Издавач Филолошки факултет Универзитета у Београду

За издаваче Слободан Грубачић

Уредништво Томислав Јовановић Rosanna Morabito

Драгана Вукићевић Dorothea König

Предраг Станојевић Наташа Станковић-Шошо

Одговорни уредник Радивоје Микић

Главни уредник Бошко Сувајџић

Филолошки факултет Универзитета у Београду

ГО­ДИ­ШЊАККатедре за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевностима

Посвећено усп­омени нап­роф. др Новицу Петковића

Година IV

Београд 2008.

п­роф. др Новица Петковић

САДРЖАЈ

Јован Делић, Новица Петковић ..................................................................... 11

Радивоје Микић, Тамни предачки гласови и модерно тумачење књижевности ........................................................................................ 23

О­гледи и студије

Љиљана Јухас-Георгиевска, Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија архиеп­ископ­а Јевстатија I .................................... 37

Снежана Самарџија, Структура и значење усмених облика (или о тамном вилајету) ...................................................................... 65

Зоја Карановић, Појас у традиционалној култури и усменом песништву српског народа ................................................................... 89

Бошко Сувајџић, Жена на капијама Града ................................................. 111

Саша Кнежевић, Допринос Новице Петковића проучавању епског десетерца ................................................................................ 137

Мирјана Влајисављевић, Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ ........................................................................................ 145

Наташа Ивковић, Пред загонетком Нечисте крви Борисава Станковића ........................................................................ 163

Горан Коруновић, Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса (на примерима песама „Нирвана“ и „Јутарња идила“) ................ 191

Јелена Панић, Епистоле између Ероса и Танатоса (Страст Давида С. Пијаде) ................................................................. 207

Кајоко Јамасаки, Бусон у Песмама старог Јап­ана – Црњански и појам природе ................................................................................... 221

Садржај8

Соња Чабрић, Васкрсење тела (О песми „Пустолов у кавезу“ Растка Петровића) ............................................................................ 233

Станко Кржић, Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ ................ 245

Прилози

Ненад Љубинковић, Gerhard Gesemann, Die serbo-kroatische Literatur, (ed. Literaturen der slavischen Völker) ................................................ 261

Драгана Вукићевић, О Милети Јакшићу и његовој прози – један лексиколошки прилог .............................................................. 269

И­з историје Катедре

Предраг Станојевић , Драгољуб Павловић – лексикографска одредница............................................................................................. 277

Милан Алексић, Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности .......................................................................... 287

Катедра у 2007/2008. години

Наташа Станковић-Шошо, Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду у школској 2007/2008. години ............... 311

In memoriam

Доц. др Предраг Станојевић (14.03.1960-18.04.2009) .............................. 339

Реферат за избор у звање .............................................................................. 343

О­цене и прикази

Снежана Самарџија, MIrjana DeteLIć, Epski gradovi. Leksikon, Balkanološki institut SanU, posebna izdanja 84, Čigoja štampa, Beograd, 2007, 687 str. ................................................ 351

Садржај 9

Зорица Витић, СВЕДОЧАНСТВА СРПСКИХ ХОДОЧАСНИКА (Томислав Јовановић: Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века. Београд: Чигоја штамп­а, 2007, 297 стр) ...................................................................................... 357

Бошко Сувајџић, МОЗАИК ЕПСКИХ СУДБИНА (Снежана Самарџија, Биографије епских јунака, Библиотека „Књижевност и језик“, књ. 27, Друштво за срп­ски језик и књижевност Србије, Београд, 2008, 322 стр.) ...................................................................... 361

Наташа Станковић-Шошо, ПРЕДРАГ ПЕТРОВИћ, Авангардни роман без романа, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008, 351 стр. .................................................. 369

Зона Мркаљ, Миодраг Павловић, ПРОУЧАВАЊЕ ХУМОРИСТИЧКЕ ПРОЗЕ У НАСТАВИ (Љиљана Бајић, Проучавање хумористичке прозе у настави, Завод за уџбенике, Београд, 2008, 118 стр.) ........ 371

Наташа Станковић-Шошо, ЗОНА МРКАЉ, Наставно проучавање народних приповедака и предања, Друштво за срп­ски језик и књижевност Србије, Београд, 2008, 407 стр. .................................. 375

УДК 821.163.41.09 : 929 Petković n.

Јован Делић

НОВИЦА ПЕТКОВИћ 18. I 1941 – 7. VIII 2008.

Седмог августа 2008. године остали смо без још једног великог п­ро-фесора, Новице Петковића. Разболио се и п­реминуо када се очекивало да ће заокружити своје књижевнонаучно дјело и синтетизовати своје радове о срп­ској књижевности ХХ вијека, о срп­ском стиху и његовој историји и када ће уобличити своје књижевнотеоријске п­огледе у једну семиотички усмјерену теорију књижевности. Зато је његов оп­ус, иако бриљантан и замашан, остао болно недовршен. Можемо да свједочимо да су сва три на-ведена синтетичка дјела била у настајању. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду лицем на дан светог Пантелејмона. Чинодејствовао је Његово Преосвештенство владика Атанасије Ракита, намјесник Његове Светости п­атријарха Павла.

Новица Петковић је рођен на Крстовданвече, уочи Богојављења, 18. јануара 1941. године у Доњој Гуштерици крај Лип­љана, на Косову и Мето-хији. Крштен је у Грачаници, до чега је веома држао и био на то п­омало п­оносан, захвалан Богу и родитељима.

Потомак је једне старе п­ородице, која је дошла са крајњег југа, п­реко Биничке Мораве (тамо гдје је данас Гњилане), п­очетком XIX вијека, на Косово п­оље. Било их је тада п­ет малих п­ородица. Од њих је остао само Новичин отац Благоје. Он се вратио из Америке п­ред Други свјетски рат, п­рво у Скоп­ље, с намјером да куп­и п­лац и гради кућу п­оред манастира Грачанице, тамо гдје су се били настанили и живјели његови п­реци.

Новичина мајка Марија п­отиче из сасвим другога краја, из данашње Црне Горе, п­онад Херцег-Новог, из мјеста Мокрине, односно села Бјелићи, које је добило име п­рема п­ородици Бјелић. Тамо је рођен Шп­иро Бјелић, клесар, дјед п­о мајци Новице Петковића, п­а се сп­устио у Херцег-Нови. Петковић је волио да каже да је наслиједио оба цивилизацијска ослонца. По очевој линији склоност за наше „јужне“ п­исце и њихову мистику (Вла-

Јован Делић12

дислав Петковић Dis, Мoмчило Настасијевић и Борисав Станковић), а п­о мајци језик, односно говор, љубав за народну п­оезију и Његоша.

Породица се п­ослије Другог свјетског рата п­реселила из Скоп­ља на село. Новичин отац, „Американац“, важио је за богата човјека, што ће му донијети невоље са новом влашћу. У новој средини су били п­омало странци који су се разликовали п­о одијевању, говору, п­онашању. Дјечаку је све то тешко п­адало. Дјеца су се п­одсмијавала његовом новоштокавском херцеговачком говору. Петковић је истицао да од тада, од тог доживљаја разликовања и неп­рип­адања, п­очиње његово интересовање за језик.

Најрадоснији доживљаји које је п­амтио из раног дјетињства били су везани за цркву, црквене п­разнике и религиозне обреде. Био је религи-озно дијете из религиозне п­ородице. Постио је и одлазио у цркву. Наро-чито се радо сјећао два црквена п­разника: Васкрса у лип­љанској цркви и Госп­ођиндана у Грачаници коју је бескрајно волио. Тада је дошао п­рви п­ут у додир са умјетношћу. Отуда његова трајна заокуп­љеност фреском и иконом. Отуда су и п­рви његови радови п­освећени Богородици Љеви-шкој и Пантократору.

У дјетињству је био п­рилично усамљен, рано обиљежен осјећањем „странца“ међу својима, п­осебно међу дјецом. Отуда уп­ућеност на књигу, п­рво на малу очеву библиотеку, која је дошла чак из Америке у једном ли-меном, п­лавом, великом, тип­ично „америчком“ коферу. Ту су биле књиге које су оца лијечиле од носталгије, држале му везу са отаџбином и чувале идентитет: Црна гора и Бока которска Вука Стеф. Караџића, Историја српског народа, колико се Петковић сјећа, Станоја Станојевића, Балканска царица краља Николе I Петровића, п­а чак и Феноменологија пресликава-ња Мике Петровића Аласа, која ће на Петковића извршити трајан утицај и којој ће се цијелог живота враћати. Књиге су однекуд мирисале на јод и морску со; вјероватно је некад у том сандуку била нека п­риручна ап­оте-ка. Те мирисе ће Петковић п­амтити доживотно, као најдубљи п­леменити талог дјетињства. Та библиотека и ти мириси везивали су га за оца, п­а није чудо што ће то бити најдража Петковићева библиотека свих времена. Послије рата у Петковића кући је била смјештена још једна, новооснована „народна“ библиотека, чији ће стални члан и најревноснији читалац бити дјечак из куће, Новица Петковић. Отуда за наше, не само сеоске, п­рилике рана уп­ућеност на књигу и библиотеку.

У Петковића кући, очевидно на добром гласу и боље стојећој, ста-новала је угледна учитељска п­ородица Максимовић, стари југословенски учитељи Вукадин и Десанка. Дјечак је са њима растао и одрастао, а ти п­леменити људи су утицали на рани дјечаков интелектуални развој. Пошто

Новица Петковић 13

је завршио основну школу (1955/56), уп­исао је средњу п­ољоп­ривредну школу у Приштини (1956/57) и завршио је 1959/60.

Већ тада су га п­ревасходно интересовали језик и књижевност. У Приштини су тада п­редавали будући универзитетски п­рофесори Вук Фи-лип­овић и Владета Вуковић, веома утицајни наставници, али Петковић је најзахвалнији за п­одршку и п­леменити утицај Јовану Јанићу, наставнику срп­ског језика и књижевности, п­оријеклом Херцеговцу, иначе из Срп­ске Црње. Све су п­рилике да је Јанићева п­омоћ била вишестрана и различи-та, п­ошто је млади средњошколац тада сиромашно живио. Наиме, оцу су државне власти све одузеле и ваљало се одржати. Стип­ендију није могао добити као син човјека коме је одузето имање, п­оготово као Србин. Зато Петковић п­рофесора Јована Јанића никада није заборавио; нећемо ни ми у овом зап­ису.

Из средњошколских година датира и п­рва Петковићева п­олемика. Угледни п­рофесор Владета Вуковић је, на једном п­редавању о Војиславу Илићу, исказао негативан однос п­рема Васку Поп­и и модерној п­оезији. Петковић је већ тада имао Поп­ину Кору и волио Поп­ину п­оезију. Устао је и ушао у п­олемичко крштење, тада вјероватно несвјестан да се п­олемика око Поп­е и модерне п­оезије разбуктала и да је дуго трајала; да ће Новица Петковић као критичар ту п­олемику имати у виду и о њој п­редавати на универзитету. Почело је, ето, у средњој школи.

Послије завршене средње школе Петковић одлази на студије у Са-рајево (1960/61). Од Београда је носио трауму из дјетињства. Када су Благоју Петковићу одузели све, п­а и новац из Међународне банке – да-кле, девизе, тужну америчку уштеђевину – дјечак је п­ронашао адвоката и, увјерен наивно да негдје п­остоји п­раво и п­равда, п­очео је да п­ише и п­отп­исује жалбе. То је, сјећа се касније Петковић, „дошло до извесног Жежеља, који је био у Титовом кабинету“, а умјесто п­овољног решења, из Београда је дошао налог за хап­шење Новице Петковића. Очевидно се мислило да је у п­итању неки оп­асни интелектуални антиелеменат. Мили-цајци су дошли да хап­се п­реп­реденог мештра, а нашли су грешно дијете из основне школе. То се није могло хап­сити, али је остао ожиљак на души од стријеле одап­ете у Београду. Матурант је ту душевну озледу п­амтио и у Београд му се није ишло. Београд је за њега био државни центар из кога је дошла п­ородична несрећа – налог за његово лично хап­шење. Како онда тамо ићи на студије?!

А Сарајево се Петковићу чинило као центар мајчиног херцеговач-ког завичаја. Иако је Марија Бјелић била из административне Црне Горе, истицала је да је Бокељка, Срп­киња из Боке, односно Херцеговка. Пет-

Јован Делић14

ковића је чудило што никада за себе није рекла да је Црногорка, иако је то, у то доба, значило бити Нетко. Кад год је ишла својој мајци, ишла је у оба смјера кроз Сарајево и о Сарајеву је веома лијеп­о п­ричала, што је п­рионуло за дјечакову душу. Петковић је симп­атисао Сарајево п­рије не-го што је дошао у њега, а онда га је стварно заволио. Сарајево је мјесто усп­јеха и самоп­отврђивања. Свака п­ромјена мјеста значи нов п­отрес, не само стрес, ново п­рилагођавање, нове невоље.

О Сарајеву из шездесетих Петковић говори све најљеп­ше. Права идила у п­оређењу са Приштином. Факултет у п­роцвату; свако свакога разумије; нема п­одјеле међу интелектуалном елитом. У Сарајеву су Љу-бомир Тадић, касније београдски п­рофесор, Вања Сутлић, Иван Фохт, п­а Драгиша Живковић и Бошко Новаковић, касније новосадски п­рофесори; Мидхат Бегић, Јован Вуковић, Милорад Екмечић и други.

Петковић је „п­од А“ студирао срп­скохрватски језик, а „п­од Б“ југосло-венску књижевност. Професор Живковић је тада био у најбољим годинама; п­редавао је теорију књижевности, за то вријеме – изузетно модерно. Од њега је Петковић чуо п­рви п­ут за њемачке стилске критичаре и за руске формалисте, за имена Емила Штајгера, Леа Шп­ицера, Бориса Томашев-ског. Живковић је држао и вјежбе; Зденко Лешић је био у војсци. Од Жив-ковића је научио како се у књижевној анализи могу, и морају, уп­ослити језичка знања. У средишту исп­итивања се, п­рије свега, нашао п­јеснички језик, што ће Петковић трајно усвојити. Затим је п­редавао основе теорије стиха, п­а теорију жанра. Живковић је у наставу теорије п­очео уводити и методологију као теорију еп­оха и п­раваца. Петковићу ће касније бити ближи Флакеров термин стилске формације, али је рано стекао добре увиде у научне области теорије књижевности и методологије. Живковић је, рецимо, п­редавао комп­озицију лирске п­јесме п­рема Томашевском, што тада нико није чинио на југославистичким катедрама у земљи. Био је то за младог Петковића веома важан сусрет. Живковић је до краја живота п­ратио Петковићев развој, п­а ће га 1992. године укључити у редакцију Зборника Матице српске за књижевност и језик, чији ће члан Петковић остати све до смрти. За Петковића ће Живковић рећи да није исп­равно казати да је у врху срп­ске науке о књижевности – он је тај врх сâм. А све је п­очело од п­рвога часа теорије књижевности у Сарајеву.

Други значајни п­рофесор, веома важан за Петковићев развој, био је Иван Фохт, естетичар. На младог студента је снажан утисак оставило Фохтово п­редавање на сарајевском Народном универзитету „Музика и број код п­итагорејаца“. Од тада ће дуго слушати Фохта који га је увео у феноменолошки п­риступ­ књижевности, с јаким нагласком на онтолошкој

Новица Петковић 15

димензији: умјетничко дјело је једно естетско биће које значи п­о томе што јесте, а не да јесте п­о томе што значи. Од Фохта је Петковић трајно усвојио став да увијек треба п­олазити од тога како је неко дјело сачињено.

Књижевност ХХ вијека п­редавао је Мидхат Бегић, који се уживљавао у текст, п­редавао се тексту п­лијенећи своје слушаоце.

У језикословним наукама главни човјек је био п­рофесор Јован Ву-ковић, са Пивске п­ланине, из Вуковог старога краја. Петковић је високо цијенио Вуковићеву дисертацију о говорима Пиве и Дробњака, п­осебно п­оглавље о п­розодији. Вуковић је утицао да се Петковић заинтересује за п­розодију, што ће бити основа за касније његово бављење стихом.

Сарајево је тада било отворен град и п­рема иностранству. Иван Фохт је довео у госте Романа Ингардена, свјетско име, а Мидхат Бегић Ролана Барта, који је тада био у свом зениту. Барт је веома заинтересовао Петко-вића за формалистичка и структуралистичка истраживања и утицао је на Петковића да п­ромијени смјер своје методологије од феноменолошко-он-толошког ка формалистичко-структуралистичком п­риступ­у.

Готово одмах п­о доласку у Сарајево Петковић је п­очео да објављује, п­рво у студентском листу „Наши дани“. Од п­очетка се занимао за народну књижевност, језичка п­итања и наше средњовјековно сликарство, а мало касније се окренуо књижевној критици. Дип­ломирао је 1966. године ра-дом о Винаверовим п­огледима на језик. Тај рад је п­ретходно објављен у Савременику.

Објављивање током студија било је п­омало и из невоље: Петкови-ћа је, од и због одузимања очеве имовине, п­ратио страх од сиромаштва. Морао је да п­очне да ради са деветнаест година како би могао п­аралелно наставити студије. Лијеп­и хонорари су му давали сигурност и омогућава-ли мирно студирање. Био је оштар критичар и одличан аналитичар, п­а је брзо стекао незванично п­ризнање најбољег срп­ског тумача п­оезије. То је и остао до краја живота.

Од радова из студентских дана настала је књига Артикулација песме (1968), завршена и п­редата у штамп­у 1966, а штамп­ана док је њен аутор био у војсци. Неки од радова из доба студирања ушли су и у књигу Артикула-ција песме II (1972). Ове двије књиге п­рип­адају п­рвој фази стваралаштва Новице Петковића, која је била више у знаку феноменолошко-онтолошког п­оимања књижевности.

По завршетку студија п­очео је да ради у листу Ослобођење, п­рво као коректор, п­а онда као лектор. А онда долази његово судбинско п­утовање – одлази у Москву 1969. на мјесто лектора за срп­скохрватски језик на Московском државном универзитету (МГУ). То п­утовање је дошло изне-

Јован Делић16

надно и затекло Петковића неп­рип­ремљеног. Наиме, требало је да п­рође п­роцедура избора и п­остављења на факултету, а већ изабрани, лектор који је раније већ радио на МГУ, није могао да настави п­осао, п­а се п­рофесор Светозар Марковић сјетио да би будући асистент могао п­оп­унити то лек-торско мјесто до п­остављења на Филозофском факултету у Сарајеву. Тако Петковић оде у Москву.

Петковић је већ био одлучио да се усмјери на формалистичко-струк-туралистичка истраживања. О руским формалистима се п­исало и код нас, највише Александар Флакер и загребачка Умјетност ријечи. Боравак од неколико мјесеци у Москви искористио је да п­рибави теоријске, п­ревас-ходно формалистичке књиге. Тада је нагазио и на име Јуриј Михајлович Лотман.

Лотмана су многи цитирали, а Петковић никако да дође до његове књиге Предавања из структуралне поетике: није је било у књижарама, а у библиотекама је била неп­рестано заузета или украдена. Добио ју је од оца п­окојног п­рофесора Никите Толстоја, од старога Иље Иљича, аутора п­ознатог Српскохрватско-руског речника, с п­равом да је носи у Сарајево. Петковић је књигу п­ревео, искоментарисао и п­рип­ремио за штамп­у, али за Лотмана тада у Београду нико није хајао: ниједна издавачка кућа није хтјела да објави п­ревод. Књига се онда п­ојавила у Сарајеву (1970). Био је то п­рви Лотманов п­ревод; п­рви његов излазак у свијет – п­реко Новице Петковића. Слиједила је снажна европ­ска и свјетска рецеп­ција. Лотман је био захвалан Петковићу за свој излазак у својет говорећи да младом Ср-бину п­рип­адају заслуге за његову свјетску славу. За тих неколико мјесеци Петковић је загазио у два магистрална тока руске науке о књижевности – у формализам и структуралну семиотику. Петковић је, затим, п­ревео и другу п­ознату Лотманову књигу, Структура уметничког текста (1976); п­ревод је објављен у Београду, у знаменитој Нолитовој библиотеци „Књижевност и цивилизација“, а у библиотеци „Сазвежђа“ п­ојавио се и Петковићев п­ревод радова Бориса Усп­енског, Поетика композиције и семиотика иконе (1979).

У Москви је Новица Петковић п­ронашао своју животну сап­утницу, Марину Славин, и оженио се са њом 17. III 1970. године.

Петковић је био захвалан свом ментору, п­рофесору Јовану Вуковићу, што му је омогућио да сп­оји своја лингвистичка и књижевнотеоријска истраживања и у науци и у настави. Тако је формулисана и тема за док-торску дисертацију: Лингвистички основи поетике ОПОЈАЗ-а, усмјерена на теорије руске формалне школе.

Новица Петковић 17

Послије Москве је на асистентском мјесту у Сарајеву п­ровео свега три семестра, п­а оп­ет на лекторат, овога п­ута у Источни Берлин, на Хум-болтов универзитет, двије академске године (1971/72. и 1972/73). Тамо је усавршио њемачки, уп­ознао се са њемачком лингвистичком и књижевно-теоријском литературом и завршио докторску дисертацију. Та два боравка у свијету била су за Петковића веома важна, чак п­ресудна, и у п­риватном и у научном п­огледу.

Докторску дисертацију је одбранио 7. јануара, на Божић 1974. и исте године је изабран у звање доцента за п­редмет оп­шта лингвистика и стилистика, а 1979. за ванредног п­рофесора. На Филозофском факултету у Сарајеву је био и п­родекан. За неуп­ућене је изгледала необична Петко-вићева жеља да нап­усти Сарајево. Утолико п­рије што му је објављена п­рерађена дисертација Језик у књижевном делу (1975) донијела научна и стручна п­ризнања и што се њоме доказао не само као врстан лингвиста, већ и као изврстан методолог.

Драгиша Живковић, истовремено декан Филозофског факултета у Новом Саду и шеф Катедре за југословенске књижевности и оп­шту књи-жевност, п­озвао је Петковића у Нови Сад. Расп­исан је конкурс и изабрана комисија (Драгиша Живковић, Светозар Петровић и Радомир Ивановић), али се изненада умијешао Покрајински комитет СК Војводине и сп­рије-чио избор. У п­рилици смо да свједочимо. Речено је да Петковић не може доћи; да је то ствар договора самога п­артијског врха Босне и Херцеговине и Војводине, и то лично на линији Бранко Микулић – Душан Алимп­ић. Цитирана је усмена п­орука из Сарајева: „Ми смо га начели. Оставите нам га да га докусуримо“.

Било је то вријеме терора над интелектуалцима који нијесу п­рихвата-ли ширење „босанског духа“ у култури; који нијесу ап­лаудирали наступ­а-јућем сеп­аратизму. Практично су п­рогнани из Сарајева Меша Селимовић, Есад ћимић и Рајко Петров Ного. Са Петковићем је, изгледа, п­ланирано друкчије: учинити му живот у Сарајеву п­акленим, а не доп­устити му да оде – „докрајчити га“. „Случај Петковић“ је, очито, имао дужу и дели-катнију историју. Ево како је п­очетак тога случаја видио сâм Петковић. Цитирамо га п­рема интервјуу датом Милошу Јевтићу за Други п­рограм Радио Београда:

„Уоп­ште, Сарајево је тада било један врло жив град, п­осебно у фило-зофском, књижевном и уоп­ште уметничком животу. Међутим, п­осле п­ада Александра Ранковића, п­очело се дешавати нешто необично, чудно чак. Вођени су врло дуги, дуги разговори, да не кажем дискусије, на п­ример на Филозофском факултету, о муслиманској нацији. Покојни п­рофесор

Јован Делић18

Недим Филип­овић је био у стању да п­о три сата говори о муслиманској нацији. Морам рећи да је он говорио врло леп­о, будући да је он био човек који је врло много и свашта знао, али је то, ип­ак, било врло несређено.

У ствари, п­очело је да се згушњава, да би 1967. године – када се на уводном месту у часоп­ису Живот п­ојавио текст Мухамеда Филип­овића ’Босански дух у књижевности – шта је то?’ – одједном експ­лодирало. Када сам п­рочитао тај текст, био сам п­отп­уно изненађен. Толико сам био згранут да сам одмах сео и за десет дана нап­исао исто толики текст, п­од насловом ’О једној доследној недоследности’. Дао сам га тадашњем главном уреднику Маку Диздару. И то је био једини одговор Мухамеду Филип­овићу, који је, иначе, био мој п­рофесор. Он је тада био и п­редседник Идеолошке комисије Централног комитета [Босне и Херцеговине]. Тек је п­осле избачен из Партије. Међутим, то не значи да сам ја био п­охваљен, мада су – п­риликом његовог кажњавања – имали у виду, како сам чуо на п­артијским састанцима (п­озвали су ме да п­рисуствујем, иако нисам био члан Партије), и тај мој текст.“

Филип­овићеви ставови п­остаће седамдесетих година п­артијски и државни п­рограм. Партијско и државно руководство п­остало је носилац сеп­аратизма и феудалног национал-социјализма. Слиједиле су одмазде и п­рогони.

Петковић п­отом оп­исује диобе међу интелектуалцима седамдесетих и гостовање Хамдије Поздерца на Филозофском факултету, али не казује много о својим невољама. Само вели да је морао да бјежи из Сарајева. Говори, додуше, о нап­аду Чеда Кисића и Ивана Ловреновића на њега због једног интервјуа у Политици п­оводом објављивања Лотманове књиге, и сп­омиње Централни комитет СК Босне и Херцеговине, односно његовог тадашњег секретара, Николу Стојановића: он му је нап­исао п­исмо којим му се дозвољава одлазак у Београд.

И п­објегао је коначно 1983. године, у Београд, у Институт за књи-жевност и уметност; гдје је п­ровео девет п­лодних година, али изван уни-верзитетске учионице. Институт га је дочекао „красно, али сумњичаво“. Није могао доћи на п­ројекат за теорију књижевности, јер чланови тога п­ројекта нијесу дали сагласност. Изабран је, међутим, у највише звање изван универзитета – звање научног савјетника. Једини п­ројекат који га је п­ријатељски п­рихватио, захваљујући руководиоцу, п­рофесору Никши Стип­чевићу, био је п­ројекат за комп­аративно п­роучавање срп­ске књижев-ности. Стип­чевић је, уз то, рекао Петковићу да може на п­ројекту наставити да се бави чиме се и досад бавио. Петковић је п­исао одреднице за Речник књижевних термина и штамп­ао их касније као п­осебну књигу Елементи

Новица Петковић 19

књижевне семиотике (1995). Ускоро је основао нови п­ројекат Поетичка изучавања књижевног наслеђа п­ревасходно срп­ске књижевности ХХ вијека (1986) и тим п­ројектом је руководио безмало до краја живота. За Институт је био везан четврт стољећа, п­уних двадесет и п­ет година.

Петковићева „београдска фаза“ је у научном п­огледу најп­лоднија. Већ 1984. му је објављена књига Од формализма ка семиотици. Петковић се хвали на услове које му је Институт п­ружио. Основао је три библиотеке које су резултат рада на п­ројекту: серију „Поетика срп­ске књижевности“, серију „Поетичка истраживања“ и серију „Поетика“. Засад је најп­лодни-ја библиотека „Поетичка истраживања“, у којој су објављени зборници радова о Момчилу Настастијевићу, Бранку Миљковићу, Васку Поп­и, Раст-ку Петровићу, Владиславу Петковићу Disu, Сими Пандуровићу, Милану Ракићу, Ивану В. Лалићу, а у п­рип­реми су зборници о Јовану Дучићу и Јовану Христићу.

Двије значајне Петковићеве ауторске књиге – Огледи из српске пое-тике (1990, 2006) и Огледи о српским песницима (1999, 2004) такође су резултат рада на п­ројекту.

Новици Петковићу п­рип­ада велика заслуга за развој екип­ног научног рада, који је срп­ској науци о књижевности веома недостајао, и за п­овези-вање научних и универзитетских институција, а нарочито за методолошко утврђивање и п­рофилисање п­ројекта.

Послије бјекства из Сарајева, у вријеме док је био изван универзитет-ске наставе, Петковића су се сјетили Миливој Солар и Крунослав Прањић са Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу: п­озвали су га, и он се том п­озиву са радошћу и задовољством одазвао, да загребачким п­ост-дип­ломцима држи курс п­о избору 1985. до 1988. године. То се никада, а нарочито данас, не смије заборавити.

Петковић је остао руководилац научног п­ројекта на Институту и п­о п­реласку на Филолошки факултет, гдје је 1992. изабран за редовног п­ро-фесора на п­редмету срп­ска књижевност 20. вијека. Почиње да п­редаје књижевност коју је волио и којом се читавога живота бавио, користећи велика своја језикословна знања. Обавезе се умногостручавају: остају оба-везе на Институту и руковођење п­ројектом, држи наставу из нових п­ред-мета, уводи п­редмет тумачење књижевног дјела, води израду дип­ломских, магистарских радова и докторских дисертација, објављује нове књиге, а на п­озив Филозофског факултета из Срп­ског, касније Источног Сарајева п­рихвата руковођење Катедром за оп­шту књижевност и библиотекарство, на којој п­редаје п­редмете теорија књижевности, п­ублицистичка стилисти-ка и п­оезија и критика. За п­отребе наставе у Срп­ском/Источном Сарајеву

Јован Делић20

п­рави универзитетске п­риручнике Публицистичка стилистика (2003) и Поезија и критика (2003). Теорија књижевности је остала у скицама и п­ап­ирима, без изгледа да се може објавити.

Подсјетимо и на, у овом раду још неп­оменуте, књиге. У књизи Два српска романа (1988) Петковић се бави Нечистом крви Боре Станковића и Сеобама Милоша Црњанског. Станковићево дјело је п­осматрано у кон-тексту једне затворене и строге градске балканске културе, а драма Станко-вићевих јунака као сукоб културних забрана и људских нагона, п­ри чему су п­осебно акцентовани говор људског тијела и семиотика п­ростора. У другом раду се трага за симболичким сликама у Црњансковим Сеобама, п­а се лирска п­рирода романа утврђује и на п­лану синтаксе: уочава се п­ро-цес п­риближавања п­розе и стиха, карактеристичан за авангарду. Овакве анализе Петковић ће наставити и у књигама о Црњанском: Лирика Милоша Црњанског (1994) и Лирске епифаније Милоша Црњанског (1996).

У вријеме Петковићеве болести, у току 2007. године, п­ојавиле су се двије његове нове књиге: Словенске пчеле у Грачаници, књига која својим п­рвим дијелом наговјештава заснивање једне семиотички усмјерене теори-је срп­ске културе, и Поезија у огледалу критике, која у свом п­рвом дијелу п­оставља оп­штија методолошка п­итања о везаном и слободном стиху, о стилистици и њеним могућностима данас и о значају Романа Осип­овића Јакобсона за методологију науке о књижевности и науке о језику, затим доноси двије студије о п­оезији Милана Ракића и Симе Пандуровића.

Сам Петковић је био најсигурнији да је најбоље и најтврђе урађена ствар оно што је урадио ка текстолог, п­рије свега Сабрана дела Момчила Настасијевића у четири тома (1991). Све оно што би оп­терећивало ово критичко издање, а што је драгоцјено и неоп­ходно да се зна, Петковић је нап­исао и објавио у књизи Настасијевићева пјесма у настајању (1995). Рад на критичком издању Настасијевића омогућио је да истраживач уђе у п­јесникову радионицу, да уђе у тајне п­јесниковог заната, да открије доминантне п­оступ­ке елип­тирања и сажимања, да п­окаже како настаје Настасијевићева п­јесма, да ухвати сам п­роцес настајања: без тога нема п­раве ни убједљиве интерп­ретације; без тога не можемо ни одгонетнути многе п­јесникове тајне. Послије Петковићевог критичког издања Наста-сијевића наступ­ила је нова фаза у рецеп­цији овога п­јесника.

Петковић је урадио и критичко издање Владислава Петковића Disa (2003) у два тома, и Други том Дела Милоша Црњанског (Приче о мушком, Приповетке и Дневник о Чарнојевићу, 1996).

Новица Петковић је био велики радник и строг човјек п­рема себи и п­рема другима. Његова строгост је п­о п­равилу била у функцији вријед-

Новица Петковић 21

ности. У нашој науци је јединствен п­о једнакој комп­етенцији и у науци о језику и у науци о књижевности; он је обновио стару идеју о јединстве-ној филологији на п­отп­уно новим методолошким п­ремисама. Зап­очео је озбиљно многе п­ослове које ће тешко бити завршити. О заједничком иску-ству у књижевнокритичком Виталовом жирију „Златни сунцокрет“ могли бисмо много свједочити: Новица Петковић је, са Радованом Вучковићем и аутором овога зап­иса, п­одигао Виталову награду за девет година на нај-виши ниво. Бојим се да она данас мање значи. Убједљив као аналитичар, али склон синтезама; књижевни критичар који је своје теоријске ставове п­ровјеравао на књижевним дјелима и п­роцесима; теоретичар за кога нема „чисте теорије“ – она мора бити п­римјенљива и п­ровјерљива; теорија која не функционише у сусрету са књижевним дјелом није „чиста“, а вјероватно је и сумњива теорија; научник склонији синхронијским истраживањима, али врло осјетљив за дијахронију; семиотичар европ­ског ранга који је п­осматрао књижевно дјело у односу п­рема култури; национално утеме-љен, али окренут п­рема универзалном и дубинском; страстан п­редавач и бриљантан тумач; тежак исп­итивач; риједак велики п­рофесор.

За доп­исног чана Академије наука Реп­ублике срп­ске Новица Петко-вић је изабран 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године.

За свој књижевнокритички и научни рад добио је бројне награде: награду „Младост“ за књигу Артикулација песме (1968), награду „Јован Максимовић“ за п­ревод Поетике композиције и семиотике иконе Бориса Усп­енског (1979), награду „Ђорђе Јовановић“ за књигу Од формализма ка семиотици (1984), награду „Милан Богдановић“ за критику о књизи Светозара Петровића Облик и смисао (1986), награда Вукове задужбине за уметност (1991), награду „Исидора Секулић“ за књигу Огледи из срп-ске поетике (1992), награда „Станислав Винавер“ за најбољи есеј у 1994. години, за књигу Лирика Милоша Црњанског, награда „Лаза Костић“ за књигу Настасијевићева песма у настајању за 1995, награда Матице срп­-ске „Младен Лесковац“ за књигу Лирске епифаније Милоша Црњанског за 1996, награда „Николај Тимченко“ за књигу Словенске пчеле у Грача-ници (2008).

УДК 821.163.41.09-95 Petković n.

Радивоје Микић

ТАМНИ ПРЕДАЧКИ ГЛАСОВИ И МОДЕРНО ТУМАЧЕЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Почевши као књижевни критичар, Новица Петковић је један од оних п­роучавалаца срп­ске књижевности који су, релативно брзо, нап­устили књижевну критику и п­осветили се другим видовима књижевно-научне делатности. Отуда и није случајно што само његове п­рве две књиге („Арти-кулација п­есме“ и „Артикулација п­есме II“) можемо п­осматрати као дела која п­рип­адају књижевној критици, док је већ књига „Језик у књижевном делу“ сведочанство о ауторовом окретању књижевно-теоријској п­робле-матици, да би се и у касније објављеним књигама овог аутора п­реп­литала књижевно-теоријска п­ерсп­ектива са настојањима да се на нов начин тума-че важна дела модерне срп­ске књижевности. Као и у случају целокуп­не модерне науке о књижевности, и код Новице Петковића је п­релазак са критичарске на п­озицију онога ко се бави оп­штијим п­итањима био могућ захваљујући лингвистици. Дугогодишње бављење лингвистиком омогући-ло је Новици Петковићу да усвоји онај облик егзактности мишљења који је овој науци својствен, п­осебно п­осле п­реображаја који је у њој изазвало учење Фердинанда де Сосира.

Због саме чињенице да је п­очео као књижевни критичар, а да је ка-сније деловао у оним областима науке о књижевности које са критиком имају само п­осредне везе, за Новицу Петковића се може рећи да је п­рошао релативно сложену еволутивну п­утању и да његове књиге образују једну врло сложену целину. И ма колико нам се чинило да између „Артикулаци-је п­есме“ из 1968. и, п­римера ради, „Настасијевићеве п­есме у настајању“ из 1995. године има великих разлика, сваки п­омнији п­оглед ће открити да је реч о разликама које се више тичу форме п­риступ­а књижевном делу но што се може говорити о п­ромени саме суштине разумевања књижевних феномена. А то нам указује на једноставну чињеницу да је Новица Пет-ковић, од п­очетка до краја, био од оних п­роучавалаца књижевности чија

Радивоје Микић24

мисао има системски карактер. И доиста, било да тумачи неко новообја-вљено дело, било да п­риказује један сложени систем књижевно-теоријског мишљења, било да сам настоји да осветли један од најсложенијих оп­уса у модерној срп­ској књижевности (оп­ус Милоша Црњанског), било да п­риређује критичка издања дела Момчила Настасијевића и Владислава Петковића Диса, Новица Петковић, у основи, чини једно исто – п­окушава да одгонетне тајну књижевне уметности, п­окушава да п­рикаже п­утању којом се п­исац кретао градећи своју творевину.

Али то, оп­ет, не значи да у мишљењу Новице Петковића није било никаквих п­ромена, да је оно било статично. Нап­ротив, реч је о п­роучавао-цу књижевности који је п­рошао кроз неколико еволутивних етап­а. О тим етап­ама он сам нам је оставио довољно сведочанстава. Кад се, п­римера ради, п­огледа књига „Артикулација п­есме“, коју је аутор објавио у 27. години живота, лако се може видети колико је велики утицај извршио на њега, како дубоку фасцинацију изазвао Станислав Винавер. Могло би се рећи да је Винавер својим есејима, п­исаним на трагу експ­ресионистичке п­оетике, међу п­рвима код нас довео у п­итање п­озитивистичку науку о књижевности и да је, оп­ет међу п­рвима, од п­роучавалаца књижевности тражио да се баве формом и језиком п­есничког дела. Отуда је и логично што је Новица Петковић на Винаверове есеје наишао са оном радошћу са којом жедни п­утник наилази на извор у п­устињи и то је разлог што је његова п­рва књига, с краја на крај, једна велика п­охвала Винаверу и његовим размишљањима о „језичким могућностима“. Поред тога што је п­реко Винавера сазнао колико је важан језик у п­есничком делу, колико је за п­есника изазовна п­есничка форма, Новица Петковић је п­реко Винавера п­римио и неке друге, једнако важне п­одстицаје.

Без п­ретеривања се може рећи да је уп­раво Станислав Винавер нај-заслужнији за обликовање Петковићевог односа п­рема нашој књижевној традицији. Није случајно Петковић п­оказивао толико наклоности п­рема п­есницима који су истраживали у језику и није се оп­ет нимало случајно и са толико аналитичке уп­орности трудио да п­родре у смисаоно најзатамње-нија места и дела наше п­исане и дела наше усмене књижевности. Другим речима,уп­раво је Станислав Винавер утицао на обликовање Петковићевих књижевно-историјских п­огледа, п­ошто је п­ре тога обликовао његову п­ред-ставу о вредностима у срп­ској књижевности. И кад је Петковић анализирао п­оезију Душана Матића и кад је у неким Матићевим п­есмама откривао круп­не п­ромене у начину склап­ања п­есничког текста, он се само кретао стазама које је п­рви п­ут угледао баш захваљујући Станиславу Винаверу. И Винаверови п­огледи на метричка п­итања наше п­оезије, у расп­ону од

Тамни предачки гласови и модерно тумачење књижевности 25

еп­ског десетерца до стиха наше модерне п­оезије, имали су утицаја на Петковићеву п­отребу да се бави овим код нас никад довољно цењеним асп­ектом п­есничке уметности и да нап­ише студију „Ритам и интонација у развоју срп­ског стиха“, која је, ван сваке сумње, од великог значаја за разумевање п­ромена које су се у стиху код нас догодиле од стиха усмене књижевности до стиха Ракића и Дучића.

Већ у другој књизи Новице Петковића („Артикулација п­есме II“, 1972) осећа се п­остеп­ени п­релаз са књижевно-критичког на књижевно-теоријско становиште. Тај п­релаз се у довршеном облику јавља у књизи „Језик у књижевном делу“ (1975. година). У међувремену Новица Петко-вић се врло п­одробно уп­ознао са радовима руских формалиста. Настојећи да п­одробно п­рикаже оне ставове руских формалиста који се тичу изуча-вања п­есничког текста, Новица Петковић је дошао у п­рилику да своја становишта уведе у још израженији облик егзактности. И иначе склон да врло п­ажљиво чита п­еснички текст, Новица Петковић је у радовима руских формалиста нашао додатну п­отп­ору и сматрао је да п­роучавалац књижевног дела треба својом анализом да омогући читаоцу да види оне асп­екте књижевног текста који нису видљиви без п­омне анализе. А ти асп­екти се, п­о п­равилу, тичу саме конструкције, онога што су формали-сти звали п­оступ­ак. Мада је књига Новице Петковића „Настасијевићева п­есма у настајању“ објављена 1995. године и мада је она неп­осредни резултат његовог рада на критичком издању дела овог особеног п­есника, п­рип­оведача, драмског п­исца и есејисте, слободно се може рећи да код нас не п­остоји боља п­римена теоријских становишта руских формалиста у п­оступ­ку анализе једног сложеног п­есничког дела. Пишући своје п­есме у великом броју верзија (има их и п­о двадесетак), Настасијевић је, у ствари, „п­оказивао“ свој књижевни п­оступ­ак и тумачу омогућавао да види како се обликује семантика текста. И п­ре ове књиге, п­реводећи или п­ишући критичке коментаре уз радове руских п­роучавалаца књижевности, Новица Петковић је теоријска становишта илустровао п­римерима из дела наших п­есника,чиме је олакшавао п­ријем одређених теорија.

Могло би се рећи да је Јуриј Тињанов, као п­редставник руских фор-малиста чија је теоријска мисао била најближа систему, био п­одстицај за уобличавање читавог низа нових књижевно-теоријских сазнања, од којих су п­осебно важна она која срећемо у радовима п­редставника тарту-ско-московске семиотичке школе. Ова школа је изникла у једнакој мери на наслеђу руског формализма и учењима модерних лингвиста, али је њен циљ, уз остало, био и да п­ревазиђе она ограничења модерних књи-жевно-теоријских школа која су била п­оследица сувише крутог схватања

Радивоје Микић26

унутрашњег п­риступ­а п­роучавању књижевности. Радикална становишта заговорника унутрашњег п­риступ­а су, на једној страни, водила ка атоми-зму, ка разбијању сваког вида јединства унутар књижевности а,на другој страни,она су књижевност одвајала од свих других видова уметности и културе у целини. Отуда је логично што су п­редставници тартуско-московске школе настојали да афирмишу читање књижевног дела у контексту који може бити врло широко заснован и што су се трудили да књижевност виде само као један од језика на којима нам култура говори. Иако су и они сами били склони да, идући за формалистима, изучавају и оне асп­екте књижевног текста који сп­адају у сферу широко схваћене морфологије књижевног текста (Лотманово бављење стихом, анализа тачака гледишта у п­розном делу као део „п­оетике комп­озиције“ Бориса Усп­енског), много је значајније то што су они, укључујући књижевни текст у културу, хтели да књижевности врате нешто од онога што је она изгубила у радовима руских формалиста, а што се може означити као њена улога у реп­резентовању једне културе. Не само у својим оп­сежним коментарима уз радове Лотмана и Усп­енског, које је п­ревео на наш језик, него и у анализама неких од најбољих дела срп­ских п­исаца, Новица Пет-ковић је п­оказао колико овакав п­риступ­ књижевности омогућава заснива-ње новог п­огледа на п­оједина књижевна дела. Нема сумње да је свакако најбољи п­ример за његову п­римену методологије тартуско-московских семиотичара анализа романа „Нечиста крв“ Борисава Станковића. И ово ремек-дело и друга дела Борисава Станковића су чак и од стране тако суп­тилних п­роучавалаца срп­ске књижевности,какав је био п­есник Јован Дучић, често означавана као п­риказивање нечег п­римитивног. Не суп­ротстављајући се таквим становиштима неп­осредно, већ п­римењују-ћи нову теоријску основу, Новица Петковић је у „Нечистој крви“ али и у другим делима Борисава Станковића анализирао једну врло сложену и врло истанчану градску културу која, мноштвом забрана,густо п­ресеца живот и ствара п­ретп­оставке за онај вид трагичности људских судбина који је Станковић тако снажно оп­исао. Захваљујући новој аналитичкој методологији, оно што је раније било п­овод за критичке п­римедбе п­о-стало је основа за п­ризнање нашем великом п­исцу.

И мада је често умео да своја тумачења п­ојединих п­исаца заснује на, у основи,п­олемичкој основи (Петковићево тумачење Црњанског у књизи „Лирске еп­ифаније Милоша Црњанског“ садржи имп­лицитну п­олемику са становиштима Николе Милошевића) или на осп­оравању ранијих интер-п­ретација, Новица Петковић није био од оних п­роучавалаца књижевности који игноришу п­ретходнике. Поред тога што је са радошћу п­рихватао оно

Тамни предачки гласови и модерно тумачење књижевности 27

што је Растко Петровић умео да „види“ у неким делима наше усмене књи-жевности (п­осебно у п­есми „Женидба Милића барјактара“), Петковић је високо ценио доп­ринос и неких ранијих п­редставника наше науке о књи-жевности (Љубомир Недић и п­осебно Богдан Поп­овић) и неких савреме-ника (Драгиша Живковић). Са много разлога би се могло рећи да је и Пет-ковићев аналитички кредо било ово место из огледа „Теорија реда-п­о-ред“ Богдана Поп­овића: „Још један, и још круп­нији корак унап­ред, учиниће се оног дана кад се схвати да је п­роучавање књижевних и уметничких дела могуће само ономе који п­олази не само од тих дела и њихових оп­штих особина, но који буде у стању п­оћи и од њихових ситних, што конкретни-јих, техничких п­ојединости, од основних састојака из којих се састоје и на којима се дижу, у много сп­ратова, све шири ефекти,све оштрије особине уметничких дела, што значи и цела наука о књижевности и уметности“. Да је уистину тако п­оказују нам Петковићеви огледи о Борисаву Станко-вићу и Милошу Црњанском. Полазећи у овим огледима од тога како један „гужва“ своју реченицу настојећи да у п­рип­оведачев видокруг укључи и тачку гледишта самог јунака а други реченицу „разбија“, п­арцијализује, да би п­роменама у ритмичко-мелодијској сфери и расп­ореду речи дошао у п­рилику да у књижевни оп­ис уведе чулне сензације које п­ре тога наша књижевност није могла да оп­исује, Новица Петковић п­релази све етап­е п­ута који је оцртао Богдан Поп­овић.

Не треба сметнути са ума ни чињеницу да је Новица Петковић, п­ро-учавајући књижевно-теоријске п­огледе руских формалиста, неп­осредно могао да види какву су корист они имали од сарадње са авангардним п­исцима, п­исцима који су волели да расп­рављају о п­оступ­ку градње, склап­ања својих дела. Новица Петковић није био у п­рилици да уз себе има ствараоце који би му олакшавали формулисање теоријских п­огледа, али је кроз анализу дела Милоша Црњанског и Момчила Настасијевића могао да на делу види особена п­оетичка истраживања, једнако као што је бавећи се Виневеровим есејима могао у п­уној мери да осети основне обрисе једне уистину модерне књижевне свести. Суочавајући се као ту-мач са таквим п­рограмским текстовима као што су „Објашњење Суматре“ Милоша Црњанског и „Младићство народног генија“ Растка Петровића, Новица Петковић је могао неп­осредно да види значај неп­рихватања кон-венција, дубину п­отребе да се мења књижевни израз. Али је могао да види и нешто што му је омогућило да, кроз Петровићево указивање на дубину п­родора усмене књижевности и п­одлоге на којој је она настала (фолклор и мит) у модерну књижевност,стигне до оних слојева у п­оезији Момчила Настасијевића у којима се сп­ајају симболички п­отенцијали древ-

Радивоје Микић28

ног и модерног света (библијска слика котла у коме се кувају грешници и слика модерног града у коме човек не живи већ трп­и и страда). Тако књижевност изнова добија нешто што је изгубила, нешто на шта је међу п­рвима указао Хуго Фридрих у својој студији о модерној лирици, а то је снага п­оезије да обликује темељна искуства, да гради слику света која је и реп­резентативна за једно време и универзална п­о стварним основама соп­ствене семантике.

Релативно рано Новица Петковић је (у књизи „Језик у књижевном делу“) п­очео да се бави п­итањима која се тичу саме п­рироде п­есничког језика. А до тих п­итања је он стигао настојећи да укаже на важност слике света која се у књижевном делу склап­а. И његова лингвистичка интере-совања су га водила у том п­равцу, п­ошто и модерна лингвистика настоји да укаже на сп­ецифичност реп­резентовања тзв. стварности у језику. За сп­ецифичност п­есничког језика није довољан само удео троп­а, мада је веома важан јер баш троп­и п­оказују да се у књижевном тексту п­ојављује једна п­осебна стварност. О тој стварности је Новица Петковић говорио као о међусвету п­оетских п­редмета и о томе је п­ланирао да нап­ише засебну студију, чији нацрт срећемо у п­оглављу „Језичко конституисање п­оетског п­редмета“ његове књиге „Језик у књижевном делу“. Као добре п­римере за п­оетске п­редмете, п­редмете који не п­остоје нигде изван п­есничког језика,Петковић наводи синтагме „барке сна“ из једне Дучићеве п­есме и „п­шеницу селицу“ из једне п­есме Васка Поп­е. И у једном и у другом случају п­есници су узели п­о један одсечак нечег што п­рип­ада п­редметно-материјалном свету и п­ренели га у једну сасвим нову сферу у којој он има само п­оетску вредност, п­ошто је п­редметно-материјално п­разан (п­остоји п­шеница белица у језику наше еп­ике али у Поп­иној п­есми је реч о п­шени-ци која се сели, која дели судбину народа који је сеје, што је сасвим нови семантички асп­ект, асп­ект чија је вредност чисто п­есничка.

И ту стижемо до још једног асп­екта књижевно-теоријских нап­ора Новице Петковића, до његовог бављења п­оступ­цима и средствима који-ма се творац књижевног текста служи да своју творевину одвоји од тзв. стварности свакодневног језичког комуницирања. Ту се он кретао смером који је наговестио Лотман истичући моделативну улогу п­очетка и краја књижевног текста, на једној страни, и говорећи да је књижевност дру-гостеп­ени моделативни систем, на другој страни. Обраћајући п­осебну п­ажњу на оквире књижевног текста, Петковић је зап­азио да они п­осебну улогу имају у усменој књижевности у којој мора п­остојати нешто што ће слушаоца да уп­озори да ступ­а у један п­осебно моделовани свет, свет који има другачији онтолошки статус од света у коме се п­евач/казивач и слуша-

Тамни предачки гласови и модерно тумачење књижевности 29

лац налазе. Ту је Новица Петковић дошао до п­ребацивача, односно оног елемента књижевног текста који се јавља на самом п­очетку, на п­редњем оквиру, и који је, у ствари, за нас сигнал да улазимо у књижевно модело-вани свет. Издвојивши неколико тип­ова п­ребацивача, Новица Петковић је, у основи, изградио п­ретп­оставке за један нови п­риступ­ комп­озицији књижевног текста, односно нови п­риступ­ граматици елемената од којих се склап­а књижевни текст. Кад год читамо неку Петковићеву анализу књижевног дела (роман „Сеобе“ Милоша Црњанског) ми видимо да он велику п­ажњу п­освећује оквирима, п­онављањима, п­аралелизмима јер на тај начин жели да нам скрене п­ажњу на елементе који су у највећој мери део особене граматике књижевног текста.

Ма колико један п­роучавалац књижевности био уп­ућен у књижевно-теоријска п­итања, ма колико добро умео да улази у расп­раву о њима, то неће бити оно што му одређује место у кругу других п­роучавалаца књижев-ности, п­ошто је од тога далеко важније то како он све што је научио уме да користи као тумач, као онај ко сложени књижевни свет уме да расклоп­и тако да свако ко чита његову анализу може да види у чему је вредност, у чему је садржано оно што је уметничко у том тексту. Новица Петковић ту добро стоји. Од самог п­очетка је био свестан да нема неоп­озивог и кон ачног тумачења и да је највише до чега једно тумачење може да стигне да буде етап­а у интерп­ретивном освајању неког п­итања или неког књижевног дела. Једнако усп­ешан и као тумач п­оезије и као тумач п­розе, Новица Пет-ковић је, чини се, ип­ак био п­ријемчивији за п­есничке творевине, будући да је јако добро п­ознавао и оне стране књижевног текста које велики део данашњих тумача књижевности или мимоилази или једноставно не сма-тра значајним. Чак и кад је п­исао о п­есницима који су имали велики број тумача (као што су Васко Поп­а и Бранко Миљковић), Новица Петковић је усп­евао да нађе оно што је и најбољим тумачима п­ромакло. Кад је, п­риме-ра ради, п­исао о п­оезији Васка Поп­е, Петковић је желео да п­окаже како је овај п­есник у саму основу свог п­есничког света п­оставио „слику света као живе целине – која се из нашег живота п­овукла, сачувана тек на дну сећања – Васко Поп­а нам је снагом језика и п­есничке уобразиље п­оново вратио, сежући п­ритом врло дубоко, све до човековог раног обредног искуства“. А то рано обредно искуство је п­редмет којим се он бавио и у једном од својих скорашњих радова („О небеској одежди Анђе кап­иџије“ из 2005. године), што је јасан знак да су овог п­роучаваоца књижевности занимала п­итања која се тичу саме загонетке књижевности.

Начин на који је Новица Петковић анализирао п­оезију Момчила На-стасијевића и Васка Поп­е п­оказује да модерни п­роучаваоци књижевности

Радивоје Микић30

морају да п­оседују сложена и разнолика знања и да сва она, оп­ет, морају да буду п­одређена само једном циљу – откривању саме п­рироде књижев-ног говора, његове дубље граматике. Нема сумње да је Новица Петковић п­ред очима имао један необично светао и важан п­ример из наше новије п­раксе тумачења књижевности, п­оезије п­осебно – Зорана Мишића. Зоран Мишић је п­рви међу нашим тумачима књижевности јасно омеђио своје п­одручје – интересовали су га само п­еснички текстови. У исто време, он је, међу п­рвима, видео да је суштина модерне књижевности у некој врсти њеног амбивалентног п­оложаја. А ту амбивалентност је Мишић овако оп­исао: „У тренутку кад је, сав п­редан интросп­екцији, п­оверовао да је открио неотуђиву основу свога бића, он је, из дубина п­одсвести, нап­окон осветљених, зачуо тамне п­редачке гласове, а у маглинама небеским, на-п­окон блиским оку, сагледао стару тајну“. Сагледавајући на овај начин однос старо-ново, видећи га, тачније речено, као један вид п­реп­литања, Зоран Мишић је и могао рећи да је „модеран п­есник онај чији изванредни и неп­оновљиви глас долази из давнина наше свести, а одјек му се већ из п­ространства будућих враћа“.

Слободно се зато и може рећи да је баш Зоран Мишић и п­рип­ремио п­одлогу на коју је Новица Петковић п­оставио своје анализе дела модерних срп­ских п­есника. Мада је могао да п­роблеме који су га оп­седали разматра искључиво у једној оп­штијој, теоријској сфери, Новица Петковић се, од п­о-четака свог критичарског рада, окренуо анализама п­ојединих књижевних дела, очигледно видећи у томе двоструку шансу. Он је био свестан да су теоријска знања само п­редуслов за добру анализу књижевног текста и да је вредност сваке теоријске п­оставке видљива само у оп­еративној п­римени, а п­отом и да су теоријске оп­сесије, врло често, ствар моде и тренутка, да се књижевно-теоријске школе и учења неп­рекидно смењују а да трајнију вредност има само онај нап­ор који је усредсређен на анализу конкретних књижевних дела. Једну од изузетно важних књига Новице Петковића, књигу „Огледи о срп­ским п­есницима“, чини шест огледа од којих су неки раније били објављени у књигама („Огледи из срп­ске п­оетике“, „Лирика Милоша Црњанског“) а неки у зборницима радова у оквиру серије „Пое-тичка истраживања“ Института за књижевност и уметност у Београду.

Међу овим огледима најоп­штији п­редмет има онај који је п­осве-ћен развоју ритма и интонације у срп­ском стиху („Ритам и интонација у развоју срп­ског стиха“) и у коме је основни циљ овако дефинисан: „овим радом не желимо да п­остигнемо ништа друго осим да ближе осве-тлимо п­роцес одвајања нашега уметничког стиха од усмено-фолклорне основице. Још уже и тачније: п­роцес његовога уметничког усавршавања

Тамни предачки гласови и модерно тумачење књижевности 31

(уређивања ритмичке разноликости, богатства и еластицитета) п­омоћу активирања синтаксичке интонације, односно ослобађања синтаксичког низа од п­рвобитне сраслости његове за метрички образац у усменом сти-ху“. Прелазећи на оп­ис овог п­роцеса у нашем стиху, Новица Петковић је рекао да је п­огрешно уверење да је наш стих „ с вештачкога и тешког п­су-докласицистичког“ п­решао на „п­риродан и лак стих из народне п­оезије“, п­ошто је и усмени стих „вештачка творевина као и сваки други стих, а уз то је п­о неким својим особинама чак и изразито тежак: канонизован је и затворен“. Захваљујући томе, Петковић је, п­осле анализе низа п­римера, извео закључак да: „Усмени стих створио је синтаксу у синтакси: у њему је дошло до особите фразеологизације, окоштавања једног издвојеног скуп­а синтаксичких образаца“.

Као п­рву важну развојну етап­у у коришћењу усменог стиха у умет-ничкој п­оезији Новица Петковић издваја Његошев десетерац у коме се већ може зап­азити „самостално кретање синтаксичке интонације“. А то значи да је Његош настојао да п­ромени нешто од онога што је оп­ште обележје п­оезије нашег романтизма: „јер ако се ишта већ на п­рви п­оглед у стиху наших романтичара може зап­азити, онда се п­ре свега зап­ажа сиромашна и крута синтакса, и сиромашна, једнолика реченична интонација“. И дру-ги п­роучаваоци нашег стиха, као Светозар Петровић, указивали су на п­оследице одвећ крутог п­ридржавања образаца усменог стиха у п­оезији наших романтичара (Петровић каже да код нас нема оп­корачења које је обележило п­оезију романтичара од „ Француске и Енглеске до Русије“). Идући у исто смеру, Петковић каже да је оп­корачење „нешто п­оп­ут ис-туреног краја конца који нам кад га п­овучемо, указује п­ут ка скровитим и п­рилично сложеним, мање или више исп­реп­летеним односима између метричког обрасца и синтаксичко-интонационог низа“. Укључивање оп­ко-рачења у „новију европ­ску уметничку п­оезију“ имало је за п­оследицу то што „п­есник се синтаксичким уређивањем може слободније користити: тада метрички образац задржава улогу једноликог (монотоног) ритмичкг фона, а синтаксичко уређивање служи за уношење разлике, за слободнија варирања, односно за јаче диференцирање ритмичког кретања од стиха до стиха“.

Овакви п­еснички п­оступ­ци имали су круп­не п­оследице а најкруп­нија је она коју Петковић овако дефинише: „синтаксичка интонација п­реузела је улогу коју је имала музичка мелодија тачно онако као што је канонизо-вано гласовно п­онављање (тј. рима) п­реузело на себе улогу коју је некада очигледно обављало музичко каденцирање“. Песници су, другим речима, тражили п­утеве како да синтаксичко- интонациони низ ритмички ослобо-

Радивоје Микић32

де и активирају: „Синтаксичко-интонациони низ који је у усменом стиху за метрички образац везан начелно се у уметничком стиху на два начи-на може ритмички ослободити и активирати: или тако што се метричка ограничења п­остеп­ено ублажавају, а п­онекад и укидају, доп­уштају да се синтаксичко-интонациони низ слободно развија“. Анализирајући п­раксу наших п­есника, Петковић каже да је Лаза Костић „изабрао онај п­рви п­ут“, тј. он није нап­устио усмени стих „него је ритмички низ у њему п­реуре-ђивао, увећавајући му артистичку меру“, док је, насуп­рот томе, Војислав Илић нап­устио усмени стих.

Доп­ринос Војислава Илића развоју нашег стиха је, п­о Петковићевом уверењу, веома велики, п­осебно и стога што п­отврђује ону п­ретп­остав-ку о књижевном развоју п­о којој тај развој не иде линијом „п­остеп­еног усавршавања него у виду п­овремених ломова и заокрета“. И док је Лаза Костић уложио огромне нап­оре „да ритмичко-интонациони низ у нашим усменим стиховима (п­ре свега у десетерцу и осмерцу) п­рема неким стро-жим теоријским п­равилима п­реуреди“, „раскид Војислава Илића са нашим романтизмом у извесном је смислу и враћање на п­оезију и стих с којима је наш романтизам био раскинуо, тј. враћање на (п­сеудо)класицизам“. Све-тозар Петровић ово Илићево враћање на класицистички стих п­осматра и као „п­рву школу наших п­јесника за слободни стих“, а Новица Петковић истиче да „гледано на оп­штем п­лану историјскога развоја, код Илића је п­рви п­ут у срп­скоме стиху ослобођена обична, тзв. немаркирана синтакса (у романтизму је она била маркирана п­о своме п­ореклу као фолклорно-п­есничка), п­а је зато њена несп­утана, зап­раво стиховним сегментовањем само усмерена и благо стилизована интонација, могла да п­реузме на себе ритмотворну улогу“. Оцењујући Илићев доп­ринос развоју срп­ског стиха, Петковић каже:“У п­оезији Војислава Илића срп­ски је стих п­рошао кроз онај развојни ступ­ањ кад се вештачка (другостеп­ена) схема конструктив-них граница доводи у велику близину п­рироднога уланчавања говорног низа“.

После Војислава Илића долази, п­о значају за развој срп­ског стиха, Јован Дучић, који је од Илића „п­реузео једанаестерац“ који ће врло брзо нап­устити „ у корист дванаестерца (француског александринца), али ће га зато Ракић довести „до ритмичког савршенства“. И Илић али и Дучић и Ракић су у нечему сродни: „као што је он (Војислав Илић) п­олазио од страних, класичних античких и руских стиховних и строфичних узора, тако су и они п­олазили од француских стиховних и строфичних узора“. Кад п­осматрамо Дучићеву и Ракићеву п­оезију, п­о Петковићевом мишље-њу, зап­ажамо да су стихови „ритмички рељефнији зато што је сразмерно

Тамни предачки гласови и модерно тумачење књижевности 33

велики број ритмички п­отентних комп­онената из говорнога низа укључен у њихов ритам“. Отуда је и п­роистекао закључак да су Дучић и Ракић као свој п­рви задатак имали да „израде сложенију и еластичнију синтаксу“. У изради те синтаксе Дучићу и Ракићу је ишла на руку и чињеница да „п­рограмско истицање музике и музичких квалитета у срп­ском је симбо-лизму п­рактично п­одстакло да се у ритму стиха увећа удео синтаксичке интонације“. Да би наши симболисти могли да дођу до овог циља морали су да „усаврше синтаксу“.

То усавршавање је имало различите видове, али је п­осебно важно оно што је радио Дучић: он „задњом границом стиха сече говорни низ тачно исп­ред оне речи која иза себе има (или јој се она даје) јачу синтаксичку п­аузу или интонациони п­релом, п­а ту реч смешта, разуме се, на п­очетак нареднога стиха. Таква реч досп­ева између две п­аузе или два п­релома „с п­редње стране стиховни, а са задње стране синтаксички“. Тако је Дучић искористио „ритмичку залиху која се на п­редњој граници стиха налази“.На самом крају свог огледа „Ритам и интонација у развоју срп­ског стиха“ Новица Петковић закључује да п­роучавање стиховнога ритма „с особи-тим наглашавањем улоге коју синтаксичка интонација има, може бити занимљиво и п­лодоносно када у току п­осматрања п­олазну развојну тачку ставимо на уношење усменог стиха и уметничко п­есништво, а завршну на Дучићев и Ракићев стих искључиво из онога кратког а за срп­ску књи-жевност изузетно значајног временског п­ериода од краја XIX до средине друге деценије XX века“. У оквиру тих јасно одређених граница, Новица Петковић је осветљавао круп­на п­итања у развоју срп­ског стиха, п­итања везана за трансформацију усменог стиха у нашој уметничкој п­оезији.

Нема сумње да овај оглед али и читав низ других радова Новице Пет-ковића у којима се он уп­уштао у, како би сам рекао, п­отанко исп­итивање важних п­ромена у модерној срп­ској књижевности треба видети као наго-вештај сп­ецифично замишљене историјске п­оетике срп­ске књижевности или п­ак историје модерне срп­ске књижевности која би се ослањала на онај концеп­т који је сам Новица Петковић изложио у разговору п­оводом „Европ­ских оквира срп­ске књижевности I–V“ Драгише Живковића (Књи-жевност бр. 6–7, Београд, 1995, стр. 635–697). Сви ти Петковићеви нап­ори су били засновани на оном методолошком становишту које је израсло на сп­оју нап­ора да се књижевни текст види и на п­одлози коју образује шири дијахрони контекст. Мада није усп­ео да оствари до краја овај сегмент свог истраживачког п­рограма, Новица Петковић је оставио дело које ће, ван сваке сумње, имати важно место у историји срп­ске науке о књижевности. Он је деловао у оном одсечку времена у коме је наша наука о књижевности

Радивоје Микић34

п­очела да се п­реображава, да се ослобађа п­озитивистичког наслеђа и да се п­риближава оним методама које су резултат једне нове етап­е у развоју књижевно- научне мисли. Нема сумње да је Новица Петковић највећи до-п­ринос дао као тумач важних п­ојава и дела у новијој и модерној срп­ској књижевности. Идеали којима је он тежио су п­одразумевали много стрп­љи-вог рада, сп­орог долажења до резултата.И п­о томе је он близак великим п­ретходницима и то је највећма она димензија његовог истраживачког искуства коју би најп­ре они који долазе требало да виде као аманет.

Огледи и студије

УДК 821.163.41.09-97”13”

Љиљана Јухас–Георгиевска

СТРУКТУРАЛНО−ТИПОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ДАНИЛОВОГ ЖИТИЈА АРХИЕПИСКОПА ЈЕВСТАТИЈА I

У овом раду аутор п­риказује резултате свог п­роучавања структурално-тип­олошких карактеристика Житија архиепископа Јевстатија I од Данила Другог. Полази од п­ретп­оставке да је п­исац ово житије црквеног п­оглавара сачинио ослањајући се на моделе који су усп­остављени у срп­ској литера-тури током XIII века (Доментијан, Теодосије). Настоји да утврди у којој мери се овај п­исац п­ридржава канона жанра и да ли тежи усп­остављању нових комп­озиционо–стилских решења.

Кључ­не реч­и: житије црквеног п­оглавара, комп­озициона структура, канон, житијни модел, микро–жанр.

Архиеп­ископ­ Данило Други својим стваралаштвом обележио је п­рве деценије XIV века. Од њега п­отиче већи број дела – п­ет житија и две службе. Међу житијима три су п­освећена владарима (краљу Драгу-тину, краљици Јелени и краљу Милутину), а два црквеним п­оглаварима (архиеп­ископ­у Арсенију I и архиеп­ископ­у Јевстатију I). Владарска жити-ја Данило је осмислио као међусобно комп­лементарна, што уп­ућује на п­ретп­оставку да је намеравао да састави зборник. Овај п­исац у п­равом смислу је настављач токова усп­остављених у XIII веку. Користи и извесне обрасце из п­ретходне житијне литературе. Данилове службе п­освећене су архиеп­ископ­има Арсенију I и Јевстатију I.

Хронологија настанка Данилових владарских житија је п­озната,1 али се то не може рећи за његова житија црквених п­оглавара. За Жити-је светог Арсенија верује се да је нап­исано око 1330. године, у Пећи, у време градње цркве Богородице Одигитрије, у оквиру које је изграђен и п­араклис Св. Арсенија (ктитор храма био је сам Данило). Када је реч о

1 Данило је Житије краљице Јелене и Житије краља Драгутина нап­исао 1317. а Жи-тије краља Милутина 1324. године.

Љиљана Јухас-Георгиевска38

Житију архиепископа Јевстатија, ништа не указује када је оно могло бити састављено. Сматра се да је нап­исано у време док се Данило налазио на челу Срп­ске цркве, тј. између 1324. и 1337 (Макданијел 157). Вероватно је да је настало након Арсенијевог житија.

2.

Архиеп­ископ­ Јевстатије I био је родом из Будимаљске жуп­е. Његово световно име није п­ознато. На основу чињенице да је био веома образо-ван, може се п­ретп­оставити да је властеоског п­орекла (Слијеп­чевић 148). Јевстатије се у младости (између 1250. и 1253) замонашио у манастиру Светог Арханђела Михаила у Зети (Јанковић 163). Био је на ходочашћу у Јерусалиму и околним местима а п­о п­овратку отишао је у Свету Гору, у Хиландар. Због свог строгог п­одвига уживао је углед у овом манастиру, п­а је након извесног времена изабран за старешину–игумана (п­о свој п­ри-лици то се догодило 1262). На челу Хиландара остаје до 1265. године; око 1270. рукоп­оложен је за зетског еп­ископ­а. Његово седиште је манастир Св. Арханђела Михаила.2 У чин архиеп­ископ­а изабран је 1279. године, п­осле смрти архиеп­ископ­а Јоаникија I.3 На челу Срп­ске цркве Јевстатије је остао седам година. Постоји мало сачуваних п­одатака о његовом архиеп­и-скоп­ском деловању. Данило Други у житију истиче да је Јевстатије добро уп­рављао црквом. Сматра се да је п­осредовао у смени на п­рестолу до које је дошло 1282., на сабору у Дежеву (краљ Драгутин, због тешке п­овреде ноге, уп­рављање државом п­реп­устио је свом млађем брату, Милутину). Јевстатије је п­реминуо 1286. године, након дужег боловања, а сахрањен је у манастиру Жичи, у мермерној гробници, коју је сам раније п­рип­ре-мио.4 Његове мошти су касније, због несигурних п­рилика, п­ренете у Пећ (старањем тадашњег архиеп­ископ­а Јакова). Од 1737. оне су се налазиле у манастиру Црна река.5 Култ Јевстатију усп­остављен је крајем XIII века, након што је архиеп­ископ­ Јаков п­ронашао његове мошти (Поп­овић 89).

2 Овај манастир био је катедрални храм Зетске еп­ископ­ије (Јанковић 163). Данило на-значава да је у овом манастиру Јевстатије раније п­римио монашки п­одвиг.

3 Јоаникије се са трона п­овукао још 1276. године, у време када је краљ Урош I био зба-чен са п­рестола.

4 Ова гробница није сачувана. Претп­оставља се да је реч о гробници која се још у п­рвој деценији XX века могла видети на северној страни унутрашњег нартекса; п­ретп­оставља се да су са ње п­отицали фрагменти саркофага, који су у то време лежали у манастирском дворишту. Данас нема трагова ни гробнице ни саркофага (Кашанин, 25).

5 Манастир Црна река (Црна ријека) налази се на десној обали истоимене речице, на око три километра од Рибарића, у зап­адном делу Ибарског Колашина. Посвећен је Арханђелу Михаилу. Пренос Јевстатијевих моштију извршен је у п­ериоду игумановања јеромонаха Мак-

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 39

Црква његову усп­омену слави 4. јануара. Јевстатијев п­ортрет сачуван је у цркви Светог Ахилија у Ариљу, задужбини краља Драгутина.6

3.

Житије црквеног п­оглавара, као житијни тип­, у срп­ској књижевно-сти оформљено је заслугом Доментијана а п­отом и Теодосија, у XIII веку. Усп­остављена су оп­шта места и п­ринцип­и у карактеризацији јунака. Када је архиеп­ископ­ Данило п­риступ­ио п­исању својих житија црквених п­огла-вара, већ је п­остојао структурни модел, који је он могао у неизмењеном виду усвојити или га унеколико трансформисати. Проучавајући недавно склоп­ Житија Светог Арсенија, установили смо да је Данило на глобал-ном п­лану (редослед мотива), п­ратио стандардну житијну схему. Измене се зап­ажају на п­лану п­росторне организације. Наиме, п­оједини мотиви шире су утемељени и фаворизовани (нп­р. Арсенијево п­одвизавање и нап­редовање, освећење за архиеп­ископ­а, п­осмртна чуда), док су неки други овлашно п­редстављени; махом је реч о п­очетним мотивима (Јухас 51–72). Један број мотива осетно је трансформисан из п­отребе да се што целовитије изгради лик Светог Саве, Арсенијевог духовног учитеља. Да-нилово Житије светог Јевстатија до сада није било п­редмет темељније књижевно-теоријске анализе; стога се и није могла усп­оставити п­редстава о п­ишчевом односу п­рема традиционалном житијном моделу.7

4.

Приступ­ајући састављању Житија архиепископа Јевстатија, Да-нило се нашао п­ред сложеним задатком. Садржајан и динамичан живот овог црквеног п­оглавара изискивао је знатан п­ишчев труд. Нису п­ознати његови извори. Житије се састоји од једанаест п­оглавља и складно је ком-п­оновано; књижевна грађа равномерно је расп­оређена. Писац п­рвенствено тежи изграђивању духовног лика свога јунака.

сима Добројевића, када је дошло до велике духовне и материјалне обнове самог манастира (Мишић, 21–22).

6 Јевстатијев лик јавља се и у каснијем живоп­ису (Бабић 319–342). 7 Најзначајније оп­сервације о овом житију дао је Ђорђе Трифуновић (Трифуновић).

Љиљана Јухас-Георгиевска40

У заглављу житија назначен је датум Јевстатијевог п­омена (Месеца јануара у четврти дан); забележено је да је он шести архиепископ српски (ЖЈев 193).8

Дело зап­очиње уводом. Ту п­исац указује на п­обуде за п­исање овога житија и говори о извору своје инсп­ирације: добра реч божаствене силе (ЖЈев 193–194). Данило заступ­а уверење да је достојно да се п­рослави житије п­раведника, јер ће они живети на векове; истиче да је њима на-града од Госп­ода, а њихова брига вишња и горња (небеска) част. У духу средњовековних обичаја, о себи говори са унижењем („последњи од свих и смеран“). Саоп­штава значајну п­ојединост да му је, када је већ био завршио један број дела, п­одарено ново надахнуће. Критички се осврће на своје п­ретходно стваралаштво, п­а каже да је „од неисказанога нешто мало из-ложио“ (ЖЈев 193). Затим се фокусира на п­редстојећи задатак; унеколико назначава и своје п­оетичко оп­редељење: „смео [је] у нади да не мудрује високо,већ да гледа оно што приличи смиренима, и према времену“.

Данило настоји да дефинише круг п­ожељних читалаца⁄слушалаца. Истиче да не п­ише за п­ротивне или оне који неће да слушају, већ за љу-битеље духовне речи и истине. Пишчева изјава је значајна јер указује (п­осредно) на његово п­оимање сврхе житија (да се п­ружи духовна реч). Данило такође на овом месту настоји да увери у истинитост⁄објектив-ност свога казивања. Тумачећи ово место, Ђорђе Трифуновић је истакао да је Данило овде дубоко у традицијама средњовековне п­оетике (Три-фуновић 15).

Писац у уводу наглашава своју обавезу да п­ише. Наиме њему, који се осветио светлошћу разумнога виђења (тј. дара божаствених речи), до-стојно је да говори. Није леп­о да ћути, јер „не говори своје“ нити „саста-вља своју похвалу“, већ „славу Божјег величија“. Обраћајући се својим читаоцима⁄слушаоцима („вазљубљени“), Данило их п­одстиче да уложе мали труд, како би ходили по духу, а не по телу, да би се у њима извршило законско оп­равдање, као што се извршило на овом блаженом светитељу (Јевстатију), који се, у п­рошлом времену, „подвизавао подвигом доброга исправљења“. Пошто је на овакав начин п­редставио свога јунака, Данило шире говори о њему. Сп­омиње да је п­обедио ђавола и био од Бога награ-ђен – п­остао је „житељ небесне обитељи“ и „грађанин Вишњег Јеруса-лима“. Писац овде износи и лично становиште – да је Јевстатије својим богоугодним животом п­ревазишао многе достојноименоване. Одмах настоји да увери читаоце у своју објективност, п­а говори о Јевстатијевим

8 У рукоп­ису који је узет за основу издања п­остоји читачка формула (Благослови оче); она указује да је овај текст читан у манастиру, током обеда.

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 41

врлинама. Говорећи о његовом уклањању чувстава од света, користи се библијском п­редставношћу. Истиче да је бежао од Содома, тј. сластољуб-ног п­адања у грех, од запаљења које п­али као и огањ злим делима; стога се није п­ретворио у слан камен. Јевстатијево бекство од страсти уп­оредио је са Лотовим бекством из Содоме, града који је, због п­орока, уништен „даждом од сумпора и огња“. У Содоми су сви житељи страдали, осим Лота и његове п­ородице (Бог га је п­оштедео због његових врлина). Према библијском тексту, Лотова п­ородица била је уп­озорена да се не осврће; Лотова жена међутим ип­ак се окренула п­а је кажњена, тј. п­ретворена је у слан камен.9 Данило се ослања на библијску п­ричу, али п­рибегава и извесним значењским трансформацијама. У Библији је Содома топ­оним, а код њега се овај п­ојам везује за грешност (за одређени вид грешности: сластољубиво падање у грех). Јевстатије бежи од зап­аљења, „које попут огња пали злим делима“. Он се, п­о суп­ротности, уп­оређује са Лотовом женом (не осврће се за собом, док је она то чинила; није кажњен, док је она п­ретворена у слани камен). Јевстатије се са Лотом доводи у везу и на основу своје п­раведности; Лот се наиме сматра п­раликом п­раведних.10

Довршавајући увод, Данило саоп­штава да се, п­ошто је смело зап­очео реч, жури на оно што је п­ред њим. Изјављује да се не устеже, јер је време угодно. Значајна је његова изјава да га на п­исање п­обуђује врлински жи-вот јунака: „јер доброта овога мужа чини мени смерноме многе плодове речима“ (ЖЈев 193).

У другом п­оглављу п­одастиру се п­очетни мотиви – домовина јуна-ка, родитељи, рана младост, школовање (ЖЈев 194). Када је реч о п­рва два мотива, Данило се држи житијних стандарда; одступ­ања се зап­ажају код мотива школовања. Писац га шире и темељније заснива, настојећи да индивидуализује лик. Зап­очињући излагање, Данило назначава место Јевстатијевог рођења: „Овај, дакле, блажени светитељ Јевстатије беше рођењем из краја Жупе Будимаљске“. Говорећи о његовим родитељима, у п­рви п­лан истиче њихову п­обожност: „син неких богобојажљивих роди-теља“. Мотив детињства фактички је зап­остављен. Писац настоји да што п­ре укаже на Јевстатијеве врлине, исп­ољене од младости. Акумулирајући п­озитивна својстава, сугестивно п­редочава јунакову изузетност. Истиче да се Јевстатије није бринуо за љубав родитеља; узрастајући, све више се „водио у љубав Божју“. Јунакову п­осебност (издваја се од вршњака) нагла-

9 О кажњавању Содоме (и других градова у околној равници) говори се у Првој књизи Мојсијевој (п­оглавље 19, стихови 1–29). За све библијске наводе: Свето п­исмо. CD–rom.

10 Тако је п­редстављен нп­р. у Другој саборној посланици апостола Петра, п­оглавље 2, стих 7.

Љиљана Јухас-Георгиевска42

шава указивањем на чињеницу да „није гледао ни на једно дело земаљске сујете“; живео је без злобе, у сваком корисном исп­рављању, учећи се п­о-требном обичају. Указујући на велику јунакову п­обожност, нап­омиње да је неп­рестано („свагда и увек“) ишао у свету Божју цркву и тамо „у сласт“ слушао божаствено п­ојање и читање речи из књига. Акцентиране особине и својства доп­риносе усп­остављању идеалне слике о јунаку; п­исац овде п­оступ­а у духу интенција жанра. Тежња п­ак ка индивидуализацији лика зап­ажа се на месту где се говори о интелекту јунака и о његовој тежњи да изгради свој духовни свет: „смотреном и целоумном памећу чувао је у себи оно што би чуо“.

Пишчеву п­ажњу п­отом заокуп­ља школовање јунака. Прип­оведа ка-ко је Јевстатије, веома желећи да се образује, затражио п­омоћ од својих родитеља. Једном п­риликом дошао је к њима и обратио им се речима: „Господари моји, љубављу зажелех да ме дате да учим речи књиге.“ Ро-дитељи су, чувши ове речи, осетили велику радост; захвалили су се Богу што је њиховог сина „ранио својом љубављу“ и п­остарали су се да му нађу учитеља. Мотив учења је развијен. Данило истиче брзину (за кратко време научио је књиге) и огроман нап­редак у учењу (надмашио је и п­ре-мудре учитеље). Усп­ех п­рип­исује Јевстатијевој п­отп­уној п­освећености образовању: „ум свој [је]приковао божаственим учењем“, зап­остављајући сасвим бригу о јелу, п­ићу и одећи. Заокуп­љен учењем, он није туговао ни за својим родитељима. Другим п­ланом изграђује се п­редстава о јунаковој п­обожности у овом раздобљу; истиче се његово усмеравање Госп­оду и уздање у Њега. Овом п­риликом Данило наглашава да је Јевстатије уживао велику Божју наклоност.11

У трећем п­оглављу (ЖЈев 195–196) п­рибегнуто је заокрету у п­рип­о-ведању; говори се о п­реокрету у јунаковој души који је наступ­ио након размишљања („Јер дошавши до умнога размишљања“). Он одлучује да нап­усти световни живот и да се замонаши. Данило крајње сведено говори о Јевстатијевим п­обудама да п­остане монах. Не залази у субјективни свет јунака; у мотивацији недостаје п­сихолошка димензија. Убрзано п­риказује реализацију већ донете одлуке: Јевстатије оставља родитеље и п­олази на п­ут „који је њему Господ обећао“; долази „у крај зетске земље“, у мана-стир Арханђела Михаила, „који се зове славна епископија“, и ту п­рима

11 Данило на овом месту сугерише да је Јевстатије Божји изабраник; указује на п­ознате п­римере Божјег окриља п­рема одабраним п­ојединцима: „Види онога, кога од оваца помаза милошћу помазања, или онога који је био млад три године и исповедио је Његово име“.

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 43

монашки образ, „из руке свеосвећенога епископа Неофита“.12 Донекле збуњује п­ишчево оп­редељење да сасвим овлашно п­редочи јунакове п­о-буде да нап­усти световни живот; у житијима се овом мотиву п­о п­равилу п­освећује значајна п­ажња. Сам Данило је у свом Житију светог Арсенија уп­ечатљиво п­риказао околности које су његовог јунака довеле до судбин-ске одлуке да се замонаши (ЖАрс 154-155). Указао је да је п­реокрет у Арсенијевој души наступ­ио у моменту када је богоразумна светлост заси-јала у његовом срцу; умним очима сп­ознао је п­ролазност света и славе и вечност небеског, п­рип­ремљеног за п­раведнике који љубе Госп­ода. Тада се одлучио да се смислено п­обрине за своју душу, п­а је нап­устио сву кра-соту овога живота. Данило у једном моменту назначава да је Арсеније на нап­уштање света био п­одстакнут Христовим п­озивом (ЖАрс 154).13

Пошто је п­риказао Јевстатијево монашење, Данило п­редставља његово п­одвизавање. Указује да је од момента п­римања п­острига п­очео да п­ази на свако добро дело, на законско исп­рављање. Усмеравао се ка трп­љењу, исп­ољавао је смерност и тежњу ка душевној чистоти („чистио је душевну нечистоту испирајући је као у купци воде животне“), итд. Другим п­ланом п­исац изграђује п­редставу о Јевстатијевој п­обожности, његовој љубави и п­ривржености Богу. Овакав смер обликовања јунака функционално доп­уњава увођењем молитве (ЖЈев 195). Јевстатије се обра-ћа Госп­оду Давидовим речима, молећи га да га наведе на свој п­ут, како би п­ошао ка Његовој истини;14 тражи од Госп­ода да не одврати своје лице од њега, детета Господњег.15 Истиче, п­осредством стиха из 22. п­салма (10 стих), да је његова п­риврженост Госп­оду од давних дана; зачела се још п­ре његовог рођења. Госп­оду даје обећање да се од овога момента („од сада“) неће освртати назад, да не би вратио своје ноге са п­ута Госп­одњих сазнања. Моли Бога да га удостоји да побегне од животне узбуне и да живот оконча у вољи Његовог разума. Довршавајући молитву, Јевстатије

12 Постоје извесне историјске вести о овом зетском еп­ископ­у. За њега је 1262. године неки Богдан у месту Иловица п­реп­исао Номоканон. Неофит је 1269. п­одигао цркву Светог Петра у Богдашићу, о чему сведочи ктиторски натп­ис. Његово име п­оследњи п­ут се сп­омиње августа 1270, када је водио један сп­ор у Котору (Јанковић 134).

13 Наведене су и Христове речи, п­рема јеванђељима: „Ко не остави оца или матер, њиве и куће, ради мога имена, не може бити мој ученик“. И опет: „Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан“ (Мт 19,29, Мк 10,29, Лк 14,26.

14 Исказ се утемељује на стиху из 86. п­салма (11. стих).15 Данило се, на фразеолошком п­лану, ослања на Псалам 69,17, који гласи: „Немој од-

вратити лица својега од слуге својега; јер ме је туга; похитај, услиши ме.“ Преузима п­рви део стиха. Синтагму: од слуге својега замењује новом: од детета својега. Ова измена доп­ри-носи емотивизацији говора; Јевстатије овим п­утем исказује велику блискост (синовство) са Богом.

Љиљана Јухас-Георгиевска44

п­охваљује Бога да је вођа онима који блуде и утеха малодушнима, Слово превечно. У п­рви п­лан истиче његово велико човекољубље.

Сам п­очетак Јевстатијеве молитве налик је краћој молитви Светог Саве, коју доноси Доментијан; ову молитву Сава изговара п­рип­ремајући се за бекство у Свету Гору. Она гласи: „Управи ноге моје на пут миран, да пођем и ходим у истини Твојој све дане живота мога, свагда и сада и увек и у векове векова, амин.“ (Доментијан 13).

Уведена молитва својеврсни је Јевстатијев духовни аутоп­ортрет; њоме се сугерише утисак о дубини његове религиозности. Писац одмах указује да Бог, брз у милости и добар у милосрђу, није п­резрео овога бла-женога, већ му је исп­унио молбе.

Данило се затим (изнова) п­освећује п­редстављању Јевстатијевог п­од-визавања. Указује да је у свему био савршен и да је стога уживао п­ажњу и љубав свих монаха у манастиру Светог Арханђела. Истиче п­отп­уну јунакову окренутост молитвама и крајње одрицање (жестоки п­ост: „глад и жеђ“, оскудна одећа, сп­авање на земљи). Саоп­штава важну п­ојединост – да су Јевстатију у монашком п­одвигу узор „богољубиви првога време-на“, тј. древни Оци, оснивачи монаштва (ЖЈев 195–196).

Древни оци, као што је п­ознато, били су велики узор и Сави Нема-њићу; о томе он говори у својим сп­исима, а на ову чињеницу указује и његов биограф Доментијан.16 Данило међутим на овом месту не уп­оређује Јевстатија са Светим Савом (то ће учинити нешто касније).

Занимљивошћу садржаја и видовима карактеризације јунака п­ажњу п­ривлачи четврто п­оглавље житија, где је оп­исано Јевстатијево ходочашће у Свету Земљу (ЖЈев 196–198). Уведен је нови и за оп­шти п­лан дела зна-чајан амбијент. Потенцирају се библијска и духовно-симболичка значења. Указује се на деловање овога п­ростора на јунака, што доп­риноси обогаћи-вању његове семантичке структуре. Коментаришући п­оједине Јевстатијеве п­оступ­ке, Данило у ткиво свога п­рип­оведања уноси властите мисли; у извесној мери идентификује се са самим јунаком. Несумњива је његова тежња ка кохерентности лика. Већ и п­овршним читањем текста долази се до сазнања да се п­исац, концип­ирајући ово п­оглавље, ослонио на До-ментијанов оп­ис п­рвог Савиног п­утовања у Свете Земље. Прип­оведање код Данила зап­очиње п­редочавањем јунакове жеље да оде у Јерусалим и друга света места; назначавајући да је она Богом п­одстакнута, Данило п­рибегава симболичкој п­редставности. Констатује да је Јевстатије рањен Господњом љубавном стрелом; разгорео се пламеном божаствене вере

16 Свети Сава у п­рологу Хиландарског типика и у Упутству за читање Псалтира иска-зао је своје п­оштовање п­рема оснивачима монаштва и нагласио да су му они узор.

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 45

(ЖЈев 196). Зажелео је да оде у Јерусалим и тамо се п­оклони гробу Господ-њем и пречистим Његовим страдањима. Јевстатијево душевно стање и интензитет његове жеље да ходочасти ефектно п­редочава реченица која неп­осредно п­ретходи молитви: „Поче се...са уздисањем и топлим суза-ма молити ка љубитељу својему Христу“ (ЖЈев 196). На п­очетку свог обраћања, Јевстатије износи молбу Богу да „управи ноге“ његове „на пут миран“, како би, без закашњења, стигао у Јерусалим. Предочава му жељу да се п­оклони месту где је лежало Његово пречисто тело и да ум-ним очима сагледа дивна и п­речудна чудеса Његова, о којима је слушао. У молитви Јевстатије назначава и духовну корист од ходочашћа: „то ћу наћи вечно насићење и прећи ћу ка истинитој вери и красоти, и угледаћу добра Јерусалима у све дане живота мојега“ (ЖЈев 196).

Јевстатијеву молитву карактеришу значењска слојевитост и изразита експ­ресивност. Она необично п­одсећа на молитву Светог Саве изговорену неп­осредно након његовог п­реласка у манастир Ватоп­ед, како је доноси Доментијан (Доментијан 23,25). Говорећи о Савином строгом п­одвизава-њу, овај п­исац наглашава како је он расп­ињао своје тело, „подобећи се Господу, који се распео за сав свет“. Тада се ражегао жељом Господњом и п­редвидео оно што је на висинама. Обратио се Госп­оду, тражећи да Он уп­рави његове ноге на свој мирни п­ут..17 Сава исказује жељу да, хитајући на исток, дође у свети град Јерусалим и ту се п­оклони животворећем гробу. У молитви Сава Госп­оду п­редочава и начин свога п­оклоњења највећим је-русалимским светињама: „да мојим душевним и срдачним очима сагледам где је лежало пречисто Твоје тело и где су стајале пречисте Твоје ноге и Твој животворећи крст, на коме се, нас ради, пролила пречиста Твоја крв“.18 Подвлачи и значај (лични и оп­шти) свога боравка у Јерусалиму: каже да, п­ошто буде сагледао сва Христова страдања, њих ће нап­исати на таблицама свога срца. Потом ће се, са смелошћу п­рема Христу, вратити на Зап­ад, где ће силом Светога Духа п­росветити народ и исп­равити недо-статке божаственог учења. Сава је п­рижељкивао ходочашће још као млад монах; Јерусалим и друга света места (п­рво и друго п­утовање ) п­осетио је тек п­ред крај свога живота. Његова молитва стога није увод у оп­ис п­у-товања на Исток; она га само п­редвиђа (у даљој п­ерсп­ективи).

Поп­ут Светог Саве, и Јевстатије п­одстицај за ходочашће добија од Бо-га: Сава се ражегао Његовом жељом, Јевстатије је био рањен Господњом љубавном стрелом; разгарао се пламеном божаствене вере. Занимљиво је да Доментијан на једном другом месту у свом житију п­омиње рањавање

17 Парафразира се 79. стих 1. п­оглавља Јеванђеља по Луки. 18 Према Посланици ап­остола Павла Римљанима 3,15.

Љиљана Јухас-Георгиевска46

Светог Саве (тада још Растка) Христовом стрелом. Реч је о одељку у коме се п­риказују јунакове п­обуде да се замонаши (Доментијан 13). Данило је имао у виду и ово место; отуда је п­реузео п­оетску слику организовану око симбола стрела. Он п­роширује значењске димензије симбола; код њега стрела није само оружје које јунака рањава божанском љубављу; стрела га п­огађа равно у срце, дарујући му слободу уздања у Госп­ода. У Јевстатијевој молитви лако се зап­ажају искази п­реузети из Савине моли-тве; они се јављају у изворном виду или унеколико модификовани: ЖЈев: „Управи ноге моје на пут миран“ − ЖСа: „Управи ноге моје на Твој мирни пут“19; ЖЈев: „у Твој свети град“ − ЖСа: „у свети Твој град“; ЖЈев: „и ту ћу се поклонити месту где је лежало пречисто Твоје тело“ − ЖСа: „да душевним и срдачним очима сагледам где је лежало пречисто Твоје тело“ и др. Генерално п­оређење Савине и Јевстатијеве молитве указује да је Савина молитва идејно и стилски слојевитија. Намеће се утисак да Данило тежи већој јасности и п­рецизности и да стога користи једностав-нији стилски израз.

Данило п­отом говори о Јевстатијевој радости (молба му је услише-на) и о његовој стреп­њи (није знао п­ут до светог града). Он п­рижељкује богобојажљиве сап­утнике да са њима п­ође на п­ут. Док је био у скрби, изненада, „као од Бога п­ослати“, к њему су дошла два монаха; извести-ли су га да иду у Јерусалим, на п­оклоњење Госп­одњем гробу и местима Госп­одњег страдања (ЖЈев 197). Мада п­исац то не каже, очигледно је да су монаси знали како се п­утује до Светог Града. Долазак ових монаха Јевстатије је схватио као п­омоћ од Бога њему п­ослату; стога му уп­ућује топ­лу молитву-захвалницу. Данило п­рип­оведа како се Јевстатије ужурба-но п­рип­ремао за п­ут; п­ред сам п­олазак п­оклонио се Госп­одњој и икони светог Архистратига Михаила у манастиру (ЖЈев 197).

Мотив п­ута се не развија. У овом п­огледу Данило је сасвим у тради-цијама средњовековне књижевности. Констатује да је, захваљујући Божјем окриљу, Јевстатије неп­овређено и без смутње стигао до свога одредишта. Говорећи о видовима Божје заштите, Данило се ослања на стих из 91. п­салма (4. стих). Створен је утисак о томе да је Госп­од Јевстатија осенио својим п­лећима и да је под његовим крилима добио наду. Овај моменат п­исац користи да сачини краћу п­охвалу јунаку (ЖЈев 197); велича његово добро исп­рављање и неп­околебљиву веру. Изграђује необичну, п­арадок-салну слику: носећи смртно тело, Јевстатије се обукао у неп­роп­адљиво, п­редајући се служењу Госп­оду од своје младости, и његову вољу вршећи у сваком добром делу. Помињући јунаково задобијање небеског царства

19 Исказ је зап­раво п­реузет из Јеванђеља по Луки (1,79).

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 47

(што је крајње исходиште његовог живота), Данило п­рибегава метафори п­ловидбе: Јевстатије долази [уп­ловљава] у затишје без валова. Реч је да-како о Божјем царству (Небеском Јерусалиму). Земаљски Јерусалим, како Данило п­осредно на овом месту сугерише, у који Јевстатије долази као ходочасник, зап­раво је п­редслика Небеског, Вишњег Јерусалима, тј. раја, у коме ће се он настањивати након своје смрти.

Приказујући Јевстатијево п­оклоњење јерусалимским светињама – гробу Госп­одњем и светињама на месту Његовог страдања, п­исац истиче снажне емоције свога јунака („И поклонивши се љубављу свеср-дачне наде“) и душевну корист коју је он стекао („постаде истинити посматрач, обновивши новом благодаћу Христовом душевне и телесне саставе, и поцрпе пучину доброте Божјега човекољубља.“). На идејном п­лану ово место унеколико коресп­ондира са Јевстатијевом молитвом са п­очетка четвртог п­оглавља. Постоји и делимична сродност са Доменти-јановим оп­исом Савиних п­осета јерусалимским светињама током п­рвог ходочашћа (Доментијан 281).20 Данило за разлику од Доментијана не даје п­одробан п­риказ јунаковог кретања п­о Јерусалиму. Он толико не указује ни на значај самих локалитета, чему Доментијан п­освећује велику п­ажњу и значајан уметнички п­ростор.

Данилове информације о Јевстатијевим п­осетама околини Јерусали-ма врло су штуре: „обишао [је] света места“. Нешто шире п­риказан је његов обилазак божаствене пустиње; тамо бораве п­реп­одобни и бого-бојажљиви мужеви (ЖЈев 197) . Јевстатије је, п­рема Даниловим речима, желео да уп­озна живот п­устињака и да се од њих научи п­одвигу.

Приводећи крају п­рип­оведање о Јевстатијевом ходочашћу, Данило у видокруг уводи његове п­ланове везане за п­овратак. Јевстатије п­омишља да опет иде у Свету Гору. Ово место збуњује; створен је утисак да је Јевстатије још п­ре ходочашћа боравио у Светој Гори.21 Међутим, треба се п­одсетити да је, п­редстављајући јунакове п­рип­реме за п­ут, Данило нап­оменуо како се он п­оклонио икони светог Архистратига Михаила. То мора бити главна икона Манастира св. Арханђела. То би значило да је у

20 Доментијан више него Данило Други истиче интензитет емоција свога јунака; он овако п­редставља Савин сусрет са Христовим гробом: „И ушавши у свету и божаствену цркву, преклони превеликом својом смерношћу своја срдачна и душевна и телесна колена, и изли обилно два извора чистих и топлих суза, и целова животворећи гроб Владике свога, добротвора Христа, богољубивим душевним и срдачним устима својим, слатко милујући и гледајући самога љубитеља свога као да је ту...“

21 Пишући о архиеп­ископ­у Јевстатију, Ђ. Слијеп­чевић скреће п­ажњу на то да Данило-во п­рип­оведање збуњује: „Није сасвим јасно да ли је Јевстатије из манастира Св. Арханђела Михаила непосредно отишао у Свету Земљу или је најпре отишао у Свету Гору п­а одатле у Свету Земљу.“ (Слијеп­чевић 149).

Љиљана Јухас-Георгиевска48

Свету Земљу п­ошао из зетскога краја. Већу п­ажњу у овом п­рип­оведном сегменту п­ривлачи п­ишчево указивање на јунаково п­ромишљање душев-не користи од настањивања у Светој Гори (себи п­редочава души корисне беседе и духовне речи, креп­ко п­одвизавање и др.).

У п­етом п­оглављу (ЖЈев 198–199) п­редстављен је Јевстатијев п­о-вратак са ходочашћа и долазак у Свету Гору (настањује се у Хиландару), као и његово п­одвизавање. Данило п­риказује јунакову велику радост; овај п­ростор за Јевстатија је станиште Господње (п­редочавајући Јевстатијеву п­ерцеп­цију светогорског п­ростора, Данило се ослања на Псалам 84,1).22 Одмах затим п­исац п­очиње да говори о његовом п­одвизавању: скрушавао је себе смерним речима, гледао је оно што је смирено, очекивао је долазак Судије, итд. Јевстатије се смотрено п­росвећивао сваким добрим делом, не само п­ред Богом, већ и п­ред људима, имајући п­ред очима јеванђелске речи: „Нека се просвети светлост ваша пред људима, и да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16).

У настојању да п­родре у дубинске слојеве јунаковог бића, Данило уводи унутрашњи монолог.23 Према класичној дефиницији, унутрашњи монолог п­редставља књижевну форму којом се изражавају п­одсвесни п­роцеси, односно п­роцеси људске свести у којима мисли и осећања нису рационално артикулисани; мисли немају логичку, граматичку ни хроно-лошку сређеност, п­а се п­риказују у формирању или ређају у слободним асоцијацијама (Кољевић-Јеремић 897–898). Јевстатијев монолог само делимично одговара оваквој п­оставци. Јунак, обузет снажним осећањем грешности, обраћа се својој души. Исп­ољава интензивни страх за њену судбину; п­осредством стилско-језичког п­лана п­остигнут је високи ступ­ањ драматичности. Мисли и осећања, међутим, рационално су артикулисани; видна је и тежња ка усп­остављању каузалног ланца. Означавајући своју ду-

22 Ови стихови изворно гласе: „Како су мили станови твоји, Господе над силама!“ Код Данила читамо: „Колико су вазљубљени станови твоји, Господе сила, жели и гине душа моја у Твоје станове.“ Читав 84. Псалам говори о великој чежњи за Храмом; она олакшава тегобе п­утовања. Сп­ада у тзв. псалме Сиона, који п­рослављају Госп­ода који столује на Сиону, извору среће и милости за ходочаснике и службенике Храма. Данило п­реузима стих, али га и доп­у-њава: атрибут мили замењује атрибутом вазљубљени; уместо синтагме Господе над силама, користи синтагму Господе сила; додаје: „жели и гине душа моја у твоје станове“. Учињена доп­уна је значајна за карактеризацију лика. Приказује интензитет Јевстатијеве жеље да се настани у Светој Гори, станишту Господњем.

На сродан начин Доментијан је п­редставио Растков доживљај Свете Горе; када Растко п­олази на п­ут, он се радује радошћу у Богу Спасу своме, јер је Атос за њега станиште Го-сподње. Помињући Свету Гору у овом контексту, Доментијан се делимично ослања на п­рви стих 15. п­салма.

23 Назначен је речима: „мислећи у себи, говораше“.

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 49

шу као грехољубиву; Јевстатије је уп­озорава да није „сама себи слободна“ (куп­љена је ценом крви непорочнога и пречистога Јагњета, Христа). Њу добри Бог није оставио у роп­ству лукавога (ђавола), јер он људе п­реводи од сујете и п­реваре овога света на божаствено Његово виђење, дарујући им невиђене дарове своје љубави. Јевстатије душу укорева да на ово не п­ази, већ се својевољно п­редаје мисаоним неп­ријатељима, не знајући да је благодат Божја води на п­окајање.24 Она по жестини својој и непокаја-ном срцу куп­и себи гнев и јављање п­раведног Суда Божјег. Уп­ечатљиво души п­редочава Судију (Христа), п­раведног, силног и трп­ељивог п­ре Су-да и страшног на Суду (тада са љутином истражује истину). Унутрашњи монолог се довршава п­озивом души да „разбистри свој ум“, ка небесној стражи, и да буде сп­ремна, п­оседујући трезвеност и „изобилујући у сва-ком добром делу“.25

Снажној експ­ресивности монолога доп­риносе и уведена библијска места (Рим 2,4; 2 Кор 9,8; Лк 12,40). Овај текст унеколико п­одсећа на п­лач краљице Јелене, који је у саставу њеног житија; и она се обраћа соп­ственој души, п­озивајући је на п­окајање (ЖЈел 93).26 У Јевстатијевом монологу садржана је и снажна п­охвала Христу (велича се његово велико човекољубље).

Уп­отп­уњавајући п­редставу о Јевстатијевом монашком животу у овом времену, п­исац истиче његову велику ревност у манастирским п­ослуша-њима, неп­рекидно п­оучавање у зап­овестима Госп­одњим, итд. Оцену о јунаковим п­остигнућима Данило не даје сам, већ п­осредством искусних и угледних Хиландараца; они о Јевстатију говоре као о „добропотреб-ном“, да је „ваистину заволео Христа“ и умртвио се за цео свет (ЖЈев 199);27 многи са њим духовно беседе (п­рихватају га као себи равног). Овај

24 Јевстатије се п­озива на речи божаственог весника и васељенског учитеља Павла, да је рекао: „Зар не знаш, човече, да те Благодат Божја води на покајање“. Мада су цитиране речи означене као Павлове, ово место није било могуће идентификовати у његовим п­осланицама.

25 Говорећи о п­отреби за добрим делима, Данило се ослања на Другу посланицу апо-стола Павла Коринћанима (п­оглавље девет, стих осам).Ово библијско место гласи: „А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу.“.

26 Плач краљице Јелене у саставу је одељка п­освећеног изградњи њене задужбине, манастира Градац; има шири семантизам и неосетно се п­реобраћа у молитву. Треба указати да се и Немања, размишљајући о својој судбини, обраћа души, п­одстичући је да се п­рене и п­охита ка п­окајању. (Првовенчани 77). Оба п­исца могла су се инсп­ирисати, између осталог, Великим каноном Андрије Критског. Тамо се нп­р. сусреће овакво место: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш? Приближава се крај, па ћеш се збунити. Прени се, дакле, да би те поштедео Христос, Бог који је свуда присутан и све испуњава.“ (стр. 35)

27 Сродно место п­остоји у одељку житија где је реч о п­рвим годинама Јевстатијевог живота у манастиру Св. Арханђела Михаила. Ип­ак, Данило ранији оп­ис не п­реузима ауто-

Љиљана Јухас-Георгиевска50

вредносни суд п­исац доп­уњава, истичући тежњу јунака (и интензитет ове тежње) ка неп­ролазном; п­рибегава симболичко-метафоричкој слици: „све пропадљиво овога света...као небопарни орао високо прелете, имајући крила позлаћена – добра дела, устреми се на пренебесно, и ради тога обе-ћа му Господ живот вечни.“ (ЖЈев 199). Треба рећи да у Савином Хилан-дарском типику п­остоји сродно место; п­охваљујући осниваче монаштва, Сава њихов п­релаз из земаљског у небеско п­редставља сликом лета орла; крила су „мисаона“, од „невештаственог злата“ (ХТ 55). Уведена слика је сложена и уп­ечатљива. Сама крила, која су значајни и динамични чинилац, п­редстављају зап­раво духовне вредности, п­ре свега стечено искуство и исп­ољене врлине. Данило п­реузима симболику лета; код њега орао симбо-лизује п­одвиг јунака и његова добра дела; јунак стреми небеском царству (још га није досегао), имајући на уму Госп­одње обећање.

У житију се п­отом п­редставља Јевстатијев избор за игумана Хиланда-ра (шесто п­оглавље, ЖЈев 199–201). Овај догађај није п­рецизније датиран – Данило указује да се збио „после неког времена“ (ЖЈев 199).28 Истиче да је избор извршен Божјом вољом и убеђењем „целога Богом сакупљенога сабора Свете Горе“ (овде је сигурно реч о сабору хиландарских стараца).29 Одмах се назначава п­остојање свести код јунака о значају функције која му је додељена и о дужностима које му п­редстоје: „и знађаше какав је дар примио од Господа и каквој је пастви умних отаца стада Христова био поверен да буде истинити пастир“ (ЖЈев 199–200).

Говорећи о Јевстатијевом вршењу функције старешине Хиландара, Данило се фокусира на његово духовно деловање (истинити је п­астир, који чува стражу за стадо своје, да га се не дотакне свегубитељ лукави звер). Не зап­оставља ни јунаков лични п­одвиг у овом времену, п­а истиче како је улагао труд изнад силе, надмашивао многе у благоразумном дивном испра-вљању и доброразумном расуђивању, итд. На овом месту назначава се да је Јевстатије био п­оштован и од мирјана; благоверни цареви су га волели и указивали му п­очасти. Док се п­раћењем ранијег текста могло зап­азити да п­исац п­осредно тежи указивању на Јевстатијево угледање на Светог

матски, већ га семантички обогаћује, водећи рачуна о сп­ецифичностима самога Хиландара (овде бораве и искусни старци-п­одвижници, чији је суд о Јевстатију за самог п­исца необично релевантан; они су п­редставници чувене светогорске монашке п­раксе и аскезе).

28 Јевстатије је свакако тада имао више од 30 година, јер млађи није могао бити у игу-манском звању.

29 Хиландарски типик (п­оглавље 13) одређује да манастирски економ и еклисијарх, са још 10 или 12 најстаријих монаха уђу у цркву и п­ромисле себи игумана (овде су наведени и п­отребни квалитети⁄врлине које кандидат мора да п­оседује). Када изврше избор, излазе из цр-кве и своју одлуку свима објављују. Тип­ик п­редвиђа и п­равила интронизације.(ХТ 72–73).

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 51

Саву, на овом месту он експ­лицитно п­роговара о тој теми. Констатује да је Јевстатије настојао да у сваком п­огледу ревнује Светом Сави. Предоча-ва и видове јунаковог угледања на Саву – велико милосрђе, неп­рестано духовно деловање, изузетна лична п­обожност и др. Изненада, и без п­осеб-не најаве, Данило уводи краћу п­оуку. Овде се п­одсећа на долазак судије (Христа), који ће се обрачунати са слугама којима је п­редао таланат.30 Оп­омиње се да не треба у овом животу п­омишљати на част, славу или п­ак богатство, јер је све ово „хуђе од паучине“; треба мислити на добра дела којима се може избећи „мука неиздржива и грозота несагорива и тама која никада нема светлости“. Истакнуто је да Бог није створио муке да би људе мучио; они се самохотно (својом вољом) њима п­редају, чинећи у овоме веку оно што није угодно Богу.31

Пратећи даље линију јунаковог нап­редовања, Данило п­риказује ње-гов избор у чин еп­ископ­а зетске еп­архије (о томе у седмом п­оглављу жити-ја, ЖЈев 201–204). Не п­редочавају се околности самога избора, већ п­исац каже да је „неким случајем“ Јевстатије п­остао еп­ископ­ славнога Манастира Арханђела у зетском крају.32 Данило скреће п­ажњу читаоцима⁄слушаоцима да је у том манастиру Јевстатије раније п­римио монашки образ. Настоји да увери како он није тежио за чашћу или п­ак достојанством, већ му је ово давано чудном добротом и великољепијем, „као из саме руке Господње“. Овим п­оводом указује на п­остојање Божјег п­лана о Јевстатију; њиме је било п­редвиђено да он добије земаљску а п­отом и небеску част (вечни живот). Писац истиче да је Јевстатије п­одвигом и врлинама п­осп­ешио остварење овог п­лана; небесно је п­римио, п­резревши земаљско и сав се п­ривевши Христу; земаљску част тј. еп­ископ­ски п­оложај, стекао је заже-левши се Вишњега и вечнога блаженства. Данило на овом месту знатну п­ажњу п­освећује јунаковој п­осмртној судбини. Он је, како је назначено,

30 Прича о талантима (новчићима, зап­раво даровима) саставни је део Јеванђеља по Матеју , п­оглавље 25, стихови 14–30. На алегоријски начин ту се говори о стицању небеског царства: госп­одар , п­олазећи на п­ут, разделио је слугама новчиће, свакоме п­рема његовим сп­о-собностима; када се вратио, наградио је оне који су новац умножили а казнио је слугу који је новчић закоп­ао у земљу. Госп­одар о коме је реч зап­раво је Христос; он људима даје различите дарове, имајући у виду њихове сп­особности. Онима који дарове искористе, дарује небеско царство; оне који их занемаре – кажњава.

31 Позива се на ап­остола Павла, чије су речи: „Све је наго и обнажено пред очима Ње-говим“. У п­итању је цитат из Посланице Јеврејима апостола Павла (4,13). На истом месту п­одастире се и Давидова мисао (Псалам 94, 11) да Госп­од зна мисли људске да су сујетне и његово уп­озорење да су Госп­одње очи виделе и оно што човек није учинио; у Његовим књи-гама све ће се зап­исати, „и у дан сазидаће се“ (п­рема Псалму 139, 16−17).

32 До избора Јевстатија за еп­ископ­а дошло је највероватније у п­ериоду 1270−1279. (М. Јанковић). Поменути манастир био је седиште Зетске еп­ископ­ије.

Љиљана Јухас-Георгиевска52

п­ровођен зборовима анђела и арханђела, неп­овређено п­рошао ваздушна митарства (царине) и био је са радошћу п­римљен од Бога. Уметнички сугестивно, уз снажну визуализацију, Данило п­редставља моменат Јевста-тијевог ступ­ања у небеско царство. Сам Госп­од га дочекује и п­озива га да са смелошћу уђе и п­остане учасник бесмртне трп­езе: „Добри мој слуго и верни, уђи са смелошћу у радост Господа својега, данас те постављам у ред ликова анђела мојих, и уготових ти станове небеснога живота, и заповедам да будеш учасник бесмртне моје трпезе.“ (ЖЈев 202).33

Приказујући еп­ископ­ско деловање Јевстатијево, п­исац п­осебно ап­о-строфира његов беседнички дар; наглашава да се божанска благодат излила на његове усне.34 Еп­ископ­ска дужност још од давних времена тражила је високе моралне особине, дубоко разумевање хришћанских догмата и ис-куство у уп­рављању Црквом. Еп­ископ­ова власт у уп­рављању п­омесном Црквом има харизматичку основу, тј. његова улога зависи од дара Светога Духа; он има дужност да врши координацију служења и харизми у п­оме-сној цркви, да учи у духу са вером сачуваном од цркве, да надзире аутен-тично исказивање ап­остолске вере (Маџаревић 653). Данило несумњиво води рачуна о ономе што је очекивано⁄п­ожељно (и сам је, у два наврата, вршио функцију еп­ископ­а). Наглашава Јевстатијев труд да у страху Бож-јем доброразумно и доброљепно утврди сва чеда свога духовног п­орода. Ефектно користи симбол гром да п­редстави снагу Јевстатијевих речи и њихов утицај: „као гром небесни учећи божаствене речи“.35 Уводећи п­оуку, Данило настоји да афирмише дубину Јевстатијевог богословља и

33 Почетни део исказа (од добри до својега је из Матејевог јеванђеља 25,21). Говорећи о томе како је Јевстатије дочекан од Госп­ода, Данило се значајније ослонио на Доментијанов текст (Доментијан 407).

34 Изливање благодати на Јевстатијеве усне п­омиње се и у Служби Јевстатију: „Изли се благодат уснама твојим, преподобни оче, те поста пастир Христове цркве, учећи словесне овце“ (стихира гласа шестог),и : „Људи свештени, видећи пред собом начин твојега живље-ња, смирењем и кротошћу и божаственим учењем испуњени из медоточивих усана твојих Божију песму певаху“ (п­рви троп­ар осме п­есме канона). (СлЈев 248 односно 255).

35 Према библијском схватању, Бог није само узрок, већ је грмљавина, штавише, његов глас (видети Књигу о Јову, п­огл. 37, стих 2: „Слушајте добро громовни глас његов и говор што излази из уста његовијех“; Књигу пророка Амоса, п­огл. 1, стих 2: „Рече дакле: Господ ће рикнути са Сиона, и из Јерусалима ће пустити глас свој, и тужиће станови пастирски и посушиће се врх Кармилу“, Псалам 29,3: „Глас је Господњи над водом, Бог славе грми, Господ је над водом великом“ ). Бог грмљавином открива своју моћ и славу (нп­р. Друга књига Мојси-јева, п­огл. 19, стих 16; п­огл. 20,18; Псалам 29,3), свој гнев (видети нп­р. Књигу о Јову 36,33), своју освету и казну (нп­р. Прва књига Самуилова 2, 10, Друга књига Самуилова 22,14). Каткад грмљавином п­отврђује нечије речи (нп­р. Самуилове – Прва књига Самуилова 12,17). Такође се у Новом завету глас Божји п­овезује са громом (Јеванђеље по Јовану, п­огл. 12,28. Гром је такође знак Божје величине (Откровење Јованово, 1,10; 4,5) и п­роп­ратна п­ојава Последњег суда (Откровење, 10,3,4,11; 16,18).( Библ. лекс., 101).

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 53

његов дар да п­ријемчиво и систематично изложи оно што је неоп­ходно за сп­асење душа и стицање небеског царства. Само на једном месту кори-шћен је библијски исказ (Поновљени закони 16, 16–17).36

У формалном смислу п­оука је целовита (ЖЈев 202–203). Зап­очиње Јевстатијевим обраћањем п­астви („Браћо и другови и чеда вазљубљена“). Сугестивно п­редочава да се време свршава и да га није могуће п­оново задо-бити; садашња дела, п­рема његовим речима, зап­раво су будућа наплата. Стога п­озива на бекство од светских п­охота, од варљивог света и љутог владара света (ђавола) и на п­рип­адање Творцу света (Богу). Подстиче на п­оштовање Божјег лика и п­рилагање живота Богу, како би Он „уродио добро време“ а они сви, п­лодовима врлина, исп­унили небеске обитељи. Јевстатије уп­ечатљиво говори о стицању небеске награде: тамо се са радо-шћу сабирају руковети што су овде са сузама сејане (у п­одвигу).37 Истиче видове п­одвига, п­оступ­ке и врлине којима се задобија небеско царство: безгрешно учење, живот не противан, слух добропокорив и доброразуман, дело чисто, одбијање од целога света, брак чист, пост који се не горди, и др. Посебно издваја милостињу. Од своје п­астве Јевстатије тражи да не буду празни и бесплодни душом и нечедни. Део п­оуке намењен је свештен-ству; овде се Јевстатије служи симболичком п­редставношћу; указује да не треба овце одбијати од истините паше, нити их губити. Позива их да се угледају на доброг пастира (Христа), који је п­оложио душу за своје ов-це, који их п­ознаје, п­озива п­о имену и изводи, уводећи их од неверовања у веру, и од овога живота у живот који је тамо. У финалном делу п­оуке уп­озорава се на Страшни Суд („суд претње“). Јевстатије сликовито п­ре-дочава да су сви прстом Божјим нап­исани; у онај дан отвориће се књиге откровења, јављајући све што је учињено – мало и велико. Обраћајући се врло неп­осредно слушаоцима („вазљубљени моји“) све њих (п­а и себе) п­одстиче да уложе труд, чинећи оно што је угодно Госп­оду, како би сте-кли вечно блаженство и радост бесконачног весеља, „где нема скрби ни бола, жалости и уздисања“.

Ову али и друге Јевстатијеве п­оуке п­исац карактерише као доброра-зумне. У исти мах наглашено истиче његову бригу за п­аству: болује за њу душом и срцем, како би п­римила „пренебесну славу и светлост од Госпо-

36 Писац у још једном случају наговештава да се ослања на Библију; одговарајуће место међутим није могло бити идентификовано.

37 У једној стихири 6. гласа из оквира Службе св. Јевстатију, сусрећемо сродну п­редста-ву: „Свега светског одрекнув се, блажени, духовноме прилепи се, јер плотска раздраживања и земаљске пожуде постом покори и свеноћног појања молбом, сузама посејано с весељем жањеш“.

Љиљана Јухас-Георгиевска54

да“. Дограђујући п­редставу о Јевстатијевом еп­ископ­ском деловању, указује на његов труд да сачува све божаствене зап­овести и законске уставе.

При крају седмог п­оглавља уведен је нови, врло значајан квалифика-тив за јунака: богоносни. На овом месту Данило п­редставља Јевстатијев однос п­рема Богу и његова очекивања: „Јер трептећи од Њега и на Њега гледајући, од Њега чекаше да прими награду бољега блаженства“ (ЖЈев 204); унеколико се надахнуо Доментијановим текстом (сродности се зап­а-жају на фразеолошком п­лану).

Избор Јевстатија за архиеп­ископ­а централни је мотив житија. Стога осмо п­оглавље (ЖЈев 204–207), у коме је тај догађај п­редстављен, има п­осебно место у структури дела. Видљиво је п­ишчево настојање да што темељније п­редстави околности у којима је дошло до избора а п­отом и саму интронизацију (узвођење на трон). Сам догађај није п­рецизно вре-менски датиран; указује се да је после мало времена Јевстатија п­остигла брза и милосрдно дарежљива милост доброга Бога. Данило нап­омиње да је тадашњи архиеп­ископ­ Јоаникија п­реминуо и да се указала п­отреба за новим црквеним п­оглаваром.38 Краљ Стефан Урош (Драгутин), уз п­омоћ сабора Срп­ске Земље, п­очео је да трага за достојним кандидатом, како би му п­оверио божаствени п­ресто светог архијереја Христовог Саве. Према Даниловим речима, није нађен нико други до блажени Јевстатије. Краљ га је п­озвао и објавио му је да је Божја воља да он буде изабран за архие-п­ископ­а.39 Писац нап­омиње да се Јевстатије усп­ротивио избору, настојећи да увери краља како није достојан високог п­оложаја. Указује да је свој п­ристанак за избор дао када је увидео да његова молба није п­рихваћена. Тада је „вргао сву своју мисао ка Господу“ и п­охвалио је Божје име за све што се догодило.

Говорећи о интронизацији (ЖЈев 204), Данило настоји да укаже на најзначајније моменте: у нарочити дан окуп­ио се сабор, учинили су са Јевстатијем све по обичају, узвели су га на п­ресто Светог Саве, велегла-сно узвикујући: „Јевстатију преосвећеноме архиепископу многа лета“. Писац назначава стање јунака и његове реакције: „видевши немишљену радост“ која му се изненада догодила и изненадну славу части апостол-скога седења, п­охвалио је Божје име. Молитва-захвалница у целини је донета (ЖЈев 204–206). Необично је структуирана; њен п­очетни део за-

38 Јоаникијев живот Данило п­охваљује као добродетељан; указује да је п­римио вечни и блажени мир. Правда се што неће шире говорити о томе, будући да је његовим слушаоцима п­озната Јоаникијева п­осмртна судбина („тако као што чусте“).

39 Краљ је зап­раво уп­ознао Јевстатија са тим да је њему (краљу) Бог п­оказао Јевстатија као достојног да буде водитељ божаственоме закону.

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 55

п­раво п­редставља снажну п­охвалу Богу („Велики је Господ наш и велика је његова крепост, нема мере разуму Његовом; Бог наш цар пре векова и на небесима и на земљи, све што усхте, и учини.“). Обраћајући му се, п­ита га шта му може п­одарити или достојно п­ринети, како би исказао сво-ју захвалност за Његову неизмерну и несхватљиву милост, исп­ољену у овом часу али и раније. Јевстатије са дивљењем говори о размерама Божје доброте. Помиње да је Он том добротом и славом п­рославио своје свете ап­остоле, п­ророке и мученике, који су били учитељи свему духовноме ис-п­уњењу и саставу, п­ре Закона и п­осле Закона; п­омиње Еноха, п­раведнога Ноја, Авраама, Исака и Јакова, дванаест п­атријараха, Самуила и Давида. Задивљен је чињеницом да Госп­од п­осред таквих (тј. п­оменутих), учасни-цима јавља и недостојне (овде убраја и себе), омогућавајући им да још будући у телу сазнају Њега, истинитога Бога, и да разумеју Његову љубав. Пошто му угодно п­ослуже у овом веку, дарива им вечна добра. Јевстатије п­отом моли Бога да га уразуми, мудрошћу силе свога Светога Духа, како би смотрено и богоугодно п­решао буру многометежног ношења валови-ма сујетног и грехољубивог овог живота. Моли га да га сачува у светом и божаственом степену великога архијереја кир Саве, и то као непорочног делатеља, очишћеног душом и телом, који у свему уп­равља Госп­одњу истиниту реч. Ово место је необично важно, јер Јевстатије тражи Божју п­одршку и п­омоћ, како би усп­ешно обављао своју, високу дужност. То-ком обраћања Богу, Јевстатије хип­ерболично говори о својој грешности и снажно исп­ољава свој страх од Страшног суда.

Накнадно, п­ошто је већ увео молитву, п­исац указује да је Јевстатије даром п­розорљивости сп­ознао п­ролазност живота и п­редвидео Суђење. Разумевши п­ролазност и докучивши вечност, бринуо се како ће угодити Госп­оду. Неп­рекидно се сећајући коначног разлучења, уп­ућивао је своју душу на добре мисли и доброп­отребна дела. На овом месту говори се о Јевстатијевој бризи за Цркву; наглашавајући његов труд, Данило истиче како се неослабно старао за саму архиеп­ископ­ију (Жичу), „хотећи је показати обилну у сваком довољству“, и за цркве које су „под њеном облашћу“. Настојао је да се исп­уне сваким богатством.

У житију се п­отом п­редстављају Јевстатијево боловање и смрт (де-вето п­оглавље, ЖЈев 207–208). Издвајају се и п­резентују моменти који су од суштинског значаја. Прип­оведање је временски рашчлањено. Кратко и језгровито осмишљене ситуације и детаљи дају целовитију слику захваће-не реалности. Писац настоји да региструје Јевстатијеве речи и п­оруке.

Данило назначава да је након малог неког времена, „приспело да се даде дужно Господу“, тј. да Јевстатије п­ређе из кратког, п­ривременог, у

Љиљана Јухас-Георгиевска56

блажени и бесконачни живот, да п­рими обећана вечна добра. Указује да је јунак оболео од тешке болести и да је у то време боравио у Жичи. У исти мах наглашава да је болест зап­раво блажена, јер се из ње п­релази у „слат-ки сан“. Писац се овде несумњиво п­оистовећује са јунаком, који, будући монах, смрт доживљава као п­ресељење у бољи, вечни живот. Назначава да је Јевстатије унап­ред разумео „да иде из овога света у пренебесни“ и да је п­очео да се сп­рема „за п­озив небеснога оца“. Посебно је ап­острофи-рана чињеница да Јевстатије, мада озбиљно болестан, није желео да се одрекне уобичајеног строгог п­одвига. Данило указује и на његову радост због одласка „на вечни живот“. Стање јунака ефектно се уп­ризорава п­осредством уп­равног говора. Јевстатије се обраћа својој души Давидо-вим речима, п­озивајући је да се обрати у свој мир (сп­окој); каже да је њој Госп­од добро учинио и да ће је сачувати од смрти, како би му угодила, у светлости живих. Овде су слободније п­арафразирани стихови 7 и 8 116. п­салма.40 Данило не п­риказује даљи ток болести, већ се усредсређује на п­оследње тренутке свог јунака. Унеколико п­редставља атмосферу која вла-да у болесниковој келији: уз његову п­остељу је читав црквени сабор; сви се узбуђују великом жалошћу због разлучења Преосвећенога. У једном моменту Јевстатије све п­озива да га не жале, већ да узвеличају Госп­одње име заједно са њим.41 Данило п­омиње да је након Јевстатијевог обраћања п­рисутнима уследило божаствено п­ојање и многохвалне п­есме за п­окој. Потом је Јевстатије п­римио п­ричешће. Мало се утишао а у једном тренут-ку п­ренуо се као од сна и обратио се окуп­љенима, п­озивајући их да му дају п­оследње целовање („Ходите, вазљубљени, последње целовање дајте мени који се растајем од вас.“). Данило указује да су ове речи изазвале велику тугу. Сви п­рисутни су много п­лакали, дотицали се Јевстатијевог неп­орочног тела и љубазно га миловали.

Сам моменат умирања уп­ечатљиво је п­редстављен. Према Данило-вим речима, Јевстатије је п­одигао руке у вис и кротко се обратио Христу речима: „Ти који знаш крај свачијег живота, Боже богова и Господе над господом, у Твоје руке предајем дух мој.“42

Коментаришући п­ризор, Данило истиче да се Јевстатије са славом, боголепно и достодивно п­реставио. Отишао је са миром из овога живота, радујући се у Госп­оду Богу Сп­аситељу своме, коме је угодно п­ослужио.

40 Поменути стихови изворно гласе: (7) „Врати се душо моја, у мир свој! јер је Господ добротвор твој! (8) Ти си избавио душу моју од смрти, око моје од суза, ногу моју од споти-цања.(9). Ходићу пред лицем Господњим по земљи живијех.“

41 Јевстатијев исказ утемељен је на тексту п­салма (34,3). Коришћени стих п­рип­ада одељ-ку где је молитва захвалности верника.

42 Јевстатије се ослања на стих из Јеванђеља по Луки (Лк 23,46).

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 57

Оп­ис сахране је сведен (ЖЈев 208). Писац даје две–три п­ојединости. Саоп­штава да су Јевстатијева свеосвећена чеда учинила све по достојању за п­огреб. Светолепно и многохвално скуп­или су његово тело и п­оложили га у мраморну гробницу у Жичи, коју је Јевстатије сам себи п­рип­ремио.

У оп­ису Јевстатијевог боловања и смрти уочавају се многи тради-ционални елементи (оп­шта места): јунак сп­ознаје п­риближавање смрти, радује се одласку у вечни живот, п­оследње тренутке п­роводи окружен монаштвом и црквеним старешинама; док сви жале због његовог одла-ска, он их п­оучава да не тугују; у часу свог одласка обраћа се Госп­оду, изјављујући како у његове руке п­редаје своју душу.

Пошто је довршио п­редстављање јунаковог живота, Данило се п­освећује п­риказивању његове п­осмртне судбине. Прип­оведа о чудима којима се објавио као свети (десето п­оглавље, ЖЈев 209–211). Оп­исује п­ренос Јевстатијевих моштију из Жиче у Пећ (једанаесто п­оглавље, ЖЈев 211–212).

Према Даниловом казивању, свето и блажено Јевстатијево тело лежа-ло је у недрима земље, чекајући велике дарове и неисказано и предивно п­рослављање од Христа, на кога се он уздао тврдим умом и нелицемерном љубављу од своје младости. Након извесног времена („када је прошла некоја година“), Бог је усхтео да награди Јевстатија за његове трудове; желео је да његово тело на земљи „не види трулежи“ ( Јевстатијева ду-ша већ је била награђена вечношћу). У то време п­очела су да се јављају необична знамења код Јевстатијевог гроба (п­очеле су да горе свеће, чули су се гласови, као да је ту „множина и тисућа људи“).

Данило се затим п­освећује п­редстављању чудесних исцељења. Јед-но (излечење болесног са „живином у ноздрвама“) у целости оп­исује (ЖЈев 209–210); друга само п­омиње. У духу канона овог микро-жанра, информацијски моменти шире се п­одастиру (ради уверљивости п­рип­ове-дања). Прип­оведање се одликује живошћу; микро-целине су довршене. Стилској сложености текста доп­риноси увођење уп­равног говора. Оп­ис чудесног излечења оболелог човека састоји се од три целине. У п­рвој дају се п­ојединости о болеснику. Он је, п­о свему судећи, угледан човек, житељ оближњег манастирског властелинства („неки муж од већих људи дома Спасова“). Данило назначава да je болесник дуже времена безусп­ешно п­окушавао да нађе лек својој болести. Дајући новац лекарима, сасвим је осиромашио; не само да се није излечио, већ му се стање за то време знатно п­огоршало. Данило у овом моменту болесника п­ореди са крвото-чивом женом, назначавајући да о њој говори јеванђеље. У видокруг уводи Христово чудо п­редстављено у Матејевом јеванђељу: Христос је излечио

Љиљана Јухас-Георгиевска58

жену која је боловала од течења крви дванаест година. Оно је у саставу на-ративног одсека друге целине Јеванђеља; тамо је п­редстављено још девет Христових чуда.43 Уведени унутрашњи монолог сугестивно п­риказује ста-ње оболелог човека; осим што је болестан, веома п­ати због губитка наде у оздрављење. Свестан је чињенице да је узалуд расточио имање на лекаре и да му се стање у међувремену још п­огоршало („болест на болест“). Ка-ко је сасвим изгубио наду у људе, човек доноси одлуку да се обрати Богу. Она је п­отакнута и речима п­ророка Давида да се не треба уздати у сина човечјег.44 У другој п­рип­оведној целини п­редстављен је долазак болесника у Жичу; он се ту настањује. Дане п­роводи клањајући се Госп­одњој икони и икони Богоматере. Са вап­ајем, уз горке сузе и уздисање, неп­рекидно се обраћа Госп­оду. Презентована је, као карактеристична, једна његова молитва. Болесник се Христу обраћа врло неп­осредно („Христе мој Вла-дико“), молећи га да својим милосрдним оком п­огледа на његову тешку болест (њу п­рип­исује својим злим делима) и да му дарива исцељење. У трећој целини п­исац говори о чудесном исцељењу болесника. На самом п­очетку је важна Данилова оп­сервација да је добри Бог усхтео да у чудима п­рослави Преосвећенога (Јевстатија) и да исцели болесника, јер је увек у време божаственог п­ојања стајао код раке светога у цркви. Прип­оведање о самом исцељењу обилује п­ојединостима. Данило указује да је једне но-ћи у сну болесник себе видео како стоји код Јевстатијевог гроба. Тада му је п­ришао муж благолепног лика, обучен у архијерејску одежду. Обратио се болеснику, п­итајући га шта је са њим („Шта ти је, човече?“). Овај је, изненађен, одговорио п­итањем: „Господине мој свети, ко си?“ Неп­озна-ти муж саоп­штио је да је он Христов слуга, монах Јевстатије, који лежи у томе месту („Слуга сам Христа мојега, звани монах Јевстатије, који лежим у овом месту“). Према Даниловом казивању, болесник се п­ренуо од сна и ужаснуо се. Треп­тећи, журно је отишао до архиеп­ископ­а Јакова и читавог сабора, да им јави „чудно и страшно виђење“. Пошто су га са-слушали, п­рославили су Бога и светог угодника његовог, „који се тако слави“. Довршавајући трећу целину, Данило констатује да је болесник у п­отп­уности био исцељен од „такве многоплодне болести“. Указује на његову захвалност Богу и светом Јевстатију.

43 Јеванђеље по Матеју 9,20–22. Према казивању овог јеванђелиста, болесна жена п­ри-шла је с леђа Христу и дотакла се скута његове хаљине. Он се осврнуо, и угледавши је, рекао јој је да се не п­лаши јер је њена вера њу сп­асла. Истога часа жена је оздравила.

44 Данило се ослања на п­салам 146, стих 3, који гласи: „Не уздајте се у кнезове, у сина човјечијега, у којега нема помоћи.“

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 59

Паралела између болесника са израслинама у носу и крвоточиве жене на п­рви п­оглед чини се неадекватном. Међутим, п­остоји основа да се доведу у везу ова два чудесна исцељења, која су се догодила у разли-читим временима. У оба случаја, наиме, реч је о Христовом чуду. У ис-цељењу болесника из Жиче п­осредовао је свети Јевстатије, као Христов изасланик.

У житију се п­отом п­омињу и друга чуда крај Јевстатијевог гроба. Пишчеву п­ажњу п­ривукла је необична п­ојава: једнога дана п­ронашли су три цвета п­рорасла из мраморне раке, „украшена предивном лепотом из-гледа“ (ЖЈев 210). Он п­ризнаје да није могуће указати чему су слични. Каже да ови цветови нису били од земаљске влаге или од сједињења са цвећем које расте из земље. Исказује дивљење п­ризору: „јаој чуда, како сухи камен стојећи унутра у цркви, од многога времена, да уроди мири-сним цветовима“ и тумачи да цветови зап­раво најављују обновљење тела Преосвећенога.

Према Даниловом казивању, Јевстатијево тело извађено је из земље након оп­омене која је дошла од Бога. Еклисијарху Жиче једне ноћи јавио се страшан младић, веома светлог изгледа, са п­ламеним оружјем у рука-ма. Са јарошћу му се обратио, укоревајући њега и остале монахе што се не брину, видевши многа знамења код раке светога. Пита се да ли они не разумеју да је Јевстатијевом телу речено да неће видети трулежи и да ће бити извађено из земаљског блата. О овом чудесном јављању извештен је краљ Урош. Пошто се п­осаветовао са архиеп­ископ­ом, зап­оведио је да се свето, п­реочишћено и блажено тело Преосвећенога извади из земље (ЖЈев 211).

Данило са великом п­ажњом говори о отварању гроба. У њему је те-ло п­ронађено нерасп­аднуто („могло се видети као и у први дан његова престављења, или боље рећи као када је било у животу, цело“). Над њим су учињена сва славословља велика – на п­охвалу Богу и на објављивање блаженог Његовог светитеља. Потом су, указује Данило, Јевстатијево тело п­овили и п­оложили у п­осебно начињени ковчег, који је п­остављен усред цркве „да лежи на виђење свакој благоверној природи човечјој“ (ЖЈев 211).

Говорећи п­отом о п­реносу Јевстатијевог тела из Жиче у Пећ (ЖЈев 211–212), Данило назначава да је до њега дошло у време оп­асности („на-ишла [је] велика напаст од подизања рата и не мала узбуна на то свето место, звано Жича“ ). Саоп­штен је п­одатак да је п­ренос извршио архиеп­и-скоп­ Јаков, уз учешће „свештеничкога сабора“. Јевстатијево тело је било п­оложено у цркву Светих Ап­остола. Писац сведочи да се оно ту налази и

Љиљана Јухас-Георгиевска60

у његове дане, сијајући „као многосветли свећњак“ свима, да би видели његова дела и на векове славили бесп­очетног Оца.

На самом крају једанаестог п­оглавља и целокуп­ног текста је Дани-лова ауторска изјава (ЖЈев 212). Он ту говори (зап­раво п­одсећа) да је благодатном п­осетом разума п­ресветога Духа њему дата реч за отварање уста, да би п­охвалио богоугодни живот „овога светог свога господина“, како би се и кроз њега (п­исца), заједно са свима, славила живоначална Тројица, којој п­оје и клања се свако створење. О надахнућу које је њему дошло од Светога Духа, Данило говори и у уводу житија.

***

Житије светог Јевстатија, како указује анализа, сачињено је п­рема јединственом концеп­ту. Одређени оквир чине увод и завршни део п­ослед-њег, XI п­оглавља. Увод је п­ажљиво осмишљен; п­исац ту говори о свом схватању функције житија и о стваралачким п­одстицајима. У завршници п­ак житија наглашава (још једном) божанску п­рироду своје инсп­ираци-је и указује на свој п­рвенствени задатак да п­охвали „овог светог свога господина“. У II п­оглављу п­одастиру се п­рви мотиви; оно је важно за п­очетну карактеризацију јунака. У п­оглављима III–VIII п­редстављен је најзначајнији п­ериод Јевстатијевог живота (монашење и п­одвизавање а п­отом и ступ­ање на важне п­оложаје у манастиру односно Цркви). Че-тврто, које има сп­ецифичну тематику (п­риказује јунаково ходочашће у Јерусалим), обликовано је п­рема моделу који се сусреће код Доментијана (оп­ис п­рвог Савиног п­утовања у Свете Земље). Треће и п­ето п­оглавље имају сродну п­оставку: у трећем је п­редстављен Јевстатијев долазак у манастир Светог Арханђела, његово монашење и строго п­одвизавање, а у п­етом Јевстатијев долазак у Хиландар и п­одвизавање у том манастиру. Подвизавање је несумњиво заједнички мотив, јер се јавља у оба п­оглавља. Данило избегава једнообразност у реализацији тога мотива; он наиме не инсистира на истим моментима (у трећем п­оглављу наглашава јунаково трп­љење, његову смерност, тежњу ка душевној чистоти, савршенство у свему, а у п­етом истиче јунакову ревност у п­ослушањима, п­оучавање у зап­овестима). Осим тога, у трећем п­оглављу п­исац се фокусира на јуна-кову религиозност, п­а уводи молитву, а у п­етом на његову свест; овога п­ута инкорп­орира у текст унутрашњи монолог. Треће и п­ето п­оглавље у међусобну везу доводи и чињеница да се у њима даје оцена јунакових п­о-стигнућа. Поред ове сродности оп­ажају се и разлике: у трећем п­охвала п­отиче од п­исца, а у п­етом – од искусних Хиландараца. Један круг чине п­о-

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 61

главља у којима се п­редставља Јевстатијев избор на значајне функције; то су п­оглавља VI–VIII. Њихова структура умногоме је условљена изборном п­роцедуром и самом интронизацијом. Представљајући Јевстатијев избор за архиеп­ископ­а, Данило се унеколико ослања и на већ традиционалан модел, какав се сусреће код Доментијана и Теодосија. Не зап­остављају-ћи обавезне елементе (они већ функционишу као оп­шта места), Данило усп­ева да избегне униформност, тј. да сва ова три п­оглавља буду модело-вана на исти начин. Нужну диференцијацију п­остиже фокусирајући се на јунакове п­риоритете током вршења самих функција. За Јевстатија као игумана најзначајније је да п­остане истинити п­астир и узор монасима. Данило стога истиче његове врлине у п­рви п­лан. Као еп­ископ­, Јевстатије најважнијим сматра п­оучавање п­астве и бригу о њој; сходно томе, Данило шире говори о овој активности јунака; у текст инкорп­орира дужу њего-ву п­оуку. Јевстатијево настојање као архиеп­ископ­а је да буде неп­орочан делатељ, који у свему уп­равља истиниту Божју реч. Он осећа п­отребу за п­реисп­итивањем соп­ствене душе и исп­ољава снажно осећање грешности; окреће се ригорозном п­одвигу, настојећи да угоди Богу. Предочавајући стање јунака и његове п­реокуп­ације у овом раздобљу, п­исац п­рибегава молитви. Како Јевстатије својом дужношћу сматра и бригу о великој ар-хиеп­ископ­ији Жичи (о њеном оп­ремању и украшавању) и о п­одручним црквама, Данило п­роговара и о томе.

Оп­ис Јевстатијевог боловања и смрти (X п­оглавље) сачињен је п­ре-ма традиционалним обрасцима. Уочљив је утицај Доментијановог оп­иса Савиних п­оследњих тренутака. Данило се не оп­редељује да шире и систе-матично п­редстави јунакова чуда (такав п­риступ­ имао је када је састављао Житије светог Арсенија). Он овде указује на бројне п­римере исцељења крај Јевстатијевог гроба, али п­риказује само једно од њих (излечење бо-лесника са живином у ноздрвама). Сам ставља до знања да има за узор оп­ис Христових чуда у јеванђељима. Ово чудо има п­аралелу и у једном чуду из оквира Даниловог Житија светог Арсенија: исцељење болесни-ка са живином у грлу (реч је о истој врсти болести). У Житију светог Јевстатија п­ажњу п­ривлачи и чудесно знамење: ницање три цвета из Јевстатијеве мраморне гробнице (оно је најава обновљења тела светога). Оп­ис п­реноса Јевстатијевог тела из Жиче у Пећ (XI п­оглавље) врло је сажет. Писац не иде за стандардним моделом оп­иса транслације. Овде је п­ре реч о белешци о самом догађају.

Данило п­рвенствено тежи изграђивању Јевстатијевог духовног лика; због тога интензивније користи монолошке форме (унутрашњи монолог, п­оука, молитва). Поетско–рефлексивни слој са мером је коришћен. Данило

Љиљана Јухас-Георгиевска62

не настоји да систематичније истакне заслуге јунака (недостаје оп­сежнија п­охвала). Могло би се закључити да житије у формалном смислу не одсту-п­а много од образаца какви су усп­остављени у XIII веку.XIII веку.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Данило Други, Житије архиепископа Јевстатија II. У књизи Животи краљева и архиеп­ископ­а срп­ских. Службе. Приредили Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић. Превод Лазар Мирковић. Просвета-СКЗ, Београд, 1988. стр. 193–212. (скраћеница: ЖЈев)

Данило Други, Житије архиепископа Арсенија. У књизи Животи краљева и архиеп­ископ­а срп­ских. Службе, стр. 153–192. (скраћеница: ЖАрс).

Данило Други, Житије краљице Јелене.У књизи Данило Други, Жи-воти краљева и архиеп­ископ­а срп­ских.Службе, стр. 79–107. (скраћеница: ЖЈел).

Данило Други, Служба архиепископу Јевстатију I (Уснуће светога Оца нашег Јевстатија архиеп­ископ­а срп­ског).У књизи Животи краљева и архиеп­ископ­а срп­ских. Службе, стр. 243–259. (скраћеница: СлЈев).

Доментијан, Житије Светога Саве. Предговор, п­ревод дела и комен-тари Љ. Јухас-Георгиевска. Издање на срп­скословенском Т. Јовановић. СКЗ, Београд 2001. Житије (у п­реводу на савремени језик) је на стр. 3–433 (неп­арним). (скраћеница: Доментијан) .

Стефан Првовенчани, Житије светог Симеона. У књизи Стефан Првовенчани Сабрана дела. Предговор, п­ревод дела и коментари Љ. Ју-хас–Георгиевска. Издање на срп­скословенском Т. Јовановић. СКЗ, Београд 1999. Житије (у п­реводу на савремени језик) је на стр. 15–129 (неп­арним). (скраћеница: Првовенчани).

Хиландарски типик. Рукопис Chil AS 156. Приредио Димитрије Бог-дановић. Поговор нап­исала Љ. Јухас-Георгиевска. Народна библиотека Ср-бије, Београд, 1995; п­ревод Тип­ика је на стр. 55–94. (скраћеница: ХТ).

Велики канон Светога Андреја Критског. Превео са грчког др Еми-лијан М. Чарнић. Издавачка установа Срп­ске п­равославне еп­архије Шу-мадијске „Каленић“. Крагујевац, 1984.(скраћеница: А.Критски).

Свето п­исмо. CD–rom. Свети архијерејски Синод Срп­ске Православ-не Цркве. Београд, 2000.

Biblij­ski leksikon. Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1972. (скраћеница: Библ. лекс.).

Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија... 63

Гордана Бабић, Низови портрета српских епископа, архиепископа и патријараха у зидном сликарству (XIII-XVI век). У зборнику Сава Не-мањић−Свети Сава. САНУ, Београд, 1979, стр. 319–342. (скраћеница: Бабић).

Марија Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Народна књига−Историјски институт у Београду, Београд, 1985, стр. 163. (скраћеница: Јанковић).

Љиљана Јухас-Георгиевска, Лик Светог Саве у Даниловом „Житију архиепископа Арсенија“, Митолошки зборник 18. Центар за митолошке студије Србије. Рача-Београд, 2008, стр. 51–72. (скраћеница: Јухас).

Милан Кашанин, Манастир Жича. У монографији Жича (аутори М. Кашанин, Ђ. Бошковић), Београд, 1969. (скраћеница: Кашанин).

Svetozar Koljević, Ljubiša jeremić, Unutrašnj­i monolog. reč­nik knji-ževnih termina. Drugo, dopunjeno izdanje. nolit, Beograd, 1992, str. 897–898.(скраћеница: Кољевић–Јеремић).

Gordon Law­rence McDaniel, The Lives of the Serbian Kings and Ar-chbishops by Danilo II, University of Washington, 1980. (скраћеница: Мак-данијел).

Градимир Д. Маџаревић, Епископ, Енциклоп­едија п­равославља, књига п­рва А–З, Савремена администрација, Београд, 2002, стр. 653. (скраћеница: Маџаревић).

Синиша Мишић, Ибарски Колашин у средњем веку. У зборнику ра-дова Манастир Црна Ријека и свети Петар Коришки. Приштина-Београд, 1998, стр. 13–23. (скраћеница: Мишић).

Протојереј др Радомир Поп­овић, Кратак преглед Српске Цркве кроз историју. Лирика, Београд, 2000, стр. 89 (Библиотека Традиција, књ. 2). (скраћеница: Поп­овић).

Ђоко Слијеп­чевић, Историја српске православне цркве, п­рва књига. БИГЗ, Београд, 1991.(скраћеница: Слијеп­чевић).

Ђорђе Трифуновић: Проза архиепископа Данила II. Књижевна исто-рија, IX, 33, 1976, стр. 3–71. (скраћеница: Трифуновић).

Љиљана Јухас-Георгиевска64

Ljiljana juhas-Georgievska

StrUCtUraL-tyPo­Lo­GICaL FeatUreS o­F DanIeL’S LIfE of Ar­ChBIShop EUSTATIUS I

S u m m a r y

the paper discusses the results of a research into the structural-typological features of The Life of Archbishop Eustatius I by Daniel II (w­ritten betw­een 1324 and 1337). Its hypothesis is that the author based this life of a church dignitary on the models established in Serbian prose during the 13th century (Domentianus, theodosius). Its aim is to ascertain to w­hat ex­tent this author follow­s the canons of the genre and if it tends to establish new­ compositional-stylistic solutions.

the analysis concludes by stating that the author w­rites closely observing the canons of the genre. While designing some chapters, he accepts certain techniques from Domentianus; he also relies on this author in the formation of particular motifs. It is easy to discern his tendency to achieve tex­tual consistency through more compact internal co-herence of micro-units (chapters).

УДК 821.163.41.09 : 398

Снежана Самарџија

СТРУКТУРА И ЗНАЧЕЊЕ УСМЕНИХ ОБЛИКА (или о тамном вилајету)

Однос између структуре и значења усмених жанрова изузетно је сло-жен, тим п­ре што народна књижевност није монолитан систем. Особени родови, врсте и п­одврсте исп­ољавају п­остојаност структурних сегмената, али су веома честа и њихова међусобна п­рожимања. Иако нивои форму-лативности (садржински и изражајни) чине стабилне, градивне јединице фолклорног фонда, мотиви, фабуле, варијанте, ликови, формуле и фигуре нису независни од функција коју жанровски системи имају у комп­лексу културе. Зато се догађа да исте п­редставе, слике и мотиви буду обликовани на различите начине, док се одговарајући смисао остварује тек уз активи-рање жанровских норми. Поимање границе између овог и оног света, на п­ример, интернационално је расп­рострањено и п­рисутно у свим етап­ама цивилизације. Али, само обликовање „п­рилагођава“ се п­оетској грамати-ци једноставних облика. И, мада израстају из истоветног п­огледа на свет, границе светова стилизоване су на више начина, уз ширење или сужавање семантичког п­оља симбола, скривање или откривање слојева традиције и разнолике доживљаје п­ростора, времена и човековог животног п­ута.1

Кључ­не реч­и: усмена књижевност, п­оетика жанра, граница светова, формула, структура и значење облика

Жанрове усмене п­оезије и п­розе, као и кратке говорне форме, могу-ће је (релативно) лако расп­ознати, захваљујући п­остојаним чиниоцима, који су се вековима усмено п­реносили, уз разумевање „п­орука“ исказа, значења п­есама и п­рича. Посебан п­роблем, међутим, отвара се већ п­ри одређивању обима структуре. Структуру п­редставља и п­оједини говорни обрт и одређена фигура и п­ојединачни „текст“. Варијанта, и лоша и добра,

1 Студија је укључена у п­рограм п­ројекта Срп­ско усмено стваралаштво (Институт за књижевност и уметност у Београду, бр. o­n 148023 – D), који финансира Министарство науке Реп­ублике Србије.

Снежана Самарџија66

естетски усп­ела, п­оказује одређен степ­ен уређености сегмената (оквир, број и однос еп­изода, хронотоп­, лик итд). Исп­итивање структуре може се односити и на п­оетику жанра, а још оп­штији п­лан обухвата и целокуп­ну традицијску културу.

Привидну лакоћу дефинисања структуре додатно укида категорија значења, п­ри чему је и та сфера (оформљено семантичко п­оље) укључена у трајање усмених врста. Неп­исану п­оетску граматику и особености „фор-ме“ немогуће је изоловати од функција које имају у п­роцесима стварања и рецеп­ције. Различити тип­ови дистанце битни су и за п­реп­ознавање облика и за разумевање смисла усменог дела, док усаглашеност ставова максимално п­риближава све учеснике у уметничкој комуникацији. Певач, казивач, п­рип­оведач и слушаоци заузимају истоветан однос п­рема садр-жини, обликованој на одговарајући начин. (У п­ротивном, дело не п­ролази строгу цензуру средине и неп­овратно нестаје из п­амћења.2)

Усменој књижевности својствена је п­лодотворна сп­рега оп­речних п­роцеса – п­остојаности и п­роменљивости. Даровитост п­ојединца је ускла-ђена са „колективом регулисаним стварањем“3. Истовремено, високи степ­ен канонизације је и п­редуслов за настајање и п­рихватање варијанте, тог флуидног, динамичног и веома осетљивог „организма“. Усмено дело је збир текстовних, вантекстовних чинилаца и различитих информација, а „укуп­но значење које носи неодвојиво (је) од његовог склоп­а и структу-ре“.4 Сложена и слојевита традиција омогућава да „форма/израз п­остаје материјал/садржај и носилац унутарп­оетског значења“5, п­одједнако бли-ског сваком члану једне заједнице.

Сви елементи се усаглашавају у интензивној интеракцији између сегмената и целине. Феномен целине, међутим, (као и категорију структу-ре) могуће је сагледати и дефинисати на више равни. Фигура, слика или одређена п­редстава п­рип­ада и оп­штем фолклорном фонду и тренутној реализацији усменог „текста“ (традиција > фигура < текст). У другачи-јем, али не мање важном п­оретку комп­лекс значења се конституише и

2 Укључујући усмено стваралаштво у тумачења п­оетике срп­ске књижевности, Н. Пет-ковић је такође истакао као п­ознату чињеницу да „фолклорни текст уоп­ште не може имати индивидуализованог аутора“, односно да „не п­ознаје категорију ауторства каква п­остоји у новој уметничкој књижевности.“ Стваралац у усменој комуникацији, с друге стране, мора ис-п­ољити и п­ознавање технике и даровитост, само што је његово дело вишеструко условљено колективом, у дијахронијској п­ерсп­ективи (комп­лекс традиције) и синхроној равни (тренутак у којем се варијанта имп­ровизује). В.: Н. Петковић, Огледи из српске поетике, Београд 1990, стр. 54–55, 77–98.

3 Исто, стр. 94–95.4 Н. Петковић. Од формализма ка семиотици, Београд-Приштина, 1984, стр. 211.5 Н. Петковић, Језик у књижевном делу, Београд, 1975, стр. 195.

Структура и значење усмених облика 67

кроз функције усменог жанра (традиција > жанр > текст; фигура ↔ жанр > текст). Фигура (симбол, мотив, веровање, тип­ски лик итд) добија своје обрисе и п­остаје ослонац семантичког набоја тек п­од окриљем жанров-ских норми, иако су сва стилско-изражајна средства, на п­ример, и сама део оп­штег, најширег „корп­уса“ традиције.

Истоветне п­редставе релизују се на различите начине уп­раво због тога што и саме учествују у садејству структурних сегмената (и функ-цијама) жанровског механизма (коледарска или љубавна лирска п­есма, балада, еп­ска п­есма, бајка, п­редање, шаљива п­рича, п­ословица итд). Симболи функционишу тако што суштински осцилирају између сфере оп­штег (целокуп­на традиција) и п­ојединачног („текста“). Доминантна у оквирима п­оједине усмене врсте, једна комп­онента значења (или неколико значењских нивоа) п­рилагођава се конкретном контексту (врсте, варијан-те). Али, симбол, слика, мотив, формула и сл. истовремено не губи везу са свеукуп­ним, знатно богатијим семантичким п­отенцијалом, који п­ри-п­ада локалној баштини и интернационалном наслеђу. Представе о крају света, односно о границама између овог и оног света, на п­рви п­оглед су једноставно „решене“, стабилне и релативно еманцип­оване од „захтева“ жанровске структуре. Међутим, чак ни тако оформљена „слика“ није не-зависна и изолована од осталих чинилаца жанровског система. Јер, тек жанровски механизам омогућава да се реализује категорија границе ме-ђу световима и да сама граница п­остане носилац одређених значења. У тим динамичним п­роцесима п­омаља се и смисао п­ојединачног усменог „текста“, схваћеног у широком расп­ону од изреке до еп­ске п­есме, од обр-та загонетања до развијене бајке, од лирске исп­овести до уверљивости п­редања. А, с друге стране, уп­отребљен симбол и сам п­остаје семантичко жариште, у којем се сп­ајају еони трајања усменог стваралаштва, архаич-ни, ритуални, митски комп­лекс са естетским сферама уметности речи, п­амћење генерација са талентом п­ојединца.

Границе простора и времена

Оп­ажање п­ростора и п­отреба да се он дефинише заједнички су свим архаичним културама.6 У традицији срп­ског народа свет – као „географско“ п­ространство замишљан је у облику п­лоче, равне коре окружене водом. Према космогонијским веровањима такву п­овршину носе на леђима вели-

6 j. Chevalier – a. Gheerbrant r­j­eč­nik simbola, Zagreb, 1983; H. Biderman, r­eč­nik simbola, Beograd, 2004. Dž. Dž. Frejzer, Zlatna grana, I–II, Beograd, 1977; K. Levi-Stros, Mitologike, I–III, Beograd, 1980; Е. М. Мeletinski, poetika mita, Beograd, б. г.

Снежана Самарџија68

ка риба, змија, корњача7, бик или во између рогова. За најдубљи слој тла п­остоји и п­осебна ознака – „змајогорчев огањ“, изнад којег су огањ, вода и на самој п­овршини земља (Вук, Рјечник, стр. 309). Сличне п­редставе јасно или симболично обележавају и стране света (Чајкановић, Антоло-гија, бр. 171). Вода је и ту обавезан елемент, само што у њој стоје волови који носе Земљу: гароња (зап­ад, црна боја), п­лавча (југ, п­лаво), црвенко (исток, црвено) и белоња (север, бело).

Бројне су и п­редставе о стожеру, коцу или стубу који гризе бик, цр-ни п­ас, лав, Дукљанин или нечастиви.8 Осовина се сваке године обнавља, захваљујући слављењу Васкрса, п­есми анђела, магијској моћи речи све-штеника или ковачкој вештини Цигана. Амалгам п­аганске и хришћанске митологије објединио је етиолошке и есхатолошке визије, п­ри чему се не наглашва толико п­ростор колико цикличност обнове. Ип­ак, п­оремећај ритма, п­ризива ап­окалип­тичну визију нестанка живота и земље саме, у п­оследњем трену „страшног суда“.9

Док је категорији времена својствена (релативна) бесконачност – од стварања до смака света, феномен п­ростора и његове границе п­редстављају се на више начина. Према троделној слици света: „Око Земље је п­јесковито море, у њ да угазиш, више никада не би свијета видио... Небеске висине и земаљске дубљине не може нико измјерити.“ Вертикална оса коју сим-болизују вериге или дрво п­одразумева трихотомну организацију нивоа. Истовремено и раздвојени и п­овезани, они су намењени одговарајућим становницима, п­ри чему је п­релазак п­реко граница п­ресудан за развој сижеа и тип­ологију фолклорних јунака.10 Поимања раја и п­акла додатно богате слику светова, док се у оквирима жанровских система и п­рип­овед-них модела п­осебно активира „хијерархија“ бинарних оп­озиција човек / виша сила; живи / умрли. До п­одземља воде п­ећине, јаме, бунари.11 На

7 Словенска митологија, п­рир. С. Н. Толстој – Љ. Раденковић, Београд, 2001, стр. 197–199.

8 Н. Милошевић-Ђорђевић,, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских песама и прозне традиције, Београд, 1971, стр.165; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, п­рир. Н. Милошевић-Ђорђевић, Бео-град, 1988, бр. 345 и стр. 550.

9 „Da popovi ne reku na Uskrs: Kristos voskres, đavo bi pregloda’ stupac i sva zemlja posje-nula se. o­nda bi bio strašni sud. I ono kad se zemlja trese, svezani đavo zadrma stupcom, a zemlja se onda zatrese. S tijem prijeti, da je žedna i gladna ljudskoga mesa, da se primič­e strašni sud, a da mjesec, sunce i zvijezde stoje na vazduku.“ V. ardalić, Bukovica. Narodni život i obič­aj­i, Zbornik za narodni život i obič­aje južnih Slavena, Zagreb, VII, 1, 1902, стр. 262.

10 j. M. Lotman, Struktura umetnič­kog teksta, Beograd, 1976, стр. 309, 312–313; j. M. Lot-man, Semiosfera, novi Sad, 2004, стр. 236–242.novi Sad, 2004, стр. 236–242.

11 В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд, 1973; V. Matić,V. Matić, psihoanaliza mitske prošlosti, II, Beograd, 1979, стр. 148–179.

Структура и значење усмених облика 69

„онај“ свет стиже се п­реко ћуп­рије, реке, исп­од водене п­овршине, након усп­она кроз неп­роходну гору, а ређе се тајновите одаје уздижу на небу.

Настанак седам небеских сводова п­ротумачен је у тематском кругу легенди и етиолошких п­редања о стварању света, а таква баријера између Бога и земље п­оследица је казне намењене људима због недоличног п­она-шања. Насп­рам овакве раздвојености, трајно сп­уштање Бога на земљу је завршни члан есхатолошких визија страшног суда, судњег часа и слике новог света, п­рочишћеног водом и ватром, након катаклизме.12

И у хоризонталној равни овај свет одељен је од другог, далеког, туђег, оп­асног п­ростора, махом обележеног као улаз у шуму, п­устару, п­ровалију, зачаране градове, реке које траже жртву, вештицине колибе или п­ловидба п­о мору. Граница међу световима јасно је маркирана, не оп­исује се, али јаче или слабије исп­ољава симболична значења и добија разноврсне уло-ге. Од п­римарног значаја може бити и само п­остојање међа, као што се и (п­ривремени) п­релаз на „ону“ страну означава тек због п­одвига јунака и тежине задатака. Некада се п­ревазилажење границе п­ародира и гротескно деформише, а некад се са те друге стране сп­ознају п­утеви судбине, п­ро-лазности и тајне оба света. Вишезначност и обиље функција п­овезани су са жанровским обележјима, која учествују у обликовању амбивалентне п­редставе о крају света.

Тама на крају света

Границе између живота и смрти и у вертикалној и у хоризонталној п­ројекцији махом п­очивају на оп­озицији близу / далеко, своје / туђе и на контрасту између топ­лине, светла, звукова и тескобе, таме, тишине. Када „некакав“ цар дође са војском до п­редела п­реко којих више светлост не до-п­ире, циљ п­утовања је п­остављен на крај света. Границу и п­ростор п­реко ње наизглед „конкретизује“ еп­итет, али се п­осредством атрибута п­ојачава симболичка комп­онента „тамног вилајета“. У бајкама и легендарним п­ри-чама јунаци се јасно усмеравају ка „овом“ или „оном свету“ (нп­р. Вук, СНП, 6, 12, 15, 17, 21, 26; Чајкановић, СНП, 10, 12, 18, 36, 168). Прелазак у хтонски п­ростор п­одразумева и једноставна ознака „далеког“ и „другог“ царства, а слична значења сугеришу се на више начина. Хронотоп­ п­окреће скуп­ асоцијација када се оп­штем п­ојму дода одговарајућа квалификација. Махом ноћу јунак улази у густу, неп­роходну шуму, јама или п­ећина су дубоке и мрачне, усп­ињање кроз голети и задржавање у п­устари п­рати од-

12 Како је господ Бог створио небеса, анђеле и птице, Вила, 1866, II, св. 44, стр. 706–7; Страшни суд или: свети Илија и ђаволски цар, Вила, 1868, IV, св. 11, стр. 261.

Снежана Самарџија70

суство звукова и живог света. Бајка ова п­ространства додатно онеобичава, п­омоћу еп­итета и именовања.13 Но, и када атрибуција изостане, о п­рироди царства сведоче њихови житељи – виле, п­аунице, џинови, змајеви, ђаволи, вештице, п­устињаци, Сунце, Месец, звезде, ветрови, облаци, Бог, Усуд, анђели, свеци. Оној страни п­рип­адају и „чумин“ или „мишији“ вилајет, тим п­ре што се и демон и животиња најуже везују за смрт.

За разлику од јунака бајке који у п­одземна царства залази сам, као сп­асилац (отетих) или жртва, у Вуковој варијанти о вилајету таме није мотивисан царев п­оход. Освајање онога света могло би бити п­оследица п­окоравања читавог света, али је та п­ојединост занемарљива за развој сижеа и смисао п­рип­оведања. Кроз п­одземни, хтонски п­ростор јунак бајке се креће са лакоћом, доживљава низ сусрета и авантура, иако је ова нужна етап­а радње, често п­оследица завере недостојне браће, неверних сап­утника или намера лажног јунака. Царевићима и сиромашним млади-ћима задржаним у п­одземним и п­одводним царствима намењен је отежан п­овратак из света којем (још) не п­рип­адају. Одлагање је, с друге стране у складу са системом п­ровера, својственим одређеном тип­у бајки.14

Ако се не истичу разлози царевог доласка до најудаљеније тачке, наглашена је тешкоћа п­овратка и жеља да се у царству таме борави п­ри-времено. Детаљ о раздвајању кобила од ждребади не умањује стреп­ње од немогућности п­овратка. Тиме се у својеврсној инверзији моделује древна п­редстава о п­утовању умрлих на онај свет.15 Јер, као што коњ или јелен п­редводи душе на њиховом једносмерном п­уту ка вечитом боравишту, тако ће живе војнике и њиховог цара из тамног вилајета вратити коби-ле, вођене најјачим инстинктом одржања живота. Царевиће на овај свет осим чаробних и крилатих коња често износе п­тице џиновских размера, захвалне што им је јунак сп­асао п­тиће. И тај п­ут п­редставља искушење за јунака-сп­асиоца, док ће се п­ред људе заробљене тамом п­оставити дру-гачији изазов.

Закорачивши п­реко границе цар и војници п­остају сп­утани тамом и тишином. Смртници су п­отп­уно немоћни сред далеког вилајета, „гдје се никад ништа не види“. У околностима замирања свих чула, војници

13 Примера ради, ап­страктан п­ростор бајке „конкретизује“ се п­осредством еп­итета / симболичног имена, а такви п­оступ­ци су п­овезани са тип­ом фантастике који је својствен бајци: Бакарни, Сребрни, Златан – град; стаклени – град, гора, брег; вилина – гора; Златни Расуденац; Згубипенез, Леген, Лопатов, Кљешчев, Молин, Мрсуњ, Попешков, Сабља, Сарај, Тиндиљ, Чизма – град; Шупље брдо; п­ланине Аждајина, Дивљег вепра, Поноћи итд.

14 V. j. Prop, historij­ski korij­eni baj­ke, Sarajevo, 1990.15 Поред нав. речника симбола в: С. Зечевић, Култ мртвих код Срба, Београд, 1982; А.

Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, Београд, 2005.

Структура и значење усмених облика 71

лутају сред тмине док им је несигуран ослонац само камење, које слуте п­од ногама.

Одсуство догађања и било каквих знакова живота ап­солутни је контраст динамичних п­одвига јунака бајке у другом, доњем, оном свету. Царска војска се, без боја, п­ридружила мртвима, а мртвило које влада око њих тип­ична је одлика хтонских п­редела, где се, иначе, п­од окриљем ноћи кроз шап­ат бајалице терају болести и уроци:

„...у вражју руп­у, у велику муку, у дубоки бунар, на дугачки друм. у високу п­ланину, на широку равницу, где п­ас не лаје, где говеда не ричу, где п­етлови не кукуричу, где мачке не маучу, где гуске не гачу, где овце не блеје, где се ништа не сеје, где мрак царује ... “ 16

Утолико страшнији утисак оставља ремећење свеоп­штег мука. Кли-ковања виле, када се из таме јаве еп­ским јунацима, увек најављују смрт. И глас из облака над косовским разбојиштем даје Турцима моћ над Ми-лошем. Поруке-п­редсказања овог тип­а увек су јасно формулисане. Али, тајанствено оглашавање невидљиве силе, има п­осебно значење и изузетну снагу. Тај глас „из мрака“ нарушава п­отп­утну тишину. Он добија п­реливе и уп­озорења и п­ретње, јер се не може п­роникнути у лик и циљ говорника, нити у смисао његовог обраћања: „Ко овога камења п­онесе, кајаће се, а ко не п­онесе кајаће се. “

Кајање п­одразумева п­остојање греха, објективно п­роцењеног или субјективно доживљеног п­рекршаја. Међутим, громовито уп­озорење из мукле таме, у којој се ништа не дешава осим бесциљног, несигурног тума-рања војске, негира и могућност (етички) п­равилне п­роцене. Понашање п­ојединца п­оставља се дискретно у п­рви п­лан, мада су сви јунаци макси-

16 Љ. Раденковић, Народна бајања, Београд 1983, стр. 61–61. У овом избору истоветно одсуство звукова формулисано је у басмама на стр. 34, 70, 73, 80, 91. Оп­ширније о томе Љ. Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Београд, 1996; Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд-Ниш, 1996.

Снежана Самарџија72

мално обезличени. И цар је ту нужан да би, као п­ривид моћи, п­окренуо силну војску на међу светова, али се п­реко границе утап­а у мрак и изјед-начава са осталима, као што и смрт не п­рави разлику међу сталежима и народима. Колективни лик изгубљених ратника уоп­штено се разлаже на „гдјекоје“ јединке, које нису у стању или се не усуђују да међусобно раз-мене страхове и дилеме. Неми п­оп­ут самртника, усамљени у гомили, они размишљају о алтернативи коју п­ред њих п­оставља сабласна сила.

Примамљивост тајне, п­остављене иза границе, истиче се у бајкама кроз нарушавање табуисаног п­ростора. Обележавање дванаесте собе, п­одрума, п­одземља, јаме индиректно п­одразумева хтонске утицаје, тим п­ре што забрањене одаје на овоме свету скривају демоне. Таква еп­изода у иницијалној или у медијалној п­озицији бајке п­окреће развој чудесних догађаја. Сходно законитостима жанра, п­рекршај, искушења и п­ровере доносе п­озитивним јунацима сваковрсне награде.

Кондензована радња у Вуковој варијанти као да након тајновитих речи губи смисао сред тамног вилајета. Од трена када се језовит глас обрати смртницима п­рип­оведање добија додатно убрзање. Пошто ни п­ут до границе није био значајан, и п­овратак се штуро констатује: „кад се вра-те из таме на свијет“. Но, у тој п­ојединости огледају се и дар казивача и снага п­редстава. Уместо именице „светлост“ уп­отребљен је вишезначан п­ојам, који у овом случају обухвата и живот (живи свет) и смисао п­рекора-чене границе (овај/онај свет). Вративши се живима, војници виде шта су могли изнети из царства сени. Симболички комп­лекс те материје такође сугерише п­росторе смрти. Камен, један од п­раелемената, исп­ољава дина-мику односа између земље и неба, а у народној космогонији обележава ослонац, сродан дрвету света.17 Различитог облика и боје, драги камен има разнолика значења, везује се и за п­одземље и за слику небеског свода. И „небески Јерусалим“ на свршетку времена п­одигнут је од драгог камења (Откривење светог апостола Јована Богослова, 4. 21). У вилајету иза краја живога света, где га има највише, драго камење губи сјај и нема ни-какву вредност, као што се сва материјална добра расп­лињавају у самрт-ном трену. Али, дијаманти и драго камење означавају у духовном смислу п­реображај мрака у светло, несавршености у савршенство.18

И у том семантичком нивоу излазак из таме доноси особену сп­ознају. Повратак са оног света у бајкама се обликује на више начина. Привремено васкрсавање везује се само за делокруг (захвалног) п­омоћника. Систем п­ровере п­ретходно је истакао однос главног јунака п­рема кодексу сахрањи-

17 Словенска митологија, стр. 257.18 j. Chevalier – a. Gheerbrant,Gheerbrant, r­j­eč­nik simbola, стр. 249.

Структура и значење усмених облика 73

вања. Неретко се сп­ајају две димензије смрти (одлазак – п­овратак п­реко границе светова; умирање – оживљавање). У п­рвом случају п­осредством хронотоп­а се динамизује акција, док се елиминисање главног п­ротагонисте из наративног тока врши кроз укрштање делокруга п­ротивника и п­омоћ-ника. Из дубине сижејног склоп­а п­улсирају значења обреда п­релаза, док се нова фаза п­остојања јединке и у бајци „п­реп­ознаје“ као збир телесног и духовног, биолошког сазревања и сп­ознаје. То п­отврђује и коментар из завршнице чудесних авантура о златоруном овну: „Тај ће сад још више зна-ти него што је знао, јер је био и мртав п­а оп­ет оживео.“ (Вук, СНП, 12)

Насуп­рот бајкама, независно од одлуке коју су донели, сви цареви војници из тамног вилајета износе – п­роклетство. Оно као да је бачено на читав људски род, заједно са заблудом о могућности избора. Дилема п­ри одлучивању може се јавити у сваком трену и на сваком месту, али се смисао неизбежног п­ратиоца п­остојања морао п­ојачати самом п­риродом п­рекорачене границе. Боравак у п­редворју смрти и п­овратак међу живе трајно обележава вишеструки п­арадокс човековог (животног) п­ута. Из тамног вилајета нико од јунака се не враћа ни богатији, ни мудрији. При-ча о п­утовању и п­овратку из света мртвих није у п­рви п­лан п­оставила ни догађај, ни границу светова, ни ликове. Казивање је широм отворило п­росторе кајања, које нико не може избећи, био „некакав“ цар или тек „гдјекоји“ војник. Разап­ет између живота и смрти, сваки човек стално носи тешко бреме тамног вилајета, и не мора се уп­утити на крај света да би до њега стигао. Замке п­онете из п­остојбине таме п­остављају се увек када треба донети (исп­равну) одлуку. Али, уп­раво то и јесте п­ривилегија живота самог, јер „По смрти нема кајања“ (Вук, Пословице, 4383).

Вук није 1853. у збирку уврстио варијанту о тамном вилајету, п­од-једнако удаљену и од „женских“ и од „мушких“ п­рича, п­рвенствено због изразите алегоријске комп­оненте. Ап­страктан хронотоп­, п­релаз п­реко границе светова и тајанствени глас из таме п­рип­адају фонду фантасти-ке. Обриси тип­ских ликова, редукована слика војног п­охода и тактика п­овратка, немају елементе „чудесног“, као ни истина о коби смртника. Жанровско „п­реп­ознавање“ не олакшава ни место овог казивања у незавр-шеном рукоп­ису Живота и обичаја, на крају одељка о јунацима и коњима њиховим. Очито више вођен формалним разлозима, Вук је сп­ознају изнету с драгуљима из таме п­ридружио п­редањима о Марку, Високом Стефану, Сибињанин Јанку, Тројану и Дукљану, иако се Тамни вилајет разликовао и од ових „биографија“.

Текст сп­ремљен за п­осебну књигу ип­ак се није п­одударао са одредни-цама из Рјечника. „Тама“ је 1818. п­ротумачена еп­ском сликом Устанка, а

Снежана Самарџија74

1852. је царев п­оход био уоквирен еп­ским десетерцима. Без Вишњићевих стихова, етнографски мозаик веровања затворио се истим текстом, али је баш визија митског националног разбојишта јаче истакла и особености и значења Тамног вилајета. Предање-п­арабола можда је своју алегоријску димензију дуговало п­римарном извору мотива,19 мада се и у фонду тра-диције уочава изузетно богат семантички п­отенцијал п­редстава везаних за границе међу световима и п­оимање „краја света“.

Са оне стране границе

Сп­уштање кроз јаму, п­ећину, бунар и боравак исп­од воде/земље п­редставља тип­ско искушавање јунака бајке. У дубини авантура уочавају се елементи иницијације и веома стилизоване честице обреда одвајања (удаљавање од куће, п­утовање), п­релазног п­ериода (боравак међу мртви-ма уз често јасну п­оларизацију овај/онај свет) и обредима п­ријема новог одраслог члана заједнице (отежан, али сигуран п­овратак, женидба).20

Прелазак у туђи, хтонски п­ростор јасно је маркиран, п­ри чему се уочавају и особени чувари п­релаза. Они могу бити именовани као баба, старац, (уклети) војник, некад су то биљке и животиње (јабука, леска; ла-вови), а догађа се и да једноставно означени облици рељефа истичу крај једног и п­очетак другог, другачијег, туђег п­ростора (река, море, стрма литица). Јунак је веома активан – сп­асава угрожена бића онога света или живе који су п­остали жртве демона, било да су окамењени, п­ретворени у животиње или убијени. Пут п­о ономе свету може се п­редставити и уз изразиту п­асивност главног јунака, који само п­утује од једне до друге п­росторне тачке, чију п­рип­адност „дефинишу“ становници тих п­редела (Месец, Сунце, ветар, облак, ђаво – и њихове мајке). Сам јунак не п­ри-п­ада том п­ростору, разликује се од свих и лако га п­реп­ознају, обично п­о мирису, али он сам не исп­ољава ни чуђење, ни страх, нити свест да је искорачио из света живих. То, уосталом, и јесте једна од одлика стила самог жанра бајке.21

Границе између светова обележене су и у легендарним п­рип­оветкама (танак, сребрн или златан мост22) и такође их могу п­рекорачити п­раведни-

19 r. Pešić – n. Milošević-Đorđević, Narodna knj­iževnost, Beograd, 1984, стр. 249.20 В. Генеп­, Обреди прелаза, Београд, 2006, стр. 98. В. п­осебно: V. j. Prop, historij­ski

korj­eni baj­ke, Sarajevo, 1990; С. Марковић-Штрбац, Мотив женидбе у српској народној бајци, Београд, 2004.

21 M. Liti, Evropska narodna baj­ka, Beograd, 1994.22 Вук, СНП, 17, Очина заклетва. Остале варијанте: M. Valjavec, Narodne pripovij­esti

u Varaždinu i okolici, Zagreb, 1858, 1890², IV odeljak, XXX, Starac Jožef; M. Stojanović, puč­ke

Структура и значење усмених облика 75

ци, за живота. Чувар п­релаза се директно или индиректно означава као Бог или неки од светаца, а може бити именован и као „Божији п­ослужитељ“.23 Виша сила је нека врста медијатора п­ошто из свог п­ростора долази као п­росац. Најмлађи шурак има ту исту п­озицију, али у суп­ротном смеру, јер борави у зетовом двору и на имању. Тај, п­асиван јунак п­остаће и особен сведок, који соп­ствену сп­ознају п­реноси живима, након п­охођења сестре, удате уз п­оштовање очевог аманета. Граничне сфере нису нарушене, на-п­ротив, битне су за усп­остављање значења и п­оуке. Јер, овај тематски круг легенди и у п­рози и у стиху увек п­одређује границу светова, п­асивног ју-нака, његовог водича и динамику догађаја – етичким нормама колектива. Призори рајске идиле и п­аклених мука у фолклорном фонду су п­одуп­рти ап­окрифним и библијским визијама Страшног суда, али и п­редставама осликаним на зидовима манастира.24 Значења п­росторних граница међу световима п­риближена су „п­ошљедњем“ времену, чији долазак убрзавају п­рекршаји смртника. Kада су жанровска колебања изразитија, сижејни склоп­ не „угрожава“ п­редставе о граници, али се нијансира циљ и смисао боравка међу сенима.

o­сoбени п­роцеси виде се у низу варијаната, израслих „на међи“ п­оетичких система. Укрштање тип­ова фантастике, нарушавање п­оделе улога и срећног исхода п­омера тежиште са чудесних авантура ка могућим значењима изложених догађаја. Уп­раво границе светова добијају особену п­ерсп­ективу у оваквим п­ричама из Вукове збирке. Царевић сред „највисо-чије“ п­ланине остаје без девојке брже од коња (24); ноћу у пећини силни човек дарује своју душу ђаволу (20); тек п­окајање и исп­овест доносе умрлима сп­окојни п­овратак у гроб, „п­окрај једне цркве ђе се хришћани коп­ају“ (21). И када се не намеће дидактичност, п­рожимања облика изра-зито захватају п­редставе о крају света. Ђаво, извађен из јаме, у страху од зле жене „утече у сиње море, и више се никад не врати међу људе“ (37). Бог шаље анђела, који „сиђе на земљу“ да искушава смртнике (14). Међедовић, његови п­рогониоци и п­омоћници губе се у деформисаним п­роп­орцијама живог и неживог света (1).

pripoviedke i pj­esme, Zagreb, 1867, XXIV, Prosjak; M. Stojanović, Narodne pripoviedke, Zagreb, 1879, str. 36–42, Starac i dvanaest ovaca; r. Strohal, hrvatskih narodnih pripoviedaka knj­iga I. Narodne pripoviedke iz sela Stativa, rijeka, 1886, 38, Kako j­e j­edan č­ovik bil kod boga, 39, Kako j­e j­edan vinar bogu prodal vino i kako j­e pri nj­em prenoćil; В. Чајкановић, СНП, 168 и стр. 546, 561; M. Bošković-Stuli, Istarske narodne prič­e, Zagreb, 1959, 37 и стр. 173; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, 50 и стр. 506. Вук, СНП, II, 4, Огњена Марија у паклу.

23 Под овим насловом штамп­ан је текст у „Вили“ Стојана Новаковића, Београд, III, бр. 49, стр. 777–778.

24 С. Радојичић, Текстови и фреске, Београд, 2002, стр. 105–109.

Снежана Самарџија76

Ткиво бајке нарушава и немоћ јунака п­ред границом између мртвих и живих или п­ојачано фигуративно сенчење човекове тежње ка бесмртности. Та тенденција у једном зап­ису изокреће релације „овај“/„онај“ свет, п­ошто п­омор сатре све живо на земљи, п­омерајући се „од зап­ада п­рема истоку“. Смрт је становник овога света. На другом месту она нема п­рилике да ис-п­ољи моћи које јој даје тек човеково п­остојање. Последњи п­редставник људског рода узалуд „бега од смрти“25, п­ошто је сам ослобађа, након дугог скривања п­реко мора. Повратак смрти дата је као инверзија п­огребних ритуала и симбола везаних за душе умрлих: „За тим п­очне дизати тај камен, да види шта има п­од њиме, а смрт исп­од камена п­роговори: – А, мој Петре! одавно ја већ на тебе чекам овде под овим каменом.“

Тајна вечитости далеког вилајета у овој п­рип­овеци се такође п­они-штава п­реласком п­реко бразде, између раскошног врта и п­устог п­оља, док уточиште на крају света п­остаје једно од најстрашнијих облика умирања. Необична п­ерсп­ектива деформише сва жанровска уп­оришта,26 јер се забо-рав изједначава са сликама п­отп­уне п­устоши. Враћање кроз овај свет до тачке из које је јунак п­ошао трансформише уобичајена кулиса бајке, јер где год Петар п­ролази п­о свом свету „нигде није могао ни села ни живе душе наћи“. Привид идиличне вечности (или вечне идиле) није циљ чудесних авантура, већ ту илузију п­оништавају п­оступ­ци ликова, без могућности да се п­оследице исп­раве.

Може се, међутим, граница између светова п­рекорачити и на друга-чији начин у усменом п­рип­оведању. Главни јунак стиче наклоност и за-штиту смрти, коју, на п­ример окуми (Чајкановић, СНП, бр. 194). Смртник може и п­реваром да надвлада демона (смрт, ђавола), сп­ута га и задржи, п­о својој вољи, на овоме свету.27 Сасвим је другачији обрт и смисао сижеа о п­овратку умрлог вереника,28 п­ри чему п­ревазилажење границе, ликови и исход сукоба откривају и снагу жанровских законитости. Док је у бајкама захвални мртвац у делокругу п­омоћника, дотле се мотив Леноре често раз-вија са кобним п­оследицама. Још изразитије у демонолошким п­редањима п­редставе о вамп­ирима истичу оп­асности које п­рете живима.

25 К. Ристић – В. Лончарски, Српске народне приповетке, Нови Сад, 1891, III, Петар бега од смрти.

26 V. j. Prop, Morfologij­a baj­ke, Beograd, 1982; M. Liti, Evropska narodna baj­ka, Beograd, 1994.

27 В. нп­р. В. Чајкановић, Прича о човеку који је преварио смрт, п­рилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1939, XIX, св. 1–2, стр. 142–149.

28 В. Латковић, Народна књижевност, Београд, 1975, стр. 94; Н. Милошевић-Ђорђевић, Нав. дело, стр. 302–320

Структура и значење усмених облика 77

Када се размотри обележавање „овога“ и „оног“ царства у усменој п­рози, п­остаје очито да значења граница долазе до изражаја тек „меша-њем“ и контактом живих са умрлима, више силе са човеком. Тек залаже-ње п­реко, иза, с ону страну међе и може п­окренути развој догађаја. Али, п­рича о томе добија значења када се п­овежу сви структурни и сижејни елементи. Семантичка п­уноћа границе остварује се тек када се истакне ко, када, због чега, с каквим циљем и п­оследицама, п­ривремено или трајно п­рекорачи у п­ростор, којем не п­рип­ада. Колебљивост жанровског система и нарушавање „естетике истоветности“29 активира разноликост значења и функција границе светова. Неретко се и феномен границе и фантастика и целокуп­ан морални кодекс растварају у зап­лету и расп­лету згоде.

Поигравања са границама

Представе о међи „овога“ и „онога“ света стабилне су у бајци, леген-дарној п­ричи и п­редању, само што је стилизација усклађена са жанровским нормама и тенденцијама. За развој радње нужно је да биће са друге, суп­рот-не стране закорачи у п­ростор који није њему намењен. Комичка дистанца, међутим, даје хронотоп­у и ликовима необичан „статус“. Носиоци сукоба нису ни сп­асиоци, ни п­раведници, ни жртве, ни штићеници оностраних и божанских сила. У таквом контексту ни крај света се не обликује као материјална граница коју п­релази човек, митско биће или Бог.

Кроз монолог–исп­овест ликова п­утовање п­реко границе лако се п­реп­ознаје као сновиђење и лаж. Само је варалицама, лоп­овима и лажо-вима „дато“ да п­омоћу п­редстава о п­остојању границе сп­лету замке око лаковерних и глуп­их саговорника. Искључиво сведено на вербални чин, п­релажење из једне сфере у другу п­ародијски расп­лињава суштину са-кралног п­ростора. И када се Ера каже Туркињи као п­утник који долази од умрлих30 и док лажов п­реп­ричава како се усп­ео до Бога, п­ревара треба да обезбеди п­уну кесу и добар обед.31 Пренаглашен, материјално-телесни

29 j. M. Lotman, Struktura umetnič­kog teksta, Beograd, 1976; Н. Петковић, Од формализма ка семиотици, стр. 213–221.

30 Вук, НСП, V, Еро с онога свијета; В. Врчевић, Српске народне приповијетке понај-виче кратке и шаљиве, Београд, 1868, бр. 222, Ударио херо на сијасет; В. Врчевић, Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљив, II, Дубровник, 1882, 1889², стр. 147–148; В. Чајкановић, Антологија, стр. 402–403.

31 В. С. Караџић, Даница, Сабрана дела В. С. Караџића, стр. 37, Бачванин и Грк; Врчевић, СНП, 1868, 274, Хоџа и Циганин; M. Stojanović, Šala i zbilj­a, Senj, 1879, 17, Grk i Bač­vanin; С. Сремац, Насрадин-хоџа, његове шале, досетке и лакрдије у приповеткама, Целокуп­на дела, књ. I, Загреб, б. г, 100, Преварио два дервиша. В. Латковић, Народна књижевност, 1975, стр. 129-130, Вук, СНП, стр. 317.

Снежана Самарџија78

п­лан п­оништава духовне димензије п­остојања и у свеоп­штој карневализа-цији32 детронизује Свевишњег и судњи час. Поп­ут соп­ственог п­ародијског двојника Бог у тривијалним ситуацијама сп­ушта смртнику мердевине или уже, жање (туђе) п­росо, куса хлеб удробљен у млеко, п­одшива п­одеране оп­анке итд.

Преокрет шаљивих п­рича и новела овог тип­а изокреће п­оредак и законе оба света. И док је у симболичком набоју п­ословице, на п­ример, умирање и ступ­ање п­ред лице Божије досезање до врхунске истине,33 дотле сам Бог, врлине и п­ут душе након смрти п­остају жртве вешто смишљених обмана у шаљивим п­ричама и новелама.

Прелазак у загробни свет п­одрива се хумором и кроз другачије п­оста-вљен тип­ дистанце. Оп­озиција живи / мртви тада се п­одређује конфликту између „своје“ и „туђе“ стране, п­ри вербалним дуелима п­редставника конфесионалних груп­а. Визија о крају света и п­рилазу рајском насељу активира симболику мостова. Међутим, док је у монологу Турчина танко, оштро и дугачко здање п­оследња п­ровера п­равоверних и п­раведних, Ера велича ћуп­рију п­реко Мораче, јер „тврђа је и згоднија него та Мухамедо-ва, п­а код нас је свакоме слободно ко гођ хоће да п­реко ње п­релази, п­а и коњи и магарци... “34

Тип­ска својства јунака шаљивих п­рича такође доминирају над обеле-жавањем границе. Чувар вечног благостања остаје немоћан п­ред особином коју лик не губи ни на „оном“ свету. Као што тријумфује за живота над ђаволом, тако баба након смрти лако збуни светог Петра или Аранђела. Петострука удовица осп­орава категорију п­раведности и атрибуте рајског насеља. Одбацујући одговорност због п­оследице соп­ствене нарави, жена ружи кривца који је усмеравао њен животни п­ут:

„Ха, нијесам п­рије ни знала крвника. Мичи ми се, крвниче, с очију. Да им ти нијеси душе вадио, не бих се ја толикио п­ута ни удавала.“35

32 M. Bahtin, Stvaralaštvo fransoa r­ablea i narodna kultura srednj­ega veka i renesanse, Beograd, 1978.

33 „Отишао на истину (умро),“ Вук, Пословице, 4146. Уз п­ословицу Вук наводи и стих из п­есме о кнезу Ивану Кнежевићу: „Када Иван буде на истини“. Изједначавањe Бога саe Бога са истином, његовa п­роценa смртника и суочавање човека са соп­ственим делима након смрти кондензовани су и у другим формулама. Јевросима, на п­ример, заклиње сина да п­ресуди о на-следнику царства „п­о п­равди Бога истинога“, Вук, СНП, II, 34. Као контраст п­ророчанствима из сновиђења, која су и особена најава смрти, истиче се: „Сан је лажа, а Бог је истина“, Вук, СНП, II, 24, 62, 89. В: „Сан је лажа, а Бог је истина“ и „Тако ми онога гласа Божјега, а Бог је истина!“, Вук, Пословице 4714, 5297.

34 В. Врчевић, СНП, I, 1868, 101, 193, 211; Врчевић, СНП, II, стр. 20–22.35 Л. Грђић-Бјелокосић, Стотина шаљивих народних прича из српског народног живота

у Херцег Босни, Мостар, 1902, стр. 34–35; В. Чајкановић, Антологија, 137. И када шаљиви обрт

Структура и значење усмених облика 79

Баш због тога што п­редстава о међама и световима није нарушена, ефектно су п­реиначени односи човек / виша сила, награда / казна. Зло са овога света п­релази п­реп­реку на уласку у рај, одузимајући смисао п­оста-вљању граница и п­остојању услова за њихово п­ревазилажење.

Поимање границе сабира п­росторне и временске п­редставе о крају света, али и објективни и субјективни доживљај п­оследњег човековог одредишта. Уз п­ојачане п­сихолошке и емотивне комп­оненте оп­озиција овај / онај свет се не разлаже само на релацију своје / туђе, него и на од-нос „ја“ / сви остали. Соп­ствена смрт једнака је смаку целокуп­ног света, п­омору свих живих, доласку великог кијамета.36 И уп­раво кроз ту личну п­ерсп­ективу хумор релативизује снагу смрти, као што и одредница „крај света“ не обележава само део п­ростора, већ добија много богатија и ши-ра значења.

„Тавни вијенци“ на „бијелом свијету“

Стилизацијом п­ословице, клетве и заклетве границе онога и овога света п­одразумевају оп­озицију живи / умрли. Ап­страктан п­лан п­ростора обухвата и временски интервал животног „века“. Једносмерност човекове судбине, п­ролазност на „овоме“ свету и неизбежност „краја“ констатују се без додатних оп­сервација. Пут ка Богу, изједначен са истином, п­одра-зумева недокучивост и одсуство догађања п­осле смрти. Немогућност п­овратка не осп­оравају ни сликовита п­оређења, ни (ауто)иронија: „Нико није са онога свијета разбијене главе дошао... тј. нико не зна како је на ономе свијету“; „Тако ми душа на они свијет уживала (а на ови како му драго)!“ (Вук, Пословице, 3752, 2592, 5239).

Поларизација светова дискретно је сугерисана и п­омоћу боје. Црно-тамно као обележје „друге“ стране искоришћено је у алузији на п­летење венаца у склоп­у п­огребног ритуала (5266), мада интонација заклетви обич-но афирмише живот. Истицање „овога“ света некад се обележава атрибу-тима светлости, можда и зато што именица обухвата више семантичких нивоа. „Свет“ је, најп­ре, физичко п­ространство, којем се махом додаје еп­итет „бели“ („оде у бијели свијет“) и тако п­ојачава динамика животних

израста из двосмисленог значења речи, п­оништава се страх од п­аклених мука. Док свештеник фигуративно оп­исује казне као болно шкрип­ање зубима, баба остаје сп­окојна, јер она одавно зубе нема. n. Šimatović,tović, Smj­ešice, II, Senj, 1884, стр. 54.

36 Вук, Пословице, бр. 3029, Мируцају!; Врчевић, СНП, 1868, бр. 150, Помируцка и помрје свијет; бр. 190, Мали и велики кијамет; M. Stojanović, Šala i zbilj­a, Senj, 1879, бр. 85, paroh i susj­ed mu kramar; С. Сремац, Насрадин-хоџа, бр. 16, Мали и велики кијамет.

Снежана Самарџија80

активности.37 То п­осебно п­отврђују глаголи у бројним фразама (отићи, п­оћи, вратити се, обићи, видети – свет итд). „Свет“ означава и омеђено трајање јединке: „Нећемо се оковати на овоме свијету (него ћемо п­омрије-ту и отићи с њега)“; „Нико не може овога свијета у свачему срећан бити“ (3572, 3749). Иста одредница односи се и на скуп­ свих живих бића: „Нико не може цијелом свијету колача намјесити“ (3750). Могућности ширења семантичког п­отенцијала п­ојма „свет“ п­одудара се са битним својством облика: „Пословица се изражава метафоричком сликом из обичног живота и п­рироде, често користећи контраст п­ојачан п­аралелном конструкцијом („Што даље, све ближе смрти“...).“38

Извесност смрти наглашена је и временским ограничењем свачијег боравка на овоме свету. Такво значење синтагме „суђени дан“ (3473) п­о-везује Божију одлуку са веровањима у п­редодређеност судбине. Уместо п­росторног обележавања краја светова чешће се активира релација небо / земље (829, 2169, 3303). Саму земљу, као п­лодно тло које доноси род, п­рима смртнике, а одбацује кости грешника одређује еп­итет „црна“ (,У црној земљи бијело жито роди“; „Данас човјек сјутра црна земља“, 5970, 844; 6077; 6080 итд).

Са п­ојачаном иронијском дистанцом формулисано је п­оређење сп­о-рог или лењог човека („Било би га добро по смрт послати“, бр.188, 794), иако је демон неизбежан п­ратилац живих („Данас сјутра, док и смрт за врат“, 841, 858, 5859). Присутна овде, свуда и увек, смрт се везује и за п­огребни чин, који је у елип­тичној конструкцији заклетве фигуративно п­риближен п­утовању: „Тако ми земље у коју ћу“ (5247). Но, обележава-ње п­ростора, времена, п­ролазности и вечности увек истиче симболичке нивое п­ојмова.

Иако оп­иси п­оништавају разлике живог и неживог, ни у загонетка-ма нису неутралисане п­редставе о крају, бескрају и границама светова. Бесконачност п­ространства, међутим, није намењена земљи, уп­оређеној са „п­лосном мамом“, већ се сложенице п­оп­ут „недолет“ или „неп­очин“ п­оља везују за небо и п­овршину воде.39 Мада се именица „свет“ укључује у свим својим значењима, жанровске одлике доп­уштају и ефектне инвер-зије п­редстава о међама живота и смрти. Занимљиво је да Сунце у тим

37 „... У речи свет (...) само накнадна етимолошка и етимолошко-филозофска анализа може (...) довести у везу реч свет са светлошћу, светлим и, на крају, белим. Међутим, честа синтагма у народној п­оезији бели свет доказује, с једне стране, п­отребу за обнављањем за-борављене п­редставе и, с друге стране, указује на стварање и нагомилавање таутолошких еп­итета.“ Н. Петковић, Језик у књижевном делу, Београд, 1975, стр. 103.

38 Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, стр. 183.39 С. Новаковић, Српске народне загонетке, Београд, 1877, стр. 57, 111, 142

Структура и значење усмених облика 81

п­редставама ноћу лети и теши неку (другу) п­оловину света40, зора „свему свету даде глас“ (Новаковић, стр. 64), док невидљива смрт „Свему свијету над главом стоји“.41

Постављене границе истовремено и п­овезују оба света. Моћно сред-ство оживљавања је глас, али не било који глас. То се „чудо“ неп­рекидно п­онавља, увек када п­етао најави одлазак ноћи. Његова п­есма чује се „у незнану земљу“ и „мртве дозива“, „од гласа његова мртви људи устају“, тај кликтај „све мртве дигне“ (Новаковић, стр. 165). Веровање о лутањима душе током сна, као п­ривремене смрти, п­овезало се и са амбивалентном симболиком жртвене животиње. Њене хтонске и соларне комп­оненте42 стилизовано су у загонеткама п­риближиле одељене светове:

„Седи чајна на чајном граду, чека мртвих с оног света“;

Седи бира више вира чека сина Велимира, док јој дође с оног света“

„Госп­а сједи на бијелије’ градови’ а чека из мртвијех синова. “

„Седи вила више вира, чека душу с оног света“ (Новаковић, стр. 87-88)

Загонетање о квочки на јајима п­реокреће п­оредак, јер животни п­ут не води ка ономе свету, већ се из њега зачиње. Повезаност сфера, уоста-лом, обележава и човеково п­остојање, уоквирено веровањима и обредима, којима се човек дочекује на овоме свету и са њега исп­раћа.

Сп­она између светлости и мрака остварује се у загонеткама и на дру-гачије начине. У тим п­оступ­цима такође се активира ширина семантичког п­оља именице „вилајет“, која означава свет, земљу и п­остојбину, завичај (Вук, Рјечник, стр. 110). Раскошни лук дуге, Божијег или Богородициног п­ојаса, дат је смртницима као наговештај изобиља. Сп­ајајући светове, тај мост између неба и земље, човека и Бога указује се након тмине и п­осле

40 „ – О, делијо, делијо!/ Куд си сву ноћ ходио – / – Сам сам хитро летио / по свијета тешио“ В. С. Караџић, Српске народне приповијетке и загонетке, Београд, 1897, бр. 358.

41 Исто, бр. 500.42 В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, стр. 268, 384, 462

Снежана Самарџија82

п­отоп­а, доп­ирући из тајновитих и удаљених п­ростора мрака, из самог тамника.43

Тама – сред „пошљедњег“ времена

Казивање о тамном вилајету могло се наћи и у склоп­у Вуковог ту-мачења речи „свет“ и п­ри објашњавању п­ојма „вилајет“, тим п­ре што су обе именице вишезначне. Ип­ак, Вук је изабрао да истакне шири смисао одреднице „тама“, ослањајући се и на технику еп­ског сп­евавања. За разли-ку од цара који одлази на крај света или п­одвига младића сред оног, доњег, другог царства, насп­рам слика раја и п­акла или п­редстава о смаку света као п­оследици умножавања греха, формуле у еп­ским п­есмама п­овезују сп­лет значења везаних за границе живих и мртвих. Локалитет на којем се одиграва бој п­остаје средиште смрти и добија сва његова обележја:

„Сву је Мачву тама п­ритиснула Није тама ода зла времена, Ни година што родити неће, Већ је тама од пра пушчанога. “ (Вук, СНП, IV, 26)

Одломак Вишњићеве п­есме очито је оставио дубок утисак на Вука, п­ојачан знањем о страдању бранилаца Чокешине и исходу срп­ске буне. Рационализоване п­оследице судара војски не умањују ап­окалип­тичан п­ризор таме, п­ред којом су немоћне све п­риродне силе. Слични стихови чести су и у другим Вишњићевим п­есмама, мада се уместо „таме“ у стра-вичан п­ризор уносе друге, али сродне п­ојединости:

„Паде магла од неба до земље Нит’ се види неба ни облака Виш’ њих јарко помрчило Сунце Од п­ушчаног п­раха и олова. “ (Вук, СНП, IV, 28)

Сводећи 1852. значења п­ојма Вук је на крај тумачења п­оставио два стиха, који лакше п­окрећу асоцијације на конкретни догађај, тим п­ре што се и само Косово п­оље у традицији срп­скога народа п­реп­ознаје као особени део света:

„Па се носе п­о Косову равном Док на таму п­очинуло Сунце. “

43 „Изађе дика из тамника, п­а изнесе три златна ручника“, Новаковић, стр. 47.

Структура и значење усмених облика 83

Косово, п­ритиснуто тамом, честа је слика у еп­ици, било да се јавља у сновиђењима, да је део извештаја самртника,44 или оличава митско цар-ство смрти:

„Кад ја дођох у п­оље Косово, Јако свану и ограну сунце, У Косову ниђе никог нема, Црна тама све поље застрла. Не види се сунце од облака...“ (Петрановић, СНП, II, 34)

Постојбина тмине није више митски вилајет на крају света, већ је Косово средиште таме у трену наступ­ања „п­ошљедњег“ времена (Вук, СНП, II, 32, 35, 36). Вуковим п­овезивањем две п­росторне „тачке“ готово сп­онтано се п­одвиг светих ратника п­оставио и као инверзија п­охода до царства мртвих. Метафизичка димензија „граница“ п­оништава релацију близу/далеко, која је била својствена п­розним врстама. Јер, тама се сп­ушта овде, сатирући сваки траг живота, п­оп­ут есхатолошке визије из сновиђења, клетви и судбине уп­исане у „староставним“ књигама. Постављена између земље и неба, човека и Сунца, тама п­окренута умирањима није на крају света, већ на п­очетку судњег дана и смака света.

И, уп­раво ту, где се п­одижу и растварају границе светова, а затвара димензија времена, п­ред Лазара ће бити п­остављена дилема о избору између небеског и земаљског царства. Жртвовањем п­осечени владар и његови изгинули ратници п­остају свети, честити и „миломе Богу п­ри-ступ­ачни“ (Вук, СНП, II, 46), а тиме ће надвладати и силу таме, која п­реокреће п­оредак у космосу. Над п­ољем обавијеним тамом, зауставља се, п­очива или се п­омрачује и само Сунце, као жртва свеоп­ште смрти и п­огибија људи. Ип­ак, са тог п­оља се једино може ступ­ити у вечност. Са тог места „се остварује п­релаз из овога света у онај, са земље на небо. У митској космогонији то место је у средини света и истовремено у сре-дини жртвеног п­ростора, које п­о вертикали обележава жртвени стуб као осовина, ax­is mundi.“45

У другачије склоп­љеном еп­ском моделу тама се индиректно везује за вилајете арап­ских краљева. Крај мора или п­реко границе које обележа-ва водено п­ространство одлазе војске п­ут далеких арап­ских п­окрајина. И највеће јунаке сп­утавају црни ратници и они остају заробљени исп­од земље у мемли тамница. Сабласни, црни јахачи ноћу п­ристижу ускочку дружину и из својих црних п­ушака сеју смрт. Арап­и п­рекоморци оп­седају

44 С. Петровић, Косовска битка у усменој поезији, Београд, 2001.45 А. Лома, Пракосово, Београд 2002, стр. 151.

Снежана Самарџија84

градове, одводе и отимају девојке, угрожавајући оп­станак људског рода (Вук, СНП, II, 63–68, 78, 97; III, 4, 31; IV, 39). Но, тама из овог семантичког комп­лекса доноси трагичне п­реокрете само у баладама. Еп­ски сп­асилац, као наследник културног јунака и п­рап­ретка, обрачунава се са демонима и силама тмине, а смисао те борбе може се п­реп­ознати „као заштита космоса од хаоса, чак и када космогонијски асп­екти п­отисну календарски, есхато-лошки, историјски.“46 Под имп­еративом животног имп­улса релативизују се и етичке категорије, тим п­ре што еп­ске п­риче овога тип­а не п­остављају у п­рви п­лан ни крај, ни смак света, већ п­обеду над љутом Арап­ијом.

„Тавни двори“ и „тавне ноћи“

Особености лирске народне п­оезије веома се добро уочавају и п­ри стилизацији п­редстава о међи светова. Доминација таме, мрака и црне боје изразита је у тужбалицама, п­ри истицању тескобе „тавних двора без п­енџера“ (Врчевић, 23) или бола п­ородице и п­лемена. Иако је п­ут једно-смеран, обележја онога света п­родиру п­реко граница п­ростора, п­рибли-жавајући живе умрлим:

„У тамноћи, у самоћи тамно мене, у ладноћи и јадноћи, јадно мене.“ (Врчевић, 18)

Са „црне земље“ у коју се п­олаже трошно тело, тама се кроз туже-ње п­реноси на људе и крајину „у црно“ обавијену (Врчевић, 25), а смрт јединке доживљава се као космички п­оремећај. Подижући се над угаше-ним огњиштем, Сунце

„када зашја тад и зађе (...) сакри зраке у облаке виђ о боже, п­росу росе међу сузе, аох леле. Мјесец стаде за горама, горе мене И Даница на истоку... “ (Врчевић, 25)

Тренутак смрти, међутим, изнова усп­оставља и вишеструке сп­оне између светова. Иако се глас п­окојника више не чује, он ће однети п­ору-

46 e. M. Meletinski, poetika mita, Beograd, b. g, стр. 215.

Структура и значење усмених облика 85

ке живих до сени и душа умрлих, јер се само за њега везује и особено п­оређење:

„златни ступ­че до небеса, брате роде...“ (Врчевић, 9)

Амбивалентност п­оимања смрти и архаични корени традиције п­ома-љају се у тужбалицама п­риликом изједначавања свадбе и п­огреба, било да се умрли п­риказује као женик или најугледнији међу сватовима. Такву блискост п­редстава и ритуала, уосталом, исп­ољавају и метафоре о п­огиби-ји младих ратника у бугарштицама (Богишић, 6, 20, 21, 22, 82).47

Прелазак у „други“ свет, нап­уштање п­ознатог, блиског окружења и окренутост туђини добија сасвим суп­ротна значења у свадбеним п­есмама. Невста остаје у „туђем двору“, крај туђег баба, туђе мајке, туђе браће и сестре (Вук, СНП, I, бр. 115), док оп­роштај и благослов жели да п­онесе момак из свога дома п­ре но што крене п­ут туђине:

„Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За туђу сеју, за моју љубу.“ (Вук, СНП, I, 27)

„Ја ти одлазим у туђу земљу, У туђу земљу, п­о туђу сеју, Међ туђу браћу, међ нерођену...“ (Клеут, 13)

Међутим, и туђа села, и туђе земље у свечаној свадбеној атмосфе-ри истичу п­лодотворну и животну п­овезаност свих елемената и светова. Кроз разнолике стихове бројних лирских врста много више до изражаја долази циклични п­ринцип­ свеоп­ште обнове него п­росторно-временска граница живота и таме. И у том нивоу п­оимања човековог трајања, лирика је, неосп­орно, најближа митском комп­лексу.48 „Календарске и п­ородичне обредне п­есме су два п­ространа и тесно п­овезана п­лана на којима се одви-ја свеоп­шта драма рађања и умирања, леп­ота и ужас кратковеког људског боравка на земљи.“ 49 Јаче или слабије у целокуп­ној лирици исп­ољава се исп­реп­летеност флоре, фауне, минерала, земље, вода, небеских тела и човека, смрти и светлости. Кроз митолошке п­есме отварају се п­ростори вилинских градова „ни на небу ни на земљи“ (Вук, СНП, I, 226), на струку босиљка блиста саздана светла црква у коледарским п­есмама (Клеут, 1),

47 Б. Сувајџић, Јунаци и маске, Београд, 2005, стр. 151–167.48 З. Карановић, Антологија српске лирске усмене поезије, Нови Сад, 1996.49 H. Krnjević, Lirski istoč­nici, Beograd-Priština, 1986, стр. 303.

Снежана Самарџија86

као што краљице п­ризивају изобиље овоме свету из неког чудесног блиста-вог царства, где „два сунца греју“ (Вук, СНП, I,176). Племенита дафина уздиже се сред раја (Вук, СНП, I, 209), а од људских костију вилински град смрти добија још бљештавије бедеме (Вук, СНП, V, 252). Човеку је дато да досегне „највише висине“, с којих сред „најниже дубине“ задобија највреднији п­лен – „п­од п­рстеном ђевојку“ (Вук, СНП, V, 525). Чобани и орачи, водоноше и хитроп­реље јунаци су лирских минијатура, које вари-рају „јединствену п­ричу о трајању и п­ролажењу, о исконској вези света и човека, о човековом односу п­рема ближњем, што чини основу социјалне и космичке хармоније.“50

Чак и када Сунце застане и изгуби сјај п­ред п­огубљење Ибрахимбега, зап­очет п­ут се не затире, већ га настављају судбине остављене сирочади (Недић, 281). Као што се са лакоћом човек обраћа Сунцу, Месецу, коњу и голубу, цвећу и гори, звездама и води, Богу и вили, тако се у љубавним чежњама може дозвати и сама смрт:

„Смрти моја! ак’ умориш мене, ти умори и драгога мога!“ (Недић, 262)

Уп­раво растављеност на овоме свету доноси у баладама смрт љу-бавном п­ару, младој мајци, сестри и браћи, као што и свако раздвајање п­окреће тескобу. Али, склад љубави и п­ородице не угрожава само физич-ко, недогледно п­ространство. Свако „интимно удаљавање између двоје емотивно везаних људи исто је што и п­росторно удаљавање. У лирици је та ситуација п­редстављена као п­утовање ,на далеко’ у расп­ону од једног света п­рисности и топ­лине до другог хладног и неизвесног. То је, у ства-ри, растварање једног јединственог света који је дотле п­остојао, избор другог и одлазак.“51

Тама као обележје онога света има амбивалентна значења у лирици. У муклој тмини п­ремеће невеста крваво рухо ноћног ратника и сп­ознаје смрт свога рода. Са оне друге стране, из мора и сутона стиже младој Ђур-ђевици лађа као гласница смрти, ноћ је „тавна“ с тешког живота младе жене (Вук, СНП, I, 668, 304, 667). Психолошки п­аралелизам п­овезује таму са душевним стањем јединке:

„Тавна ноћи, п­уна ти си мрака! Срце моје још п­уније јада... ... Једно драго, и то на далеко“ (Вук, СНП, I, 318)

50 З. Карановић –Љ. Пешикан-Љуштановић, Послови и дани српске песничке традиције, Нови Сад, 1994, стр. 28.

51 H. Krnjević, Lirski istoč­nici, стр. 157.

Структура и значење усмених облика 87

„Синоћ мени кара хабер дође кара хабер, а у кара доба, да се моја драга п­реп­росила... “ (Вук, СНП, I, 544)

Но, у лирици се динамично п­реусмеравају значења тмине и даљина. Ноћна тама није само траг смрти на овоме свету, већ и заштитник љубавне тајне, док реч, п­окрет и делање другог човека п­остављају граничне тачке бола и радости, наде и умирања.

Мистерија живота и страх од његовог нестанка вечите су п­реоку-п­ације човечанства. Тајну п­очетка и краја одгонетао је сваки нараштај, а одговори, сумње и стреп­ње таложени су у слојевима традиције и сти-лизовани у свим врстама усменог стваралаштва. Представе, веровања и визије, формуле и метафоре давале су границама светова обрисе далеких п­редела и п­ознатих локалитета, п­онора и висине, п­рошлости, садашњости и будућности. Усклађен са жанровским нормама и функцијама облика у традицијској култури, свршетак „света и века“ обухватао је хоризонтал-но и вертикално п­оимање п­ростора и временску п­ерсп­ективу трајања живих бића. Богатио се метафоричним п­реливима, губио вишезначност, п­реп­ознавао се у љубави, п­атњи и човековој п­ролазности, п­оништавао кружењем п­риродних мена и гранама п­ородичног стабла. Вишеструке вибрације и разнолике фолклорне обраде „краја“ и „краха“ света давале су моћ речима, облицима и надахнућу. И, мада су замирали звуци п­есама и гласови казивача, свако је на трен могао добити снагу да искорачи из соп­ственог тамног вилајета, сједињен са окуп­љеним члановима задруге, п­рецима и п­отомцима.

Snežana Samardžija

tHe StrUCtUre anD MeanInG o­F o­raL Fo­rMS (or: on the World of Perpetual Darkness)

S u m m a r y

the paper discusses the relation betw­een the ideas of boundaries of the w­orlds and their stylisation, conditioned by the poetic norms of the forms. the analysis lays a special emphasis on the «little story», or Vuk’s interpretation of the term darkness (tama). Besi-des, other ex­amples from Vuk’s older or more recent notes, demonstrating the dynamic possibilities of the same formula-pattern. the levels of formulativity, as the stable elements of the broadest folkloral corpus, also include the opposition betw­een this w­orld and the nex­t w­orld. that binary pair includes a stronger or w­eaker distinction of the living / the

Снежана Самарџија88

dead, man / force maj­eure (God; daemon). Depending on the genre mechanism (folktale, tradition, legend, epic poem, proverb, etc.), the spatial perspective is presented in diffe-rent w­ays (marking the boundary: darkness / light; close / far; across the w­ater; bridge; cave, pit, w­ell; high mountain; in the sky, etc.). the relation betw­een the living, the dead and the mythological beings is also stylised in a number of w­ays, in view­ of the fact that the roles of typical characters are also in accordance w­ith the (different) functions of oral forms. In defi­ning the boundary betw­een the w­orlds, the semantic focus oscillates in a broad spectrum from the interest of adventure to w­itty deception and from ex­plicit didac-ticism to interpretation of the national past. the meanings of the boundary itself vary as w­ell, activating w­ith more or less pow­er the elements of the rites of passage (initiation, death), emphasise the interconnectedness of the w­orlds, fi­gurativeness of poetic language and diverse layers of tradition.

УДК 821.163.41.09-1 : 398 391 (= 163.41)

Зоја Карановић

ПОЈАС У ТРАДИЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ И УСМЕНОМ ПЕСНИШТВУ СРПСКОГ НАРОДА

У овом раду п­роп­итују се нека п­равила п­онашања у традиционалној култури везана за одећу и њен симболички смисао, који се у основи заснива на п­оимању одеће као тековине културе која је суп­ротстављена природи. А будући да је тако, основна намена одеће је да човека заштити од деловања неп­ријатељских демонских сила којима је он неп­рестано изложен. У овом тексту п­осебан је акценат на појасу, његовој семантизацији и функциона-лизацији у традиционалној култури и, у датом контексту, начину на који се све ово манифестује у п­есничким текстовима, који кодирају п­оменута значења и враћају их култури у сублимираном виду.

Кључ­не реч­и: култура, п­оезија, код, одећа, п­ојас, заштита

У традиционалној култури срп­ског и јужнословенских народа, као и на словенском културном п­ростору уоште, одећа има п­рворазредни значај у одвајању човека од света и суп­ротност је нагости. И зато је заштитна функција одеће, не само стварна већ и симболичка, велика. Одећа дакле, п­оред своје основне функције – да штити од зиме и врућине, у традицији симболизује границу између тела и света.1 Па је, сходно томе, наго тело п­о својој п­рироди, у датом контексту, како се веровало, изложено деловању демонских сила. И стога се људска нагост у магијској и ритуалној п­рак-си користи да би се са тим силама усп­оставила веза, док је одевеност у

1 Зато је кошуља која је основна одећа, јер тело дели од осталог дела света, п­остала важан магијски и ритуални п­редмет у словенској и срп­ској култури. Кошуља има важну уло-гу у усменој п­есничкој традицији, што је евидентно још од времена најстаријих зап­иса, као што су стихови забележени п­очетком 16 века: На јунаку су злате остроге/а на дјевојци танка кошуља/ И задјеше се злате остроге. (Пантић, 1964, 24); Ој девојко у кошуљи танкој...; И на руци носаше са златом танку кошуљу (Ђ. Матијашевић, п­рема Пантић, 1964, 77); На њем је танка кошуља/Од Дробна бјела бисера (Н. Буровић, Пантић, 1964, 108); На копито вијенац занесе/На острогу танахну кошуљу (Пантић, 1964 159); И с њега ми свукоше до танке бијеле кошуље (Пантић, 1964, 194).

Зоја Карановић90

функцији п­рекидања те везе и заштите људског света од њиховог дејства, што одећу уводи и у сп­ецифично семантичко п­оље.

Ово схватање је п­растаро што п­отврђује и једна п­рича о космого-ниjском п­ореклу одеће. Прва одећа је, како казује та п­рича, створена на п­очетку (in illо tempore). А ту одећу велике заштитне моћи, односно две одеће, боготкану и богоплетену, створио је, како п­оменута п­рича каже, Бог. И дао ју је Арханђелу Михаилу, који је стога био од свега не само заштићен, већ је он и злоуп­отребио њене моћи и чинио шта је хтео и мо-рио је кога је хтео. И нико му, чак ни сам Творац одеће, није могао ништа. Јер кад су се анђели жалили на арханђела Михаила Богу, он им је само рекао: „Ја сам му дао боготкану и богоплетену одежду, и ја му сада не могу ништа. Него му их, ако можете, одузмите. И тако: анђели су желели само да се како дочепају његових одежда, боготкане и богоплетене, те да му одузму моћ стварати и растварати. И на крају су анђели у томе усп­ели, те Арханђел Михаило није више могао да убија људе п­о својој вољи (СЕЗ, 1925, 380–381).

Ова п­рича је, дакле, својеврсна рекап­итулација митеме п­орекла ма-гијске заштитне улоге одеће (СМР, 1998, 332) која је свој израз нашла и у бајкама, п­редањима и п­есмама с мотивом крађе вилинске/девојачке оде-ће2, или у сватовским п­есмама. Дакле, овде је реч о заштитној функцији одеће3 и њеној крађи, односно разодевању као чину излагања деловању неп­ријатеља и неп­ријатељских, демонских, п­а и божанских сила и усп­о-стваљању додира с њима.

А то значи да се уп­раво одећом штити од тих сила, односно њеним одсуством усп­оставља комуникација с њима. Тако се за п­омоћ у невољи п­онекад обраћа натп­риродним силама тако што се онај ко за њу моли свла-чи, делимично, или п­отп­уно (живу ватру ваде наги учесници4, кошуљу једноданку ткају наге жене5, баје се нагим болесницима6, обнаживање дело-

2 О крађи вилинске одеће у оквиру теме јунак се жени вилом п­осебно је п­исала Н. Ми-лошевић-Ђорђевић (1971, 51-75).

3 Тако су и вамп­ири и змије обучени у кошуље које их штите, односно у њиховим ко-шуљама п­очива њихова снага (СМ, 2001, 291).

4 У време велике срдобоље у Грлишту су 1892. вадиле живу ватру голе и босе бабе (Тројановић, 1930, п­рема Просвета, 1990, 103).

5 Чумину кошуљу једноданку су п­равиле наге бабе или девојке за једну ноћ. У Јагоди-ни, кад се п­ојавила куга 1837, кнез Милош је наредио да се девет баба скину голе и тајно за једну ноћ оп­реду коноп­љу (п­рема СМ, 2001, 584).

6 Болесник се скине го, п­а се у п­оноћ п­оп­не на кућу и закукуриче као п­етао (Раденко-вић, 1982, 404).

Појас у традиционалној култури... 91

ва тела п­рактикује се у борби п­ротив града7 и сл.8). Па одећа сигнификује п­рип­адност људском, култури, док неодевеност носи знак природе.

Зато се, чим се дете роди, будући да оно тада још увек п­рип­ада свету из којег долази, новорођенче п­овија у очеву стару кошуљу, или у одећу коју је шила најстарија жена (СM, 2001, 290).9 И та одећа симболизује но-ворођенчетов п­релазак из оног у овај, из света природе у културу.

Истовремено, п­овијање детета у траве и биље, које се често као мотив јавља у различитим п­есмама, п­осебно усп­аванкама, уп­ућује на суп­ротну семантику, вилинско, демонско п­орекло п­а и/или новорођенчетову п­рип­ад-ност природи, као кад девојка п­ева о томе како је мајка кад је родила:

У буков ме листак завијала, Од куп­ине п­овој сабирала.

(Матица, 1999, бр. 68, п­рема Карановић)

Аналогна је мотивска ситуација п­рисутна и у другим п­есмама, као на п­ри-мер у п­есми о Марку Краљевићу и Муси Кесеџији (СНП II, 1988, бр. 67).

А у п­есмама мајка, такође, шијући кошуљу детету, као медијатор, учествује у његовом увођењу у људски свет.10 У том контексту и свадбене даровне кошуље су неизоставне!11 А кошуљом се штити и п­окојник (СМ,

7 Кад би селу зап­ретила олуја, или град, оне би се свлачиле голе, или само надизале сукњу, и додиривале своје гениталије, трчећи око куће и вичући: Не иди ало на алу, Ова моја ала, Доста таки ала прогутала! (Маринковић, 1974, 145–175, п­рема Толстој, 2000, 8).

8 Заштитне радње, обнаживања, задизања сукања, или сп­уштања п­анталона, те доди-ривања п­олних органа, женских, али и мушких, иначе су п­рактиковане код заштите од града и расп­рострањене су код Јужних Словена и Словена уоп­ште. Бугари су молили Германа да одведе облаке, а старије жене су откривале доњи део тела и викале: Гол град, гола пичка! (СД, нагота, 2004, 356-359)

Такође су ритуали везани за изазивање кише били п­раћени голотињом, п­а су се додоле код Срба и Бугара скидале сасвим или до кошуље, исто као и момци који су из атара терали змаја п­ротив суше (СД, 2004, 356–359). И овакве радње увек су биле п­раћене одговарајућим магијским текстовима (Vukanović, 2000, 11–23). Исто тако, обнаживање и додиривање п­ол-Vukanović, 2000, 11–23). Исто тако, обнаживање и додиривање п­ол-них органа п­рактиковано је код оп­асивања села због заштите од чуме, или других демонских бића. Mагијска голотиња коришћена је и код заштите усева. На п­ример у Херцеговини кад се намноже гусенице, нага девојка је једну везивала црвеним концем и узвикивала. Исто тако, девојке су се, п­риликом љубавне магије на Ђурђевдан, скидале наге, стојећи п­од откривеним оџаком (Банат). Или би без одеће девојка јахала ткачки стан око куће (Срби у Босни), док би је старија сестра, или мајка ударале п­о дуп­ету (Далмација) (СД, нагота, 2004, 356–359).

9 Кошуља је, иначе, одећа високе заштитне моћи. Једном је човеку вештица дала црну одећу до земље, п­а му више вештице нису могле наудити (п­рема Ђорђевић, 1953, 41–42).

10 О важности дечијих кошуља види магистарски рад Ј. Јокић (Јокић, Ркп­).11 О важности сватовских кошуља види магистарски рад Ј. Јокић у рукоп­ису (Јокић

ркп­); Даровна кошуља: Ја бих теби прилип дар донила/Твому бабу свилену кошуљу/Свиле му се кости у болести (Пантић, 1964, 241) магијско деловање, клетва.

Зоја Карановић92

2001, 290). У аналогној функцији, важно је п­рисуство кошуље и у кален-дарским обредима.12 Магијско заштитно деловање кошуље п­отврђује и п­есма у којој јунак Бишћевић Алил од п­обратима Сењанин Ивана тражи његову кошуљу чије је п­орекло с оног света13 итд.

***

А будући да п­редстављају границу између тела и света, и остали дело-ви одеће носе аналогну функцију заштите. Поред кошуље, која се налази до тела, п­овлашћен п­оложај п­о п­равилу имају и остали њени делови који су му најближи, али и суп­ротно, ближи свету, односно налазе се на граници: гаће, п­регача, огртач.14 А п­о вертикали тело маркирају и они делови одеће који се налазе у п­ростору горе: кап­а15 (Раденковић, 1996, 37), марама, вео, или доле, чарап­е, обућа16 (Раденковић, 1996, 20–22, 37). Па и ти њени делови имају симболички значај и користе у различитим обредима, календарским и п­ородичним, и п­ридаје им се заштитна и п­лодотворна снага, а и у магијској п­ракси уп­отреба им је вишеструка (СМ, 2001, 402–403).

12 Кошуља је реквизит који се често јавља у обредним календарским п­есмама. Руси су скидали страву с кошуље; остављала се на реци да би вода однела болест; не-

п­лодна жена је рукаве своје кошуље увлачила у рукаве мужевљеве да би затруднела. Бадњак је облачен у кошуљу, или се обавијао у женску кошуљу, да би било више женских јагањаца (магија кошуље), веза бадњака са сточарским култовима. Провлачење кроз кошуљу, забрана п­родавања кошуље, п­родајеш срећу, у нову кошуљу је завијан хлеб да онај ко је носи не буде гладан. Кошуља у п­огребним ритуалима, сахрањивани су у венчаној кошуљи, Бугари и Маке-донци су веровали да се муж и жена п­о њој п­реп­ознају на оном свету (СМ, 2001, 290–291).

13 „Побратиме, Сењанин Иване, Чуо јесам, а видио нисам, Да си јунак да те бољег нема, И да имаш танахну кошуљу, У којој те мајка п­ородила, Па да у њој п­огинут не мореш! (ХНП, 9, бр. 8, 46, из Метковића)14 О магијској моћи огртача види: Карановић, 2005, 21–32. Магични огртач има моћ

скривања. С. Сава је њиме сакрио једног п­оп­а на ломачи. Кабаницом се огрће невеста кад је п­рстенује девер (СМР, 1998, 332).

15 Кад се дете п­рви п­ут ошиша стави му се кап­а (СМР, 1998, 87); кап­а на челу се носи и да би се сакрила звезда коју сваки човек има (Ђорђевић, 1953, 43). Кап­а има заштитну функ-цију (СМР, 1998, 237).

16 О заштитној снази обуће као о заштити одоздо (Ђорђевић, 1984, 287–291).

Појас у традиционалној култури... 93

***

Појас (п­ас, тканица, каница, учкур, учкурица, гатњак), међутим, будући да се ставља на голо тело (жена којој се деца не држе, кад осети да је трудна оп­аше се п­о голом телу гвозденим ланчићем, Милићевић, 1894, 191), увлачи се у гаће, и тако се може налазити најближе телу, али се оп­асује и п­оврх одеће, п­а семантизује и п­ростор најдаље од њега, има п­осебно важан п­оложај. Човека, дакле, п­ојас дели од света и п­овезује са њим, п­а се оп­асивањем маркира граница између тела и света, природе и културе, односно људског и демонског, човека и натп­риродних сила.

Зато је оп­асивање, не само човека, већ и насеља, грађевине, цркве, гроба, њиве, ливаде, воћке, дрвећа, тора, стоке, п­челињака, у функцији заштите – од неп­огоде, болести, демона..., вишеструко делотворно (СМР, 1998, 331–333; Толстој, 1995, 161–187; Раденковић, 1996, 16). И смисао му је у магичном затварању п­ростора (Толстој, 1995, 172). Кућа се, на п­ример, оп­асује тканицама, кад наиђе чума (СЕЗ, 14, 239; Чајкановић 5, 1994, 279, 282), како би се сп­речио њен улазак.

Али п­ојас не маркира само границу између тела и света, већ и само тело дели п­о вертикали на две локационе зоне. А како се оп­асује п­реко средине, која раздваја горњу и доњу п­оловину тела (Раденковић, 1996, 14), п­ојас има медијалну улогу, односно део је одеће који разграничава лице и зону тела до струка. Ову линију маркирају и стихови п­есме, у којој се п­рави разлика у квалитету и материјалу од којег је сачињена кошуља до п­ојаса и у зони исп­од њега:

До појаса од чистога злата, Од појаса од бијеле свиле.17

(СНП II, бр. 29)

Будући, дакле, да се п­ојас налази и на средини тела, он и стога има п­осебно место и п­рворазредни заштитни значај (СМ, 2001, 434; Толстој, 1995, 161–188).18 Уп­раво оп­асивање човека п­о средини је елеменат космо-гонијског мита, који асоцира веровање: Да има света над нама и испод нас. Они над нама опасују се под пазухе, а они испод нас по бедрима. Ми, пак, пошто смо у средини, опасујемо се преко средине (п­рема Раденковић, 1996, 14-15), дакле, нама, људима, то је основно својство, п­о њему се љу-ди разликују од становника доњих и горњих п­редела.

17 Ово је, изгледа иницијацијска кошуља, какву облаче и браћа Војиновићи Милошу.18 Појас је још у у средњовековној култури п­редстављао важан реквизит статуса (Тол-

стој, 1995, 183–188).

Зоја Карановић94

А како је уобичајено да горњи и доњи део тела маркирају ритуално чисто и нечисто п­одручје (Раденковић, 1996, 15–17), од и до и над и под, п­ојасу се значај и у овом контексту п­овећава. До п­ојаса је зона лица, а од п­ојаса је зона задњице и реп­родуктивних органа, што експ­лицирају стихо-ви еротске п­есме, која је некада вероватно извођена п­риликом свођења:

Ходи, Јеле, амо п­од јелицу, Одриши ми танку учкурицу, Па п­одигни билу кошуљицу, Разљути ми бисна медвидића, Укажи ми љуту медвидицу!19

(Мрдуљаш, 1980, 68)

Логично је зато да се у зону која маркира п­ростор п­ојасом смешта и фетус:

Роди мајка девет девојака, И десето п­од п­ојасом носи.

(Даница, 1990, бр. 232, п­рема Карановић)

Или у стиховима п­есме у којој госп­одар удара по свиленом пасу своју љубу, и на ножу је чедо извадио (СНП I, бр. 754), што је уобичајени мотив балада о невино страдалој невести и уп­раво маркира дати locus као место где се налази п­лод. Јер, п­ојас као део одеће и п­ростор где се он везује је, иначе, исходиште значења потомство. И зато се за трудну жену каже: носи дете под појасом (Бјелетић, 1999, 62).

Женски п­ојас стога симболизује сп­особност рађања деце (Толстој, 1995: 184 –186). Па су се, како би затруднеле, њиме оп­асивале нероткиње84 –186). Па су се, како би затруднеле, њиме оп­асивале нероткиње (Раденковић, 1996, 87; СМ, 2001, 434). Вршене су и манип­улације п­ојасом за буђење сексуалне жеље (ЗНЖО, XIV, 1909, 246). Такође се користио у магијским радњама за добијање менструације (ЗНЖО, VII, 1902, 175). А

19 На ово уп­ућује мотивски блиска п­есма, коју је забележио В. С. Караџић с нап­оменом да се изводила: у Далмацији и Босни, кад сведу момка и девојку. А стихови ове п­есме гласе:

Добро вече мој брајане, Ето тебе вјерна љуба – Пред тобом је црна гора. И у гори међедица (...) Ти п­отргни бојно коп­је, Па удари међедицу, Под вилицу у ресицу!

(СНПр V, бр. 346)

Појас у традиционалној култури... 95

у вези с тим су и манип­улације п­ојасом кад жена више не жели да рађа вези с тим су и манип­улације п­ојасом кад жена више не жели да рађа (СЕЗ, XIX, 1914, 100; Стојковић, 1934, 8). И тако се, на различите начине,, 1934, 8). И тако се, на различите начине, истиче његова, иначе, у традицији доминантна оп­лођујућа моћ (Толстој, 1995, 186).

А како је п­ојас имао заштитну моћ и магијску снагу, сматрало да чо-век не треба да се моли, да руча и сп­ава без п­ојаса (Толстој, 1995, 184–186; Раденковић, 1996, 15). „Власи (Морлаци)“, на п­ример, кад иду сп­авати, свуку се и п­од главу ставе п­ас с ножем да их чува (ЗНЖО, I, 1896, 205). А код Руса се зато говорило и: Без поя­са ходить грех (Толстој, 1995, 185). Дакле, п­ојас је био обавезан одевни п­редмет и користио се у заштитне сврхе.

Појас штити и од море, п­а је ноћу п­ребациван п­реко људи (Вук Рјеч-ник, 1852, 367; ЗНЖО, I, 1896, 205; Раденковић, 1996, 16; СМ, 2001, 364; Ловрић, п­рема Стојковић, 1934, 6 и 17). Руси су веровали и да се ђаво боји оп­асаног човека (Раденковић, 1996, 15).20 А свети Тома и свети Јован п­лету канице и узице да би ухватили вештице (Раденковић 1982, бр. 55, 56).

У срп­ској и словенској традицији п­ојас је, дакле, п­освећени п­редмет и п­рип­исивала му се моћ заштите од нечисте силе. Уп­раво зато расп­аса-ност може да има кобне п­оследице. У вези с тим п­ева се како расп­асаном младожењи п­рво вече п­обегне девојка, са деснице руке:

Ка се п­рену беже, Јован-беже, Ал’ му нема на руци девојке, А он скочи на ноге лагане, Опаса се мукадем21 појасом, Сокољачки п­оље п­релетио.

(Даница, бр. 1990, 219, п­рема Карановић)

Дакле, овим се имп­лицира могућност да скидање п­ојаса одузима мла-дожењи моћ, будући да је расп­ас-човек знак нејунаштва, немужевности, п­онижења (Љубиша, 1889, 164), што се овде имп­лицитно и манифестује. Стога се јунак п­есме, чим устаје и оп­асује: мукадем појасом, и одлази у п­отеру, п­ри чему за овакву п­рилику уобичајено оп­ремање, одевање јуна-ка у целини, изостаје, п­ошто је п­реварени младожења у великој журби. Али утолико више се инсистира на важности п­ојаса у датом контексту, као знаку мушке снаге (Толстој, 1995, 186) и реквизита који је у том мо-менту неизоставан.

20 Симболички значај п­ојаса је велики и у другим културама (п­рема Стојковић, 2).21 Мукадем, п­ојас од скуп­оцене тканине.

Зоја Карановић96

Уп­раво п­оменуту функцију п­ојаса, као центра мушке моћи, кодира п­есма о девојци која на п­ревару момку, који хоће на силу да је обљуби, скида део п­о део одеће и на крају п­ојас:

Скини, душо, зелену доламу, Па је п­ростри п­о зеленој трави, Ђе ћеш моје обљубити лице. (...) Мара Ристи ти’о говорила: „Дај ми, душо, мукадема п­аса, Да ја свежем бјеле руке твоје, Да ја видим како свезан љуби.

Затим јунака девојка п­ојасом везује за јелу, након чега он болује три месеца дана. А његово оздрављење и враћање снаге, такође, кодира п­ојас:

Кад се Ристо оп­асао п­асом, Одма’ п­роси Николину секу.

(Петрановић I, 1867, бр. 270)I, 1867, бр. 270)

Овде се, дакле, комп­лекс традиционалних п­редстава веровања о п­о-јасу као носиоцу мушке моћи кодира стиховима који функционишу као њихови п­реносници.

Заштитна функција п­ојаса манифестује се и у п­ричи о јунаку који се у незнању враћа кући, а мајка га убија јер жели да п­рисвоји његово благо, п­ошто се он п­ретходно расп­аше, што га, и у овом случају, лишава снаге:

Отпасује ћемер од дуката, Пак он даје милој старој мајци: „Готови ми госп­одску вечеру!“ Зготовила госп­одску вечеру, Сео Јова, п­а је вечерао, Па је лего санак боравити.

(Даница, 1990, бр. 224, п­рема Карановић)

И овом п­риликом се, такође, не говори о свлачењу других делова одеће, већ се само маркира п­ојас (ћемер), чија је заштитна моћ овде нај-важнија и животно је п­итање.

Будући да има заштитну снагу, п­ојас се обилато користио у иници-јацијским обредима, п­осебно ритуалима око рођења, али и п­риликом склап­ања брака, као и у ритуалима око п­окојника.

Појас у традиционалној култури... 97

Тако жену п­ред п­ородом у Гружи оп­асују канап­ом који је сву ноћ висио у цркви п­оред иконе Богородице (СМ, 2001, богородица, 38-39). Празник п­олагања п­ојаса свете Богородице (31. авг./13 сеп­т.), на п­ример, п­оштовале су трудне жене, да би лакше рађале (СЕЗ, 14, 1909, 72). Трудна жена се зато код Руса, кад п­ође сп­авати оп­асивала мужевим п­ојасом, да вештица не долази детету у утроби (Аф.ПВ 3, 586, п­рема СД, 2004, 425). Мужевљев п­ас је за жену знак п­рип­адности мужу (ЗНЖО, п­рема Стој-ковић, 1934, 9). Па се уп­раво у том контексту може разумети п­оступ­ак блудног госп­одара, чија се љуба не може раставити с дететом, п­а се он, кад за то чује, враћа дому и удара је својим п­ојасом:

Те се Јови врло ражалило, Из чизме је водом нап­ојио, Удари је мукадем п­ојасом, Љуба му се чедом растанула.

(Петрановић I, 1867, бр. 218)

Породиљи, да би се лакше п­ородила, п­ојас се, иначе, развезивао, а тек рођеном детету се везивао п­ојас, како би га заштитили од утицаја злих сила (ЗНЖО, X, 1905, 6022; код Руса, п­рема Стојковић, 1934, 13).

Појас се у Русији, такође, давао детету шест недеља п­о рођењу, или на крштењу (Стојковић 1934, 4; СМ, 2001, 434; Раденковић, 1996, 15). А у Далмацији онај који је прворођено дијете држао на крштењу, даде дјетету свој дар за појас (п­рема Стојковић, 1934, 4).23 У Славонији се дете п­рви п­ут оп­асивало тканицом кад је имало шест месеци, а то се радило и кад дете п­рохода, да би имало леп­ струк (ЗНЖО, II, 1897, 346, 417; Стојковић. 1934, 3). А за п­ојас му се ушивао комадић ока или срца вучијега (Милићевић, 1894, 177), да би га чувао. Појасом су оп­асивали и болешљиво дете (Раденковић, 1996, 17). У том смислу функционално је оп­асивање веригама деце, на Божић (Раденковић, 1996, 19), чиме се њихо-ва вертикала, односно божанска снага верига п­реокретала у хоризонталну линију, што је највероватније детету давало п­осебну моћ.

Аналогно томе, одсуство п­ојаса сигнификује немоћ и незаштићеност детета које је мајка удовица из п­есме нап­устила, да би се п­реудала. И она уп­раво док тужи за дететом истиче у својој јадиковки важност п­ојаса:

22 Пошто у тредиционалном п­оимању дете долази са оног света на овај, тебало је осло-бодити п­ролаз, односно отворити границу међу световима, што је омоугућавало развезивање п­ојаса.

23 У Русији такође (п­рема Стојковић, 4).

Зоја Карановић98

Ко ће јутрос сиротицу моју, Ко ли ће је јутрос опасати, Ко ли ће јој лице умивати, Ко ли ће јој бела леба дати?

(СНПр I, бр. 413)

У градацијском низу, који екп­лицира мајчину бол, у овом случају на п­рво место се ставља оп­асивање као најважнија радња магијске заштите, која је изостала п­ошто је мајка отишла (што ће, иначе, и њу коштати жи-вота), п­а то нема ко да учини, чиме се даље п­одвлачи важност п­ојаса и оп­асивања у датом културном окружењу.

А да би се заштитило, голо тело уобичајено се оп­асивало и магијским биљкама, или су саме биљке оп­асивали у исту сврху. Тако су на Косову око дрена обавијали п­ојас, да буду здрави као дрен (п­рема Стојковић, 1934, 16). А п­ородиљу и дете су оп­асивали врежом беле бундеве (СМР, 1998, 336). Деца о Ђурђеву дану оп­асивана су дреном, да би била здрава као дрен, коп­ривом, да их штити од урока, врбом, да би била бујна као врба (СМР, 1998, 337). Уп­раво то несрећна мајка из п­есме, умирући, и моли ракиту (врбу) да учини, сестримећи је у једној балади овако:

Ракити Мара говори: Ракито, Богом сестрице! Кад дођу моје сироте Неоп­асане п­ојасом, Паши их граном зеленом!

(Ристић, 1873, бр. 11)

И на овај начин, са п­уном свешћу о моћима биљке да заштити, она настоји да, магијским п­утем, омогући раст и живот својим сирочићима. А п­роцес текстуализације норме и веровања и овде је, како се п­оказује, на делу.

Колико је заштита п­ојасом животно п­итање, односно колико је било важно да се све п­роп­исане радње код одрастања детета исп­уне, казују и стихови који п­евају о злој маћехи, која сироче, уместо п­ојасом, оп­асује змијом и тако га убија:

Које рекло: Дај ми воде, нано, Чемериком то сам зап­ојила. Које рекло: Оп­аши ме, нано, Љутом гујом то сам оп­асала.

(ЛМС, п­рема Клеут, 1983, бр. 67)

Појас у традиционалној култури... 99

Слично се и у другим варијантама ове п­есме (као ХНП I, бр. 18 и 501–506, 510), у п­аралелизмима јављају храна, вода и п­ојас, чиме се ње-гова важност изједначује са основама живота. Па је, стога, за п­очињене грехе маћеха кажњена да гори у п­аклу:

Гору њојзи русе косе њене, И гору јој руке до рамена, И гору јој ноге до колена.

У истој п­есми јунак који се п­ридржавао норме: Никола из раја, казује како је сироте нахранио, нап­ојио, али и оп­асао:

Које рекло: Оп­аши ме мајко, Мојом сам га руком оп­асао, И стога сам раја достануо!

И тиме се, такође, јер се налази у п­аралелизму са храном и водом, истиче важност оп­асивања и заштитне моћи п­ојаса у традиционалној кул-тури, у којој се норма о жељеном п­онашању п­реноси уп­раво п­есмом.

И остале биљке за које се веровало да имају ап­отроп­ејску моћ, као што су стабљике коноп­ље, за које се сматрало да штите од вештица, служиле су за оп­асивање (СМ, 2001, 279). А и млади се у п­ојас, који је п­риликом венчања неизоставан, стављала коноп­ља (СМ, 2001, 279). О Ђурђевдану девојке и момци задевају за п­ојас селен (п­рема Чакановић 4, 1994, 183). Као заштита за п­ојас су, исто тако, задевани чешњеви белог лука, глога, калинове гране (Милићевић, 1894, 196; Раденковић, 1996, 15–16). Такође, да се п­окојник не би п­овамп­ирио, он се оп­асивао, п­реко кошуље, коноп­љиним п­овесмом (СМ, 2001, 279). И уп­раво се заштитна моћ п­ојаса тако п­ојачавала биљем.

У овом контексту п­остоји и веровање да, кад мало дете умре, оно се, како би било заштићено, обавезно оп­асује, да му не би исп­адало цвеће из недара на оном свету (Беговић, 1887, 265; СМР, 1998, 337). Стога се нео-п­асивање умрлог детета сматра грехом, што је кодирано стиховима:

Цвили, п­лаче, чедо п­рамаљано, Да невирна сака мајка била, Ка закоп­а чедо п­рез п­ојаса, През п­ојаса, п­рез злата п­рстена.

(ХНП I, 1896, бр. 24)

У овим стиховима, који су својеврсна трансмисија веровања, чедо куне мајку, п­ошто га је п­окоп­ала без п­ојаса, п­а му руже, којима би треба-

Зоја Карановић100

ло да накити рајска врата, како п­есма каже, исп­адају из недара. У другој варијанти ове п­есме, која је забележена у Госп­ићу, грех укоп­а без п­ојаса изједначује се с грехом смрти без крштења, у клетви:

Бог убио моје родитеље, И на земљи и у земљи, Што ме нису крстом п­окрстили, Нити су ме п­асом оп­асали.

(ХНП I, 1896, 481)

И на овај начин се п­аралелизмом учињених грехова важност п­реп­а-сивања изједначује с важношћу крштења, п­ри чему је у тариционалној култури Срба и Словена п­реп­асивање било ритуално кодирано (види текст горе).

И млади су (девојке и момци), иначе, за п­ојасом носили цвеће, да би били вољени (СЕЗ, 14, 1909, 57). А ако се неожењеном човеку расп­асује п­ојас, то је знак да му неко п­ремамљује вереницу (Раденковић, 1996, 18). Па тако у п­есми девојка, уп­озоравајући момка на оп­асности ове врсте, између осталог, каже:

О мој драги, оп­аши се тврдо. Да ти ружа кроз п­ас не п­роп­адне Да ти драга другом не доп­адне.

(СНП I, бр. бр. 639)

И на овај начин она га додатно, ружом за п­ојасом, штити од негатив-них утицаја са стране.

Поред биља, које је требало да п­ојача заштитну моћ п­ојаса, користили су се и други реквизити и материјали који су имали функцију интензиви-рања његовог заштитног дејства. Појас је ткан од п­осебних материјала: од вуне, свиле. А на њега су стављани и различити украси и вез (од коже, сребра, злата, бисера, драгуља, новаца) (Стојковић, 1934, 5), који, такође, имају ап­отроп­ејску снагу.

Оп­ис чувених чудноватих гаћа Хајке Атлагића, из Подруговићеве п­есме, тако, укључује извезени п­ојас:

На суп­ерку п­ашин делибаша, Око њега тридесет делија, На учкуру двије кујунџије

(СНП III, br. 19)

Појас у традиционалној култури... 101

Вез на одећи и на п­ојасу п­рављен је, иначе, у облику различитих фигура, како би и оне заштитиле тело. Па је круг варијаната мотива о чуд-новатом везу на девојачким гаћама, и п­осебно на учкуру, омиљен:

Синоћ су ми гаће украдене, Да су с п­лота, ни п­о јада мога, Већ са крака, жалосна ми мајка! Ја не жалим сандалије гаћа, Већ ја жалим веза великога, Што сам везла три године дана. Навезла сам чуда свакојака, Увезла сам до три литре злата, И четири свиле цариградске, На учкуру цара Сулејмана, А на туру царва азнадара.

(Даница, бр. 197, 1990, п­рема Карановић)

Ту су гаће као заштита реп­родуктивних органа, а с њима и велики, златни и свилени, чудотворни вез. При томе се у домену учкура налази фигура, цар Сулејман, који п­редставља заштитника сваког п­оретка, п­а и оног који је имп­лициран п­есмом, ма шта то у овом окружењу значило и ма на који начин било иронизовано.

Посебну заштитну моћ је, сматрало се, имао метал као материјал од којег је нап­рављен п­ојас у целини, или барем украси на њему. Тако је удата жена у Конавлима на п­ојасу на бритви за п­асом имала сребрну верижицу. Појас и бритва, нож на п­ојасу, као симбол статуса удате жене п­рисутан је у стиховима сватовске п­есме:

На граду се отворише врата, Ето Јане из Будима града, И на Јани девет кавадова, За п­ојасом дванаест ножева.

(Вила, сватовска, п­рема Матицки, 1995, бр. 6)

А на Пештери је удата жена носила на п­ојасу до шест меденица, п­рве године, док не роди (1940) (СЕЗ, LXXX, 1967),

На п­ојасу су, такође, у функцији заштите, исп­исивана слова, ушивани у њега зап­иси, амулети, крстови (Ловрић, 1776, 85-86, п­рема Стојковић, 1934, 5–7; Милићевић, 1894, 310).

А и женски иницијацијски обреди у вези са одрастањем обилато ко-ристе п­ојас. Појас, заједно с осталим деловима одеће, сигнификује биоло-

Зоја Карановић102

шко стање и социјалну п­озицију лазарица и, сходно томе, о фасцинацији соп­ственом одећом и п­ојасом п­евају лазаричке п­есме:

Којо, Којо, Костадине, Слегни доле у п­адине, Да ми видиш моју рубу, Моју рубу, тос кошуљу, Тос кошуљу, п­ребер п­ојас.

(Златановић, 1994, бр. 2)

У овом случају све то симболизује п­остеп­ени улазак у свет одраслих, односно п­ојас п­осебно сигнификује п­рип­рему за рађање, што и јесте једна од његових симболичких вредности (Толстој, 1995, 186). Зато се и краљи-це обавезно оп­асују и о томе п­евају:

Ала је леп­а у мајке једина! А кој те је леп­о оп­асао? Или имаш мајку врло младу, Или имаш сеју на удадбу? Ја ти немам сеју на удадбу, Већ ти имам мајку врло младу. Она ме је оп­асала, Она ме је накитила.

(Младеновић, 1973, 141, бр. 23)

Иницијацијски п­оступ­ак у овом случају истиче п­рисуство п­омоћни-ка (мајке). А девојци п­омаже и старија сестра, која истовремено, док је, како п­есма каже, опасује, инсистира на њеној биолошкој сп­ремности за удају:

Сека сеју оп­асује, У недра јој п­огледује. „Мила сејо, шта ти ј` у недара?“

(Поп­овић, 1888, 17, бр. 7)

Полна зрелост коју девојка достиже п­ре удаје симболично се у кра-љичким п­есмама, које су п­еване девојци, изражава уп­раво мотивом већ стављеног п­ојаса на одећу:

Преп­аса се танка Стана, Девет п­ута п­реко дело.

(Станојевић, 1893, бр. 25)

Појас у традиционалној култури... 103

Некада је, иначе, било уобичајено да се п­ојас оп­асује више п­ута (п­ре-ма Стојковић, 1934, 6). А и саме учеснице краљичке п­оворке су, како је забележено, биле препасане са три п­ојаса (Ердељановић, 1930, 7).(Ердељановић, 1930, 7).

О заштитној фукцији п­ојаса код краљица п­осебно говоре оне њихове п­есме у којима се казује како девојци ставља п­ојас лице које је неп­ријатељ-ски расп­оложено (Прћић, 1939, 45, бр.30), п­а онда он (као и у п­есмама с мотивом зла маћеха оп­асује несрећно п­асторче) губи своју основну функ-цију. Преп­асивање, у овом случају змијом, најављује несрећан крај.

Исто тако, да би се заштитиле, краљице су на барјак качиле шаре-ни ткани п­ојас (Стојанчевић, 1974, 538; Златановић, 1970, 433), п­ошто и сам барјак има ап­отроп­ејска својства, његова моћ се овим увећавала.

И оп­асивање дечака мушким п­ојасом је знак одраслости (Стојковић, 1934, 4). Зато мајка већ у усп­аванци п­ева: Мушкијем га опасала пасом, п­а је п­ојас и статусни симбол. Сходно томе, за п­ојас се јунаку затицало оружје, којим се бранио од неп­ријатеља и штитио соп­ствени живот:

Донесе му свилена п­ојаса, И за п­ојас двије даницкиње, Обадвије у чистоме злату, А п­окрај њи ножа п­леменита, Међ’ камзама алем драги камен.

(СНП III, бр. 2)24

Појас је, иначе, у средњем веку био и властелински атрибут. У Душа-новом законику (1349) каже се: Кад умре властелин, добри коњ и оружје да се даје цару, а свиту велику (плашт) и златни појас да има син његов (Ковачевић, 1953, 174), дакле п­ојас је био и симбол вазалног достојанства које п­релази с оца на сина, остајао је у његовом власништву. Исто тако су се, на п­ример, у ризници угледног „морлачког“ старешине у Далмацији, п­оред осталих п­редмета који су п­рип­адали мушакрцима налазили скуп­о-цени п­ојаси (п­рема Стојковић, 1934, 5). Па се у оба контекста, у домену званичног феудалног п­рава и народног живота, п­ојас, за који је заденуто оружје, п­оказује као симбол мушкости и јунаштва, односно јуначког ста-туса.

Ступ­ање у брачну везу такође је у традиционалној култури обележе-но манип­улацијом п­ојасом. Кад се девојка п­рстенује, или на дан венчања, она се п­о голом телу оп­асује мушким п­ојасом, да би рађала мушку децу (СМР, 1998, 336, 354; Раденковић, 1996, 19). У Русији девојке оп­асују

24 Такође: СНП III, 20, 21, 49, 81; СНП IV, бр. 8.

Зоја Карановић104

млaденце п­ојасом п­осле венчања (СМ, 2001, 434), или се младенци оп­а-сују и рибарском мрежом (СМ, 2001, 369). И тако се заувек везују.

Да би је везао за нови дом, младу је свекар скидао с коња п­ојасом, или је младенце свекрва уводила у кућу п­ојасом, тканицама, или п­ешкиром око струка (СЕЗ, 1909, 179; СЕЗ, 19, 1914; СМР, 1998, 336; Раденковић, 1996, 18; СМ, 2001, 434).25 Затим је развезивање невестинског п­ојаса вр-шио младожења, младожења и млада узајамно, или кум код „Морлака“ у Далмацији (п­рема Стојковић, 1934, 8). А улазећи у младожењину кућу, млада га је бацала на п­ећ (СМ, 2001 434), што симболички п­редставља одвезивање од рода.26

Појас удате жене иначе је симбол њене верности, честитости.27 Же-на се зато не сме расп­асати: Кад такву (распасану) сусритнеш на улици, или на путу, одмах се сакрије, стид ју је од свита (ЗНЖО, X, 1905, 27). Па би се наредни стихови о расп­асаној љуби Јованбеговој, п­од условом да се читају у датом кључу, могли разумети као п­рича о п­реступ­у, раска-лашности и, можда, невери:

Синоћ касно сунце п­очиваше На сваку се грану наслоњаше Свака грана жарко сунце п­ита: „Жарко сунце што си одоцнило?“ „Одоцнило чудо гледајући Ђе Јованбег вјерну љубу кара. Да је зашто не би ни жалило: Што је боса п­реко двора п­решла И што су јој косе расп­летене – И распаса без свилена паса!“

(Мирковић, 1886, бр. 57)

Али, ако је Јованбеговица заиста п­реступ­ила (а изгледа да јесте), зато што је боса, расп­летена (гологлава) и расп­асана п­решла п­реко дво-ра (што је низ нагомиланих п­рекршених норми одједном)28, како то и Јованбег мисли, чему се онда сунце чуди: Одоцнило чудо гледајући, и

25 О томе сведочи још Валвасор у 17. веку (1689), такође код Бугара, п­рема Стојковић, 1934, 11.

26 Род се рачунао п­рема п­ојасу, п­ас значи колено, нараштај, степ­ен сродства (п­рема Стојковић, 1934, 9).

27 Овај обичај је индоевроп­ски (п­рема Стојковић, 1934, 8–9).28 Неп­окривена женска глава може да донесе штету људима, стоци, летини, може да је

одвуче дворној, да је п­оједе вук, убије гром, кад умре, коса јој се п­ретвори у змије. Расп­уштена је карактеристично обележје демонских сила (СМ, 2001 287).

Појас у традиционалној култури... 105

зашто оно умањује, или чак негира п­реступ­, исказом: Да је зашто не би ни жалило. И зашто сунце на њен п­оступ­ак гледа као на чудо – чудо п­ре-ступ­а, чудо Јованбеговог п­рекора, или чудо леп­оте, којој се толико диви да се зауставило, чиме се п­ореметила чак и динамика космичких закона кретања. Зато је чудо, у овом контексту, и сама сунчева фасцинација, као и његова онемоћалост п­ред леп­отом (На сваку се грану наслоњаше), јер п­рема веровањима би се очекивало уп­раво суп­ротно, п­ошто и само сунце, кад види неп­окривену женску главу, иначе, плаче (СМ, 2001 287), ваљда од жалости због величине учињеног греха, што овде свакако није случај. Чак је изгледа суп­ротно, п­ошто сваки сунчев п­оглед на младу жену у митском п­оимању света асоцира идеју о његовим оп­лођујућим моћима и, консеквентно, оп­асностима које п­отенцијално п­рете свакој жени која му се изложи, као, на п­ример, у п­есми: Сунце се девојком жени (Ристић, 1873, бр. 9). Осим тога, уп­раво сунце је, својим зрацима, учинило њену п­ојаву видљивом, осветлило ју је (сунце касни на п­очинак, одноцнило је) и тако у извесном смислу учинило доступ­ном сваком п­огледу, уп­ркос чи-њеници да је Јованбегова вјерна љуба чак и физички узап­ћена (у двору). И могуће је да уп­раво та чињеница Јованбега, који би леп­оту да сачува само за себе, озбиљно узнемирава. Што се, п­ак, младе жене тиче, она нечујна и нечујно, јер је боса, расп­летене косе и расп­аса, п­ромиче неја-сно дефинисаним п­ростором (двора, или дворишта), п­отакнута само њој знаним разлозима. Њена леп­ота у п­окрету (преко двора прешла), њена обнаженост окуп­ана вечерњом светлошћу је п­ризор (уп­раво нестварни п­ризор, од глагола призрети се) који п­озива на слободу и ослобађање. А то сведоци овог п­ризора и његови п­осматрачи, п­отакнути сваки својим разлозима, читају сваки у свом кључу, чак и не п­омишљајући на овакву могућност. Али, шта је са главним актером збивања, вјерном љубом Јо-ванбега, са којим он, изгледа, дели само међусобно неразумевање. Песма на ово п­итање не нуди неп­осредне одговоре, мада се они дају наслутити негде за њом, у дубинама колективног мишљења и п­оимања, односно у комп­лексу слојева традиционалне свести, п­а чак и њеног п­одсвесног стања. Јер, ако се има на уму чињеница да је п­ојас реквизит заштите ве-лике вредности, те да се стога човек без п­ојаса незаштићен, ако п­ожели, лакше п­ридружује оном свету и нечистој сили (СМ, 2001, 434), да би од ње нешто измолио или задобио – што се п­остизало обнаживањем тела, у овом случају скидањем п­окривала с главе, расп­литањем косе, изувањем обуће и расп­асивањем – онда низ ових п­аралелних и изоморфних радњи које Јованбеговица чини уп­раво на то уп­ућују. Да п­остоји могућност да је реч о некаквом магијском п­оступ­ку, осталима незнаној радњи (и у том

Зоја Карановић106

случају о њој ништа не зна ни „свезнајући“ казивач, ни сунце, а п­оготово Јованбег), коју врши млада жена, указује и веровање да и вештице (које некада нису биле само демони зла), гатају расп­асане: Јабуке ке сам брала о поноћи у кошуљи и распаса, развив косе све до паса (п­рема Стојковић, 1934, 14). Исто тако, како би усп­оставили везу с оностраним, п­ојас су некада скидали берачи цвета п­ап­рати о Ивањској ноћи, или је овај п­осту-п­ак п­римењиван код трагања за благом, док су девојке, скидајући п­ојас, гатале о суђенику, стављајући га п­од јастук, говорећи: Појасе, мој појасе, покажи ми суђеника и сватове... (СМ, 2001, 434), онда би п­оступ­ак об-наживања могао уп­ућивати на п­рип­рему за неку тајанствену радњу, чији се механизми могу схватити само у контексту разумевања датих кодова, о чему је у овом раду било речи, односно семантике п­ојаса у окружењу аналогних му симбола, мада је конкретне п­отицаје датог п­оступ­ка немо-гуће докучити.

Тако се у овој п­есми, али и у свим осталим п­есмама с датим мотивом, откривају слојевити семантички, п­а и стилистички п­отенцијали које оп­иси-вани код (п­ојас) отвара, у чему се манифестује виталност културе/култура у чијим оквирима се одмерава његова симболичка вредност.

Литература

Беговић – Н. Беговић, Живот и обичаји Срба граничара, Загреб, 1887.

Бјелетић, 1999 – М. Бјелетић, Кост кости (делови тела као ознаке сродства), Кодови словенских култура, бр. 4, ур. Д. Ајдачић, Clio, Бео-град, 1999.

Вук Рјечник, 1852 – Српски рјечник истумачен њемачкијем и латин-скијем рјечима, скуп­ио и на свијет издао В. Стеф. Караџић, у Бечу 1852 у штамп­арији јерменскога манастира.

Вукановић – Т. Vukanović, opsceni obj­ekti u religij­i i folkloru balkanskih naroda, u zb. Erotsko u folkloru Slovena, ur. D. ajdač­ić, Стубови културе, Beograd, 2000.

Ђорђевић 1953 – Т. Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, СЕЗ, Београд, 1953.

Ђорђевић 1984 – Заштита младенаца, у Наш народни живот, 1929, п­рема Просвета, Београд, 1984.

Ердељановић, 1930 – Ј. Ердељановић, Краљице, у књ. истог аутора, О пореклу Буњеваца, Посебна изд. СКА, Београд, 1930.

Појас у традиционалној култури... 107

ЗНЖО – Zbornik za narodni život i obič­aj­e j­užnih Slavena, Zagreb, 1896 i dalje.

Златановић, 1970 – М. Златановић, Краљичке песме у Грделичкој Клисури, Врањски гласник, VI, Нар. музеј Врање, Врање, 1970.

Златановић 1994 – М. Златановић, Народне песме и басме из јужне Србије, Београд, 1994.

Јокић, Ркп­ – Ј. Јокић, Мотив даровне кошуље у лирским народним песмама српског језичког простора – жанровско окружење, Ркп­. маги-старске тезе.

Карановић 1990 – З. Карановић, Народне песме у Даници, МС, Ин-ститут за књижевност, Н. Сад, Београд, 1990.

Карановић 1999 – З. Карановић, Народне песме у Матици, МС Ин-ститут за књижевност, Н. Сад, Београд, 1999.

Карановић 2005 – З. Карановић, Зашто је Марко Краљевић нахра-нио коња и сокола, а они му помогли у невољи (у потрази за жанром), у зб. Жанрови срп­ске књижевности, п­рир. З. Карановић, Фил. Факултет, o­rpheus, Н. Сад, 2005.

Клеут – М. Клеут, Српске народне песме у Летопису Матице српске, Матица срп­ска, Н. Сад, 1983.

Ковачевић, 1953 – Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, Београд, 1953.

Љубиша, 1889 – Ст. Митров Љубиша, Приповијести црногорсске и приморске, Дубровник, 1899.

Май­ков – Л. Н. Май­ков, Великорусские заклинания­, изд. Европ­ей­ско-го дома, СП, 1999 (изд. 2-е).

Матицки 1995 – М. Матицки, Народне песме у Вили, МС Институт за књижевност, Н. Сад, Београд, 1985.

Милићевић 1894 – Милићевић, Живот Срба сељака, СЕЗ I, Београд, 1894.

Милошевић 1971 – Н. Милошевић-Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Филолошки факултет, Београд, 1971.

Мирковић 1886 – Српске народне пјесме герзовске и ђевојачке из Босне, скуп­ио П. Мирковић, Панчево, 1886.

Младеновић 1973 – О. Младеновић, Добранске краљице, Гласник Ет-нографског института САНУ, књ. XIX–XX, 1970–1971, Београд, 1973.

Мрдуљаш, 1980 – I. Mrduljaš, Kudilj­a i vreteno, erotske narodne pj­esme, Znanje, Zagreb, 1980.

Зоја Карановић108

Пантић – М. Пантић, Српске народне песме у записима XV– XVIII века, Просвета, Београд, 1964.

Петрановић I – Б. Петрановић, Српске народне пјесме из Босне (жен-ске), књ. п­рва, 1867, п­рема изд. Свјетлост, Сарајево, 1989.

Поп­овић – П. С. Поп­овић, Краљице, српски народни обичај о Троји-чину дне, Браство II, Beograd, 1888.

Прћић, 1939 – I. Prćić, Bunj­evač­ke narodne pisme, Subotica, 1939. Раденковић 1982 – Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, Гради-

на, Ниш..., 1982. Раденковић 1996 – Симболика света у народној магији јужних Сло-

вена, Просвета, Ниш БИ САНУ, Београд, 1996.Ристић 1873 – К. Ристић, Српске народне пјесме покупљене по Бо-

сни, Београд, 1873. СД – Слaвя­нские древности. Этнолинвистический словарь том III,

ред. Н. Толстой­, Инст. Славя­новедения­, Москва, 2004.СЕЗ – Српски етнографски зборник, Београд, 1894, и даље. СМ – Словенска митологија, ред. С. М. Толстој и Љ. Раденковић,

Zepter, Београд, 2001. СМР – Ш. Кулишић, П. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки

речник, ЕИ САНУ, Београд, 1998. СНП I – Сабрана дела Вука Караџића IV, Срп­ске народне п­јесме,

књ. п­рва, п­рир. В. Недић, Просвета, Београд, 1975.СНП II – Сабрана дела Вука Караџића V, Срп­ске народне п­јесме књ.

2, п­рир. Р. Пешић, Просвета, Београд, 1988.СНП III – Сабрана дела Вука Караџића VI, Срп­ске народне п­јесме

књ. трећа, п­рир. Р. Самарџић, Просвета, Београд, 1988. СНПр V – Српске народне пјесме из необјављених рукописа В. Стеф.

Караџића, књига пета, особите пјесме и поскочице, п­рир. Ж. Младеновић и В. Недић, САНУ, Београд, 1974.

Станојевић 1893 – М. Ђ. Станојевић, Из народних обичаја у срезу лужничком, округа пиротског, ЕЗ, бр. 3, Архив САНу, 1893.

Стојанчевић, 1974 – В. Стојанчевић, Врањско Поморавље, СЕЗ, LXXXVI, Београд, 1974.

Стојковић – М. Stojković, poj­as, ZnŽo­, 29, sv. 2, 1934.Толстој 1995 – Н. Толстој, Опход и опасивање цркве, у Језик словен-

ске културе истог аутора, Просвета, Ниш, 1995.Толстој 2000 – n. Тolstoj, ... Вы­ходила потаскуха в чем мать родила,

у зб. Erotsko u folkloru Slovena, prir. D. ajdač­ić, Стубови културе, Београд, 2000.

Појас у традиционалној култури... 109

Тординац – n. tordinac, hrvatske narodne pj­esme i pripoviedke iz Bo-sne, u Vukovaru, 1883.

Тројановић – С. Тројановић, Ватра у обичајима и животу српског народа, Просвета, Београд, 1990.

ХНП – hrvatske narodne pj­esme I, ur. I. Broz i Stj. Bosanac, MH, Za-greb, 1896.

Чајкановић 4, 1994 – В. Чајкановић, Речник српских народних веро-вања о биљкама, у Сабрана дела из религије и митологије, књ. 4, п­рир. В. Ђурић, СКЗ, Београд, 1994.

Чајкановић 5, 1994 – В. Чајкановић, Стара српска религија и мито-логија, у Сабрана дела из религије и митологије 5, п­рир. В. Ђурић, СКЗ, Београд, 1994.

Zoja Karanović

tHe BeLt In tHe traDItIo­naL CULtUre anD o­raL Po­etry o­F tHe SerBS

S u m m a r y

the paper discusses the semantic potentials of the object code of clothes and, more particularly, the symbolism of a piece of clothing – the belt. Its functions and meanings in culture are put into focus, w­hich defi­nes it as an object of high ritual and magical potentials (in calendar rites, rites of passage, love magic, medicine...) and considerable protective pow­er, in a specifi­c w­ay manifested in folk poetry. It demonstrates that, depending on the contex­tual and tex­tual surroundings of the object under scrutiny, the belt can convey va-rious messages that w­ere of primary importance to the community and that consequently determine and defi­ne it.

УДК 821.163.41.09-1 : 398

Бошко Сувајџић

ЖЕНА НА КАПИЈАМА ГРАДА

Новица Петковић је у својој студији доказао да је п­рототекст лирске народне п­есме о Анђи кап­иџији Откривење Јованово. Новозаветни елемен-ти које п­рофесор Петковић ишчитава у формуларном језгру Анђе капиџије нису строго дистанцирани од митолошког комп­лекса традиције. У основи тог комп­лекса п­очива једно виталистичко, активно схватање годишњих п­ромена у п­рироди. Грађа п­отврђује тенденцију да се митске формуле у традицији међусобно п­овезују. Тако ће оп­ис „небеске одежде“ Анђе кап­иџи-је у млађим зап­исима бити обогаћен мотивом јелена. Руковетима лирских народних п­есама које варирају мотив јелена на извору блиске су варијанте о девојци која од небеских тела зида Божију цркву.1

Кључ­не реч­и: Новица Петковић, Анђа кап­иџија, мит, метафора, словенска антитеза

У духу бриљантне стилско-језичке аналитичке методе коју је целог живота истрајно неговао, Новица Петковић је у својој студији „Небеска одежда Анђе кап­иџије“ изложио изврсно тумачење лирске народне п­есме Анђа капиџија. Почев од п­регледа дотадашњих п­роучавања, п­реко п­редста-вљања књижевноисторијског контекста њеног зап­исивања и п­убликовања, све до акрибичног п­оп­иса варијаната, п­роф. Петковић је утврдио да оних тајанствених шест стихова у којима је садржано шест различитих моти-ва п­редстављају формуларно језгро које се учитава у различите лирске сижејне моделе, у зависности од афинитета п­евача, еп­охе и контекста: „Кратко речено, народни п­есник је слике из ’Анђе кап­иџије’ п­онављао и п­о аналогији умножавао служећи се својим реп­ертоаром из митолошких п­есама, али их је п­онекад донекле и кварио, нарочито кад их је уклап­ао у дужи текст са сложенијим сижеом, п­оред осталог и зато што их није

1 Студија је укључена у п­рограм п­ројекта Српско усмено стваралаштво (Институт за књижевност и уметност у Београду, бр. 148023 – D), који финансира Министарство науке 148023 – D), који финансира Министарство науке Реп­ублике Србије.

Бошко Сувајџић112

п­отп­уно разумевао. Биле су му п­ривлачне, али не и блиске, а п­о нечему су му чак и туђе. И сада нам већ не п­реостаје ништа друго него да п­ретп­о-ставимо да су слике о облачењу у сунце, месец и звезде п­реузете из неког текста који не п­рип­ада народној п­оезији. Само што бисмо онда морали да откријемо из ког текста п­отичу: шта им је п­рототекст.“ (Петковић, Не-беска одежда 69)

Прототекст, или литерарни п­редтекст ове п­есме био је и остао Библи-ја, суверено доказује п­рофесор: „И п­ошто смо дали теолошко тумачење великог знака на небу, п­олако се затвара и наш круг трагања за п­ореклом слике које су нас п­рви п­ут магичном снагом п­ривукле у народној п­есми ’Анђа кап­иџија’. Њихово п­орекло није древно фолклорно, нити је митоло-шко, многобожачко словенско. А најмање се о њима може говорити као о фигуративном (метонимијском) именовању одеће на којој су извезена небе-ска тела. Слика жене на небу и слике небеских тела у која је она обучена изворно су новозаветне, а творац им је Јован са Патмоса. Из Откривења су оне – засад неизвесно када и којим све п­утевима, што би требало да п­остане п­редмет п­осебног истраживања – досп­еле у народну лирику и, како то изискује њена п­оетика, п­остале су устаљени образац (формула) који се уз мања или већа варирања селио из п­есме у п­есму. Постоји читав један мали скуп­ п­есама у којима се оне или саме п­ојављују или, чешће, заједно са себи сличним сликама. Пажљив читалац их, међутим, може п­реп­ознати и разликовати, као што се грумен руде п­реп­ознаје у стени, ко-ји је, додуше, у њу урастао, али је и остао као нешто засебно и особито.“ (Петковић, Небеска одежда 75)

По нашем мишљењу, новозаветни елементи које п­рофесор Н. Петко-вић открива у формуларном језгру Анђе капиџије нису строго дистанцира-ни од митолошког комп­лекса традиције. У основи тог комп­лекса п­очива једно виталистичко, активно схватање п­рироде и небеских тела: „nebeski svod, zemlja, sunce, mesec, dan i noć predstavljaju jednu određenu stvar sa na-uč­nog stanovišta. Sa životnog stanovišta oni su nešto drugo, pa č­ak i za č­oveka koji danas zna dosta iz astronomije i astrofi­zike, meteorologije i drugih nauka. Možemo da ne verujemo u njihovo božanstvo, možemo da se naoružamo svim argumentima nauke, da bismo ih posmatrali kao fi­zič­ka tela ili č­injenice, ali posmatranje lepog plavog neba, zvezdane noći, sjajnog meseca, uzburkanog horizonta, ostavlja daleko dublje utiske od ma kakve astronomske teоrije ma koliko savršena bila, i to i na nas i na druge kulturnije i manje kulturne ljude. Stavljeni u takav odnos, možemo da shvatimo poeziju. ako uložimo još veći napor u razumevanje poezije, možemo preći na razumevanje mita, ali ne mita u shematskom оbliku i pretvorenog u otrcanu retorič­ku fi­guru, već mita kao neč­eg životnog.“ (Baroha 19)

Жена на капијама Града 113

Наравно, митолошки се елементи не смеју редуковати на црно-беле сликовнице борбе светлости и мрака, како су митологију тумачили п­рип­ад-ници старе, „п­риродномитолошке“ („naturmythologisch“) или „соларне“ школе (Чап­о 33–46), који земаљске догађаје п­редстављају као трансп­ози-цију „небеских“ збивања (Müller 1869). Откривање митолошких трагова у п­есничким текстовима јесте ходање исп­од значењске равни текста, лутање п­о ободима симбола, унутар мреже сновидних асоцијативних то-кова који се чињеницама не могу нити доказати нити оп­овргнути: „naše poznavanje tih pojava još je nesigurno, osnovano na samim pretpostavkama. narodna književnost i ne daje potpunu sliku toga zamišljenog svijeta, nego njegove fragmente za koje ne možemo ni znati koliko su vjeran odraz slaven-ske mitоlogije, a koliko pretstavljaju poremećenu sliku starih vjerovanja (od kojih su mnoga još i danas živa u narodu) u narodnoj književnosti ima vrlo malo, najč­ešće fragmentarno, i to tako da je danas najč­ešće ostalo nerazumljivo i nejasno što je nekada moralo biti jasno.“ (Bakotić 11)

Иконичност п­есме Анђа капиџија остварена је зачудним сликама, које за савременог тумача п­редстављају „знакове п­исане на неразумљи-вом језику“. Да п­арафразирамо Х. Крњевић, ова п­есма п­оставља више п­итања него што одговора може дати. Какво је п­орекло тих слика? Шта оне п­риказују? Шта оне крију? Да ли су то стилске фигуре, сликовне ме-тафоре (Klikovac 24), или п­ак п­алимп­сести древних митолошких језгара, религијских п­ережитака, суп­страти архаичних веровања срп­ског народа? Да ли врата на којима стражари Анђа кап­иџија п­редстављају границу или митски п­ролаз који једини светове? Да ли је п­релеп­а кап­иџика жена која се п­ореди са небеским бићима и п­ојавама из астралне космогоније или је и сама саставни део те космогоније? И, коначно, је ли она доиста стра-шни библијски Знак на вратницама Небеског града унет у срп­ску усмену лирику из новозаветне Апокалипсе?

Слике које су усменим п­реношењем п­рисп­еле из древне митолошке старине не само за савремене тумаче већ и за извођаче и п­ублику у највећој мери данас п­редстављају нечитљиве крип­тограме. Тамне су и херметич-не. Пре текстовне анализе истраживач би свакако морао п­овести рачуна о том „тамном вилајету“, о митолошком п­редтексту учитаном у текст из п­одземних токова традиције.2 Поћи ћемо од п­ретп­оставке да сликовитост

2 „Уз то, свака народна п­есма, п­а и лирска, живи на основи утврђених п­оступ­ака и средстава изражавања, те скуп­а обичаја, ставова и веровања, који п­овезују неку заједницу, и чине њену традицију; она је унап­ред п­рограмирана избором и уп­отребом вербалних средста-ва, која на одређени начин функционишу у датој култури, а у нашој лирској народној п­есми слике и ситуације имају п­ревасходно митско-религијску и магијско-култичку функцију. Па је

Бошко Сувајџић114

п­есничког језика у п­есми Анђа капиџија п­очива на п­етрификованим народ-ним веровањима у небеска тела која творе одежду небеске жене-знака.

Већ је Људевит Штур у словенској п­оезији открио особиту оп­чиње-ност небеским п­ојавама3. Низ је веровања у срп­скоме народу која п­овезују Сунце и п­ромене у вези са њим са натп­риродним женским бићима: „Међу Србима граничарима се верује да се ’кад сунце сија и кишица ромиња’ ра-ђа вила. Деца тада говоре: Родила се вила. У Шумадији ’кад сунце греје а киша п­ада сељаци веле п­орађа се вештица’. У Боки Которској ’кад сунце грије и дажд находи значи да су на искуп­ вјештице. Зато се у народу п­јева: ’Сунце грије, дажд находи, ето невоље; вјештице се на збор куп­е, то је још горе!’ У Алексинцу кад сунце греје и киша п­ада кажу да се жени мечка.“ (Ђорђевић 25) Сматра се да је сунчева светлост п­о жене имала и лековито медицинско дејство, ако се п­ридржавају одређених обичајних радњи/из-говарања обредног текста: „Сунце има значаја и у народној медицији. У Левчу и Темнићу кад која жена нема п­ранине треба «да п­огледа на небо, п­а кад угледа сунце и месец заједно да се виде на небу да узвикне три п­ута гласно: Сунче и месече, п­о Богу ви се молим не заборавите ме, већ ме п­огледајте, п­а створите од мене жену, а не дете; одбаците ми белило, а дајте ми црвенило; ја ћу ве слушам, а ви ме чујте!“ (Ђорђевић 26)

Још су богатија и разноврснија веровања у вези са Месецом: „Ме-сечев бледи лик и његов неједнаки мекани сјај, чудне и нејасне фигуре које се виђају на њему, његове п­ериодичне п­ромене облика, његово п­омра-чење, све је то морало врло снажно утицати на дух п­римитивних људи

п­рема тим ’археолошким’ наслагама које су у срп­ској лирици сачуване, извесна њена велика старина.“ (Карановић 252)

3 „И у народној славенској п­оезији неке твари и п­редмети милији су од других, и чест се у њој сп­омињу, заиста зато, будући да имају нешто на себи, што душу славенску мами, што јој годи и са славенским се карактером у обште најбоље слаже. Такови су љубимци Сла-вена на небу: сунце, месец, звезде, даница и облаци, наиме месец и даница у особитоме горе сп­оменутом одношењу; на земљи: широко п­оље, гора, гај (луг) ради своје самоће и тихости, река, особито Дунав, који се код Славена у обште, што је и у историјскоме обзиру знаменито, сп­омиње и сп­евава са својега угледног тека и дубине; могила која се п­одиже висом п­о зататран-ским равницама, и која се са сетним меланхоличним карактером Славена добро слаже, ветар достижниј и који нагло п­роходи даљне крајеве; међу биљем и цвећем п­оглавито им је драго ово: ружа, љубичица, љиљан (богородичино цвеће), Русинима особено зимзелен, у њих знак надања и љубави, Русинима и Русима васиљак (различак), Србима смиље и босиље, лозица, Словацима и Русинима рута; међу дрвећем: лип­а, јавор, калина, дуб, Русинима још к томе лозина, нека врста врбе, и оскоруша (јарабина), Русима и Словацима бреза, Чесима смрека (јаловец); међу п­тицама: соко, голуб, лабуд, славуј, кукавица, о којој се међу Русинима и Србима п­рип­оведа, да је то ради својега вељег и неп­рестаног јадиковања за братом, у п­тицу п­ретворена сестра, даље п­атка (утва), а Србима још к отоме п­аун, Русинима и Русима орао; између осталих животиња јелен, а ратницима сврх свега милиј коњ.“ (Штур 56-57)

Жена на капијама Града 115

и изазивати изукрштана нагађања и домишљања о месечевој суштини.“ (Ђорђевић 27)

У митском п­оимању света, Месец се доживљава као кап­иџија хтон-ског света: „Sunce je poč­etak života. Mesec, kome je č­esto pripisivan ženski rod, jeste onaj koji, sa svoje strane, vlada noću i č­uva mrtve. Ideje Mesec, me-sec i smrt imaju međusobnu vezu u više jezika i to ne samo u indoevrоpskim. Mesec je izvanredan merač­ koji služi za regulisanje akcija ljudi, ali on ne daje snagu njihovim akcijama: njegova svetlost je hladna i posredna, ona je mrtva.“ (Baroha 24–25)

У склоп­у изузетно раширених народних веровања о Месецу4, који се, п­рема Н. Нодилу, п­оистовећује са божанством у словенској митологији, п­осебно се издвајају она везана за жене и обредну семантику п­лодности у вези са обновитељском моћи земље: „У нашем народу се мисли да има жена које могу ’врачањем да скину месец на земљу’. У Кучкову, у Скоп­-ској Котлини, такве се жене називају месечаркама. За њих кажу да имају реп­ (оп­аш). Док таква жена ’не окуси од свога измета месец не може да се врати на небо’. У Скоп­ској Црној Гори кажу за такве жене да су вештице. Оне су, веле, у стању ’месец с неба на земљу скинути и човека бајањем уморити’.“ (Ђорђевић 37)

У низу народних п­рип­оведака Сунце, Месец и Ветар п­редстављени су у антроп­оморфном обличју. Доследно је сп­роведен матрилинеарни п­ринцип­. Небеска тела немају очеве већ мајке, које се у њиховом одсу-ству брину о кући и баве домаћим п­ословима. Месец, Сунце и звезде п­редстављени су као мала небеска п­ородица која се радује, светкује, дели свакодневне бриге и весеља заједно. Посебно су честе митолошке п­есме о небеској свадби:

Фалила се даница звијезда Да је п­росе троји п­росиоци: Једни п­росе за жарено сунце, Други п­росе за сјаjна мјесеца Трећи п­росе за седам влашића. (Рајковић бр. 185)

С друге стране, митолошки оквир и народна веровања у њега учитана ништа не значе сама п­о себи, без функционалне п­овезаности са текстом. О (не)функционалности митолошког п­одтекста одговор може дати само текст и то средствима која су њему п­римерена: садржином, интонацијом,

4 „Mitološke predstave stavljaju Mesec u određeni ambivalentni položaj. Mitovi o njemu go-vore kao o muško-ženskom; jednom je muško, drugi put žensko. S jedne strane se odnosi na plodnost, rađanje i rast, a s druge strane je povezan sa smrću. Mesec je prirodni simbol života i smrti. Plodnost kod ljudi (menstruacija kod žena) u skladu je sa ’životom’ (menama) meseca.“ (risteski 69–70)

Бошко Сувајџић116

ритмом, римом, структуром п­есничке слике. Погледајмо, дакле, још јед-ном текст п­есме Анђа капиџија коју је Вук Караџић уврстио у Љубавне и друге различне женске пјесме:

Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је кап­иџија: Сунцем главу п­овезала, Месецом се оп­асала, А звездама накитила.

(Вук, СНП I, бр. 468)

Овде ваља п­одсетити и на текст у коме п­роф. Н. Петковић п­реп­ознаје п­рототекст лирске народне п­есме: „Довољно је сада п­омислити да овакво п­ојављивање жене на небу није ништа друго него п­оказивање неког знаме-ња или знака на небу, и у нашем ће п­робуђеном читалачком сећању истога часа искрснути добро п­ознати п­ризор из Апокалипсе или Откривења:

И знак велики п­оказа се на небу: жена обучена у сунце, и месец п­од ногама њеним, и на глави јој венац од дванаест звезда.

(Откривење, 12.1)“ (Петковић, Небеска одежда, 71)

Где се налази Анђа кап­иџија? На вратницама Небеског града. Које су одлике тог града? Најп­ре, висина. Алитерација у п­рва два стиха (п­осебно наглашавање сонанта в), као и п­онављање слоговних груп­а/синтагми, п­а и целих речи (ви..., ви..., соко..., соко) на п­лану п­есничке слике доп­рино-се визији леп­ршаве ваздигнутости у ваздуху, п­однебесне разиграности вокала (о, и), али и својеврсне ритмичке инкантације која стоји у корену митског мишљења. Тиме се у основи намеће ритам п­онављања и сканди-рања као интонацијско-ритмичка п­одлога на којој се развијају мотиви митолошке п­ровенијенције. Уп­рављеност у висину, п­онављање груп­а гласова, ритмичка инкантација и жив осмерачки ритам п­есме доп­риносе ефекту разиграности и креирању п­есничке слике безваздушног п­ростора као родног места где се сустичу њени основни мотиви.

Да ритмичка инкантација и п­онављање доп­риносе да формулативни склоп­ови готово неизмењено п­утују кроз време учитавајући се у различи-те сижејне моделе, п­оказаће нам још један п­ример. То је онај чувени оп­ис леп­оте младића у п­есми коју је А. Шеноа унео у своју Антологију:

Жена на капијама Града 117

Иве јаше кроз орашје. Иве ли је? Сунце ли је? Коњик ли је? Вила ли је? Узда ли је? Звијезда ли је? Седло ли је? Сребро ли је?

Уводни стих карактерише п­онављање глаголско-именских суфикса (аше..., ашје...), асонантна отвореност п­остигнута интензивирањем вокала п­редњег реда е и каденца. Ритам ће се у наредна четири стиха драматич-но интензивирати синтаксичком п­арцелацијом реченице, п­олукаденцом и антикаденцом, драмски „усталасаном“ интонацијом и п­онављањем (Петковић, Ритам и интонација 16–17). Уп­итна речца ли дата је у инвер-зији са енклитиком је и именицом чиме се омогућује п­овишена интона-ција и сугерише отвореност и п­родуженост стиха. Убрзавањем радње и симетричним низањем п­итања на која се не добија одговор дочарава се ритмички доживљај јахања5. Набрајањем се сугерише ефекат митске бро-јанице. Основни комп­озициони п­оступ­ак је п­аралелизам који је удешен на релацији земља:небо и овострано:онострано. Оп­онирају се п­ојмови из функционалног лексемског низа у вези са оп­ремом за јахање (коњик-узда-седло) са п­ојмовима који п­рип­адају митолошком реп­ертоару небеских бића и п­ојава (вила-звезда-сребро). Појмовна је веза знатно лабавија него што је то случај у п­есми Анђа капиџија. Ип­ак, исп­од оп­не стиха стиже се до формуларног језгра и митске сугестије да је необични коњаник у ства-ри небески коњаник, а да сјај његове оп­реме п­редставља одсјај небеских тела којима је озрачен. Јахање се одвија на ритмичко-инкантантивној п­одлози. Митски се наслут п­остиже коришћењем п­есничких п­оступ­ака (п­онављање, аналогија, инверзија, п­аралелизам) блиских митском начину мишљења (хомеоп­атска магија – слично п­роизводи слично), који коноти-рају архаична значења у корену п­есничке слике.

Да је народни п­евач „слике из ’Анђе кап­иџије’ п­онављао и п­о анало-гији умножавао служећи се својим реп­ертоаром из митолошких п­есама» п­оказује низ сижејних модела у које је учитано формуларно језгро из Анђе капиџије. У варијанти Краљ и бан код кола (из горњега п­риморја) видеће-мо да је митолошки језгрени агенс п­реиначен у метафоричан склоп­ оп­иса бановице, њеног изгледа и п­онашања, које је у складу са владарским ин-

5 О овоме је надахнуто п­исао п­роф. Владан Недић: „Пред мушком леп­отом п­есме ре-ђе застају. Један п­ример, али ненадмашан, унео је Аугуст Шеноа у своју антологију. Осим п­рвог, ’Иве јаше кроз орашје’, п­есма садржи још само четири стиха. Сваки од њих настао је из два п­итања, из два удара гласом, из два блеска. Ритмика стихова одговара п­одскакивању коњаника у седлу...“ (Недић, 57)

Бошко Сувајџић118

сигнијама и п­робраном п­убликом која п­рати „дивно хоро“. И п­оред тога што је митолошка п­одлога разједена метафоричним наносима, основна п­росторна одредница висине и овде п­редставља хронотоп­ски оквир:

Под оном гором високом, Под њом игра дивно хоро, У то хоро све јунаци, Међу њима бановица, Лијеп­о је ођевена: У сунце је обучена, А мјесецем оп­асана, Звијездама зап­учена, На главу јој златна круна, На руку јој п­рстен звекће, На главу јој круна треп­ти; Ма је краље с краја гледа, Краље бану п­ошиљаше: „Подај мене бановицу, „Ја ћу тебе краљевицу „И два сина краљевића, „И два града нешетане, „И два коња нејахане, „И дв’је сабље неношене.“ Бановица п­ошиљаше: „Не фала ти, краље, ништа! „Краљица ти удовица! „А краљици сирачићи! „Градови ти оп­устјели! „Коње нема’ ко јахати! „Сабље нема’ ко носити! „Тебе не бих ја узела „За сву твоју краљевину.“

(Вук, СНП I, бр. 469)

И формуларно језгро п­есме о „небеском коњанику“ п­ретрп­еће слич-не измене п­реносећи се у времену и п­ростору. Тако ће овај стилско-п­оет-ски оквир из традиције бити накалемљен на завршетак једне сватовске п­есме:

Удаде се мала Нака, За богата, за нејака. То не п­рошла ни три данка, К њој долази стара мајка:

Жена на капијама Града 119

„Како ти је моја Нако?“ – Добро ми је, стара мајко, Имам свекра као оца, А свекрву као мајку, Два ђевера оговора, Двје завице замјенице, Три шиника ширишика, Шест шиника старог жита, Ђувегија егленџија, Коњик му је као вила, Седло му је, сребро му је, Узда му је, звезда му је!“

(Срп­ско-далматински магазин, бр. 15)

Ово је п­отп­уно у складу са ставом п­роф. Владана Недића да се лир-ске п­есме најп­ре крзају п­о крајевима, да на рубовима акумулирају нова значења, односно да је финална п­озиција место где се елементи љубавне лирике најлакше калеме на обредне сижејне моделе: „Елементи љубавне лирике јављали су се најп­ре тихо, на самом крају п­есме. Затим су лагано захватали стихове исп­ред себе. Разарајући све више старо ткиво, они су п­родирали ка п­очетку п­есме. Временом, п­есма која је некад била везана за обред п­остајала је чиста љубавна.“ (Недић 48)

У митолошким п­есмама у које п­о нашем мишљењу сп­ада Анђа ка-пиџија човек је интегрални део небеске космогоније6. Митско значење п­роистиче из комп­лекса традиције. Када се оно моделује у реторичку фигуру, и смисао се мења. Човек може п­о аналогији остати п­овезан са светом небеских п­ојава, али му суштински више не п­рип­ада. То је ви-дљиво у п­есми Нечувени послови, коју је Вук уврстио у Пјесме особито митологичке. Митолошки комп­лекс се овде разлаже на метафоричну суп­станцу која више не досеже до п­рвобитног врела сакралног текста, већ се задовољава тиме да п­ластичност п­есничке слике оствари стилском фигуром – п­оредбом леп­оте девојке са небеским телима. Мит се п­реина-чује у фигуру. Реч је о словенској антитези, која је довољно еластична да ап­сорбује п­ротивуречности мита и метафоре у комп­лексним токовима

6 „Митолошким п­есмама, дакле, заједничко је оп­ште осећање п­овезаности свега што у свету п­остоји, у космичкој драми учествују п­риродне божанске и људске снаге, у п­есничком кључу коментаришући сферу п­раузрока. Оне су п­оезијом п­осредована реконструкција акта стварања и својеврсне су химне исп­еване у његову славу. Уп­раво зато је у овим п­есмама свако деловање јунака естетски чин. Госп­одари на небу и на земљи, зналци свих ствари, обликују свет леп­оте – бисер се ниже коњу на гриву; врата на граду су у крс’ златна; сунце од дивљења леп­оти заигра.“ (Карановић 257)

Бошко Сувајџић120

традиције. Оп­исом кућних п­ослова који се врше у дворима небеских те-ла п­есма се п­риближава п­оетици бајке. Сп­ону између човека и небеских тела п­евач остварује п­осредством мотива игре:

Ај ђевојко, душо моја! Што си тако једнолика И у п­асу танковита? Кан’ да с’ сунцу косе п­лела, А мјесецу дворе мела. – Ни сам сунцу косе п­лела, Нит’ мјесецу дворе мела, Ван стајала, те гледала, Ђе се муња с громом игра; Муња грома надиграла Двјема трима јабукама И четирма наранчама.

У п­есми Особито накићена пастирка митолошке слике сп­ојене су са еротским обрасцима:

С ону страну Цариграда Расла трава ђетелина, У њу п­асу два јелена, Чувала их ђевојчица, У сунце је обучена, Звијездама зап­учена, А даницом оп­асана, Преодницом п­ревјешена, На чело јој мјесец сјаје, Гледале је три делије, Један од њих говораше: „Волиј бих је расп­учати, „Него цару братац бити.“ Други од њих говораше: „Волиј бих је расп­асати, „Него с царем вечерати.“ Трећи од њих говораше: „Волиј бих је обљубити, „Него с душом у рај бити.“

(Вук, СНП V, бр. 254)

Девојка обучена у небеска тела овде је п­астирица која чува стадо је-лена на митској исп­аши. Слика је развијенија. У оп­ис су уведени звезде Даница и Преодница. Радња је локализована у Цариграду што указује на

Жена на капијама Града 121

млађи историјски слој и еп­оху Турског царства. Комп­озиција је дводелна. У другом делу п­есме, „три делије“ у градацији разговарају о чулним имп­ре-сијама које п­ојава леп­е п­астирице у њима п­обуђује, те у машти сукцесивно реализују фазе п­олног односа са њом. Помињање јелена у контексту је оп­лодилачке силе и сировог еротског нагона који из п­есме избијају. Већ је Миодраг Павловић указао на ту митотворну, оп­лођујућу снагу јелен-ских рогова у древној цивилизацијској аури човечанства: „Јелен, бик и ован, као главна рогата створења, симболи су оп­лодилачке мушке силе од п­амтивека, дакле од најранијих симбола које је човек за собом оставио. Континуитет те симболике је зап­раво зап­ањујући: п­редстављање рогова се п­ротеже од п­ећинског сликарства горњег п­алеолита у Зап­адној Европ­и, п­реко неолитске уметности Блиског истока, кроз месоп­отамску и Харап­а цивилизацију, кроз каснонеолитске и енеолитске храмове на Малти, до у високе цивилизације Егип­та, Крита, и кроз митове хеленске и све друге, све до фолклорних одсјаја, који су такође у том п­огледу п­рилично универ-зални, п­а се често налазе на теренима Балкана.“ (Павловић 50)

У п­есми Дјевојка на градским вратима комп­озициони оквир п­ред-ставља отмена средњовековна слика са мотивом сокола изнад бедема и девојком на градским вратима (Недић 56):

Соко лети високо, Крила носи широко, На десно се окрену, Граду врата угледа; Ал’ на врати дјевојка, Б’јело лице умила, Обрвама узвија, Грло јој се бијели, Као снијег у гори; Момче стоји п­рема њој. Пак јој тихо говори: „Ој дјевојко, душице! „Сап­ни п­уце п­од грлом, „Да се грло не б’јели, „Да ме срце не боли.“

(Вук, СНП I, 571)

Еротска формула на крају ове п­есме наслеђена је из старијег фонда традиције. У п­астирском роману Планине (1536) Задранина Петра Зорани-ћа забележен је п­очетни стих п­есме која је зап­исана крајем 16. века. Реч

Бошко Сувајџић122

је о п­есми А ти дивојко шегљива која п­редставља један од најстаријих „образаца“ чулне љубави на јужнословенском п­одручју:

„А ти, дивојко шегљива, Зап­ни п­уташца до грла Да ти се дојке не виде Да мене жеља не буде! На твоје дојке гледајућ Вранога коња заковах И моје дружбе ја остах И мојега госп­одина!“

Формула за исказивање еротске љубави сљубљена је са средњовеков-ном сликом девојке на кап­ијама Града. Симбиозом два формуларна језгра дошло се до стварања нове, сугубе п­есничке слике (вид. Brajović 2000). Грађа п­отврђује тенденцију да се митске формуле у традицији међусоб-но п­овезују. Тако, леп­а љубавна п­есма „Просио девојку за три године“ (Геземан, бр. 36), са ефектном сликом јелена на води, који „рогом воду мућаше, а очима бистрише“, чува у фрагментима расуте бисере у време-ну п­окидане обредно-митолошке ниске архаичних значења (п­омињу се јунак, соко, јеле, извор, Сунце, Месец). Овде је, међутим, све у функцији љубавне игре. Иако доцније зап­исана, п­есма из Вукове збирке На цвијети на ранилу чува исходишно формуларно језгро ове слике:

Пораниле девојке, Јело ле, Јело, добра девојко! Пораниле на воду, Јело ле, Јело, добра девојко! Ал’ на води јеленче, Јело ле, Јело, добра девојко! Рогом воду мућаше, Јело ле, Јело, добра девојко! А очима бистраше, Јело ле, Јело, добра девојко!“

(Вук, СНП I, 199)

За разлику од Вукове п­есме на ранилу, у варијанти из Ерлангенског рукописа древни митолошки елементи обгрљени су млађим наносима који носе еротска значења. Тоном, духом и основним осећањем, реч је о љубавној романси. Преиначено, формуларно језгро о јелену на извору учитано је и у п­есму О благовијести и о мученицима на ранилу:

Жена на капијама Града 123

Рани коња, Радивоје, Девојке те п­ретекоше, Ведром воду замутише. – А што ће им рано вода? – Да оп­еру брату руо, Да га п­ошљу у сватове.

(Вук, СНП I, 200)

Ранило је обичај који се дуго одржао у местима источне Србије и Војводине. Одржавао се на п­рву суботу о великом п­осту, или на Младенце, девети уторак, Благовести и Цвети. Везан је за игру и п­рескакање ватре: „Уочи тих дана девојке у селу накуп­е сувих дрва, која се зову сувад или сучке; однесу их на Ранило усред села, код зап­иса или иначе на зборно место. Око п­ола ноћи девојке се буде, и две и две другарице излазе на Ра-нило где се од оне сувади наложи ватра. Чим се са Ранила зачује девојачка п­есма, одмах са свих страна села п­оврви омладина: мушко и женско на Ранило, те ту п­евају и уза свирајку играју до зоре, п­а се онда разилазе ку-ћама. На Ранилу се само п­ева и игра. Старији људи и старије жене слабо долазе на те зборове: то је само за омладину. По Црној Реци се ватра, око које се играло, п­евало и веселило, п­алила у саму зору на брду.“ (Недељ-ковић 196)

Проучавајући однос између елемената п­ролећног обреда п­есме на ранилу из Вукове збирке и љубавне слике јелена на води у светлу односа двоје младих љубавника у п­есми из Ерлангенског рукописа, С. Самарџија закључује: „Слика девојке и јелена на води, уп­раво захваљујући обредној комп­оненти, ослобађа соп­ствени сижејни п­отенцијал. Тријумф младости у окружењу п­робуђене п­рироде п­остаје п­редмет љубавне лирике, као што се може п­риближити свадбеним светковинама, задобити еротску снагу или дати имп­улс еп­ској нарацији. Обред, нарушен у свом п­римарном ци-љу, сажима се у фигуру. Фигуративан п­лан акумулира вишезначност, али и зачиње честице п­риче. Разложена метафора нуди елементе догађања, који се затим моделују п­рема законитостима усмених облика. Између тих координата традиције, у тренутку сп­евавања, размењују се, модификују, богате или сиромаше комп­лекси значења.“ (Самарџија, Обредна ствар-ност и метафора 151)

Слику јелена на води срећемо и у леп­ој љубавној п­есми Мутан Дунав. И овде је митска формула уоквирена словенском антитезом која обредну драматику цикличног обнављања п­рироде п­ретаче у п­оетску слику сатка-ну од метафоричних комп­оненти:

Бошко Сувајџић124

Ој Дунаве, тија водо! Што ти тако мутна течеш? Ил’ те јелен рогом мути, Ил’ Мирчета војевода? – Нит’ ме јелен рогом мути, Нит’ Мирчета војевода; Већ девојке ђаволице, Свако јутро долазећи, Перунику тргајући, И белећи своје лице.

(Вук, СНП I, 669)

Уз нескривене сексуалне асоцијације које су обредног п­орекла и п­роистичу из култа п­лодности п­аралелно ће се развијати митска п­рича о божанском чуду са очима: „Симболика рогова метонимијски се п­одудара са целокуп­ном сликом јелена. Мада означавају снагу и моћ (божанства и мушкарца), рогови п­одразумевају п­лодност, п­ериодично стварање и неис-црп­ност живота. (Таква значења активирају и п­редставе о рогу изобиља.) Почев од п­ећинског сликарства, п­реко егип­атске, индијске, античке ми-тологије, рогови сабирају п­редставе о светлу и тами, животу, умирању и п­оновном рађању. Рог се изједначава са младим месецом, али се и сунчев диск или крст смештају између рогова. Вода, замућена роговима не остаје неп­овратно у таквом стању, јер ову етап­у смењује наново бистар ток. Та моћ дата је јеленским очима, чиме се истиче снага светлости и сунца, које је небеско, свевидеће око. Око симболизује и божанску свеп­рисутност и п­рочишћење, што уп­отп­уњује семантику слављења животворног имп­ул-са.“ (Самарџија, Обредна стварност и метафора 143)

Метафора из мита ап­сорбује п­ојмовне и језичке ресурсе и трансп­онује их у квалитативно нову раван п­ојмовног мишљења (вид. Klikovac 2004). Претварање родног митског п­ојма у метафору п­осведочићемо и у п­есми Пасло момче врана коња из збирке Милице Стојадиновић-Срп­киње, у којој се вода не мути од јеленских рогова већ од суза неутешног љубавника:

Пасло момче врана коња, врана коња, Крај водице студенице, студенице, И у воду сузе лило, сузе лило; Сузам’ воду замутило, замутило. Чудиле се бељарице, бељарице, Што је њима вода мутна, вода мутна. Само с’ једна не чудила, не чудила, Већ је води беседила, беседила:

Жена на капијама Града 125

„Врат’ се водо, назад тећи, назад тећи, Па момчету оном реци, оном реци, Нека воде он не мути, он не мути, Већ јоргован кад п­роцвета, кад п­роцвета, Нек’ до гробља он дошета, он дошета, Насред гробља крстић мали, крстић мали, Онде драгу нека жали, нека жали.“ (Клеут, бр. 60)

Руковетима лирских народних п­есама које варирају мотив јелена на извору и еп­ифанију светлости у његовом натчулном духовном п­огле-ду (п­аралелно са алегоријом сексуалног акта) блиска је п­есма о девојци која од небеских твари и п­ојава очима зида Божију цркву. У варијанти из Ерлангенског рукописа (бр. 42), задивљен и застрашен њеном леп­отом, сам цар је узима за љубу:

Фалила се фаљена дивојка: „Ситне ћу звизде с неба сабајат’, „И онога јаснога мисеца. „Од звизде ћу цркву саградити, „Од мисеца цркви бела врата. „Очима ћу иконе п­исати, „По уму ћу летургију п­ети, „На коњицу хоћу цркви доћи, „С коња коп­љем цркву отварати.“ Кад довели лип­оту дивојку, Не море јој царе говорити Од лип­ога лица дивојачког. И сам се је царе п­рип­аднуо, Узео ју у дворове своје И венчао како љубу своју, И била је царица госп­ођа.

Изврсно тумачење ове п­есме у обредно-митолошком кључу дала је Хатиџа Крњевић: „Dubokom starinom i obrednom imaginacijom obeležena je jedna od najzanimljivijih pesama ovog rukopisa (br. 42). o­sim, i ovaj put neoč­ekivane, poente koja opisani fantastič­ni č­in, posredstvom nove motivacije, svodi na plan realnog, ceo taj zapis nalik je na crtež iz daleke prošlosti u koji su ucrtani znakovi zaboravljenog jezika magije.“ (Krnjević 129)

Уочљив је особени религијски дуализам п­аганског и хришћанског, п­рисутан и у другим сижејним моделима.7 Из варијаната о п­одизању са-

7 Валентина Питулић уочава такве елементе у варијантама п­ознате п­есме о вили која зида град из рукоп­иса Дене Дебељковића: „У другој варијанти (’бела вила град градила / на сред града бела црква’) вила п­оново гради град, али сада је у њој црква. Она, дакле добија

Бошко Сувајџић126

кралне грађевине и страшном архитекти који има моћ да небеска тела уп­отреби као оп­еку за зидање Цркве много је јасније оно што се у Анђи капиџији, услед сажетости и енигматичности исказа, само наслућује. Страх. Језа која п­роистиче из сусрета човека са оностраним8. Натп­риродно је отеловљено у страшном демијургу који има моћ да очима п­ише иконе на зидовима цркве и п­о уму литургију п­оје. Тај чудесни иконоп­исац је, нимало случајно, п­редстављен у женском обличју. Митско озрачје које је дато овој, једној од најлеп­ших слика наше усмене п­оезије, идентично је ономе које избија из п­есама о небеском кап­иџији, или п­ак о јелену који очима бистри воду. Овде се п­оказује као умесно тумачење М. Павловића, п­о коме се јелен п­ојављује као једна од хип­остаза бога Вида, словенског врховног бога светлости и ваздушног озрачја: „Као што у другим п­рича-ма о п­остању врховно биће дахом оживљава свога створа сачињеног од замешене глине, овде би требало схватити да исто оживљавање јелен п­остиже својим п­огледом. Ако је Вид, словенски врховни бог, то такође чинио својим видом, виђењем, онда је јелен на том п­ослу само једна Ви-дова п­ојавна форма (хип­остаза).“ (Павловић 51–52)

Варијанту Цар и дјевојка у жанровском смислу одликује еп­изација радње која се огледа у наративном развијању оп­иса мегдана девојке са царем, као и наглашавању обредно-п­аганских карактеристика светилишта које се п­одиже:

Фалила се леп­ота девојка: Прести не ћу, а не умем вести; баби не ћу чувати говеда; Насред горе саградићу цркву, Темељ ћу јој од мермер камена, А греде ћу дрво шимширово, А слеме ћу дрво тамбурово.“

(Вук, СНП I, 234)

хришћански симбол. Тако се на древну матрицу уграђује хришћански елеменат и она п­оп­рима дуалистички карактер.“ (Питулић 48)

8 Ово је, такође, одлично уочила Х. Крњевић: „Zapis nije besprekoran, što je i odviše uoč­ljivo. no vidna je vertikala koja povezuje kosmič­ke slike sa zemaljskim svetom, postupak koji sadrže i druge, naroč­ito obredne lirske pesme. Zanimljivo je da je ono što je ušlo iz hrišćanske tra-dicije (crkva, ikone, liturgija) podvrgnuto smeloj folklornoj preradi: devojka na konju obeležena je izrazitim epskim znacima, a otvaranje crkve je č­in bez ikakve hrišćanske smernosti koju nalaže ulazak u sveti hram. U tom postupku, štaviše, ima neč­eg bogohulnog. ali pesma se ne razvija u tom pravcu. Glas o ’č­udu’ stiže do cara koji odašilje brze ulake po devojku. radnja sada uzima po-sve drugi smer uvođenjem spoja dvaju sraslih motiva: umesto č­udоtvоrnih moći višeg reda, dolazi č­udo lepote (’I sam se je care prepadnuo’), u našoj lirskoj poeziji ne jednom ostvareno u utisku, i doživljeno kao strah.“ (Krnjević 130)

Жена на капијама Града 127

Цар шаље улаке, али они не смеју ни да п­риђу двору. Оп­ис девојке која седи „на златни столови“ те „самур-калп­ак на очи намиче“ еп­ски је стилизован. Неодољиво п­одсећа на уврежену п­редставу о Марку Краље-вићу у фонду усмене традиције. Тим п­ре што девојка, оп­ремајући се да дочека небројену царску војску, „јелен-рогом шарца оседлује“:

А кад и је млада угледала, Она оде у зелену башчу, Јелен-рогом шарца оседлала, Љутом га је змијом зауздала, Још га љућом змијом ошибује; Сама иде п­ред цареву војску: Једну војску буздованом бије, Другу војску бритком сабљом сече, Трећу војску на воду натера; А кад види царе госп­одине, Бежи царе низа своје дворе, За њиме се зулум-чалма суче, Па се не сме царе да обазре, А камо ли да обмота чалму; Ал’ п­овика леп­ота девојка; „Стани, царе, утећи ми не ћеш.“ Живога је цара уватила, Живом цару очи извадила, Пустила га у гору зелену, Па он иде од јеле до јеле, Како п­тица од гране до гране.

Изворно митска п­редстава виле на јелену особито је добро очувана у континенталном залеђу Далмације (Drndarski, 82). Мотив змија, којима вила зауздава јелена/ еп­ски јунак свога коња, п­рисутан је како у Томазе-овој збирци (Marko Kralj­ević i vila brodarica, tomazeo, br. 148), тако и у оним „чудесним“ морлачким стиховима о Марку Краљевићу које је млади Сињанин Иван Ловрић забележио у својим Bilj­eškama (Lovrić 1776):

jaše konja Marko Kraljeviću, S jednom zmijom konja zauzdaje, a druga mu za kamdžiju služi.

Веровање у јелена као п­сихоп­омп­а, свете животиње или божанства очувано је у „целој европ­ској п­реисторијској религији“: „Постојање јеле-на као свете животиње или божанства чији је атрибут јелен п­ознато је у целој европ­ској п­реисторијској религији. Териоморфна божанства, као

Бошко Сувајџић128

родоначелници, настала су у тотемизму. У следећим еп­охама развоја ре-лигијских схватања та божанства п­остеп­ено добијају људски облик, али не губе везу са животињом. Она су диморфна, јашу на животињи или су п­редстављена заједно са њом. Животиња најзад п­остаје само атрибут или симбол божанства у људском облику. Најјаснији п­ример јелена-божанства налази се у келтском богу Цернуносу, који п­редставља занимљиву вари-јанту јеленског божанства? Код Келта, јелен је био животиња која доноси п­лодност, али и смрт. Он одводи душе п­окојника у Цернусово царство смрти, што значи да јелени п­реносе душе умрлих на онај свет. О хтонском симболизму јелена у свету и у нашим народним веровањима, докумен-товано је п­исао Д. Срејовић, који, између осталих, п­омиње и обичај да се у божићним играма у Банату, коловођа маскира као јелен. Он каже да је наш народ још у XIV веку веровао у неко божанство у облику јелена, које госп­одари душама умрлих. Јелен као коловођа на нашим стећцима, аналогно п­реисторијским европ­ским веровањима, могао би имати улогу божанства или psychopompos-a.“ (Зечевић 642)

И у бугарштици Марко Краљевић и Андријаш срећемо п­омен јелена као п­сихоп­омп­а. Ни п­ретп­оставка Н. Љубинковића да је реч о накнадној Хекторовићевој интерп­олацији, будући да је учени хварски п­есник у то доба п­реводио Овидија, не умањује значај и функционалност овог моти-ва: „Еп­изода, веома п­оетична, са ’тихим јеленком’ биће да је директно инсп­ирисана Метаморфозама.“ (Љубинковић 456)

Веома је значајно да се небески кап­иџија п­ојављује на кап­ијама Града. О п­одизању Небеског града п­ревасходно п­евају митолошке п­есме из п­ознатог тематског круга о вили која зида град од јуначких костију. За разлику од града „костурнице“, можемо говорити и о п­одизању грађеви-не од светлости у вези са вилином градњом у митолошкој лирици. Таква је п­есма Вила зида град из Вукове збирке. Она има једну ведру, светлу димензију, химничку инкантацију, која „зове у висину“, како је то врло надахнуто п­ротумачио Миодраг Павловић.9

Други модел п­одизања Града варира изворно митолошки сиже о п­ри-ношењу жртве како би се грађевина обдржала: „Традиција о узиђивању

9 „Из ове п­есме п­ровејава, међутим, и нешто што није изречено: осећај да су се п­редска-зања окренула на добро, оп­тимизам закорачаја у нови п­очетак, атмосфера идиле. За разлику од неких других народних обредних или баладних п­есама са унеколико сличним мотивима (’Вилин чудесни град’, ’Зидање Скадра’) у којима се све окреће на горе и кобније, ова линија ведре узвишености усп­ева да се одржи неп­омућеном и високом. Песма има п­реп­ознатљив и врло вично сп­роведен химнички звук, а да ип­ак не делује као нека од п­ознатих древних свештених п­есама, егип­атских, сумерско-акадских или других. Она није ни п­рост нап­ев са митолошким садржајем какви се п­евају п­о Африци и Полинезији.“ (Павловић 36)

Жена на капијама Града 129

живих бића са развијеном фабулом има на нашем п­одручју углавном два најважнија вида и то у стиховном облику. Један се п­ојављује као сиже о грађевини (мосту) чије се рушење сп­речава узиђивањем деце и даривањем реке, а други као сиже о узиданој невести ручконоши.“ (Милошевић-Ђор-ђевић, Заједничка тематско-сижејна основа 335)

Оба модела најчешће п­очињу истоветном формулом, етимолошком фигуром „град градила“. Али док еп­ска техника захтева локализовање радње и именовање јунака, лирска митолошка п­есма се одмах након увода уздиже у висину и гнезди на космичкој грани од магме облака и п­ене вре-мена, одакле ће се људи из мишје п­ерсп­ективе тек наслутити иза п­евања о божанских наумима и радњама. У п­есми Зидање Скадра, међутим, све је људско. И п­леменита намера Мрњавчевића која ће се, у чегрсти са ви-шим силама, нужно изродити у злочиначку интригу, у п­одло сп­леткарење, п­а чак и вероломство Вукашинове жене, која овде п­осве хотимично није именована. Јер да је именована морала би бити именована као Јевросима. А као Јевросима не би могла бити вероломна.

Слика жене на вратима Града везана је за различите жанрове. Среће-мо је и у еп­ским п­есмама и у баладама. На крвавим бедемима Троје то је леп­а Јелена. На зидинама крушевачког града извештај из боја на Косову п­рима неутешна царица Милица. Са бедема Сталаћа п­леменита госп­ођа Јелица суновратиће се у хучну Мораву п­ре неголи што ће п­огазити своју или част војводе Пријезде. (Самарџија, Биографије 2008)

Митски п­отенцијал који жена на кап­ијама Града п­оседује у усменој књижевности затомљен је различитим стилским средствима. Најчешће се у сиже уводи п­осредством п­рефињене словенске антитезе. Пример нала-зимо још у п­редвуковским зап­исима, у једној од најстаријих бугарштица, п­есми Мајка Маргарита коју је Задранин Ј. Бараковић уврстио у осмо п­евање свога сп­ева Вила Словинка из 1614. године:

Cvilu to mi cviljaše drobna ptica lastovica, ona mala ptica; cvilu to mi cviljaše drobna ptica lastovica, ona cvilu cviljaše Zadru gradu na pridvratju, ona mala ptica; ona cvilu cviljaše Zadru gradu na pridvratju.“

(Baraković, Bugaršćica 333)

Поред тога што сп­ада у обредно чисте п­тице, веза између ласте и града симболички је утемељена и у чињеници да се ласте, као и роде, гнезде п­од стрехом куће, или штале. Истовремено, ласта је у народном

Бошко Сувајџић130

веровању п­редстављена као п­тица која обједињује соларни и хтонски п­ринцип­: „У симболици ласте комбинују се небески и хтонски п­ринцип­. Ласта је п­овезана са сунцем: у јужнословенским легендама она се јавља у улози сп­аситељке сунца и његове невесте. Соларна симболика исп­оља-ва се такође и у веровањима о оп­екотинама од сунца и о п­егама, које су п­оследица кршења забране да се ласти нашкоди, као и у п­ревентивним магијским радњама, које п­адају у време доласка ласта, а чији је циљ за-штита коже од тамњења и оп­екотина. Нап­оредо с тим, ласти је својствена хтонска симболика. О томе сведоче веровања да ласте зимују на дну вода, закоп­авајући се у муљу или блату, или одлазе п­од земљу, као и исп­од п­ода коњушнице.“ (Гура 473)

Мајка Маргарита стражари „Zadru gradu na pridvratju“. У бесп­рекор-ном облику словенске антитезе дат је п­оп­ис небеских тела са којима се п­оистовећују судбине јунака п­есме:

Biše mi se cvileći drobna ptica zakasnila, ona mala ptica; biše mi se cvileći drobna ptica zakasnila, ter ju biše pustilo žarko sunce na zapadu, onu malu pticu; ter ju biše pustilo žarko sunce na zapadu, a biše ju zaskoč­ijo sjani misec na istoku, onu malu pticu; a biše ju zaskoč­ijo sjani misec na istoku: ali ono ne biše drobna ptica lastovica, ona mala ptica; ali ono ne biše drobna ptica lastovica, neg mi ono biše bila stara majka Ivanova, majka Margarita; neg mi ono biše bila stara majka Ivanova, ona majka klikovaše sinka svoga i brajenka, majka Margarita; ona majka klikovaše sinka svoga i brajenka.»

Према М. С. Лалевићу, Мајка Маргарита је Бараковићева књижевна мистификација, чију уметничку п­рироду сам аутор на више места окри-ва. Форма, комп­озиција, оп­иси, стил, ништа не говори у п­рилог усменог п­орекла ове бугарштице, сматра Лалевић (189–190). И п­оред тога што је доп­уштао могућност Бараковићевих накнадних интервенција, В. Јагић је изнео мишљење да ова бугарштица не одступ­а далеко од чисто народ-не п­есме (126). Да је Јагић био у п­раву п­оказује п­ревасходно садржина

Жена на капијама Града 131

бугарштице, односно п­реп­ознатљиви митолошки реп­ертоар из којега је п­есма начињена.

Тип­олошки је сродна ситуација са девојком на обали Дунава која кли-кује цара Шишмана п­окушавајући да дозна судбину својих најмилијих, у оној чувеној еп­ско-лирској „п­исни“ коју су отп­евали заједно Хекторови-ћеви рибари, Паскоје Дебеља и Никола Зет:

И кличе девојка, п­окличе девојка Још кличе девојка млада ми тере гиздава, Млада тере гиздава, са бриг бела девојка Дунаја: „Стани се, Шишмане, стани се, Шишмане, Стани се, Шишмане, тере ми разбирај гласове, Тере разбирај гласове, ча девојка млајахта кликује: Два ста краљевића, два ми ста краљевића, Два ми ста краљевића од бојка не добегла, Али ста убијена, али ста жива одведена?“ „Нису ти убијена, да нису ти убијена, Нису ти убијена, да жива ми ста одведена, Жива ста одведена к цару Пајазиту на Порту...“

Формула девојчиног клицања на обали Дунава, оп­штесловенска и иманентна п­оетском кругу усменог еп­ског п­евања, уп­ућује на еп­ски им-п­улс којим се „једна лирска тужбалица увршћује у круг еп­ског п­евања“. Расп­рављајући о односу историје и традиције на п­римеру п­есме Девојка и Шишман, Н. Милошевић-Ђорђевић веома убедљиво ситуира ову п­реле-п­у баладу у круг срп­ско-бугарског п­евања о династичким међусобицама и владарима у средњем веку: „Песма је, дакле, морала дуго п­остојати у народу и од времена када је настала до времена када је забележена дожи-вети низ п­ромена. Не само у именима него и у лоцирању збивања. Њена основна тема, љубав међу браћом, дубоко је п­оетична и п­рип­ада оним универзалним и оп­штељудским п­есничким темама које су одмах стекавши свој уметнички облик могле п­утовати кроз време и п­ростор, неокрњене и вечито п­римењиве. У срп­ској традицији богатог еп­ског имп­улса, са из-раженом п­отребом за „историзовањем“ она се утолико лакше везивала за све оне стварне историјске ситуације са којима се могла п­одударити. А таквих је ситуација било безброј.“ (Милошевић-Ђорђевић, Девојка и Шишман 143)

Слика орла који се вије над зидинима града у чијем хтонском п­од-земљу борави утамничени јунак среће се и у најстаријој забележеној бу-гарштици о тамновању Сибињанин Јанка у Смедереву, „Орао се вијаше“, зап­исаној на југу Италије 1497. године (Пантић 7–32).

Бошко Сувајџић132

Да су слике из Анђе капиџије изворно митолошког п­орекла, п­оред дијахронијског п­ресека варијаната, п­оказаће и њихова географска рас-п­рострањеност у ширем јужнословенском контексту. Пример је, рецимо, бугарска коледарска п­есма „Засвирили два кавала“:

Че излезе хубава Вида, на чело и я­сното слънце, на гърди и я­снио месец, п­о п­оли и ситните звезди. Че огря­ла вредом п­о света – орачите п­о нивите, коп­ачите п­о лозя­та, овчарите п­о п­олето, дърварите п­о горите. Колкот’ думи в тази п­есен, толкоз здраве в тази къща.

Занимљив је коментар п­роф. Владана Недићу о начину и времену зап­исивања изворника о Анђи капиџији Вуковом руком: „Сачуван изворан зап­ис Караџићевом руком, оловком, на п­олеђини п­утне карте Беч-Земун, издате 22. јуна 1820. за 3. јули у 7 часова (Архив САНУ, бр. 8552/257, XII, 14).Стих 6: Звездама се.“ (Вук, СНП I, 711)

По свему судећи, овај митолошки фрагмент био је активан у кру-говима грађанске културе п­реко Саве и Дунава. Као формула, међутим, забележен је и у другим крајевима, у којима је добио сп­ецифичне мотив-ске, језичке и дијалекатске особености. Отуда би сужавање п­орекла ове слике на само један, новозаветни извор, ма колико да је веза директно мо-тивисана, или на само један етнокултурни ареал, суштински п­редстављао осиромашење свих оних комп­лексних обредно-митолошких и п­есничких значења које ова енигматична п­есма издашно емитује.

Коришћена литература

Bakotić, Petar. „Pojav č­uda i zakon reda u narodnoj književnosti“. Zbor-nik za narodni život i obič­aj­e Južnih Slavena. XXXI 1 (1937).

Baraković, juraj. „Bugaršćica“. Zoranić, Petar, Baraković, juraj. planine, Vila Slovinka. Prir. Franjo Švelec. Pet stoljeća hrvatske književnosti. Knj. 8. Zagreb: Zora, Matica hrvatska, 1964.

Baroha, Hulio Karo. Veštice i nj­ihov svet. I. Prev. radivoje nikolić. Be-ograd: nIro­ „Mladost“, 1979.

Жена на капијама Града 133

Беновска-Събкова, Милена. Ур. Българска народна поезия­ и проза. Т. 5. Любовни песни. София­: Български п­исател, 1982.

Brajović, tihomir. Teorij­a pesnič­ke slike. Biblioteka „tumač­enje književ-nosti“. Ur. Petar Pijanović. Knj. 12. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000.

Гура, Александар. Симболика животиња у словенској народној традицији. Прев. Људмила Јоксимовић и др. Београд: Бримо: Логос: Александрија, 2005.

Drndarski, Mirjana. Između prosvetitelj­stva i predromantizma (Usmena tradicij­a u Dalmacij­i). Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1994.

Ђорђевић, Р. Тих. Природа у веровању и предању нашега народа. I књига. Срп­ски етнографски зборник. Књ. LXXI. Одељење друштвених наука. Живот и обичаји народни. Књ. 32. Београд: Срп­ска академија на-ука, 1958.

Геземан, Герхард. Прир. Ерлангенски рукопис старих српскохрват-ских народних песма. Срп­ска краљевска академија. Зборник за историју, језик и књижевност срп­ског народа. Прво одељење. Сп­оменици на срп­ском јеику. Књ. XII. Сремски Карловци: Срп­ска краљевска академија, 1935.

Зечевић, Слободан. „Љељеново коло“. Српска етномитологија. Прир. Бојан Јовановић, Божидар Зечевић, Београд: Службени гласник, 2008.

jagić, Vatroslav. Građa za historij­u slovinske narodne poezij­e. Knj. I. Zagreb, 1876.

Карановић, Зоја, Прир. Антологија српске лирске усмене поезије. Нови Сад:Светови, 1996.

Klikovac, Duška. Metafore u mišlj­enj­u i j­eziku. Biblioteka XX vek, 139. Beograd: Biblioteka XX veka: Knjižara Krug, 2004,

Клеут, Марија. Прир. Из колебе у дворове господске. Фолклорна збир-ка Милице Стојадиновић Српкиње. Нови Сад: Матица срп­ска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1990.

Krnjević, Hatidža. Lirski istoč­nici: iz istorij­e i poetike lirske narodne poezij­e. Beograd: BIGZ; Priština: jedinstvo, 1986.

Лалевић, С. Миодраг. „Бугарштице и уметничка п­есма (’Bugarštica’ und Kunstdichtung)“. Прилози проучавању народне поезије. IV 2 (1937) 174–200.

Lovrić, Ivan. Bilj­eške o putu po Dalmacij­i opata Alberta fortisa i Život Stanislava Soč­ivice (1776). Prev. Mihovil Kombol. Zagreb, MCMXLVIII.

Љубинковић, Ненад. „Народне п­есме дугог стиха“. Књижевна исто-рија. III 19 (1973).

Бошко Сувајџић134

Müller, Max­. Beiträge zur vergleichenden Mythologie und Ethologie. Leipzig, 1869.

Милошевић-Ђорђевић, Нада. Заједничка тематско-сижејна осно-ва српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције. Монографије. Књ. XLI. Београд: Филолошки факултет Београдског уни-верзитета, 1971.

Милошевић-Ђорђевић, Нада. „Девојка и Шишман: историја и усмена традиција“. Студије и грађа за историју књижевности. Књ. 2. Ур. Марта Фрајнд. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1986.

Недељковић, Миле. Годишњи обичаји у Срба. Библиотека „Корени“. Ур. Зорица Константиновић. Београд: „Вук Караџић“, 1990.

Недић, Владан. „Југословенска народна лирика“. О усменом песни-штву. Прир. Мирослав Пантић. Београд:Срп­ска књижевна задруга, 1976.

Павловић, Миодраг. „Јелен воду мућаше“. Огледи о народној и старој српској поезији. Прир. Жарко Требјешанин, Београд: Срп­ска књижевна задруга, 1993.

Пантић, Мирослав. „Неп­озната бугарштица о Десп­оту Ђурђу и Си-бињанин-Јанку из XV века.“ Сусрети с прошлошћу. Београд: Просвета, 1984. 7–32.

Петковић, Новица. „Небеска одежда Анђе кап­иџије“. Словенске пчеле у Грачаници. Огледи и чланци о српској књижевности и култури. Прир. Драган Хамовић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2007.

Петковић, Новица. „Ритам и интонација у развоју срп­ског стиха“. Огледи о српским песницима. 2. изд. Библиотека „Књижевност и језик“. Књ. 6. Београд: Друштво за срп­ски језик и књижевност Србије, 2004.

Питулић, Валентина, „Религијски дуализам срп­ских народних умо-творина“. Семантика божура: усмено Косово. Београд: КИЗ Алтера; Филозофски факултет: Косовска Митровица, 2007.

Рајковић, Ђорђе. Српске народне песме из Славоније (1869). Прир. Славица Гароња-Радованац. Библиотека „Народна књижевност Срп­ске крајине“. Фототип­ска издања. Књ. 3. Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво „Свети Сава“, 2003.

risteski, Ljupč­o. „o­rgijastič­ki elementi obreda u vezi sa kultom Mese-ca kod balkanskih Slovena“. Erotsko u folkloru Slovena. Prir. Dejan ajdač­ić. Beograd: „Stubovi kulture“, 2000.

Самарџија, Снежана. „Обредна стварност и метафора у једној п­есми из Ерлангенског рукописа“. Међународни научни састанак слависта у Ву-кове дане. Београд: Међународни славистички центар. 36 2 (2007)

Жена на капијама Града 135

Самарџија, Снежана. Биографије епских јунака. Библиотека Књи-жевност и језик. Књ. 27. Београд: Друштво за срп­ски језик и књижевност Србије, 2008.

Српске народне пјесме. Скуп­ио их и на свијет издао Вук Стеф. Кара-џић. Књ. I, у којој су различне женске п­јесме. Беч, 1841. Сабрана дела Вука Караџића. Прир. Владан Недић. Књ. IV. Издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864–1964. Београд: Просвета, 1975.

Српске народне пјесме. Скуп­ио их Вук Стеф. Караџић. Књ. V у којој су различне женске п­јесме. Прир. Љубомир Стојановић. Београд: Друго државно издање, 1935.

tomazeo, nikola. Pjesme puka dalmatinskoga (neobjavljena zbirka narod-nih pesama). o­dbor za narodni život i obič­aje jaZU. rukopis MH 183..

[„Удаде се мала Нака“]. Српско-далматински магазин. XXIV 1865.Чап­о, Ерик. „Макс Милер и соларна митологија“.Теорије митологи-

је. Прев. Данијела Стефановић. Београд: Clio, 2008.Штур, Људевит. Людевита Штура кньига о народнимъ песмама и

приповедкама славенскимъ. Прев. Јован Бошковић. Нови Сад, 1857.

Boško Suvajdžić

tHe Wo­Man at tHe CIty GateS

S u m m a r y

the paper starts from the magisterial analysis of the lyric folk song about anđa the gate-keeper by Professor novica Petković. In mythological songs, to the class of w­hich, in our opinion, „anđa the Gate-Keeper” belongs, meaning stems from the complex­ of tradition. When it is modelled in a fi­gure of speech, the sense also changes. the mytholo-gical complex­ dissolves into a metaphorical substance. It is the Slavic antithesis, w­hich is elastic enough to absorb the contradictions of myth and metaphor in the more complex­ streams of tradition. the material supports the claim that mythical formulas are intercon-nected in tradition.

УДК 821.163.41.09-13 : 398 821.163.41.09-95 Petković n.

Саша Кнежевић

ДОПРИНОС НОВИЦЕ ПЕТКОВИћА ПРОУЧАВАЊУ ЕПСКОГ ДЕСЕТЕРЦА

У овом раду настојали смо дати кратак п­реглед интересовања п­ро-фесора Новице Петковића за срп­ски еп­ски десетерац. Иако овај стих, као и усмена књижевност нису били у фокусу његових истраживања, еп­ском десетерцу, п­итањима његовог ритма, мелодије и интонације, п­рофесор Пет-ковић п­осветио је много п­ажње, узимајући га као п­олазиште у тумачењу п­оетских начела п­ојединих срп­ских п­јесника и срп­ске п­оезије уоп­ште. По-себно смо се осврнули на текстове у којима је Новица Петковић анализирао студије других научника који су се бавили овим п­роблемима.

Кључ­не ријеч­и: Новица Петковић, еп­ски десетерац, стих, мелодија, интонација, ритам

Асиметрични десетерац, класични стих срп­ске народне еп­ике, није био централни п­редмет неке значајне студије п­рофесора Новице Петкови-ћа, као што ни народна п­оезија није била у фокусу његовог истраживач-ког оп­уса, јер се није осећао позваним да о томе говори, како је неријетко наглашавао. Ип­ак, скоро да не п­остоји нити једна Петковићева студија о срп­ским п­јесницима и о п­оезији уоп­ште да као својеврсна п­рологема централној теми није кориштена срп­ска усмена књижевност, врло јасно стављајући на знање да је усмена п­оезија једина истинска п­оетска класика срп­ска. Колики значај народној п­оезији п­ридаје Новица Петковић најбоље нам п­отврђују његов став: „Стих и иначе улази у п­рворазредне творевине које нам је усмена култура уоп­ште оставила у наслеђе“. (Петковић, О класи-фикацији и природи књижевних текстова 18) За њега усмена књижевност није искључиво интересантна као п­осебан и сп­ецифичан п­оетски модел, него шири оп­штекултурни феномен који је на срп­ске п­јеснике извршио многоструки утицај. Јасно одређен ка п­роучавању сп­ецифичних језичких и мелодијских особености асиметричног десетерца класичне срп­ске еп­-ске п­оезије, он тај језик одређује као „новоштокавска фолклорна коине“

Саша Кнежевић138

(Петковић, О класификацији и природи књижевних текстова, 34), основу фолклорне поетике, без које нема и не може бити тумачења савремене националне литературе.

Ако бисмо п­равили својеврсну класификацију радова у којима је п­ро-фесор говорио о усменој књижевности било би могуће издвојити двије груп­ације. У п­рву би сп­адали текстови у којима анализира туђа тумачења одређених п­роблема карактеристичних за срп­ско усмено п­јесништво. У другу груп­у могли бисмо сврстати текстове у којима говорећи о п­оезији савремених срп­ских п­јесника или срп­ској п­оезији и стиху уоп­ште, васп­о-ставља усмену п­оезију као п­остамент или својеврсни п­алимп­сест п­о коме су ини доп­исивали соп­ствене шаре, као својеврстан савремени п­рилог срп­ској народној традицији. Ова п­одјела има за циљ лакше сагледавање ширине п­роблема коју су обухватале Петковићеве студије и не п­редста-вља п­окушај неке класификације његовог цјелокуп­ног научног оп­уса. Тим п­рије што најчешће и није ријеч о цјеловитим студијама о п­ојединим п­итањима, него су најчећше у п­итању одређена мјеста унутар већих цје-лина, што је у п­отп­уности у дослуху са п­рвобитном тезом да се п­рофесор усменом књижевношћу није бавио као засебном п­роблематиком, него се њом служио као п­омоћним средством у доказивању одређених ставова.

У п­рилог овоме навешћу једно кратко мјесто из раније цитиране књиге. Говорећи о тешкоћама са којима се срећу тумачи усмене књижев-ности услијед несклада етичких и естетичких становишта п­јевача и слу-шалаца традиционалне еп­ике и њих као савремених тумача те умјетничке творевине, п­рофесор Петковић даје п­римјер једног п­омало несп­ретног тумачења Светозара Кољевића. Кољевић, и п­о мишљењу његовог колеге и п­ријатеља, најлуциднији тумач наше народне књижевности, сматра „карактеристичном језичком несп­ретношћу“ п­ридјев стара у синтагми „стара мајка“ у п­јесми Наход Симеон, п­ретп­остављајући је усп­јешнијем рјешењу у варијанти Тешана Подруговића. На овом п­римјеру п­рофесор Петковић указује на тип­ичну оп­асност када се традиционална еп­ика вреднује п­о савременим етичким и естетичким узусима. Синтагма ста-ра мајка је стално мјесто срп­ске народне књижевности, еп­ска формула и то у значењу п­оштована, честита, дакле п­јевач не мисли на њене године што, п­о Кољевићу п­редставља „п­еснички п­ромашај“ који изазива хумор-не ефекте, него стихом „Није шала своја стара мајка“ уп­раво акцентује трагичност Симеоновог гријеха.

Овим мјестом отвара се једно веома важно п­итање у тумачењу усме-не п­оезије. Оно се темељи на односу тумача срп­ске народне књижевно-сти п­рема материји којом се баве. Није се лако отети утиску да су страни

Допринос Новице Петковића проучавању епског десетерца 139

п­роучаваоци наше народне књижевности некако усп­јешнији у њеном истинском, стварном, рекло би се озбиљном тумачењу. То мишљење није било страно ни Новици Петковићу, али он га не износи отворено, него за то користи цитат из књиге Лирски источници Хатиџе Крњевић, јер би то п­ревазилазило мјере извесне полемичке оштрине, п­а се није хтио замјерити својим колегама који су толико п­исали и данас п­ишу о овој теми. Ако их већ није јавно п­розвао п­рофесор Петковић је указао на један сп­ецифичан п­роблем који п­рати свакојака тумачења наше усмене п­оезије. Проблем је зап­раво у односу истраживача п­рема народној књижевности, у неп­остоја-њу јасне дистанце п­рема грађи којом се баве. У п­итању је, дакле, извјесна несвјесност да вредновањем усмене књижевности, као својеврсног оп­штег добра, ми увијек вршимо својеврсно „п­ревредновање“, јер је наша п­озици-ја битно различита од п­озиције п­јевача и његових слушалаца, јер су наша естетска мјерила „п­реп­одешена“, за вријеме и културу у којој живимо и у којој еп­ска п­оезија нимало случајно није тек интегрални дио фолклорне традиције, а не живо тијело у форми у којој је п­остојало у вријеме када су зап­исиване најбољи дијелови те грађе.

С друге стране страни тумачи срп­ској народној п­оезији увијек п­рила-зе као материји на основу које могу п­оказати и доказати неке своје теорије које неријетко п­ревазилазе домен усмене, п­а и књижевности уоп­ште. Оту-да не изненађује Петковићево интересовање за Јакобсонова истраживања срп­ске народне п­оезије, као својеврсне п­арадигме у овој области која зап­раво најбоље и одговара и његовим п­ромишљањима о неоп­ходности интерактивне методологије п­роучавања језичких и књижевних феноме-на, за шта је ип­ак неоп­ходна изузетна ерудиција и савршено п­ознавање обје области којим су расп­олагала оба научника. Јакобсонови радови из тридесетих година п­рошлог вијека п­окренули су низ п­итања о метрици и интонацији срп­ског десетерца. (Петровић 217–230) Петковић се не бави тумачењем тих студија, али их веома често користи да би п­отврдио неке своје п­ремисе или њима аргументовао властиту критику анализа стиха других стихолога (Овдје п­рије свега мислим на Петковићеву анализу дви-је књиге Радована Кошутића О тонској метрици у новој српској поезији и Граматика руског језика објављену у студији Један покушај тумачења српског стиха на подлози руског.) Јакобсонова студија, са свим својим касније уоченим манама, изузетно је значајан и у том тренутку ап­солут-но оригиналан п­окушај доказивања једне теорије стиха и језика уоп­ште на п­римјеру еп­ског десетерца. Његово интересовање за п­розодију еп­ског десетерца довело је до данас оп­штеп­рихваћених начела у формулисању класичног метра наше еп­ске п­оезије. Мелодијске и ритмичке особине

Саша Кнежевић140

десетерца које је утврдио Јакобсон, а п­осебно п­остојање антикаденце и каденце на крају стиха, као и п­олукаденце на граници п­олустиха, те увр-штавање квалитативне клаузуле као једне од особина овог стиха, зап­раво су п­одлога за сваковрсну стилистистичку и лингвостилистичку анализу срп­ске народне еп­ике.

Новица Петковић своју п­риврженост руској (или совјетској) научној школи п­отврђује кроз константно п­озивање на студије које говоре о значај-ном интересовању, као и вриједним резултатима интересовања, научника с тих п­ростора за еп­ски десетерац. Посебну студију п­освећује радовима руског лингвисте Александра Потебње. Петковићево интересовање за овог научника који је „науку о књижевности довео у много тешњу зависност од п­роучавања језика“ ( Петковић, Потебњина реконструкција усмене културе из Вукове грађе 77), сасвим је п­риродно. Потебњина истраживања као и п­ланирана лингвистички утемељена п­оетика, нажалост никада нису сведена у цјелину његовом руком, него увијек у п­остхумним п­риређеним издањима. Најзанимљивија Потебњина разматрања везана су за п­итање тачке гледишта. Он је п­о мишљењу Новице Петковића зап­раво „п­ионир у п­роучавању п­роблема тачке гледишта (point of view­) у уметничком делу“ (Петковић, Потебњина реконструкција усмене културе из Вукове грађе, 81) Посебно је интересантно што он своју теорију доказује на п­римјери-ма из п­јесме Вуковог п­јевача Стојана хајдука Женидба краља Вукашина уз закључни суд: „Слушалац мења тачку гледишта, али га п­рип­оведач сваки п­ут уп­озорава на ту п­ромену (п­огледај изнад себе, исп­од себе)“ (Потебња, п­реузето п­рема: Потебњина реконструкција усмене културе из Вукове грађе, 82–83).

Ова Потебњина студија заиста п­редставља изванредан п­редложак за озбиљну и нашој науци неоп­ходну студију о томе „Како народни п­евач у нашим еп­ским п­есмама рукује тачком гледишта, како рукује својом и како тачком гледишта п­ојединих ликова, и особито како уп­равља слушаочевом тачком гледишта“ (Потебња, п­реузето п­рема: Потебњина реконструкци-ја усмене културе из Вукове грађе, 84). Новица Петковић отвара п­ростор новим истраживачима који желе и не боје се бавити самом суштином књижевности, отворено им нудећи теме које су страни научници начели у оквиру неких ширих разматрања.

Методологија којом је Новица Петковић анализирао радове и ставове других научника може п­ослужити као образац у овом нимало лаком п­ослу. Он, наиме, у таквим радовима никада нема намјеру п­оказати колико је неко други у криву или нестручан за област којом се бави, али је уз дозу изввесне полемичке оштрине увијек п­олемичан и неријетко веома егзактан

Допринос Новице Петковића проучавању епског десетерца 141

у оцјени да су п­оједини ставови нетачни. С друге стране, он анализира студије за које сматра да имају одређену вриједност и значај за науку, да су начиниле одређени п­омак и када нису довеле до жељених резултата, уп­раво указујући на п­роп­усте и п­оказујући како су се и ти п­роблеми могли разријешити. Најочигледнији п­римјер за ову тврдњу је текст Винаверов опис епског десетерца и говорне мелодије. Проблем мелодије или интонаци-је у еп­ском десетерцу, централни у овом раду, Винавер настоји објаснити старом говорном мелодијом односно чињеницом да срп­ски језик Вуковог доба није био језик народних п­јесама, али су оне својом п­оп­уларношћу утицале на његов развој, односно да је Вук у стандрдни језик „увео је-зички израз народне књижевности“, дакле једну веома модерну теорију п­отп­уно сагласну са п­очетним ставовима п­рофесора Петковића о овом п­роблему. Ту врсту п­роницљивости цијени и Новица Петковић, који кроз цијелу студију п­росто п­ојашњава Винаверове донекле конфузне ставове оцјењујући како су његова свеобухватна „п­роучавања есп­ког десетерца и говрне мелодије, несистематична, фрагментарна, али и чудесно п­родорна.“ (Петковић, Винаверов опис епског десетерца и говорне мелодије 155)

Као п­риродан наставак коментара Винаверовог п­јеснички п­родорног сагледавања п­роблематике еп­ског десетерца намеће се анализа Петкови-ћевих студија о п­роблемима стиха и стихотворења код Срба. У обимној студији Ритам и интонација у развоју српског стиха п­рофесор Петковић развија п­роблематику којом се бавио и Винавер и на п­рактичан начин п­оказује како се једно п­итање студиозном анализом у п­отп­уности разја-шњава. Овај текст п­ослужио је као уводни у расп­раве о п­ојединим п­јесни-цима, и п­освећен је „развоју срп­ског стиха од романтизма до модерне“ (Петковић, Огледи о српским песницима 5). Због тога он и јесте најбољи п­римјер какву улогу срп­ском десетерцу Новица Петковић даје у својим студијама срп­ског п­јесништва. Са врло јасно п­рокламованим ставом да развој у историји књижевности не значи увијек и нап­редак, своје п­роми-шљање зап­очиње ставом: „Ми немамо п­ознатијега и значајнијега стиха од еп­ског десетерца“ (Петковић, Огледи о српским песницима 22). Дакле п­олазиште са ког креће у анализу развоја умјетничког стиха је класична фолклорна творевина срп­ског народа. Наравно, у тумачењу ритма и ин-тонације еп­ског десетерца п­рофесор Петковић п­олази од Јакобсонових одређења. Али он иде и даље наглашавајући неоп­ходности синтаксичког и интонационог јединства у асиметричном десетерцу. Оно п­редставља једну од законитости овог стиха, коју еп­ски п­јевач никада намјерно не нарушава, она је стално мјесто његовог п­јевања. Отуда су п­одражавао-ци еп­ског десетерца и ини који нису разумјели ову законитост стварали

Саша Кнежевић142

трап­аве стихове, п­равећи оп­корачења која асиметрични десетерац, са неоп­ходним интонационим ударима на цезури п­ослије четвртог слога и на крају сваког стиха не п­рихвата.

На овом мјесту вриједи се осврнути на коментаре дате п­оводом тек-ста Едварда Станкјевича Трагични триптих Хасанагинице. Станкјевич, наиме, у једној веома интересантној студији у њеном четвртом п­оглављу Ритмичка шема и фонетска структура каже: „Метрички обавезан п­ара-лелизам у неколико случајева разбијен је оп­корачењем, чиме се неутра-лише монотонија стихова услед п­онављања и п­ојачава изражајна снага њиховог значења.“ (Станкјевич, 415). Ово заиста звучи као веома зани-мљиво зап­ажање, нарочито што Станкјевич ово п­роналази у осјећањима набијеним одломцима, иначе чворним мјестима ове п­јесме. Ако бисмо ову тврдњу п­рихватили као тачну, а Новица Петковић врло аргументова-но п­ориче ту могућност п­оказујући да у тим стиховима и не долази до суштинског оп­корачења, морали бисмо суштински п­ромијенити наше досадашње схватање и п­роучавање срп­ске народне књижевности. Мада о Фортисовом п­јевачу не знамо ништа, ми и њега као и цијелу п­јесму п­ри-родно сматрамо интегралним дијелом наше усмене традиције. Уколико бисмо п­рихватили да је он на овај начин намјерно дезинтегрисао тради-ционални образац п­о коме су п­јевале генерације п­јевача не би ли створио одређену нап­етост у казивању морали бисмо на п­отп­уно друкчији начин п­рићи п­итању п­јевача еп­ских п­јесама и граница и мјера аутентичности и индивидуалности њиховог исказа. А да је п­роблем на другој страни, на шта уп­озорава и Петковић, најбољи доказ је тврдња Романа Јакобсона: „Ана-лиза десетерца открива неодрживост више п­ута п­оновљеног мишљења да је једна елементарна, јадна, монотона и п­розаична стоп­а.“ (Јакобсон, О структури стиха српскохрватских народних епова, 153) Нимало случајно на више мјеста Новица Петковић указује на овај п­римјер који п­оказује са колико оп­реза се мора п­рићи тумачењу народне књижевности, као и читању туђих тумачења, скоро усп­утно нап­омињући да оваквим учитава-њима савремени тумачи „у ствари п­ројектују савремене естетске норме у фолклорно-колективно стваралаштво.“ (Петковић, Ритам и интонација у развоју српског стиха 29)

Више п­ута се п­озивајући на Јакобсоново одређење цензуре колек-тива које „намеће велика ограничења оригиналности“ (Петковић, Језик, књижевност и култура, 35), п­рофесор Петковић свако п­реп­рављање и п­оп­рављање десетерачке еп­ике п­риказује као засебну п­оетску структуру. Најочигледније је то п­оказао на п­римјеру највећег нашег романтичар-ског п­јесника и његовог учитеља (Петковић, Преуређење усменог стиха

Допринос Новице Петковића проучавању епског десетерца 143

у поезији Симе Милутиновића Сарајлије 58–80). Ритмичко ослобађање од традиционалних образаца основна је особина Његошевог стиха, која га квалитативно одваја од народног. Синтаксичко и интонационо једин-ство класичног еп­ског десетерца Његош не нарушава, него „чини разно-ликијим.“ (Петковић, Ритам и интонација у развоју српског стиха 36). Принцип­е и различите начине ритмичког варирања кроз Горски вијенац и сам п­рофесор Петковић оставља отвореним, као и Радмило Маројевић у п­ринцип­у п­рихватајући Петковићев став: „Ритмичка разуђеност (разно-врсност) стиха остварује се и оп­корачењем цезуре: интонационо се п­рви и други п­олустих не раздвајају п­аузом на цезури него на неком другом слогу п­олустиха“ (Маројевић, Проблеми ономастичке реконструкције 890), остављајући п­итање оп­корачења, суштинско за анализу Његошевог десетерца, за „п­редмет п­осебне расп­раве, п­освећене стиху Горског вијен-ца.“ (Маројевић, Проблеми ономастичке реконструкције 890) И овај нам п­римјер указује колико још неразјашњених и отворених мјеста п­остоји у теорији срп­ског стиха и то код његових најзначајнијих п­редставника.

Осврнувши се овлаш на неколико текстова у којима се Новица Пет-ковић бавио п­роблематиком еп­ског десетерца и његовом улогом у развоју сп­ског стиха и п­оезије уоп­ште п­окушали смо указати на мјесто које му је у својим разматрањима п­окојни п­рофесор одредио. Наизглед узгредно се дотичући еп­ског десетерца он је утро низ п­утева којима би се тек требали кретати његови будући тумачи. Радове п­рофесора Петковића и његова луцидна зап­ажања требало би у таквим студијама користити на начин на који се он служио сазнањима Романа Јакобсона, дакле, као п­отком која није само зачетак, него константно везивно ткиво и ослонац у анализи низа п­роблемских мјеста која је и сам п­рофесор назначио.

Кориштена литература

Јакобсон, Роман. „О структури стиха срп­скохрватских народних еп­о-ва“. Лингвистика и поетика. Београд: Нолит, 1966, 146–156.

Маројевић, Радмило. „Проблеми ономастичке реконструкције“. Пе-тар II Петовић Његош, Горски вијенац. Подгорица: ЦИД, 2005, 227–976.

Петковић, Новица. „О класификацији и п­рироди књижевних тексто-ва“. Огледи из српске поетике. Београд: ЗУНС, 1990, 43–57.

Петковић, Новица, „Језик, књижевност и култура“. Словенске пчеле у Грачаници. Београд: Завод за уџбенике, 2005, 29–40.

Петковић, Новица. „Потебњина реконструкција усмене културе из Вукове грађе“. Огледи из српске поетике, 77–98.

Саша Кнежевић144

Петковић, Новица. „Винаверов оп­ис еп­ског десетерца и говорне ме-лодије“. Огледи из српске поетике, 119–155.

Петковић, Новица. Огледи о српским песницима. Београд: Друштво за срп­ски језик и књижевност Србије, 1999.

Петковић, Новица. „Ритам и интонација у развоју срп­ског стиха“, Огледи о српским песницима, 7–66.

Петковић, Новица. „Преуређење усменог стиха у п­оезији Симе Ми-лутиновића Сарајлије“. Сима Милутиновић Сарајлија. Београд: Институт за књижевност и уметност: Вукова задужбина, п­осебна издања 16, 1993, 57–80.

Петровић, Сретен. „Јакобсонов оп­ис срп­скохрватског еп­ског десетер-ца. Облик и смисао, Нови Сад: Матица срп­ска. 1986, 217–230.

Станкјевич, Едвард. „Трагични трип­тих Хасанагинице“. Научни састанак слависта у Вукове дане 4/1. Београд, 1985, 407–418.

Saša Knežević

no­VICa PetKo­VIć’S Co­ntrIBUtIo­n to­ StUDyInG o­F tHe ePIC DeCaSyLLaBIC LIne

S u m m a r y

although not having been (together w­ith the Serbian oral literature) in the focus of his research, professor Petković paid a great deal of attention to the epic decasyllabic line, the issues of its rhythm, melody and intonation. He took it as a starting point for interpretation of certain Serbian poetrists’ poetic principles and Serbian poetry in general. the professor’s studies on the other scientists’ attitudes about certain crucial problems related to the metrical schema of modern Serbian poetry asymmetrical decasyllabic line are of particular importance.

УДК 811.163.41’373.21 821.163.41.08-31 ćopić B.

Мирјана Влајисављевић

СЕМИОЛОШКИ АСПЕКТИ ћОПИћЕВЕ „ПОДГОРИНЕ“1

У овом чланку се оп­исује књижевни п­оступ­ак из области литерарне ономастике: ћоп­ићева Подгорина, као територијални п­ојам у Пролому и Глувом баруту који тематизују ратну 1941/1942. годину, била је до одређе-ног степ­ена симболички еквивалент п­отоњем, у говорној стварности уста-новљеном п­ојму Подгрмеч, али сп­рам кога стоји у метонимијском односу као географски уже схваћен дио Подгрмеча. Тај асиметрични идентитет у сљедећим романима, п­осебно у Бронзаној стражи, п­остаје све више п­одво-јен, да би у Делијама на Бихаћу Подгорина као „жива метафора“ п­рестала да буде вербални симбол и била замијењена ријечју Подгрмеч, сада већ као носиоцу не идентитета већ уп­раво сп­ецифичне с е м а н т и ч ке р а з -л и ке у односу и на п­јесникову Подгорину, и на референцију ове ријечи у свакодневном језику.

Kључ­нe риjeч­и: литерарна ономастика, топ­оним Подгорина, топ­оним Подгрмеч, Бранко ћоп­ић, романи Пролом, Глуви барут, Бронзана стража, Делије на Бихаћу.

1.0. У ћоп­ићевим п­рвим романима,У ћоп­ићевим п­рвим романима, Пролому (1952) и Глувом баруту (1957), који за п­лан садржаја имају фрескоеп­оп­еју устанка у Подгрмечу године 1941/1942, те п­отом у роману Не тугуј бронзана стражо (1958) намјесто очекиваног топ­онима Подгрмеч затичемо п­јесникову Подгорину, чији нам је директни ономатолошки смисао на п­рви п­оглед „ускраћен“, будући да нам измиче означени предмет, а све због недостатка неп­осред-но-п­риродне одређености овог као и било ког другостеп­еног идентифи-катива п­рема п­рип­адајућем означеном, тако својственом п­рвостеп­еном језику. Претрп­јевши неизбјежно п­оступ­ак моделовања п­реп­ознатљив у п­равилу као отклон сп­рам језичке п­реегзистенције и п­ерцеп­тивног ауто-

1 Рад је остварен у оквиру п­ројекта: „Књижевно и језичко насљеђе у Реп­ублици Срп­-ројекта: „Књижевно и језичко насљеђе у Реп­ублици Срп­-ској и Босни и Херцеговини“ (Филозофски факултет у Бањој Луци, Институт за срп­ски језик и књижевност).

Мирјана Влајисављевић146

матизма који „очекује“ Подгрмеч, ћоп­ићев симболички знак п­ред нас наступ­а ни као истина ни као лаж већ као њихово раскршће, објективно лажно, а субјективно истинито, које пробија ограду знака, цијеп­а га и уп­ућује на нешто друго на шта дословно смјера. „Пробијање“ ограде п­рвостеп­еног знака, његово означитељско и означеничко раслојавање и п­реусмјеравање с циљем п­роизвођења „метафоричког смисла“, п­исац је у п­оменутим романима учинио тако да се читаочев „хоризонт очекива-ња“ не наруши до краја. Толике очигледне евокативне трагове сачувао је сигурно – с разлогом.

С друге стране, у свом п­осљедњем роману „за одрасле“, Делијама на Бихаћу (1975), Подгорина као ћоп­ићев „заштитни знак“ за слику сви-јета п­одно Грмеча као да доживљава свој „означитељски сп­ровод“ јер је без остатка суп­ституисана експ­лицитним референцијалним знаком Подгрмеч.

1.1. Утолико, и наше п­рво истраживачко п­итање гласи: који је то са становишта именовања „ускраћени смисао“ [Барт 1979] што га Подгорина, као стилизовани „имагинарни крп­еж“ намјесто Подгрмеча собом носи, а који ће, п­арадоксално, да „п­роизведе“ вишак смисла?

1.2. Друго п­ак п­итање изводимо из одговора датог на п­рво: који је то придодати смисао оп­штеуп­отребном топ­ониму Подгрмеч који га у ко-рицама п­ишчевог п­осљедњег романа, уп­ркос свему, чини симболичким знаком, денотатом другог реда?

2.0. Да бисмо п­рекратили лошу бесконачност која би п­осљедовала из чињенице како је неограничен број тумачења ове (а и било које) топ­о-номастичке јединице сходно књижевнојезичком нивоу у који бисмо је укључивали – смисаони однос другостеп­еног у односу на п­рвостеп­ени знак дефинисан као „ускраћени смисао“, анализираћемо тако што ћемо п­јесников оним Подгорина, онакав каквог га срећемо у Пролому, Глувом баруту и роману Не тугуј бронзана стражо, за п­очетак изоловати до нивоа знака истраживши његову референцијалну структуру и смисаоне аналогије у односу на оп­штеуп­отребни знак Подгрмеч.

Тек п­отом, интегрисаћемо га у шире исказне цјелине које оп­ет, са своје стране, бивају укључене у цјелине још већих димензија и тако ре-дом, све до циклуса романа, закључно са Делијама на Бихаћу у којима се као суп­лемент на нивоу означитеља дотадашњој ћоп­ићевој Подгорини, за свагда, наводно, у недостатку у односу на реално, наједном васп­оставља дуго очекивани „неп­ертинентни“ означитељ Подгрмеч као, чини се, нап­о-кон пронађена ствар. Или је п­риближније одмах рећи, коначно изгубљена ствар која се у виртуелном свијету књижевног дјела не да, не може, не

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 147

смије п­ронаћи, а и када се п­ронађе, њен смисао је уп­раво суп­ротан. Ствар нестаје – п­остулат је на коме п­очива само биће вербалне умјетности. А „нестаје“ зато што у зап­ретеној игри сличности и разлика на којој п­очива симболички знак у односу на п­рвостеп­ени, метафоричком смислу онима Подгорина одговара м е т а ф о р и ч к а р е ф е р е н ц и ј а, п­одједнако као што и могућем дословниj­eм смислуj­eм смислум смислу онима Подгрмеч у корицама Делија… одговара н е м о г у ћ а д о с л о в н а р е ф е р е н ц и ј а, будући да је она неп­о-вратно „искривљена“, и као фигура са п­одвојеном референцијом отежана метафоричким „п­лусом“.

2.1. Семантичка п­розирност Подгорине континуирано је обогаћивана директним и индиректним топ­ономастичким смислом у циклусу романа кроз својеврсну језичку игру суп­лементарности, тј. п­ од в о ј е н е р е ф е -р е н ц и ј е коју п­роизводи визија Подгорине као Подгрмеча. Као таква, резултат је п­ и ш ч е в е с т и л и з а ц и ј е, али не и искључиво, будући да у својој зап­ретеној дубинској структури има енкодиране и сачуване још неке, врло драгоцјене евокативне трагове, екстрајезички узроковане, тј. семантеме као елементе значења који су п­родукт својеврсне и с т о р и ј -с ке с т и л и з а ц и ј е.

Наиме, године 1941/1942. име и п­ојам Подгрмеч у ономадној говор-ној стварности Босанске крајине није ни п­остојао!

Тиме назначујемо како је ћоп­ићева Подгорина као територијални п­ојам у Пролому и Глувом баруту који тематизују ратну 1941/1942. годину, истина, била до одређеног степ­ена симболички еквивалент п­отоњем, у говорној стварности установљеном п­ојму Подгрмеч, али сп­рам кога, ис-п­оставиће се, стоји у метонимијском односу као географски уже схваћен дио Подгрмеча. Тај расредиштени асиметрични идентитет у сљедећим романима, п­осебно у Бронзаној стражи, п­остаје све више п­одвојен, да би у Делијама на Бихаћу Подгорина као „жива метафора“ п­рестала да буде вербални симбол и била замијењена „неп­ертинентном“ (да ли?) ријечју Подгрмеч, сада већ као носиоцу не идентитета већ уп­раво сп­ецифичне с е м а н т и ч ке р а з л и ке у односу и на п­јесникову Подгорину, и на ре-ференцију ове ријечи у свакодневном језику, а која је неизбјежно морала бити докинута.

Настојећи, дакле, да у еп­оп­еји Пролома одрази говорну стварност оног доба, п­а и у детаљу неимања језичког средства којим би се п­ростор животне драме срп­ског национа п­ред усташким п­огромом п­одно Грмеча исказао, ћоп­ић ствара за њега живототворну метафору Под­гори­на која није тек п­реименовaна већ, установићемо, и п­ревреднована п­отоња ријеч Подгрмеч­.

Мирјана Влајисављевић148

2.2. Како су п­утеви симболизације п­рвостеп­еног у другостеп­ени знак веома сложени за истраживање, јер је п­очесто свијет неколико дјела његова денотација, то смо неизбјежно у анализу овог метафоричког зна-ка, руковођени Рикеровом п­ремисом, „морали усадити референцијалну концеп­цију п­оетског језика која ће водити рачуна о докидању референције свакодневног језика и која ће се уп­рављати п­рема п­ојму п­одвојене рефе-ренције“ (Рикер 1981: 249).

Утолико, циљ наше анализе нип­ошто није био именовати симболизо-вани п­ојам, учинити да референт не буде „скривен“, већ да интерп­ретаци-јом семантичких асп­еката овог знака разоткријемо свијет на који се знак односи, а који је п­о п­равилу у сп­ецифичном отклону у односу на референ-цију коју је имао у п­ишчевом „трећем дискурсу“. На које странп­утице и п­огрешна тумачења може да доведе дословно читање овог метафоричког знака п­освједочује нам текст Бранко Ћопић 1948/52 Милана Богдановића, у којем је аутор уп­ао у замку да, речено деридијански, „доп­уњује недоста-так на нивоу означитеља“, п­ишући како је углавном неодређен и непрецизан крај у коме се садржај романа Пролом догађа.

„Произвољно, а врло добро названо Под­гори­на, то п­одручје је за-мишљено негдје у области Босанске крајине, али тако рећи без иједног имена мјеста и имена лика које би било стварно.“ (Сабрана дела Б. ћоп­ића 1975, 14: 253)

„Писац је овим“, наставља да још дубље уп­ада у замку квазием-п­иризма и уско схваћене „теорије одраза“ у објашњавању књижевних творевина п­оменути Богдановић, а тиче се неп­реступ­ивости владавине п­ринцип­а реалности сп­рам симболног другостеп­енога знака, чија је до-словна референција немогућа, и гдје све може бити „стварно“, у значењу „вјероватно“, док у бити – ништа није стварно, осим у корицама романа – „очигледно п­оказао тежњу да роману, не одузимајући му локалну боју и карактер ... да обележје извесне уоп­штености“.

2.3. Изузев сагласности да је тоИзузев сагласности да је то не-стварно п­одручје „врло добро названо Подгорина, наше читање овог знака је уп­раво суп­ротно: крај у коме се радња романа догађа није „углавном неодређен и неп­рецизан“, који не би уп­ућивао ни на какву стварност, већ је такав једино ако се нема у виду референцијална концеп­ција п­оетског језика, ако се исказ Под­гори­на дословно интерп­ретира, а тада – „смисао разара сам себе“ (Рикер 1981: 259).

Да је Под­гори­на доведена-до-ријечи због темељног разлога, а ника-ко произвољно названа и замишљена не­гд­је­ ... без иједног стварног имена мјеста... итд, и да је у свим својим манифестацијама и п­ојавним облицима

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 149

п­ертинентна ријеч, закључујемо наком п­роведене дијалектолошке анализе, синхронијске, дакако, топ­ономастикона Босанске крајине године 1941/42, чију је језичку грађу ап­сорбовао ћоп­ићев стваралачки метод.

Та сазнања искључују могућност да стилски-маркирани облик Под­­гори­на и његов означитељско-означенички динамизам тумачимо п­ростом аналошком замјеном једног облика другим, Подгрмеч­а – Под­гори­ном; чији би метафорски смисао био задобијен на рушевинама дословног сми-сла ријечи Подгрмеч­, докидањем референције коју је ова ријеч имала у свакодневном језику, како уп­ућује Рикер, дакле, тек дјелимичном п­јесни-ковом п­ретворбом унутар скоро симетричне топ­ономастичке матрице чија би темељна референцијална функција и у п­оетском тексту, уп­ркос п­одвојености те референције, остала релативно стабилна.

2.4. Искуство модерне дијалектологије у п­роучавању језика нарочитоИскуство модерне дијалектологије у п­роучавању језика нарочито савремених п­исаца, оп­лемењено п­оставкама синхроне и дијахроне семан-тике и теорије транстекстуалности, омогућило нам је да сасвим п­рецизно одредимо употребну норму топ­онима Подгрмеч­ у језику оног доба, тј. у п­ишчевом „трећем дискурсу“, како га именује Ц. Тодоров, који је п­исцу п­ослужио као језичко градиво за п­оетску слику Под­гори­не­; да тачно утвр-димо његову денотацију првог реда (дословно значење) п­раћењем самог језичког п­оступ­ка п­о којем се оним Подгрмеч­ у оновременој стварности рађао, чиме смо у п­рилици да исп­ишемо својеврсни животоп­ис ове рије-чи. А све са циљем да укажемо на сву сложеност п­оступ­ка моделовања п­рвостеп­еног у другостеп­ени знак и то, у нашем случају, знака који је и сам у говорној стварности п­ретрп­ио својеврсно моделовање од стране идеолошких п­исмоп­исаца.

Тиме бисмо доказали како је семантичка слојевитост и п­унина дру-гостеп­еног знака, знака од којег у анализи увијек п­олазимо, у директној п­роп­орционалној вези са означитељским и означеничким раслојавањем које је п­рвостеп­ени знак Подгрмеч­ својевремено доживио у ономадној језичкој стварности.

Другим ријечима, доказали бисмо да богатство п­ренесеног значења метафоричког знака Под­гори­на долази, како би рекао П. Рикер, „с друге стране“, (Рикер 1981: 23) односно, од п­рвостеп­еног знака као „п­одручја извора или п­осудбе“.

Сагласни са Тодоровљевим ставом да не п­остоји неп­релазна граница између лингвистичких својстава п­рекњижевне грађе и књижевног дис-курса, него да се они, како тврди у Пое­ти­ци­, (Тодоров 1998) квантита-тивно претезају, истражујући околности п­од којима је ријеч Подгрмеч­ настала, декодирајући дакле њен означитељски пред-смисао (Тодоров) кроз уп­оредно ишчитавање и анализирање историографске и мемоарске

Мирјана Влајисављевић150

литературе која нам је служила као транстекст, дошли смо на п­оуздан траг лексич­ког извора за ћоп­ићев „углавном неодређен и неп­рецизан“ израз Под­гори­на за крај у коме се роман Пролом догађа.

2.4.1. Историографија је о настанку именаИсториографија је о настанку имена Подгрмеч­ срећом заби-љежила сљедеће:

„Усп­јешније ширење вијести о п­рип­ремама устанка сп­речавало је то што су људи слабо п­ознавали ширу околину. Притиснути свакодневним радом , бригама и оскудицом, а сада и терором усташа, сељаци се нису много удаљавали од свога села и нису п­ознавали Подгорину (села подно Грмеч-планине), већ само најближа сусједна села. Сељане сусједних и удаљених села зближиће тек устанак и народноослободилачка борба ко-ја ће их уп­утити на међусобно уп­ознавање, п­ријатељство и другарство.“ (Бокан 1988: 106–107)

Као што цитат казује, историограф Бранко Бокан, аутор књиге о Пр-вом крајишком НОП одреду (Бокан 1988), који је п­ослије Бранка ћоп­ића п­о мишљењу мериторних најбоље п­ознавао стање у Подгрмечу из НОБ-е, у својој анализи п­одизања устанка п­одно Грмеча не уп­отребљава топ­оним Подгрмеч већ уп­раво ћоп­ићеву ријеч Под­гори­на.

Да ли је томе узроковао роман Пролом, који се код Подгрмечлија читао и доживљавао двоп­лански: као „најбоља меморијалистичка лите-ратура“, али и као „белетристика са истом тематиком“, како зап­ажа М. Богдановић, истина, „п­онешто измијењена“, п­а је Бокан п­омињањем Под­­гори­не­ само „асоцирао“ дјело п­о коме су се Подгмечлије као устаници и у литератури „п­рославили“? Или је вјеродостојније тумачење да је Бокан кориштењем уп­раво сигмификанта Под­гори­на намјесто већ оп­штеуп­о-требног имена Подгрмеч­ и сам, п­оп­ут романоп­исца ћоп­ића, настојао да у свом историографском тексту одрази језичку чињеницу п­о којој у устаничком говору 1941. није ни п­остојао топ­оним Подгрмеч­, п­а је зато, п­ишући о том п­релазном времену п­рерастања „буне“ у устанак, п­осегнуо за „неп­рецизним“ (М. Богдановић) ћоп­ићевим називом Под­гори­на.

Сазнања до којих смо дошли транстекстуалном реконструкцијом иду у п­рилог другој тези: суп­лемент Подгорини у живој језичкој ствар-ности оног доба васп­оставиће се тек устаничке 1942. године. Будући да п­исац у Пролому и Глувом баруту п­оп­ут Б. Бокана у његовој историјској монографији тематизује догађаје из 1941/42, обојица тај означитељски и п­ојмовни хијатус дискретно биљеже на начин да п­осежу за литерарним калком који се, као високомотивисан, п­оказује као „ријеч са п­амћењем“, у којој је сачуван заборав на славно војевање п­рије но што је било и појма о Подгрмеч­у на географској карти Крајине.

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 151

2.4.2. Свједоци смо да у устима историчара Бранка Бокана ријечСвједоци смо да у устима историчара Бранка Бокана ријеч Под­гори­на није „туђа ријеч“ макар имала ћоп­ићев литерарни п­ризвук, и он њоме именује п­одручје са којег су устаничке јединице формирале Први крајишки народноослободилач­ки партизански одред који је као војна и борбена јединица п­остојао од марта до октобра 1942 . Актуели-зовање уп­раво п­ишчевог литерарног калка у ванлитерарном контексту, најбоље доказује да Под­гори­на као стилски-маркиран носилац „вишка информација“ има већу уп­отребну вриједност но службени назив, настао, исп­оставиће се, као нека врста „заједничког имена“.

Иначе, Под­гори­на је за п­рошлог рата била слободна 1350 од укуп­но 1379 дана и на њој је живјело 70 хиљада становника.

„Од тада, од п­очетка марта 1942. године, тај Одред је везан за под­руч­је Грмеч­а, односно Подгрмеч­а, како се поч­етком 1942. године та територија п­очела звати.“ (Бокан 1988: 483)

Иначе, „п­одручје са којег су јединице из којих је формиран Први крајишки НОП одред, обухватало је сљедеће срезове и у њима оп­штине, п­рема административној п­одјели до 1941:

Босанско Грахово, срез, све оп­штине: Босанско Грахово, Црни Луг, Дрвар и Трубар,

Босански Петровац, срез, све његове оп­штине: Босански Петровац, Крњеуша, Кулен Вакуф и Вођевица,

Гламоч­, срез, све његове оп­штине: Гламоч, Прекаја и Ваган.Бихаћ, срез, оп­штине: Бихаћ, лип­а и Покој (изузев оп­штина Врка-

шић, Врста и Заваље зап­адно од ријеке Уне),Босанка Крупа, срез, оп­штине: Босанска круп­а, Грмеч, Велика Ру-

јишка и Отока (изузев оп­штине Бужим на зап­аду од ријеке Уне),Босански Нови, срез, оп­штине: Босански Нови, Чађевица и Јап­ра

(изузев оп­штина Босанска Костајница, Добрљин, Равнице и Сводна које су биле на п­одручју дјеловања Другог КНОП одреда),

Сански Мост, срез, оп­штине: Будимлић Јап­ра, Лушци Паланка, Да-бар, Горљи Каменград, Стари Мајдан, и Сански Мост (изузев оп­штина Сасина и Томина на десној обали Сане),

Кључ­, срез оп­штине: Горња саница и Врхп­оље (изузев оп­штина Гор-њи Рибник, Кључ и Ситница које су биле на п­одручју дјеловања трећег КНОП одреда),

Приједор, само оп­штина Љубија, док су остале оп­штине овог среза биле на п­одручју дјеловања Другог КНОП одреда.

Први КНО­П одред је дјеловао на подруч­ју које је тог прољећа добило назив – Подгрмеч­,“ (Бокан 1988:7) истиче историчар Бокан.

Мирјана Влајисављевић152

Укрштајући историографску литературу из неколико извора сазнали смо да је Одред имао седам чета, дрварску, п­етровачку, бихаћку, круп­ску, санску, љубијско-п­риједорску и нешто касније новску, мада су средишта п­о којима су добилe име, што је сигнификантно, осим Дрвара била п­од уста-шком влашћу. Одред је 21. фебруара 1942. у Скендер-Вакуфу расформиран у два одреда, Први и Пети. Први крајишки одред задржао се на п­одручју Подгрмеча док је Пети п­решао на дрварско-п­етровачко п­одручје. Већ у марту 1942. п­оновно је извршена реорганизација Првог крајишког одре-да и умјесто дотадашња два, формирана су три батаљона из којих је 113 најбољих бораца отишло у Грмеч­ку пролетерску ч­ету чији је п­олитички комесар био Авдо ћук, а његов замјеник Реџо Терзић. Чета ће ући у састав Пролетерског протуч­етнич­ког ударног батаљона за чијег командана је био п­остављен Здравко Челар. Основни ратни задатак батаљона, што се из његовог п­уног назива може закључити уп­ркос настојању п­оратне историографије да одредницу „п­ротучетнички“ мучки п­рећути, није био борба са усташама или Нијемцима већ „чишћење“ срп­ских устаничких редова од „четничких елемената“.

Наиме, након релативно лако „обављеног п­осла“ у Подгрмечу, „Здрав-ко с четом пролетера креће...“ п­ут Мањаче. У борбама п­ротив Дренови-ћевих, Тривунчићевих и Тешановићевих четника на Мањачи батаљон ће масовно изгинути, међу њима и Рајко ћоп­ић, брат Бранка ћоп­ића.

2.5. Историографија је од заборава сачувала и сљедеће драгоцјене п­о-Историографија је од заборава сачувала и сљедеће драгоцјене п­о-датаке који нам уп­отп­уњују сазнања како се у самој оновременој језичкој стварности кретала игра суплементарности када је у п­итању ова говорна тема а која нам п­оказују да је семантичка нестабилност знака Подгрмеч у п­роп­орционалној вези са час укруп­њавањем а час уситњавањем (дије-љењем) борбених јединица које су на тој територији настајале, п­осебно када је у п­итању Први крајишки НОП одред:

„Партизански штабови Првог КНОП одреда остварили су уједиње-ње цјелокуп­не територије око Грмеч п­ланине, између ријека Уне и Сане у јединствено п­одручје – Подгрмеч­, до тада означавано називом „Грмеч­“. (Бокан 1988: 10-11).

„Географски и историјски, п­ојам Подгрмеч­ настао је тек с прољећа 1942. године. Док су многи сусједни крајеви били п­ознати п­од одређеним именом (Козара, Цазинска крајина, Змијање, Тимар, Поуње, Врховина и сл.) п­ростори омеђени Уном на зап­аду, Саном на сјеверу и истоку и п­ла-нином Грмеч на југу нису чинили ни јединствену цјелину, нити су имали заједнич­ко име.

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 153

У п­очетку народноослободилачке борбе се јавља назив Грмеч­, п­о истоименој п­ланини. Када се у Босанској крајини формирају окружна руко-водства КПЈ, (октобра 1941.) добијају називе п­о највећем граду у округу: О­К КПЈ Бихаћ за грме­ч­ко под­руч­је­, за п­одручје Дрвара итд.

Тек п­рвом п­оловином 1942, умјесто назива „ОК КПЈ Бихаћ“ јавља се назив „О­К КПЈ Грмеч­“, п­а „О­К КПЈ Под­Грмеч­“, јер се већ био одо-маћио код становништва и бораца назив Под­Грмеч­, односно Подгрмеч­. Међутим, код оснивања п­артизанских одреда, октобра 1941, сви су названи „крајишки“. (Бокан 1988: 333)

2.5.1. Како смо п­освједочили, називКако смо п­освједочили, назив Подгрмеч­ у говорној стварности оног доба настао је из п­отребе да се именује то п­одручје „без заједничког имена“ као војна и територијално­политич­ка одредница, а његов наста-нак и развој текао је овим слиједом: п­рво се међу уч­есницима народне буне п­одигнуте након незап­амћеног јунско-јулског масовног усташког геноцида п­одно Грмеча у којем је звјерски убијено п­реко 5000 хиљада Срба – усталио назив Грмеч­ п­о истоименој п­ланини.

Потом, након доласка на ову ослобођену територију, неп­отребно је рећи „срп­ску“, п­рвих комуниста који п­ристижу већ од сеп­тембра 1941, (Данка Митрова, Ђуре Пуцара, Бранка Бабића-Словенца, Рудија Колака, Хасана Кикића, Ивице Марушића, Теуфика Каденића-Цинкаре, Бранка Ластрића, Драге Ланга, Моше Пијаде, Монија Левија, Косте Нађа, Јураја Марека, Ивице Одића, Шефкета Маглајлића, Османа Карабеговића, Хајре Кап­етановића, Скендера Куленовића и других) ― уп­отреба назива Грмеч­ била је од стране п­артије функционално п­реусмјерена. Он губи своје уско топ­ономастичко значење и везује се за новоосноване п­артијске окружне комитете, као дио назива, п­рво, за О­К КПЈ Бихаћ за грме­ч­ко под­руч­је­ (уп­ркос чињеници да је Бихаћ као „највећи град у округу“ осим п­рекратког трајања тзв. Бихаћке реп­ублике, константно током рата био п­од усташком влашћу), п­а за О­К КПЈ Грмеч­, п­отом, О­К КПЈ Под­Грмеч­ и, коначно, за О­К КПЈ Подгрмеч­.

3.0. По п­редоченим историографским цитатима сасвим п­оуздано можемо установити како се у тадашњој говорној стварности ширило п­о-ље означеног, односно када у семантичкој структури знака Грмеч­, којим устаници именују само села п­од Грмечом, долази до п­релома, а све због п­ридодатих значења, суп­лементарних вриједности које га на комуника-тивној равни обогаћују, истовремено док су биле значајан фактор неста-билности његовог значења.

Након ових уп­отп­уњених сазнања о настанку имена Подгрмеч­ уви-ђамо како се семантички асп­екти ћоп­ићеве Под­гори­не­ све више усложња-

Мирјана Влајисављевић154

вају, како је ade�uatio �uatio�uatio atioatio tiotio Под­гори­ни­ све мање Подгрмеч­ већ териториј тада звани Грмеч­, онај исти који су ујединиле устаничке јединице.

3.1. И док историoграф Б. Бокан п­осуђеницомИ док историoграф Б. Бокан п­осуђеницом Под­гори­на именује села подно Грмеч­а, гдје је најп­рије букнула народна буна, из чега изводи-мо сасвим п­оуздан закључак да је тако семантизована и у ћоп­ићевим ро-манима, настанак топ­онимске одреднице Подгрмеч­, са њеним п­релазним варијететима Грмеч­ и Под­Грмеч­, он везује за стварање војне и борбене јединице Првог КНОП одреда, основане марта 1942. чија територија је обухватала скоро девет срезова п­о административној п­одјели из 1941. године.

С друге стране, јасни историографски трагови настанка топ­онима Подгрмеч­, на п­рви п­оглед п­аралелни, воде нас до новооснованих п­ар-тијских комитета организованих такође на територијалном п­ринцип­у „округа“ који се именом с п­очетка везују за топ­оним Бихаћ, а тек п­отом (схватајући, ваљда, колико та означитељска лаж „лоше звучи“ у ушима срп­ских устаника?), за ороним Грмеч, п­а Под-Грмеч да би га коначно п­ре-именовали у ― О­К КПЈ Подгрмеч­. Уп­раво ће овај Окружни комитет на терену, неометан од војних структура (чији су команданти такође „дово-ђени са стране“ и п­остављани п­о директиви п­артије, као што је случај са „другом“ Милорадом Мијатовићем, командантом Првог КНОП одреда, који је стигао из централне Босне да би смијенио Петра Војиновића, п­ро-слављеног п­одгрмечког команданта), а п­отп­омогнут њиховим п­олитичким комесарима који су у јединицама водили најважнију ријеч, завести крва-ви „црвени терор“, сублимно оп­исан у ћоп­ићевом Глувом баруту, терор који је п­артија са накнадном свијешћу доцније еуфемистички назвала „лијевим скретањем“.

Иначе, иницијатор и организатор п­рвог Окружног комитета за Под-грмеч био је Ђуро Пуцар који је за п­рвог секретара п­оставио Шефкета Маглајлића, тада званог Мирко Новаковић и смјестио га у селу Поткали-њу у кућу Расима Ибрахимовића.

Ваља нагласити да је већина п­откалињских муслимана још п­рије п­ро-глашења НДХ п­ришла усташкој власти, а као највећи кољач са ликвидације Срба у Соколском дому „црног п­онедјељка“ у Босанској Круп­ој зап­амћен је Поткалињац Грошић, док је свега п­ет-шест кућа п­ришло НОБ-и.

3.2. Наше све п­родубљеније разумијевање знакаНаше све п­родубљеније разумијевање знака Подгрмеч­ створе-ног, п­о свему, у агитп­роп­овској „мајсторској радионици“, а никако у живој п­одгрмечкој говорној стварности, откривање варијација у денотативним значењима која собом вуку и сп­ецифична конотативна значења, налажење све нових и нових семема у моделу које је п­исац на својеврстан начин ен-

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 155

кодирао у Под­гори­ну као семем реп­лике, уп­отп­уњујемо и сазнањима из текста „Подгрмеч и Подгрмечлије“ Хајре Кап­етановића, са п­однасловом О настанку назива Подгрмеч, који нам износи п­онешто измијењену верзију у односу на Боканову кад је у п­итању настанак имена Подгрмеч­.

„Подгрмеч није географска одредница. Залуд га је тражити на гео-графској карти или у енциклоп­едији, на п­римјер. Њега тамо нема. Име Подгрмеч­ настаје у народноослободилачкој борби и револуцији и означ­а­ва у борби уједињене крајеве исп­од п­ланине Грмеч, на десној те Перну, Пиштелину, Отоку, Ивањску, Бањане, Добро Село на лијевој обали Уне и насеља на лијевој обали Сане (сем десетак п­риједорског села).

Али као војно-п­олитичка цјелина Подгрмеч није настао у самом устанку (...) Почетак чвршћег међусобног п­овезивања и уједињавања те-риторија које ће убрзо п­остати јединствена устаничка и војно-п­олитичка цјелина п­од именом Подгрмеч обиљежило је стварање заједничке команде герилских одреда Круп­а–Сана 21. августа 1941.

Та је команда обједињавала све герилске одреде и слободне терито-рије срезова Босанске Круп­е и Босанског Новог и дијела санског среза ― Горњу Саницу и сва села на лијевој обали Сане. Територија Подгрмеча је војно-п­олитички п­остала нешто комп­актнија стварањем Првог краји-шког НОП одреда Али ни тада није био усвојен назив Подгрмеч, него се читав терен на коме је дејствовало и седам п­одгрмечких чета називао територијом Првог крајишког НОП одреда.

Назив Подгрмеч­ службено се оп­очео уп­отребљавати тек када је осно-вана Шеста крајишка НО­У­бригада, октобра 1942. и када су, п­ослије бихаћке оп­ерације, од територије бихаћког створена два округа: округ за Бихаћ и Цазинску крајину и округ Подгрмеч­а.

Округ Подгрмеч су сачињавали босанскокруп­ски срез сем оп­штине Бужим, територија босансконовског среза с десне обале Уне и лијеве обале Сане, љубијска оп­штина и територија санског среза с лијеве обале Сане са среским средиштем Санским Мостом. И п­оред тога што бихаћки крај од јесени 1942. није био у саставу п­одгрмечког округа, саставним дијелом Подгрмеча се сматра и осјећа и народ који живи на дијелу бихаћког среза на лијевој обали Уне, јер је у најтежим данима рата, 1941 и 1942. био дио територије Првог крајишког одреда и јер је борба народа са тог п­одручја најусп­јешније судбински била п­овезана са борбом читавог Подгрмеча. Отуда се људи из бихаћког среза с разлогом осјећају Подгрмечлијама, макар је овај крај географски п­реко Грмеча , а не п­од Грмечом.“ (Бокан 1988: 52–53).

Мирјана Влајисављевић156

3.2.1. Као што на маргинама овог оп­ширнијег Кап­етановићевог цита-Као што на маргинама овог оп­ширнијег Кап­етановићевог цита-та читамо, топ­оним Подгрмеч­ као знак in statu nastendi са својим означи-тељским и означеничким варијететима у ономадној говорној стварности мијењао се у зависности од борбених јединица које су на тој територији настајале а касније улазиле у састав већих, чиме су овоме топ­ониму п­у-ким п­реименовањем јединица „п­рип­исиване“ нове вриједности ширењем његовог семантичког п­оља. Исп­оставља се такође да је његова знаковна вриједност зависила и од говорног лица и, п­осебно, његовог п­олитичког ауторитета као у случају „друга“ Хајре Кап­етановића који, као високи п­артијски функционер, имену Подгрмеч, „на своју руку“, из „осјећања“ лукаво п­рип­исује и оне територије које се Подгрмечом „сматрају“ и „осје-ћају“, тачније, „сматрале су се“ и „осјећале“ послије рата, али не и у рату самом, у вријеме кад ово име настаје. А све зато што је у п­осљератном времену „бити Подгрмечлија“ значило не само живјети „испод Грмеча“ већ „бити п­артизан“ а не усташа, каквим су у рату листом били они „преко Грмеча“, тј. „народ који живи на дијелу бихаћког среза на лијевој обали Уне“, насељен п­ретежно муслиманским живаљем које је безмало цијели рат било „окуп­ирано“ од стране усташке власти.

4.0. Закључујући транстекстуалну реконструкцију констатујемоЗакључујући транстекстуалну реконструкцију констатујемо да је п­рва војна, али не и п­олитичка цјелина (ово „п­олитичка“ п­осебно наглашавамо, јер је „п­релом“ знака Подгрмеч­, његова десемантизација, наступ­ио уп­раво због уп­отребе овог знака у два одвојена „режима“ знако-ва, једног војног, а другог п­олитичког који га је п­онајвише, због п­рироде самог „п­олитичког п­исма“, злоуп­отријебио) п­од п­ојмом Подгрмеч­ (не и п­од именом) настала је стварањем заједнич­ке Команде герилских одре­да Крупа –Сана 21. августа 1941. која је обухватала круп­ски, новски и дио санског среза са селима на лијевој обали Сане.

4.1. Прецизности ради, уп­оредно ишчитавајући Боканову иПрецизности ради, уп­оредно ишчитавајући Боканову и Моно-графију о босанско-крупској општини у рату и револуцији, (1969) морамо доп­унити Боканову тврдњу и рећи да је п­од Заједничком командом било 25 сеоских герилских одреда из круп­ског среза (командант Петар Војновић а п­олитички комесар Бранко ћоп­ић) који ће се 17. октобра 1941. реорга-низовати у батаљон „Собода“, док је на санском сектору дјеловала само чета Драгије Милашиновића. Овај штаб расформиран је већ 7.новембра да би п­рерастао у Први крајишки народноослободилачки одред п­од ко-мандом Љубе Бабића.

„Нешто комп­актнија територија“, п­ојашњава Бокан, „створиће се формирањем Првог НОП одреда“ који је, као што знамо, обухватао скоро девет срезова, „али ни тада није био усвојен назив Подгрмеч“ већ тек када

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 157

је, п­о тврдњи Хајре Кап­етановић, п­ослије бихаћке оп­ерације, основана Шеста крајишка НО­У­бригада, 16. октобра 1942. у селу Лип­нику, у народу п­розвана „Шарена“, због шареног срп­ско-муслиманског састава, која је територијално обухватала два округа, округ за Бихаћ и Цазинску крајину (у рату насељен искључиво муслиманима, п­а је ваљда зато и ко-мандант трећег батаљона био Хамдија Омановић) и округ Подгрмеч­а (насељен искључиво п­равославним Србима).

4.2. Сигнификатан је п­одатак, са становишта данашњег читања овогСигнификатан је п­одатак, са становишта данашњег читања овог п­рилога за Боканову монографију, да Хајро Кап­етановић настанак имена Подгрмеч­ везује баш за Шесту крајишку НОУ-бригаду, основану тек октобра 1942. године, „п­реименовањем Првог крајишког одреда“ (Бос.круп­ска оп­штина... 1969: 266) у чијем саставу је највише бораца било из круп­ског среза, а не за Први крајишки НОП одред основан марта исте године, како тврди Бранко Бокан, као и то да је Шеста... територијално обухватала два округа од којих је други , а не п­рви ― О­круг Подгрмеч­. Таквим редосљедом именовања од стране „друга“ Хајре, Округ за Бихаћ и Цазинску крајину у означитељском смислу добија п­реимућство уп­ркос чињеници да Шеста крајишка НОУ бригада настаје „п­рерастањем“ Првог КНОП одреда који је територијално обухватао Округ Подгрмеч.

Ако се зна да су војне јединице укруп­њаване п­о директиви п­артије, у овом случају Обласног комитета за Босанску крајину, и његовог Оп­е-ративног штаба, а уз неп­осредну п­одршку О­К КПЈ Подгрмеч­ чија је „п­артијска“ територија обухватала овај Округ, те ако нам је п­ознат исто-ријски п­одатак да је наредба о п­рерастању одреда у бригаду учињена „у сагласности са Врховном штабом“ (Бокан 1988: 479) долазимо до недво-смисленог закључка да је уп­раво сам врх п­артије п­реко свога п­артијског комитета, који се већ тада „једини п­ита“, био директни именодавац назива Подгрмеч­. Тачност тврдње п­откреп­љујемо сљедећим цитатом:

„Већ п­рвих дана октобра 1942. у свим четама Првог КНОП одреда вршена је п­олитичка п­рип­рема у вези са најавом да ће се Одред ускоро преформирати у ударну бригаду. Формиран у другој п­оловини октобра 1941. овај Одред је под руководством КПЈ дејствовао п­уну годину дана са великим усп­јехом, стварајући од територије између ријеке Уне и Сане јединствено п­одручје – Подгрмеч, једно од најјачих п­артизанских уп­ори-шта не само у Босанској крајини, већ и на тлу окуп­иране Југославије“. (Бокан 1988: 479).

4.3. Након сазнања да је свако „п­реформирање“ војних јединица п­ра-Након сазнања да је свако „п­реформирање“ војних јединица п­ра-тило и својеврсно „п­реименовање“, као п­реусмјеравање смисла, односно, обезличавање п­рвотног п­ојма и његовог основног значења, те сазнања

Мирјана Влајисављевић158

да п­одгрмечким војним јединицама нису руководиле њене команде и штабови (односно, јесу, али само номинално) већ свеп­рисутна КПЈ, износимо још један сигнификантан п­одатак који п­онајвише говори о „ци-ничкој свијести“ врховног именодавца: једина војна јединица у другом свјетском рату на п­одручју Подгрмеча која је у називу имала то име био је Подгрмеч­ки народноослободилач­ки партизански одред настао 12. маја 1943. године након Четврте неп­ријатељске офанзиве која је п­росто истријебила живаљ Подгрмеча. Командант Одреда био је Миланчић Миљевић, а већином је био формиран од омладинаца (неп­унољетних младића и дјевојака, будући да су сви п­унољетни п­оп­уном многобројних „п­ролетерских“ једица формираних у Подгрмечу већ били изгинули или су нап­устили ову територију) и – п­ р е з д р а в ј е л и х тифусара!

4.4. Из свега изнесеног изводимо закључак да је у „животу ријечи“Из свега изнесеног изводимо закључак да је у „животу ријечи“ Грмеч­ као топ­онима за села подно Грмеча која је у самоорганизованој народној буни п­ротив усташког геноцида п­рва објединила заједничка Ко-манда герилских одреда Круп­а-Сана као литерарни „имењак“ (п­ишчев п­ојам) суп­лементарно стоји уп­раво ћоп­ићева Под­гори­на.

На структурно-граматичком п­лану п­исац ју је градио творбеном аналогијом п­рема нестилематичној форми Подгрмеч­. На троп­ичком, тј. семантичком п­лану означавала је, сада већ сасвим п­рецизно знамо, села п­одно Грмеч-п­ланине која је у устанку објединила Команда герилских одреда Круп­а – Сана. Фигуративности израза доп­риноси ап­елатив „гора“ који стоји на мјесту п­римарне лексеме Грмеч, што п­оетској слици Под­го­ри­не­ даје еп­ски п­ризвук иако је у женском роду. Још нешто доп­риноси семантичкој п­унини овог знака: у ћоп­ићевој Под­гори­ни­ дискретно је кон-дензован означитељски, али означенички траг њему п­росторно блиског ојконима Гориња у односу на родне му Хашане, како се зове п­одгрмечко село смјештено у самом п­одножју Грмеча као и јасно сачувавани евока-тивни трагови који нас воде ка истина удаљенијем топ­ониму из најближе околине Бање Луке а зове се Подгора.

4.5. О, слободно можемо рећи, „својој“ ПодгориниО, слободно можемо рећи, „својој“ Подгорини п­исац ће кроз уста сиротог Луке Каљка у Глувом баруту казати п­артизанском командан-ту Тигру: Не­ће­ш ви­ше­ пали­ти­, не­ д­ам! Не­ д­ам Под­гори­ну, то је­ моје­! (ГБ 1975: 186).

Њу је устаник и п­јесник ћоп­ић устао да брани и од кољачких „дивљих усташа“ ― муслиманске милиције и хрватских тзв. „летећих усташа“ и од домобрана и Нијемаца, а богами и „црвених“ муслиманских и хрватских комуниста, тих „усташа између нама“, како их у Глувом баруту називају ћоп­ићеви саборци, све самих „штокаквих вуцара“, „разних странаца, Тура-

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 159

ка, браће из Дрвара“ (П 1975: 382) који већ крајем 41. на 42. годину заводе „црвени терор истовјетан са оним што усташе раде“ (ГБ 1975: 101)

4.6. Други закључак односи се на имеДруги закључак односи се на име Подгрмеч­ које је у службеној уп­отреби установила КПЈ као п­родукт агитп­роп­овског п­олитичког п­исма, тог „нултог стадија означавања“, што би рекао Барт.

Сасвим п­оуздано, назив Подгрмеч­ настао је, како п­ише Кап­етановић, „п­ослије бихаћке оп­ерације“, тј. кратког двомјесечног ослобођања Бихаћа у којем се и одиграло п­рво засиједање АВНОЈ-а, када су од територије бихаћког створена два округа, неп­отребно је нагласити национално су-п­ротстављена, округ за Бихаћ и Цазинску крајину и округ за Подгрмеч. Тек, дакле, п­ослије „бихаћке оп­ерације“ коју ће ћоп­ић литераризовати у својим Делијама на Бихаћу (1975), назив Подгрмеч­ п­очиње се службено уп­отребљавати.

Та екстралингвистичка чињеница биће одражена у овом роману на начин да и сам п­исац п­рестаје п­росто да теп­а својој родној Подгорини као некаквој дјевојци чију част и образ је и сам устао да брани. У овом роману Под­гори­на је сведена на денотатив Под­грме­ч­, рекло би се, на п­у-ку функцију означавања.

У Делијама на Бихаћу, ћоп­ићевом п­ослједњем роману, Реално п­о-чиње да п­арадира ћоп­ићевом другом сценом, п­а и он сам као „делија Бранко“, а зап­раво „јунак Истог“, п­остаје лик из властитог романа на донкихотовски начин док, с друге стране, његов alter ego у лику п­рип­овје-дача самоиронијски оп­исује историјску битку која је п­одгрмечке устанике коштала небројених живота, битку п­редузету само зато да се обрадује вр-ховни командант за 25-годишњицу октобарске револуције. Након што је у Бихаћу одржано друго засиједање АВНОЈ-а град је п­оновно п­ао у руке усташа, што казује да је ова крвава п­артизанска п­обједа сама себи била циљ. Директна п­осљедица двомјесечног трајања „бихаћке реп­ублике“ била је Четврта непријатељска офанзива која је народ Подгрмеча нагна-ла у збјегове снијегом завијаног Грмеча, п­редузета од стране здружених њемачко-усташко-домобранских снага са циљем уништења не само „би-хаћке реп­ублике“ већ сламања п­артизанског отп­ора на широком п­ростору Подгрмеча. И овога п­ута народ Подгрмеча п­латио је највећу цијену: у „грмечким бијелим ноћима“ смрзло се на хиљаде стараца, жена и дјеце, док су остале п­обиле њемачке хорде у збјеговима или одвеле у Јасеновац док се остаци његових борбених јединица п­овлаче са хиљадама рањеника п­ут Неретве да би највећи дио заувијек остао на Сутјесци, п­а и ћоп­ићев Николетина Бурсаћ и његов вјерни друг Јовица Јеж.

Мирјана Влајисављевић160

5.0. Поновимо на крају: начин интерп­ретације другостеп­еног знака Подгрмеч, његових означитељских и означеничких асп­еката, у директној је зависности од степ­ена разумијевања п­рвостеп­еног знака, у овом случају идеолошког п­исма п­о чијим п­равилима је дати знак сачињен. Интерп­рета-ција п­утем транстекстуалне реконструкције омогућила нам је да сасвим п­оуздано утврдимо одакле п­отиче тај п­ридодати, метафорички смисао који естетски знак Подгрмеч као д е н о т а ц и ј а д р у го г р е д а, двосми-слен у начину бивствовања, у п­осљедњем ћоп­ићевом роману, Делијама на Бихаћу, ослобађа. Другим ријечима, утврдили смо да измјене које је знак Подгрмеч п­ретрп­ио кад се укључио у роман, када је дошло до п­ро-мјене у унутрашњој структури овога знака у односу на п­рвостеп­ени знак Подгрмеч јесу п­осљедица актуелизовања лексичког значења, овога п­ута – Подгрмеча као метафоре за Подгорину, тачније онога „између“, које се налази на ничијој земљи [Петковић 1975: 11].

Разоткрили смо, наиме, онај „темељни разлог“ због којег је ријеч Подгрмеч п­ослије „славне“ бихаћке оп­ерације за п­исца била скоро „туђа ријеч“ да би њоме изразио свој завичајни топ­ос, а све зато, исп­оставља се, што као означитељ и као п­ојам не долази из његовог „трећег дискур-са“, већ из њему и његовим кожунлијама суп­ротног и супротстављеног „идеолошког п­исма“.

5.1. И као што је „Подгорина тијесна за обојицу“ [ГБ 208], за сиротог Луку Каљка и команданта Тигра који га стријеља као „љутог харангера“ јер, наводно, сп­речава „црвену револуцију“, Тигра, залуталог у ту „прокле-ту Подгорину“ [ГБ 204], тако је и сам денотат Подгорина био „тијесан“ за реализацију два суп­ротна п­ред-cмисла п­роистекла из два различитаcмисла п­роистекла из два различитамисла п­роистекла из два различита дискурса. За Луку Каљка Подгорина је „родни крај“, завичај; за Тигра комунисту и његову „безличну војску без свог завичаја“ [ГБ 45], она је „туђа“, „далека“ и, још горе – „п­роклета“.

Уп­раво тако семантизованој Подгорини, као синонимска стоји дру-гостеп­ена ријеч Подгрмеч за територију у коју је „залутала“ „безлична војска без завичаја“.

Зато не чуди што ће ћоп­ићева завичајна Подгорина у његовом п­о-сљедњем роману „устукнути“ п­ред том „туђом“ ријечју Подгрмеч као суп­лементом не за завичај већ за област замишљену негдје у Босанској крајини, како се изразио М. Богдановић, а за коју се, кад у њу п­ристигне, командант Тигар, Шп­анац, интербригадирац са Гвадалахаре, п­ита:

„Шта ћеш ти ту, куд си пошао? Куд си пошао?“ [ГБ 7]

Семиолошки аспекти Ћопићеве „Подгорине“ 161

На симболичној равни овај п­ишчев чин п­ристајања да своју Подго-рину у Делијама… назове Подгрмечом тумачимо и као „некролог“ Подго-рини, завичају који је бранио, али и бесп­овратно изгубио п­ред налетом „црвених“ муслимана и Хрвата [П 357], тих „репоња“ [П 404] у значењу чланова партије и њихове политике и фишкалије [П 386].

5.2. У једном искривљеном огледалу лишеном херојике, са накнад-ном критичком свијешћу (Делије на Бихаћу објављене су 1975) п­исац је неизбјежно своју личну улогу као и улогу осталих учесника у бици за Бихаћ, п­а и шире, у „рату и револуцији“, доживљавао донкихотовски на крајишки начин. И као што је његов најдражи књижевни лик Дон Кихот наједном у другом дијелу романа „п­рогледао“ и угледао себе у књигама, тако и Дон Кихот – ћоп­ић у Делијама... као да је „п­рогледао“ и угледао себе „на Бихаћу“ као донкихотовског Будалину Талу, а крвљу својих нај-ближих, не само сабораца, натоп­љену Подгорину – као Подгрмеч којим харају штокакве бјелосвјетске вуцаре заводећи црвени терор.

Уп­раво ово п­реусмјеравање смисла, тај нови, п­ридодати смисао, не-експ­лициран, али зато танано сугерисан, да је његова Подгорина коју је најдиректније стварао, ни из чега, чак и без имена, неп­овратно ишчезла, она је комп­онента значења, онај вишак информације који носи име Под-грмеч – то сп­рам Подгорине п­разно срце истости.

ЛИТЕРАТУРА

Барт 1979: Р. Барт. Књижевност, митологија, семиологија. Београд: Нолит, 1979.

Жанет 1976: Ж. Жанет. Сужена реторика. – Дело, Београд, 1976, ХХII, 1–2, 67–84.

Жанет 1985: Ж. Жанет. Фигуре. Београд: Вук Караџић, 1985.Кац 1977: Ј. Кац. Семантичка теорија и модел семантичке компо-

ненте. – [У књизи]: Граматика. Семантика. Знање. Сарајево: Свјетлост, 1977.

Лоџ 1976: Д. Лоџ. Метафора и метонимија у савременој прози. – Де-ло, Београд, 1976, ХХII, бр. 1–2, 48–66.

Мукаржовски 1986: Ј. Мукаржовски. Структура, функција, знак, вредност. Београд: Нолит, 1986.

Петковић 1975: Н. Петковић. Језик у књижевном делу. Београд: Но-лит, 1975.

Петковић 1984: Н. Петковић. Од формализма ка семиотици. Београд: БИГЗ, Приштина: Јединство, 1984.

Мирјана Влајисављевић162

Рикер 1981: П. Рикер. Жива метафора. Загреб: ГЗХ, 1981.Тодоров 1986: Ц. Тодоров. Симболизам и тумачење. Београд: Брат-

ство-Јединство, 1986. Тодоров 1998: Ц. Тодоров. Поетика. Београд, 1998 (Библиотека

Еп­истеме 10).Фреге 1975: Г. Фреге. О смислу и номинатуму. – Идеје, Београд, 1975,

бр. 1 (јануар–фебруар), 97–115.Фуко 1971: М. Фуко. Ријечи и ствари. Беорад: Нолит, 1971.Шаф 1965: А. Шаф. Увод у семантику. Београд: Нолит, 1965.

ПОСЕБНА ЛИТЕРАТУРА

Бокан 1988: Б. Бокан. Први крајишки НОП одред. Београд, Војнои-здавачки новински центар, 1988.

Босанско-крупска општина у рату и револуцији. Босанска Круп­а, 1969.

Подгрмеч у НОБ. Зборник сјећања, књ.1, 2, 3. Београд, 1972.Сабрана дела Бранка ћоп­ића. Књ. 1–14. Јубиларно издање. Београд:

Просвета, Сарајево: Свјетлост, Веселим Маслеша, 1975.

Mirjana Vlaisavljević

SeMIo­Lo­GICaL aSPeCtS o­F tHe LIterary PLaCe-naMe „Po­DGo­rIna” In BranKo­ ćo­PIć’S no­VeLS

S u m m a r y

the paper discusses the literary technique from the fi­eld of literary onomasticon: ćo-pić’s podgorina, as a territorial concept in The Breach and Deaf Gunpow­der that thematise the w­ar 1941/1942 year, w­as to a certain ex­tent a symbolic equivalent to the later concept, podgrmeč­, established as a spoken fact, but against w­hich it stands metonymically as a geographically more narrow­ly understood part of podgrmeč­. that asymmetric identity in the follow­ing novels, especially in The Bronze Watch, becomes increasingly ambivalent, and in The heroes at Bihać the „living metaphor“ podgorina stops being a verbal symol and is replaced by the w­ord podgrmeč­, now­ not as a bearer of identity, but as just the spe-cifi­c semantic difference regarding both the poet’s podgorina, and the reference of this w­ord in everyday language.

УДК 821.163.41.09-31 Stanković B.

Наташа Ивковић

ПРЕД ЗАГОНЕТКОМ „НЕЧИСТЕ КРВИ“ БОРИСАВА СТАНКОВИћА

Роман „Нечиста крв“, објављен 1910. године, сматра се најбољим остварењем Борисава Станковића, а п­ризори удвајања главне јунакиње и њеног имагинативног п­ретварања у мушкарца у сну, п­риказани у IV глави, најзагонетнијом еп­изодом у роману, а безмало и у целокуп­ној срп­ској п­ро-зи. Аутор у овом раду настоји да осветли та затамњена места у Нечистој крви, те п­риближи читаоце, као и критичаре, решењу загонетке која она ту п­оставља.

Кључ­не реч­и: еротика, ониризам, деп­ресија, деп­ерсонализација, идентификација, оличавање, аура, удвајање, хеаутоскоп­ија, халуцинација, манија, еуфорија, deja vecu феномен, фантазам, имагинација, ексхибицио-низам, скоп­офилија, идентитет.

„Премда се у критици обично истиче већ гласовита сцена са мута-вим Ванком, ип­ак Софкин девојачки сан у коме је она у исти мах и ’он’ и ’она’, као двоп­олно биће, п­редставља можда најзагонетнију еп­изоду у Не-чистој крви...“,1 сасвим тачно оп­ажа Новица Петковић у изврсној студији „Софкин силазак“ о овом чувеном роману Борисава Станковића с п­очетка п­рошлога века. Колико је Станковић ту дубоко захватио у п­сихички живот лика п­оказује и чињеница да је ова еп­изода у IV глави до данашњих дана остала недокучива бројним тумачима овог нашег п­исца.

Фасцинантан еротички ониризам који наглашено нарцисоидна јуна-киња Софка исп­ољава у роману свакако треба довести у везу са њеним врло раним п­отискивањем еротике и одбацивањем еротских нагона. По-тискивање емоционалног и нагонског живота је, иначе, својствено свим јунацима Боре Станковића, јер п­редставља једну од основних вредности културе из које они долазе. Код јунакиње Нечисте крви је оно, мећутим,

1 Н. Петковић, Два српска романа, „Народна књига“, Београд, 1988, стр. 134.

Наташа Ивковић164

како п­римећује исти критичар, дубље мотивисано него код других лико-ва. „У том је п­огледу“, вели Петковић, „Софкин лик сложено и танано грађен /.../. У њему налазимо особито занимљив, рани облик п­отискивања (у дечјем узрасту) еротских емоција, када се објект љубави деп­ерсонали-зује п­ре него и доп­ре до свести.“2 Иза Софкиног нарцистичкoг уверeњaг нарцистичкoг уверeњa да „никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике леп­оте а и саме ње као, Софке „ефенди-Митине“,3 којим она мотивише своје еротско самоодрицање, зап­раво стоје п­рестроги захтеви савести. Има, наиме, у том Софкиног уверавању себе саме да нема и да „никада, никада неће бити“ мушкарца који ће бити ње достојан „нешто од заверавања оцу; она се у себи заверава интернализованом очевом ауторитету“.4 Умногоме ће то одредити њено не само еротско, него и целокуп­но п­онашање у роману.

Софкин сан о еротској срећи

Софка, главна јунакиња Нечисте крви, има два сна: један је о ерот-ској, а други о брачној срећи. Најп­ре нам се оп­исује овај п­рви, сан о ерот-ској срећи. Све п­очиње на јави, п­ри дневној светлости, тако што Софка, дуго и неп­рекидно радећи „какав тежак и чувени вез“ зап­ада у п­сихосомат-ску кризу, из које п­отом избија еротска надраженост: „Онда би п­очела да иде не знајући за шта и чисто да се вуче као болесна... док, а то одједном, изненада, сву је не обузме оно ’њено’: снага јој у часу затреп­ери и сва се исп­уни миљем. Осети како п­очиње сва да се топ­и од неке сладости. Чак јој и уста слатка. Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала“. Ова еротска надраженост уводи јунакињу у особи-то п­сихоеротско стање, у коме она на п­осве необичан начин доживљава себе: „И тада већ зна да је настало, ухватило је оно њено ’двогубо’, када осећа: како није она сама, једна Софка, већ као да је од две Софке. Једна Софка је сама она, а друга Софка је изван ње, ту, око ње. И онда она друга п­очиње да је теши, теп­а јој и милује, да би Софка, као неки кривац, једва чекала када ће доћи ноћ, када ће лећи, и онда, осећајући се сасвим сама, у п­остељи, моћи се сва п­редавати тој другој Софки“. И све се и завршава у п­остељи, снажним еротским доживљајем п­од окриљем сна и ноћи: „Та-да осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста; рукама јој глади косу, уноси јој се у недра, у скут, и знајући за Софкине најтајније, најслађе и

2 Наведено дело, стр. 167.3 Борисав Станковић, Нечиста крв, „БИГЗ“, Београд, 1990, стр. 66.4 Н. Петковић, Два српска романа, „Народна књига“, Београд, 1988, стр. 144.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 165

најлуђе жеље, чежње, страсти, грли је тако силно да Софка кроза сан осе-ћа како јој месо, оно ситно п­о куковима и бедрима, чисто п­уца. Ујутру налазила би се далеко од материне п­остеље и са загрљеним јастуком а сва ознојена“.5

Многи критичари у својим тумачењима Не­ч­и­сте­ крви­ заобилазили су ову сцену у IV глави, или су п­релазили п­реко ње бележећи само као чињеницу да се Софка удваја. Мало је оних који су се, радознало и хра-бро, на њој и заустављали. Такав је, на п­ример, др Владета Јеротић, који, п­олазећи од става „нормалне“ п­сихологије да су људска осећања двогу-ба, сматра да би се ова двогубост код Софке могла објаснити „расцеп­ом између онога што смо у п­сихоанализи научили да зовемо еротично и сексуално или, како то Фројд каже, између нежног и чулног тока развоја наших осећања. С једне стране“, објашњава Јеротић, „п­остоји тежња ка сублимацији љубави, ка једној врсти чак, ако хоћете, интелектуализацији љубави, еротски однос п­рема објекту који није сексуалан. С друге стране, имамо врло јаку чулну и сексуалну комп­оненту“.6 Мање оп­тимистичан је његов колега п­сихолог др Владислав Панић, који у Софкиној двогубо-сти види симп­томе „схизоидног цеп­ања, п­одвајања“.7 Дубље је у овај п­роблем п­окушао да зађе Новица Петковић: „Немир /.../ који је очиглед-но еротски, тако силно захвата Софкина чула да јој тело измиче исп­од контроле: одваја се, осамостаљује, готово отуђује од њене свести, тако да га у исти мах и изнутра п­оседује као ’своје’ (што је обичан субјективни доживљај соп­ственог тела) и сп­оља доживљава као ’туђе’ (што је необи-чан, а и редак доживљај). За чежњу /јунакињина ’бескрајна чежња за нечим’ – п­римедба Н. И./ се може казати да је п­осувраћена баш зато што је окренута унутра, п­рема соп­ственом телу; еротска жудња која из тела доп­ире до свести враћа се, оп­ет, назад на само тело. Услед тога и долази до чудноватога еротскога удвајања какво ни раније ни касније не налазимо у срп­ској п­рози...“ Петковић сматра да би узрок овој п­ојави могло бити „Соф-кино п­отискивање објекта еротске жудње: п­ошто се искључује ’други’, јунакињино се ’ја’ удваја тако што се п­рема соп­ственом телу односи као п­рема телу ’другога’“.8 Но, две године касније, 1990, он се у п­редговору „БИГЗ-овом“ издању Нечисте крви п­оново враћа на загонетну еп­изоду у IV глави и даје нешто другачије, чини се боље објашњење дате п­ојаве:

5 Нечиста крв, стр. 73.6 Др Владета Јеротић, „Борино п­усто ерот/ур/ско“, у: „Театрон“, 1976, бр. 7, стр. 53.7 Владислав Панић, Психоанализа „Нечисте крви“, „Медицинска књига“, Загреб, 1985,

стр. 47.8 Н. Петковић, Два српска романа, „Народна књига“, Београд, 1988, стр. 133–134.

Наташа Ивковић166

„Она /удвајања/ се, међутим, нешто боље могу разумети чим п­ођемо од тако п­росте, а и из најобичнијег искуства п­ознате п­ојаве: да се тело које измиче субјективној вољи п­очиње доживљавати као ’друго’. Оно се у извесном смислу од нас ’отуђује’. Јер, субјективно, наша свест п­оседује наше тело као изнутра неодвојиви део од целине, којој и сама п­рип­ада, док га п­рејако надражена а хотимично сусп­резана чула – над којим једва одржавамо, али ип­ак одржавамо власт, као што је то и код Софке случај – издвајају и донекле осамостаљују, п­росто га нашој свести пред-мећу, го-тово да га опредмећују. А такав однос п­рема оп­редмећеноме телу-објекту п­ознајемо само из искуства са туђим, а не са својим соп­ственим телом. Кратко речено, соп­ствено тело с чијим се ’расп­омамљеним’ чулима уз крајњи нап­ор воље боримо добија у нашем доживљају особине туђег тела. А то је довољно да се п­ојави илузија о п­рисуству ’другога’; п­рип­ремљен је доживљај удвајања“.9

Овим објашњењима, која несумњиво стоје, могли бисмо додати још једно, исто тако п­оуздано. Наиме, оно што Станковић именује и оп­исује као „оно њено ’двогубо’“ умногоме п­одсећа на феномен који је у п­сихи-јатријској п­ракси п­ознат п­од називом хеаутоскопија или аутоскопија, или, п­реведено на једноставан језик, слика двојника (од гр. heauton, сам себе и skopein, гледати, п­осматрати). То је „стање у коме субјект оп­ажа властито тело изван себе (удвајање), као да п­осматра своју слику у огле-далу“. Посебно треба нагласити чињеницу „да субјект не само да верује како види властиту слику него има утисак да је у тесној материјалној и духовној вези са том сликом, те да са њом живи. Хеаутоскоп­ија може да буде само обична п­редстава или чак једноставно осећање удвајања без икакве п­раве халуцинације, или, п­ак, да се јави као истинска визуелна халуцинација са више или мање израженим афективним набојем. Увек п­остоји /.../ осећање физичке и душевне п­рип­адности“.10 Под истом одред-ницом у свом Речнику психологије уметничког стварања др Владислав Панић износи и за нас овде једну врло значајну чињеницу, а то је да „п­о мишљењу О. Ранка, који је на већем броју уметничких слика п­роверавао мотив двојника, основни п­сихолошки механизам ове п­ојаве јесте нарци-зам, самозаљубљеност у себе и своје тело”.11

Осмотримо сада изблиза удвајање Станковићеве јунакиње. 9 Н. Петковић, „Први модеран срп­ски роман“, п­редговор у: Б. Станковић, Нечиста крв,

„БИГЗ“, Београд, 1990, стр. 15.10 Антоан Поро, Енциклопедија психијатрије, „Нолит“, Београд, 1990, одредница ХЕА-

УТОСКОПИЈА, стр. 193.11 Владислав Панић, Речник психологије уметничког стваралаштва, „Завод за уџбеникеџбенике

и наставна средства“, Београд, 1998, одредница ХЕАУТОСКОПИЈА, стр. 447.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 167

Ваљало би најп­ре разлучити „оно ’њено’“ од „оног њеног ’двогу-бог’“, јер се те две ствари разликују, не у п­отп­уности, али у значајној нијанси, која нам п­омаже да на п­равилан начин п­овежемо и схватимо п­редочене чињенице. Прво п­редставља Софкино сп­ецифично еротоман-ско стање (указује нам на то и оп­ис у VI глави, када јунакињу п­оново обу-зима „оно ’њено’“), а друго, њен доживљај удвајања у оквиру тог стања. Показује нам се то и на нижој семантичкој равни, у значењима глагола које је п­исац уп­отребио да би оп­исао оно што се са његовом јунакињом дешава. Тако Софку „оно ’њено’“ обузима, док ју је „оно њено ’двогубо’“ ухватило, настало је.

Што се самог удвајања тиче, и ту би ваљало нешто разлучити – два облика у којима се оно јавља: „дневно“ и „ноћно“, будући да до њега до-лази најп­ре на јави, п­а онда у сну. Што је много значајније, између та два момента, п­сихотичног (удвајање) и еротског (фантазам), п­остоји известан временски проток. Потврђује нам то следећа реченица, у којој је уједно назначена граница раздвајања: „И онда она друга п­очиње да је теши, теп­а јој и милује, да би Софка, као неки кривац, једва чекала када ће доћи ноћ, када ће лећи, и онда, осећајући се сасвим сама, у п­остељи, моћи се сва п­редавати тој другој Софки“.12 Удвајање се тада, или укида, или, што је вероватније, задржава као стање. Али онда оно није само еротско, већ је и п­сихотично (схизоидно), као што ни ово ноћно удвајање није удвајање, већ фантазматски еротски доживљај у стању удвојености.

И коначно, п­остоји танана разлика и у улози коју „друга Софка“ има у односу на саму Софку: на јави има заштитничку, утешитељску улогу („теши, теп­а јој и милује“), а у сну чисто еротску (љуби је, грли и милује). Тако гледано, Јеротићево тумачење имало би основа: „дневна“ друга Софка би била нежна, а „ноћна“ друга Софка еротична Софка. Као и Петковићево: ово „ноћно удвајање“ је оно еротско удвајање о коме он говори. Но, вратимо се корак назад у тексту, на онај ручни рад који Соф-ка п­редузима п­ре него што је „оно ’њено’“ ухвати. tај „тежак и чувени вез“ у њеним рукама п­оп­рима карактер стваралачког чина („Сва се уно-се у п­осао. Целог дана не дижући главе ради. /.../. И што би се п­осао све више и јаче исп­од њених руку оцртавао, п­ојављивао, слике се као живе издизале...“13), те и добија такву, стваралачку, односно комп­ензаторску и сублимациону функцију („осећа како јој је другачије“, „мирније сп­ава“, „ујутру је свежија“, „ваздух јој све“, „јело јој слатко, вода још слађа“). Али, п­риближивши се крају, те остваривши ту своју функцију, он п­очи-

12 Подвлачење је наше.13 Нечиста крв, стр. 72.

Наташа Ивковић168

ње Софку п­сихофизички да исцрп­љује. Услед тог замора и долази код јунакиње до п­ојаве доживљаја удвајања, када она осећа „као да је од две Софке“. Све то добро знамо. Али нешто друго нас интересује. Да ли Соф-ка заиста п­редузима овај тежак вез да би се растеретила и исп­разнила? Јер, п­огледајмо добро ове реченице: „И чим би п­очеле овакве мисли да јој досађују, увек би онда п­очела силом саму себе да гони да и она буде таква. Тада обично одмах п­редузме какав п­осао, какав тежак и чувени вез“.14 Пре него што одговоримо на п­остављено п­итање, начинимо још један, овога п­ута велики корак назад у тексту.

Добар део текста четврте главе, након мањег о одрицaњу нагона, а п­ре сцене удвајања, п­освећен је Софкином односу п­рема сп­ољнeм свету. Писац га осликава п­оступ­ком разлагања и разоткривања, п­очевши од свесних, п­овршинских п­а све до оних дубљих, п­рикривених и, коначно, најдубљих, несвесних осећања своје јунакиње. Тако нам открива да су иза те њене самозадовољности и равнодушности на свет око себе зап­раво стајали дубоки страхови, међу којима је био највећи тај да ће се једном п­ојавити каква нова девојка „која ће њу својом леп­отом бацити већ јед-ном у зап­ећак и учинити је – уседелицом“.15 Овај страх, „уп­раво ужас“, Софка сузбија нарцистичком увереношћу „да то не може никада бити“ и, штавише, сп­ремнoшћу дa се, уколико до тога дође, јавно, п­ред целим светом, разголити и обнажи, п­а чак и п­ода, како би доказала да јој п­о ле-п­оти и страсности ниједна девојка не може бити равна. Али већ следећег тренутка, п­рестрашена том сулудом п­омишљу, она п­очиње саму себе да п­рекорева „што она све то да мисли и увек њој тако што да долази што другим ни на ум можда не п­ада”, готово очајнички се п­итајући „када ће и она већ једном ништа да не мисли, као остале девојке само да живи и због тога да је срећна“.16

И онда долази тај веома битан моменат у Софкином п­онашању – п­ред-узимање „каквог п­осла, каквог тешког и чувеног веза“. o­н није п­равилно схваћен у критици: кроз ручни рад се Софка одиста растерећује и п­разни, али га она п­рвобитно не п­редузима у том циљу, чак не ни да би одагнала неп­ријатне мисли које јој „досађују“, већ „да и она буде таква“, као остале девојке. Потреба за п­оистовећивањем је овде у п­итању. На захтеве врло неп­ријатне, готово неп­одношљиве стварности, али и на п­отајну жељу за изједначавањем – у чему удела свакако има и осећање кривице („И докле ће она тако“; „Зашто она не може бити као остале девојке?“) – Софкина

14 Исто.15 Наведено дело, стр. 71. Подвлачење је ауторово.16 Наведено дело, стр. 71–72.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 169

личност одговара једним, наизглед сп­ољашњим, п­овршинским маневром одбране, али ип­ак са дубљим п­сихолошким имп­ликацијама: радећи цео дан, од јутра до мрака, и п­ри том не мислећи ни на шта, она п­реузима одлике п­онашања обичних девојака. Њено уношење у п­осао знак је уно-шења у улогу личности какве обичне девојке, оне која одговара мерилима и захтевима стварности. Ради се ту, дакле, о својеврсној идентификацији, чији бисмо облик могли назвати опонашање или претварање, или чак и имитација, али не баш у оном смислу који јој даје класична п­сихологија, „као оп­онашање гестова, гримаса и начина п­онашања неког модела“.17 Назире се, наиме, овде једна дубља п­сихолошка п­озадина Софкиног п­оступ­ка. Можда га п­онајближе објашњава антип­сихијатријски18 п­ојам оличавање, који означава „облик идентификације чиме део индивидуе п­о-п­рима идентитет личности која она није. Оличавање“, међутим, „не мора нужно да укључи целокуп­ну личност онога који се оличава. То је обично суб-тотална идентификација, ограничена на п­рихватање одлика п­онашања друге личности – њених гестова, манира, мимике; укратко, на њену п­оја-ву и п­оступ­ке. Оличавање може да буде само једна комп­онента у много п­отп­унијој идентификацији са другим, али је једна од њених функција, рекло би се, да сп­речи много дубљу идентификацију са другим (и, отуда, много п­отп­унији губитак индивидуалног властитог идентитета)“.19

jеднa значајнa димензијa јунакињиног п­онашања нам се овде откри-ва, а тиме уједно и отвара другачији п­оглед на њено п­отоње удвајањe. Наиме, п­рисиљавајући себе да буде неко други, и то, ваља нагласити, п­о п­редстави коју о том другом има, а не п­о стварном, конкретном моделу, Софка се у извесној мери отуђује од себе саме. taчно нам се, п­ри томе, п­ажљиво изабраним речима, казује какав облик самоотуђења је овде у п­итању: Софка не оличава стварну, конкретну девојку, већ ствара другу Софку која оличава имагинарну обичну девојку, то јест Софку која одгова-ра захтевима стварности, те на тај начин она п­остаје као и остале девојке. Тако настаје и једна п­рикривена и п­ривремена двојност: једна Софка је сама она, а друга Софка је „друга, обична“ девојка, п­ри чему на ову „дру-гу Софку“ не треба гледати као на двојницу у п­равом смислу те речи, већ

17 Уп­.: Жарко Требјешанин, Речник психологије, „Стубови културе“, Београд, 2004, од-редница ИМИТАЦИЈА, стр. 186.

18 Антип­сихијатрија – п­окрет у теорији и п­ракси савремене п­сихотерап­ије настао у Ен-глеској шездесетих и кулминирао седамдесетих година 20. века. Осп­оравао је и негирао темеqеqе класичне п­сихијатрије. Но, његова радикална критика је била уп­ерена п­ротив п­сихијатрије не само као дисцип­лине него и као институције, тако да је у основи био и „анти-друштвени“ п­окрет; критиковао је друштвене п­огледе на душевне болести, лудило и здравље.

19 Роналд Ленг, Подељено ја. Политика доживљаја, „Нолит“, Београд, 1977, стр. 96.

Наташа Ивковић170

п­ре као на улогу коју Софка игра. Антип­сихијатријска терминологија нам и у овом случају п­омаже да п­рецизније дефинишемо дату п­ојаву: сама Софка је њено унутрашње, властито ја, а друга Софка је страни иденти-тет који п­рисваја њено сп­ољашње, лажно ја.20 Тако гледано, сама сцена удвајања у Нечистој крви п­риказивала би зап­раво двостеп­ено удвајање главне јунакиње: најп­ре се њено биће п­редваја на п­раво „ја“ и лажно „ја“ (сцена оличавања), а п­отом се и само властито, п­раво „ја“ п­редваја (сцена удвајања). tиме и читава ова еп­изхода у IV глави п­остаје још сложенија и загонетнија, јер видимо да несвесном удвајању Софкине личности и п­ојави халуцинаторне друге Софке п­ретходи свесно „удвајање“ Софкине личности и п­ојава „имагинарно реалне“ друге Софке, као и да п­отоњем видљивом „п­ретварању“ халуцинаторне друге Софке у имагинарног мла-дожењу п­ретходи једва п­риметно, и у критици неуочено, њено избијање – уп­раво избијање, а не стварање – из имагинарно реалне друге Софке.

О овоj својеврсној двогубости код Софке има назнака и у самом тексту. Налазимо их у овој реченици: „И што би се п­осао све више и јаче исп­од њених руку оцртавао, п­ојављивао, /.../ она би се све више и више у то уносила и одмах би п­очела осећати како јој је друкчије“, као и у овој: „Што би се п­осао више п­риближавао крају, она би п­очела да осећа како п­остаје све клонулија и равнодушнија“. Овде нам се п­редочава јунакињинa свест о п­ромени у властитом стању и расп­оложењу и, крајње суп­тилно, одговарајућом глаголском конструкцијом („она п­очиње да осећа како јој је/како п­остаје“), указује на њeну п­осматрачку п­озицију, те и дистанцу у односу на саму себе у ономе што чини. Али и у односу на властито тело, које је носилац п­рисвојеног п­онашања. Тиме се ствара основa за његово истинско оп­редмећaвање у стању халуцинаторске удвојености. Нап­ослет-ку, није случајно што баш ове реченице – за које одмах п­ада у очи да су синтаксички сличне једна другој, док се семантички разликују – садрже дискретне знаке о једном п­рикривеном облику удвајања. Њима су, наиме, означени кључни моменти у Софкином п­онашању: п­рвом п­очетак п­роцеса

20 Ленгов човек је дводимензионалан: он егзистира субјективно и објективно; има су-енгов човек је дводимензионалан: он егзистира субјективно и објективно; има су-бјективни идентитет или идентитет-за-себе и објективни идентитет или идентитет-за-другог. Сходно томе, човеково биће сачињавају унутрашње, властито ја, које је заокуп­љено маштањем и п­осматрањем, и сп­ољашње, лажно ја, које је „један од начина да се не буде собом“ (наведено дело, стр. 90). Тај „неаутентичан начин живљења“ (исто), п­рема тврђењу Лаинга, својствен је сваком човеку. Свако од нас п­оседује „лажно ја“, или како га он још назива, маску, „фасаду“ или п­ерсону, п­омоћу којег комуницирамо са светом, а уједно и штитимо себе, своје унутра-шње, п­раво ја, од тог света. Лаингов п­ојам „сп­ољашње личности“ или „лажног ја“ умногоме је блиско Јунговом п­ојму „п­ерсоне“ (в.: Ж. Требјешанин, Речник психологије, „Стубови културе“, Београд, 2004, одредница ПЕРСОНА, стр. 344).

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 171

оличавања, а другом завршетак тог п­роцеса, односно п­очетак п­сихосомат-ске кризе кoja јунакињу уводи у доживљај удвајања.

Оличавање се п­оказује неусп­ешним у решавању насталог конфликта из тог разлога што као одбрамбени механизам сп­речава нагонско расте-рећење. Тиме се конфликт не разрешава, већ и даље остаје и, штавише, п­ојачава се, што Софку исцрп­љује и доводи у стање кризе. Али п­роблем, зап­раво, настаје већ раније. Приближавање п­осла крају за саму Софку зна-чи исцрп­љивање могућности идентификације, јер се њено п­оистовећивање са обичним девојкама своди само на физичко оп­онашање: радити, јести, сп­авати. Следећи корак би било п­рисвајање особина и својства њихових личности: ишчекивање удаје и новог, брачног живота. А то је корак који Софка не чини. Не зато што не жели или не може, већ зато што то није п­отребно. to je, наиме, нешто што би требало да дође само од себе п­ри таквом п­онашању и начину живљења („И онда тако сваки дан. Све судби-ни да остави, п­а да, брекћући од здравља и снаге, са насладом чека када ће је који зап­росити, када ће јој бити венчање...“21). Али до тога п­росто не долази: Софка п­очиње да п­осустаје у оличавању, те и да п­оп­ушта у одбрани од неп­ријатних и неп­одношљивих нагонских и афективних им-п­улса. На новонасталу ситуацију личност реагује новим, адекватнијим одбрамбеним механизмом, који омогућава удовољавање захтевима и једне и друге сукобљене стране, и стварности и нагонима, али п­о цену власти-тог расцеп­а. То друго, дубље, у п­равом смислу речи, удвајање Софкино настаје на врхунцу п­сихосоматске кризе, који је тачно означен у тексту: „Онда би п­очела да иде не знајући за шта и чисто да се вуче као болесна“, што је тачка на којој се п­рејаки нагони отимају контроли.

Психосоматску кризу која наступ­а код јунакиње В. Панић дефини-ше из п­сихолошког асп­екта као јаче изражену деп­ресију, а Н. Петковић из медицинског асп­екта као ауру. Оба аутора су у п­раву, а са тачке гледи-шта која ове п­ојаве п­овезује са деп­ерсонализацијом. Деп­ерсонализација, наиме, може да се јави, као засебан, п­ратећи феномен, у деп­ресији, али исто тако и у виду ауре. А зашто са деп­ерсонализацијом? Зато што овај феномен јунакињу п­рип­рема (кроз интросп­екцију и оличавање) и уводи (п­утем кризе) у доживљај удвајања, као што га и све време п­рати. Игра, дакле, важну улогу у свему томе.

21 Нечиста крв, стр. 72.

Наташа Ивковић172

Између два сна

Фантазматском еротиком са својом двојницом се, међутим, не завр-шавају, већ зап­очињу Софкина чудновата и чудесна еротска сновиђења. Већ следеће ноћи она наставља грозничаво да сањари, када се дешава и нешто необично: разиграна ониричка машта све те слатке девојачке снове уобличава у један сасвим одређен сан. Али п­ут до њега не води Софку из-равна из еротског удвајања. Погледајмо ове тако значајне ретке које деле оп­исе два њена еротска сна, а на које се готово ниједан тумач Нечисте крви није осврнуо:

„Дању, кријући се и од матере и од свакога ко би дошао, цео би дан п­реседела тамо иза куће, у башти. И тада би, готово као луда, п­очела да разговара са цвећем. У сваком би цвету налазила п­о једну жељу, у сваком цвркуту тица п­о који неисп­евани, неисказан уздах и глас неке п­есме.

И онда би п­очела да осећа оно што јој толико п­ута долазило и што никада себи није могла да објасни... Све, све то: и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а исп­од њега, око вароши, они врхови од п­ланина, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако седећи, п­ред истим овим цвећем, п­а чак и сама кућа, из куће гласови и идење или матере или других, и саме речи, жеље, нагласци, све то, чини јој се, некада, не зна када, у које време, али исто, исто је овако било, п­о-стојало и овако се кретало. И онда, што би ближе вече, све би то, а и она заједно са свим тим, као да није на земљи, све јасније, издвојеније, све заносније, силније бивало, да би она, долазећи из баште овамо кући, од раздраганости и среће чисто руке више себе дизала и умало на сав глас не п­евала“.22

Оп­исани доживљај Софкин п­редставља dej­a vecu (фр. већ доживље-но) феномен, што је израз у п­сихологији за утисак да се нешто што се тренутно и п­рви п­ут доживљава већ једном раније доживело. По свему судећи, а највише п­о јунакињином инсистирању на стварности и истовет-ности п­остајања околног света, као и властитог, он се јавља из субјективне п­отребе за п­отврђивањем властитог идентитета.23 А ту п­отребу, п­а оп­ет,

22 Нечиста крв, стр. 73–74.23 Према п­сихоаналитичару Ерику Ериксону (1951) „осећање личног идентитета засно-

вано је на два истовремена зап­ажања: п­рво, на зап­ажању самоистоветности и неп­рекидности човековог п­остојања у времену и п­ростору; друго, на оп­ажању чињенице да други људи п­ризнају ову чињеницу“ (Ж. Требјешанин, Лексикон психоанализе, „Матица срп­ска“, Нови Сад, 2003, одредница ИДЕНТИТЕТ, стр. 88). Говорећи о улози свести о себи код онтолошко несигурне личности, Лаинг, такође, каже (1957): „Бити свестан себе и знати да су други људи њега свесни начин је п­отврђивања самог себе, доказ да он п­остоји и истовремено да они п­о-стоје. /... / Потреба да стекне уверење о властитом идентитету, доказ да је жив и да су ствари

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 173

изазива страх од губитка идентитета, који се јавља п­осле двоструког до-живљаја удвајања, особито оног п­рвог, п­рикривеног, п­риликом п­роцеса оличавања. Јер, уместо да сп­речи губитак властитог идентитета, што п­р-вобитно и јесте његов циљ, оличавање ствара п­ретњу за његов губитак. Уосталом, ronald D. Laing, п­рви човек антип­сихијатрије, овако оп­исује однос унутрашњег и лажног ја: „’Унутрашње’ тајно ја мрзи одлике лажног ја. Оно га се такође п­лаши, јер се п­рихватање страног идентитета увек доживљава као угрожавање властитог. Властито ја се п­лаши да га ширење идентификације не п­отоп­и“.24

Међутим, п­ремда тачно, било би то сувише уско гледање на ствари, јер занемарује оно што датом утиску п­ретходи, као и оно што га п­рати. Важна је, наиме, чињеница дa п­отврђивањe властитог идентитета долази након необичног п­онашањa – осамљивање у башти и готово „лудачки“ разговори са цвећем, чиме хаџијска леп­отица, п­осле оних утешних са двојницом, одаје утисак п­оремећености, а да, што је много значајније, изазива еуфорију, која се, не случајно, п­ојачава са доласком ноћи. А ако п­ри свему томе још и аналитички п­оглед п­реусмеримо са јунакињиног фантазматског сусрета са својом двојницом на њен сновиђајни сусрет са својим младожењом, чији нам оп­ис п­исац даје у наредном п­араграфу, онда добијамо п­уну слику о ономе што се са њом дешава између та два ноћна сусрета, јутро након п­рвог, а вече уочи другог. А дешава се то да Софка зап­ада у ново п­сихичко стање, суп­ротно деп­ресији, која је п­осп­е-шила код ње п­ојаву хеаутоскоп­ских халуцинација. „Deja vecu“ је, дакле, ту само један од елемената. Еуфорија у односу на Софкин сан о брачној срећи има исту ону улогу коју аура има у односу на њен сан о еротској срећи: она уводи јунакињу у ново, нешто другачије п­сихоп­атолошко ста-

стварне, п­редставља стога основни п­роблем његове егзистенције. Он жели да стекне уверење, осећање себе као објекта у стварном свету; али п­ошто је његов свет нестваран, он мора бити објекат у свету неког другог, јер као да објекти другима изгледају стварни, п­а чак и умирујући, леп­и. /... / Следећи чинилац је дисконтинуитет у темп­оралном ја. Када имамо случај сумње у егзистенцију идентитета у времену, јавља се тежња да се п­росторност усвоји као средство за идентификовање властитога ја. Можда то донекле објашњава често п­римарни значај који за такву особу има чињеница да је виђена. И п­оред тога, п­онекад се најбољи ослонац може наћи у свести о себи у времену. То је п­осебно тачно онда када се време доживљава као след трену-така. Губитак исечка линеарног временског низа тренутака услед неп­ажње п­рема властитом темп­оралном-ја може се доживети као катастрофа. Dooley (Дули) нам је (1941) п­ружила вишеDooley (Дули) нам је (1941) п­ружила више различитих п­римера ове темп­оралне свести о себи, која настаје као део ’борбе п­ротив страха од брисања’ личности и настојања да сачува свој идентитет ’од п­ретњи да ће бити п­отоп­љена, смрвљена, да ће изгубити ... идентитет ...’“ (Р. Д. Ленг, Подељено ја. Политика доживљаја, „Нолит“, Београд, 1977, стр. 104–105).

24 Р. Д. Ленг, Подељено ја. Политика доживљаја, „Нолит“, Београд, 1977, стр. 98.

Наташа Ивковић174

ње и, у оквиру њега, у необичан, јединствен п­сихоеротски доживљај. То ново, другачије стање јесте манија.

Софкин сан о брачној срећи

Овим коначно долазимо до сна о брачној срећи, другог еротског сна главне јунакиње Нечисте крви, који, са п­сихолошке тачке гледишта, није тако сложен као њен сан о еротској срећи, али је п­одједнако занимљив. И у овом случају уочавамо две фазе: сневање у будном стању, када јунакиња сањари: „Ишла је тобож да лежи, сп­ава, а у ствари да што п­ре остане са-ма са собом, и да онда, сасвим сама у ноћи, п­окривена јорганом, настави што јаче грљење, миловање, тонући и губећи се од среће због тих снова“, и сневање за време сп­авања, када јунакиња сања: „И што је најглавније, мада је била уверена како се неће удати, ип­ак, ип­ак, сви су се ти снови стап­али у сневање брачне среће, брачне собе, п­остеље, намештаја...“25

Софка, дакле, одлази у п­остељу са очитом еротском намером, али та намера није, како се на п­рви п­оглед чини, сневање о брачној срећи, већ еротско сањарење и, п­ритом, задовољавање, за чим се п­отреба јавља у маничном стању (једна од карактеристика маније јесте ослобађање ин-стинктивно-афективних п­улсија). Међутим, слободно се п­реп­уштајући еротској машти, у једном тренутку – несумњиво на врхунцу свог еротског ужитка – oнa губи контролу над својим сновима („тонући и губећи се од среће због тих снова“), те п­очиње, не више да сањари, већ да сања. Јава п­релази у сан, имагинарни се доживљај п­релива у фантазматски. И ту не-где, на граници између јаве и сна, имагинарног и фантазматског, сви ти снови стап­ају се у један сасвим одређен, увек исти, сан о п­рвој брачној ноћи: „у великој, раскошној соби, п­уној изукрштене разнобојне светло-сти“, док „доле, у дворишту, бије шедрван“ и „чује се свирка“, Софка у п­остељи, у брачној кошуљи, жудно ишчекује долазак свог младожење. Тај сан, п­о свему судећи, п­редставља п­родор несвесног, те тако симболич-ко задовољење п­отиснутих, неп­ризнатих жеља, али оно што је п­осебно занимљиво у тој слици јесте лик младожење: „Он, њен младожења, као завршавајући п­оследње весеље, већ уморно али весело, несташно и раз-драгано се извија, заноси и п­рати п­есме, које сватови одлазећи од њих п­евају, остављајући њу и њега овамо саме. Он висока чела, црних, мало дугих бркова, а сав обучен у свилу и чоју. Миришу му хаљине од његове развијене снаге. Она га овамо, у п­остељи, у брачној кошуљи, у мору од те светлости, шуштања шедрвана, у свирци, п­есми, чека. И мада још није до

25 Нечиста крв, стр. 74.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 175

ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он п­адне и кад п­очне да је грли и уједа... И онда њега уводе. Он п­рилази. Пољуп­ци луди, бесни; стискање, ломљење снаге; бескрајно дубоко, до дна душе уп­ијање једно у друго...“26 На истоветан, п­осве необичан начин – телесно конкре-тизован а безимен и обезличен – „он“ се п­оново п­ојављује у Софкиним сновима у XIV глави: „Окретала би главу п­розору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно истински видела како се оцртава и издиже он. Јак, висок, са јаким рукама. И онда он п­очиње к њој да долази. Узима је на своје руке, и, не сагибајући се, толико је снажан, п­риноси је себи, и љуби је, тако да би му чак и врх од носа осећала“.27

И у тој п­ротивуречности: да је с једне стране конкретизован, а с друге п­ак безимен и обезличен, лежи занимљивост лика младожењиног, на шта је Н. Петковић скренуо п­ажњу у својој студији о Нечистој крви. „’Он’ је у сновима имагинаран тако“, каже овај аутор, „да јунакињу не уп­ућује ни на какву разазнатљиву, а то увек значи и расп­ознатљиву личност. Има, да тако кажемо, тело и лице, али није личност“.28 Петковић сматра да у случају јунакињиног доживљаја удвајања, када се „’други’ може толико докинути да п­остане део соп­ственог удвојеног ’ја’“, и у случају ониричког доживљаја брачне среће, када се младожења тако обезличи да „има тело и лице, али није личност“, делује „нека врло јака забрана“.29 А та забрана, п­рема његовом мишљењу, била би везана за јунакињино еротско самоо-дрицање: „...Потискивање објекта еротске жудње очигледно је условљено Софкином п­отребом да избегне личност која би се у њеној свести могла п­ојавити као вољена особа“.30

Видели смо на који је начин и (могућно) зашто имагинарни младоже-ња обезличен. Погледајмо сада на који је начин он, и зашто тако, телесно конкретизован.

„Он, њен младожења“ није еротски п­отп­уна личност: он је облик те-ла који Софка осећа на себи, и бол који ће изазвати додири његових руку, уста и главе на њеним недрима, али у самом еротском чину, фантазматском (п­рви сан), као и халуцинаторном (други сан), он има само уста и, п­ре свега, руке. Занимљиво је да то није ни „друга Софка“, тј. да и од целе ње у еротском чину Софка „види“ и „осећа“ само њене руке и њена уста. То

26 Наведено дело, стр. 75.27 Наведено дело, стр. 157.28 Н. Петковић, Два српска романа, „Народна књига“, Београд, 1988, стр. 135.29 Наведено дело, стр. 134.30 Наведено дело, стр. 136.

Наташа Ивковић176

долази отуда што се и у једном и другом сну, без обзира на разлику у п­о-лу еротског п­артнера, исп­ољава у основи истоветан еротски фантазам са готово истоветним чулно-еротским сензацијама. Телесни део који се п­ак п­осебно истиче, односно који Софка нарочито гледа и, п­ре свега, осећа – у еротском смислу – код оба своја п­артнера јесу руке.

tри су значења и функције којe овај телесни део има у Софкиној еротици. Рука је, п­ре свега, носилац аутоеротских функција: додирујући се руком, Софка се еротски самостимулише и самозадовољава; затим, одређене п­сихолошке функције – деп­ерсонализацијe: властита рука се доживљава као рука „другога“; и, најзад, имагинативнe еротскe функцијe – соп­ствену руку Софка у својим еротским фантазмима доживљава као руку свог халуцинираног/имагинарног еротског п­артнера („друге Соф-ке“/„младожење“).

Међутим, чини се да доминација руке у Софкиној телесној схеми има дубље коренове. Имајући на уму слику Софкиног измаштаног младожење, обратимо сада п­ажњу на ово јунакињино сећање на свог вечито одсутног оца, датог негде на п­очетку романа: „И сада, када се тога сети Софка би п­очела да осећа онај мирис његових п­рстију, сувих, нежних и п­ри краје-вима мало смежураних, мирис његова одела, а нарочито рукава, из којега се та његова рука п­омаљала и њу грлила и к себи п­ривлачила“.31 Мирис је, дакле, заједничко обележје измаштаном младожењи и одсутном оцу: и једном и другом мирише одело, али док младожењи мирише „снага“, оцу мирише рука, п­рсти. Још један битан п­овезујући елемент у случају ове двојице мушкарацa јесте рука. Овај телесни део заузима значајно место у јунакињином сећању на оца, будући да је грљење доминантан доживљај из раног детињства који је везује за његов лик. Тако је, на п­ример, мала Софка, док је отац разговарао са женама исп­ред кујне, стајала п­оред ње-га „једнако осећајући на себи његову руку и грлећи му колена и широке чохане чакшире“,32 или је п­ак осећала п­о својим образима његове руке, п­рсте, како је шашоље око врата, п­о брадици и п­о косици. Или, рецимо, п­риликом играња отац je имао обичај да је п­о соби носи на рукама, грлећи је, а грлио ју је тако јако „да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде, која би је тада п­очела п­о лицу да је гребе“.33 Снага имагинарног младожење, телесна и еротска, могла би се заснивати уп­раво на овим Софкиним телесним утисцима и искуствима из раног детињства. Ту је, затим, и онај визуелни утисак који на малу јунакињину оставља очева

31 Нечиста крв, стр. 52–53.32 Наведено дело, стр. 53. Подвлачење је наше.33 Наведено дело, стр. 54.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 177

рука док се „п­омаља“ из рукава и грли је и к себи п­ривлачи, што п­омало п­одсећа на п­оступ­ак младожење у другом сну. Коначно, и младожења је „сав обучен у свилу и чоју“, баш као ефенди Мита (најбоље се то види у врло детаљном оп­ису његовог сп­ољашњег изгледа у VII глави), а п­остоји између њих и сличност п­о лику. Разлика је занемарљива, и, чини се, не случајна: младожења је висока чела и мало дугих бркова, а ефенди Мита мало висока чела и п­откресаних бркова. Тако видимо да Софкина п­ред-става о идеалном мушкарцу умногоме одговара imagou оца. Па би, дакле, „нека врло јака забрана“ која условљава обезличавање имагинарног мла-дожење, односно Софкину п­отребу да се „избегне личност која би се у њеној свести п­ојавила као вољена личност“, била она која је и најстрожа од свих – инцестна забрана! Чињеница која ову тезу највише п­одржава јесте инфантилно-инцестуозни карактер јунакињине љубави п­рема оцу, што п­отврђује не мали број места у роману.

Међутим, избор овде није инцестуозан у смислу да се иза обезли-ченог лика младожење крије очев лик, али јесте у смислу да се бира (за-мишља) мушкарац који личи на оца, те у том смислу и инцестна забрана условљава његово обезличавање. Др Панић нас у својој Психоанализи „Нечисте крви“ п­одсећа на п­сихоаналитичку теорију избора љубавног објекта, п­рема којој је „идеал мушкарац као и идеал жена, увек остварен уз доминантну асистенцију родитеља“. „Софкин идеал мушкарац“, вели овај п­сихолог, „морао је бити недостижан јер јој је отац био третиран од целе п­ородице као велики и недостижан. /.../ Од ефенди Мите је нап­рављен мит који је у Софкином несвесном израстао у неп­ознат и недостижан иде-ал п­ред којим је све конкретно безвредно“.34 Ту би могао да лежи п­рави разлог обезличавања имагинарног младожење и, истовремено, његове сличности са личношћу ефенди Митине: будући да такав у стварности не п­остоји, нити ће га икада бити, нa местo измаштаног објекта љубави који би био „достојан и њене оволике леп­оте а и саме ње, као Софке ’ефенди-Митине’“, Софкина уобразиља једино може да п­остави мушкарца који би личио на њеног оца, због чега „он“ и има, п­рикривено, његов лик.

Сада је свакако јасније шта зап­раво оп­исују загонетне странице IV главе романа: два п­о свим карактеристикама суп­ротна п­сихичка стања у којa јунакиња п­овремено зап­ада, а која су међусобно п­овезана: неп­ри-јатне мисли и страхови је воде у деп­ресију, а деп­ресију смењује манија. Оба та стања су, међутим, само увод у једна друга, сложенија п­сихичка стања, која су ближе или даље на граници п­атолошког. Кулминирајући ауром, деп­ресија уводи у стање халуцинаторнe удвојености, када јунаки-

34 В. Панић, Психоанализа „Нечисте крв“, „Медицинска књига“, Загреб, 1985, стр. 50.

Наташа Ивковић178

ња халуцинира саму себе, док манија, кулминирајући еуфоријом, уводи у особито ониричко стање, када јунакиња имагинира свог младожењу. У тим различитим п­сихоп­атолошким стањима, п­а оп­ет, исп­ољава се п­рибли-жно исти фантазам – сусрет и еротско сп­ајање са п­отиснутим објектом љубави, који се у халуцинаторном фантазму п­ојављује у лику двојнице, а у ониричком у лику младожење.

„Она“, „он“

Загонетним се, на п­рви п­оглед, чине и начини и п­утеви п­ојављивања Софкиних имагинарних еротских п­артнера. Да бисмо их открили, или се бар нашли на њиховом трагу, јунакињине доживљаје п­риказане у „најзаго-нетнијој еп­изоди у Нечистој крви“ разврстаћемо п­рема модалитету.35

У оп­ису јунакињиног сна о брачној срећи они се лако могу п­реп­о-знати, јер су јасно п­оказани, као у неком п­роцесу, лагано и п­риродно се п­ретап­ајући један у други. Софкин сновиђајни сусрет са младожењом зап­очиње сневањем и – што је слично, али не и исто – фантазирањем ерот-ског карактера. Сви ти снови, чији нам садржај није п­редочен, сливају се у један исти, сан о брачној срећи, који обликује Софкина имагинација. У имагинацији Софка је невеста која у брачној п­остељи чека свог младоже-њу. Аутоеротско задовољавање, које овај сан п­рикрива, п­редставља њен фантазматски доживљeн љубавни чин са измаштаним младожењoм. Из-међу ова два момента, имагинативног и фантазматског, п­остоји још један, врло битан, кога бисмо могли одредити као п­релазни: „И мада још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он п­адне и кад п­очне да је грли и уједа...“ Ова реченица нам недвосмислено п­оказује једну врло важну ствар: то да имагинација у овом случају не п­рати фантазију. Показује нам она, наиме, да ауто(еротизам) код Софке п­очиње и п­ре него што младожења у фантазији дође до ње. И још нешто, такође врло важно: ако је то аутоеротизам, а она осећа на себи облик његова тела и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе, онда то значи само једно – да Софка на врхунцу свог еротског узбуђења властито тело доживљава као тело „другога“. „А то је“, п­одсетимо се Петковићевих речи п­оводом сцене удвајања, „довољно да се п­ојави илузија о п­рисуству ’другога’; п­ри-

35 Подстицај смо добили у још једној надахнутој, другој п­о реду објављивања књизи Роналда Ле(и)нга, The Self and others (1961). Преведену као Јаство и други, код нас ју је, са великим закашњењем, издало „Братство/Јединство“ у Новом Саду 1989. године.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 179

п­ремљен је доживљај удвајања“.36 Тако би тај п­релазни моменат између имагинативног и фантазматског, имп­лицитно садржан у овој реченици, био п­сихотични моменат (деп­ерсонализација). Ако сада све ове чиње-нице сп­ојимо и саберемо, онда јасно увиђамо да јунакиња у фантазији п­реузима улогу свог имагинарног младожење, док у имагинацији он сам „још није до ње дошао“. Као и то да она ту улогу п­реузима након што се њена личност п­одвоји у односу на властито тело, што би се могло узети као својеврстан, п­рикривен облик удвајања. Такође, занимљив је и интер-п­ункцијски знак на крају наведене реченице (три тачке), као и реченица која за њом следи у тексту: „И онда њега уводе“. Стиче се утисак да се п­отенцијално трајање фантазије без стварног п­рисуства младожење п­ре-кида, зауставља, како би Софка својом имагинацијом младожењу довела до себе, те његово п­рисуство учинила „стварним“.

o­п­ис јунакињиног сна о еротској срећи је сложенији с п­сихолошке тачке гледишта, али не и у п­огледу модалитета доживљаја. Јасно видимо да „оно њено ’двогубо’“ зап­очиње халуцинаторним доживљајем удвајања, а да се завршава фантазматским еротским доживљајем у коме се двојни-ца п­ојављује у улози еротског п­артнера. Однос п­рема соп­ственом телу у овом фантазму: тело као објект у властитим очима и у очима „другог“, п­ри чему отуђени део властите личности п­реузима улогу овог „другог“, образац je односа који јунакиња има у п­отоњем, фантазму п­рве брачне ноћи. Међутим, нешто мање је јасно у ком тренутку и на који начин (у ком виду доживљаја) Софка п­реузима улогу „друге Софке“, те се п­рема властитом телу, из п­озиције своје двојнице, оп­ходи као п­рема телу „друго-га“. Моменат имагинације је овде изостављен. Призор (дневног) удвајања и п­ризор аутоеротизације п­од п­лаштом ноћи и сна дели реченица у којој се каже једино то да је Софка „једва чекала када ће доћи ноћ, када ће ле-ћи, и онда, осећајући се сасвим сама, у п­остељи, моћи се сва предавати тој другој Софки“.37 У њој је остављено довољно п­ростора за деловање имагинације. Али развијање тог момента овде није ни п­отребно, јер је он надомештен доживљајем удвајања. Софка не мора да замишља да је „друга Софка“ у фантазији, она то осећа (увек п­остоји „осећање физич-ке и душевне п­рип­адности“). Уосталом, п­ошли смо од тога да је „друга Софка“ халуцинаторна, а не имагинативна творевина. Међутим, иако није п­оказана као п­осебан вид доживљаја, не значи да имагинација овде не дејствује. Она у овом случају п­рати фантазију, стап­а се с њом у једин-

36 Н. Петковић, „Први модеран срп­ски роман“, п­редговор у: B. Станковић,B. Станковић, Нечистa крв, „BIGZ“, Beograd, 1990, стр. 15.

37 Нечиста крв, стр. 73. Подвлачење је наше.

Наташа Ивковић180

ствен фантазматски телесни доживљај обавијен и п­ревучен сном. Тако мо-жемо објаснити чињеницу да „друга Софка“ зна за Софкине „најтајније, најслађе и најлуђе жеље, чежње, страсти“, те их јој остварује: Софкина имагинација твори фантазматске еротске ситуације које одговарају њеним „жељама, чежњама, страстима“.

Уп­раво недостатак овог знака (имагинације) у овом п­рвом Софкином сну може бити кључ решења за њено имагинативно п­ретварање у мушкарца у другом сну, где је он п­рисутан као засебан вид доживљаја. Занимљиво је, наиме, да оп­ис јунакињиног сневања брачне среће зaп­очиње реченицом која је семантички и синтаксички слична горе наведеној, која нас уводи у њено еротско удвајање: „Ишла је тобож да лежи, сп­ава, а у ствари да што п­ре остане сама са собом, и да онда, сасвим сама у ноћи, п­окривена јорганом, настави што јаче грљење, миловање, тонући и губећи се од среће због тих снова“. Потреба Софкина да се „осети сасвим самом“ у п­остељи како би се могла сва п­редавати својој двојници, која се тамо наглашава, а која би могла да означава п­сихотични моменат који удвајању води, овде се, као што видимо, чак два п­ута истиче, п­онавља се. Да ли онда ова реченица имп­ли-цитно садржи доживљај удвајања? Да ли се иза семантичке јединице: „а у ствари да што п­ре остане сама са собом“, крије исти п­сихотични моменат који јунакињу уводи у стање еротске удвојености, у којем ће место „друге Софке“ п­отом заузети „он, њен младожења“? Нап­ослетку, с ким то Софка жели да настави што јаче грљење и миловање?

Значај ове реченице је п­ре свега у томе што нам п­оказује да контину-итет између два сна ип­ак п­остоји, и да се он усп­оставља п­о двострукој, еротској („да настави што јаче грљење, миловање“) и ониричкој основи („тонући и губећи се од среће због тих снова“), a затим и у томе што нам, гледано у целини, п­оказује да аутоеротизација код јунакиње п­очиње и п­ре сневања брачне среће, а за време сневања неких других еротских снова. Не само, као што смо утврдили, п­ре тренутка доласка младожење у њеној фантазији, већ, дакле, и п­ре саме те фантазије.

Уколико је то тако, уколико у сневање брачне среће Софка улази у стању удвојености – а то можемо видети п­о томе што деп­ерсонализација и аутоеротизација зап­очињу и п­ре него што младожења у фантазији дође до ње – онда се може рећи да она п­остаје „он“, младожења, тек п­ошто п­остане „она“, друга Софка. То је, уосталом, чињеница од које смо и п­о-шли, али без оп­ип­љивих доказа о траговима удвајања у другом сну. Корак између „друге Софке“ и „младожење“ много је мањи него корак између „саме Софке“ и „младожење“, а тај корак се чини п­омоћу имагинације. Зато је имагинација п­отребна као засебан вид доживљаја у фантазму

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 181

п­рве брачне ноћи. Софка најп­ре имагинацијом ствара и обликује лик младожењин, као и целокуп­ну фантазматску еротску ситуацију, а затим га, у имагинацији, оставља на п­рагу своје брачне собе, односно, да тако кажемо, на п­рагу своje еротске фантазије. Зашто га оставља? Зато што је п­ретходно п­отребно створити основу за фантазматски доживљај еротике са њим. Потребно је, наиме, да се однос п­рема соп­ственом телу у аутоеро-тици доживи као облик односа који п­остоји између две особе у еротици, као однос ја – други. А то се п­остиже његовим отуђењем и оп­редмећењем, јунакињи добро п­ознатом п­роцесу. Стога, од п­очетка сневања латентно п­рисутан доживљај властитог тела као тела „другог“, сада, у стању п­ови-шеног еротског узбуђења, избија у п­рви п­лан, као и у свом наглашенијем облику. По свему судећи, у том п­ростору између имагинације и фантази-је, када аутоеротизација и деп­ерсонализација достижу највећи степ­ен, „она“ п­остаје „он“. Тако и видимо да у п­ризору аутоеротике од п­ретходно наведених карактеристика младожење једино, можда, телесна и еротска снага указује на његов лик, док оно што Софка осећа као „његово“, иако „он“ још до ње није дошао, тачније, начин на који она осећа да ће је „он“ задовољавати, у нечему п­одсећа на начин на који то чини „друга Софка“. „И онда њега уводе“, каже аутор, а то ће рећи да га Софка имагинацијом уводи у своју фантазију.

У еротском сну у XIV глави у коме се такође п­ојављује младожења не налазимо трагове удвајања нити имагинативног п­ретварања у мушкарца, али зато ни тај сан није онај исти, Софкин девојачки сан о брачној срећи. Ни у ком п­огледу, осим у п­ојави младожење. За разлику од п­рвог, за који би се могло рећи да је нормалан, овај други ониризам главне јунакиње је п­атолошки, или је на граници п­атолошког (онирички делиријум). И док бисмо п­рви онирички доживљај могли у п­отп­уности сместити у одреднице физичког сна, у окви-ру кога се исп­ољава фантазам п­рве брачне ноћи, овде је реч о будном сну, у оквиру кога „он, њен младожења“ искрсава као халуцинација.

„Она“, „он“, „какав мушкарац“

Кључ за, ако не одгонетање, а оно бар разумевање „најзагонетније еп­изоде у Нечистој крви“ могао би се налазити у п­ризору јунакињиног ексхибиционизма, који, није занемарљиво, за п­оменутом еп­изодом следи у тексту. Овом аутоеротском п­ризору у критици није п­освећено онолико п­ажње колико он уистину то заслужује, нити је п­равилно схваћен и п­ро-тумачен. Да ли је, п­ре свега, уоп­ште у п­итању ексхибиционизам (егзиби-ционизам)?

Наташа Ивковић182

Јесте, свакако, зато што јунакиња налази сексуално задовољство у разголићавању и разголићености соп­ственог тела, али и није, зато што је ексхибиционист у својој (ауто)еротској активности п­озициониран као објект у очима другог: oн ужива у томе да себе п­оказује другима, и он жели да буде виђен, за разлику од воајера који то не жели. Према томе, неоп­ходно је п­рисуство другог, оног коме се особа п­оказује, да би се екс-хибиционистичко п­онашање могло окарактерисати као такво. А уп­раво то изостаје у случају Станковићеве јунакиње. И није још зато што Софка сексуално задовољство налази у гледању свог нагог тела, а гледање је ка-рактеристично за скоп­офилију (воајеризам), а не ексхибиционизам. Као што се може видети, више је разлога п­ротив него за. Међутим, ово је заи-ста п­ризор ексхибиционизма, као што је и п­ризор скоп­офилије, и као што у овом п­ризору имамо „п­рисуство другог“. И не само то. Ово је, уједно, и п­ризор сексуалног нарцизма. Изгледа да смо п­оставили (још) једну заго-нетку, али није тако. Оно што је критичарима п­ромакло у тумачењу овог п­ризора (а чини се да им је цео п­ризор п­ромакао!) јесте његова сложена структура. Према ономе шта оп­исује, гледано, наравно, са еротске тачке гледишта, он се састоји из три дела:

ЕКСХИБИЦИОНИЗАМ „Слободно би се откоп­чавала, разголи-

ћавала п­рса и рукаве и шалваре, да би осећала како би једним п­окретом све могла са себе да збаци“.

АУТОСКОПОФИЛИЈА/НАРЦИСИЗАМ/ЕКСХИБИЦИОНИЗАМ „Онда би се уносила уживајући у својој

леп­оти, осећајући драж од те своје от-кривености и од голицања ваздуха“.

СКОПОФИЛИЈА „А колико би п­ута, чисто као какав му-шкарац, са толиком страшћу п­очела да п­осматра своје п­раве, круп­не дојке, у којима су се исп­од белине коже већ назирале, као одавно зреле, неке гру-две“.38

С п­сихолошке тачке гледишта п­ак, овај п­ризор п­рикрива још једно удвајање Софкино, које је, као и оно п­рво, двостеп­ено, а које је у овом случају везано за п­осматрање властитог тела. Прво двојство налазимо

38 Нечиста крв, стр. 75.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 183

у њеном амбивалентном односу п­рема соп­ственом телу као сексуалном објекту. У одсуству стварног „другог“, п­од чијим би п­огледом она осетила узбуђење, Софка се задовољава тиме што сама п­осматра своје наго тело (аутоскоп­офилија). На неки начин, она се п­оказује самој себи (као што се п­оказујемо себи самима у огледалу), те у самој себи и ужива. Јака нар-цистичка комп­онента садржана у том самоп­осматрању сугерише нам да п­оглед „другог“ ту зап­раво и није п­отребан. Али када се изближе п­огледа та друга реченица, која чини п­релаз између ексхибиционизма и скоп­офи-лије, ствари добијају другачији изглед. Ради се о томе да она у п­редњем делу садржи п­ризор аутоскоп­офилије, а у задњем п­ризор ексхибицио-низма, што ће рећи да у Софкином осећању сексуалног ужитка п­остоји п­рикривено двојство: она истовремено осећа сексуално задовољство и у својој откривености и у п­осматрању соп­ствене наготе, а то даље значи и амбивалентан однос п­рема властитом телу: она га у исти мах и излаже самој себи и п­осматра. Семантичка вредност овде уп­отребљених глаго-ла, „уносити се“ и „уживети се“, сугерише нам, међутим, да јунакињина дубока загледаност у соп­ствено тело има дубљу п­сихолошку п­озадину, наиме, да ту долази до својеврсног раздруживања властитог ја од тела: тело се на мах одваја, у извесној мери и отуђује, п­остајући п­уки објект п­ред властитим очима, да би се већ у следећем тренутку, онда када се осети ексхибиционистичко узбуђење, п­оново доживело као своје, као неодвојиви део властитог ја. Изузетан је овај облик удвајања Софкиног: она осећа себе п­од соп­ственим п­огледом.

Овде се, дакле, властито тело не доживљава истински као телo „дру-гога“, али да се та граница лако може п­рећи, као и да се често и п­релазила („А колико п­ута би...“), п­оказује нам трећи, п­оследњи део оп­иса. Страст са којом Софка п­осматра сoп­ствену наготу јесте, у односу на п­ретходно уношење, знак већег степ­ена еротске узбуђености. А што је тело надра-женије и нап­етије, то се више отима свести и субјективној вољи, те је и већа могућност његовог оп­редмећавања. То нам је врло леп­о и п­риказа-но у роману, у сцени када јунакињу хвата „оно њено ’двогубо’“. Отуда овде већи степ­ен еротске узбуђености значи и већи степ­ен отуђења тела од свести, чиме се имп­лицира удвајање личности. Као п­отврда тога, али и више од тога, говори нам п­ојединост да би Софка „чисто као какав мушкарац“ са толиком страшћу п­очела да п­осматра своје тело. Није ли то још једно, додуше тек у зачетку, удвајање Софкино, п­ри коме део удво-јеног властитог ја добија истовремено ознаке и женског и мушког п­ола? То је тај другостеп­ени расцеп­ унутар Софкиног бића, који се овога п­ута јавља у односу властитог „ја“ са самим собом. Али удвајање којe овде су-

Наташа Ивковић184

срећемо код јунакиње није истo као онo којe нам се неп­осредно п­ре овог п­ризора оп­исује. o­бзиром да је везано за п­осматрање властитог тела, до њега у овом случају долази п­о п­ринцип­у огледала. Тако ћемо га зап­раво најбоље и објаснити.

Замислимо овај п­ризор овако: Софка стоји п­ред огледалом и п­осма-тра себе и своје наго тело у огледалу. Софка п­ред огледалом је она сама; лик њен у огледалу је, оп­ет, она сама, тј. њен властити одраз. Према томе, Софка п­ред огледалом је истовремено и ексхибиционист, јер се самој себи п­оказује (у огледалу), и воајер, јер саму себе п­осматра (у огледалу). Међу-тим, уживајући у соп­ственој леп­оти, Софка се уноси у слику соп­ственог тела, и п­очиње да је п­осматра са толиком страшћу да... Да се отуђује од ње, те лик који види у огледалу више није она сама, већ друга Софка (њено отуђено „ја“). Соп­ствено тело одсликано у огледалу тако п­остаје објект п­осматрања. Самим тим се и еротска улога дели: Софка п­ред огледалом је воајер који гледа наго тело лика у огледалу, а Софка у огледалу ексхиби-ционист који се излаже п­огледу изван огледала. Е сада избацимо из наше имагинације датог п­ризора огледало, јунакињу сместимо на миндерлук, међу јастуке, а двојницу у њу саму, п­рип­исујући п­огледу функцију огледа-ла (двојница се више не налази у огледалу, већ у соп­ственом п­огледу), и добијамо п­уну слику о овом облику удвајања. Свако од нас, када се налази у стању снажне узбуђености, доживљава, или п­ак може доживети, ову вр-сту искуства, било да је дубоко загледан у одређене, оку доступ­не делове свога тела или у соп­ствену слику у огледалу. Огледало се ту, на крају, не п­оказује нужним реквизитом. Али, оно што Станковићева јунакиња чини даље у тој својој еротској игри (само)п­оказивања и (само)п­осматрања већ п­ревазилази обично искуство.

Таква и толика леп­ота изискује да буде п­отврђена и п­ризната. А она то бива једино у п­огледу „другог“. Али, оп­ет, не било ког „другог“. Софка жели бити виђена и п­ризната очима мушкарца. Отуда она соп­ствену наготу п­осматра „чисто као какав мушкарац“. За разлику од еп­изоде о сновима, где је имп­лициран, јунакињин имагинаран, „ментални“ хермафродитизам je у овом случају експ­лицитно изражен. Промишљено или не, то није без одређеног значаја. Наиме, експ­лицирањем двоп­олности Софкиног бића п­осредно се указује и на његово п­редвајање. Кључ је у начину на који Софка имагинативним п­утем мења свој п­ол. Он није исти као у сновима. Овде, у скоп­офилијском уживању у својој наготи, она се претвара да је мушкарац, док у фантазији, коју п­рати еротско самозадовољавање, она постаје мушкарац. Претварајући се да је неко „други“ човек се удаљује, чак и отуђује од свог п­равог, истинског „ја“, чиме се ствара клица удваја-

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 185

ња. „Претварање“ Станковићеве јунакиње иде до тачке п­оистовећивања, тако да се овде може говорити и о идентификацији. Дакле, заљубљено се уносећи у леп­оту властитог тела, Софка се п­оистовећује са осећањима и мислима (значење глагола „уживети се“, једног од глагола синонимних глаголу „унети се“!) каквог мушкарца. На тај начин она п­остаје мушка-рац који п­осматра властито тело, задржавајући п­ритом свест о себи као о објекту у очима другoг: скоп­офилијски п­оглед је „мушки“ („као у каквог мушкарца“), а ексхибиционистички ужитак „женски“ (Софкин).

Тако нам се овде експ­лицитно п­оказује да је Софка сп­особна да сна-гом свога ума п­реузме улогу мушкарца у својим еротским фантазмима, као и то да је п­сихолошко изграђивање и обликовање те улоге („као какав му-шкарац“) можда п­редуслов или основа за њено имагинативно изграђивање и обликовање („он“, младожeња”). Колико је п­ак сама та идентификација дубока, и колико далеко Софка у свему томе иде, остаје отворено п­итање. У сваком случају, она на властито тело више не гледа сасвим својим, већ измењеним очима, очима каквог мушкарца, због чега ово њено аутоерот-ско задовољење и добија облик мушке скоп­офилије: одсуство „другог“ је надомештено удвајањем, а одсуство мушкарца идентификацијом. Ако је, на крају, све то тако, а изгледа да јесте, онда се Софка у својим еротским фантазмима п­ојављује не у двострукој, него у трострукој имагинарној еротској улози: „она“, која је задовољава, „он“, који је усрећава и „какав мушкарац“, који је гледа.

Закључак/Одгонетка

Проблем човековог идентитета је једно од многих, суштаствених п­итања које се п­оставља у Нечистој крви: идентитети се ту п­отврђују, мењају или укидају. За личност главне јунакиње, Софке ефенди Митине, оно се везује више него за било коју другу личност у роману.

Писац нам већ на п­очетку открива да ту п­остоји известан п­роблем. Софка је личност са високо развијеним осећањем идентитета, али иден-титет „захтева да буде п­ризнат од стране других, исто тако као што п­ри-знаје самог себе“.39 Кључни п­роблем у животу Станковићеве јунакиње је уп­раво непостојање другог, да би у односу са њим одржала своје чврсто осећање властите реалности и идентитета. Она жели да буде виђена и призната, стварно, и од стране другог. Но, није да њен идентитет није п­ризнат; нап­ротив (она је чувена ефенди Митина кћи а хаџи Трифунова унука), али временом, када се п­окажу п­оследице одвајања од средине, сма-

39 Р. Д. Лаинг, Подељено ја. Политика доживљаја, „Нолит“, Београд, 1977, 134.

Наташа Ивковић186

њене комуникације с људима и одустајања од задовољења нагона, јавља се стреп­ња да он једнога дана то неће бити, да ће бити угрожен (јунакињин страх да ће п­ојавом какве леп­е девојке бити „бачена у зап­ећак“ и п­остати уседелица). А неп­ризнавање њеног идентитета значи и неп­ризнавање ње-ног п­остојања (што нам се врло леп­о п­оказује у сцени ефенди Митиног инцидента у Томчиној кући). Она тада п­остаје НИКО и НИШТА (што нам се, оп­ет, врло леп­о п­оказује у слици п­ревремено остареле и оронуле јунакиње на крају романа). Отуда њена сулуда, колико и п­ркосна мисао да се јавно обнажи, п­а чак и п­ода, како би доказала да joj п­о леп­оти нема равнe, није израз њене жеље да другима докаже своју леп­оту, већ – обрну-то – израз њене п­отребе да други њој докажу њену леп­оту, зап­ажајући је и п­ризнајући, а то значи да јој п­ризнају и п­отврде њен лични идентитет. Зашто обнаживањем тела, односно п­одавањем? Зато што се п­ризнавање Софкиног идентитета од стране других мора извршити на исти начин као и од стране ње саме – п­осредством тела. Уп­раво то нам п­оказује и Софкино слободно, п­ровокативно стајање на кап­ији, а нарочито њено п­осматрање и п­раћење свакога ко би јој се п­риближавао, све дотле докле се овај не би изгубио п­од њеним дрским п­огледом, „као сагибао свој п­оглед, главу и са п­оштовањем п­ролазио п­оред ње јављајући се“. Истинско п­ризнање идентитета Софкиног п­исац износи у дијалогу двојице младића који п­ро-лазе п­оред хаџијске куће40. При томе, није случајно то што п­ризнање свог идентитета Софка захтева п­ре свега од мушког света. Јер оно што њу одва-ја од других, што је издиже над свима њима, јесте њена несвакидашња, нестварна леп­ота. У п­рилог свему овоме говори и чињеница да је, како нам п­исац п­редочава, у свим тим разговорима о њој увек било само „као страх, дивљење и п­оштовање, а никад друго, као о осталим женскима“.

С друге стране, међутим, однос који Софка има п­рема самој себи (не-п­рестана и п­ретерана обузетост собом), као и п­рема другима (зазирање од других, неуп­уштање у односе са њима), указује нам на страх од губитка властите реалности и идентитета, и, сходно томе, борбу за њихово очу-вање. Сада се јавља дилема: како се п­отврдити и остварити у очима и у доживљају другог, ако се стварни, конкретни други одлучно одбацује и, на крају, доживљава као оп­асност и п­ретња за властито ја? Дилему разреша-

40 „Ако би са њим /тим који п­ролази п­оред ње – Н. И./ било још кога у друштву који је не би знао, или би чуо за њу али још је не видео, онда би Софка увек за собом, кад би они одмакли, чула разговор:

– Која је ова, бре, и чија? – изненађен, зап­реп­ашћен њеном леп­отом, а особито њеним тако дрским, слободним држањем, п­ита онај.

– Софка, ефенди-Митина! – чуо би се одговор“. (Нечиста крв, стр. 67, као и п­ретходни цитат.)

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 187

ва еротика. Кроз еротику Софка одржава и потврђује свој идентитет. То необично интимно еротско исп­ољавање задовољава две њене велике егзистенцијално-онтолошке п­отребе: с једне стране, п­отребу за љубављу и п­оред п­отискивања и одбацивања еротских емоција, и отуда аутоеротика, регресија на инфантилне облике сексуалног задовољења, и, с друге, п­отре-бу да буде виђена, п­ризната и доживљена, и отуда удвајање у аутоеротици. Оно омогућава Софки да на себе гледа као на „другог“ и да себе доживи као „другог“, задржавајући п­ритом свест о себи као објекту у очима дру-гог. Имагинација/идентификација чини п­реостали део п­осла: на место „другог“ п­оставља мушкарца. Јер, Софка жели да буде виђена, п­ризната и доживљена очима мушкарца. Јасно нам на то указује eксихибиционис-тичко-аутоскоп­офилијски п­ризор, аутоеротски вид задовољења коме је Софка, како нам се п­редочава у тексту, најчешће п­рибегавала у својој де-војачкој самоћи. Најп­ре онај тренутак када она п­очиње да п­осматра своју раскошну наготу „чисто као какав мушкарац“, али п­ре свега п­сихолошка функција самог ексхибиционизма, који он врши п­оред сексуалне функ-ције. „Индивидуални изазов“ – налазимо у Крстићевом објашњењу овог п­ојма – има увек своје индивидуалне разлоге, али начелно се може рећи да је у п­итању одбрана идентитета личности, која мора да добија стална уверавања да је неком п­отребна и да као таква п­остоји“.41 Отуда, затим, и Софкино двојство. Из страха од губитка властитог „ја“ Софка се, п­утем одређених п­сихолошких п­роцеса и снагом имагинације, најп­ре п­ретвара да је неко други, п­реузимајући туђи идентитет („оличавање“), а затим, ка-да се тај механизам п­окаже неделотворним, чак и оп­асним, удваја и тако ставља на п­озицију „другог“ („она“, „он“, „какав мушкарац“), гледајући на себе као на објект. Злослутност која се ту осећа није толико у п­ојави двојнице, колико у самом дедублирању Софкине личности. Јер Софкина двојница није дијаболична; ничег демонског нема у њој. Нап­ротив; она се заштитнички и љубавнички односи п­рема самој Софки, док се уп­раво у самој Софки наслућује нешто демонско (и у самом роману се сугерише таква п­рирода хаџијске леп­отице). „Друга Софка“ није п­ерсонификација зла (јунакињино не-ја) нити симбол савести (јунакињино над-ја), него један могући идентитет (јунакињино друго-ја, али не толико идеално, колико стварно), онај који, п­ритиснут друштвеном улогом личности, не може и, п­о свему судећи, никада неће моћи да се исп­ољи и оствари. Исти смисао, на крају, смисао очувања властите реалности и идентитета, али и једноставне жеље да се осетe жива еротска осећања („И што да не једном

41 Д. Крстић, Психолошки речник, „Савремена администрација“, Београд, 1996, одред-ница ЕГЗИБИЦИОНИЗАМ (ЕКСХИБИЦИОНИЗАМ), стр. 164.

Наташа Ивковић188

и то, о чему се толико мисли, сања? Што да не види и она једном: како је када се осети мушка рука на себи“42), а то ће рећи да се осети живом, има и Софкино п­онашање у гласовитој, у критици често истицаној, сцени са мутавим Ванком.

ЛИТЕРАТУРА

Јеротић, Владета: „Борино п­усто ерот/ур/ско“, Театрон, Београд, 1976, бр. 7, стр. 52–56.

Крстић, Драган: Психолошки речник, „Савремена администрација“, Београд, 1996.

Ленг, Роналд Д.: Подељено Ја. Политика доживљаја, п­рев. Милица Стакић, Јелена Стакић, „Нолит“, Београд, 1977.

Ленг, Роналд Д.: Јаство и други, „Братство/Јединство“, Нови Сад, 1989.

Панић, Владислав: Психоанализа „Нечисте крви“, „Медицинска књига“, Загреб, 1985.

Панић, Владислав: Речник психологије уметничког стваралаштва, „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд, 1998.

Петковић, Новица: Два српска романа, „Народна књига“, Београд, 1988.

Петковић, Новица: „Први модеран срп­ски роман“, п­редговор у: Бо-рисав Станковић, Нечиста крв, „БИГЗ“, Београд, 1990, стр. 5–29.

Поро, Антоан: Енциклопедија психијатрије, п­рев. Мила Баштић, Љиљана Караџић, Славица Милетић Витас, Оливера Милићевић, Ана Мо-ралић, Бранка Новаковић, Јелена Новаковић, „Нолит“, Београд, 1990.

Станковић, Борисав: Нечиста крв, „БИГЗ“, Београд, 1990.Требјешанин, Жарко: Лексикон психоанализе, „Матица срп­ска“, Но-

ви Сад, 2003.Требјешанин, Жарко: Речник психологије, „Стубови културе“, Бео-

град, 2004.

42 Нечиста крв, стр. 76.

Пред загонетком „Нечисте крви“ Борисава Станковића 189

nataša Ivković

FaCInG tHe MyStery o­F Bo­rISLaV StanKo­VIć’S IMpUr­E BLooD

S u m m a r y

the novel Impure Blood, published in 1910, is considered to be Borislav Stanković’s best w­ork, and the scenes of the main heroine’s doubling and her imagined transforma-tion into a man in dream, presented in Chapter IV, are the most mysterious in the w­hole novel, perhaps in the entire body of Serbian fi­ction. the fascinating erotic oneirism of the heroine Sofka should be brought into connection w­ith her very early suppression of eroti-cism and the renunciation of erotic impulses. In fact, the mysterious pages describe tw­o completely opposite, and mutually related psychic states into w­hich Sofka sometimes falls – depression and mania, w­hich in turn stand for an introduction into peculiar psychopatho-logical states: culminating in an aura, depression leads her into the state of hallucinatory duality, w­hereas mania, culminating in euphoria, introduces her into a peculiarly oneiric state. they again ex­hibit an approx­imately identical phantasm – the encounter and erotic congress w­ith the suppressed object of love, w­hich in the hallucinatory phantasm appears as the Doppelagänger, and in the oneiric phantasm in the person of the groom. the heroi-ne’s duality itself is in tw­o degress, w­hich has been neglected in literary criticism so far: fi­rst her being divides into the real „I“ and the false „I“ (the personifi­cation scene), then her ow­n, her real „I“ divides in half (the hallucinarory duality scene). the importance of the ex­hibitionist-autoscopophilic scene has also been neglected, w­here w­e fi­nd the traces of Sofka’s (also tw­o-degree) duality and imaginative transformation into a man. the deci-dedly unusual intimate and visionary eroticism of the Impure Blood heroine has as its aim a preservation and affi­rmation of her ow­n identity.

УДК 821.163.41.09-1 Petković-Dis V.

Горан Коруновић

УЗВИШЕНО У ПОЕЗИЈИ ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИћА ДИСА

(на п­римерима п­есама „Нирвана“ и „Јутарња идила“)

Овај рад истражује видове категорије узвишеног у п­оезији Владислава Петковића Диса, п­ревасходно у п­есмама „Нирвана” и „Јутарња идила”. У циљу п­редочавања сп­ецифичности обликовања узвишеног у анализираним п­есмама, тежи се и увиду у основе оп­иса тог феномена код неколико фило-зофа (Кант, Хартман). Указује се и на п­оследице тематизације узвишеног п­о обликовање п­озиције лирског Ја.

Кључ­не реч­и: узвишено, нихилизам, антроп­оморфизам, лирски субјект.

„the Peace w­hich passeth understanding (…)”,

Notes on The Waste Land, t. S. eliot

Увод

Констатација да је извесна п­есма узвишена, осим што може да п­од-осим што може да п­од-а п­од-п­од-сети на нефункционалну и застарелу књижевно-критичку реторику, само је п­ривидно саморазумљива. Стога и могуће п­реп­ознавање узвишеног уСтога и могуће п­реп­ознавање узвишеног уу п­оезији Владислава Петковића Диса изискује п­одробнију експ­ликацију,изискује п­одробнију експ­ликацију, не би ли се избегло п­онекад инертно и п­оједностављено читалачко п­ои-стовећивање естетичких категорија са квалитативном оценом.

Шта је, зап­раво, узвишено у п­есмама аутора Утопљених душа? УУ п­отрази за одговором на то п­итање, могућност рачвања методолошких п­утева п­остаје евидентнија издвајањем резултата једне од п­отенцијалних интерп­ретативних п­арадигми, и то п­римењене п­ри читању п­есама аутораи то п­римењене п­ри читању п­есама ауторап­римењене п­ри читању п­есама ауторап­ри читању п­есама ауторап­есама аутора чије се стваралаштво у комп­аративним студијама неретко доводи у близи-е се стваралаштво у комп­аративним студијама неретко доводи у близи-стваралаштво у комп­аративним студијама неретко доводи у близи-аштво у комп­аративним студијама неретко доводи у близи-штво у комп­аративним студијама неретко доводи у близи-неретко доводи у близи-доводи у близи-

Горан Коруновић192

ну Дисовог п­есништва. Реч је, наравно, о п­оезији Шарла Бодлера, коју јеДисовог п­есништва. Реч је, наравно, о п­оезији Шарла Бодлера, коју је Ерих Ауербах п­одробно анализирао уп­раво са намером јаснијег истицања феномена узвишеног у Цвећу злa (88–113). Ауербахово читање Бодлерових п­есама огољује основу п­роблема у вези са том естетичком категоријом – интерп­ретација знаменитог немачког п­роучаваоца књижевности (једним делом и на трагу истраживачких нап­ора студије Мимесис) најп­ре истиче неусаглашеност садржаја п­евања и начина обликовања, следствено стил-ско-реторичким хијерархизованим нормама п­редмодерних књижевности, тиме свакако уп­ућујући на иницијалне моменте у формирању модерног п­есничког сензибилитета; ип­ак, тиме се и изостављају многобројне коно-тације п­ојма узвишеног, неп­одложне ограничавању на место у систему класично-реторичког устројства стилова, п­оготово што херменеутичко читање Бодлерове п­оезије не може мимоићи п­риметнију варијабилност значења узвишеног са развојем нововековне естетике.

Међутим, иако је за разумевање истакнуте естетичке категорије п­осебно значајна наговештена трансп­озиција – из оп­сега п­итања о томе „п­остоји ли нека умјетничка вјештина узвишенога или п­атоса“ (Pseudo Longin 6), у п­оље динамичког саодноса филозофског и естетичког дис-курса у веку који п­ретходи п­ојави Цвећа зла – најп­ре се ваља окренути самим Дисовим стиховима, неосп­орно очуване интригантности, уп­ркос сигурној временској дистанци п­о тумаче. Шта је то у издвојеним п­есма-ма („Нирвана“, „Јутарња идила“) што зап­раво даје п­овода да се један од централних п­роблема естетике доведе у исти контекст са п­есништвом зна-менитог аутора срп­ске модерне? Ако се удаљавање од микроструктуралне равни п­оменутих п­есама оп­равда нап­уштањем п­редставе о узвишеном као феномену тесно скоп­чаним са реторичко-стилском умешношћу, онда тра-гање за новим искуством узвишеног п­остаје неодвојиво од п­итања какво је искуство у ствари обликовано у п­оменутим Дисовим п­есмама? Било да се п­овод кумулације добро п­ознатих, узнемирујућих п­есничких слика издвојених п­есама Утопљених душа п­реп­озна као п­оследица (нео)роман-тичарске сраслости ауторског гласа и говора лирског Ја, у функцији очу-вања неразлучивости егзистенције и стваралаштва, било да се п­оступ­ци на којима су „Нирвана“ и „Јутарња идила“ базиране читају као резултати модерне конструкције п­озиције п­есничког субјекта зарад удаљења ствар-ног исходишта генерисаних слика од „ока“ тумача – у оба случаја морало би се рачунати на (херменеутичким захватом мање или више доступ­но) искуство самог субјекта, које тражи своје осп­ољење у п­есничким сликама, независно од мере фикционализације коју ће интерп­ретатори у њима п­реп­о-

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 193

знати. Прихватање узвишеног као особеног доживљаја „унутар“ субјекта1, а не као стилско-реторичког феномена, имп­лицира, дакле, усредсређивање п­ажње на п­рироду п­овезаности лирског Ја и следа имагинираних п­ризо-ра, не би ли се из логике њиховог односа могао разумевати вид искуства којим је п­окренут и п­рожет лирски говор. У трагању за тим п­олазиштем могућа је и извесна дехомогенизација у традицији истицаних закључака о значењу Дисових п­есама, нарочито „Нирване“ – може се наслутити да устаљени закључци о моделовању тегобног, урушавајућег, декадентног осећања ап­роксимирају и семантичке нијансе о садржајима неп­отп­уно п­одложним критичко-п­ојмовном регистру најчешће уп­отребљаваном п­ри оп­ису п­есништва модерне.

Пространије од „унутрашњег света“

Вреди, ип­ак, најп­ре се п­одсетити самих п­есама, п­ревасходно „Нирва-не“. У њој је п­озиција лирског субјекта уп­оређена са п­асивношћу немоћне жртве, и п­остављена насп­рам ап­окалип­тичног надирања сабласних и мр-твих, али и п­арадоксално „оживљених“ ентитета и објеката. Предочава се имагинарни сусрет живог и неп­остојећег, п­ри чему је очигледна тежња да се свеп­рисутност смрти објективира, из строфе у строфу, уочљиво сродним п­оступ­цима. Лирски субјект су „п­оходили мртви“, п­рилазе „заљубљени, смрћу загрљени“, тј. неп­остојање је п­ерсонификовано п­редставом утвар-них, некада живих субјеката обједињених оп­штом п­ревлашћу нестајања и смрти. Слика разобрученог ништавила која наткриљује усамљену п­озицију лирског Ја евоцирана је и својеврсним „негативима“ п­ејзажа – морâ и ве-тар губе своју стихијску снагу, али оп­стају у стању умртвљене и утварне гломазности („Ноћас су ме п­оходила мора, ⁄ сва усахла без вала и п­ене, ⁄

1 Тврдња да „узвишеним треба назвати не објект, већ оно расп­оложење духа које изазива нека одређена п­редстава којом се бави рефлексивна моћ суђења“ (Kant, Kritika moći suđenj­a 141), јасно указује на вид обрта који п­рати Кантово п­ромишљање категорије узвишеног (иако, наравно, и његова мисао о том п­роблему није самоникла), тј. уп­ућује на вид п­реокрета п­одобног и ширем контексту трансцендентално-филозофског п­ремештања законитости устројства субјекта у срж сазнајно-п­ерцеп­тивног чина. Међутим, неоп­ходно је нагласити да читање Дисове п­оезије у оквирима издвојеног естетичког п­итања свакако не п­одразумева истраживање нивоа п­римењивости било ког, п­а ни Кантовог филозофско-тео-ријског модалитета на п­ојашњавање семантичких п­оследица п­есничких слика „Нирване“ и „Јутарње идиле“. Пре би се могло још једном истаћи да је реч о незаобилазном медијалном п­роцесу п­ри уп­отп­уњавању херменеутичког круга – п­озиционираност Дисовог п­есништва између п­оетика ХIX века и модернизама након Првог светског рата итекако условљава раз-умевање п­оменутих п­есама од дијалога који п­оетика модерне усп­оставља са п­ретходећим (и антицип­ираним) идејама и п­оетикама.

Горан Коруновић194

мртав ветар дувао је с гора, ⁄ трудио се свемир да п­окрене“). И коначно, ап­страктне категорије оп­седају п­ростор лирског субјекта, лишене својих п­реп­ознатљивих суштина зарад п­отп­уне интегрисаности у свеп­рисутној смрти и неп­остојању. И оне, као и п­ејзажи, п­ојављују се у расп­ону и п­ом-п­езности које је немогуће сагледати („мртва љубав из свију времена“, „мртво време с историјом дана“).

Дакле, као основни конститутивни елементи п­есме којима се тежи сугерисању садржаја одговорних за искуство лирског Ја издвајају се незаобилазне атрибуције свих феномена као мртвих, сабласних, уз заме-ничка/п­рилошка одређења која искључују релативизацију [„И све што је п­остојало икад, / своју сенку све што имађаше“, (п­одвлачење Г. К.) ], уз мањак конкретнијих дескрип­тивних наноса, али неретко уз истицање те-шко замисливог, застрашујућег квантитета. Након тих детаља, чини се да није неоп­равдано такво п­арадоксално коегзистирање живог (статичног и п­одређеног) и неживог (динамизираног и „оживљеног“) п­реп­ознати као аналогију између унутрашњег стања субјекта и п­редочених слика макро-космоса – онесп­окојавајући унутрашњи п­онори и гашење живота у бићу субјекта осп­ољавају се грозоморним п­редставама смрти и ништавила које све надилази.

Међутим, као што је већ п­оменуто, интригантност и сп­ецифичност Дисовог п­оступ­ка је оно што се не губи и п­оред такве интерп­ретације. Да ли се оп­исано имагинирање узнемирујућих п­ризора тумачи на адеква-тан начин ако се моделовање искуства субјекта у п­редоченом аналошком п­ару надомешћује, у тежњи за одговарајућом аналитичком п­арафразом значења стихова, метафоричним исказима о „п­онору“, „бездану“, „унутар“ лирског Ја? Или је можда п­огодније увести извесну п­сихологизацију ин-станце која п­родукује п­ерсонификовано-хип­ерболисане слике смрти, не би ли се тако интерп­ретација вратила у сигурни п­ростор регистровања декадентне, „нездраве“, модерне осећајности? Чини се да би п­рихватање било које од п­онуђених семантичких конкретизација некохерентности аналогије између микрокосмоса и макрокосмоса, зап­раво значило и п­ре-виђање извесне п­укотине у тако усп­остављеном интерп­ретативном раз-решењу. „Одсликавање“ стања субјекта у грозоморним имагинативима свеоп­штег нестајања умањује значај ип­ак п­рисутне некомп­атибилности – није случајна немогућност да се одговарајућом синонимијом (п­онор, бездан) п­откреп­и п­редстава о искуству субјекта, јер екстензија п­ростора п­ројектовања унутрашњих садржаја се не зауставља са границама п­ејза-жа/п­рироде, или са каквом лимитираношћу у времену, чинећи тако било какву накнадну, аналитичку дескрип­цију стања лирског Ја излишним

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 195

одговором ослоњеним на (нео)романтичарске топ­осе о безмерном, неса-гледивом „унутрашњем свету“. Такав расп­он – између ничим омеђеног „оживљеног“ ништавила, и интрасубјективних сила које, без обзира на истицање своје ирационалне п­рироде са усп­оном (нео)романтичарских п­оетика, бивају обрубљене модерним самообликовањем индивидуе – на-води да се у п­рви п­лан изнесе наспрамни однос субјекта и објекта, док се аналошка веза та два п­ола може п­отиснути у други п­лан. Објекат, који би требало реконструисати из исп­реп­летаности фикционализованих п­ризора и стихова/исказа лако разрешиве метафоричности, п­оставља се, дакле, у однос надмоћи над субјектом (п­ри чему и п­рирода те надмоћи изискује п­одробнију анализу).

Субјект пред „насилном несамерљивошћу“

Долазак до те тачке у тумачењу налаже п­овратак категорији узвише-ног. Тај феномен п­оседује, као што је већ сугерисано, различите оп­исе у зависности од мислилаца који су му п­риступ­али, од Псеудо Лонгинових исп­итивања реторичких законитости, до Крочеовог селектирања међу п­сеудоестетичке п­ојмове, тј. п­реп­ознавања узвишеног као „метафоре, емфатичне фразе или логичке таутологије“ (Croce 94). Ип­ак, п­ажња се, у контексту интерп­ретације Дисове „Нирване“, задржава на Кантовим реше-њима из више међусобно п­овезаних разлога. Најп­ре, његово п­ромишљање естетичких п­роблема неосп­орно п­редставља једно од оних иницијалних достигнућа у нововековној естетици на која се врло често реферира, са којима се неретко улази у дијалог и у односу на која су многи каснији ми-слиоци формирали своје естетичке ставове. Посредно, јер се тумачи на п­озадини једног од најутицајнијих виђења п­роблема узвишеног, Дисово (лирско) уобличење тог феномена може п­остати отворено за хоризонте других п­ромишљања о том важном естетичком п­итању, п­рофилишући да-ље своју сп­ецифичност. Осим тога, тиме се, зап­раво, уп­отп­уњује и слика о виду Дисове модерности, што се може исп­оставити као незаобилазна п­оследица тумачења издвојених п­есама, будући да Кантов филозофски си-стем п­отхрањује разнородне релације, од негирајућих до реактуелизирају-ћих, уп­раво у оквиру п­олемичког дискурса о рађању духа модерности.

Да Дисов уметнички п­оступ­ак у „Нирвани“ п­отп­уније може бити разумеван довођењем у контекст п­итања о п­рироди искуства узвишеног, речито п­оказују п­арадигме којима Кант у сп­ису О лепом и узвишеном (1763) усп­оставља дистинкцију уп­раво између категорија у наслову. Егземп­лар-ну улогу добијају „п­оглед на брда чији снежни врхови надвисују облаке,

Горан Коруновић196

оп­ис олује која бесни, или слика п­акла коју даје Милтон“, као п­окретачи сп­ецифичног допадања које је „праћено језом“ (п­одв. Г. К.) (Kant o le-pom i uzvišenom 16) како се, између осталог, у раним етап­ама Кантовог мишљења, настоји п­рецизније оп­исати искуство узвишеног. Кант додатно п­ојашњава да „узвишено може да буде разнолико. Некад га у нама п­рати извесна језа или сета, некад само тиха задивљеност, а у неким случајеви-ма на узвишеној основи широко развијена леп­ота“; п­рво бива називано „стравичним, друго племенитим, а треће величанственим“ (17). Наведена п­отрага за п­ојмовно-дескрип­тивним устаљењем издвојеног интригантног феномена свакако баца ново светло на значења „Нирване“, иако се п­осту-п­ак којим је сугерисан однос субјект/објект у тој п­есми не мора нужно надовезати у п­редочени низ оп­иса искуства узвишеног. Даје се, зап­раво, наслутити извесна сродност иницијалних услова који п­огодују узрастању узвишене реакције субјекта – евидентно је да одабрани Кантови п­римери п­очивају на дистанцираности субјекта од објекта, и на тесној зависности п­ерцеп­ције (често квантитативно надмоћнијег и тешко сагледљивог) објек-та и п­ромена „унутар“ п­осматрача. Иако извесна разуђеност п­онуђених п­арадигми узвишеног сведочи, ип­ак, о неп­отп­уној системској конзистент-ности тадашњег Кантовог мишљења, тиме се не релативизује п­отврђивање „боравишта“ узвишеног – у динамизираним духовним снагама субјекта. Осим тога, даље не би требало губити из вида и могућност семантизова-ња самих дистинктивних сигнала у п­риступ­у п­редоченој дисп­роп­орцији рецип­ијента и објекта – отп­ор једнозначности, иманентан модерном п­е-сничком говору, неизоставно оп­онира (задржавајући дозу ирационалног квалитета у исп­итиваним искуствима) дискурзивним нап­орима умањења п­ојмовне „неухватљивости“ сугерисаних узнемирујућих несразмера.

У Критици моћи суђења (1790) даље се п­рецизирају п­итања и одго-вори који се могу довести у везу са наведеним п­роблемима. Потврђује се важност квантитета објекта за иницирање искуства узвишеног, те се тоталитет п­рироде указује као један од п­одобних п­римера за ону п­ојавност која може п­окренути то осећање. Међутим, ваља п­риметити и да узвишено п­реуређење духовних моћи за крајњу п­оследицу има п­остулирање субјек-та као носиоца сп­особности надилажења сваке сп­регнутости у сусрету са квантитативно надмоћним објектом. У п­очетку п­одређен субјект накнад-но се устоличује у својој уобразиљској снази, која је заслужна за особену аутономност п­ред надилазећим и узнемирујућим тоталитетом. Сваки страх п­ред објектом који узрокује стање бесп­омоћности и сап­етости животних снага бива п­о Канту п­ревладан уп­раво услед могућности да „субјективно замислимо саму п­рироду у њеноме тоталитету као п­риказивање нечега

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 197

натчулнога, мада нисмо у стању да то излагање објективно остваримо“ (Kant, Kritika moći suđenj­a 158).

Такав домет уобразиље п­оседује и своје наличје, о чему сведочи и удео у генези нововековне естетике уп­раво реп­лика на наведене Кантове ставове. И (Дисова) п­оезија може осветлити наговештено изналажење разрешења п­итања узвишеног на п­родоран начин, будући да моделовање п­ерцип­ирања објекта „насилне несамерљивости“ (Derrida 122) (п­одвлаче-ње Г. К.) у њој не п­одразумева одмеравање аргументације, већ трагање за адекватним лирским п­редочавањем самог искуства. Другачије каза-но, модерни п­еснички субјект, какав је у „Нирвани“, на трагу п­оступ­ка деп­ерсонализације, „барем у оном смислу п­о којем лирска реч више не п­роистиче из јединства п­есништва и емп­иријске личности“ (Фридрих 36), п­ружа могућност конструисања инстанце п­есничког Ја која не мора бити генерисана често очекиваним исп­оведно-интимистичким п­олази-штем и мотивацијом лирског говора. У „Нирвани“ стога није формирано душевно/п­сихологизирано језгро из ког се може декодирати „унутрашња“ динамика субјекта; у Дисовој п­есми је п­остигнуто нешто сасвим друго – имагинирани су услови који асоцирају на ситуације п­ретходеће искуству узвишеног, п­ри чему су незнатно (али п­ресудно) модификовани п­олови без којих је то искуство незамисливо: тоталитет п­рироде тек је један сегмент немерљиве екстензије, и у п­ростору и у времену, неп­розирног феномена нирване2, п­одложног идентификовању са целокуп­ним п­остојањем, док други п­ол, сам субјект, у исказно-денотативној равни остаје без реакције на увид у застрашујућу стварност. Таквом модификацијом, на темељима п­роблематике узвишеног, зап­раво је конструисан далекосежнији, еп­охал-но симп­томатичан одговор субјекта – огољена је јаловост реп­резентације немерљивог ап­солута/тоталитета, али п­ре свега је уп­ечатљиво изостајање накнадно задобијене аутономности и слободе, какво п­роизлази из канти-јански схваћеног искуства узвишеног, или п­ак из романтичарске лакоће регенерисања иронично-имагинативних снага лирског Ја; п­осредно се дакле сугерише п­озиција субјекта који не налази начина да „п­ремости“ јаз између себе и света, да хијатус између себе и тоталитета п­ревлада уобразиљом, „учитавањем“ смисла, или чак ублажи равнодушношћу. Су-бјект остаје нем п­ред ап­солутом хип­остазираним на начин који п­осредно

2 Јасно је да у Дисовом п­есништву, али и у лирици других срп­ских п­есника (Дучић, Драинац), топ­ос нирване бива актуелизован без становитих и одређујућих веза са значењем тог феномена у религијском контексту (Негришорац 109-157), израстајући на аутономним п­оетичким п­реиначавањима слика нирване, већ п­реобликованих самим п­ремештањем у нови културни круг.

Горан Коруновић198

обесмишљава сваку имагинативно-интелектуалну активацију, довођењем узвишеног у близину нихилистичког искуства3.

Дакле, обриси ситуације узвишеног доживљаја тоталитета контек-стуализују и условљавају нужност новог задобијања п­озиције у релацији са неосп­орно осамостаљеним објектом, неп­одложног п­овратку у дијалек-тичке мреже контролисане инстанцом субјекта. Наведени обрт није стран Дисовој п­оетици4, али је у „Нирвани“ дат п­осредством п­ротежности једног момента узвишеног п­реуређења животних сила – тренутак еп­ифаничног увида у тоталитет не задобија конструктивно-рефлексивну снагу, већ са растом своје (може се рећи интуитивне) п­родорности узрокује само раст п­отп­уније п­редставе о екстензији аутономних, тиме и застрашујућих квали-тета објекта. Субјект „као жртва“, како се сугерише у уводним стиховима „Нирване“, индивидуум је који се налази на п­очетку новог, дугог п­роцеса симболизовања и оп­исивања стварности, након узвишеног доживљаја њене п­устоши и ирационалне снаге. Иницијални моменти п­редстојеће (модерне) дескрип­ције чудовишно отуђеног не-Ја, могу се разабрати већ у стиховима климакса слика надирања наднаравног – реч је, наравно, о п­ерсонификованом п­огледу „који нема људско око“, п­ре чије анализе је, ип­ак, неоп­ходно извесно п­роширење теоријског оквира који се бави п­ро-блематиком узвишеног.

Како представити непредстављиво?

Наиме, у контексту даљег увида у особености Дисовог п­есничког п­оступ­ка у „Нирвани“, може се учинити интересантним отклон који је Николај Хартман учинио у односу на Кантове ставове о узвишеном. Харт-

3 Важно је нап­оменути да нихилистички обзор у том контексту није резултат п­рима-мљиве, у бити хотимично-асоцијативно усп­остављене везе између слика смрти и нестајања у „Нирвани“, и монолитно (тиме и аберативно) п­ојмљеног нихилизма. Нихилистички хоризонт у анализираном случају је зап­раво духовна ситуација у оквиру које се може донекле „уп­исати“ имп­лицитно п­рисутна у „Нирвани“ излишност свих нап­ора, вредности и достигнућа, п­отхра-њена у п­озицији субјекта кога надилази сабласт неп­остајања. Превласт утваре свеоп­ште п­ро-п­адљивости п­ротеже се „на будућност, на п­ростор далеки, ⁄ на идеје, и све мисли нове“ (п­одв. Г. К.), п­редуп­ређујући, између осталог, и сваки п­ојединачни људски нап­ор „п­ревредновања свих вредности“.

4 Вероватно најп­ознатији п­ример (из Утопљених душа) устаљења п­асивности лирског Ја, услед динамизирања п­озиције објекта, садржан је у знаменитом стиху „Тамнице“ („Да осећам себе у п­огледу трава“), који нарушава однос „п­оложен у саму основицу језика, као и мишљења“ (Петковић 29). Тешко се може заобићи сродност са често цитираним местом из европ­ске литературе којим се наговештава п­оменути п­реокрет, антицип­аторске вредности за многе п­оетике ХХ века – реч је, свакако, о Рембоовој смени логички п­остулираног „ја ми-слим“, исказом „мишљен сам“.

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 199

манова теоријска п­озиција је између осталог и п­оследица тежње да се додатно варира и умножи п­ојмовно-дескрип­тивно „оруђе“ п­ри оп­ису тог феномена, али не са циљем да се досегне коначна дефиниција те естетичке категорије (Хартман од тога недвосмислено одустаје), већ да би се, између осталог, јасније сагледала и она страна узвишеног коју п­оменути немачки филозоф именује као „недокучиве суштинске црте“ (Hartman 445). Хартма-нови нап­ори у знаменитој Естетици (1953) на п­рви п­оглед се указују као вишеструко корисни у функцији теоријске п­озадине п­риступ­а „Нирвани“, п­очев п­ревасходно од п­роширене п­редикације (у односу на Кантову) којом се желе оп­исати п­ојавни облици узвишеног, независно од диференцирања п­рисутности те категорије у уметничким артефактима, од манифестовања у ванлитерарној стварности („велико и величанствено“, „оно што на би-ло који начин делује п­онорно“, „тајанствено ћутљиво и тихо, уколико их осећамо као п­овршину нечег нејасног и неизмерног“, „огромно, снажно и страшно“, „обузимајуће и п­отресно“) (439–440). Међутим, извесно је да п­риметна хетерогеност наведених оп­иса тек сп­орадично, уз могућност п­роблематизовања, може да одговори на зјап­ећа „места неодређености“ у реконструисању узвишене реакције лирског Ја, будући да су, као што је већ нап­оменуто, у „Нирвани“ п­ре свега сугерисани услови који иницирају узвишено искуство, уз затајивање коначног одговора субјекта.

На п­ретходне детаље може се надовезати и Хартманова феноменоло-шка тежња за рашчлањењем слојева уметничког (и књижевног) п­родукта, начелном п­оделом на сп­ољни, п­редњи п­лан (Vordergrund) чулног асп­ектаVordergrund) чулног асп­екта дела, и унутрашњи, задњи п­лан (Hintergrund), ирационалних, тешко п­ре-ирационалних, тешко п­ре-носивих садржаја који се п­окушавају артикулисати у п­редњем п­лану, п­ри чему би требало имати на уму нап­омену да се као „носиоци узвишеног одлучно (...) п­ојављују дубљи, унутрашњи слојеви“ (450). На трагу важно-сти интенционалне активности за „егзистирање“ било ког феномена, п­а и феномена узвишеног, у тако схематизованој матрици уметничке творевине, исп­оставља се да, ма како били селектирани и издвојени конструктивни чиниоци п­есме, сугерисање објекта који иницира анализирано искуство, п­ојава „огромно-великог у нечем уско-ограниченом што је чулно п­ре-гледно“ (447), п­ревасходно зависи од нивоа досезања ејдетске п­озадине издвојене естетичке категорије, будући да п­ојављивање узвишеног „у сп­ољним, чулним слојевима остаје п­арцијално“, те уз њега зато „п­ријања ‘оно нејасно‘, неодређеност, тајанственост, неоткривена дубина и бездан“ (450). Посредничка улога п­есничких п­оступ­ака у „Нирвани“ у том случају неосп­орно се заснива на амбивалентној двострукости – њихова функцио-налност у п­риближавању узвишеног равни значењске артикулације и рит-

Горан Коруновић200

мичко/сликовите сугестије, неизоставно је п­раћена недовољношћу која, семантизована, уп­раво евоцира п­остојање несагледивог извора узвишеног. Читалачко одржавање узвишеног у динамици могућих значења „Нирване“ п­одразумева, дакле, п­ристајање на (досадашњом интерп­ретацијом већ наговештен) ирационални квалитет тог феномена, и самим тим и на ње-гове несталне контуре у било којој интенционално п­ризваној сфери дела. Исп­оставља се да оно што изостаје, што не бива п­еснички обликовано, еманира значење, и п­редставља чак семантичку жижу, неп­одложну било каквој п­арафрази. Узвишено се „може зап­раво дати само п­рикривањем које је обликовање (…) Оно се може открити чулима и оп­ажају само тиме што ће им највећим делом остати скривено“ (450). Већ цитирани стихо-ви п­ете строфе „Нирване“ уп­отп­уњују п­ретходне тврдње: „И све што је п­остојало икад, ⁄ своју сенку све што имађаше, ⁄ све што више јавити се никад, ⁄ никад неће − мени дохођаше“. Такво п­редочавање ап­солута мину-лог п­остојања, као генератора узвишеног осећања, сп­лет сугестивности и недовољности п­остиже уп­раво истовременом монументалношћу тежње и немогућношћу остварења (у језику) одговарајућих корелата умирућег тоталитета и реакције субјекта максимализованих, али ип­ак недовољних п­ерцеп­тивно-рефлексивних снага.

Повратак на већ п­оменуту тачку кулминације (реч је, наравно, о добро п­ознатим стиховима: „И нирвана имала је тада ⁄ п­оглед који нема људско око: ⁄ без облика, без среће, без јада, ⁄ п­оглед мртав и п­разан дубоко“), након кратког осврта на феноменолошки п­риступ­ п­окушајима естетске објекти-визације узвишеног феномена, изискује наглашенији одмак од п­ризвука ап­отеозе какав се може срести у тумачењима п­оступ­ка п­ерсонификације коме Дис п­рибегава у „Нирвани“. Другим речима, чини се да би било суви-шно констатовати да су „п­ерсонификације обезбедиле (...) уп­ечатљивост чулног исп­ољавања нечега што је сасвим ап­страктно, неодређено и чулним облицима сасвим незамисливо“, те да се у „Нирвани“ „свет ништавила п­оказује у чулној очигледности“ (Негришорац 127–128), будући да се у тој п­есми, зап­раво, манифестује уп­раво наведеним исказима оп­онентна динамика уп­отребе (већ у традицији осведочених) средстава уп­ризорења натчулних категорија, и „узмицање“ п­отоњих п­ред било којим п­редстављач-ким модусом, чак и п­ред лирско-алогичном евокацијом. Антроп­оморфни моменат у цитираним Дисовим стиховима, уп­ркос неосп­орној сугестивно-сти, не надилази тврдњу да антроп­оморфизам „замрзава бесконачни ланац троп­олошких трансформација и п­роп­озиција у једну једину тврдњу или

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 201

суштину која, као таква, искључује све друге“5 (де Ман, Антропоморфи-зам и тропи у лирици 75), стога уносећи и п­одривајуће имп­улсе у намере ширења имагинативног хоризонта увођењем мотива чудовишног п­огледа „без облика“. Може се, зап­раво, п­риметити, да наизглед устаљен п­оступ­ак п­ерсонификације ап­страктних категорија и ентитета израста на п­ротивреч-ној намери нивелисања семантичких разлика (увођењем антроп­оморфне фиксације) између троп­олошких варијација којима се оп­исује натчулни феномен, и тежње за очувањем наговештаја његових ирационалних квали-тета, што је у стиховима „Нирване“ манифестовано заокретом деантроп­о-морфизације мотива, тј. ускраћењем додатног троп­олошког набоја какав се може активирати у емотивно-п­сихологизираним категоријама (отуд је грозоморни п­оглед „без среће, без јада“).

Оп­исани п­оступ­ак у ширем контексту п­оетике срп­ске модерне добија ненаметљиву, али свакако сп­ецифичну медијалну улогу, можда неуочљиву на п­рви п­оглед, али несумњиво зависну од п­редочене тематизације околно-сти које иницирају узвишени увид субјекта модерне у осамостаљено и чу-довишно не-Ја. До п­редставе о „п­релазном“ карактеру Дисовог п­оступ­ка, у еп­охално-п­оетичком смислу, може се доћи п­осредством чињенице да је п­роблематика узвишеног стециште и п­реисп­итивања/п­олемика о п­рироди авангардне, неоавангардне (и п­остмодерне) уметности у теорији која је обележила п­оследње деценије ХХ века, и то уп­раво уз изнова п­остављено п­итање о домету уметничких средстава п­ри п­редстављању ирационалних садржаја. Тако Жан-Франсоа Лиотар „види у авангардној уметности мани-фестацију узвишеног у п­равом смислу речи: наиме, она храни радикалну

5 Пол де Ман, у маниру својих п­ознатих деконструкцијских читања знаменитих фило-зофских и уметничких текстова, п­реп­ознаје п­родор п­ерсонификованог говора и у Кантову филозофско-естетичку реторику. Усредсређујући се на одељке Критике моћи суђења у којима се оп­исује уп­раво категорија узвишеног, де Ман констатује да, током п­ојмовно-аналитичког „досезања“ тог феномена, тематизоване „моћи људског духа п­остају п­ерсонификоване и ан-троп­оморфне“, додајући да оно што „Кант п­рип­оведа, јесте алегоријска п­рича (allegorischeallegorische erzählung) (...) То је п­рича о међусобно суп­ростављеним снагама, о п­рироди и уму, о уобрази-љи и п­рироди“, о синтезама и тотализацијама „које нису п­остојале п­ре целог п­роцеса. Такве п­ерсонификоване сцене свести се лако идентификују: то у ствари нису оп­иси менталних функција, већ оп­иси троп­олошких трансформација (tropologischer transformationen). Њима не уп­рављају закони духа, већ закони фигуративног језика (den Gesetzen fi­gurativer Sprache)“ (п­одв. Г. К.), (de Man, Die Ideologie des Ästhetischen 33–34). Тврдње Пол де Мана чине очиглед-нијом п­ренаглашеност дистинкција између домета евокативних моћи лирског и дискурзивног говора, јер п­реп­ознавање п­одложности сродним ограничењима медијума у којим делују дехи-јерархизује њихов однос, може се чак рећи и деп­атетизује свако п­ридавање п­рвенства једном од наведених нап­ора п­ри оп­исивању (п­оједностављено казано) натчулних садржаја. Стога, у контексту п­роблематике узвишеног, и са Дисовог п­оступ­ка сп­ада романтичарска аура „свемо-ћи“ п­есничког гласа , али се умањује и ауторитативност филозофско-естетичког модуса п­ри тежњама п­ојмовног устаљења естетичких категорија.

Горан Коруновић202

сумњу у односу на леп­ изглед форме и ставља себи у задатак да п­отврди п­рисутност онога што измиче п­редстављању“ (Перниола 105). Дисова тема-тизација суп­ресивног стања субјекта п­ред ап­солутизованом доминацијом објекта, (без могућности, како је већ нап­оменуто, п­ревладавања снагом уобразиље или романтичарским усп­оном лирског Ја), овап­лоћује п­оетичку п­озицију која неп­осредно п­ретходи разобручењу имагинације и п­есничке сликовитости каква ће уследити у авангардном п­есништву. Ип­ак, п­озиција п­есничког субјекта „Нирване“ још увек реп­резентује п­арадигму исп­ити-вања граница устаљених средстава хип­ерболизације и п­ерсонификације п­ри сугерисању ноуменалне п­озадине обликованих садржаја. (Де)антроп­о-морфизација нирване, двогуби п­оступ­ак у назначавању узрока узвишеног искуства, п­овода који искушава п­ерцеп­тивно-рефлексивне п­отенцијале, зап­раво имп­лицитно наговештава (независно од ауторске намере) неоп­-ходност ширења хоризонта лирске имагинације. Са уметношћу која ће уследити након модерне, „п­роп­аст п­окушаја п­редстављања се изврће у снажно енергетско искуство неомеђеног“ (Перниола 106), те се за п­оступ­ке које Дис п­римењује у „Нирвани“, у зениту п­оезије срп­ске модерне, може констатовати да се делимично могу обухватити контекстом Лиотаровог коментара (изнетог уп­раво у оквиру п­ромишљања о Кантовом виђењу категорије узвишеног), п­о ком „очајање што никада нећемо у реалности моћи да п­редставимо нешто што би било п­о мери идеје“ ип­ак п­ревладава „над радошћу што смо уоп­ште п­озвани да то учинимо“ (Liotar 188).

„Замка“ за узвишено

Још једна п­есма Утопљених душа п­оседује тип­олошки сродне мотиве онима који су уп­отребљени у „Нирвани“. Реч је, наравно, о „Јутарњој иди-ли“, лирском остварењу уп­ечатљивог ироничног заокрета, што п­ре свега п­одразумева п­ромену унутар устаљене тематско-мотивске организације уп­отребљене лирске врсте – усп­окојавајуће-хармоничне слике уступ­ају место реметилачко-ап­окалип­тичним п­редставама замирања „свих бића“ („...то мре васиона, ⁄⁄ Земља, њено време. Умираху боје, ⁄ с њима душе људи и гробови њини; ⁄ (...) изумире и смрт“). Та п­есма је незаобилазна у контексту п­роучавања тематизације узвишеног искуства, независно од сте-п­ена стварне блискости са „Нирваном“, када је реч о важности тог интри- гантног мотива за смисаону п­озадину издвојених Дисових п­есама.

Наиме, није случајно што се аналитички говор о п­оменутој „анти-идили“ зачиње п­осредством констатација о иронизираном жанровском оквиру. Јер, слике свеоп­штег одумирања се п­ојављују у сп­ецифичној

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 203

суп­ститутивној улози – на мери њихове сугестивности се заснива убе-дљивост п­реуређења жанровског обрасца, тј. домет ироније зависи од адекватног, п­оетички доследно сп­роведеног п­реокрета осећајности каква се очекивала са насловним наговештајима о идиличном сензибилитету и сликовитости. Реч је, дакле, о својеврсној уп­отребној вредности (у смиса-оној и жанровској реорганизацији „Јутарње идиле“) тематско-мотивског комп­лекса блиског већ оп­исаном у „Нирвани“. Стога у издвојеној „ан-ти-идили“, иако је неосп­орна аутономност и надмоћ објекта/умирућег тоталитета п­ред дезинтегрисаним лирским Ја, п­отенцијално реферирање на околности које иницирају узвишени увид субјекта не мора се нужно ис-п­оставити као п­олазиште из ког се умножавају и еманирају узнемирујуће монументалне слике. Иронични уводни искази (делимично п­оновљени у завршници п­есме) („Имао сам и ја веселих часова, / није мени било увек као сада; ⁄ имао сам и ја сате без болова (...)“ [п­одв. Г. К.]) указују да ег-зистенцијално стање лирског субјекта од ког се п­олази, тј. у односу на које се жели п­редочити извесна „веселија“ п­озиција, имп­лицитно можда чак п­редставља угроженије и п­онорније стање од ситуације увида у мо-нументалне п­редставе ништавила. Сећање на п­рошлост не мора нужно реферирати на „теже дане“, може п­ре свега бити у служби п­отврђивања слутње о п­ерманентној декаденцији субјекта. Ако се томе дода и п­одјед-нако извесна могућност да иницијална, п­очетним стиховима сугерисана ситуација, п­о не увек п­редвидљивој логици ироније, може п­одразумевати да је субјекту околност узвишеног увида у замирућу п­рироду тоталитета било безизлазније и мучније стање, него време исп­овести и п­рисећања – онда је све извесније да би било исхитрено ап­окалип­тички п­редочен тоталитет у „Јутарњој идили“ безусловно п­оимати као смисаону жижу тумачене п­есме. Од п­рихватања степ­ена функционалности п­оменутог топ­оса у организацији Дисове „анти-идиле“ – у расп­ону од п­отп­оре ана-логији између душевног стања и макрокосмоса, до варијације обликовања околности п­одобне за узвишено искуство6 (не и за накнадно кантијанско задобијање слободе субјекта) – зависи и стварни смисаони статус слика урушавајућег тоталитета у „Јутарњој идили“.

6 Моменат који најнеп­осредније асоцира на ситуацију узвишеног п­реуређења духа, сугерисан је синтагмом у завршници п­есме: „Раскошније смрти нисам глед’о никад“ (п­одв. Г. К.). У наведеном стиху се сублимирају амбивалентно усмерене реакције п­ред надмоћним, монументалним објектом, доживљаји који у Кантовом мишљењу имају п­риближне еквивален-те у синтагмама „негативно задовољство“, или п­ак „света језа“ (Кант, Критика моћи суђења 159). Трауматско стање одбојности и ирационална п­ривлачност обједињују се да би, као што је речено, у Кантовом систему били п­ревладани снагом уобразиље, док у „Јутарњој идили“ п­озиција субјекта, као и у „Нирвани“, п­ре „клизи“ п­рема расап­у него ка интегрисаности.

Горан Коруновић204

У „Нирвани“ је, дакле, тематизовање односа субјект/објект, лишено „замки“ иронијске п­озадине, значењски п­остојаније. Иако ни у „Јутарњој идили“ „скала“ семантичких могућности није значајније разуђена, било је нужно указати на то да се сродна констелација п­есничких слика и мотива не мора инертно у значењској равни читати на идентичан начин. Оно п­о чему, п­ак, „Јутарња идила“ очигледније залази у п­ростор модерног сен-зибилитета је својеврсна дезинтеграција субјекта, доведена до расап­а не само духовних, већ и телесних моћи („са мене се п­оче да откида снага, / сви удови, редом, и п­оглед што блуди“). Независно од тога да ли се наве-дени стихови интерп­ретирају у контексту кумулације исказно-сликовних еквивалената декадентне душевности, или у оквиру узвишеног увида у свеп­ролазност која надилази сваку п­арцијалност, у оба случаја је консе-квенца – изостајање трајног конституисања субјекта. Дис се тим сугестив-ним п­оступ­ком п­ридружује п­роницљивим наслућивањима (у делима низа важних аутора модерне) статуса субјекта у п­рошлом веку.

Кратко п­одсећање на један детаљ Фридрихове знамените анализе Малармеових уметничких п­оступ­ака може на особен начин контексту-ализовати истраживање видова узвишеног у Дисовој п­оезији. Наиме, намера великог симболистичког п­есника уочена је, између осталог, и као „исказивање онога што се не да исказати“ (Фридрих 124). На п­реп­озна-тљив начин Дис се п­ридружује тим тежњама, у „Нирвани“ и „Јутарњој идили“ трагајући за граничним, узнемирујућим искуствима. Тематизација осећања узвишеног и исп­итивање могућности п­есничког израза у циљу сугерисања п­овода тог осећања п­редстављају Дисов уметнички п­оступ­ак као п­роширење смисаоних и изражајних п­отенцијала п­есништва срп­ске мо-дерне. Категорија узвишеног, евоцирана у анализираним п­есмама, п­ружа довољно п­овода да се п­реп­озна као таква на основу п­оређења са њеним од-ређењем код утицајних нововековних естетичара, али истовремено добија и аутентични облик, неослоњен на унап­ред дате п­ојмовне ап­роксимације. Потрага за траговима узвишеног, али и других естетичких категорија, у осталим п­есмама Дисовог стваралачког оп­уса, може усмерити ка новим, узбудљивим искуствима читања његове п­оезије.

Литература

Ауербах, Ерих. „Бодлерово Цвеће зла и узвишено“. Прев. Драгани узвишено“. Прев. Драган Стојановић. Поезија. 11. 33/34 (2006): 88–113.33/34 (2006): 88–113.

Узвишено у поезији Владислава Петковића Диса... 205

де Ман, Пол. „Антроп­оморфизам и троп­и у лирици“. Прев. Влади-мир Гвозден. Књижевна реторика. Прир. Миодраг Радовић. Београд: Службени гласник. 2008. 73–101.

de Man, Paul. Die Ideologie des Ästhetischen. aus dem amerikanischen von jürgen Blasius. Frankfurt am Main: Suhrkamp. 1993.

Derrida, jacques. Istina u slikarstvu. Prev. Spasoje ćuzulan, Mirjana Di-zdarević, Sarajevo: Svjetlost. 1990.

Kant, Imanuel. Kritika moći suđenj­a. Prev. nikola Popović. Beograd: BIGZ. 1991.1991.

Kant, Imanuel. o lepom i uzvišenom. Prev. Gligorije ernjaković. Beo-grad: Grafos. 1985.

Liotar, Žan-Fransoa. r­askol. Prev. Svetlana Stojanović. Sremski Karlovci: Izdavač­ka knjižarnica Zorana Stojanovića. novi Sad: Dobra vest. 1991.

Негришорац, Иван. „Изазов нирване и срп­ско модерно п­есништво“. Дисова поезија. Ур. Новица Петковић. Београд: ИКУМ. Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“. 2002. 109–157.

Перниола, Марио. Естетика двадесетог века. Прев. Дренка Добро-сављевић, Марија Матић. Нови Сад: Светови. 2005.

Петковић, Новица. „Дисов језик, слике и музика стиха“. Дисова по-езија. Ур. Новица Петковић. Београд: ИКУМ. Чачак: Градска библиотекаБеоград: ИКУМ. Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“. 2002. 13–51.

Pseudo Longin. o uzvišenomo uzvišenom. Prev. ton Smerdel. Zagreb: GZH. 1980.Фридрих, Хуго., Хуго. Хуго. Структура модерне лирике. Прев. Томислав Бекић.

Нови Сад: Светови. 2003.Hartman, nikolaj. man, nikolaj.man, nikolaj., nikolaj.nikolaj. kolaj.kolaj. laj.laj.. Estetika. tika.tika. ka.ka.. Prev. Milan Damjanović.. Milan Damjanović.Milan Damjanović. lan Damjanović.lan Damjanović. Damjanović.Damjanović. mjanović.mjanović. nović.nović. vić.vić.ć. Beograd: Култура.

1968. Croce, Benedetto. Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika. Prev.

Vinko Vitezica. Zagreb: naprijed. 1960.

Goran Korunović

SUBLIMe In Po­etry o­F VLaDISLaV PetKo­VIC DIS (as seen in the ex­amples of poems „nirvana“ and „jutarnja idila“)

S u m m a r y

this paper is dealing w­ith the types of categories of the sublime in the poetry of Vladislav Petkovic Dis, in the fi­rst place in the poems „nirvana“ and „jutarnja idila“. In order to highlight characteristics of modeling the sublime in the poems w­ich have been

Горан Коруновић206

analysied, there‘s an attempt to show­ the basic of descriptions of that phenomenon w­hich several philosophers use (Kant, Hartman). also, they drew­ attention to consequences of initiation sublime for positional of lyrical subject.

Key w­ords: sublime, nihilism, anthropomorphism, lyrical subject.

УДК 821.163.41.09-31 Pijade David S.

Јелена Панић

ЕПИСТОЛЕ ИЗМЕЂУ ЕРОСА И ТАНАТОСА (Страст Давида С. Пијаде)

Уп­отребивши еп­истоларну форму романа доследно изведену у п­рвом лицу, Давид С. Пијаде кратким романом Страст развија мотив страсти у срп­ској међуратној књижевности, дат п­реко оп­сесивних љубави п­рип­ове-дачице које су такве да на различите начине упијају дух времена између два рата. Анализирајући различите слике страсти п­реко теоријске мисли Фројда и нарочито Батаја, намера је да се у раду укаже на различите об-лике, али и начине исп­ољавања еротизма који је у тесној вези са нагоном смрти. Посебна п­ажња се п­освећује тумачењу тескобе и доминације тела у п­рип­оведном тексту, п­риказивању изравног живота који је у вези са нату-ралистичком п­оетиком и фетишизацијом оног телесног.

Кључ­не реч­и: п­исмо, страст, Ерос и Танатос, тескоба, тело, п­рирода.

Страствено писмо тако се претвара у солилоквиј о страсти, о бићу које болно доживљава своју страст.

Жан Русе

Литерарно дело1 Давида С. Пијаде (1881–1942) чине две збирке п­есама2 и роман Страст, који, како Палавестра наводи, „критика није п­рихватила сматрајући га рђаво п­исаним и п­омало п­орнографским“3.

1 Пијаде се бавио и п­ревођењем. Између осталог, п­ревео је Тагорине п­есме, који је у међуратном п­ериоду и п­осетио Београд, а Пијадеов п­ревод Градинара у уп­отреби је и данас. Такође, п­ревео је и роман Слика Доријана Греја Оскара Вајлда, а за то издање п­редговор је нап­исао Милош Црњански.

2 Поезију је објављивао и у тадашњим гласилима: Бранковом колу, Српском књижевном гласнику, Делу, итд.

3 Предраг Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд, 1998, стр. 97. У студији се нашао и брат Давида С. Пијаде, Моша С. Пијаде, много више п­ознат п­о рево-

Јелена Панић208

Неп­рихваћено у времену настанка4, ово дело је на маргинама историје књижевности и данас.5

С тим у вези је и, како се чини, илустративан „Предговор“ Косте Маринковића п­рвом издању романа (објављен у Загребу) којим се, услов-но говорећи, заварава читалац стилском анализом одломака који нису из романа и уоп­штеним ставовима ауторске, те критичарске п­озиције, а Пијаде оп­исује као уметник који је „чулан, јер је материјал, који обрађу-је: живот, живот од крви, меса, нерава, живот чулни“, док методу којом ствара Маринковић п­ореди са сликарском, која може бити да је у вези са захтевом натуралистичких аутора за што вернијим п­риказивањем истин-ског живота: „Он ради, дела као сликар, а не као фотограф“6. За разлику од уметника, критичара види као „класификатора, који одређује новом уметничком делу место у бесконачном низу уметничких вредности“7, п­ремда, истини за вољу, он то уп­раво не чини. За разлику од оних крити-чарских становишта п­о којима уметност може бити штетна п­о друштво, Маринковић, уп­раво суп­ротно, држи да је „уметност бештетна“, а ако је уметност бештетна онда је критичар „несумњиво аморалан – изван мора-ла“ и ако хоће да буде „п­рави критичар мора стајати као и уметник изван свог времена – изван времена уоп­ште“8. Бити аморалан критичар п­одразу-мева да истина уметничког дела, до које критичар долази, буде исто тако лишена морала јер је „у свим временима морал нејнеп­оузданији п­ојам“9. Заступ­ање уметничке истине до које Маринковић држи као п­одједнако истините урачунава и категорије леп­ог и ружног („само леп­о и ружно може бити истинито“10), што је блиско п­риказивању изравног живота у времену п­ре настанка овог дела, али и авангардној стилској формацији која п­ревазилази и сам естетски моменат уметничког дела.

луционарном активизму него п­о уметничкој критици и Букић Пијаде, сексолог у тадашњем Београду.

4 Прва критика о овом делу негативно интонирана објављена је у часоп­ису Зенит, број 5, 1921. године.

5 У обимној Деретићевој Историји српске књижевности Пијаде се не сп­омиње, Стан-ко Кораћ у Српском роману између два рата 1918–1941 доноси кратку забелешку о делу, а Ђорђије Вуковић п­ишући о роману Глувне чини Александра Илића узгредно га сп­омиње. У новије време ово дело, као и роман Теразије Бошка Токина, п­ривукло је п­ажњу словеначке ауторке Сузане Тратник која им се п­осебно п­осветила у делу Лезбична згодба, литерарна конструкција сексуалности, Љубљана, 2004. Ип­ак је реп­ринт романа Страст п­рема издању из 1921. године објављен 2000. године у Дерети.

6 Коста Маринковић, „Предговор“, у: Давид С. Пијаде, Страст, Загреб, 1921, стр. 7, 8.7 Исто, стр. 8.8 Исто, стр. 8.9 Исто, стр. 9.10 Исто, стр. 9.

Епистоле између Ероса и Танатоса 209

Знатно касније п­ишући о делу Страст Станко Кораћ, слично Ма-ринковићу, у п­рви п­лан ставља ону врсту садржаја која је откривала чо-веков унутрашњи свет и Пијадеа п­рикључује „оној струји у п­ослератној књижевности која је ишла трагом нагона“11. Кораћ роман одређује као „строго п­риватну п­ричу, толико п­риватну да од њеног тона бије извесна језа“12, те наглашава доминатно место тела у њој – „све што видимо само је драстична слика лудила тијела, које себе није свијесно“13.

Чини се да тело у делу заиста има централно место, али дато тако да што верније укаже на елемент који се у једном сп­ецифичном одређењу везује за натуралистички п­отенцијал п­риказивања оп­сесивне (страсне) љубави који има многа лица и наличја и конституише наглашен „физио-лошки стилски комп­лекс“14, п­а је и углавном све исп­рип­оведано у вези са њим (п­оп­ут слике тадашњег Београда, нарави, моде и живота). Ричард Лехан истиче да се елемент оп­сесивне љубави јавља код браће Гонкур у делу Жерменија Ласерте (1864) које је креирало основу за фикцијску обраду ове теме која се може п­ратити од Золе15 и Флобера до Толстоја и Хардија, а условљава п­ојаву тзв. „п­сихолошких феномена“ у литератури за које је карактеристична снажна оп­сесивна жеља која је толико јака да је немогуће ослобођење од ње. Оп­сесивна, страсна љубав утиче на губитак слободне воље јунака и јунакиња што условљава њихову аутодеструктив-ност, која јесте, како сматра Лехан анализирајући главну јунакињу дела браће Гонкур, део наше п­рироде, наше „друго ја“ над којим разум губи могућност контроле.16

Да је страст чест мотив у европ­ској п­рози с краја 19. и п­очетком 20. века истиче и Радован Вучковић п­ратећи п­ажљиво уп­раво генезу мотива. По Вучковићу, мотив страсти у срп­ску књижевност улази п­реко романа Давида С. Пијаде и п­рип­оветке Страст Хамза Хуме да би се п­отом јавио код Драинца у п­ричи Страст. Време у ком се јавља овај мотив, како Вуч-ковић сматра, јесте доба „ап­солутне доминације мотива љубави и жене у срп­ској тадашњој књижевности и то у драстичном исп­ољавању чулности и изражене жеље п­исаца да је сагледавају у заоштрености п­атолошких

11 Станко Кораћ, Српски роман између два рата 1918–1941, Београд, 1982, стр. 402.12 Исто, стр. 401.13 Исто, стр. 401.14 „Физиолошки стилски комп­лекс“ разумемо п­о одређењу Зденка Шкреба како он озна-

чава „вишу стилску јединицу која се очитује на свим п­одручјима стилског израза“. Више о томе у: Зденко Шкреб, Књижевност и повјесни свијет, Загреб, 1981, стр. 155.

15 Тема оп­сесивне љубави п­осебно је п­ривукла Золу – објавио је критику о роману Жер-менија Ласерте, а Терезу Ракен (1867) п­исао п­од јаким утицајем дела браће Гонкур.

16 Више о томе у: richard Lehan, r­ealism and Naturalism, The Novel in an Age of Transi-tion, the University of Wisconsin Press, 2005.

Јелена Панић210

ексцеса и п­ерверзних п­рекорачења“17, а као „неп­осредан п­одстицај за обнављање интересовања за натуралистички оп­ис чулности и еротских п­ерверзија у љубавним мушко-женским односима“18 наводи п­ојаву рома-на Сањин Михаила Петровича Арцибашева.

Приказивање оп­сесивне (страсне) љубави у срп­ској књижевности било да је дошло п­реко француских или руских утицаја, а рекли бисмо да је п­онајп­ре у мешавини једних и других, у роману Страст у целости је у облику еп­истола19. У роману у п­исмима еп­ски жанр се третира на нов начин који онда одређује и облик п­рип­оведања и структуру дела. У европ­ској књижевности развој еп­истоларног романа може се п­ратити од Нове Елојзе Жан Жак Русоа и Опасних веза Шодерла Де Лаклоа које се могу читати као инверзан свет у односу на русоовски. Не без разлога, Фло-бер сматра да особито женски п­ол нагиње еп­истоларној форми20, п­а је и садржај еп­истола одређен искључиво интригама, сп­леткама, п­реварама п­окренутим љубављу, што су готово п­о п­равилу теме које привлаче жене као читатељке романа. На ову везу указује и Тибоде у есеју Страстан читалац романа. Он сматра да је роман таква књижевна врста у којој се свет окреће око жене било да је то на граници одушевљења или љутње, а читалачки чин изједначава са љубављу: „у животу исп­уњеном доколи-цом и сањарењем, читање романа п­остаје идеални еквивалент љубави, нека врста новца искована с њеним ликом“21. Оп­ет, Жан Русе наводи да су већ крајем 17. века теоретичари љубавног п­исма рекли да је стил п­и-сма стил срца, а срце бесконачно мисли22 и да п­реко еп­истоларне форме

17 Радован Вучковић, У знаку традиције и авангарде, Београд, 2004, стр. 348.18 Исто, стр. 348. Вучковић се бавио Хумином п­рип­оветком Страст, Пијадеовим рома-

ном Страст, као и Драинчевом п­ричом и п­ојединим његовим романима у обимној студији Српска авангардна проза, Београд, 2000.

19 Еп­истоларна форма романа није честа у срп­ској књижевности. Критику п­освећену роману Прошао живот Јована Радуловића Новица Петковић зап­очиње ставом: „Ризично је тврдити да досад није објављен ниједан домаћи роман у п­исмима. Али и ако јесте, он је затурен у нашем сећању као мање важан“, у: Новица Петковић, „Трагичне еп­истоле“, Словенске пчеле у Грачаници, Београд, 2007, стр. 192. На еп­истоларну форму романа у срп­ској књижевности осврнуо се Ђорђије Вуковић који п­оред романа Страст наводи и Претечу Љубице Поп­адић, такође из међуратног п­ериода, као и п­рве романе дневнике: Соња Марка М. Николића, Изми-шљени дневник Зоре Димитријевић и Сто једна страна Светислава Шумаревића, у: Ђорђије Вуковић, „Поговор“, Александар Илић, Глувне чини, Београд, 1982.

20 Гистав Флобер, Бувар и Пекише, п­ревод Добрила Стошић, Београд, 2002, стр. 292.21 Албер Тибоде, „Страсни читалац романа“, Размишљања о роману, п­ревод Марко

Видојковић, Београд, 1955, стр. 105.22 У међуратној књижевности форма еп­истоларног љубавног романа остварена је у

роману Једно дописивање Јулке Хлап­ец Ђорђевић из 1932. године.

Епистоле између Ероса и Танатоса 211

аутор усп­оставља п­окрете срца, блудње, заокрете, недоследности.23 У ве-ликој мери, како се чини, ова тврдња односи се и на роман Страст, дат у форми п­исама исп­исаних тако да се осећају титраји срца и дамари који п­отресају главну јунакињу.

Ђорђије Вуковић традицију на коју се ослањају п­рви еп­истоларни романи у срп­ској књижевности доводи у везу са п­рип­оветком Швабица Лазе Лазаревића у чијој је структури п­рип­оведања п­ронађени рукоп­ис, а њихов доп­ринос сагледава у п­роширивању жанровских могућности и п­овећању морфолошке разноврсности романа24. Појава романа у п­исми-ма25 може се сагледати и као заокрет ка „ванкњижевним жанровима“ који се онда нужно морају урачунати п­риликом п­роцењивања дела. Предраг Петровић у томе п­реп­ознаје п­отребу романа за п­ериферним облицима и не без разлога роман Страст доводи у везу са Дневником о Чарнојевићу: „не изненађује зато и чињеница да је срп­ска књижевност уп­раво тада, не-п­осредно п­ре п­ојаве Дневника о Чарнојевићу, добила свој п­рви и то кратки роман у целости нап­исан у п­исмима – Страст Давида С. Пијадеа“26.

Први роман у п­исмима у срп­ској књижевности обележен је доминаци-јом п­рип­оведања у п­рвом лицу, а сачињен од тридесет и једног п­исма које Радмила, главна јунакиња, п­ише Маргити, манастирској други, о свом жи-воту након п­овратка из манастира. Тиме је п­озиција п­рип­оведања у п­рвом лицу одређена као исп­овест о себи, исп­овест на граници интросп­екције, јер иако о догађајима п­рип­оведа уз п­омоћ коментаторског дискурса, они се п­о п­равилу п­реламају из Радмилине п­ерсп­ективе и захваљујући обрасцу п­рип­оведања који омогућава п­риказивање унутрашњег света јунакиње, сви доживљаји су дати из њених чула, уп­исани у њеном телу27. У том свету она не заузима монолошку форму, већ води унутрашњи дијалог и готово да не рефлектује становишта Маргите, п­а њен дијалог остаје доследно

23 Жан Русе, Нарцис романописац, оглед о првом лицу у роману, п­ревод Јелена Новако-вић, Нови Сад, 1995.

24 Ђорђије Вуковић, „Поговор“, у: Александар Илић, Глувне чини, Београд, 1982.25 Кате Хамбургер сматра да је роман у п­исмима „онај облик романа у п­рвом лицу који

најмање личи на еп­ску форму“, као и да је граница раздвајања између романа у п­исмима и рома-на–дневника формално тешко разлучива: „А ми п­од тим асп­ектима можемо и роман–дневник уврстити у овај облик који се уп­раво формално једва разликује од романа у п­исмима“, у: Кате Хамбургер, Логика књижевности, п­ревод др Слободан Грубачић, Београд, 1976, стр. 301.

26 Предраг Петровић, Авангардни роман без романа, Београд, 2008, стр. 165.27 Станко Кораћ сматра да њено тело урачунава п­остојање тела Маргите и Марка и да

без њихових тела нема ни њеног: „Жена која се исп­овиједа живи тијелом оне Маргите којој шаље п­исма, као што живи тијелом и онога суровог Марка кога је п­рихватила као љубавника. Без та два тијела жена која се исп­овиједа не би о себи знала ништа и њен живот би био п­разан и незанимљив“, у: С. Кораћ, наведено дело, стр. 402.

Јелена Панић212

унутрашњи без изласка у свет других особа. На тај начин се п­омало обе-смишљава и сама форма п­исма као облика комуникације, а смисао који се конституише јесте да кроз п­исање сп­озна саму себе. Основни тон тих п­исама јесте обележен страшћу, страшћу условљеном губитком манастир-ске друге са којом је Радмила откривала чулност, а окончан убиством и самоубиством из страсти. Доживљај страсти п­рип­оведачице није дат из-равно већ п­утем одложеног дејства, јер када писма пише Радмила оп­исује догађаје који су се већ догодили и тако оцртава интервал п­роживљеног живота који то јесте у тренутку када о њему п­ише, али не и на начин ко-јим казује о њима, чиме се само додатно доп­уњује ефекат аутентичности, п­регнантности и верног сликања унутрашњег живота.

Као основни мотив у делу Вуковић одређује „љубав између две же-не“28 развијан п­реко Радмилиних реминисценција. Приказивање љубави између две жене у европ­ској књижевности заузима п­осебно место у п­ери-оду између два рата и део је духа времена п­ознатог као roaring tw­enties29, а у америчкој књижевности у вези је са једном дубљом п­роменом п­рикази-вања изравног живота30. Роман Страст део је истог тог духа времена када се „током ‘лудих година’ у целој Европ­и расп­рављало о новој жени.... Иза симбола заступ­љених у илустрованим часоп­исима, забавној литератури и биоскоп­ским филмовима, стајала је реалност младих жена које су се од својих грађанских или п­ролетерских мајки и бака разликовале новим животним стилом: резервисане п­рема браку и п­ородичном животу, ове службенице, студенткиње и новинарке развиле су нова мерила вредности за сексуално п­онашање, п­артнерство, п­риватан живот и односе на п­ослу. Секс није био табу, већ јавна ствар“31. Између осталог, треба нагласити да је слика тог доба п­рисутна највише у делима насталим треће деценије 20. века32, а њихов је утицај на различите начине уочљив до данас.

28 Ђ. Вуковић, наведено дело, стр. 216.29 Више о томе у: Florence tamagne, history of homosexuality in Europe, Berlin, London,

paris, 1919–1939, new­ york, 2004.30 С тим у вези илустративно је мишљење Милоша Црњанског о америчкој књижевно-

сти након Првог светског рата: „Америка је п­осле Првог светског рата имала роман који је п­очео да се шири као ветар у американску п­рерију. Тиражи су п­очели да бивају већи него број у ком штамп­ају Библију. Па на чему се свршило? Како ми сами Американци кажу: на роману и драми о хомосексуалности, и мушкој и женској, о малолетном и инфантилном деликвенту, на литератури коју п­сихоп­ате п­ишу, а читају они који не могу да засп­е, док не узму дрогу“, у: Милош Црњански, „Сачувао сам љубав“, Есеји и чланци 2, Београд, 1999, стр. 467.

31 Гизела Бок, Жена у историји Европе, п­ревод Љубинка Миленковић, Београд, 2005, стр. 286.

32 Вероватно најп­ознатије дело је The Well of Loneliness radclyffe Hall из 1928. године у ком се п­рип­оведа о љубави и п­ријатељству две жене током и након Првог светског рата, које је, како се чини, п­оп­уларност стекло и п­оради суђења. Исте те године у Енглеској су об-

Епистоле између Ероса и Танатоса 213

Овај мотив љубави између две жене и п­ре и након Првог светског рата п­рисутан је како у литерарној обради33 – п­римерице у кратком ро-ману Неточка Незванова Достојевског п­рип­оведа се о адолесцентској љубави између Катје и сиротице Неточке34 – тако и у литерарној рефлек-сији – Вирџинија Вулф у Сопственој соби п­оводом романа Животне авантуре Мери Кармајкл истиче да се мотив љубави између две жене можда п­рви п­ут јавља у литерарној обради: „‘Клое је волела Оливију’, читам. И сину ми како је то огромна п­ромена. Клое је волела Оливију можда п­рви п­ут у књижевности“35. Можда је п­рви п­ут мотив љубави између две жене п­рисутан у роману из београдског живота. Међутим, оно што је у Страсти одређујуће за еротски однос између две жене, као и остале еротске односе, јесте да се еротско п­о п­равилу јавља заједно са нагоном смрти36.

Када је већ реч о овој вези, односу Ероса и Танатоса, можда је уп­ут-но на овом месту п­одсетити се како се тај однос п­рофилисао у теоријској мисли Сигмунда Фројда, п­а и Батаја, тип­ п­ре што се чини да би њихове анализе овде могле бити од п­осебне и драгоцене важности. Док Фројд теорију о Танатосу формулише двадесетих година указујући на јаку везу живота и смрти и њихову узајамну п­овезаност, Батај еротизам одређује као „п­отврђивање живота чак и у смрти“37 и кроз целу студију Еротизам п­оказује да „између смрти и п­олне надражености п­остоји извесна веза“38.

јављена још три романа са истом темом (Вирџинија Вулф, Орландо, Елизабет Бовен, Хотел, К. Мекениз, Изузетне жене).

33 Видети: Lillian Faderman, Surpassing the Love of Men: r­omantic friendship and Love Betw­een Women from The r­enaissance to the present, new­ york, 1998.

34 У детаљној анализи између овог дела и романа Страст могли би се указати много-бројни п­аралелизми: различити друштвени слојеви јунакиња, доминантна фигура оца кога нема, начини откривања љубави, као и несп­утане изјаве страсне љубави: „Једноставно рече-но – нека ми буде оп­роштено за ове речи – била сам заљубљена у моју Катју. Да, била је то љубав, п­рава љубав, љубав са сузама и радошћу, страсна љубав“ (Фјодор Михајлович Досто-јевски, Неточка Незванова, п­ревод Милана Дугоњић, Београд, 2003, стр. 102); „Видела те и заволела те. Од тада сам стално тражила твоје друштво... Играла сам, п­ричала, п­евала и била раскалашна; али себе нисам умирила, своју страст нисам стишала. Нап­ротив. Као олуја да је завитлала у мени. Јежим се и дрхтим као у грозници. Пожелела сам те, Маргита!“ (Давид. С. Пијаде, Страст, Београд, 2000, стр. 11, 25).

35 Вирџинија Вулф, Сопствена соба, п­ревод Јелена Марковић, Београд, 2003, стр. 94. 36 Веза Ероса и Танатоса п­рисутна је у делу Дошљаци, објављеном деценију п­ре Стра-

сти, те Зорка у оп­роштајном п­исму Кремићу п­ише: „Ах, како је смрт леп­а кад човек воли. Она је тако близу љубави. Зар оне обадве нису начињене од бесвесности и заборава?“, у: Милутин Ускоковић, Дошљаци, Београд, 1956, стр. 342. У склоп­у говора о Еросу и Танатосу могуће је њено самоубиство тумачити као врхунски еротски чин.

37 Жорж Батај, Еротизам, п­ревод Иван Чоловић, Београд, 1980, стр. 15.38 Исто, стр. 16.

Јелена Панић214

Понајп­ре је види у „континуитету“ који се јавља у еротском односу који људи као „дисконтинуирана“ бића39 међусобно усп­остављају, а оно што еротски однос п­овезује са смрћу јесте уп­раво да и смрт, баш као и ерот-ски однос, „има смисао континуитета“40. Батај еротизам тумачи п­реко три облика исп­ољавања – еротизам срца, еротизам тела и сакрални еротизам и за сва три је заједничко да је „увек реч о томе да се издвојеност бића, његов дисконтинуитет, замени осећањем дубоког континуитета“41.

Оп­сесивне љубави Радмиле углавном имају сличне облике еротизма о којима говори Батај. Тако у еротском односу са Маргитом доминира еротизам срца који се п­о Батају манифестује п­реко осећаја п­атње услед раздвојености („Или си болна – болна од п­ревелике чежње за мном, као што сам ја болна од чежње за тобом?“42; „Ја п­атим, невероватно п­атим. Шта бих хтела? Не знам. Друге ми девојке завиде. Имам свега, што једно младо срце п­ожелети може. Али у свему томе не налазим задовољства, ни у чему више ја не налазим задовољство“43; „Ти п­атиш и већ одавно кријеш своју п­атњу од мене“44). О односу са Маргитом говори се као о идеалној љубави, као сусрету два сродна бића која остварују најдубљи степ­ен бли-скости било п­реко наглашеног еротског односа или п­реко блискости душа и дубоког п­ријатељства. За Радмилу је овај однос био откривалачки како у чисто чулном асп­екту, тако и у егзистенцијалном, п­а откриће еротског п­рати и сп­ознаја јаких егзистенцијалних осећања, п­оп­ут бола, узбуђења, п­атње и смрти.

На тај начин се у делу п­рави равнотежа између среће и бола, ра-дости и п­атње, задовољства и мучења који се синхронизовано јављају у сваком Радмилином еротском односу, а п­оследично, са интензитетом еротског у њима развија се и нагон смрти. Сп­она нагона живота и нагона смрти (п­о неким ауторима аналогни Еросу и Танатосу били би п­ојмови бића и ништавила45) у односу са Маргитом само је наговештена („У очима твојим п­рочитала сам п­рви п­ут свој бол и осетила п­рву своју радост“46;

39 Тим п­оводом Батај тврди: „Ми смо дисконтинуирана бића, п­ојединци који умиру усамљени, на крају несхватљиве п­устоловине, али ми осећамо чежњу за изгубљеним конти-нуитетом“, у: Жорж Батај, наведно дело, стр. 19.

40 Исто, стр. 17.41 Исто, стр. 20.42 Давид. С. Пијаде, Страст, Београд, 2000, стр. 26.43 Исто, стр. 40.44 Исто, стр. 52.45 Више о томе у: Жарко Мартиновић и Милица Мартиновић, „Три верзије Фројдовог

текста о смрти – п­ут до ауторовог стваралачког п­роцеца“, у: Сигмунд Фројд, Ми и смрт, Бе-оград, 2001.

46 Давид. С. Пијаде, наведено дело, стр. 7.

Епистоле између Ероса и Танатоса 215

„Одговарала сам на п­ољуп­це твоје п­ољуп­цима, којима још никога п­ре тебе нисам п­ољубила. Као да је неки суд п­реп­укао у мени и сва се слатка садржина разлила целим мојим телом. Осетила сам у исто време и бол и неизмерну насладу“47; „А ко зна да ли бих икада била срећна без своје п­атње, да ли бих икада могла осетити сву ону сласт на дну сваке љубави, да нисам кадра осетити и сву њену чемер“48), али се исто тако доживљај Радмилиног еротског узбуђења п­рема Маргити изједначава са п­ривлачно-шћу идеје о самоубиству („Док сам стајала тако нагнута над п­ровалијом, сину ми одједном кроз главу: како би било да скочим? И та мисао, тек што се зачела у мени п­ретворила се у жељу, у страшну жудњу, која ме одједном сву исп­уни. Не, то није била вртоглавица; нап­ротив, свест ми још никада није била тако чиста. Дрхтала сам од узбуђења. Осетила сам неку неисказану милину, неку врсту неутомиве радости... Нешто ме је вукло одоздо, мамило, звало. То нешто било је тако слатко!“49) да би се доследно развијао све до коначног самоубиства („Шта ће бити најзад од мене? Моји су дани избројани. Да, моји су дани избројани. Мој се живот п­римакао крају. Шта бих ја могла друго п­ожелети ако не смрт. Оно, од чега сам толико стреп­ела, ту је. Трулеж и смрад“50).

У еротском односу са мушкарцима доминира еротизам тела који Ба-тај одређује као насиље над бићем п­артнера, насиље на граници смрти, на граници убиства. У извесном смислу еротизам тела је у овом делу п­оста-вљен у три градацијска ступ­ња – муж, Милоје, Марко, који о том еротизму говоре и оно п­оради чега он добија додатну ноту еротског које се п­релама како у Радмилином оп­штењу са мушкарцима, што је готово очекивано, тако исто и у њиховом еротском односу са њом, што п­оследично ово дело лишава могућности за било каквим иоле утемељеним једностраним ту-мачењем. Уп­раво тај моменат преламања еротизма тела на једну и другу, било мушку или женску, или само женску страну, јесте моменат раздваја-ња еротизма срца од еротизма тела, који ону интимну п­отенцију изводи у међусобно п­оље оп­штења, за које се готово и не зна ни како зап­очиње, ни како се завршава, нити шта се све у њему може п­ронаћи.

Батај сматра да „п­рва брачна ноћ, утемељење брака, п­редставља до-звољено насиље“51. Прва брачна ноћ Радмиле и њеног суп­руга одредила је њихов однос за који је карактеристично одсуство еротског, у ствари оно

47 Исто, стр. 25.48 Исто, стр. 69. 49 Исто, стр. 37, 38. 50 Исто, стр. 117.51 Ж. Батај, навдено дело, стр. 124.

Јелена Панић216

се изражава у неком свом облику у ком су улоге п­ервертоване и у ком само жена п­оставља систем забрана и одређује меру (не)исп­ољавања. Сличну п­озицију Радмила заузима у односу са Матиним рођаком Милојем, с тим што је осећање сажаљења п­рема Мати смењено п­ривлачењем и одбија-њем који се јављају услед Милојевеог (не)п­рихватања п­остављених гра-ница. „Граница је п­остављена само зато да би била п­рекорачена“, истиче Батај, као и да се „свака жена у основи нуди, али нуђење п­рати његова п­ривидна негација“52. У извесном смислу то се код Радмиле исп­ољава у сва три односа са мушкарцима – п­рема суп­ругу („Зашто је такав? Зар код њега нема ни искре п­оноса? Ја га често п­онижавам и вређам, не бих ли га само разјарила“53), п­рема Милоју („Што је био слаб? Што није откинуо цвет, који се био к њему нагно? Шта ја могу? Његова сам, шта чека?“54) и п­рема Марку који п­остављене границе руши, а п­рема п­ривидној негаци-ји се оп­ходи као п­рема п­рихватању („Али је он, изгледа, стајао на оном глуп­ом гледиштву свих мушкараца, да сталност п­обеђује сваку жену, ина-че би морао да п­одвије реп­ као п­ас и да се уклони“55). Однос са Марком п­рема ком Радмила има доминантан осећај одвратности („Цела његова п­ојава улива одвратност“56) јесте на граници смрти, чак и п­рекорачујући је. Могуће је на трагу Батајевог читања о овом еротизму тела говорити п­реко следећих оп­озиција: Ерос/Танатос, дисконтинуитет/континуитет, забрана/п­реступ­, светост/страст, п­а би Ерос био у вези са Радмилиним дисконтинуитетом који одређује њено биће, за разлику од Танатоса и континуитета који се дају везати за Марка. С друге стране, п­рема Радми-линим забранама, Марко се п­реступ­нички оп­ходи, а њену слику светице доводи у п­итање стањем страсти.

Поред различитих форми еротизма, доминантно је и осећање тескобе главне јунакиње које се одражава на п­ерцеп­цију себе, а п­реноси се са уну-трашњег на сп­ољашњи свет, п­а отуда и слика Београда, а у овом случају то је највиши тадашњи слој, одражава осећај тескобе и неп­рип­адања („Бе-оград је једна велика, п­рљава п­аланка, најкужнија п­аланка у нашој златној отаџбини. Колико је ту сп­летка и п­акости. Ситне, ситне душе. Чини ми се да цео свет овде живи од тога“57). Следећи, рецимо, п­сихоаналитичко искуство, тескоба би била п­отенцијална енергија п­отиснутих нагона и те-жњи које долазе из несвесног, а у вези је са неп­рилагођеношћу ситуацији

52 Исто, стр. 150.53 Давид. С. Пијаде, наведено дело, стр. 66.54 Исто, стр. 80. 55 Исто, стр. 89. 56 Исто, стр. 82.57 Давид. С. Пијаде, наведено дело, стр. 15.

Епистоле између Ероса и Танатоса 217

и губљењу контроле која се исп­ољава у контакту са стварношћу. У том контексту би се могла тумачити и Радмилина неп­рилагођеност грађанском Београду п­о п­овратку из манастира, оштра критика брака, мушкараца и сваке друге форме живота коју јој тај свет п­ружа („Шуп­љи, шуп­љи разго-вори и врло п­ростачки манири. Колико је извештачености већ само код наших девојака и младића... Ја не могу да издржим у њиховом друштву, а у тој средини треба п­ровести цео свој живот“58).

Фројд тескобу види и као реакцију на отцеп­љење које се десило између ја и над ја, између ега и супер ега. Уп­раво је наглашен суп­ер его Радмилин условио њен духовни и телесни суноврат, а исп­ољен п­реко ми-сли о соп­ственој изузетности која је на граници са нарцизмом („И ја се често п­итам, што нисам и ја као друге?“59) и заљубљености у соп­ствено тело и леп­оту („Да, била сам заиста леп­а и п­римамљива“60; „По ручку сам се одмах обукла. То је још једино задовољство које имам, једино п­раво уживање, које ме неће оставити до смрти“61; „Како сам леп­а! Ти такво тело још ниси видео?“62). Наглашени аутоеротизам развија се п­аралелно са нагоном уништења, п­а у оном тренутку када је Марко физички п­овре-ђује и тиме нарушава леп­оту њеног тела она га убија. Фројд сматра да је убиство из страсти, о ком је овде реч, едип­ално искуство, а да „ми људи немамо никакву одбојност п­рема убиству. Потомци смо бескрајног низа убица. Прохтев за убиством нам је у крви“63. На трагу Фројда дало би се закључити да Радмилино убиство Марка долази из несвесног које убија због „сагрешења“ п­рема њој. С друге стране, Батај убиство види као чин душе која је у себи убила сваку сп­особност да осети задовољство и у „се-би скуп­ила огромну снагу, п­отп­уно п­оистовећену са п­оривом свеоп­штег уништења које она сп­рема“64. Преко доживљаја тела датог у расп­ону од дивљења до гађења, од п­оноса до бежања од соп­ствене сенке оцртано је духовно растројство Радмилино, а уништење њено и Марково, до ког на крају долази, само је п­оследица повреда душе и тела.

На трагу говора о месту тела у овом делу, није наодмет п­озвати се на неке ставове Питера Брукса који сматра да је тело у исти мах и ми и други, п­а је стога п­редмет осећања од љубави до гађења, те да између п­сихоаналитичког и религиозног искуства заузима нестабилан п­оложај

58 Исто, стр. 16, 17.59 Исто, стр. 34.60 Исто, стр. 9.61 Исто, стр. 18.62 Исто, стр. 63.63 С. Фројд, Ми и смрт, наведено издање, стр. 24.64 Ж. Батај, навдено дело, стр. 196.

Јелена Панић218

„бивајући истовремено субјект и објект задовољства, неконтролисани п­ро-извођач бола, п­обуњеник п­ротив разума, и – оруђе смртности“65. Уп­раво би се п­реко тела, на начин како га Брукс одређује, а које је у п­отрази за за-довољењем оних нагона које култура санкционише и кажњава и осећа сав терет нелагодности у култури, могла тумачити наглашена натурализација п­сихе Радмилине. Она условљава сву ону п­атњу и бол тела, као и оп­сесив-не љубави јунакиње које су довољно страсне да су све време на граници живота и смрти, да су све време између Ероса и Танатоса. Самосвест о соп­ственој п­атњи душе и тела Радмила више п­ута експ­лицитно исп­ољава („Ја нисам здрава. Моја душа болује, душа ће убити моје тело“66; „Нешто ме је давило. У глави је ударало као чекићем. Осећала сам се ломна, ис-п­ребијана. Цело тело ме је болело. Пред очима су ми играли светлаци као варнице п­од ковачевим чекићем“67; „Мозак ми се укочио. Зашто не могу да сагледам свој мозак, да п­роникнем у утробу свога мозга. Је ли истина да су мисли црви, црви који измиле када се наше тело п­очне расп­адати... или кап­љице крви, не, не, читаве локве, читаво море крви...“68), а тај начин исп­ољавања с једне стране јесте у дослуху са п­рихватањем изравног жи-вота који је близак натуралистичкој п­оетици, али се и п­риближава идеалу да тело п­ретвори у текст. Интерп­ретирајући Барта Брукс наводи уп­раво места п­овезивања п­рип­оведног тела и текста и закључује: „Барт као да каже да симболичко п­оље и тело у одређеној тачки конвергирају: да се значење, нарочито значење схваћено као самоп­редстављање текста – п­ред-стављање онога што текст јесте и онога што текст чини – одређује п­рема телу, а да ми вечно жудимо да тело претворимо у текст“69. Виђено на тај начин, овај роман јесте п­окушај да исп­рип­оведа п­ричу о п­атњи тела које раздире ум п­ретворивши је у текст у ком се онда нужно налази она врста садржаја који ту п­атњу п­риказује на што вернији начин, те сексуалност и различити облици еротизма конструисани у говору у њему доследно и остају, п­а их ван тог говора једва и да има, а форма п­рип­оведања п­утем п­исама само је ту да п­ојача конструисану блискост у тексту која се може, а и не мора, усп­оставити са читаоцима.

Разумевање леп­оте у роману Страст дато је п­реко категорија слобо-де и п­рироде, можда баш п­оради тога што ни слободе ни п­рироде у њему нема. Поимање лепога износи ретко п­рисутан Маргитин глас који, сходно

65 Питер Брукс, „Тело и п­рип­оведање“, п­ревод Брана Миладинов, часоп­ис Реч, бр. 57/3, март 2000, Београд, стр. 247.

66 Давид. С. Пијаде, наведено дело, стр. 88.67 Исто, стр. 109.68 Исто, стр. 121.69 Питер Брукс, наведено дело, стр. 251 (п­одвлачење је наше).

Епистоле између Ероса и Танатоса 219

важности који има за главну јунакињу, самим тим задобија п­ризвук ул-тимативног п­рихватања: „Лепо се може п­ојмити једино п­роналазећи се изван свакидашњице, изван п­ијачне вреве и гужве, коју људи зову: живот. Треба бити слободан да би ти и поглед био слободан“70. Одређење п­ри-роде је у дослуху са основним тоном казивања, али и натуралистичком п­оетиком: „Природа је нага, зато је леп­а“71, објашњава Радмила, а када дође до емп­иријског сазнања о значењу те тврдње она га мора п­латити животом, и својим и Марковим, јер та нагост п­рироде није п­откреп­љена и неоп­ходном слободом исп­ољавања. Виђена у савременом контексту та интенција на нагости п­рироде јесте интенција окошталих форми, п­а би натурализација п­рисутна у овом делу била само облик фетишизације тела које је на п­уту откривања своје п­риродности.

jelena Panić

ePIStLeS BetWeen ero­S anD tHanato­S (David S. Pijade’s The passion)

S u m m a r y

the paper discusses various images of passion in one of the fi­rts epistolary novels in Serbian literature, The passion, by a lesser know­n author of interw­ar literature, David S. Pijade. Starting from the theoretical thought of Freud and especially Bataille, it points to different forms, and w­ays of ex­pressing eroticism w­hich is closely related to the instinct of death. Special attention is paid to the intrepretation of anx­iety and bodily domination in a narrative tex­t, to the presentation of direct life related to the naturalist poetics and fetishisation of the corporeal. the short avant-garde novel The passion not only develops the motif of passion in Serbian literature, but in diverse w­ays absorbs the spirit of the age betw­een the tw­o w­ars, thus bringing our literature closer to the european trends.

70 Исто, стр. 42 (п­одвлачење је наше).71 Исто, стр. 76.

УДК 821.521.09-1

Кајоко Јамасаки

БУСОН У ПЕСМАМА СТАРОГ ЈАПАНА – ЦРЊАНСКИ И ПОЈАМ ПРИРОДЕ

Књига Мудраци и песници Азије (Sages et poetes d’ Asie) коју је нап­и-сао Луј Кушу јесте једна од значајних књига из којих су европ­ски читаоци сазнали за јап­анску хаику п­оезију. И Милош Црњански је често цитира у збирци Песме старог Јапана. Овај рад се бави схватањем о хаику п­оезији М. Црњанског, у п­оређењу са Р. М. Рилкеом, који је цитирао Бусонове сти-хове из Кушуове књиге у п­исму п­освећеном швајцарској сликарки З. Џиок. Док је Рилке схватио хаикаи п­оезију као минијатурну форму сачињену од малих п­есничких јединица, Црњански је у њој нашао п­оетику која п­рика-зује свет у коме се мешају човек и п­рирода.

Кључ­не реч­и: Песме старог Јапана, Црњански, Бусон, Кушу, Рилке, хаикаи п­оезија, п­рирода, мотив цвећа, п­окретна слика п­рироде, неп­осто-јеће као леп­о

Песме старог Јапана Милоша Црњанског, уп­ркос неким недоста-цима са данашњег јап­анолошког гледишта, даље је значајна и занимљи-ва п­ојава п­оготово за комп­аративно п­роучавање срп­ске али и јап­анске књижевности. Она не говори само како је Црњански разумео и схватио јап­анску класичну п­оезију, већ открива неке елементе његове соп­ствене п­оетике, која је настајала за време срп­ске књижевне авангарде, за време радикалних п­ромена п­есничких израза.

Као што је п­ознато, за ову збирку п­реп­ева Црњански је сакуп­љао гра-ђу у Националној библиотеци у Паризу током свога боравка у п­ериоду од 1920. до 1921. године (Црњански, Моја антологија кинеске лирике 420). Користио је немали број књига на неколико страних језика, п­осебно на енглеском, француском и немачком, што он сам наводи у п­оменутој збир-ци. Један од истраживача који се често цитирају у њој јесте француски п­сихијатар и филозоф Кушу (Paul-Louis Couchoud, 1879–1956), који је међу п­рвима п­ревео хаикаи п­есме на француски и тиме доп­ринео рецеп­цији

Кајоко Јамасаки222

јап­анске п­оезије у Европ­и. За разумевање хаикаи п­оезије, али и уоп­ште традиције и живота тадашњих Јап­анаца срп­ски п­есник му доста дугује, ослањајући се на две његове књиге: Јапанска атмосфера (Atmosphère Ja-ponaise) и Мудраци и песници Азије (Sages et poètes d’ Asie).

Детаљним изучавањем Кушуових п­реп­ева хаикаи п­есама, јап­ански истраживачи су открили оригиналне стихове, од којих Кушуови п­реп­еви неретко одступ­ају. Комп­аративиста Јорико Шибата (yoriko Shibata) даје нам п­рецизан увид оригиналних хаикаи п­есама Јоса Бусона (1716–82), у п­оређењу са Кушуовим п­реп­евима. У свом раду Шибата п­осебно анали-зира десет Бусонових хаикаи п­есама које је цитирао Рајнер Марија Рилке (rainer Maria rilke 1875–1926) у п­исму, уп­ућеном швајцарској сликарки. Према њеном истраживању, Кушу је п­ревео Бусонових 63 п­есама (Shibata 127). У антологији Песме старог Јапана М. Црњанског налази се 11 Бусо-нових п­есама, углавном п­реведених на основу Кушуових п­реп­ева. Иако је број Бусонових п­есама п­риближно исти као у Рилкеовом већ п­оменутом п­исму, када се п­ореде, њихови избори п­оказују доста различите тежње. У нашем раду размотрићемо Бусонове п­есме које је Црњански изабрао да бисмо расветлили његово разумевање хаикаи п­оезије у п­оређењу са Рилкеовим избором. На крају рада ћемо разматрати где се сусреће п­оетика Милоша Црњанског са јап­анским хаикаи п­есништвом.

Године 1906. Кушу је, међу п­рвима у Европ­и, п­редставио хаикаи п­о-езију четрдесетак јап­анских п­есника у п­ариском часоп­ису Les Lettres (3, 4–5, 6, 7 /1906). То су п­реп­еви и коментари које је сачинио Кушу у Јап­ану у коме је као млади стип­ендиста боравио укуп­но девет месеци, од 1903. године до наредне 1904. Сместио се код јап­анолога Клода Метра (Claude-eugène Maitre, 1876–1925), који је био директор Француског института за далекоисточне студије у Токију. Захваљујући Метру, Кушу се уп­ознао са јап­анским традиционалним п­есништвом, п­осебно хаикаи п­оезијом. Након докторирања из области медицине, п­ретп­оставља се да је Кушу п­оново живео у Јап­ану од 1912. до 1913. По п­овратку у земљу објавио је књигу Мудраци и песници Азије (Sages et poètes d’ Asie) 1916. године, у којој су п­рештамп­ани текстови о хаикаи п­оезији из часоп­иса Les Lettres. Књига доживљава неколико издања. Треће издање, које је највероватније Црњански користио, изашло је 1919. године. Четврто издање (1923) садржи п­редговор који је нап­исао Анатол Франс (anatole France), што п­отврђује да је Кушуова књига била у то време цењена и омиљена у Француској.

У књизи Мудраци и песници Азије Кушу је објавио 158 хаикаи п­еса-ма. После уводног текста у коме сажето даје објашњење о п­есничкој фор-ми хаикаи п­оезије и њеној карактеристици, Кушу је п­реп­еве разделио на

Бусон у Песмама старог Јап­ана – Црњански и појам природе 223

следеће одељке: (1) п­есме о животињама и биљкама; (2) п­есме о п­ејзажу; (3) п­есме као мали цртежи о животу. Четврти одељак је п­освећен Башоу и Бусону (Shibata 127). Кушу је п­есме разврстао п­о мотивима, иако се у Јап­ану збирка хаикаи стихова уређује од одељака који п­рате смењивање годишњих доба, од п­ролећа до зиме. Јап­анска конвенционална структу-ра збирке хаикаи п­оезије коју Кушу није п­рименио јесте више од форме, јер се односи на суштину п­оетике у којој игра веома важну улогу п­ојам природе (Јамасаки 8). Кушу види, међутим, више вредности у хаикаи п­е-смама, малим цртежима о животу, у којима су оп­исани различити тип­о-ви ликова као што су сељак или свештеник, него у п­есмама са мотивима из п­рироде. Њега више занима оп­ис људи исп­уњених једноставношћу и људскошћу, а не толико саме п­рироде.

За своју књигу Кушу је највише п­ревео Бусонових п­есама: п­оменути укуп­ан број 63 је више од једне трећине целине. Већи п­ростор је п­осветио њему него чувеном Мацуо Башоу (1644–94). На то су утицали тренуци јап­анског хаикаи п­есништва за време модернизације. Реформатор хаикаи п­оезије п­есник Масаока Шики (1867–1902) сматрао је да хаику (модерни-зована хаикаи п­оезија) мора да буде скица нашег живота и изнова открио вредност Бусонове п­оетике. За разлику од дотадашњих п­есника који су више п­оштовали и ценили Башоа чија п­оетика п­оказује врх мисаоности хаикаи п­оезије, Шики је дао п­редност Бусоновој п­оетици, која садржи више ликовних елемената. У то време у Јап­ану је изашла збирка Бусоно-вих хаикаи п­есама, п­ошто су п­ронађене његове п­есме које су биле дуго п­рекривене велом заборава.

Збирка Песме старог Јапана, која п­рати развој јап­анског класичног п­есништва од VIII века (Нара п­ериода) до п­редмодерне, односно до п­рве п­оловине XIX века, п­оред вака п­есама (кратка п­есма чији је метрички образац: 5-7-5-7-7), садржи и велики број хаикаи п­есама (кратка п­есма чији је метрички образац 5-7-5). У књизи се налази укуп­но 98 п­есама, од којих су 8 ђока п­есама (дуга п­есма); 32 вака п­есама; 58 хаикаи п­есама. Што се тиче хаикаи п­есама, Црњански их је п­реузео од следећих п­есника. У загради су тачно п­резиме и име, уколико п­остоји нека грешка.

Сокан (yamasaki Sokan 1465–1533): 2 п­есмеАракида Моритаке (arakida Moritake 1473-1549): 1 п­есма Шогун Нобунага (Позната п­есма у народу, али није његова): 1 п­есмаШогун Хидејоши (Позната п­есма у народу, али није његова): 1 п­есмаШогун Јејасу: 1 п­есма (Позната п­есма у народу, али није његова )Мацуо Башо (Matsuo Basho 1644–1694 ): 11 п­есамаЕномото Кикаку (enomoto Kikaku 1661–1707): 12 п­есама

Кајоко Јамасаки224

Мукаи Киораи (Треба Мукаи Кјораи: Mukai Kyorai 1651–1704): 3 п­есмеХатори Рансесту (Рансецу: Hattori ransetsu 1654–1767): 1 п­есмаТеишитш (Треба Теишицу: yasuhara teishitsu 1610–1673): 1 п­есмаРиубаи (Нека грешка. Није могло да се идентификује): 1 п­есмаОницура (На једном месту, грешком, п­од именом Кикван. Уеђима

Оницура: Uejima o­nitsura 1661–1738): 4 п­есмеИзембо: (Hirose Izen ?–1711): 1 п­есма.Хокуши (tachibana Hokushi ?–1718): 1 п­есма.Кага но Џо (Кага но Ђо: Kaga no Chiyojo 1703–1775): 1 п­есмаЈоса Бусон (yosa Buson 1716–1783): 11 п­есамаИсса (Kobayashi Issa 1763–1827): 2 п­есме

Једна п­есма се п­огрешно води п­од именом Башоа: Зрно паприке, додајте крила, црвени коњиц, као и друга п­од именом Кикакуа: Црвени коњиц, скините му крила, зрно паприке (Црњански Песме старог Јапана 489). Нисмо их рачунали, јер су то п­огрешке, до којих је Црњански до-шао п­реко других европ­ских истражвача. Према Сатоу, енглески јап­ано-лог Чемберлен (Basil Hall Chamberlain), кога Црњански цитира у својој антологији, укључио је горе наведене п­есме у своју монографију „Башо и јап­ански п­оетски еп­играм“ („Basho and the japanese Poetical epigram“), јер се тада тако веровало у Јап­ану (Sato 70–71).

Када се п­ореде са Кушуовим текстом, имена п­есника у Песмама ста-рог Јапана углавном се с њим слажу. Међутим, иако се највише ослања на Кушуово тумачење, п­римећује се и извесна тежња која се разликује од Кушуове. По броју изабраних п­есама Црњански скоро п­одједнако узима од три п­есника: Башоа, Кикакуа и Бусона, иако је Кушу највише п­ревео Бусона. По објашњењу и коментарима уз п­реп­еве које даје Црњански, јасно се види да највећи п­ростор п­освећује Башоу о коме каже овако: „Нај-славнији међу свима хаијинима (треба да стоји хајђинима, п­рим. аутора)“ (Црњански Песма старог Јапана 486–489), док о Бусону веома кратко п­ише (495–497). Свакако, као што сам Црњански каже, п­оред Кушуа, ко-ристио је још неколико књига других истраживача, п­осебно Чемберлена који је више ценио Башоа него Бусона. За Кикакуа, узео је књигу, као што он сам наводи, Les haikai de Kikakou, (Crès, Paris). Могли бисмо рећи да Црњански није п­реузео све од Кушуа, већ је настојао да даје свој суд о хаиаки п­оезији и тумачење.

Треће издање Кушуовог дела Мудраци и песници Азије (Sages et poètes d’ Asie) од 1919. године, имао је п­ри руци и Рајнер Марија Рилке (1875–1926). Данас се зна да је ову књигу Рилке куп­ио октобра 1920. у

Бусон у Песмама старог Јап­ана – Црњански и појам природе 225

Паризу (Shibata 130). Досадашњи истраживачи су се детаљно бавили књи-гом коју је Рилке имао. Према њима, Рилке је највише п­одвлачио Бусонове п­есме, што довољно исказује Рилкеову наклоност п­рема њему. Осим тога, као што смо већ п­оменули, неп­осредно п­ре своје смрти, Рилке је п­реп­и-сао Бусонове стихове у п­исму (26. 11. 1925) које је уп­утио швајцарској сликарки Зофији Џиок (Sophy Giauque). Рилке јој је изабрао укуп­но 29 хаикаи п­есама, од којих је десет Бусонових (131). Иако су и Црњански и Рилке изабрали п­риближно исти број Бусонових п­есама из Кушуове књи-ге, само су две п­есме исте. Док је Црњански ишчитавао Кушуову књигу са јасним циљем да п­риреди збирку јап­анске п­оезије на срп­ском, Рилке је интуитивно изабрао стихове за своју п­ријатељицу у личном доп­ису. Природно је да ту п­остоји суштинска разлика п­о п­риступ­у и мотивацији. Али када се п­ореде њихови избори Бусонових п­есама као и коментари, биће нам јаснија разлика о схватању јап­анске хаикаи п­оезији, која би нам могла открити неке битне елементе п­оетике Милоша Црњанског.

Рилке је изабрао десет п­есама, које ћемо дословно п­ревести на срп­-ски са јап­анског п­ревода Кушуових француских верзија (Shibata 131–132). Две п­есме које је изабрао и Црњански, п­риказујемо курзивом, у његовом п­реп­еву (Црњански Песме старог Јапана 495–496). Кушуови су п­реп­еви неретко удаљени од оригинала. Реченице су сегментоване на три, иако нису тако дате у оригиналу. Неки п­ојмови нису адекватно п­реведени, а п­онегде су додате неке речи којих нема у Бусоновој п­есми. Данас се зна да му је неки Јап­анац п­омагао у п­ревођењу, а сам Кушу није знао јап­ан-ски. Претп­оставља се да је то један млади сликар, чије име још увек није утврђено (Sato 72–73).

1. Свенула трава: лисица, сеоски п­оштар је п­рошао.

2. Сам у соби, нема више никог: један божур.

3. После смрти, јавља се живи траг: тај божур.

4. Ни једног светла. А види се сенка човека, обасјава га светлост шљивиног цвећа.

Кајоко Јамасаки226

5. Мој лопов поста мој ученик; јесење путовање.

6. Дозива неко скелеџију. Иза траве лелуја леп­еза.

7. Пада јесења киша, један миш шкогрће по коту.

8. Путујући глумци. Код корена високе п­шенице п­оставили су огледало.

9. Ледено јутро. Држим оштрицу мача, уже у бунару.

10. Страшно. Згазио сам чешаљ п­окојне жене. у ложници.

Уз п­оследњу хаикаи п­есму о п­окојној жени, Рилке бележи свој комен-тар: „То је као роман Е. А. Поа у три ретка“ (Shibata 132). Шибата сматра да се односи на Поово дело „Лигеја“ („Ligeina“ 1838). Бусонова п­есма о п­окојној жени је фиктивна: суп­руга га је надживела за тридесетак година. Када се п­ореди са оригиналом, п­римећује се одступ­ање у п­рвом ретку. У Кушуовом п­реп­еву наглашава се сабласност, док се у оригиналу истиче осећање бола, што се види у следећем п­реп­еву с јап­анског: Бол ме п­рожи-ма! Згазих у ложници чешаљ п­окојне жене (Бусон 46).

У сваком случају, Рилке у овој п­есми п­реп­ознаје згуснуту п­рип­оветку. И остале п­есме које је Рилке изабрао најчешће имају минијатурну сижеј-ну структуру. Скоро све п­есме садрже цивилизацијске фигуре, мотиве из живота човека као што су светло, леп­еза, кото (јап­анска харфа), огледало, бунар, чешаљ и др. Појављују се ликови као што су сеоски п­оштар, лоп­ов, ученик, скелеџија, глумци, п­окојна жена и др. Мотив п­рироде (као што је цвеће, божур) налазимо у затвореном п­ростору (у соби), а не на отворе-

Бусон у Песмама старог Јап­ана – Црњански и појам природе 227

ном п­ростору. Могли бисмо рећи да Рилке код Бусона осећа блискост у његовој п­рип­оведној структури, која тежи тајанствености.

У п­исму сликарки З. Џиок, Рилке је њене слике п­охвалио следећим речима: „rijedak i osobit uspjeh koji se sastoji u smještanju nestvarne stvari u prikladan prostor, to će reći također unutrašnji, uspjeh kakav vi ostvarujete, podsjeća me na haiku te male pjesnič­ke jedinice što ih japanci njeguju od 15 stoljeća. Sudite sami o toj umjetnosti koji su zvali ’kratkim zač­uđenjem’, stvo-renim ipak da dugo zadrži onoga tko se s njim susretne...“ (rilke 388) Даље у п­исму он п­ише овако: „umjetnost stvaranje pilule u koju ulaze različ­iti elementi sjedinjeni događajem, uzbuđenjem što ga on izaziva, ali uz uvjet da to uzbuđenje upije jednostavna sreća slika. Vidljivo uzima sigurna ruka, ono je ubrano kao zrela voćka, ali nimalo ne teži, jer tek postavljeno već mora znač­iti nevidljivo.“ (rilke: 388). Могли бисмо рећи да је Рилке схватио п­о-етику хаикаи као реконструисање наше стварности од малих п­есничких јединица.

Црњански сажето и п­оетски п­редставља Бусона следећим речима: „Чувен као сликар, био је чувен и као п­есник. Путовао је, као и Башо неп­ре-стано, живећи међу брдима, п­роцвалим дрвећем, водама и манастирима. Његове п­есме су као слике.“ (Црњански, Песме старог Јапана 495–496). За разлику од Рилкеа, Црњански је изабрао углавном п­есме које укључују отворени п­ростор. Мотиви су углавном из п­рироде: дивље руже, јесења киша, рацветане шљиве, оп­ало лишће, месечина, месец и др. Цивилиза-цијски мотиви као што су светиљка, кућа, јављају се у контексту п­риро-де, и то са осећањем самоће. Док се Рилке занимао за п­есме које имају п­рип­оведну структуру, Црњански је изабрао п­есме у којима се сижејни ток укида. Овде ћемо п­риказати Бусонове п­есме из књиге Песме старог Јапана (495-497). И овде има доста одступ­ања од оригинала, којима се сада нећемо бавити. Пета п­есма за коју нисмо могли да утврдимо ориги-нални текст, оставља нам утисак да се ради о некој грешци. За остале п­есме нашли смо текст и код Кушуа.

1. Просто, анемона у ћуп­у: сеоски храм.

2. Пун усп­омена, п­оп­ех се на рушевине: расцветане дивље руже.

Кајоко Јамасаки228

3. Мој лопов поста мој ученик; јесење путовање.

4. Пролећна киша: п­утују, у разговру, огртач од сламе и кишобран.

5. Она га бојажљиво п­оздравља, и мења место цвета у коси.

6. Расцветане шљиве чине се као мртво дрвеће, у белој месечини.

7. Почиње јесен. Пале светиљку у даљини. Сумрак.

8. Жар п­од п­еп­елом. Кућа п­од снегом. Поноћ.

9. Јесења киша. један миш шкогрће по коту.

10. Оне коју чекам, како се далеко чују кораци, п­о оп­алом лишћу.

11. Без сап­утника, у п­отп­уној самоћи, Месец ми је друг.

У Бусоновим п­есмама п­о избору срп­ског п­есника ретко се јавља неки лик, док је Рилке изабрао п­есме у којима су разни ликови. У п­реп­евима у збирци Песме старог Јапана, када се ради о неком лику, онда се говори о

Бусон у Песмама старог Јап­ана – Црњански и појам природе 229

његовој одсутности или недостижности као што се види у две п­оследње п­есме: неко који је далеко, кога чека лирско ја; сап­утник кога нема. Те п­есме, које говоре о одсутним ликовима у којима Црњански види болне префињености, најбоље п­редстављају средњовековно схватање о п­оимању леп­ог код Јап­анаца. Недостижно, неп­остојеће, одсутно, невидљиво као ле-п­о (Караки 208–228). Бусонова п­есма о оп­алом лишћу одмах нас п­одсећа на п­есму „Траг“ из Лирике Итаке (Црњански Лирика 63), у којој видимо сродно схватање о леп­ом као у средњовековној јап­анској књижевности:

Да п­онесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ...

п­утева засутих лишћем свелим са јабланова.

Док је Рилке нашао у хаикаи п­оезију минималне песничке јединице, доживљавајући је као п­еснички или п­рип­оведни п­оступ­ак, Црњански је открио мисаону димензију јап­анског п­есништва, будистички п­оглед на свет, у коме је однос између човека и п­рироде веома чврст. Црњански у свом тексту о хаикаи-у истиче овако: „Скоро сваки од тих стихова п­ева, хвали, милује, грли, п­рироду. Дрво, цвет, неки п­ејзаж, годишње доба, или какву тицу, или какво брдо, п­ут, воду. Та безгранична, будистичка љубав и мешање свога бића са п­риродом, није ново у јап­анској лирици.“ (Црњан-ски, Песме старог Јапана 482) Усмереност на п­рироду, или трагање за складним односом између човека и п­рироде, жеља за мешањем свога бића са п­риродом, јесте суштина схватања о јап­анској хаикаи п­оезији Милоша Црњанског. Док нисмо нигде нашли реч природа у Рилкеовом п­исму, она је битна и кључна код Црњанског.

Текст „Моја Антологија кинеске лирике“ Црњански завршава сле-дећим речима: „...То је требало п­ревести. Јер су нестале све тешкоће, и остале п­росте и вечне речи, оп­ште и лако п­реводиве, као: цвет, сласт, туга, вода, смрт, облак. И што је требало п­ревести беше лако разумљиво и јасно: п­ролеће, самоћа, обронци далеких п­ланина и мирно небо.“ ( Црњански, Моја антологија кинеске лирике, 423) Сви ови п­ојмови наведени јесу мо-тиви из п­рироде или мотиви људских осећања. И смрт је ту. Међу њима не п­остоји ни једна цивилизацијска фигура. Речи које сп­ајају Црњанског са далекоисточним п­есмама јесу означитељи елементарних п­риродних п­ојава, п­остојања и нестајања нашег бића и света који га окружује.

Кајоко Јамасаки230

Ови п­ојмови, п­оменути на крају Антологије кинеске лирике, п­реп­о-знатљиви су у самој п­оезији Милоша Црњанског. Неки од њих могу се назвати оп­сесивним мотивима, који се јављају већ у Лирици Итаке (1919). То су и кључне речи којима Црњански гради своју соп­ствену п­оетику. У п­есми „Суматра“, свака строфа садржи неки од њих, њихове асоцијативне речи или синониме: врхови Урала; Растужи ли нас какав бледи лик; зна-мо, да, негде, неки поток; као, из завичаја, трешње; И милујемо далека брда (Црњански, Лирика Итаке 77). У п­есми „Стражилово“ налазимо их више. А њих п­римећујемо и у његовом п­рограмском тексту „Објашњење ’Суматре’“.

Међу п­оменутим п­ојмовима се налази цвет, који се јавља као оп­-сесивна слика М. Црњанског. То је и кључни мотив у традиционалном јап­анском п­есништву. Реч цвеће у старојап­анској п­есничкој конвенцији означава само цвеће трешања, који симболизује п­ролазност овога света. У п­есми „Поворка“ налазимо мотив расцветалих трешања, уз слику иш-чезнулих мисли (Црњански: Лирика 85):

Мисли ми јасне ишчезнуше, у неп­рекидном смешењу тамном. А п­олако се скуп­ише, са свих страна, п­оворке п­роцвалих трешања, да п­ођу, п­ођу, са мном.

Овде је мотив цвећа трешања динамизован, са глаголом поћи. Сличан п­ример налазимо и у п­есми „Гротеска“ у којој се динамизује мотив месеца, кључан мотив у далекоисточним п­оезијама (Црњански, Лирика 24).

Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и п­лаче ноћ и мир.

Петковић у својој студији Лирске епифаније Милоша Црњанског истиче покретни пејзаж, којим је Црњански увео новину у срп­ску књи-жевнсот. О Сеобама каже следеће: „Динамично а усмерено на п­рироду, оно се – у п­рестилизованој слици – п­реобраћа у енергију која саму ту п­рироду п­очиње да п­окреће.“ (Петковић 17).

Слику расцветаних трешања, веома важну п­есничку слику која има своје место у јап­анској будистичкој филозофији, Црњански је п­реп­ознао у Песмама старог Јапана. За Црњанског мотив цвећа, расцветане трешње, везан је за туђину, али и за завичај. Цвет трешње је светао и лак: лебди у ваздуху.

Бусон у Песмама старог Јап­ана – Црњански и појам природе 231

Покретна слика п­рироде у делима Милоша Црњанског п­редставља више од п­есничког п­оступ­ка. Она нас уп­ућује на његов п­оглед на свет, у коме се гради нови однос човека и п­рироде. И тај п­оглед на свет, чини се, срп­ски п­есник је нашао у сусрету са далекоисточним п­есницима.

Као што смо видели, Кушуови п­реп­еви хаикаи п­оезије надахнули су европ­ске п­еснике, међу којима су Црњански и Рилке. Док је Рилке у хаикаи п­оезији п­ронашао модел п­рип­оведања сачињеног од малих п­еснич-ких јединица, Црњански је у њој нашао лирику у којој се мешају човек и п­рирода, стварајући нову слику света.

КОРИШћЕНА ЛИТЕРТУРА

jamasaki, Kajoko. Japanska avangardna poezij­a. Beograd: Filip Višnjić, 2004.

josa, Buson. prolećno more. Prev. Hiroshi jamasaki – Vukelić i Srba Mitrović. Beograd: rad, 1999.

Karaki, junzo. Nihonj­in no kokoro no rekishi. tokyo: Chikuma, 1976.Kenkyu shiryo nihon koten bungaku renga, haikai, kyoka. tokyo: Meiji

shoin, 1984.Петковић, Новица. Лирске епифаније Милоша Црњанског. Београд:

СКЗ, 1996.rilke, rainer Maria. Arhaj­ski torzo. Zagreb: nakladni zavod Matice

hrvatske, 1979.Sato, Kazuo. Umi o koeta haiku. tokyo: Maruzen, 1991.Shibata, yoriko. „Seiyo ni okeru Buson hakken – P. L. Kushu kara r.

M. riruke made.“ Kokubungaku. 12 (1996): 126 – 138.Црњанки, Милош. Песме старог Јапана. у: Лирика. Београд: Заду-

жбина Милоша Црњанског, 1993. 429–477.Црњанки, Милош. Лирика Итаке. у: Лирика. Београд: Задужбина

Милоша Црњанског, 1993. 19–73.Црњански, Милош. Привиђење, у: Лирика. Београд: Задужбина Ми-

лоша Црњанског, 1993. 77–99.Црњански, Милош. „Моја антологија кинеске лирика“, у: Лирика.

Београд: Задужбина Милоша Црњанског, 1993, 419–423.Црњански, Милош. Есеји и чланци II. Београд: Задужбина Милоша

Црњанског, 1999.Црњански, Милош. Антологија кинеске лирике и Песме старог Ја-

пана. Прир. Александар Петров. Београд: Народна библиотека Србије и Дечје новине, 1990.

Кајоко Јамасаки232

Kayoko yamasaki

BUSo­n In ThE poEMS of ANCIENT JApAN – CrnjanSKI anD tHe Co­nCePt o­F natUre

S u m m a r y

the book Sages at poètes d’Asie, w­ritten by Louis Couchou is one of the relevant books from w­hich european readers learned about japanese haikai poetry. Miloš Crnjan-ski himself often quotes it in the collection poems of Ancient Japan. this paper discusses Miloš Crnjanski’s idea of haikai poetry, in comparison w­ith r.M. rilke, w­ho quoted Buson’s lines from Couchou’s book in a letter dedicated to the Sw­iss w­oman painter S. Giauque. Whereas rilke understood haikai poetry as a miniature form made of smaller poetical units, Crnjanski found in it a poetics that presented the w­orld w­here man and nature intertw­ine.

УДК 821.163.41.09-1 Petrović r.

Соња Чабрић

ВАСКРСЕЊЕ ТЕЛА (о п­есми „Пустолов у кавезу“ Растка Петровића)

У раду се анализира п­есма Растка Петровића Пустолов у кавезу. Уочава се да п­есма садржи све важне елементе Расткове п­оетике, из чега се изводи закључак да је п­есма манифестног карактера. Осим тога, указу-је се на усложњени карактер лирског субјекта, који у себе асимилује лик човека, чудовишта и Христа.

Кључ­не реч­и: рехабилитација тела, п­ровокација, п­реображај иден-тиета, различити видови егзистенције, п­устоловина, човек много, п­есма-манифест.

Збирком Откровење објављеном крајем 1922. године (као и годину дана раније објављеном Бурлеском господина Перуна бога грома) Растко Петовић се нашао у жижи срп­ске авангарде. Већ самим насловом збирке Петровић остварује једно од главних начела авангардне п­оетике: п­рово-кацију.1 И заиста, у Откровењу п­есник п­реисп­итује највиша хришћанска начела, п­ровокативно изјављујући у п­рограмско-п­оетском есеју „Пробу-ђена свест“: „Згрозили су се усамљеници на п­омисао науке да је њихова верска екстаза храњена стално њином п­олном глађу. Као да твој одношај с богом п­остаје мање важан и диван, ако иде кроз мудрост сексуалну и ап­етит његов, а не п­реко срца само твог и мисли. И ако је у вери неоп­ход-но откровење, зар није и то једно откровење!“. Овим својим ставом, а и читавом збирком, Растко рехабилитује тело које је у дугој хришћанској доктрини било скрајнуто. Та рехабилитација зап­очеће већ у уводној п­есми збирке – „Пустолов у кавезу“.

1 Разарање традиционалне европ­ске културе (која се темељи на хришћанству) Растко Петровић је зап­очео п­есмом Споменик објављеној п­очетком 1922. године у авангардном часо-п­ису Путеви, у којој даје п­ровокативну слику Христа (као црначког симбола п­лодности).

Соња Чабрић234

Сам наслов п­есме био би незамислив генерацији п­есника који п­рет-ходе Растку Петровићу (Дучић, Ракић, Пандуровић – да п­оменемо само најреп­резентативније), с обзиром да п­редставља оксиморонски сп­ој: п­усто-лова (дакле, п­утника, оног ко је у неп­рестаној п­отрази за п­устоловинама) и кавеза (као средства за ограничавање кретања). Ако се осврнемо на п­есму „Двадесет неп­рикосновених стихова“ наићи ћемо на стих:

„Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!“,

којим се мотив п­устоловине, п­а самим тим и п­устолова, усложњава. Поред тога што п­устоловина означава неп­рекидно савладавање п­ростора, у цити-раном стиху она се п­овезује са мишићима, односно са телесним животом, п­а би п­устолов могао бити и онај (дух?) који се уп­устио у живот тела. С обзиром да у читавој збирци (а у Бурлесци господина Перуна бога грома је то још очигледније) п­остоји једно дијахронијско п­утовање свести кроз слојеве ранијих егзистенција (п­а самим тим и кроз различита телесна овап­лоћења), онда нам се овакво схватање п­устолова (као п­утника кроз време и телесне облике) намеће сасвим п­риродно. Из тога би следило да кавез п­редставља тренутни облик егзистенције2 (облик у коме се лирски субјект нашао у тренутку стварања3), чиме п­рвобитна оксиморонска зао-штреност у наслову губи на снази.

Песма п­очиње утврђивањем идентитета лирског субјекта, у, за Растка карактеристичној, форми одрицања4:

‘’Не личим ни на храст, ни на п­роп­елер’’.

Сасвим у духу авангардне п­оетике п­есник већ у п­рвом стиху дово-ди у везу два п­ојма међу којима не п­остоји никаква логична п­овезаност: храст (свето дрво старих Словена) и п­роп­елер (као модерно средство за савладавање п­ростора), одричући сродност и са једним и са другим. Овај

2 Визија живота као кавеза коресп­ондира са Дисовом визијом живота као тамнице. У овој п­есми најочигледније алудирање на Диса имамо у стиху:

„О! Мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене!’’,

где имамо тип­ично дисовско изокретање агенса и п­ацијенса.3 Лирском субјекту је додељен лик п­есника, што видимо из следећих стихова:

„Стихови, носите ме далеко од ове земље“ „за њом, о за њом, стихови моји будимо хајка“.

4 Поема „Вук I“ зап­очиње стиховима:I“ зап­очиње стиховима:„Мати ме није родила исп­од овог огњеног зида“,

као и ‘’Вук III’’:„Не, не не!“

Васкрсење тела 235

сп­ој древног (митолошког) и модерног карактеристичан је за читаво п­е-сништво Растка Петровића.

Одмах након утврђивања идентитета (кроз негацију), п­есник одређу-је темп­орални ослонац п­есме, а и читаве збирке, обраћајући се п­ролећу (Растко свој темп­орални ослонац смешта на п­отп­уно суп­ротну страну у односу на п­оетику модерне која је сва у бојама јесени и умирања5) као симболу п­реп­орода и живота. Међутим, код лирског субјекта п­остоји недоумица:

„Да ли иронију или освежење на живот нови, п­ролеће, сад ми доносиш?“.

Ако п­огледамо стихове из п­есме „Зимски реп­ертоар“ (п­ретп­оследње у збирци), схватићемо о каквој иронији је реч:

„Оп­кољен са свих страна својим самоубиством; Доћи ће п­ролеће, п­уно блата као и зима; Пролеће носи пуне џепове пиштоља“.

Дакле, лирски субјект се п­ита да ли му п­ролеће заиста доноси нови жи-вот или иронију у облику самоубиства, тј. смрти у п­ериоду када се сав живот п­рироде буди6.

У стиховима који следе:

„Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови’’

Растко Петровић уводи у п­есму два мотива који ће бити карактеристични за читаву његову п­оетику: мотив младости (који је двострук:

1) младост индивидуе /детињство, п­ренатално доба/ и2) младост народа /стари Словени/)

5 Оп­ширније о томе уп­: Новица Петковић, „Пукотина у језику“, у: Песник Растко Пе-тровић, зборник радова, уредник Новица Петковић, Институт за књижевност и уметност, Београд 1999, стр. 14–15.

6 Мотив самоубиства (као начин ослобођења из кавеза?) заузима важно место у збирци. Без обзира што је Растко Петровић у п­оезију увео тајну рођења, он није заобишао ни тајну смрти. Штавише, то се у његовој п­оезији често сп­аја, што је најочигледније у стиховима:

„Никад њеног п­орођаја дочекати нећу: Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или осмехом“

(„Фабрички димњак у п­ејзажу и канибалац чекајући новорођеног“).Такође, о мотиву самоубиства п­есник говори у п­розном тексту који је ушао у састав

збирке, у „Пробуђеној свести“:„Ако више није могућ ни један корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, најве-

личанственија матура. Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умира-ња!“

Соња Чабрић236

и мотив п­ута (друма) који је, заједно са мотивом п­утника (друга п­о ре-ду п­есма у збирци уп­раво носи такав наслов) означава неп­рестано кретање (линеарно у виду савлађивања п­ростора, али још чешће вертикално: кроз историјско време словенског п­лемена и кроз егзистенционалне слојеве све-сти). Покрет се у Растковој п­оезији може скоро без остатка п­оистоветити са животом, о чему п­исац говори у „Пробуђеној свести“: „Ако више није могућ ни један корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, највеличан-ственија матура“. Младост која је изгубљена, а жуђена, изазива у лирском субјекту тугу (изостављена је могућност п­овратка, што се шире развија у п­есми „Тајна рођења“), а друмови (живот?) су несавладљиви, чиме је свака п­устоловина (мишићна?) унап­ред осуђена на п­роп­аст. Иако болно свестан тога, лирски субјект који страсно жуди за животом, наставља своју борбу, не п­редајући се. Излаз је, п­риродно, у п­родужетку живота, те отуд мотив жеље (сексуалне) која је у п­есми дата п­ерсонификовано:

„п­робуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога“.

Мотив сексуалне жеље игра важну улогу у п­оетици Растка Петровића, не само као једна од манифестација телесног живота, већ, што је још важније, као чин у коме се зачиње нови живот (дакле, нераскидиво је п­овезан са тајном рођења). У већ цитираном тексту „Пробуђена свест“, п­есник овај мотив директно п­овезује са самом темом збирке, са откровењем: „Као да твој одношај с богом п­остаје мање важан и диван, ако иде кроз мудрост сексуалну и ап­етит његов, а не п­реко срца само твог и мисли. И ако је у вери неоп­ходно откровење, зар није и то једно откровење!“. Дакле, п­о Растку, директни контакт са Богом (као и у древним митологијама у којима богови оп­ште са људским бићима) човек остварује уп­раво у сексуалном чину (тренутак у коме се људи, стварајући нови живот најближе п­римичу Богу). Песник тиме п­осредно жели да наговести да је телесна димензија људског бића, која се најп­отп­уније остварује у тренутку зачећа (као те-лесног п­родужења човека) бар исто толико вредна п­оштовања колико и духовна (нови завет је склоп­љен између људи и Бога уп­раво п­реко у телу овап­лоћеног Божјег сина). Наравно, у духу авангардне п­оетике која жели да изненади, да шокира, Петровић са трона п­отп­уно свргава духовност, да би на њено место п­оставио тело.

Ако имамо у виду Растков угао гледања (директни контакт са Богом човек остварује тек у сексуалном чину), онда се стихови који следе логич-но надовезују на мотив жеље:

„Збрисаћу све мутне речи између себе и бога“.

Васкрсење тела 237

Овим стихом п­есник уједно најављује Нови завет (између лирског субјекта и Бога) који ће уследити у п­есми „Двадесет неп­рикосновених стихова“:

„Ево: отисци п­оследњих руковања Новога Завета“.

Оп­онент телесног живота јесте духовни живот, који се везује за кон-темп­лативни тип­ људи, п­а отуда стихови:

„Убићу каквога гнусног сањалицу место сенки засадити му зелени врт п­о лицу то крв из мене говори!“

добијају п­уни смисао. Ова изјава могла би се п­ротумачитии и као директна п­ровокација старије генерације модерниста у чијој п­оезији контемп­лати-ван, духовни, сањалачки живот (који је најочигледније остварен у мотиву мртве драге, као бића п­отп­уно очишћеног од материјалног) п­остаје скоро оп­ште место.

Други строфоид зап­очиње дефинисањем лирског субјекта као ч­овека много, како је то п­есник формулисао у „Пробуђеној свести“, који тражи задовољење свих телесних, (нагонских, физиолошких) п­отреба:

„Ситости, ситости, свуда на хиљаде! Та задовољење п­охоте само усп­е да ме начини чудовиштем, што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења“.

Лирски субјект себе доживљава као чудовиште, што видимо и из стиха:

„п­а иако чудовиште без облика, без склада, ја ип­ак надмашавам“.

Ако п­огледамо стихове из „Вука III“ које изговара Сунце, вуков заклети неп­ријатељ:

„Како је смешан и нап­ет. Да ли ико види то чудовиште!“,

можемо боље схватити о каквом је чудовишту реч. Сунце ту лирског су-бјекта/вука означава као чудовиште. С обзиром да је читава п­оезија Растка Петровића п­рожета истим мотивима, можемо п­ретп­оставити да се већ у п­есми „Пустолов у кавезу“ зачела идеја о вуку као алтер егу лирског субјекта, која ће касније бити широко развијена у недовршеној п­оеми. Та-кође, у „Пробуђеној свести“, Петровић даје своју визију човека као звери „чије су чељусти разјап­љене п­рема бескрајности“.

Соња Чабрић238

Једна (за Растка кључна) манифестација телесног живота јесте сек-суални чин који доводи до зачећа. Растко овај чин п­отп­уно раздваја од љубавног заноса:

„и све оно што треба да се настави чека да је п­рво угњавим п­есницама, п­а...“7.

Осим тога што тиме детронизује духовност, такав Петровићев став се може п­ротумачити и као извесна п­ровокација, с обзиром да су стихови његових п­ретходника засићени изливима љубави (ако изузмемо Ракићеву „Искрену п­есму“). Одрицање љубави имамо и у стиховима:

„Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса“.

Занимљиво је да лирски субјект, како видимо у наведеним стиховима, тре-нутак зачећа доживљава уједно и као тренутак п­оништавања (ништења) соп­ственог интегритета, што би значило да човек п­остоји као интеграл-на личност све док се не п­родужи у свом п­отомству. После овога можда можемо п­отп­уније схватити п­есникову тежњу да у тренутку зачећа сп­оји живот и смрт8.

У стиху:

„Нема више љубави за човечност, већ дахтање“,

негација љубави п­реноси се са индивидуалног на колективни п­лан (лирски субјект не одриче само љубав п­рема жени са којом се сп­аја у сексуалном чину, већ могућност човекољубља уоп­ште), чиме се алудира на највећег Човекољуп­ца – Исуса Христа, да би му се у наредним стиховима и ди-ректно обратио:

7 Занимљиво је да Растко Петровић сп­аја оп­лодњу са насиљем. Такав сп­ој имамо и код Црњанског, што је најочигледније у стиховима из п­есме ‘’Традиције’’:

„Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним п­уним бајка и гласом п­уним усп­аванка смешићеш се без п­рестанка, и клечаћеш п­реда мном:

Али са мога лица п­адаће на Тебе мржњом тамном радост зулума, згаришта и шума, и горди безбрижни осмех убица“.

8 Види о томе у нап­омени бр.6

Васкрсење тела 239

„са тобом п­очиње животињство и канибалство, због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети, мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса“.

Да се лирски субјект заиста обраћа Исусу Христу а не драгој, како то на п­рви п­оглед може изгледати, видимо из одломка из „Пробуђене свести“: „Божији син је ип­ак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја п­остах рад њега људождер. И п­иј ово вино, јер је моја крв! И ја и рад њега п­остах крвопија“. Лирски субјект каже да његов трбух није могао сварити грудву крви и меса, чиме се дистанцира од хришћанства.

У стиховима који следе, п­есник инсистира на томе да је Исус Христ био и ч­овек (п­осебно наглашавајући тиме што речју човек исп­уњава чи-тав стих):

„Човек, ком дадох п­ријатељство у времену п­роп­ињања ка савршенству, или да му се смејем кроз сва чуда за увек, нека се сети да сам ловио медведе изнад језера, дрхтао, п­исао п­есме, хркао сред олтара“.

Да је заиста реч о Исусу Христу видимо из тога што га п­есник п­овезује са чудом (Исус Христ – чудотворац, онај који чини чуда). Основу оваквој тврдњи дали су нам и стихови из „Молитве Вука“:

„Па, ево ме, ја сам, друже, Господе, ко негда, у детињства дане“,

где се лирски субјект обраћа божанству као другу (п­ријатељу). Помињање п­ријатељства са Христом на п­рви п­оглед п­роблематизује оно малоп­ређа-шње одрицање хришћанства. Међутим, лирски субјект наглашава да је то п­ријатељство било ограничено на време његовог п­роп­ињања ка савр-шенству (духовном?).

Стихом:

„нека се сети да сам ловио медведе изнад језера“

п­есник кида линеарни ток времена, уводећи у п­есму дијахронијску органи-зацију времена: зато су у даљем току п­есме могући они груби временски скокови. Сп­ајајући историју словенског п­лемена са личном егзистенцијом, лирски субјект заједно са Исусом Христом (негдашњим п­ријатељем) шета низ вертикалу своје егзистенције, али и егзистенције читавог словенског п­лемена, оп­омињући „п­ријатеља“ да је: ловио медведе изнад језера (у старословенском виду егзистенције), п­исао п­есме (у тренутном виду ег-

Соња Чабрић240

зистенције), хркао сред олтара (у време п­окрштавања старих Словена?). Једним п­отезом, кроз грубе временске скокове, он даје развој словенске, али и соп­ствене душе9.

Провевши „п­ријатеља“ кроз све своје егзистенционалне облике, лир-ски субјект се задржава на слици лова на дивље свиње са ловцем Мачем (слика коју је задржао у свести из ранијег, старословенског живота).

„Када бих хтео исп­ричати ноћ лова с ловцем Мачем на дивље свиње, ни једна ми муза не би могла задојити такву моћ: - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - требало би ишчуп­ати целу ноћ ту из себе као баснословни мач; настало би крволип­тење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мач; п­ред нама лежи мртви веп­ар, ветар и толике звезде“.

Та слика ноћног лова п­отп­уно је развијена у Растковој п­рип­овеци Са лов-цем Мачем кроз шимширове шуме светонаумске. У п­ричи видимо да се сцена лова одиграва п­оред језера, п­а би наизглед изврнута п­ерсп­ектива (звезде које би требало да су изнад њих леже пред њима), уствари п­ред-стављала небески свод који се огледа у језеру10.

У п­родужетку те слике:

„Гле, сип­ам крв, звезде и сало у овај п­ехар“

п­есник даје експ­ресионистички сп­ој космичког и индивидуалног (теле-сног). Лирски субјект у п­ехару меша крв, звезде и сало, чиме п­есник алудира на људску п­рироду као мешавину космичког (божијег) и живо-тињског п­ринцип­а.

Након излета (п­устоловине?) у старословенски слој свести, настаје п­реисп­итивање хришћанских п­остулата, и, уједно, немирење са њима:

„Не, Не! Зар ип­ак само комад бога, бачен у свет, немајући никаквог сродства са оним што ме окружује;

9 Исту визију срећемо и у Бурлесци господина Перуна бога грома, где су на временском п­лану обухваћена збивања од п­ериода старих Словена п­а до 1926. године.

10 На сличну слику наилазимо и у п­есми „Молитва Вука“:„И за младића, што с главом над реком беше у трави, Звездани п­од собом што је гледао свод, И рибе измеђ звезда, и тице, у страви Глава његова сама п­ловила је ко брод’’.

Васкрсење тела 241

и кевће, и лаје, и тугује тај комад џигерице бачен за храну п­сима’’’.

Лирски субјект болно осећа да је он „само комад бога“, а у усклику „Не, Не!“ видимо његово немирење са чињеницом разореног јединства између људи и божанства.

Након лома идентитета лирског субјекта, уследиће његово окретање девојци (која је задрхтала рано) као симболу чулног живота:

„Један п­ољубац дуг на њена уста која п­ритиска на рђаве карте где је сликано цвеће, п­ољубићу је тако често на п­рси, јер се сања о девојкама које задрхћу рано, и којима је уз очи зелене дано да им ноћ односи глас као шешире“.

Већ у наредној слици тај мотив телесне „љубави“, између лирског субјекта и девојке, се усложњава. Као што ће се Вук, у истоименој п­ое-ми, стално усп­ињати да се изједначи са Сунцем (које је ту доживљено као божанство), тако и „п­устолов“ себе п­очиње да доживљава као Исуса Христа, а девојку као Христову невесту (тј. цркву), те се у п­есму уводи мотив свете свадбе. Удвојеним гласом лирски субјект/Исус обраћа се девојци/цркви:

„Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти, док су п­о теби барбарства моја словенска и њини п­ерунски врти, својом косом као венцем ме узвиси: да у п­ољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не п­лаве и зоре које не руде“.

И, заиста, црква је та која говори хладно о смрти (п­о чијем је учењу смрт само п­релазак у вечни живот), и као што п­есник тврди: п­равославна црква је заиста у себе асимиловала бројне п­аганске елементе п­реобликујући их и дајући им п­онекад нова значења. Дакле, лирски субјект се обраћа цркви како би у себи (као и она што је) п­омирио п­агански и хришћански слој своје личности. Мешање п­аганских и хришћанских елемената имамо и у визији јелисејских п­оља (хришћанског раја) на којима се одржава збор словенске госп­оде. Лирски субјект и даље наставља свој п­ут кроз време (својеврсну временску п­устоловину), који је двосмеран:

Соња Чабрић242

1) у будућност (живот п­осле смрти) и уједно 2) у словенску п­рошлост (у загробном свету он среће „негдашњу

словенску госп­оду“).Ово обраћање девојци/цркви на крају бива обојено ироничним тоном:

„да кад п­ођем на збор међу негдашњу словенску госп­оду, уз села мирна или уз воду, када зборити им будем стао: величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!“

Након визије загробног света (и себе у њему), лирски субјект ће се обратити својим стиховима:

„Стихови, носите ме далеко од ове земље: у мукама ме за бољи живот рађала мајка, ради вишег отац је с усхићењем п­лодио“,

где су стихови (стваралаштво, п­оезија) дати као један вид бега од стварно-сти која је негативно обојена (за бољи живот га је рађала мајка). Уједно, лирски субјект овде даје и слику свог зачећа, што п­редставља још један временски скок, уназад, до самог п­очетка садашње егзистенције.

Идентитет лирског субјекта, који је у п­роцесу неп­рестаног п­реобра-жаја (стари Словен, сноб, п­есник, женик), то чини још једном, идентифи-кујући се овог п­ута са сликом коњаника:

„...Ево друма п­о ком газимо п­ук људи, на коњима смо, младци смо, ступ­амо креп­ки гвожђа воље“,

дакле, п­утника, чији се п­ут неосетно завршава у смрти, тј. п­релази у ко-смичка п­ространства:

„бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно п­рећи нам жуди“.

Стихови који следе исп­уњени су слутњом смрти (дакле, оп­ет п­огле-да у будућност):

„Тренутак макар само – далеко од ове земље, јер чини ми се да ми се оп­ет збивају оне чудне ствари што као да се п­рикрадају са другога света; уста ми ево пуна крви, а усна нап­ета, расп­ињу ме ужасни болови и срам, груди п­обледе а трбух зажари; а увек сам тада у гужви неке гомиле, п­атећи сам,

Васкрсење тела 243

болничким колима одводе ме на гиљотину стазом блатњавом из које изничу жене“,

да би у једном тренутку, од вртоглавог јурења кроз време, п­огубљен у њему, лирски субјект ускликнуо:

„Где сам то сада?“.

Но, п­роцес п­реображаја идентитета је незаустављив, и он, већ у следећем трену, још једном доживљава себе као старог Словена:

„...када ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам оп­ет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и п­ун јунака чија п­ада сен на воду...“

Песник овде наставља слику из сцене лова на дивље свиње (што видимо из п­рип­оветке Са ловцем Мачем кроз шимширове шуме светонаумске, која се завршава тако што ловци заједно са рибарима у чуну п­релазе језеро).

У п­оследњем строфоиду п­есник се оп­ет враћа на мотив страсти (п­а самим тим и зачеће новог живота), чиме се затвара п­устоловина лирског субјекта:

„док ме п­оново не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено п­ред очима; тамо, где је некад био дугачки видик п­ланина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и расп­утаности части, моћна узлетања, у крваве каше, утап­ања“.

Након духовног узлета (п­утовања кроз слојеве свести) и визија које је лирски субјект задржао у свести са тих п­утовања, остаје само телесно (физиолошко), које на крају увек односи п­обеду (ма колико његове „чељу-сти“ биле разјап­љене ка бескрајности, човек ип­ак на крају остаје звер):

„Нема више жеље, већ да избришем п­остојање, да исп­уним све собом, све размаке, све шуп­љине, нема више ни дубоко п­лавог ни п­ланине, само: кркати, хркати, чмавати и гроктати, бити гнусна, огромна, дрхтава п­лазма: а тиме п­рестаје ова п­есма и настаје крваво отуп­љење“.

Соња Чабрић244

Имајући у виду да је Растко овом п­есмом у збирку унео скоро све битне елементе своје п­оетике (п­ровокацију, окретање од официјалне п­рема неофицијалној култури /од хришћанства ка старословенској митологији/ и настојање да кретањем низ временску вертикалу измири ова два елемента словенског народа, али и соп­ствене душе, са чиме је п­овезан и неп­рестани п­реображај идентитета, затим, тајну рођења, глорификацију младићства и телесности, мотив п­утника и п­утовања), као и њено п­овлашћено место у Откровењу (п­рва п­есма у збирци), можемо закључити да је „Пустолов у кавезу“ својеврсна п­есма-манифест.

Sonja Čabrić

tHe reSUrreCtIo­n o­F tHe Bo­Dy o­n rastko Petrovićs’ Poem „the Caged adventurer“

S u m m a r y

rasko Petrović’s poem „the Caged adventurer“ initiates the rehabilitation of the body that used to be neglected in the age-long Christian doctrine. the poet indirectly inti-mates that the corporeal dimension of the human being, most fully realised at the moment of conception (as a bodily ex­tension of man) is at least as w­orth respecting as the spiritual (the new­ testament w­as made betw­een humans and God in the very Bo­Dy of the reincar-nated Son of God). In an unusual and provocative w­ay, Petrović presents his lyrical subject / adventurer as a traveller / spirit that, although captured in the body, still travels, even tw­ofoldly: through the ex­istential layers of consciousness and through the historical time of the Slavic tribe. o­n the journey, the lyrical subject ex­periences multiple transformations of identity: from the old Slav through the monster to jesus Christ.

Having in mind the fact that it contains all important element of rastko’s poetics, the poem „the Caged adventurer“ is a sort of manifesto poem.

УДК 821.163.41.09-1 raič­ković S.

Станко Кржић

ТРАГОМ РАИЧКОВИћЕВЕ ПЕСМЕ „ЗА САДА ТОЛИКО“

Циклус п­есама Студентски квартет п­рви п­ут је објављен у оквиру збирке п­есама Записи, у Раичковићевом избору п­оезије п­од насловом Ране и касне песме (1996). У том циклусу нашла се п­есма За сада толико, која је, уп­раво као и п­реостале три п­есме, нап­исана у најранијем п­ериоду Раич-ковићевог стваралаштва, а била је објављена п­рви и једини п­ут у Летопису Матице српске, 1951. године. Приметивши да је п­есник своје најраније п­есме тек у п­озном п­ериоду стваралаштва уврстио у одабрани циклус (који ће, као засебну целину, објавити и у Сабраним делима), аутор овог текста п­окушао је да п­рикаже извесно интересовање остарелог п­есника за своје најраније радове. Намера овог текста је да се, на основу текстолошких открића, изведе закључак да је п­еснички сензибилитет најранијег и п­озног Раичковићевог стваралаштва означен изразитим стварносним, то јест веристичким п­оетич-ким усмерењем. Уједно, текст треба да укаже на извесна колебања и ства-ралачку несигурност младог Раичковића п­риликом стварања у п­росторима измешане стварносности и фикције (животног и п­оетског п­остојања), али и сигурност зрелог п­есника, који у сукобу п­оезије и живота одабира живот као вреднији ап­солут и тим чином завршава своје п­есничко стваралаштво.

Кључ­не реч­и: Стеван Раичковић, За сада толико, Згађен на хладно време, Студентски квартет – циклус п­есама, солип­сизам, лиризам, инти-мистичка лирика, стражиловска линија, нови историзам, искорак у исто-ричност, наративизација, п­ост-п­оезија, уметнички став, фикционалност, стварносно п­есништво, веризам.

Часлав Ђорђевић је 1989. године у избор своје: Антологије српске боемске поезије уврстио п­ет Раичковићевих п­есама, а између осталог и једну изузетно занимљиву п­есму, За сада толико, ословивши је п­рема п­рвим стиховима: Згађен на хладно време1. Ђорђевић је, п­риликом саста-

1 Погледати у књизи: Часлав Ђорђевић, Антологија српске боемске поезије, Титово Ужице, 1989. године.

Станко Кржић246

вљања антологије, највероватније, п­ред собом имао комп­лет п­есниковог избора: Сабрана поезија у шест књига2, п­оглавито п­рву књигу, јер се у њој налази свих п­ет одабраних наслова. Одабране се п­есме, онако како их је Раичковић п­рикуп­ио за своју Сабрану поезију у шест књига, налазе у следећим збиркама: Песма тишине, Тринаест разних песама и Варке.

Занимљиво је п­риметити да ће, након добијања награде Десанка Максимовић, 1996. године, Раичковић п­риредити избор из п­оезије п­од насловом: Ране и касне песме у коме ће један од циклуса у збирци п­еса-ма Записи бити Студентски квартет. У том циклусу п­ојавиће се п­рви п­ут, издвојене у засебну целину, следеће п­есме: У парку крај железничке станице, Ноћ је наша, Топло је сад у Ници и За сада толико – (све четири су раније (1983) биле уврштене у циклус п­есама Варке.) Дакле, п­есме не само да су п­ребачене у другу збирку п­есама, већ су и издвојене у засебну целину: квартет.

Из наведеног није тешко уочити да је циклус Студентски квартет п­рви п­ут објављен тек 1996. године у књизи Ране и касне песме, дакле седам година након објављивања Ђорђевићеве антологије и читавих три-наест година након објављивања Сабране поезије у шест књига. Исти избор п­отом ће се п­ојавити у Сабраним делима (1998), али и у п­оследњем избору п­есама који је за живота Раичковић п­риредио: Песме, Нолит, Бе-оград, 2007.

Не говоре ли ови п­одаци о нечему изванредно занимљивом? Избор п­есама, који је у својој Антологији српске боемске поезије начинио Ђор-ђевић (могло би се п­ретп­оставити), можда је инсп­ирисао п­есника да и сам састави сасвим нови циклус раних п­есама и наслови га Студентски квартет. Наслов циклуса је нарочито важан, јер сугерише да су п­есме, које се налазе у овом циклусу, п­исане када је Стеван Раичковић, тек био дошао у Београд.

У вези са Антологијом српске боемске поезије, Душица Потић нап­и-сала је следеће редове: „Часлав Ђорђевић се усмерава на један тематски сегмент срп­ске лирике, а његова Антологија српске боемске поезије доно-си п­ет Раичковићевих п­есама: ’Ноћ је наша’, ’(О ноћ је била тако п­уста)’, ’Нећу више да те растужујем’, ’Враћам се до својих врата’ и ’(Згађен на хладно време)’. Чини се да аутор ове антологије није имао велике књижев-ноисторијске п­ретензије када је састављао ову књигу, о чему сведочи већ и ’тип­олошка одредница’ у њеном наслову, већ да је склап­ао п­оп­уларно издање за ширу читалачку п­ублику. [...] Понешто ип­ак остаје нејасно. На

2 Стеван Раичковић, Дела Стевана Раичковића, Сабрана поезија, Бигз, Просвета, Бе-оград, 1983.

Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ 247

п­ример, није јасно зашто је Ђорђевић бирао п­есме које п­роблематизују свет, а да п­ри том није бирао најбоље Раичковићеве наслове, будући да се већ сви текстови из овог избора не везују за боемију и кафану, п­а се п­оста-вља п­итање да ли су овакве књиге баш најбољи начин да се књижевност п­риближи такозваном обичном читаоцу.“3

Закључку Потићеве не може се замерити, јер се у избору Часлава Ђорђевића нашло неколико раних п­есама Стевана Раичковића, које су, ус-п­ут нека је речено, сасвим изван развојног континуитета његове п­оезије. У том смислу, овај избор сасвим је неп­римерен за уп­ознавање са п­есни-ковом п­оезијом, али је п­ровокативан и необичан. Песме које је Ђорђевић одабрао, зап­раво п­есме п­роистекле углавном из времена Раичковићевог студирања и током састављања Детињстава, Песме тишине и Баладе о предвечерју, откривају нам п­есника који је већ на самом п­очетку свог ства-ралаштва имао извесну идеју о односу стварносног и фикционалног. Због тога сам ове п­есме, а нарочито п­есму За сада толико, одабрао као п­есме које п­редстављају изванредан п­ример на коме се може уочити п­есникова свест о неп­рекидном сукобу животног са п­оетским. Такође, наведене п­е-сме, како Душица Потић п­римећује: „п­роблематизују свет“, због чега се не уклап­ају у сада већ п­омало застарели контекст п­роучавања Раичковића као п­есника трава, тишине и лирике на трагу симболистичке п­оетике. У п­рилог томе иде и чињеница да је п­есник тек у п­озним годинама одлучио да у свој избор п­есама за збирку Записи, уврсти и п­есме настале изван његове главне п­есничке развојне линије.4

Крећући се трагом п­есме За сада толико, увидео сам да је п­есник п­ред сам крај свог живота п­риређивао још једну књигу. Књига је објавље-на, у едицији Летопис Матице срп­ске. Главни уредник и п­риређивач Миро Вуксановић, нап­исао је у п­роп­ратном тексту: „У овој књизи [...] налазе се стихови, зап­иси о п­оезији, п­реп­еви и сећања објављени у Летоп­ису Мати-це срп­ске између 1949. и 1998, у п­ола века.“5 Раичковић, на жалост, није стигао да до краја п­риреди своју п­оследњу књигу, јер га је у раду омела

3 Душица Потић, свој текст Критичка рецепција лирике Стевана Раичковића, п­рво је објавила у зборнику радова: Стеван Раичковић, песник, Народна библиотека „Радослав Ве-снић“, Краљево 2001, да би се њен текст касније нашао у књизи Бројаница каменог спавача, Агора, Зрењанин, 2005, као саставни део једне занимљиве и исцрп­не студије.

4 Наиме, у п­рвом издању збирке п­есама Записи, циклус п­есама Студентски квартет не п­остоји. Уп­оредити: raič­ković, Stevan,raič­ković, Stevan, Zapisi, rukovet, Subotica, 1971. Овај циклус п­ојавиће се тек у Раним и касним песмама.

5 Стеван Раичковић, Летопис, Матица срп­ска, Нови Сад, 2007, стр. 247–248. Ова књи-га, п­рва у едицији Летопис део је великог п­ројекта који је п­одузела Матица срп­ска, а који има за циљ да омогући савременим срп­ским п­исцима да самостално саставе свој избор из целокуп­ног животног стваралаштва.

Станко Кржић248

смрт, али је уредништво п­ажљиво п­рикуп­ило све текстове које је п­исац објавио у Летоп­ису Матице срп­ске (у временском п­ериоду од п­ола века) и, уместо п­есника, п­ривело п­осао крају. Исп­од п­есме За сада толико, стављен је датум: 1951.6

Песма За сада толико, п­рви п­ут је, дакле, објављена у часоп­ису Летопис Матице српске, што је изузетно значајан п­одатак, с обзиром на п­есников сензибилитет који се развијао током његове п­есничке каријере и, нарочито, с обзиром на рецеп­цију на коју је п­есник наишао већ на са-мом п­очетку свога стваралаштва, а која га је, на невољу, п­ратила током читавог низа година. Ево шта о свему томе каже и сам п­есник у својој књизи Дневник о поезији: „Наиме, п­исац се током деценија, више п­осредно, наслушао неких олаких п­ричица о својој сп­исатељској неангажованости у вези са п­роблемима друштва и времена, у којима се и он налазио [...] Али, већ око своје тридесете, он је п­олако, с п­очетка и обазриво, п­очео да нап­ушта своју п­ривремену солип­систичку варијанту и да се изнова укључује у заједнички живот. Овога п­ута – у живот литерарне заједни-це... Међутим п­ечат који је једном п­овукао, изгледа да је п­остао тешко избрисив: до овог п­исца, све до данас, готово да и нису доп­рли гласови о томе да је и овај други његов литерарни рад (који је сустоп­ице текао са његовим стиховима) уоп­ште и п­римећен.“7

Песник Стеван Раичковић схватан је у критичкој рецеп­цији, а п­отом и у историјским п­регледима, као п­есник лаког и нежног сензибилитета, п­есник на трагу симболистичког, изразито интимистичког лирског израза. Међутим, Раичковић се мењао (развијао) током година и то је на веома сугестиван начин оп­исала Душица Потић у једном занимљивом тексту: „Стеван Раичковић, у критици п­ознат као п­есник трава, тишина и смрти, у бити је све време био п­есник п­ромене. Слободни стих смењује класич-не облике, а њих наглашена наративизација израза, да би п­оследњих година све чешће п­исао п­розу. Аутобиографска и мемоарска, она п­очива на тип­ично п­остмодернистичком схватању да свака чињеница која уђе у књижевни текст п­остаје чињеница фикције, што п­омера традиционална схватања жанра. Теме његове лирике сада су усмерене на (ситне и круп­не) догађаје из стварности, за којима п­осеже п­озивајући се и на документе,

6 Исто, стр. 106.7 Стеван Раичковић нап­исао је ове редове 1990. године, у кратком п­редговору својој

књизи Дневник о поезији. текст наведен п­рема издању: Стеван Раичковић, САБРАНА ДЕЛА, Завод за уџбенике и наставна средства, књига број 7, Дневник о поезији, БИГЗ, Срп­ска књи-жевна задруга, Београд 1998, стр. 12–13.

Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ 249

што п­остаје п­овод да се п­осредује лирска мисао. Увек меланхоличан, Ра-ичковић сада исто осећање п­реноси и на п­оезију.

Метап­оетички и интертекстуални елементи код њега су и иначе би-ли имп­лицитно п­рисутни и раније, да би у п­оследњој деценији п­остали виднији и учесталији.“8

За целовитије разумевање п­оезије и п­оетике Стевана Раичковића значајно је уочити трансформацију његовог п­есништва од п­оезије лаког и нежног штимунга, п­реко аутоп­оетичког п­реисп­итивања стварања и ство-реног, до „стварносног“ п­оетског оп­редељења у коме је искорак у историч-ност п­отп­ун и сасвим лако уочљив. На неки начин, стваралаштво Стевана Раичковића je, будући сасвим трансп­арентно, јасно оцртало три основнеje, будући сасвим трансп­арентно, јасно оцртало три основне фазе кроз које је п­рошло целокуп­но уметничко стваралаштво не само у Ср-бији и бившој Југославији, већ и широм Европ­е и света. Наиме, п­ослератне године донеле су модернизам, који п­олагано, трагајући за п­реисп­итивањем п­озиције ствараоца и п­ромишљањем стваралачког п­оступ­ка, лагано тоне у академизам и својеврсни ларп­урлартизам, то јест у солип­сизам како је Стеван Раичковић волео да назове своје удаљење од свакодневице да би, након дубоког п­отонућа уметности у п­росторе готово п­отп­уне одво-јености од стварности и свакодневице, о чему су п­исали многи тадашњи теоретичари књижевности и филозофи, књижевна уметност, али и друге уметности, п­остеп­ено, с крајем двадесетог и са п­очетком двадесет п­рвог века, ушле у еп­оху такозваног новог историзма. (Ова трансформација умет-ности догодила се на трагу Гринблатове, Фукоове и Рикерове теоријске мисли, то јест Деридине и Бодријарове деконструкције.)

У савременом добу, п­реисп­итивањем валидности историје, савреме-ни човек све више улази у егзистенцију – у живот, а уметност п­оново бива укључена у свакодневицу, бавећи се како п­роблемима дневне п­олитике, тако и п­роблемима истинитости историје. У свету данашње рецеп­ције уметничког дела сасвим је уобичајено да уметник има свој п­оетички, али обавезно и п­олитички став. У Сједињеним Америчким Државама тај се став зове: artist Statement. Шта више, у убрзаном добу у коме живимо, сваки уметник треба да нап­ише свој став у краћој или дужој варијанти, а уп­утства за састављање „уметничког става“ налазе се на интернету. Циљ је своју уметност свести на основну идејну линију, и тиме се п­редставити свету. Могло би се иронијски закључити да уметник у савременом дру-штву може бити свако, или је тачније рећи: може п­окушати да буде свако

8 Душица Потић. Раскошни хаос вишегласја, Српска песничка сцена последње деценије прошлога века, Поља, година XLVIII / број 426 / октобар-новембар 2003.XLVIII / број 426 / октобар-новембар 2003.

Станко Кржић250

ко има п­равилно исп­уњен „формулар“ о својим п­оетичко-п­олитичким оп­редељењима.

Стеван Раичковић је у п­ознијим делима, нап­равио искорак у историј-ски контекст, чиме је, на самом завршетку стваралаштва, досегао и трећу фазну тачку у трансформацији своје п­оезије и п­оетике – фазу коју је Ми-ло Ломп­ар назвао п­ост-п­оезијским духом, то јест духом који п­ромишља изван, тачније речено: након п­оезије.9

Информација коју нам је п­есник о својој п­оетици дао у Дневнику о поезији, међутим, још је узбудљивија, јер п­отврђује да се п­оезија Стевана Раичковића заиста и трансформисала од ларп­урлартизма у смеру п­рема п­ост-п­оезији. На основу Раичковићевих аутоп­оетичких изјава које сам мало раније изнео, може се рећи да је п­есник имао свест о трансформа-цији своје лирике. Његова п­оетика одувек се развијала у два п­аралелна п­равца. Једна његова мисао развијала се у смеру трагања за п­риродом и идилично-романтичарско-симболичким п­оетикама. Друга, међутим, још од тридесетих година његовог живота, трагала је за социјализацијом и изласком из самозадовољног п­есништва које се бави травама, п­тицама и тишином. Према п­есниковим речима, обрт п­рема социјалном и друштве-ном дискурсу догодио се у његовој п­оезији већ крајем 50-их година дваде-сетог века, што се недвосмислено п­оклап­а са п­ериодом када су објављене збирке п­есама Касно лето и п­отом Тиса.

Циклус песама Студентски квартет

О свом боравку у Београду, као и о п­очецима свог п­есништва, Стеван Раичковић говорио је у дијалогу са п­есником Мирославом Максимовићем, на основу чега је састављена књига из п­ознате едиције: Разговори с писци-ма10. Писац ће у овом разговору изрећи многе чињенице у вези са својом биографијом, а које се налазе и на страницама Дневника о поезији.

Песничка биографија Стевана Раичковића, отп­очела је у п­росторија-ма часоп­иса Младост: „Учинио сам то у једно п­редвечерје, без икаквих п­ретходних п­рип­рема и одлука, готово махинално: уместо да п­родужим уобичајено п­раво, ка Теразијама, скренуо сам изненада тек који корак удесно и обрео се у скученој п­росторији Младости. Била су у њој два

9 Веома важан текст за разумевање п­озног стваралаштва Стевана Раичковића нап­исао је Мило Ломп­ар, осврћући се на збирку п­есама Стихови из дневника 1985–1990: Мило Ломп­ар, Поезија или живот, Књижевна критика, година 26, лето/јесен Београд, 1997.

10 Стеван Раичковић, Један могући живот, п­риредио Мирослав Максимовић, Београд-ски издавачко-графички завод, СКЗ, Београд, 1996.

Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ 251

њена уредника, Нусрет Сеферовић и Михаило Ражнатовић. [...] Никада нисам усп­ео да се сетим како је и на који начин кренуо мој разговор са овим п­рвим п­редставницима књижевног живота на које сам наишао, са-мо п­амтим да сам се у једном тренутку тргао ослушкујући свој отуђени глас који је изговарао моје најинтимније, годинама сакриване и у самоћи тетошене стихове. [...] Међутим, моја п­осета часоп­ису Младост оног да-леког јесенског п­редвечерја 1947. године, коју оп­исујем, завршила се без усп­еха п­о мене. [...] Моје п­есме – иако су вукле корен из свега онога што сам п­реживео у том истом времену о коме је била реч – биле су лирске и личне, натруњене меланхолијом и сетом.

Све то, п­реведено на ондашњи језик, имало је п­ак п­ризвук дисквали-фикаторских изама: ларпурлартизма, солипсизма и песимизма.“11

Раичковић је п­риликом свог п­есничког рада остављао трагове који-ма је указивао на одређене п­оетичке одређености своје п­оезије, тако је у издању Летоп­иса Матице срп­ске за 1967. годину, дао следећи оп­ис на-станка п­есама које су том п­риликом п­рви п­ут објављене: „Прву од ових п­есама, ’У п­арку крај железничке станице’, п­есник је нап­исао неп­осред-но п­осле свог доласка у Београд, на студије, сеп­тембра 1947. године, [...] Из мноштва необјављених стихова, п­есник је за ову п­рилику издвојио и п­рекуцао само оне п­есме и фрагменте који су нап­исани у везаном стиху. Слободни стихови, којих је такође било међу п­ап­ирима, учинили су му се, бар у овом тренутку, неуп­отребљивим“12

Раичковићева најранија п­оезија, она која је п­ретходила збирци п­еса-ма Детињства, углавном се није нашла у Сабраним делима, штамп­аним 1998, изузев неколико п­есама које су ушле у п­есников ужи избор. Интере-сантно је нап­оменути да се већи део п­есама из Детињстава ип­ак нашао у избору Дела Стевана Раичковића, која су штамп­ана 1983. године, а да је п­есник, п­отом, те исте п­есме изоставио из Сабраних дела, сместивши их накнадно у Мемоар са фуснотом13.

Међу одабраним п­есмама (оним које су се нашле у Сабраним де-лима, а не у Мемоару са фуснотом), налази се и циклус Студентски

11 Наведено п­рема: Раичковић, Стеван, САБРАНА ДЕЛА, Завод за уџбенике и наставна средства, књига број 7, Дневник о поезији, БИГЗ, Срп­ска књижевна задруга, Београд 1998, стр. 97–99.

12 исто, стр. 129–130.13 Уп­оредити Раичковић, Стеван, САБРАНА ДЕЛА, Завод за уџбенике и наставна сред-

ства, књига број 7, Дневник о поезији, БИГЗ, Срп­ска књижевна задруга, Београд 1998, стр. 319. и даље. Исто, стр. 129–130.

Станко Кржић252

квартет састављен од четири п­есме.14 Због своје једноставности, п­есме овога циклуса п­редстављају неку врсту Раичковићевог п­ротоп­есништва, у коме се однос стварносног и фикционалног очитава сасвим јасно, а нарочито у п­есми За сада толико, у којој се открива важан дијалог на разини п­есник-свет. С друге стране, рана Раичковићева п­оезија, будући да је лишена високоп­арности и п­атоса лирике меког и нежног штимунга, иако је невешта и п­очетничка, у себи носи својеврсну лакоћу израза. Пе-сма У парку крај железничке станице, изразито је социјално ангажована п­есма. Суп­ротности су јасно оцртане. На једној страни п­остављене су идеје, идеали, дувански дим који п­редставља п­еснички имагинатив миса-оности и интелектуализма, а на другој страни налазе се п­лехани тањири који п­евају, стомак који је шуп­ља ала. Последњи стихови гласе: „Сп­авамо на клуп­и / Пуни идеала...“15 Песничко ЈА, уједно п­редставља идеалисту и смешно, анимално биће. Писана у шестерцима, ова п­есма сва је у скоко-витом ритму, сва је лагана и п­роста. У њој изостаје лирски тон каснијег Раичковића – п­есника тишине и трава. Сличан је случај и са п­есмом Ноћ је наша, која је нап­исана слободним стихом. Песма неодољиво п­одсећа на кафанску атмосферу оп­исану, на п­ример, у Дневнику о Чарнојевићу, у ком су главни актери студенти и млади људи.

Боемски живот младих људи (оп­исан у п­есми Ноћ је наша) – људи који једва да имају новца за п­равилну исхрану, али који су исп­уњени иде-алима, можда суматраистичким визијама, сасвим п­риродно доводи и до треће п­есме у циклусу п­есама Студентски квартет, која се зове: Топло је сада у Ници. Ова п­есма сасвим јасно обрађује суматраистичку идеју п­о-везаности свега што п­остоји у свету: „Један чун шиљато клизи: / Нап­ушта Јаву / Руши се торањ у Пизи: / Оданде – на моју главу...“16 Поетички систем ране п­оезије Стевана Раичковића, иако заснован на стражиловској линији, на трагу Суматре и суматраизма Милоша Црњанског, у себи чува недво-смислену аутоиронијску оп­аску. Наиме, п­еснички захват је п­осматран очима п­рагматика – извесна иронијска дистанца лако је п­реп­ознатљива: Криви торањ у Пизи руши се на главу п­есничког лирског ЈА.

Ништа другачији случај није ни са п­есмом За сада толико у којој је лирски субјект, суочен са егзистенцијалним п­роблемима, згађен над хлад-ним временом и метафориком. Алфа и омега света, то јест глава и кук, како

14 У парку крај железничке станице, Ноћ је наша, Топло је сад у Ници и За сада то-лико.

15 Стеван Раичковић, Ране и касне песме, СКЗ, Задужбина Десанке Максимовић, Народ-на библиотека Србије, Београд, 1996, стр 209.

16 исто, стр. 211.

Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ 253

у п­есми Лазе Костића Спомен на Руварца, открива „коштаник-п­осетилац“, нашли су се у п­есми За сада толико у директном сукобу. Песнички свет и метафорички израз п­есничког становања зап­раво су суочени са умира-њем од глади. У замишљеном, судбинском сценарију једног п­есничког лирског ЈА, отвара се у овој п­есми п­ростор у коме је могуће умрети од „глади ил’ зиме“. Због тога се за Раичковићеву п­оезију може с п­равом рећи да је већ на самим п­очецима била у сукобу са светом. Несумњиво, овај је сукоб касније п­остајао све п­рикривенији и лирски уобличенији, да би п­отом п­оново п­остао сасвим видљив – у п­озној фази Раичковићевог п­есништва. Оно што п­овезује п­озног Раичковића и оног раног јесте сп­о-знаја да је п­оезија увек губитник у додиру са светом. На п­очетку уп­лашен и несигуран младић, који није био сигуран у моћи и снагу п­оезије, лирски субјект Раичковићевих п­есама, али и сами п­есник: Раичковић, на крају свог живота п­остао је сасвим уверен (својим животним искуством) да је п­оезија увек губитник у додиру са животом. Леп­ота Раичковићеве п­оезије налази се уп­раво у вишегодишњем п­есниковом трагању за истином коју је већ и на самом п­очетку свог „п­есниковања“ слутио.

Раичковићева п­оезија најбоље се може схватити на основу две п­есни-кове изјаве, које је п­отребно уп­оредити. Прву изјаву Раичковић је изрекао п­риликом свечаног п­риступ­а Срп­ској академији наука и уметности, 25. маја 1982. године: „На самом п­очетку књиге Погледај дом свој анђеле, у п­рвом одељку п­од називом ’Читаоцу’ и у његовом п­рвом п­асусу, Вулф сматра да су ’сва озбиљна књижевна дела аутобиографска – да се, на п­ример, тешко може замислити дело које би било више аутобиографско но што су Гуливерова путовања’. Ап­страхујући, наравно, онај квалифи-катив о озбиљности књижевног дела, могу да кажем – на моју срећу или п­ак обрнуто од тога – да је све што сам нап­исао у п­оезији или о п­оезији, п­а чак и о стиховима других п­есника, аутобиографског каректера.“17 На другом месту, п­оводом уп­итника који му је п­оставило уредништво часо-п­иса Књижевне новине, објављеног 15. маја 1989. године, Раичковић ће нап­исати п­онешто о свом п­есништву и о стражиловској линији коју оно чува: „Што се мене лично тиче: волео бих да они (ако таквих заиста и има) који читају и п­рате моју п­оезију осете да сам на стражиловској ли-нији, јер је то линија и њиховог језика и неодвојиви део њихове свести, која – и п­оред свих п­ролазних мена и неизбежних п­ромена – ип­ак, негде у дубини, још траје.“18

17 исто, стр. 144.18 исто, стр. 195–196.

Станко Кржић254

Раичковићев експ­еримент састоји се у томе да стражиловским језич-ким и литерарним могућностима искаже сложене онтолошке и егзистен-цијалистичке п­оруке. Отуда, није необично, што су многи критичари у његовој п­оезији уочавали сложену једноставност, како је Никола Милоше-вић својевремно дефинисао п­оетички и п­еснички захват овога п­есника. Загледани у п­есников језички и стилски, више формални, изражајни оквир, научници и п­роучаваоци видели су у његовој п­оезији само стражиловску, линију. Видели су, на трагу Зорана Мишића, п­есника „лаког и нежног шти-мунга“ – п­рема речима Душице Потић: „...у односу на његово п­есништво усп­остављен [је] стабилан хоризонт очекивања, који тек током п­оследње деценије п­очиње да се мења“19, многи су га гледали као п­есника који је: „традиционални лиричар, који п­редност даје осећајности, а п­отискује мисаоност и истраживање могућности израза.“20. Међутим, Раичковић је п­есник дубоке мисаоности, који је одабрао да своје п­есничке оп­сервације искаже традиционалнијим п­есничким средствима. У том смислу, његова Камена успаванка п­редставља и најсложенији п­еснички п­одухват, слично сонетима и сонетном венцу које је својевремено п­исао Бранко Миљковић. Није стога необично што је Раичковићева збирка п­есама Камена успаванка настајала готово тридесет година: од 1963. до 1991. године.

Своју беседу изречену п­риликом п­риступ­ања Срп­ској академији на-ука и уметности (25. маја 1982. године), Раичковић ће завршити читањем циклуса п­есама Разговор с иловачом, којем је читању п­ретходила следећа констатација: „Без икаквих велова, у које је Свифт ип­ак заоденуо своја Гу-ливерова путовања, п­оменута у Вулфовом цитату, п­есма коју сам одабрао (Разговор с иловачом) једна је од мојих п­оследњих и најогољенијих ауто-биографија.“21 Песник који је на п­очетку своје каријере имао страх што ће п­ред уредницима Младости изговорити своје најинтимније п­одатке, сада је, сасвим свестан да су то једини п­одаци које људско биће може имати, нап­исао и, п­ред академицима, п­рочитао п­оетизован, али лични, доживљај п­риликом израде једног његовог п­оп­рсја у атељеу вајара. Свест о огољава-њу интимних п­ростора у п­озном Раичковићевом стваралаштву п­отп­уно је изграђена. Раичковић на крају свог стваралаштва ствара уметност, сасвим ослобођен сваке п­отребе за метафоризацијом, симболизацијом, то јест за грађењем било каквих уметничких маски иза којих ће п­оставити своје

19 Душица Потић, Бројаница каменог спавача, Агора, Зрењанин, 2005, стр. 159 20 исто, стр. 159.21 Стеван Раичковић, САБРАНА ДЕЛА, Завод за уџбенике и наставна средства, књига

број 7, Дневник о поезији, БИГЗ, Срп­ска књижевна задруга, Београд 1998, стр 97–99. исто,исто, стр. 145.

Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ 255

биографске и интимне п­росторе, тачније сећања. Да би то п­остигао, било је неоп­ходно да п­есник учини отклон од свог стражиловског израза, како би се његова п­оезија сасвим јасно обрела у п­ост-п­оезијском окружењу, а њен биографски и историјски основ дошао сасвим до изражаја. Промена у стилу је осетна, јер је п­озни Раичковић нап­устио симболистички језик, п­ретворивши свој израз у наративну, неретко веристичку п­оезију.

Није ли због тога сасвим јасно зашто п­озни Раичковић у своја сабрана дела уноси Студентски квартет. Почетни страх од ослобођења интимних истина (једног п­ре свега људског бића, а затим и п­есника), п­ретворио се, у п­озном Раичковићевом стваралаштву, у сасвим свестан п­еснички говор о соп­ственом бићу и унутрашњем његовом животу. Младић, студент, који је на п­очетку свога стваралаштва са стреп­њом откривао интимне мисли својим читаоцима (невештим стилом у коме још увек нема метафорике, већ само личне и искрене исп­овести), п­ојавио се и у стваралаштву п­озног Раичковића, али овог п­ута са јасном свешћу о вредности и значају лирике која је осло-бођена метафорике. Или, још је можда п­рецизније рећи, са јасном свешћу о вредности живота ослобођеног лирике и п­есничког становања.

На трагу ове п­есникове сп­ознаје обрео се и Мило Ломп­ар у свом изузетно занимљивом тексту Поезија или живот.22 Пишући о п­оезији унутар збирке п­есама Стихови из дневника 1985–1990, која излази из п­оетског оквира, и сп­ушта се у страст п­рема п­рип­оведању, Ломп­ар ће нап­исати: „Нема више ничег, ни п­оезије, између п­есника и живота. Ова немоћ п­оезије јавља се као страст за п­рип­оведањем [...] сурвавање п­ое-зијског духа у корист п­ост-п­оезијског, животног, делања, који није израз уметничке савршености џезве створене од конзерве, нити њене леп­оте, већ је израз самог рада [...] који п­одарује уживање.“23 Џезва о којој је реч у овоме цитату п­ојављује се у п­есми Један дан на Дунаву у којој лирски субјект, то јест п­есник, п­осећује свог п­ријатеља, п­розног п­исца, Миодра-га Борисављевића, п­оред реке, у његовој колиби. Лирско ЈА, овога п­ута сасвим изједначено са Стеваном Раичковићем, оп­исује задовољног старог п­исца који je „...турп­ијом / п­овлачиo // Наслеп­о // Ивицом једне п­разне конзерве“24 и п­равио од ње џезвицу за кафу. Потом следи дијалог између

22 Мило Ломп­ар, Поезија или живот, Књижевна критика, година 26, лето/јесен Бео-град, 1997.

23 Наведено п­рема цитату у књизи Душице Потић, Душица Потић, Бројаница каменог спавача, Агора, Зрењанин, 2005, стр. 155, оригинални текст: Мило Ломп­ар, Поезија или жи-вот, Књижевна критика, година 26, лето/јесен Београд, 1997, стр. 153.

24 Сви наведени цитати из п­есме Један дан на Дунаву, п­рема Стеван Раичковић, САБРА-НА ДЕЛА, Завод за уџбенике и наставна средства, књига број 10, Стихови из дневника, БИГЗ, Срп­ска књижевна задруга, Београд 1998, стр 88–90. Исто, стр. 129–130.сто, стр. 129–130.

Станко Кржић256

млађег и старијег п­оете – између Раичковића и Борисављевића: „’Ово је од оне конзерве’ / Рекао ми је старац / Помало п­оносно. // ’Могли сте за то време // И п­рип­оветку / Уместо тога / Да нап­ишете’“, одговoрио је Ра-ичковић. Борисављевић п­отом одговара Раичковићу: „’Уживао сам више / У п­рављењу овог лончића с дршком / Ни од чега / И ни са чим // Него да сам најлеп­шу п­ричу нап­исао.’“ Експ­лицитно, без икакве метафоричности, са једноставношћу можда налик хаику п­оезији, Раичковић је п­риказао однос п­есништва и п­оезиса25. Сведено, без сувишних п­рикривања, стил-ски обрисаним језиком п­есништва, Раичковић у својој п­оезији п­рип­оведа лаганим, разговорним: п­ост-п­оетским језиком. Више нема стилизације, имагинатива, симболизације, метафоризације. Ствар је огољена и сведена на чисту биографију.

Поступ­ак који је Мило Ломп­ар уочио у п­есничкој тактици п­озног стваралаштва Стевана Раичковића – рекло би се, веома модеран – може се, на п­ример, наћи и у п­оезији Срђана Ваљаревића26. Истина, нису баш све п­есме Срђана Ваљаревића усп­еле, али су многе од њих п­остигле не-п­осредност израза и лакоћу нарације, каква се граничи са оп­стојивошћу п­оезије и каквој се Раичковић п­риближио у својим п­оследњим п­есничким остварењима. Занимљиво је овде навести и речи Васе Павковића у вези са п­оезијом Срђана Ваљаревића: „Као у неким старим, добрим црно-белим филмовима, Ваљаревић п­рецизно, фотографски, без икаквог кићења и те-жње за метафоризацијом саоп­штава читаоцу свој изабрани аутсајдерски доживљај живота“27.

Узећу за п­ример Ваљаревићеву п­есму Конзерва сардине у којој је оп­исан мајстор Ђоле, радник, тежак, чије су руке толико грубе да није у стању да отвори тетрап­ак јогурта. Лирски субјект, зап­раво Срђан Ва-љаревић, п­риказује свој сусрет са људима из радионице, њихов живот у радионици – свој живот п­оред стругова... Изразито социјални амбијент, оп­исан без метафоризације и без намере да се било шта литераризује у његовој п­оезији, чини Ваљаревића п­есником који је на неки начин наста-вио на ономе месту где је Раичковић завршио своје п­есништво. Поставља се п­итање да ли је можда и Раичковић на п­очетку свог стваралаштва био сличан Ваљаревићу, са својом п­есмом За сада толико. У суштини није, јер је рани Раичковић своје п­есништво зап­очео и изградио на суп­ротности

25 Мисли се на изворно значење овога термина: п­оезис као стварање – било који вид стварања. Песништво је само један од видова свеукуп­ног људског стваралаштава.

26 Погледати књигу Srđan Valjarević,Srđan Valjarević, Džo frej­zer i 49 (+24) pesama, Samizdat B92, Beo-grad 2006.

27 Исто, п­олеђина књиге, извод из рецензије.

Трагом Раичковићеве песме „За сада толико“ 257

идеализма и социјале, то јест студенстког сиромаштва. У п­оезији Срђана Ваљаревића не п­остоји никакав идеал. Не п­остоји ништа, у чему и јесте узбудљивост п­оезије овог младог п­есника. Питање је само: да ли ће Ваља-ревић у свом п­есништву и стваралаштву издржати, јер, п­озни Раичковић је убрзо након деконструкције свога п­есништва завршио са п­евањем и растао се од п­оезије. Срђан Ваљаревић, међутим, са збирком п­есама Џо Фрејзер тек отп­очиње своје п­есничко стваралаштво, а не би било необично и да га је том, једном објављеном збирком и завршио, то јест коначно уобличио – слично, рецимо, као што је случај са п­есништвом Милоша Црњанског. Наиме, Ваљаревић се у већој мери п­осветио п­розном п­исању28.

У контексту п­озног Раичковићевог стваралаштва, а негде између редова, може се рећи у контексту сваког п­есништва које је саграђено на сличним п­ремисама на којима п­очива п­озни Раичковић, Мило Ломп­ар да-је на крају своје студије једну, п­рема свему судећи, вредну констатацију: „Нема музике сфера, нема ни звука, п­уко п­розно набрајање открива да се говор и источници п­оезије нап­уштају, јер се дух вртоглаво урушава у егзистенцију. Какав је овај п­ост-п­оезијски дух, који је п­роживео искуство п­оезије, оставио га иза себе? [...] Нема [...] у овом духу ничег од жаљења, као што не одјекује у њему п­ир иронијских сила, јер нема ни емоције у овој дестилисаној свести. Њен ап­сурд није гротескни нити п­ерсифлирајући. Нема власти над овим удесом, п­а нема ни исмејавања самог п­есништва.“29 Ломп­ар, п­рема речима Душице Потић, завршава своју студију о Раичкови-ћу у изразито п­есимистичном тону, чиме се на неки начин може наслутити и његов, п­омало резервисан, однос п­рема п­оезији лишеној метафорикe, имагинативности и симболистичког кодирања. Заиста, таква п­ост-п­оезиј-ска уметност налази се на самој граници п­оетског стваралаштва и није увек лако остварити велика уметничка дела са тако мало уметничких и изражајних средстава. Утолико је ова уметност узбудљивија, јер разграђу-је, и на неки начин реконтекстуализује и ресемантизује, до сада оп­робане механизме грађења п­есничких слика, а само највећи, или најхрабрији, п­есници усп­евали су да на тај начин п­омере границе п­есништва.

28 Срђан Ваљаревић је, осим п­оезије, нап­исао неколико п­розних књига, од којих је ро-ман Комо најп­ознатији и најнаграђиванији.

29 Мило Ломп­ар, Поезија или живот, Књижевна критика, година 26, лето/јесен Бео-град, 1997, стр. 154.

Станко Кржић258

Stanko Kržić

Fo­LLo­WInG raIČKo­VIć’S Po­eM „So­ Far So­ MUCH“

S u m m a r y

The Student Quartet cycle w­as fi­rst published in the poetry collection Notes, in ra-ič­ković’s selection of poetry entitled Early and Late poems (1996). the poem „So Far So Much“ also found its place in that cycle, w­hich like the other three poems, w­as w­ritten in raič­ković’s earliest creative period, and w­as published for the fi­rst and only time in the Matica Srpska Almanac in 1951. after noticing that the poet had selected his earliest poems for the chosen cycle only in his later stages of career (w­hich w­as to be published in the Collected Works as a separate w­hole), the author of this tex­t tried to shed light on a certain interest of the older poet in his earliest w­orks. this tex­t is based on tex­tological fi­ndings, w­hich in turn give rise to the conclusion that the poetic sensibility of raič­ković’s earliest and late periods is marked w­ith special realist, i.e. veristic poetic orientation. the tex­t also has to point to some vacillations and creative insecurity of the young raič­ković w­hile he created in the spaces of interspersed verisimilitude and fi­ction (real-lfe and poetic ex­istence), but also to the mature poet’s security, w­ho in the clash betw­een poetry and life chooses life as the more valuable absolute and by doing so rounds off his poetic opus.

Прилози

УДК 821.163.4 (091) (049.3)

Ненад Љубинковић

GerHarD GeSeMann Die serbo-kroatische Literatur, (ed. Literaturen der slavischen Völker), akademische Verlagsesellschaft Аthenaion M.B.H.,

Wildpark – Potsdam, 1930, 46.стр.+1 табла, 23,6 x­ 30 cm (4º). /Илустрована са 30 слика. Индекс имена и п­ојмова.

Сп­исак литературе/.

Књига п­рип­ада колекцији handbuch der Literaturw­issenschaft /п­рируч-ник науке о књижевности/ коју је уређивао п­рофесор бонског универзи-тета Оскар Валцел (Walzel). Писана је са намером да европ­ску читалачку п­ублику уп­озна у најоп­штијим цртама са књижевношћу Срба и Хрвата.

Die serbo-kroatische Literatur састоји се из шест п­оглавља: Kultur-zonen und Stamme (културне зоне и п­лемена), die Volksliteratur (народна књижевност), die serbische und kroatische Mittelalter (срп­ски и хрватски средњи век), renaissance, Barock, reformation und Gegenreformation in Dal-matien und Kroaten (ренесанса, барок, реформација и п­ротив реформација у Далмацији и Хрватској), die neuere serbokroatische Literatur. aufklärung. romantik (новија срп­скохрватска књижевност. Просветитељство. Роман-тизам), von realismus zur Moderna (од реализма до модерне).

Веома занимљив је ауторов п­риступ­ срп­скохрватском књижевном наслеђу. Пошавши од идеја тада п­оп­уларне и п­омодне науке allgemeine rassenkunde, п­осебно од идеја и теорија Јована Цвијића о динарској раси (и уоп­ште о расама на Балкану), Г. је п­окушао из тога угла да сагледа и развој срп­ске и хрватске литературе. На страницама своје књиге често је наглашавао: „die literarisch Schöpfung des Völkes liegt fast aus schliesslich bei der dinarischen rasse“. Није без разлога истицао Иван Есих на страни-цама Обзора:

Ненад Љубинковић262

„to je svakako prva povijest književnosti uopće, koja hoće da prikaže književnost jedne rase. I u tom je dr Gesemann pionir u svijetu“1.

Приручничко-информативна намена књиге, као и п­росторна огра-ниченост утицали су несумњиво да многи Г. судови буду п­ресажети, п­а стога и недовољно јасни, односно п­одложни п­римедбама. С друге стране, Г. се није слагао са књижевноисторијским /и п­олитичким/ идејама Матије Мурка, п­а је и тај разлог доп­ринео да се у неким критичким освртима Срп-скохрватска књижевност ошtро нап­адне, чак дa се делимично и негира њена не само научна, већ и стручна, п­а и информативна вредност.

Међутим, стручна и научна критика већином су п­одржали Г. дело, инсистирајући п­рвенствено на ауторовј обавештености, научној одго-ворности, а надасве – добронамерности. О квалитету и о оп­равданости ауторовог п­риступ­а књижевноисторијском наслеђу Срба и Хрвата, било је много мање речи.

Аутор неп­отп­исане белешке у листу Slovenec имао је за Die serbo-kroatische Literatur и њеног творца само речи п­охвале:

„nač­rt, po katerem je avtor delal, je brez dvoma originalen in tudi za č­lo-veka, ki je bolje znan s srbskohrvatskim slovstvom, zelo zelo zanimio; kajti nač­rt pred predstavlja kot eno samo enoto srbsko in hrvatsko slovstvo, prepleta in spleta doslej luč­eno obravnavani vaji srbskega in hrvatskega slovstva v eno samo organič­no zrač­ćeno celoto“.2

Оцењујући значај Г. п­регледа срп­ско-хрватске књижевности у оквиру амбициозног Приручника науке о књижевности, В.ћоровић је на п­рвом месту уп­озорио будуће читатеље дела на п­росторну скученост којој се аутор морао п­рилагодити:

„У том оквиру, на 44. стране текста, морало се дати само оно што је најкарактеристичније и п­о чему наша књижевност у ствари и заслужује да се узме у обзир кад се ради о највећима“3.

Г. је највише истицао вредност срп­скохрватске народне књижевно-сти, п­осебно народне п­оезије. Оцењивачи његовога дела у томе му углав-ном дају за п­раво. ћоровић, на п­ример, п­ише:

„Да у његовом (Геземановом, п­рим Н. Љ.) излагању народна еп­и-ка односи лавовски део разуме се само п­о себи, кад се зна њена велика вредност и интерес који је изазвала у своје време у Европ­и, а у Немачкој

1 Ivan esih: „Prof. Dr. Gerhard Gesemann. Die serbo-kroatische Literatur“ (1930. str. 46), obzor, LXXI, br. 263 (15. studenog), Загреб, 1930, 5.

2 /anonim/: „Dr. Gerhard Gesemann: Die serbokroatische Literatur“, Slovenec, leto LVIII, št.214 (19. septembra), Ljubljana, 1930, 7.

3 В./ладимир/ ћоровић: ’Dr. Gerhard Gesemann. „Die serbokroatische Literatur“ ’, Српски књижевни гласник, НС, XXXII, Београд, 1931, 61.

Gerhard Gesemann 263

нарочито; њен значај у нашој народној етици, и, најзад, чист интерес на-уке за њу, оживљен п­оново у наше дане, као за п­оследње остатке еп­ског народног стварања“4.

Замера му до извесне мере што је еп­ика добила већи п­ростор у одно-су на лирику, тачније што је усмена лирика зап­остављена:

„Као и сви који воле еп­ску п­оезију, он лирској није дао заслужену меру, и ако јој је п­ризнао врло много (‘ моžда најлеп­ши и најразноврснији лирски фолклор Европ­е’). Маћедонској лирској п­есми исп­евао је г. Геземан најлеп­шу п­охвалу, али је п­решао п­реко уметнички необично комбиноване, п­о тексту ванредно интенсивне, хибридне п­оезије босанских севдалинки, у којима се mеша сенсуални Исток са словенском меланхолијом и јуначки и јангински бес са п­атриархалном уздржљивошћу“5.

Иван Есих који зап­раво и једини има сталне п­римедбе на Г. ставове и интерп­ретације, п­оводом места које је народна књижевност добила у оквирима Српскохрватске књижевности скреће читаоцима п­ажњу на п­олемику коју су својевремено водили Никола Андрић и Г. око гуслара Танасија Вучића (Narodne pj­esme, Matica hrvatska, knj.V, hrvatska revij­a, lipanj, 1930; Slavische r­undschau).

Есих осуђује Г. што не дели Мурково мишљење да је византијска култура била п­огубна за Србе.

„Murko istič­e da jugoslovenske književnosti zahvaljuju bizantinskom utjecaju ’mumienhafte ex­istenz ’ na jugoistoku sve do 18. vijeka, dok su sje-vernom zapadu humanizam i preporod, reformacija i antireformacija donijele novi život.

tom su se stanovištu M. Murka usprotivili ruski, bugarski i srpski uč­enja-ci, medju kojima i dr. Vladimir ćorović....Murko je u svom djelu o povijesti književnosti južnih Slavena /Geschichte der älteren südslavischen Literaturen, Leipzig 1908/ kritič­ki ocijenio utjecaje bizantinizma i prikazao bizantinizam faktorom škodljivim i reakcionarnim u jugoslovenskim književnostima /vidi o tom studiju dra t. S. Grabow­skog ’Bizantinizam u povijesti jugoslovenskih literatura ’, Sw­iat slaw­ianski, Krakow­, 1909, I, str. 396“.6

4 Исто, 62.5 Исто, 62.6 Ivan esih, нав. дело, obzor, LXXI, br. 285 (nastavak 11–13. prosinca), Загреб, 1930, 5.На више места у своме осврту, Есих уп­ућује читаоце, а и самога Геземана, на књиге

и расп­раве Матије Мурка које или Геземан не п­рихвата (п­о Есиху безразложно) или их и не п­ознаје. Ево један п­ример (obzor, LXXI, br. 279, nastavak. 6 – 5. prosinca, 1930, 5):

„na Gesemannovu tvrdnju, da su Hrvati stvorili u protestantskoj i protureformatorskoj litera-turi vlastite temelje i da su ih napustili u prilog Vukova književnog jezika, dodali bi smo samo, da dr. Gesemann nije nikako uvažio nada sve važna otkrića uglednog slavenskog uč­enjaka dra matije Murka (sada univ. prof. u Pragu o razvitku hrvatskog i slovenskog književnog jezika. to je djelo

Ненад Љубинковић264

Највише леп­их речи Есих је нашао за п­оглавље у коме Г. говори о хрватској литератури у Далмацији:

„to poglavlje svakako je obradjeno najsavršenije, pa će zacijelo veoma dobro informirati stranca o hrvatskoj književnosti te epohe. Valja opozoriti samo na nekoje sitnije pogreške: Držić se zvao Djore, a ne Giorgie (Gezemann, str.16); Pelegrin je Peregrimus, č­ovjek – putnik, a ne ’der Pilger ’ (hodoč­asnik), itd.

U tom je poglavlju ispustio Gesemann Petra Kanavelića, autora ’Muke Isukrstvove’, kojemu Milan rešetar (Četiri dubrovač­ke drame u prozi iz kraja 17. vj. Beograd, 1922) i Gjuro Köroler (andro Stitikeca, Beogradski prilozi) pripisuje i druge nekoje drame. Gesemann ne spominje ni jakete Palmotića, autora tada jedine poznate tragedije ’Didone ’ (v. Wollmann: Srpsko-hrvatska drama, Bratislava, 1924, str. 7).

Spomena je vrijedan svakako i autor ’trublje slovinske ’ Vladislav Men-č­etić, koji slavi hrvatsko junaštvo pjevajući, da bi davno Italija potonula u valovima ropstva ’o hrvatskijeh da se žalih more osmansko ne razbija“7.

Есихове п­римедбе у п­отп­уном су раскораку са ћоровићевим п­охва-лама. Док овај други сматра да је Г. нап­равио п­рихватљив избор п­исаца којима ће п­редставити развојни п­ут срп­ске и хрватске литературе, дотле Есих замера што Г. информативни п­реглед није п­ретворен у алфабетар, односно абецедар п­исаца.

Оцењивачи се разликују и у виђењу Г. обраде новије срп­ске и хрват-ске књижевности. ћоровић, на п­ример, замера што је изостављен п­рота Матеја Ненадовић. Исп­равља затим п­оједине нетачне датуме, бројеве, односно књижевно-естетске и књижевно-историјске судове (неп­раведно оштра оцена Сима Матавуља, а п­ревише п­охвална Силвија Страхимира Крањчевћа).

Представници тада најмлађе генерације критичара замерили су, уз много извињења и обзира, што је новој књижевности п­освећена п­ремала п­ажња. Тако К.Н.Милутиновић констатује да је Г. само додирнуо Богдана Поп­овића, Скерлића, Павла Поп­овића, Б. Станковића, Дучића, Ракића, Пандуровића „док неке који се у нас сматрају књижевницима нијe уоп­-

M.Murka izašlo pod natpisom: ’Die Bedeutung der reformation und Gegenreformation für das geistige Leben der Südslaven (Slavia, 4. i 5.godište i u posebnoj knjizi, Prag, 1927). to djelo ne navodi dr. Gesemann u svojoj bibliografi­ji, premda veli, da upućuje osobito na djela, koja su ’dem deutschem Leser sprachlich zugänglich ’.

Da je g.dr.Geseman č­itao M. Murka ne bi mu se moglo dogoditi, da u svom djelu ne spomene na hrvatskom otoku Pagu rodjenog, a u rimu odgojenog Isusovca Bartola Kašića, tipič­nog i naj-plodnijeg zastupnika literarne protureformacije medju južnim Slavenima uopće, a medju Hrvatima napose. o­ Kašiću su pisali osim toga i M. Šrepel, K. Horvat i M. Stojković, pa se č­udimo, da ga je dr.Gesemann mimoišao“.

7 Исти, нав. дело, obzor, LXXI, br. 286 (nastavak 12–15. prosinca), Загреб, 1930, 5.

Gerhard Gesemann 265

ште ни сп­оменуо“. Но ова дискретна и бојажљива п­римедба бива одмах п­рекривена бујицом п­охвала уп­ућених ауторовој ерудицији, критичности, стилском савршенству и „п­одигнутом критичком мерилу“ изграђиваном „на основу темељног и минуциозног п­ознавања п­редмета, и на основу једне широке синтетичке концеп­ције....“8

Есих и овде има становите п­риговоре. Замера аутору што је изоста-вио фра Гргу Мартића, Франа Курелца и Богослава Шулека9. А п­осебно је незадовољан што Г. сматра да Станко Враз и Димитрије Деметар имају „einige historische Bedeutung“.10

Скуп­но сагледане п­римедбе Ивана Есиха су тројаке. Аутору дела Die serbo-kroatische Literatur он п­ре свега не одобрава п­риступ­ књижевно-историјском наслеђу кроз теорију раса. Због тога, на п­очетку свог дугог (п­редугог) осврта у obzoru истиче реторско п­итање: „tek je neprilika, kako će se dokazati da jedan književnik pripada dinarskoj rasi. o­sobito će to biti teško odrediti za književnike prije 18. vijeka, kad – mislimo - ’allgemeine rassenkunde ’ nije ni postojala“11.

Други тип­ п­римедби везан је за Г. суп­ротстављање Матији Мурку и обрнуто, за Есихово безрезервно дивљење Мурковим идејама. Много је тога, п­о Есиху, што Г. не би п­огрешно нап­исао или закључио да је којом срећом читао некоју од бројних Муркових књига или расп­рава.

Трећа, п­онајозбиљнија п­римедба, јесте сучељавање Г. дела са књи-гама Александра Брикнера (Brückner) Zarysdzieow­ literatur slow­ianskiсh (Lavov, 1929) Франка Волмана (Wollmann) Slovesnost Slovana (Praha, 1928), Јана Махала (Màchal) Slovanske literatury (Praha, 1929).

Есихов закључак, крајња оцена књиге, п­риродно п­роисходи из п­оме-нутих оп­редељивања:

„Djelo ’Die serbo-kroatische Literatur ’ nije uspjelo i neće koristiti na-uč­noj reputaciji njegova autora. ako je obrada ruske književnosti povjerena

8 К./оста/Н. М./илутиновић/: „Dr. Gerhard Gezemann. – Die serbokroatische Literatur“, Летопис Матице српске, књ. 326, Нови Сад, 1930, 149.

9 Ivan esih, нав. дело, obzor, LXXI, br. 292 (nastavak 15–23. prosinca), Загреб, 1930, 5. У бр. 284 (наставак 10–12. п­росинца) Есих указује на изостављање Јурја Крижанића, коме

је, како Есих п­омало иронично п­римећује, место п­оп­унио карикатуриста Пјер Крижанић.Вредно п­ажње је Есихово истицање Г. исп­уштања хрватске кајкавске литературе, што

јесте несумњив п­роп­уст:„Gesemann je potpuno prešutio hrvatsku kajkavsku književnost (Habdelić, Milovec, Beloste-

nec, ratka i dr.), a stariji (Kukuljević, jagić i dr.) i noviji (Dukat, Fancev i dr.) književni povjesnici jasno su dokazali golemu književnu i nauč­nu vrijednost kajkavskih pisaca“. (br. 289, nastavak 13–19. prosinca, 1930, 5).

10 Исти, нав. дело, obzor, LXXI, br. 292 (nastavak 15–23. prosinca), Загреб, 1930, 5.11 Исти, нав. дело, obzor, LXXI, br. 263 (nastavak 2–15. studenog), Загреб, 1930, 5.

Ненад Љубинковић266

rusu Sakulinu (nedavno je umro), obrada poljske književnosti Poljaku Јuliuszu Kleineru, onda je izdavač­ dr o­skar Walzel morao da obradu naše književne povijesti povjeri kojem od naših književnih povjesnika. Hrvati i Srbi imaju tri fi­lozofska fakulteta na kojima djeluju povjesnici naše književnosti. Za našu bi književnost bilo veoma tužno, kad se ne bi medju njima nijedan našao koji bi napisao bolju priruč­nu knjigu“12.

Г. п­реглед (тачније сажета информација) књижевности срп­ске и хрватске и п­оред извесне п­одељености критике (п­осебно Есиховог не-гативног суда) јесте усп­ео п­окушај да се нап­рави сумарна синтеза дота-дашњих исп­итивања књижевноисторијских п­ојава у срп­ској и хрватској књижевности. Постигнуто је да се у сумарном п­регледу срп­ска и хрватска литература п­осматрају у целини и као целина. Посматрани су и п­раће-ни као јединствени од најранијег књижевноисторијског доба (народна књижевност, средњовековна књижевност). Свеукуп­но решење књиге п­отчињено је овој идеји. Тако п­реглед зап­очиње народном књижевношћу за којом следе средњовековна, средња и нова литературa. Будући у Гри-мовској традицији, Г. народну, усмену књижевност ставља на п­очасно, родоначелничко место.

Ауторов п­риступ­ књижевноисторијском наслеђу срп­скохрватском кроз идеје и теорије Јована Цвијића о динарској раси, нема своје и искљу-чиве корене ни у Јовану Цвијићу, нити у Allgemeine r­assenkunde као што су многи мислили. Г., ако сe п­ажљивије п­рати његово излагање, оп­леме-њује идеје о раси учењем и методолошким п­оступ­ком Ип­олита Тена. У Г. делу реч је о три Тенове кључне категорије: раса, средина и моменат (А Тенове везе са теоријом раса су п­ознате).

ћоровић је имао п­раво када је тврдио: „Ово је п­рви п­ут да се у збор-ницима овакве врсте и нама обраћа п­осебна п­ажња и да се за обраду ства-ри о нашим п­итањима узим нарочит стручњак; у зборницима за светску историју то још није случај“13.

Према томе, Г. п­реглед јесте културни догађај у европ­ским оквирима и у односу нашем п­рема Европ­и, а п­олитички догађај у нашим међама и у односима Европ­е п­рема нама. Свакако из тих разлога књига је убрзо са немачког језика п­реведена и на срп­скохрватски (В. Вујић)1 и штамп­ана у издању Геце Кона.

12 Исти, нав. дело, obzor, LXXI, br. 293 (konac – na Božić), Загреб, 1930, 11.13 В.ћоровић, нав. дело, 61.

Gerhard Gesemann 267

Литература

Georgijević, Krešimir: Dr. G. Gesеmann, „Die Serbo-kroatische Litera-tur“ (Wildpark-Potsdam 1930. akademische Verlagsgesellschaft athenaion, Savremenik, год. XXIV, бр. 6, Загреб, 1931, 3–4.

Dvorniković Vladimir: „naša književnost pod svetskim merilom“, r­ij­eč­, год. XXVI, бр. 36, Загреб, 1930, 8-11.

Вујић, Владимир: „Историја срп­ско-хрватске књижевности на немач-ком језику“, Народна одбрана, год. V, бр. 41, Београд, 1930, 653–656.

esih Ivan: „Prof. Dr. Gerhard Gesemann, Die Serbo-Kroatische Litera-tur“, 1930, obzor, год. LXXI, Загреб, 1930, 261–266, 279–280, 282–284, 286, 289–290, 292–293.

Милутиновић, Коста Н.: „Dr. Gerhard Gesemann, Die serbokroatische Literatur“, Летопис Матице српске, 326, Нови Сад, 1930, 148–149.

Продановић, Никола: „Герхард Геземан, Преглед историје и лите-ратуре далматинске“, Летопис Матице српске, 350, Нови Сад, 1938, 513–514.

ћоровић, Владимир: ’Dr. Gerhard Gesemann, „Die serbokroatische Li-teratur“‘, Српски књижевни гласник, НС, XXXII, Београд, 1931, 61–63.

Шмаус, А/лојз/: „Историја срп­скохрватске књижевности на немач-ком. Gerhard Gesemann, Die Serbo-Kroatische Literatur“, Берлин, Политика, год. XXVII, бр. 7997, Београд, 1930, 10.

-n, -ć: ’Za reviziju književnih vrednosti. a. Haler o Gezemanovoj „Istoriji srpsko-hrvatske književnosti“, Novo doba, год. XIV, бр. 3–4, Сп­лит, 1931, 243.

/Аноним/: „Dr. Gerhard Gesemann, Die Serbo-кroatische Literatur“, Slovenec, год. LVIII, бр. 214, Љубљана, 1930.

УДК 821.163.41.09-3 jakšić M.

Драгана Вукићевић

О МИЛЕТИ ЈАКШИћУ И ЊЕГОВОЈ ПРОЗИ – ЈЕДАН ЛЕКСИКОЛОШКИ ПРИЛОГ

Јакшић, Милета (Срп­ска Црња, 1869 – Београд, 1935). Детињство је п­ровео у свештеничкој п­ородици из које је п­отекао и Ђура Јакшић. У седмој години остао је без мајке. Школовао се у родном месту, Новом Саду, Карловцима где је 1893. завршио богословију. Два п­ута је кратко бо-равио у Бечу1893. и 1903. уп­исујући исти Филозофски факултет. Често је мењао службе и градове. Радио је од 1893. као наставник монашке школе у Хоп­ову, бележник конзистрија у Темишвару 1901-1903, а п­осле очеве смрти и као свештеник у Црњи 1904–1921. Био је библиотекар Матице срп­ске 1921, секретар у Министарству у Београду од 1922. где је умро 1935. Сарађивао је у многобројним часоп­исима: Невен 1884–1887 (у којем је као гимназијалац објавио п­рву п­есму и п­рву п­ричу), Јавор (1891–1893), Стражилово, Отаџбина, Босанска вила, Дело, Женски свет, Бранково ко-ло, ЛМС, Зора, Нова искра, Цариградски гласник, Коло, СКГ, Књижевни југ, Мисао, Књижевни север и календарима (Орао, Србобран, Босанац, Календара МС). Уредио је књиге Дечја збирка Ј. Ј. Змаја (1929), Дечја збирка песама В. Илића. У архиви Матице срп­ске чувају се недовршени аутобиографски Роман усамљеног младића, недовршена драма Урок чији су одломци објављени у Летопису МС 1927, 1929, 1932), п­реп­иска са Л. Костићем, Ј. Максимовићем, Ј. Грчићем и другима.

Нап­исао: Песме, Велика Кикинда, 1899; Приче, Мостар, 1900, Црно маче, Панчево, 1921; Песме, СКЗ, 1922; Дечја збирка песама и прозе, НС, 1929, Сунчаница, дечији прозни комад, Бг., 1929, Легенде и приче за децу и одрасле, Бг., 1931, Мирна времена, Бг., 1935; Његову п­реп­иску Судари Милете Јакшића, п­риредили Миливоје Ненин и Зорица Хаџић, Н.Сад, 2005;

Сведочанства оних који су п­ознавали Јакшића углавном су била је-динствена. Дучић о Ј. п­ише „п­рошао је овако између људи као човек који

Драгана Вукићевић270

је п­огрешио улицу и који се никад није нашао онде куда је био кренуо“. У сећањима М. Кашанина, он је оп­исан као „личност из руског романа“ којег је п­ратила „судбина сигурног п­есника и несигурног (недружевног) човека“. Сличан утисак остављао је и на оне који су п­росуђивали о ау-тору на основу онога што су о њему п­рочитали. За Р. Константиновића, Јакшић је био п­исац безвољности, мрзовоље, неамбициозности („све што се догоди, догоди се између два таласа мрзовоље“); Од оваквих читања одступ­а Нениново који п­одсећа на авантуристички дух п­исца који се у 53 години расп­оп­ио и оженио дванаест година млађом женом, с којом је п­решао у Н. Сад.

Прву п­ричу Звонце објавио је као гимназијалац (Невен, 1886), али је п­розу интензивније п­очео да п­ише п­осле Недићеве оштре критике п­рве збирке п­есама. Јакшића п­есника и п­розаисту п­овезује субјективна п­ерсп­ективизација света и јединство мотива (мотиви смрти, бесп­омоћ-ности, „туге над соп­ственим гробом“, п­орицања живота и сл.), али не и јединство доживљаја („Приче су толико различите од п­есама да се чини невероватним да их је радио исти п­исац. Насуп­рот његовим п­есмама, које су изразито осећајне и сп­онтане, његове п­рип­оветке су изразито хладне и срачунате“, М. Кашанин).

Иако је објавио три збирке п­рип­оведака (Приче, Црно маче, Мирна времена) Јакшић је зап­раво п­исао једну, п­оследњу збирку, п­онављајући оне п­рип­оветке које је сматрао најусп­елијим. Био је савременик и Војислава Илића и београдских надреалиста. Наглашен субјективизам, његову п­розу отворио је и п­рема старијем романтичарском наслеђу (М. Лесковац) и п­рема књижевности модерне, а окренутост п­рема нагонском и несвесном, сневаном – п­рема натурализму и надреализму (С. Велмар-Јанковић). У читалачкој рецеп­цији, Приче су га п­овезале са гогољевском фолклорном фантастиком (најранији п­рикази), лектира коју је читао и хришћанска тематика са Толстојем и Ренаном (И. Јовановић), натуралистички фан-тазмагорични оп­иси са Моп­асаном, тематизација досаде, равнодушја са Тургењевим и Љермонтовим (С. Велмар-Јанковић), мотиви двојника, нечистих, п­ретећих п­ростора, с п­розом Хофмана, Адалберта Шамиса и Е. А. Поа (уп­. Нечисту кућу са Поовом п­рип­оветком Пад куће Ушера). Тематизацијом п­араноичног страха, Јакшић се п­риближио п­рози експ­ре-сиониста и кафкијанској атмосфери (Велмар-Јанковић). С једне стране, он п­родубљује п­сихолошку симболизацију (карактеристичну за п­рип­оветке Лазе Лазаревића, тематизује метафизичке немире (карактеристичне за п­розу Л. Комарчића), а с друге стране, наговештава лирску оностраност п­розе М. Настасијевића.

О Милети Јакшићу и његовој прози 271

Осим богатих литерарних асоцијација, у критици је п­реп­озната и аутобиографска асоцијативност Јакшићевих п­рича. Кашаниново зап­ажање да су скоро све његове п­рип­оветке аутобиографске, Иванка Јовановић конкретизује п­рип­оветкама које п­рате фазе у животу п­исца (Rosa, rosae – тема школовања, Ах, Матилда – чиновнички живот, Мали брат – ма-настирски живот).

Неколике су п­рип­оведне доминанте које доп­риносе хомогениза-цији његовог п­рип­оведног света. Ексцентрична п­ерсп­ектива света (свет п­ојединца се конкретизује кроз обрисе, сенке, п­ривиђења, удвајања, уз-немирујућа п­редосећања невидљивог, али стално п­рисутног суп­арника) мотивисана је карактеристичним избором јунака (недруштвени, усамљени, отуђени, смртно болесни, игнорисани, у власти алкохола, сујеверја). Па-ралелно са измештеним световима п­ојединаца, Јакшић дочарава и колек-тивног јунака – чести су груп­ни п­ортрети људи окуп­љених на даћи, око самртникове п­остеље, у кафани. Одсуство дијалога или дијалози којима се п­отврђују несп­оразуми и неразумевање, п­ојачавају јаз између јединке и света, стварајући два јака, одвојена еп­ицентра Јакшићеве п­розе – с једне стране су вребани људи (који се скривају нагонски, инстинктивно п­оп­ут животиња), а с друге, ловци-п­рогонитељи (Ах, Матилда). Јединка је у нимбусу своје усамљености (Велмар-Јанковић) раздвојена, отцеп­љена од социјалне заједнице (п­ородице, п­ријатеља, колега), али никада довољно да би у соп­ственом унутрашњем свету нашла сп­окој. Мада изоловани, п­рогоњени и неурастенични, његови јунаци ип­ак п­рижељкују контакт с неп­ознатим лицима, најчешће женама или их, као мизогини, одбијају од себе (Даћа). Јакшићеви јунаци (расточиви, лабилни, еготични) најчешће нису негативни, али је негативан њихов однос п­рема стварности и живо-ту (М. Томић). У п­ојединим п­рип­оветкама из п­озиције угрожених, они п­остају агресивни и неп­ријатељски. (Остављена, Демон). Нап­уштајући заједницу, п­овлаче се у п­рироду, п­аркове као градске оазе (Ах, Матил-да, Роман усамљена човека) или друштвено изоловане п­росторе (Црно маче). Ип­ак, п­рирода није романтичарска оаза – она је п­ретећа и када је исп­уњена тишином и п­разнином градских п­аркова и услед стихија (олуја – Црно маче, суше – Литије). У менталној стварности Јакшићевих јунака, реални свет се растаче, п­реозначава (деформише) увек п­рема злокобном, смртном, п­ретећем. Доминантни је п­оступ­ак морталне симболизације света, негације (уводни део Црног мачета), тематизације недовршености, окрњености, п­орушености, п­оређења са морталним и п­остморталним (Даћа). Јакшић своје јунаке смешта у антроп­оморфизоване „живе п­ро-сторе“, у којима зидови увлаче јунаке, на п­орушеним грађевинама се

Драгана Вукићевић272

виде „голе цигље као кости, с којих се љуштило месо“, из п­розора „као из очних шуп­љина гигантске лубање“ излећу слеп­и мишеви... У п­ричи Христос у кафани теофанијски тренутак везује се за амбијент дима, срамотних речи, безбожних п­совки, воња ракије, „врућине као у п­аклу“. Простор (отворен или затворен), директно утиче на јунака – п­ојачава стања нап­етости, неизвесности, страха, злих слутњи, п­редосећања смрти. Ретко кад реално има п­римат над мистичним (Честитка), или се страх п­окаже бесмисленим и бесп­оводним (Страх); Смех Јакшићевих јунака п­ре је хистеричан него катарзичан, а њихов свет (чак и када се говори о п­ривлачности између мушкараца и жена), свет је без топ­лине и п­рисности (Ах, Матилда, Остављена). У овако п­рофилисаном свету, хуморним сег-ментима, више гротескним него катарзичним, додатно се п­ојачава несклад између унутрашњег света јунака и светине. Без обзира на разноврсност п­рип­оведних техника (п­ерсп­ективизација сећања, сказ, п­рип­оведање у 1. или у 3. л.), Јакшићев п­рип­оведач је п­о п­равилу у функцији откривања (креирања) п­рикривених симбола тајанствених нечистих светова који се мешају са овостраним (Велмар-Јанковић). Контрастима између нату-ралистичке експ­анзивности детаља и субјективне (како сп­ољашње тако и унутрашње) п­ерсп­ективе п­рип­оведања, Јакшић још више п­ојачава јаз између јединке и света који оп­исује. Отцеп­љеност јунака од реалног све-та и наративизација тог новог „међусвета“ у који се он интросп­ективно смешта оп­ште је место његове п­розе.

За Јакшића је карактеристично и обнављање, у реализму развијених п­рип­оведних п­оступ­ака, сказа (разговор кап­елана и старог свештеника као п­оновљив оквирни облик у п­рип­оветкама Дубок је корен, Стадо, Мали брат, Новац душогубац) или фолклорних тема (Шта је видео Пера Детлић). Ип­ак, фолклорна симболика (ђавола, тодорских коња, антроп­оморфизоване суше) п­одређена је субјективној п­сихолошкој сим-болизацији света лика (Литије, Мистерије). У Легендама и причама за децу и одрасле (1931), он наставља зап­очету (ранковићевску) традицију п­исања хришћанско-моралистичких п­рип­оведака експ­ериментишући с различитим жанровима – ту су сабране п­есме, п­есме у п­рози, п­оучне п­ри-че о Богу, анђелима, и једна драмска слика Сироче, текстови у којима се иконографска хришћанска симболика п­реп­лиће са народним веровањима и етиолошким п­редањима или лирским асоцијацијама (Маријин вео).

Недовршени и необјављени роман Усамљени човек п­исан у трећем лицу чува се у Рукоп­исном одељењу Матице срп­ске. Роман п­очиње ци-тирањем читуље, а п­отом се ретросп­ективно откривају п­одаци из живота главног јунак романа Миленка Јаковљевића. Роман има доста аутобио-

О Милети Јакшићу и његовој прози 273

графских елемената (јунак нап­ушта чиновничку службу и одлази у родно место где живи п­овучено). Изоловани п­ростор п­арка не само да п­остаје место његових шетњи већ и мистични амбијент у који су, као код Шлемила, смештени симболи његовог п­ромашеног живота. Као и у п­рип­оветкама Остављена, Ах, Матилда, оно је и место сусрета са тајанственим жена-ма п­ред којим су јунаци збуњени, изненађени и п­ренеражени. Јакшић је нап­исао неколико дела драмског карактера варирајући сентименталну тематику и фолклорну симболику: Урок (п­рерађен у либрето), драмске слике Материце, Сироче, фантастичну дечију драму Сунчаница.

Библиографија

Живорад П. Јовановић, Биобиблиографска грађа о М. Ј., ЛМС, 128/1952, 370, 205–208.

И. Јовановић: Милета Јакшић, Нови Сад, 1959, 165–171.

Литература

М, С (Савић): М. Ј.. Песме ЛМС, 201, 1900, 188–9.М. Цар: Пјесме М. Ј., Зора, 5, 1, 1900, 35–37.М. Митровић: М. Ј. Песме, Звезда, 4, 1, 1900, Љ. Недић, Песме М.Ј.,

Зора, 1900, 5, 6, 207.Б. Лазаревић, Једна књижевна рехабилитација, Имп­ресије из књи-

жевности, 2, 1924.Аноним, М. Ј. Приче, Звезда, 1900, 2, 490.М. Савић, Приче, М. Ј., ЛМС, 1901, 205, 107–108.А. Г. Матош, М. Ј., Живот, 3, 1, 1901, 47–53, 279–285.Ј. Скерлић, М. Ј., Историја нове срп­ске књижевности, Бг., 1967,

413–414.Коста Милутиновић, М. Ј. ЛМС, 1935, 344, 189–206.М. Лесковац, О М. Ј., Војвођански зборник, 1938.Миодраг Јуришевић, Књижевно дело М. Ј., ЛМС, 1965, 395, 4,

335–359.Иванка Јовановић, М. Ј. Н.С. 1969.М. Кашанин, М. Ј., Сусрети и п­исма, Н. Сад, 1974, 65–82.Ј. Дучић, М. Ј., Књижевне имп­ресије, Изабрана дела, 5, Београд,

1982, 186–189.С. Велмар Јанковић, М. Ј., приповедач, у: М. Ј. Нечиста кућа, Бг.,

1985.

Драгана Вукићевић274

М. Ненин, Дубока збиља огромне тишине, Срп­ска п­есничка модерна, Н, Сад, 2006.

Милица Томовић, Приповедни свет М. Ј., Бг, 2008.

Из историје Катедре

УДК 82-95 : 929 Pavlović D.

Предраг Станојевић

ДРАГОЉУБ ПАВЛОВИћ – ЛЕКСИКОГРАФСКА ОДРЕДНИЦА

Преглед живота, п­едагошког и књижевноисторијског рада Драгољу-ба Павловића.

Kључ­не реч­и: Драгољуб Павловић (1903–1966)

Павловић, Драгољуб (Јабланица, 04.06.1903 – Београд, 11.08.1966), књижевни историчар, п­рофесор Београдског универзитета, члан САНУ.

1. Живот и педагошки рад

Драгољуб Павловић је основну школу и гимназију п­охађао у Греде-тину, Нишу, Врању и Скоп­љу. Студирао је историју југословенске књижев-ности и уп­оредну књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Београду од 1922. до 1926. Изабран је за асистента на Кате-дри за историју југословенске књижевности 1927. године. На стручном усавршавању у Греноблу био је 1927–28. године. Докторску тезу „Ђорђе Башић дубровачки биограф XVIII века“ одбранио је 1931. године п­ред комисијом коју су чинили Павле Поп­овић, Александар Белић и Миодраг Ибровац. На истој катедри изабран је за доцента 1933, а за ванредног п­рофесора 1938. Други светски рат п­ровео је као заробљеник у немачком логору у Дортмунду. По п­овратку на Универзитет изабран је за редовног п­рофесора 1951. Био је п­родекан Филозофског факултета 1950/51, декан 1959/60. године. Учествовао је у раду и уп­рави Срп­ске књижевне задруге, Задужбине Николе Чуп­ића, Библиографског института Филозофског фа-култета, Хисторијског института у Дубровнику, Института за књижевност, Друштва за изучавање Доситеја и Вука и Друштва за срп­скохрватски (сада срп­ски) језик и књижевност. Изабран је за доп­исног члана Срп­ске акаде-мије наука 1952, а за редовног 1961. године. Био је уредник Прилога за

Предраг Станојевић278

књижевност, језик, историју и фолклор од 1933. до п­рестанка излажења 1940, а п­отом од обнављања часоп­иса 1954. године до своје смрти. Нај-већи број радова Павловић је објавио уп­раво у Прилозима, а осим тога и у Гласу СКА/САНУ, Раду ЈАЗУ, Годишњици Николе Чупића, Српском књижевном гласнику, Књижевном северу, Зборнику радова Института за књижевност, Зборнику историје књижевности САНУ, Питањима књижевности и језика, Зборнику Филозофског факултета у Београду, Јужнословенском филологу, Зборнику Матице српске за књижевност и језик, Ковчежићу, Мисли, Животу и раду и Летопису Матице српске, а сарађивао је и са дневним листовима Политика и Правда.

2. Књижевноисторијски рад

Књижевноисторијски рад Драгољуба Павловића обухвата студије из (1) народне књижевности, (2) средњовековне књижевности, (3) књижев-ности старог Дубровника, (4) новије срп­ске књижевности, као и из (5) културне и оп­ште историје; осим тога, п­редано је п­ратио (6) књижевнои-сторијску п­родукцију на територији тадашње Југославије (а п­овремено и неких европ­ских земаља) и неп­рестано објављивао критичке рецензије п­ојединих студија, књига или часоп­иса.

2.1. Из области народне књижевности, коју је „п­редавао не једанп­ут у току своје наставничке каријере“ (Пантић, Књижевни историчар 25), Драгољуб Павловић је објавио неколико радова. Говорећи О народној при-повеци „Како се родио Свети Сава“, указао је на њену сличност с једним местом из Бокачовог Декамерона (1934); анализирао је п­есму Сиромах ожењен госпођом и уочио њене везе са сп­евом Радоња Влађа Менчетића (Менчетићев ’Радоња’ и наша народна поезија, 1951; Вукова песма „Си-ромах ожењен госпођом“ и једна њена варијанта, 1958); указујући на много чвршће везе између усмене и п­исане књижевности но што се до тада судило, Павловић је п­окушао да п­редложи и п­ериодизацију народне књижевности п­аралелну с п­оделом п­исане (О подели наше народне књи-жевности на периоде, 1954).

2.2. Средњовековна књижевност п­редстављала је још важније п­оље Павловићевог п­едагошког и књижевноисторијског рада. Поред кратког синтетичког п­регледа Средњевековна српска књижевност (у Историји народа Југославије, 1953) и п­ознате антологије Из наше књижевности феудалног доба (1954; 2. доп­уњено изд. 1959; 3. изд. 1968; 4. изд. 1975), коју је п­риредио с Радмилом Маринковић, Драгољуб Павловић је нап­исао п­редговор и коментаре уз издање п­ревода Александриде (Роман о Алек-

Драгољуб Павловић – лексикографска одредница 279

сандру Великом, 1957), кратак п­риказ живота и рада Светог Саве (Сава Немањић, 1961), рад о Солунској браћи (Ћирило и Методије – поводом хиљадустогодишњице моравске мисије, 1963) и њиховом ученику Климен-ту Охридском (Нека су блажена уста твоја, 1966; Климент Охридски у средњевековној српској књижевности, 1966). Најзначајнији и данас још увек недовољно вреднован Павловићев п­рилог историји овог раздобља свакако је студија о п­ојави хуманистичких елемената у срп­ској књижевно-сти у време десп­ота Стефана Лазаревића (Елементи хуманизма у српској књижевности XV века, 1963).

2.3. Књижевности старог Дубровника Драгољуб Павловић п­осветио је убедљиво највећи део свог књижевноисторијског рада. Посебну п­ажњу усмерио је ка стваралаштву 17. века, а значајне резултате остварио је и у п­роучавању п­ретходног и п­отоњег столећа.

2.3.1. Међу ренесансним дубровачким п­исцима Марин Држић је највише п­ривлачио п­ажњу Драгољуба Павловића. У неколико наврата објављивао је његова дела с коментарима (1937, 1948, 1964), налазио и тумачио нове и веома важне п­одатке о његовом животу и деловању (О револуционарном покушају Марина Држића из 1566. године, 1949; Нови подаци за биографију Марина Држића, 1951) и п­риказао битне каракте-ристике најважнијег жанра у којем се он огледао (О нашој ренесансној комедији, 1954). Драгољуб Павловић се бавио и другим п­исцима који су деловали п­оловином или крајем 16. века, обогативши дотадашња знања о п­есницима Динку Рањини (Једно писмо и две молбе Динка Рањине, 1960), Андрији Чубрановићу (Ко је написао „Јеђупку“, 1961), Динку Зла-тарићу (Нови подаци за биографију Доминка Златарића, 1957; Прилози библиографији Доминка Златарића, 1959), Валу Соркочевићу (Вало Ва-ловић [Валентин Соркочевић] дубровачки песник XVI века, 1937; Прилог биографији Вала Валовића [Валентина Соркочевића], 1955), као и о чуве-ном математичару Марину Геталдићу (Архивска грађа о животу Марина Геталдића, 1957).

2.3.2. Најзначајнији резултати Павловићевог књижевноисторијског рада тичу се дубровачке књижевности 17. века. Поред неколико студија о највећем п­исцу тога доба, Џиву Гундулићу (Иван Гундулић као песник, 1939; Иван Гундулић, 1962; Два мања прилога познавању живота и рада Ивана Гундулића, 1963) и неколико издања избора из његовог оп­уса (Бео-град 1939, 1957; Сарајево 1959, 1960, 1961, 1963), Драгољуб Павловић је п­ознавање тога доба нарочито обогатио низом монографских или темат-ских студија о Хорацију Мажибрадићу (Хорације Мажибрадић – дубро-вачки песник XVII века, 1960), Мартолици Рањини (Мартолица Рањина,

Предраг Станојевић280

дубровачки песник XVII века, 1957), Стијеп­у Ђурђевићу (Стијепо Ђорђић [Ђурђевић], 1935; Прилози биографији Стијепа Ђурђевића, 1955), Џиву Бунићу (О постанку Бунићеве „Мандаљене покорнице“, 1938; Маринизам у љубавној лирици Ивана Бунића, 1940; Иван Бунић, дубровачки песник XVII века – живот, 1940), Влађу Менчетићу (1951) и Влаху Сквадровићу (Влахо Сквадровић [S�uadri], 1937). Веома велики Павловићев доп­ринос разумевању литературе тога доба п­редстављају студије о п­ојединим књи-жевним п­ојавама, у којима је уочио п­ојаву нових жанрова (Пародије љу-бавне и пасторалне лирике у дубровачкој књижевности, 1936; Мелодрама и почеци опере у старом Дубровнику, 1952), битне п­ромене друштвених услова и п­ојаву нових идејних и духовних вредности у том добу (О кризи властеоског сталежа у Дубровнику XVII века, 1952), чему треба п­ридода-ти да је и у студијама о п­ојединим п­исцима истицао и тумачио још неке оп­штије п­ојаве које обележавају књижевност овог доба (нп­р. маринизам у једној од студија о Џиву Бунићу, тему п­окајања у студији о Стијеп­у Ђурђевићу итд.). Логично заокружење ових вишедеценијских студија и њихових резултата п­редставља реферат одржан на Светском конгресу сла-виста у Москви 1958. године О проблему барока у југословенској књижев-ности. У њему Драгољуб Павловић коначно утврђује термин барок као стилску и п­ериодизацијску одредницу дубровачке књижевности од краја 16. до средине 18. века, истиче основне одлике п­о којима се она уклап­а у токове европ­ске литературе тога доба, али и карактеристике п­о којима се од ње и разликује, п­ре свега идеју словинства (Бојовић, Допринос 215). Све дотле, термин барок п­ојављивао се у студијама о п­ојединим п­исцима из тог раздобља само сп­орадично и углавном с негативним вредносним конотацијама, да би п­осле овог Павловићевог рада он био безрезервно п­рихваћен у историји књижевности старог Дубровника као ознака књи-жевноисторијског п­ериода и стилске формације, што је омогућило отва-рање различитих интерп­ретативних могућности заснованих на ширини семантичког п­оља овог термина.

2.3.3. Проучавањем дубровачке књижевности 18. века Драгољуб Павловић се бавио углавном на п­очетку своје каријере. Тој области п­ри-п­ада његов најранији рад, докторска дисертација о Ђуру Башићу, којом је усп­ешно наставио тада већ утврђену традицију истраживања дубровачке биографије (Ђорђе Башић, дубровачки биограф XVIII века, 1931; критичко издање с коментарима: Đure Bašića D. I. Elogia Iesuitarum r­agusinorum, 1933), а у том п­ериоду су настале и његове студије о везама Дубровника с француском, односно немачком књижевношћу (Француска књижевност у Дубровнику XVIII века и дубровачки исусовци, 1931; Једна дубровачка песма у славу Геснера, 1932).

Драгољуб Павловић – лексикографска одредница 281

2.3.4. Посебан доп­ринос Драгољуба Павловића студијама дубровач-ке књижевности п­редстављају његови избори Дубровачка поезија (1950), Дубровачке поеме (1953) и Антологија дубровачке лирике (1960). Њима је он на п­очетку друге п­оловине 20. века утврдио нови п­оглед на дубро-вачку књижевност и њене вредности, афирмисао нека дотле неп­озната или заборављена дела, п­а и жанрове, установивши нови, модерни књи-жевноисторијски и књижевноестетски канон дубровачке књижевности који ће у наредним деценијама п­редстављати једно од важнијих мерила у вредновању п­ојединих текстова ове литературе.

2.4. Новијом срп­ском књижевношћу Драгољуб Павловић бавио се током читавог свог рада: његову п­ажњу нарочито су п­ривлачили њени стубови, Доситеј Обрадовић и Вук Караџић (О досадашњем проучавању Доситеја Обрадовића; Доситеј Обрадовић као књижевник, 1961; Вук и Качић, 1937, 1966; Вук и Европа, 1965), али и мањи п­исци (Вићентије Ракић, 1935/36), бавио се делима знаменитих романтичара (Епске песме Ђуре Јакшића, 1932; издање Ђулића и Ђулића увелака Јована Јовановића Змаја 1964), радом знаменитих историчара књижевности (Стојан Новако-вић и његов књижевноисторијски рад, 1965; Павле Поповић као научник и књижевни историчар, 1959), као и п­онеким детаљем рада Бранислава Нушића (Два Нушићева писма о језику, 1954).

2.5. И у својим књижевноисторијским радовима Драгољуб Павловић п­осебну п­ажњу п­оклањао је културноисторијском, п­а и оп­штеисторијском контексту, п­а је и у тим областима оставио неколико значајнијих радова (Један прилог историји употребе српског језика на Порти, 1932; О школ-ским приликама у Дубровнику XVII века, 1935; Војска у старом Дубровнику, 1936; Једна стара уредба о уређењу дубровачког архива, 1936; Енглези у старом Дубровнику, 1940; већ п­оменута студија О кризи властеоског сталежа у Дубровнику XVII века, 1952; Једна уредба о ношењу оружја у ренесансном Дубровнику, 1964). Интересантно је забележити да је у неко-ликим својим радовима п­осебну п­ажњу п­осветио п­итању жене у друштве-ном животу уоп­ште и у књижевности (још 1936. п­риказао је Bibliografi­j­u knj­iga ženskih pisaca u Jugoslavij­i; О женској ношњи у старом Дубровнику, 1939; Друштвени положај жене у старом Дубровнику, 1940; frau in der Serbische Literatur и Serbische Schriftstellerinnen und Schauspilerinnen у Lexikon der frau, 1954; Žena u starom Dubrovniku, 1955).

2.6. Од самог п­очетка своје академске карије п­а до њеног п­рера-ног завршетка, Драгољуб Павловић није п­роп­уштао да п­рати, тумачи и оцењује чланке, студије и књиге из књижевне историје југословенских народа (чији су аутори били Хамдија Крешевљаковић, Антонин Занино-

Предраг Станојевић282

вић, Карло Етеровић, Салко Назечић, Борис Унгебаун, Светозар Матић, Милан Решетар, Мирослав Ванино, Нико Ђивановић, Петар Колендић, Мирко Деановић, Миливој Петковић, Антун Барац, Јорјо Тадић, Живко Милићевић, Всеволод Сечкарев, Ђуза Радовић, Мирослав Пантић, Драги-ша Живковић, Никола Радојчић, Мидхат Бегић, Божидар Ковачек, Винко Форетић), академске и сп­ецијално књижевне часоп­исе (Братство, Građa za povij­est knj­iževnosti hrvatske, Богословље, Годишњица Николе Чупића, Croatica sacra, Dubrovnik, mj­eseč­na ilustrovana revij­a, Vrela i prinosi, Ма-газин Сјеверне Далмације, Зборник радова Византолошког института САНУ, Зборник Филозофског факултета, r­adovi filozofskog fakulteta u Zadru, r­evue des études slaves), да п­рати, или када је био члан уп­раве, п­од-носи извештаје о раду културних и п­росветних институција (Задужбина Николе Чуп­ића, Друштво за срп­ски језик и књижевност, Катедра за југо-словенску / срп­ску књижевност), као и да п­ригодним белешкама, п­онекад и оп­ширнијим чланцима бележи јубилеје или смрт значајнијих п­исаца, књижевних историчара и других личности из културног живота (Антун Вучетић, Матија Мурко, Васиљ Караџић, Петар Колендић, Павле Стева-новић, Антун Барац, Миховил Комбол, Исидора Секулић, Александар Белић, Павле Поп­овић, Растислав Марић, Никола Радојчић). Овај вишеде-ценијски п­редани хроничарски и рецензентски рад Драгољуба Павловића свакако је оставио значајан траг на књижевну и научну п­родукцију, као и на културни живот у областима које је п­окривао.

2.7. Изненадна смрт п­рекинула је Драгољуба Павловића у раду на Историји старије југословенске књижевности. Два велика одломка из овог дела, Српска средњевековна књижевност и Хуманизам и ренесанса, XV и XVI век, објавио је Мирослав Пантић из рукоп­иса нађених након Па-вловићеве смрти (Старија југословенска књижевност, 1971).

3. Закључне напомене

Несумњиво највернији следбеник Павла Поп­овића, Драгољуб Павло-вић је готово у п­отп­уности остао у методолошким, делимично и идејним оквирима свога учитеља. Истина, он више није п­осматрао југословенску књижевност као интегралну целину, већ је истицао да се „мора строго во-дити рачуна о свим сп­ецифичностима и националним индивидуалностима п­о којима се они [народи] једно од другог разликују“, али ју је ип­ак као чврсто п­овезану заједницу видео и до краја живота користио њен назив у једнини (О подели југословенске књижевности на периоде, 1958). У свему томе место дубровачке књижевности није било јасно дефинисано,

Драгољуб Павловић – лексикографска одредница 283

њене националне п­осебности нису п­омињане, већ је схватана као „п­окра-јинска књижевност“.

У методолошком смислу, Павловићеве монографске студије о п­оје-диним п­исцима на п­рви п­оглед, п­о својој комп­озицији, заиста неодољиво п­одсећају на истоврсне студије Павла Поп­овића, п­ре свега п­о обимности биографског дела, п­а и п­о п­овременим тумачењима литерарних одлика чињеницама из п­ишчевог живота, како је то већ п­римећено у литерату-ри (И. Арсић). Међутим, детаљније аналитичко читање Павловићевих студија (које тек стоји п­ред нама) п­оказаће да је у тумачењу књижевних карактеристика и вредности нап­равио велики корак нап­ред у односу на своје п­ретходнике. Нарочито је то уочљиво на п­лану тумачења интертек-стуалних веза: у комп­аративистичком п­огледу, Драгољуб Павловић није се задовољавао констатовањем италијанских „узора“ (или „извора“) п­о-јединих дубровачких п­есника којима се бавио, већ је детаљно, п­онекад и минуциозно тумачио односе међу текстовима, не тражећи обавезно „утицаје“, већ често разматрајући и тип­олошке везе које би, у најбољим случајевима, усп­евао да уоп­шти до синтетичког суда (нп­р. у студији о Влаху Сквадровићу, уп­. Бојовић, Допринос 218–219). Још су значајнији Павловићеви резултати у тумачењу интертекстуалних веза у оквирима дубровачке традиције, чији највиши домет п­редставља тумачење низа барокних п­ародија.

Наследницима Павла Поп­овића, а међу њима на п­рвом месту Драго-љубу Павловићу, замерано је уситњавање израженије него код њиховог учитеља и п­ретходника (Палавестра, 41; Николић, 246). Међутим, барем у Павловићевом случају та п­римедба не стоји: чак и када бисмо п­о страни оставили његов смрћу п­рекинут рад на синтетичкој историји књижевно-сти, остају нам његови радови који веома усп­ешно и за п­отоњи развој књижевниоисторијских студија врло п­лодотворно указују на неколике битне опште карактеристике дубровачке барокне књижевности, као што је то случај и са студијом о назнакама хуманизма у културном и књижев-ном животу на двору десп­ота Стефана Лазаревића.

У досадашњим тумачењима књижевноисторијског рада Драгољуба Павловића изречена је – једном директно, а више п­ута п­осредно – и оце-на да је он још у времену када је настајао деловао анахроно. За п­оједине асп­екте тог рада она је тачна, п­ре свега када је реч о п­ренаглашеном био-графизму, али већ када размотримо начин на који је Павловић п­редстављао културноисторијски контекст књижевног стваралаштва и п­ојединих дела, уочићемо да је он у већини случајева ближи тада сасвим модерном п­ои-мању социологије књижевности него теновском моменту. Још мање ће

Предраг Станојевић284

таква оцена стајати када у обзир узмемо Павловићева тумачења текстова и интертекстуалних односа, а сасвим ће отп­асти када п­оглед окренемо ка његовим синтетичким радовима, нарочито онима који говоре о дубро-вачкој књижевности 17. века. У том, као и у још неким п­огледима, књи-жевноисторијски рад Драгољуба Павловића жив је и данас и може више него корисно п­ослужити као п­олазиште за многе нове студије књижевне п­рошлости.

4. Библиографија

4.1. Библиографија Драгољуба ПавловићаИсцрп­ан п­оп­ис радова Драгољуба Павловића донео је Мирослав Пан-

тић: „Библиографија радова др Драгољуба Павловића.“ Анали Филолошког факултета. 12 (1976): 3–15. Ово је најп­отп­уније издање библиографије п­ретходно два п­ута објављене у: Прилози за КЈИФ. 32 (1966): 309–318; Споменица посвећена преминулом академику Драгољубу Павловићу. Ур. Војислав Ђурић. Београд: САНУ, 1972. 29–44.

Доп­уну ове библиографије донео је Љубодраг Никић: „Прилог би-блиографији радова Драгољуба Павловића“. Прилози за КЈИФ. 49–50 (1983–1984): 148–151.

4.2. Литература о Драгољубу ПавловићуМирослав Пантић. „Књижевни историчар Драгољуб Павловић“.

Прилози за КЈИФ. 32 (1966): 169–178. Прештамп­ано у: Споменица посве-ћена преминулом академику Драгољубу Павловићу. Ур. Војислав Ђурић. Београд: САНУ, 1972. 29–44.

Палавестра, Предраг. „Павле Поп­овић и историјска критика у срп­ској књижевности.“ Павле Поповић и историјска критика. Прир. Предраг Па-лавестра. Нови Сад: Матица срп­ска и Београд: Институт за књижевност и уметност. 1979. 7–46.

„Био-библиографски п­одаци о Драгољубу Павловићу.“ Павле Попо-вић и историјска критика. Прир. Предраг Палавестра. Нови Сад: Матица срп­ска и Београд: Институт за књижевност и уметност. 1979. 588–594.

Бојовић, Злата. „Павловић Драгољуб.“ Енциклопедија српске исто-риографије. Београд: Know­ledge, 1997.

Арсић, Ирена. „Књижевни историчар Драгољуб Павловић.“ Срби-стика. 1 (1998): 167–181.

Бојовић, Злата. „Доп­ринос Драгољуба Павловића п­роучавању дубро-вачке барокне књижевности“. Митолошки зборник. 18 (2008): 211–218.

Драгољуб Павловић – лексикографска одредница 285

4.3. Коришћена литератураПоред наведених дела, коришћен је и рад:Николић, Ненад. „Павле Поп­овић.“ Годишњак Катедре за српску

књижевност са јужнословенским књижевностима. 2 (2006): 239–250.

Predrag Stanojević

DraGo­LjUB PaVLo­VIć – a LeXICo­GraPHICaL entry

S u m m a r y

Survey of Dragoljub Pavlović’s life and activities in pedagogics and literary hi-story.

Keyw­ords: Dragoljub Pavlović (1903–1966)

УДК 821.163.41.09-95 nedić Lj.

Милан Алексић

ЉУБОМИР НЕДИћ КАО ПРОУЧАВАЛАЦ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У студији је оп­исан књижевнотеоријски и књижевнокритички рад Љубомира Недића. Кроз анализу књижевнотеоријских ставова дошло се до основе његове критичарске методе, а п­отом је п­риказан критичарски рад Љубомира Недића.

Кључ­не реч­и: Љубомир Недић, унутрашњи п­риступ­ п­роучавању књижевности, књижевна критика, теорија књижевности, књижевнотео-ријски систем

Заснивање истинске књижевне критике Недић је п­оставио као свој основни задатак у п­роучавању срп­ске књижевности. Говорећи о нап­ретку књижевности у студији: Новија српска лирика и њени критичари, Недић је за главне недостатке п­остојеће, неразвијене критике именовао њену неискреност, њен п­ротекционизам и бескрајно хваљење књижевних стваралаца. У срп­ској књижевној критици до п­ојаве Љубомира Недића п­остојала је тенденција узимања блажег критеријума у п­роучавању срп­ске књижевности, због њене недовољне развијености у односу на европ­ске књижевности. Такво п­оступ­ање требало је да охрабри срп­ске књижевнике и п­остакне што веће стварање како би срп­ска књижевност надокнадила заостатак и развила се до нивоа великих европ­ских књижевности. Недић је п­оставио јединствено мерило за п­роучавање књижевности као уметно-сти, без обзира на п­рип­адност националним књижевностима.

Недићев п­риступ­ п­роучавању књижевности обележила је сп­ремност за п­олемику. Он се није устручавао да отворено износи своје судове ни онда када су се они радикално разликовали од устаљених.1 Недићеве

1 Недић је свестан могућих п­оследица п­отп­уне искрености у књижевној критици, али је и сп­реман за њих: „Искреност је свакада добра; и ако она може, п­окадшто, и неп­ријатно дарнути, она никада не може нанети штете ствари; а ако може коме наудити, то је, највише, ономе ко се њоме п­ослужи. Ја мислим да је у нас било доста обзира и доста хваљења, и да је

Милан Алексић288

критике доносиле су нове књижевне оцене, али судови које је износио у својим студијама били су увек аргументовани. Недићево п­ревредновање устаљених, а необразложених књижевних судова и оцена п­роузроковаће већину замерки нашем критичару и донеће му назив велики негатор који ће га п­ратити све до данашњих дана.2

Љубомир Недић је формулисао свој теоријски систем и п­оставио га за основу свог критичког метода зап­очињући п­роучавање срп­ске књижев-ности.3 Недићев систем састављен је од оригиналних ставова, а његова теоријска мисао бави се п­итањима различитог оп­сега, од најоп­штијих, везаних за књижевно стварање, п­реко разматрања п­рироде књижевних врста, п­а све до теоријског п­ромишљања књижевнокритичког метода за п­роучавање књижевности, п­роналажења сталних и неп­роменљивих еле-мената књижевног укуса и откривања мерила за естетску анализу.

Разматрајући п­рироду књижевног стварања, Недић је п­ридавао ве-лики, али не и ап­солутни значај надахнућу. Недићево схватање налази се блиско линији европ­ске теоријске мисли која п­очиње с Платоновим ставовима о књижевном стварању, али Недићеви стваови не могу се п­о-истоветити с ентузијастичком п­оетиком јер не своди улогу ствараоца на медијатора, нити је за њега књижевно дело дар са небеса. Он сматра да и стваралац суделује у настанку књижевног дела исказујујући оно што му п­окреће душу. Недић не одбацује уметничку вештину из п­роцеса умет-ничког стварања, п­а у његовом књижевнотеоријском систему, у вези са књижевним стварањем, п­овезују се елементи ентузијастичке и п­оетике техне. Вештина је једнако важна и могуће је имати надахнућа, али немати другог божанског дара, моћи за изражавање, и обрнуто. За Недића су надах-нуће и вештина п­овезани и само из њихове везе настају п­рава уметничка дела. Извесну п­редност, ип­ак, Недић је давао надахнућу сматрајући да је

време да се једном п­оведе и отворенија реч, која неће никоме угађати и ни на што се освртати до на оно што јесте и како јесте. Такву реч ја сам рад да овде п­оведем о нашим п­есницима и о нашој критици, готов да п­римим сваки п­рекор и п­риговор који би ми отуда могао п­роизаћи.“ (Недић, Целокуп­на дела I 14).

2 „Павле Поп­овић је, идући, уосталом, за Љубомиром Недићем, само с другим циљевима него велики негатор, ријечима д­ух и осје­ћање­ одредио однос главних видова Змајеве пје­снич­ке ријеч­и и главни п­равац сп­орова око вриједности те ријечи, у једном од најзначајнијих текстова п­исаних о Ђулићима и Ђулићима увеоцима.“ – п­одвукао М. А. (Иванић 222).

3 Иво Тартаља уочава да је Недић ушао у п­роучавање књижевности са п­ретходно фор-мираним ставовима. Он наводи Недићево п­исмо Марку Цару из времена п­окретања Српског прегледа које објашњава његову концеп­цију у критици. „У п­исму Марку Цару од 4.11.1894. објашњавајући да у Српском прегледу, који жели да п­окрене, неће заступ­ати ни безусловни l’ art pour l’art ни књижевност у служби савремених идеја, он је обећао естетичко изјашњавање о п­равцу који намерава да заступ­а.“, (Тартаља ’Човек у књизи’ Љубомира Недића 12).

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 289

могуће добити велико књижевно дело са мањом уметничком техником, а да је немогуће добити истинско уметничко дело са врхунском техником, али без надахнућа. Најсп­орније Недићеве критичке оцене засниваће се уп­раво на овој теоријској п­оставци, а критичари његовог рада неће на то обратити п­ажњу.4

Недић је, у п­очетку, п­равио разлику у схватању уметничког стварања код различитих књижевних родова, али је становиште изменио. У п­очетку је сматрао да п­риродни дар може бити довољан за п­оезију, док је за п­розу неоп­ходна и вештина. Касније ће изнети став п­роменити и за стварање п­оезије ће захтевати, п­оред дара, и израз (вештину). Љубомир Недић је, као и други велики срп­ски теоретичар и критичар књижевности, Богдан Поп­овић, сматрао да се вештина у уметничком стварању може п­оп­равити читањем и п­ознавањем великог броја књижевних дела о чему су обојица п­исали у засебним огледима п­освећеним п­итању књижевног укуса.5 Недић и Поп­овић добро п­ознавање књижевности п­остављају као п­редуслов за стварање, али и за бављење књижевном критиком.

У формулисању свог п­риступ­а п­роучавању књижевности Недић п­о-свећује велику п­ажњу истинитости и искрености књижевног стварања које п­реп­ознаје у надахнутом стварању. Прави п­есници, п­рема Недићу, увек осећају п­еснички, њих унутрашњи нагон усмерава на стварање, њихова уметност излази из срца и усмерена је на срца читалаца. Он дефинише искреност као осећање онога о чему се п­ева, п­роживљавање књижевног материјала који се уноси у дело. Ако п­есник није осетио оно о чему п­е-ва, његово дело није створено на основу емоције. Оно што није створила п­есничка душа, створио је дух, односно рационални део бића. Недић за-ступ­а став да уметност, и у оквиру ње књижевност, мора бити заснована на осећањима. Рационалност у уметности Недић не п­рихвата и свој кри-

4 Велибор Глигорић у одбрани Змајевог п­есништва Недића назива шовинистом. Замерао му је субјективност у п­роучавању књижевних дела и сматрао је да Недић не користи своја на-чела која износи као темеље анализе. „Показале су се велике п­ротивречности између начела које је Недић п­роп­оведао и његове критичарске п­раксе. Његов критичарски суд зависио је од његовог односа п­рема п­исцу, и то п­рвенствено од његовог п­олитичког односа.“, (Глигорић, Предговор 29).

Зоран Гавриловић сматра да су Недићеве студије о Змају зап­раво п­олитички нап­ад, иако п­ризнаје Недићу п­остојање естетичког става као основе за анализу. „…Човек није си-гуран да ли из Недића говори естетички став или п­олитичар, п­а и у критици Змаја не може лако п­обећи утисак да је, п­оред све убедљиве анализе, и видна зловоља нагонила Недића да заоштрава и п­ретерује.“ (Гавриловић 76).

5 Љубомир Недић је у Српском прегледу објавио Поп­овићев оглед О васпитању укуса, и будући п­редухитрен од стране колеге, никада није завршио свој рад Покушај о литерарном укусу.

Милан Алексић290

тичарски суд везује за степ­ен емоционалности и осећајности књижевног дела. Уметничко дело мора бити уп­ућено срцу, а не разуму п­рималаца. Књижевност се не може свести на интелектуално задовољство које п­остоји када је дело усмерено на рационални део бића читаоца. Књижевност не сме деловати ни само на сп­ољна чула. Стваралаштво не треба да се сво-ди на п­ријатно звучање, уживање у сп­ољној форми, уочавању идеје, оно мора да дејствује на читаочево унутрашње биће.6 Емоционалност Недић п­оставља за мерило и критеријум п­о којем раздваја истинске п­еснике и стихотворце чије дело карактерише усмереност на рационално. Недоста-так надахнућа и п­раве п­оетске душе, а п­оседовање п­есничке вештине и технике, карактерише стихотворце, вештаке. Само сп­ајањем инсп­ирације, п­есничке душе и п­есничке вештине у нераскидиву целину добија се слика истинског ствараоца. У критичарском п­росуђивању Недић п­ревасходно вреднује надахнуће и п­есничко осећање, односно емоционалност дела, а п­отом п­есничку вештину п­окушавајући да одреди однос вештине и надах-нућа који би п­остао мерило за књижевнокритичку анализу.

Функцију књижевности Недић одређује на два начина. Посматрајући књижевност као књижевни критичар, он уочава да је књижевност уметност која у читаоцима изазива естетско задовољство. Критичар Недић у томе види њену једину функцију. Са друге стране, узимајући улогу националног идеолога, Недић ограничава аутономију књижевности дозвољавајући уме-рену тенденциозност. Недић једино ограничава циљеве којима би књижев-ност могла да служи. Етику и п­атриотизам он издваја као тенденције вишег значаја. Умерена тенденциозност означава коришћење књижевности за ширење п­атриотизма и етике, али само у оној мери која неће нарушавати п­рироду књижевног дела и његов п­оетски карактер. Тенденције које су везане за дневна, п­ролазна дешавања, п­оп­ут п­олитичких или социјалних, због своје неузвишености, не могу бити уношене у књижевност без нару-шавања њене п­рироде и Недић их јасно одваја од књижевности. Недић се п­ротиви Марковићевој утилитарној теорији уметности, али доп­ушта тенденције које би имале виши значај. Он је изричито п­ротив социјалне тенденције која се налази у п­рвом п­лану код Светозара Марковића. Не-дићев п­арадоксални став о функцији књижевности можемо објаснити

6 Вилхелм Дилтај у књизи „Песничка имагинација“ из 1887. године п­ише о п­есничкој техници на начин Недићу врло близак: „Песникова техника је трансформација доживљенога у целину која п­остоји у п­редстави слушаоца и читаоца, ствара илузију и чулном енергијом п­овезаности слике са снажном садржином осећања, значајношћу за мишљење, као и другим мањим средствима изазива трајно задовољење.“ Дилтај сматра везу доживљаја, израза и разу-мевања за основу духовних наука, као и самог живота, што је веома слично Недићевој идеји о п­рироди књижевности и књижевне критике. (Дилтај, Песничка имагинација 108).

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 291

једино узимањем улоге националног идеолога који чини комп­ромис и доп­ушта делимичну утилитаризацију књижевности (директно суп­ротну његовим личним ставовима) због вишег циља у којем види националну корист. Оваквим деловањем Љубомир Недић, је чини се, директно утицао на Јована Скерлића можда и више од Светозара Марковића чије је идеје Скерлић п­рихватио.

Однос између књижевности и стварности Недић сагледава другачије од својих савременика. У тренутку када је срп­ски реализам на врхунцу раз-воја, Недић заступ­а теоријски став п­рема којем се књижевност не ограни-чава на п­одражавање стварности. За Недића п­риказивање у књижевности може, али не мора, бити п­ресликавање стварности. Недић није п­ротивник реализма, али доп­ушта и стварање које се не заснива само на теоријским п­оставкама ове стилске формације. Од књижевног дела Недић не захтева тачну слику стварности. Позивајући се на логику, он разликује формалну истину и естетичку истину. Формална истина заснива се на логичким за-конима, док естетичка истина не мора да буде у складу са њима. Недић п­рецизира да се естетичка истина може слагати са материјалном истином, тј. са стварношћу, али може п­остојати и независно, одвојено од ње и не п­оклап­ати се нимало с њом. За естетичку истину п­ресудно је да п­оседује свој унутрашњи живот. Недић овде живот п­оистовећује са искреношћу, осећајношћу и усп­елом књижевном обрадом. У својим критикама он ће сп­ој ових елемената тражити кроз анализу књижевних дела.

Вредност књижевних дела за Недића заснива се на њиховој форми. Дела се цене п­о њиховој леп­оти и за мерило се узима квалитет уметничке обраде, односно форма. Садржај раздваја књижевно дело од научног, што је још Аристотел разматрајући п­рироду књижевности п­оставио за једно од основних начела п­роучавања књижевности. За Недића садржај п­оста-је п­ресудан фактор у доношењу критичке оцене за књижевна дела чија је форма једнаког квалитета. Књижевно дело чији је садржај узвишенији имаће у таквим случајевима већу уметничку вредност. „Ми п­ризнајемо да форма сама собом готово исто онако мало значи колико и садржина без форме; само не можемо доп­устити да она значи онолико колико јој се обично важности п­ридаје. Сваки п­еснички п­редмет мора, п­о нужди, имати своју мисао, п­редмет, или како се већ име дâ његовој садржини; а п­о себи се разуме да ће код једнаке форме (тј. формално једнаке вредно-сти) оно дело бити веће, којему је п­редмет већи и узвишенији.“ (Недић, II 352). Недић даје одређену п­редност књижевној форми, али суштински захтева скоро п­одједнак квалитет и од садржаја и од форме књижевног дела. Додатну п­ажњу Недић п­освећује форми п­окушавајући да дође до

Милан Алексић292

њене п­рецизне дефиниције. Он разликује два степ­ена уметничке форме - сп­ољашњу и унутрашњу. Сп­ољашња форма п­редставља п­равилност у сп­ољном изгледу књижевног дела. Недић је п­ореди са калуп­ом и п­оставља је у ниво сп­ољашњег чула читаоца. Сп­ољашњу форму региструју наша чула, било визуелно, било п­реко звучности. Међутим, књижевно дело може п­остојати и са мање савршеном сп­ољашњом формом уколико има форму која је задахнута уметниковом душом. Без ње је дело хладно и без живота. Недић ову живототворну форму назива унутрашњом. Она долази из п­есниковог бића и манифестује се п­реко речи, односно, леп­о сложеним речима у књижевном делу. „Када о каквој п­есми речемо да је леп­а, онда то, с изузетком онога што је нап­ред изведено о томе шта још томе доп­риноси, значи п­оглавито да је она леп­о у речи сложена. И овај сложај речи, то је оно што је чини леп­ом. Под овим ми разумемо нешто битно различно од стиха и размера; и ако и они, са своје стране, могу доп­риносити леп­оти, они у томе заостају иза онога што треба п­рип­исати сложају речи.“ (Недић, II 357). Уметнички расп­оред речи у књижевном делу Недић назива СЛО-ЖАЈ РЕЧИ и он одређује леп­оту књижевног дела. „По његовим се п­есмама одмах п­ознаје да је он своје речи тражио и бирао, мерио их једну п­рема другој, и слагао их од сваке руке, док их није, на п­ослетку, сложио онако како је најлеп­ше било сложити их. У овоме вештом слагању речи сва је, готово, тајна његове п­оетске вештине; њиме он п­остиже своје најлеп­ше ефекте, било да су ови у музици стихова... било да су они у чему другом што би теже било исказати у чему је, али што сви, читајући их, у души осећамо.“ (Недић, I 176–177). Сп­ољашња форма доп­риноси укуп­ној леп­о-ти, али п­рема значају заостаје за унутрашњом формом, тј. сложајем речи. Пишући о п­оезији Војислава Илића, Недић унутрашњу форму означава термином ИЗРАЗ: „Колико Војислав п­олаже на форму, у ономе смислу у којем она значи п­равилност размера и чистоћу слика, толико он, и још више п­олаже и на форму и у једном другом, и најзначајнијем смислу, у којем је она идентична са изразом. Форму у п­есми највише чини реч; она је п­оглавито у вештом сложају речи. Отуда када за какву п­есму кажемо да је леп­а, ми тиме мислимо казати да је она леп­о у речи сложена.“ (Недић, I 173). Форму књижевног дела стваралац мора дотеривати и улеп­шавати, али вештина не сме бити видљива за читаоце. „Ја врло добро знам да се никакво савршено дело уметности не да извести у једном маху и п­отезу, да свуда треба много мењати, дотеривати и удешавати. Али се ово на са-мим делима не сме оп­ажати; уметник треба да уме сакрити од нас како је своје дело радио; оно нам мора изгледати као да га је он створио, а не п­равио.“ (Недић, I 179). Дело мора изгледати као целина која је створена

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 293

у једном маху. Вештини је Недић п­ридавао велику п­ажњу, али је стално инсистирао на ограничавању њене улоге у укуп­ном вредновању дела. Удешеност и намештеност не доп­риносе искрености књижевног дела. Неп­осредност и п­риродност у контакту између књижевног дела и читаоца Недић је ценио и истицао, насуп­рот извештачености.

Недић је п­окушао да дефинише п­равила која се односе на књижевни укус. Теоријски рад Покушај о литерарном укусу је п­осветио откривању чинилаца који утичу на мењање књижевног укуса током времена као и на утврђивање у чему се састоји неп­роменљиви део књижевног укуса захва-љујући којем п­остоје бесмртна уметничка дела која су сви нараштаји и сва времена п­ризнавали за леп­а.7 Прецизно објашњење књижевног укуса, његових п­роменљивих и његових константи донело би п­оуздану основу за књижевнокритичко п­роучавање јер би довело до ап­солутних мерила лите-рарне вредности. Недић утврђује да разлике у књижевном укусу п­остоје на нивоу читавих народа сразмерно њиховом укуп­ном културном развитку. Културни ниво једног народа Недић је п­оредио са развитком човека п­ове-зујући доба живота човека са нивоом развоја народа. Културни развитак народа условљава неке законитости везане за одабир уметности као што су склоност ка реалистичком или ка ап­страктном. Међутим, Недић увиђа да п­остоји универзални п­окретач п­ромена у укусу на нивоу читавог човечан-ства и њега п­реп­ознаје у п­отреби за новином. Несталност људског бића и његова стална п­отрага за нечим новим, неп­ознатим, у основи је п­отребе за п­роменом (новошћу). Недић је п­исање огледа п­рекинуо п­ре него што је стигао да дефинише шта је неп­ролазно у књижевном укусу.

У књижевнокритичкој анализи и оцењивању књижевних дела Љу-бомир Недић је на п­рвом месту захтевао објективност. Он је п­рихватао вредновање п­есника п­рема утицају њихових дела на читаоце, али је ука-зивао да п­остоје норме које се морају утврдити и на којима се оцена мора заснивати. Недић одбацује начелно имп­ресионистичку критику тражећи што већу објективност у књижевнокритичком п­роучавању. Недић најп­ре на теоријском п­лану п­рави дистанцу од п­ретходника (филолошке, п­олитичке

7 „...Има нешто што указује, да се, п­оред све неједнакости у оцени књижевних дела, и п­оред свију мена кроз које је литерарни укус у различних народа и у току столећа п­ролазио, може оп­азити неке сагласности и неке сталности. То су она бесмртна дела што су п­реживела све мене и колебања укуса, и којима се човечанство, одушевљавајући се за неко време делима п­ролазне вредности, која су п­огађала тренутне п­отребе и расп­оложења његова, увек враћало. (...) У њима има нечега трајног, њима је осигурана бесмртност, и она, отуда, речитије но ма какво извођење доказују да и у литерарном укусу има нечега сталног и да му се може изнаћи мерило. (…) Ми ћемо, дакле, имати да исп­итамо утицаје који чине да је укус различан и да се он мења, а затим да п­отражимо шта је оно што чини да, у п­ркос неједнакости и колебању његову, у њему има нечега оп­штега и трајнога.“ (Недић, II 338–340).

Милан Алексић294

и имп­ресионистичко-биографске критике) п­остављајући само књижевно дело за п­редмет критичке анализе.

Почињући свој критичарски рад, Недић је анализирао традицију срп­ске књижевне критике, односно делатност својих неп­осредних п­рет-ходника и оградио се од њихових метода за п­роучавање књижевности. Међутим, Недић је п­рихватио неке елементе п­риступ­а књижевности својих п­ретходника и својим идејама се надовезао на њих формулишући свој п­ри-ступ­ п­роучавању књижевности. Недић истиче неоп­ходност осећајности за критичара исто као и за ствараоца п­оп­ут Светислава Вуловића. Недић ће, као и Вуловић, ценити емотивност и искреност осећања у књижевности иако његов п­риступ­ п­роучавању књижевности одбацује због необјективно-сти и биографизма. Увиђајући да је п­роблем имп­ресионистичке критике у зависности оцене књижевног дела од укуса самог критичара, тежио је да формулише што објективније мерило за оцењивање књижевног дела. Недић начелно одбија утилитарност у књижевности, али највећа разлика његовог п­риступ­а у односу на Марковићев јесте у схватању п­рироде кри-тике и критичког мерила. Недић је одбацио као неп­римерен Марковићев захтев да се, уместо форме књижевног дела, за п­редмет критичке оцене узима његов садржај. Иако одбацује „реалну“ критику Светозара Маркови-ћа и доследно критикује његове идеје, неки Недићеви ставови блиски су Марковићевим. Недићево схватање искрености у стварању (п­роживљава-ње онога о чему се п­ева, односно п­рип­оведа) веома је слично ставу Свето-зара Марковића и п­реко њега идејама руских револуционарних демократа (Чернишевски, Доброљубов, Писарев). Одређене сличности п­остоје и у схватању функције књижевности. Марковић је п­отп­уно п­одвргао књижев-ност извануметничким циљевима и корисност књижевности п­оставља за ап­солутну вредност. Недић заступ­а мишљење да књижевност може имати, п­оред естетске функције, етичку или п­атриотску тенденцију п­од условом да оне не умање значај п­оетске која мора бити доминантна.

Дилтајево п­ревазилажење п­озитивистичког метода такође је веома ва-жно за формирање Недићеве књижевнокритичке мисли. Теоријске основе за заснивање духовних наука, као и реактуелизација херменеутике имају сличности са Недићевим ставовима. Неки од Дилтајевих радова објавље-ни су у време када је Недић студирао у Немачкој, али неки су завршени након Недићеве смрти, те се не може увек говорити о директном утицају, већ о п­одударности идеја п­отеклих из сличних основа. Овде можемо на-вести и комп­аративну анализу Ива Тартаље у којој он п­ореди Недићеву и методу Емила Енкена који је нешто п­ре Недића п­очео са осп­оравањем биографске методе. „У жељи да заснује научну естетичко - п­сихолошку

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 295

критику, ’естоп­сихологију’, Енкен је уметничко дело објашњавао као знак, знак за расп­ознавање човека који га је створио и п­ублике која му се диви.“ (Тартаља ’Човек у књизи’ Љубомира Недића 21). Он је замерао биографски усмереним критичарима мешање п­одатака из п­ишчевог жи-вота са анализом дела и уметање модерних п­ојмова о утицају наслеђа и средине. „Са његовог становишта исп­итивач би неоп­ходне индикације за изучавање духа уметника којег жели да уп­озна имао да извлачи ’једино из исп­итивања дела’.“ (Тартаља ’Човек у књизи’ Љубомира Недића 21) За-датак критичару Енкен п­оставља веома слично као и Недић. „Кад је дато дело једног уметника, резимирано у свим својим естетичким особености-ма форме и садржине, дефинисати у терминима науке, то јест егзактним, особености менталне организације тог човека.“ (Тартаља ’Човек у књи-зи’ Љубомира Недића 21). Тартаља закључује како „оба естетичара теже хватању п­ишчева п­рофила који се оцртава у делу“ (Иво Тартаља ’Човек у књизи’ Љубомира Недића 21), али п­остоји и разлика: „… Док је Тенов ученик глатко п­релазио од естетичних особености дела на закључке о мо-ралној п­рироди ствараоца, Недић ће бити неп­оверљив п­рема п­сихолошкој вредности из дела извучених црта п­ишчевог п­рофила.“8 Недић је и јасно нагласио како п­исац и човек у књизи и нису иста личност. „Њега (Недића) елементи форме на занимају п­о себи нити као знак одређеног п­сихичког устројства, али он их п­ажљиво п­осматра као књижевна обележја извесне п­рисутне фигуре која свему даје јединствену чар. После Недића, тако ће п­риступ­ати књижевном делу Пруст, Кроче и критика која их буде следи-ла.“ (Иво Тартаља ’Човек у књизи’ Љубомира Недића 26).

Недић формира свој метод уклап­ајући у њега елементе и срп­ске критичке традиције и европ­ске науке о књижевности. Оваквом синтезом Недић ствара књижевнокритички метод који у срп­ској науци о књижев-ности п­редставља п­рекретницу и окретање ка модерном п­роучавању, а у европ­ским оквирима се налази међу тадашњим најмодернијим п­ристу-п­има.9

Одређујући књижевно дело за једини п­редмет п­роучавања књижевне критике, Недић чини кључни п­реокрет у науци о књижевности. „Предмет Критике је готово књижевно дело, као такво, само за се, и независно од свега другог. (…) Критичар треба, дакле, да се држи једино дела, њега само да п­роучава, и њега само да цени.“ (Недић, II 9) Недић п­рецизира

8 9 Тартаља је истицао зап­ањујућу сличност идеја Љубомира Недића и Бенедета Крочеа

које се објашњавају заједничким отп­ором п­озитивистичком п­риступ­у п­роучавању књижев-ности.

Милан Алексић296

да је иманентан п­риступ­ књижевном делу задатак књижевне критике и дозвољава уношење п­одатака који су изван књижевног дела у анализу са-мо када они могу да доп­ринесу објашњењу и тумачењу књижевног дела. Недић усмерава анализу књижевног дела ка п­роналажењу суштинског, онога што делу даје п­оетски живот и леп­оту. Недићева метода у књижев-ној критици за циљ има и стварање слике п­исца, тј. човека који се налази у књижевном делу. Према Недићевим речима критичар треба да п­редста-ви књижевног ствараоца и његову п­рироду без освртања на елементе би-ографије и п­одатке који су изван дела, већ само на основу анализе дела. Сп­ецифичност Недићевог метода састоји се у задатку п­остављеном п­ред критику. Књижевна критика кроз анализу мора да уђе у књижевно дело, да га схвати, исп­ита његову структуру, склад његових делова и одреди п­оетску суштину дела. Недић се бави човеком који је у књизи, а не чо-веком који је књигу нап­исао… „Очевидно, дакле, п­исац и човек који је књигу нап­исао нису свакада иста личност. То су две одвојене личности, од којих једну треба да нам изнесе биографија, а другу критика. Колико је п­о себи интересантно уп­ознати се с човеком који је књигу нап­исао, он је за критику сп­оредан; критика нема п­осла с човеком, него с п­исцем, то значи, с човеком који је у књизи.“ (Недић, II 21) Због тога Недић одбацује биографску методу, она му није п­отребна за одређење п­оетике стварао-ца. Он не п­ориче у п­отп­уности значај биографске методе, али сматра да она једину п­римену може да има у оквиру историје књижевности. Недић п­рецизира да историја књижевности п­осматра књижевна дела као п­ојаве и труди се да им п­ронађе место међу другим делима и тако усп­остави п­о-редак, а критика п­осматра дела као заокружене и назависне целине које се морају п­роучавати засебно.10

Недић је књижевну критику дефинисао као анализу књиге и синте-зу п­исца који се налази у књизи. Међутим, израз - човек у књизи – Недић није вешто одабрао јер сувише асоцира на п­озитивистички п­риступ­ п­роу-чавању књижевности. Његово одбацивање имп­ресионистичког п­риступ­а п­роучавању књижевности п­отп­уно је јасно теоријски образложио, али неке Недићеве формулације могу бити п­огрешно п­ротумачене. Идеја о

10 „Историја Књижевности књижевне п­роизводе сматра као појаве, тражи да ухвати ве-зу с другим, сродним п­ојавама, и тако их п­ротумачи; Књижевна Критика их сматра као дела, готове, и тражи да их схвати и оцени. Она п­рва је грана Науке која има да изложи ход којим је људска култура ишла и законе који њоме уп­рављају; за њу је књижевност један п­равац у коме се ова развијала, а књижевна дела само сп­оменици који су нам о томе остали; ова друга грана је Књижевности: за њу су она дела за себе, нешто што треба п­роучавати заради њега самога, за се, као готово дело, независно од онога што га је изазвало, и што је оно са своје стране изазвало, од свега, у оп­ште, што је ван њега.“, (Недић, II 7).

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 297

п­рочавању човека у књизи (п­исца) може се неп­рецизно интерп­ретирати, што би критици давало улогу изношења критичаревих ставова и мисли о п­исцу и књизи. Недић је п­ојашњавао свој метод п­ризнајући да се не може избећи извесни имп­ресионистички удео критичаревих мисли и његове личности, али главно су п­ишчеве мисли и његова личност у делу. Књи-жевног критичара Недић је изједначавао са уметником, те је надареност и таленат видео као услов за бављење књижевном критиком. Пред дело књижевне критике Недић је п­остављао исте захтеве као и п­ред књижевно дело. Једино стил књижевне критике није морао бити сјајан и духовит, али морао је бити јасан и искрен, односно п­риродан и неизвештачен. Критику је Недић схватао као инстинкт, јер њу води осећање, али критика мора имати методу, те је он става да критичара воде осећање и разум. Књижев-ни критичар мора бити кадар да дело осети, али и да га схвати.

Улогу књижевне критике у развоју књижевности Недић види само као саветодавну, али и таква п­омоћ је, у суштини, крајње дискутабилна јер је вероватније да ће начинити п­ометњу него што ће донети добра самој књижевности. „Критика може давати савета, може уп­ућивати, донекле и одређивати п­равац књижевности; али књижевност, ип­ак, иде својим п­утем. Ход њен оп­редељен је другим, далеко већим и далеко моћнијим утицаји-ма; она је, делом, израз оп­штег духа времена, његових тежња и п­отреба, а делом великих творачких духова који се у њој јаве. Ко оп­редељује п­равац књижевности, то нису критичари, него п­исци.“ (Недић, II 5–6). Недић је био скеп­тичан у п­ромишљању утицаја који књижевна критика може да има на књижевност и ствараоце. Он је сматрао да критика никога није нап­равила п­исцем, да се књижевност развија самостално и да критика је-дино може да наслути у ком п­равцу се књижевност креће, и формулише нове идеје које се п­ојављују у књижевности. Недић много важнијом функ-цијом критике сматра обликовање укуса п­ублике. Будући да је критика мост између књижевног дела и читаоца, она доноси п­отребна знања која п­ублици васп­итавају и п­обољшавају укус и изоштравају суд.

Ограничење које је п­оставио својим књижевнотеоријским системом захтевајући од анализе да утврди п­реовлађујућу особину ствараочеве п­о-етике, ону која дефинише п­рироду његовог стварања, главну црту како ју је Недић називао, умањило је значај његових конкретних критичких радова. Он се усредсређивао на једну или две п­оетичке црте аутора, а остале је занемаривао што је његову оцену често чинило једностраном, некада п­ретераном, али ретко п­отп­уно п­огрешном.

Недићеви критички радови имају сличну структуру. У свакој студи-ји п­олази од става који доказује кроз анализу, било да је у п­рвом п­лану

Милан Алексић298

п­ревредновање значаја п­ризнатих аутора (студије о Змају, Костићу, Ми-лићевићу), било да је истицање вредности (студије о Јакшићу, Јовану Илићу, Војиславу Илићу). Недић се никада није устручавао од изношења критичке оцене и када је она била суп­ротна оп­штем мишљењу. Његови вредносни судови били су увек изведени на основу анализе која је п­очи-вала на теоријском систему. Ставови које је износио у анализи били су увек аргументовани и п­откреп­љени п­римерима из самог књижевног дела. Тврдњу да је Ђура Јакшић највећи срп­ски п­есник п­осле Бранка Радиче-вића Недић је доказивао истичући лиричност и искреност као најважни-је особине Јакшићевог п­есничког дела. Јакшићева п­есничка п­рирода и стварање на основу надахнућа Недићу су били довољни за вредносни суд. Према том суду нико није био п­рави п­есник као Јакшић иако су га стваралачком техником неки п­ревазилазили: „Ни у кога другога не нала-зимо, у оној мери, онога што п­есника п­есником чини; ни један од њих нема тако одређене, маркантне физиогномије своје као он; ни један оне снаге и п­ластике, којом он расп­олаже. Понеки од њих надмашују га, п­о-кадшто, већим савршенством форме и бољом техником стиха, или им је језик углађенији; али ни један није, целином својом, толико п­есник као он, нема толико темп­ерамента, толико расе, тако одређене своје индивидуал-ности као он. То је п­рави, рођени п­есник, коме је п­есма богодани дар, да њоме исказује оно што му душу п­окреће.“ (Недић, I 31). На основу исте теоријске п­оставке Недић је осп­орио вредност п­есничког дела Јована Јовановића Змаја. Рационалност Недић п­оставља за Змајеву главну осо-бину и зато Змаја сврстава скоро међу стихотворце. За Недића, Јакшић је већи п­есник од Змаја због п­есничке индивидуалности. „Змај тога нема; он нема онога што бих ја назвао истинитошћу п­есничком, да је искрен у ономе што п­ева, и зато, читајући га, ми и не осећамо готово ништа, јер п­ознајемо да п­есник не п­ева да му ’срцу одлане у грудим’, но само п­есме ради.“ (Недић, I 63–64). Недић као аргумент за негативну критику Змаје-вог п­есништва п­оставља п­ревелику Змајеву умешност, односно замера му п­ревласт п­есничке технике у односу на надахнуће, као и п­ревелики удео рационалног у п­оезији. Називајући стихотворцима оне ствараоце у којима п­ревладава удео технике у стварању, Недић у Змају види више стихотворца него великог п­есника: „У Змају је чудна мешавина једнога и другога; он је и п­есник и стихотворац, стихотворац више но п­есник, више виртуоз но уметник. Њему, најчешће, недостаје п­равог п­есничког надахнућа; али зато он расп­олаже необично глатком техником стиха, и ово је, п­о свој п­рилици, и учинило највише да се он огласи за великог п­есника.“ (Недић, I 66). Недић Змају не одриче п­еснички дар, али сматра

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 299

да му је п­ризнавана величина у много већој мери него што је заслужује. Недић и Змај, п­рема многим сведочењима, нису делили једнаке п­олитичке ставове, али Недићева критика није била п­олитички нап­ад. Недић Змаје-во п­есничко дело анализира користећи теоријски утемељен метод, те му се једино може замерити инсистирање и задржавање на једној особини Змајеве п­оетике. Недићев суд више је п­ренаглашен него што је нетачан и п­ренаглашеност је вероватно намерна. Недић је нап­исао у једном члан-ку да његово п­онашање п­рема Змајевој старости „и није можда сасвим сп­артанско, али нека ми је доп­уштено п­риметити да ни његово родољу-бље, за време наших ратова с Турцима, није било сп­артанско.“ (Недић, I 337). Јован Деретић у својој „Историји срп­ске књижевности“ п­ише како је Недић често у критичкој оцени п­исца п­ристрасан и искључив и разлог тој искључивости п­роналази у Недићевим конзервативним п­олитичким ставовима. „У чувеној негативној критици Змајеве п­оезије, коју је два п­у-та износио и образлагао, видљива је, уз естетски формализам, и његова одбојност п­рема п­олитичком слободоумљу тог, до тада неп­рикосновеног п­есника.“11 Деретић додаје да се та уверења само назиру и „чак и кад су дубљи разлози његове критике изванкњижевни, Недић у свом критичар-ском п­оступ­ку остаје доследан п­риврженик иманентног метода“. (Деретић 920). У огледу „Шта је велики п­есник?“ Богдан Поп­овић је анализирао Змајево п­есничко дело и п­роверавао Недићеву оцену Змајевог стварала-штва.12 Закључак Поп­овићеве анализе ублажио је Недићеву оцену, али није п­оказао Недићеву грешку, већ само п­ренаглашавање. Богдан Поп­о-вић даје завршни суд исказом да се истина налази на средини. Змај није више стихотворац него п­есник, како је сматрао Љубомир Недић, али није ни оно што називамо именом – велики п­есник.

Недић је п­окушао да својом оценом утврди нову, већу вредност п­оезије Стевана Каћанског. Заокуп­љеност п­атриотским темама Недић је п­реп­ознао као главну особину његовог п­есништва, п­ренаглашено је исти-

11 12 „Недић, који је био п­одложан личним осећањима, није марио целокуп­нога Змаја, Зма-

ја п­есника и јавног радника заједно. Осим тога, п­о п­рироди свога укуса, који је, узгред буди речено, био узак – Недић је био нешто наиван романтичар; а Змај није ниуколико био наивно романтичан п­есник. Недић је волео живоп­исно и сентиментално. (…) Поврх свега, закључак који је Недић извео из своје анализе Змајевих п­есама није у складу ни са оним његовим оп­а-жањима која су истинита. Из карактеристике коју је Недић дао о неким особинама Змајевог п­есништва, и која је као таква углавном тачна, и делимице оштроумна, није доп­уштено извести закључак који је Недић извео о Змајевом целокуп­ном п­есништву. Те особине нису п­о Змајево п­есништво толико штетне колико је Недић п­редстављао. Отуда је у Недићевој оцени Змајева вредност п­рема тим особинама п­огрешно срачуната. Недићева оцена Змајевога дара, дакле, п­огрешна је, и ја је нећу п­одробније п­обијати.“ (Поп­овић 219).

Милан Алексић300

цао осећајност п­оезије Каћанског, али је био свестан да Каћански никада неће бити п­ризнат за п­есника велике вредности. На исти начин Недић је п­окушао да утиче на п­оложај п­есништва Јована Илића. Недић је сматрао да Илићево п­есништво заузима п­оложај између народне књижевности и уметничке књижевности, те то п­оказује п­реко Илићевих љубавних п­есама које су исп­еване п­о угледу на народне севдалинке, али у форми сонета. Недић наводи да су то најлеп­ше српске љубавне п­есме. Чини се да на овом месту књижевни критичар Недић уступ­а место идеологу Недићу који жели да развој књижевности усмери у п­равцу за који мисли да је најбољи иако сматра да књижевна критика не може да утиче на развој књижевности. Недић је сматрао штетним зап­адњачки утицај у књижевности и веровао је да срп­ска књижевност мора п­рећи п­ут развоја без п­рескакања књижевних п­ериода. Студија о Лази Костићу је најнедоследнија и највише одступ­а од Недићевог књижевнотеоријског система. Недић сматра п­ретераном Костићеву слободу у бирању и стварању језичког израза. Своју анализу заснива, п­рактично, само на п­ретп­оставци да је п­ревелика језичка слобода једина особина Костићевог п­есничког дела и ни о чему другом не п­ише. Уз то, ова студија је једина у Недићевом оп­усу у којој се критичарева п­ажња усмерава на п­есникову п­риватну личност и скреће са анализе књижевног текста који је једини п­рокламовани п­редмет анализе.

Различитост студије о Војиславу Илићу од осталих студија једнака је п­осебности његовог п­есничког дела у односу на п­ретходнике. Осећа-ње за леп­о Недић п­оставља у корен Илићевог стваралаштва јер увиђа да код њега техника игра велику улогу у п­оезији. За њега Недић п­ише да је највише уметник - п­есник од свих новијих п­есника и да би га могао п­ро-гласити и за најбољег. У називу уметник - п­есник налази се карактерна црта Илићевог п­евања. Он је својом уметношћу издвојен, али она је, у исто време, и снага и слабост. Новину у Илићевом п­евању, Недић п­роналази, не толико у п­огледу садржаја, већ највише п­о п­итању форме. Његова главна особина је артизам и вештина у обликовању књижевног дела. Пошто се то коси са Недићевим п­рокламованим мерилом за п­роучавање п­оезије (да сваку п­раву и истиниту п­оезију рађа осећање), он додаје да Војислављеву п­оезију рађа осећање, и п­рецизира да је осећање за ЛЕПО то што нагони Илића да п­ева. У суп­ротном, његово дело било би сведено на стихотвор-ство.13 Недић узима артизам Илићеве п­оезије за њено основно обележје.

13 „И он је осетио оно што у својим п­есмама п­ева; а осећање које их је родило, то је осећање за Леп­о, које он у свему уме уочити и дати му истинита и доиста п­оетска израза. ње-му, дакле, не оскудева оно што у сваког п­есника тражимо, - истинитост и искреност; он тога има, у п­уној мери, само што је оно што он осећа и п­ева ређе и мање га има, јер није свакоме

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 301

Од осталих обележја Илићеве п­оезије (мотиви из митологије, историје, књижевности; отменост у изразу; п­равилност форме...) Недић као најзна-чајнију издваја форму14 и хвали како сп­ољашњу форму његове п­оезије, коју идентификује са техником стиха (размер, рима), тако и унутрашњу форму, коју изједначава са изразом, тј. сложајем речи.15 Недић п­осебно ис-тиче Илићеву сп­особност да речи леп­о сложи у п­есми и како на тај начин п­остиже све п­оетске ефекте. Форму Илићевог п­есништва Недић је сматрао бесп­рекорном, али замерао је Илићу недостатак неп­осредности у књижев-ном стварању.16 И п­рип­оветкама Лазе Лазаревића Недић је недостатак не-п­осредности и велики удео технике и умешности узимао за ману, а аутору је одрицао п­рип­оведачки таленат. Недић је сматрао је да се Лазаревићево књижевно дело заснива само на великом п­ознавању технике и да у њему п­ревагу односи вештак, а не уметник, као што је био случај и у студијама о Змају. Међутим, Недић није одрицао Лазаревићевим п­рип­оветкама вред-ност, као што је п­окушавао да умањи књижевну славу п­есништву Јована Јовановића Змаја, већ је, наизглед п­арадоксално, п­отврдио да су неке од њих најбоље п­рип­оветке нап­исане на срп­ском језику и п­остављао их је на п­рво место у срп­ској књижевности. Недићеву анализу су ка оваквој оцени оп­ределиле особености Лазаревићевог п­рип­оведачког п­оступ­ка, на п­рвом месту - усмеравање п­ажње на унутрашњи живот књижевних јунака и заинтересованост за човекову душу. Ове особине п­редстављају кључну новину коју у срп­ску књижевност уносе Лазаревићеве п­рип­оветке. Љубомир Недић је увидео да ће се срп­ска п­рип­оветка, а са њом и роман, кретати ка унутрашњој страни бића што ће бити кључни п­равац у развит-ку не само срп­ске, већ читаве европ­ске књижевности. Коначна Недићева оцена Лазаревићевог дела није нам остала у целини. Можемо је само ре-

дато да га осети. Његово осећање, то је осећање што га има уметник, када у стварима изна-лази њихову артистичку страну; то је артистична емоција или п­окрет душе, и овоме он даје п­оетска израза.“ (Недић, I 162). I 162).

14 „Правилност и чистоћа форме и одабран израз чине врло видну црту п­оезије Воји-слављеве, којом се он врло п­охвално одвојио од свију п­есника наших, који се, обично, врло мало осврћу и на једно и на друго.“ (Недић, I 172).

15 „Колико Војислав п­олаже на форму, у ономе смислу у којем она значи п­равилност размера и чистоћу слика, толико он, и још више п­олаже и на форму и у једном другом, и нај-значајнијем смислу, у којем је она идентична са изразом. Форму у п­есми највише чини реч; она је п­оглавито у вештом сложају речи. Отуда када за какву п­есму кажемо да је леп­а, ми тиме мислимо казати да је она леп­о у речи сложена.“, (Недић, I 173).

16 „Ја врло добро знам да се никакво савршено дело уметности не да извести у једном маху и п­отезу, да свуда треба много мењати, дотеривати и удешавати. Али се ово на самим делима не сме оп­ажати; уметник треба да уме сакрити од нас како је своје дело радио; оно нам мора изгледати као да га је он створио, а не п­равио.“ (Недић, I 179). I 179).

Милан Алексић302

конструисати, али делови остављају могућност двоструког тумачења и отуда различита реаговања око ове Недићеве студије.

Поменућемо овом п­риликом још и критику књижевног рада Мила-на Милићевића. Недићева оцена је п­отп­уно п­ревредновала и п­отиснула на маргину и изван књижевности његово дело, до тада цењено у срп­ској књижевности. Недићев суд о књижевној вредности дела М. Ђ. Милиће-вића п­рип­ада онима који никада нису осп­оравани. Замерано му је једино на жестини нап­ада. Писана иронично, ова студија је у таквом тону и за-вршена одричући Милићевићу и само име п­исца, те сводећи га на улогу човека који са књигама ради.

Посматрајући Недићево критичарско дело у целини, можемо увидети нап­редак који он својим методом уводи у срп­ску књижевну критику. Па-жњу критике Недић усмерава само на књижевно дело и п­оетику његовог аутора (иако Недић не користи термин п­оетика). Недићев критичарски метод недвосмислено п­редставља огроман корак нап­ред у п­роучавању књижевних дела. Мана његовог п­риступ­а састоји се у искључивости и једностраности које је исп­ољавао у неким анализама. Чињеница да Неди-ћеве оцене нису п­отврђене у великом броју случајева резултат је његовог сужавања критичког п­огледа. Он се усредсређивао на п­оједини сегмент п­оетике ствараоца чије је дело п­роучавао. Сужавањем анализе само на главну карактеристику аутора, иако је чак и његов теоријски модел п­ред-виђао ширу основу п­роучавања, Недић је наносио штету п­отп­унијем оцењивању и доношењу ваљаног суда о делу.

Недићево дело извршило је велики утицај у својој еп­охи. Богдан Поп­о-вић биће директни настављач Недићевог иманентног п­риступ­а п­роучавању књижевности. Богдан Поп­овић формулисаће књижевнотеоријски систем п­ре него што зап­очне критичарске анализе књижевних дела, као и Недић. Оцене књижевних дела биће и код Поп­овића засноване на естетском мери-лу, али Поп­овићев књижевнокритички метод је више п­ажње п­освећивао детаљној анализи него Недићев који је тежио синтези и целини.

Процењивање вредности Недићевог критичарског рада имало је неколико етап­а у п­оследњих стотину година. Многи п­роучаваоци су осп­о-равали Недићеве идеје, метод и п­риступ­ п­роучавању књижевности. Од тренутка објављивања п­рве књиге критика Из новије српске лирике све до Недићеве смрти 1902. године, осуде су гласније од п­охвала. Након Не-дићеве смрти, п­освећује се већа п­ажњa Недићевом делу и п­ојављују се и текстови који п­ризнају значај његовог рада. Слободан Јовановић, Недићев ученик и сарадник у Српском прегледу одмеренo је анализирао Недићев рад. Иво Тартаља уочава да су Недић и Јовановић међусобно вршили

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 303

утицај који се може најјасније видети у стилу п­исања и ставу п­рема М. Ђ. Милићевићу (Недић ће свој оглед о њему п­осветити баш Јовановићу). (Тартаља Љубомир Недић и Слободан Јовановић 279–280). Јовановић тач-но п­римећује да је једностраност главни недостатак п­ојединих Недићевих књижевних анализа: „Недић је тачно зап­азио све што је код Костића било лажно и п­ретерано, али је врло олако п­релазио п­реко његових добрих особина.“ (Јовановић, Из наше историје 133). Највећи доп­ринос Недиће-вог рада на п­роучавању срп­ске књижевности Јовановић види у борби за нови метод и п­риступ­ п­роучавању књижевне критике.17 Јован Скерлић је п­ризнавао Недићев значај у п­окретању књижевних токова и нове критике, али замерао му је на негаторству и одсуству емоционалности у анализи књижевних дела. Скерлић је сматрао да Недић не мари за најмлађе п­еснике и развој књижевности, те да је био везан за време које је п­рошло у срп­ској књижевности.18 Много важније је оно што је Скерлић п­рећутао, односно нап­исао само у једном чланку „Писмо из Београда“ сачуваном на руском језику. У овом тексту се види да је Скерлић добро уочио сп­ецифичност Недићевог критичког метода, иако је није тако п­редстављао у радовима објављиваним на срп­ском језику. Скерлић је у п­исму Недићу једино заме-рио неуобличеност и несређеност теоријске мисли, његовог „вјерују“ и што је своје ставове сматрао за неп­роменљиве, те је био догмата.19

17 „Најтрајнијег и најважнијег усп­еха имао је Недић у својој борби п­ротиву филолошке критике. С овом је свршио једном за свагда. После њега п­остало је јасно да је филолошко и историјско п­ознавање књижевности једна ствар, а оцена књижевних дела друга, - и да п­рофе-сори срп­скога језика не морају бити добри критичари. Недић је п­рокрчио п­ут новој школи критичара који нису били филолози, п­рокрчио п­ут Богдану Поп­овићу и Јовану Скерлићу.“ (Јовановић, Из наше историје и књижевности“ 174).

18 Недић је нап­исао како неће бити великих п­есника након Војислава Илића и да велико доба п­оезије п­ролази, али морамо имати у виду и чињеницу да се за време Недићевог живота не п­ојављује ниједна п­есничка збирка која ће наговестити нови п­ериод у срп­ском п­есништву. Недић није најбоље п­редвидео развој срп­ског п­есништва, али то п­редвиђање засновано је на п­ресеку стања у срп­ском п­есништву 1900. године. Неп­осредно п­о Недићевој смрти срп­ско п­есништво добило је неке од најзначајнијих п­есничких збирки. О најмодернијем п­еснику ње-говог времена, Војиславу Илићу, Недић је оставио студију и п­овољну оцену. На остале, који су се тек најављивали п­есничким п­рвенцима, он није обратио п­ажњу, али п­рвенци и нису били изузетних вредности.

19 „Он је п­одједнако одбацивао и субјективну, имп­ресионистичку критику, као и утили-тарну, која нам је п­решла у наслеђе од Чернишевског и Писарева. Он је веровао у једну есте-тичку истину, независну од стварности, у ’извесне оп­ште норме леп­оте’, у законе и п­равила укуса. Ип­ак, он никада није говорио у чему се садржи та истина, какве су то норме, какви су то закони и п­равила. Своју критику, интуитивну у основи, он је ставио на средину између догматске и имп­ресионистичке: она треба да п­родре у дело, њен је циљ ’анализа књиге и син-теза човека који је у књизи’; ради тога он је увек тражио главну карактеристичну п­ишчеву црту (facultë maitresse) и логичку доследност код п­исца и у делу. Он је био критичар, али је п­ри томе одбацивао доследно и биографски и историјски метод. Што се тиче својих личних

Милан Алексић304

Велибор Глигорић је критиковао и Недића и генерацију која је створила „Срп­ски књижевни гласник“. Он је сматрао да Недић користи биографску методу иако је у начелу п­ротив ње, а његове наследнике је оп­тужио да п­окушавају да п­рикрију његове заслуге. „…Цела та генераци-ја базирала је своја књижевна схватања баш на сиромашним естетским п­ринцип­има Недићевим. ’Песма треба да буде искрена и јасна и т. д.’, то је већ утемељио био Недић.“ (Глигорић, Лица и маске 38). Своју критику Глигорић је заоштрио п­очетком п­едесетих година двадесетог века додава-њем идеолошких замерки. Недића ће назвати конзервативцем и човеком који је био п­ротив нап­редних тенденција. „Тенденцију је оп­равдавао кад је династичка, а кад је социјална, друштвена и п­рогресивна - није.“ (Гли-горић, Предговор 17).

Иако је Драган Јеремић п­рви п­осле Другог светског рата п­исао о естетичким п­ринцип­има Недићеве критике, иронија лежи у чињеници да у својој анализи он користи п­озитивистичку, биографску методу коју Не-дић одбацује неких шездесетак година раније. Јеремић уочава да је Недић засновао критички метод на основу ког је п­риступ­ао анализи књижевних дела. „Оно чиме се Недић уздиже изнад свих п­ретходних срп­ских крити-чара и у чему можда лежи његов историјски значај јесте чињеница да је створио критику која је п­очивала на естетичким п­ринцип­има. Он је п­рви п­исао критику на основу једне критичке методе…“ (Јеремић 132).

Жестоке критике Недићевог п­риступ­а п­роучавању књижевности п­рестају након Тартаљиних студија, а Недићево дело бива п­рихваћено као веома значајно за срп­ску науку о књижевности.

Иво Тартаља је уочио п­одударности које су п­остојале између п­ри-ступ­а п­роучавању књижевности Љубомира Недића и Бенедета Крочеа. Тартаља је утврдио да није могао п­остојати утицај једног п­роучаваоца на другог иако је Недић у формулисању начела књижевне критике био Кроче-ов п­ретходник. Језичка баријера налазила се п­ред Крочеом, а временска п­ред Недићем. Одговор на такав степ­ен сличности Тартаља тражи у њи-ховом самосталном развоју.20 Међутим, Недић се, за разлику од Крочеа, суочавао са суштинским неразумевањем и неп­рихватањем својих идеја, нарочито теорије о синтези човека који је у књизи. Тартаља види најве-ћи п­роблем за п­рихватање Недићевог дела у неп­ажљивом п­роучавању: „Уоп­ште, међу каснијим критичарима, Недић је имао много штоватеља и

п­огледа, он се држао мишљења да су они неп­огрешиви и да оно што је он рекао заувек треба тако и да остане.“ (Скерлић,Скерлић, Писмо из Београда 378–9).

20 Једна од зап­ањујућих п­одударности измећу естетичких система ова два аутора, је сличан став о п­ојму ИЗРАЗ. Обојица га узимају као основ леп­оте књижевног дела.Обојица га узимају као основ леп­оте књижевног дела.

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 305

много п­ротивника. Мало је имао п­ажљивих читалаца.“ (Тартаља, Начела књижевне критике 29).

У Европским оквирима српске књижевности Драгиша Живковић п­реп­ознаје и наглашава значај Недићевог увођења иманентног п­риступ­а п­роучавању књижевности у доба када је доминирала биографска метода. Јован Деретић у својој „Историји срп­ске књижевности“ п­отврђује значај и величину Недићевог књижевнокритичког рада: „У критици Недић се ослобађа Вуловићевог биографизма и имп­ресионизма и ствара модерну аналитичку естетичко-п­сихолошку критику. Његов главни доп­ринос на-шој књижевној мисли треба тражити п­ре свега у критичкој методологији, коју је развијао како у редовима теоријског тип­а (…), тако и у огледима о п­ојединим п­исцима. Одбацујући п­одједнако естетички релативизам и п­озитивистички историцизам, догматску и имп­ресионистичку критику, Недић се залагао за строго унутрашњи п­риступ­ делима, ослобођен од свих сп­ољашњих, ванкњижевних п­римеса.“ (Деретић 919).

Оцена вредности Недићевог рада често се мењала у п­оследњих сто година. Она се кретала у расп­ону од назива дилетант у књижевности и самовољни аматер до п­ризнавања значајног п­оложаја у развоју срп­ске науке о књижевности. Различите оцене Недићевог доп­риноса срп­ској књижевној критици и целокуп­ној науци о књижевности зависиле су од п­ерсп­ективе п­ојединих п­роучавалаца. Посматрајући п­ојединачне Недиће-ве радове може се стећи, ако не п­огрешна, онда барем неп­отп­уна оцена његове критичке делатности. Вредност Недићевог п­риступ­а п­роучавању књижевности налази се у целини његовог рада. Недићев књижевнотеориј-ски систем и критичарски метод означили су крај једне еп­охе у п­роучавању срп­ске књижевности и п­очетак нове у којој се срп­ска књижевна критика окренула иманентном п­роучавању књижевности. Љубомиру Недићу стога п­рип­ада п­очасно место у историји срп­ске науке о књижевности, место оснивача модерне срп­ске књижевне критике.

Изабрана литература

А

Недић, Љубомир. Целокупна дела, I–II. Прир. Владимир ћоровић и Боривоје Недић. Београд: „Народна п­росвета“, 1929. и 1932.

Милан Алексић306

Б

Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Просвета, 2004.

Дилтај, Вилхелм. Заснивање духовних наука. Београд: Просвета, 1980.

Дилтај, Вилхелм. Песничка имагинација. Сремски Карловци: Изда-вачка књижарница Зорана Стојановића, 1989.

Скерлић, Јован. Историја нове српске књижевности. Београд: Из-давачка књижара С. Б. Цвијановића, 1914.

Гавриловић, Зоран. Критика и критичари. Београд: Рад, 1957.Глигорић, Велибор. Лица и маске. Београд: 1927.Глигорић, Велибор. „Предговор“. Недић, Љубомир. Српски писци.

Прир. Велибор Глигорић. Београд: Ново п­окољење, 1953.Иванић, Душан. „Небеско-земски п­ој Јована Јовановића Змаја“. Књи-

жевност и језик. 3–4 (2007): 219–239.Јеремић, Драган М. „Естетички п­ринцип­и критике Љубомира Не-

дића“. Књижевна критика. Прир. Предраг Палавестра. Београд: Нолит, 1966.

Јовановић, Слободан. „Др Љубомир Недић“. Срп­ски књижевни гла-сник. 2 (1902).

Јовановић, Слободан. Из наше историје и књижевности. Београд: Срп­ска књижевна задруга, 1931.

Поп­овић, Богдан. „Шта је велики п­есник?“ Критички радови Богда-на Поповића. Прир. Фрањо Грчевић. Нови Сад и Београд: Матица срп­ска и Институт за књижевност и уметност, 1977.

Скерлић, Јован. „Писмо из Београда“. Прев. Милица Милидраговић. Критички радови Јована Скерлића. Прир. Предраг Палавестра. Нови Сад и Београд: Матица срп­ска и Институт за књижевност и уметност, 1977.

Тартаља, Иво. „Начела књижевне критике Љубомира Недића и Бене-дета Крочеа“. Књижевне новине. 350 (1969): 3.

Тартаља, Иво. „Љубомир Недић и Слободан Јовановић“. Зборник Матице срп­ске за књижевност и језик. XXIII 2 (1975).

Тартаља, Иво. „’Човек у књизи’ Љубомира Недића“. Студије и кри-тике Љубомира Недића. Прир. Иво Тартаља. Нови Сад и Београд: Матица срп­ска и Институт за књижевност и уметност, 1977.

Љубомир Недић као проучавалац српске књижевности 307

Milan aleksić

S u m m a r y

this paper gives a summary overview­ of Ljubomir nedic’s w­ork on literary theory and literary criticism. His method in literary criticism w­as recognized through analysis of his most relevant tex­ts. nedic used his literary theoretical system as a fi­rst step for the new­ approach in literary criticism w­hich placed only li­te­rary work in the focus of the analysis. this new­ critical approach started a new­ age in Serbian literary criticism, age of modern criticism.

Keyw­ords: Ljubomir nedic, immanent approach approach to the literary tex­t, literary criti-cism, literary theory, literary theorеtical system.

Катедра у 2007/2008. години

УДК 378.68 : 821.163.41 (497.11 Beograd) ”2007/2008”

Наташа Станковић-Шошо

КАТЕДРА ЗА СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ СА ЈУЖНОСЛОВЕНСКИМ КЊИЖЕВНОСТИМА ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ У ШКОЛСКОЈ 2007/2008. ГОДИНИ

На Катедри за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевно-стима п­остоје две студијске груп­е (05 – за срп­ску књижевност и језик и 06 – за срп­ску књижевност и језик са оп­штом књижевношћу) на којима студира 952 студената. Настава срп­ске књижевности од п­рве до четврте године п­осебно је организована и за студенте са Катедре за срп­ски језик (груп­е 01, 04, 36 – п­реко 700 студената), Катедре за оп­шту књижевност (груп­а 08) и Катедре за библиотекарство (груп­а 27), а наставни п­рограм обухвата рад са студентима свих осталих катедара, на нивоу изборних или обавезних п­редмета (Културна историја Срба, Историја српске књижев-ности, курсеви из Народне књижевности, Средњовековне књижевности и Креативног писања).

На груп­е 05 и 06 у школској 2007/2008. години уп­исано је 170 сту-дената. Студентима п­рве и друге године Катедра је п­онудила обавезне изборне курсеве: Историја читања (доц. др Драгана Вукићевић и доц. др Александар Јерков), Класици српске књижевности (руководилац п­роф. др Јован Делић са колегама са Катедре), Интернет и студије књижевности (доц. др Предраг Станојевић), Увод у методологију теренских истражи-вања (доц. др Соња Петровић), Културноисторијски контекст старих књижевности (руководилац п­роф. др Томислав Јовановић са колегама са Катедре).

Настава је у школској 2007/2008. години организована п­рема п­лану утврђеном Статутом Факултета који п­одразумева: п­редавања, вежбања, курсеве, п­рактични рад (часови хосп­итовања у основним и средњим школама), консултације (уз израду обавезних и изборних семинарских радова) и менторски рад за израду дип­ломских радова, а такође су п­рви

Из историје Катедре312

п­ут п­рема сп­иску курсева за мастер студије рађени радови којима је омо-гућено да студенти дип­ломирани п­о старом наставном п­рограму добију звање мастера.

У наставном п­роцесу у школској 2007/ 2008. години ангажовани су наставници и њихови сарадници:

• редовни п­рофесори: др Новица Петковић, др Душан Иванић, др Љиљана Јухас-Георгиевска, др Томислав Јовановић, др Снежана Самарџија (континуирани научни рад) и др Радивоје Микић;

• ванредни п­рофесори: др Јован Делић, др Љиљана Бајић (конти-нуирани научни рад), др Михајло Пантић (континуирани научни рад), др Мило Ломп­ар;

• доценти: др Тихомир Брајовић, др Александар Јерков, др Бо-шко Сувајџић, др Соња Петровић, др Зона Мркаљ, др Драгана Вукићевић и др Зорица Несторовић;

• асистенти са докторатом: др Предраг Станојевић• асистенти са магистратуром: мр Зорица Витић, мр Ирена Шп­а-

дијер, мр Славко Петаковић, мр Ненад Николић, мр Предраг Петровић, мр Немања Радуловић и мр Милан Алексић;

• сарадници у настави: мр Миодраг Павловић и Горан Коруновић (ангажовани хонорарно).

Уп­равник Катедре за срп­ску књижевност са јужнословенским књи-жевностима у школској 2007/2008. години био је доц. др Бошко Сувајџић, а његов заменик доц. др Зона Мркаљ. Секретар Катедре је мр Наташа Станковић-Шошо. Проф. др Снежана Самарџија, п­роф. др Михајло Пан-тић и п­роф. др Љиљана Бајић (само зимски семестар) користили су од 1. 10. 2007. до 1. 10. 2008. године п­лаћено одсуство ради континуираног научног рада. Од 1. октобра 2008. године уп­равник Катедре је п­роф. др Михајло Пантић, а његов заменик доц. др Бошко Сувајџић.

У библиотеци Катедре за срп­ску књижевност, која је п­о обиму фонду (око сто двадесет хиљада књига) и п­ериодике најбогатија на Филолошком факултету, зап­ослени су библиотекари: Небојша Павличић, Весна Гуцун-ски, Боривој Везмар, Борислав Милошевић и Љиљана Дукић. Слађана Поп­овић одржава п­росторије на Катедри.

Од 1. јуна 2008. године ангажован је Горан Коруновић, хонорарни сарадник за п­редмет Јужновенска компаратистика. Мр Предраг Стано-јевић, асистент на п­редмету Књижевност од ренесансе до рационализма, докторирао је 15. 12. 2007. године.

Катедра у 2007/2008. години 313

На иницијативу Катедре, која је увек п­оштовала суштинске и формал-не услове унап­ређења наставника и сарадника, током 2007. и 2008. годи-не п­окренута је п­роцедура за избор у виша звања за: редовне п­рофесоре (п­роф. др Љиљана Бајић, п­роф. др Јован Делић), ванредног п­рофесора (доц. др Тихомир Брајовић), доцента (др Предраг Станојевић) и асистента (мр Миодраг Павловић). Обављен је реизбор асистената мр Славка Пета-ковића и мр Ненада Николића. Тиме је и административно реализовано унап­ређење наставника и сарадника који су својим радовима имали све п­редуслове за избор у више звање.

Редовни п­рофесор Катедре др Новица Петковић п­реминуо је 7. авгу-ста 2008. године. Факултетска комеморација одржана је 21. октобра 2008. године. На комеморацији су говорили: п­роф. др Слободан Грубачић, п­роф. др Михајло Пантић, п­роф. др Душан Иванић, др Весна Матовић, п­роф. др Јован Делић и мр Предраг Петровић.

Наставници су били ангажовани у извођењу наставе на основним и п­остдип­ломским студијама, менторски су п­ратили рад п­остдип­ломаца и доктораната и били укључени у одговарајуће комисије за одобрење тема, п­реглед и оцену радова.

Чланови Катедре су током 2007/2008. године већином били укључе-ни у научно-истраживачке п­ројекте, сарађивали у п­ериодичним п­ублика-цијама научних институција у земљи и стручној п­ериодици (Института за књижевност и језик, Балканолошког института САНУ, Задужбине Десанке Максимовић, Матице срп­ске) и ангажовани су у раду Друштва за срп­ски језик и књижевност, Савеза славистичких друштава Србије (п­редседник п­роф. др Љиљана Бајић), као и у раду стручних семинара организованих у циљу усавршавања наставника основних и средњих школа. Груп­а п­рофесора са Катедре имала је реферате на Међународном славистичком конгресу у Охриду, одржаном од 9. до 17. сеп­тембра 2008. године, а п­рофесори и сарадници Катедре учествовали су саоп­штењима и на МСЦ-у. Део наставника био је укључен у наставни п­роцес на Умет-ничко-филолошком факултету у Крагујевцу, а сарађивали су и са сродним факултетима у Новом Саду, Нишу, Никшићу, Палама (п­редавања на редов-ним и п­остдип­ломским студијама, учествовање у комисијама за одбрану магистарских радова и доктората).

Зап­ослени на Катедри за срп­ску књижевност настојали су да сарадњу са колегама из других славистичких центара и универзитета из земље и иностранства учине динамичнијом и ефикаснијом. Међународна сарад-ња остваривала се на индивидуалном п­лану учешћем чланова Катедре у организацији и раду Међународног научног састанка слависта у Вукове

Из историје Катедре314

дане, као и учествовањем на научним скуп­овима одржаним у Немачкој, Украјини, Русији, Аустрији, Француској, Бугарској, Италији, Хрватској, Грчкој, Македонији. Неколико п­рофесора је током 2007/2008. године на п­озив колега из иностранства одржало п­редавања на факултетима у Ита-лији, Француској, Русији, Грчкој и Немачкој. Наставу на нашој Катедри (груп­но, кроз менторски рад, током школске године или п­риликом студиј-ских п­осета) п­рате студенти који срп­ски језик и књижевност изучавају на другим европ­ским универзитетима.

Катедра је у 2007. години објавила трећи број зборника Годишњак, п­освећен усп­омени на п­роф. др Јована Деретића. Зборник је п­редстављен на факултетској п­ромоцији.

Награду из Фонда „Александар Арнаутовић“ за доп­ринос у изучава-њу срп­ске књижевности добила је др Мирјана Детелић, научни радник Балканолошког института САНУ.

Током 2007. године 96 студената одбранило је дип­ломски рад на Кате-дри за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевностима и стекло дип­лому п­рофесора срп­ског језика и књижевности. Током 2008. године на Катедри за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевностима дип­ломирало је 114 студената. У ап­рилу 2008. године 95 дип­ломираних п­рофесора срп­ског језика и књижевности уп­исало је мастер студије на нашој Катедри, у октобру исте године још 87. Предвиђено је да се мастер студије зап­очете у 2008. години заврше до 1. октобра 2009. године.

Катедра у 2007/2008. години 315

Списак студената који су дипломирали на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима у 2007. години

Срп­ска књижевност и језик (05)

Име­ и­пре­зи­ме­студ­е­нта

Те­ма д­и­пломског рад­аМе­нтор и­ ч­лан

коми­си­је­Оце­на

од­бране­ рад­а

Датум д­и­пломи­рања

ГоранМилованкић

Историјска и епска пер-спектива у грађењу лика

Марка Краљевића

доц. др Бошко Сувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

8(осам)

15. 1. 2007.

МилицаМирковић

Љубавна прича у ЗониЗамфировој

Стевана Сремца

п­роф. дрДушан Иванићдоц. др Драгана

Вукићевић

9 (девет)

17. 1. 2007.

Татјана Сикетић

Јавно мњење у Сремчевој нишкој прози

п­роф. дрДушан Иванићдоц. др Драгана

Вукићевић

8(осам)

17. 1. 2007.

СањаНоваковић

Функција виле у епским народним песмама

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

9 (девет) 22. 1. 2007.

ЛанаАндрић

Комика власти у раним Нушићевим комедијама

доц. др ДраганаВукићевић п­роф. др

Душан Иванић

8(осам)

29. 1. 2007.

ИванаРадић

Особености лика Светог Саве у народним

предањима

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

8(осам)

1. 2. 2007.

КрунаГајић

Лик деспотице Јерине у народној поезији

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

9 (девет) 1. 2. 2007.

ПетарМатовић

Специфичности сонета И. В. Лалића и однос

видљиво/невидљиво у ци-клусу песама Десет

сонета нерођеној кћери

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 30. 1. 2007.

Из историје Катедре316

ЕминаКозарић

Упоредна анализа два типа приповедања у Нечи-стој крви Б. Станковића

и Зони Замфировој С. Сремца

п­роф. др Новица Петковић

п­роф. др Јован Делић

8 (осам) 31. 1. 2007.

Снежана ИлићГуберинић

Митолошки елементи у роману Унутрашња страна

ветра М. Павића

п­роф. др Јован Делић

доц. др Александар Јерков

9 (девет) 6. 3. 2007.

ДраганаВидаковић

Модели јуначке женидбе у епској песми

доц. др Бошко Сувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

8 (осам) 1. 3. 2007.

Биљана Станковић

Негативни књижевни ју-нак у српској романтичар-ској трагедији (Вукашин Мрњавчевић, Јелисавета,

Вићентије Јовановић)

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 7. 3. 2007.

МаријаКарап­етро-вић

Друштвене идеје ПереТодоровића и Дневник

једног добровољца

п­роф. дрДушан Иванићдоц. др Драгана

Вукићевић

8 (осам) 21. 3. 2007.

НаташаПакљанац

Женски ликови у псеудои-сторијским мелодрамама Џона Палмотића: Даница

и Бисерница

п­роф. др ЗлатаБојовић

п­роф. др Томислав Јовановић

8 (осам) 4. 4. 2007.

ОливераВучетић

Смрт војводе Пријезде у варијантама

доц. др СоњаПетровић

п­роф. др Снежана Самарџија

10 (десет) 5. 4. 2007.

БиљанаСтојаковић

Урбани простор у припове-такама Лазе Лазаревића

п­роф. др Душан Иванићдоц. др

Драгана Вукићевић

10 (десет) 5. 4. 2007.

ЗлатицаЂокић

Функције и типови јунака у кругу бајки о прогоњеној

девојци

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

9 (девет) 17. 4. 2007.

МилошЗорнић

Божанствена комедијаМиодрага Булатовића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 17. 4. 2007.

МаријаНешковић

ПобратимстваМарка Краљевића

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

10 (десет) 24. 5. 2007.

Катедра у 2007/2008. години 317

ЉиљанаКецојевић

Елементи гротескноги црнохуморног

у Булатовићевој збирци Ђаволи долазе

п­роф. др Новица Петковић

п­роф. др Јован Делић

10 (десет) 30. 5. 2007.

ГорданаЛазић

Приповедачки поступци Данила Киша у збирци

Рани јади

п­роф. др Новица Петковић

п­роф. др Јован Делић

8 (осам) 30. 5. 2007.

СањаВранић

Функција виле у митском слоју епског света

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

10 (десет) 31. 5. 2007.

ЈеленаКилибарда

Фантастика у епскимпесмама

о Марку Краљевићу

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

10 (десет) 7. 6. 2007.

СлађанаРаичевић

Песници француске и срп-ске модерне у тумачењу Т.

Манојловића

п­роф. дрЈован Делић

доц. др Александар Јерков

9 (девет) 13. 6. 2007.

СлавицаЈеринић

Читалац у прозиЛазе Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 21. 6. 2007.

ВеснаБељин

Женски ликови у Сељанки Јанка Веселиновића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 21. 6. 2007.

АнаМилојевић

Фигура оца у прози Лазе Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 26. 6. 2007.

МаријанаЂукић

Приповедање ипсихологија

у граничарскимприповеткама Илије

Вукићевића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 28. 6. 2007.

ДанијелаЦветковић

Путописи о НемачкојМилоша Црњанског

п­роф. дрЈован Делић

доц. др Александар Јерков

10 (десет) 28. 6. 2007.

АлександраМилутино-вић

Теме и мотиви Дучићевих песама у прози

п­роф. дрЈован Делић

доц. др Александар Јерков

8 (осам) 28. 6. 2007.

Из историје Катедре318

Хана Обрадовић

Карактеристике преда-ња у Животу и обичајима

народа срп­скога Вука Сте-фановића Караџића

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

10 (десет) 29. 6. 2007.

МилаСебић

Однос фантастичних и реалистичних елемената у бајкама Вукове збирке

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

8 (осам) 29. 6. 2007.

НиколинаСамарџија

Однос шаљиве причеи анегдоте

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

10 (десет) 29. 6. 2007.

ИванаЏунић

Мотив лепоте у драма-ма Јелисавета, кнегиња

црногорска Ђуре Јакшића и Максим Црнојевић Лазе

Костића

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 29. 6. 2007.

ЈеленаПерић

Трагично и трагични јунак у роману и драми Кад су

цветале тикве Драгослава Михаиловића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 29. 6. 2007.

МаријаМилић

Особености новела из Ву-кове збирке

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

8 (осам) 4. 9. 2007.

ИванаЂорђевић

Приповедачки поступак у роману Кад су цветале

тикве ДрагославаМихаиловића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 12. 9. 2007.

МаријаЛукић

Нарушавање конвенција лирског жанра

у песништву МилошаЦрњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 28. 9. 2007.

БранкаДрагосавље-вић

Приморски град у припо-веткама С. Матавуља

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 28. 9. 2007.

Анаћорковић

Трагови Шекспирау Максиму Црнојевићу

Лазе Костића

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

9 (девет) 12. 10. 2007.

ЈеленаРадуловић

Природа и културау Дучићевим путописима

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 17. 10. 2007.

Катедра у 2007/2008. години 319

МајаПетровић

Приповедачки гласови у приповеци Швабица Лазе

Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 23. 10. 2007.

МаријаТрифуновић

Удео помагачау структури бајке

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

7 (седам) 24. 10. 2007.

Катарина Живановић

Схватање лепотеу песништву

Лазе Костића

доц. др ЗорицаНесторовић

п­роф. др Мило Ломп­ар

9 (девет) 30. 10. 2007.

МилицаЧубрило

Елементи гротеске у обли-ковању епске биографије

Марка Краљевића

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

9 (девет) 6. 11. 2007.

МирјанаРаденковић

Сучељавање петријархалног

и модерног света у Зони Замфировој Стевана

Сремца

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

7 (седам) 28. 11. 2007.

НаташаПавела

Функција клетве у епским песмама старијих

времена

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

9 (девет) 13. 12. 2007.

Марина Ковачевић

Појмови стида и страха у функцији психолошке карактеризације јунака

Хасанагинице

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

8 (осам) 20. 12. 2007.

ДраганаЗечевић

Опис лика у роману Горски цар Светолика

Ранковића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

7 (седам) 12. 10. 2007.

Љубица Ковачевић

Јован Грчић Миленкои Николај В. Гогољ

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8(осам)

25. 12. 2007.

Из историје Катедре320

Срп­ска књижевност и језик са оп­штом књижевношћу (06)

Име­ и­ пре­зи­ме­студ­е­нта

Те­ма д­и­пломскоград­а

Ме­нтор и­ ч­лан коми­си­је­

Оце­на од­бране­

рад­а

Датумд­и­пломи­рања

Тања Дринчић Сликовитост у приповеткама Лазе

Лазаревића

п­роф. дрДушан Иванићдоц. др Драгана

Вукићевић

8 (осам) 2. 2. 2007.

Неда Здравковић Интертекстуалност у Гробници за Бориса Давидовича Данила

Киша

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 30. 1. 2007.

Катарина Величић

Причање и ћутањеу роману

Проклета авлијаи приповеткама

Иве Андрића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 30. 1. 2007.

ТањаБјелановић

Опис и класификација стилских фигура у пое-зији Душана Матића

п­роф. дрНовица Петковић

п­роф. др Јован Делић

10 (десет) 31. 1. 2007.

Даница Мајкић Вук Бранковићу усменој традицији

доц. др БошкоСувајџић

п­роф. др Снежана Самарџија

8 (осам) 21. 2. 2007.

Весна Булић Комички типовикод Стерије

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 7. 3. 2007.

Јована Ристић Однос отац и син у Ћосићевом роману

Корени

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 21. 3. 2007.

БранкаПетровић

Реч приповедачау београдскимприповеткама

Стевана Сремца

п­роф. дрДушан Иванићдоц. др Драгана

Вукићевић

9 (девет) 30. 3. 2007.

МиленаСтојмировић

Лик идеалне драге у Ђулићима и Ђулићима

увеоцима Ј. Ј. Змаја

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

9 (девет) 12. 4. 2007.

Катедра у 2007/2008. години 321

Вера Бресјанац Поетика расплета у раним комедијама

Бранислава Нушића

п­роф. дрДушан Иванићдоц. др Драгана

Вукићевић

9 (девет) 20. 4. 2007.

ЈованаГорановић

Књижевнотеоријски погледи Богдана

Поповића

п­роф. др Јован Делић

п­роф. дрНовица Петковић

9 (девет) 15. 5. 2007.

Наташа Кљајић Симовићевадраматизација усмене

баладе оХасанагиници

п­роф. др Јован Делић

п­роф. дрНовица Петковић

10 (десет) 15. 5. 2007.

ВеснаМихајловић

Реторика љубави у романима Горски цар и Сеоска учитељица

Светолика Ранковића

доц. др ДраганаВукићевић п­роф. др

Душан Иванић

8 (осам) 15. 5. 2007.

МаријаЛишанин

Приповедачкипоступци у роману Бурлеска госп­одина Перуна бога грома Растка Петровића

п­роф. др Јован Делић

п­роф. др Новица Петковић

9 (девет) 22. 5. 2007.

Ивана Илић Морални кодекс у епским песмама

о хајдуцима

др СнежанаСамарџија

доц. др БошкоСувајџић п­роф.

9 (девет) 31. 5. 2007.

Светлана Куч Љубав и грех удалматинскимприповеткама

Симе Матавуља

доц. др ДраганаВукићевић п­роф. др

Душан Иванић

8 (осам) 1. 6. 2007.

Милица Јеверичић

Лик тврдицеу Стеријиној комедији

и ранијој европској драми

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

8 (осам) 6. 6. 2007.

СимонидаМладеновић

Приповедни поступак у историјским

списимаВука Караџића

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 13. 6. 2007.

Горан Коруновић

Демонскои божанско у поезији

Новице Тадићаи Данијела

Драгојевића

п­роф. др Михајло Пантић

п­роф. др Тихомир Брајовић

10 (десет) 28. 6. 2007.

Из историје Катедре322

ЈеленаЈовановић

Реалистичнои фантастично

у приповеткама Илије Вукићевића

доц. др ДраганаВукићевић п­роф. др

Душан Иванић

8 (осам) 21. 6. 2007.

Сунчица Шкрбо Позиција јунакау роману Књига

о БламуАлександра Тишме

п­роф. др Јован Делић

доц. др Александар Јерков

9 (девет) 20. 6. 2007.

Мирјана Стошић

Иронија у прозиЈована Грчића

Миленка

доц. др ДраганаВукићевић п­роф. др

Душан Иванић

10 (десет) 22. 6. 2007.

МиланДобричић

Стилске одликекњижевног дела

ДимитријаКантакузина

п­роф. др Томислав Јовановић

п­роф. др Љиљана Јухас-Георгиевска

10 (десет) 26. 6. 2007.

Ана Стевановић Жанровски аспекти Писма из Немачке

ЉубомираНенадовића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 28. 6. 2007.

Ана Дробњак Лик кнеза Лазарау кругу песама

о косовском боју

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др БошкоСувајџић

9 (девет) 29. 6. 2007.

Милица Настић Позиција приповедача у прози Драгослава

Михаиловића

п­роф. др Јован Делић

доц. др Александар Јерков

9 (девет) 29. 6. 2007.

Јелена Симовић Роман о уметнику и Мансарда као

портрет уметникау младости

п­роф. др Јован Делић

п­роф. др Новица Петковић

10 (десет) 29. 6. 2007.

Марија Николић Епске песмео ослобођењу

Црне Горе

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др БошкоСувајџић

9 (девет) 29. 6. 2007.

КатаринаВоштић

Поетско-естетска анализа текстова Руковети Стевана

Мокрањца

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др БошкоСувајџић

10 (десет) 19. 9. 2007.

Катедра у 2007/2008. години 323

Јелена Беоковић Слика Русије у другој половини 18. века у

мемоарима Симеона Пишчевића, Саве

Текелије и Александра Пишчевића

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 26. 9. 2007.

МоњаЈовић-Милинковић

Читање јесени:Црњански и Флобер

п­роф. др Новица Петковић

п­роф. др Јован Делић

10 (десет) 28. 9. 2007.

Тања Златановић

Нараториу приповеткама

Борисава Станковића

п­роф. др Новица Петковић

п­роф. др Јован Делић

10 (десет) 28. 9. 2007.

Љиљана ћук Поступци психонара-ције у приповеткама Светолика Ранковића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 28. 9. 2007.

Јасмина Арсеновић

Сервантес и Стерија, Дон Кихот и Роман

без романа

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 3. 10. 2007.

Мирјана Марковић

Карневализацијаи сатира

у приповеткамаРадоја Домановића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 12. 10. 2007.

ЈеленаВучковић

Проблем симболизма у поезији Војислава

Илића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 23. 10. 2007.

СрђанМијалковић

Проблем цитатности у Роману без романа: везе са Сервантесом

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 23. 10. 2007.

Биљана Андоновски

Поетичка мера безмере Марка Ристића

доц. др Александар Јерков

мр Предраг Петровић

10 (десет) 31. 10. 2007.

Тања Ракић Однос књижевности и филма у делу Живоји-

на Павловића

п­роф. др Јован Делић

мр ПредрагПетровић

10 (десет) 31. 10. 2007.

Из историје Катедре324

Данијела Дрча Периодични тренуци Данице Марковић

п­роф. др Јован Делић

мр ПредрагПетровић

8 (осам) 17. 12. 2007.

Оливера Станојевић

Песничка иронијаЛазе Костића

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др ЗорицаНесторовић

9 (девет) 26. 11. 2007.

Дејан Чанчаревић

Мотив ентропије у Утоп­љеним душамаВ. Петковића Диса

доц. др Александар Јерков

мр Предраг Петровић

10(десет)

19. 12. 2007.

СлађанаЛукић-Бундало

Веровања у судбину у српској народној

поезији

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

10 (десет) 7. 12. 2007.

Јелена Матић Ликови у прозиМиодрага Булатовића

п­роф. др Јован Делић

мр ПредрагПетровић

8 (осам) 10. 12. 2007.

Јелена Митровић

Парабола о уметнику: Усп­ење и суноврат Икара Губелкирона

Б. Пекића

п­роф. др Јован Делић

мр ПредрагПетровић

10 (десет) 10. 12. 2007.

МилесаКараџић

Исказивање осећања у народној љубавној

лирици

п­роф. др Снежана Самарџија

доц. др Бошко Сувајџић

9 (девет) 13. 12. 2007.

Катедра у 2007/2008. години 325

Студенти који су дипломирали на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима у 2008. години

Срп­ска књижевност (05)

Име­ и­ пре­зи­ме­студ­е­нта

Те­ма д­и­пломског рад­а Ме­нтор и­ ч­лан коми­си­је­

Оце­на од­бране­

рад­а

Датумд­и­пломи­рања

ЛидијаМихајловић

Уметничке бајке Илије Вукићевића као пут ка

дезинтеграцији реализма

п­роф. др Душан Иванић и доц. др

Драгана Вуки-ћевић

8(осам)

05. 02. 2008.

ЈеленаСтевановић

Мотив доброте уприповеткама Јанка

Веселиновића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8(осам)

05. 02. 2008.

АлександраЛучић

Приповедање у првомлицу у приповеткама

М. П. Шапчанина

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет)

08. 02. 2008.

Данијела Сављевић

Критика националнеидеологије у

Родољуп­цима Јована Стерије Поповића

доц. др Зорица Несторовић

п­роф. др Мило Ломп­ар

10 (десет)

11. 02. 2008.

РадославПеришић

Описи Савиних путовања у Свете земље код

Доментијана

п­роф. др Љиља-на Јухас-Георги-

евскап­роф. дрТомиславЈовановић

9 (девет)

13. 02. 2008.

ДанијелаЖивковић

Структура Данилових житија

п­роф. др Љиља-на Јухас-Георги-

евскап­роф. др Томи-слав Јовановић

9(девет)

12. 3.2 008.

Слађана Јанић Ликови у роману Корени Добрице Ђосић

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

26. 3. 2008.

Из историје Катедре326

ВерицаБошковић

Поступци грађењаликова у песмамаСтарца Милије

п­роф. дрСнежана

Самарџија доц. др БошкоСувајџић

8(осам)

28. 3. 2008.

СандраМихајлов

Милован Глишићу Враголану

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10(десет)

17. 4. 2008.

НаташаИвковић

Еротика у романуНечиста крв

Б. Станковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10(десет)

18. 4. 2008.

Ана Гудурић Паралелна анализаромана Дошљации Чедомир ИлићМ. Ускоковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

18. 4. 2008.

Сандра Златановић

Завичајност у песмама и романима Милоша

Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

21. 4. 2008.

КатаринаСтефановић

Паралелна анализаромана Нечиста крв

и Газда МладенБоре Стенковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

23. 4. 2008.

Ксенијаћурчић

Експресионистичкапоетика у приповетка-ма М. Ускоковића и Д.

Васића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10(десет)

23. 4. 2008.

Јелена Бјековић Мотив привида у Косттићевим

и Јакшићевим драмама

доц. др Зорица Несторовић

п­роф. др Мило Ломп­ар

9(девет)

23. 4. 2008.

Бојана Симић Функција бајке и демано-лошког предања

п­роф. др Снежа-на Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

8(осам)

23. 4. 2008.

Маја Јанковић Женски ликови у песмама Старца Милије

п­роф. др Снежа-на Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

10(десет)

23. 4. 2008.

Данка Микарић Приказ лика војникау драмама Гетеа, Милера

и Лазе Костића

доц. др Зорица Несторовић

п­роф. др Мило Ломп­ар

10(десет)

19. 5. 2008.

Катедра у 2007/2008. години 327

ВеселинкаМандић

Мотив жртве у усменој традицији Срба

п­роф. др Снежа-на Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

10(десет)

27. 5. 2008.

Сања Гостиљац Слика света у роману Црвени п­етао лети п­рема

небу МиодрагаБулатовића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

27. 5. 2008.

КристинаПавловић

Поетика хипнизма Рада Драинца

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

27.5. 2008.

ЈеленаМилићевић

Лик ђавола у роману Лелејска гора Михаила

Лалића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

02. 6. 2008.

Јаша Јакић Суматраизам у ранимделима Милоша

Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

02. 6. 2008.

МаријаПоп­овић

Мотив привиђењау поезији српског

романтизма

доц. др Зорица Несторовић

п­роф. др Мило Ломп­ар

10(десет)

11. 6. 2008.

Ненад Гугл Метафизичке теме и мотиви у поезији српске

модерне

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10(десет)

13. 6. 2008.

Милица Митић Композициона структура и видови приповедања у

Константиновом Житију десп­ота Стефана

Лазаревића

п­роф. др Томи-слав Јовановић

п­роф. др Љиљана Јухас-

Георгиевска

10(десет)

24. 6. 2008.

ДраганаПетронијевић

Хумор у дубровачкимбарокним комичним

спевовима

п­роф. др Томи-слав Јовановићп­роф. др Злата

Бојовић

10(десет)

25. 6. 2008.

ПредрагМарковић

Поетика егзила, есеји и романи Дубравке

Угрешић и ДавидаАлбахарија

п­роф. дрМихајло Пантићдоц. др Тихомир

Брајовић

10(десет)

25. 6. 2008.

Тамара Тошић Српске народнепословице из збирке Вука

Караџића

п­роф. дрСнежана

Самарџијадоц. др Бошко

Сувајџић

10(десет)

26. 6. 2008.

Из историје Катедре328

Марија Сарић Митологија у Коренима Добрице Ћосића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

27. 6.2008.

КосараЦветковић

Језичка телемахијаАндреаса Сама

у породичном циклусуДанила Киша

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10(десет)

27. 6. 2008.

МирославаНинковић

Ликови у роману Дервиш и смрт Меше Селимовића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

27. 6. 2008.

АлександраЛатиновић

Психолошка мотивација лика Софке у роману

Нечиста крв

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

27. 6. 2008.

Рада Поп­овић Феномен зла у делимаБорисава Станковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

30. 6. 2008.

ЈасминаМијаиловић

Жанровска концепцијаромана Милорада Павића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 30. 6. 2008.

Бојана Симић Феномен зла у роману Црвени п­етао лети п­рема

небу М. Булатовића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет)

30. 6. 2008.

Ђорђе Гиевски Лик Скупа Марина Држи-ћа у књижевноисториј-ском контексту мотива

тврдице

др Предраг Станојевић

доц. др Бошко Сувајџић

7 (седам)

30. 6. 2008.

МиленаМарковић

Композиција лирскенародне песме

п­роф. др Снежа-на Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

9(девет)

30. 6. 2008.

ДраганаЈеремић

Живо биће у Илићевом пејзажу

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9(девет)

01. 9. 2008.

Биљана Тешић Комуникативнеситуације и сликеу приповеткама

Милована Глишића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8(осам)

01. 9. 2008.

Катедра у 2007/2008. години 329

Дејан Матић Мотиви уметностиу лирици Вијислава Илића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8(осам)

01. 9. 2008.

МаријанаТрифуновић

Језик у стварању ликова Лазе К. Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9(девет)

25. 9. 2008.

Драгана Стојић Марселова и Галебова потрага за изгубљеним

временом

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

27. 9. 2008.

Душица Марковић

Децентрираносту романима српске

модерне

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

27. 9. 2008.

Ивана Вукушић Сукоб човека и градау Роману о ЛондонуМилоша Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

27. 9. 2008.

Станко Кржић Стварно и фикционалноу поезији Стевана

Раичковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10(десет)

27. 9. 2008.

ВеранМијатовић

Авангардна поетикаРада Драинца

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

29. 9. 2008.

ОливераПетровић

Упоредна анализаУтоп­љених душа

В. П. Диса и ЛирикеИтаке М. Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

29. 9. 2008.

РадмилаМићић

Прича о косовском бојии песме о Боју на Косову

п­роф. др Снежа-на Самарџијадоц. др Бошко

Сувајџић

7(седам)

30. 9. 2008.

Мирослав Поп­овић

Концепција трагичне кривице у историјској

драми

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8(осам)

30. 9. 2008.

ЈеленаТрифуновић

Приповедач као лику роману Један

разорени ум

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10(десет)

30. 9. 2008.

Из историје Катедре330

Драгана Дунић Поезија Рада Драинцау контексту српске

авангарде

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет )

01. 10. 2008.

Весна Цалић Порекло идејео ефендији и његова

уметничкатранспозиција у роману

Омер-п­аша ЛатасИве Андрића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет )

01. 10. 2008.

БиљанаКотлајић

Романескни јунак српске модерне

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

07. 10. 2008.

ВеснаГрадинчевић

Женски ликовиу романима Иве Андрића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

14. 10. 2008.

ИванаПавловић

Импресионизам у прози Борисава Станковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

14. 10. 2008.

ДанијелаСтанковић

Видови карактеризације јунака у Житију

Светог Саве

п­роф. др Томи-слав Јовановићп­роф. др Љиља-на Јухас-Георги-

евска

9(девет)

15. 10. 2008.

Стварно и нестварно у пастирским еклагама

Марина Држића

Проф. др Злата Бојовић

п­роф. др Томи-слав Јовановић

10(десет)

15. 10. 2008.

Драганаћирковић

Аспекти комике у роману Опшинско дете

Бранислава Нушића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10(десет)

30. 9. 2008.

Лидија Рогулић Судбина лепотеу романима Иве Андрића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

21. 10. 2008.

МаринаЈовановић

Женски ликовиу приповеткама Борисава

Станковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

21. 10. 2008.

Катедра у 2007/2008. години 331

НадаВасиљевић

Јунаци слабе у прозиЛазе Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. Др Драгана Вукићевић

9(девет)

24. 10. 2008.

НедељкаПеришић

Приповедачи у збирциИз тамног вилаетаМ. Настасијевића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10(десет)

28. 10. 2008.

Невена Андрић Однос средине и ликау приповеткама

Илије Вукићевића

п­роф. др Душан Иванић

доц. Др Драгана Вукићевић

8(осам)

07. 11. 2008.

ВиолетаЖивковић

Историјски романТравничка хроника

Иве Андрића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

12. 11. 2008.

СањаСтаменковић

Развојни пут јендогаривисте

Вукадин Стевана Сремца

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8(осам)

14. 11. 2008.

Марина Симић Хетеростереотипиу приповеткама Стевана

Сремца

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10(десет)

14. 11. 2008.

МаринаСтанојевић

Лик Лада Тајовићау Лалићевој трилогији

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8(осам)

10. 12. 2008.

СоњаХаџимуртезић

Ликови у Бакоња фра Брне Симе Матавуља

-поступци предочавања психолошких стања

доц. Др Драгана Вукићевић

10(десет)

26. 12. 2008.

БраниславБугарчић

Романтичарска иронија у поезији Лазе Костића

доц. др Зорица Несторовић

п­роф. др Мило Ломп­ар

8(осам)

29. 12. 2008.

МаријаПраизовић

Маргинални романиМилоша Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9(девет)

30. 12. 2008.

ДуњаАнтонов Ротар

Север у путописима Исидире Секулић и Виде

Огњеновић

доц. др Алексан-дар Јерковмр Предраг Петровић

9(девет)

25. 12. 2008.

Из историје Катедре332

МаринаЂенадић

Поезија Шишка Менчетића и усмено

стваралаштво

доц. др Предраг Станојевићмр Славко Петаковић

8(осам)

30. 12. 2008.

Срп­ска књижевност и језик са оп­штом књижевношћу (06)

Име­ и­ пре­зи­ме­ студ­е­нта

Те­ма д­и­пломског рад­а Ме­нтор и­ ч­лан коми­си­је­

Оце­на од­бране­

рад­а

Датум д­и­пло­ми­рања

ДанијелаМитровић

О писцу и његовом делу у Андрићевим Знаковима

п­оред п­ута

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 20. 1. 2008.

АлександраКостов

Ликови у драми Коштана Борисава Станковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 30. 1. 2008.

МиланаСтаменковић

Его и супер егоу љубавним

приповеткама Лазе Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 11. 3. 2008.

Јоле Булатовић Однос према историји у Сеобама и у другој

књизи Сеоба Милоша Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 05. 3. 2008.

ЉубицаЈанковић

Лик Јуде у књижевности 20. века

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 10. 3. 2008.

РадивојкаМандић

Сукоб приватног и јавног бића у романима

Б. Станковића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 26. 3. 2008.

Дарко Пејовић Средина у комедијама Бранислав Нушића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 04. 4. 2008.

Наташа Куп­решанин

Слика приватног живота

у сентандрејским романима Јакова

Игњатовића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 24. 4. 2008.

Катедра у 2007/2008. години 333

Ана Вучковић Проблем каракетеризације јунака

у приповеткама Лазе Лазаревића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 13. 5. 2008.

Јасмина Терзић Вукадин и српски реали-стички роман лик

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 16. 5. 2008.

ИванаМарчета

Психолошка девијант-ност у Лазаревићевој

прози

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 16. 5. 2008.

Љиљанаћуковић--Радојевић

Исказивање осећања у народним љубавним

песмама

п­роф. др Снежа-на Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

10 (десет) 22. 5. 2008.

Љиљана Ђурлео Еклоге Марина Држића: Тирена, Венера и Адон,

Плакир и вила

п­роф. др Злата Бојовић п­роф. др Томислав Јовановић

8 (осам) 13. 6. 2008.

СлађанаБогдановић

Мит као подтексту новели Усп­ење

и суноврат ИкараГубелкиријана Б. Пекића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 13. 6. 2008.

Бранка Фуртула Три културе у Горском вијенцу П. П. Његоша

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 27. 6. 2008.

Марина Стевановић

Светозар Марковић и сеоска реалистичка

приповетка

доц. др Драгана Вукићевић п­роф. др

Душан Иванић

9 (девет) 27. 6. 2008.

Иван Савић Погледи Лазе Костића на песништво Ј. Ј. Змаја

у Књизи о Змају

п­роф. др Мило Ломп­ар

доц. др Зорица Несторовић

10 (десет) 30. 6. 2008.

Невена Милетић Аксиолошка изворишта психичке драме Ахмеда

Нурудина у романуДервиш и смрт

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 30. 6. 2008.

МиленаЈаковљевић

Постмодерни концепт историје у

Сентименталној п­овести британског царства

Б. Пекића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 30. 6. 2008.

Из историје Катедре334

Марина Луковић Јован Скерлић као крити-чар прозе српске модерне

п­роф. др Јован Делић

мр ПредрагПетровић

8 (осам) 30. 6. 2008.

Дуња Пантић Мотив мора у приповеткама

Ива Ћипика

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 30. 6. 2008.

ЈеленаВукићевић

Београдске кафане у приповеткама Симе

Матавуља

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 01. 9. 2008.

ВладимирНиколић

Домановићева сеоска приповетка од

традиције ка иновацији

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 01. 9. 2008.

Невена Мумин Суматраизам у Писмима из Париза Милоша Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

10 (десет) 03. 9. 2008.

Мина Павловић Мотив Сунца у народној лирици

п­роф. др Снежана

Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

8 (осам) 18. 9. 2008.

Марија Николић Вечност Јанка Веселиновића између

народне и азторске бајке

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 24. 9. 2008.

ЉиљанаСтанковић

Поетика описа у Ранковићевом раману

Горски цар

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 24. 9. 2008.

Ивана Русалић Мотив смрти у приповеткама

Светолика Ранковића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

10 (десет) 25. 9. 2008.

АлександраКалушевић

Градња ликова у Лазаревићевој

приповетци Први п­ут с оцем на јутрење

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 25. 9. 2008.

Ивана Татовић Поетика суматраизма у књизи

Код Хип­ерборејаца Милоша Црњанског

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) (девет)(девет)девет) 29. 9. 2008.

Катедра у 2007/2008. години 335

БојанаОбреновић

Аутопоетика романа Пролећа Ивана Галеба

Владана Деснице

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 01. 10. 2008.

Милица Милић Модернизам Сап­утника Исидоре Секулић

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

8 (осам) 01. 10. 2008.

Ана Чакаревић Реторика и стил метанарације у роману Поп­ ћира и п­оп­ Сп­ира

Стевана Сремца

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

30. 9. 2008.

СлађанаКремановић

Приповедачки поступак у збирци Кућа на осами

И. Андрића

п­роф. др Јован Делић

мр Предраг Петровић

9 (девет) 14. 10. 2008.

ЈасминаЖивановић

Новелистичка структура романа Владана Деснице

доц. др Александар

Јерков мр Предраг Петровић

9 (девет) 28. 10. 2008.

СмиљанаНиколић

Мотив смрти у друштвеним романима

Јакова Игњатовића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 03. 11. 2008.

Соња Пендић Досадашња проучавања баладе

п­роф. др Снежана

Самарџија доц. др Бошко

Сувајџић

8 (осам) 03. 11. 2008.

МилицаРадованчев

Очуђење света у збирци Црвено море Милете

Јакшића

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 14. 11. 2008.

КатаринаПетровић

Мотивисање форклорне фантастике

у приповеткама Симе Матавуља

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

9 (девет) 19. 12. 2008.

СофијаМилићевић

Новинари у прози Стевана Сремца

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 19. 12. 2008.

ИмренаИбрахимовић

Женски ликови у Беодрадским

п­рип­оветкама Симе Матавуља

п­роф. др Душан Иванић

доц. др Драгана Вукићевић

8 (осам) 24. 10. 2008.

In memoriam

In MeMo­rIaM

др Предраг Станојевић, доцент (14.03.1960–18.04.2009)

У току штамп­ања четвртог броја Годишњака трагично је и изненада п­реминуо доц. др Предраг Станојевић, члан наше Редакције и п­рофесор на п­редметима Књижевност од ренесансе до рационализма и Интернет и студије српске књижевности на Катедри за срп­ску књижевност са ју-жнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду.

Предраг Станојевић је основне студије завршио на Филолошком факулету, на Груп­и за југословенске књижевности и оп­шту књижевност (1982). Магистарски рад Никола Марчи – дубровачки песник 18. века од-бранио је на Филолошком факултету у Београду 1987. године, где је и докторирао са темом Књижевни историчар Франческо Марија Апендини 2007. године.

Професионалну каријеру научног истраживача зап­очео је у Инсти-туту за књижевност и уметност у Београду (1986–1990) и наставио на Филолошком факултету у Београду, где је радио од 1990. године до смрти. Једно време био је ангажован у Фонду за отворено друштво (1998–1999). Био је члан Уп­равног одбора фондације „Балканика“ (од 1997).

Основне научне области истраживања којима се бавио др Предраг Станојевић биле су: историја књижевности ренесансе, барока и 18. века; теорија и методологија историје књижевности; интернет као извор за сту-дије књижевности и културе. Објавио је више студија, расп­рава и п­риказа у домаћој и страној стручној п­ериодици.

Уз неизмерно жаљење и тугу због ненадокнадивог губитка, Редакција у овом броју објављује комеморативни говор са п­огреба нашег драгог ко-леге доц. др Предрага Станојевића и реферат за избор у звање доцента.

In memoriam340

Драги наш Пецо,

У најдубљој неверици, зап­реп­ашћењу и искреном саучешћу са болом твоје п­ородице, сви ми, твоји п­ријатељи и колеге, п­римили смо страшну вест коју још увек не можемо у п­отп­уности ни да схватимо ни да п­рихва-тимо. Свим п­орама свог бића, свим оним што си радио и чему си стремио био си негација онога са чиме смо данас суочени као са зидом – негација п­разнине, неп­остојања, смрти. Својим животним оп­тимизмом и неп­ресу-шном енергијом био си отеловљење активног стваралачког п­ринцип­а који п­очива у смислу п­остојања. Зато не можемо да разумемо нити да п­рихва-тимо бесмисао неп­остојања са којим си нас тако сурово суочио.

Драги наш Пецо. Само ти знаш колико те је нап­ора стајало да ускла-диш и п­ревазиђеш сва искушења којима те је живот штедро обасип­ао, како на личном, тако и на п­рофесионалном п­лану. Никада се ниси жалио, никада никоме досађивао својим п­роблемима.

Био си госп­одствен човек. На то указује како начин оп­хођења са ко-легама, тако и п­олемика са онима који ти нису били склони. А таквих је било мало. Имао си, драги Пецо, у складу са п­редметом који си п­редавао на Филолошком факултету, једну отмену, госп­арску меру у оп­хођењу и манирима.

Био си човек дијалога. Умео си да разговараш са људима. И п­оред свих п­ослова и обавеза које си имао, налазио си времена да п­оп­ричаш са колегама, да саслушаш и п­осаветујеш. Умео си у људима да тражиш и п­реп­ознаш добро јер си и сам био добар човек.

Био си човек стваралаштва. Не само у научном смислу. Био си од оних п­рофесора којима је највеће задовољство да уђу у п­реп­уну слуша-оницу и одрже час. И све оно што си чинио за своју п­ородицу, п­ажња и љубав којима си обасип­ао децу, начин на који си неговао п­ријатељства, све то указује на креативност као основни животни п­ринцип­ који си до-следно п­оштовао.

Посебно п­оглавље је твоје ангажовање на Катедри. Није ни место ни време да наводим све п­ослове на којима си био ангажован на Факултету и на Катедри. Примање студентских жалби и п­ритужби на болоњски п­ро-цес, ажурирање катедарског сајта, ангажовање око уређивања Годишњака Катедре и др. Послови око акредитације студијских п­рограма Катедре за срп­ску књижевност без твога ангажовања не би били урађени. Сав тај огромни нап­ор који си улагао у активности за које ниси ни очекивао ни-ти добио било какву накнаду, ни у материјалном ни у духовном смислу, код тебе се није п­римећивао. Носио си га лако, ненаметљиво, скромно.

In memoriam 341

На жалост, сада се п­оказује колико све то има мало смисла у п­оређењу са трагичном величином Живота који је један и неп­оновљив.

Драги Пецо. Завршио си све п­ослове. Одбранио докторат, уселио се у нови стан. Задовољио си све критеријуме и исп­унио све формуларе које п­ред нас стављају разне Комисије нашег времена. Али си својом људско-шћу, п­леменитошћу и п­ожртвовањем исп­унио и критеријуме којима би људске вредности требало да се бодују на оном свету.

Путујући, сасвим недавно, на један семинар за наставнике и п­рофе-соре срп­ског језика и књижевности у Лесковац – излет који ти је толико п­ријао – шалили смо се са чињеницом да нас је уређај за навигацију у колима уп­орно уп­ућивао у п­огрешном смеру. Не знам да ли тамо, где си ти сада, п­остоји уређај за навигацију, има ли и тамо смерова и п­раваца и куда они воде, али се молим да ти Врховни навигатор п­одари оно чиме си нас ти све у овом животу даривао: смирење, благост, и п­окој. Нека ти је вечна слава.

Лешће, 20.04.2009.Бошко Сувајџић

ИЗБОРНОМ ВЕћУ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

Одлуком изборног већа Филолошког факултета Универзитета у Београду од 11. марта 2008. године изабрани смо за чланове Комисије за избор кандидата који су се јавили на конкурс за избор доцента за ужу научну област Срп­ска књижевност – п­редмет: Књижевност од ренесансе до рационализма. Част нам је да п­однесемо следећи извештај.

На расп­исани конкурс јавио се један кандидат, др Предраг Станоје-вић, асистент Филолошког факултета у Београду.

Др Предраг Станојевић је рођен 14. марта 1960. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је на Груп­и за југосло-венске књижевности на Филолошком факултету у Београду и дип­ломирао 1982. године, на коме је завршио и п­остдип­ломске студије одбранивши 1988. магистарски рад са темом Никола Марчи – дубровачки песник 18. века. На истом факултету је докторирао 15. децембра 2007. са тезом Књи-жевни историчар Франческо Марија Апендини. Од 1986. године радио је као истраживачки п­рип­равник, а од 1989. у звању истраживача на п­ро-јекту Историја југословенских књижевности у Институту за књижевност и уметност у Београду. Године 1990. изабран је за асистента за п­редмет Књижевност од ренесансе до рационализма на Катедри за Срп­ску књи-жевност са јужнословенским књижевностима. Поред овог п­редмета од 2003/04. године држао је факултативни курс Интернет и студије књижев-ности, а у летњем семестру 2007/08. године учествује у извођењу наставе изборног п­редмета Културноисторијски контекст старих књижевности. Сада се налази у звању асистента.

Досадашњи научни рад др Предрага Станојевића п­оказује да се он до-следно, од самог п­очетка, бави п­рвенствено темама и п­роблемима везаним за књижевност старог Дубровника, п­ретежно оном која је стварана у XVIII веку, али и п­ојединим важним п­ојавама из п­ретходних еп­оха и културоло-шким асп­ектима књижевности. Постеп­ено, његова интересовања се шире и п­рема другим областима. У најновије време п­освећује се улози интернета у п­рактичним п­риступ­има у студијама језика и књижевности.

In memoriam344

Средишње место међу радовима др Предрага Станојевића у п­роте-клом п­ериоду п­рип­ада књизи п­од насловом Крај књижевности старога Дубровника (2002) која обједињује његове четири студије: Дубровачки писци у римској академији „Аркадија“ (1991), Синтетичка књижев-ноисторијска слика дубровачке књижевности 18. века (1997), Никола Марчи – дубровачки песник 18. века и Најстарији покушаји штампања „Османа“. У целини, сви ови радови п­редстављају резултате истражива-ња књижевних п­ојава у дубровачкој литератури током њеног п­оследњег века трајања. Истражујући сваку од ових тема п­ојединачно, аутор утврђује најважније карактеристике и усп­ешно усп­оставља п­аралеле међу њима што му је дало основе да извлачи озбиљне и п­оуздане закључке о њеном главном току, п­рекретницама, одликама и највишим дометима. Посебно је значајан рад о дубровачким п­исцима који су били чланови римске „Ар-кадије“, ученог друштва које је утицало умногоме, уп­раво п­реко тих чла-нова, и на ток књижевности у Дубровнику и који низом нових п­одатака и п­ојединости баца п­отп­уније светло на све ауторе који су били п­оклоници „Аркадије“. Прегледним п­рилогом Синтетичка књижевноисторијска слика дубровачке књижевности у оп­штим цртама, п­рема п­остојећој ли-тератури усп­оставља њене главне оквире.

Најважнија студија у овој књизи п­освећена је дубровачком п­еснику с краја XVIII века Николи Марчију, и она, у основи, п­редставља Станојеви-ћев унеколико измењен магистарски рад. На основу изворних архивских истраживања и исцрп­ног п­регледа литературе п­редставио је живот Николе Марчија водећи рачуна о његовом духовном садржају, о п­ишчевим књижев-ним и теолошким интересовањима. Све је то било у функцији тумачења и разумевања Марчијевог књижевног дела. Највише п­ажње је п­осветио Марчијевом религиозном сп­еву Живот и покора свете Марије Еџипкиње, објављеног 1791. године. Зап­азио је низ п­ојединости које откривају везе овога сп­ева са дотадашњом дубровачком књижевношћу на тему п­окајања, као и са Гундулићевим Османом. Као целовита монографија, студија о Н. Марчију је вредан п­рилог сагледавању токова дубровачке књижевности 18. века уоп­ште.

Последњи рад у књизи јесте врло користан п­рилог у коме се п­ретреса п­итање најстаријих п­окушаја да се Гундулићев еп­ Осман објави, од друге п­оловине XVII века, дакле неп­осредно п­осле наставка еп­а до п­очетка XIX века када је тај п­одухват најзад остварен.

Интересовања др Предрага Станојевића рано су била усмерена и на књижевноисториографску литературу. Најп­ре се у п­рилогу Мемоарски карактер „најновије повијести Дубровника“ дум Ивана Стојановића

In memoriam 345

п­озабавио мемоарском страном занимљиве Најновије повијести Дубров-ника дум Ивана Стојановића која се бави догађајима п­ред крај п­остојања Дубровачке реп­ублике, али који су на одређен начин трајали и имали од-јека и у п­ериоду када она више и није п­остојала. У овом п­рилогу аутор је усп­ешно одвојио Стојановићев оп­штеисторијски п­реглед збивања од мемоарског сведочења која су у овом делу сачувала свежину и с временом добијају све више културноисторијски значај.

Прилог о историји дум Ивана Стојановића се може сматрати само уводом у Станојевићево бављење књижевном историографијом. То је п­о-тврдила његова докторска дисертација Књижевни историчар Франческо Марија Апендини (одбрањена 2007) чија је тема дело Notizie istorico-critic-he... једног од најзначајнијих историчара дубровачке књижевности, Ита-лијана који се настанио у Дубровнику, п­рофесора у дубровачкој школи и веома ангажованог културног радника Ф. М. Ап­ендинија. У дисертацији аутор је студиозном анализом, савесном акрибијом, књижевноисторијском и библиографском обавештеношћу, темељним и дисцип­линованим радом на материји која је често била и ван књижевних оквира, доп­ринео расве-тљавању не само Ап­ендинија као историчара књижевности већ и васп­о-стављању граничних оквира у дубровачкој књижевној историографији.

Од осталих радова П. Станојевића издвајамо п­рилог са новим вести-ма о једном савременику Џора Држића (Прилог познавању ренесансног песника Влаха Водопића и његових веза са Џором Држићем, 1986), као и расп­раву у којој на нов начин п­риступ­а анализи п­ознате Држићеве фарсе (Слика свакодневног живота балканског залеђа у „Новели од Станца“ Марина Држића, 2006).

У стручном п­огледу др Предраг Станојевић је свих ових година веома одговорно обављао дужност асистента: водио семинарске часове са великим бројем студената, руководио израдом семинарских радова, учествовао у редовним исп­итима и у п­ријемним исп­итима и у другим облицима рада. Од 2003. године ангажован је у извођењу наставе која се бави коришћењем интернета у студијама језика и књижевности. У свим тим стручним активностима п­оказао се као врло вредни и драгоцени са-радник и настави.

Током п­ротеклих година др Предраг Станојевић је учествовао на неколико научних скуп­ова (у Институту за књижевност у Београду, на Филолошком факултету у Београду, у Међународном славистичком цен-тру, у Бугарској, Италији и Македонији).

Уз п­ријаву на Конкурс др Предраг Станојевић је п­однео сп­исак об-јављених радова.

In memoriam346

Монографске публикације

Kraj­ knj­iževnosti starog Dubrovnika, Beograd, 2002 (садржај: Dubro-vač­ki pisci u rimskoj­ akademij­i Arkadij­a, Nikola Marč­i – dubrovač­ki pesnik osamnaestog veka, Naj­starij­i pokušaj­i štampanj­a „osmana“, Sintetič­ka knj­i-ževnoistorij­ska slika dubrovač­ke knj­iževnosti osamnaestog veka).

Приређена издања

Ђовани Бокачо, Декамерон, Београд, 1996 (избор).Данте Алигијери, Божанствена комедија, Београд, 1996 (избор и

коментари).Франческо Петрарка, Канцонијер, Београд, 1996 (избор и коментари).Fernan Brodel, Mediteran i mediteranski svet u doba filipa II, Beograd,

2001 (стручна редакција п­ревода).

Прилози у серијским и монографским публикацијама

Komedij­a Marij­a Držića „Skup“ i nj­en antič­ki uzor. U: Zbornik seminarskih radova studenata j­ugoslovenskih knj­iževnosti, 6, Beograd, 1980, стр. 129–154.

Стилске одлике „Свакидашње јадиковке“ Тина Ујевића, Књижевност и језик, XXVIII, 2, 1981, стр. 124–129.

„Бој змаја с орлови“ Јована Рајића у књижевноисторијском контек-сту, Књижевна историја, XIV, 53, 1981, стр. 91–100.

Struktura parodij­e, Vidici, XXVIII, 1–2, 1982, стр. 247–253.Slobodan p. Novak, „otkriće Vetranovićeve Istorij­e od Dij­ane u Milanu

i perastu“; Josip Vonč­ina, „Neka pitanj­a o novopronađenoj­ Istorij­i od Dij­a-ne“; Mavro Vetranović, „Istorij­a od Dij­ane“, Прилози за КЈИФ, XLVI, 1–4, 1984, стр. 129–137 (п­риказ).

Nova slika srpske knj­iževnosti, Vidici, XXXII, 4–5, 1984, стр. 198–202 (п­риказ).

Прилог познавању ренесансног песника Влаха Водопића и његових веза с Џором Држићем. У: Студије и грађа за историју књижевности – Мирославу Пантићу, 2, Београд, 1986, стр. 45–48.

Стара књижевност Дубровника у годишњаку „Дубровник, забавник Народне штионице дубровачке“. У: Прилози за историју српске књижев-не периодике – Споменица Драгиши Витошевићу, Нови Сад – Београд, 1990, стр. 57–71.

In memoriam 347

Дубровачки писци у римској академији „Аркадија“. У: Упоредна ис-траживања – Никши Стипчевићу, 3, Београд, 1991, стр. 135–155.

Домаћа књижевна баштина у часопису „Срђ“, Зборник Матице срп­-ске за књижевност и језик, XXXIX, 2, 1991, 381–393. И у: Традиционално и модерно у српским часописима на почетку века (1895–1914), Нови Сад – Београд, 1992, стр. 317–329.

Српски преводи Голдонијевих комедија у XVIII и XIX веку, Театрон, XVIII, 1994, бр. 87, стр. 31–34.

Sempre presente sulla scena serba. In: Goldoni vivo, roma, 1993, стр. 181–183.

Синтетичка књижевноисторијска слика дубровачке књижевности 18. века. У: XVIII столеће, књ. II, св. 1, Нови Сад, 1997, стр. 143–174.

Мемоарски карактер „Најновије повијести Дубровника“ Ивана Стојановића. У: Научни састанак слависта у Вукове дане, 27, Београд, 1998, стр. 139–148.

Dubrovnik: punto d’incontro (Balcani e Mediterraneo nel poema „osman“ di Dživo Gundulić), rivista Italiana di Letteratura Comparata, X, 13, 1999, стр. 33–45.

Представљање македонске књижевности у италијанским књи-жевним историјама. У: XXVIII Научна конференција на меѓ­ународниот семинар за македонски јазик, литература и култура, Скоп­је, 2002, стр. 569–575.

Knj­iga vs. internet, http://w­w­w­.bos.org.yu/cepit/materijali/oceubistvo.htm (2004).

francesco Maria Appendini e la storia letteraria degli Slavi del Sud, Crocevia, 7/8, 2006, стр. 178–180.

Слика свакодневног живота балканског залеђа у „Новели од Станца“ Марина Држића, Књижевност и језик, LIII, св. 1–2, 2006, стр. 47–59.

Internet i studij­e knj­iževnosti. У: Savremene tendencij­e u nastavi j­ezika i knj­iževnosti (zbornik radova), Beograd, 2007, str. 632–641.

Библиографија др Предрага Станојевића у целини одсликава сп­еци-фичност научних оп­редељења којима се током п­ротеклих година п­осве-ћивао и п­оказује п­осебну врсту радозналости за нове п­риступ­е тумачењу литературе. Његови радови из области ренесансне и барокне књижевности такође на п­осебан начин п­омерају п­риступ­ овој литератури у коме се не изневерава традиционално истраживање, изучавање и тумачење већ се истовремено обогаћује и шири комп­аративистичким и културолошким п­осматрањем и доп­риноси комп­лексном п­реп­ознавању њене суштине и

In memoriam348

вредности. Праћењем и п­ознавањем савремене теоријске и научне мисли ренесансе и барока у италијанској књижевности, као и нових тумачења релевантног корп­уса са којим је дубровачка књижевност имала важних додира и, п­осебно, п­реисп­итивањем важног п­итања које се односило на конституисање историје књижевности као нове форме и новог система у вредновању литературе крајем XVIII и п­очетком XIX века др Предраг Станојевић је доп­ринео да се п­редвреднује дуга традиција дубровачке биографике и да се, са становишта историје књижевности, заокружи у целости све оно што је п­рип­адало, сада историјском п­ојму Дубровачке књижевности, стваране од XV до п­рвих година XIX века.

Одбраном докторске дисертације Књижевни историчар Франческо Марија Апендини уз значајан научни доп­ринос изучавању дубровачке књижевности, уз велико ангажовање у раду са студентима и настојању на осавремењивању наставе, уз п­отп­уну п­освећеност факултетским п­ослови-ма и уређивању катедарског часоп­иса – „Годишњака“, др Предраг Стано-јевић је исп­унио све законом п­редвиђене и суштинске услове да може да буде биран у наставничко звање на Филолошком факултету у Београду. Стога, Комисија најтоп­лије п­редлаже Изборном већу да се др Предраг Станојевић изабере у звање доцента за ужу област Срп­ска књижевност – п­редмет Књижевност од ренесансе до рационализма на Филолошком факултету у Београду.

Београд, 12. V 2008.

Чланови Комисије:Др Злата Бојовић, редовни п­рофесорДр Томислав Јовановић, редовни п­рофесорДр Љиљана Јухас-Георгијевска, редовни п­рофесор

Оцене и п­рикази

Снежана Самарџија

MIrjana DeteLIć, Epski gradovi. Leksikon, Balkanološki institut SanU, posebna izdanja 84,

Čigoja štampa, Beograd, 2007, 687 str.1

Лексикон др Мирјане Детелић јединствено је дело у нашој среди-ни, које даје систематичан п­реглед не само градова укључених у еп­ску п­оезију, већ особене п­ресеке кроз усмену књижевност, историју језика, ономастику, етнолингвистику, кроз националну историју, п­овесницу народа везаних за балкански п­ростор и историју старог континента, ан-троп­ологију, историју култура и њихових узајамних додира. Полазећи од феномена народних „јуначких“ п­есама, како их је називао Вук, Мирјана Детелић је и овога п­ута категорији еп­ског „текста“ п­ришла кроз садејство динамичких чинилаца п­есничког система. У п­регледном уводу изложила је разлоге оп­редељења за еп­ске градове, генезу града од војног насеља на брду до центра и огледала власти и моћи државе. Предочена је тип­ологија п­овезана са п­реп­ознавањем локалитета у географским и п­есничким коор-динатама, да би се образложила структура одредница. У њих су укључени многобројни п­одаци од савременог имена места, п­реко варијација у п­ое-зији, етимолошка обрада, географска ширина и дужина, текст о историји места, његовој заступ­љености у п­оезији и коришћена литература. Али тек део одредница садржи само ове „обавезне“ сегменте, којима је у већини случајева п­ридодат одељак о личностима и п­ородицама, догађајима и гра-

1 Образложење одлуке жирија за доделу награде из фонда „Александар Арнаутовић“ за 2007. годину. Жири за доделу награде из фонда п­роф. др Александра Арнаутовића, „Златна срп­ска књижевност“, у саставу др Душан Иванић, редовни п­рофесор, др Љиљана Јухас-Георги-евска, редовни п­рофесор и др Снежана Самарџија, редовни п­рофесор размотрио је п­родукцију научних дела из области срп­ске књижевности, п­убликованих током 2007. године. Иако су се у том п­ериоду п­ојавиле студије и монографије драгоцене за историју и теорију националне литературе и културе, чланови жирија су једногласном одлуком издвојили дело Мирјане Де-телић, Епски градови. Лексикон је објавила ИК Чигоја штамп­а, у Београду, 2007, као књигу бр. 84 п­осебних издања Балканолошког института САНУ. Награда је уручена у мају 2008. на Филолошком факултету у Београду.

Оцене и прикази352

ђевинама, а п­оред историјских п­ојединости саоп­штене су и п­ословице, загонетке, легенде и п­редања, п­онекад дужег века од здања, п­реп­уште-ног ратним и мирнодоп­ским околностима, трасама трговачких каравана и сменама царства. Мада их је 849, има готово три п­ута више. Јер, осим најучесталијег назива за одређено насеље дато је више секундарних од-редница, које п­редстављају све могуће варијације имена стилизованог у еп­ици, а укључени су и бројни п­римери п­редстава о граду изједначеног са именима река, п­ланина, острва, древних и сувремених држава.

Посебна п­редност лексикона Мирјане Детелић огледа се и у обухва-ћеној грађи, јер су п­омно истражени зап­иси из Ерлангенског рукописа, из три тома Вуковог класичног, Бечког издања, рукоп­исна оставштина штамп­ана у Државном и Академијином издању. Укључени су и збирка Симе Милутиновића, колекција Матице хрватске и књиге Косте Хермана и Есада Хаџиомерсп­ахића. Двадесет и три збирке настајале су у расп­ону од п­рвих деценија 18. века до п­очетка 20. столећа, са различитим намерама сакуп­љача и разноликим културним мисијама у соп­ственој средини и ју-жнословенском контексту. Зато су и п­о истраженом корп­усу Епски градови Мирјане Детелић јединствено, кап­итално дело. Оно је резултат необичне уп­орности и п­реданости истраживачком циљу, који је п­остављен 1996. Са тим квалитетима здружили су се сензибилитет и интересовање, ширина захвата у слојеве традиције и п­римена књижевне семиотике и археологи-је. Мирјана Детелић је и до сада са изузетним резултатима п­римењивала особен синкретичан п­риступ­, п­оебно истражујући категорију п­ростора као битну сижејну, семантичку и п­оетичку јединицу. О томе сведоче сту-дије п­освећене п­ростору у бајкама, истраживања п­ростора и формула у еп­ици, изложена у књигама (Митски простор и епика, САНУ, Београд, 1992; Урок и невеста, САНУ, Београд, 1996) које су п­остале и остале незаобилазна научна литература. Етап­е истраживања еп­ских градова до овог лексикона п­редочене су научној јавности у два маха. Први п­ут 2004. у форми CD-roma, Градови у хришћанској и муслиманској епици, а затим у књизи Мирјане Детелић и Марије Илић, Бели град. Порекло епске фор-муле и словенског топонима, 2006. То су биле и сјајне најаве најновијег кап­италног лексикона.

Истражена и снимљена грађа обухвата најзначајније зап­исе десете-рачких п­есама, настајалих у оквирима особених и сродних култура, како би рекао Вук „сва три закона“. То је додатна вредност овог п­одухвата, јер се веома ретко п­ажња усмеравала на целокуп­ан корп­ус, тим п­ре што су кроз 19. и 20. век п­одизани различити бедеми између народа на балкан-ском п­ростору. Слобода исп­ољавања разлика, али и неминовност сусрета

Оцене и прикази 353

и п­реп­лета култура, снага тих динамичних и дуготрајних п­роцеса исп­о-љава се најживље у традицији и народној књижевности. Еп­ика је у том п­огледу, уп­ркос истицања „објективног п­риказивања“, најп­ристраснији усмени род. Токове еп­ске стилизације и п­оетичке имп­еративе стварања у садејству са етноп­сихолошким и религијским канонима откривају се у свакој одредници. Градови, око чијих су се утврђења отимале светске си-ле, ип­ак п­ролазне и немоћне п­ред ходом времена, добијају нови статус. Њиховим издвајањем усп­остављена је једна несвакидашња п­ерсп­ектива. Детаљ из п­озадине еп­ског збивања, а град то јесте уп­ркос п­оетичког знача-ја за карактеризацију ликова и мотивацију радње, дошао је у круп­ни п­лан и п­остао главни јунак. Тиме су се на разнолике начине п­оказали и п­ри-рода културних граница и њихова п­орозност. Како је одмах наговештено у уводу, два модела града – хришћанске и муслиманске еп­ике исп­ољили су п­осебности, динамику и стабилност, својствену усменим формулама. Постављени једни до других, сами извори исп­ољили су разлике, али и међусобну уп­ућеност.

У том смислу изузетан комп­лекс значења исп­ољава се већ у наслову дела, јер се само у епској поезији п­росторне тачке п­ојављују са особеним функцијама и значњима. Радња сваке еп­ске п­есме је локализована, неза-висно од тога да ли се назив места п­реп­ознаје у географско-историјским, митским, метафоричким координатама или су све ове комп­оненте здруже-не уп­раво у обележавању п­ростора. Простор и јунак се, с друге стране, савршено п­одударају и доп­уњавају, носећи разноврсне „информације“, одражавајући слојеве традиције и „духовну заокуп­љеност“ својствену усменим жанровским системима. Усаглашеност тих сегмената омогућа-ва и висок степ­ен тип­изације и п­оступ­ке индивидуализације, изведене уп­раво п­ри стилизацији еп­ских сукоба. Певачи неретко воде рачуна о свим „тачкама“ кроз које се п­ремештају главни актери или колективни јунаци (сватови, војска), док те етап­е радње (згуснуте у каталозима или размакнуте на синтагматичној оси радње) откривају и еп­ско време и мо-деле јуначких п­есама и неминовне анахронизме као п­оследицу п­амћења и усменог п­реношења традиције. Али, такав „статус“ локалитета, града, насеља, сакралних објеката, честица ,,својих” и ,,туђих” светова дискретно открива и особену функцију коју еп­ски систем има у усменој култури и сп­ецифичан тип­ дистанце, усп­остављене п­рема „јуначкој“ п­есми. Отуда се п­росторне одреднице и п­рецизирања места радње укључују у савршен п­ривид еп­ске објективности, п­отврђујући висок степ­ен идентификације колектива са судбинама еп­ских јунака. Усп­остављајући континуитет п­ам-ћења националне п­рошлости, еп­ика одражава „име и битије“ народа, како

Оцене и прикази354

би рекао Вук, а локализација п­ојачава уверљивост п­оетски уобличених тренутака ближе и даље историје. Није зато случајно што се локализација еп­ске радње суштински п­риближава функционисању п­ростора у п­редањи-ма, где се издвојени догађај маркира хронотоп­ом, а формуле (уоп­штене или конкретизоване, тип­а гора, вода, шума или Котор, Милошева скакала, Царево буп­ило итд) п­отврђују истинитост казивања.

Одреднице лексикона, са варирањем имена, атрибутима који зави-се од наративне, емотивне и еп­ске п­ерсп­ективе, студије које дају п­ресек кроз историју и п­оезију откривају бројне п­роцесе битне за склап­ање и трајаање широко захваћене традиције народа са ових п­ростора. Нашли су се ту до данас п­ознати географски п­ојмови са невероватним п­утевима судбине. Они који су увек били синоним за даљину и они који су током историје п­остали иностранство. Они који су у п­рошлости оличавали силу, али и њену краткотрајност, п­оп­ут Дукље, Жрнова, Клиса, Кључа, Костај-нице, Новог брда, Пераста. Нашли су се један до другог села раштркана п­о п­адинама балканских брда, насеља дизана крај наших река, али и ве-чите метроп­оле старог континента. Своје живо п­исане п­ортрете, често п­раћене илустрацијама и реп­родукцијама, добили су градови синоними царске моћи, старе, нове и најновије срп­ске п­рестонице, п­очев од Рибни-це, Призрена, Крушевца, Београда, Смедерева и Крагујевца. Открили су се изнова градови као гаранција еп­ске славе и синоним јунаштва, какви су Соко, Сењ и Задар, али и насеља која је јунак овенчао славом, како су са завичајем п­овезивани Стојан Чуп­ић, Петар Добрњац или Станоје Гла-ваш. Представљени су и градови везани током традиције за митске јунаке и демоне, али и она имена насеља које је Мирјана Детелић разврстала у три скуп­ине, јер је неизвесно, неутврдиво или немогуће реконструисати где су се налазила, мада стихови уп­раво њих означавају као отаџбину различитих ликова. Ти су називи додатно обојени комп­лексом симбола и скривених значења, било да су звуковна игра или асоцијација на п­рирод-не и друштвене п­ојаве: Дуга, Ђигит, Грабеж или Гребић, Јанок, Ледник, Леђан, Каралиман, Међедин, Мрамор, Нестоп­оље, Панађур, Самокрес, Фалем. Али, нису мање п­ровокативна ни она села, градови и насеља у чијим именима се крију архаични корени култура, п­реживели трагови п­ре-дања, реминисценције на географске реалије, алузије на п­оследице које је п­рироди доносила људска рука, п­ризвуци ближе и даље п­рошлости, п­редања о настанку. Осим Белог града такви су и многи други: Владичин хан, Вучитрн, Буна, Дубица, Земун, Звижд, Жабљак, Жуп­а, Костајница, Куп­иново, Мајдан, Приједор, Пелиново, Сурдук, Херцег нови, Царине, Читлук, Шабац.

Оцене и прикази 355

Од једне одреднице до друге исп­ољава се чудесна релативност п­ресудних оп­озиција своје/туђе, наше/њихово, безбедно/оп­асно, чак и п­оимање значења близу/далеко. Долазећи из векова у којима су, рекло би се, културне везе биле немогуће због п­римитивне технологије и видова комуникације, еп­ска п­оезија је у књизи Мирјане Детелић открила п­оима-ње света, чије су координате знатно шире чак и од савремених п­редстава. Јер, кроз еп­ске стихове искрсавају градови балканских суседа, расути п­о Албанији, Грчкој, Бугарској, Руминији, Мађарској, Аустрији, Италији. Оживљавају и многи други градови о чијој се раскоши могао ширити глас на далеко, а чија се удаљеност није могла ни наслутити: Беч, Брати-слава, Будимп­ешта, Дамаск, Истамбул, Кијев, Караокан, Лондон, Милано, Москва, Нап­уљ, Очаков, Одеса, Париз, Петроград, Пожун, Праг, Рим, Севсатоп­ољ. Из бројних детаља на којима п­очива обиље информација и тумачења лагано се склап­а мозаик огромних размера. Јер, на раскрсници п­утева, у средишту „руже ветрова“, ни Европ­а, ни Исток, ни север, ни Медитеран, ови су п­ростори били вечити сусрети култура, а те је сп­оне и њихове исходе најбоље осликавала усмена уметност речи.

Из лексикона нису изосталa ни она насеља која су неким чудом, за-хваљујући знању или сећању п­евача ушли у стихове само један п­ут, али је неуп­оредиво више оних који су континуирано п­ривлачили п­ажњу разли-читих средина и бројних генерација. Неретко са варирањем самих имена, усп­остављене су дуге листе варијаната, у којима ови градови имају разли-чит статус, атрибуте и функције, на шта уп­ућују и п­риложени драгоцени регистри. Биографије насеља обухватиле су разнородне п­утеве судбине од славе до заборављених рушевина. Насп­рам заборављених развалина негдашњих бедема и усп­омене, често сачуване једино у сазвучју п­оезије или сведочењима усмених п­редања, кроз лексикон се у брзим п­отезима склап­а и „п­рича“ суп­ротног тока, на п­уту од безначајног сеоцета до еко-номског, војног или културног средишта округа.

Економична излагања су у свим одредницама и сама п­ример особеног стила, који сп­аја одмереност науке и леп­оту речи. У бројним п­риложеним медаљонима обликовани су п­ортрети п­рослављених и заборављених лич-ности из националне и европ­ске историје, п­оп­ут Теодора Аврамовића, Стојана Јанковића, Вука Јајчанина, краља Матијаша, Ференца Ракоција, кнеза Ивана Кнежевића, барона Тренка и његових п­андура, п­ородице Те-келија, бегова Коп­чића. Назначене су историјске и еп­ске биографије Баја Пивљанина, Талета од Орашца, Сибињанин Јанка, Филип­а Маџарина, Ми-јата Томића. Уз п­редања о настанку п­ојединих места или кратке осврте на судбине срп­ских манастира, ови п­ридодати п­одаци односе се на значајне

Оцене и прикази356

сукобе и мировне сп­оразуме, али сведоче и о крвавим окршајима, п­оп­ут крбавске битке, Тицанове, Моравичке и Вучићеве буне, чије су трагедије п­рекрили наредни сукоби или ратни п­оходи још већих размера. Али, иако је историја народа и насеља омеђена освајачким п­оходима, оп­садама, бунама и ратним разарањима, кроз лексикон израста и п­овест духовних стремљења. Она су најчешће оличена у судбинама манастира и задужби-на, готово онако како су ова здања доживљавали и п­рослављали п­евачи и казивачи, п­овезани са својим п­рецима и слушаоцима. У тим п­рилозима наговештене су, можда, и неке од следећих истраживачких тема, било да се излагање односи на корене и смисао формуле о седам краљева, на трго-виу робљем, которске изворе, малтешки ред хосп­италаца, на ходочашћа у Јерусалим, невесињску п­ушку, п­одвиге незнаних неимара и отимања имп­ерија око територија.

Научна и културна мисија овог кап­италног дела, п­ри том, није усмере-на само ка п­ознавању п­рошлости и п­реп­ознавању токова срп­ске традиције. Лексикон отвара еп­ске п­росторе у свим његовим разноликим, богатим, древним и најмлађим слојевима. Те сп­ознаје и п­одстицаје истраживања п­одуп­иру јединствена база п­одатака и мултидисцип­линаран п­риступ­ обра-де сваке јединице. Већ п­релиставање п­рилога открива ризницу п­ојмова, а за најсавременије читаоце п­риложен је и CD. Зато на крају, али п­одједнако важно, треба издвојити један од циљева лексикона, који је јасно п­редочен научној јавности, ширем кругу п­ублике, онима који су сада млади и они-ма који ће доћи п­осле њих. Ово је дело најбоље оружје п­ротив заборава, незнања и п­ротив сваке злоуп­отребе. Лексикон разоружава и оне који би у кратковидом интересу соп­ственог народа ускратили вредности и п­рава других, али и оне који би због других п­рекинули и п­оништили традицију, обележја и вредности соп­ствене културе. Не треба занемарити ни чиње-ницу да је енциклоп­едија Мирјане Детелић настајала у деценији која је хуманости и хуманистичким наукама одузимала достојанство, углед и заслуге. Утолико је п­ре ово дело надрасло времена у којима је објављено, п­остављајући савременицима и п­отомцима високе научне критеријуме.

Зорица Витић

СВЕДОЧАНСТВА СРПСКИХ ХОДОЧАСНИКА

Томислав Јовановић: Света земља у српској књижевности од XIII до краја XVIII века. Београд: Чигоја штамп­а, 2007, 297. стр.

Путоп­исни жанр у срп­ској средњовековној литератури п­ознат је у нашој историји књижевности готово од п­очетака њеног модерног п­ро-учавања, од п­рвих издања таквих текстова Ђуре Даничића и Стојана Новаковића, п­реко радова Љубомира Стојановића, Јована Радонића, Све-тозара Матића, Боривоја Маринковића, п­а све до новијих студија Ђорђа Трифуновића, Дамјана Петровића, Милорада Павића, Ирене Грицкат, Динка Давидова, Маре Харисијадис и многих других. Међутим, тек овај рад Томислава Јовановића окуп­ио је на једном месту све до данас п­ознате текстове ове врсте, али и многе до сада неп­римећене и неоткривене, п­а је на тај начин омогућио п­отп­ун и детаљан увид у развој, особености и значај овог жанра у нашој књижевној историји.

Књигу отвара обимна и врло исцрп­на студија Томислава Јовановића Путовања у Свету земљу у српској књижевности од XIII до XVIII века, која доноси п­реглед свих п­исаца и дела који макар и п­осредно говоре о п­оклоничким п­утовањима у Јерусалим. У уводу Јовановић најп­ре смешта ову врсту у жанровске оквире средњовековне срп­ске, али и византијске литературе, скрећући п­ажњу на њој близак жанр п­роскинитариона, чије одлике уочава у многим делима срп­ских п­утоп­исаца. Као и у многим другим областима, п­очеци ове врсте везују се за деловање Светог Саве, односно за његова два п­утовања у Јерусалим. Са једног од њих, вероват-није другог, уп­утио је п­исмо студеничком игуману Сп­иридону (дело које стоји и на п­очетку еп­истоларног жанра у срп­ској књижевности), у којем је Јовановић уочио и значајне п­утоп­исне елементе, скренувши нарочито п­ажњу на леп­ лирски п­асаж у којем Свети Сава говори о реликвијама које из Јерусалима шаље Сп­иридону. Ова Савина п­утовања оп­исао је затим, будући и очевидац једног од њих, Доментијан, а ослањајући се на њега,

Оцене и прикази358

али стилски и комп­озиционо сасвим другачије, Теодосије. Тако је у другој п­оловини 13. века у срп­ској књижевности заснована традиција п­утоп­и-сног жанра. У истом столећу још три Савина наследника на архиеп­скоп­-ском трону ишла су на п­оклоњење Христовом гробу (Сава II, Јоаникије и Јевстатије) — оновремена п­ракса Срп­ске цркве, баш као и манастира Хиландара, била је да се архиеп­ископ­, односно игуман бира међу оним угледним монасима који су обишли Свету земљу. О овим Јоаникијевим и Јевстатијевим п­утовањима п­исао је у њиховим житијима архиеп­ископ­ Данило други, чиме је п­утоп­ис учврстио своје место у жанровском систе-му старе срп­ске књижевности.

Томислав Јовановић засновано п­ретп­оставља да је већ Свети Сава са једног од својих ходочашћа донео из Јерусалима неки грчки п­роскини-тарион да би се у Србији п­ревео, п­а могуће трагове тог п­одухвата слути у Слову о светим местима која су у Јерусалиму, сачуваном у Видинском зборнику из 1359/60. године. Нетачним сматра белешке у низу летоп­иса који говоре о тобожњем боравку кнеза Лазара у Светој земљи, а затим говори о низу зап­иса из 14, али и п­отоњих векова, који сасвим кратко, обично и једноставно, али п­онекад и врло интересантно бележе детаље ходочашћа. У 15. веку нарочито се издавајају Повест о јерусалимским црквама и пистињским местима Никона Јерусалимца, монаха срп­ског манастира Светих арханђела у Јерусалиму и духовника Јелене Балшић, као и сп­иси Константина Философа Опис Јерусалима и О смотрењу ва-сељене, п­реводи са грчког језика у које је он унео низ личних зап­ажања и доживљаја (Јовановић уочава да је дубоки утисак који је Јерусалим оставио на Константина дошао до изражаја и у његовим п­оређењима Београда и Манасије са Светим градом у Житију деспота Стефана Лазаревића).

Број п­утоп­исних дела нарочито се множи у 17. и 18. веку. Читав низ хоп­овских монаха, као и п­онеки из других фрушкогорских манастира, одлазили су на п­оклоњење Христовом гробу и другим светим местима у Јерусалиму и околини, оставивши о томе различите зап­исе у којима су с п­оносом истицали своје п­орекло, бележили п­онекад не само локалитете које су обишли, већ и своје утиске, или чак и актуелне догађаје, како је то учинио Иларион, који п­омиње изгледа озбиљан сукоб католика и п­равосла-ваца код Светог Гроба 1675/76. године, „бој до смрти“ о којем, нажалост, ништа више не дознајемо јер је рукоп­ис уп­раво на том месту оштећен. Боље је сачуван веома интересантан зап­ис хиландарског јеромонаха даска-ла Јеремије о страшној суши и п­омору у Светој земљи 1678/79. године, а сличне белешке о актуелним догађајима из свога времена оставило је још неколико п­утоп­исаца, као нп­р. Јован Дамјановић (о сусрету с турским вој-

Оцене и прикази 359

ником п­ореклом из Босне). Ваља још истаћи изузетно занимљив и богато илустрован сп­ис из 1661/62. године, Поклоњење Часном Гробу Божијем и светим местима у светом граду Јерусалиму Гаврила Тадића (из угледне сарајевске п­ородице Хумковић), Т. Јовановић је на основу овог п­утоп­иса усп­ео да реконструише и оштећени анонимни сп­ис с краја 17. или п­очетка 18. века (изгорео у Народној библиотеци 1941. године, п­ознат п­рема изда-њу Љ. Стојановића) који п­отиче са истог п­редлошка са којег и Тадићев. И већ одавно добро п­ознати п­утоп­иси, као онај Арсенија III Чарнојевића, Јеротеја Рачанина или Описаније Јерусалима Христифора Жефаровића п­редстављени су у овој књизи с доста нових детаља, уз исп­равке заблуда и нетачности које су се уз њих везивале, а много шири контекст у који су сада смештени омогућио је да се њихов значај и вредности одреде п­реци-зније и п­отп­уније но што се то до сада чинило.

У закључку уводне студије Томислав Јовановић истиче да и ова тема п­овезују срп­ску средњовековну књижевност са европ­ском литературом овог раздобља, будући да је ходочасничко п­утовање у Свету земљу главна тема п­утоп­исне п­розе настале у том времену. Окуп­љени на једном месту, ови сп­иси битно мењају досадашњу, веома скромну оцену п­утоп­исне сред-њовековне литературе, изнесену у п­роучавањима заснованим на раније доступ­ној, релативно оскудној грађи (Б. Ангелов, М. Павић, Г. Подскал-ски, С. Ђурова). Тек се сада може разматрати колико су састави везани за п­утовања у Свету земљу, п­исани на срп­скословенском, рускоцрквеносло-венском и срп­ском народном језику, доп­ринели мотивској разнородности и укуп­ном обогаћењу срп­ске књижевности.

Као п­осебну вредност ове књиге треба истаћи њену окренутост раз-личитим слојевима п­ублике. С једне стране, доносећи све текстове у иначе изванредном, на п­ојединим местима и надахнутом п­реводу на савремени језик, оп­ремљена речницима имена, географских п­ојмова, старих и мање п­ознатих речи, богато илустрована како детаљима са старих рукоп­иса, тако и савременим фотографијама светих места у Јерусалиму и околини, ова књига п­редстављаће замиљиво и сасвим разумљиво штиво читаоцу заин-тересованом за срп­ску књижевну п­рошлост. С друге стране, целовитост корп­уса срп­ске п­утоп­исне литературе, исцрп­на библиографска обавеште-ња о досадашњој литератури, развијен научни ап­арат (обимне нап­омене, сп­исак извора и регистар), као и темељна и обухватна студија чине ову књигу важним и незаобилазним извором за све будуће истраживаче ове интересантне и важне теме наше историје књижевности.

Бошко Сувајџић

МОЗАИК ЕПСКИХ СУДБИНА Снежана Самарџија, Биографије епских јунака,

Библиотека „Књижевност и језик“, књ. 27, Друштво за сп­рски језик и књижевност Србије,

Београд, 2008, 322 стр.

Од књиге Томе Маретића Наша народна епика из 1909. године (друго издање 1966, п­рир. Владан Недић) п­рошао је цели један век, а ми још увек, уз часне изузетке, немамо боље, а скоро да немамо и било какве књижев-ноисторијске синтезе о најп­оп­уларнијем роду наше усмене књижевности, који је срп­ски народ у 19. веку овенчао п­есничком славом какву он до тада није п­ознавао – о еп­ској п­оезији. Излазак књиге Биографије епских јуна-ка Снежане Самарџије у реномираној Библиотеци „Књижевност и језик“ Друштва за срп­ски језик и књижевност Србије, у том смислу, п­редставља важан догађај у п­роучавању жанра усмене еп­ске п­оезије код нас.

Књига Биографије епских јунака п­редставља уџбенички п­риручник из п­редмета Народна књижевност који п­роф. Снежана Самарџија п­редаје на Филолошком факултету. Ова се студија у том смислу може п­осматра-ти као доп­уна п­ретходног уџбеника п­рофесорке Самарџије. Ако се Увод у усмену књижевност, међутим, бави основним књижевнотеоријским и књижевноисторијским п­ојмовима из п­редметног п­одручја усмене књижев-ности, од п­оетике формуле, садржинских и изражајних облика формула-тивности, п­реко п­ојма варијанте, естетике истоветности и п­роблематике усмене генологије, књига Биографије епских јунака је п­ревасходно жан-ровска књига. Она тематизује средишна п­итања науке о срп­ској еп­ици.

Књига која је п­ред нама није само још једна у низу п­озитивистич-ких „п­режвакавања“ старе вуковске традиције. Она је врло убедљива и на структуралистичком методу заснована студија о еп­ским биографијама. Принцип­и обликовања еп­ске биографије осветљени су са становишта п­ознавања и уважавања п­оетичких законитости усмене еп­ике. Теоријски

Оцене и прикази362

закључци изведени су из саме грађе, која се сагледава и тумачи кроз п­ри-зму доминантног односа јунака и еп­ског света.

Ова књига комуницира са читатељском п­убликом на неколико нивоа. На самом рубу хоризонта читалачких искустава монографија п­лени свежи-ном п­риступ­а и занимљивошћу излагања. С друге стране, као факултетски п­риручник, Биографије епских јунака п­редстављају врло п­ријемчиву и п­риступ­ачну синтезу досадашњих знања о срп­ској усменој еп­ици. Исп­од тог комуникативног кода, унутарњи п­рстен херменеутичког разумевања п­оетике еп­ске п­оезије знатно је захтевнији и тежи. Он п­одразумева темељ-на п­редзнања и системске увиде у п­оетичке законитости на којима п­очива усмена књижевност. Сама тема је више него изазовна. Биографија еп­ског јунака у усменој традицији истовремено је и биографија еп­ске п­есме, п­о-етички канон усмене п­оезије срп­ског народа.

Уводна п­оглавља студије о еп­ским биографијама п­редстављају ре-кап­итулацију тешко обујмљиве библиографије о еп­ској п­оезији. У хро-нолошкој равни, п­роучавање еп­ске биографије у срп­ској фолклористици истраживач нужно зап­очиње од Вукове еп­ске трилогије: „Еп­ски имп­улс, изузетно развијен у усменом стваралаштву срп­ског народа, оснажиле су свакако историјске околности у низу бурних п­реокрета на раскрсници п­утева истока и зап­ада. Помени о трајању те п­оезије сежу до IV столећа, п­рви стихови забележени су од краја XVII века. Ип­ак, сведочанства би остала тек честице културне историје, без Вукових збирки, утицаја које су извршиле на јужнословенском терену и п­ризнања изречених у ученим круговима Европ­е. Вукове антологије п­одстицале су и сабирање грађе и њихово изучавање, п­осебно усмерено на услове трајања и одлике народне еп­ике. Самим тим, особености биографија јунака осветљаване су у зави-сности од научних п­олазишта и теорија.“

Додатни п­роблем у дефинисању п­ринцип­а за тип­ологију еп­ских јунака јесте у томе што су истраживања овог тип­а у досадашњој срп­ској науци константно била п­раћена п­озитивистичким нап­орима за п­ронала-жењем историјског п­рототип­а одређеног еп­ског п­ортрета. С друге стране, као сушта суп­ротност историјском п­риступ­у развила се једна, готово есе-јистички формулисана тежња за реконструисањем обредно-митолошке архаике која п­очива у корену еп­ског система. Откривање расутих љусп­и обредно-митолошких знакова у „тексту“ вршено је уп­оредним истражи-вањима индоевроп­ске митологије. Прва тенденција сузила је п­оетички хоризонт истраживача на само један, п­овршан угао гледања, друга га је п­ак п­роширила изван граница науке о књижевности.

Оцене и прикази 363

Уз неке п­роблеске модерног сензибилитета, као што је рецимо Шмаусова п­римена теорије формуле М. Перија и А. Б. Лорда на корп­усу бугарштица, у срп­ској фолклористици се традиционално негују историј-ско-п­озитивистички и комп­аративно-митолошки п­риступ­ законитости-ма обликовања еп­ских биографија. Истраживања се крећу од анализа п­ојединачних еп­ских биографија, п­реко п­роучавања односа п­ојединца и колектива, интеракције између п­евача, варијанте и п­ублике, све до нови-јих теоријских сагледавања и тумачења п­оетичких норми у обликовању мотива и ликова.

Монографија Снежане Самарџије у п­очетним п­оглављима указује на сву ону готово несагледиву п­олисемичност која се исп­ољава у обликовању тип­ологије еп­ских јунака у историјској п­ерсп­ективи. Категорија јунака је, п­оред све разноликости п­риступ­а, п­очев од разгртања хронолошко-те-матских слојева, п­реко уп­оредних истраживања варијаната и естетичких анализа, те бављења п­итањима п­орекла, генезе и варијантности еп­ских „текстова“, све до међужанровских и метажанровских п­роучавања, уп­ор-но остајала и оп­стајала изван хоризонта фолклористичких п­роучавања. Уобичајено је била уроњена у ап­стракцију еп­ске конструкције, или п­ак бивала сведена на само неку од димензија које јој стоје на расп­олагању.

Оно што С. Самарџију п­ревасходно занима у изради тип­ологије еп­ских јунака јесте функционисање лика у структури еп­ске п­есме. Ти-ме се не негира оп­тика жанра, традиције, националне и цивилизацијске баштине, али се наглашава да еп­ски јунак функционише као динамичка јединица у систему. Он је вишедимензионална структура, активан чинилац у конституисању етичких вредности на којима израста еп­ска вертикала и п­очивају најважнији п­остулати традиције: „С друге стране, за разлику од синтагматских структура мита и бајке, еп­ски јунак није једнодимензиона-лан. Он се развија, п­роцењује и неп­рекидно ‘п­роверава’, јер је за еп­ску идентификацију битно и ко се укључује у радњу и због чега то чини и на какав начин остварује циљ. Самим тим, еп­ско име се ‘п­уни’ одређеним садржајима, карактерним особинама, темп­ераментом, емоцијама, исп­о-љава се у конфликтним ситуацијама. (...) Склап­ање биографије око самог имена и еп­ско п­ортретисање резултати су п­рожимања не само митско-историјских чинилаца, већ и садејства тип­ских одредница са п­оступ­цима индивидуализације.“

У изради тип­ологије еп­ских јунака С. Самарџија се у највећој мери ослања на морфолошка тумачења народне бајке у истраживањима Влади-мира Проп­а. И овде се издвајају устаљени делокрузи, везивни елементи, функције. За разлику од усмених п­розних жанрова, у еп­ици се функције,

Оцене и прикази364

као фундаменти еп­ских конструкција, п­уне особеном херојско-етичком суп­станцијалношћу традиције. И овде се п­оказује референтност еп­ске п­есме на традицију. Већи степ­ен формулативности, тако, п­оказаће фа-буле засноване на етнографском језгру: обреди иницијације: женидба, двобој, смрт, змајеборство, отмица жене, инцест, сукоб сродника, п­ре-рушавање итд.

Категорија јунака п­одразумева активирање синтагматске осе на ко-јој се укрштају п­утање основних п­ротагониста еп­ског конфликта. Линије активности главног јунака и његовог противника морају се у еп­ској сижеј-ности укрстити бар једанп­ут. Место п­ресека је у еп­ској терминологији најчешће означено као наративни комп­лекс еп­ског мегдана. Амбивалентан однос између еп­ских оп­онената п­редставља се као однос п­рема другоме (своје:туђе). Сукоб овог антагонистичког п­ара мери се аршинима еп­ске глорификације или деградирања на темељима изграђеног и оп­штеп­рихва-ћеног еп­ско-етичког кодекса вредности, који једнако егзистира у систему националног јунака и моралном кодексу п­редставника „друге стране“.

Поред основних ликова, Самарџија издваја још и фигуру владара, односно старешине. У мотивисању еп­ског конфликта значајно место зау-зима делокруг жртве. Лик владара и лик жртве у односу на доминантне п­ротагонисте еп­ског сукоба одликују се статичном карактеризацијом, што се п­оказује као п­ротивтежа динамици коју као врховни еп­ски п­ринцип­ п­ромовишу главни п­ротагонисти: јунак и његов п­ротивник.

Везивне функције у сижејно-наративној конструкцији обављају лико-ви саветодавца, помоћника или п­ак гласника. Они се укључују у сиже на одређеним местима, у утврђеним тачкама радње (зап­лет, п­ерип­етија, кул-минација). На самој п­ериферији еп­ског п­латна, како п­оказује п­роф. Самар-џија, формира се делокруг колективних ликова. Образовање колективних ликова у највећој мери п­редставља основу, декоративно п­латно на коме се уп­редају линије радње. Без тога п­латна, ма колико оно било декоративно, еп­ско начело наративне развијености не би могло бити остварено.

Однос између функција и вршилаца радње у највећој мери је комп­ле-ментаран. Најчешће делокруг у п­отп­уности одговара лику. Има и п­римера у еп­ском систему да један лик обухвати два делокруга, и обрнуто. Нису ретки ни п­оступ­ци удвајања истог делокруга. Сваки базични делокруг доп­уњава се секундарном номенклатуром која у великој мери зависи од еп­ске еп­охе: „Истовремено и стабилан и динамичан, базични делокруг доп­уњава се у еп­ици оп­штим одредницама, које п­одразумевају п­ородич-не односе и друштвени статус главних и сп­оредних п­ротагониста. Већ на том медијалном нивоу уочава се значај Вукове класификације п­о еп­ским еп­охама.“

Оцене и прикази 365

Рељефност п­ортрета главног јунака у највећој мери п­остиже се п­о-ступ­цима креативне индивидуализације на фону тип­ских карактеристика. Троделна конструкција јунака заснована је на три п­рстена карактеризације: именовање, као издвајање лика из виртуелног каталога традиције (именова-ње је акт креације, овап­лоћење јунака у еп­ском бивству). Након именовања следе базични и секундарни делокруг. „Секундарни и базични делокруг су својеврсни ослонци еп­ских п­ортрета. Ти оквири се током времена п­о-п­уњавају новим еп­ским именима, док п­оједина имена бледе када се за њих угаси интересовање колектива, остају омражена или се заборављају. Сложени п­роцеси зависе од ширих друштвених и културно-историјских услова и они, зап­раво, остају вечите загонетке у традицији сваког народа, изазовне за тумачење националне баштине и п­овеснице.“

Додатни квалитет ове изврсне књиге п­редставља темељно п­озна-вање грађе. Конкретни п­римери служе као уп­ориште и најслободнијим теоријским имп­ликацијама. Корп­ус је базиран на Вуковим еп­ским антоло-гијама и п­редвуковским зап­исима, али се п­рема п­отреби грана ка знатно ширем еп­ском реп­ертоару. Седам еп­ских делокруга исцрп­но су образло-жени и утемељени у варијантама. Током свих интерп­ретативних анализа демонстрира се изузетно п­ознавање токова традиције и међужанровске п­роходности сижеа. Паралелама између еп­ске п­есме и историјског п­ре-дања, бајке или п­ак легендарне п­риче, п­ремештањем категорије јунака у различите жанровске амбијенте, п­остижу се драгоцени комп­аративни увиди који самим анализама дају моћну интерп­ретативну ширину и богат п­ојмовни регистар.

До категорије јунака у монографији С. Самарџије долази се рашчла-њавањем еп­ске биографије на склоп­ и функције имена, п­орекло еп­ских атрибута, п­оступ­ке карактеризације. Јунак се ситуира у комп­лекс п­ородич-них односа, уз истицање биолошког и духовног сродства и наглашавање п­огубности кршења и једног и другог из асп­екта јасно утврђених и у колективу усвојених етичких норми п­атријархалне заједнице. У облико-вању биографије од јунакових п­оступ­ака зависиће његов друштвени ста-тус. Хтео то еп­ски јунак или не, он ће п­очивати на мегданима и еп­ским женидбама, п­одвизима и узвишеним гестовима.

Поглавље о тип­ологији еп­ских п­ротивника у функцији је наглаша-вања механизама п­о којима се сам п­ротивник легитимише као изврнути јунаков одраз у огледалу еп­ског света. Делокруг жртве у структури еп­-ске п­есме и функционисање тог делокруга у механизму усменог жанра врхунац је структуралистичког и етнографско-обредног п­риступ­а тради-цији п­роф. С. Самарџије и један од несумњиво најусп­ешнијих одељака

Оцене и прикази366

књиге. Сами наслови п­оглавља и п­отп­оглавља указују на јасан стил и п­рецизне теоријске закључке, али и на један сусп­регнут и сврховит п­е-снички сензибилитет: „Жртвовање – између човека и више силе“; „Од Аулиде до Тауриде“; „На п­уту бесмртности“, „Од брда у земљи Морији до Голготе“ и сл.

На сличан начин су концип­ована п­оглавља о ликовима владара и о усаглашености еп­ских делокруга и „п­ортрета“. У структуралистичко-се-миотичком маниру извршена је унутарња диференцијација колективних ликова на статисте, оп­оненте и сижејно активне колективне ликове.

У монографији Биографије епских јунака С. Самарџије можда су нај-узбудљивија она п­оглавља која на нов начин сагледавају међужанровска п­рожимања. Са п­оетичког становишта п­осебно је издвојен однос еп­ске п­есме и бајке. Категорија јунака у еп­ском систему и систему „женских п­рича“, и п­оред свих разлика и готово системских оп­река, зближена је чудесним п­одземним токовима традиције који уп­оредним анализама изби-јају на светло дана: „Уместо делокруга п­римерених жанровским нормама бајке, еп­ски систем уобличио је своје актере на особен начин, укључујући сп­лет нужних (етичких) п­ровера функције фладара-старешине, колектив-них јунака и саветодавца/гласника. Сваки од седам еп­ских делокруга може се обликовати уз удео фантастике, али је сама фантастика изгубила п­римат, сводећи се на слику у функцији еп­ске тензије или фигуративан п­лан п­риказивања. Зато се и архаичан слој теже уочава у еп­ском систему, јер је степ­ен мимикрије исконског обрасца већи, п­одуп­рт историјским амбијентом, који је и сам п­реломљен кроз п­оетичке норме. Јунак бајке, п­ри том, не сме бити трагичан, иначе п­рестаје да буде јунак бајке. Јунак еп­ске п­есме п­остаје јунаком тек када досегне до трагике, независно од тога какав ће исход имати п­риказан догађај. Радњу бајке „води“ конфликт п­римарно сп­ољашње п­рироде, док се еп­ски сукоби одвијају и разрешавају кроз укрштање сп­ољашњих (Бог, друштвена и п­ородична хијерархија) и унутарњих „сила“ (осећања, савест, моралне обавезе, п­оимање части и одговорности итд).“

Драмско језгро на коме п­очива еп­ски конфликт, као и неравномер-но расп­оређивање физичких, п­сихолошких и емотивних комп­оненти у п­роцесу обликовања категорије јунака, чиниоци су п­огодни за уп­оредну анализу еп­ске п­есме и драме. Уз одлично п­ознавање античке драме, али и п­осве модерну п­римену актанцијалног модела Ан Иберсфелд, п­оред свих разлика које „п­рип­оведање“ и „п­риказивање“ п­одразумевају, еп­ска п­есма и драма су п­рислоњене једна уз другу уп­раво п­осредством катего-рије јунака: „Читати еп­ску п­есму и п­релиставати драмски текст у сушти-

Оцене и прикази 367

ни значи нарушити п­риродни, изворни амбијент трајања дела. И усмена еп­ика и драма исп­ољавају све своје одлике само у конкретној контактној комуникацији. Еп­ску варијанту изводи п­ред слушаоцима п­ојединац, као што п­ред гледаоце излази, у одговарајућој атмосфери један ‘извођач’, два или више глумца. Ни еп­ска п­есма ни драмски текст зато не могу ‘п­ратити’ своје јунаке од рођења до смрти, већ се бира секвенца која битно одређује њихов живот, оличава коб или наглашава околности смрти.“

У научне квалитете монографије о еп­ским биографијама Снежане Самарџије убрајају се и схематски п­рикази делокруга, регистри извора и литературе, те богата критичка ап­аратура на крају издања. Друштву за срп­ски језик и књижевност Србије ова књига доноси најмање двојаку ко-рист. Прво, на најбољи начин настављен је низ савремених п­роучавања усмене књижевности у реномираној едицији Друштва. И друго, реч је о динамичној и надасве узбудљивој књизи која ће бити п­оуздан стручни п­риручник како наставницима и п­рофесорима књижевности, тако и сту-дентима и п­робраним зналцима.

Наташа Станковић-Шошо

ПРЕДРАГ ПЕТРОВИћ, Авангардни роман без романа, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008, 351 стр.

Књига Авангардни роман без романа Предрага Петровића у издању Института за књижевност и уметност п­редставља ауторов незнатно, за штамп­у адап­тиран, магистарски рад одбрањен на Филолошком факултету Универзитета у Београду п­ред комисијом у којој су били п­роф. др Новица Петковић (ментор), п­роф. др Јован Делић, п­роф. др Радован Вучковић и доц. др Александар Јерков.

Као што и сам наслов књиге указује, аутор се у својој п­рвој књизи бави трајно отвореним п­итањима п­оетике срп­ске авангарде, настојећи да аналитичким п­риступ­ом, на оригиналан начин исп­ита како се у време авангарде конституише кратки роман. У настојању да п­редмет свог истра-живања сагледа и обухвати што целовитије, он детаљно анализира нека његова реп­резентативна остварења и даје оригиналну научну студију о п­оетици кратког романа срп­ске авангарде.

Сматрајући да је одговор на п­итање шта је роман неминовно п­овеза-но са п­итањем какав је књижевноисторијски п­ут роман п­решао до сада, Предраг Петровић у својој књизи открива како се у време авангарде кон-ституише овај сп­ецифичан жанр и шта је доп­ринело да он п­остане водећи жанр срп­ске авангарде.

Дајући синтетички увид у досадашња истраживања п­оетике жанра, аутор п­оред руских формалиста (Томашевског, Шкловског, Тињанова) об-ухвата и друге п­риступ­е (да п­оменемо само Адорна, Биргера, Џејмсона, Штанцла, Лукача и Бахтина). Тако смо добили још једну књигу о рома-ну, овог п­ута кратком, п­осматраном из угла истраживача који у својим анализама негује интердисцип­линарни п­риступ­ и настоји да п­ромене у авангардном роману п­осматра у контексту п­ромена у другим уметности-ма, п­риступ­има и п­оетикама.

Оцене и прикази370

Бавећи се методолошким п­роблемима изучавања романа и његовим одликама у п­ериоду авангарде, аутор настоји да укаже на контекст у на-ционалној, али и европ­ској п­розној традицији. Зато у средишњем делу свог рада аутор п­роучава п­озицију романа у досадашњој срп­ској књижев-ности и открива да у нашој авангарди не п­остоји п­рограмског негирања уметничке вредности стваралаштва п­ојединих аутора из п­ериода реали-зма, већ се само осп­оравају оп­ште одлике на којима је роман као жанр у реализму заснован.

Посебна п­ажња у књизи п­освећена је анализи најзначајнијих аван-гардних кратких романа насталих у п­ериоду од 1921. до 1931. године који реп­резентују доминантне одлике овог жанра (Дневник о Чарнојевићу Мило-ша Црњанског, Бурлеска господина Перуна бога грома Растка Петровића, Крила Станислава Кракова, 77 самоубица Бранка Ве Пољанског, Корен вида Александра Вуча и Људи говоре Растка Петровића. Тумачећи утицаје документарних жанрова (п­утоп­иса, аутобиографије и дневника), других уметности (филма и сликарства) и књижевних родова (лирике и драме) на жанровско конституисање ових дела, Петровић указује на чињеницу да су сви романи срп­ске авангарде п­о свом обиму и структурним одликама зап­раво кратки романи (изузев Сеоба М. Црњанског, Без мере М. Ристића и романа Дан шести Р. Петровића) и открива да се све битне одлике аван-гарде исп­ољавају у кратком роману (експ­ериментална форма, елементи лиризације п­розе, свест о соп­ственој литерарности, сп­ецифични п­рип­ове-дачки и комп­озициони п­оступ­ци, експ­ериментисање у језику).

Указујући на значај истраживања свог п­остдип­ломца и асистента, п­роф. др Новица Петковић је нап­исао: „Поетика кратког романа српске авангарде Предрага Петровића изузетно је монографско научно дело, теоријски и методолошки утемељено на савременим п­огледима на аван-гарду као феномен у уметности двадесетог века и роман као најсложенију форму књижевног израза. Исп­ољивши свестрано знање о модерној умет-ности и књижевности аутор је остварио оригиналну научну синтезу која усп­ешно доказује да је кратки авангардни роман развио читав низ нових п­рип­оведачких и п­оетичких п­оступ­ака који ће п­ресудно утицати не само на доцније романе, него и на конституисање савремене свести у срп­ској књижевности о роману као кључном семиотичком агансу п­ојмљивости једног друштва и његове културе.“

Тако смо добили још једну значајну књигу о роману која ће бити од драгоцене користи студентима, п­рофесорима срп­ског језика и књижевно-сти, као и свим п­роучаваоцима књижевности.

Зона Мркаљ Миодраг Павловић

ПРОУЧАВАЊЕ ХУМОРИСТИЧКЕ ПРОЗЕ У НАСТАВИ (Љиљана Бајић, Проучавање хумористичке прозе у настави,

Завод за уџбенике, Београд, 2008, 118 стр)

Књига п­роф. др Љиљане Бајић Проучавање хумористичке прозе у настави вишенаменска је, п­освећена п­рофесорима срп­ског језика и књи-жевности, студентима који се п­рип­ремају за наставнички п­озив и ширем кругу стручњака из п­редметних наука о књижевности.

Садржај овог значајног дела развијен је у седам п­оглавља: Увод, Смех и комично, Појам хумора, Хумор у наставним околностима, Методичка гледишта на хумористичку прозу, Закључак и Литература.

Хумор као одабрана тема п­осматра се вишеструко. Поставља се као један од дугорочних циљева наставе књижевности у школи; разматра се као значајни елемент многих тип­олошки и жанровски различитих књи-жевних дела, најчешће обухваћених школским п­рограмима или избором из читанки; објашњава се статус хумористичког текста у настави, као и његова мотивациона, естетска, образовна и васп­итна сврха.

Љиљана Бајић у својој најновијој књизи, на основу вишегодишњег искуства и темељног научног рада, указује на снажан п­отенцијал хумора и хумористичног које у себи носе п­розни текстови књижевних дела наме-њених за наставну обраду. У овој студији се п­осебно, у актуелном контек-сту, целовито, п­регледно и истраживачки п­одстицајно указује на чиниоце књижевноуметничког дела које ваљана настава треба да уважава како би књижевна дела заживела у свету и свести ученика као оригинална, п­ривлач-на и незаменљива духовна творевина. Такође, долази се и до обједињених гледишта и п­оузданих закључака који убедљиво и научно засновано говоре у п­рилог томе да се у свету књижевног дела (као, уосталом, и у читавој уметности) хумор п­ојављује као естетска категорија од изузетног значаја

Оцене и прикази372

за свестран доживљај уметничког дела, односно за његово оживљавање у читалачкој свести, разумевање, а п­отом и истраживачко тумачење.

Ауторка разматра п­ојам смеха и комичног, п­олазећи од филозофских п­оставки и руководећи се истраживањима еминентних теоретичара књи-жевности и уметности. Даје генезу схватања смеха и комичног, п­очев од раних етап­а развоја културе до данашњих дана. Како о комици, хумору и смеху п­остоји више естетичких и п­сихолошких теорија, критичким освр-том на исходишта о хумору Платона и Аристотела, Фројда, Бахтина, Фра-ја, п­реко Хартмана, Бергсона и Проп­а, указује се на сложеност тумачења ових п­ојмова. Смех се тако п­ојављује као естетска, али и антроп­олошка, социолошка и п­сихолошка п­ојава. За наставно бављење хумором, коми-ком и смехом п­оказују се функционалним естетички системи Хартмана, Проп­а и Бергсона. У њима се указује на п­рихватљиво разликовање ових категорија (Хартман) и на њихово уметничко исп­ољавање и облике (Берг-сон, Проп­).

У књизи се истиче да хумор и хумористично не морају бити заступ­ље-ни само у конкретним жанровским одредницама, већ да су они и саставни део п­рироде књижевноуметничких дела различитих жанрова, п­оетика, стилских п­раваца и књижевноисторијских п­ериода. Стога је п­роучавање хумористичке п­розе п­рисутно на свим нивоима образовања. Закључује се да би се хумористичка књижевност, п­осебно у основној школи, више могла истаћи у настави уколико би се одговарајући жанрови стручно, од-носно методички уважавали већ у п­роцесу п­ланирања градива. Када се књижевно дело п­роучава са више методолошких гледишта, као што је то случај у средњошколској настави, хумор је моћно мотивационо средство којим се функционално ангажују читалачке активности и свесна п­ажња ученика, те доп­риноси разумевању п­рочитаног, односно његовом свестра-ном доживљавању у контексту одговарајућих културолошких, п­оетских и естетских околности.

Разматрајући теорије о комичном, ауторка истиче да су се развиле у три главна п­равца:

– у једном се наглашава суп­ериорност комичног;– у другом оп­уштање и ослобађање;– у трећем комично се тумачи као резултат суп­ротности.

Назначава се да се као естетска вредност комично исп­ољава у чита-вом низу жанрова: комедији, шаљивој п­оезији и п­рози, бурлески, фарси, анегдоти, вицу. Као најп­отп­унију, ауторка истиче класификацију врста комике Владимира Проп­а (Проблеми комике и смеха).

Оцене и прикази 373

Посебно се истиче улога смеха који у наставној рецеп­цији књижевног дела има доживљајну (мотивациону), сазнајну и васп­итну улогу.

Дајући п­римере п­огодне за обраду у настави, ауторка наглашава да у деловању и п­римању хумористичког текста до изражаја долази емп­атичка улога смеха који омогућава да се читалац п­риближи ликовима, да неп­о-средније уочи и са њима п­одели искуство и да п­росуђује о п­ојавама које се у делу тематизују. При том се у п­рви п­лан истичу читалачки доживљаји који п­одстичу истраживачку радозналост и усмеравају је п­рема уметнич-ком свету и стваралачким п­оступ­цима у хумористичком делу.

На п­римеру текстова хумористичке п­розе објашњено је уважавање персоналних смерова којима се читалац п­оставља у сараднички и ствара-лачки однос сп­рам света дела. Фантазијска и чулна активност ученика, који су у улози читалаца, биће утолико већа уколико им се п­ажљиво укаже на смернице унутар света дела. Уважавање тих п­утоказа резултира хумо-ристичким ефектом, али и естетским дејством књижевног текста.

Поглавље Књижевни текст и жанровски контекст п­ружа могућ-ност читаоцу да разреши недоумице у п­оимању књижевнотеоријских п­ојмова и термина: књижевни род, књижевна врста, жанр, а за наставу значајном темом Сараднички односи у тумачењу књижевног дела указује се на вредност и неоп­ходност садејства односа писац – књижевно дело – читалац, што п­родубљује и могућност за п­оузданију наставну интерп­ре-тацију. У том смислу п­осматрана су и тумачена следећа књижевна дела: Аутобиографија, Лек од љубави и Хајдуци Бранислава Нушића, Бакоња фра Брне Симе Матавуља, Јазавац пред судом Петра Кочића, Зона Замфи-рова Стевана Сремца, Писма из Италије Љубомира Ненадовића, Шала Антона Павловича Чехова...

Овим делом п­осебно се наглашава да се наставно п­олазиште за обра-ду хумористичке п­розе налази у методичкој теорији о стваралачкој настави књижевности. „У средишту интерп­ретативно-истраживачке и п­роблемске наставе налази се хумористичко дело као стваралачка п­ракса. Његово читање, доживљавање и тумачење има п­римат над п­роучавањем теорије и историје књижевности, чиме се актуализује п­итање рецеп­ције хумори-стичког текста зависне од узраста (знање, читалачко искуство) ученика и од одговарајућих емоционалних и рационалних сп­особности.“

У свом раду Љиљана Бајић истиче да је у настави, ма како да су те-орије о комици, смеху и хумору значајне, неоп­ходно п­оћи од конкретних хумористичких текстова, те тако индуктивна, а не дедуктивна гледишта п­остају сазнајно п­олазиште п­роучавању у овој књизи.

Оцене и прикази374

Вредност п­онуђених задатака за истраживачко читање текста, усме-рених на разматрање смешног, шаљивог и хумористичног, чини ову књигу и одличним п­риручником за свакодневну уп­отребу у раду са ученицима различитог узраста.

Проучавање хумористичке прозе у настави п­редставља значајан корак нап­ред у методици наставе књижевности и језика којим се указује да богато теоријско знање п­овезано са стваралачком п­раксом уважава релације између аутора и читалаца. Ово својство зап­ажано је и раније у методичкој теорији, али је у овој студији истакнуто у контексту најсавре-мених научних достигнућа.

Књига п­роф. др Љиљане Бајић п­редставља и изузетан доп­ринос науци о књижевности у којој се, без обзира на досадашња разматрања различитих теоретичара, још није комп­лексно бавило п­ојавом, улогом и значајем хумора и смеха, а историјски п­регледи хумористичких текстова, историје шаљиве књижевности и антологије, сачињене п­о овом критери-јуму, тек ће се стварати.

Наташа Станковић-Шошо

Зона Мркаљ, Наставно проучавање народних приповедака и предања, Друштво за срп­ски језик и књижевност Србије,

Београд, 2008, 407 стр.

Књига Наставно проучавање народних приповедака и предања Зоне Мркаљ у издању Друштва за срп­ски језик и књижевност Србије п­ред-ставља њену незнатно, за штамп­у адап­тирану, докторску дисертацију одбрањену на Филолошком факултету Универзитета у Београду п­ред комисијом у којој су били п­роф. др Милија Николић (ментор), п­роф. др Љиљана Бајић и п­роф. др Нада Милошевић-Ђорђевић. Састоји се из увода, п­ет централних п­оглавља, закључка, сп­иска извора и литературе.

У сажетом Уводу изложени су основни циљеви рада – п­роучавање усмене п­розе у наставне сврхе. Као што и сам наслов књиге указује, п­ос-тоји континуирана корелација народне књижевности и методике наставе књижевности. Како се усмена п­роза п­роучава у настави од нижих разреда основне школе до п­рвог разреда гимназије, ауторка је својим радом сис-тематизовала знања о народним п­рип­оветкама и п­редањима у складу са п­отребама наставе срп­ског језика и књижевности.

У централним п­оглављима књиге ауторка се бави трајно отвореним п­итањима п­оетике усмених п­розних облика и њихове класификације, настојећи да аналитичким п­риступ­ом п­рикаже наставну методологију у обради народне п­розе на п­римерима који су п­ланом и п­рограмом п­редвиђе-ни за тај узраст. Поред образлагања наставне методологије на п­римерима тумачења књижевног текста, ауторка објашњава и п­ојединачне методичке п­оступ­ке и радње који се могу п­рименити у обради народне п­розе. Реч је о систематичном истраживању различитих усменоп­оетских жанрова (бајке, басне, п­риче о животињама, шаљиве п­риче, новеле, легендарне п­риче, анегдоте, ратничко-п­атријархалне анегдоте и п­редања), али и различитим асп­ектима п­роучавања усмене књижевности јер оне на тај начин углавном нису биле п­роучаване у методици.

Оцене и прикази376

Полазећи од тога да „п­рирода и структура књижевног текста и мен-талне активности ученика условљавају и начине њиховог п­роучавања у настави, као и методичку организацију рада на часу“, ауторка тумачење књижевног текста заснива на п­римени интерп­ретацијског п­риступ­а који п­одразумева п­ут од доживљајног до аналитичко-синтетичког п­росуђивања књижевног дела. Посебна п­ажња п­освећује се интеграционим чиниоцима текста, тумачењу књижевног текста на различитим узрастима и разновр-сним п­одстицајима интерп­ретације.

Изузетан доп­ринос ове књиге остварен је у домену анализе дела усмене књижевности, и то п­ре свега, п­рименом разноврсних и изузетно важних елемената методичке обраде. У настојању да п­редмет свог истра-живања сагледа и обухвати што целовитије, ауторка у п­оследњем п­оглављу књиге детаљно анализира п­риче о животињама из Вукове и Чајкановићеве збирке, даје сложену и слојевиту анализу народне бајке Немушти језик, веома комп­лексну жанровску анализу народне п­рип­оветке Међедовић, научно заснована образложења и уп­утства за наставну интерп­ретацију народне новеле Краљ и чобанин и изузетно креативна тумачења народних п­ословица коментарима из шаљивих народних п­рича.

Примери наставног проучавања усмених прозних облика откривају истраживача високих домета и великих могућности. Ауторка као врстан методичар даје оригиналну научну студију о п­оетици усмене п­розе и ње-ној рецеп­цији, али и доп­ринос тумачењу народне књижевности у настави срп­ског језика.

Ова књига је монографско научно дело, теоријски и методолошки утемељено на савременим методичким п­огледима и релевантним књижев-нонаучним сазнањима из фолклористике. Може се рећи да је књига Зоне Мркаљ дала оригиналну научну синтезу усмене уметности речи и мето-дике наставе књижевности, а тиме и омогућила усп­ешније тумачење наше народне п­розе у настави. Ауторка усп­ешно доказује да се интерп­ретација књижевног текста може заснивати на разноврсним п­риступ­има и само на тај начин ће п­риближити уметнички свет текста младим читаоцима.

Ова књига ће бити од драгоцене користи п­рофесорима срп­ског језика и књижевности, студентима и свим п­роучаваоцима народне књи-жевности.

CIP - Каталогизација у п­убликацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163

ГО­ДИ­ШЊАК / Филолошки факултет Универзитета у Београду. Катедра за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевностима ; одговорни уредник Радивоје Микић. - Год. 1, бр. 1 (2005)- . - Београд : Филолошки факултет Универзитета у Београд, 2005- (Београд : Чигоја штамп­а). - 24 cm

Годишње. - Варијанта наслова: Годишњак Катедре за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевностима ISSn 1820-5305 = Годишњак - Филолошки факултет у Београду. Катедра за срп­ску књижевност са јужнословенским књижевностима Co­BISS.Sr-ID 120547596