

грађанском рату. Затим се обратио једном нашем четнику и затражио да му исти прода свој сукнени гуњ за један енглески златник. Пристанак је добијен. За све ово време ми смо ћутали и мирно посматрали. Јер, иако смо били на својој родној груди, знали смо да је наша судбина и судбина целог српског народа била у рукама Енглеза и њихове владе.

После овога „церемонијала“ овај комунистички наредник тражио је дозволу да види капетана Вемића са којим се као падобранац спустио код нас. Када је капетан Вемић дошао он му је предао 130 енглеских златника које је чувао око себе у једном појасу, рекао му да има мајку која живи у Ваљеву и дао му њену адресу, које се не сећам. Молио га је да он ове златнике преда његовој мајци, јер ће га свакако четници убити. To је био његов усмени тестаменат.

После свега овога, Врховна команда је напустила Црну Гору и прешла у Санцак. Ту су нас сачекали потпуковник Драгутин Кесеровић и капетан Предраг Раковић са својим корпусима. Они су обезбеђивали Главни штаб ђенерала Михаиловића све до нашег повратка на Равну Гору. Ту смо провели скоро цело лето 1943. год., све док нису били ухваћени неки љотићевци у околини Ваљева и Чачка од којих смо сазнали да се припрема велика немачка офанзива, заједно са Бугарима и љотићевцима. Због тога смо са Равне Горе отишли на Златар, а онда опет у Санџак.

О „Робертсону“-Драгану Радојевићу нисам ништа чуо од онога дана када га је пуковник Бели „лишио чина“. Једног дана, још смо били на Равној Гори и мислим у селу Труфуновићима, Драган Радојевић се опет појави као „капетан Робертсон“. Имао је на себи енглеску униформу и био наоружан као и раније. Значи, Енглези су знали ко је био „капетан Робертсон“, још када су га код нас послали. Заиста, „прави и искрени савезници!“ када је сазнао да је овај шпијун поново члан енглеске мисије, Чича је безусловно захтевао од пуковника Белиа, да га сместа одстрани из Врховне команде. И пошто је у то време један део енглеске мисије требало да иде на терен код пуковника Кесеровића, „капетан Робертсон“- Драган Радојевић, иначе комунистички наредник из шпанског грађанског рата, морао је тамо отићи са енглеским капетаном Гринвудом и осталим члановима те мисије. Пуковник Кесеровић је обавештен да у тој енглеској мисији долази и „капетан Робертсон“. Кесеровићује скренута пажњадабудно прати држање и кретање овога комунисте-енглеског официра, нарочито на његово хватање везе са комунистима и партизанским групама, које су почеле у том крају да се

114 Гласник Срнско! нсторијско-културног друштва „Њ егош “

појављују.У пролеће 1944. г. комунисти су почели да се у већим

групама пребацују из Босне у Србију. Наши борци су их дочекивали и крваве борбе против њих водили. Тако за време једне борбе на планини Копаонику, енглески „капетан Робертсон“, иначе комунистички наредник Драган Радојевић, давао је сигнале комунистима, вероватно се уплашио да је откривен у свом прљавом послу и покушао је да побегне код партизана. Пушчано зрно српског устаника са Равне Горе било је брже од њега. Био је убијен пре него што је могао да стигне своје другове и да се закити чином наредника из шпанског грађанског рата.

★ ★ ★

Данас је у Југославији комунистички шпијун Драган Радојевић -„капетан Робертсон“, на служби у енглеској мисији код генерала Драже Михаиловића, проглашен за народног хероја. Вероватно у Београду постоји и његова улица. Према обавештењима у пројекту је и подизање споменика. Писцу ових редова није познато да је ма где у свету један шпијун проглашен народним херојем. Али у данашњој Југославији ово је могуће, јер је на оваквим примерима и саграђена.

Чедо РА Д ОВИ ћ

ЗАПУШТЕНА ГРОБЉА СРПСКИХ ВОЈНИКА ПАЛИХ У БАЛКАНСКОМ РАТУ У МАКЕДОНИЈИ

Овај чланак добијен је из Југославије. Због особите важности доносимо га, јер је докуменат и огледало садашњице у социјалистичкој Југославији. Докуменат је важан у толико више, како би се видела патолошка мржња новоствореног народа - Македонаца - која се све више развија противу Срба палих на бојном пољу, баш за слободу те Македоније у рату 1912. године. У политичком двобоју, којије честизмеђу Београда и Софије, Скопље ћути! „Они су нашинци док смо ми у Југославији били робови Срба“.

Код народа који је од 1912-1945. године, пет пута мењао своју народност нешто није у реду. Када се изгуби морал једног народа, амбис у који се пада и сувише је дубок.

Ур.

У каквом су стању њихова гробља казуЈе, покрај осталог, и кратка белешка са седнице Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа Србије, коју је објавила београдска дневна штампа 12. марта 1987. године. По тој белешци, један делегат је рекао: „...да су гробља у Македонији у којима су сахрањени српски борци запуштена и да би нешто требало урадити да се она боље одржавају“. Њему је званични представник одговорио: „... да између две републике постоје договори који регулишу одржавање гробаља и да није потребно покретати неку посебну иницијативу.

Постојање договора двеју република „који регулишу одржавање гробаља“ и стање тих гробаља два су различита појма. Они се ипак међусобно допуњавају и на тај начин откривају незаинтересованост надлежних СР Србије и СР Македоније за судбину гробаља српских ратника. Ако је договор постигнут, његови су резултати видни и познати. Гробља су преко 40 година запуштена. Никоме није познато када ће се о њима почети да води неопходна брига.

Из југословенске штампе још се сазнаје да политички кругови СР Македоније не сматрају Балкански рат праведним, прогресивним и ослободилачким, већ поробљи-

116 i .iiuciiHK Српскпг исгоријско-културног друштва „Н>егош“

вачким, чиме се објашњава незавидна ситуација српских војничких гробаља.

Чудно је да се заборавља да је Версајски уговор, склопљен 28. јуна 1919. године, после победе Антанте над Централним силама, признао и потврдио легитимитет Балканском рату, створивши државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Да би дошло до Версајског мира гинули су, на ратиштима Западне Европе и Балкана, осим Француза и Енглеза, још и њихови савезници, међу којима су били и Срби. Као један од сведока тих окршаја из Првог светског рата у Скопљу се налази гробље Сенегалаца, француских колонијалних трупа, палих у борби против Централних сила и њихових помагача. To се гробље узорно чува, што је за похвалу. На хумкама сахрањених у томе гробљу као и на костима Срба, њихових сабораца, расутих по разним местима Македоније, и не само Македоније, сачињен је Версајски уговор, који је прихватио и усвојио резултате Балканског рата.

Према томе, два различита става према мртвим ратницима, узоран према Африканцима, нетрпељив према српским војницима, показује да није реч о карактеру Балканског рата, већ о непријатељском односу према

Србима.По завршетку Другог светског рата, након пораза

Хитлера и шегових помагача, одлуком Јалте и Техерана, по нахођењу велике тројице, признате су „Новој“ Југославији границе „Старе“ Југославије. Ако би се прихватило схватање да је Балкански рат био поробљивачки, јер је поделио Македонију (до тада је она била „уједињена“ под султанима Османове династије), у том случају поставља се питање; како је „Нова“ Југославија у целини прихватила територијалне резултате поробљивачког рата?! He само да „Нова“ Југославија користи плодове тога рата, већ нема намеру ни да

их се одрекне.Евентуално прижељкивање да се уједине Вардарска,

Егејска и Пиринска Македонија спада у област маште, јер те три „Македоније“ сада представљају само географско- историјске појмове, са становништвом различитог састава. Па чак да су њихови становници етнички јединствени, и у том случају не може доћи до корекције граница трију држава (Бугарске, Грчке и Југославије) ако оне нису вољне да прихвате ампутацију једног дела своје територије, да би се остварили нечији планови. Осим тога, неопходан је и пристанак Великих сила да дозволе територијална померања

Запуштена гробља српских војника палих

у Балканском рату у Македонији 117

на Балкану и поремећај равнотеже на југо-истоку Европе. Сањарити о свему томе могу само они који су лишени смисла за реалност.

Ко не прихвата резултате Балканског рата, тај, вероватно, тугује за османлијским деспотизмом, када су турски бегови и арнаутске кабадахије попуњавали своје хареме кћерима и сестрама наших сународника у Македони- ји. Није искључено да садашњи противници Балканског рата сматрају да је Македонија била слободна од 1915. до 1918. и од 1941. до 1945. године, када су у њој стационирале групе тројице Кобурга (кнеза Фердинанда, његова сина цара Бориса и унука цара Симеона).

Ниједан човек, који размишља о Балканском рату, било да тај рат сматра ослободилачким или поробљивачким, „прогресивним или назадним“, не може да оправда непријатељски однос према мртвим ратницима, који падоше ослобађајући ту територију од Турака. Ко нема осећање захвалности због њиховог доприноса у томе рату, тај јои морао да има обзире цивилизованог човека према њиховим гробовима. Према мртвим противницима напустили су негативан став и потомци људождера Полинезије.

С. Д.

♦Ј* •** «Јр «$♦ *Ј»»Ј»

КЊИЖЕВНИ ДЕО

ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ ПАРТИЗАНА

За борце на бојном пољу немаштина и оскудица катастрофалне су, чак и за оне који су ношени највећим идеалима. У нашој партизанској герили 1941-42. године, једино чиме смо били стално праћени, јесу немаштина и оскудица. Пљачка и отимачина нису биле довољене да попуне празнине. Снабдевање храном било је реквизицијом оголелог сељака, који ни за себе није имао ни оно што је најосновније. До муниције се још теже долазило... Партизанска обећања била су веома издашна. По њима свега смо имали. „Родила ми раж, као код партизана лаж“, рекао ми је једном један борац, кога сам држао за доброг партизана.

Данима се водила борба. Гинули смо као муве. Изгледало је да је сваки наш борац истакнута стрељачка мета. Вршили смо честе јурише и тамо где је било сасвим непотребно. To насје стајало великих жртава. Старешинском кадру као да није било до живота бораца. Позади наших борбених редова другарице-партизанке су уз песму и оргијање бодриле младиће за борбу. Пуста младост, ношена нечим чега није свесна, падала је као класје. Недостатак официра осећао се на сваком кораку. Партизани нису трпели официре југословенске војске. Нисмо се трудили да их придобијемо, већ смо настојали да их ликвидирамо као реакционаре новога друштва, које нам је комунизам обећавао. Нестајали су и виђенији грађани, сеоски домаћини, трговци, као и сви они у које се могло и најмање сумњати, да би сутра били неподесни. Позову онога кога треба ликвидирати, преко ноћи у партизански штаб у Шаховиће и тамо му нестане сваки траг. Стотине и стотине су на овакав начин ликвидирани. За свакога биојеједини одговор: „Упућен по потреби за Србију“. У почетку и у то се веровало, али лаж се касније открила. Сви ти нашли су некујаругу, јаму или неку провалију. Страх је ужасан. Нико ни да писне, а камоли да нешто упита. Епитети издајник и петоколонаш приписују се свакоме ко није био по вољи партизанима и за партизанску борбу.

Борба се води на Мојковцу и околини. Почетак месеца

Књижевни део 119

маја 1942. године. Ко зна, колико је пута овај Мојковац био поприште борби и пре нас, кроз нашу бурну прошлост. Конфигурација терена богом дана за ратне операције. Већ неколико дана водимо тешку борбу са четничким одредима Павла ђуришића. У насртајима преузимамо положаје једни другима. Национални одреди-четници, врше на нас тежак притисак. Види се да имају добар водећи кадар и борце. И само име Павле, било је довољно, да код нас унесе страх, да се срце следи и настане паника. Позади наших борбених редова свуда партијци-комесари и назад се нема куд. Вршимо неуспешне јурише. Падају наши борци као снопље. Спасавамо рањене, износимо мртве. Губици су велики. Позади борбеног реда, у непосредној близини, пева партизанка Коса Дрљевић, из свег гласа:

„Јануарског једног дана,Ступи чета партизана;Љубовији ка Превоју,Издајници где се кри.... ју“...

Није ни довршила песму, смртно је погодио четнички метак. Нисмо је жалилиЈер нам је многоневоље нанела. Није се устручавала од најсвирепијих мучења над издајницима, како је називала оне, који нису за партизанску борбу. У штабу партизана имала је велики утицај. Оптерећена мржњом, више је личила на звер, него на људско биће.

Пада први мрак, а с тим настаје и затишје на фронту. Дође до нас наш политички комесар друг Рајко, иначе бивши студент. Као и увек донесе нам новости. — Црвена армија напредује на свим фронтовима. Сваког дана очекујемо да нас снабде оружјем и свим потребама за ратне операције. Силна је непобедива Црвена армија! Силан је друг Стаљин!... Ово је нагласио са нарочитим тоном. Издато је наређење да се држр положаји преко ноћи, а већ сутра рано добићемо даље наређење. Прочитао нам је саопштење да је херојски пала другарица Коса Дрљевић и још три партизана - три храбра борца. Рањених има осам.

Знао сам да је на том сектору избачено из борбе преко 46 бораца, од којих велики број погинулих. Приђем ближе и полугласно упитах друга комесара Рајка:

— Друже комесаре, па само у нашем одреду избачено је из строја њих осам, а главни губици су били на левом крилу у правцу Цера.

— Друже командире, реч је о члановима партије. Други нису узети у обзир. Погледа ме оштро и подозриво.

Осетих тежину мога питања и покушах да ствар

120 Гласник Срмсгог исгоркјско-ку.ттурног друштва „Љ сгош “

поправим.— Уреду, уреду, друже комесаре, одговорих као да

ништа није било.Мој водник ЈТука, увек лак на језику, обрати се другу

Рајку.— Хтео сам нешто да те питам, друже комесаре, a то што

хоћу, интересује и остале другове. Ви нас позвасте у борбу против окупатора и његових измећара. Међутим, ми се сада једино обрачунавамо са националним снагама-четницима. Какав he бити исход ове борбе и шта је њен крајњи циљ?

Није ми било пријатно ово неопрезно питање, али сам се правио да разговор не пратим.

— Ми се боримо против окупатора и његових слугу и свих непријатеља радног народа. Боримо се за ново друштво. Данас су четници, или како их ти друже Лука, називаш националисти, колаборатери и непријатељи социјализма и радног народа. Ако не сарађују директно са окупатором, али се боре за исти циљ, за капиталистички поредак, што је за нас све једно. На крају, друже Лука, окупатора ће одувати Црвена армија. До тада, наша је дужност, да уклонимо све оно што моментално може бити препрека остварењу комунистичког друштва. — Четници су наша главна мета. Они су реакција све му ономе што мора да се оствари у нашем социјалистичком друштву.—

Добацих неприметно Луки, да не поставља оваква питања, јер се због њих путује за „Србију“.

Комесар Рајко нас напусти, с тим да he сутра рано доћи са новим директивама. Са њим су пошли и неколицина пратилаца, истакнутих комуниста бораца, који су у мојој јединици важили као контрола. Једва сам дочекао овај моменат. Севну ми мисао, да остварим оно што сам прижељкивао, да умакнем! Сада или никада! Опасност је велика, али - прегаоцу Бог даје махове! - Терен је мој родни крај и добро га познајем. Знао сам шта мисле моји људи, моји сељаци и пријатељи, њих 37 на броју.

Лука приђе и упита:— Шта мислиш Радошу?...— Исто оно што и ти Лука. Чини своје Лука!...Схватио је ситуацију и више није било разговора.Око један и по сат после пола ноћи упутили смо се у

правцу превоја Цер-Жари, који су четници држали у својим рукама. Тамо је и Иван Ружић. Био сам сигуран да је већ објаснио наш положај и наше жеље. Кретали смо се опрезно кроз тешко пролазни предео да бисмо избегли непријатности

К нјИЖсвни део

и сукобе. Испред нас нема партизана. Бојимо се само четника, односно њихових заседа и предстража. Око три сата ујутро дошли смо у додир са четничким предстражама. Објаснио сам им наш циљ. Са пуно опрезности су нас спровели до четничког команданта Павла ђуришића, који се налази на том сектору. Примио насје као официр-витез. Био је упознат са нашом ситуацијом, тако да нисмо имали потребе за неки дужи реферат. Поред Павлату су билијош мајор Касаловић и мој добри пријатељ Иван Ружић.

— Радошу, поче Павле. До данас сте се борили противу нас четника под командом Драже Михаиловића. Нисте ви томе криви. Прилике су то тако диктирале. Ваше поље борбе, бар за сада, било је против нас четника. Наши борбени циљеви јесу много шири; напори много тежи; задаци огромни! Боримо се искључиво за опстанак и слободу српског народа да га у овим крајевима биолошки сачувамо. Боримо се противу Немаца, Италијана, Маџара, Бугара. Боримо се противу њихових сарадника који нам најтеже ударце наносе, a то су албанске хорде, помогнуте од стране великог броја наших муслимана. Боримо се противу усташа Павелићевих, који врше истребљење нашега живља у наказној држави Хрватској. На српску несрећу, комунисти су нам наметнули борбу; они практично хоће да нас истребе за рачун неке сулуде идеологије...

Слушао сам Павлове речи пажљиво. Захвалио сам му се на разумевању положаја у којем смо били.

— Господине Војводо, одговорих му узбудљиво.— Моји људи и ја одрекли смо се крваве петокраке звезде и свега онога што она представља. Молим Вас, примите нас под окриље српске заставе да са вама продужимо борбу за слободу, под истим знамењем под којим су се и наши преци вазда борили. Примите нас под заставу на којој стоји: — За крст часни и слободу златну. — Пратићемо вас до победе или до смрти.—

И пођосмо напред у неизвесну борбу у чију смо праведност чврсто веровали...

Драшко БРАУНОВИИ

ДРАГОЉУБ ФИЛИПОВИН

1933. године 27. фебруара било је једно после подне изванредно суморно, кад се око мртвог песника, пред гробом који га је чекао, окупило мноштво света. To је подсећало на чувени испраћај ђуре Јакшића, кад су се суседи песникови са чуђењем питали: је ли могуће да је у њиховом суседству, међу њима, живела једна тако знаменита личност! Безбројни говори последњег опроштаја, изговорени из праве дубине срца, низали су се, и оно што је нарочито примећено јесте: да је то био један од ретких и необичних растанака. Као онда са Јакшићем сви су мучно осећали да се нешто крупно и драгоцено наше за свагда од нас откинуло. И као у многим приликама националне несреће трпио се истински бол који је тако мучио као да је истоветан са оним у сопственој жалости.

Тај бол био је због растанка са својим песником; онје био доказ колико је одушевљење за своју поезију, за своју праву народну уметност. И као што је песник са којим се опраштало знао да у своју поезију пренесе душу народну и да осети народну поезију, тако је и та душа знала њега да осети, заволи, и да оплаче.

Драгољуб Филиповић црпео је снагу свога стваралаштва једино из светиња традиције одакле се духовно хранио, развијајући се органски из душе народне. Као и српскога епоса, јединствен предмет његовог песничког стваралаштва јесте историјски: као и овог, његове су идеје националне. Његов најлепши и најдостојнији култ јесте обожавање предака, култ ратне историје, култ јунака и њихових подвига. Ренан је рекао: „Они су нас учинили оним што смо“; баш онако као што гласи шпартанска химна: „Оно смо што сте и ви били, бићемо оно што сте!“ Јуначка слава, прошлост или заједница богатих успомена, велики људи, то је друштвена основа на којој се држи национална мисао. Та мисао надахнула је и њега да опева идеално јунаштво, онај идеал народнога духа који воли и коме је нарочито драга идеализација и поетизација личности јунака. Те велике успомене из прошлости јесу део нашега морала и ако се вредност човека цени по ономе чему се он диви, онда је и важност дела Филиповићевог намах оцењена.

К:м!жерпи део 12.1

Његова поезија то је високи уметнички изражај борбе Срба против непријатеља, поезија ратне историје која опева славна и необична дела предака, њихове подвиге, победе, поразе, смрти, све оно што и као идеализовано и са пуно елемената фантастичности, јер преображава прозаичну стварност у очаравајућу, спада у опсег стварног живота и животне збиље. Његова поезија то је дивљење моћи у благородству, лепоти и доброти, a то представља идеал живота и, подстрекавајући народну фантазију, буди националну гордост. Ту славу прошлости, то сјајно богатство успомена коју нам је оставила наша ратничка аристократија, сва у снази која је ненадмашна, у довитљивости, у великодушности, снажније од свих оживео је и опевао Филиповић, од кога се нико дубље није уживео у народну поезију нити боље осетио народно стваралаштво.

Створена на традицији и њоме храњена, као и све велике уметности у свима временима и срединама, његова поезија јесте глас националне самосвести. Тај глас, који му је показао пут и определио га једном за свагда, осетио је песник, дотле сав прожет социалним осећањем, на Косову 1915. године.

„Одступајући 1915. године“, пише Миодраг Пешић,један од књижевних критичара који је најбоље осетио дело Филиповићево, „он се нашао на Косову, и једна ноћ на некадањем разбијишту била је пресудна по његов књижевни рад. Овде је он, слично Русоу на путу за венсенски затвор, преживео у једном тренутку све оно што је доцније добило своје оличење. Небројене мисли и слике ковитлале су се у будном сну, прошлост и стварност грлили су се у души а у ноћи док је једна војска по други пут умирала на трагичном пољу, јецао је избеглица под шаторским крилима и кроз сузе гледао стари и нови свет. Сутрадан, остављајући места бола и туге, онје понео удушидругогчовека,ау поцепаномшињелу, као амајлију, комадић земље са Косова. О ту земљу, ту светињу косовску, Филиповић се не само није никад више огрешио оном националном равнодушношћу, него је никад није престајао да љуби једним страсним и светим заносом који смо, кроз сва његова сагоревања, упознали у његовој поезији која је и његова и наша религија. Његова поезија, као и народна, јесте у истини наша религија. У изгнанству она је била наше војничко јеванђеље, силна и величанствена утеха у страшној клонулости. У ровуиподшаторскимкрилиманасје хранила беспримерна животна снага, са којом је она тако знала да осветли нашу историју...

Речено је већ да је дело Филиповићево једно самостално,

124 Гласмик Грпског псторијско-културног друштва „Њ егош “

самоникло дело, да му је народна поезија у којој су опеване народне борбе и страдања, само послужила као узор. И ако се може да разјасни принципима такозваногјуначког десетерца, његова поезија има своју оригиналну форму која по складу и ритму није епска, већ лирска, са својом особеном композицијом и стихом. Филиповић је, другим речима, епској садржини свога уметничкога дела дао своју оригиналну форму која је одговарала његовој природи.

Његов песнички језик одликује се свечаношћу, изванредном снагом и емоционалном напрегнутошћу. И по сили тога језика, по томе како ватрено и силно слика он своје хероје, по сижеу који је увек динамичан, његове песме остаће свеже и вечно младе. Ми смо дубоко уверени да ће, кадједном нестане послератног зам ора , морати да дође време неодољиве плиме националног осећања кад ће се поново осетити снажни таласи Косовских божура, јер Драгољуб Филиповић који је сав из народне душе и њенога извора, сав из сиве стене, као ноћ мрк, снажан, накострешен и мермеран, који је природно наставио Њ егоша, М ажуранића и Филипа Вишњића, није поета да разоноди, већ бард и пророк. Као Дис предсказаоје он свој трагични крај, као бард доживео је да остане без очњега вида и да са боговском мирноћом остави шекспировску слику о Црним сватима:

Штекћу хрти кога ноћас гоне,Кроз ноћ црну, ове црне хајке?И где ли ће стравно да утоне Нарицање ојађене мајке?Смрт мирише из свакога кута;

Тамјан дими с тешког ноћног скута.

Мој кров шкрипи. Старо слеме стење Зуб времена чини чини своје.Оголело клење и јасење;Јесен брише моје перивоје.Некад беху срећне ноћи ове,Штектање ме сада у њих зове.

Спавај мирно, глава уморена,Нема плећа да време задрже...Буди спремна да свакога трена Чујеш вранца што под смрћу хрже.Црни једном доћи ће нам свати— Доћи ће нам, не мораш их звати.

Драгиша ВАСИћ

Д. Ј Филиповић

СВЕТА МЕСТА

Шар-планино, мајко од старина, Сећаш ли се гојена Шарина?Сећаш ли се ко на њему беше Мрк и мрачан као горе твоје?У стењу му и сад стопе стоје;Виле песмом име му разнеше. Кадгод јекне песма слободарка, Тутњи име Краљевића Марка...

Вардар-водо, што Скопље умиваш, Да ли и сад стару славу сниваш? Оклопници, што у једном маху Византију трулу прегазише,С твојих груди хладну воду пише И крваве халебарде праху,Једно име беше сунце дана Сећаш ли се силнога Душана?

Пазар-граде, челенко градова,Ружо мајска у градини снова: Ивањданска ноћ кад спусти крила, Звезде песму запевају стару О лепоти и јуначком жару И о побри загоркиња вила...Сећаш ли се, бржега од птице,Твог сокола, Реље Крилатице?

И ти, Бањска, мој студени каме,На кандилу успомена пламе.Да ли чуваш у сећању своме Чарно око Страхињића Бана И штектање хрта Карамана На Косову пољу крвавоме?Да л’ жељкујеш прохујале дане,Кад те сабљом прослављаше, Бане?

Света места, реке и планине:Све умире — ал’ слава не гине!Ви сте слава — славило вас време; Штит сте роду, каштига изроду; Крст заштитни Српскоме Народу. Па нек муње, што са неба стреме, Огњен венац на главу вам ставе: Света места, жртвеници славе!

_______________ Књижевни део

126 Г ласник Срмског игторчјско-културног друштва „Њ егош “

БРАТОВА СЕНКА

Све чешће сањам брата несталог у ратном вихору пре више од четрдесет година.

Сенка која ме свуда прати, као моја рођена.Појави се како га се сећам из последњих виђења. Понекад

се помеша са ликом старијег сина. Једном као дошао из неке друге земље, па нам је требало неко време да се поново зближимо. А другом приликом седи на клупи у башти и само

ме гледа ћутећи.Као да се четрдесет пропуштених година може

надокнадити гледањем и ћутањем.

ЈАЛОВИ ИЗГОВОРИ

Умре пријатељу жена, напречац.Што бих му писао? помисли. Непријатно ми је да се

суочавам са смрћу.Премину познаник, неочекивано.Шта ће родбини моје писмо? правдао се. Нису ме ни

знали.Погибе школском другу дете, у саобраћајном удесу.Што да се јављам? Неће ни приметити у свом болу.А кадје дошао редина њега дапроменисветом, нико није

ни чуо ни знао. Мермерни камен, који је себи још за живота купио, оста неурезан, без словца и датума.

Васа М ИХАИЛОВШ г

ИЗ ОЧАЈА

Лутам по љутом кршу пут неких чемерних брда. Како су језива само! Ко запуштене ране.Некрст и Нечист дигли погане главе свуда,А цркве тугују празне - потсмехом ућуткане!

Ни граје, ни песме нигде, ни револта, ни клетве; Свак своме јаду тепа испод црепуље мрака,Док српско име и веру, две драгоцене жетве,Мрве аветни жрвњи партијских вукодлака!

На врх Ловћена неки грабљиви несит сео; Прекрио тешким крилом гробницу Владике Рада;

Књмжевни део 127

Уместо капеле скромне, какву је песник хтео,Притисла му је кости - паганска громада!

Његошу што је вером и пером служио Богу,Незнабожачки знамен поврх Ловћена творе!Зар га схватају они, зар га волети могу Џелати Пасјег Гробља, Кочевља и Зеленгоре!

И док с Косова стравна допиру црни гласи,He одзива се нико са ових смрзлих стена!Да л се још једна звезда моме племену гаси?Да л је и Српска Спарта за Српство изгубљена?...

Има ли игде иког да ме утеши, тужна,Да све ово што рекох, ипак, истина није,И да визија моја, и трагична и ружна,Открива само једну страницу историје?

И да ће из ове море /ах, само реци, брате!/Сванути хришћанско јутро с пламених видика,Па кад се светиње српске на стара огњишта врате,Нестаће мрака и горких поворки изгнаника.

Д. Рајковић

ПРОТИ МАТЕЈИ НЕНАДОВИНУ

Све до далеке и топле земље галске,Где време зна да сваком да праве мере,Дошле су ми наше тужне вести малске,Да су те, прото, увредили због вере.

Сатрапи идеја од туђинске стране,He марећи баш много за прошлост нашу,У твом часном делу нашли су ти мане,Мером што потсећа на обесног пашу.

Живот си про’шо с крстом, без кандила,Носио ратничко срце, а две твоје Свештене руке није дотакла свила,Одежда ти беше од сељачке чоје.

Моћници незнања и са пуно пизме,He видеше вредност твога светла пута,Згазише те снагом солдатеске чизме,Боже, све због црног свештеничког скута!

128 Гласник С риског историјско-кулгурног друштва „Њ егош“

А сад кад су други, и ја песник седи,Исправили грешку да нам срце мине,Знај да твоје дело увек нама вреди,Остао си, прото, понос отаџбине.

Козма ГАЛСКИ

косовоГазише те азијати, енверисти и фашисти,Ал’ најцрњи, најбездушни домаћи су комунисти.Сва огњишта српска тамо, разорише светске слуге, Сурови су, немилосни и од сваке гори куге.

На костима и ранама, милог тамо рода мога,И на крви витезова царства, некад великога.Арнаутин оре копље и скрнави места света,Али Југо-комунизму, то нимало још не смета.

Још о братству и јединству, говори се ту и тамо, Много нас је то коштало, то ми Срби добро знамо. Још се моји Срби куну у партију и тилета,,Па још баштом цвећа зову, гроб крепалог копилета.

Баш аферим „Југовићи“ и продате српске душе, Дозволисте Албанцима, што је српско да све руше.Цео свет се данас руга, од чега се тресе Југа.Дал су луди ил се шале, слободом се они хвале.

ћирилице тамо нема, нит се гусле тамо чују,Селите се, селите се Албанци нам поручују.Силовања, старих, младих и још ко зна шта се спрема, Вандализма у свијету, још таквога нигде нема.

Где си данас Црногорче, што те зваху царе мали,Зар не видиш да су Српство, разорили, раскопали.Где си књаже Црне Горе, да полетиш пут Призрена,И да видиш колијевка српска нам је разорена.

И ви браћо Херцеговци, та јесмо ли исте крви,Хајте браћо пожурите, да се клети душман смрви. Хајде Лико, Далмацијо, Војвођани и Босанци,Реците им кратко, јасно, нек се селе сви Албанци.

Миладин Р. ШОШКИћ

Књижсвпи дсо 179

ПАТЊЕ ХРАБРЕ МОЈЕ МАЈКЕ

Ја певам песме, а слушам бајке, мислим на патње старе ми мајке. Остаде сама покри је тама, са два унука, анђела млада.

Она је стара, а деца млада, престат ће скоро, свака јој нада.Ко ли ће јадној помоћи дати?Нико над њом неће плакати.

Место да јој се помоћ укаже, стигоше једном крваве страже:„Удба те тражи, стара, не лажи, већ право пред удбом кажи, где су ти тајне што служе Дражи?“

Презре их стара и гледа мрско, па мушки-храбро, рече им дрско: „Изроди црни, слуге демона, будите свесни злочина свога.Синови моји још нису пали, за ваша дела све су сазнали“.

Злочини ваши неће се скрити, а страшна казна све he вас стићи.To рече стара па храбро крочи, ал’ унук мали за њоме скочи:

„Бакице моја,шта ће ти тужна дечица твоја?Тату нам кажу скоро заклаше, а милу маму некуд прогнаше“.

Јаук и писка дечице паде, а жарко сунце на небу стаде.

Лука ПАЈКОВИћ

О Ц Е Н Е И П Р И К А З И

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ПРЕВОДУ ДР ВАСЕ Д. МИХАИЛОВИНА

- ОСВРТ-

„Петар Петровић Његош“ - пише Владика Николај - означава велики празник у животу Српства. Он стоји

усамљен међу осталим знаменитим Србима без претходника и без следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа изражена у народној поезији. Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што појимају његову величину или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине“...

Један од Његошевих поштовалаца који појима његову величину, који је сагледао његову витешку душу и који је разумео његову неотступну борбу против насиља и неправде јесте, без сумње, проф. Васа Д. Михаиловић. Али Михаиловић је много више него пасивни поштовалац Његошев. Он је песник, књижевник, лингвист и преводилац; човек ретког талента, велике ерудиције и неисцрпне енергије; изнад свега, он је Србин који се одњихао, не у Толстојевој „Легенди о Ивану Дураку“ већ у Његошевој, српској легенди о Милошу Обилићу. Са тим и таквим основама и са великим дивљењем за Владику Рада, Михаиловић се прихватио тешког, готово немогућег посла да преведе „Горски Вијенац“ на енглески језик и да постане једини међу Србима коме је то пошло за руком.

„Горски Вијенац“ се први пут појавио на енглеском 1930. године, у преводу Џемса Вајлса, који је живео дуги низ година међу нама и постао велики пријатељ Срба. На тај превод наишао сам овде у Америци у дому поч. Луке Пејовића, секретара С Н Одбране. Читао сам позајмљену књигу са доста муке и на прескоке, јер је текст био исувише архаичан и за мене готово неприступачан. И сам Лука Пејовић, човек лепе културе и знатних литерарних склоности, није се сналазио у том рогобатном штиву, иако је саобраћао и лепо писао на оба језика. Мени се онда чинило, a то ме осећање никада није

Оценеи прикази

напуштало, да је Вајлсов превод служио искључиво стручњацима и филолозима као материјал за њихове усамљене дебате. Што се мене тиче, нисам нашао у њему оно што обичан читалац очекује од сваке књиге - духовно познанство са аутором и једно ново, још неоткривено искуство.

Кад ми је недавно дошао до руку Михаиловићев превод „Горског Вијенца“, морам признати да сам га отворио са зебњом. Страховао сам да ћу се опет суочити са језичким фосилима из неког филолошког музеја. На моје пријатно изненађење, овога пута наишао сам на превод који се могао читати без спотицања, без гломазног Вебстера и без инхибиције.

Михаиловићев превод изишао је као двојезичко, упоредно издање. С леве стране књиге види се српски, Његошев текст, а са десне Михаиловићев енглески превод. Обзиром да су обе странице обележене истим бројем, испада као да књига има само 120 страна, што није тачно. Уствари, број страница је 232, укључујући увод. Овако уређено, двојезичко издање јесте од нарочите користи за оне читаоце који говоре оба језика, а нису упознати са језичким реткостима и необичним местима у „Горском Вијенцу“. Многи Његошеви стихови, којима је требало тумачење, објашњени су преводом, а многе несвакодневне енглеске речи које се јављају у преводу, осветљене су Његошевим оригиналом. Тако престављена, књига се чита без речника и без приручника са постојаном радозналошћу.

Оно што је највише допринело течности енглеског штива јесте Михаиловићева одлука да се служи искључиво савременим енглеским. У његовом преводу нема спотицања о језичке окаменотине, нити Вајлсовог егзалтираног тона. С друге стране избегавао је многосложне речи, такозване „учене речи“, да њима не оптерети једноставну и чудну лепоту Његошевог дела.

Михаиловић је настојао да превод остане веран оригиналу колико год је то било могуће. Упоређујући текстове, уверио сам се да је у томе потпуно успео. Чак и нека места која су мени изгледала непреводива, превео је са лакоћом као да нема граница изражајним могућностима. Друга, опет, која су изискивала познавање сажетог локалног жаргона (као на пример стих у коме Војвода Драшко прича о венецијанској сиротињи - „Сви нуглови пунани празновах“- преведена су са истом, изненађујућом виспреношћу. Још нешто. Начин на који је превео неке Његошеве метафоре није

132 Гласник Сриског историјско-културног друштва „Њ егош“

могао бити ни једноставнији ни бољи. Превео их је како се метафоре нормално не преводе - дословно и тако сачувао њихову оригиналну и незаменљиву лепоту. У своме уводу, поводом тога Михаиловић пише:...„свака слична метафора на енглеском била би само бледи рефлекс оне у Његошевом оригиналу“.

У „Горском Вијенцу“ Српство се помиње 32 пута. На моју неприкривену радост, Михаиловић се није ни у једном једином случају удаљио од оригинала, иако би му, можда, једно такво скретање (our уместо Serbian) олакшало превод у оквиру Његошевог поетског метра, којег се стриктно придржавао. У нормалним друштвеним приликама једна оваква примедба била би сасвим беспредметна. Нажалост, нашом ојађеном отаџбином данас делују многи повлашћени интелектуални богаљи, који и Његошу и његовом витешком племену оспоравају српско име и српско порекло. И зато, маколико то изгледало тривиално из избегличке или предратне перспективе, није сувишно истицати Његошево Српство у јеку трагичне отаџбинске ноћи и српске пометње.

Као што је верно превео Његошеву мисао, Михаиловић се са истом доследношћу држао поетске форме коју је велики песник изабрао за своје капитално дело. Сем Посвете праху оца Србије, која је у шеснајестерцу и Тужбалице сестре Батрићеве, која је у дванајестерцу са оном потресном каденцом српске нарицаљке, „Горски Вијенац“ је спеван у епском десетерцу са редовном цезуром после четвртог слога. Михаиловић се стриктно држао Његошевог поетског метра па је и формом и садржином изашао пред читалачку публику са до сада најуспелијим преводом овог необично лепог, иако изузетно тешког књижевног дела.

Са овим значајним радом, Михаиловић је уплео једну нову, свежу руковет у „Горски Вијенац“, којим је бесмртни Владика Раде овековечио наше националне хероје.

Д. РАЈКОВИћ

Ово јединствено издање „ Г о р с к о г Вијенца“ може се поручити по цени од 24.00 долара на адресу издавача:

Charles Schlacks Jr., Publisher P. O. Box 5001 Irvine, California 92716

КЊИГА О МИЛУТИНУ

Писац Данко Поповић; издање „Књижевне новине“, Београд 1986. До месеца октобра ове године појавила се у 15 издања. Штампана је латиницом. Штампана у овако великом броју примерака доказ је, да писаше одговара укусу широке српске публике. Али то истовремено доказује да је та маса - публика у стању да покаже шта хоће и да је могла, да је само хтела, тражењима ћирилице приморати издавача да је и у њој штампају. Али, ето, тога очигледно није било и баш Србија и Црна Гора просто носе првенство у равнодушности тоњењау латиницу, не због притиска, кога има другде, него из равнодушности и дубоко пољуљане свести. He треба се ту заваравати и тражити јалово извињење. Ту је бар ћирилица била једино, вековно писмо, а требало је да игра улогу и чињеница да ју је ето, Македонија љубоморно сачувала и даје то писмо православних Словена, па су га сачували и респектују и сами руски-совјетски комунисти и шире свуда где се устоличе. С друге стране је популарност књиге доказ и извесног напретка и буђења, јер је књига све пре него писање у корист и по ћуди режима.

Књига је болно јаукање једног српског старог ратника и домаћина над страдањима, специјално шумадијских Срба његова краја, на њихову злу судбину, која је на крају све крунисала комунистичким распињањем на крст. Није дакле чудо да је званична критика углавном јетко неповољна и да књигу назива политиканским фолклором или истакне као добро да у њој има и описа „безвлашћа и четничких клања дојучерашњих суседа и познаника“. Зар да комунисти некоме приговоре клање и терор у којима су хиљадама пута надмашили све примере историје?!

Писац је узео да изнесе сећања, причања о њима, главног лица, шумадијског сељака и ратника Милутина, његовоме сапатнику на робији, где су обојица доспели под комунизам као „кулаци“, дакле домаћини који нису имали довољно жита да предају држави. Писац је свакако имао неки примерак оваквог страдалника, али је у његова причања уметнуо много чега свога и то ставио у уста простом и просечном српском сељаку и ратнику из Шумадије. Има ту доста дефетизма и бесмислица, али целина је ипак добра на националној и

134 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош “---------- ---------- - - - 1 — - -

здравој страни. Ово треба посебно нагласити као прво и најважније, да не би изгледало да се низањем замерки указује да је такав главни карактер књиге. He, њенје главни карактер сасвим на свом месту, па је зато и њено срдачно прихватање од стране српске публике позитиван знак.

Дефетистичко је већ у самом почетку пишчево уметање о осуђивању ,јуначења Босанаца“ убиством Фердинанда и Софије и опште ограђивање од идеје и мисије српског ослобођења и уједињења / „што се они не ослободе“ и тд./ Нису стари српски ратници дисали тим духом њима је „косовски дух“ непрекидно био свеж и водио обрачун с Турцима 1912., с Бугарима 1913. и Аустријом 1914. Сасвим је друго с питањем умешности атентата 1914. или оним вештачким убацивањем, после лудорија српских интелекту- алаца /са оскудним интелектом/ о ,јужним словенима“. О овоме последњем српски сељаци и ратници нису просто ништа знали. О атентату у Сарајеву такође вероватно да нису просто ништа знали, али је најмање сваки добро знао да му је Аустрија заветни непријатељ, јер је цела историја нове српске државе непрекидно била под тешком сенком непријатељства с њене стране укључујући ту, као најсвежије, отимање српског изласка на море стварањем независне Албаније /што веће! / 1912. и набацивањем Бугарске у рат противу Србије 1813. Атентат у Сарајеву требало је осудити као преурањено изазивање рата од стране добронамерне али неозбиљне и неодговорне групице. Српски је интерес био да се свашта претрпи за бар две-три године, док Србија не предахне и свари добитке од 1912/13. Тај је суд можда превише очекивати од простог шумадијског сељака, али су тако требали да схвате школовани Срби и да не кличу као описани сеоски учитељ итд. Требали су знати како је земља и држава неспремна и исцрпљена и да ће у новомобилисаној војсци за рат с Аустријом бити пукова пешадијских са четвртим батаљонима без пушака. / Подаци у писањима пуковника Д. Трифуновића и Ж. Павловића/.

Аустријска зверства при упаду у Србију добро су позната, али се прави збрка са јетким примедбама на рачун „јужних словена“ и „Босанаца“ и „Шваба који говоре нашки“ /ваљда би српски сељак рекао „српски“ а не „нашки“./ А да су српски сељаци ратници знали шта је ко и како ради, види се у спомињању после шта се ради са Србима по Аустрији. Ту се каже, како та зла врше „франковци и радићевци“, Радићеваца тада није ни било, појавили су се после 1918. Франковци су постојали, али то је играње именима-називима, а стварно се

Оцснс ii прикази Н 5

радило просто о маси хрватског народа исто као и после 1941. где се опет слично греши и употребљава термин „усташе“. Практично се цео хрватски народ био изједначио са тим називима у оба случаја нешто слично као што је практично цео немачки народ био нациста. И прелаз у Срем дао је маха за извесне дефетизме критиковања. Ту је бар све јасно. Натерани смо на ту офанзиву од стране савезника. Ситуација је то изискивала. Није истина да се „није имало понтона“. Главни прелаз успео је сасвим лепо као и повлачење / Обреж/, споредни / Чевртија/ имао је на крају неуспех због неосноване панике и страдала су /заробљена/ два батаљона. Све је то лепо описано у званичном „Великом рату Србије“. Писац неопрезно даје називе битака „на Стрмову“ и код „Текериша“. Није било таквих битака. Она „код Текериша“ има опште усвојени назив битка на Церу. Ту Швабе нису били ни стигли и одатле је пошао српски ноћни напад /конбинована дивизија/ на Цер и швапска пропаст. He Текеришу је само, као најприступачнијем, после подигнут споменик битке.

Страшно повлачење преко Албаније дало је природно доста разлога за разне примедбе, али је и ту требало избећи дефетизам. Нису нас Бугари ни 1913. напали због тобожњег Пашићевог гажења уговора с њима, него што нису хтели да приме уговором предвиђену арбитражу рускога цара по оправданом српском тражењу ревизије уговора зиог бугарског неиспуњавања уговора, српског већег ангажовања и мимо њега / Једрене/ и српског одсецања од мора /а то је био главни циљ рата за Србе/ дејством удружених Аустрије и Италије. Никакве кривице нема ту до српске владе. Поготово не за поновни бугарски мучки напад 1915. Срби су то предвиђали и хтели да искористе затишје бугарску немобилисаност и нападну их и ликвидирају опасност одатле али савезници нису то дозволили и пустили су их да их Бугари намагарче а Србе упропасте. Једино би се могло зажалити да за одступљење није било више организованости, више понете хране и никаквих цивила и жена и деце као и несрећних младића-регрута, који су највише страдали. А могло се такође тада одрећи маштарење о Хрватима и Словенцима и тиме измирити са Италијом, а ми смо је баш тиме гурнули у непријатељство и нашем страдању и спором спашавању из Албаније она је допринела лавовски део. Уосталом, остацису спашени само ултиматумом руског цара да ће закључити сепаратан мир ако се српска војска не спасе. Зато непријатно звучи дефетистичка парола како је требало капитулирати је „нисмо ни попови ни официри да живимо од славе“. Прича о

136 Гласиик Српског историјско-кулгурног друштва „Њ егош“

„Раци-Троцком“ у Албанији и после 1941. о разнимсељацима занатлијама у партизанима само је илустрација колико је комуна имала код нас мало корена од давнина. Јесте, прве комунисте Балкана дала је тек ослобођена Србија /Св. Марковић и почеци радикалне странке-касније тако лепо националне/. Рака и у Албанији брани арнауте поред свих злочина, а књига коју спомиње заиста је постојала /од њиховог социјалистичког првака Туцовића/. Сасвим је лепо ошинута српска интелигенција, тек изишла из опанака, а с презривим подцењивањем сељака, па се умешно пита откуда та интелигенција залуђена за неке далеке идеје /југословен- ство/ а неосетљивост да се њихов народ просто топи и нестаје због будуће „велике државе“ која ће се касније оценити као „врзино коло“. Дефетизам је и пишчева смицалица жаљење за Аписом „кога је Александар уклонио да би могао да ради шта хоће“. Он је уклоњен што је хтео самовољно да буде изнад државних власти и што је на своју руку организовао атентат у Сарајеву.

Прва искуства са новом државом добро су описана, али се опет не указује јасно на зло, на братство са небраћом. Звучи и шаљиво како се добила велика држава, а јунице милутинове одлазе за неплаћени порез. 27. март је правилно осуђен, а кнез Павле разложно оцењен. Оцртавање стања у окупираној Србији некако је много збркано. Јунак причањаје несумњиво националан и против партизана и њихова програма и рада /заседе Немаца без обзира на одмазде, рушење објеката, паљење архива итд./, али би некако хтео да буде неутралан и са свима добро, па помаже све. To је таман и главни разлог националног неуспеха, јер је највећи део српске масе био млак и неопредељен и јер су национално опредељени били. меки, попустљиви, болећиви и слабо организовани. Црвени су победили општим терором и немилосрдношћу /уз спољне утицаје/. Описани сусрет старих ратника и мајора Калаица / очигледно Калабића/ врло лепо износи на чистину цело ово несрећно стање српског морала. Стари српски ратници су, слично „политичарима“ остајали неопредељени и на крају платили крваво. Болно је читање о сремском фронту где нестаје Милутинов јединац и како и он сам нестаје у комунистичком апсу као „кулак“ који није имао довољно жита да преда држави. На робији му се руга један, изгледа љотићевац, што је ето сам помагао комунисте да дођу на власт. А ухапсио га је баш један такав дужник његов за учињено добро, несуђени non који је напустио богословију и одао се комунизму, сада представник нове власти.

O ii'M ic п прикггш 117

Питања зашто се то нису бунили Вараждинци место Шумадинаца и како треба назвати забораван народ када се забораван човек назива излапелом будалом остају дужна одговора. Можда је највећи садизам који се саопштава у књизи оно сабијање сељака и сељанки на читалачке часове васпитања у новом духу где главну реч имају неуспешне ученице ранијих школа. А најдубљи пример пада у потказивању комунистима од стране рођеног сина или унука. Од тога јада заиста се могло пресвиснути или кидисати на себе као у датим примерима.

Књига врви поганим изразима па и вулгарним псовкама датим и штампаним без икаква устручавања.

Ђ- Ј. к.

ИСПРАВКЕ И ДОПУНЕ

У свесци Гласника бр. 58 за месец децембар 1987. године, треба исправити следеће техничке грешке:

На страни 38. последњи ред, после речи - намаме либерале и... треба да дође испуштена реч „лево“, тако да гласи: — намаме либерале и лево оријентисане научнике...

На страни 45. ред 14 одозго, треба да гласи:... је посредством католичке вере и разних остатака аустроугар- ских менталитета под именом „Хрват“ скупљена маса разних...

Иста страна ред 23 одоздо, после речи - објављеним уметнути испуштени део, тако да стоји:... у његовим мемоарима. Да би казнио Србе...

НАШ И П РЕМ ИН УЛИ ЧЛАНОВИ II П РИ ЈАТЕЛ .И

t РАШКО НЕНЕЗИК 1923 - 1987

На дан 14. октобра 1987. године, очекивана, а не изненадна смрт отргла је из наших редова брата и саборца Рашка Ненезића.

Наш драги и омиљени Рашко угледао је сунце божије пре 64 године у Шавнику у Црној Гори земљи некадашње слободе и људских осветника. Одгојен на таквом извору, носио је са собом све одлике свога краја и Српство волео изнад свега.

Кобнна по српски народ 1941. година приморала гаје да, као младић од непуних 17 година узме својим младалачким рукама оружје и ступи у четничке одреде под командом пуковника Станишића.

Преживео је босанску Голготу, изнурен до крајности, доспео је до Словеније где је био ухваћен од безбожних комуниста и затворен у жицама пуна три месеца дана. По „ослобођењу“ из жица, мобилисали су га у њихову војску. Честити наш Рашко није се могао помирити са судбином да служи војску против које се борио пуне четири године, саботира војску и заједно са својим братом Глигоријем побегне у Грчку 1946. године. У Америку је дошао 1951. године и одмах се запослио у челичној индустрији где је радио пуних 26 година све до тешког оболења, када је пре 10 година морао узети болесничку пензију. Болест гаје нагло скрхала,а његов добри брат Глигорије лебдео је над њим да би му, што је год могуће помогао, водећи га по разним болницама тражећи лека да би му продужио живот.

Када је основано друштво „Његош“ наш добри Рашко одмах је постао његов члан, јер је увидео да је СИКД „Његош“ доследно својим циљевима и свагда одано идеалима слободе и демократије борећи се против свих непријатеља српског народа до његовог пуног ослобођења од ненародног и страног комунистичког режима. To су истински циљеви били нашег покојног Рашка. У Друштву је био више година у Надзорном одбору, редовно плаћајући чланарину и заједно са својим братом Глигоријем давао богате прилоге књижевном фонду.

Напш иреминчли чланови 139

Тело покојног Рашка било је изложено два дана у Компар Фјунерал Хом у Јужном Чикагу а сахрањен је 19. октобра 1987. године на гробљу код манастира Пресвете Богородице-Г рачанице.

Наш драги Рашко одужио се својим исправним и часним радом свом милом и напаћеном Српству и оде чиста и светла образа међу својом браћом и сапатницима који, као и он, падоше на бранику слободе и Отаџбине.

Са покојником су се опростили у „Фјунерал Хом“ месни парох отац Саво Чакардић, а у име ЦШО „Свети Симеон Мироточиви44 Раде Стефановић. На гробљу, у име СИКД „Његош44 опростио се са дирљивим речима Душан И. Кустудић:

Збогом наш драги Рашко. Нећемо више слушати твоје дивне шале које су натеривале сузе твојим пријатељима који су те радо слушали, али твој лик биће са нама. Твојим одласком, сви твоји многобројни пријатељи су изгубили a највише твој племенити брат Глигорије који је лебдео над тобом у твојој претешкој болести као мајка над јединцем сином.

Молим дубоко ожалошћеног брата Глигорија, који још није утро сузе за недавно преминула два брата у нашој поробљеној земљи, да нађе овде изразе нашег братског саучешћа, а Свевишњем упућујемо усрдне молитве да чистој души нашег драгог Рашка подари рајско насеље.

Хвала ти и слава драги брате Рашко.

Душан И. К УСТУД Ић

т М И Р К О м и л о в и н1908 - 1987

У недељу 13. септембра 1987. године, у једној чикашкој болници, после краће болести од рака на плућима, преселио се у вечност Мирко Р. Миловић, пешадијски наредник-водник Краљевске југословенске војске. Помен је одржан у капели у Чикагу, а сахрана је обављена 15. септембра код манастира Св. Саве у Либертивилу у пратњи свештеника проте г. Уроша Оцокољића, ‘породице и великог бро ја пријатеља, поштовалаца и познаника породице Миловића.

Покојни Мирко је рођен 8. марта 1908. годинеу Граховцу познатом историјском месту Црне Горе, у великом и добро познатом братству Миловића. У Граховцу је завршио

140 Глпспик Српског исторнјско-културног друш гва „Њ егош “

основну школу. Због оскудних средстава да продужи гимназију учи браварски занат код привредника у Мостару, али није имао среће да тамо остане, па се пребацио у Београд мислећи да научи столарски занат. Ни овде није био боље среће, напушта занат и јавља се за подофицирску школу у Билеће, где буде примљен. Подофицирску школу је завршио 1930. год. и по завршетку исте, као један од најбољих, био је задржан на служби у Билећу. У одређеном року произведенје за наредника, па је касније премештен за Боку Которску, одакле после краћег времена бива премештен за Министар- ство војске у Београду. Тамо је остао до рата 1941. год. У Београду се оженио и иза себе оставља супругу Марију и две кћерке.

По капитулацији Југославије Мирко наставља живот у Београду сарађујући тајно у покрету Драже Михаиловића. Напустиће Београд после уласка Црвене армије Совјетског Савеза октобра 1945. год. и пребациће се под борбом у Словенију. Под врло тешким приликама из Словеније се пребацује у Италију у логор Еболи. После две године цела та група из Италије пребачена је за Западну Немачку, одакле је дошао у Сједињене Америчке Државе 1949. г. прво у Њујорк, a касније у Чикаго. Радио је кодједне железничке компаније до времена пензионисања. Успео је да из Југославије доведе своју супругу Марију и обадве кћерке.

Мирко је видно учествовао у јавном животу српске политичке емиграције. Био је члан Српске цркве, Српског народног савеза, Српских четника Драже Михаиловића и Српског историјског културног друштва „Његош“. У свим овим организацијама показао је видног учешћа. Био је човек од пера. Сарађивао је у Америчком Србобрану, Гласу канадских Срба, и Гласнику СИКД „Његош“. Волео је књигу и изграђивао је себе за време свога живота. Пред своју смрт поклонио је своју богату библиотеку манастиру Св. Саве у Либертивилу.

Покојни Мирко је у револуцији изгубио два млађа брата поред 14 ближих рођака у Граховцу. Сви су пали бранећи српство и православље. Са његовом смрћу иде и последња мушка глава у његовој ужој фамилији.

Мирко је био ретко добар човек, изванредан друг и пријатељ. Имао је правилне погледе на све наше националне проблеме. Болела га је међусобна неслога и трудио се да и тамо учини нешто добро. Припадао је оном броју људи који су увек били готови да себе жртвују за опште добро и бољу српску будућност.

Драги Мирко, одлазиш пред Господа светлог образа и као праведник. Придружујеш се великој плејади бораца који падоше бранећи веру и слободу под командом Драже Михаиловића.

Нека ти је лака црна земља слободне Америке, и нека ти Господ дадне вечан мир и покој у своме царству, међу нама живима вечни помен.

Твојој породици искрено саучешће.

Милован ВУЧЕТИИ

ДАНИЦА ћЕЛОВИћ — In memorial —

На Сретење Господње, 15. фебруара 1988. године, после тешке и дуге болести угасио се живот Данице ћеловић, рођене Самарџић, једне добре Српкиње, нежне мајке и племените супруге познатог српског родољуба и великог добротвора Видака ћеловића.

Пала ми је у део тешка дужност да се опростим са покојном Даницом у име Српског националног одбора, у име Српске народне одбране и свих Срба Канаде, пријатеља и поштовалаца породице ћеловић.

Ова племенита Српкиња преминула је кад је била најпотребнија својој милој дјеци и унучадима и своме вољеном супругу Видаку који је такође тешко болестан већ неколико година. Што је још у животу, Видак дугује захвалност Господу на Његовој помоћи и својој вјерној супрузи покојној Даници, која га је неговала и бодрила као што то раде примерне супруге.

ћеловићи су још из давнина као велики добротвори у Српству. Тој традицији, Видак ћеловић је остао вјеран и по доласку на овај континент пре 40 година. Он је помагао и помаже обилато своју свету Српску цркву, Српски национални одбор и све српске националне организације. Речју, све што дише Српством и Православљем. Пружајући помоћ нашим страдалницима у намученој отаџбини, тамо где је помоћ најпотребнија, породица ћеловић се руководила освештаним српским обичајем - што даје десница да не зна левица.

У том српском милосрђу, покојна Даница је верно помагала своме супругу Видаку и за то нека јој Господ подари вечни покој у Рајском Насељу где почивају душе великих

142 Г јм с п и к Српског историјско-културног друштва „Н»егош“

праведника.Нека је вечна слава и хвала племенитој Српкињи Даници

ћеловић. Њеном вољеном супругу Видаку, сину Петру, кћеркама Зорки и Мирјани, снаји, зету и унучадима као и осталој родбини наше искрено саучешће у великом болу за милом покојницом.

Слава јој и вечан помен!Милутин П. БАЈЧЕТИН

t ВУКАЈЛО НУЛАФИН 1911 - 1988

Његова несрећа је у томе што је добио тежак напад и што га је преживео - била је саветодавна реч његовог доктора породици. Другим речима, може да се мучи дуже у свакодневној опасности да нестане. У том савету било је дневног страха и наде његовој породици и пријатељима. Отуда је његова породица удвостручила пажњу и негу и куражила наду у сваком малом бољитку. И тако се његово привидно побољшање, боље рећи мучење, продужило до 19. јануара 1988. скоро годину дана.

Вест о његовој смрти ожалостила ме је, као и безбројне његове пријатеље. Али, још више то што нисам могао да са њима будем око његовог одра. Сарађивали смо заједно још поодавно. Заједничке невоље још од 1941. године, зближиле су нас. Нарочито Босанска Голгота кроз којује он прошао као рањеник. И жртве братства и његовог и мог биле су сличне. Туговао је за њима много и набрајао ко је од кога настрадао - кога су убили окупатори, кога комунисти, кога Арнаути. Хтео је на неки начин да над тим жртвама изјада свој бол. Покушао је то пером иако је био више вичан на пушку него на перо. Описујући у Гласнику СИК Д „Њ егош “ бр. 54 свог преминулог рођака Васа он ће уједно закукати над свим својим рођацима - незнаним гробовима расејаним од свог села Улотине у Црној Гори па до Словеније. Када је читао то у Гласнику, каже он једном приликом, срцу му је некако олакшало. A то је и приличило једном непоколебљивом борцу који осећа величину сваке жртве положене на олтар Отаџбине.

Попут његових рођака које тако жали ни он није оклевао да себе стави свуда на бранику слободе свог огњишта. Отуда га видимо као истинског борца у Устанку 1941. против Италијана, а затим Равногорском покрету на територији Црне Горе под командом Војводе Павла ђуришића да би се

Наши преминули чланови143

кроз њега бранио не само од фашистичког терора него још црњег комунистичког. Борећи се против обе тираније судбинским удесом нашао се на крају рата у туђем свету. Прво у Италији, затим Немачкој и најзад у Америци.

Свој идеал о слободи човека и нације из ратног доба није напустио па је у емиграцији доста радио кроз организације да се за исти циљ борба настави. Нарочито је то радио кроз Српску народну одбрану, СИКД „Његош“ и Организацију српских четника „Равна Гора“.

Био сам импресиониран његовим хуманим и патриот- ским радом овде. Пре неколико година једна борбена група младих људи заветовала се да стане на пут комунистичким терористима из Југославије, који су покосили велики број утицајних српских интелектуалаца у слободном свету. Чим је та група почела да показује резултате и доста учинила да се терор заустави била је издана и дошла пред судски процес. Покушала је да процес представи оно што и јесте - политички, али је требало много финансијских средстава. Појединци су помагали, али организације су стајале по страни. Вукајло је тада био председник црквено-школске општине Св. Никола. У ту сврху организовао је импресиван скуп и апеловао за помоћ са једним упадљивим жаром једног правог и умног родољуба. Био сам присутан и одушевљен његовим држањем. Одушевљен је био и стари искусни парламентарац, адвокат Филип Цемовић, који је такође са страшћу родољуба и са правног гледишта хвалио те младе људе да су показали песницу злочинима, те њихов рад не може бити никакав злочин. Дакле, од свих организација само је Вукајло са његовом малом општином нашао разлога, и смисла, и храбрости да покаже осталим да је одбрана ових младих људи, одбрана свих Срба у емиграцији од организованог терора комунистичке власти и идеологије из Југославије.

Од тада био ми је ближи срцу, а рад у СИКД „Његош“ још нас је више везао. Ту се показао врло конструктиван сарадник. Читао је Гласник до ситница и давао добре савете. СИКД „Његош“ губи у њему једног вредног члана; емиграција једног озбиљног поборника слободе, а његови пријатељи искреног друга.

Задужио је не само породицу него све нас да га носимо у срцу док живимо. Нека му је вечан помен!

Нико РАЛЕВИћ

С А Д Р Ж A J

1) Истина y неистини — Мане Пешут..........................................32) O 75-годишњици Балканског рата — П. Ж Савић................ 293) Прве пушке слободе — М. Т. Јоксимовић............................. 434) Успомене из краткотрајног рата 1941,- Ж.Ж. Маринковић.. 545) Сећање из Хрватске — Н. С. Радовић.................................... 606) Црногорци и Срби: један народ — Л. Јовановић.................. 647) Бекство из заробљеништва — В.Ж. Милетић........................738) Успомене из Балканског рата — Б. С. Беговић....................869) Комунистички шпијуни у енглеској мисији

код генерала Драже Михаиловића — Ч. Радовић.............. 10910) Запуштена гробља српских војника палих

у Балканском рату у Македонији — С. Д..............................115

Књижевни део

1) Исповест једног партизана — Д. Брауновић........................1182) Драгољуб Филиповић — Д. Васић........................................1223) Света места — Д. Филиповић............................................... 1254) Братова сенка — В. Михаиловић..........................................1265) Јалови изговори — В. Михаиловић...................................... 1266) Из очаја — Д. Рајковић.......................................................... 1267) Проти Матеји Ненадовићу — К. Галски.............................1278) Косово — М. Шошкић ..........................................................1289) Патње моје храбре мајке — JI. Пајковић.............................129

Оцене и прикази

1) Горски вијенац — Д. Рајковић............................................... 1302) Књига о Милутину-приказ — I). Ј. К.................................... 133

Наши преминули чланови

1) f Рашко Ненезић — Д. Кустудић..........................................1382) f Мирко Миловић — М. Вучетић..........................................1393) t Даница Неловић — М. Бајчетић........................................1414) f Вукајло Нулафић — Н. Ралевић ........................................141

Садржај.........................................................................................144