Naslov originalaBram Stoker

The Lady of the Shroud

Izvod iz okultističkog dnevnika

januar 1907. godineČudna priča nam stiže sa Jadrana. U noći devetog januara, na Viktorini,

brodu italijanske parobrodske kompanije, koji je prolazio pored rta poznatog kaoIvanovo koplje, neđaleko od obale Zemlje Plavih Planina, osmatrač je skrenuopažnju kapetanu, na omaleni svetleći objekat nadomak obale. Za brodove koji suišli na jug uobičajeno je bilo da, kada je dobro vreme, plove blizu Ivanovogkoplja, jer je voda na tom mestu bila duboka, bez jakih struja i podvodnih stena.Zaista, do pre par godina, lokalni brodovi su najčeće plovili toliko blizu obaleda su iz Lojda*(Jedno od najstarijih i najpoznatijih osiguravajućih društava,osnovano 1744. Godine prvenstveno kao osiguravajuće društvo koje se baviloosiguranjem brodova i pomorske trgovine. ) poslali upozorenje da bilo kakvanesreća pod tim okolnostima neće biti pnznata i svrstana u redovne polise rizikaplovidbe. Kapetan Mirolani je bio jedan od onih koji je insistirao na držanjuodstojanja od pomenutog mesta, međutim, kako su mu skrenuli pažnju napostojeće okolnosti, zaključio je da bi bilo dobro da ih ispita jer je postojalaverovatnoća da je u pitanju neka vrsta nesreće. Shodno tome, naredio je da sebrod uspori, i pažljivo je krenuo ka obali. Na komandnom mostu su mu sepridružila dvojica njegovih oficira, gospoda Falamano i Destilja, kao i gospodinPiter Kofild, jedan od putnika, čiji su izveštaji o spiritualnim fenomenima saudaljenih mesta dobro poznati čitaocima Okultističkih dnevnika. On je napisao iizveštaj o čudnovatim događajima koji slede, a potvrđuju ga potpisi kapetanaMirolanija i pomenute gospode.

„... Bilo je jedanaest minuta pre ponoći, u subotu, devetog januara 1907,kada sam ugledao čudan prizor nadomak obale Zemlje Plavih Planina, kod mestapoznatog kao Ivanovo koplje. Noć je bila lepa, i stajao sam na pramcu broda,gde mi ništa nije ometalo pogled. Nalazili smo se nedaleko od Ivanovog koplja, iišli smo od severnog ka južnom kraju zaliva kroz koji se prostirao. KapetanMirolani, zapovednik, veoma je oprezan pomorac i u svojim plovidbama širokozaobilazi zaliv na koji Lojd upozorava. Međutim, kada je na mesečini uočio,prilično udaljenu, sitnu, belu figuru žene, koju neka nepoznata struja nosi u

malom čamcu na čijem se pramcu nalazila slaba svetiljka (koja je menepodsećala na mrtvačku sveću*( Corpse candle (engl.) — poznata i kao — will othe wisp — tradicionalni naziv za utvarnu svetlost koja se ponekad može videtioko sumraka u močvarama, baruštinama i ritovima. Prema predanju podsećana treperavu lampu čija svetlost nestaje kako joj se prilazi.), pomislio je da jeu pitanju osoba u nevolji i počeo je pažljivo da se kreće ka njoj. Sa njim namostu nalazila su se dva oficira, gospoda Falamano i Destilja. Sva trojica su, kaoi ja, videli istu stvar. Ostatak posade i putnika nalazio se u potpalublju. Kakosmo se približavali čamcu, uočio sam pravu prirođu ove pojave, mada jepomorci nisu bili svesni sve do samoga kraja. To uopšte nije bilo čudno, poštoniko od njih nije imao susreta i iskustava sa okultnim stvarima, dok sam ja prekotrideset godina špartao svetom i do detalja proučavao tu materiju i izučavaospiritualne fenomene. Po kretnjama oficira shvatio sam da nisu uočili ono što jemeni bilo jasno, a ja nisam želeo da ih uputim kako ne bi okrenuli plovilo prenego što joj priđemo dovoljno blizu da je pažljivije osmotrim. Sve je ispaloonako kao sam želeo, ili približno tako. Pošto sam se nalazio na pramcu, imaosam bolji pregled od onih koji su hili na mostu. Odmah sam uočio da je čamac,koji se od početka doimao čudnog oblika, zapravo kovčeg i da je žena koja stojiu njemu umotana u pokrov. Bila nam je okrenuta leđima i očigledno nije čula dajoj prilazimo. Kretali smo se jako polako, motori su radili gotovo nečujno, a našakobilica jedva da je talasala dok je sekla vodu. Iznenada se sa mosta začuomahnit uzvik, Italijani se svakako lako uzbuđuju, a potom su oštre komande datekrmanošu, dok se signalna zvonjava kotlarnici jasno čula. U trenutku, tako se barčinilo, brod se okrenuo u desnu stranu, i punom parom jurnuo napred. Pre negošto smo mogli shvatiti šta se dešava, prikaza se gubila u daljini. Poslednja stvarkoju sam ugledao bio bljesak bledog lica sa tamnim, plamtećim očima, dok jeprilika nestajala u kovčegu poput magle ili dima na vetru.

KNJIGA PRVA – TESTAMENT RODŽERA MELTONA

ČITANJE TESTAMENTA RODŽERA MELTONA I SVE ŠTO JE USLEDILOPOSLE TOGA

Zaipis koji je načinio Ernest Rodžer Halbard Melton, student zakonaUnutrašnjeg hrama, najstariji sin Ernesta Halbarda Meltona, koji je bio sinErnesta Meltona, koji je bio stariji brat pomenutog Rodžera Meltona i njegovnaslednik.

Smatram da je korisno, ili čak možda neophodno da vam predstavim sveone koji imaju veze sa testamentom Rodžera Meltona, brata mog dede po ocu.

U tom smislu, dopustite mi da vam predstavim raznolike članove njegoveporodice, i da objasnim neka od njihovih zanimanja i neke od načina ponašanja.

Moj otac Ernest Halbard Melton bio je jedini sin Ernesta Meltona,najstarijeg sina ser Džefrija Halbarda Meltona od Hamkrofta, iz okruga Salop,koji je bio sudija i jedno vreme šerif. Ser Džefri, moj pradeda, nasledio je maloimanje od svog oca Rodžera Meltona. Uzgred, u njegovo vreme, naše prezime jebilo Milton, ali ga je moj pradeda promenio u sadašnju verziju, pošto je biopraktičan čovek, koji se nije povodio za osećanjima, nije želeo da nas javnostmeša sa drugima, koji pripadaju porodici izvesne radikaine osobe po prezimenuMilton*( Džon Milton (1608—1674) engleski pesnik, polemičar i zvaničnik uvreme Kromvela, smatran najvećim engleskim pesnikom posle Šekspira ,najpoznatiji po svojim religioznim epovima Izgubljeni raj i Raj ponovonađen.), koja je pisala pesme i bila neka vrsta zvaničnika za vreme Kromvela*(Oliver Kromvel (1599—1658) engleski vojskovođa i političar koji je na kratkozbacio monarhiju i uspostavio republikanski Komonvelt kojim je upravljao kaolord Zaštitnik.), dok smo mi, sa druge strane, pripadali konzervativcima. Istipraktični duh koji ga je naveo da promeni prezime, usmerio ga je i na bavljenjetrgovinom. Tako da je, već u ranoj mladosti, postao štavilac i kožar. U tu svrhu jeiskoristio potoke, jezerca i hrastove šume na svom imanju Torabi u Safolku.Razvio je jako uspešan posao i stekao je znatno bogatstvo, od kojeg je deoiskoristio da kupi imanje Šropšir, koje je potom zaveštao i čiji sam ja naslednik.

Ser Džefri je pored mog dede imao još tri sina i ćerku, koja se rodila

dvadeset godina posle najmlađeg od rođene braće. Sinovi su mu bili Džefri, kojije umro bez potomaka, jer je poginuo u indijskoj pobuni u Mirutu*( Grad u regijiUtar Pradeš poznat po prvoj pobuni protiv engleske okupacije u Indiji (1857.godine), koja je poznata kao Prvi rat za nezavisnost.), gde je, iako je bio civil,uzeo mač u ruke kako bi se borio za sopstveni život, Rodžer (čiji život ću vamuskoro ispričati) i Džon, koji je bio najmlađi i koji je kao i Džefri umro neoženivši se. Od petočlane porodice ser Džefrija, dakle, samo troje treba uzeti uobzir: mog dedu, koji je imao troje dece od kojih su dvoje, sin i ćerka, umrli jošdok su bili deca, tako da su preostali samo: moj otac, Rodžer i Pejšens. Pejšensje rođena 1858, udala se za Irca koji se prezivao Seledžer, što je bio uobičajeninačin na koji se zapravo izgovaralo prezime Sent Ledžer ili kako to oni pišuSveti Ledžer*( Sent Leodegar ili Ledžer 615—679, biskup Atuna, umro namukama i kanonizovan od strane rimokatoliče crkve. Prezime je postalo veomapopularno sa normanskim osvajanjem Engleske pa se od VIII veka beležinekoliko istaknutih ličnosti koje su nosile to prezime, a do XIX vekajavlja sepregršt poznatih ljudi sa tim prezimenom, između ostalog, nekolicina lordova,guvernera i visokih zvaničnika.), koje su potonje generacije počele da koriste usvojem najstarijem izvornom obliku. On je bio lakomislen i smeo čovek, kapetankopljanika, kojem nije nedostajalo hrabrosti. Odlikovan je Viktorijinim krstom*(Najaviše odlikovanje za hrabrost, koje se dodeljivalo pripađnicima vojske nateritorijama Komonvelta i bivših britanskih teritorija.) za podvige u biei kodAmoafula za vreme Ašanti*( Ašanti ratovi (1824—1901) vođeni su na teritorijidanašnje Gane, između engleskih okupacionih snaga i lokalnih plemena, čijisu lideri nosili titulu Ašantena pa su ih Britanci nazivali Ašanti. Bitka kodAmoafula pređstavlja prvu u serijj petodnevnih bitaka, koja se ođigrala u tokutrećeg Ašanti rata (1873—1874), koji se završio zauzimanjem prestoniceAšantija — Kumase..) pohoda. Plašim se da mu je nedostajalo ozbiljnosti ijasnog životnog cilja, što moj otac navodi kao glavne karakteristike našeporodice. Brzo je spiskao gotovo celo svoje neveliko nasleđe, te bi, da jepoživeo i da nije bilo malog bogatstva moje baba-tetke, verovatno, umro u bedi.Kažem verovatno, ali ne i zapravo, jer Meltoni, koji su veoma ponosni, ne bitolerisali ubogu granu porodice. Moram da kažem da niko od nas nema visokomišljenje o toj strani familije.

Na sreću, moja baba-tetka Pejšens je imala samo jedno dete, a prerana smrtkapetana Sent Ledžera — kako ja volim da ga zovem - postarala se da ih ne budeviše. Nije se ponovo udavala, mada je moja baba nekoliko puta pokušavala dajoj ugovori drugi brak. Bila je, kako mi je rečeno, kruta i ohola osoba koja nije

htela da se povinuje predlozima starijih. Njeno jedino dete je bio sin, koji jepovukao više na očevu stranu porodice nego na našu. On je bio lenština iskitnica, večito se tukao u školi i uvek je hteo da izvodi najluđe poduhvate. Mojotac, koji je bio glava porodice i koji je od njega stariji osamnaest godina, višeputa ga je korio i savetovao, ali su njegova oholost i manjkavost duha bili tolikida je na kraju digao ruke. Zaista sam, u nekoliko navrata, čuo svog oca kakogovori da mu je, čak, pretio smrću. Niko, pa ni moj otac, nije imao dobroguticaja na njega, jedino njegova majka, koja je bila iz naše porodice i žena kojaje živela sa njima, kao neka vrsta guvernante; ,,tetka“ — kako ju je on zvao.Situacija je bila sledeća: kapetan Sent Ledžer je imao mlađeg brata, koji se jakomlad nesmotreno oženio izvesnom Škotlanđankom. Nisu imali nikakvih sredstavaza život osim onoga što im je nesmotreni kopljanik, koji i sam jedva daje imaošta, davao, a ona je bila ,,jalova“, što je, ako dobro shvatam, pomalo nedelikatanizraz kojim Škoti vole da nazivaju nedostatak sreće. Međutim, ona je vodilaporeklo iz stare i poznate porodice, čije je bogatstvo isparilo - da upotrebimuobičajeni izraz, koji se teško može upotrebiti za porodicu ili osobu koja jedvada je imala ikakvo bogatstvo za isparavanje! Recimo da su Mek Kelpijevi, što jebilo devojačko prezime gospođe Sent Ledžer, bili na dobrom glasu kada jevojevanje u pitanju. Bilo bi previše ponižavajuće da se povežemo sa takvomporodicom, koja je siromašna i bez korena, makar i dalekim vezama. Smatram dasamo ratovanje ne čini porodicu. Vojnici nisu sve i svja, mada oni misle da jesu.U sopstvenoj porodici smo imali članove koji su se borili, mada nisam čuo ni zajednog koji je to radio zato što je to hteo. Gospođa Sent Ledžer je imala sestru,na sreću, u toj porodici je bilo samo dvoje dece, inače bi svi morali da buduizdržavani od strane moje porodice.

Gospodin Sent Ledžer, koji je bio niži oficir, poginuo je kod Maivanda*(Jedna od glavnih bitaka drugog Anglo-Afganistanskog rata, koja se odigrala1880. godine, i jedna od retkih pobeda azijskih snaga protiv neke od silaZapada.), ostavivši udovicu na prosjačkom štapu. Na sreću, ona je preminula —njena sestra je proširila glas da je preminula od šoka i tuge — pre nego što serodilo dete koje je nosila. To se sve dešavalo dokje moj rođak, ili, dabudemprecizan, jedno koleno udaljen rođak moga oca, bio još veoma mali. Njegovamajka je onda pozvala ženu svoga devera da živi sa njima. Prosjaci nisu upoziciji da biraju, tako da se ona starala o odgajanju mladog Sent Ledžera.

Sećam se da mi je otac jednom dao zlatnik kada sam načinio duhovituopasku na njen račun. Tada sam bio dečak, ne stariji od trinaest godina, kada mije otac pričao o porodici Sent Ledžer. Naravno, mi sa njima nismo imali nikakvih

kontakata od smrti kapetana Sent Ledžera, krugovi kojima smo mi pripadali nisumarili za siromašne rođake. Otac mi je objašnjavao istorijat gospođice MekKelpi. Ona mora da je bil'a neka vrsta guvernante jer mu je jednom prilikomgospođa Sent Ledžer rekla da se gospođca Mek Kelpi stara o obrazovanju njenogsina.

„Onda, oče.“ rekoh, „ako se stara o obrazovanju deteta trebalo bi da je zovugospođica Mek Skelpi!*( lgra reči Kelpie-Skelpie — Skelpie stari škotski izrazza žensko muštranje i grdnju, grub prevod bi bio njištalica, osoba koja non-stop drobi i nariče.)“

Majka mog jedno koleno udaljenog rodaka Ruperta umrla je kada je imaodvanaest godina, tako da je tugovao više od godinu dana. Gospođica Mek Kelpije svejedno nastavila da živi sa njim. Čik da je vidite da od čega odustane! Takvavrsta ljudi ne odlazi sve dok ima za šta da se ogrebe! Moj otac, glava porodice,bio je jedan od izvršilaca, drugi je bio njegov ujak Rodžer, brat zaveštaoca.Treći je bio general Mek Kelpi, osiromašeni škotski velikaš koji je posedovaodosta bezvredne zemlje u okolini Kruma u okrugu Ros. Sećam se da mi je otacjednom prilikom dao novu novčanicu od deset funti, kada sam ga prekinuo dok mije pričao o nesrećnoj bezbrižnosti mladog Sent Ledžera, rekavši mu da grešikada je u pitanju ta zemlja. Rekao sam mu da sam čuo da imanje Mek Kelpijevihjako dobro rađa jednu stvar, a kada me je upitao: ,,Šta?“, odgovorio sam :,,Hipoteke!“. Znao sam da je moj otac nedavno otkupio veću količinu njih po,,razbojničkim“ cenama, što bi rekao moj prijatelj iz Čikaga, kojeg sam upoznaona koledžu. Kada sam ocu izneo svoje protivljenje i upitao ga zašto ih je u opštekupovao kad je na taj način umanjivao vrednost imovine koje ću naslediti, dao mije odgovor čiju ću dalekovidost jako dugo pamtiti.

,,To sam učinio da bih smelog generala držao u šaci ukoliko ikad počne dapravi probleme. A, ako dođe do najgoreg, Krum je dobra zemlja za jelene ijarebice!“

Moj otac je bio veoma dalekovid čovek!Kada bi moj rođak (u nastavku ovog zapisa ću ga zvati rođak da onima koji

ovo čitaju ne bih delovao kao zla osoba, koja se sprda sa Rupertom SentLedžerom i njegovom zanemraljivom pozicijom tako što stalno ističem koliko jenjegova grana porodice udaljena od moje) Rupert Sent Ledžer želeo da preduzmeneke idiotske finansijske poduhvate, dolazio bi mom ocu na naše imanjeHamkroft, u neprilično doba, bez dozvole, nemajući čak ni osnovne učtivosti dase prvo najavi. Bio sam dečkić od šest godina u to vreme, ali jako dobro pamtimnjegovu zlokobnu pojavu. Bio je sav prašnjav i odrpan. Kada ga je moj otac

ugledao, bio sam u radnoj sobi zajedno sa njim, užasnuto je uzviknuo:„Dragi bože!“Još više ga je zaprepastiio kada je na pozdrav moje majke osorno

odgovorio da je putovao trećom klasom. Naravno, svi članovi naše porodiceputovali su prvom klasom, a čak su i naše sluge putovale drugom. Moj otac jezaista pobesneo kada je ustanovio da je ovaj sa stanice stigao peške.

„Sjajna predstava za moje rentijere i trgovce! Da vide mog, mog rođaka,koliko god dalek bio, kako tabana kao skitnica putem do mog imanja! Zašto, putje dugačak samo dve milje i frtalj! Nije ni čudo što si prljav i bezobrazan!“

Rupert se zaista — ne mogu ga na ovom mestu nazivati rođakom - jakodrsko odnosio prema mom ocu.

„Hodao sam, gospodine, zato što nisam imao novaca, ali Vas uveravam danisam imao nameru da budem bezobrazan. Došao sam samo zato jer sam hteo dazatražim Vaš savet i pomoć, ne zato što ste važna osoba i zato što imate dugačakprilazni put, što sam naučio na sopstvenu štetu, već jednostavno zato što ste jedanod mojih izvršilaca.“

„Vaših izvršilaca, gospodinčiću!“ Reče moj otac, prekidajući ga: „Vašihizvršilaca?!“

„Molim da mi oprostite na grešci, gospodine“, reče prilično tiho. „Misliosam jedan od izvršilaca testamenta moje drage majke.“

,,A šta, ako smem da pitam“, reče otac, „želite, u smislu saveta, od jednogod izvršilaca testamenta Vaše drage majke?“

Rupert je jako pocrveneo i bio je na ivici da kaže nešto bezobrazno, znaosam to po izrazu njegovog lica, ali se obuzdao i nastavio u istom blagom maniru.

„Želim Vaš savet, gospodine, po pitanju najboljeg načina da uradim neštošto sam namerio, pošto sam maloletan i ne mogu to sam, te se stoga to moraučiniti posredstvom izvršioca testamenta moje majke.“

,,A pomoć koju želite, bila bi?“ Upitao je moj otac.„Želeo bih, gospodine, da svojoj tetki Dženet, dam...Moj otac ga je prekinuo upitavši ga, očigledno setivši se moje šale:„Gospođici Mek Skelpi?"Rupert je pocrveneo još više, a ja sam se okrenuo jer nisam baš želeo da me

vidi kako se smejem. Nastavio je tiho:„Mek Kelpi, gospodine! Gospođica Dženet Mek Kelpi, moja tetka, koja je

uvek bila dobra prema meni i koju je moja majka volela želim da joj dam novackoji mi je moja draga majka ostavila.“ Otac je bez sumnje želeo da smiri strasti,jer su se Rupertove oči presijavale od suza, koje samo što nisu potekle, pa mu se

posle kratke pauze obratio uzbuđeno, za šta sam znao da je pretvaranje.„Zar si tako brzo zaboravio svoju dragu majku, Ruperte, pa želiš da

proćerdaš poslednji poklon koji ti je ostavila?“Rupert, koji je sedeo, skočio je na noge i stisnutih pesnica stao nasuprot

mom ocu. Sada je bio jako bled, a pogled mu je bio toliko gnevan da sampomislio da namerava da naudi mom ocu. Progovorio je dubokim i jakim glasom,koji kao da nije bio njegov.

,,Gospodne!“ Zarežao je. Pretpostavljam da bih, da sam pisac, što hvalabogu nisam jer nemam potrebe da se bavim prostim poslovima, to opisao kao,,urliknuo“. „Urliknuo" je reč duža od ,,zarežao“ i, naravno, donela bi mi peniviše, pošto pisce plaćaju po dužini reda. Otac je takođe ubledeo, ali je stajaomirno. Rupert ga je netremice posmatrao oko pola minute, mada je tada delovalomnogo više, iznenada se nasmešio i seo, nastavivši:

„Izvinite, ali naravno da Vi ne razumete takve stvari.“Potom je nastavio sa pričom pre nego što je otac imao prilike da kaže bilo

šta.,,Da se vratimo na posao. Pošto mi se čini da me ne razumete, dozvolit mi

da Vam pojasnim: ja to želim da uradim jer ne zaboravljam. Pamtim želju dragemajke da tetku Dženet učini srećnom, i ja žeiim da ispunim ono što je moja majkaželela.“

„Tetku Dženet?“ Reče otac, osmehujući se podrugljivo na njegovu neukost.„Ona nije tvoja tetka. Čak i njena sestra, koja je bila udata za tvog teču ti je samotetka po bračnoj vezi, a ne rod.“

Nisam mogao da se otmem utisku da je Rupert želeo da bude neuljudanprema mome ocu, mada mu se učtivo obraćao. Izbacio bih ga naglavačke da sambio veći od njega kao što je on od mene, međutim, bio je vrlo krupan za svojuzrast, dok sam ja bio prilično mršav. Majka često govori da je mršavost pravonasleđeno rođenjem.

„Moja tetka Dženet, gospodine, mi je tetka po ljubavi koju gajim premanjoj. Naklonost je beznačajna reč u poređenju sa odanošću koju nam je pružila.Ali, mislim da ne bi trebalo da Vas opterećujem takvim stvarima. Mislim da Vasse porodični odnosi sa strane porodičnog stabla kojoj pripadam ne dotiču. Jasam Sent Ledžer!“ Otac je delovao prilično zatečeno. Dugo je sedeo ne mičućise, a zatim je progovorio.

,,Pa, gospodine Sent Ledžer, razmisliću izvesno vreme o Vašem pitanju isaopštiću Vam odgovor odmah pošto donesem odluku. U međuvremenu; da liželite da pojedete nešto? Rekao bih da ste krenuli vrlo rano i da niste ništa

doručkovali?“Rupert se nasmešio i prilično iskreno odgovorio.,,To je istina, gospodine. Nisam jeo ništa od jučerašnje večere i prilično

sam gladan.“Otac je pozvonio i kada je poslužitelj ušao naložio mu je da pozove

kućepaziteljku. Kada je došla, otac joj reče:„Gospođo Martindejl, odvedite ovog dečaka u Vašu sobu i dajte mu nešto

da doručkuje.“Rupert je stajao nepomično nekoliko trenutaka. Lice, koje je do tada bilo

bledo, zajapurilo se. Potom se naklonio mom ocu, okrenuo se i pošao zagospođom Martindejl, koja je izašla iz prostorije.

Skoro sat vremena kasnije, otac je poslao slugu da ga pozove u radnu sobu.Moja majka je takođe bila tu kao i ja. Posle nekog vremena, sluga se vratio irekao:

„Gospodine, gospođa Martindejl bi, uz dužno poštovanje, želela da zna da limože da porazgovara sa Vama.“

Pre nego što je otac uspeo da odgovori, majka je slugi naložila da jedovede. Mora da je kućepaziteljka bila blizu — ta vrsta se uvek muva okoključaonica —jer je odmah ušla u prostoriju. Kada je ušla, stala je blizu vrata,ubledela i poklonila se. Otac reče:

„Dakle?“„Mislila sam, gospodine i gospođo, da je bolje da sama dođem i ispričam

Vam šta se desilo sa gospodinom Sent Ledžerom. Došla bih smesta, ali sam seplašila da Vas uznemirim.“

,,Pa?“Otac je bio jako strog prema slugama. Kada ja budem glava porodice, svi

će oni cičati pod mojom petom. Tako se od posluge dobija prava odanost!„Ako mi dozvoljavate, gospodine, odvela sam mladog gospodina u svoju

sobu i poručila lep doručak za njega, pošto sam videla da je izgladneo; takonarastao mladić i tako visok! Ubrzo je stigao sjajan doručak! Od njegovog mirisasam i sama ogladnela. Tu je bilo jaja, pržene šunke i grilovanih bubrega, kafe,tosta, butera, dimljene ribe...“

„Dosta sa menijem“, reče majka. „Nastavi dalje!“„Kada je sve bilo postavljeno i kada je poslužiteljka izašla, prinela sam

stolicu i rekla mu: ’Gospodine, vaš doručak je spreman!’ Ustao je i rekao:’Hvala, gospođo, veoma ste ljubazni!’ Udelio mi je jako lep naklon kao da samprava dama, gospođo!“

,,Nastavi“, reče majka.„Tada je, gospodine, rekao: ’Doviđenja i hvala Vam’, odmahnuo rukom i

potom uzeo svoju kapu. ’Ali zar nećete ništa doručkovati, gospodine?’, rekoh mu.’Ne, hvala Vam, gospođo,’ odvratio mi je, ’ne mogu da jedem ovde... Mislim, uovoj kući!’ Izgledao je tako usamljeno da sam osetila kako mi se srce cepa ikrenula sam da ga pitam mogu li još šta da uradim za njega. ’Molim te, reci mi,dragi moj’, upitah ga. ’Ja sam stara, a Vi ste, gospodine, još dečak, mada ćetedobar čovek postati, kao Vaš dragi, predivni otac, kojeg jako dobro pamtim, inežni poput Vaše jadne drage majke’Jako ste ljubazni’, odvratio je i kada je torekao, uhvatila sam ga i poljubila mu ruku, jer pamtim dobro njegovu jadnu,dragu majku, koja je, eto, već godinu dana mrtva. Kada sam mu poljubila ruku, onje okrenuo glavu, a ja sam ga uhvatila za ramena i okrenula ka sebi. On je jošmomčić, gospođo, mada je tako krupan, i ugledala sam suze kako mu se slivajuniz obraze. Tada sam mu položila glavu na svoje grudi, kao što znate imala samdecu, gospođo, ali sva su davno otišla na onaj svet. Rado je privio glavu i plakaoneko vreme. Potom se uspravio, a ja sam s poštovanjem stala pored njega.’Prenesite gospodinu Meltonu’, reče, ’da ga neću više zamarati izvršiteljskimposlom.’ ’Ali zašto mu to ne kažete sami, gospodine, kada ga vidite?’, rekoh mu.’Neću ga videti ponovo’, odgovorio je, ’odmah se vraćam nazad!’ Znala sam,gospođo, da nije ništa doručkovao, mada je bio gladan, i da će pešačiti natrag,kao što je i došao pa sam ga upitala: ’Molim Vas da ovo ne shvatite kao previšeslobodno sa moje strane, ali da li mogu da učinim bilo šta kako bih Vam olakšalaput? Da li imate dovoljno novca, gospodine? Ako nernate, mogu li da Vam damili pozajmim nešto? Biće mi jako drago ako mi to dozvolite.’ ’Da’, reče pnličnoiskreno’, ako biste nn pozajmili šiling, pošto novaca više nemam, neću Vam tozaboraviti.’ Dok je primao kovanicu, rekao mi je: ’Vratiću Vam iznos, ali nikadaneću moći da Vam vratim dobrotu koju ste pokazali.’ Uzeo je šiling, nije hteo dauzme ni peni više, a potom se pozdravio sa mnom. Kada je stigao do vrata,okrenuo se i vratio do mene, zagrlivši me kao pravi dečak i rekao: ’Hiljadu Vamputa hvala, gospođo Martindejl, na Vašoj dobroti, na Vašoj naklonosti, i nanačinu na koji ste govorilt o mom ocu i majci. Videli ste me kako plačem’, reče,’ne plačem često, poslednji put sam to činio kada sam se vratio našoj samotnojkući pošto je moj otac sahranjen. Međutim, ni Vi, niti bilo ko drugi, više nećevideti nijednu moju suzu.’ Rekavši to, ispravio je svoja široka pleća i podigaosvoju ponosnu glavu dok'je izlazio napolje. Videla sam ga kroz prozor kakokorača niz aveniju. Svega mi! Kakav je to ponosan mladić, gospodine, na častVašoj familiji, kažem Vam to sa punim poštovanjem. I tako ponosno dete ode

gladno, a sigurna sam da taj šiling neće iskoristiti da kupi hranu!“Otac nije želeo to da trpi.„Želim da znate — on ne pripada mojoj porodici. Istina je da smo povezani

po ženskoj liniji, ali mi njega i njegove ne smatramo svojim rodom.“Zatim se okrenuo i počeo da čita knjigu. Rešio je da je ignoriše.Međutim, majka je imala da kaže štošta pre nego što završi sa gospođom

Martindjel. Ona je imala sopstveni ponos i nije trpela bezobrazluk podređenih, akućepaziteljkino ponašanje je bili prilično drsko. Majka, naravno, nije bila našegnivoa mada su njeni jako ugledni i neverovatno bogati. Ona je jedna odDalmalingtonovih, kraljeva soli, koji su dobili plemićku titulu kada sukonzervativci skinuti s vlasti. Obraćajući se kućepaziteljki reče:

„Mislim da mi od kraja ovoga meseca Vaše usluge, gospođo Martindejl,neće više biti potrebne! A pošto ne držim pod svojim krovom sluge kojeotpuštam, evo Vam plata od dvadeset petog ovog meseca i plata za sledeći meseckao sledovanje za otkazni rok. Potpišite ovu priznanicu.“

Dok je sve to govorila, ispisivala je priznanicu. Kućepaziteljka ju jepotpisala bez reči i pružila je majci natrag. Delovala je krajnje zatečeno. Majkaje potom ustala i odjedrila iz sobe na način kako se uvek kretala kada je loševolje.

Dozvolite mi da vam kažem da je otpuštena kućepaziteljka sutradan dobilaposao kod grofice od Salopa. Možda bi trebalo da vam objasnim da je grof odSalopa, K.G, koji je poručnik okruga, ljubomoran na očevu poziciju i njegovrastući uticaj. Otac će sigurno učestvovati na sledećim izborima kao kandidatkonzervativaca i gotovo je sigurno da će uskoro postati baronet*( Baronet jejedina vrsta nasledne titule koja se đodeljuje građanima, ali ne spada uplemićke, viša je od titule viteza, ali ispod svih ostalih plemićkih.)

Pismo general-majora ser Kolina Aleksandra Mek Kelpija, VC*(Skraćenica za južnu Englesku.), KCB*(KCB je skraćenica za titulu Knightcommander of Bath, koja se dodeljuje višim pripadnicima vojske, članovimaovog, četvrtog po važnosti viteškog reda u Engleskoj ) od Kruma, okrug Ros,NB*(Skraćenica za severnu Britaniju kako se istorijski označavalo područjeŠkotske),Rupertu Sent Ledžeru, Esq*(Esquire – vrsta socijalne titule koja seupotrebljava za sinove i potomke plemića ili drugih dostojanstvenika kojinemaju sopstvenih titula), Njulend Park br 14, Dalvič, London, SE*(Skraćenica za južnu Englesku.)

4. jul 1892.

Moje drago kumče,Zaista mi je žao što ne mogu izaći u susret tvom zahtevu i želji da se

gospođici Dženet Mek Kelpi, prebaci imetak koji ti je ostavila majka. Želimodmah da ti kažem, da bi mi bila čast da ispunim tu želju da sam u mogućnosti toda učinim, i to ne zbog toga što bi korist od toga imala moja bliska rođaka. Tačmjenica, u suštini je i glavni probiem. Prihvatio sam staranje koje mi jepoverila časna dama u korist njenog jedinog sina — sina čoveka besprekornečasti, i mog dragog prijatelja, čiji jedinac ima bogato nasleđe časti sa obe straneporodice, i koji će, u to sam siguran, kroz život biti smatran dostojnim svojihroditelja i onih kojima su oni verovali. Uverićeš se, siguran sam, ma šta bio umogućnosti da odobrim bilo kome, da su moje ruke u ovom slučaju vezane.

A sada mi dozvoli da ti kažem, dragi moj dečače, da mi je tvoje pismopričinilo izuzetno veliko zadovoljstvo. Za mene je neizrecivi užitak da vidim dasi se dao na svoga oca, čoveka kojeg sam neizmerno voleo, i da si naslediodarežljivi duh zbog kojeg je bio toliko drag svojim saborcima, kako mladim takoi starim. Šta god da se desi, ja ću se uvek ponositi tobom i ako ti mač starogvojnika — to je sve što imam — ikada bude mogao poslužiti, on i njegovgospodar će ti, sve dok ga život ne napusti, uvek biti na raspolaganju.

Jako me žalosti pomisao da neću moći da pomognem Dženet da stekneduševni mir i olakšanje u životu. Međutim, dragi moj Ruperte, za sedam godinaćeš postati punoletan. Tada ćeš, ako budeš istog mišljenja, a siguran sam dahoćeš, biti svoj gospodar i moći ćeš da činiš kako ti je volja. U međuvremenu,kako bih osigurao Dženet od hude sudbine, naložio sam svom agentu da joj nasvakih šest meseci dostavi polovinu dohotka koji bude prihodovan u bilo komobliku sa mog imanja u Krumu. Imanje je, žao mi je da to kažem, teškoopterećeno hipotekama; tako je kako jeste, ali, ako ikada bude oslobođeno nekeod hipotekarnih obaveza, nešto će naposletku, verujem, ostati njoj. Još bih želeoda ti kažem, dragi moj dečače, da mi je iskreno veliko zadovoljstvo što ćemo seti i janajoš jedan način povezati kroz udruživanje u ovu svrhu. Oduvek si mi biodrag kao da si moj sin. Dozvoli da ti se poverim i da ti kažem da si postupaoonako kao što bih želeo da moj sin postupa, da sam bio blagosloven jednim. Bogte blagoslovio dragi moj.

Zauvek tvoj,Kolin Aleks Mek KelpiPismo Rodžera Meltona od Openšou Grendža, Rupertu Sent Ledžeru, Esq,

Njulend Park br. 14, Dalvič, London SEl.jul1892.

Dragi moj sestriću,Primio sam tvoje pismo od tridesetog. Pažljivo sam razmotrio navedeni

zahtev, i došao sam do zaključka da mi dužnost tvoga staratelja ne dozvoljava daučinim onako kako želiš. Dozvoli da ti objasnim. Namera zaveštaoca usačinjavanju njenog testamenta, bila je da se sve bogatstvo koje joj je naraspolaganju iskoristi kako bi se tebi obezbedila dobrobit, koju će godišnjiprihodi donositi. U tu svrhu, i kako bi se osigurala od rasipništva inepromišljenosti, ili možda od darežljivosti, koja bi te mogla osiromašiti i takoonemogućiti njene blagonaklone namere po pitanju tvog obrazovanja, utehe ibudućeg dobra, nije poiožila imanje u tvoje ruke, što bi ti dalo odrešene ruke dačiniš kako ti je volja. Međutim, sasvim suprotno od toga, ona je poverila korpusimetka u ruke ljudi za koje je verovala da će biti dovoljno odlučni i jaki daispune njen naum, uprkos obmanama ili pritiscima, koji mogu biti upotrebljeniprotiv te svrhe. Njena namera je bila da staratelji koje ona određi koristegodišnje prihode od imanja za tvoje dobro i staranje o tebi, i to samo prihode(što je jasno određeno u testamentu), kako bi kada postaneš punoletan, kapitalkoji je nama poveren, dospeo u tvoje ruke nedirnut. Smatram svojom dužnošću dase po. ovom pitanju striktno držim uputstava koja su data. Ne sumnjam da su iostali staratelji istog stava po ovom pitanju. Stoga, pod takvim okolnostima, mistaratelji ne samo da imamo jedinstvenu dužnost prema zaveštaocu nego i jedniprema drugima po pitanju načina na koji ćemo izvršavati tu dužnost. Zatosmatram da ne bi bilo saglasno duhu testamenta i ideji koje se držimo da bilo kood nas krene pravcem koji mu se sviđa jer bi naišao na oštro protivljenje ostalihstaratelja. Svako od nas mora da se nosi sa neprijatnim stranama ove dužnosti,bez straha i kolebanja. Ti, naravno, shvataš da je vreme koje mora proteći kakobi stekao puno pravo nad svojim vlasništvom ograničeno. Prema ođredbamatestamenta, mi smo dužni da ti predamo zaveštanje kada napuniš dvadeset jednugodinu, što je za sedam godina. Međutim, do tada, ma koliko želeo da ti izađem ususret i ispunim želju, moram se držati dužnosti koju sam prihvatio. Kada tovreme protekne, bićeš slobodan da činiš sa svojim vlasništvom šta ti je volja,bez ikakvog protesta i komentara od strane drugih.

Pošto sam ti, najjasnije što sam mogao, izneo ograničenja kojima sam sputanpo pitanju korpusa tvog imetka, dozvoli mi da ti ukažem na drugi način koji je umojoj moći i diskreciji, a putem kojeg možeš ispuniti svoje želje. Zaista, gledaćuda iskoristim sav svoj uticaj na ostale staratelje, da zauzmu isti stav po pitanjutvojih želja. Moje inišljenje je da svoje vlasništvo možeš koristiti kako god želiš.Međutim, dok ga ne stekneš, prema želji tvoje majke, dozvoljeno ti je samo da

koristiš godišnje prihode. Sa naše strane, kao staratelji, dužni smo da koristimote prihode za staranje o tebi u smislu ishrane, odevanja i školovanja. Sav novackoji preostane posle šest meseci, u potpunosti je na tvom raspolaganju i možeš gakoristiti kako god želiš. Kada mi budeš poslao pisano odobrenje, koje se odnosina sve staratelje, da želiš da se celokupna suma ili njen deo isplaćuje gospođiciDženet Mek Kelpi, postaraću se da tako i bude. Veruj mi, naša je dužnost da sestaramo o korpusu imanja i u tom smislu ne možemo činiti ništa što bi ga moglougroziti. Ipak, naš nadzor tu i prestaje. Kroz naše starateljstvo možemo se bavitisamo korpusom. Ukoliko ne načiniš neku glupost, mi možemo postupati samo poopštim uputstvima, sve dok ona ne budu opozvana. Ti jesi, i moraš biti, slobodanda menjaš instrukcije i autorizacije u bilo kom trenutku. Tako da se moramorukovoditi svakim poslednjim dokumentom koji primimo od tebe. Što se tičeopšteg principa vezanog za tvoju želju, nemam komentara. Slobodan si da sasvojom rodbinom činiš što ti je volja. Razumem da imaš velikodušne nagone, izaista sam uveren da je to u skladu sa željama moje pokojne sestre. Da je živa ida mora suditi o tvojoj nameri, ubeđen sam da bi se složila. Stoga, dragi mojnećače, ukoliko želiš, biće mi drago da, kako zarad nje tako i zarad tebe, iz svogdžepa na tvoj račun prebacim istu sumu (ovo bi hila poverljiva stvar između nasdvojce) koju želiš da daš gospođici Dženet Mek Kelpi. Kada dobijem tvojodgovor, znaću kako da postupam po tom pitanju.

Sve najbolje i veruj mi da sam tvoj privrženi ujakRodžer MeltonZa Ruperta Sent Ledžera, Esq

Pismo Ruperta Sent Ledžera Rodžeru Meltonu4. jul 1892.Dragi moj ujače,Od srca Vam hvala na ljubaznom pismu. Potpuno razumem, i sada uviđam da

nije trebalo da od Vas, kao staratelja, tražim takvu stvar. Sada jasno shvatam štaje Vaša dužnost, i slažem se sa Vašim stavom po tom pitanju. Uz pismo prilažem ipisma za ostale staratelje, u kojima tražim da od godišnjih prihoda imanja, dodaljnjeg, na datu adresu, šalju gospođici Dženet Mek Keipi celokupan iznos kojipreostane pošto se, prema želji moje majke, odbije suma koju smatrateadekvatnom za moje izdržavanje, odevanje i obrazovanje, zajedno sa sumom odjedne funte mesečno, što je bio iznos koji mi je moja draga majka oduvek davalaza ličnu upotrebu; ,,džeparac“ — kako ga je ona zvala.

Što se tiče Vaše jako ljubazne i velikodušne ponude da mojoj dragoj ujni

Dženet date sumu koju bih joj ja sam dao da je u mojoj moći, najiskrenje inajdublje Vam zahvaljujem u svoje i u ime ujne (kojoj, naravno, neću spominjatiovu činjenicu, osim ako mi to posebno ne dozvolite). Ujna Dženet je jakoponosna, i ne bi prihvatila nikakvu milost. Sa mnom je naravno drugačija stvar,pošto mi je od malena bila kao druga majka i ja je neizmerno mnogo volim.Otkako je majka umrla, ona mi je, naravno, bila sve i svja jer nemam nikogdrugog. Kod ljubavi poput naše nema mesta za ponos. Hvala Vafn još jednom,dragi ujače i bog Vas blagoslovio.

Tvoj dragi sestrić, Rupert Sent Ledžer

Nastavak zapisa Ernesta Rodžera Halbarda MeltonaA sada se vraćamo na poslednje od ser Džefrijeve dece, Rodžera. On je bio

treće dete i treći sin, jedina ćerka Pejšens rodila se dvadeset godina posleposlednjeg, četvrtog, sina. Što se tiče Rodžera, preneću sve što sarn čuo o njemuod oca i dede. Od svoje baba-tetke nisam saznao ništa, bio sam jako mali kada jepreminula, mada pamtim da sam je jedanput video. Bila je veoma visoka, lepažena, nešto preko trideset godina, tamne kose i svetlih očiju. Mislim da su joj očibile sive ili plave, ali ne mogu da se setim tačno. Izgledala je veoma ponosno ioholo, mada sam dužan da kažem da je bila jako dobra prema meni. Sećam se dasam bio ljubomoran na Ruperta jer mu je majka izgledala tako otmeno. Rupert jebio osam godina stariji od mene i plašio sam se da će me prebiti ukoliko kažemišta što mu se ne dopada. Zato sam ćutao, osim kada bih se zaboravio. Rupert jeveoma neljubazno, i smatram jako nefer, rekao da sam tmurna životinjica. Nisammu to zaboravio i ne nameravam. Međutim, nije preterano bitno šta je on rekaoili mislio. Eto ga — ukoliko uopšte na njega treba obraćati pažnju — gde ga nikone može naći, bez para ili bilo čega, sa ono malo imetka što mu je ostavljenokada postane punoletan i koji’želi da pokloni Mek Skelpijevoj. Hteo je da joj dasve, čim mu je majka umrla, ali je moj otac, koji je bio jedan od staratelja, toodbio, dok je ujak Rodžer, kako ga ja zovem, smatrao da staratelji nemaju pravoda dozvole Rupertu da proćerda svoju majčevinu, kako je ja nazivam, šaleći sesa ocem kada je zaveštanje nazvao njegovom očevinom. Stari ser Kolin MekSkclpi, koji je bio treći staratelj, izjavio je da ne želi da učestvuje u takvojodluci jer je gospođica Mek Skelpi bila njegova nećaka. On je jedan bezobraznistarac, Sećam se da me je, dok sam brbljao o gospođici Mek Skelpi, zaboravivšina svoje rodbinske veze, uhvatio za uvo i poslao u drugi kraj sobe. Njegovškotski je jako prost. Čuo sam ga kako kaže:

„Pseto malo, šegači se sa svojim južnjačkim manirima, ali ne sa mojim

rodom, i boljim od sebe, da ti ne bih zavrnuo šiju!“Video sam da se otac jako uvredio, ali nije rekao ništa. Mislim da je imao

na umu da je general nosilac Viktorijinog krsta i da voii dvoboje. Međutim, kakobi pokazao da ne misli isto kao ja, otac mi je zavrnuo uvo — i to isto!Pretpostavljam da je mislio da je tako pravedno! Mada, moram da budem iskreni da kažem da se posle iskupio za to, kada je general otišao, dao mi je novčanicuod pet funti.

Mislim da ujka Rodžer nije bio zadovoljan načinom na koji se Rupertodnosio prema svom nasleđu; mislim da ga od tada nije video. Naravno,verovatno zbog toga što je Rupert ubrzo posle toga utekao, međutim, o njemu ćupričati kada za to dođe vreme. Naposletku zašto bi se moj ujak bavio njime? Onnije Melton, a ja ću biti glava kuće, naravno, kada dragi Gospod bude mislio daje vreme da pozove oca k sebi! Ujka Rodžer je imao gomilu novca, nikada senije ženio tako da, ako želi da ga ostavi u pravim rukama, ne treba da se mučipreterano. Novac je zaradio u — kako on to voli da kaže — istočnoj trgovini.Koliko sam shvatio to se odnosilo na Levant i sve što je istočno od njega. Znamda poseduje, bar tako to u trgovini zovu, ,,postaje“ u raznim mestima — svuda poTurskoj, Grčkoj, Maroku, Egiptu, južnoj Rusiji, Svetoj zemlji, potom u Persiji,Indiji, Krimu, Kini, Japanu i pacifičkim ostrvima. Nije uobičajeno da seveleposednici bave i znaju mnogo o trgovini, međutim, mogu vam reći da mojujak pokriva ili bolje rečeno pokrivao je veiiki deo sveta. Ujka Rodžer je bioveoma mrgodna osoba, i da nisam vaspitavan da budem prijatan prema njemuteško da bih se usudio da mu se obratim. No, kada sam bio mali, otac, a posebnomajka, terali su me da idem do njega i da budem vrlo srdačan prema njemu. Onuopšte nije bio prijatan prema meni, mrzovoljni matori medved! Ipak, on nikadanije video i upoznao Ruperta tako da mogu reći da je gospodin R. potpuno vantrke za nasleđe. Poslednji put kada sam ga video, bio je veoma grub. Tretirao meje kao dečaka iako sam bio blizu osamnaeste godine. Ušao sam u njegovukancelariju bez kucanja, a on je ne dižući pogled sa stola, za kojim je sedeo ipisao, viknuo: „Napolje! Zašto me uznemiravate kada sam u poslu? Napoljeprokleti bili!“ Stajao sam u mestu, spreman da ga prostrelim pogledom kada budepodigao glavu, jer ne zaboravljam da ću po očevoj smrti ja biti glava porodiee.Međutim, kada me je pogledao, streljanje pogiedom nije bilo moguće. Priličnohladno mi se obratio: „0, to si ti, zar ne? Mislio sam da je neko od mojihčinovnika. Sedi ukoliko želiš da razgovaraš sa mnom, i sačekaj dok ne budem biospreman.“ Tako da sam seo i čekao. Otac mi je uvek govorio da se trudim da seslažem i udovoljavam ujaku. Moj otac je veoma lukav čovek, a ujka Rodžer je

veoma bogat.Ipak mislim da ujka R. nije tako pronicljiv kao što misli da jeste. On

ponekad pravi užasne poslovne greške. Na primer, pre nekoliko godina je kupioogromno imanje na Jadranu, u zemlji koju zovu „Zemlja Plavih Planina". Bartvrdi da ga je kupio, tako je rekao ocu. Ali, nije mu pokazao nikakve tapije iplašim se da je ,,preveslan“. Po mom mišljenju, to je loš posao, jer otac verujeda je platio ogromnu sumu za njega, što će reći da meni kao prirodnomnasledniku umanjuje imovinu koju bi trebalo da nasledim.

A sada o Rupertu. Kao što rekoh, pobegao je sa četrnaest i o njemu nismoništa čuli godinama. Kada bi šta đoznali, odnosno moj otac pre svega, to bi bilesamo loše vesti. Saznali smo da je bio poslužitelj na brodu koji je plovio oko rtaHorn. Zatim da se priđružio ekspediciji koja je istraživala središnju Patagoniju,a. potom drugoj koja je išla na Aljasku, pa trećoj koja se otisnula na Aleutskaostrva. Posle je išao u Centralnu Ameriku, u zapadnu Afriku, na Pacifička ostrva,u Indiju i razna druga mesta. Svi znamo za izreku da „kamen koji se kotrlja neskuplja mahovinu“ i sigurno je, ako je mahovina išta vredna, da će rođak Rupertumreti kao siromah. Zaista, ništa neće stati na put njegovom idiotskom,razmetljivom rasipništvu. Pogledajte samo kako je, kada je postao punoletan,celokupan skromni imetak koji mu je ostavila majka dao Mek Skelpijevoj!Siguran sam da ujka Rodžer, mada nije ništa rekao mom ocu, koji je kao glavakuće, naravno, trebalo da bude obavešten, nije bio zadovoljan. Moja majka, kojaima pristojno sopstveno bogatstvo, imala je dovoljno razuma da zadrži kontrolunad njim, a pošto ću ga ja neotuđivo naslediti, mogu biti potpuno nepristrasan isamo potvrditi njeno ispravno postupanje po tom pitanju. Inače nismo imalivisoko mišljenje o Rupertu i sada kada je na dobrom putu da postane sirotinja isamim tim opasna napast, na njega gledamo kao na stranca. Mi znamo šta onzaista jeste. Što se mene tiče, gadi mi se i prezirem ga. U ovom trenutku smobesni na njega, jer ga svi moramo čekati kako bismo otvorili testament dragogujaka Rodžera. Gospodin Trent, advokat koji se starao o poslovima mog ujaka ikod koga se nalazi testament, rekao nam je da je neophodno da se pronađu svibaštinici testamenta pre nego što bude pročitan, tako da svi moramo čekati. Tomi, kao prirođnom nasledniku, vrlo teško pada. Zaista je jako neuviđavno saRupertove strane da bude tako nedostupan. Pisao sam staroj Mek Skelpijevoj otome, međutim, ona nije pokazala ikakvo razumevanje ili nestrpljenje — naravnokad on nije naslednik! Odgovorila mi je da Rupert Sent Ledžer verovatno — i onje zadržao stari način pisanja — ne zna za ujakovu smrt, inače bi preduzeokorake koji bi odagnali naše nestrpljenje. Naše nestrpljenje, svega mi! Nismo

nestrpljivi, samo želimo da znamo. I ako smo mi - a posebno ja — na koje padajusve neugodnosti razmišljanja o odvratnim i nepravednim pogrebnim dužnostima,nestrpljivi, na to imamo pravo. Svejedno, on će se podjednako gorko razočaratikada se pojavi i otkrije da je siromah bez nade!

.............................................................................

Danas smo (otac i ja) primili pisma od gospodina Trenta, koji nas jeobavestio da je utvrđeno prebivalište „gospodina Ruperta Sent Ledžera“ i da muje poslato pismo koje ga obaveštava o smrti jadnog ujka Rodžera. Poslednje štose o njemu čulo je da se nalazio na jezeru Titikaka*(Jezero koje se nalazi nagranici između Perua i Bolivije, nalazi se na nadmorskoj visini od 3811 m ipredstavlja najvišu plovnu tačku na svetu, a ujedno je i najveće jezero u JužnojAmerici.). Tako da sam bog mili zna kada će primiti pismo, koje ga poziva da sevrati kući odmah i koje ga obaveštava o sadržaju testamenta isto onoliko koliko iostale članove porodice. To znači da ga ne obaveštava uopšte. Usuđujem se dakažem da ćemo čekati mesecima kako bismo dobili imovinu koja nam pripada.To je vrlo loše!

Pismo Edvarda Bingama Trenta, Ernestu Rodžeru Halbardu MeltonuLinkoln in filds, br. 17628. decembar 1906.Poštovani gospodine,Drago mi je da mogu da Vas obavestim da sam upravo dobio pismo od

gospodina Ruperta Sent Ledžera, kojim me obaveštava da namerava dapetnaestog decembra napusti Rio de Zaneiro, parobrodom Amazon koji jevlasništvo Kraljevske poštanske kompanije. Obave- stio me je da će poslatitelegram neposredno pred polazak broda kako bi me obavestio kada će brodpristati u Londonskoj luci. Kako su svi čija imena su mi data u instrukcijama,koje se tiču čitanja testamenta, upućeni i kako su svi dali svoj pristanak da sepredviđenog dana u predviđeno vreme nađu na datom mestu, obaveštavam Vas dami je telegramom javljeno cla je datum pristizanja broda u londonsku lukupribližno prvi januar. Ukoliko ne dođe do odlaganja, čitanje testamenta pokojnogRodžera Meltona će se održati u mojoj kancelariji u četvrtak, trećeg januara ujedanaest sati.

Čast mi je da vam budem na usluzi, gospodine,

Iskreno vaš,Edvard Bingam Trent

Za Ernesta Rodžera Halbarda Meltona, Hamkroft, Salop.Telegram od Ruperta Sent Ledžera, Edvardu Bingamu Trentu: Amazon

pristaje u London prvog januara. Sent Ledžer.Telegram (iz Lojdovih arhiva) od Ruperta Sent Ledžera, Edvardu Bingamu

TrentuGušterov arhipelag*( Gušterov arhipelag je skupina ostrva nedaleko od

Kornvola na jugozapadu engleske obale, i predstavljao je poslednju stanicu zabrodove pred uplovljavanje u Londonsku luku.), 31. decembar

Amazon stiže u London sutra ujutru. Sve je u redu — Ledžer.Telegram Edvarda Bingama Trenta, Rodžeru Halbardu MeltonuRupert Sent Ledžer je stigao. Čitanje će se održati prema dogovoru.TrentNastavak zapisa Rodžera Halbarda Meltona4. januar 1907.Čitanje testamenta ujka Rodžera je obavljeno. Otac je dobio kopiju pisma

gospodina Trenta upućenog meni, kao i kopije dva telegrama navedenih u ovomzapisu. Strpljivo smo čekali na treći; ništa nismo govorili. Jedini nestrpljivi člar,porodice bila jc majka. Ona nije zaklapala, a, da ju je stari Trcnt mogao čuti,pocrveneo bi do ušiju. Rekla je kako je odlaganje čitanja testamenta i teranjenaslednika da čeka dolazak opskurne osobe, koja čak nije bila ni član porodicetoliko da bi nosila bar porodično prezime, smešna besmislica. Ja takođe smatramda je to nepoštovanje prema osobi koja će biti glava kuće jednog dana! Misliosam da oca izdaje strpljenje kada joj je rekao: „Istina, draga moja, istina!“

Potom je ustao i izašao iz sobe. Malo kasnije, kada sam prošao poredbiblioteke, čuo sam ga kako šeta gore-dole.

Otac i ja smo otišli u grad u sredu popodne, drugog januara. Odseli smonaravno u Klaridžu, gde uvek odsedamo kada smo u Londonu. Majka je, takođe,htela da pođe sa nama, ali je otac smatrao da je bolje da ostane kod kuće. Upočetku nije htela da pristane, sve dok joj obojica nismo obećali da ćemo jojposlati odvojene telegrame posle čitanja.

U pet do jedanaest smo ušli u kancelariju gospodina Trenta. Otac nije želeoda ulazimo ni tren ranije, jer je bio mišljenja da bi loše izgledalo ako delujemopreviše nestrpljivo. To je bilo najdosadnije ubijanje vremena, jer smo, pre negošto je došlo vreme da uđemo, pola sata šetali oko bloka.

Kada smo ušli u kancelariju, zatekli smo generala ser Kolina Mek Kelpija,krupnog i pocrnelog, za kojeg sam u prvi mah pomislio da je Rupert Sent Ledžer— previše dobro poređenje na prvi pogled! On i stari Mek Kelpi su se potrudilida stignu na vreme! Prilično nisko, pomislih. Gospodin Sent Ledžer je čitaopismo. Očigledno je stigao nešto pre nas jer je, mada je delovao nestrpljivo, biotek. na prvoj strani, a, koliko sam mogao da vidim, pismo je imalo puno stranica.Nije nas pogledao kada smo ušli, niti je to učinio sve dok nije pročitao pismo, amožete biti sigurni da se ni ja ni otac (kome je trebalo da pokaže višepoštovanja) nismo potrudili da mu priđemo. Na posletku, on je siromah i skitnicai nema tu čast da nosi naše prezime. Međutim, general nam je prišao i srdačnonas pozdravio. Očigledno je zaboravio — ili se pretvarao da jeste — neuljudannačin na koji se nekad ophodio prema meni, jer mi se obratio izuzetno prijateljski— po mom mišljenju, daleko toplije nego ocu. Bilo mi je drago da mi se obraćatako lepo, jer ipak, ma kakvi rnu bili maniri, on je ugledna osoba, nosilacViktorijinog krsta i baronet. Titulu je dobio nedavno, posle pograničnih ratova uIndiji. To ipak nije vodilo ka srdačnom ophođenju s moje strane. Nisamzaboravio njegov bezobrazluk, i mislio sam da mi se ulaguje. Znao sam da ću,kada nasleđim milione ujka Rodžera, biti jako važna osoba, a mislim da je i on tojako dobro znao, tako da sam mu vratio za pređašnji bezobrazluk tako što sammu, kada mi je pružio ruku, dao prst i rekao: „Kako si?“ On je pocrveneo iokrenuo se. Otac i on su završili pozdravljanje tako što su se mrko gledali, tenikome od nas nije bilo žao kada smo završili s njim. Za to vreme je delovalo daSent Ledžer ne vidi i ne čuje ništa, jer je nastavio da čita pismo. Pomislio sam daće stari Mek Skelpi da ga uputi u razmenu između nas, jer se okrenuo i čuo samga kako je promumlao nešto sebi u bradu. Zvučalo je kao ,,Upomoć!“, aligospodin Skelpi ga nije čuo, te sigurno nije ništa primetio.

Kako su Mek Skelpi i gospodin Sent Ledžer sedeli u potpunoj tišini, negledajući u nas, i kako je otac sedeo na drugoj strani sobe sa bradom oslonjenomna dlan, htedoh da pokažem da je i mene briga za dvojcu S-ova tako da samizvadio beležnicu i nastavio sa zapisom, ažurirajući ga sve do ovog trenutka.

Nastavak zapisaKada sam završio sa pisanjem, pogleđao sam ka Rupertu.Pošto nas je ugledao, skočio je i prišao ocu, rukujući se sa njim prilično

srdačno. Otac je stisak primio veoma hladno. Međutim, činilo se da Rupert tonije primetio, već je i meni prišao krajnje razdragan. Zadesilo se da sam baš utom trenutku radio nešto drugo, tako da u prvi mah nisam primetio njegovu ruku, akada sam je uočio, sat je otkucao jedanaest. Dok je još odzvanjao, gospodin

Trent je ušao u sobu. Odmah za njim ušao je činovnik, koji je nosio zaključanulimenu kutiju. Sa njima je u sobu stupio još jedan čovek. On nam se svimanaklonio, počevši od mene. Stajao sam nasuprot vratima, ostali su bili raštrkanisvuda po sobi. Otac je mirno sedeo, dok su ser Kolin i gospodin Sent Ledžerustali. Gospodin Trent se nije rukovao ni sa jednim od nas, čak ni sa mnom. Ništaosim učtivog naklona. Razumem, takva su pravila ponašanja za advokate u ovakoformalnim prilikama.

Gospođin Trent je seo za kraj velikog stola, koji se nalazio nasredprostorije, i zamolio nas da sednemo. Otac je, naravno, kao glava porodice seosa njegove desne strane. Ser Kolin i Sent Ledžer su seli sa druge strane, prvi jeseo do advokata. General zna da baronet ima prednost u protokolu. Ja ću moždabiti baronet jednoga dana tako da moram znati takve stvari.

Činovnik je uzeo ključ, koji mu je pružio njegov pretpostavljeni, otvoriokutiju, iz nje je izvadio svežanj papira uvezanih crvenom vrpcom. Stavio ih jeispred advokata, a praznu kutiju spustio iza sebe na pod. Zatim je zajedno sadrugim čovekom, koji je ušao sa njima, seo za sto. Potonji je izvadio velikubeležnicu i nekoliko olovaka i stavio ih ispred sebe. Bilo je očigledno da je onstenograf. Gospodin Trent je uklonio vrpcu sa svežnja i postavio ga ispred sebe.Sa vrha je uzeo zapečaćenu kovertu, razbio pečat, otvorio je i iz nje izvadiosvitak u kojem se nalazilo nekoliko zapečaćenih koverti, koje je stavio na gomiluispred drugih papira. Potom je razvio svitak i položio ga ispred sebe, tako da jeunutrašnja spoljašnja koverta bila okrenuta na gore. Namestio je naočare izapočeo:

„Gospodo, zapečaćena koverta koju ste videli da otvaram naslovljena je’Moja poslednja želja i testament - Rodžer Melton, jun 1906.’ Sadržina ovogdokumenta“, podigao ga je i pokazao ga, ,,je sledeća.“

Ja Rodžer Melton iz Openšo Grendža u grofoviji Dorset; Berkli skver brojsto dvadeset tri i zamak Visarion u Zemlji Plavih Planina, pri čistoj svestisačinjavam ovu svoju poslednju želju i testament ovog ponedeljka, jedanaestogdana meseca juna, leta gospodnjeg hiljadu devetsto šestog, u kancelariji mogstarog prijatelja i advokata Edvarda Bingama Trenta iz Linkoln in Fildsa broj stosedamdeset šest u Londonu, tako opozivajući sve prethodne testamente koje samprethodno sastavio, čineći tako da je ovo moja jedina posleđnja želja, čijedispozicije slede:

1. Rođaku Ernestu Halbradu Meltonu iz Hamkrofta, okrug Salop, na isključivoraspolaganje ostavljam sumu od đvadeset hiljada funti sterlinga oslobođenu

svih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih pet proeenataobveznica grada Montreala u Kanadi.

2. Mom poštovanom prijatelju i kolegi staratelju testamenta moje pokojnesestre Pejšens, udovice pokojnog kapetana Ruperta Sent Ledžera, koji jepreminuo pre nje, general-majoru ser Kolinu Aleksandru Mek Kelpiju,baronetu, nosiocu Viktorijinog krsta, vitezu komandantu reda Bata, iz Krumau okrugu Ros u Škotskoj, ostavljam sumu od dvadeset hiljada funti sterlinga,oslobođenu svih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih petprocenata obveznica grada Toronta u Kanadi.

3. Gospođici Dženet Mek Kelpi, koja trenutno boravi u Krumu u okrugu Ros uŠkotskoj, ostavljam sumu od dvadeset hiljada funti sterlinga oslobođenusvih poreza i taksi koji će biti namireni od dividendi mojih pet procentaobveznica Londonskog gradskog veća.

4. Ostalim osobama i starateljima, koji su navedeni u dodatku obeleženim saA, ostavljam različite sume novca koje su navedene u istom, oslobođenesvih poreza i taksi.

Ovde je gospodin Trent pročitao listu i objasnio nam, kako bismo bolje razumelisituaciju, da ukupna suma ostavljena u dodatku iznosi dvesta pedeset hiljadafunti. Mnogi od baštinika su bili stari prijatelji, klijenti, sluge, nekima suostavljene poprilične sume novca i posebni predmeti kao što su nameštaj ilislike.

1. Svom nećaku Ernestu Rodžeru Halbardu Meltonu koji trenutno živi u kućisvog oca u Hamkroftu u Salopu ostavljam sumu od deset hiljada funti.

2. Svom starom i cenjenom prijatelju Edvardu Bingamu Trentu iz Linkoln inFildsa, broj sto sedamdeset šest u Londonu, ostavljam sumu od dvadesethiljada funti sterlinga oslobođenu svih poreza i taksi koji će biti namireni oddividendi mojih pet procenata obveznica grada Mančestera u Engleskoj.

3. Svom dragom sestriću Rupertu Sent Ledžeru, jedinom sinu moje dragesestre Pejšens Melton iz njenog braka sa kapetanom Rupertom SentLedžerom, ostavljam sumu od hiljadu funti sterlinga. Takođe zaveštavampomenutom Rupertu Sent Ledžeru sumu koja će zavisiti od njegovogprihvatanja uslova iz pisma označenog slovom B, koje je ostavljeno naslaranje gorepomenutom Edvardu Bingamu Trentu i koje je sastavni deomog testamenta. U slučaju neprihvatanja uslova navedenih u pismu, želim dase celokupna suma i posedi, koji su navedeni u njemu daju, izvršiteljima, za

koje imenujem Kolina Aleksandra .Mek Kelpija i Edvarda Bingama Trenta,da ih distribuiraju prema uslovima navedenim u pismu koje je u poseduEdvarda Binga- ma Trenta i obeleženo slovom C, deponovano i zapečaćenomojim pečatom u kovertu zajedno sa mojim testamentom, koji je takođe datna staranje Edvardu Bingamu Trentu. Pismo obeleženo slovom C sastavni jedeo mog testamenta. U slučaju da se pojavi bilo kakva sumnja u mojeposlednje namere po pitanju raspolaganja mojom imovinom, prethodnonavedeni izvršitelji imaju potpunu diskreciju da odbace ili urede takveslučajeve kako god misle da je najbolje, bez ikakve mogućnosti žalbe nanjihove odluke. Ako bilo koji baštinik iz ovog testamenta pokuša da gaospori u celini ili neki njegov deo ili da dovede u pitanje verodostojnostistog, biće mu oduzeto ono što mu je ovde zaveštano i svako nasledstvo ćemu biti poništeno, te neće imati nikakvu svrhu i namenu ubuduće.

4. Radi potpunog usaglašavanja sa zakonima i obavezama povezanih satestamentarnim procedurama i kako bi moja skrivena zaveštanja ostalanepoznata, nalažem izvršiteljima da sve naknade, obaveze i takse za smrtnislučaj, vlasnički prenos, nagodbe, zaveštanja i nasledstvo, namire izimovinske mase koja preostane pošto se navedenim zaveštaocima podeliimetak, prema skali namenjenoj za dalje rođake ili osobe koje nisu ukrvnom srodstvu.

5. Stoga za svoje izvršitelje sa punim pravom diskrecije postavljam general-majora ser Kolina Aleksandra Mek Kelpija, baroneta, iz Kruma u okruguRos i Edvarda Bingama Trenta, advokata iz Linkoln in Fildsa, broj stosedamdeset šest iz Londona, i ovlašćujem ih da svoje pravo diskreeije upotpunosti koriste u bilo kom slučaju koji bude iskrsao po pitanjuispunjavanja mojih poslednjih želja kako su navedene u testamentu. Kaonagradu za njihovu dužnost izvršitelja nalažem da im se isplati po stohiljada funti sterlinga iz glavne imovinske mase, takođe oslobođenih svihporeza i taksi.

6. Dva memoranduma, koja sadrže pisma obeležena slovima B i C, sastavni sudeo testamenta, koji je nevažeći bez njih, i moraju se uzeti kao stavke podrednim brojem X i XI. Koverte su obeležene jasno i sa sadržajem svake semora postupati na sledeći način: B se mora pročitati kao klauzula broj X, aza njom C kao klauzula broj XI.

7. Ako bilo koji od gorenavedenih izvršitelja urnre pre nego što istekne godinui po dana od čitanja mog testamenta ili pre nego što se uslovi navedeni upismu obeleženim slovom C ispune, preostali izvršitelji će preuzeti sva

prava i obaveze koja su mojim testamentom poverena obojici. Ukoliko obaizvršitelja umru, onda će stvar interpretacije i izvršenja svih uslova u vezisa mojim testamentom biti povereni lordu kancelaru Engleske sve dok on neodredi pogodnu osobu za taj zadatak.

Ovo je moja poslednja želja, koja mi je predata prvog dana januara letagospodnjeg hiljadu devetsto sedmog.

Rodžer MeltonMi, Endrju Rositer i Džon Kolston zajedno, na ovom mestu, u prisustvu

zaveštaoca potvrđujemo da smo videli kako zaveštalac Rodžer Melton potpisujei pečati ovaj dokument. Stoga kao svedoci stavljamo svoje potpise:

Endrju Rositer,službenik sa stanom u Primros Aveniji broj 9 u Londonu.Džon Kolston,staratelj zgrade Linkoln in Filds broj sto sedamdeset šest i crkvenjak crkve

Sent Tabite u Klerkenvelu u Londonu.

Kada je gospodin Trent završio sa čitanjem, sakupio je papire na gomilu 1uvezao ih ponovo crvenom vrpcom. Ustao je, držeći svežanj u ruci i reče:

,,To je sve, gospodo, osim ukoliko ne želite da mi postavite neko pitanje? Utom slučaju ću se potruditi da vam odgovorim kako najbolje umem i mogu, usklađu sa svojim ovlašćenjima i mogućnostima. Zamoliću Vas, ser Koline, daostanete ovde, jer se moramo pozabaviti određenim stvarima ili da dogovorimovreme kada bismo to mogli učiniti. Takođe, zamolio bih i Vas, gospodine SentLedžer, da ostanete, pošto vam moram predati ovo pismo. Neophodno je da gaotvorite u prisustvu izvršitelja, međutim, nije neophodno da bilo ko drugi budeprisutan.“

Otac je prvi progovorio. Svakako, pošto je bio gospodin od ugleda i imetka,koji je ponekad bio zamoljen da predsedava sednicama, kada nije bilo drugogplemstva, naravno, imao je dužnost i potrebu da se izjasni prvi. Stari Mek Kelpije bio višeg ranga, ali je ovo bila porodična stvar u kojoj je moj otac glavaporodice, dok je Mek tCelpi stranac, koji je sticajem okolnosti povezan sa nama,i to sa daljnje strane, preko žene mlađeg brata, čoveka koji se priženio u našojporodici. Otac je govorio sa istim izrazom lica, koji ima kada postavlja važnapitanja sveđocima na sednicama.

„Želeo bih da mi se rasvetle određene tačke.“Advokat se naklonio (dobija svojih sto dvadeset hiljadarki, u svakom

slučaju tako da može priuštiti sebi da bude namazan -— uglađen, ako to takomožemo nazvati), a otac je pogledao na parče papira u svojoj ruci i upitao:

„Koliko iznosi vrednost celokupnog imetka?"Advokat mu je odgovorio brzo, i, po mom mišljenju, prilično grubo. Bio je

crven u licu i nije se naklonio ovoga puta, pretpostavljam da osoba njegovogranga poseduje veoma ograničenu paletu manira.

,,To mi, gospodine, nije dopušteno da otkrijem. A čak i kada bi mi bilodozvoljeno, ne bih Vam otkrio."

,,Je li milion?“, ponovo je upitao otac. Bio je ljut i čak crveniji u licu odadvokata. Advokat mu je na to odgovorio, ovoga puta tiho:

,,Ah, to je unakrsno ispitivanje. Dozvolite mi da Vam kažem, gospodine, dato niko ne može znati, sve dok se ne odrede računovođe u svrhu ispitivanjaposlovanja i svođenja računa zaveštaoca.“

Rupert Sent Ledžer, koji je u tom trenutku izgledao bešnje čak i od advokatai oca — mada mi nije jasno zbog čega bi se on ljutio — lupio je šakom o sto ikrenuo da ustaje kako bi rekao nešto, međutim, pošto je bacio pogled na advokatai Mek Kelpija, smirio se i seo.

Podsetnik — Izgleda da se ova trojica odlično slažu. Moram pažljivo damotrim na njih. O tome msam mnogo razmišljao u tom trenutku, jer je otacpostavio pitanje, čiji me je odgovor veoma inte- resovao.

„Mogu li da pitam zašto nam ostali detalji testamenta nisu pokazani?“Advokat je pažljivo obrisao svoje naočare velikom svilenom maramicom,

pre nego što je odgovorio:„Jednostavno zbog toga što su uz oba pisma, obeležena slovima B i C,

priložene instrukcije koje se tiču njihovog otvaranja i držanja njihovog sadržaja utajnosti. Skrenuću Vam pažnju na činjenicu da su obe koverte zapečaćene, i da suse zaveštalac i oba svedoka potpisali preko jezička svake koverte. Sada ću ihpročitati.

Pismo obeleženo slovom B namenjeno je Rupertu Sent Ledžeru, uz sledećuporuku:

„Ovo pismo izvršitelji će predati Rupertu Sent Ledžeru, koji ga moraotvoriti u njihovom prisustvu. On može načiniti kopiju ili beleške po volji ipotom ga predati izvršiteljima, koji ga moraju odmah pročitati, svaki od njih jeslobodan da načini kopiju ili beleške po svom nahođenju. Pismo se potom moravratiti u kovertu, zatim se mora staviti u drugu kovertu, na kojoj se mora napisatišta se u njoj nalazi i oba izvršitelja, zajedno sa Rupertom Sent Ledžerom, morajuse potpisati na jezičku druge koverte.

(potpis) Rodžer Melton

Pismo obeleženo slovom C, upućeno je Edvardu Bingamu Trentu i poruka uznjega je sledeća:

„Ovo pismo, koje je namenjeno Edvardu Bingamu Trentu, mora se držatineotvorenim u trajanju od dve godine od čitanja mog testamenta, osim ukoliko senavedeni period ne okonča ranije, bilo da Rupert Sent Ledžer prihvati ili odbijeuslove navedene u pismu obeleženom slovom B. To pismo će Rupert dobiti ipročitati u prisustvu izvršitelja istoga dana kada se budu iščitavale ostaleklauzule mog testamenta (osim onih pod brojem X i XI). Ovo pismo sadržiuputstva za oba imenovana izvršitelja, kao i za Ruperta Sent Ledžera u slučaju daon obznani da li prihvata ili odbija navedene uslove, ili ako odbije da se izjasni,a vremenski period od dve godine protekne.

(potpis) Rodžer MeltonKada je advokat završio čitanje poslednje instrukcije, pažljivo je uzeo

pismo i stavio ga u svoj džep. Potom je uzeo drugo pismo u ruku i ustao.„Gospodine Sent Ledžer“, reče, „molim Vas da otvorite ovo pismo, na takav

način da svi prisutni mogu videti da je zaglavlje na vrhu obeleženo slovom B.Pismo ćete pročitati i biće zavedeno kao klauzula broj X testamenta.“

Sent Ledžer je raskopčao manžetne i zavrnuo rukave, kao da se sprema daizvede neki mađioničarski trik — što je izgledalo vrlo teatralno i smešno — ikada su mu podlaktice bile potpuno vidijive, otvorio je kovertu i izvadio pismo.Svi smo jako dobro videli, da je bilo savijeno prvom stranom okrenutom nagore,na čijem zaglavlju je bilo ispisano slovo B, kao što je i advokat rekao.Poslušavši zahtev advokata, položio je pismo i kovertu na sto ispred sebe. Potomje jedan od činovnika ustao i predao parče papira advokatu, a zatim se vratio nasvoje mesto. Pošto je ispisao nešto po njemu, gospodin Trent je zamolio sveprisutne, čak i činovnike i stenografa, da pogledaju zaglavlje pisma i zaglavljekoverte, a potom da se potpišu ispod sledećeg teksta:

,,Mi, potpisnici ovog papira, svojim potpisom potvrđujemo da smo videlizapečaćeno pismo obeleženo slovom B, koje je sastavni deo testamenta RodžeraMeltona i koje je otvoreno u našem prisustvu, uključujući gospodina EdvardaBingama Trenta i ser Kolina Aleksan- dra Mek Kelpija, i potvrđujemo da jepismo, koje se nalazilo u koverti obeleženoj slovom B, takođe u zaglavlju biloobeleženo slovom B. Tako da će biti uvršteno u testament kao klauzula broj X.Isto tako potvrđujemo da u koverti nije bilo ničega više osim pisma. U svrhusvedoka dokumenta i kao potvrdu našeg prisustva stavljamo svoje potpise.“

Advokat je dao znak mom ocu da pristupi prvi. Otac, koji je bio oprezančovek, prvo je tražio da mu se donese lupa, koju mu je ubrzo doneo službenik izsusedne prostorije. Otac je pažljivo proučio celu kovertu, a potom i zaglavljepisma pa se bez reči potpisao. Potom smo svi potpisali. Advokat je presaviopapir i stavio ga u kovertu. Pre nego što juje zatvorio, poslao ju je oko stola kakobi se svi uverili da je nedirnuta. Otac je izvadio svedočanstvo i pročitao ga jošjednom, a zatim ga je vratio u kovertu. Nakon toga, advokat nas je zamolio da sesvi potpišemo preko jezička koverte, što smo i učinili, a zatim je nakapaopečatnog voska i zamolio oca da zapečati pismo sopstvenim pečatom, što je on iučinio. Potom su ga on i Mek Kelpi zapečatili svojim pečatima, a onda je pismostavio u drugu kovertu, na čijem su se jezičku potpisali on i Mek Kelpi, izapečatio je svojim pečatom.

Kada se sve to završilo, otac i ja smo ustali. Zajedno sa nama ustali sučinovnik i stenograf. Otac nije prozborio ni reči dok nismo izašli na ulicu. Hodalismo sve dok nismo prošli pored otvorene kapije parka. Okrenuo se i rekao:

„Dođi ovamo. Nema nikoga i moramo biti tihi. Želim da razgovaram satobom.“

Kada je seo na klupu, u čijoj blizini nije bilo nikoga, reče:,,Ti si student prava. Šta ovo sve znači?“Smatrao sam da je trenutak pogodan za epigram, tako da sam rekao samo

jednu reč:,,Ujdurma!“„Hm!“, reče otac, ,,što se mene i tebe tiče —jeste. Ti si dobio sirotinjskih

deset, a ja dvadeset hiljada funti. Međutim, šta su, odnosno koje su sadržine tihtajnih zaveštanja?“

„Mislim da će sve što se toga tiče ispasti dobro. Ujka Rodžer očigledno nijenameravao da njegovim upokojenjem starije generacije dobiju mnogo. RupertuSent Ledžeru je ostavio samo hiljadu funti dok je meni dao deset. To mi govorida je obraćao više pažnje na direktnu liniju.

,,Naravno“, prekide me otac, ,,ali šta znači zaveštana suma?“,,Ne znam, oče. Očigledno postoji neki uslov koji mora da ispuni, mada je

očigledno da nije očekivano da ga prihvati. Zašto bi inače ostavljao drugozaveštanje gospodinu Trentu?“

„Istina, samo se pitam zašto je ostavio toliko velike sume Trentu i MekKelpiju. To je previše za usluge izvršitelja, osim ako..

„Osim ako šta, oče?“„Osim ako je bogatstvo koje je ostavio za sobom ogromno. Zato sam i

pitao.“„Zbog toga je“, nasmejao sam se, „odbio da ti odgovori.“„Zašto, Erneste, mora da je u pitanju enormna suma.“„Sigurno, oče, Posmrtne takse će biti neugodne. Posmrtne takse su odvratna

prevara! Čak će me odrati i za tvoje malo imanje...“„Dosta sa tim!“, reče kratko.Otac je smešno osetljiv. Neko bi mogao pomisliti da planira da živi večno.

Ubrzo je ponovo progovorio:„Pitam se kakvi su uslovi tog zaveštanja. Oni su podjednako važni skoro kao

i zaveštana suma, kolika god da je. Uzgred, izgleda da se u testamentu nespominje glavni naslednik. Erneste, dečko moj, moraćemo da se borimo oko testvari.“

„Kako si to zaključio, oče?“ Upitao sam. Bio je veoma grub kađa su upitanju posmrtne takse za njegovo imanje, mada je zaveštano i ja ga moramnaslediti. Tako da sam rešio da mu pokažem da o pravu znam daleko više odnjega.

„Plašim se da ćemo kad pobliže ispitamo stvar otkriti da nemamo tu okočega da se borimo. Kao prvo, možda je sve već uređeno u pismu koje je predatoSent Ledžeru i koje je deo testamenta. Ukoliko pismo postane neoperativnonjegovim odbijanjem uslova, pismo za advokata stupa na snagu. Štaje u njemu mine znamo, čak možda ni on sam ne zna šta se tu nalazi. Pažljivo sam pratio celustvar, mi pravnici smo obučeni da uočavamo detalje. Čak i ako instrukcijenavedene u pismu C, omanu ili se ne mogu ispuniti, korpus testamenta daje Trentupuna ovlašćenja da radi kako mu je volja. Može celu imovinu dodeliti samomsebi i niko mu ne može reći ni reč. Zapravo, on sam je vrhovni sud po ovompitanju.“

,,Hm!“, reče otac za sebe. „Čudan je to testament, koji čak može nadjačatiimovinski sud. Možda bi trebalo da probamo sreću sa sudom pre nego što se sveokonča!“ Rekavši to, ustao je i zajedno smo u tišini odšetali kući.

Majka je bila jako znatiželjna, žene su uvek takve. Otac i ja smo sedogovorili da joj kažemo samo ono što je neophodno da zna. Mislim da smo seobojca plašili da će, kao svaka žena, stvoriti neprilike tako što će reći ili uraditinešto nerazumno. Zaista, ispoljavala je toliko neprijateljstvo prema Rupertu SentLedžeru da sam se mogao kladiti da će pokušati da mu naudi na neki način.

Kada je otac izjavio da će opet izaći na kratko kako bi se posavetovao sasvojim advokatom, skočio sam i rekao da ću i ja poći sa njim, jer je i meni biopotreban savet po pitanju stava koji bi trebalo da zauzmem u celoj stvari.

Sadržaj pisma B, kojeje priloženo kao integralni deo testamenta RodžeraMeltona

2.jun 1907.Ovo pismo je sastavni deo mog testamenta i odnosi se na celokupnu

imovinu, osim one koja je zaveštana u telu testamenta. Njegova namena je daodrcdi glavnog naslednika testamenta u slučaju da se prihvate uslovi navedeni unjemu i koji su namenjeni mom dragom nećaku Rupertu Sent Ledžeru, jedinomsinu moje sestre Pejšens Melton i njenog muža kapetana Ruperta Sent Ledžera.Ukoliko prihvati usiove navedene u pismu i ukoliko ispuni prvi od njih,celokupna moja imovina koja preostane posle isplate predviđenih zaveštanjasvih mojih dugova i obaveza, postaće njegovo vlasništvo i sa njom će moći dačini kako mu je volja. Uslovi su sledeći:

1. On će privremeno prihvatiti sumu od devetsto devedeset i devet hiljadafunti sterlinga, oslobođenu svih taksi i nameta, tako što će poslati pismomojim izvršiteljima. Ova suma će mu biti na raspolaganju u trajanju od šestmeseci od dana čitanja mog testamenta; moći će da koristi priraštaj kojiiznosi deset posto na godišnjem nivou i ni pod kojim uslovima neće moratida nadoknadi taj iznos. Po isteku šest meseci, on se pisanim putem moraizjasniti izvršiteljima da li prihvata ili odbija druge uslove koji će uslediti.Međutim, ukoliko to želi, slobodan je da se pismeno izjasni o prihvatanju iliodbijanju svih uslova ovog zaveštanja do isteka jedne nedelje od čitanjamog testamenta. Ukoliko odbije sve uslove, on će zadržati apsolutno pravona posedovanje gorenavedene sume od devetsto devedeset i devet hiljadafunti sterlinga, oslobođenje svih taksi i nameta i tako steći zaveštanje unovcu koje iznosi hiljadu funti manje od milion. On će, od trenutka kadapreda pismeno obaveštenje o povlačenju, izgubiti svaka prava i interese udaljem raspolaganju mojom imovinom. Ukoliko moji izvršitelji dobiju takvopismo od njega, oni će u potpunosti raspolagati celokupnom mojomimovinom umanjenom za gorenavedenu sumu od devetsto devedeset i devethiljada funti kao i za iznose taksi i nameta propisanih zakonom koji će seisplatiti u korist pomenutog Ruperta Sent Ledžera. Izvršitelji će daljepostupati prema instrukcijama navedenim u pismu obeleženim slovom C,koje je takođe sastavni deo mog testamenta.

2. Ukoliko po isteku ili pre nego što istekne šest meseci, gorenavedeni Rupert

Sent Ledžer prihvati sve uslove, biće mu stavljeni na raspolaganjekompletni prihodi od celokupne moje imovine, koji mu se imaju isplaćivatikvartalno uobičajenih datuma, da ih koristi za namenu koja sledi. Isplate ćevršiti izvršitelji testamenta, general-major ser Aleksandar Kolin Mek Kelpii Edvard Bingam Trent.

3. Navedeni Rupert Sent Ledžer mora provesti najmanje šest meseci, počevšine kasnije od šest meseci od čitanja mog testamenta, u zamku Visarion uZemlji Plavih Planina. Ako ispuni taj uslov, njemu će se na raspolaganjestaviti moj celokupan imetak, čiji će apsolutni vlasnik postati ako nastavi daživi u tim krajevima godinu dana. On sme da promeni ili da se odreknesvoje britanske nacionalnosti samo uz pristanak Tajnog saveta VelikeBritanije*( Privy Council — telo koje obično savetuje čelnog čovekadržave, ali ne uvek; u vezi je za sa monarhističkim oblikom vladavine,postoji i dan danas u nekim zemljama.).

4. Po isteku godine i šest meseci od dana čitanja mog testamenta, on ličnomora izvršiteljima podneti izveštaj o troškovima i iznosima isplaćenim usvrhu ispunjenja zaveštanja. Ukoliko su izvršitelji zadovoljni i uvereni da susredstva trošena u opštu svrhu ispunjenja legata prema uslovima navedenimu pismu C, i koje je sastavni deo mog testamenta, daće pismenu saglasnost ionda će se preći na overavanje i isplatu taksi. Po završetku isplate taksi,imenovani Rupert Sent Ledžer će bezuslovno tog momenta postati jedininaslednik i vlasnik celokupne glavnice moje imovine.

(potpis) Rodžer Melton

Ovaj dokument je istoga dana potvrđen potpisima od strane svedoka, koji susvedočili prilikom sastavljanja testamenta.

(Poverljivo lično)Memorandum koji je sačinio Edvard Bingam Trent u vezi sa testamentom

Rodžera Meltona2. januar 1907.Pitanja i interesi svih koji su povezani sa testamentom i imovinom pokojnog

Rodžera Meltona iz Openšo Grendža su toliko obimni da ukoliko đođe doparnice po pitanju istog, mislim da je najbolje da ja, kao advokat kojije zađuženza ispunjenje zaveštaočevih željanapravim određene beleške događaja,razgovora i sličnih dešavanja u formi memoranduma, koji nisu pokrivenidokumentovanim đokazima. Prvi memorandum sam načinio odmah posle čitanja

testamenta, dok su mi svi detalji i postupci bili sveži u sećanju. Trudiću se danađalje sastavljam komentare, koji bi mi poslužili da osvežim pamćenje, a kojibi u slučaju moje smrti možda mogli da posluže kao saveti ili da rasvetle nekedetalje onima koji će eventualno nastaviti da se staraju o zadacima koji su mipovereni.

DETALJI KOJI SE TIČU ČITANJA TESTAMENTA RODŽERAMELTONA

Kada sam otvorio testament, ovog prepodneva u jedanaest sati, trećegjanuara 1907. godine, i pročitao ga u celosti, osim klauzula koje su se nalazile upismima obeleženim slovima B i C, bila su prisutna sledeća lica:

1. Ernest Halbard Melton, J.P, nećak zaveštaoca;2. Ernest Rodžer Halbard Melton, sin gorepomenutog;3. Rupert Sent Ledžer, sestrić zaveštaoca;4. general-major ser Kolin Aleksandar Mek Kelpi, koizvršitelj testamenta

zajedno sa mnom;5. Endrju Rositer, moj službenik i jedan od testamentarnih svedoka;6. Alfred Nudžent, stenograf (iz kancelarije gospodina Kastla, iz Brem

Bildingsa, broj 21).

Kada je testament pročitan, gospodin E. H. Melton je zatražio da sazna celokupnuvrednost imovine koja je ostala za zaveštaocem. Nisam se osećao ovlašćenim isposobnim da dam odgovor na to pitanje. Kao odgovor na sledeće pitanje, zaštoprisutnima nisu pokazane tajne klauzule testamenta, pročitao sam instrukcijepohranjene uz koverte dva pisma B i C, u kojima su objašnjeni razlozi za to.Međutim, da posle ne bi bile dovođene u pitanje činjenice u pismima B i C, kojaje trebalo pročitati kao X i XI klauzulu testamenta, zatražio sam od Ruperta SentLedžera da otvori kovertu obeleženu slovom B, u prisustvu svih koji su bili uprostoriji. Svi oni su potpisali dokument koji sam već pripremio, u kojempotvrđuju da su prisustvovali otvaranju koverte i da je sadržala memorandumobeležen slovom B, i zaglavlje u kojern je navođeno da se on mora pročitati kaoX kiauzula testamenta i da se samo taj papir nalazio u koverti. Gospodin ErnestHalbard Melton J.P je, pre nego što je potpisao, lupom koju je zatražio, pažljivoproučio kovertu i zaglavlje memoranduma. Krenuo je da razvije dokument koji jestajao na stolu, što bi mu omogućilo da pročita sadržinu memoranduma da je toželeo. Odmah sam ga upozorio da se dokument koji mora potpisati bavi samo

zaglavljem, a ne sadržinom istog. Delovao je veoma ljutito, ali nije rekao ni reč,već je posle još jednog pregleda potpisao. Dokument sam stavio u kovertu, prekočijeg jezička su se potpisali svi prisutni. Pre nego što je potpisao, gospodinErnest Halbard Melton je ponovo izvadio dokument iz nje kako bi ga još jednomproverio. Zatim sam ga zamolio da je zatvori, što je i učinio, a zatim i zapečatio,kada je nanesen pečatni vosak. Ser Kolin A. Mek Kelpi i ja smo dodali svojepečate. Kovertu sam smestio u još jednu kovertu, koju sam zapečatio sopstvenimpečatom. Ja i moj koizvršitelj smo se potpisali i stavili datum na jezičak tekoverte. Staranje nad kovertom sam preuzeo ja.

Kada su ostali napustiii prostoriju, moj koizvršitelj 1 ja smo zajedno saRupertom Sent Ledžerom, koji je ostao na moj zahtev, prcšli u moje privatneodaje.

Ovde je Rupert Sent Ledžer pročitao memorandum obeležen slovom B. Onje očigleđno čovek jakih nerava, jer mu je lice bilo bezizražajno dok je čitaodokument u kojem mu je preneto (izneti su mu uslovi) da nasleđuje bogatstvokojem ncma ravnog u Evropi, čak ni među plemstvom. Kada ga je pročitao drugiput, ustao je i rekao: „Žalim što bolje nisarn poznavao svoga ujaka. Mora da jeimao kraljevsko srce. .Nikada niko nije pokazao toliku darežljivost prema meni.Gospodine Trent, vidim da, prema uslovima ovog memoranduma ili kodicila, šta.god da je, imam ncdelju dana da se izjasnim da li prihvatam uslove koji su miizneti. Sada, želim da mi kažete da li moram da čekam nedelju dana da seizjasnim?“

Odgovorio sam mu da je zaveštaočeva želja bila da mu ostavi dovoljnovremena da temeljno razmisli o svim tačkama i uslovima pre nego što seformalno izjasni. Međutim, što se tiče odgovora na postavljeno pitanje, rekaosarn mu da se može izjasniti kada god želi, sve dok to učini pre nego što isteknenedelju dana, nikako posle.

,,Ja Vam najiskrenije savetujem da ne postupate brzopleto. Suma koja je upitanju toliko je velika da može.te biti sigurni da će neko pokušati svc što jemoguće da Vam uskrati nasleđe, tako da bi bilo dobro da se sve obavi, ne samo usavršenom redu, već sa jasno iskazanom pažnjom, kako bi se eliminisale sumnjeu Vaše namere.“ „Hvala Vam, gospodine“, odgovorio mi je. „Uradiću onako kakome savetujete po ovom i po drugim pitanjima. Međutim, i Vama i ser Kolinumogu odmah reći da ne samo što prihvatam uslove ujaka Rodžera nego da ću,kada bude đošlo vreme i za ostale uslove koji slede, prihvatiti sve što je imao naumu.“

Delovao je jako iskreno, što mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. Postupio je

baš onako kako mlad čovek treba da postupi kada uvidi da se prema njemu takodarežljivo postupa. Pošto je došao pravi trenutak, dao sam mu podeblje pismoadresirano na njega, obeleženo slovom D, koje sam čuvao u svom sefu. Ispunivšisvoju obavezu po tom pitanju, rekoh mu:

„Ne morate ga pročitati ovde, već kada budete raspoloženi. To je Vaševlasništvo i nije opterećeno nikakvim obavezama. Uzgred, mislim da bi bilodobro da znate da posedujem kopiju istog i zapečatio sam je u koverat sanaznakom da se otvori ukoliko se ukaže potreba, ali samo u tom slučaju. Da libiste me posetili sutra, ili još bolje, da li biste mi se pridružili na večeri ovdekod mene? Želeo bih da porazgovaram sa Vama nasamo, a i Vi sigurno želite dami postavite neka pitanja.“

Srdačno mi je odgovorio da prihvata. Zapravo me je jako dirnuo način nakoji smo se pozdravili pre nego što je otišao. Ser Kolin Mek Kelpi je otišaozajedno sa njim, jer je Sent Ledžer trebalo da ga odbaci do kluba.

Pismo Rodžera Meltona, Rupertu Sent Ledžeru obeleženo slovom D. Popitanju Ruperta Sent Ledžera pismo mu se ima predati od strane EdvardaBingama Trenta čim ispolji nameru (formalno ili neformalno) da prihvatauslove navedene u pismu obeleženim slovom B i tako aktivira klauzulu br.Xmog testamenta. R.M. 1. 1. 1907.

Memo. — Zapečaćena kopija ovoga pisma nalazi se pod starateljstvom E.B. Trenta i može se otvoriti samo u slučaju nužde, prema uputstvima.

2. jun 1906.Dragi moj sestriću,Kada (ako do toga dođe) dobiješ ovo pismo, znaćeš da sam ti, pod

određenim uslovima, osim određenih zaveštanja, ostavio glavninu svog bogatstva— bogatstva toliko velikog da uz njegovu pomoć hrabar i sposoban čovek možesebi stvoriti ime i mesto u istoriji. Posebni uslovi izneti u X klauzuli mogtestamenta moraju se pažljivo proučiti i pratiti, jer smatram da će ti poslužiti ubudućnosti. Međutim, ovde ću ti dati svoj savet, koji si slobodan da poslušaš iliodbaciš, kako god želiš, i izneću svoje želje, koje ću pokušati podrobno daobjasnim, tako da ti moji pogledi i stavovi budu jasni ukoliko budeš želeo da ihslediš ili bar preduzmeš poduhvat kako bi rezultati kojima sam se nadao konačnobili postignuti. Dozvoli mi prvo da ti, radi boljeg razumevanja i rukovođenja,objasnim daje sila, ili bolje rečeno presija, koja je stajala iza moje akumulacijekapitala bila ambicija, pre svega. Prateći njene porive, neumorno sam radio doknisam uredio stvari tako da, stavljajući ih pod široki nadzor, moje ideje preuzme

i nastavi neko koga sam odabrao i proverio, a ko pre toga nije bio upoznat sanjima. Još sam kao veoma mlad sakupio značajno bogatstvo, koje sam tokomsledećih četrdeset godina koristio štedljivo kada su moje lične potrebe u pitanju,koristeći ga smelo samo za špekulativne investicije. Kada su špekulacije upitanju, tu sam postupao veoma oprezno, uslove i okolnosti koje ih se tičuproučavao sam veoma temeljno, tako da čak i sada gotovo da nemamšpekulativnih dugova ili propalih investicija. Verovatno je to razlog zbog kog sustvari u vezi sa mnom tako naglo procvetale. Bogatstvo se gomilalo takvombrzinom da ga povremeno uopšte nisam mogao koristiti kao prednost. To je sveučinjeno kako bi se utabao put ambicijij međutim, bio sam prešao pedesetu kadase preda mnom otvorio pravi horizont slavoljublja. Stoga ću ti pisati otvoreno,dragi moj Ruperte, jer kada budeš ovo čitao, ja neću više biti na ovome svetu,tako da me ni ambicija ni strah od nerazumevanja, čak ni prezir, neće doticati.Moji poduhvati i poslovi pokrivaju ne samo Daleki istok već i svaku stopu putaka njemu, tako da mi je ceo Mediteran sa okolnim morima veoma dobro poznat.U svojim putovanjima uzduž i preko Jadrana, uvek me je pogađala velika lepota ibogatstvo — bogatstvo prirodnih lepota — Zemlje Plavih Planina. Napokon,jedna prilika me je konačno odvela u taj prelepi kraj. Kada se devedesetihgodina odigravala „Balkanska borba“, u tajnosti mi je došao jedan od velikihvojvoda u nameri da ugovori pozamašnu pozajmicu u nacionalne svrhe. Ufinansijskim krugovima Evrope i Azije bio sam poznat kao osoba koja se ne libida uzima aktivno učešće u visokoj politici državnih blagajni, tako da mi se, poštosam jedini bio sposoban i voljan da ispunim njegove želje, obratio vojvodaVisarion. Posle nekoliko poverljivih razgovora, objasnio mi je da je njegovazemlja u velikoj krizi. Kao što možda znaš, hrabra mala Zemlja Plavih Planina jeimala čudnu istoriju. Više od hiljadu godina je održavala svoju nacionalnunezavisnost pod nekoliko različitih oblika vladavine. Prvo su imali kralja, čiji sunaslednici postali toiiko despotski da su svrgnuti. Potom su njome upravljalevojvode zajedno sa uticajnim vladikom, čija je moć i funkcija slična prinčevskimepiskopima Crne Gore. Posle toga je njome upravljao princ ili, kao sada,neregularno izabrani Savet, na koji veliki uticaj ima vlađika, koji bi trebalo daima samo duhovnu funkciju. Vojvoda Visarion, koji poseduje velika imanja i kojise trenutno nalazi na čelu porodice čiji su članovi od davnina vodili zemlju,smatrao je da mu je dužnost da o svom trošku uradi ono što država nije u stanju.Kao zalog za dug koji je želeo da uzme, a. koji je pozamašan, ponudio mi je dami proda svoje celokupno imanje, ukoliko mu obezbedim pravo da ga otkupi odmene u određenom roku (koji je, moram reći, nedavno istekao). Postavio je samo

jedan uslov, da dogovor o prodaji ostane striktno između nas jer bi ga, ako sepročuje da je imanje promenilo vlasnika, njegovi brđani verovatno ubili, jer suisuviše ljubomorni, mada veoma lojalni. Strahovalo se od napada Turaka, takoda im je bilo neophodno novo naoružanje. Patriotski vojvoda je žrtvovaosopstveno bogatstvo zarad opšteg dobra. Dobro je znao kolika je to žrtva, jer se usvim raspravama o mogućoj promeni ustava Zernije Plavih Planina ka višepersonalizovanom obliku vladavine njegova porodica stavljala na prvo mesto zapreuzimanje vlasti, ukoiiko do promene dođe. Njegovi su uvek bili naslobodarskoj strani; od davnina, pre nego što je uspostavljen savet, čak i prevladavine vojvoda, Visarionovi su se suprotstavljali kralju i protivili seprinčevima. Njihovo ime je sinonim za slobodu, nacionalni ponos i protivljenjestranoj okupaciji; hrabri brđani su potpuno predani toj ideji, a kao u svimslobodnim zemljama, ljudi slede takve predvodnike.

Takva odanost predstavlja moć i pomoć za zemiju suočenu sa raznimopasnostima, a biio šta što bi doprinelo ujedinjavanju njenih različitih delovaistinski je dobitak. Sa svih strana velike i male sile pritiskaju u želji da steknuvrhovnu vlast, ne birajući sredstva od agresije do prevare. Grčka, Turska,Austrija, Rusija, Italija, Francuska, pokušale su sve, ali uzalud. Rusija, koja ječesto odbijana, samo čeka priliku za napad. Austrija i Grčka, lako ujedinjene bezikakvog zajedničkog cilja ili namere, bile su spremne da stave svoje snage nastranu bilo koga ko bude delovao kao verovatni pobednik. Takođe, ostalebalkanske države su jasno želele da pridruže malu Zemlju Plavih Planina svojimteritorijama. Albanija, Dalmacija, Hercegovina, Srbija i Bugarska pohlepno sugledale na zemlju, koja je sama po sebi bila ogromna prirodna tvrđava, koja ještitila možda najbolju luku između Gibraltara i Dardanela.

Ipak, žestoki, čvrsti brđani su bili nepokorivi. Vekovima su se borili iodbijali napadače, sa žarom i žestinom koju ništa nije moglo izdržati.Nepokolebljivo su se suprotstavljali armijama poslatim da ih unište. Ovaneugasiva vatra slobode imala je svojih efekata. Sve velike sile su znale dapotčinjavanje te male nacije nije lak posao, već borba sa neumornim džinom.Iznova i iznova, mali odredi su se borili protiv stotina, nikada ne prestajući, svedok ne bi satrli protivnika ili ga naterali desetkovanog u povlačenje prekogranice.

Medutim, niz godina unazad Zemlja Plavih Planina je ostavljana na miru jersu se sve sile i države plašile da će se ostale ujediniti protiv one koja prvaotpočne napad.

U vremenu o kojem ti pišem, u Zemlji Plavih Planina, a i na drugim

mestima, postojalo je uverenje da se Turska sprema za invaziju. Ciljevi napadanikome nisu bili poznati, međutim, postojali su dokazi da se turska špijunskamreža aktivno bavi svojim čvrstim malim susedom. Da bi se spremio zapredstojeću invaziju, vojvoda Petar Visarion mi se obratio kako bi nabavioneophodne „alatke za rat“.

Situaciju je komplikovala činjenica da je izborni savet u to vreme uglavnomna okupu držala Grčka pravoslavna crkva, čijoj je veroispovesti pripadalavećina naroda, i koja je od samog početka svoju sudbinu umnogome vezivala zasudbinu naroda. Tako da je bilo najverovatnije da, ukoliko dođe do rata, on vrlolako — ma kakav da mu je povod — postane verski rat. To bi na Balkanu dovelodo sveopšteg sukoba, čiji ishod niko ne bi mogao da predvidi ili pogodi.

Ja sam već neko vreme prikupljao saznanja o zemlji i njenim stanovnicima ipočeo sam da ih volim. Plemenitost Visarionove žrtve me je odmah đirnula ishvatio sam, takođe, da želim da imam udela u podržavanju borbe takve zemlje inaroda. I zemlja i ljudi su zaslužili svoju slobodu. Kada mi je Visarion predaopotpisan ugovor o prodaji, hteo sam da ga pocepam, a on je nekako shvatio mojunameru i sprečio me je. Podigao je zapovedno ruku i rekao:

„Shvatam šta nameravaš da uradiš, i veruj mi, od sveg srca te poštujem zbogtoga. Međutim, prijatelju moj, to ne sme da se desi. Naši brđani su neverovatnoponosni. Ako bi i dozvolili meni, koji sam jedan od njih i čiji su preci, na nekinačin, vekovima bili vođe i predstavnici njihovi, da učinim sve što je u mojojmoći da im pomognem, svi do jednog bi rado bili spremni da učine šta godtražim od njih, ali ne bi prihvatili pomoć nekoga ko nije njihov. Dobri mojprijatelju, oni bi te mrzeli i to bi ti pokazivali, tebi koji nam želiš toliko dobra,čak bi se ponašali neprijateljski što bi te moglo dovesti u opasnost ili čak dosmrti. Zbog toga sam, moj prijatelju, tražio da se u naš ugovor stavi klauzula opravu da ponovo otkupim imanje, na šta si ti tako darežljivo pristao."

Tako da te, dragi moj sestriću Ruperte, jedini sine moje drage sestre, ovdesvečano zadužujem da, ako me ceniš, kao što ceniš sebe ili svoju čast, ukolikoikad saznaš da je plemeniti vojvoda Petar Visarion, koji je ugrozio sebe zaraddobra svoje zemlje, u opasnosti zbog zlih glasina ili vesti o prodaji svog imanja,čak i u tako plemenite svrhe, odmah i to tako da brđani to saznaju -— mada nijeneophodno da drugi išta znaju o tome — vratiš njemu ili njegovim naslednicimaimanje koje je tako nesebično bio spreman da položi. Ovo je tajna dužnost izaveštanje samo između mene i tebe, dužnost koju sam preuzeo u ime svojihnaslednika i koja se mora ispuniti kakva god da se cena mora platiti za to. Nemojpomisliti da nemarn poverenja u tebe ili da verujem da nećeš uspeti zato što sam

preduzeo i druge korake kako bi se ova moja draga ideja ostvarila. Zaista, kakoto zakon može urediti u slučaju potrebe, jer nijedan čovek ne može znati šta semože desiti pošto ode sa ovoga sveta, spremio sam još jedno pismo kao uputstvodrugima. U slučaju da ne uspeš da ispuniš ovo zaveštanje, biio zbog smrti ilinečeg drugog, ono će postati klauzula ili kodicil mog testamenta. Međutim, umeđuvremenu želim da ovo bude naša tajna. Kako bi ti pokazao svoje poverenje,dozvoli mi da ti kažem da je u pitanju pismo C, koje će se na kraju, ako do togadođe, uzeti kao XI klauzula mog testamenta. To pismo je namenjeno momadvokatu i koizvršitelju. U tu svrhu, advokat je od mene dobio instrukcije ikopiju ovog pisma, koje će se otvoriti samo u slučaju nužde i to samo kaouputstvo za ispunjenje mojih želja, koje moraš ispuniti kao uslov za sticanjenasleđa.

A sada, moj dragi nećače, da pređemo na drugu temu, koja mi je draža, a tosi ti. Kada ovo budeš čitao, ja ću biti na drugome svetu, tako da ne moram bitisputan uzdržanošću za koju osećam da se đosta uvećala tokom mog samačkogživota. Tvoju majku sam mnogo voleo. Kao što znaš, ona je bila đvadeset godinamlađa od našeg najmlađeg brata, koji je bio dve godine mlađi od mene. Tako dasmo svi već bili mladići kada je ona bila beba. Ne moram da ti govorim da namje bila mezimče, skoro kao naše sopstveno dete i sestra u isto vreme. Bobro ti jepoznata njena ljupkost i vrednost te ti ne moram ništa govoriti o tome, ali želimda razumeš koliko sam je voleo i koliko mi je bila draga. Kada su se ona i tvojotac upoznali i zavoleli ja sam bio daleko, otvarao sam novu poslovnu filijalu uunutrašnjosti Kine, tako da sam tek posle nekoliko meseci, kada sam se vratiokući, saznao vesti. Kada sam prvi put čuo za njega, već su bili venčani. Oduševiosam se kada sam otkrio da su jako srećni. Nije im trebalo ništa što sam im jamogao dati. Kada je tvoj otac tako naprasno umro, pokušao sam da je utešim isve što sam posedovao bilo joj je na raspolaganju, ukoliko bi to poželela. Bila jeponosna žena, mada ne sa mnom. Razumela je da, iako sam drugima delovaobladno i oštro (takav sam verovatno i bio), nisam takav prema njoj. Međutim,nije želela pomoć bilo koje vrste. Kada sam insistirao, rekla mi je da imadovoljno za tvoje obrazovanje i za svoje izdržavanje, i da su se ona i tvoj otacsložili da bi te trebalo vaspitati u zdravom i radnom okruženju pre nego uluksuznom. Smatrala je da je za razvoj tvog karaktera bolje da naučiš da seoslanjaš na sebe samog i da budeš zadovoljan onim što ti je ostavio tvoj dragiotac. Oduvekje bila mudra i promišljena žena, a tada je sva njena mudrost ipromišljenost bila usmerena na tebe. Kada bi mi pričala o tebi i tvojojbudućnosti, saopštavala bi mi nezaboravne stvari. Jcdnu od njih pamtim do

danas. Bio je to odgovor na moju tvrdnju da ekstremno siromaštvo nosi posebnuopasnost. Odgovorila mi je:

„Istina! Tako je! Međutim, postoji opasnost zbog koje je to potrebno.“ Poslenekog vremena je nastavila: „Bolje je nemati, nego ne znati šta želiš!“

Kažem ti, dečače moj, to je velika istina i nadam se da ćeš zapamtiti ovumudrost svoje majke. Želim da ti saopštim još nešto što je u skladu sa ovomizjavom tvoje majke — usuđujem se da kažem da si o meni mislio veoma lošekada sam odbio da, kao jedan od tvojih staratelja, tvoj mali imetak prebacim nagospođicu Mek Kelpi. Verovatno si još uvek ljut na mene. Ako je zaista tako,možeš slobođno prestati kada pročitaš istinu. Tvoj zahtev mi je pričinioneizmerno zadovoljstvo. Bilo je to kao da se tvoja majka vratila iz groba. Tvojepismo me je nateralo da po prvi put poželim sina koji bi bio poput tebe. Počeosam da maštam, razmišljajući da li sam previše star da se oženim i da dobijemsina u svojim poznim godinama, ako bi to ikako bilo moguće. Međutim, došaosam do zaključka da nije. U svom životu nikada nisam poznavao ili sreo ženukoju bih voleo kao što je tvoja majka volela tvog oca. Tako da sam se pomirio sasvojom sudbinom da do kraja istrajem na svom samotnom putu. A onda sepojavio zrak svetlosti u mom mraku — to si bio ti. Mada se ti ne osećaš kao mojsin, ne mogu to ni očekivati kada je naš odnos bio tako sporadičan, ja se, na nekinačin, mogu osećati kao tvoj otac. Ništa to ne može sprečiti ili poremetiti, jersam to držao u svom srcu kao svoju najveću tajnu, gde se trideset godina nalazioIjupki detinji lik tvoje rnajke. Dragi moj dečače, kada u svom budućem životubudeš imao sreću, uvažavanje i slavu, nadam se da ćeš se setiti usamljenog starcačije je pozne godine ulepšalo samo tvoje postojanje.

Uspomena na tvoju majku me je podsetila na moju dužnost. Prihvatio sam jeradi njenog svetog nauma, ispunjavanje njenih želja u pogledu njenog sina. Znaosam kako bi ona postupila. Bila bi to borba između želje i dužnosti i dužnost bipobedila. Tako da sam izvršio svoju dužnost, mada mi je u to vreme to bio težak igorak zadatak. Ipak, moram ti reći, od tada sam bio veoma ponosan kadapomislim na rezultat toga. Pokušao sam, kao što se možda sećaš, da tvoje željeispunim na drugi način, ali me je tvoje pismo stavilo u nemoguću poziciju te sammorao da odustanem. Ali priznajem, zbog tog pisma si mi postao još draži.

Ne moram ti govoriti da sam od tada pažljivo pratio tvoj život. Kada sipobegao na more, u tajnosti sam upotrebio svaki delić svog trgovačkogmehanizma kako bih otkrio šta se desilo sa tobom. Od tada pa do tvogpunoletstva konstantno sam te nadzirao, ne da bih se na bilo koji način mešao utvoj život, već da bih mogao da te pronađem ukoliko se ukaže potreba. Bio sam

zadovoljan kada sam saznao za tvoje prvo delo pošto si postao punoletan. Moraosam da znam da li si istrajao u svojoj nameri da prebaciš imetak na ime DženetMek Kelpi.

Od tog trenutka, posredstvom drugih, pratio sam tvoje glavne poduhvate.Bilo bi mi zadovoljstvo da sam bio u mogućnosti da ti pomognem u ispunjenjubilo koje tvoje ambicije ili nauma, ali sam shvatao da si od svog punoletstva pado ovoga trenutka ispunjavao sopstvene ideje i ambicije na način kao što sam jasvoje. Tvoja priroda je toliko pustolovna da čak ni moja raširena mreža zapribavljanje informacija — koju volim da zovem moje špijunsko odeljenje —nije mogla da se nosi sa tobom. Bila je dovoljna samo za istok, a ti si putovao nasever, jug i na zapad. Uz to, obilazio si mesta gde trgovina i svetovne stvari nisujoš uvek ni stigle; mesta od duhovne važnosti, mesta za razmišljanje, mesta raznihprirodnih fenomena, uopšteno rečeno — mesta za koje su vezane različitemisterije. Kako su sve češće moja raspitivanja o tebi osujećivana, morao sam dauvećam svoj aparat i u tom cilju sam pokrenuo — ne na svoje ime, naravno -neke nove časopise posvećene određenim granama istraživanja i avanture.Ukoiiko želiš da saznaš više o ovim stvarima, gospodin Trent, kome suostavljene deonice, rado će ti dati sve detalje. Zaista, ove deonice, kao i sveostalo što posedujem, biće tvoje kada dođe vreme za to. Služeći se časopisimaAvanturistički dnevnik, Magazin misterija, Okultizam, Baloni i cepelini,Podmornica, Džungle i pampe, Svet duhova, Istraživač, Šume i ostrva, Okeani ipotoci, često sam se informisao o slučajevima povodom kojih bih verovatno biou neznanju po pitanju tvog prebivališta i namera. Na primer, kada si nestao ušumama Inka, prvu glasinu o tvojim neobičnim pustolovinama i otkrićima upodzemnim gradovima Eudorija, dobio sam od dopisnika Avantunstičkogdnevnika, mnogo pre nego što su se u Tajmsu pojavili detalji o kamenimhramovima praistorijskih ljudi, za kojima su ostale samo male kamene statuezmijolikih zmajeva, čiji su džinovski preci bili grubo isklesani na žrtvenomoltaru. Dobro se sećam koliko sam se obradovao tom šturom izveštaju o tvojimsamotnim pustolovinama u tom zelenom paklu.

Posredstvom Okultizma saznao sam kako si bio primoran da sam provedešvreme u ukletim katakombama Elore, u zabačenim delovima Himalaja, i o tvojimstrahotnim iskustvima kada si iz njih izašao, drhteći samrtno bled, prevazišavšiepileptični strah onih koji su se udruženi usudili da priđu samo do usečenogprilaza skrivenom hramu.

Veselio sam se svim tim izveštajima koje sam čitao. Oblikovao si sebe zaveću i unosniju avanturu, koja će ti više slave doneti kada sazriš i postaneš

čovek. Dok sam čitao o tebi u opisu Mihaska, na Madagaskaru, i opisima ritualaobožavanja đavola, koji su se retko odigravali, osetio sam da si spreman i datreba samo da sačekam tvoj povratak kući te da ti predložim poduhvat o kojemsam toliko dugo razmišljao. Ovo je pisalo o tebi:

,,On je čovek kome nijedna avantura nije previše neizvesna ili smela.Njegova neobuzdana hrabrost spominje se među mnogim divljim i ne takodivljim ljudima koji se ne plaše materijalnih stvari, već zagrobnog sveta i svetamisterija. On ne samo da se suočava sa divljim ljudima i zverima već sesukobljavao i sa afričkom magijom i indijskim misticizmom. Prirodnjačkodruštvo već godinama koristi njegove hrabre poduhvate i smatra ga svojimnajuspešnijim posrednikom kada su istraživanja u pitanju. On je u najboljimgodinama, skoro džinovske visine i snage, obučen da koristi različita oružja izmnogih zemalja, naviknut je na svakojake teškoće, snalažljiv i britka uma,poseduje odlično razumevanje ljudske prirode. Za njega nije dovoljno reći samoda je neustrašiv. Ukratko, on je čovek takve snage i hrabrosti koja ga činipodesnim za bilo koji poduhvat. Usudiće se pokušati bilo šta na svetu, nebitno dali na zemlji ili ispod nje, na moru ili u vazduhu, ne plašeći se ni materijalnog nineopipljivog, ni čoveka ni utvare, ni boga ni đavola.“

Ako želiš da znaš, ovaj isečak sam od tada nosio sa sobom i iščitavao gasve do danas.

Uparnti, kao što sam ti rekao, ja se nikada na bilo koji način nisam uplitao uneku od tvojih avantura. Želeo sam da ’sam istešeš sopstveno stablo’ kako to kažuŠkoti, samo sam hteo to da pratim, i to je bilo sve. Sada kada smatram da sipotpuno spreman za veću pustolovinu, želim da te postavim na njen put iopremim najmoćnijim oružjem — većim od ličmh kvaliteta — kako bi stekaoogromnu čast — dobitak, dragi moj sestriću, za koji sam siguran da te privlačikoliko i mene. Radio sam na njemu više od pedeset goclina, međutim, došlo jevreme da prepustim baklju drugom, svom najdražem rođaku, da je uzme i nastavidalje.

Mala Zemlja Plavih Planina privukla me je od prvog trenutka. Siromašna ihrabra. Njene ljude vredi zadobiti i savetujem ti da to pokušaš. Otkrićeš da je toteško, jer, kada su ljudi kao jedinke siromašni i ponosni, ti kvaliteti ih činesklonim da reaguju jedni na druge na određeni način. Oni su neukrotivi i nikoneće uspeti da ili zadobije ukoliko nije svim srcem sa njima i ako ga ne priznajuza vođu. Međutim, ukoliko uspeš da ih zadobiješ, biće ti verni do smrti. Ako siambiciozan, a znam da jesi, mislim da za tebe u toj zemlji ima mesta. Uz tvojesposobnosti potpomognute mojim bogatstvom, koje ti rado ostavljam, možeš se

usuditi da pokušaš svašta i učiniš mnogo. Ukoliko budem živ po tvom povratku saistraživanja severnih delova Južne Amerike, biće mi drago da ti pomognem uispunjenju ove ili bilo koje druge ambicije, i biće mi čast da to podelim satobom. Ali, vreme leti, ja sam u svojoj sedamdeset drugoj godini, pretpostavljamda shvataš... Skrenuću ti pažnju na sledeće: što se tiče velikih nauma i dela,stranci nemaju šansi da uspeju u velikim zemljama, a u sopstvenoj smoograničeni lojaluošću i zdravim razumom. Samo u malim zemljama se velikenamere mogu ostvariti. Ako deliš moje poglede i mišijenje, Zemlja PlavihPlanina je teren za tebe. Neko vreme sam se nadao da mogu postati vojvoda, aligodine su sputale moje ambicije i ograničile moju moć. Više ne sanjam o takvojčasti, mada, ukoliko to budeš želeo, gledam na to kao mogućnost za tebe.Posredstvom mog testamenta imaćeš sjajnu poziciju i imetak. Veći deo nasledstvaćeš dobiti kasnije, kroz ispunjenje mojih želja, koje sam već naveo u ovompismu, a time ćeš zadobiti još veće bogatstvo - u srcima brđana. Ako se desi da,kada naslediš moju imovinu, vojvoda Visarion ne bude živ, od pomoći će ti bitida znaš da te u tom slučaju oslobađam svih svojih uslova, mada verujem da ćeš ipo tom pitanju kao i po pitanju ostalih stvari pre biti obavezan svojom čašćunego mojim željama. Stoga, stvari stoje ovako: ako je Visarion živ, vratićeš muimanje. Ukoliko to nije slučaj, postupaćeš onako kako misliš da bih ja želeo dapostupiš. U svakom slučaju, brđani nikako ne smeju od tebe saznati za tajnidogovor između Visariona i mene. Prosvetljenje mnogih mora doći (ako do togauopšte dođe), od drugih, a ne od tebe. Bude li do toga došlo, odreći ćeš seimanja bez ikakvih obaveza ili zahteva. O tome ne treba da brineš, bogatstvomkoje ćeš naslediti možeš kupiti bilo koji drugi posed u Zemlji Plavih Planina ilibilo gde na svetu.

Ako te drugi napadnu, uzvrati im jače i brže od njih. Ukoliko ikako nasledišzamak Visarion, kod Ivanovog koplja, zapamti da je tajno utvrđen i naoružan. Nesamo da ima masivne rešetke nego i vrata od kaljene bronze, na mestima gde jeto potrebno. Moj pomoćnik Ruk, koji me je verno služio skoro četrđeset godina ikoji je u moje ime preduzimao mnoge opasne pohode, služiće ti, verujem, na istinačin. Ophodi se dobro prema njemu, ako ne sebe radi, onda zbog mene. Ostaviosam mu sredstva i imanje za lagodan život, aii bi on radije učestvovao u smelimpohodima. Nem je poput groba i hrabar je kao lav. On poznaje svaki detaljutvrđenja i tajne mehanizme za njegovu odbranu. Samo da znaš da je nekada biopirat. Tada je bio jako mlad i odavno je promenio svoje ponašanje, međutim, ovačinjenica ti može pomoći da razumeš njegovu prirodu. Otkrićeš da je jakokoristan kada ti zatreba. Ukoliko prihvatiš uslove iz mog pisma, Zemlja Plavih

Planina će ti na neki način biti dom, tamo moraš živeti deo godine. Na ovo nisiobavezan, niko te ne može primorati na to ili se mešati. Ja se samo nadam.Međutim — želim da, ukoliko si spreman da ispuniš moje želje, ako je ikakomoguće, zadržiš svoje britansko državljanstvo, osim u slučaju da napravišposeban dogovor i dobiješ odobrenje od Tajnog saveta. Takav dogovor ćeformalno urediti moj prijatelj Edvard Bingam Trent, ili bilo ko drugi koga onodredi po tom pitanju, tako da ga nijedan drugi čin osim postupka u Parlamentu,koji je podržan od strane kralja, ne mogu osujetiti.

Moje poslednje reči koje ću ti uputiti su, budi hrabar i pošten, i ne boj se.Mnoge stvari, čak i poneko kraljevstvo, mogu se zadobiti mačem. Hrabro srce ijaka ruka mogu daleko dogurati, ali, šta god da se zadobije, ne može se zadržatisamo silom. Samo pravda to može učiniti na duži period. Kada ljudi imajupoverenje u nekoga, slediće ga, a obični ljudi žele da slede, ne da vode. Ako tesreća posluži da budeš vođa, budi odlučan, ali i oprezan, koristi sve što ti je naraspolaganju. Ne ustupaj ni od čega. Ne izbegavaj ništa što je samo po sebičasno. Preuzmi odgovornost kada je to potrebno. Kada ostali ustupaju, ti iskoračii prihvati. To je način da postaneš veliki u svetu, velikom ili malom — delaj! Neplaši se ničega, ma kakva opasnost da je u pitanju i odakle god dolazila. Jedinipravi način da se suočiš sa opasnošću jeste da je prezireš — ali ne umom.Sukobi se sa njom na vratima, a ne u kući.

Moj rođače, ime tvoje i moje porodice, uzvišeno pomešane u tvojoj krvi,sađa počivaju na tebi!

Pismo Ruperta Sent Ledžera, ulica Brodmin broj 32, Viktorija, Južni Vels,Dženet Mek Kelpi, Krum okrug Ros.

3. januar 1907.Najdraža moja tetka Dženet,Znam da ćeš biti oduševljena kada saznaš kakva me je dobra sreća snašla sa

testamentom ujka Rodžera. Možda ti je ser Kolin već pisao, pošto je on jedan odizvršitelja. Takođe, tu je i zaveštanje koje se odnosi na tebe, tako da, što se togatiče, ne želim da mu kvarim zadovoljstvo i ostavljam mu da ti to sam prenese.Nažalost, još mi nije dozvoljeno da ti pričam o nasledstvu u celosti, ali želim daznaš da ću u najgorem slučaju dobiti mnogo veću sumu od one o kojoj sam ikadamaštao da je mogu steći kroz neku srećnu okolnost. Čim budem mogao danapustim London, gde naravno moram ostati dok se stvari ne srede, doći ću uKrum da te vidim i nadam se da ću do tada biti u mogućnosti da ti prenesem

dovoljno da uvidiš neobičnu promenu okolnosti koje su me zadesile. To je kaonemoguć san, tako nečega nema ni u Hiljadu i jednoj noći. Međutim, što sedetalja tiče, na to će se morati sačekati jer sam se zakleo da ću ih držati utajnosti, a i ti ćeš se morati obavezati na to. To ti neće smetati, zar ne? Ono štoželim u ovom trenutku jeste da te obavestim o svojoj dobroj sreći i da ću uskoroneko vreme živeti u zamku Visarion. Da li bi želela da pođeš sa nmom?Pričaćemo više o tome kada dođem u Krum, a do tada želim da razmisliš o tome.

Tvoj voljeni Rupert

Iz dnevnika Ruperta Sent Ledžera4. januar 1907.Oko mene se stvari tako brzo odvijaju da jedva imam vremena da

razmišljam. Neke od tih stvari su toliko bitne i toliko su promenile mojcelokupan pogled na život, da smatram da bi bilo dobro da vodim nekakvebeleške o njima. Jednoga dana možda poželim da se prisetim nekih detalja, sledadogađaja ili nečega sličnog, te mi beleške mogu biti od koristi. Mislim da je uovom trenutku dobro i ispravno tako postupiti, ma koliko to bilo zamorno zbogtoliko stvari koje imam na umu. Pretpostavljam da će ih tetka Dženet pričuvatipod ključem za mene, kao što čini sa svim mojim dnevnicima i zapisima. To jejedna od mnogih njenih dobrih osobina, nije uopšte znatiželjna ili je stekla nekudrugu osobinu koja je drži podalje od zabadanja nosa u tuđe stvari, kao što todruge žene čine. Čini mi se da, otkad čuva moje spise, nikada nije otvorila koricenijednog mog dnevnika, i da to nikada ne bi uradila bez moje dozvole. Zbog toga,kada za to dođe vreme, i ovaj treba pohraniti kod nje.

Večerao sam sinoć sa gospodinom Trentom, na njegov poseban zahtev.Večera, koja je bila poslata iz hotela, bila je poslužena u njegovoj kući. Niježeleo nijednog konobara, ali je naložio da se cela večera pošalje odmah, tako dasmo se služili sami. Bili smo potpuno sami, mogli smo slobodno darazgovaramo, te smo pretresli dosta tema. Otpočeo je pričom o ujka Rodžeru.Bilo mi je drago zbog toga jer sam, naravno, želeo da saznam više o njemu, ačinjenica je da sam ga video samo u nekoliko retkih prilika. Naravno, kada sambio mali, često je dolazio kod nas u posetu jer je bio veoma naklonjen majci, kaoi ona njemu. Međutim, jasno mi je da sam mu kao mališan više bio na smetnjinego bilo šta drugo. Kada sam krenuo u školu, on se nalazio na putu po istoku.Potom je jadna majka preminula dok je on u to vreme živeo u Zemlji PlavihPlanina, i više ga nikada nisam video. Kada sam tetki Dženet pisao o njemu,

odgovorila mi je jako prijatno da je veoma pravičan. Pošto sam pobegao od kućei otpočeo svoja lutanja, prilika da se vidimo se nikada više nije ukazala.Međutim, njegovo pismo mi je otvoriio oči. Kad pomislim da me je pratio svudapo svetu spreman da mi pruži ruku ukoliko zatražim pomoć, poželim da sam znaoili makar sumnjao, kakva vrsta čoveka je bio, i koliko mu je bilo stalo do mene;sigurno bih povremeno dolazio da ga posetim, makar putovao preko pola sveta.Sve što mogu da uradim sada jeste da ispunim njegove želje. To će biti mojeiskupljenje za nemar. Tačno je znao šta želi, tako da pretpostavljam da ću svremenom i ja saznati i razumeti njegove namere.

Razmišljao sam o tako nečemu kada je gospodin Trent počeo sa pričom,tako da se sve što je izneo tačno uklopilo u moja razmišljanja. Očigledno je da sunjih dvojca bili jako dobri prijatelji — to je trebalo da shvatim iz testamenta ipisama — tako da nisam bio iznenađen kada mi je gospodin Trent rekao da suišli u školu zajedno. Ujka Rodžer je bio u razredu pored njegovog, i od tog dobasu bili jako bliski. Gospodin Trent je, to sam shvatio, od početka bio zaljubljen umoju majku, čak od vremena kada je bila devojčica, međutim, on je biosiromašan i stiđljiv i nije voleo da priča. Kada je odlučio da joj se približi,ustanovio je da je već upoznala mog oca i nije mogao da ne vidi da su se većveoma voleli. Ostao je nem. Rekao mi je da nikada nikome nije rekao ni reč otome, čak ni ujka Rodžeru, mada mu je bilo jasno da je ujak bio svestan toga i daje želeo da razgovaraju o tome. Nisam mogao da prenebregnem da me dragistarac posmatra na nekako roditeljski način, čuo sam da se takva romantičnavezivanja često prenose na sledeću generaciju. Nisam bio nezadovoljan time,naprotiv, bio mi je još draži zbog toga. Volim svoju majku toliko mnogo, tako dana nju uvek mislim u sadašnjem vremenu i ne razmišljam o njoj kao o pokojnoj.Postoji veza između svih koji su je voleli i mene. Pokušao sam da gospodinuTrentu stavim do znanja da mi je drag, što mu se toliko dopalo da sam mogaovideti kako se povećava i njegova naklonost prema meni. Pre nego što smo serastali, rekao mi je da će se penzionisati. Verovatno je razumeo koliko sam serazočarao tom vešću — kako ću se ikada snaći bez njega? Potom mi je,stavljajući srdačno ruku na rame, rekao:

„Ipak, imaću jednog klijenta, o čijim ću se poslovima, nadam se, starati, i zakojeg ću uvek rado delati, ukoliko on to želi?“

Nisam ništa govorio, samo sam mu stisnuo ruku. On mi je odgovoriostiskom i veoma iskreno rekao:

„Služio sam interesima tvog ujaka što sam bolje umeo tokom pedesetgodina. Imao je puno poverenje u mene i ja sam bio ponosan zbog toga. Iskreno ti

mogu reći Ruperte da su interesi o kojima sam se starao toliko veliki da samčesto bio u mogućnosti da znanje koje posedujem iskoristim za ličnu korist, a dane zloupotrebnn ukazano poverenje; ali ja to nikada nisam učinio, bilo da su upitanju male ili velike stvari, niti sam doveo to poverenje u pitanje. Ne, nikadanisam ni delić toga iskoristio. Sada, kada me se tako velikodušno setio u svomtestamentu da više nije potrebno da radim išta, biće mi zaista iskreno drago iponosiću se time da nastavim da, što bolje mogu, sledim njegove želje kojedelimično znam, i koje se sada potpunosti okreću tebi, njegovom sestriću.“

U dugom razgovoru koji smo imali, i koji je trajao do ponoći, rekao mi jemnogo interesantnih stvari o ujka Rodžeru. Kada mi je tokom razgovora pomenuoda bogatstvo koje mi je ostavio ujka Rodžer iznosi preko sto miliona, bio samtoliko iznenađen da sam ga naglas upitao, mada nisam to želeo:

„Kako je zaboga, neko ko je počeo ni od čega, uspeo da stekne takoogromno bogatstvo?"

„Svim mogućim poštenim sredstvima“, odgovorio je, ,,i svojompronicljivošću. Poznavao je pola sveta i išao je u korak sa svetskim inacionalnim kretanjima. Znao je kada je pravi trenutak za ulaganje novca. Uvekje bio darežljiv, i uvek na strani slobode. Postoje zemlje koje tek sada počinju dakonsoliduju svoju slobodu za koju je on zaslužan jer je znao kada i kako dapomogne. Nije ni čudo što će u nekim zemljama prilikom posebnih prilika piti uspomen na njega, kao što su nekada pili u njegovo zdravlje.“

„Kao što ćemo sada to uraditi Vi i ja, gospodine!“Rekoh dok sam punio čašu i ustajao. Popili smo ih naiskap. Niko od nas nije

rekao ni reč, ali mi je stari gospodin pružio ruku i ja sam je prihvatio. Pili smo utišini, držeći se za ruke. Osećao sam se prilično uzdrmano i primetio sam da je ion ganut.

lz memoranduma E. B. Trenla4. januar 1907.Zamolio sam gospodina Ruperta Sent Ledžera da nasamo večera sa mnom u

mojim odajama, jer sam želeo da porazgovaram s njim. Sutra ćemo ser Kolin i jaimati zvaničan sastanak s njim kako bismo sredili sve poslove, međutim, ja samsmatrao da je najbolje da prvo neformalno razgovaram sa njim jer sam želeo damu saopštim određene stvari, koje će naš sutrašnji sastanak učinitiproduktivnijim, jer će potpuno razumeti sva pitanja koja moramo razmotriti. SerKolin je sve što se može očekivati od zrelog čoveka i nisam mogao poželetiboljeg saizvršitelja za ovaj fenomenalni testament. Međutim, on nije uživaoprivilegiju dugogodišnjeg prijateljstva sa zaveštaocem kao ja, a pošto je Rupert

Sent Ledžer trebalo da sazna intimne detalje koji se tiču njegovog ujaka, mislimda je najbolje da se poveravanje obavi nasamo. Sutra ćemo imati dovoljnovremena za formalnosti. Oduševio sam se Rupertom. On je sve ono što bipoželeo od sina njegove majke ili sina kakav bi želeo da je moj, da je bilo srećeda postanem otac. Ipak, to nije za mene. Sećam se da sam davno, davno pročitaocitat u Lambovim esejima koji mi je ostao u sećanju: „Alisina deca Bartrumanazivaju ocem.*( Čarls Lamb (1775—1834) engleski pisac i esejistanajpoznatiji po svojim Esejima o Eliji (iz kojih je i citat) i dečijoj knjizi koju jenapisao zajedno sa svojom sestrom Meri — Priče iz Šekspira.)“ Neki od mojihstarih prijatelja bi se nasmejali kada bi videli da sam ja ovako nešto napisao,međutim, ovi memorandumi su samo za mene i niko ih neće videti dok ne umrem,osim ako im ja to ne dozvolim. Dečko je nasledio i neke očeve karakteristike,smelost toliku da je prosto uznemirujuća za starog knjiškog moljca poput mene.Nekako mi se dopada više nego biio ko drugi u mom životu, čak mi se dopadaviše i od njegovog ujaka, a Gospod sam zna koliko mnogo razloga imam da gavolim. Sada ih imam još više. Oduševio sam se kada sam video koliko je mladogavanturistu dotaklo mišljenje njegovog ujaka o njemu. Zaista je odvažan momak,a ni naporne avanture nisu uticale na njegovu dobrotu. Veliko mi zadovoljstvopričinjava pomisao na činjenicu da su se Rodžer i Kolin složili oko toga daomoguće pažljivu darežljivost dečaka prema gospođici Dženet Mek Kelpi. Starivojnik će mu biti dobar prijatelj ili se ja grdno varam. Sa starim advokatompoput mene i starim vojnikom poput njega i sa zaista starom, uglađenom igospođstvenom Mek Kelpi, koja obožava tlo kojim on hoda, sa svim našimkvalitetima i osobinama, uz njegovo fantastično svetsko iskustvo i džinovskobogatstvo koje će sigurno biti njegovo, ovaj momak će daleko dogurati.

Pismo Ruperta Sent Ledžera gospođici Dženet Mek Kelpi, Krum.5. januar 1907.Moja najdraža tetka Dženet,Sve je završeno, bar prva faza. To je najviše što mogu uraditi u ovom

trenutku. Moraću da pričekam par dana ili nedelja u Londonu, kako bih obavioodređene poslove, koji su prihvatanjem uslova ujka Rodžera postali neophodni.Čim budem mogao, doći ću do Kruma i provesti sa tobom koliko god budemmogao vremena. Tada ću ti reći sve što mogu i lično ću ti se zahvaliti što sipristala da pođeš sa mnom u Visarion. O, kako sada želim da je moja dragamajka živa i sa nama! To bi je toliko obradovalo, da dođe, da nas troje koji smozajedno delili drage stare teške dane, sada delimo na isti način novu raskoš.

Pokušaću da vam obema pokažem svoju Ijubav i zahvalnost... Ti ćeš sada moratida poneseš njen ceo teret, draga, jer smo ti i ja sada sami. Ne, ne baš sami, jersada imam dva nova prijatelja, koji su mi već veoma dragi. Ser Kolin je prostosjajan, a takođe, na sebi svojstven način i gospodin Trent. Ja sam srećković, ujnaDženet, što imam dva takva čoveka uz sebe da se staraju o mojim poslovima. Zarne? Poslaću ti telegram čim budem ugledao kraj mojim obavezama i poslu. Želimda razmisliš o svim stvarima koje si ikada poželela u životu, tako da mogu da tiih pribavim ukoliko postoji bilo koji način na koji bi smrtnik to mogao učiniti.Nećeš me sprečiti u ovom velikom zadovoljstvu, zar ne, draga? Doviđenja.

Tvoj voljeni Rupert.

Memorandum E. B. Trenta6. januar 1907.Formalni sastanak ser Kolina i mene sa Rupertom Sent Ledžerom je prošao

priiično zadovoljavajuće. Nakon onoga što je rekao juče, i ponovio sinoć,bezrezervno sam očekivao prihvatanje svega navedenog i sugerisanog utestamentu Rodžera Meltona. Kada smo seli za sto — izgledalo je kao da je toformalnost na koju smo svi bili spremni jer smo instiktivno svi seli u isto vreme— prve reči koje je izgovorio bile su:

„Pošto pretpostavljam da moram proći kroz ovu formalnost, mogu odmah daizjavim da prihvatam sve moguće uslove koje je ujka Rodžer imao na umu, i utom cilju sam spreman da potpišem. zapečatim i dostavim — kakav god da jeritual — bilo kakve dokumente koje smatrate da je neophodno ili uputno obaviti,i šta god vas dvojca odobravate.“

Ustao je i nekoliko trenutaka šetao po sobi, dok smo ser Kolin i ja priličnomirno sedeii, ćuteći. Vratio se na svoje mesto i posle nekoliko nervoznih sekundi— što je pretpostavljam retko za njega - reče:

„Nadam se da obojca razumete — znam da razumete, ovo govorim samozbog ovog zvaničnog trenutka — da sam odmah spreman da pristanem! To radim,verujte mi, ne da bih stekao ovo nepregledno bogatstvo, već zbog onoga koji miga je ostavio. Zbog čoveka kojem sam bio drag, koji mi je verovao, a ipak jeimao snage da sopstvena osećanja drži pod kontrolom — koji me je pratio duhompo đalekim zemljama i očajničkim avanturama, i koji je, iako je bio na drugomkraju sveta, bio spreman da ispruži ruku kako bi me spasao ili mi pomogao. Onnije bio običan čovek, a njegova briga za sina njegove sestre pokazuje da Ijubavkoju je gajio prema njoj nije bila obična. Tako da i ja i ona zajedno prihvatamonjegovo zaveštanje, sa svim što dolazi uz njega. Celu noć sam razmišljao, i sve

vreme se nisam mogao oteti utisku da je moja majka negde blizu mene. Jedinastvar koja bi me omela da prihvatim ono što želim i nameravam da uradim jestepomisao da ona to ne bi odobravala. Sada kada sam uveren da bi se složila,prihvatam. Kakav god dabude ishod, krenuću da pratim put koji je položen ispredmene. Neka mi je bog u pomoći! Ser Kolin je ustao, i moram reći da nikadanisam video vojničkiju priliku od njega. Bio je u punoj uniformi jer je posleovoga išao na prijem kod kralja. Isukao je svoj mač, položio ga na sto ispredRuperta i rekao:

„Gospodine, odlazite u čudnu i opasnu zemlju - o njoj čitam od kako smo seupoznali — i bićete uglavnom sami među žestokim brđanima koji preziru samoprisustvo stranaca, a Vi morate postati jedan od njih. Ako ikada zapadnete unevolju i zatreba Vam čovek koji će stati rame uz rame sa Vama, nadam se daćete mi ukazati tu čast!“

Kako je to rekao pokazao je na svoj mač. Rupert i ja smo u tom trenutkutakođe stajali, jer niko ne može sedeti kada prisustvuje takvom činu.

„Vi ste, ponosim se da to kažem, povezani sa mojom porodicom, i žalimsamo što bog nije učinio tako da ste mi bliži rod.“

Rupert ga je uzeo za ruku i naklonio mu se dok rnu je odgovarao.„Meni je ukazana čast, ser Koline, i veću mi ne može ukazati nijedan čovek

na svetu od ove koju ste Vi ukazali meni. Najbolji način na koji Vam mogupokazati koliko je cenim biće taj da Vas pozovem u pomoć ako se ikada nađem uškripcu. Ujna Dženet tni je, kada sam bio maii, govorila kako je Mek Kelpi odKruma položio svoj mač pred princa Čarlija*( Čarls Edvard Stjuart (1720-1788) —jakobinski pretendent na presto, pokušao neuspešan ustanak kako bizadobio vlast; potpomognut škotskim klanovima zauzeo je Edinburg 1745,posle nekoliko uspešnih bitaka poražen je u bitci kod Kulodena 1746, poslekojeje pobegao u izgnanstvo. Urnro je u Rimu 1788. S obzirom na to da je većideo života proveo u izgnanstvu, predstavljao je romantičnu figuru i simbolotpora, pogotovo u Škotskoj.). Nadam sc da ćete mi dozvoliti da joj ovoispričam, biće jako ponosna i srećna zbog toga. Nemojte misliti da umišljam dasam Čarls Edvard. Ujna Dženet je toliko dobra prema meni da bih mogaopomisliti da jesam.“

Ser Kolin se grandiozno poklonio: „Ruperte Sent Ledžeru, moja draganećaka, žena je velike oštroumnosti i jako diskretna. Čak mislim da poseduje darpredviđanja, koji je nasledan u našern rodu. Ja sam jedno sa svojom nećakom posvim pitanjima!“

Cela stvar je izgledala krajnje kraijevski da sam pomislio da sam se vratio

u doba pretendenta.Međutim, ovo nije bilo vreme za sentimentalnost, već za delanje, sastali

smo se kako bismo razmotrili budućnost, a ne prošlost, te sam izvadio dokument,koji sam već ranije pripremio. Usled njegove jasne i sigurne izjave da ćeprihvatiti uslove iz testamenta i tajnih pisama, pripremio sam formalni dokumentza prihvatanje. Kada sam još jednom zvanično upitao gospodina Sent Ledžera štaželi i kada se izjasnio da prihvata, doveo sam nekoliko svojih siužbenika kaosvedoke.

Potom sam ga ponovo upitao u njihovom prisustvu da li želi da prihvatiuslove, dokument je potpisan i osvedočen. Ser Kolin i ja smo potom stavili svojepotpise na svedočanstvo.

Tako je završen prvi korak ka ispunjenju uslova. Sledeći korak neću moratida načinim dok ne prođe šest meseci od Rupertovog stupanja na ujakovo imanjeVisarion. Pošto je izjavio da namerava da krene za dve nedelje, to je značilomalo više od šest meseci od današnjeg dana.

KNJIGA DRUGA — VISARION

Pismo Ruperta Sent Ledžera iz zamka Visarion, kod Ivanovog koplja u ZemljiPlavih Planina, za. Dženet Mek Kelpi, zamak Krum, Okrug Ros, SevernaBritanija

23. januar 1907.Najdraža moja tetka Dženet,Kao što vidiš, konačno sam stigao. Pošto sam obavio formalnosti, kao što

sam ti obećao, pisma za ser Kolina i gospodina Trenta, koja ih obaveštavaju omom prispeću, stoje ispred mene zapečaćena i spremna za slanje (jer nijednoneće biti poslato pre pisma za tebe), i sada sam slobodan da ti pišem.

Ovo je predivno mesto, nadam se da će ti se dopasti. Siguran sam da hoće.Prošli smo pored njega parobrodom na liniji Trst—Drač. Znao sam za lokacijuprema mapama, a i pokazao mi ga je jedan od oficira sa kojim sam sesprijateljio, i koji mi je ljubazno pokazivao zanimljiva mesta kad god. bismo seiskrcali. Ivanovo koplje na kojem se zamak nalazi, jeste rt koji zadire daleko umore. To je veoma neobično mesto, neka vrsta rta na rtu, koji preseca dubok iširok zaliv, tako da se, iako je u pitanju predgorije, nalazi daleko od priobalnihruta kao bilo koje drugo mesto koje možeš zamisliti. Glavni rt je zapravo krajplaninskog lanca i svojom masivnošću se nadnosi nad okolinom kao velikasafirna kula. Jasno mi je zašto im se zemlja zove Zemlja Plavih Planina, zato štoje sva brdovita i sve planine su plave! Obala je veličanstvena, sva je kamenita— okovana, kako mi to kažemo. Ponekad su to velike litice koje se nadnose nadtobom, ponekad istureni komadi stena, negde su mala kamena ostrvca, koja su nanekim mestima posuta drvećem i zelenilom, dok su na drugim mestima potpunogola. Neki delovi obale su od malih kamenih uvala i zaliva u kojima se čestonalaze dugačke i izuzetno zanimljive pećine. Ponegde su obale zaliva peskoviteili posute prelepim kamenčićima po kojima neumorno dobuju talasi.

Od svih mesta koja sam video, u ovoj ili biio kojoj đrugoj zemlji, ubedljivonajlepši zamak jeste Visarion. Nalazi se na samom kraju rta, misiim na manji rt,koji se nadovezuje na krak planinskog lanca. On je zapravo veoma prostran.Donji deo litice koji seže do mora je nekoliko stotina stopa visok. Taj šiljati

komad kamena je veoma interesantan. Mislim da je priroda na ovaj način, još uranim danima kućepaziteljstva ili čak pre graditeljstva, svom malom čedučoveku, namerila da da osnovne lekcije o samozaštiti. U pitanju je prirodnibedem, koji izgleda kao da ga je neki titanski Vauban*( Sebastijan le Prestremarkiz de Vauban (1633—1707) — maršal i inženjer, čuven po osmišljavanju iinovaciji fortifikacija, kao i njihovom zauzimanju, smatran za najvećeg ratnoginženjera i graditelja utvrđenja svog doba.) osmislio u pradavna vremena. Štose zamka tiče, vidljiv je samo sa mora. Svaki neprijatelj koji bi mu prišaokopnenim putem mogao bi da vidi samo neizmerno visoki, okomiti zid od crnogkamena, koji se nađnosi nad njim. Čak i stara utvrđenja, koja se nalaze na rtu nisugrađena, već usecana u stenu. Dugački, duboki i uski kanjon koji je ograđenvisokim stenama pruža se iza zamka, zavijajući na sever, a potom na zapad,čineći tajno i sigurno sidrište. U njega se preko litice uiiva pianinski potok kojitu izvire tako da je nivo vode uvek isti. Na zapađnoj obali kanjona nalazi sezamak, velika gomiia zgrada raznih arhitektonskih stilova, koji sežu oddvanaestog veka, u kojem je izgleda vreme u ovoj dragoj zernlji stalo, pa dovremena kraijice Elizabete. Tako da ti mogu reći da je vrlo živopisan. Prvi putsmo ga ugledali kada nam ga je brodski oficir, pored koga sam se nalazio namostu, pokazao i rekao:

,,Tu sam video mrtvu gospu kako pluta u kovčegu.“To je zvučalo interesantno pa sam ga upitao za taj događaj. Iz beležnice je

izvadio isečak iz italijanskih novina i dao mi ga. Pošto veoma dobro govorim ičitam italijanski, nisam imao problema da ga razumem. Neću ti poslati članak,moja draga tetka Dženet, jer nisi verzirana u jezicima, a sumnjam da u Krumuneko može da ti pomogne oko italijanskog. Ipak, koliko sam čuo, događaj jeprenesen u poslednjem broju Okultistikih dnevnika tako da ga lako možešnabaviti. Pružio mi je isečak i rekao:

,,Ja sam Destilja!"Njegova priča je bila toliko čudna da sam mu postavio brojna pitanja.

Iskreno mi je odgovarao na svako pitanje i postojano se držao glavne činjeniceda u pitanju nije bilo priviđenje ili opsena, niti san ili maglena varka.

„Sva četvorica smo je videli“, reče, „trojica sa mosta, a Kofild — Englez,čiji se opis slaže sa njegovim — sa pramca. Kapetan Mirolani, Falamano i jasmo bili budni i čili. Posmatrali smo durbinima koji su jači od običnih. Znate,potrebni su nam dobri durbini za navigaciju istočnom obalom Jadrana i međuostrvima na jugu. Mesec je bio pun te je i vidljivost bila dobra. Naravno da smobili malo skrenuli jer, iako se Ivanovo koplje nalazi u dubokoj vodi, mora se

voditi računa o strujama. Baš oko takvih mesta protiču opasne struje.“Samo nekoliko nedelja ranije Lojdov agent mi je rekao da su nakon dugog

proučavanja plimskih i morskih struja rešili da iz uobičajenih rizika plovidbeizuzmu gubitke nastale usled plovidbe u blizini Ivanovog koplja. Kada sampokušao da dobijem određenije pojedinosti o plutajućem kovčegu i mrtvoj gospiod onoga koji je dat u Okultističkim dnevnicima, jednostavno je slegaoramenima:

„Sinjore, to je sve“, reče, „Englez je posle besko-načnog raspitivanjazapisao sve.“

Vidiš, draga moja, naš novi dom nije bez sopstvenih sujevernihzanimljivosti. To je zapravo jako lepa ideja, zar ne, da imamo mrtvu gospu kojakruži oko našeg rta u kovčegu? Sumnjam da čak i Krum može da ponudi neštobolje. To od mesta čini da se osećaš kao kod kuće — što bi rekli Amerikanci.Kada budeš došla, nećeš se osećati usamljeno, a, u svakom slučaju, poštedećenas muka uvoza tvojih gorštačkih duhova kako bi se osećala kao kod kuće i unovoj zemlji. Ne znam, možda bismo mogli da pozovemo pokojnicu na čaj.Naravno, to bi bio kasni čaj. Takvu priliku bi bilo uzorno organizovati negdeizmeđu ponoći i zore.

Moram ti ispričati i sve o stvarnim stvarima u zamku i oko njega. Pisaću tiponovo za dan-dva da te obavestim o svemu. To će ti pomoći da se pripremiš zasvoj dolazak ovde. Do tada, zbogom.

Tvoj voljeni RupertPismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.25. januar 1907.Nadam se da te nisam upiašio pričom o gospi u kovčegu, draga moja tetka

Dženet. Međutim, znam da se ne plašiš, ti si mi ispričala toliko čudnih priča.Osim toga, ti poseduješ latentnu moć proricanja, u svakom siučaju. U ovompismu neće biti duhova ili priča o njima. Želim da ti ispričam sve o našemnovom domu. Drago mi je što dolaziš tako brzo. Počinjem da se osećamusamljeno, ponekad šetam besciljno i hvatam sebe kako mi misli iutaju na čudannačin. Da ne znam bolje, pomislio bih da sam se zaljubio! Budi spokojna, ovdenema nikoga u koga bih se mogao zaljubiti. Nije da bi bila nesrećna zbogčinjenice da sam se zaljubio, znam draga. Pretpostavljam da ću morati da seoženim jednog dana. Znam da je sada u pitanju dužnost, imetak koji mi je ostavioujka Rodžer. Znaj ovo: nikada se neću oženiti bilo kojom ženom ukoliko je nevolim, a siguran sam da ćeš je i ti voleti ukoliko je ja volim! Zar ne, draga?

Međutim, pre nego što počnem da opisujem Visarion, moraću da te

namamim kao kaštelanku kako bi imala strpljenja da pročitaš ostatak pisma.Kako ti smatraš, zamku je potrebno mnogo stvari da bi bio udoban. Zapravo,potpuno oskudeva u stvarima za domaćinstvo. Ujka Rodžer ga je opremio zaodbranu tako da je potpuno spreman za opsadu. Ovde se, ipak, ne bi moglaskuvati večera ili obaviti veliko spremanje! Kao što znaš, ja sam ti slaba vajdakad su u pitanju kućni poslovi, tako da ti ne mogu dati detalje, ali možeš smatratida je potrebno sve. Ne mislim na nameštaj, srebrninu, zlatne tanjire, umetnine, jerje prepun svakojakih fantastičnih starina. Mora da je ujka Rodžer bio kolekcionari da je godinama sakupljao svakojake stvari po raznoraznim mestima i smeštao ihovde. Ali, što se tiče čaša, posuđa, grnčarije, servisa, tkanina, kućnih pomagala,sudova za kuvanje — osim onih najjednostavnijih — nema ničega. Mislim daujka Rodžer nije boravio ovde duže od kratkog izleta. Što se mene tiče, roštilj itiganj su sve što mi treba i što umem da koristim sam. Ipak, draga tetka Dženet, neželim da škrtariš ili oskudevaš. Želim da imaš sve što poželiš i to najboljegkvaliteta. Zahvaljujući ujka Rodžeru, cene za nas nisu više bitne, tako da želim daporučiš sve. Znam, draga, da se, pošto si žena, nećeš protiviti kupovini. To morabiti kupovina na veliko. Ovo je ogromno mesto, i progutaće sve što možeš kupiti,kao živi pesak. Biraj po svojoj volji i uzmi svu pomoć koja ti je potrebna. Neplaši se da ćeš preterati. Ne možeš preterati. Veruj i da ovde nećeš biti dokona.Videćeš da će, kad dođeš, biti toliko stvari da se uradi i toliko stvari o kojima jepotrebno misliti da ćeš želeti da pobegneš od svega toga. A pored svega, nadamse da ćeš doći uskoro. Zaista ne želim da budem sebičan, ali tvoj dečak jeusamljen i treba te. Kada dođeš ovde, bićeš carica. Mada ne volim to da činim,kako ne bih uvredio milionere poput tebe, šaljem ti ček na hiljadu funti, zasitnice, i pismo za banku da pokrivaju sve tvoje čekove na bilo koju sumu. Tomože malo ubrzati stvari pošto su putevi trgovina striktni, ali ujedno i prevrtljivi.

Uzgred, mislim da bi, da sam na tvom mestu, uzeo ili poslao nekoliko slugu,koji bi se starali o nama. Možeš urediti da kasnije pošalju još, koliko god ihželiš. Unajmi ih, uredi da budu plaćeni - kada budu u našoj službi, moramo ihtretirati dobro — tako da budu spremni da se odazovu na naš poziv kada nambudu potrebni. Mislim da bi trebalo da obezbediš od pedeset do stotinu njih; ovoje ogromno mesto, tetka Dženet! Isto tako ćeš obezbediti, i naravno urediti dabudu plaćeni istovetno, još sto ljudi mimo slugu koje ćemo imati. Voleo bih da ihgeneral izabere, ukoliko ima vremena. Želim ljude na koje se mogu oslonitiukoliko zatreba. Živećemo u zemlji koja nam je u ovom trenutku strana tako da bibilo dobro da se spremimo na sve. Znam da će ser Kolin odabrati one ljudekojima će se ponositi Škotska, okrug Ros i sam Krum, ljuđe koji će zadiviti

ovdašnje stanovnike. Znam da će ih prihvatiti — a udavače posebno! Oprosti mi!Međutim, ukoliko se mi ovde naselimo, naši sledbenici će verovatno želeti isto.Staviše, ovdašnji brđani će možda želeti sledbenike koji će se naseliti ovde iimati nasiednike!

Sada sledi opis mesta. Pa, jednostavno ne mogu to uraditi sada. Toliko ječudesno i prelepo. Zamak — toliko sam pisao o drugim stvarima da moramsačuvati zamak za drugo pismo! Prenesi moje pozdrave ser Kolinu ako je uKrumu. I da, draga tetka Dženet, koliko bih voleo da moja draga majka može sanama! Sve deluje mračno i prazno bez nje. Koliko bi uživala! Koliko bi ponosnabila! Da može ponovo biti sa nama, koliko bi bila zahvalna svima vama za svešto ste učinili za njenog dečaka! Veruj mi, najiskrenije i najdubije sam tizahvalan.

Tvoj voljeni RupertPismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.25. januar 1907.Najđraža moja tetka Dženet,Molim te da ovo pismo uzmeš kao nastavak pisma koje sam ti napisao juče.Zamak je toliko prostran da ti ga ne mogu detaljno opisati. Čekam tvoj

dolazak pa ćemo ga zajedno obići i saznati sve što možemo o njemu. PovešćemoRuka sa nama, pošto bi on navodno trebalo da poznaje svaki njegov kutak, odkula do soba za mučenje. Za obilazak će nam biti potrebno nekoliko dana.Naravno, ja sam obišao veći deo, što će reći da sam nekoliko puta odlazio davidim različite delove zamka, bedem, kule, staru stražaru, dvoranu, kapelu,grudobrane i krov. Obišao sam i deo mreže kamenih prolaza. Koliko mogu davidim, kao neko ko nije vojnik, ali je ipak posetio razna mesta koja su bilautvrđena na raznorazne načine, mora da je ujka Rodžer potrošio ogroman novacna ovo mesto. Obnovio je zamak na moderan način pa ga je praktično nemogućeosvojiti bez moćnih topova. Otišao je tako daleko da je pojedine isturene deloveutvrđenja pokrio oklopnim pločama od ojačanog čelika. Bićeš zaprepašćenakada to budeš videla. Do sada sam obišao samo par soba, a dobro sam seupoznao samo sa svojom. Obišao sam dnevnu sobu, veliku salu za primanje,biblioteku, koja je veličanstvena, ali u neredu — u jednom trenutku ćemo moratida zaposlimo bibliotekara da je dovede u red -— i deo koji sam namenio za tebe.Sastoji se iz povezane dnevne sobe, budoara i spavaće sobe. Od svega mi senajviše dopada moja soba, a mislim da će se i tebi svideti toliko da ćeš je moždapoželeti za sebe. Ukoliko ti se svidi, možeš je imati. U njoj je boravio ujkaRodžer i ovih nekoliko dana koje sam proveo u njoj, poslužili su da se bolje

upoznam sa njegovim karakterom ili pre njegovim načinom razmišljanja. To jetačno vrsta mesta kakvo volim, pa je prirodno da razumem nekoga ko voli istestvari. U pitanju je velika i lepa soba, koja nije baš u zamku već sa spoljnestrane. Nije izdvojena ili bilo šta slično, već je nešto poput svetlarnika koji jeizgrađen na zamku. Po potrebi se može potpuno izolovati od ostalih delova — uslučaju napada na primer - velikom čeličnom pločom, kao vratima sefa kojaizlaze iz ležišta na zidu, koja se mogu pokretati iz zamka bilo spolja bilo iznutra.Mehanizam je skriven i samo Ruk i ja znamo za njega. U sobi se nalaze velikifrancuski prozori — oni su moderni i pretpostavljam da je to ujka Rodžerovdodatak, jer mislim da se tu oduvek nalazio veliki otvor. Prozori vode na terasuod belog merrnera, koja se pruža levo i desno. Stepenište od belog mermeranalazi se pravo ispred prozora i vodi sa balkona do vrta. Balkon i stepenište suveoma stare italijanske izrade, prelepo isklesani i načeti zubom vremena. Tu itamo se mogu primetiti zelenkasti slojevi patine koji mermeru daju svojevrstanšarm. Ponekad je teško poverovati da su deo utvrđenog zamka. Svaki provalnikbi se na prvi pogled obradovao. Rekao bi sebi: „Evo vrste prostorija kakvevolim na ovakvom poslu. Možeš ući i izaći kad god želiš.“ Međutim, stariRodžer je bio pametniji od svakog provalnika. Celo mesto je obezbedio na takavnačin da bi se svaki provalnik zaprepastio. Postoje dva metalna štita koja iz zidaklize po ležištima i prekrivaju ceiokupnu površinu prozora. Jedan je sačinjen odrešetki sa ispupčenim spoljnim delovima u obliku dijamanta. Ništa veće odmačeta ne bi se moglo provući kroz njih, a u isto vreme ti je otvoren ceo vidiktako da možeš posmatrati baštu i planine, slično kao kad dame gledaju krozkoprenu. Drugi štit je metalni zastor, na drugim ležištima, koji po istom principuprekriva prozore. Naravno, nije toliko masivan i jak kao vrata koja štite ulaz usobu, ali mi Ruk kaže da je otporan na bilo kakvu puščanu paljbu.

Moram dodati, tetka Dženet, kako ne bi bila uznemirena svim ovim vojnimsistemima odbrane, da ja uvek spavam sa jednim od ovih gvozdenih zastora naprozorima. Naravno kada sam budan držim ih otvorene. Pošto sam probao ikoristio samo rešetku, mislim da mi neće trebati ništa drugo jer ona predstavljasavršenu zaštitu. Ukoliko neko pokuša spolja da petlja oko nje, aktivira se alarmkod uzglavlja kreveta i jednim pritiskom na dugme pokreće se metalni zastorpreko nje. Iskreno, toliko sam se navikao na otvoren prostor da se ne osećamprijatno kada sam zatvoren. Prozore zatvaram samo kada je hladno ili kiša. Ovdeje vreme sjajno, u svim prilikama, ali mi kažu da će kišna sezona početi uskoro.

Mislim da će ti se dopasti moja jazbina, draga tetka, ali ćeš bez sumnjebrinuti što je tako neuredna. Tu nema pomoći, moram negde biti neuredan, a

najbolje je da to budem u svojoj jazbini!Ponovo uviđam da mi je pismo predugo, tako da ću ga prekinuti. Novo ću

započeti večeras, a ovo šaljem ovako kako je. Neću te terati da čekaš kako bičula sve o našem novom domu.

Tvoj voljeni Rupert

Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.

29. januar 1907.Draga moja tetka Dženet,Moja jazbina, kao što sam ti napisao u poslednjem pismu, gleda na vrt, da

budem precizniji, na jedan od vrtova. Ima ih više. To je stari vrt, koji mora da jestar koliko i sam zamak, jer se nalazi unutar starih linija odbrane kada su koristililukove i strcle. Zid koji je okruživao unutrašnji deo odavno je srušen, ali nadelovima gde se spaja sa spoljnim grudobranima ostale su dugačke puškarnice iuzdignute galerije na kojima su strelci stajali. U pitanju su iste vrste građevinakao i kameni grudobrani sa parapetima za patroliranje i velikom stražarom ispod.

No, šta god da je bašta bila i kako god da je zaštićena, prelepaje. Izdeljenaje na delove koji su urađeni u različitim stilovima: grčki, italijanski, francuski,nemački, holandski, britanski, španski, afrički, maorski i mnogi drugi. Rešio samda napravim novi deo samo za tebe, i to japanski. Angažovao sam velikogjapanskog baštovana Minara da napravi planove i da zajedno sa radnicima uredideo bašte. On će doneti drveće, žbunove, cveće, ornamente i sve što je potrebno,a radove ćeš i sama nadgledati. Klima je ovde prijatna, kako mi kažu, vlage imadovoljno tako da, što se bašte tiče, možemo saditi šta god poželimo. Ukoliko seikada ispostavi da klima nije odgovarajuća, podići ćemo veliki stakleni krov izidove i napraviti odgovarajuću klimu.

Bašta koja se nalazi ispred moje sobe stara je italijanska bašta. Mora da jeurađena sa izuzetnom pažnjom i brigom. Ser Tomas Braun*( Ser Tomas Braun(1605—1682) engleski lekar, filozof i autor koji se bavio mnogim temama odmedicine, religije, nauke do ezoteričnog. Jedno od njegovih najpoznatijih delaje Cirusova ba'sta, koja prestavlja svojevrsnu istoriju hortikulture u kojojrazvija svoj poznati koncept Quincunxa — oblik sa pet đelova, od kojih sečetiri nalaze na ivicama, a jedan u sredini tako čineći kvadrat (kao broj pet nakocki), za koji je smatrao da se nalazi svuđa u prirodi. Broj pet je takođe imaomistično neoplatoničarsko značenje kojim je Braun bio fasciniran, a uklapaose i u oblik Cirusove bašte prema Ksenofonovim opisima.) lično bi bio

oduševljen pored svih svojih Quincunxa i sigurno bi našao materijala za jošjednu „Cirusovu baštu“. Toliko je velika da postoje nepregledne „epizode“baštenske lepote. Mislim da je Italija morala biti nekada davno opljačkana jer subašta i kameni ornamenti zaista neverovatno lepi, a ova blaga sklopila je rukanekog velikog majstora. Čak su i ivice staza od starog, poroznog kamenaukrašenog raznim isklesanim motivima. Bašte su toliko dugo ostavljene bez brigei zarasle da su mrlje od zelenila po kamenju postale savršene. Mada su kameniornamenti nedirnuti, na njima se odražavaju svi pitoreskni detalji erozije iprirodnih sila stvorenih kroz vekove. Ostavio sam ih za tebe nedirnute, takvekavi jesu, samo sam uklonio korov i šiblje kako bi njihova lepota bila jasnouočljiva.

Lepota bašte nije samo delo arhitekte niti leži u pažljivom odabiru floralnogbogatstva već joj najveću lepotu daje ruka vremena, verni sluga prirode. Vidiš,tetka Dženet, kako prelepa bašta inspiriše uzvišena osećanja poetskog kova, čak ikod od opasnosti ogrubele skitnice poput mene! Ne samo da su krečnjak, peščar imermer pozeleneli tokom vremena, čak je i posađeno žbunje, zanemareno duginiz godina razvilo, samo razvilo nove vidove lepote. Nekada davno, nekimajstor, baštovan Visarionovih, pokušao je da ostvari ideju neravne cvetnepovršine koja ne bi skrivala i ometala pogled na baštu sa bilo kog kraja, tako štoje sadio nisko rastinje tik malo više od visine cvetova. Ovo je samo mojapretpostavka šta je prethodilo onome što je nastalo sada! Kroz dugi periodnemara, žbunje je nadživelo cvetove. Priroda je predano radila, namećućiopstanak najizdržljivijih. Grmlje je raslo i raslo, prekrivajući cveće i korov,prema svojoj vrsti i pojavi, tako da sada imamo neravnomerno razbacane pobašti —jer je u pitanju jako velika površina -— nešto nalik na biljni ekvivalentstatuama, bez grčevite potrebe za detaljima. Ko god da je osmislio ovaj deobašte i birao bilje, mora da se mnogo mučio da dođe do čudnih uzoraka, jer susvi viši grmovi posebnih boja, uglavnom žuti i beli: beli čempres, beli slez, žutatisovina, srebrna smreka, šareni javor, medunika i gomila niskog rastinja čijaimena ne znam. Znam samo da kada mesec sija, a ovo je, draga moja tetkaDženet, zemlja mesečine same, sve izgleda utvarno bledo.

Efekat je potpuno čudan i siguran sam da će ti se dopasti. Što se mene tiče,ti znaš da se ne plašim neobičnih stvari. Pretpostavljam da sam, zbog toga štosam se suočavao sa raznim vrstama straha, razvio prezir -— ne baš aktivanprezir, više neku vrstu tolerancije — za sve njegove oblike. Ti ćeš takođe mnogouživati ovde, znam. Prikupićeš sve priče o stvarima iz našeg novog sveta da ćešnapisati novu knjigu činjenica za Spiritualističko istraživačko društvo. Bilo bi

lepo da vidiš svoje ime na naslovnoj strani, zar ne, tetka Dženet?

Pismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.30. januar 1907.Draga moja tetka Dženet,Znaš li zašto sam sinoć prestao sa pisanjem? Zato što sam hteo još da

pišem! Ovo zvuči kao paradoks, ali je istina. Činjenica je da, dok ti pišem oovom prelepom mestu, stalno otkrivam nove lepote. Uopšteno govoreći, sve jeprelepo. Od krupnih stvari do sitnica, sve je isto. Pogled ne može uhvatiti ništašto ga ne opčinjava. Juče sam lutao po gornjim delovima zamka i naišao sam nadivne kutke, koji su mi se odmah dopali i osećao sam se kao da ih znam ceo svojživot. U početku sam se osećao sebično, kada sam prisvojio nekoliko soba urazličitim delovima zamka, ja, koji nikada u svom životu nisam imao više odjedne sobe koju bih mogao nazvati svojom, i to samo za neko vreme! Međutim,kada sam prespavao, drugačije sam se osećao po tom pitanju. Sada se ne osećamni upola loše. Zamak sam smestio i klasifikovao pod drugom mnogo važnijometiketom — vlasništvo. Da sam filozof, stavio bih ovde ciničnu opasku:„Sebičnost je nasleđe siromaštva.“ Možda bi to bilo objavljeno u nekoj džepnojknjizi pod naslovom Moral iz potreba.

Sada imam tri spavaće sobe, koje sam uredio kao svoje jazbine. Jednu od tedruge dve takođe je koristio ujka Rodžer. Nalazi se na vrhu kule, koja je nakrajnjem istoku, i iz nje mogu videti prve zrake sunca koje se pomalja izaplanina. Prošle noći sam spavao u njoj i kada sam se probudio u zoru, iz svogkreveta sam kroz prozor — prozor je mali jer je u pitanju kula — ugledaocelokupan krajolik na istoku. Nedaleko, sa vrha neke stare ruine, gde joj jenekada vetar naneo seme, štrčala je srebrna breza. Njene povijene poluprovidnegrane, zajedno sa grozdovima listova, prekidale su liniju sivih brda. Brda su,začudo, bila siva umesto plava. Nebo je bilo boje skuše, sa oblacima koji sudodirivali planinske vrhove tako da je bilo teško videti šta je šta. Planine suzaista prelepe. Po vedrom danu izgledaju kao da su ti na dohvat ruke. Tek samovoga jutra, uz blede drhtaje zore, dok su noćni oblaci još uvek bili nedirnutisuncem, shvatio njihovu veličanstvenost. Već sam nekoliko puta doživeo ovakvoprosvetljenje iz nebeske perspektive u Koloradu, Gornjoj Indiji, Tibetu i nazaravnima u Andima.

Sigurno postoji nešto u gledanju na stvari sa visine što podiže

samopoštovanje. Sa visine nejednakosti jednostavno nesta.ju. Tako sam se čestoosećao kada bih leteo balonom ili još bolje cepelinom. čak i ovde, sa kule,izgled je nekako drugačiji nego kada si dole. Jednostavno, shvatiš mesto i sveoko njega ne kao skup đetalja već kao jednu celinu. Sigurno ću povremenospavati ovde, kada dođeš i kada se u potpunosti smestimo. Ja ću živeti u svojojsobi u prizemlju, gde mogu uživati u blizini bašte. Verovatno ću je ceniti još višeako se povremeno budem odricao njene blizine i ponovo je budem posmatrao bezosećanja samoznačaja.

Nadam se da si počela da se baviš pitanjem posluge. Što se mene tiče nijemi bitno da li ćemo uopšte imati sluge, ali dobro znam da nećeš doći dok nezavršiš pripreme koje se tiču njih! Još jedna stvar, tetka Dženet, ovde se ne smešopterećivati poslom. Pošto je mesto toliko veliko, mislim da je dobra ideja dauzmeš neku vrstu sekretara, koji će ti sastavljati pisma i brinuti se o ostalimstvarima za tebe? Znam da ne želiš muškarca za sekretara, ali sada ima puno ženakoje znaju stenografiju i daktilografiju. Sigurno možeš naći jednu u klanu, nekukoja želi da se usavršava. Znarn da ćeš je ovde učiniti srećnom. Ne bi valjalo dabude suviše mlada jer bi nam bio potreban neko ko je naučio da ćuti, da gledasvoja posla i da ne bude previše radoznao. Bila bi to prava smetnja, dokpokušavamo da se snađemo u novoj zemlji i pomirimo različite suprotnosti, upotpuno novom okruženju, sa novim ljudima, koje u početku nećemo razumeti, igde se svaki od njih više brine o pištolju koji nosi, nego o tome da li mu je svadugmad na broju! Zbogom za neko vreme.

Tvoj voljeni RupertPismo Ruperta Sent Ledžera, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.3. februar 1907.Vratio sam se u svoju sobu. Već osećam da mi je dolazak ovde kao povratak

kući. Poslednjih nekoliko dana sam proveo među brđanima pokušavajući dasklopim poznanstva. To je težak posao, već vidim da ovde neće biti ničega za štabih se rnogao uhvatiti. Oni su u stvarnosti najprimitivniji Ijudi koje sam ikadaupoznao. Većina se čvrsto drži svojih iđeja, koje pripadaju prošlim vekovima.Sada razumem kakvi su ljudi bili u Engleskoj, ne u vreme kraljice Elizabete, jerje to bilo civilizovano vreme, već u vreme Ričarda Lavljeg Srca ili čak ranije,kada je veština vladanja oružjem bila najvažnija. Svaki čovek nosi pušku i znakako da je koristi. Verujem da bi, ako bi morali da biraju, radije išli bez odeće,nego bez oružja. Takođe, nose handžare, što je vrsta njihovog nacionalnog oružja.U pitanju je teški, pravi lovački nož, i toliko su vešti i umešni sa njim da je unjihovim rukama brz kao mač u rukama persijskih majstora. Toliko su ponosni i

rezervisani da se pored njih osećaš malim i „strancem". Vidim da im se nedopada što sam tu. Nije u pitanju ništa lično, jer, kada smo sami, ponašaju sesjajno, gotovo bratski, ali čim se pojavi nekoliko njih, postaju neka vrsta porotekoja na mene gleda kao na kriminalca. To je čudna i prilično nova situacija zamene. Ja sam navikao na različite vrste ljudi, od ljudoždera do mahatmi, alinikada nisam bio sa ljudima poput ovih, koji su tako ponosni, tako oholi, takorezervisani, tako udaljeni, tako potpuno neustrašivi, tako časni, tako gostoljubivi.Ujka Rodžer je dobro prosudio kada je izabrao da živi među njima. Da li znaš dane mogu da se otmem utisku da su jako slični našim gorštacima. Siguran sam ujednu stvar: da ćemo se na kraju sjajno slagati. To će, naravno, biti spor proces ibiće potrebno mnogo strpljenja. U kostima osećam da će mi biti veoma odani iveoma iskreni kada me upoznaju bolje, a nimalo se ne plašim bilo čega što moguuraditi. Naravno, ako poživim dovoljno dugo da me upoznaju. Svašta se možedogoditi sa takvim neukrotivim, ponosnim Ijudima, kojima ponos znači više odživota. Naposletku dovoljno je da jedan čovek u gomili ima pogrešnu ideju ilipogrešno razume nečije motive i eto nas. Ipak, siguran sam da će sve biti u redušto se toga tiče. Došao sam ovde kako bih ostao, jer je ujka Rodžer tako želeo.Ostaću čak i ako to bude samo u mom malom krevetu iza bašte — sedam stopadugačkom i ne preterano uskom — ili u kamcnom kovčegu istovetnih proporcijau kripti Crkve Svetog Save koja se nalazi sa druge strane potoka. To je nekolikovekova unazad stara grobnica Visarionovih i drugih velikaša...

Ponovo sam pročitao ovo pismo, draga tetka Dženet, i plašim se da jeprilično uznemirujuće, ali nemoj da na tome gradiš svoje strahove. Iskreno, samose šalim po pitanju smrti kojoj sam bio naklonjen mnogo godina unazad. Nije bašukusno, pretpostavljam, ali sigurno je veoma korisno kada starac sa crnimkrilima leprša oko tebe danju i noću na nekim čudnim mestima, nekada vidljiv, anekada skriven. Međutim, uvek možeš čuti krila, pogotovo u mraku, kada ih nemožeš videti. Ti to znaš, tetka Dženet, jer dolaziš iz ratničkog roda i imašposeban dar koji ti omogućava da pogleđaš kroz crnu zavesu ili iza nje.

Iskreno, ne plašim se ovdašnjih ljudi, niti sumnjam u njih. Već sam ihzavoleo zbog njihovili izvanrednih osobina i spreman sam da ih volim zbog njihsamih. Osećam da će i oni takođe zavoleti mene (uzgred sigurno će voleti i tebe).Ne mogu da se otrgnem utisku, više nekoj vrsti skrivene misli, da nn je nešto naumu što se mene tiče — nešto što nije bolno, ali je uznemirujuće, nešto što imakorene u prošlosti, nešto što se tiče nade i ponosa, a verovatno i malopoštovanja. Do sada nisu imali prilike da steknu takve utiske iz bilo čega čemu suprisustvovali ili videli da činim. Naravno, može biti da je do toga što sam ja,

iako su svi dobri, kršni Ijudi, za glavu viši od najvišeg kojeg sam do sada video.često hvatam njihove poglede kojima me posmatraju kao da me premeravaju, čaki kada se drže podalje od mene ili pre kada me drže za rukohvat dalje od sebe.Pretpostavljam da ću jednoga dana razumeti značenje njihovih postupaka. Umeđuvremenu nemam šta drugo da radim nego da idem svojim poslom — koji jeujka Rodžerov — čekam i budem strpljiv i pravedan. U svakom slučaju, naučiosam vrednost takvog postupanja u toku svog života među čudnim ljudima. Lakunoć.

Tvoj voljeni RupertPismo Ruperta Sent Ledžerci, Visarion, za Dženet Mek Kelpi, Krum.24. februar 1907.Draga tetka Dženet,Malo je reći da sam oduševljen vešću da uskoro dolaziš. Mislim da

usamljenost počinje da mi ide na živce. Prošle večeri sam baš razmišljao kakodobro podnosim boravak ovde, međutim, ubrzo sam shvatio da su takve mislipreuranjene. Bio sam u svojoj sobi u istočnoj kuli, na spratu, i posmatrao ljudekako hitro u tišini promiču između drveća, kao da nešto taje. Prateći ihpogledom, ustanovio sam da se sastaju na proplanku usred šume, baš pored,,prirodne“ bašte, kako je navedena na planu zamaka. Uhodio sam to mesto štosam bolje umeo i iznenada sam ušetao pravo među njih. Između dvesta i tristanjih okupilo se na tom mestu, bio je to skup najboljih ljudi koji sam video uživotu. Na svoj način, to je bilo izuzetno iskustvo, koje se verovatno nećeponoviti, jer, kao što sam ti pisao, u ovoj zemlji svaki muškarac nosi pušku i znakako da je koristi. Mislim da, od kada sam došao ovde, nisam video nijednogmuškaraca bez oružja. Pitam se da li ih nose sa sobom u krevet! Istog trena kadasam ušetao među njih, sve puške na tom mestu bile su uperene u mene. Nemoj sebrinuti, tetka Dženet, nisu pucali. Da jesu, ne bih ti pisao, ležao bih na tom malomparčetu imovine ili u kamenom kovčegu, sa onoliko olova u sebi koliko može dastane. U normalnoj situaciji, verujem da bi odmah pucali jer je takav običajovde. Niko nije rekao ni reč, a koliko sam mogao da vidim niko se nije ni micao.Ovde mi je pomoglo moje iskustvo. Više nego jednom našao sam se u škripcuslične vrste, tako da sam se jednostavno ponašao što sam prirodnije mogao. Biosam svestan — u momentu mi je to proletelo kroz glavu — da bih, ako pokažemstrah ili razlog za strah, ili ako pokažem da sam svestan opasnosti, makar tako štobih samo podigao ruke, odmah bio izrešetan. Svi oni su nekoliko sekundi bilinepokretni, kao da su se pretvorili u kamen. Usledila je neobična razmenapogleda između njih, poput vetra u kukuruzu, nešto kao iznenađenje koje neko

nesvesno pokaže kada se iznenada zatekne na nekom čudnom mestu. Tren posle,svi su spustili svoje puške na bok i stajali spremni na sve. Sve se odigralo kaopo komandi, brzo i istovremeno, nalik na salutiranje garde ispred palate SvetogDžejmsa.

Na sreću, kod sebe nisam imao nikakvo oružje, tako da nije moglo doći dokomplikacija. ]a sam prilično brze ruke kada treba pucati. Međutim, ovde nijebilo problema, naprotiv baš suprotno, Plavoplaninci su me - zvuči kao nekiorkestar iz Ulice Bond, zar ne — tretirali potpuno drugačije nego kada sam ihprvi put upoznao. Bili su neverovatno uljudni, gotovo snishodljivi. Ipak, uprkossvemu, bili su distancirani više nego obično i sve vreme dok sam bio tamo,nisam uspeo da im se približim. Delovalo je kao da me se na neki način plaše ilikao da gaje strahopoštovanje premameni. Ne sumnjam da će ih to ubrzo proći ida ćemo postati bliski prijatelji kada se upoznamo. Oni su previše dobri ljudi dane bi vredelo da ih malo čekam. (Ova rečenica je, uzgred, prilično loša! Nekadadavno bi me izgrdila zbog toga!) Sve je pripremljeno za tvoj put i nadam se da ćeti biti udobno. Ruk će te sačekati u Liverpulu i postarati se za sve.

Neću ti više pisati, već ćemo se sresti u Rijeci, gde ću ti ispričati sve ostalepojedinosti. Zbogom do tada. Želim ti dobar put i srećan sastanak za nas oboje.

Rupert

Pismo Dženet Mek Kelpi, Visarion, ser Kolinu Mek Kelpiju, UjedinjeniVojni klub, London.

28. februar 1907.Najdraži ujače,Putovanje kroz Evropu je bilo jako ugodno. Rupert mi je, pre nekog

vremena, pisao da ću kada stignem u Visarion biti carica i zaista se potrudio dana svom putu do tamo budem tretirana kao jedna. Ruk, koji mi deluje kao prijatanstariji čovek, putovao je u kupou do mog. Od Harviča do Rijeke je sve perfektnoorganizovao. Svuda su nas čekali pripravni službenici. Od Antverpena sam imalaceo vagon za sebe i to sa dnevnom sobom, trpezarijom, spavaćom sobom, čaksam imala i kupatilo. Sa nama je putovao kuvar, imali smo kuhinju samo za sebe.Kuvar je izgleđao kao prerušeni francuski plemić. Tu su takođe bili kelner islužavka. Moja jadna služavka Megi je u početku bila zapanjena. Stigli smo čakđo Kelna pre nego što je skupila hrabrost da se usudi da im nešto zapovedi. Kadgod bismo se zaustavili, Ruk bi bio na platformi i obavljao bi formalnosti salokalnim službenicima, kao stražar na dužnosti.

U Rijeci sam, kada je voz usporio, ugledala Ruperta kako čeka na peronu.

Izgledao je veličanstveno, štrčeći u gomili kao džin. Odličnog je zdravlja i bilomu jako drago što me vidi. Smestio me je u automobil i odmah smo otišli do kejagde nas je čekao motorni čamac. On nas je odveo do prelepe jahte, čiji su kotloviveć bili pod punim pritiskom. Ruk je već bio tamo — kako je tamo stigao nemampojma.

Na jahti sam imala apartman samo za sebe. Rupert i ja smo večeralizajedno, mislim da je to bila najlepša večera na kojoj sam ikada bila. To je bilotako zlatno sa Rupertove strane jer je sve bilo meni u čast. On je samo pojeokomad šnicle i popio čašu vode. Otišla sam rano u krevet, jer sam bila veomaumorna i pored luksuza tokom putovanja.

Probudila sam se u zoru i izašia na palubu. Bili smo blizu obale. Rupert jebio na mostu sa kapetanom dok je Ruk bio za kormilom. Kada me je Rupertugledao, sjurio se niz stepenice i odveo me na most. Ostavio me je tu i ponovo sestrčao dole, vraćajući se sa najlepšim krznenim ogrtačem koji sam ikada viđela.Ogrnuo me je njime i poljubio. Pored toga što je najbolji i najhrabriji, on jenajnežniji dečko na svetu! Naterao me je da ga uhvatim pod ruku dok mi jepokazivao ka Visarionu, prema kojem smo plovili. To je najdivnije mesto kojesam ikada videla. Neću ga sada opisivati, jer bi bilo najbolje da se sam uveriš iuživaš u njemu od početka kao ja.

Zamak je ogroman. Bolje bi bilo da, čim ovde bude sve spremno, odmahotpraviš svu poslugu koju sam angažovala. Nisam sigurna, ali moguće je da ćenam biti potrebno još toliko ljudi. Teško da je ovo mesto videlo krpu ili četkuvekovima, a sumnjam da je ikada temeljno očišćeno od kada je izgrađeno. Daznaš, ujače, i da bi bilo dobro da udvostručiš svoju malu vojsku koju spremaš zaRuperta. Zaista, rekao mi je da je nameravao da ti piše o tome. Mislim da binajbolje bilo da, kada stignu ovde, stari Lakhlan i njegova žena Sendijeva Meribudu zaduženi za sluškinje. Gomilu takvih žena ćeš teže održati na okupu negostado ovaca. Bilo bi mudro da se o njima stara neko sa autoritetom, pogotovo štonijedna od njih ne govori strane jezike. Ruka si video na stanici u Luverpulu. Onće, ako bude slobodan, doći i dovesti ih sve ovde. Ponudio se da to uradi akoželim. Uzgred, mislim da bi bilo dobro da ga, kada dođe vreme za polazak, žene,ali i Lakhlan i Sendijeva Meri, oslovljavaju sa gospodine Ruk. On je zaistaveoma važna osoba ovde. Na neki način on je kastelan i mada je veoma uzdržan,zapravo je čovek retko dobrih osobina. Takođe, bilo bi dobro da održavamoautoritet. Kada tvoji saplemenici stignu, nadgledaću ih i ja. Blago meni! Napisalasam tako dugačko pismo, moram da prekinem i da se bacim na posao. Pisaću tiponovo.

Srdačno, tvoja Dženet

Od iste istom3. mart 1907.Najdraži ujače,Ovde sve iđe po planu, i nemam nekih novosti, samo ti pišem jer si mi drag

i želim da ti se zahvalim za sve što si uradio za mene i za Ruperta. Mislim da bibolje bilo da sačekamo malo pre nego što doveđemo sluge. Ruk je otišao nekudaposlom koji mu je poverio Rupert. Neće se vraćati neko vreme. Rupert smatra daće mu biti potrebno nekoliko meseci. Ne postoji niko drugi koga bih moglaposlati da se stara o družini kod kuće, a ne dopada mi se ideja da sve te ženeputuju bez pratnje. Čak su i Lakhlan i Sendijeva Meri potpuno neupućeni u stranejezike i običaje. Čim se Ruk vrati, možemo ih sve poslati. Usuđujem se da kažemda će neki od tvojih saplemenika biti spremni do tada, i mislim da će jadnedevojke, koje se mogu osećati malo čudno u nepoznatoj zemlji poput ove, gde suobičaji toliko drugačiji od naših, biti opuštenije kada budu znale da uz sebeimaju muškarce svoje zemljake. Mislim da bi bilo dobro da se parovi koji suvereni, a znam da ima takvih, venčaju pre nego što dođu ovde. To je zgodnijezbog mnogo stvari i olakšaće nam smeštaj, a osim toga, lokalni muškarci su jakolepi. Laku noć.

DženetPismo od ser Kolina Mek Kelpija, Krum , za Dženet Mek Kelpi, Visarion.

9. mart 1907.Draga moja Dženet,Primio sam oba tvoja pisma i oduševio sam se kada sam video koliko si

zadovoljna svojim novim domom. To sigurno mora biti veoma ljupko ijedinstveno mesto, i ja sam čeznem da ga vidim.

Vratio sam se pre tri dana. i kao i obično mnogo se bolje osećam kadaudišem svoj rodni vazduh. Vreme prolazi, draga moja, i počinjem da se osećamne više tako mladim kao što sam nekada bio. Prenesi Rupertu da su svi muškarcispremni i da jedva čekaju da đođu. Svakako je u pitanju izvrsna skupina i mislimda nisam video bolju. Obučio sam ih i istrenirao kao vojnike, a uz to sam impružio priliku da nauče razna zanimanja prema svom izboru. Tako da će uz sebeimati Ijude koji mogu raditi šta god se zatraži od njih, ne sve, naravno, jer nije dapoznaju baš svaki zanat, ali među njima će sigurno biti nekoga čije će umeće bitipotrebno. Tu su kovači, drvodelje, veterinari, kožari, baštovani, limari, oštrači,

oružari, tako da će, pošto su svi izvorno zemljoradnici poreklom i izvežbanilovci, imati retko viđene ljude u domaćinstvu. Skoro svi su izvanredni strelci, aja ih vežbam i u gađanju iz pištolja. Obučeni su u mačevanju i džiu-džici.Organizovao sam ih prema vojnom uzoru u jedinice sa narednicima i kaplarima.Jutros sam napravio smotru i uveravam te, draga moja, da bi, što se tiče vežbe,regularnim trupama mogli da pokažu neke stvari. Moram ti reći da sam ponosanna svoje saplemenike!

Mislim da je tvoj savet, što se žena tiče, mudar, a još mudriji kada suvenčanja u pitanju. Usuđujem se da kažem da će još nekih venčanja biti i kada senasele u stranoj zemlji. Drago mi je zbog toga, jer kada se Rupert smesti tamo,biće dobro da oko sebe ima malu koloniju svojih zemljaka. A biće dobro i za njihtakođe, jer znam da ćete ti i on biti dobri prema njima. Ovde su brda ogoljena iživot je težak, svake godine je potreba za usevima sve veća i veća, i pre ilikasnije, naš narod bi morao da se proredi. Možda će naše malo naselje MekKelpijevih daleko iza granica imperije biti od neke koristi naciji i kralju.Međutim, ovo je samo san! Vidim da ovde počinjem da kod sebe ostvarujemjedan deo proročanstva Isaijinog: „Vaši mladići će imati vizije, a vaši starci snitisne.“

Uzgred, draga moja, šaljem ti nekoliko kutija knjiga koje su bile u tvojojsobi. Sve se bave neobičnim stvarima koje mi razumemo - proricanje, duhovi,snovi (što mi je upravo palo na pamet dok sam ti pisao), sujeverja, vampiri,vukodlaci i svim ostalim čudnim pojavama i stvarima. Pregledao sam neke odovih knjiga i našao sam tvoje beleške, opaske i podvučene pasuse u njima.Pomislio sam da će ti nedostajati u novom domu. Siguran sam da će ti bitiugodnije sa tim starim prijateljima uz sebe. Zapisao sam njihove naslove i poslaospisak u London, tako da se, kad mi ponovo budeš došla u posetu, osećaš kao kodkuće. Ako poželiš da se trajno vratiš ovde, više si nego dobrodošla. Ipak, siguransam da Rupert, za koga znam da te tako mnogo voli, čini sve da te učini srećnom ida nećeš želeti da ga napustiš. Tako da ću, ako poželim da vas vidim, moratičesto da dolazim u Visarion, čak i po cenu da napustim Krum na tako dug period.Čudno je to, zar ne? Sada, kada mogu da idem kuda želim i činim šta god hoću,zahvaljujući darežljivoj uspomeni Rodžera Meltona na mene, želim da ostanemkući uz svoje ognjište. Mislim da niko osim Ruperta ne bi bio u stanju da meodvuče od njega. Veoma predano radim na svojoj maloj četi, kako volim da ihzovem. Oni svi su prosto sjajni i siguran sam da će nam služiti na čast. Uniformesu gotove i ispale sudobro. Svaki odnjih izgledakao oficir unjoj. Kažem ti,Dženet, kad napravimo gardu Visariona, bićemo ponosni na njih. Usuđujem sa da

kažem da za par meseci više neće biti ničega više što bih mogao da ih naučim.Lično ću doći sa njima. Rupert mi je pisao da misli da je zgodnije da dođemodirektno sopstvenim brodom. Kada budem otišao u London za par nedelja,videću da iznajmim pogodan brod. To će nas sigurno poštedeti muke inestrpljenja. Zar ne bi bilo dobro da, kada budem iznajmljivao brod, uzmemdovoljno veliki da preveze i žene sa nama? Nije kao da su u pitanju stranci.Znam, draga moja, da su vojnici vojnici, a žene su žene, ali ovde su svi rođaci isaplemeniđ, a ja, njihov poglavar, takođe ću biti tu. Kaži mi šta misliš i želiš potom pitanju. Gospodin Trent sa kojim sam se video pre nego što sam napustioLondon me je zamolio da ti „prenesem njegovo poštovanje i pozdrav“. Trent jedobar čovek, i dopada mi se. Obećao je da će me posetiti pre kraja meseca, takoda se unapređ radujem našem uživanju.

Doviđenja, draga moja, i neka bog čuva tebe i našeg dragog dečka.Tvoj dragi ujak Kolin Aleksandar Mek Kelpi

KNJIGA TREĆA — GOSPIN DOLAZAK

Dnevnik Ruperta Sent Ledžera3. april 1907.Čekao sam do sada - do sredine dana — pre nego što počnem da zapisujem

detalje čudnih događaja od sinoć. Razgovarao sam sa osobama za koje znam dasu pri čistoj svesti. Doručkovao sam kao i uvek, obilno, i imam sve razloge daverujem da sam odličnog zdravlja i čiste svesti. Tako da se zapis koji ovde sledimože uzeti ne samo kao istinit nego tačan do detalja. Istraživao sam i izveštavaoo brojnim slučajevima za Spiritualističko istraživačko društvo te nisam neupućenu apsolutnu potrebu za potpunom preciznošću u ovakvim pitanjima.

Juče je bio utorak, drugi dan aprila 1907. godine. Dan je bio prepunzanimacija, sa uobičajenom količinom raznolikog posla. Tetka Dženet i ja smoručali zajedno i posle čaja prošetali baštom, posebno ispitujući mesto za novujapansku baštu, koju ćemo zvati „Dženetina bašta“ Nosili smo kapute, jer je kišnasezona na vrhuncu. Pljuskovi su kratki, ali su i pauze između njih kratke.Očekujem da će se vreme trajanja pljuskova produžiti i da će se količinapadavina povećati kako se kraj sezone bude bližio. Večerali smo zajedno, usedam. Posle večere sam zapalio cigaru, a potom se pridružio tetki Dženet na satvremena u njenoj dnevnoj sobi. Napustio sam je u pola jedanaest i povukao se usvoju sobu kako bih napisao nekoliko pisama. U jedanaest i deset sam navio svojsat, tako da sam znao tačno vreme. Pripremajući sa za počinak, razmakao samteške zastore ispred prozora koji gledaju na mermerno stepenište i Italijanskubaštu. Ugasio sam svetlo pre nego što sam razmakao zastore, jer sam želeo da prenego što legnem bacim pogled na okolinu. Tetka Dženet je oduvek imalastaromodnu ideju o potrebi (ili ispravnom postupanju) da se prozori držezatvoreni i zastori navučeni. Postepeno uspevam da je ubedim da moju sobuostavi na miru što se toga tiče, međutim, u ovom trenutku, promena je u svojojturbulentoj fazi, a naravno da ne bi trebalo da požurujem stvari ili da budempreviše uporan, jer bi joj to povredilo osećanja, Ova noć je bila jedna od onihpo starom režimu. Bilo je uživanje gledati napolje. Prizor je bio savršen. Pljusakje prošao i voda je posvuđa curkala. Prelazili smo iz faze poplava u fazu blata.

Svetla je bilo dovoljno, jer je mesec počeo da se polako probija kroz maseoblaka. Treperavo svetlo je pravilo čudne senke od žbunja i statua u bašti.Dugačka prava staza, koja se pruža od mermernih stepenica, posuta je finimpeskom belim od kvarca sa obale zaliva na južnoj strani zamka. Visoko žbunjebele zelenike, tisovine, kleke, čempresa, raznobojnog javora i medunike, koje jeposađeno u razmacima pored staze, izgledalo je utvarno na treperavoj mesečini.Mnoge vaze, statue i urne koje uvek izgleđaju kao prikaze, na polusvetlu suizgledale uvrnutije nego ikad. Prošle večeri je mesečina bila neobičnodelotvorna i osvetljavala je ne samo baštu sve do grudobrana već i duboku tminuvelikih šuma, koje su se nalazile iza, i iza njih, ponovo, do mesta gde su počinjaliobronci planinskog lanca i šuma, koje su se pružale preko srebrnih obronakapoput plamena, prekinute tu 1 tamo velikim usecima i kamenim proplancimanepreglednih planina.

Dok sam posmatrao ovaj ljupki prizor, učinilo mi se da sam ugledao neštobelo kako na trenutke promiče, poput nekakvog bljeska, od jedne do druge statueili žbuna — do bilo čega što bi mu pružilo zaklon od pogleda. U početku nisambio siguran da li sam zaista video nešto ili ne. To me je malo uznemirilo, jer samse odavno izvežbao da pažljivo pratim činjenice i detalje u svom okruženju, odkojih ne samo da je često zavisio moj život već i život drugih. Navikao sam se daverujem svojim očima i bilo šta što bi stvorilo i najmanju sumnju u to, više ilimanje bi me uznemirilo. Pribrao sam se i počeo pažljivije da posmatram. Ubrzosam se, na svoje zadovoljstvo, uverio da se nešto kreće, nešto obučeno u belo.Delovalo je dosta prirodno da bi mi misli odlutale ka misterioznom - verovanjeda je ovo mesto ukleto preneto mi je više - puta kroz razgovor. Sujeverje tetkeDženet., potpomognuto njenim knjigama o okultnim temama, što je svakodnevnatema u našim razgovorima, u poslednje vreme se pojačalo. Nije ni čudo onda štosam tada, potpuno budan i napetih čula čekao na neku dalju manifestaciju ovogutvarnog posetioca, tako mi je bar delovala prilika. Sigurno mora biti duh iliavetinjska manifestacija neke vrste koja se kretala talco nečujno. Kako bih čuo ivideo bolje, polako sam pomerio rešetke, otvorio francuski prozor i izašaonapolje u pidžami. Bosonog sam stajao na mermernoj terasi. Koliko je bio hladanvlažni mermer! Koliko je težak bio miris pokisle bašte! Kao da su mrak i noćnasvežina zajeđno sa mesečinom isisavali mirise iz procvalog cveća. Noć jedelovala kao da izdiše teške, opojne mirise! Stajao sam na vrhu mermernihstepenica i tu, odmah ispred mene, sablasno se pružalo u svim svojim ekstremima- terasa i stepenice od belog mermera, bele staze posute kvarcnim peskom, kojise presijavao na treperavoj mesečini, žbunje bele, bledozelene ili žute boje, koje

uz bele statue i vaze izgleda nejasno i avetinjski na čarobnom svetlu. Među njimaje i dalje promicala ta misteriozna, neuhvatljiva figura za koju nisam mogao dakažem da li je stvarna ili izmišljena. Zadržao sam dah, napeto osluškujući svakizvuk, ali, osim zvukova noći, ništa se više nije čulo. Sove su hučale u šumi, slepimiševi su koristili zastoj u padavinama da lepšaju kao senke kroz vazduh.Međutim, više nije bilo traga od duha ili utvare koja je promicala baštom. Neznam šta je moglo biti to što sam video, ukoliko je zaista bilo išta osim mojemašte.

Pošto sam malo sačekao, vratio sam se u svoju sobu, zatvorio prozor,namestio rešetku i navukao teške zastore preko otvora. Zatim sam, pošto samugasio sveće, legao u krevet. Mora da sam zaspao posle nekoliko minuta.

„Šta je to bilo?!“ Skoro da sam čuo sebe kako izgovaram to što sampomislio dok sam ustajao potpuno razbuđen. Više sam se sećao, nego što sam utom trenutku čuo uznemirujući zvuk, nešto poput tihog kuckanja po prozoru. Nekovreme sam osluškivao, mehanički ali usredsređeno, zadržavši dah uz brzolupanje srca, koje kod slabih osoba govori o strahu, a kod drugih o iščekivanju.Tišinu je narušio zvuk koji se ponovo začuo, ovoga puta veoma, veoma tiho, alinije bilo sumnje, čulo se kuckanje po staklenim vratima.

Skočio sam i razmakao zavese i za trenutak zastao potpuno zaprepašten.Napolju, ispred prozora na balkonu, najasnoj mesečevoj svetlosti stajala je

žena, umotana u belu pogrebnu odeću, natopljenu vodom, koja je kapala namermerni pod, praveći baricu. Njeno držanje, odeća i okolnosti govorili su mi daje, iako se kretala i govorila, zapravo mrtva. Bila je mlada i jako lepa, ali smrtnobleda. Kroz nepomično bledilo njenog lica, zbog čega je izgledala hladno kaomermer na kojem je stajala, tamne oči su se presijavale čudnim ali opčinjujućimsjajem. Čak i pri varljivoj mesečini, koja pre obmanjuje nego što osvetljava,nisam mogao da ne primetim njene oči. Sijale su kao da su u sebi imale zvezdu.Svakim pokretom koji bi napravila, zvezde bi otkrivale nove lepote. Gledala meje preklinjući, dok se teška zavesa povlačila, i gestovima me je molila da jepustim unutra. Instiktivno sam je poslušao. Povukao sam čeličnu rešetku i otvoriofrancuski prozor. Dok sam otvarao staklena vrata, primetio sam da drhti i da setrese. Zaista, delovala je toliko obuzeta hladnoćom da maltene više nije mogla dase kreće. Pošto sam naslutio njenu nemoć, sva predstava o neobičnosti situacijepotpuno je nestala. Nije da je moja prvobitna misao da se radi o mrtvoj osobinestala zbog njene odeće. Jednostavno nisam uopšte o njoj razmišljao. Bio samspreman da prihvatim stvari onakve kakve jesu, ona je žena i u nekakvoj jeužasnoj nevolji, to je bilo dovoljno.

Morao sam se sa posebnom pažnjom odnositi prema svojim emocijama, jersam morao da se oslanjam na njih kako bih razumeo ili uporedio stvari. Ceodogađaj je bio toliko neprirodan da je to najmanje što sam mogao da uradim, ašto mi je posle moglo rasvetliti rešenje ili me uputiti na njega, za stvari koje minisu razumljive u ovom trenutku. Oduvek sam smatrao da su, kada su teškoshvatljivi događaji u pitanju, prvi utisci daleko vredniji od kasnijih zaključaka.Ljudi se u veoma maloj meri oslanjaju na instinkt, znatno manje nego na razum, aipak, životinjama je to veliki dar prirode, koji im služi kao zaštita i uopšte kaosredstvo za ispunjenje njihovih nagona.

Kada sam izašao na terasu, ne misleći na to kako sam odeven, ustanoviosam da je žena umrtvljena i da zaista jedva može da se kreće. Čak i kada sam jepozvao da uđe, potkrepljujući svoje reči gestovima u slučaju da ne razume jezikkojim govorim, samo je stajala u mestu njišući se lagano napred nazad, kao dajedino ima snage da se održava na nogama. Uplašio sam se da će, zbog stanja ukojem se nalazila, svakog trenutka pasti mrtva. Uhvatio sam je za ruku i uveounutra. Delovala je previše slabo da bi čak i pokušala. Kada sam je blagopovukao napred, propala je i da je nisam uhvatio, pala bi. Zatim sam,pridržavajući je, krenuo napred. Delovalo je da njena stopala, koja su sada bilaoslobođena težine tela, mogu da načine neophodni napor, i tako smo, pošto samje praktično nosio, ušli u sobu. Bila je na izmaku snage. Morao sarn da jepodignem da bih je preneo preko praga. Zatvorio sam francuski prozor i zabravioga, poslušavši je kada mi je pokazala rukom da to uradim. Pretpostavljam da jetoplota sobe, mada je bilo sveže, ali znatno toplije nego napolju, brzo uticala nanju, jer je u trenutku izgledalo kao da je počela da se oporavlja. Posle nekolikomomenata ustala je i navukla zastor preko prozora. To nas je ostavilo u mraku.Čuo sam kako mi na engleskom govori: „Svetlo, upali svetlo!“

Pronašao sam šibice i odmah upalio sveću. Kada je fitilj primio plamen,otišla je do vrata i proverila da li su zaključana. Zadovoljna tom činjenicom,pošla je ka meni, dok je mokri pokrov ostavljao trag vlažni trag na zelenomtepihu. Za to vreme, vosak sveće se dovoljno otopio i plamen se rasplamsao takoda sam mogao jasno da je vidim. Drhtala je i tresla se kao da ima groznicu,navukla je mokri pokrov oko sebe, što je delovalo sažaljivo. Instinktivno rekoh:

„Mogu li da učinim šta za tebe?“Odgovorila mi je glasom uzbuđujuće, neverovatno prodorne umiljatosti,

koja me je nekako dotakla pravo u srce i obuzela na čudan način:„Ugrej me.“Požurio sam do kamina. Bio je prazan, drvo za potpalu nije bilo spremno.

Okrenuo sam se ka njoj i rekao. „Sačekaj par trenutaka ovde. Pozvaću nekoga dami pomogne i upalićemo vatru“

Glas joj je zvučao napeto dok mi je istog trena bez pauze odgovarala:,,Ne! Radije bih“, zastala je na trenutak, međutim, videvši svoju odeću,

nastavila je žurno „ostala ovako. Tebi verujem, ne drugima. Ne smeš izneveritimoje poverenje.“

Skoro istog trenutka dobila je napad drhtavice, i ponovo je još više uvilasvoj pokrov, što je delovalo toliko jadno da me srce zabolelo. Smatram sebepraktičnim čovekom. U svakom slučaju, navikao sam da delam. Dohvatio samdebeli, tamnosmeđi, lovački ogrtač koji je stajao pored kreveta — naravno bio jenestandardne dužine — i pružio joj ga, rekavši:

„Ogrni ovo. Ovo je jedina topla odeća koja je podesna. Ostani, morašskinuti taj mokri, mokri — zapetljao sam se razmišljajući koja reč ne bi bilauvredljiva — ogrtač, haljinu, kostim šta god da je.“ Pokazao sam joj ka uglusobe, gde se nalazio paravan iza kojeg je bila moja kada, spremna još tokom noćijer sam ranoranilac.

Naklonila se ozbiljno, i uzevši ogrtač dugom, belom, lepo oblikovanomrukom, otišla iza paravana. Začulo se tiho šuškanje, a potom šuplje ,,tup“ kada jemokra odeća pala na pod. Još šuškanja i trljanja i tren kasnije pojavila seumotana od glave do pete u lovački ogrtač, koji se vukao po zemlji mada je bilavisoka žena. I dalje je bolno drhtala. Uzeo sam flašu brendija i čašu sa kredenca iponudio joj. Odbila ih je odmahnuvši rukom, mada je ječala mučno.

,,O kako mi je hladno, tako hladno!“Zubi su joj cvokotali. Bolelo me je da je gledam u tako jadnom stanju i u

očaju rekoh, jer sam bio na kraju nerava, ne znajući šta da uradim:„Recite mi bilo šta što mogu da uradim da Vam pomognem i uradiću. Ne

mogu da zatražim pomoć i založim vatru, jer nemam čime; nećete brendi. Šta nasvetu mogu da uradim da bih Vas zagrejao?“

Odgovor koji mi je dala svakako me je iznenadio, mada je bio praktičan,toliko praktičan da se nisam usuđivao da kažem. Pogledala me je pravo u očinekoliko trenutaka pre nego što je progovoriia. Uz devojačku nevinost koja jeodagnala sve moje sumnje i odmah me ubedila u njenu jadnu sudbinu, progovori,glasom koji me je uzbudio i izazvao sve moje sažaljenje:

„Dozvolite mi da se malo odmorim, i pokrijte me prekrivačem ili ćebadima.To će me ugrejati. Umirem od hladnoće. I smrtno sam uplašena, smrtno. Seditepored mene, i dozvolite da Vas držim za ruku. Vi ste veliki i jaki i delujetehrabro. To će me ponovo umiriti. Nisam kukavica, međutim, večeras me je strah

zgrabio za vrat. Jedva da mogu da dišem. Molim vas, dozvolite mi da ostanemdok se ne ugrejem. Da samo znate kroz šta sam prošla i kroz šta još moram proći,sigurno biste se sažalili na mene i pomogli mi.“

Reći da sam bio zatečen, bio bi blagi opis mojih osećanja. Bio sam šokiran.Život koji sam vodio nije bio čedan, već ispunjen neobičnim iskustvima ispecifičnim avanturama. Putovao sam na nepoznata mesta, među strane ljude sačudnim pogledima na život. Osoba bez strasti nije pogodna za takav avanturizam.Međutim, čak i iskusan i strastven čovek može, ako poštuje ženu, biti šokiran istidljiv, kada je njegovo mišljenje o slabijem polu u pitanju. Mora joj staviti svudarežljivost i zaštitu na. raspolaganje uz sve uzdržavanje koje poseduje. Čak ikada žena sebe dovede u sumnjivu situaciju, njena čast se poziva na njegovu. Tajpoziv se rnora prihvatiti. Na zvuk takvog poziva i strast će za neko vreme zastati.

Ovu ženu sam veoma poštovao. Njena mladost i lepota, njeno ignorisanjezla, njen izvanredan prezir prema konvencijama, koji može doći samo kroznasledni ponos, njen užasan strah i patnja —- jer zbog jadnog stanja u kojem senalazi tu mora postojati više od onog što se može videti golim okom — zahtevajupoštovanje, čak i ako niste odmah požurili da ga pružite. Bez obzira na sve,smatrao sam da je neophodno da se usprotivim njenom neprijatnom predlogu.Svakako sam se osećao kao budala i prostak zbog toga. Iskreno, mogu reći dasam to učinio za njeno dobro, iz najbolje namere, jer sam takav. Osećao sam senemoguće nespretno, dok sam mucao i zaplitao jezikom pre nego što samprogovorio: „Ali sigurno — konvencije! Vaše prisustvo ovde po noći!“

Prekinula me je sa neopisivim dostojanstvom, koje je imalo takav efekat dasam začepio kao da su mi stavili brnjicu, zbog čega sam se osećao inferiorno.Mora da sam izgledao jadno. Postojala je takva graciozna jednostavnost iiskrenost u tome, takvo samopoštovanje i poznavanje sebe i pozicije u kojoj senalazi, da nisam mogao biti ni ljut ni povređen. Mogao sam samo da se stidimsebe, svog beznačajnog uma i moralnih pogleda. U svojoj ledenoj hladnoći,duhovnoj i telesnoj, izgledala je kao oličenje ponosa dok mi je ođgovarala:

„Šta mi znače podesnosti i konvencije! Kada biste samo znali odakledolazim, bivstvovanje (ako ga tako možemo nazvati) koje sam imala, samoću,užas! Osim toga, na meni je da stvorim konvencije, a ne da predajem svojuslobodu i postupke njima. Čak i ovakva, ovde, u ovoj odeći, ja sam iznadkonvencija. Podesnosti me ne uznemiravaju i ne ograničavaju. To sam barzaradila onim kroz šta sam prošla, čak i da ih nisam stekla na bilo koji druginačin. Dozvolite mi da kažem.“ Poslednje reči je izgovorila molećivo, uprkosnjenom ponosu. Međutim, ipak je i tu postojala nota ponosa; u svemu što je

govorila i činila, u držanju i kretnjama, boji njenog glasa, gordosti inepokolebljivosti njenih otvorenih, zvezdanih očiju. Sve u svemu, u njoj je bilonečeg retko gordog što joj je pristajalo, tako da su moji slabi pokušaji moralnepridike, suočeni licem u lice sa njom, delovali smešno i pogrešno. Bez reči samiz stare škrinje izvadio naramak ćebadi, od kojih sam nekoliko bacio preko njedok je ležala, jer je u međuvremenu, pošto je skinula prekrivač, legla na krevet.Uzeo sam stolicu i seo pored nje. Kada je ispružila ruku ispod gomileprekrivača, uzeo sam je u svoju i rekao:

„Ugrejte se i odmorite. Spavajte ako možete. Nemojte se plašiti, čuvaću Vassvojim životom.“

Pogledala me je zahvalno, njene zvezdane oči su sijale još svetlije... Bila jejezivo hladna, a zubi su joj cvokotali toliko jako da sam se plašio da ju jezadesilo neko opasno zlo od vlage i hladnoće. Međutim, osećao sam se tolikonespretno da nisam mogao da nađem reči kojima bih izrazio svoje strahove.Štaviše, teško da sam se usuđivao da kažem bilo šta u vezi sa njom posle oholognačina na koji je primila moj dobronamerni protest. Očigledno je da sam za njubio neka vrsta skrovišta i izvora toplote, sasvim bezličan, i nije me trebaloposmatrati na bilo koji način kao pojedinca. U ovim ponižavajućim okolnostimašta sam drugo mogao da uradim, osim da sedim u tišini i čekam razvoj situaeije?

Malo-pomaio žestoko cvokotanje njenih zuba počelo je da popušta, kako jetoplina njenog okruženja počela da prelazi na nju. Ja sarn takođe osetio, čak i uovoj nepodesnoj pozi za spavanje, uticaj tišine i spokoja tako da je san počeo dami dolazi na oči. Nekoliko puta sam pokušao da ga odagnam, međutim, kakonisam mogao da pravim bilo kakve nagle pokrete jer bih uznemirio svojuneobičnu i prelepu gošću, prepustio sam se dremljivosti. I dalje sam bio tolikozgranut i obuzet iznenađenjem da nisam mogao slobodno da razmišljam. Nisammogao ništa da učinim, osim da se kontrolišem i čekam. Pre nego što sam uspeoda usredsredim svoje misli, zaspao sam.

Svesti me je prizvao zvuk kukurikanja petla, probivši se kroz zid sna kojime je okruživao, negde sa spoljnih delova zamka. U istom trenulku, figura, kojaje osim blagog pomicanja grudi ležala nepomično kao mrtvac, počela je divlje dase opire. Zvuk je prošao i kroz kapije njenog sna. Uz brzi pokret, kliznula je izkreveta na pod. Dok se uspravljala jarosnim šapatom reče:

„Pusti me napolje! Moram da idem! Moram da idem!“Za to vreme sam se već potpuno razbudio i u trenutku, koji nikada neću

zaboraviti, postao sam svestan celokupne situacije. Slabo svetlo sveće, koja jeskoro cela dogorela, bilo je zagušeno prvim, sivim odsjajima jutra, koje se

lagano probijalo preko ivica teških zastora. Visoka, vitka figura ogrnuta smeđimogrtačem, koji se vukao po podu, sa crnom kosom, koja se na trenutke sjajila nasvetlu, ističući mermernu belinu njenog lica, na kojem su plamtele njenezvezdane oči, bila je u mahnitoj žurbi. Njeno nestrpljenje je postalo neizdrživo.

Bio sam toliko omamljen snom i zaprepaštenjem da nisam pokušao da jezaustavim, već sam instinktivno počeo da joj pomažem, udovoljavajući njenimželjama. Otrčala je iza paravana i počela da se presvlači — bar sam, premaonome što sam čuo, tako zaključio — hitro skidajući topli ogrtač i oblačećiledeni mokri pokrov. Razmakao sam zastore i smakao reze na staklenim vratima.Dok sam to činio, ona se, drhteći, već bila stvorila iza mene. Kako sam otvoriovrata, skliznula je napolje, nečujno, brzo; tresući se. Dok je prolazila poredmene, promrmljala je tiho, skoro nerazumljivo usled cvokotanja njenih zuba:

„Hvala ti, hvala ti hiljadu puta! Moram da idem! Moram! Moram! Doći ćuponovo i pokušaću da ti pokažem svoju zahvalnost. Do tada me nemoj osuđivatikao nezahvalnicu.“ Rekavši to, nestala je.

Posmatrao sam je kako odlazi nizbelu stazu, krećući se kao što je i đošla. Uhladnom belom svetlu rane zore izgledala je još sablasnije no po mrkloj noći.

Pošto je nestala iz vidnog polja u senkama šume, dugo sam stajao na terasi iposmatrao, nadajući se ću biti nagrađen još jednim kratkim pogledom; jer samsada bez sumnje znao da me privlači na neki neobičan način. Cak sam osećao daće me taj pogled zvezdanih očiju pratiti dokle god sam živ. Tu je postojalanekakva opčinjenost, koja je išla duboko, dalje od vida, dodira ili mog srca, svedo dna moje duše. Misli su mi se rojile toliko da sam jedva mogao da rasuđujemtrezveno. Sve je delovalo kao san. Delovalo je kao da se stvarnost nalazi veomadaleko. Nije bilo sumnje da je sablasna figura koja je uz mene provela sate usrednoći, bila od krvi i mesa. A ipak, bila je tako hladna! Nisam mogao da seodlučim ni za jednu pretpostavku: da je žena koja me je držala za ruku živa; ili daje u pitanju leš, koji je za tu priliku na neki nepoznat način reanimiran.

Pitanje je bilo toliko teško da nisam mogao ni da pretpostavim, sve i da samhteo. U svakom slučaju, to nisam ni želeo. Znao sam da će mi odgovor na topitanje biti dat kada za to dođe vreme. Do tada sam želeo da sanjarim, kao štočini svako sa blaženim snom, iako on može biti prekidan epizodama bola,sumnje, jeze ili straha.

Zatvorio sam prozor i ponovo navukao zastore, po prvi put postavši svestanhladnoće mokrog mermernog poda kada su moja stopala počela da se greju namekom tepihu. Kako bih se otarasio jeze, legao sam u krevet u kojem je onaležala, pokušavajući da razmišljam trezveno pošto je toplota počela da mi se

vraća u udove. Neko vreme sam promišljao o činjenicama od protekle noći ilibar o stvarima koje su meni delovale kao činjenice. Međutim, što sam višerazmišljao, mogućnost da dođem do odgovora postajala je sve manja, tako dasam se zatekao kako uzalud pokušavam da pomirim životnu logiku sa mračnomepizodom od sinoć. Napor se pokazao kao preveiik za koncentraciju koja mi jepreostaia, a prekinuti san me je dozivao i nisam hteo da ga odbijcm. Šta samsanjao, ako sam išta sanjao, ne sećam se. Samo znam da sam, kada je došlovreme za to, bio spreman za ustajanje. Probudilo me je silovito udaranje u vrata.Skočio sam iz kreveta potpuno budan. U trenutku sam smakao rezu i vratio se ukrevet. Uz užurbano: „Mogu li da uđem?“, ušla je tetka Dženet. Delovalo je kaoda joj je laknulo kada me je ugledala i bez pitanja mi je dala raziog njeneuznemirenosti:

,,Oh momče, toliku sam nelagodu sinoć osećala. Pohodili su me snovi,’vizije’, na neki način jezovite prirode. Plašila sam se..

Razmakla je zastore i ugledala je mokre tragove svuda po podu, što joj jeskrenuio misli.

„Bože, momče, šta si to radio sa svojom kadom? Vidi kakav si nerednapravio! Grešno je praviti takav nered i greota...“ U tom maniru je nastaviladaije. Bilo mi je drago što slušam njenu tiradu, koja je bila ono što se možeočekivati od dobre domaćice kada se naruši njen pojam reda. Slušao sam jestrpljivo, zadovoljan, pitajući se šta bi mislila ili rekla da je znala pravečinjenice. Bio sam jako srećan što sam se tako lako izvukao.

Rupertov dnevnik — nastavak10. april 1907.Nekoliko dana posle ,,epizode“ — da je tako nazovem — bio sam čudno

raspoložen. Nisam se poverio nikome, čak ni tetki Dženet. Čak ni ona, takodraga, širokog srca i liberalno nastrojena, možda ne bi razumela situacijudovoljno da bi bila pravedna i tolerantna, a nisam želeo da slušam neprijateljskekomentare o svom neobičnom posetiocu. Nisam mogao da podnesem pomisao dabi joj iko mogao naći mane, mada sam, naposletku, zapravo štitio sebe, jer su mii pored mojih najboljih nastojanja neprijatne misli iznova i iznova dolazile, uraznim oblicima i sa pitanjima na koje bih teško mogao dati odgovor. Zaticaosam sebe kako je branim, ponekad kao ženu teško pritisnutu duševnim strahom ifizičkom patnjom, a ponekad time da ona ne podleže zakonima živih. Zaistanisam mogao da se odlučim da li da je posmatram kao živo biće iii kao nekočudo koje bivstvuje u drugom svetu, a samo na neki način ima dodira sa našim.Kod takvih sumnji na scenu stupa imaginacija, misli o zlu i opasnostima, sumnja,

čak i strah počinje da me muči takvom upornošću i na tako raznolike načine.Zbog toga se moj nagon za ćutanjem uvećao i prerastao u način ponašanja. Ovainstinktivna predostrožnost ubrzo je pokazala svoju vrednost što se tičeraspoloženja u kojem se nalazila tetka Dženet. Postala je puna mračnihpredskazanja i morbidnih strahova. Prvi put u životu sam otkrio da tetka Dženetima živce! Potajno sam jako dugo verovao da je nadarena moćimapredskazivanja, što je kvalifikuje da se nosi sa predanjima i sujeverjima ipomaže ne samo njoj nego i onima oko nje. Možda je ovaj njen prirodni darponovo podstaknut pristizanjem sanduka sa njenim knjigama koje je poslao serKolin. Danju i noću ih je čitala i iščitavala iznova i iznova, uglavnom okultneteme, prekidajući samo da mi prenese pojedine delove najmračnije i najstrašnijeprirode. Zaista, pre nego što je prošla sedmica, postao sam stručnjak za istorijuokultnog, kao i po pitanju manifestacija za koje sam već postao verziran svojimdotadašnjim životom.

Posledica svega toga jeste što sam postao mrgodan i zamišljen. Takve su barbile činjenice kada me je tetka Dženet uputila na njih. Ona uvek govori u skladusa svojim ubeđenjima. Njeno loše raspoloženje bilo je dokaz kako je na njudelovalo moje nevoljno razmišljanje. U svakom slučaju, bila je u pravu. Stanje ukojem sam se nalazio sprečavalo me je da priznam pravi razlog svojepovučenosti i odsutnosti. Tako sam nastavio da mučim sebe kao i preintrospektivnim pitanjima, a ona je, pošto se usredsredila na moje ponašanje,nastavila da traži uzroke iznoseći svoja verovanja i strahove

.Večernji razgovori, kada smo bili sami za vreme večere -— izbegavao samnjena propitivanja tokom dana — budili su moju imaginaciju i pritiskali me.Uprkos svemu, nisam mogao a da ne pronalazim nove razloge za brigu uz stalnubujicu njenih sujeverja. Mislio sam da sam pre nmogo godina dotakao dno ovegrane psihičkog istraživanja, međutim, ova nova situacija — postojanje mogprelepog posetioca i tužnih i užasnih okolnosti u kojima se ona nalazila — veomame okupirala i stvarala nova pitanja na planu samovažnosti. Počeo sam darazmišljam o rekonstruisanju sopstvenog sistema vrednosti i novom pogledu naetičkc principe. Šta god činio, moj um bi se vraćao na misteriozne činjenice.Preispitivao sam jednu po jednu prema svom iskustvu i nesvesno pokušavao daih povežem sa trenutnom situacijom.

Posledica toga je bila da sam, uprkos sopstvenoj volji, ostao zaglavljen sasličnošću činjenica vezanih za svog posetioca sa onima koje prenosi tradicija ipreživela sujeverja iz ranih vekova kada su ova, pre neživa nego živa bića,hođila zemljom mada su pripadala zagrobnom svetu. Među njima su najpoznatiji

vampiri i vukodlaci. Tom rodu donekle pripadaju i dvojnici*( Prema mitologijidvojnici su vrsta duhova ili kreatura koje uzimaju tuđa obličija i likove iobično pređskazuju zlo ili nesreću. Po nekim mitologijama čak i ubijaju onečije su likove preuzeli kako bi nesmetano mogli da obitavaju među ljudima ičine zlo.) čija dvojaka priroda ih obično vezuje za svet oko njih. Tu su takođe istanovnici astralnih ravni. U svakom od postojećih svetova nalaze se materijalnaotelotvorenja, koja se moraju stvoriti, makar i za jednu ili periodičnu svrhu. Nijebitno da li stvoreno otelotvorenje može primiti dušu koja je napustila telo ili dali se oko slobodne duše ili za nju može napraviti telo. Čak se i leš možeupotrebiti putem nekih đavolskih obreda, ali to može biti i posledica nasleđaupotrebe nekakvih zlokobnih moći u prošlosti. Rezultat je isti u svakom slučaju,mada se načini na koji se do njega stiže mogu veoma razlikovati: duša i telo kojinisu u saglasiju spajaju se sa nekim misterioznim ciljem, putem čudnih načina, uzsile koje su još čudnije.

Mada sam mnogo razmišljanja i odbacivanja posvetio jezovitom obliku kojibi najvišc odgovarao mojoj avanturi i koji bi bio najsličniji mom fascinantnomposetiocu, došao sam do zaključka da je moj posetilac te noći bio vampir.Dvojnici, astralne projekcije ili slične utvare ne odgovaraju onome što samiskusio te noći. Vukodlaci su samo vrsta vampira te ih nisam klasifikovao iproučavao. Kada sam činjenice usredsredio na Gospu sa Pokrovom (tako sam jeu mislima nazivao), počela je da se pomalja nekakva druga sila. Biblioteka tetkeDženet mi je pružila određene tragove koje sam žudno sledio. U dubini duše sammrzeo ovaj posao i nisam želeo da ga obavim. Međutim, po ovom pitanju nisambio sarn svoj gospodar.. Šta god da sam činio, koliko god često da samodbacivao sumnje, nove slutnje i prikazi bi dolazili na njihovo mesto. Kao da suokolnosti ponavljale parabolu o sedam đavola koji bi zauzimali mesto jeđnogkoji bi bio proteran. Sumnje mogu da podnesem, prikaze takođe. Ali, sumnje iprikazi zajedno čine silu toliko groznu da sam primoran da čitam i prihvatimknjige o misterijama kako bi uverljive misli uopšte mogle da se zapate.Privremeno sam prihvatio teoriju o vampiru da bih je nepristrasno prosudio.Kako su dani prolazili, tako je moje ubeđenje raslo. Što sam više čitao na tutemu, to su dokazi jasnije ukazivali na isto. Što sam više razmišljao o tome, to jeubeđenje postajaio veće. Pretražio sam ponovo sve knjige tetke Dženet kako bihnašao nešto što bi protivrečilo tome, ali uzalud. Ma koliko da mi je ubeđenjeraslo, nesigurnost bi se vraćala saponovnim pretresanjem činjenica tako da samse sve vreme nalazio u uznemirujućem stanju neizvesnosti.

Ukratko, dokazi koji idu u prilog podudaranju činjenica i slučaja za teoriju o

vampirima su:

njen dolazak je bio noću — vreme kada su vampiri, prema teoriji, slobođnida se kreću po želji;nosila je pokrov — neophodnost s obzirom na to da dolazite pravo iz grobaili grobnice; ničega okultnog nema u vezi sa odećom koja nije predmetastralnih ili drugih uticaja;morala je biti uvedena u sobu — prema striktnim pravilima koja navodijedan skeptični kritičar okultizma u nečemu što je nazvano „vampirskiobičaji“;divlje je žurila da ode kada se začuo petao;delovala je neprirodno hladno; njen san je bio skoro nenormalnogintenziteta, a zvuk kukurikanja je, ipak, prodro kroz njega.

Ove stvari su ukazivale da se povinovala nckim zakonima, koji nisu u skladu saonima kojima se rukovode ljudska bića. Usled stresa, zbog takvih okolnosti krozkoje je morala proći, njena vitalnost je delovala neljudski — kao vrsta vitalnostikoja može nadživeti običan pogreb. Ponovo, toliko je pažnje pokazala uoblačenju, kao da je pod uticajem nekakve naredbe, ledeno hladnog pokrovakojim je bila umotana, idući usred noći sa njim što teško da je normalno za ženu.

Međutim, ako je tako, i ako je ona zaista vampir, zar se ne bi to što je drži,kakva god da je sila, moglo izopštiti? Moj sledeći cilj je bio da pronađem načinza to. Zapravo jedva čekam da je ponovo vidim. Nikada ranije nisam bio dirnuttako duboko od strane bilo koga. Da li dolazi sa neba ili iz pakla, sa zemlje ili izgroba, nije važno. Sebi sam postavio zadatak da je povratim u život i pružim jojmir. Ukoliko je zaista vampir, zadatak može biti težak i dugačak. Ukoliko nije,nego su samo okolnosti takve da pružaju takav utisak, posao će biti jednostavnijii daleko slađi. Šta može biti slađe nego vraćanje izgubljene ili naizgledizgubljene duše žene koju voliš! Eto, istina je konačno izašla na videlo!Pretpostavljam da sam zaljubljen u nju. Ukoliko je tako, prekasno je da se borimprotiv toga. Mogu samo strpljivo da čekam dok je ponovo ne susretnem. Do tadane mogu učiniti nijedan korak ka ostvarenju svoje ideje. Ne znam apsolutno ništao njoj, čak ni njeno ime. Strpljenja!

Nastavak Rupertovog dnevnika16. april 1907.Jedino olakšanje od nestrpljenja koje me progoni po pitanju Gospe sa

Pokrovom jeste problematična situacija u mojoj novoj domovini. Očigledno sedešava nešto što ne bi trebalo da znam. Brđani su zabrinuti i uznemireni, lutajuunaokolo, sami i u družinama, sastajući se na čudnim mestima. Pretpostavljam daje tako bilo i u davna vremena kada su intrige sa Turcima, Grcima,Austrijancima, Italijanima i Rusirna nicale na svakom koraku. To me se veomatiče, jer sam odavno odlučio da delim sudbinu Zemlje Plavih Planina, i niTurska, ni Grčka, ni Austrija, ni Italija, ni Rusija, čak ni Francuska ili Nemačka,ni čovek ni bog ni đavo neće me skrenuti sa tog puta! Sa ovim domoljubima samrešio da stavim sve na kocku! Jedina poteškoća su u početku bili ljudi sami.Toliko su ponosni da sam se plašio da me neće udostojiti časti da budem jedanod njih! Ipak, stvari su se kretale nekako, bez obzira na kakve sam poteškoćenailazio u početku. Bez obzira na to! Kada pogledate na ono što ste postigli ičinjenicu da je početak negde daleko, čak i da je blizu — ne bi bilo važno, usvakom slučaju i nije za bilo kakvo pominjanje.

Juče oko podneva sam čuo da će se u blizini održati veliki skup, tako dasam otišao na njega. Mislim da je bio uspešan. Ako je to ikakav dokaz, osećaosam se ushićeno i zadovoljno pošto sam se vratio. Vizija tetke Dženet po tompitanju je bila umirujuća, mada i donekle tmurna. Kada sam joj poželeo laku noć,zatražila je da sagnem glavu. Kada sam to uradio, dlanovima mi je prešla prekocele glave. Čuo sam kao govori sama sebi:

„Čudno! Nema ničega, a mogla bih se zakleti da sam videla!“ Upitao sam jeda mi to objasni, ali nije htela. Za promenu, sada je ona bila malo tvrdoglava iodbila je da razgovara ne tu temu. Nije bila zabrinuta ili nesrećna, tako da nisamimao razloga za brigu. Nisam joj ništa rekao, ali ću čekati i videti šta će se đesiti.Većina misterija se razjasni ili potpuno nestane tokom vremena. Međutim, oskupu — da ne zaboravim!

Kada sam se priključio brđanima koji su se sakupili, zaista sam imao utisakda im je drago što me vide, mada su neki delovali nezadovoljno i neprijateljski.lpak, potpuno jedinstvo se veoma retko nalazi. Zaista, skoro je nemoguće, a uslobodnim društvima čak i nepoželjno. Kada je to očigledno, skupu nedostajeindividualnost od koje se sastoji pravi konsenzus mišljenja, što je prava svrhajednistva. Stoga je skup u početku bio malo hladan i distanciran. Međutim, ubrzoje počeo da se zagreva i posle nekoliko vatrenih tirada, od mene je zatraženo dagovorim. Čim su mi želje ujka Rodžera obznanjene, drage volje sam počeo daučim jezik Balkana, a kako imam sklonost ka jezicima i posedujem velikoiskustvo, ubrzo sam naučio nešto od njega. Posle nekoliko nedelja provedenihovde, uz mogućnost da ga koristim svakodnevno u razogovoru sa ovdašnjim

stanovnicima, i kako sam naučio intonacije i glasovne promene, osećao sam seprilično lagodno kada sam ga upotrebljavao. Razumeo sam svaku reč koja je dotada bila izgovorena na skupu, a kada sam ja govorio, osećao sam da merazumeju. To je iskustvo koje svaki govornik poseduje. Instinktivno zna da suslušaoci sa njim, i ako reaguju na njegove reči, sigurno je da ga razumeju. Prošlenoći sam to primetio. Osetio sam to istog trenutka kada sam počeo da govorim, akada sam shvatio da su potpuno istih pogleda kao i ja, objasnio sam im svojelične želje i narnere. To je bio početak obostranog poverenja te sam im na krajurekao da sam došao do zaključka da im je radi sopstvene zaštite, sigurnosti ikonsolidacije zemlje neophodno oružje i to najnovije proizvodnje. Ovde su meprekinuli divljim uzvicima, koji su me toliko poneli da sam otišao dalje nego štosam nameravao i napravio sam hrabar i drzak iskorak.

,,Da“, ponovio sam, „sigurnost i konsolidacija vaše zemlje, naše zemlje, jersam došao među vas. Ovde je moj dom dokle god živim. Uz vas sam srcem idušom. Živeću sa vama, boriću se rame uz rame sa vama i ako je potrebno,umreću uz vas!“

U tom trenutku graja je bili fantastična. Neki od mladića su podigli puške ipucali u vazduh, što je tradicija u Zemlji Plavih Planina. Međutim, istog trenutkavladika je podigao ruke i mahnuo im da prestanu. U tišini koja je odmah usledila,počeo je da govori, u početku oštro, da bi potom podigao glas, govoreći odlučnoi veoma elokventno. Njegove reči su mi odzvanjale u ušima dugo pošto se skupzavršio i kada su se druge misli isprečile između tog događaja i sadašnjosti.

,,Tišina!“, zagrmeo je. ,,Ne dižite buku u šumi ili preko brda u ovo rđavovreme nespokoja i opasnosti koja preti našoj zemlji. Sazvali smo ovaj skup utajnosti kako nijedan šapat sa njega ne bi otišao predaleko. Zar ste svi, vi, hrabriljudi Zemlje Plavih Planina, došii ovde tiho kao sene, samo da bi neki od vas,nepromišljeno, uputili neprijatelje na naš tajni naum?- Grmljavina vašeg oružjase bez sumnje lepo oglasila u ušima onih koji nam žele loše i pokušavaju da namučine zlo. Zemljaci moji, znate li da su Turci ponovo ustali kako bi nam naudili?Spijuni su se uzdigli iz pepela u koji su bačeni kada smo se uzdigli protiv Teute ikada su granice gorele sa strašću, kada smo ih počistili ognjem i mačem. Negde uzemlji postoji izdajica ili su neoprez i bezbrižnost poslužili istoj svrsi! Nešto odnaših potreba i onoga što smo činili u tajnosti i pokušavali da sakrijemo izašlo jena videlo. Turski najamnici su na našim granicama i moguće je da su neki od njihprošli naše straže i da se nalaze među nama. Zato se, bez sumnje, moramoponašati diskretno. Verujte mi da sa vama, braćo moja, delim ljubav premagalantnom Englezu koji je došao među nas kako bi podelio naše muke i nade, a

verujem i naše buduće radosti. Svi smo složni u nameri da mu učinimo čast, aline na način na koji opasnost stiže na krilima ljubavi. Braćo moja, naš novi bratdolazi iz velike zemlje koja nam je medu svim zemljama bila jedini prijatelj, ikoja nam je pomogla kada nam je najviše trebalo — moćna Britanija, čije su rukeuvek podizane za slobodu. Mi, stanovnici Zemlje Plavih Planina najboljc jepoznajemo, dok stojimo sa mačem u ruci, gledajući svoje neprijatelje u oči. Sadanam njen sin, a naš brat, još više približava ruku džina i srce lava kada nam jepotreba velika. Posle, kada nas opasnost ne bude okruživala, kada nam tišina nebude štit, pozdravićemo ga na pravi način u tradiciji ove zemlje. Do tada ćemoverovati, jer je široka srca, da su naša Ijubav i zahvalnost dobrodošli i da se nemere zvukom. Kada dođe vreme, biće buke u njegovu čast i to ne samo odpušaka, već i od zvona i topova i moćnog glasa slobodnih Ijudi koji uzvikuju kaojedan. Ipak, sada moramo biti tihi jer je Turčin ponovo pred našim vratima.Nažalost! Uzrok za njegov pređašnji dolazak više nije među nama, jer ona čija gaje lepota, plemenitost i mesto u našem narodu i srcima mamila na prevaru inasilje nije više sa nama da dcli makar i našc nestrpljenje “ Tu mu se glas slomioi iz svih grla se začuo dubok jauk, koji se uzdizao tako da je delovalo kao da ješuma oko nas slomljena ovim dugačkim jecajem. Govornik je video da je ispuniosvoj naum, tako da je kratkom rečenicom završio svoj govor:

„Međutim, potreba i obaveza prema našoj zemlji ostaje!“Potom mi je uz elokventan gest pokazao da nastavim dok se on umešao u

gomilu i nestao.Kako je moguće govoriti posle ovakavog govornika sa ikakvom nadom u

uspeh? Jednostavno sam rekao šta sam već uradio u nameri da im pomognem.„Pošto vam je potrebno oružje, ja sam ga nabavio. Moj agent me je

šifrovanom porukom obavestio da nam je obezbedio pedeset hiljada pušakanajnovijeg modela, francuskog Ingis-Malborna, koji prevazilazi sve dosadašnje, idovoljno municije da nam potraje za godinu dana rata. Prva pošiljka je spremna iuskoro će biti poslata. Tu je i drugi ratni materijal koji će omogućiti svakomstanovniku naše zemlje da uzme učešća u njenoj odbrani ukoliko zatreba. Braćomoja, ja sam uz vas u svemu, bilo dobro ili zlo!“

Bio sam jako ponosan na moćni poklik koji se uzdigao. Ranije sam imaoprilike da se osećam egzaltirano, međutim, ovaj razvoj događaja me je skorooborio s nogu. Bilo mi je drago zbog dugačkog aplauza koji je usledio jer samuspeo da povratim samokontrolu.

Okupljeni su posle toga rešili da više niko ne govori i počeli su se razilazitibez ikakvih formalinih pozdrava. Sumnjam da će uskoro biti bilo kakvih skupova.

Vreme je počelo da se kvari i predstojao nam je još jedan kišni period. Naravnoda ne prija, ali kiša ima svoj poseban šarm. Za vreme kiše i vlažnog vremenapojavila se Gospa sa Pokrovom. Možda će je kiša ponovo dovesti. Nadam sesvim srcem.

Nastavak Rupertovog dnevnika23. april 1907.Kiša je nastavila da pada cela četiri dana i noći. Zemljište koje se nalazilo

na nižim delovima počelo je da liči na močvaru. Planine su se presijavale nasuncu od brzaka i vode koja se slivala. Oscćao sam neobičan polet, ali bezvidljivog povoda. Tetka Dženet mu je dala čudnu notu rekavši mi da budemveoma pažljiv, jer je prošle noći sanjala priliku sa pokrovom. Mislim da nijebila zadovoljna kada to nisam shvatio ozbiljno kao ona. Nikada je ne bihpovredio namerno, ali predstava o pokrovu je bila previše blizu istine tako dasam je morao skrenuti sa tog traga kako god sam mogao. Kada sam izrazio svojusumnju da se vizija sa pokrovom odnosila na mene, odgovorila mi je na načinkoji je za nju bio gotovo oštar:

„Čuvaj se, momče! Loše je šaliti se sa nepoznatim silama.“ Možda mi je baštaj razgovor sa tetkom usadio ideju da toj ženi nije bila potreban nikakva pomoć,da je ona oduvek bila tu. Međutim, kada sam se zaključao u svoju sobu te večeri,gotovo da sam očekivao da je zateknem unutra. Nije mi se spavalo, tako da samuzeo jednu od knjiga tetke Dženet i počeo da je čitam. Naslov je bio O moćima ikvalitetima duša koje su napustile telo.

„Vaše štivo“, rekoh obraćajući se autoru u sebi, „teško da je privlačno, aliiz njega možda mogu naučiti nešto što bi se moglo primeniti na nju. PročitaćuVašu knjigu.“

Pre nego što sam se upustio u čitanje, palo mi je na pamet da bacim jošjedan pogled na baštu. Od večeri u kojoj sam imao posetu, bašta je za menedobila novu vrstu privlačnosti, teško da je i jedna noć prošla a da nisam baciojoš jedan pogled na nju pre nego što bih legao. Razmakao sam zastore i pogledaonapolje.

Prizor je bio prelep, ali skoro potpuno pust. Sve je izgledalo sablasno podteškim, grubim odsjajima mesečine, koji su se na momente probijali kroz maseoblaka. Vetar se pojačavao i vazduh je bio vlažan i hladan. Nagonski sam baciopogled po sobi, video sam da je potpala za vatru pnpremljcna i da su poredkamina naslagane cepanice. Bio sam u iskušenju da upalim vatru, međutim, kakoje nikada ne palim, oklevao sam da to uradim. Vratio sam se do prozora, povukao

rezu i izašao na terasu. Dok sam gledao niz belu stazu, šarajući pogledom prekobašte, gde je sve blistalo od mesečine, skoro da sam očekivao da pogledomuhvatim belu priliku kako se kreće između žbunja i statua. Ceo prizor prethodncposete mi se tako živo vratio da sam jedva mogao da poverujcm da jc ikakvovreme prošlo od tada. Scena je bila istovetna.

Dok sam posmatrao krajolik, na tren sam spazio nešto belo u daijini. Bio jeto samo zrak mesečine koji se probio kroz obod oblaka. Međutim, svejedno meje bacio u neobično nemirno stanje. Nekako mi je delovalo kao da sam izgubio izvida sopstveni identitet. Kao da sam bio hipnotisan situacijom ili pamćenjem, ilimožda nekom okultnom silom. Ne razmišljajući šta činim i nesvestan razloga zato, prešao sam preko sobe i upalio vatru. Zatim sam ugasio sveću i ponovoprišao prozoru. Nikada mi nije palo na pamet da je to zapravo jako nepromišljenakt, stajati naprozoru sa izvorom svetlosti iza sebe u zemlji gde svaki muškaracstalno nosi pušku sa sobom. Takođe, nosio sam svoju večernju garderobu, tako dami je košulja jasno isticala grudi. Otvorio sam vrata i izašao na terasu, gde samdugo stajao razmišljajući. Sve vremc sam pogledom pretraživao baštu. U jednomtrenutku mi se učinilo da sam ugledao belu figuru kako se kreće, ali nije sepojavila. Pošto sam postao svestan da je kiša ponovo počela da pada, ušao samnatrag u sobu, zatvorio prozor i navukao zavesu. Vatra je na mene delovalasmirujuće. Otišao sam do kamina i stao ispred njega.

Kuc! Još jednom se začulo tiho kucanje na prozoru. Jurnuo sam ka njemu irazmakao zastore.

Tu ispred, na kišom išibanoj terasi, stajala je prilika u belom pokrovu,izgledajući još bednije nego pre. Bila je sablasno bleda kao i prošli put,međutim, iz njenog pogleda je izbijala neka želja, što je bilo novo. Pomislio samda je privučena vatrom, koja se bila potpuno rasplamsala, plamenovi su veseloposkakivali dok su suve cepanice pucketale. Nestalni plamičci bacali sutreperavu svetlost po sobi i svaki odsjaj je još više isticao figuru u belom,naglašavajući sjaj crnih očiju i zvezda koje su ležale u njima.

Bez reči sam otvorio vrata od terase i prihvativši pruženu bledu ruku uveosam Gospu sa Pokorovom u sobu.

Kada je ušla, osetila je toplotu rasplamsale vatre i lice joj je poprimilozadovoljan izraz. Napravila je pokret kao da će potrčati ka njoj. Tren kasnije jeustuknula, instinktivno gledajući oprezno oko sebe. Zatvorila je prozor i navuklaje rezu, zatim je povukla polugu koja je pokrenula mehanizam za razvlačenjerešetke i navukla je zastore preko njih. Potom je otišla do vrata i proverila da lisu zaključana. Zadovoljna time, brzo je otišla do vatre i klekavši ispred nje

ispružila je otupele ruke ka plamenu. Istog trenutka, njen mokri pokrov je počeoda se puši. Stajao sam začuđeno. Mcre opreza i tajnovitost usred njene patnje —bilo je više nego očigledno da pati -najavljivale su pretpostavku nekakveopasnosti. Tada sam rešio da joj nikakvo zlo neće nauditi ako ja mogu na bilokoji način da je zaštitim. Ipak, moramo se posvetiti prvo sadašnjem trenutku.Upala pluća i druge bolesti su išlc uz takvu hladnoću i sigurno je bilo da će sepojaviti ukoliko se ne preduzmu mere predostrožnosti. Ponovo sam uzeo ogrtačkoji je nosila prošli put i pružio sam ga, pokazujući prema paravanu koji joj jeprethodni put poslužio za presvlačenje. Oklevala je. To me je iznenadilo. Čekaosam. Ona je takođe čekala, a ja sam onda položio ogrtač na ivicu kamene rešetkei rekao:

„Zar se nećete presvući kao prošli put? Vaša — Vaša haljina bi onda moglada se osuši. Stvarno! Bilo bi mnogo bezbednije da imate suvu odeću na sebi kadaponovo obučete vašu haljinu.“

„Kako to da uradim dok ste Vi ovde?“Njene reči su me naterala da se zapitam, toliko je drugačije bilo njeno

ponašanje nego prethodne večeri. Jednostavno sam se poklonio- razgovor na tutemu bi bio krajnje nepodesan — i otišao sam do prozora. Pre nego što samizašao na terasu, pogledao sam natrag u sobu i rekao:

„Nemojte žuriti. Nema razloga za to. Usuđujem se da kažem da ćete tu naćisve što vam je potrebno. Ostaću na terasi dok me ne pozovete.“

Rekavši to izašao sam na terasu, zatvarajući staklena vrata za sobom.Činilo mi se da sam jako kratko stajao sam napolju i posmatrao sumorni

prizor ispred sebe, jer su rni se misli kovitlale. Iz sobe se začulo šuškanje iuglcdao sam tanmobraon figuru kako se pomalja iza ivice zavese. Podigla je beluruku i pozvala me da uđem unutra. Ušao sam i zatvorio prozor iza sebe navukavširezu. Ona je ponovo otišla na drugi kraj sobe, klekla ispred vatre i ispružila rukeka njoj. Pokrov koji je ležao, delimično raširen sa jedne strane kamina, dimio se.Doneo sam nešto jastučića i jastuka i napravio gomilicu pored nje. „Sediteovde“, rekoh. „Odmorite se na miru pored vatre.“

Možda je to bila posledica toplote, na njenom licu se pojavila boja. Odmahje sela, ne rekavši ništa, ali se učtivo naklonila. Ogrnuo sam je debelimpokrivačem i seo na stolicu nekoliko stopa od nje.

Punih pet ili šest minuta smo sedeli u tišini. Napokon, okrenula je glavu kameni i tihim, umilnim glasom rekla:

„Htela sam da dođem ranije da Vam se zahvalim za veoma dragu idarežljivu pažnju koju ste pokazali prema meni, međutim, okolnosti su bile takve

da nisam mogla napustiti svoje -— svoje“, oklevala je pre nego što je rekla,„svoje prebivalište. Nisam slobodna da, kao vi ostali, činim što hoću. Mojebivstvovanje je tužno hladno i kruto, prepuno zaprepašćujućih užasa. Ipak, jaVam se zahvaljujem. Što se mene tiče, nije mi žao zbog kašnjenja, jer mi svaki satjasnije pokazuje koiiko ste dobri, puni razumevanja i naklonjeni prema meni bili.Nadam se da ćete jednoga dana shvatiti koliko ste dobri bili i koliko to cenim “

„Drago mi je da sam Vam mogao biti od bilo kakve pomoći“, odgovoriosam, osećajući se slabo, dok sam pružao ruku ka njoj. Izgledalo je da je neprimećuje. Njene oči su biie usredsređene na vatru, i rumenilo topline joj jeobojilo čelo, obraze i vrat. Prekor je bio toliko nežan da se niko ne bi mogaouvrediti. Bilo je očigledno da je stidljiva i povučena i da ne želi u ovom trenutkuda mi dozvoli da joj priđem bliže, čak ni da je uhvatim za ruku. Međutim, popogledu njenih veličanstvenih, tamnih, zvezdanih očiju, bilo je očigledno da usrcu ne misli tako. Ti pogledi, gotovo kao bljesci munje koji se probijaju kroznjenu uzdržanu rezervisanost, potpuno su odagnali svaku nesigurnost po pitanjumoje namere. Sada sam bio potpuno svestan da je moje srce pokoreno. Znao samda sam zaljubljen toliko mnogo da sam osećao da će bez ove žene, šta god ona daje, moja budućnost biti potpuno prazna.

Ubrzo mi je postalo jasno da ovom prilikom ne namerava da se zadržavaonoliko dugo kao prethodnog puta. Kada je sat u zamku otkucao dvanaest,iznenada je skočila na noge i rekla:

„Moram da idem! Ponoć je!“Odmah sam se pridigao, jer mi je snaga njenog govora odagnala san, koji mi

se pod uticajem odmora i topline prikrao. Ponovo je bila u frenetičnoj žurbi, takoda sam pohitao ka prozoru, međutim, kada sam bacio pogled preko ramena,ugledao sam je kako stoji u mestu, uprkos hitnji. Mahnuo sam prema paravanu,šmugnuo iza zavese, otvorio prozor i izašao na terasu. Dok sam zamicao izazavese, krajičkom oka sam video kako sa ognjišta podiže pokrov, koji je sada biosuv.

Neverovatno brzo je izašla na terasu, ponovo obučena u svoju užasnu odeću.Dok je prolazila pored mene, bosonoga po hladnom, mokrom mermeru, zbogčega sam se stresao, prošaputala je:

„Hvala Vam ponovo. Vi ste dobri prema meni. Razumete me.“ Ponovo samstajao na terasi, posmatrajući je kako poput senke nestaje niz stepenice i izanajbližeg žbuna. Onda je zamicala od tačke do tačke neverovatnom brzinom.Mesec je nestao iza teških gomila oblaka, tako je bilo prilično mračno. Mogaosam samo da tu i tamo razaznam bledi odsjaj, dok je odmicala svojim tajnim

putem.Dugo sam zatim stajao i razmišljao, gledao u pravcu u kojem je nestala,

pitajući se koja li je njena krajnja destinacija. Kako je govorila o svomprebivalištu, znao sam da postoji konačno odredište za njen beg.

Nije bilo svrhe pitati se. Bio sam potpuno neupućen u njeno okruženje takoda nisam imao ni početno mesto za spekulaciju. Vratio sam se unutra ostavljajućiotvoren prozor. Delovalo mi je da na taj način ostavljam jednu prepreku manjeizmeđu nas. Pokupio sam jastuke i prekrivač sa poda ispred vatre i vratio ih namesto. Tetka Dženet bi mogla da se pojavi ujutru, kao što je to činila ranije, inisam hteo da joj dajem povoda za razmišljanje. Previše je pametna osoba da bijoj dozvolio da nađe bilo kakav trag koji bi pratiia, pogotovo pošto su mojaosećanja upletena. Pitam se šta bi rekla kada bi me ugledala kako Ijuhim jastukna kojem se odmarala glava moje prelepe gošće?

Kada sam legao u krevet, soba je bila skoro u potpunom mraku, osim parodsjaja žara iz kamina. Misli su mi biie usredsređene na to da bez obzira da lidolazi sa zemlje, iz raja ili pakla, moja predivna gošća mi znači više nego bilošta na svetu. Ovoga puta, na rastanku nije rekla ništa o ponovnom dolasku. Biosam toSiko opijen njenim prisustvom i toliko uzrujan njenim odlaskom da samzaboravio da je pitam. Tako da sam primoran da, kao i pre, prihvatim da postojimogućnost za njen povratak, mogućnost na koju ne mogu da utičem.

Naravno, tetka Dženet je došla rano ujutru. I dalje sam spavao kada jepokucala na moja vrata. Shvatio sam šta je uzrok zvuka koji dopire, i probudio sepotpuno svestan činjenice da tetka Dženet kuca i da želi da uđe. Skočio sam izkreveta i uskočio ponovo u njega pošto sam otključao vrata. Kada je tetka Dženetušla, primetila je koliko je hladno u sobi.

„Bog nas sačuvao, momče, razbolećeš se na smrt u ovako hladnoj sobi.“Potom, pošto je bacila pogled po sobi i ugledala pepeo ugašene vatre, reče: ,,Eh,izgleda da nisi baš toliko glup, imao si dovoljno mozga da upališ vatru. Drago mije da si to učinio i da imaš suvih cepanica pri ruci.“

Očigledno je osetila strujanje hladnog vazduha kroz prozor, jer mu je prišlai razmakla zastore. Kada je videla da je prozor otvoren, podigla je ruke doneklezaprepašćeno, što je meni, koji sam znao koliko malo razloga za brigu ima,delovalo komično. Žurno je zatvorila prozor, prišla mom krevetu i rekla:

„Noć je opet bila strašna za tvoju jadnu tetku, zbog tebe, momče.“„Ponovo si sanjala, tetka Dženet?“ Upitao sam je prilično neozbiljno kako

mi se činilo. Odmahnula je glavom.„Nisam, Ruperte, osim ako nam Gospod u snovima ne pruža ono što mi u

spiritualnom mraku nazivamo vizije.“Čuvši da je to rekla, pridigao sam se. Kada me ujna Dženet zove po imenu,

kao što je to činila dok je moja draga majka bila živa, to je značilo da su stvariozbiljne. Njene reči su me vratile u detinjstvo, mislio sam da je najbolje da i njupodsetim na to vreme i razveselim je ako mogu. Potapšao sam ivicu kreveta, kaošto sam činio kada sam bio mališan i kada sam želeo da me uteši, i rekao:

„Sedi, tetka Dženet, ispričaj mi.“Odmah je pristala i preko lica joj se razvukao srećni izraz iz starih dobrih

dana, poput zraka sunca. Sela je, pružio sam joj ruke kao što sam imao običaj dačinim, i uhvatio je za šaku. U oku joj je zaiskrila suza dok je prinosila moju rukuda je poljubi kao što je to činila nekada. Situacija bi bila komična da nije bilobeskrajnog patosa u njoj: tetka Dženet, stara i sedokosa, ali i dalje devojačkivitka, mala i nežna kao drezdenska figura, lica izboranog godinama briga, alismekšanog i uzvišenog nesebičnošću, koja drži moju ogromnu šaku, težu od njenecele ruke, sedeći otmeno poput stare vile pored opruženog džina. Moje telonikada ne izgleda veće nego kada sam pored predobre vile mog života — dvametra i kusur pored metar pedeset.

Počela je kao nekada, kao da bajkom želi da umiri uplašeno dete: „Bila jeto vizija, mislim, mada je mogao biti i san. Međutim, šta god ili bilo šta da je,ticalo se mog mališana, koji je izrastao u džina, toliko da sam se probudilatresući se. Momče, učinilo mi se da te vidim kako se ženiš.“

To mi je dalo malo prostora da je utešim, što sam odmah i pokušao:„Zar tu ima ičega za brigu, draga? Pre neki dan si mi pričala o tome kako bi

trebalo da se oženim, samo da bi imala potomke svog dečaka da se igraju okotvojih nogu, kao što je to njihov otac činio kada je bio bespomoćni mališan.“

,,To je istina, momče“, odgovorila mi je turobno, ,,ali tvoje venčanje nijebilo ni veselo ni vedro kao što bih želela da vidim. Istina, izgledalo je da je volišcelim srcem. Oči su ti sijale tako kao da bi pogledom mogao da zapališ njenecrne kovrdže i ljupko lice. Međutim, to nije bilo sve, ne, u njenim crnim očima ukojima je sijala noć i svetlost zvezda, videla sam ljubav i strast takođe. Videlasam da se hvatate za ruke i čula sam čudni glas koji je nešto još čudnije govorio,ali nisam videla nikoga ko govori. Tvoje oči i njene oči, tvoje ruke i njene, to jesve što sam videla. Sve ostalo je bilo u magli, i tama se skupila oko vas dvoje.Kada su blagoslovi izgovoreni — znala sam to po glasovima koji su pevali i pozadovoljstvu u njima, kao i po radosti i ponosu u tvom glasu — svetlo je počeloda sija malo više, i mogla sam da vidim tvoju mladu. Nosila je veo odfantastično fine čipke. U kosi je imala cvetove pomorandže sa grančicama, a na

glavi je nosila krunu od cveća uvezanu zlatnim kolutom. Paganske sveće koje sustajale na stolu sa knjigom imale su neki čudan uticaj jer je njihov odraz stajao uvazduhu iznad njene glave kao senka oko krune. Na njenom prstu je bio zlatniprsten dok je na tvom bio srebrni.“

Zastala je i zadrhtala, tako da sam, nadajući se da ću rasterati njenestrahove, što sam bolje mogao imitirao način na koji sam joj se obraćao kao malii rekao: „Nastavi, tetka Dženet.“

Delovalo je kao da ne prepoznaje svesno sličnost između prošlosti isadašnjosti, mada je dalo efekta jer, kada je nastavila, više je ličila na staru sebe,mada je u njenom glasu i dalje bilo proročke težine, koja je bila izraženija negoikada ranije:

„Sve što sam ti rekla je bilo dobro, ali, o momče, tu nije bilo životne radostikakvu bi očekivala od žene koju je moj dečak izabrao za svoju mladu — i to jošna venčanju! Nije ni čudo, jer, mada je mladin veo bio u redu, cveće je bilosveže ubrano, ali ispod njih se nalazio ništa drugo do sablasni pokrov. Dok samimala svoju viziju, ili možda san, očekivala sam da crvi počnu da gmižu pokamenu oko nje. To nije bila smrt, dragi moj momče, koja je stajala pored tebe,već senka smrti koja je pravila tamu oko tebe, koju ni plamen sveća ni dimpaganskih kadionica nije mogao probiti. O, momče, momče, jadna ti sam ja kadsam takvu viziju imala, budna ili usnula nije bitno! Bila sam toliko uplašena dasam se probudila sa krikom na usnama, okupana znojem. Došla bih odmah davidim da li si dobro ili ne, čak samo da prisluškujem kroz vrata ne bih li čula daii si tu, ali sam se plašila da te ne uznemirim pre jutra. Brojala sam sate i minuteod ponoći, kada me je vizija pohodila, došla sam ti sada.“

„Potpuno si u pravu, tetka Dženet“, rekoh, „i hvala ti za to što uvek misliš namene.“

Potom sam nastavio dalje, jer sam hteo da preduzmem mere predostrožnostikako ne bi otkrila moju tajnu. Nisam mogao da podnesem pomisao da bi moglada upropasti moju dobro čuvanu tajnu, dobronamernim njuškanjem. To bi za menebila nepodnošljiva tragedija. Mogla bi da preplaši i otera moju prelepu gošću,čije ime i poreklo ne znam, i možda je nikada više ne bih video:

,,To nikada ne smeš da uradiš, tetka Dženet. Ti i ja smo previše dobriprijatelji da bi se nekakav osećaj sumnje iii uznemirenost isprečili između nas,što bi se sigurno desilo kada bih mislio da me ti ili bilo ko drugi promatra.“

Nastavak Rupertovog dnevnika

27. april 1907.Posle perioda usamljenosti, koji je delovao beskonačno, imarn šta da

pišem. Kada je praznina u mom srcu počela da postaje boravište mnogih đavoljihsumnji i nepoverenja, zadao sam sebi zadatak, za koji sam se ponadao da će mizaokupiti misli. Rešio sam da pažljivo ispitam celokupnu okolinu zamka. To bimoglo, nadao sam se, da bude lek za moj bol od samoće, koji je postajo sve jačikako su sati i dani prolazili, čak i ako na kraju ne bi otkrio nikakve tragove oprebivalištu žene koju sam sad počeo iudački da volim.

Moje istraživanje je ubrzo dobilo sistematičan oblik, jer sam nameravao dabude iscrpljujuće. Svakoga dana sam nameravao da krenem drugim putem odzamka. Počeo bih na jugu i pretraživanje bih pomerao ukrug preko istoka kaseveru. Prvi dan me je odveo do ivice rečice, koju sam prešao čamcem i stigaodo podnožja litice na suprotnoj strani. Otkrio sam da su same litice vredneobilaska. Tu i tamo su se nalazili otvori pećina koje sam nameravao da istražimkasnije. Uspeo sam da se popnem uz liticu na mesto koje je bilo manje strmo odostalih i nastavim svoje putovanjc. Mada je predeo veoma lep, mesto nije bilopreterano interesantno. Istražio sam obod kruga čiji je centar bio Visarion ivratio se taman na večeru.

Sledećeg dana sam pošao malo više ka istoku. Nisam imao problema da sekrećem u pravoj liniji, jer kada sam preveslao preko rečice, stara Crkva SvetogSave uzdigla se ispred mene na litici. Ovo je bilo mesto na kojem su generacijenajplemenitijih ljudi iz Zemlje Plavih Planina polagam u grobnice od davnihvremena, između ostalih i Visarionovi. Ponovo sam ustanovio da su litice sasuprotne strane prošarane pećinama, od kojih su neke imale široke otvore, dok sudrugima otvori delimično bili pod vodom. Međutim, ovde nisam uspeo da nađemmesto za uspinjanje, tako da sam morao da napravim dugačko skretanje sa puta ipratim rečicu, sve dok na plaži nisam našao mesto gde je uspon bio moguć. Tusam se popeo i ustanovio da se nalazim na liniji između zamka i južne straneplanina. Video sam Crkvu Svetog Save u daljini sa desne strane, blizu ivicelitice. Odmah sam krenuo prema njoj, jer još nijednom nisam bio blizu nje. Dotada su moji izleti bili vezani za zamak, njegove brojne bašte i za neposrednuokolinu. Crkva je bila podignuta u stilu koji mi nije bio poznat, sa kracima kojisu se poklapali sa stranama sveta. Velika vrata, postavljena u veličanstveniportal od očigledno veoma starog klesanog kamena gledala su na zapad, tako dase brod crkve pružao na istok. Na moje iznenađenje, jer sam nekako očekivaosuprotno, vrata su bila otvorena. Ne širom, već odškrinuta — ne zaključana ilizabravljena, ali ni otvorena, tek toliko da bi se moglo proviriti unutra. Ušao sam

i, pošto sam prošao kroz široko predvorje, koje je izgledalo kao deo hodnika prenego očigledan ulaz, otvorio sam široke vratnice i našao se u crkvi. Sama crkvaje bila skoro kružna, otvori četiri broda su bili dovoljno prostrani da jeunutrašnjost izgledala kao jedna celina u obliku ogromnog krsta. Unutra je biloneobično mračno, jer su prozori bili mali i visoko postavijeni, štaviše, bili su odplavog ili zelenog stakla i svaki je imao drugačiju boju. Staklo je bilo jako staro,verovatno iz trinaestog ili četrnaestog veka. Unutra je bilo neobično tiho. Tu jevladala sumorna svečanost od kojc su me podilazili žmarci, iako sam bionavikao na čudna i uvrnuta mesta. Delovala je napušteno, mada nije imala onuatmosferu zapuštenosti koja se često primeti u starim crkvama. Nije bilo ni traganepresušnoj akumulaciji prašine, koja preovladava na ovakvim mestima.

U samoj crkvi i pridruženim prostorijama nisam našao nikakav trag ilisugestiju koja bi me na bilo koji način mogla usmeriti u mojoj potrazi za Gospomsa Pokrovom. Spomenika je bilo u izobilju, statue, table i svi ostali uobičajenimemorijali. Porodice 1 datumi koji su bili predstavljeni su bili prostozapanjujući. Često se pojavljivalo ime Visarionovih. Pažljivo sam pročitao svakinatpis u nadi da ću, možda, naići na bilo kakvo prosvetljenje. Međutim, sve jebilo uzalud, u samoj crkvi nije bilo ničega što bi mi pomoglo, te sam rešio daposetim kriptu. Nisam imao lampu ili sveću uz sebe, tako da sam morao da sevratim u zamak.

Kada sam ponovo ušao u crkvu, svetlo lampe je delovalo čudno, nasuprotspoljašnjosti, gde sam bio preplavljen sunčevom svetlošću pod severnim nebomna koje sam se toliko navikao. Prilikom svog prvog ulaska sam bio toliko obuzetneobičnošću mesta, zajedno sa jakom željom da nađem nekakav trag, tako dazaista nisam imao prilike da obratim pažnju na detalje. Međutim, detalji su ovogputa postali neophodni jer sam morao da nađem ulaz u kriptu. Moje slabo svetlonije moglo da se bori sa polumrakom velikog prostora, tako da sam moraopolako da pretražujem po tamnim ćoškovitna.

Napokon sam iza velikog paravana otkrio usko kameno stepenište, koje jezavijalo nadole u stenu. Nije bilo skriveno ni na koji način, već je, pošto je bilousko i iza velikog paravana, bilo vidljivo samo iz blizine. Znao sam da sam sadablizu svog cilja i počeo sam da silazim. Iako sam navikao na svakakve misterije iopasnosti, bio sam zapanjen, skoro preplavljen osećajern usamljenosti i pustošidok sam silazio niz prastare, zavojite stepeniee. Bilo ih je mnogo, gruboisklesanih u starom, masivnom kamenu od kojeg je i crkva bila izgrađena.

Susreo sam se sa novim iznenađenjem kada sam otkrio da su vrata od kripteotvorena. Ipak je to drugačije nego otvorena vrata crkve jer je u mnogim mestima

običaj da se vernicima u svako doba omogući da se odmore i uteše na svetommestu. Očekivao sam da će bar poslednje počivalište uvaženih pokojnika bitizaštićeno od slučajnih upada. Čak sam i zastao jer me preplavio neverovatanosećaj nepristojnosti pre nego što sam ušao kroz otvorena vrata. Kripta je bilaogromna i neobično prostrana za poslednje konačište. Ubrzo sam po njenomobliku, ipak zaključio da je u pitanju prirodna pećina, koja je ljudkom rukomizmenjena. Negde u blizini se čuo zvuk tekuće vode, ali nisam mogao da lociramgde. Povremeno, u nepravilnim intervalima, čulo se treskanje, koje je moglodolaziti samo od talasa koji se lome u uskom prostoru. Prisetio sam se blizinecrkve ivici isturene litice i polupotopljenih ulaza u pećine, koji su se tu nalazili.

Uz svetlo lampe, obišao sam celo mesto. Tu se nalazilo mnoštvo velikihgrobnica, uglavnom istesanih od velikih komada ili kamenih blokova. Neke odnjih su bile od mermera, a rad na njima je bio veoma star. Neki komadi su bilitoliko veliki i teški da sam se pitao kako su preneseni na ovo mesto, gde jeizgledalo da je jedini ulaz bilo usko i zavojito stepenište kojim sam došao.Najzad sam blizu jednog kraja kripte ugledao veliki lanac kako visi. Okrenuvšisvetlo nagore, video sam da se spušta sa velikog čekrka postavljenog prekovelikog otvora, koji je očigledno bio napravljen ljudskom rukom. Mora da sukroz ovaj otvor spuštali velike sarkofage.

Odmah ispod velikog lanca, koji nije išao skroz do zemlje, već sezaustavljao na osam do deset stopa iznad, nalazila se ogromna grobnica upravougaonom obliku sarkofaga. Bila je otvorena, ali prekrivena debelimstaklom, postavljenim na po dve debele hrastove grede sa svake strane. Grede subile obrađene do neverovatne glatkoće. Na daljoj strani od mesta na kojem samstajao nalazile su se dve hrastove daske, takođe glatke, koje su se blago spuštaleka kamenorn podu. Ukoliko bi bilo potrebno da se sarkofag otvori, staklo biklizilo po nosačima i preko dasaka bi se spustilo na pod.

Naravno da me je zanimalo da saznam šta se nalazi u tako čudnom sanduku.Podigao sam lampu, pomerajući sočivo tako da svetlost padne unutra. Tada samsa krikom zakoračio unazad, dok mi je lampa uz zveket ispala iz uzdrtalih ruku nadebelo staklo.

Unutra, na mekim jastucima, prekrivena ogrtačem od fine vune, posutesitnim borovim iglicama ispredenim od zlata, ležaalo je telo žene — nijednedruge, do moje prelepe gošće. Biia je mermerno bela, a njene dugačke trepavicesu počivale na njenim bledim obrazima, kao da spava.

Bez ikakvog zvuka, osim tapkanja mojih užurbanih stopala po kamenompodu, pobegao sam uz stepenice i izašao kroz sumrak crkve na jasno sunce.

Ustanovio sam da sam mahinalno uzeo palu lampu i da sam je poneo sa sobomtokom bega.

Nagonski sam krenuo kući. Sve sam radio instinktivno. Novi užas je, bar zaneko vreme, porinuo moj mozak u misteriju, dublju od najdubljih bezdana misli imašte

KNJIGA ČETVRTA — POD ZASTAVOM

Nastavak Rupertovog dnevnika1. maj 1907.Nekoliko dana posle avanture sam zaista bio u poluomamljenom stanju,

nesposoban da mislim razumno i koherentno. Zaista, sve što sam mogao da činimjeste da održavam svoj uobičajeni izgled i ponašanje. Ipak, prvo iskušenje je nasreću ubrzo došlo i, kada sam ga prošao, povratio sam dovoljno samopouzdanjada nastavim sa svojim zamislima. Postepeno me je prošlo zaprepašćenje i mogaosam da pogledam činjenicama u liee. Znao sam da je ovo najgori deo, a kadadotaknete dno, stvari moraju da se popravljaju. Pored svega, bio sam izuzetnoosetljiv po pitanju bilo čega što bi se moglo ticati Gospe sa Pokrovom ili mogmišljenja o njoj. Počeo sam da zazirem od vizija i snova tetke Dženet, jer suimali običaj da budu toliko blizu istine da sam se plašio otkrivanja. Sada samshvatio da bi Gospa sa Pokrovom zaista mogla biti vampir, jedna od tih užasnihstvorova koji preživljavaju smrt i, iako su mrtvi, nastavljaju da žive zauvek isamo radi zla. Očekivao sam da će tetka Dženet uskoro imati viziju po tompitanju. Bila je toliko divno u pravu što se tiče njenih zaključaka, kada su posetemojoj sobi bile u pitanju, tako da je teško bilo poverovati da će propustiti dapredvidi poslednji razvoj događaja.

Međutim, moj strah nije bio opravdan. Nije bilo nikakvog razloga daverujem da će mi bilo kakva sila ili primena njene sposobnosti predviđanjazadati brigu ako se moja tajna otkrije. Samo jednom sam se osetio blizuopasnosti po tom pitanju. To se desilo jednog jutra kada je veoma rano pokucalana moja vrata. Povikao sam: ,,Ko je to? Šta se dešava?“

Uznemireno mi je odgovorila: „Hvala bogu da si dobro, momče! Vrati se daspavaš.“

Kasnije, kada smo se sreli za doručkom, objasnila mi je da je imala moru uosvit zore. Učinilo joj se da me je videla u kripti velike crkve, kako stojim poredsarkofaga i, znajući da je zloslutno usniti takvu stvar, došla je, čim se usudila, davidi da li sam dobro. Njen um je očigledno bio usmeren na smrt i sahranu, jer jenastavila dalje: „Uzgred, Ruperte, rečeno mi je da je velika crkva na litici, preko

rečice, Crkva Svetog Save i da su znameniti ljudi ove zemlje tamo sahranjeni.Želim da me odvedeš tamo jednog dana. Posetićemo je i pogledati grobnice ispomenike zajedno. Zaista mislim da bi me bio strah da idem sama, ali će bitisve u redu ako ti ideš sa mnom.“

Ovo je bilo veoma opasno pa sam skrenuo temu: „Zaista, tetka Dženet,bojim se da neće moći. Ako počneš da posećuješ čudne stare crkve i opskrbiš senovom dozom strahova, ne znam šta će se desiti. Sanjaćeš nove užasne stvari omeni svako veče i ni ti ni ja nećemo imati mira.“

Zabolelo me je što sam se usprotivio njenoj želji. Ovakvo gruboprotivljenje moglo je da je povredi. Međutim, nisam imao izbora. Ukoliko bitetka Dženet otišla do crkve, sigurno bi htela da poseti kriptu. Kada bi to učinila iotkrila staklom pokriveni kovčeg, ko zna šta bi se desilo. Već je u vizijamavidela kako se venčavam tom ženom, pre nego što sam i sam postao svestan dagajim takvu nadu. Šta bi sve mogla otkriti kada bi znala odakle ona dolazi?Moguće je da njen dar mora da se bazira na nekom osnovnorn saznanju iliverovanju i da je njena vizija bila nekakva intuitivna percepeija mojihsubjektivnih misli. Šta god da je, morao sam to osujetiti po svaku cenu.

Cela epizoda me je naterala da razmišljam introspektivno i postepeno, alimeje i odlučno terala na samoanalizu; ne analizu moći, već motiva. Uskoro samzatekao sebe kako se preispitujem po pitanju mojih stvarnih namera. U početkusam mislio da je ovaj intelektualni proces samo vežba čistog razuma, ali samuskoro tu tezu odbacio kao neadekvatnu, čak nemoguću. Manifestacija razuma jepo prirodi hladna. Osećaj koji me je vodio i koji je upravljao mnome bila jeništa drugo do strast, koja je brza, temperamentna i uporna.

Što se mene tiče, samoanaliza može voditi samo do jednog rezultata,objašnjenja realnosti i izvesnosti već unapred formirane, mada nesvesne namere.Želeo sam toj ženi da učinim dobro, na neki način — da joj pružim neku korist nabilo koji način u okviru svojih moći, bez obzira koliko teško bilo. Znao sam da jevolim, iskreno i žarko, nije mi bila potrebna samoanaliza da bih to znao. Štaviše,nijedna samoanaliza iii bilo koji drugi misaoni proces za koji znam, ne bi mimogli pomoći da razjasnim svoju jedinu sumnju: da li je ona obična žena (ilineobična) u nekoj bolnoj i strašnoj nevolji ili neko ko je pod uticajem nekogužasnog stanja, delimično živa, bez mogućnosti da upravlja sobom i svojimpostupcima. Kakvo god da je njeno stanje, ja sam prema njoj gajio ogromnuprivrženost. Samoanaliza me je naučila jednu stvar, a to je da sam prema njoj, započetak, osećao neizmerno sažaljenje, koje me je smekšalo u pogledu njenogcelokupnog stanja i pokorilo sve sebične želje. Zbog toga sam počeo da

pronalazim svakakve izgovore za bilo koji njen postupak. Čineći to, sada znam,mada mi to verovatno nije bilo poznato kada sam započeo proces, na nju samgledao kao na živu ženu -— ženu koju volim.

Prilikom formiranja ideja koristimo različite principe, kao analogiju premastvarima koje realni život smatra dobrim. Kada gradimo kuću, na primer,upošljavamo mnogo ljuđi različitih zanata i vokacija — arhitekte, graditelje,zidare, tesare, instalatere i mnoge druge — sve njih zajedno sa predstavnicimaesnafa. Tako dakle i u svetu misli i osećanja, znanje i razumevanje nam dolazekroz različite posrednike, od kojih je svaki kompetentan za svoj zadatak.

Kako sažaljenje reaguje sa ljubavlju ne znam, samo znam da kakvo god daje njeno stanje, bilo da je živa ili mrtva, u svom srcu ne mogu da krivim Gospusa Pokrovom. Moguće je da nije bila mrtva na uobičajeni, konveniconalan način,jer, naposletku, mrtvi ne hodaju svetom u svom materijalnom obliku, čak i ako suu pitanju duhovi koji su uzeli telesni oblik. Ova žena je imala svoju formu itežinu. Kako sam mogao da sumnjam u to kada sam je držao u svojim rukama?Možda nije bila posve mrtva i možda je baš meni palo u zadatak da je vratim uživot? To bi bila privilegija za koju bi vredelo da položim život kako bih jeostvario! Ukoliko je to moguće, naravno. Sigurno da stari mitovi nisu sasvimizmišljeni, mora da su imali svoja uporišta negde u činjenieama. Možda je staralegenda o Orfeju i Euridiki zasnovana na nekom dubokom principu ili sili ljudskeprirode? Ne postoji niko od nas ko u jednom trenutku nije poželeo da vratinekoga u život. Da, ko od nas nije osetio u sebi dubinu ljubavi prema našimpokojnima i ko od nas nije poželeo da ih vrati; samo kada bismo znali tajnu kakoto da uradimo?

Što se mene tiče, video sam toliko misterija da sam otvoren za različitaubeđenja po pitanju neobjašnjivih stvari. Naravno, to je sve bilo međudivljacima i primitivnim narodima, koji poštuju neizmenjene tradicije i običaje.Prisustvovao sam praktikovanju Obiizma*( Obiizam - ili Serpentizam, vrstaverovanja i religije zasnovane na obožavanju zmija, nazvana premaegipatskom Obu (sveta zmija). Nastala u Africi i proširila se na Karipskaostrva, gde u tragovima postoji još i danas. Na čelu hijerarhije nalazi sesveštenica-čarobnica koja se naziva Obi.) i Fanteizma*( Vrsta primitivnemagije zasnovana na Džu-Đžuizmu i fetišizmu, odnosno natprirodnim moćimaobjekata i predmeta. Takođe nastala u Africi.) i uverio se u njihove rezultatesopstvenim očima i drugim čulima. Slične obrede sa istim predmetima i istimuspehom praktikuju na udaljenim pacifičkim ostrvima, takođe. Isto tako i u Indijii Kini, na Tibetu i Malajskom arhipelagu. U svakoj od ovih prilika sam dovoljno

verovao onome čemu prisustvujem. Pokušao sam da razumem sva ta dešavanja,ne dozvoljavajući moralnim skrupulama da me ometaju. Onaj koji živi na takavnačin da je stekao reputaciju neustrašivog čoveka ili čoveka koji se ne boji niboga ni đavola, neće biti skrenut sa svog puta stvarima koje bi omele nekogdrugog, nekog ko nije spreman na avanturu. Šta god da leži ispred njega —prijatno ili bolno, gorko ili slatko, naporno ili lako, puno uživanja ili užasno,zabavno ili prepuno straha i užasa -mora prihvatiti, držeći se svog kursa poputatlete koji preskače prepreke u trku. Ako istraživač ili avanturista ima skrupule,neka ostavi tu posebnu granu napora i spusti se na niži nivo poput hodanja. Nesme se žaliti ni za čim. Nema potrebe za tim, divlji život ima svojih prednosti:donosi određenu vrstu tolerancije, koja se ne može naći u konvencionalnomživotu.

Nastavak Rupertovog dnevnika2. maj 1907.Odavno sam čuo da je moć proricanja užasan dar za onog ko ga poseduje.

Sada ne samo da mogu u to da poverujem već i razumem. Tetka Dženet ga tolikoispoljava u poslednje vreme da sam u stalnom strahu da će otkriti moju tajnu.Stalno dolazi da razgovara sa mnom, bez obzira šta radim. To je neka vrstadvostrukog bivstvovanja za nju, jer je u jednom trenutku stara draga ona, a udrugom neka vrsta intelektualnog teleskopa ili beležnice u kojoj beleške uvekusmerene na mene. Ona smatra da je to za moje dobro, ali je meni izuzetnoneprijatno. Sva sreća da proricanje ne može da tumači jasno kao što vidi, jer suprevodi neodređenih slika koje prenosi u isto vreme nebulozni i nesigurni, kaoneka vrsta Delfskog proročišta koje uvek prenosi stvari koje niko ne uvidi navreme, ali koje se posle može tumačiti na nekoliko načina. To je u redu što semene tiče i na neki način mi daje sigurnost, međutim, tetka Dženet je veomaoštroumna osoba i postoji mogućnost da će u jednom trenutku ona biti u stanju darazume. Tada bi mogla da sabere dva i dva. Kada se to desi, neće joj bitipotrebno mnogo da zna više od mene o činjenicama vezanim za celu stvar. Njenoviđenje situacije i Gospe sa Pokrovom možda se neće podudarati sa mojim. Toje, naravno, u redu. Ujna Dženet me voli, sam bog zna da sam svestan toga sveove godine, i svaki stav koji zauzme je validan, samo se nadam da neće ništapreduzimati. Verujem da bi mi sledovalo dosta grdnje. Pitam se da li bih seusudio da joj kažem. Ne! Previše je čudno. Ona je samo žena, na kraju krajeva ine znam šta bi mislila ili učinila kada bi saznala da volim — voleo bih da znamnjeno ime — i da mislim - mada se opirem tome - da uopšte nije živa.

Pretpostavljam da bi me istukla papučom, kao što je to činila kada sam bio mali.

3. maj 1907.Zaista nisam mogao da nastavim da pišem ozbiljno prošle noći. Pomisao da

me tetka Dženet istuče kao nekad u starim dobrim danima toliko me je zasmejalada mi ništa na svetu nije delovalo ozbiljno. O, tetka Dženet će biti dobro šta godda se desi. Siguran sam u to. To je dobra stvar, ionako će biti dosta stvari okojima ću morati da brinem i bez toga. Neću je sprečavati da mi priča svojevizije, možda mogu da saznam nešto iz njih.

U poslednjih dvadeset četiri sata, u vremenu kada sam bio budan,prelistavao sam knjige tetke Dženet. Uh, nije ni čudo što je draga starica tolikosujeverna, kada je do vrha ispunjena ovakvim stvarima! Može biti da u nekim odnjih ima istine. Ljudi koji su ih pisali su u to verovali ili su verovali u nešto odtoga, u svakom slučaju. Što se razumljivosti tiče ili logike ili bilo kakveinstruktivne dedukcije, te knjige su mogle napisati i kokoške — rezultat bi bioisti! Izgleda da pisci okultnih knjiga sakupljaju samo pregršt golih činjenica kojeiznose na najnezanimljiviji mogući način. Samo ih gomilaju. Jedna priča te vrste,dobro ispitana, sa logičnim komentarima, bila bi daleko ubedljivija čitaocu negocela hrpa njih.

Nastavak Rupertovog dnevnika4. maj 1907.Očigledno je da se nešto dešava u zemlji. Brđani su još više uznemireni

nego do sada. Stalno se sastaju jedni sa drugima i to uglavnom noću i u ranu zoru.Proveo sam dosta vremena u istočnoj kuli iz koje mogu da vidim šumu i da ihposmatram kako dolaze i odlaze. Pored svih tih dešavanja niko mi još nije rekaoo čemu se radi. To je nesumnjivo razočaranje za mene. Nadao sam se da subrđani počeli da mi veruju, skup na kojem su pucali u vazduh mi je ulio punonade. Sada je, ipak, jasno da mi još uvek ne veruju po svim pitanjima. Ne smemda se žalim. To je ispravno i pravedno. Još ništa nisam učinio kako bih imdokazao svoju ljubav i odanost koju osećam prema ovoj zemlji. Znam da,pojedinci koje sam upoznao, imaju poverenja u mene i veruju mi. Poverenje svihje nešto drugo. Njega morate zadobiti i ono se mora kušati, a onaj koji gazadobije mora ga opravdati i to na način koji se samo u burnim vremenima možeizvesti. Nijedan narod neće ukazati punu čast strancu u vreme mira. Zašto bi? Nesmem zaboraviti da sam stranac u ovoj zemiji i da je većini Ijudi ovde moje imenepoznato. Možda će me bolje upoznati kada se Ruk vrati sa puškama, municijom

i malim bojnim brodom koji je nabavio u Južnoj Americi. Kada budu videlikoliko sam se mnogo potrudio oko zemlje za koju me ništa ne veže, možda ćepočeti da mi veruju. U međuvremenu, sve što mogu da uradim jeste da čekam.Sve će doći na svoje mesto, ne sumnjam u to. A ako ne ispadne dobro, pa, umretimožemo samo jednom!

Zar je zaista tako? Šta je sa mojom Gospom sa Pokrovom? Ne smem ni damislim na to sada. Ljubav i rat su razdvojeni i ne mogu se mešati, ne smeju, akodo toga dođe. Moram biti mudar po tom pitanju. Ako mi to predstavlja preprekuna bilo koji način, to ne smem pokazati.

Ipak, jedna stvar je sigurna, nešto se dešava i mora biti da su u pitanjuTurci. Prema onome što je na okupljanju rekao vladika, oni imaju nameru danapadnu Zemlju Plavih Planina. Ako je tako, moramo biti spremni, a ja ćupomoći u odbrani. Jedinice je potrebno organizovati i imati neki načinkomunikacije između njih. U zemlji u kojoj nema puteva, železnice, telegrafa,neophodno je uspostaviti nekakav sistem signalizacije. Sa time mogu odmahpočeti. Mogu napraviti kod ili preraditi neki koji sam koristio ranije, na nekomdrugom mestu. Na vrhu zamka ću podići signalni jarbol, koji će se videti navelilcoj razdaljini. Obučiću nekolicinu ljudi za signalizaciju. Potom, ako ustreba,pokazaću brđanima da sam dostojan da živim u njihovim srcima...

Sav ovaj posao se može pokazati kao lek za ranu druge vrste. Pomoći će mida uposlim misli dok čekam na sledeću posetu Gospe sa Pokrovom.

Nastavak Rupertovog dnevnika18. maj 1907.Poslednje dve nedelje bile su ispunjene poslom i mogu se, kako vreme bude

odmicalo, pokazati kao značajne. Zaista mislim da su me u očima lokalnogstanovništva postavile na drugačije mesto, bar kada su u pitanju oni koji žive uovom delu zemlje. Više nisu sumnjičavi prema meni, što je već dosta, mada jošuvek nisu počeli da mi se poveravaju. Pretpostavljam da će i to doći svremenom, ali ih ne smem požurivati. Već vidim da su voljni da me koriste usvojim zamislima. Rado su prihvatili ideju sa signalizacijom i vežbaju kolikogod mislim da je potrebno. To im pričinjava zadovoljstvo. Rođeni su vojnici,svaki od njih, i na zajedničko vežbanje gledaju samo kao na realizaciju njihovihsopstvenih želja i dalje razvijanje njihove moći. Mislim da mogu da razumemsled njihovih misli i koje ideje leže iza njih. U svemu što smo pokušali daizvedemo do sada oni su ostali svoji i imaju potpunu kontrolu. Na njima počivarealizacija svih ideja koje bih predložio, tako da nema razloga da se plaše

prezentacije moći ili nekakvog pokušaja komandovanja sa moje strane. Tako da,dokle god od mene skrivaju zamisli više politike i neposredne namere, ne moguim učiniti bilo kakvo zlo, a mogu im biti od koristi ukoliko se ukaže prilika. Kadase sve sabere, to je dosta. Već su me prihvatili kao pojedinca, ne samo kaojednog iz gomile. Prilično sam siguran da su zadovoljni mojim dobrimnamerama. Naravno, još uvek postoji mala doza nepoverenja. Predivni su ljudi,međutim, da znaju malo više nego što znaju sada, shvatili bi da je poverenjenajbolji način postupanja. Moram se kontrolisati i nikada se ne povoditiishitrenim mislima kada su oni u pitanju. Jadni oni! Posle toliko godina turskeagresije, primene sile i prevara, nije ni čudo što su sumnjičavi. Isto tako, svenacije sa kojima su bili u kontaktu, osim jedne — one kojoj ja pripadam —prevarile su ih i izdale. U svakom slučaju, oni su sjajni vojnici i uskoro ćemoimati vojsku koja neće moći da se ignoriše. Ukoliko uspem da ih ubedim da miveruju, zamoliću ser Kolina da dođe. On bi im bio sjajan vojskovođa. Njegovoogromno vojno iskustvo i poznavanje taktike dobro će im doći. Ushićen sam napomisao kakvu bi armiju napravio od ovog izvanrednog materijala, i to onuposebno obučenu da se bori na način koji je neophodan u ovoj zemlji.

Ukoliko sam ja kao običan amater, koji je imao iskustva samo uorganizovanju najprimitivnijih urođenika, uspeo da unapredim ili izmenim njihovindividualni način ratovanja u sistematski, veliki vojnik poput Mek Kelpija će ihdovesti do savršenstva i napraviti od njih ratnu mašinu. Naši brđani će se, kadastignu, složiti sa njima kao što to brđani svuda čine jedni sa drugima. Tada ćemoimati silu koja će se moći odupreti bilo kakvim napadima. Samo se nadam da ćese Ruk vratiti uskoro. Želim da vidim te puške ili sigurno smeštene u zamku ili,što je još bolje, razdeljene brđanima, što će biti urađeno što je pre moguće.Ubeđeti sam da će me bolje razumeti kada prime oružje i municiju i da više nećeskrivati svoje tajne od mene.

U toku ove dve nedelje, u momentima kada nisam uvežbavao brđane, učio ihšifru koju sam usavršio ili se družio sa njima, istraživao sam planine najbližezamku. Nisam mogao da sedim u mestu. Mučenje mi je da budem besposlen pritrenutnom stanju svesti po pitanju Gospe sa Pokrovom... Čudno, više mi ne smetada sebi pominjem tu reč, sada sam se navikao na nju.

Nastavak Rupertovog dnevnika19. maj 1907.Toliko sam bio uznemiren ovog jutra da sam pre zore već bio napolju i

istraživao obronke planina. Sasvim slučajno sam naišao na skriveno mesto baškada je krenulo da sviće. Zaista, zbog promene svetlosti jer su prvi sunčevi zraci

padali preko obronaka, pažnju mi je privukao otvor koji se video zato što je izanjega dolazilo svetlo. U pitanju je bilo skrovito mesto, toliko tajno da sam upočetku imao nameru da to saznanje zadržim za sebe. Takva mesta gde se možetedobro sakriti ili onemogućiti nekoga da se sakrije pravi su dobitak što sebezbednosti tiče.

Međutim, kada sam otkrio tragove nečijeg boravka na tom mestu, promeniosam mišljenje i rešio da, čim mi se ukaže, prilika obavestim vladiku o tome, jerje on osoba na čiju se diskreciju mogu osloniti. Ukoliko dođe do rata ili bilokakve invazije ovakva mesta mogu biti veoma opasna. Čak i što se mene tiče,preblizu je zamka da bih ga zanemario.

Tragova je bilo malo, samo tragovi vatre na maloj kamenoj izbočini. Nijebilo moguće na osnovu spaljene trave i vegetacije oko nje odrediti pre kolikovremena je vatra bila upaljena. Mogao sam samo da nagađam. Možda bi brđanimogli to bolje proceniti od mene. U stvari, nisam baš siguran, sigurno posedujemdaleko raznovrsnije i veće iskustvo od njih. Madanisam mogao da budemsiguran, zaključio sam da je onaj koji je koristio ovo mesto to činio pre dostadana. To se nije moglo desiti skoro, međutim, nije bilo ni tako davno. Ko god daga je koristio dobro je prikrio svoje tragove. Čak je i pepeo pažljivo uklonjen, amesto na kojem su ležali brižljivo je pometeno, tako da nije bilo nikakvih tragovana licu mesta. Upotrebio sam znanje koje sam stekao u zapadnoj Africi i ispitaogrubu koru na drveću koje se nalazilo u zavetrini, gde se dim morao sakupljatiukoliko nisu želeli da skrenu pažnju na ovo mesto. Našao sam retke tragovepepela. Kiša nije padala nekoliko dana, tako da je pepeo morao biti nanet posleposlednje kiše jer je još uvek bio suv.

Mesto je bila uska klisura, sa samo jednim ulazom, koji je bio sakriven izaisturene gole stene — kao neka vrsta dugačke raseline koja ide cik-cak i zavijakroz stenu, nalik na grešku prilikom stratifikacije. Mogao sam da se krećem kroznju uz znatan napor, žadržavajući dah na pojedinim mestima, kako bih smanjioobim grudi. Unutra se nalazio šumarak koji je pružao odlično mesto za skrivanje.

Dok sam odlazio, pažljivo sam osmotrio smer i prilaze, pamteći znakovekoji bi mi mogli pomoći da je nađem i danju i noću. Istražio sam svaku stopu okonje, ispred, sa svake strane i iznad. Ni sa jedne od njih nisam mogao da nađemznakove njenog postojanja. Praktično je to bila skrivena soba stvorena rukomsame prirode. Nisam se vratio kući sve dok se nisam dobro upoznao sa svakimdetaljem blizu i oko nje. Ovo novo saznanje mi je osnažilo osećaj sigurnosti.

Kasnije tokom dana, pokušao sam da nađem vladiku ili nekog uglednogbrđanina, jer sam mislio da takvo skrovište koje je skoro upotrebljavano može

biti opasno, pogotovo u vreme kad sam na skupu saznao da ne pucaju iz pušakajer u zemlji ima špijuna i izdajica.

Pre nego što sam se uveče vratio u svoju sobu, čvrsto sam rešio da ujutrunađem podesnu osobu i da joj prenesem informaciju, tako da bi mogli da paze nanjega. Bliži se ponoć i pošto, kao i obično, osmotrim baštu, leći ću da spavam.Tetka Dženet je uznemirena ceo dan, pogotovo večeras. Mora da ju je mojeodsustvo sa uobičajenog doručka iznerviralo, a kako je dan odmicao, nervoza jojje samo rasla.

Nastavak Rupertovog dnevnika20. maj 1907.Sat na kaminu u mojoj sobi, čije zvono oponaša sat na Palati Svetog

Džejmsa, otkucao je ponoć kada sam otvorio staklena vrata od terase. Ugasiosam svetla, čim sam razmakao zastor, jer sam želeo u potpunosti da uživam umesečini. Sada, kada je sezona kiša prošla, mesec je lep kao i za vremepadavina, ali daleko ugodniji za posmatranje. Bio sam u večernjoj garderobi, sakućnim ogrtačem prebačenim preko ramena, vazduh je bio prijatan i blago topao,dok sam stajao na terasi.

Čak i po punoj mesečini najdalji uglovi bašte su bili prepuni misterioznihsenki. Piljio sam u njih što sam bolje mogao, vid mi je po prirodi dobar, a okoizvežbano. Nije bilo nikakvog pokreta. Vazduh je bio miran poput smrti, arastinje se nije micalo kao da je isklesano u kamenu.

Dugo sam stajao i posmatrao, nadajući se da ću ugledati moju Gospu. Sat seoglašavao nekoliko puta na svakih petnaest minuta, ali sam ja stajao neobraćajući pažnju. Konačno mi se učinilo da sam daleko u uglu starogodbrambenog zida ugledao treptaj nečeg belog. Bio je to samo trenutak i jedva dasam mogao shvatiti da li sam išta video od toga koliko mi je srce lupalo. Smiriosam se, i nastavio da stojim kao da sam i ja isklesan od kamena. Ubrzo samnagrađen još jednim bljeskom belila, a onda sam osetio neopisivi zanos jer samshvatio da mi moja Gospa dolazi kao što je to činila i prethodna dva puta.Poleteo bih joj u susret, ali sam znao da to nije u skladu sa njenim željama.Povukao sam se u sobu, želeći da joj udovoljim. Bilo mi je drago što sam toučinio jer sam je iz mračnog ugla u kojem sam stajao ugledao kako se penje uzmermerne stepenice i staje, stidljivo gledajući u vrata. Potom je posle dugačkepauze, do mene dopro jedva čujan šapat, sladak poput zvuka eolske harfe:

,,Da li si tu? Mogu li da uđem? Odgovori mi! Usamljena sam i uplašena!“Kao odgovor na to pojavio sam se tako naglo da sam je prepao. Mogao sam

čuti po drhtavom udisaju koji je napravila da je, na sreću, uspešno obuzdala

vrisak.,,Uđi“, rekoh tiho. „Čekao sam te, jer sam osećao da ćeš doći. Ušao sam

unutra sa terase tek kada sam te ugledao kako dolaziš, kako se ne bi plašila da ćenas neko videti. To nije moguće, ali sam mislio da želiš da budem oprezan.“

,,Da, želela sam — želim“, odgovorila mi je tihim, slatkim glasom, aliveoma odlučno. „Nikada nemoj izbegavati predostrožnosti. Ne postoji ništa štose ne može desiti ovde. Uhode mogu biti tamo gde ih najmanje očekujemo ilisumnjamo da se nalaze.“

Dok je izgovarala poslednje reči ozbiljno i šapućući, ušla je u sobu.Zatvorio sam staklena vrata i zaključao ih, namestio rešetke i navukao zastore.Potom sam, pošto sam upalio sveću, otišao do kamina i zapalio vatru. Zanekoliko trenutaka suve cepanice su zatinjale i plamen je počeo da se uzđiže doksu one veselo pucketale. Nije imala nikakvih primedaba na moje zatvaranjeterase i navlačenje zastora, kao ni na paljenje vatre. Jednostavno je prećutala,kao da se to sada podrazumeva. Kada sam ispred vatre napravio gomilu odjastuka, kao što sam to uradio prethodni put, sela je na njih i ispružila svoje beleruke, koje su drhtale, ka vatri.

Bila je drugačija večeras, nego prilikom prve dve posete. Iz njenogsadašnjeg držanja nazirala se zamišljenost i poštovanje.

Kada se osušila, i više nije bila opterećena hladnoćom i vlagom, delovaloje kao da isijava finim i gracioznim ponosom, kao da se njim ogrnula poput vela.To je ni na koji način nije činilo hladnom, distanciranom ili odbojnonedostupnom. Naprotiv, taj ponos ju je činio daleko srdačnijom i ljupkijom negopre. Kao da je osetila da može dozvoliti sebi da se više ne bude gorda jer jcnjena pozicija sigurna i prihvaćena. Ukoliko njen lični ponos čini neprobojnioreol oko nje, to je namenjeno drugima, ona sama nijc sputana njime, niti se možesputati. Ta činjenica je bila toliko jasna i toliko je ljupko i ženstveno izgledala dasam uhvatio sebe lcako na mahove razmišljam o trenucima sumnjičavograsuđivanja i tome kako sam tada pomišljao da ona nije perfektna žena. Kakosam samo mogao? Dok se odmarala, polusedeći, poluležeći na gomili jastuka,bila je elegantna, lepa, šarmantna i ljupka — otelotvorenje perfektne žene izsnova svakog čoveka, bio on mlad ili star. Imati takvu ženu uz svoje ognjište idržati je na najsvetijem mestu u svom srcu vrhunac je zanosa za svakogmuškarca. Čak i sat takvog opijajućeg uživanja može đoneti život ispunjenbolom, uravnotežen žrtvom i gašenjem samog života. Odmah posle takvih misli,usledio je odgovor na sumnju koja se rađala: ukoliko se ispostavi da ona uopštenije živa, već da je jedna od žalosnih nemrtvih bića, onda bi mnogo veća nagrada

od njene ljupkosti i lepote bilo povratiti je u svet živih, pa i u slučaju kada bisreću potražila u naručju drugog čoveka.

U jednom trenutku, kada sam se sagnuo ka ognjištu da stavim nove cepaniceu vatru, moje lice je bilo toliko blizu njenog da sam mogao osetiti njen dah nasvome obrazu. Sama pomisao na taj zabranjeni kontakt me je oduševila. Dah jojje bio sladak — sladak kao dah laneta, sladak kao povetarac preko polja čipke.Kako bi iko mogao i na trenutak pomisliti da tako sladak dah dolazi sa usanamrtve osobe — da nešto iskvareno može proizvesti tako sladak i čist miris? Saneopisivom srećom sam posmatrao, sedeći na svojoj stolici, kako se plamenovireflektuju u njenim veličanstvenim crnim očima i kako se zvezde skrivene u njimasijaju novim sjajem, uzdižući i spuštajući se kao nade i strahovi. Kako se plamenpojačao, tako su osmeh i pritajena sreća zatitrali preko njenog prelepog lica,radost veselih plamičaka, koji se reflektuju na nemirnim jagodicama.

U početku sarn bio malo zabrinut kada god bih primetio njen pokrov i natren sam zažalio što vreme ponovo nije biio loše, kako bi možda poželela daodene nešto drugo, bilo šta što nije tako odvratno kao taj jadni pokrov. Malo-pomalo taj osećaj je nestao i shvatio sam da mi nije bitno i da nisamnezadovoljan njenom odećom. Zaista, u mislima sam ćuo, pre nego što samodbacio taj predmet, sebe kako govorim: „Čovek se na sve može navići, čak i napokrov!“ Međutim, za tom mišlju je usledio talas sažaljenja prema užasnomiskustvu koje je morala imati.

Činilo se da malo-pomalo zaboravljamo na sve, bar znam da ja jesam, osimna to da smo muškarac i žena koji su blizu jedno drugom. Neobičnost situacije iokolnosti mi ni za trenutak nisu pali na pamet. Sedeli smo i dalje razdvojeni, ijedva da smo progovarali. Ne mogu se prisetiti da li je iko od nas izgovorio ijednu reč dok smo sedeli ispred vatre, ali je druga vrsta komunikacije stupila nascenu. Oči su pričale svoju priču, kao što to oči čine i to daleko razumljivijenego kada usne obavljaju svoju funkciju govora. Posle pitanja sledili su odgovorii, na svoj neopisivi zanos, počeo sam da shvatam da je moja ljubav uzvraćena.Pod tim okolnostima, bilo je neostvarivo da u celoj stvari postoji nesklad. Nisambio raspoložen za ispitivanje. Bio sam sramežljiv kako samo iskreno zaljubljenaosoba može biti; kao neophodna emanacija uzvišene, obuzimajuće i zapovednestrasti. U njenom prisustvu strast bi toliko narasla u meni da nisam bio u stanju dagovorim. Razgovor bi u trenutnim uslovima bio nepotreban, nepodesan i vulgarnonapadan. Ona je takođe bila nema. Međutim, sada kada sam sa svojim sećanjem,ubeđen sam da je i ona bila srećna. Ne, ne baš tačno. Sreća nije podesna rečkojom bi se mogla opisati njena i moja osećanja. Sreća je više aktivno, svesno

uživanje. Mi smo bilo zadovoljni. To perfektno opisuje naše stanje i sada, kadamogu da analiziram svoja osećanja i razumem šta ta reč znači, zadovoljan samnjenom tačnošću. ,,Zadovoljan“ ima pozitivno i negativno značenje ili ono štoprethodi zadovoljstvu. Ona sugeriše odsustvo uznemirujućih uslova kao i želja,takođe sugeriše nešto pozitivno što je postignuto ili zadobijeno. Naše stanje umaje bilo identično, to je možda moja pretpostavka, ali sam siguran da su namzamisli bile zajedničke, što znači da smo postigli razumevanje da, šta god da sedesi, može biti samo za naše dobro. Neka nam bog dozvoli da bude tako!

Dok smo sedeli u tišini, gledajući jedno drugom u oči i dok su zvezde unjenim očima bile ispunjene vatrom, možda od odraza plamena kamina, iznenadaje skočila na noge, instinktivno pritežući pokrov oko sebe dok se ispravljala.Glasom ispunjenim potajnim osećanjima, kao neko ko postupa pod uticajemduševnog nagona pre nego svojom voljom, reče šapatom:

„Moram da idem odmah. Osećam da se zora približava. Moram biti nasvom mestu kada svetlost dana dođe.“

Bila je toliko iskrena da sam osećao da ne smem da se suprotstavljamnjenoj volji, tako da sam takođe skočio na noge i potrčao ka prozoru. Razmakaosam zastore đovoljno da mogu da vratim rešetku i dohvatim rezu na vratimabalkona kako bi ih otvorio. Stao sam iza zastora ponovo i pridržao ga za ivicu dabi mogla da prođe. U trenutku je zastala i prekinula dugotrajnu tišinu.

,,Ti si pravi džentlmen, prijatelju moj. Razumeš sve moje želje. Zahvaljujemti od sveg srca.“

Pružila mi je svoju elegantnu ruku. Uzeo sam je u obe svoje šake i prineo jesvojim usnama dok sam padao na kolena. Njen dodir me je naterao da zadrhtim.Ona se takođe tresla dok je gledala dole na mene, pogledom koji kao da jeispitivao moju dušu. Zvezde u njenim očima su, sada kada nije bilo vatre ublizini, poprimile svoju uobičajeno zagonetno srebrnu boju. Izvukla je svoju rukuiz mojih, veoma, veoma polako, kao da želi da je zadrži još koji trenutak i prošlaje iza zavese uz nežni, ljupki, uzvišeni naklon koji me je ostavio na kolenima.

Kada sam čuo staklena vrata kako se pažljivo zatvaraju za njom, pridigaosam se i požurio pored zavese, taman da je vidim kako silazi niz stepenice. Hteosam da je posmatram što sam duže mogao. Sivilo jutra je upravo počinjalo da sebori sa noćnom tminom i, pri bledom, nesigurnom svetlu, jedva sam mogao davidim belu figuru kako zamiče od žbuna do statue dok se konačno nije stopila satamom u daljini.

Opet sam dugo stajao na terasi, povremeno gledajući u tamu ispred sebe uslučaju da budem blagosloven još jednim pogledom na nju. Povremeno bih

zatvorio oči da bi ponovo prizvao sliku njenog silaska niz stepenice. Po prvi putod kada smo se upoznali uputila mi je pogled dok je stupala na belu stazu ispodterase. Magija tog pogleda, ispunjenog ljubavlju i zavođenjem, toliko me jeobuzela da sam bio u stanju da se uhvatim u koštac sa svim silama ovoga sveta.

Kada je sivilo zore postalo jasno po nebu koje je postajalo svetlije, vratiosatn se u svoju sobu. Omamljen, poluhipnotisan ljubavlju, legao sam u krevet i usnovima nastavio da mislim na svoju Gospu sa Pokrovom. Bio sam srećan.

Nastavak Rupertovog dnevnika27. maj 1907.Cela nedelja je prošla od kada sam video svoju ljubav! To je to, više

nemam nikakvih sumnji! Od kada sam je video, moja strast je rasla u skokovimabez granica, kao što bi pisci rckli. Toliko se uvećala da me prosto obuzima iuklanja svaki trag sumnji i teškoćama. Pretpostavljam da tako mora biti kadamuškarac pati — patnja ne mora značiti bol — pod činima u stara vremena. Jasam samo slamka u beskonačnim krugovima vira. Osećam da je moram ponovovideti, makar i u njenom kovčegu u kripti. Moram se spremiti za poduhvat jer seo mnogim stvarima mora razmisliti. Poseta ne sme biti po noći, jer bih je mogaopromašiti ukoliko bude dolazila ovde...

Jutro je došlo i prošlo, ali su moja želja i namera ostali, tako da sam upodne, kada je sunce bilo na svom vatrenom vrhuncu, krenuo u Crkvu SvetogSave. Sa sobom sam nosio lampu sa moćnim sočivom. Umotao sam je potajno,jer nisam želeo da iko zna da sa sobom nosim takvu stvar.

Ovoga puta nisam imao sumnje. Prilikom prethodne posete sam za tren biopreplavljen neočekivanim prizorom tela žene za koju sam mislio da je volim —sada znam da je to istina — kako leži u svojoj grobnici. Međutim, sada kada sveznam, došao sam da je vidim makar i na njenom odru.

Kada sam upalio lampu, što sam učinio čim sam otvorio velika vrata, kojasu ponovo bila otključana, krenuo sam ka stepenicama koja vode u kriptu. One suse nalazile iza bogato izrezbarenog drvenog paravana. Ustanovio sam, pošto samsada imao bolje osvetljenje, da je rad na paravanu veličanstven i neprocenljivelepote i vrednosti. Pokušao sam da se bodrim mislima na Gospu i uspomenamana ljupkost i dostojanstvo našeg poslednjeg susreta. Međutim, uprkos svemu, srcemi je potonulo dok sam nesigurnim korakom silazio niz uske zavojite stepenice.Sada sam ubeđen da se nisam brinuo zbog sebe, već zbog toga što ona kojuobožavam mora da podnosi ovakvo strahotno mesto. Kao lek za svoj bol,razmišljao sam kako će biti i kako ću se osećati, kada za nju stvorim put iz ovogužasa. Takve misli su me donekle umirile i povratile mi samopouzdanje. Na

sličan način sam se do sada vadio iz teškoća kada sam upadao u njih. Stigao samdo uskih vrata na dnu stepenica isklesanih u kamenu i ušao u kriptu.

Bez odlaganja sam otišao do grobnice pokrivene staklom, koja se nalazilaispod visećeg lanca. Po svetlu koje je lampa bacala po pećini video sam da miruke drhte. Uz veliki napor sam se smirio i, podigavši lampu, usmerio sam svetlodole ka sarkofagu.

Ponovo je ispuštena lampa zazvečala po staklu i ja sam ponovo stajao sam umraku, u trenutku sam stajao skoro paralizovan od iznenađenja i razočarenja.

Grobnica je bila prazna! čak je i mrtvačka odeća bila uklonjena.Nisam znao šta se dešava dok se nisam zatekao na vrhu zavojitih stepenica.

Ovde je u poređenju sa mrklim mrakom kripte delovalo kao da je dan. Kroznejasni prostor crkve probijalo se nekoliko zračaka svetla do zavojitih stepenicai, ma koliko da je osvetljenje bilo mutno, osećao sam da nisam u potpunommraku. Sa svetlom je došao osećaj moći i nove snage. Odbauljao sam natrag ukriptu. Tamo sam uz pomoć upaljenih šibica stigao do grobnice i uzeo lampu.Potom sam se, jer sam želeo da dokažem, ako ne svoju snagu, onda barsamopoštovanje, polako vratio kroz crkvu, gde sam ugasio svoju lampu i krozvelika vrata izašao na sunce. Činilo mi sa da sam, kako u mraku kripte tako i kroznejasni prostor crkve, čuo neobične zvuke poput šapata i suzdržanog disanja.Međutim, sećanje na to mi nije mnogo značilo kada sam se oslobodio. Bio samsamo zadovoljan sopstvenom svešću kada sam se zatekao na širokoj kamenojterasi ispred crkve. Sunce je tuklo po mom uzdignutom licu. Kada sam pogledaodole, video sam odsjaj plavetnila otvorenog mora.

Nastavak Rupertovog dnevnika3. jun 1907.Prošla je još jedna nedelja puna raznovrsnog posla, ali još uvek nisam

dobio ni glasa ni vesti o mojoj Gospi sa Pokrovom. Nije mi se ponovo ukazalaprilika da po danu odem do Crkve Svetog Save, mada sam želeo to da uradim.Osećam da ne smem tamo ulaziti po mraku. Noć je vreme njene slobode i morajoj biti ostavljeno, a mogao bih je mimoići ili više nikada ne videti.

Dani su bili ispunjeni komešanjem među Ijudima. Brđani se očigiednoorganizuju, zbog razloga koji ne razumem i zato oklevaju da mi kažu. Pazio samda ne pokazujem nikakvu znatiželju, kako god da sam se osećao. Raspitivanje bisigurno izazvalo sumnju i na kraju bi vodilo ka katastrofi mojih nada u pružanjupomoći njihovoj borbi za očuvanje slobode.

Ovi žestoki ljudi su neobično, skoro prekomerno, sumnjičavi i jedini načinda zadobijete njihovo poverenje je da ih pustite da počnu da vam veruju. Mladi

američki ataše iz ambasade u Beču, koji je putovao po Zemlji Plavih Planina mije to ovako sročio: „Držite usta zatvorena i oni će otvoriti svoja za vas. Ukolikoto ne učine, otvoriće tvoja sve do brade!“

Bilo mi je očigledno da završavaju neke nove dogovore jer su signaliziralisopstvenim kodom. To je bilo prirodno i ni na koji način u suprotnosti sakoličinom prijateljstva koje su mi već pokazali. Tamo gde nema telegrafa,železnice i puteva jedini efikasan način komunikacije može i mora biti isključivolični. Tako da, alco žele da zadrže bilo koju tajnu među sobom, moraju očuvatitajnost svog koda. Veoma bih želeo da naučim njihov novi kod i način na koji gakoriste, ali, ako želim da im budem prijatelj u nevolji, a to ne podrazumeva samopoverenje sa jedne strane, moram da istreniram sebe u strpljenju.

Ovakvim stavom sam do sada zadobio poverenjc pre nego što smo se rastalina našem poslednjem skupu, posle najsvetijih zakletvi o poverenju i tajnosti,kada su me uputili u njihove tajne. Međutim, to se odnosilo samo na kod i metodkoji upotrebljavaju; još uvek su od mene s pravoin krili čitijenice i političketajne ili šta god da je bilo to što ih je pokrenulo u zajedničku akciju.

Kada sam stigao kući, zapisao sam sve što su mi rekli dok mi je sećanje bilojoš sveže. Zapis sam proučavao dok ga nisam naučio napamet, a potom samspalio papir. Ipak, postoji bar jedan dobitak u svemu ovome, sa mojim signalnimjarbolom mogu brzo, tajno i tačno slati poruke, koje su razumljive svima, na svestrane Zemlje Plavih Planina.

Nastavak Rupertovog dnevnikajun 1907.Sinoć sam imao novi doživljaj sa Gospom sa Pokrovom. Bio sam u krevetu

i tonuo sam u san kada sam začuo neobično grebanje po staklenim vratima terase.Pažljivo sam osluškivao dok mi je srce snažno lupaio. Činilo se da zvuk dolaziođozdo, blizu poda. Skočio sam iz kreveta, pritrčao prozoru i razmakavši teškezastore, pogledao napolje.

Bašta je, kao i uvek, izgledala sablasno na mesečini, ali nigde nije bilo ninajmanjeg znaka pokreta i niko nije bio blizu terase. Pogledao sam dole odakle jedelovalo da dolazi zvuk.

Tu, malo unutar staklenih vrata, kao da je bilo gurnuto ispod, stajalo jeparče papira nekoliko puta ispresavijano. Podigao sam ga i otvorio. Bio sam savvan sebe, jer sam u srcu znao od koga dolazi. Unutra, na engleskom, krupnim,krivudavim rukopisom, kao da je poruku pisalo dete od sedam ili osam godina,pisalo je: „Nađimo se kod jarbola na steni!“

Znao sam za to mesto, naravno. Na najudaljenijoj tački stene, na kojoj se

nalazi zamak, postavljen je visoki jarbol, gde se u stara vremena vijorila zastavaporodice Visarion. Nekada davno, kada je zamak bio u opasnosti od napada, tomesto je čvrsto utvrđeno. Zaista, u vreme kada su luk i strela bili osnovnosredstvo za ratovanje, mora da je bio prilično neosvojiv.

Pokrivena galerija sa puškarnicama bila je usečena u stenu i išla je oko vrhalitice, opkoljavajući jarbol i veliku izbočinu na kojoj je bio postavljen. Uski,pokretni most je, u mirnim vremenima, povezivao spoljni deo galerije sa ulazomnapravljenim u odbrambenom zidu zamka, koji je bio zaštićen dvema kulama irešetkom. Njihova namena je bila da čuvaju prilaz od iznenadnih napada. Sa ovetačke se video lanac stena svuda oko rta, tako da je bilo kakav iznenadni napadbrodovima bio nemoguć.

Pošto sam se brzo obukao i poneo sa sobom lovački nož i revolver, izašaosam na terasu, iz predostrožnosti, što nije uobičajeno za mene, navlačeći rešetkuza sobom i zaključavajući je. Situacija oko zamka je previše burna da bih praviobudalaste rizike — bilo da se krećem nenaoružan ili da ostavljam privatni ulaz uzamak otvorenim. Spustio sam se kamenim prolazom i popeo se do podnožjajarbola stepenicama pričvršćenim za stenu.

Goreo sam od nestrpljenja i vreme koje mi je bilo potrebno da stignemdelovalo mi je predugačko, tako da sam bio još više razočaran kada sam videoda moja Gospa nije tu. Međutim, moje srce je ponovo brže zakucalo, možda brženego ikada, kada sam je ugledao kako čuči u senci zida od žamka. Mesto nakojem se nalazila nije moglo biti spaženo ni sa jedne tačke, osim sa one na kojojsam se nalazio. Čak i odatle je samo njen beli pokrov bio uočljiv u dubokimsenkama. Mesečina je bila toliko jasna da su senke bile gotovo neprirodno crne.

Jurnuo sam ka njoj i, kada sam joj prišao, umalo impulsivno nisam rekao:„Zašto si napusila svoju grobnicu?“ Iznenada sam shvatio da je takvo pitanjeneumesno i neprijatno na mnogo načina. Razum je preovladao i umesto togarekoh:

„Prošlo je toliko vremena od kada sam te poslednji put video! Činilo mi sekao večnost!“

Njen odgovor je usledio brzo kao da sam poželeo to, jer je progovorilaimpulsivno i bez razmišljanja:

„I meni je bilo dugo! O, toliko dugo! Toliko! Pozvala sam te da dođeš ovdejer sam toliko mnogo želela da te vidim da nisam mogla više da čekam. Bila samželjna tvoje pojave!“

Njene reči, njeno držanje, nešto neizrecivo što prenosi poruke srca, čežnjivizraz njenih očiju dok joj je mesečina padala preko lica, pokazujući zvezde koje

su bile poput živog zlata — u svojoj žudnji je iskoračila ka meni iz senke —raspalili su mi osećanja. Bez razmišljanja ili reči — jer je to prirodni govornemog jezika ljubavi — zakoračio sam ka njoj i uzeo je u naručije. Predala mi sesa ljupkom nesvesnošću, što je savršenstvo ljubavi, kao da se povodi zanekakvom komandom izrečenom pre nastanka sveta. Verovatno po prvi put,nesvesno sa obe strane — znam da je sa moje tako bilo — naše usne su se srele uprvom poljupcu.

U tom trenutku mi ništa nije bilo čudno u tom susretu. Međutim, kasnije tevečeri, dok sam ležao sam u mraku, kada god bih pomislio na sve to —čudnovatost i neobično ushićenje — ne bih mogao da ne primetim bizarnostljubavnog sastanka. Usamljeno mesto, usred noći, muškarac mlad, jak, pun životanade i ambicije. Žena prelepa, vatrena i naizgled mrtva, omotana pokrovom ukojem je bila položena u grobnicu kripte stare crkve.

U svakom slučaju, dok smo bili zajedno, nisam uopšte razmišljao o tome.Ljubav ima svoje zakone i logiku. Pod jarbolom, gde se nekada na vetru vijorilazastava Visarionovih, bila je u mom naručju, njen slatki dah na mom licu, njenosrce je kucalo sa mojim. Kakvu smo potrebu imali za razumom? Inter armasilent leges — glas razuma je nem u strasti. Možda je bila mrtva ili nije, vampirsa jednom nogom u paklu, a drugom na zemlji. Međutim, voleo sam je i, šta godda se dogodi ovde ili posle, ona je moja. Kao saputnici ćemo se zajedno nositi sačim god na našem putu i kročićemo kojom god stazom sudbine. Ako je zaistamoram izvesti iz najdubljeg pakla, onda ću to i učiniti!

Međutim, da se vratim na dnevnik. Kada sam počeo da joj govorimstrastvenim rečima, nisam mogao da se zaustavim. Nisam želeo, sve i da sammogao, a izgledalo je da ni ona ne želi da prestanem. Zar postoji žena, bilo da ježiva ili mrtva, koja ne bi želela da sluša ushićenje svog ljubljenog dok je drži unaručju?

Ovo nije pokušaj povlačenja sa moje strane, siguran sam da je znala sve štosam joj rekao i, kako nije napravila nijedan protest ili komentar, znači da jeprihvatila moja verovanja i pustila ih u svoj svet. Ponekad bi joj oči bilezatvorene, ali bi ushićenje na njenom licu bilo neverovatno. Potom, kada bi seprelepe oči otvorile i pogleđale me, u njima bi sijale zvezde koje kao da su bilenačinjene od žive vatre. Govorila je malo, jako malo, ali joj je svaki slog bioprožet ljubavlju i prodirao je do dna mog srca.

Malo-pomalo, kada su nam se strasti stišale, upitao sam je kada ću je opetvideti i kako i gde je mogu naći ukoliko poželim. Nije mi odgovorila direktno,već mi je, dok me je grlila prošaputala u uho, meko, bez daha, kako to samo

ljubavnici u zanosu čine:„Došla sam ovde uz ogromne poteškoće, ne samo zato što te volim — to bi

bilo dovoljno — već i zato što ma koliku mi radost pričinjava da te vidim,moram ipak da te upozorim.“

,,Da me upozoriš! Na šta?“, upitao sam.Odgovorila mi je oklevajući i stidljivo, uz nešto kao malu borbu, kao neko

ko ima potajni razlog da bira reči:„Teškoće i opasnosti te čekaju. Okružen si njima, a one su još veće zato što

su zbog mračne potrebe, skrivene od tebe. Ne možeš ići nigde, tražiti u bilo kompravcu, učiniti ili reći bilo šta, ali možeš biti upozoren na opasnost. Dragi moj,ona vreba svuda, po danu i po mraku, na otvorenom i na skrivenim mestima, odstrane prijatelja i neprijatelja, kada si najmanje spreman i kada je najmanjeočekuješ. O, ja to dobro znam i kako je to podnositi, podeliću to sa tobom zatvoje dobro!“

„Draga moja!“ To je sve što sam mogao da kažem, dok sam je privlačiobliže i poljubio. Posle toga se malo smirila. Videvši to, vratio sam se na temu, zakoju mi je ona dala povod: „Ali teškoće i opasnosti me večito prate, i ako nemamnikakve naznake o vrsti i svrsi istih, šta mogu da uradim? Bog zna da se čuvam,ne sebe radi, već za tvoje dobro. Nemam drugog razloga da živim i budem jakfizički i mentalno. Ako možeš da mi kažcš dctaljc ili me uputiš na neki načinponašanja, delovanja, koji bi bio najviše u skladu sa tvojim željama ili pre, šta timisliš da bi bilo najbolje, kaži mi.“

Pre nego što je progovorila, gledala me je netremice — dugačkim,sadržajnim, zaljubljenim pogledom, koji nijedan čovek ne bi mogao pogrešno daprotumači. Potom je počela da govori polako, svrsishodno i nedvosmisleno.

„Budi hrabar i ne boj se. Budi iskren prema sebi, za mene je to kao da siiskren prema meni. To je najbolja zaštita koju možeš koristiti. Tvoja bezbednostne leži u mojim rukama. Ah, kako bih volela da nije tako! Bog mi je svedok!“

Duboko u sebi me je oduševilo to što samo čujem izražavanje njenih želja,ali još više me je obradovaio to što je pozvala boga. Shvatio sam sada, u mirusvoje sobe, po danu, da i dalje verujem da je ona sasvim žena — živa žena — danije sasvim mrtva, međutim, u trenutku, mada moje srce nije primetilo sumnju,mozak jeste. Odlučio sam se da se ovoga puta nećemo rastati dok ne bude saznalada sam je video i gde, ali, uprkos mislima, uši su pohlepno slušale dok je onanastavljala dalje.

„Što se mene tiče, ne možeš me naći, ali ću ja naći tebe, budi siguran u to! Asada moramo reći laku noć, dragi moj, dragi moj! Reci mi još jednom da me

voliš, jer to zadovoljstvo ne želim da ispustim, čak i ako nosim ovakvu odeću ipočivam tamo gde počivam.“

Dok je to govorila, podigla je kraj pokrova da ga mogu videti. Šta samdrugo mogao da uradim osim da je ponovo uzmem u naručje i privijem je uzsebe. Bog zna da je sve to bila ljubav, ali strastvena ljubav koja je kolala krozsvaku moju venu dok sarn privijao njeno teio uz svoje. Zagrljaj nije bio sebičan,nije bio samo izraz moje strasti. Bio je baziran na sažaljenju — sažaljenju kojeje blizanac prave Ijubavi. Bez daha od poljubaca, kada smo se razdvojili, stajalaje veličanstveno ushićena, kao beli duh na mesečini, dok su me njene prelepe,zvezdane oči proždirale, progovorila je malaksala u ekstazi: „0, koliko me voliš!Koliko me voliš! Vredelo je proći kroz sve ovo, čak i nositi ovu užasnudraperiju.“ Ponovo je pokazala na pokrov.

Ovo je bila moja šansa da progovorim o onome što znam i iskoristio sam je.„Znam, znam. Štaviše, poznato mi je tvoje užasno mesto za počinak.“Prekinula me je, u pola rečenice, ne rečju, već uplašenim pogledom. Kako

ju je strah obuzimao, ustuknula je od mene. Pretpostavljam da u stvarnosti nijemogla biti bleđa nego što je izgledala kada ju je mesečina obasjala, međutim, utrenutku je izgledalo kao da svaki privid živog bića nestaje iz nje i gledala me jepogledom punim strepnje, kao da je na neki užasan način potčinjena nečemu. Danije bilo jada u njenom pogledu, delovala bi bezdušno poput mermera, koliko jehladno izgledala.

Trenuci su se vukli dok sam čekao da progovori. Naposletku je progovorilazapanjenim šapatom, koji čak i u mirnoj noći jedva da sam mogao čuti:

,,Ti znaš — znaš gde počivam! Kako — kada je to bilo?“Nisam mogao ništa drugo da uradim nego da kažem istinu:,,U kripti Crkve Svetog Save. Sasvim slučajno. Istraživao sam okolinu

zamka i put me je odveo tu. Našao sam zavojite stepenice u kamenu iza paravanai sišao dole. Draga, voleo sam te uveliko pre tog trenutka, ali tada, čak i kad mije lampa uz zveket ispala na staklo, moja ljubav se uvećala, uz sažaljenje kaokatalizator.“

Bila je tiha nekoliko momenata. Kada je progovorila, u glasu joj se osećaonovi prizvuk:

„Zar nisi bio šokiran?“„Naravno da jesam“, odgovorio sam joj u trenutku, a sada mislim da je to

bio i mudar odgovor. „Teško da je to prava reč. Bio sam užasnut — više odonoga što ti rečima mogu opisati — da ti moraš tako da patiš! Nisam hteo da sevraćam, jer sam se plašio da svojim postupcima ne napravim barijeru između

nas. Međutim, posle nekog vremena sam ponovo došao, jednoga dana.“,,Pa?“ Njen glas je bio poput divne muzike.„Doživeo sam drugi šok, još gori nego prethodni put jer nisi bila tu. Tada

sam zaista shvatio koliko si mi draga — koliko mi značiš. Dok živim, ti — živaili mrtva — uvek ćeš biti u mom srcu.“

Disala je duboko. Oči su joj se toliko sjajile od ushićenja da su nadsijavalemesečinu, ali nije rekla ni reč. Nastavio sam:

„Draga moja, došao sam u kriptu pun nade i hrabrosti, mada sam znao kakavužasan prizor ću ponovo videti. Međutim, mi nemamo pojma šta nam sudbinadonosi, bez obzira šta očekivali. Izašao sam odatle sa srcem poput vode odužasne ucveljenosti.“

„O, koliko me voliš, dragi!“Ohrabren njenim rečima, i još više bojom njenog glasa, nastavio sam

obnovljene hrabrosti. Nije bilo zastajanja niti mucanja dok sarn iznosio svojunameru:

,,Ti i ja, draga moja, predodređeni smo jedno za drugo. Ne mogu promenitito što si već patila pre nego što sam te upoznao. Moguće je da te očekuje jošpatnje koju ne mogu sprečiti ili čije trajanje ne mogu skratiti, ali sve što jedančovek može da uradi, uradiću. Ni sam pakao me neće zaustaviti ukoliko jemoguće da te izvučem iz tih muka u svom naručju.“

„Zar te ništa neće sprečiti?“ Njeno pitanje je bilo postavljeno mekano poputtrzaja eolske harfe.

,,Ništa!“ Rekao sam i čuo svoje zube kako su škljocnuli. Iz mene je govorilonešto jače nego što sam znao da postoji u meni. Ponovo je usledilo pitanje uzdrhtanje, cvokotanje, stresanje, kao da je u pitanju stvar života ili smrti.

„Ni ovo?“ Podigla je kraj pokrova i kada je ugledala moje lice shvatila jeodgovor pre nego što sam progovorio i nastavila je dalje: ,,Sa svim što nosi?“

,,Ne, čak i ako je ispleten od pokrova svih prokletih!“Usledila je dugačka pauza. Glas joj je bio odlučniji kada je ponovo

progovorila. Zvonio je. Štaviše, imao je radosnu notu, kao kad neko oseća novunadu:

„Ali, da li znaš šta će ljudi reći? Neki od njih će reći da sam mrtva izakopana, drugi da nisam samo mrtva i zakopana, već da sam jedna od onihnesretnih bića koja ne mogu umreti uobičajenom smrću ljudi, koja žive užasniživot u smrti gde su štetni po sve. Ti nesretni, nemrtvi, koje zovemo vampiri, kojižive od krvi i donose večno prokletstvo i smrt otrovom svojih poljubaca!“

„Znam šta ljudi pričaju ponekad“, odgovorio sam. „Ali takođe znam šta mi

srce govori i radije ću poslušati njegov zov, nego sve glasove živih i mrtvih. Štagod bilo, tvoj sam. Ukoliko je potrebno da tvoj stari život zadobijem iz raljasmrti i pakla, držaću se vere i zakletve i nikada se neću ponovo zakleti!“ Doksam završavao sa govorom, klekao sam na kolena ispred nje, zagrlio je iprivukao. Njene suze su padale na moje lice, dok me je mazila po kosi, svojommekom, jakom rukom, prošaputala je:

„Mi smo zaista jedno. Zar postoji svetijeg braka koje bog može dati svojimstvorenjima?“

Bili smo tihi neko vreme.Mislim da sam prvi došao sebi. To sam pokazao pošto sam je upitao:„Kada ćemo se ponovo sresti?“Nešto čega se nikada nisam setio prilikom naših pređašnjih rastanaka.

Odgovorila mi je glasom koji jedva da je bio iznad šapata, mekan i zavodljivpoput gukanja goluba.

,,To će biti uskoro, čim budem mogla, budi uveren. Dragi moj, dragi moj!“Poslednje četiri reči privrženosti bile su izgovorene tihim, ali prodornim glasomkoji mi je rasplamsao ushićenje.

„Daj mi neku uspom«inu“, rekoh, ,,da te uvek imam uz sebe i da smirimbolno srce do ponovnog susreta, i posle, ljubavi radi!“

Sagla se za trenutak i brzim, jakim prstima otkinula deo svog pokrova, kojije poljubila i dala mi ga prošaputavši:

„Vreme je da se rastanemo. Moraš me ostaviti sada. Uzmi ovo i čuvaj gazauvek. Biću manje nesrećna u svojoj užasnoj samoći, kada znam da je ovaj mojpoklon, koji je deo mene, blizu tebe. Možda će ti, najdraži moj, jednoga dana bitidrago ili ćeš biti ponosan zbog ove časti, kao što ja jesam“ Poljubila me je doksam ga uzimao.

,,U životu ili smrti, ne marim, šta god da je, samo da sam sa tobom!“Rekao sam, odlazeći. Spustivši se niz stepenice, otišao sam kamenim

prolazom.Poslednja stvar koju sam video bilo je prelepo lice moje Gospe sa

Pokrovom. Njene oči su bile poput zvezda dok me je pratila pogledom. Tajpogled nikada neću zaboraviti.

Posle nekoliko nemirnih trenutaka premišljanja, mehanički sam pronašao putkroz baštu. Otvorio sam rešetku, ušao u svoju pustu sobu, koja je delovala jošusamljenije posle sećanja na zanos pod jarbolom. Sanjareći, legao sam u krevet.Ležao sam budan do zore, razmišljajući.

KNJIGA PETA — RITUAL U PONOĆ

Nastavak Rapertovog dnevnika20. jun 1907.Od kada sam poslednji put video svoju Gospu vreme mi je prolazilo brzo,

kako to samo u poslu može. Kao što sam rekao brđanima, Ruk kojeg sam otpraviona put, naručio je pcdeset hiljada Ingis-Malborn pušaka i onoliko tona municijekoliko su francuski eksperti izračunali da je potrebno za godinu dana ratovanja.Javio mi je putem šifrovanog telegrama da je narudžbina kompletirana i da jeroba na putu. Jutro posle susreta pod jarbolom primio sam poruku da će brodkoji je iznajmio Ruk stići u Visarion tokom noći. Svi smo bili nestrpljivi. Uzamku je sada sve vreme bila ekipa za signalizaciju, kod je menjan onoliko brzokoliko su ljudi postajali vičniji korišćenju signala. Nadali smo se da će svakiborac u zemlji postati vičan u signalizaciji. Osim njih, tu je bilo i nekolikosveštenika. Crkva ove zemlje je militantna, njeni sveštenici su ujedno i vojnici,dok su eparsi komandanti. Na bojištu su tamo gde su najpotrebniji. Prirodno,pošto su edukovani ljudi, brže uče od brđana, tako da su signali-zaciju i šifresavladali instinktivno gotovo odmah. U svakoj zajednici sada imamo po jednogod njih i uskoro će sveštenici moći da obavljaju signalizaciju za ceo narod, takoda će vojnici biti slobodni za ratovanje. Uputio sam, u poverenju, one koji su biliuz mene, na prispeće broda i već smo uveliko obavljali pripreme kada nam jeosmatrač kod jarbola javio da se svetla broda približavaju obali. Svi smo seskupili na kamenitoj obali rečice i pratili smo kako uplovljava u okriije luke.Kada je uplovio, otrčali smo do poklopca koji je štitio ulaz iza velikihoklopljenih vrata, koja je ujka Rodžer postavio kako bi zaštitio luku.

Pošto je pristao, pomogli smo da se parobrod priveže za dok.Ruk je delovao spremno i bio je pun poleta i žustrine. Sama odgo- vornost i

pomisao na akciju kao da su mu povratili mladost.Kada smo organizovali iskrcavanje sanduka sa puškama i municijom, uveo

sam Ruka u prostoriju koju sam zvao „moja kancelarija“, gde mi je prepričao štaje radio. Ne samo da je nabavio puške i municiju za njih već je od jedne odmalih latinoameričkih republika kupio oklopljenu jahtu, koja je bila posebno

napravljena za ratna dejstva. Postao je krajnje zanet, čak oduševljen, kada mi jepričao o njoj:

,,Ona je poslednja reč tehnike po pitanju pomorske konstrukcije, torpednajahta. Mala krstarica, sa najnovijim turbinama na benzin, potpuno opremljenanajnovijim i najboljim oružjem i eksplozivima raznih vrsta. Ona je najbržeplovilo na svetu. Izradio ju je Tornikroft*( Tornikroft - čuvena firmaspecijalizovana za izradu ratnih brodova iz Sautemptona.), dizajnirao Parsons*( Čarls Algirnon Parsons (1854—1931) — čuveni dizajner brodova i izumiteljparne turbine.), oklop je izradio Armstrong*( Armstrong, Vitvort i Co —najčuveniji proizvođači oklopnih oplata za brodove iz Mančestera.), dok: se zanaoružanje pobrinuo Krup*( Fredireich Krupp AG Hoech-Krupp — porodičnafirma sa 400 godina starom tradicijom proizvodnje oružja, jedna od najvećihfirmi u Evropi poćetkom XX veka i izuzetno poznata po proizvodnji topova svihvrsta i namena.). Ako ikad stupi u akciju, biće strah i trepet za svoje protivnikejer se može upustiti u borbu sa bilo čime, osim bojnog broda.

Takođe mi je rekao da je od iste vlade, poručio kontingent artiljerijenajnovije vrste, čiji su domet i preciznost vrhunski. Ta pošiljka će stići uskoro,sa odgovarajućom municijom. Tovar sleđi odmah za topovima.

Kada mi je ispričao ostatak vesti, predao mi je račune i izašli smo na dokda nadziremo istovar ratnog materijala. Pošto sam znao da stiže, obavestio samtog popodneva brđane da dođu i preuzmu ga. Odgovorili su na poziv i zaista jeizgledalo kao da je cela zernlja te noći bila u pokretu.

Stizali su pojedinačno, skupljajući se u grupe kada bi stigli u zamak ili nadogovorenim mestima duž puta. Odlazili su potajno i u tišini, šunjajući se šumompoput duhova, kako bi jedna grupa zauzela mesto druge, koja bi otišla nekim odputeva koji su okruživali Visarion. Njihovo dolaženje i odlaženje bilo jesablasno. To je bila prava manifestacija unutrašnjeg duha cele nacije, koja jeujedinjena zajedničkim ciljem.

Posadu broda su činili mahom britanski inženjeri, koji su se dobro vladali ina koje se moglo osloniti. Ruk je izabrao svakog posebno, koristeći svojeogromno iskustvo poznavanja ljudi i života. Oni su bili deo posade jahte, koja jeoformljena kada je jahta uplovila u Mediteran. Sjajno su sarađivali sasveštenicima i borcima u zamku, tako da im je polet bio vredan svake hvale.Delovalo je kao da teški sanduci sami od sebe napuštaju utrobu broda, tolikobrzo su se ređali po prolazima od palube do zida. Deo moje zamisli je bio da sepuške smeste u sredinu, kako bi mogle odmah da se distribuiraju. U zemiji poputove, bez železnice i puteva, raspodela tolikog ratnog materijala je veliki posao,

jer se mora obaviti individualno ili iz nekih centara.Međutim, posao je išao brzo jer je veliki broj brđana učestvovao u

poduhvatu. Kako je posada zajedno sa brđanima polagala sanduke na dok, takosu ih odmah inženjeri otvarali i spremali sadržaj za transport. Delovalo je dabrđani stižu u nepresušnoj gomili, svaki bi preuzeo svoj deo tereta i, dok biizlazio, jedan od kapetana bi mu davao instrukcije gde da ide i kojom rutom da sekreće. Metodologiju sam već bio razradio i imao spremnu kada sam saznao daoružje stiže, tako da su opis i količine bili podeljeni kapetanima unapred. Ceoposao je od strane svih tretiran kao najtajniji mogući. Jedva da je koja rečizgovorena, osim neophodnih uputstava, a i ona su izdavana šapatom. Celu noć jereka ljudi dolazila i odlazila, tako da se do zore gomila opreme smanjila na pola.Sledeće noći je i ostatak prebačen, pošto su moji ljudi smestili u zamak puške imuniciju neophodnu za njegovu odbranu. Preporučljivo je bilo da držimorezervne zalihe za svaki slučaj. Sledeće noći Ruk je u tajnosti isplovio jahtom.Otišao je da preveze kupljene topove i municiju, smeštene na jednom od grčkihostrva. Drugog jutra, pošto sam tajno poslao vest da je brod na putu, dao samznak da se brđani okupe.

Malo posle smrkavanja, zamračeni brod je uplovio u luku. Dosta ljudi jepristiglo da bi pomoglo oko topova; kapije su ponovo zatvorene i počeli smoistovar. Taj deo posla je bio lak jer je dok poseđovao svu neophodnu savremenuopremu, uključujući i kran za podizanje topova, koji se veoma brzo mogaopostaviti.

Topovi su stigli sa raznovrsnom opremom za prenošenje i posle nekolikosati mala povorka njih je sablasno i tiho nestala u šumi. Grupa Ijudi je okruživalasvaki top i kretali su se bez poteškoća jer su bili opremljeni konjima.

Nedelju dana po pristizanju topova održavale su se svakodnevne vežbe. Priovom napornom poslu neverovatna snaga i izdržljivost brđana su došli doizražaja. Činilo se da ne znaju za umor kao što ne znaju za strah.

To je trajalo celu nedelju, sve dok perfektna disciplina i upravljanje nijepostignuto. Nisu vežbali gađanje jer bi to onemogućilo svaku tajnovitost. Stizalisu izveštaju sa granice sa Turskom da se sultanove trupe gomilaju i, mada nisubile u bojnoj spremi, samo pregrupisavanje bilo je manje ili više opasno. Vestinaših špijuna, mada neodređene po pitanju svrhe i odredišta pokreta, ukazivalesu nam da se nešto definitivno dešava. Turska ne čini ništa bez namere, a to značida se nekome nešto loše sprema. Svakako bi ih zvuci topova, koji se daleko čuju,upozorili na naše pripreme i tako im umanjili efikasnost.

Kada su svi topovi razdeljeni, osim naravno onih namenjenih za odbranu

zamka ili onih koji su pohranjeni ovde u rezervi, Ruk je ponovo otišao brodornvodeći posadu. Brod se vraćao vlasnicima, a posada će se prebaciti na ratnujahtu gde će se od njih i od drugih regruta kompletirati sastav. Ostale je takođe utajnosti izabrao Ruk i oni su tajno bili smešteni u Kotoru, spremni da stupe uslužbu čim se ukaže prilika. Svi su biii odlični Ijudi, spremni na svaki posao kojiim se zada, tako mi je rekao Ruk, a on sigurno zna. Njegovo piratsko iskustvo izmlađih dana čini ga stručnjakom za to.

Nastavak Rupertovog dnevnika24. jun 1907.Prošle noći sam od svoje Gospe dobio sličnu poruku kao prethodnog puta.

Bila je dostavljena na isti način. Sada je, međutim, naš susret trebalo da bude najednom od prilaza unutrašnjem bastionu.

Obukao sam se pažljivo pre nego što sam krenuo u ovu avanturu jer, ako bime bilo koji od slugu spazio, verovatno bi obavestio tetku Dženet, što bi dovelodo beskrajnih ispitivanja i zaključaka, a to je bilo daleko od poželjnog.

Priznajem da sam razmišljao, dok sam se ubrzano spremao, kako ne moguda razumem na koji način ljudsko telo, čak i ako je mrtvo, može biti prebačeno natakvo mesto bez ikakve pomoći ili bar dosluha sa nekim iznutra. Prilikom susretakod jarbola okolnosti su bile drugačije. Mesto je zapravo van zamka, i, kako bihstigao do njega, morao sam da napustim zamak i da se kroz baštu popnem nabedem. Ovde nije postojala takva mogućnost. Bastion je bio tvrđava u tvrđavi.Nalazi se unutar zidina i, mada je odvojen od njih, ima sopstvenu odbranu odnapada. Njegov krov je, koliko sam znao, potpuno nepristupačan, kao i skladište.

Taj problem me nije mučio više od bilo koje usputne pomisli. Radost zbogpredstojećeg susreta i željno ushićenje na samu pomisao da ćemo se videtiodagnali bi sve probleme. Ljubav ima svoju sopstvenu veru i nisam ni za trenutakposumnjao da me moja Gospa neće čekati na dogovorenom mestu. Pošto samprošao kroz mali zasvođeni prolaz i popeo se uz stepenice isklesane u zidu, sakapijama na početku i kraju, izašao sam na prilaz bastionu. Dobro je bilo što jesituacija još uvek mirna, tako da nije bilo potrebe za stražarima na ovom mestu.

U mračnom uglu, gde su mesečina i prolazeći oblaci pravili duboku senku,ugledao sam je, ogrnutu, kao i uvek, u svoj pokrov. Ne znam kako, ali sam na nekinačin osetio da je situacija ozbiljnija nego prilikom prošlog susreta. Spremiosam se na bilo šta što bi moglo doći. Već sam doneo odluku da zadobijem ženukoju volim, bio sam spreman da se suočim sa smrću. Pošto smo se nekolikokratkih trenutaka držali u naručju, bio sam spreman da prihvatim smrt ili čak više

od smrti. Sada, više nego ikada, bila mi ljupka i draga. Kakve god prepreke da supostojale u početku naše ljubavi, u ovom trenutku su nestale. Sta onda od sumnjei nepoverenja može postojati što ne bismo mogli da prebrodimo? Čak i da je bilotakvih sumnji ili prepreka, mora da su nestale u žaru našeg zagrljaja. Bio sam ludza njom i bilo mi je drago što sam takav. Kada je došla do daha, posle našegzagrljaja, reče:

„Došla sam da te upozorim da budeš pažljiviji nego ikada.“ Moram priznatida je za mene, koji sam mislio samo na ljubav, bio udarac to što čujem da jenešto drugo bilo povod njenog dolaska, pa čak, i ako je to bila njena briga zamoju bezbednost. Nisam mogao da ne primetim gorku notu jada u svom glasu doksam odgovarao: „Zarad ljubavi sam došao.“

Ona je, očigledno, primetila bol u pozadini mojih reči jer je brzo rekla:„Najdraži, i ja sam zarad ljubavi došla. Zabrinuta sam za tebe zbog toga što

te toliko volim. Šta bi mi svet — značio bez tebe?“U njenom glasu je bilo toliko iskrenosti da me pogodilo kada sam shvatio da

sam zvučao grubo. U prisustvu takve ljubavi, čak i sebičnost ljubljenog moraostati po strani. Nisam mogao da se izrazim rečima, već sam jednostavno uzeonjenu vitku šaku u svoju i poljubio je. Dok je ležala topla u mom dlanu, primetiosam snagu i čvrstinu njenog stiska. Toplina i zanos su mi dotakli um i srce.Ponovo se iz mene izlila bujica ljubavnih reči, dok me je ona slušala svausplamtela. Kada je strast rekla svoje, razum je dobio priliku da se iskaže. Poštosam se ponovo uverio u njenu privrženost, počeo sam da cenim njenu brigu zamoju bezbednost, tako da sam se vratio na tu temu. Samo njeno insistiranje,zasnovano na ličnoj privrženosti, dalo mi je više od solidne osnove za strah. Usvom ljubavnom zanosu sam zaboravio ili nisam razmišljao o tome koliko velikumogućnost da saznaje stvari ima kad može da se kreće svuda, na tako čudannačin. Upravo u ovom trenutku je bila unutar samih mojih zidina. Brave, rešetke,čak i sama kapija smrti nisu u stanju da je sputaju. Sa takvom slobodomdelovanja i kretanja po svakakvim skrovitim mestima mogla bi znati mnogostvari koje nisu poznate drugima? Kako bi neko uspeo da sačuva bilo kakvu tajnuod tako nekog, čak i onu zlu? Takve misli i zaključci su mi često proletali krozglavu u trenucima ushićenja, pre nego razmišljanja, ali se ne bi dovoljno dugozadržali da postanu uverenje.

,,A ti?“, upitao sam je iskreno. „Šta je sa opasnošću po tebe?“ Nasmejalase, biserno beli zubi su se sjajili na mesečini dok je govorila: ,,Za mene nemaopasnosti. Ja sam bezbedna. Ja sam možda jedina osoba u celoj zemlji kojoj nepreti opasnost.“

Puno značenje njenih reči mi nije odmah bilo jasno. Bilo mi je potrebnoneko uporište za takvu tvrdnju. Nije da nisam želeo da joj verujem, ali sammislio da se možda vara. Hteo sam da uverim sebe, tako da sam u svojojrasejanosti nepromišljeno upitao:

„Kako tebi ne preti opasnost? Šta je tvoja zaštita?“Nekoliko trenutaka, koji su meni trajali večno, gledala me je netremice, dok

su zvezde u njenim očima sijale poput vatre, zatim je sputivši glavu, uzela krajpokrova i pružila ga meni.

,,Ovo!“Značenje je bilo potpuno razumljivo. Nisam mogao da progovorim odmah

pošto me je talas emocija gušio. Pao sam na kolena i uzevši je u ruke privio blizusebe. Videla je da sam dirnut, nežno mi je gladila kosu i delikatnim dodirom mije spustila glavu na njene grudi, kao što bi majka učinila kada teši uplašeno dete.

Ubrzo smo se vratili u realnost života oko nas. Promrmljao sam: „Tvojasigurnost, tvoj život, tvoja sreća su sve na svetu za mene. Kada ćeš mi dopustitida se brinem o njima?“

Zadrhtala je u mom naručju, pribivši se još više uz mene. Činilo se da jojruke drhte od uzbuđenja dok je govorila.

„Zar bi zaista želeo da stalno budem uz tebe? Za mene bi to bila neizrecivasreća, a za tebe, šta bi to bilo za tebe?“

Pomislio sam da želi da joj pričam o svojoj ljubavi i da me kao svaka ženanavodi da to kažem, tako da sam ponovo govorio o strasti koja besni u meni,željno me je slušala dok smo se čvrsto držali u zagrljaju. Konačno sam napraviopauzu, dugačku, dugačku pauzu u kojoj su naša srca kucala kao jedno. Potom jepočela da govori, ljupkim, tihim, intezivnim šapatom mekim kao letnji povetarac:„Biću tvoja kao što želiš, ali, dragi moj, moraćeš da prođeš kroz tešku probukoja će te staviti na užasno iskušenje! Ne pitaj me ništa! Ne smeš me pitati ništa,jer ti ne mogu odgovoriti, a veliku bol mi pričinjava da ti odbijem bilo šta.Venčanje sa nekim kao što sam ja ima svoj posebni ritual, koji nije unapredizvestan. On može...“ Strastveno sam prekinuo njen govor: „Nema rituala kojegse plašim, sve dok je za tvoje dobro i tvoju večnu sreću. Ako na kraju njegamogu da te zovem svojom, nema tog užasa u životu ili smrti sa kojim se neću radosuočiti. Draga, ne pitam te ništa. Spokojno se stavljam u tvoje ruke.Posavetovaćeš me kada dođe vreme, ja ću biti zadovoljan i voljan da poslušam.Voljan! To je preslaba reč da se izrazi ono za čime žudim! Neću ustuknuti ni odčega što mi može stati na put, bilo da je sa ovog ili onog sveta, sve dok nepostaneš moja!“

Ponovo su njeni srećni šaptaji bili muzika za moje uši.„O kako me voliš! Kako me voliš, dragi, dragi!“Zagrlila me je i nekoliko momenata smo stajali spojeni. Iznenađa se

odvojila od mene i potpuno ispravila sa dostojanstvom koje ne mogu da opišem.Njen glas je imao novu moć, dok je sa odlučnim izgovorom jasno rekla:

„Ruperte Sent Ledžeru, pre nego što napravimo bilo koji korak dalje,moram da te upitam nešto i obavezujem te najsvetijom čašću i verovanjem da miodgovoriš iskreno. Da li veruješ da sam ja jedno od onih nesretnih bića koja nemogu da umru, već moraju da sramno da žive između ovog i onog sveta, čija jepaklena misija da unište dušu i telo onih koji ih vole kako bi se srozali na njihovnivo? Ti si džentlmen, i to hrabar. Ustanovila sam da si neustrašiv. Odgovori mipotpuno iskreno, ma kakvo tvoje mišljenje bilo!“

Stajala je na glamuroznoj mesečini, sa zapovednim dostojanstvom koje jedelovalo nadljudski. Na tom mističnom svetlu njen beli pokrov je izgledaoprozračno, a ona je delovala kao otelotvorenje moći. Šta sam mogao da kažem?Kako da priznam takvom biću da sam na trenutke, ako ne verovao, onda barsumnjao? Ukoliko bih odgovorio neiskreno, izgubio bih je zauvek. Bio sam uočajnoj situaciji. U takvom slučaju postoji samo jedno čvrsto mesto na koje semožete osloniti, a to je istina.

Zaista sam se osećao da sam između đavola i provalije. Odgovor se nijemogao izbeći, tako da sam zbog sveprožimajućeg i ubedljivog osećanja istineprogovorio.

Za trenutak sam osetio notu oholosti u svom glasu i skoro da sam počeo daoklevam, ali sam se ohrabrio pošto na licu svoje Gospe nisam video ni bes niprezir, već odobravanje. Ženi je, na kraju krajeva, zadovoljstvo da vidi snagusvog muškarca jer na njoj počiva njena vera u njega.

„Odgovoriću iskreno. Upamti da nemam nameru da ti povredim osećanja,ali pošto si prizvala moju čast, moraš mi oprostiti ako te šta povredi. Istina je dasam u početku — i nešto kasnije, pošto sam imao vremena da porazmislim ostvarima kada si otišla — kada je razum stigao u pomoć utiscima, verovao da sivampir. Kako da ne sumnjam, čak i sada, mada te volim celim svojim srcem, iakosam te držao u svojim rukama i ljubio, kada sve činjenice ukazuju na jednu stvar?Seti se, viđao sam te samo noću, osim tog gorkog trena kada sam te usredpodneva, ugledao, odevenu u pokrov, kao i uvek, kako ležiš naizgled mrtva ugrobnici kripte Crkve Svetog Save... Međutim, pustimo da to prođe. Sada samoverujem u tebe. Bila žena ili vampir, meni je sve jedno. Ti si ta koju volim!Ukoliko se ispostavi da ti — ti nisi žena, u šta ne mogu da poverujem, tada će

moja slava biti da skršim tvoje okove, otvorim tvoj zatvor i oslobodim te. Tomeću posvetiti svoj život.“

Nekoliko trenutaka sam stajao nem, drhteći od strasti koja se razbudila umeni. Ona je u međuvremenu izgubila deo svoje ohole uzdržanosti i smekšala,pokazujući ponovo svoju ženstvenost. Bilo je to kao ostvarenje teme izPigmaliona.

Molećivim, pre negoli zapovednim glasom, reče: ,,I uvek ćeš biti iskrenprema meni?“

„Uvek, tako mi boga!“Odgovorio sam, i shvatio da u mom glasu nije nedostajalo ubeđenja.Zaista nije bilo razloga za tako nešto. Ona je stajala nepokretna poput statue

neko vreme, a ja sam počeo da se spremam za zanos koji me je očekivao kada meponovo zagrli.

Međutim, do trenutka slabosti nije došlo. Odjednom je otpočela, kao da seprobudila iz sna:

„Sada, idi, hitaj!“Osetio sam u njenom glasu ubeđenje i neophodnost da se povinujem, tako da

sam se okrenuo u momentu. Dok sam išao ka vratima kroz koja sam ušao, upitaosam:

„Kada ću te ponovo videti?",,Uskoro!“, odgovorila je. „Obavestiću te uskoro na kom mestu i kada. O,

idi, idi!“ Skoro me je odgurnula od sebe.Kada sam prošao kroz niska vrata i zaključao ih za sobom, osetio sam

krivicu što je tako zatvaram, ali sam se plašio da ne probudim neku neprijatnusumnju ukoliko se otkrije da su vrata bila otvorena. Posle sam se utešio mišlju daako je došla do krova kada su vrata bila zatvorena, moći će da izađe na istinačin. Očigledno je znala za neki tajni ulaz u zamak. Alternativa je bila daposeduje neku natprirodnu sposobnost ili moć. Nisam želeo da sledim taj tokmisli, tako da sam posle izvesnog napora uspeo da ne mislim na to.

Kada sam se vratio u svoju sobu, zaključao sam vrata za sobom i u mrakulegao na počinak. Nisam želeo svetlo u tom trenutku, nisam mogao da gapodnesem.

Ovoga jutra sam se probudio malo kasnije nego što je uobičajeno, sa nekomvrstom prihvatanja, koje nisam mogao odmah da razumem. Ubrzo kada su mi sečula potpuno razbudila, uplašio sam se da će tetka Dženet uskoro doći u jošuplašenijem stanju po pitanju nekog novog predskazanja jačeg intenziteta odprethodnog.

Međutim, čudno mi je da to kažem, nisam imao nikakvu posetu. Kasnije togjutra, posle doručka, šetali smo zajedno po bašti. Upitao sam je kako je spavala ida li je sanjala šta. Odgovorila mi je da se nije budila i da, ako je imala bilokakve snove mora da su bili prijatni, jer ih se ne seća.

,,A ti znaš, Ruperte“, dodala je, ,,da se, ukoliko usnim loša ili strašnapredskazanja, uvek sećam tog sna.“

Još kasnije toga dana, kada sam bio sam na litici pored rečice, nisam mogaoda ne komentarišem odsustvo njene moći predskazivanja. Sigurno je, ako je ikadaimala uzrok za tako nešto, to bilo kada sam upitao svoju Gospu da se uda za mene— Gospu o čijem identitetu nisam znao ništa, čak ni ime — koju sam voleo svimsrcem i dušom — Gospu sa Pokrovom.

Izgubio sam poverenje u moć proricanja.Nastavak Rupertovog dnevnika1. jul 1907.Prošla je još jedna nedelja. Čekao sam strpljivo i konačno sam nagrađen još

jednim pismom. Spremao sam se za krevet pre, kada sam začuo misteriozni zvukna vratima, kao i prilikom prethodna dva puta. Požurio sam do staklenih vrata izatekao sam još jedno presavijeno pismo. Međutim, nisam video ni traga odsvoje Gospe ili nekog drugog bića. Pismo, koje nije bilo naslovljeno, glasilo jeovako:

Ako si i dalje istog mišljenja i ne osećaš nikakvu zebnju, nađi se sa mnomkod Crkve Svetog Save, iza rečice, sutra uveče u petnaest do dvanaest. Akodolaziš, dođi u tajnosti i naravno sam. Nemoj dolaziti ako nisi spreman na užasnoiskušenje. Međutim, ako me voliš i nemaš sumnji ni strahova, dođi. Dođi!

Bespotrebno je reći da nisam spavao cele noći. Probao sam, ali bez uspeha.Morbidna sreća me je držala budnim, a ne strah. Jednostavno sam bio obuzetidejom predstojećeg zanosa od momenta kada ću moći svoju Gospu da zovemsamo, samo svojom. U ovom moru srećnih iščekivanja sve manje stvari su bilepotisnute. Ležao sam nepomično, smiren i zadovoljan.

Sa dolaskom jutra, počelo je da raste i moje nestrpljenje. Nisam znao šta daradim, kako da se obuzdam, gde da nađem lek. Na sreću, on se pojavio u oblikuRuka, koji je došao ubrzo posle doručka. Zadovoljno mi je pričao o oklopnojjahti, koja se usidrila u Kotoru prethodne noći, o posadi koju je doveo i koja ječekala na njen dolazak. Nije hteo da rizikuje i pristaje u bilo koju luku sa takvimplovilom da ne bi bio zadržan ili sputan propisima. Isplovio je na otvoreno morepre zore. Na jahti se nalazio i mali torpedni čamac, koji je spuštan u more

posebnim mehanizmom. Jahta će uploviti u rečicu oko deset uveče, po mraku.Potom će otići do Otranta, gde će odneti moju poruku. Poruka će biti šifrovana i,prema ranijem dogovoru, sadržaće uputstva koje noći i u koje približno vreme bijahta trebalo da doplovi ovde.

Dan je već odavno bio odmakao dok sam organizovao sve što je neophodno.Do tada nisam ponovo osetio pritisak svog nestrpljenja. Ruk se, kao svaki iskusnikomandant, odmarao kada god bi mogao. Obojica smo znali da će u par sledećihdana i noći za njega biti jako malo spavanja.

Što se mene tiče, navika da se samokontrolišem me je držala budnim i uspeosam da izguram dan tako da ne privlačim ničiju pažnju. Dolazak torpednog čamcai Rukov odlazak bili su dobrodošli prekidi u mom nemiru. Pre sat vremena sampoželeo laku noć tetki Dženet i zatvorio se ovde. Moj sat se nalazi na stolu ispredmene kako bih bio siguran da neću propustiti pravi trenutak. Sebi sam odrediopola sata za stizanje do Crkve Svetog Save. Moj čamac me čeka ukotvljen prekoputa litice, gde obala krivuda blizu vode. Sada je jedanaest i deset. Dodaću jošpet minuta na vreme za stizanje, za svaki slučaj. Idem bez ikakve svetiljke. Neželim da ove večeri pokažem nepoverenje prema bilo kome ili bilo čemu.

Nastavak Rupertovog dnevnika2. jul 1907.Kada sam stigao ispred crkve, pogledao sam na svoj sat i ustanovio da sam

stigao minut ranije. Stao sam u senku dovratka i posmatrao prizor ispred sebe.Nigde nije bilo nikakvog znaka života oko mene, ni na moru, ni na kopnu. Naširokom platou na kojem sc nalazila crkva, nije bilo nikakvog pokreta. Vetar, kojije prijatno duvao tokom dana, potpuno je stao, tako da se ni list nije mrdao.Preko rečice sam mogao da vidim kako odbrambena linija zamka preseca nebo ibastion kako se uzdiže iznad crte od crnog kamena, čineći ram od slonovačenaspram senki krajolika. Kada sam prilikom prethodnih poseta posmatrao istiprizor, linija gde se kamen uzdiže iz mora, bila je obeležena tračkom bele pene.Danju je more bilo safirno plavo, a sada je bilo prostranstvo tamnoplave boje,skoro crno. Nije ga remetilo bilo kakvo talasanje, već je to bilo mračno, tamno,beživotno prostranstvo bez tračka svetla igde, bilo od svetionika ili broda. Nijese mogao čuti nikakav poseban zvuk, ništa osim udaljenog žagora raznolikihzvukova noći, koji se mešaju u neprekidni nerazgovetni huk. Bilo je dobro štonisam imao vremena da razmišljam o tome, inače bih zapao u duševnouznemirujuću melanholiju.

Od kako sam od Gospe primio poruku koja se odnosila na posetu CrkviSvetog Save, bio sam sav usplamteo, možda nesvesno, ali zapravo svakogtrenutka, kao da sam svakog trena mogao buknuti u plamen. Da sam želeo da senasmejem, uporedio bih sebe sa dobro naloženom peći, čija je trenutna svrha daočuva toplotu pre nego da je stvara i čija opna može svakog trenutka pući od silezatvorene u njoj i to tako da eksplodira u divlju, sveobuhvatnu vatru. Nijednogtrenutka mi na pamet nije pala bilo kakva pomisao na strah. Sve emocije su bilena okupu, dolazeći i odlazeći kako bi prilike diktirale, ali nikad strah. U dubinisvog srca sam znao koja je svrha ovog tajnog poduhvata. Ne samo po Gospinimrečima već i po svojim iskustvima i čulima znao sam da me čeka užasnoiskušenje pre nego što budem mogao da zadobijem bilo kakvu sreću. To iskušenjesam bio spreman da prihvatim. iako mi način i detalji nisu bili poznati. Ovo jebila jedna od onih prilika u koju čovek mora stupiti vezanih očiju i čiji načinimogu voditi u mučenje i smrt ili u nepoznate užase onog sveta. Međutim, čovek— ukoliko zaista ima srce čoveka — može uvek preduzeti prvi korak, mada semože pokazati da zbog slabosti ili smrtnosti nije u stanju da ispuni svoju nameruili opravda verovanje u sopstvene snage. Verujem da je takav bio intelektualnistav hrabrih duša koje su se suočavale sa mučenjima inkvizicije.

lako neposrednog straha nije bilo, sigurno je bilo sumnje. To je stanje umakoje ne možemo kontrolisati. Nepostojanje sumnje možda nije realano za nas iliga ne možemo prihvatiti kao mogućnost, Ne možemo se odreći postojanja sumnje,,jer kada čovek“, kako kaže Viktor Kazn*( Viktor Kazn (1792—1867) —francuski filozof i pristalica realizma, imao je veliki ulicaj na francuskuobrazovnu politiku.), „sumnja u sve ostalo, bar ne može sumnjati da sumnja.“Neko vreme sam sumnjao da je moja Gospa sa Pokrovom vampir. Mnoge stvariod onih koje su se desile ukazivaie su na to, a sada, na samom pragu nepoznatog,kada su se, kroz vrata koja sam otvorio, moje oči susrele sa apsoiutnom tminom,sve sumnje koje sam ikada imao spopale su me u gomili. Čuo sam da, kada sečovek davi, dođe trenutak kada mu ceo život proleti kroz glavu u trenu koji se nemože predstaviti čak ni kao delić sekunde. Tako je bilo sa mnom u momentu kadasam ulazio u crkvu. Na pamet mi je palo sve što sam znao, a ticalo se mojeGospe. Generalna tendencija je bila dokazivanje iii ubeđenje da je zaista bilavampir. Činilo se da veliki broj činjenica opravdava prelazak sumnje uverovanje. Samo ono što sam saznao iz knjiga male biblioteke tetke Dženet, ikomentari drage dame, pomešani sa njenim misterioznim verovanjima, ostavijalisu maio prostora za sumnju. Moje pomaganje Gospi da pređe prag moje kućeprilikom prvog ulaska bilo je u skladu sa vampirskom tradicijom. Takođe, čim je

čula kukurikanje petla, pobegla je od toplote u kojoj je toliko uživala tokomčudne prve večeri. U istu kategoriju je spadalo njeno stalno nošenje pokrova, čaki naše zaklinjanje na parčetu otrgnutom sa njega. Tu je i njeno počivanje ugrobnici sa staklenim poklopcem, kao i njene posete najskrivenijim delovimautvrđenog zamka, gde je svaki otvor osiguran bravama i rezama, pa samo njenokretanje koje je bilo potpuno bešumno, mada graciozno, dok je klizila kroz tminu.

Sve ove stvari, i hiljadu drugih od manjeg značaja, za trenutak su počele dase konsoliduju u verovanje. Međutim, tada su na scenu stupila prisećanja na tokako je ležala u mom naručju, na njene poljupce na mojim usnama, kucanjenjenog srca naspram mog, na njene ljupke reči o verovanju i veri, prošaptanc umoje uho sa opijajućom slatkoćom... Zastao sam. Ne! Nisam mogao dapoverujem da je ona bilo šta osim žive žene u telu i duši, od krvi i mesa,sačinjena od svih strastvenih nagona prave i savršene žene.

Uprkos svemu, svim verovanjima, bilo da su stalna ili prolazna, sa umom ukojem su se sukobljavale suprotstavljene sile, zakoračio sam u crkvu,preplavljen najprijemčivijom atmosferom od svih — sumnjom.

Jedna stvar je bila sigurna, ovde nije postojalo nikakve sumnje ili bojazni.Nameravao sam da idem do kraja sa svojim poduhvatom. Staviše, osećao sam dasam dovoljno jak da ispunim svoju nameru, koliko god nepoznata, užasna ilistrašna bila.

Kada sam ušao u crkvu, zatvorio sam teška vrata za sobom. Obuzeli su meosećaji usamljenosti, zajedno sa svim svojim užasima. Velika crkva je delovalakao živa misterija, i služila je skoro kao jeziva scenografija za misli i prisećanjaneizrecivog mraka. Moj avanturistički život je imao sopstvenu školu izdržljivostii očuvanja hrabrosti u teškim trenucima, ali on ima svog suparnika u punomspektru sećanja.

Kretao sam se unapred, pipajući obema rukama i nogama. Svaki tren mi jedelovalo kao da me uvodi u tamu koja je manje opipljiva. Odjednom, bezikakvog reda ili pravila, postao sam svestan znanja ili percepcije — spekulacijana temu — koji mi do tada nisu padali na pamet. Mrak oko mene se ispunio sasvim pretrpanim fazama sna. Znao sam da su svuda oko mene spomenici, da ukripti duboko usečenoj u stenu ispod leže sami mrtvaci. Neki od njih ilipreonožda jedna od njih, koju sam poznavao, prošia je kroz sumorne vratnicenepoznatog i posredstvom neke nepoznate sile ili činitelja, ponovo se vratila naovaj svet. Nisam mogao da odagnam misli kada sam znao da je sam vazduh kojiđišem možda prepun stanovnika sveta duhova. U toj neprobojnoj tami nalazio sesvet mašte, čije mogućnosti stvaranja užasa su bile neograničene.

Skoro da sam mogao da zamislim kako mogu da vidim svojim smrtnimočima kroz kameni pod gde, u usamljenoj kripti, u svojoj grobnici od masivnogkamena pokrivena zbunjujućim staklenim poklopcenj, leži žena koju volim.Mogao sam da vidim njeno prelepo lice, dugačke crne trepavice, ljupka usta —koja sam ljubio — opuštene u samrtnom snu. Mogao sam da primetim veiikipokrov - čiji deo sam kao dragoceni suvenir nosio uz svoje srce — od bele vunena kojem su zlatnim koncem bile izvezene 'borove iglice, i mekano udubljenje najastuku, gde je njena glava tako dugo ležala. Mogao sam da vidim sebe — krozoči sećanja na prvu posetu -— kako ponovo dolazim i zadovoljno koračam kakobih ugledao dragi prizor — dragi, mada je oprljio oči i razderao srce — samo dabih otkrio još veću tugu, još veći očaj prazne grobnice!

Tamo! Osećao sam da moram da prestanem da misiim na to inače će meobeshrabriti kada mi hrabrost bude najpotrebnija. U tom pravcu leži ludilo! Tamaima dovoljno svojih užasa i bez takvih mračnih prisećanja i zamišljanja...

A ja još moram da prođem kroz nekakvo teško iskušenje, koga se čak i ona,koja je prošla kroz kapije smrti, bojala.

Bilo je pravo olakšanje kada sam pipajuću po mraku, udario u ne'ki crkveniornament. Na sreću, nisam se prepuštao strahu, inače nikada ne bih bio u stanjuda iskontrolišem vrisak, koji mi je stajao u grlu.

Dao bih sve što imam da sam mogao da upalim makar i šibicu. Osećao samda bi se od jednog sekunda svetla ponovo povratio u čoveka kakav jesam.Međutim, znao sam da bi to bilo protivno uslovima mog boravka ovde i da bimogio imati strašne posleđice po onu koju sam došao da spasem. To je mogloomesti moje planove i u potpunosti uništiti moju šansu. Od tog trenutka samshvatao, još jače nego ikada, da se ne borim samo za sebe i svoje sebičnenamere, da nije u pitanju samo avantura ili borba na život i smrt protivnepoznatih poteškoća i opasnosti, već borba za onu koju volim, i to ne samo zanjen život već možda i za njenu dušu.

Ipak samo ovakvo razmišljanje — shvatanje — stvorilo mi je novu vrstustraha. U jezivoj tmini, pohodila su me sećanja na druge trenutke i užasnedogađaje: uspomene na divlje, mistične rituale održavane duboko u sumornimafričkim šumama, kada su se među užasnim prizorima Obi i đavoli raznih vrstapokazali neopreznim vernicima, skamenjenim od užasa. Tamo je ljudska žrtvabila samo jedna epizoda, a smrad obreda i skorašnjeg masakra visio je uvazduhu. Tada sam čak i ja, koji sam rizikovao svoj život kao počasni gost iprošao kroz nebrojene opasnosti da bih samo prisustvovao tome, đipio i pobegaoužasnut.

Setio sam se mističnih prizora, koji su se odigravali u hramovimaisklesanim u stenama na Himalajima, gde su fanatični sveštenici, nemilosrdni ihladni kao smrt, kojima je pena išla na usta u transu, posmatrali vizije koje suprizivali; divljih fantastičnih plesova đavoljih obožavalaca sa Madagaskara, gdeje u bezumnim orgijama nestajao svaki privid ljudskosti; čudnih, turobnihdešavanja i misterija tibetanskih manastira na litici; jezivih žrtvovanja u mističnesvrhe, koja su se odigravala u bespućima centralne Kine; uvrnutih kretanjavračeva Zuni i Moči Indijanaca, koji su na sebi nosili gomilu otrovnih zmija najugozapadu Stenovitih planina; tajnih okupljanja u ogromnim hramovima starogMeksika i pored nejasnih oltara u srcu džungle u Južnoj Americi; ritualaneizrecivog užasa u bespućima Patagonije.

O... Ovde sam se ponovo pribrao. Takve misli nisu bili dobra priprema zaono što je trebalo da podnesem. Moj posao ove noći baziran je na ljubavi, nadi,žrtvovanju za ženu koja je na celom svetu bila najbliža mom srcu, čiju budućnostje trebalo da delim, bilo da me to deljenje vodi u pakao ili raj. Ruka kojapreuzima taj poduhvat ne sme drhtati.

Ipak, te užasne uspomene, moram da kažem, bile su od koristi u mojimpripremama za iskušenje. Bile su to činjenice kojima sam prisustvovao, kojihsam bio deo i koje sam preživeo. Sa takvim iskustvima iza sebe, zar se mogususresti sa nečim strašnijim?...

Štaviše, ako je predstojeće iskušenje natprirodno ili nadljuđsko, zar možeprevazići najgroznije užase i najzverskija dela ljudi?...

Sa obnovljenom hrabrošću pipao sam ispred sebe, sve dok mi čulo dodiranije reklo da sam stigao do paravana iza kog su stepenice, koje su vodile ukriptu.

Tu sam čekao tih i nepomičan.Uradio sam svoj deo za sada. Posle ovoga, ono što će doći, koliko sam

znao, biće van moje kontrole. Uradio sam šta sam mogao, ostatak je na drugima.U potpunosti sam poštovao uputstva i ispunio ih u celosti koliko je to bilo umojoj moći. Sada mi nije preostaio ništa drugo, osim da čekam.

Osobenost potpune tame je da ona stvara sopstvene reakcije. Oku, koje sezamori od tmine, počinju da se priviđaju oblici i svetla. Koliko je to deoimaginacije prosto i jednostavno ne znam. Moguće je da živci prenose utiskeskladištu svih Ijudskih funkcija, međutim, kakav god da im je mehanizam iii cilj,tama se ljudima predstavlja kroz svetlosne posrednike.

Tako je bilo i sa mnom dok sam usamljeno stajao u tihoj i mračnoj crkvi. Tui tamo mi se pričinjavalo da vidim svetlucanje.

Na isti način, tišinu su remetili isprekidani i prigušeni zvuci, pre naznakezvuka no same vibracije. To su u početku bili prvi nagoveštaji kretanja —šuškanje, škripanje, jedva čujno mrdanje i disanje. Ubrzo, pošto sam se donekleoporavio od neke vrste hipnotičkog transa u koji sam upao čekajući nepomično utami, počeo sam začuđeno da gledam oko sebe.

Delovalo je da su fantomska svetla i zvuci postali stvarni. Zaista su naodređenim mestima postojali izvori svetlosti, koji nisu omogućavali da vidimdetalje, aii su bili sasvim dovoijni da razbiju potpuni mrak. Mislio sam — madaje to možda bilo mešanje sećanja sa imaginacijom — da mogu da razaznamobrise crkve, svakako je veliki ikonostas bio jedva vidljiv. Instiktivno sampogledao nagore i oduševio se. Visoko u kupoli iznad mene visio je veliki grčkikrst, čiji su obrisi bili istaknuti malim izvorima svetlosti.

Izgubio sam se u čudu i stajao nepomično, potpuno prijemčiv, prijateljskiraspoložen prema svemu, spreman na sve što bi moglo da se dogodi, bilo da jenegativno ili pozitivno — raspoloženje sa aspektima duhovne blagosti. To jepravi duh iskušenika i, mada u tom trenutku nisam pomislio na to, valjano držanjeza crkvu u čijem sam hramu stajao.

Kako je svetlo postalo malo jače, mada ne dovoljno za jasno razaznavanjena veću daljinu, ispred sebe sam mutno video sto na kojem je stajala otvorenavelika knjiga, na kojoj su počivala dva prstena, srebrni i zlatni, i dve kruneispletene od cveća. Jednoj su stabljike bile uvezane srebrom, a drugoj zlatom. Neznam mnogo o ritualima pravoslavne crkve, čiju religiju poštuju u Zemlji PlavihPlanina, ali stvari koje sam video ispred sebe mogle su biti samo prosvetiteljskisimboli. Instinktivno sam znao da sam ovde doveden, mada na turoban način,kako bih se oženio. Sama pomisao na to me je oduševljavala. Mislio sam da jenajbolje da stojim potpuno nepomično i ne pokazujem iznenađenje prema biločemu što bi se moglo desiti, ali sam se sav pretvorio u oči i uši.

Gledao sam nespokojno svuda oko sebe, ali nisam video nikakvog znaka odone sa kojom sam došao da se nađem.

Igrom slučaja, primetio sam da je osvetljenje, takvo kakvo je, bilo bezplamena, bez ,,živog“ svetla. Kakvog god porekla da je svetlo, bilo je prigušeno,kao kroz nekakav zeleni, providni kamen. Ceo efekat je bio užasno čudan iuznemirujući.

Trgao sam se, kada je iz mraka pored mene izronila, naizgled, muška ruka iuhvatila moju. Kada sam se okrenuo, otkrio sam pored sebe visokog muškarca sasjajnim crnim očima, duge crne kose i brade. Bio je obučen u neku vrstuveličanstvene odore opšivene zlatom i bogate ukrasima. Na glavi je imao visoki

šešir, koji je bio malo nagnut, oko kojeg je bio vezan crni šal, čiji su krajevičinili dugačak, viseći veo sa svake strane. Ovi velovi, koji su padali prekoveličanstvene zlatne odore, imali su izuzetno svečan efekat.

Prepustio sam se ruci koja me je vodila i uskoro sam se, koliko sam mogaoda vidim, zatekao na jednoj strani svetilišta.

U podu pored mojih nogu, zjapila je provalija, u koju se sa visine iznadmoje glave spuštao lanac, čiji kraj po nesigurnom svetlu nisam mogao da vidim.Kada sam ga ugledao, preplavio me je čudan talas uspomena. Nisam mogao da sene setim ianca koji je visio iznad staklom pokrivene grobnice u kripti iinstinktivno sam osećao da je mračna provalija u podu zapravo druga stranaotvora tavanice kripte u koju se spuštao lanac iznad sarkofaga.

Začulo se škripanje — cviljenje čekrka i zveckanje lanca. Negde blizu menečuio se teško disanje. Bio sam toliko skoncentrisan na ono što se dešavalo danisam primetio kako su se tiho poput duhova jedna po jedna, kao da su nikle izokolne tame, pojaviie crne figure u kaluđerskim odorama. Lica su im bilapokrivena crnim kapuljačama kroz čije proreze sam mogao videti svetlucanjetamnih očiju. Moj vodič me je čvrsto držao za ruku. Taj dodir mi je davao osećajsigurnosti i pomogao mi da održavam nekakav privid smirenosti.

Napinjanje škripućeg čekrka i zveckanje lanca su se nastavili toiiko dugo daje neizvesnost postala skoro nepodnošljiva. Konačno mi je u vidokrug dospeogvozdeni prsten, koji je činio centar iz kojeg su se račvala četiri manja lanca.Nekoliko trenutaka kasnije, video sam da su oni pričvršćeni za uglove velikogkamenog sarkofaga prekrivenog staklom, koji je podizan uvis. Kako se uzdizao,počeo je da ispunjava skoro ceo otvor. Kada je njegovo dno doseglo nivo poda,zaustavio se i stajao je nepomično. Nije bilo mesta za oscilaciju. Odmah ga jeokružilo nekoliko figura u crnom, koje su podigle stakleni poklopac i odnele ganekud u mrak. Tada je istupio veoma visok čovek, crne brade, sa šeširom koji jebio isti kao šešir mog vodiča, ali je imao trostruki veo. On je, takođe, bio obučenu široku odoru opšivenu zlatom i bogato ukrašenu. Podigao je ruku i osam drugihfigura u crnom istupilo je napred, savivši se preko kamenog sanduka. Podigli sukrutu priliku moje Gospe, i dalje odevenu u pokrov, i položili je nežno na podsvetilišta.

Osetio sam neku vrstu milosti. U trenutku su se mutna svetla stišala ikonačno nestala gotovo sva, osim malih tačaka koje su išle oko velikog krsta,koji je visio iznad. Ona su davala taman dovoljno svetla da tmina ne budepotpuna. Ruka koja me je pridržavala pustila me je i shvatih da sam ostao sam.Posle nekoliko momenata začulo se opet stenjanje čekrka i zveckanje lanca, a

potom se začuo oštar zvuk kada je kamen udario o kamen, a potom je nastupilatišina. Osluškivao sam napeto, ali biizu sebe nisam mogao čuti ni najmanji zvuk.Čak je i oprezno, uzdržano disanje oko mene prestalo. U bespomoćnosti svogneznanja, ne znajući šta da radim, neko vreme sam stajao nepomično u tišini.Činilo mi se da to traje beskonačno. Naposletku, podstaknut nekakvomemocijom, koju u tom trenutku nisam mogao razumeti, polako sam klekao nakolena i pognuo glavu. Pokrio sam lice rukama i pokušao da se prisetim molitviiz svoje mladosti. Siguran sam da me nije spopao strah bilo koje vrste ili da samoklevao i posustajao u svojoj nameri. Toliko znam i sada, kao što sam znao itada. Verujem da su ine dugotrajna, impresivna tmina i misterija napokon dotaklido srži. Savijanje mojih kolena bilo je simbolično klanjanje duha pred višomsilom. Kada sam to shvatio, osetio sam se najsigurnijim od momenta kada samušao u crkvu. Sa obnovljenom hrabrošću, sklonio sam ruke sa lica i podigaosvoju pognutu glavu.

Impulsivno sam skočio na noge i stao uspravno, iščekujući. Činilo se da sesve promenilo od kako sam se spustio na kolena. Svetla, koja su bila ugašena,ponovo su oživela i svetlela još jače, delimično otkrivajući mračni prostor.Ispred mene je bio sto sa otvorenom knjigom, na kojoj su se nalazili zlatni isrebrni prsten i dve krune od cveća. Tu su takođe bile i dve sveće, koje su davaleslab plavi plamen —jedini živi plamen koji se mogao videti.

Iz mraka je istupila ista visoka figura u veličanstvenoj odori sa trostrukimvelom. Za ruku je vodio moju Gospu, i dalje obučenu u svoj pokrov, međutim,preko glave je imala veo od veoma stare i izvanredne čipke, zaprepašćujućefinoće. Čak sarn i pri tako oskudnom svetlu mogao da primetim izuzetnu lepotutkanine. Veo je bio prikačen sa pregršt sitnih cvetova pomorandže, pomešanih sacvetovima čempresa i lovora — čudna kombinacija. U ruci je nosila veliki buketod istog cveća. Njegov slatki, opijajući miris mi je dopro do nozdrva. Osećanjakoja je to izazivalo su me nateraia da zadrhtim.

Prepuštajući se ruci koja ju je vodila, stala je ispred stola sa moje levestrane. Njen vodič je zauzeo svoje mesto pored nje. Sa druge strane stola, levo idesno od nas, stajali su sveštenici dugih brada u divnim mantijama. Na glavamasu imali šešire sa crnim velom. Jedan od njih, koji je delovao važnije od drugih,preuzeo je inicijativu i pokazao nam da stavimo svoju desnu ruku na otvorenuknjigu. Moja Gospa je naravno razumela ritual i znala je reči koje sveštenikizgovara, te je spustila ruku. Moj vodič je u istom trenutku usmerio moju ruku kaistom cilju. Bio sam oduševljen što će nam se ruke dodirnuti, čak i pod talcomisterioznim okolnostima.

Pošto je sveštenik tri puta načinio znak krsta preko naših čela, dao nam jepo jedno malo upaljeno kandiio, koje su mu dodali za tu svrhu. Svetla su biladobrodošla, ne zbog utehe dodatnog osvetljenja, ma koliko dobro to bilo, većzato što nam je omogućilo da bolje vidimo lica jedno drugom. Obuzelo me jeushićenje kada sam video lice svoje neveste, a po izrazu njenog lica sam seuverio da se i ona tako oseća. Bilo mi je neopisivo zadovoljstvo kada se prekonjenih jagodica pojavilo slabo rumenilo kad me je pogledala.

Sveštenik nas je zatim ponaosob svečanim glasom upitao sve uobičajenestvari vezane za takve rituale. Odgovorio sam što sam bolje mogao sledećipromrmljane instrukcije svog vodiča. Moja Gospa je odgovarala ponosnoglasom koji je, mada je bio tih, odzvanjao. Zabrinulo me je, čak ražalostilo, tošto nisam mogao prilikom sveštenikovog pitanja da čujem njeno ime, koje, što ječudno, i dalje nisam znao. Međutim, kako nisam znao liturgijski jezik i kako mifraze nisu biie poznate, pošto je ritual drugačiji od našeg, nisam mogao dautvrdim koja od reči se odnosi na ime.

Posle nekoliko molitvi i blagosiljana, ritmički izgovorenih uz pojnevidljivog hora, sveštenik je uzeo prstenje sa otvorene knjige. Pošto je tri putazlatnim prstenom napravio znak krsta iznad mog čela, ponavljajući blagoslovsvaki put, stavio mi ga je na desnu ruku, zatim je mojoj Gospi dao srebrni. Pritom je ponovio isti ritual tri puta. Pretpostavljam da je blagoslov bio ta tačkakada dvoje postaju jedno.

Potom je došao poj, tokom kojeg je sveštenik mahao kandilom, a ja i mojažena smo držali naša. Posle toga nas je blagoslovio, dok su mu glasovinevidljivih pevača odgovarali iz mraka.

Posle dugačkog rituala sa molitvama i blagosiljanjem, koje je tri putaponavljano, sveštenik je uzeo krune od cveća i stavio ih na naše glave. Prvo menii to onu uvezanu zlatom. Potom je zapevao i blagoslovio nas tri puta. Vodiči, kojisu stajali iza nas, izmenjali su nam krune tri puta, kao i prstenje, tako da jenapokon, što mi je bilo drago da vidim, na njenoj glavi bila kruna sa zlatnimnitima dok je na mojoj bila ona sa srebrnim.

Potom je usledio, ako je moguće opisati takvu stvar, muk preko sve tenepomičnosti, kao da je trebalo da prođemo kroz neku vrstu svečanosti zatonisam bio iznenađen kada je sveštenik uzeo u svoje ruke veliki zlatni pehar.Klečeći, moja žena i ja smo otpili iz njega tri puta.

Kada smo se uspravili i postojali neko vreme, sveštenik je uzeo moju levuruku u svoju desnu, a po uputstvima mog vodiča, desnu ruku sam dao svojoj ženi.Potom smo u povorci, koju je predvodio sveštenik, kružili oko stola ritmičnim

korakom. Naši vodiči su išli iza nas, držeći krune iznad naših glava, a kada smostali, vratili su ih na naše glave.

Posle himne sveštenik nam je skinuo krune. To je očigledno bio završetakrituala, jer nam je spojio ruke i pokazao nam da se zagrlimo. Potom jeblagosiljao nas koji smo sada muž i žena!

Svetla su se odmah ugasila, neka istog trenutka dok su druga polako bledela.Ostavljeni u mraku, moja žena i ja smo se uhvatili za ruke i stajali tako

zagrljeni nekoliko trenutaka, čvrsto se držeći i vatreno ljubeći jedno drugo.Instinktivno smo se okrenuli ka vratima crkve, koja su bila malo odškrinuta,

tako da smo mogli videti mesečinu kako pada kroz procep. Ravnomernimkorakom, dok me je čvrsto držala ispod leve ruke, prošli smo kroz staru crkvu iizašli na svež vazduh.

Uprkos svemu što mi je tmina podarila, bilo mi je drago što smo naotvorenom zajedno — u potpuno novim odnosima. Mesec je sijao visoko na nebui, posle mraka i tmine crkve, mesečina mi je delovala svetlo poput sunčevihzraka. Sada sam po prvi put lepo mogao da vidim iice svoje žene. Sjaj mesečineje možda još više pojačao njenu nebesku lepotu, ali ni mesečina ni sunčevasvetlost ne mogu u punom sjaju istaći lepotu živog bića. Dok sam uživao u njenimzvezdanim očima, nisam mogao da mislim ni na šta drugo. Međutim, kada mi je utrenutku pogled, koji je zaštitnički lutao unaokolo, pao na njenu celu figuru, srceme je zabolelo. Jasna mesečina je pokazivala svaki detaij u svom užasnom oblikui mogao sam da vidim da je nosila samo pokrov. Posle poslednjeg blagoslova umraku, pre nego što se vratila u moj zagrljaj skinula je svoj veo. To može biti uskladu sa ritualom njene crkve, ali, svejedno, srce mi je bilo bolno. Radost zbogtoga što je sada mogu zvati svojom donekle je ublažila nedostatak venčaneodežde. Zbog toga mi nije bila ništa manje Ijupka. Zajedno smo krenuli dužšumske staze, ujednačeno koračajući baš na verenički način.

Kada smo došli dovoljno blizu da kroz drveće možemo videti krov zamka,koji je bio obasjan mesečinom, stala je i, gledajući me očima punim ljubavi,rekla:

„Ovde te moram napustiti!“,,Šta?!“Bio sam zapanjen, u glasu mi se jasno osećala tuga zajedno sa

zaprepaštenjem. Nastavila je brzo:„Nažalost, nemoguće je da nastavim dalje u ovom trenutku!“„Šta te sprečava?" upitao sam. ,,Ti si moja žena. Ovo je naša prva bračna

noć, tvoje mesto je uz mene!“

Jauk u njenom glasu me je dotakao do srži.

„O, znam, znam! U srcu nemam veće želje — druge i ne može biti — negoda delim dom sa mužem. O dragi moj, dragi moj, kada bi samo znao šta bimi značilo da mogu stalno da budem sa tobom! Međutim, zaista ne mogu —ne još! Nisam slobodna! Kada bi samo znao koliko me je koštalo ono što sedogodilo večeras — ili koliko će druge koštati i mene sa njima ubuduće —razumeo bi, Ruperte“ to je bilo prvi put da mi se ikad obratila po imenu, štome je naravno skroz uzbudilo — „Ruperte, mužu moj, samo zato što tiverujem verom savršene ljubavi — zajedničke ljubavi, usudila sam se dauradim ono što sam uradila, inače to nikada ne bih. Dragi, znam da ćeš mesaslušati jerje čast tvoje žene i tvoja Čast, isto kao što je tvoja čast moja.Možeš mi pomoći samo na jcdan način, a to je da mi veruješ. Budi strpljivljubavi moja, strpljiv! Samo još malo! Neću se zadržavati još dugo! Uskoro,čim moja duša bude slobodna, doći ću ti, mužu moj, i više se nikada nećemorastajati. Budi strpljiv neko vreme! Veruj mi da te volim svom svojomdušom i razdvojenost od tebe mi je gorča nego tebi! Razmisli, dragi moj, janisam kao druge žene, kao što ćeš jednoga dana jasno razumeti. Ja samtrenutno, i biću još neko vreme, sputana dužnostima i obavezama koje su midrugi nametnuli, a za koje sam se vezala najsvetijim obećanjima — kojenisam samo ja dala, već i oni — i koja se ne smeju zaboraviti. Ona mi braneda činim kako želim. O, veruj mi, voljeni moj mužu!“ Pružila mi je rukemolećivo. Mesečina se probijala kroz proređenu šumu i pokazivala njenbeli pokrov. Potom me je prisećanje na sve patnje koje je morala podneti —užasnu samoću u jezivoj grobnici kripte, očajnu agoniju nekoga ko jebespomoćan naspram nepoznatog - zapljusnulo poput talasa žalosti. Šta sammogao da uradim kako bih je poštedeo buduće patnje? Samo da joj pokažemsvoju veru i poverenje. Ukoliko se vraćala u tu užasnu kosturnicu, bar će sasobom poneti sećanje da joj onaj koji je voli i koga ona voli — i za kojeg jevezana misterijom braka — veruje potpuno. Voleo sam je više od sebe —više od svoje duše i bio sam dirnut sažaljenjem toliko velikim da je svasebičnost nestala u dubinama moje duše. Naklonio sam joj se — Gospi,svojoj ženi — i rekao:

„Neka tako bude, voljena moja. Verujem ti potpuno, onako kako ti veruješ meni.To je dokazano ove noći, čak i mom sumnjajućem srcu. Čekaću, pošto znam datako želiš, čekaću što strpljivije mogu. Međutim, dok mi ne dođeš zauvek,

dozvoli mi da te vidim ili da čujem vesti od tebe kada god možeš. Vreme miteško pada dok mislim na tvoju patnju i usamljenost, zato nemoj dopustiti dapreviše vremena prođe između mojih pogleda nade. Draga moja, kada mikonačno dođeš, biće to zauvek!“

Bilo je nečega u intonaciji poslednje rečenice — osetio sam iskrenost i sam— koja je nagoveštavala žudnju za obećanjem, od kojeg su njene prelepe očizaigrale. Veličanstvene zvezde u njima su bile zamućene dok mi je odgovrala sažarom koji je delovao nadzemaljski:

„Zauvek ! Kunem ti se!“Sa jednim dugim poljupcem i dugačkim razdvajanjem iz zagrljaja, od kojeg

su me prolazili trnci još dugo pošto više nisam mogao videti njenu priliku, rastalismo se. Stajao sam i posmatrao je kako klizi kroz tminu i nestaje u šumi. Njenaruka sa pokrovom bila je uzdignuta kao da me blagosilja ili pozdravlja pre negošto ju je progutala noć. Siguran sam da to nije bila iluzija ili optička varka.

KNJIGA ŠESTA — POTERA KROZ ŠUMU

Nastavak Rupertovog dnevnikajul 1907.Za bol srca nema leka, a sav moj bol dolazi odatlc. Nekada se osećam da,

pošto je toliko teško usrećiti me, nikada neću biti srećan. Kako mogu da seradujem kada moja žena, koju mnogo volim i za koju znam da me voli, pati uužasu i samoći takve vrste da je to van ljudskog poimanja. Ipak, moj gubitak jedobitak za moju zemlju, jer je Zemlja Plavih Planina sada i moja zemlja, uprkosčinjenici da sam i đalje lojalni podanik kralja Edvarda. Ujka Rodžer se pobrinuoza to kada je rekao da moram imati pristanak Tajnog saveta pre nego što senaturali-zujem bilo gde drugde.

Kada sam se vratio kući juče ujutru, prirodno je da nisam mogao da spavam.Događaji od prethodne noći i gorko razočarenje koje je usledilo posle mojevelike radosti, učinili su san nemogućim. Kada sam navukao zastore prekoprozora, Sunce je upravo počelo da se pomalja i pali visoke oblake preda mnom.Prilegao sam i pokušao da se odmorim, ali bez uspeha. Ipak, naterao sam sebe daležim mirno i napokon, iako nisam spavao, bio sam miran.

Uznemirilo me je tiho kucanje na vratima. Odmah sam skočio i navukaopenjoar. Kada sam otvorio vrata, ugledao sam tetku Dženet. U ruci je držalaupaljenu sveću, jer, iako je napolju svitalo, hodnici su još uvek bili u mraku.Kada me je ugledala, počela je lakše da diše i upitala me je da li može da uđe.

Dok je sedala na ivicu mog kreveta, na uobičajeni način, prigušenim glasomje rekla: „O, momče, momče, nadam se da tvoj teret nrje pretežak za nošenje?“

„Moj teret! Šta, zaboga, misliš, tetka Dženet?“, odgovorih joj.Nisam hteo da joj dam definitivan odgovor, jer je bilo očigledno da je opet

imala predskazanje u snu. Odvratila mi je samrtno ozbiljna, kao i uvek kada sedotaknu okultne teme.

„Videla sam kako ti srce krvari, momče. Znam da je tvoje, mada ne znamkako. Ležalo je na kamenom podu, okolo je bio mrak, osim prigušenog plavogsvetla poput sablasti. Na njega je bila položena velika knjiga, a unaokolo su bilerazbacane mnoge čudne stvari, medu njima i dve krune od cveća, jedna uvezana

zlatom, a druga srebrom. Tu je bio i zlatni putir, kao pehar. Iz njega je teklocrveno vino i mešalo se sa krvlju iz tvoga srca. Na velikoj knjizi bila je nekanepregledna i rnračna težina, sva umotana u crno i na nju su na smenu gazilimnogi ljudi obučeni u crno. Kad bi se težina svakog prenela na knjigu, iz tvogsrca bi potekla sveža krv. A tvoje čisto srce, momče, kucalo je brzo iposkakivalo, tako daje svaki otkucaj ponovo podizao crnu knjigu! To nije bilosve, jer jc tu bila i visoka, kraljevska prilika žene, obučene u belo, sa velikimvelom od najfinije čipke preko pokrova. Bila je bleđa ocl snega i lepša od jutra,sa kosom poput gavrana i očiju crnih kao noć sa zvezdama u tijima. Sa svakimotkucajem tvog čistog srca, koje je krvarilo, ona bi stisnula svoje bele šake, a odnjenog ljupkog glasa mi se dizala kosa na glavi. O, momče, momče! Šta to sveznači?“

Uspeo sam da promrljmljam: „Stvarno ne znam, tetka Dženet.Pretpostavljam da je sve to bio san!“

„San je to bio, dragi moj. Vizionarski, kao i oni raniji, jer to su poruke kojenam šalje bog...“

Iznenada je drugačijim glasom rekla: „Momče, da nisi prevario nekudevojku? Ne krivim te, jer ste vi muškarci drugačiji od nas žena i vaš pogled naživot. nije isti kao naš. Međutim, momče, ženskc suze teško padaju na muško srcekada se devojka prcda lažnim rečima. To je teško breme za svakog muškarca, jer,gde god da ide, može pričinjavati bol drugima."

Zastala je i u mrtvoj tišini čekala da progovorim.Mislio sam da je najbolje da umirim njeno drago jadno srce, a kako nisam

mogao da joj otkrijem svoju tajnu, odgovorio sam joj uopšteno:„Tetka Dženet, ja sam muškarac i vodim muški život onako kako jeste.

Međutim, tebi, koja si me uvek volela i učila da budem iskren, mogu reći da nasvetu nema žene koja mora da lije suze zbog mojih laži. Ako postoji ijedna kojaspava ili šeta u snovima, vizijama ili stvarnosti, plače zbog mene, sigurno to nečini zbog nečega što sam uradio, već radi nečega što je van moje moći. Možda jetužna zato što ja moram da patim, kao i svi muškarci u nekom smislu, ali sigurnone plače usled nekog mog postupka."

Radosno je uzdahnula posle mojih uveravanja i pogledala me suznimočima, jer je bila jako dirnuta i, pošto me je poljubila u čelo i blagosiljala,izašla je iz sobe. Bila je mila i nežna više ncgo što to reči mogu iskazati ijedino žalim zbog toga što nisam mogao da joj predstavim svoju ženu i pustimje da sa njom podcli ljubav koju gaji prema meni. To će se, međutim, desiti akoje bogu tako drago!

Ujutru sam poslao kodiranu poruku Ruku u Otrant, dajući mu instrukcije dadođe jahtom u Visarion sledeće večeri.

Ceo dan sam proveo među brđanima, drilujući ih i starajući se o njihovomoružju. Nisam mogao da sedim s mirom. Jedini način da nađem mir jeste daradim, a jedini način da zaspim jeste da se iscrpljujem. Na nesreću, veoma samjak, tako da sam, pošto sam se tek uveče vratio u zamak, i dalje bio svež. Nastolu sam zatekao telegrafsku poruku od Ruka, u kojoj me obaveštava da će jahtastići oko ponoći.

Nije bilo potrebe da pozivam brđane jer su ljudi u zamku bili dovoljni zaneophodne pripreme za dolazak jahte.

KasnijeJahta je stigla. U pola dvanaest, osmatrač je javio da parobrod ugašenih

svetala ulazi u rečicu. Odjurio sam do jarboia i posmatrao je kako uplovljavapoput duha. Bila je ofarbana u metalik plavosivo, te ju je skoro bilo nemogućevideti iz daljine. Sigurno je da je plovila sjajno. Iako motori nisu radili punomparom, klizila je lepom brzinom i za nekoliko minuta se približila kapijama. Imaosam vremena samo da siđem dole i naredim da se kapije otvore, a ona je većuplovljavala unutra i zaustavila se kod lučkog pristana. Ruk je kormilario i rekaoda nikada nije upravljao brodom koji tako dobro i brzo reaguje na kormilo.Svakako je bila lepa i, koliko sam mogao da vidim po mraku, savršena u pogiedusvakog detalja. Obećao sam sebi da ću izjutra nekoliko sati uživati na njoj. Ljudiiz posade su delovali kao izvrsna skupina.

Nije mi se spavalo iako sam žudeo za snom. Pošto posao zahteva da budemu formi za sve što mi može predstojati, odlučio sam da probam da odspavam ilida se bar odmaram.

Nastavak Rupertovog dnevnika

4. jul 1907.Sa prvim zracima zore, bio sam na nogama, tako da je već bilo dovoljno

svetla kada sam završio sa kupanjem i oblačenjem. Smesta sam sišao do doka iproveo jutro pregledajući brod, koji potpuno opravdava Rukov entuzijazam. Imaprelepu liniju i sasvim mi je jasno da je izuzetno brz. Što se oklopa tiče znamsamo specifikacije, ali je naoružanje sjajno. To nisu samo najnoviji modelioružja za agresivno ratovanje — zaista, nosio je najnovija torpeda i topove zaispaljivanje — već i cevi za ispaljivanje na konvencionalan način. Na palubijahte su bili postavljeni ne samo standardni mitraljezi sa elektropneumatskim

kućištima već i mitraljezi koji su ispaljivali zapaljive granate. Opremljena je iratnim balonima koji se lako puštaju i cepelinom sa kabinom koja je podpritiskom. Pretpostavljam da na svetu ne postoji ništa slično.

Posada je zaista vredna takvog plovila. Ne mogu da zamislim gde je Ruknašao tako vrsnu posadu. Skoro svi su iskusni moreplovci, različitihnacionalnosti, ali uglavnom Britanci. Svi su mladi — najstariji od njih još nijeušao u četrdesetu — i, koliko sam mogao da saznam, svaki je stručnjak za nekugranu vojevanja. Biće im teško sa mnom, ali ću ih zadržati na okupu.

Kako sam izgurao ostatak dana zaista ne znam. Jako sam se trudio da nepravim nikakvu gužvu u kući, kako tetka Dženet, posle svog vizionarskog sna nebi pridodala mom ponašanju neko novo značenje. Mislim da sam uspeo, jer,koliko sam mogao da vidim, ona nije obraćala posebnu pažnju na mene. Rastalismo se kao i obično u pola jedanaest i vratio sam se u svoju sobu da bih zapisaosve ovo u dnevnik. Večeras sam uznemireniji nego inače, a nije ni čudo. Dao bihsve da mogu da posetim Crkvu Svetog Save i ponovo vidim svoju ženu — makarda je vidim kako spava u svojoj grobnici. Međutim, ne usuđujem se to da učinim,tako da će mi nedostajati, osim ako ne dođe ovde da me poseti. Uradio sam štasann mogao. Staklena vrata terase su otvorena tako da može odmah ući ukolikodođe. Vatra je upaljena i soba je topla. Hrana je spremna ako bude želela dajede. Sobu sam prilično osvetlio te kroz procep, koji sam ostavio između zastora,prolazi dovoljno svetlosti prema kojoj se može upravljati.

Kako se vreme vuče! Sat je otkucao ponoć. Jedan, dva! Hvala bogu uskoroće zora i dnevne aktivnosti mogu početi! Rad se može ponovo pokazati kao lek. Umeđuvremenu pišem kako mc očaj ne bi obuzeo.

U jednom trenutku u toku večeri učinilo mi se da čujem korake napolju.Skočio sam do prozora i pogledao napolje, ali tamo nije bilo ničega. To je bilomalo posie jednog sata. Plašio sam se da izađem napolje da je ne bih uznemirio,tako da sam se vratio za sto. Nisam mogao da pišem, ali sam sedeo kao da sespremam da to otpočnem. Međutim, to mi je bilo nepodnošljivo, ustao sam ipočeo da šetam po sobi. Dok sam hodao, osećao sam da moja Gospa — svakiput me zaboli kada se setim da joj ne znam ime — nije tako daleko od mene. Srcebi mi brže zakucalo kada bih pomislio da to možda znači da dolazi do mene.Znao sam da nije tako, posedujem malu moć proricanja kao tetka Dženet! Otišaosam do prozora i osluškivao stojeći iza zavese. Učinilo mi se da sam u daljinizačuo krik i izleteo sam na terasu, ali se nikakav zvuk nije čuo, a nigde nije bilonikakvog traga bilo kakvom živom stvoru. Zaključio sam da je u pitanju bio krikneke noćne ptice i vratio se u sobu da pišem svoj dnevnik, sve dok se nisam

smirio. Mislim da mi živci popuštaju, pošto svaki noćni zvuk ima posebnoznačenje za mene.

Nastavak Rupertovog dnevnika7. jul 1907.Kada se bledilo zore pojavilo, izgubio sam nadu da će se moja žena pojaviti

i odlučio da ću, čim budem mogao da se iskradem, a da ne privučem pažnju tetkeDženet, otići do Crkve Svetog Save. Uvek sam dobro doručkovao i ako bihpreskočio jutarnji obrok to bi sigurno probudilo njenu znatiželju, što u ovomtrenutku ne želim. Pošto je još uvek bilo rano, legao sam na svoj krevet i, kako toveć ide sa sudbinom, ubrzo zaspao.

Probudilo me je snažno lupanje na vratima. Kada sam ih otvorio, zatekaosam malu grupu slugu, koja mi se izvinjavala što su me probudili bez odobrenja.Glavni od njih mi je objasnio da je mladi sveštenik stigao od vladike sa porukomkoja je toliko hitna da je insistirao da me vidi odmah, bez obzira na posledice.Sišao sam dole i zatekao ga u holu zamka, kako stoji ispred vatre. U ruci je držaopismo, ali pre nego što rni ga je dao reče:

„Poslao me je vladika, naredio mi je da ne gubim ni trena, pre nego što Vasvidim, jer je vreme zlata vredno — ne, još vrednije. Ovo pismo, između ostaloggarantuje za mene. Dogodila se strašna nesreća. Ćerka našeg vođe je nestalaprošle noći — istog onog, koji je govorio na skupu i koji nije dozvolio brđanimada pucaju u vazduh. Nikakvog traga od nje nisu uspeli da nađu i veruje se da suje kidnapovali sultanovi agenti i odveli u Tursku. Jednom smo skoro zaratili sanjima kada je zahtevao da mu je damo za ženu. Moram još da kažem đa bivladika Plamenac lično došao, ali da je biio neophodno da se odmah konsuitujesa arhiepiskopom Stevanom Paleologom, po pitanju toga šta je najbolje učiniti uovoj teškoj nesreći. Poslao je tragače pod zapovedništvom arhimandrita Spazakai Vlastimira Petrova, koji će doći ovde sa bilo kakvim vestima koje budu imali,pošto upravljate signalizacijom i na najbolji način možete proširiti vesti. On znada ste Vi, gospodaru, u vašem velikom srcu jedan od nas i da ste već dokazalisvoje prijateljstvo naporima da nas ojačate pred predstojeći rat i, kao velikogpatriotu, poziva Vas da nam pomognete u nevolji.“

Potom mi je predao pismo i s poštovanjem stao u stranu dok sam lomiopečat i otvarao ga. Bilo je napisano u velikoj žurbi i nosilo je vladikin potpis.

Stanite uz nas kada je naša nacija u opasnosti. Pomozite nam da spasemoono što najviše obožavamo i od sada ćemo vas držati u našim srcima. Saznaćetekako ljudi Zemlje Plavih Planina mogu voleti veru i hrabrost. Dođite!

Ovo je zaista bio zadatak dostojan svakog čoveka. Oduševilo me je

saznanje da su me pozvali u pomoć u teškoj nevolji. U meni je to probudiloborbeni duh mojih vikinških predaka i zakleo sam se da će biti zadovoljni mojimdelima. Pozvao sam svoje veziste i poveo ih na krov zamka, zajedno sa mladimsveštenikom.

„Pođite sa mnom“, rekoh im, ,,da vidite moj odgovor na vladikin zahtev.“Nacionalna zastava je podignuta, unapred dogovoreni signal da je nacija u

opasnosti. Odmah su kao odgovor na vrhovima, kako blizu tako i daleko,zalepršale zastave. Ubrzo je usledio signal koji poziva na oružje.

Jednom po jednom sam davao brza naređenja jer mi se plan za potragu javiou letu. Ruke signalnog jarbola su lepršale mahnito tako da je mlađi sveštenikbuljio u njega zapanjeno. Kako je jedan po jedan punkt primao svoja naređenja,činilo se da su usplamteli. Instinktivno su razumeli plan i bacili su se na posaokao demoni. Znali su da široki pokreti trupa mogu najbolje uspeti ako se odvijajubrzo i sinhronizovano.

Iz šume, koja je ležala nadomak zamka, doprlo je divlje bodrenje, koje jenarušilo prethodnu mirnoću brda. Bilo je dobro videti da su svi koji su uočilisignale bili spremni. Na licu glasonoše sam video iščekivanje i zadovoljan izrazkada sam se okrenuo da mu se obratim. Naravno da je hteo da zna šta se dešava.Video sam refleksiju sopstvenih očiju u njegovim dok sam mu se obraćao:

„Prenesite vladici da je, tren pošto sam primio njegovu poruku, cela ZemljaPlavih Planina ustala na noge. Brđani su već u pokretu i, pre nego što Suncedostigne zenit, linija stražara na povik jedan od drugog biće postavljena duž celegranice — od Anguse do Ilisina, od Ilisna do Bajne, od Bajne do Ispazara, odIspazara do Voloka, od Voloka do Tatre, od Tatre do Domitana, od Domitana doGravaje i od Gravaje natrag do Anguse. Linija će biti dvostruka. Mladići će bitiu prethodnici, dok će stariji ljudi držati liniju iza. Mladići će napredovati, astariji će čekati na liniji, sve dok se ne spoje tako da im ništa neće promaći.Potom će pretražiti sve od vrhova planina do šuma, stežući obruč sve dok nestignu do zamka koji mogu iz đaleka koristiti kao orjentir. Moja jahta je ovde ipretražiću njome celu obalu s kraja na kraj. Ona je najbrže plovilo koje postoji inaoružana je tako da se može sukobiti sa odredom. Ovde će se primati svisignali. Za sat vremena, na mestu na kojem stojimo biće postavljen signalni štab,odakle će obučeni Ijudi danju i noću osmatrati sve dok se kidnapovana devojkane otkrije i ova sramota ne osveti. Otmičari su već u gvozdenom obruču i nemogu pobeći.“

Mladi sveštenik, sav usplamteo, skočio je na grudobran i povikao gomili,koja se skupljala ispred zamka u baštama ispod. Iz šume su nicale jedinice sve

dok nije delovalo kao da se sakupila maia armija. Ljudi su podvikivali željniborbe, a njihovi glasovi su se izđizali u nebesa poput rike mora. Ogoljenih glavasu uzvikivali: „Bog i Plave Planine! Bog i Plave Planine!"

Strčao sam dole što sam brže mogao i počeo da im dajem instrukcije. Zanekoliko minuta su svi do jednog, podeljeni u grupe, počeli da pretražuju okolneplanine. U početku su mislili da je poziv na oružje uobičajena merapredostrožnosti. Međutim, kada su čuli da je vladikina ćerka oteta, prosto supoludeli. Po nečemu što mi je glasonoša isprva rekao, ali što nisam baš razumeo,ovaj udarac je za njih imao neko iično značenje, od kojeg su pomahnitali.

Kada je glavnica nestala, sa sobom sam poveo nekolicinu svojih ljudi inekolicinu brđana, koje sam zamolio da ostanu; zajedno smo otišli do skrivenoguseka za koji sam znao. Mesto je bilo napušteno, ali su svuda unaokolo bilinepobitni znaci da je grupa ljudi bila ulo- gorena ovda nekoliko dana. Nekolicinaiz moje družine je bila vešta u čitanju tragova. Složili su se da je u pitanju bilagrupa od oko dvadeset Ijudi. Pošto nisu mogli da nađu tragove koji vode ka usekuili iz njega, došli su do zaključka da su se sakupili sa raznih strana, okupili seovde i otišli na misteriozan način.

Ipak, to je bila neka vrsta početka. Pošto su se dogovorili da naprave širokkrug oko mesta, ljudi su se podelili u nameri da potraže tragove. Ko god naiđe natrag trebalo bi da ga prati sa još jednim saborcem, a kada definitivno neštoustanove, vest će se signaiima preneti zamku.

Ja sam se odmah vratio u zamak i signalima proširio vest o saznanjima kojasmo imali.

Pošto su ubrzo vesti stizale u zamak, ustanovili smo da su otmičari u svombegu imali čudnu cik-cak rutu. Bilo je očigledno da su, pokušavajući da zbunepoteru, istovremeno izbegavali mesta koja su smatrali opasnim po njih. Ovo je,takođe, mogao da bude način da zavaraju tragače. Ukoliko je tako, bila je toodlična mera jer niko od onih koju su bili na neposrednom tragu nije mogao danam jasno kaže u kom pravcu se kreću. Tek kada smo njihov kurs preneli naveliku mapu, koja je visila u signalnoj sobi (koja je ranije bila stara stražara),dobili smo generalni pravac njihovog bega. To je bio dođatni problem za poterujer ljudi koji su ih sledili nisu znali za njihovu nameru i nisu mogli da ihprestignu i preseku im put, već samo da ih slede pre- ma tragovima. Potera jestoga morala biti naporna i duga.

U ovom trenutku nismo mogli ništa da uradimo dok ne dobijemo jošodrednica rute. Ostavio sam veziste da primaju i izdaju informacije grupama ida, ukoliko se ukaže prilika, odseku begunce. Poveo sam Ruka kao kapetana jahte

i isplovili smo. Prvo smo otišli na sever do Dalarija, potom na jug do Olesa ivratili se u Visarion. Nismo videli ništa sumnjivo, osim daleko na jugu, gde smoprimetili ratni brod koji je plovio bez zastave. Međutim Ruk, koji je instinktivnoprepoznavao brodove, rekao je da je turski, te smo na povratku signalizirali dužobale da paze na njega. Ruk je držao Gospu — što je bilo ime koje sam daobrodu — spremnu da isplovi čim se nešto sumnjivo desi. Naređenja su mu bilada se ne obazire ni na kakvc protokole i da, ako bude potrebno, stupi u borbu.Nismo nameravali da izgubimo nijedan poen u ovoj očajnoj borbi koju smozapočeli. Na nekoiiko pogodnih mesta smo postavili nekolicinu naših ljudi da sestaraju o signalizaciji.

Kada sam se vratio, otkrio sam da je ruta begunaca, koji su sada nastupali ujednoj skupini, definitivno utvrđena. Krenuli su na jug, međutim, kada su naišli naliniju straža, koja je išla ka njima okrenuli su se na severoistok, gde je zemljabila prostranija, a planine divlje i ređe naseljene.

Od tog trenutka sam celokupnu signalizaciju ostavio u rukama sveštenika,poveo sa sobom malu grupu izabranih brđana iz blizine zamka i, što smo bržemogli, krenuli smo da presečemo put begunicma. Arhimandrit Spazaka, koji tekšto je stigao, krenuo je sa nama. On je izvrstan čovek, pravi borac, u isto vreme isveštenik, podjednako dobar sa handžarom kao i sa Biblijom, i neumoran trkač.Grupa se kretala strahovitim tempom, s obzirom na to da smo svi išli pešice,kretali smo se neverovatno brzo! Među ovim planinama nema drugog načina zanapredovanje. Naši ljudi su bili puni žara i nisam mogao da ne primetim da suizgledali kao da su više od svih ostalih koje sam video imali razloga za brigu.

Kada sam to pomenuo arhimandritu, koji je išao uz mene, odgovorio mi je:,,To je sve prirodno, ne samo da se bore za svoju zemlju već i za jednog od

svojih!“Nisam baš u potpunosti razumeo njegov odgovor, tako da sam počeo da mu

postavljam pitanja u nameri da uskoro saznam mnogo više od onoga što je i onsam znao.

Pismo arhiepiskopa Stevana Paleologa, poglavara Istočne crkve ZemljePlavih Planina, gospođi Dženet Mek Kelpi, Visarion.

Napisano 9. jula 1907.

Poštovana gospo,Pošto ste tražili objašnjenja povodom poslednjeg tužnog događaja koji je

našu zemlju doveo u veliku opasnost, šaljem Vam vesti po molbi gospodara

Ruperta, voljenog od strane naših brđana.Kada je vojvoda Petar Visarion otišao na svoje putovanje u veliku zemlju

kojoj se obraćamo u teškim trenucima, bilo je neophodno da to učini u tajnosti.Turci su bili na našim granicama, prepuni zlobe i pohlepe. Sultan je već pokušaoda uredi venčanje za vojvotkinju, tako da bi kad vreme dođe, kao njen muž,mogao da polaže nasledno pravo na Zemlju Plavih Planina. On je, kao i svi,dobro znao da se brđani ne pokoravaju nikom koga oni ne izaberu za vladara. Toje bilo tako kroz istoriju. Međutim, s vremena na vreme bi se pojavio čovek kojije podesan za takvu vrstu vlasti kakvu ova zemlja zahteva. Tako je gospa Teuta,vojvotkinja, ostavljena meni, glavi Pravoslavne crkve Plavih Planina, naedukaciju i staranje. Preduzeti su koraci da nikako ne padne u rukebeskrupuloznim neprijateljima naše zemlje. Starateljski zadatak je drage voljeprihvaćen od strane svih i smatrao se za veliku čast, jer vojvotkinja Teuta odVisariona pretstavlja slavu stare srpske rase, kao jedino dete vojvode Visariona,poslednjeg muškog potomka svojc prinčevske loze — koja je uvek u poslednjihdeset vekova naše istorije bez pogovora davala svoj život i sve što su imalizarad zaštite, bezbednosti i dobrobiti Zemlje Plavih Planina. Nikada u svim timvekovima nijedan iz te loze nije izneverio svoj patriotizam ili ustuknuo odgubitaka nametnutih dužnošću ili potrebom. Štaviše, loza je vodila svoje poreklood prvog vojvode Visariona, koji će se, po legendi koja se propoveda — bio jepoznat kao Mač Slobode i džin među ljudima —jednoga dana, kada zemlji budepotreban, vratiti iz svoje vodene grobnice u jezeru Reo i ponovo povesti ljude uvečnu pobedu. Ova uzvišena loza je od tada poznata kao poslednja nada zemlje.Dok je vojvoda bio na putu, njegova ćerka je pažljivo čuvana. Uskoro, povojvodinom odlasku, javljeno nam je da će se dugo zadržati u svojimdiplomatskim misijama i da takođe proučava sistem ustavne monarhije, za koji senadao da će moći da zameni naš nesavršeni politički sistem. Mogu reći da se,između ostalog, spominjalo da bi on mogao biti naš prvi kralj kada se novi ustavdonese.

Tada nas je zadesila velika nesreća, užasna tuga se nadvila nad zemlju.Posle kratke bolesti, vojvotkinja Teuta Visarion je umrla misteriozno odnepoznate bolesti. Tuga naših brđana je bila tolika da je bilo neophodno daUpravni savet izda upozorenje da ne dozvoljavaju da se njihova tuga vidi. Odveiike važnosti je bilo da se činjenica o njenoj smrti sakrije, jer su postojalerazne opasnosti i otežavajuće okolnosti vezane za to. Na prvom mestu savetovanoje da se čak i njen otac drži u neznanju. Bilo je dobro poznato da ju je bezumnovoleo i da bi, ako bi saznao za njenu smrt, bio previše rastrojen da bi mogao da

nastavi zamršeni i delikatni posao koji je preduzeo. Štaviše, pod tim tužnimokolnostima, on nikada ne bi ostao u inostranstvu, već bi se odmah vratio, kakobi bio u zemlji u kojoj ona počiva. Sumnje bi počele da niču i uskoro bi se istinapročula, što bi neumitno đovelo do toga da zemlja postane ratno polje mnogihnacija.

Sa druge strane, ukoliko bi Turci saznali da je loza Visarionovih izumrla, tobi ih ohrabrilo na dalju agresiju i to verovatno trenutnu, čim bi saznali da jevojvoda van zemlje. Bilo nam je dobro poznato da su samo suspendovalineprijateljstva do sleđeće povoljne prilike. Njihova želja za ratom postala jeakutna posle našeg odbijanja, i odbijanja same devojke da postane sultanovažena.

Devojka je sahranjena u kripti Crkve Svetog Save. Dan za danom, sami i uskupinama, ožalošćeni brđani su dolazili da odaju svoju poštu ispred grobnice.Toliko njih je želeio da poslednji put vidi njeno lice da je vladika, uz mojusaglasnost kao arhiepiskopa, dao da se načini stakleni poklopac za sarkofag ukojem je telo ležalo.

Posle nekog vremena, medutim, među svima koji su čuvali telo javilo severovanje — to su naravno bili sveštenici različitog statusa, koji su bilipostavljeni radi tog zadatka — da vojvotkinja nije zapravo mrtva, već unekakvom čudnom i dugačkom transu. Stoga su se pojavile komplikacije. Našibrđani su, kao što to već možda znate, veoma sujeverni — što je karakteristikahrabrih ljudi koji su ljubomorni na svoje plemićko poreklo i spremni nažrtvovanje. Pošto su verovali da su videli devojku mrtvu, možda nc bi bilispremni da prihvate činjenicu da je zapravo živa. Čak bi mogli poverovati da jeu pitanju nekakva mračna zavera, koja bi sada lli kasnije mogla ugroziti njihovunezavisnost. U svakom slučaju, dve strane su postojale po tom pitanju i obe subile opasne na svoj način u zavisnosti od razvoja situacije.

Pošto se trans ili katalepsija, šta god da je to bilo, nastavila sledećihnekoliko dana, bilo je dovoljno vremena da se vođe Saveta, vladika isveštenstvo, koje smo predstavljali ja, vojvotkinjin staratelj, i arhimandrit Spaza,konsultujemo po pitanju delovanja u slučaju da se devojka probudi. U tomslučaju težina situacije bi se mnogostruko uvećala. U tajnim odajama CrkveSvetog Save održali smo mnogo tajnih sastanaka i konačno smo dolazili donekakvog rešenja kada se trans okončao.

Devojka se probudila!Naravno da je bila strašno uplašena, kad se zatekla u grobnici. Srećna

okolnost je bila ta što su velike sveće oko njene grobnice gorele, jer je svetlo

umanjivalo užas tog mesta. Da se probudila u tami, njen um bi možda pretrpeooštećenja.

Ona je, međutim, bila veoma plemenita, hrabra i izuzetno jake volje,odlučnosti, samokontrole i izdržljivosti. Kada je biia odvedena u tajne odajecrkve, gde 'smo je ugrejali i zbrinuli, vladika je održao kratak sastanak sa mnom isa Savetom. Glas o srećnim vestima mi je odmah poslat tako da sam najvećombrzinom došao, taman da uzmem učešća u savetovanju.

Na sastanku je i sama vojvotkinja bila prisutna i izneta joj je cela situacija.Ona je predložila da bi trebalo održavati verovanje u njenu smrt sve dok se njenotac ne vrati, kada bi se sve raščistilo. Stoga se podvrgla izuzetnom naporu kakobi se ovaj plan odvijao. U početku, mi muškarci nismo mogli da poverujemo dabi žena mogla da iznese takav zadatak i neki od nas se nisu ustezali da iskažusvoje sumnje i nevericu. Međutim, ona je bila uporna i zapravo nas je nadjačala.Posle toga smo bili smo uvereni, prisećajući se stvari i pođuhvata načinjenih uprošlim vekovima od pripadnika njene loze, ne samo da će to uspeti da uradi većda je i sam plan dobar. Položila je najsvetije zakletve da neće odati tajnu podbilo kakvim uslovima.

Sveštenstvo je na sebe preuzelo da, posredstvom mojih i vladikinihinstrukcija, širi sablasna verovanja među brđanima. Ona su služila da sprečepažljivije i upornije promatranje. Legenda o vampiru kao i druga čudnaverovanja, raširena su da bi se delomično zaštitili od slučajnog otkrivanja.Dogovoreno je da brđani mogu samo određenim danima biti pušteni u kriptu, dokse ona složila da će tada uzimati opijate kako bi nam pomogla da očuvamo tajnu.Bila je spremna da podnese bilo kakvu ličnu žrtvu koju smatramo neophodnomda bi se izneo poduhvat njenog oca za dobro zemlje.

Svakako da je u početku imala strašne strahove, ležeći sama u mračnojkripti. Međutim, posle nekog vremena strahovi, koji nisu prestali, postali supođnošljivi. U kripti postoje tajne pećine, gde su se u teškim vremenima skrivalisveštenici i drugi velikodostojnici. Jedna od njih je bila pripremljena zavojvotkinju i tu bi boravila kada nije izvodila svoju predstavu — ili kada binešto drugo radila, o čemu ću vam pričati. Napravljene su pripreme u slučajubilo kakve nasumične posete crkvi. Ako bi se to desilo, posebnim signalom, kojibi se oglasio otvaranjem crkvenih vrata, bila bi upozorena da zauzrne svojemesto u grobnici. Mehanizam za postavljanje staklenog poklopca je tako podešenda joj je uz opijate bio pri ruci. Tokom noći, u crkvi bi uvek postojala stražasačinjena od sveštenika. Oni su je štitili od sablasnih verovanja i od ostalihopasnosti, a ako bi se nalazila u svojoj grobnici, posete su dozvoljavane samo u

ođređenim intervalima. Čak su i draperije, koje je pokrivalo u sarkofagu, bilopostavljeno na nosače malo iznad nje da bi se prikrilo dizanje i spuštanje njenihgrudi dok bi spavala pod dejstvom narkotika.

Posle nekog vremena, napor je postao vidan na njoj, tako da je odlučeno das vremena na vreme izlazi napolje kako bi vežbala. To nije bilo teško, priča ovampiru, koju smo raširili, postala opštepoznata tako da bi, ako bi bila viđena, tosamo poslužilo kao dokaz da je priča istinita. Ipak, postojala je određenaopasnost ukoliko bi je neko video, tako da je položila svečanu zakletvu da ncćcnositi bilo kakvu drugu odeću, osim pokrova, sve dok zadatak budc trajao —jerje to bio jedini način da se osigura tajnost ukoliko se desi neki incident.

Postoji tajni prolaz iz kripte do morske pećine, čiji je ulaz po visokoj plimiispod vode, a nalazi se u osnovi litice na kojoj je crkva podignuta. Čamac uobliku kovčega je bio napravljen za nju, tako da je imala običaj da plovi rečicomkada bi poželela da izađc. Bila je to odlična zamisao i najefikasniji način da seraširi priča o vampiru.

Takvo je stanje stvari bilo pre nego što se gospodar Rupert pojavio uVisarionu na svojoj oklopnoj jahti.

Te noći je sveštenik, koji je obilazio kriptu zatekao grobnicu praznu. Pozvaoje ostale i pretražili su celu crkvu. Čamac je bio nestao, ali su ga daljompotragom otkrili na drugoj strani rečice, blizu stepenica koje su vodile u baštu.Osim toga, nisu mogli otkriti ništa drugo. Činilo se da je nestala bez traga.

Odmah su otišli do vladike i signalnom vartom me pozvali iz manastiraOstrog gde sain se tada nalazio. Poveo sam grupu brđana sa sobom i počeli smoda pretražujemo celu zemlju. Međutim, pre nego što sam krenuo, poslao samhitnu poruku gospodaru Rupertu, moleći ga, pošto je pokazao velikointeresovanje i ljubav prema našoj zemlji da nam pomogne u našoj nevolji. Onnaravno tada nije znao ništa od ovoga što sam vam napisao. Bez obzira na to onse svim srcem posvetio našim potrebama, kao što bez sumnje znate.

Međutim, vreme povratka vojvode Visariona se bliži i Savet je, zajedno sanjenim starateljima, počeo da priprema stvari da se po njegovom povratku možejaviti dobra vest. Sa njenim ocem prisutnim, koji bi garantovao za nju, niko ne bipostavljao pitanja.

Turski špijunski biro nekako je saznao ove činjenice. Ukrasti mrtvo telokako bi posle mogli da polažu fiktivna prava jeste najočajniji plan od svih dotada preduzetih. Mnogi znaci su nas tokom istrage upozorili da je grupasultanovih agenata tajno upala u zemlju sa ciljem đa otmu vojvotkinju. Mora dasu veoma odlučni i dobro snabdeveni kada su zašli u Zemlju Plavih Planina po

bilo kom zadatku, a kamoii ovako očajnom. Vekovima smo davali Turcima gorkeiekcije da ovde nije ni bezbedno ni lako upadati.

Kako su to izveli, trenutno ne znamo, ali su ušli i pošto su, na nekom tajnommestu, čekali pravu priliku, konačno zgrabili svoj plen. Čak ni sada ne znamo dali su našli ulaz u kriptu i ukrali „mrtvo telo“, ili su je nekom nesrećnomslučajnošću zatekli u čamcu prerušenu u duha. U svakom slučaju, zarobili su je itajnim putevima preko pianina pokušavaju da je prebace u Tursku. Izvesno je daće je, čim bude na turskom tlu, sultan primorati na brak da bi sebi obezbedionasledno pravo i sizerenitet iii vladavinu nad Plavim Planinama.

Takvo je stanje stvari zatekao gospodar Rupert kada se bacio u poteru savatrenim poletom i mahnitom strašću, koju je nasledio od svojih vikinškihpredaka, od kojih je iz starine potekao i Mač Slobode.

Međutim, pojavila se još jedna mogućnost, koju je sam gospodar prvishvatio. Ukoliko ne uspeju da vojvotkinju bezbedno prebace na tursko tlo,otmičari bi je mogli ubiti! To bi bilo potpuno u skladu sa osnovnim tradicijama iistorijom muslimana. Takođe, ne samo da bi bilo u skladu sa turskim običajimaveć i sa suitanovim trenutnim željama. Na svoj način, to bi bilo od koristikonačnim strateškim ciljevima Turske jer, kada bi se jednom trka za Visarionokončala, Plavoplaninci bi, po njihovom mišljenju, bili lakše pokoreni.

Uvažena gospo, takve su bile okolnosti i stanje stvari kada je gospodarRupert prvi put isukao svoj handžar za Zemlju Plavih Planina i ono što mu jenajdraže na svetu.

PALEOLOGArhiepiskop Pravoslavne crkveZemlje Plavih Planina

Nastavak Rupertovog dnevnika8. jul 1907.Pitam se da li je ikada u dugačkoj istoriji sveta bilo tako dobrih vesti kao

one koje su mi stigle — makar i tako indirektno — iz arhimandritovih odgovorana moja pitanja. Na sreću, uspeo sam da se obuzdam, inače bih napravio čudnuzbrku koja bi mogla izazvati nepoverenje i sigurno bi nas usporila u poteri. Nekovreme jedva da sam mogao da prihvatim istinu koja mi se usadila u mozgu i svaizvrnutost činjenica mi se razjasnila i zauzela svoje mesto u celokupnoj slici.Istinu ponekad mora prihvatiti i sumnjičavo srce. Moje srce, kakvo god da je,nije sumnjičavo, već veoma, veoma zahvalno. Samo mu je izvanredna silina iveličina istine branila da sve odmah prihvati. Hteo sam da uzvikujem od sreće i

samo me je smirivalo to što sam držao misli usredsređene na opasnost u kojoj senalazila moja žena. Moja žena! Moja žena! Ne vampir, ne mučeno jadnostvorenje, osuđeno na jezivo bivstvovanje, već sjajna žena, neverovatno hrabra,takav patriota da joj malo ravnih ima u čitavoj istoriji čovečanstva! Počeo samda shvatam pravo značenje čudnih dešavanja u mom životu. Čak je i poreklo inamera iza te neobične prve posete mojoj sobi postala jasna. Nije ni čudo da sekretala po zamku na tako misteriozan način. Živela je tu ceo svoj život i bila jeupoznata sa tajnim ulazima i izlazima. Oduvek sam verovao da je celo mestoispresecano tajnim prolazima. Nije bilo čudno što se kretala bedemima, putevimanepoznatim drugima i nije čudno što je mogla da se susretne sa mnom kod jarbolakada to poželi.

Reći da sam uzbuđen, bio bi blag opis mog stanja. Bio sam uzdignut unebesa, oduševljenja bez premca u mom dosađašnjem životu — podizanje velakojim mi je pokazano da je moja žena samo moja — zadobijena iskreno, uprkosneverovatnim teškoćama i opasnostima — a ne vampir, leš, duh ili utvara, većstvarna žena od krvi i mesa, sposobna da voli, da oseća privlačnost i strast. Sadaće napokon moja ljubav zaista biti krunisana, kada je spasem od otimača i kadaje odvedem svome domu, gde će živeti i vladati u miru i udobnosti, časno uzijubav i sreću, ako uspem da postignem takav blagoslov za nas.

Međutim, ovde mi je strašna misao sevnula umom i u trenutku je svu mojuradost pretvoriia u očaj, a moje ustreptalo srce u led. Pošto je ona prava žena,naiazi se u velikoj opasnosti u turskim rukama. Za njih, žena u svakom slučajunije bolja od ovce i ako ne budu mogli da je odvedu u sultanov harem, mogusmatrati da je sledeći najpametniji korak da je ubiju. Na taj način će imati bolješanse za beg. Kada je se otarase, družina se može rasturiti, tako da će za neke odnjih postojati šansa koja nije postojala dok su bili u grupi, da pobegnupojedinačno. Ako je ne ubiju, već uspeju da pobegnu sa njom, to bi je osudilo nanajgoru sudbinu od svih — turski harem! Životno duga mizerija — koliko goddugo da taj život traje — mora da je mnogo hrišćanskih žena osuđeno na takvusudbinu. Za nju, tek srećno udatu, pošto je služila svojoj zemlji na tako plemenitinačin kao što je ona to činila, taj užasan život sramotnog ropstva, bila bi nesrećavan svakog poimanja.

Mora biti izbavljena i to brzo! Otmičari se moraju uhvatiti uskoro i toiznenada, kako nikako ne bi imali priliku da joj naude jer bi to sigurno uČinilikada bi bili upozoreni na neposrednu opasnost.

Napred! Napred!I napred smo išli kroz tu užasnu noć, krećući se što smo bolje umeli kroz

šumu.Bila je to trka između brđana i mene, ko će biti prvi. Sada sam razumeo

osećanja koja su ih gonila i koja su ih izdvojila, čak, i među njihovim vatrenimdrugovima, kada se saznalo za opasnost po vojvotkinju. Ovi ljudi nisu bili običnitakmaci ni u ovakvoj utrci, bilo mi je potrebno da ulažem maksimalan napor kakobih bio ispred njih, pošto su bili snažni koliko i ja. Bili su prodorni poputleoparda i podjednako brzi. Život su proveli po planinama i srca i duše su im biliu ovoj trci. Nisam ni sumnjao da bi se, ako bi smrt bilo kog od nas na bilo kojinačin mogla da utiće na oslobađanje moje žene, ukoliko je potrebno, borili međusobom za tu čast.

Prema krajoliku ispred nas, morali smo se držati planinskih vrhova. Nesamo da smo morali da vodimo računa o beguncima, kako nas ne bi opazili, većsmo stalno morali da budemo u poziciji da primamo i odgovaramo na signale izzamka ili sa drugih mesta.

Pismo Vlastimira Petrova, arhimandrita Spazaka, gospi Dženet MekKelpi, Visarion

Pisano 8. jula 1907.Poštovana gospo,Vladika me je zamolio da Vam pišem i dobio sam odobrenje od

arhiepiskopa. Imam tu čast da Vam prenesem događaje iz potere za turskimšpijunima koji su kidnapovali vojvotkinju Teutu od plemenite kuće Visarionovih.Poteru je vodio gospodar Rupert, koji me je zamolio da pođem sa njegovomdružinom, pošto je bio toliko dobar da istakne kako će moje „veliko poznavanjezemlje i njenih ljudi“ biti od ogromne koristi. Istina je da znam mnogo o ZemljiPlavih Planina i njenim ljudima, među kojima sam proveo ceo život. Medutim, zatakav pohod nije bio potreban razlog. Nije bilo čoveka u ovoj zemlji koji ne bidao svoj život za vojvotkinju Teutu i, kada su saznali da nije bila mrtva, kao štosu mislili, već samo u transu, i da su nju otmičari odveli, pomahnitali su. Zaštobih ja, kome je poveren na staranje veliki manastir u Spazaku, oklevao u takvomtrenutku? Što se mene tiče, želeo sam da požurimo i odmah stupimo u borbu saneprijateljima moje zemlje. Dobro sam znao da će gospodar Rupert sa lavljimsrcem, koje odgovara njegovom ogromnom telu, juriti napred hrzinom koju nikoneće moći pratiti. Mi iz Plavih Planina ne zastajemo kada su naši neprijateljiispred nas, a pre svih, mi iz crkve jurimo napred kada krst ratuje sapolumesecom!

Sa sobom nismo poneli nikakvu opremu da nas ne bi sputavala, bezpokrivača i hrane — ni sa čim, osim naših handžara i pušaka, sa dovoljnom

količinom municije. Pre nego što smo krenuli, gospodar je žurno signaliziraozamku da nam se hrana i municija pošalju u najbližu postaju.

Sunce je bilo u zenitu kada smo krenuli, sarno nas desetorica —jer naš vođanije hteo da povede nikoga ko nije dokazano izdržljiv, ko ne ume da puca dobro ibarata handžarom kako treba. Pošto smo išli lako opremljeni, očekivaii smo daćemo brzo napredovati. Tada smo već znali, po izveštajima koji su nam signalimapreneti iz zamka, da su naši neprijatelji takođe bili pažljivo odabrani i srčani.Čuvar zelene zastave islama ima dobre sluge i, mada su Turci nevernici i psi,ponekad su hrabri i jaki. Zaista, osim kada pređu granice Zemlje Piavih Planina,više su poznati po spletkama. Ali, pošto se niko ko se usudio da luta našimbrdima nikada nije vratio natrag u svoju zemlju, ne znamo šta pričaju o svojimbitkama ovde. Ipak, ove ljude očigledno nismo smeli prezirati i naš gospodar,koji je mudar kao što je hrabar, upozorio nas je da budemo razboriti i da nepreziremo mnogo svoje protivnike. Uradili smo kako nam je savetovao i kaodokaz za to poveli smo samo deset Ijudi, pošto smo nasuprot sebe imali njihdvadesetak. Međutim, kalco je na kocki bilo mnogo toga, više od samog života,nismo ništa prepuštali riziku. Kada je veliki sat na kuli Visariona otkucaodvanaest, osam najbržih trkača iz Plavih Planina, gospodar Ruper i ja, poletelismo na svoj put.

Signalizirano nam je da je ruta kojom su otmičari bežali išla cik-cak i da suse kretali menjajući pravac često i u nepredvidljivom smeru. Naš vođa jeoznačio tačke na mapi na kojim bismo mogli da presretnemo naše neprijatelje, ugeneralnom smeru njihovog bega, tako da nismo stajali sve dok nismo stigli u turegiju. Kretali smo se što smo brže mogli tokom cele noći. Zaista, naša trka jebila poput olimpijskih trka starih Grka, gde se svaki od nas takmičio sa svojimsaborcima, mada ne iz ljubomornih pobuda, već zbog poletnog duha i služenjasvojoj zemlji na najbolji način, kao i vojvotkinji Teuti. Ispred svih nas je išaogospodar, noseći se kao vitez iz davnina, njegova moćna prilika se nijezaustavljala pred preprekama. Stalno nas je podsticao. Nije se zaustavljao ilizastajao ni za trenutak, ali često smo nas dvojica trčali rame uz rame -—jer,gospo, u svojoj mladosti sam bio najbrži u svim trkama, tako da čak i sada mogupredvoditi bataljon kada dužnost to zahteva — on bi mi postavljao određenapitanja o vojvotkinji Teuti i neobičnom načinu na koji je njena smrtpredstavljana, tako da se cela priča polako razvijala pred njegovim očima. Kakobi se svaka nova faza saznanja otkrivala, on bi jurio brže kao da ga opsedajudemoni, na šta bi naši brđani, koji kao da su poštovali i demone zbog njihoveizdržljivosti, pokušavali da drže korak s njim sve dok i sami nisu zapali u

dcmonsku opscdnutost. Čak sam i ja, uz svu smirenost svetog poziva, zaboraviona to. Iskolačenih očiju, koje su videle samo krv, jurio sam zajedno sa najboljimod njih.

Tada se duh velikog zapovednika pokazao kod gospodara, jer, gde su ostalijurišali mahnito, on je počeo sebe da obuzdava i smiruje, tako da je setivši sesvoje uzvišene pozicije povratio samokontrolu i smislio plan za svaki slučaj kojibi nas mogao zadesiti. Tako da, kada bi nam bilo potrebno neko novo uputstvo,nije bilo oklevanja u izdavanju naređenja. Nas devetorica, ljudi različitihkaraktera, svi smo osećali da imamo gospodara, te smo bili spremni daograničimo sebe na striktnu poslušnost, a bili smo slobodni da upotrebljavamosve ideje i umeća, koja smo posedovali, na najbolji način za naš poduhvat.

Naišli smo na trag begunaca drugog jutra posle otmice, nešto malo prepodneva. Bilo ga je lako uočiti jer su se do tada svi begunci skupili u jednudružinu, Naši ljudi, koji su vični životu u šumi, mogli su da saznaju dosta toga ogrupi koja je prošla. Očigledno je bilo da su u velikoj žurbi jer više nisupreduzimali nikakve mere predostrožnosti, koje su neophodne da bi se zbunilapotera i koje zahtevaju vreme. Naši šumari su nam rekli da su dvojca išla napred,a druga dvojica pozadi. U sredini je bila grupa koja je bila zbijena, kao da čuvazarobljenika. Nismo mogli da vidimo ni tračak od nje, jer su je okruživali takočvrsto. Međutim, šumari su po tragovima videli druge stvari, koje se nisu moglevideti kroz masu. Znali su da se zarobljenica kreće nevoljno — štaviše, jedan odnjih nam je rekao, dok se podizao sa kolena na kojima je proučavao tragove:,,0vi šugavi psi je teraju napred jataganima! Našao sam tragove krvi, ali nepotiču od njenih stopala.“

Na to je gospodar usplamteo od strasti. Škrgućući zubima, uz dubok uzdah:„Napred! Napred!“Pojurio je ponovo, sledeći trag sa handžarom u ruci.Uskoro smo ugledali grupu u daljini. Bili su daleko ispod nas u dubokoj

uvali, iako su tragovi njihovog prolaska vodili na desnu stranu. Kretali su se kapodnožju velike litice, koja se uzdizala ispred nas. Imali su dva razloga za to,kako smo uskoro otkrili. Daleko na kraju doline koju su prelazili videli smoznakove ljudi koji se kreću brzo, to mora da je bila grupa tragača sa severa.Mada ih je drveće zaklanjalo, zuakovi su bili očigledni. Očigledno je bilo damlada vojvotkinja ne može više da se kreće tim užasnim tempom. Tragovi krvi sugovorili svoju priču! Nameravali su da pruže poslednji otpor na tom mestuukoliko budu otkriveni.

Tada je on, koji je od svih nas bio najžešći i najuporniji u mahnitoj poteri,

postao najmirniji. Podigavši ruku kako bi nas ućutkao — mada, bog zna, da smobili dovoljno tihi tokom naše jurnjave kroz šumu -— reče, tihim, oštrim šapatomkoji je presekao tišinu poput noža:

„Prijatelji moji, došlo je vreme za akciju. Bogu hvala što nas je doveo liceu lice sa našim neprijateljima! Sada moramo biti oprezni - ne zbog nas, jer minajviše želimo da poletimo u pobedu ili smrt - već zbog one koju svi vi volite,koju i ja volim. Ona je u opasnosti od bilo čega što bi moglo upozoriti oneđavole. Ako samo za trenutak budu posumnjali da smo blizu, ubiće je...“

Njegov glas se za sekund slomio pod snagom njegove strasti ili dubinenjegovih osećanja — teško mi je da odredim šta od ta dva, možda oba.

„Po tragovima krvi znamo šta su spremni da učine — čak i njoj.“ Zubi su muponovo zaškrgutali, ali je nastavio dalje ne zastajkujući: „Napravimo plan zabitku. Mada. smo na dolet udaljeni od njih, imamo mnogo da putujemo. Kolikovidim, postoji samo jedan put do doline sa ove strane. Oni su otišli tuda i sigurnoće čuvati prilaz ili bar paziti na njega. Podelimo se da bismo ih opkolili. Liticaka kojoj idu prostire se daleko na levu stranu bez prekida. Kako se pruža nađesnu stranu ne možemo videti odavde, ali, po obliku zemljišta, verovatno je dase savija na stranu tako da čini dolinu poput velikog džepa nekog amfiteatra.Pošto su oni proučavali okolinu na drugim mestima, verovatno je da su to učinilii ovde, tako da su se ciljno zaputili ovuda, jer verovatno imaju neko skrovište.Neka jedan vrsni strelac ostane ovde.“

Dok je to govorio, jedan čovek je istupio iz grupc. Svi smo znali da jeođličan strelac.

,,Neka se dvojica zapute na levu stranu i pokušaju da nađu put dole niz stenuispred nas. Kada se spuste do dna doline — stazom ili niz stenu — neka krenutiho i oprezno, spremnih pušaka. Ne smeju zapucati dok ne kucne čas. Upamtite,braćo moja“, reče, okrećući se dvojici koja su istupila i prijavila se da krenu nataj zadatak, ,,da će ih prvi pucanj upozoriti i dati znak za vojvotkinjinu smrt. Oviljudi neće oklevati. Morate sami proceniti kada je pravo vreme za pucanje. Miostali ćemo otići na đesnu stranu i pokušaćemo da nađemo stazu sa te strane. Akoje dolina zaista planinski džep, moramo naći put dole koji nije staza!"

Dok je to govorio, u očima mu je sevao plamen, koji je upozoravao da onajko mu stane na put ne može ništa dobro očekivati. Trčao sam pored njega doksmo odlazili udesno.

Njegov zaključak o litici pokazao se kao ispravan. Kada smo prešli malideo puta, videli smo kako se kamena formacija produžava desno od nas, sve doknapokon, u širokom luku, nije stigla do druge strane.

Dolina je delovala zastrašujuće sa svojim uskim obimom i visokimzidovima, koji su delovali kao da će se obrušiti. Na strani koja je bila dalje odnas, veliko drveće, koje je raslo po padinama, pružalo se sve do ivice stena, takoda su ogromne grane visile iznad provalije. Istovetna situacija bila je i sa našestrane. Dolina ispod nas je bila mračna čak i po danu. Kretanje begunacanajbolje smo mogli da uočimo po bljeskanju belog pokrova zarobljenice, koja jeišla među njima.

Sa mesta na kojem smo se nalazili, među velikim stablima na samoj ivicilitice, mogli smo, kada su nam se oči navikle na sene, prilično dobro da ihvidimo. U velikoj žurbi, napola vukući, napola noseći vojvotkinju, prelazili supreko brisanog prostora i skianjali sc u malu travnatu uvalu, koja je osim svogvijugavog ulaza, bila potpuno obrasla žbunjem. Sa tla je biio nemoguće videti ih,ali srno ih sa visine na kojoj smo se nalazili lako posmatrali preko kržljavogžbunja. Kada su se našli u uvali, pustili su je. Ona se povukla u udaljeni ugao,drhteći.

A onda smo videli sramotu njihove muškosti! Turci, nevernici kakvi jesu,podvrgli su je poniženju tako što su joj zapušili usta i vezali ruke!

Naša vojvotkinja Teuta vezana! Za sve nas, to je bio šamar preko lica.Ponovo sam čuo kako gospodar škrguće zubima. Još jednom se pribrao i smirio,pa reče:

,,To je možda dobro, ma koliko da je ponižavajuće. Traže sopstvenupropast, koja im ubrzo sledi... Štaviše, remete svoje osnovne planove. Sada kadaje vezana, oslanjaće se na konopce, tako da će odlagati svoje ubilačke namere dozadnjeg trenutka. To nam je šansa da je spasemo živu!“

Nekoliko trenutaka je stajao nepomičan poput stene, kao da je preturaonešto po glavi dok je posmatrao. Video sam da mu se mračna odlučnost. formirau duši, jer je pogledom prelazio preko drveća iznad litice, gore-dole, veomapolako, kao da meri i proučava detalje onoga što se nalazilo ispred njega. Potomje progovorio:

„Oni se nadaju da ih druga družina, koja ih goni, neće naći. Da bi to saznali,čekaju. Ukoliko progonitelji ne dođu uz dolinu, nastaviće svojim putem. Vratićese nazad stazom kojom su i došli. Tu ih možemo sačekati, jurnuti na sredinugrupe, kada ona bude tačno naspram nas, i pobiti one koji je okružuju. Kadaostali počnu da pucaju, rešićemo se i njih!

Dok je to govorio, dvojica iz naše družine, za koje se znalo da su dobristrelci i koji su baš pre toga legli potrbuške i položili puške kako bi ih umirili zanišanjenje, ustali su .

„Zapovedaj nam, gospodaru!“, rekoše jednostavno, stojeći u stavu mirno.,,Da li želiš da idemo na početak staze i tamo se sakrijemo?“

Razmišljao je jedan minut o tom prcdlogu, dok smo svi ostali stajali tihopoput sena. Mogao sam da čujcm kako nam kucaju srca. Potom reče:

,,Ne, ne još. Ima vremena za to. Oni se neće kretati ili praviti planove bilokoje vrste dok ne saznaju da li im druga družina ide u susret. Sa našeg položaja,ovde iznad njih, mnogo pre zlikovaca ćemo videti kojim se putem druga grupakreće. Tada ćemo napraviti plan i spremiti se na vreme.“

Dosta dugo smo čekali, ali nismo videli ni traga od druge družine. Oni su,približavajući se mestu na kojem su očekivali da će sresti neprijatelja, očiglednopreduzimali velike mere predostrožnosti. Otmičari su počeli da postajunestrpljivi. Po njihovom držanju i kretnjama mogli smo da zaključimo o čemu seradi, čak i sa ove razdaljine.

Uskoro, kada je pritisak neizvesnosti postao prevelik za njih, približili su seulazu u uvalu, što je bila najdalja tačka do koje su mogli doći, a da se pritom neotkriju bilo kome ko bi se nalazio u dolini. Na tom mestu su počeli da sesavetuju. Po gestikulacijama smo mogli da saznamo šta su govorili, jer nisu htelida ih zarobljcnica čuje. Njihovi gestovi su nam otkrili onoliko koliko su i njimasamima. Naši Ijudi imaju dobar vid, a gospodar je, po tom pitanju kao i pomnogim drugim, nalik orlu. Trojica su se izdvojila iz grupe. Složili su puške takoda ih mogu lako dohvatiti. Isukali su sablje i stali pripravno kao da su na straži.

Oni su očigledno bili određeni za egzekutore. Mogli smo zaključiti da znajusvoj posao jer su, iako su se nalazili na pustom mestu, gde nikoga nije bilo ublizini, osim progoniteljske družine, čije bi prilaženje primetili na vreme, staliblizu zarobljenice. Nijedan strelac na svetu — niti je takvog bilo ikada — ne bimogao da povredi bilo koga od njih i da ne ugrozi i nju. Dvojica su okrenulivojvotkinju tako da joj je lice bilo okrenuto ka provaliji — te nije mogla da vidišta se dešava — dok je jedan od njih, koji je očigledno bio vođa, gestikuliraoostalima da krenu u izvidnicu. U slučaju da otkriju neprijatelje, jedan je trebalosamo da se pojavi na ivici šume i podigne ruku. To je bio znak da se zarobljenicipreseče grlo.

Nije bilo čoveka među nama koji nije zaškrgutao zubima.. Govor tela je bioveoma jasan, Turčin je izvukao svoju desnu ruku stisnutu kao da drži jatagan iprevukao je preko grla.

Cela izviđačka družina je zastala na ulazu u uvalu. Vođa je svakom od njihodređivao mesto ulaska u šumu, koja se protezala skoro u pravoj liniji prekodoline, od litice do litice.

Dok su prelazili preko otvorenog prostora, kretali su se pognuti. Koristili susvaki mali zaklon koji se rnogao naći na tlu. Izgledali su kao utvare koje seneverovatnom brzinom kreću preko doline i nestaju u šumi.

Kada su nestali, gospodar Rupert nam je otkrio detalje plana koji mu sevrteo po glavi. Pokazao nam je da ga pratimo. Išli smo između drveća, držeći sesame ivice litice, tako da je prostor ispod nas bio vidljiv svima. Kada smo prošlikrivinu tako da smo mogli videti celu šumu u dolini, ne gubeći iz vidavojvotkinju i ubice zadužene za nju, komandovao nam je da stanemo. Na tommestu smo imali dodatnu prednost u odnosu na prethodno jer smo mogli direktnoda gledamo na uspon, koji se pružao na daljoj strani i kojim su se kretaliotmičari. Negde na toj stazi druga grupa se nadala da će presresti begunce.

Gospodar je govorio brzo, zapovednim glasom koji vojnici vole da čuju:„Braćo, došlo je vreme da zadamo udarac za Teutu i zemlju." Pokazao je

dvojici strelaca da zauzmu pozicije tako da mogu da nišane ka šumi.Njih dvojca su zalegla i spremila puške.„Podelite liniju šume među sobom i dogovorite granice vaših pozicija. Čim

se prvi otmičar pojavi, uzmite ga na nišan i smaknite pre nego što izađe iz šume.Zatim osmatrajte i postupite isto sa sledećim koji zauzme njegovo mesto. Činitetako dok niko ne ostane. Upamtite, braćo, u ovoj mučnoj krizi nisu dovoljna samohrabra srca.

U ovom času sigurnost vojvotkinje leži u smirenom duhu i oštrom oku!“Potom se okrenuo ka nama ostalima, i obratio se meni:„Arhimandritu Spazaka, usta božija koja se mole za toliko duša, moj čas je

kucnuo. Ako se ne vratim, prenesi moju ljubav tetki Dženet gospođici Mek Kelpiu Visarionu. Ostaje nam samo jedna stvar ukoliko želimo da spasemovojvotkinju. Kada vreme dođe, povedi ove ljude i pridruži se stražaru na vrhuputa iz doline. Kada se začuju pucnji, potegnite handžare i jurnite na uvalu prekodoline. Braćo, možda ćete stići na vreme da osvetite vojvotkinju ako nc možcteda je spasete. Ja morarn ići bržim putem. Pošto nema vremena da pređem stazu, aneće ga ni biti — moram ići bržim putem. Priroda mi je pokazala put kojim jeneophodno da idem. Vidite ono ogromno drvo bukve koje se nadnosi nad uvalu ukojoj drže vojvotkinju? To mi je staza! Kada odavde uočite izviđače kako sevraćaju, dajte mi znak mašući kapama — ne koristite marame, jer biste mogliupozoriti druge bljeskanjem belog. Potom jurnite na uvalu. Ja ću se na taj znakspustiti niz svoju lisnatu stazu. Ako ništa drugo, smrviću svojom težinom ubice,makar morao i nju da ubijem. Bar ćemo umreti zajedno i slobodni. Položite naszajedno u grobnicu u Crkvi Svetog Save. Zbogom, ako nam je ovo poslednje

viđanje!"Bacio je kaniju u kojoj je držao handžar i upasao golo oružje za pojas iza

leđa, a potom je nestao!Mi, koji nismo osmatrali šumu, netremice smo gledali veliku bukvu i

primetili dugačke grane koje su visile nisko i njihale se na najblažem povetarcu.Nekoliko minuta, koji su delovali jako dugačko, nismo videli ni traga od njega.Tada, visoko, na jednoj od širokih grana, koja se pružala dalje od lišća koje namje zaklanjalo pogled, ugledali smo nekoga kako puzi ležeći na kori. Bio je dalekona grani, viseći iznad provalije. Gledao je u našem pravcu i mahnuo sam murukom kako bi znao da smo ga videli. Bio je odeven u zeleno te je bilo maloverovatno da ga je neko drugi mogao primetiti. Skinuo sam svoju kapu i držao jespremnu da mu dam znak kada dođe vreme. Bacio sam pogled na uvalu i videoda vojvotkinja stoji, još uvek nepovređena. Potom sam se i ja usredsredio našumu.

Iznenada me je čovek koji je stajao pored mene uhvatio za ruku i pokazaomi u jednom pravcu. Jedva sam kroz drveće, koje je bilo niže nego u ostalomdelu šume, video Turke kako se prikradaju. Mahnuo sam kapom. U isto vreme seoglasila puška ispod mene. Sekund do dva kasnije, jedan od izviđača je paounapred, na lice, i ostao da leži nepomično. U istom trenutku sam pogledompotražio bukvu i ugledao kako figura koja je ležala na grani ustaje i spušta se doračve. Potom se gospodar bacio napred kroz masu grana. Pao je poput kamena isrce mi je potonulo.

Međutim, tren kasnije delovalo je da je uspostavio ravnotežu. Dok je padao,uhvatio se za jednu od tankih grana i sa sobom povukao pregršt lišća.

Ponovo se začula puška ispod mene, i opet, i opet, i opet. Otmičari su biliupozoreni i izleteli su napolje u gomili. Moje oči su bile fiksirane na bukvu.Skoro poput munje padalo je veliko gospodarevo telo, dok se njegova veličinagubila u prostranstvu njegovog okruženja. Padao je u seriji cimova, jer se hvataoza usputne grane i ostalo rastinje, koje se pružalo iz pukotina u steni.

Opširnije — jer se sve ovo dešavalo u nekoliko sekundi koje je ozbiljnostsituacije nemerljivo produžila — sputio se na veliku stenu. Bez oklevanja jeskočio sa jedne strane, tako da padne blizu vojvotkinje i njenih čuvara. Izgledaloje da ga nisu primetili, jer im je pažnja bila usmerena ka šumi iz koje suočekivali glasnika sa znakom. Međutim, držali su svoje jatagane u pripravnosti.Pucnji su ih uzbunili i bili su spremni na ubistvo — pojavio se glasnik ili ne.

Mada muškarci nisu videli opasnost koja im stiže odozgo, vojvotkinja jestevidela svoj spas. Na prvi šušanj brzo je pođigla pogled. Pre nego što smo počeli

da jurimo ka stazi, mogli smo videti trijumfalni izraz u njenim veličanstvenimočima kada je prepoznala čoveka koji se spuštao, naizgled sa nebesa, da jojpomogne — zaista je tako izgledalo. Ako su ikada nebesa uplela svoje prste uneko spašavanje na zemlji, onda je to bilo tada.

Čak i tokom poslednjeg spuštanja niz kamenu stenu, gospodar je biopriseban. Dok je padao, isukao je handžar i još u letu zamahnuo i odsekao glavujednom od ubica. Kako je doskočio, zateturao se za trenutak, ali ka svojimneprijatcljima. Još dva puta je handžar zaparao vazduh poput munje, a sa svakimzamahom jedna glava se zakotrljala po travi.

Vojvotkinja je podigla svoje vezane ruke. Ponovo je bljesnuo handžar,ovoga puta nadole. Gospa je oslobođena. Ne zastajući, gospodar joj je strgaopovez sa usta, zagrlivši je levom rukom, dok je desnom držao handžar, okrenuvšise prema svojim neprijateljima. Vojvotkinja se iznenada sagla i podigla jatagankoji je ispao iz ruke jednom od mrtvih otmičara. Stala je naoružana poredRuperta.

Pucnji su se ubrzali kada su otmičari — ono što je ostalo od njih - izletelina otvoreno. Strelci su dobro znali svoj posao. Dobro su se držali gospodarevenaredbe po pitanju smirenosti. Nastavili su da pogađaju one koji su išli prvi, takoda je delovalo da neprijatelji ne napreduju.

Čim smo poleteli niz usek, mogli smo jasno da vidimo sve ispred nas itaman kada smo počeli da se pribojavamo da bi nekim nesrećnim slučajem nekiod njih mogli da se dokopaju uvale, desilo se prijatno iznenađenje.

Odjednom je iz šume izletela grupa ljudi, od kojih su svi nosili narodnekape, tako da smo znali da su naši. Svi su bili naoružani samo handžarima i letelisu poput tigrova. Počistili su Turke kao da su, uprkos svoj svojoj žurbi, stajalinepokretno — bukvalno su ih počistili, kao što dete počisti kolač sa tanjira.

Nekoliko trenutaka kasnije, za njima se pojavila visoka figura, duge crnebrade i kose prošarane sedim. Instinktivno, svi mi sa uzvišenja, kao i oni udolini, radosno smo povikali jer je to bio vladika Miloš Plamenac.

Priznajem da sam, znajući ono što sam znao, nekoliko trenutaka bio malouznemiren. U fantastičnom uzbudenju u kojem smo svi uživali, neko bi mogaoreći ili učiniti nešto što bi nam pravilo probleme ubuduće. Gospodarevneverovatan podvig, vredan kao herojski podvizi iz legendi, sve nas je raspalio.On sam mora da je bio na vrhuncu ushićenja kada se usudio na takav čin, a nijebio trenutak da se očekuje diskrecija od bilo koga. Najviše od svega sam sebrinuo za vojvotkinjinu čednost. Da nisam služio na njenom venčanju, možda nebih razumeo kako se ona osećala što je iz takvog usuda spasao čovek koji joj

toliko mnogo znači — i to na takav način. Bilo bi prirodno da u trenutkuzahvalnosti i trijumfa obeiodani tajnu koju smo mi iz Saveta i prijatelji njenogoca tako predano čuvali. Međutim, niko od nas nije poznavao vojvotkinju igospodara Ruperta kao što ih poznajemo sada. Bilo je dobro što su se nalazili naudaljenom mestu jer se ljubomora i sumnjičavost brđana, čak i u ovakvomtrenutku, iako su bili ushićeni zbog njegovog poduhvata, mogla ispoljiti i posejatiseme nepoverenja. Vladika i ja smo jedini znali, osim, naravno, dvoje kojih se toticalo. Pogledali smo jedan drugog uznemireno.

Vojvotkinja je na trenutak pogledala svog muža i stavila prst preko usana, aon je, kao čovek britka uma, odgovorio smirujućim osmehom. Potom je onaklekla ispred njega na jedno koleno, poljubila je njegovu šaku koju je prinelausnama, i rekia:

„Gospodaru Ruperte, dugujem Vam sve što jedna žena može dugovatinekom, osim Bogu. Dali ste mi život i čast! Ne mogu Vam se zahvaliti dovoljnozbog onoga što ste uradili, moj otac će pokušati da Vam se oduži kada se vrati.Sigurna sam da će Vas ljudi Zemlje Plavih Planina, koji cene hrabrost, slobodu ičast, zauvek držati u svom srcu!“

To je bilo tako lepo rečeno, uz drhtanje usana i oči ispunjene suzama, tolikoiskreno i ženstveno, u skladu sa običajima naše zemlje po pitanju iskazivanjapoštovanja koje žena čini muškarcu, da su srca naših brđana zatreperila. Njihovaplemenita jednostavnost našla je oduška u suzama. Ako je galantni gospodarmakar na trenutak pomislio da plakanje ne pristaje muškarcima, njegova zabludaje u ovom trenutku bila ispravljena. Kada se vojvotkinja uspravila, što je učiniladostojanstveno poput kraljice, ljudi su okružili gospodara kao talasi i podigli gaiznad svojih glava, noseći ga na rukama, kao na olujnom moru. Izgledali su poputstarih Vikinga o kojima smo slušali, čija krv kola Rupertovim venama. Bilo mi jedrago da su ljudi tako opčinjeni gospodarom, tako da nisu videli likovanje uvojvotkinjinim zvezdanim očima, jer bi inače mogli otkriti tajnu. Po izgleduvladikinom znao sam da deli mojc zadovoljstvo isto kao što je delio i mojnespokoj.

Dok su brđani bacali gospodara Ruperta uvis svojim uzdignutim rukama,njihovi pokliči su iznenada postali toliko glasni da su svuda oko nas, koliko sammogao videti, u vazduh prhnulc uplašene ptice, čije je glasno kreštanje samo jošpovećalo buku.

Gospodar, koji uvek pazi na druge, prvi se pribrao.„Hajdemo, braćo“, reče, „popnimo se na brdo, odakle možemo signalizirati

ljudima u zamku. Bilo bi pravo da se dobre vesti podele sa celom zemljom kako

bi se svi radovali jer je vojvotkinja Teuta od Visariona slobodna. Međutim, prenego što krenemo, skinimo oružje i odeću sa leševa otmičara. Možda će namzatrebati kasnije.“

Brđani su ga nežno spustili na zemlju. On je uzeo vojvotkinju za ruku ipozvao mene i vladiku da im priđemo, pa nas je sve poveo uz stazu iz đoline ukoju su se otmičari bili spustili, a potom kroz šumu do vrha brda, koje jedominiralo nad dolinom. Odatle smo, kroz prostor između drveća, mogli daviđimo zidove Visariona u daljini. Odatle je gospodar signalizirao, a poslenekoliko trenutaka stigao je odgovor. Potom je javio dobre vesti. Primljene su uzvidno oduševljenje. Sa te udaljenosti nismo mogli da čujemo zvuk, ali smo moglida vidimo kretanje, uzdignuta lica i ruke koje mašu i znali smo da je sve u redu.Međutim, ubrzo je usledilo zatišje toliko zlokobno da smo i pre nego što jesignalizator počeo da nam šalje poruku znali da nas čeka još loših vesti. Kada suvesti pristigle, gorki vapaj se začuo među nama, jer je vest bila sledeća:„Vojvodu su zarobili Turci dok se vraćao i drže ga u Ilsinu.“

Raspoloženje brđana se promenilo u momentu. Kao da je u treptaju letosmenila zima, kao da su žutu slavu uzdignutog kukuruza zatrpali snežni smetovi.Ne, bilo je to još gore, kao da gledate tragove uragana u šumi gde su sva stablaskrhana i oborena. Neko vreme su svi bili nemi, a zatim je usledio besni urlik,kao kada bog progovara svojom grmljavinom i oglasila se žestoka odlučnostIjudi Zemlje Plavih Planina: ,,Na Ilsin! Na Ilsin!“ I stampedo ka jugu je otpočeo.Uvažena gospo, Vi, koji ste tako kratko vreme proveli u Visarionu, možda neznate za najjužniju tačku Zemlje Plavih Planina, gde leži mala luka Ilsin, kojusmo odavno iščupali iz turskih ruku.

Jurnjavu je zaustavila komanda: ,,Stoj!“ Izgovorena gromovitim glasomgospodara. Instinktivno su svi stali. Gospodar Rupert je ponovo progovorio:

„Zar nije bolje da saznamo nešto više pre nego što krenemo na našeputovanje? Zatražiću da mi jave sve poznate detalje. Do tada se svi krećite utišini i što je brže moguće. Vladika i ja ćemo čekati ovde dok ne dobijemo svevesti i ne pošaljemo neke instrukcije, a zatim ćemo poći za vama i trudićemo seda vas stignemo ako budemo mogli. Jedna stvar: budite potpuno nemi po pitanjuonoga što se dogodilo ovde. Ćutite o svim detaljima — čak i o oslobađanjuvojvotkinjinom — osim onih koje ja budem slao.“

Bez reči, pokazujući tako nemerljivo poverenje, cela grupa - nevelika,doduše — krenula je, a gospodar je počeo da šalje signale. Kako sam bio vičansignalnom kodu, nisu mi bila potrebna objašnjenja, već sam pratio pitanja iodgovore sa obe strane. Prve reči koje je gospodar Ruper poslao signalom su

bile:„Tišina, apsolutna i potpuna, po pitanju svega što se desilo.“ Potom je pitao

za detalje vojvodinog zarobljavanja. Usledio je odgovor.„Pratili su ga od Flešinga. Njegovi neprijatelji su rasporedili špijune duž

čitave njegove rute. U Raguzi se veliki broj stranaca — naizgled putnika —ukrcao na brod s njim. Kada je sišao sa broda, za njim je izašao i veliki broj njihi očigledno su ga pratili, mada još uvek nemamo detalje. Nestao je u Ilsinu izhotela Reo, gde je odseo. Svi mogući koraci su preduzeti kako bi se utvrdilonjegovo kretanje, a striktna tišina i tajnost se pritom poštuju.“

Njegov odgovor je bio: „Odlično! Održavajte tišinu i tajnost. Žurim natrag.Signalima zamolite arhiepiskopa i ostale članove Nacionalnog saveta da što bržemogu dođu u Gadar. Tamo će ih sačekati jahta. Obavestite Ruka da otplovipunom brzinom u Gadar, gde će sačekati arhiepiskopa i ostaie — pošaljite mulistu imena — i vratiti se sa svima njima što je brže moguće ovde. Spremitenaoružanje, šest topova, dvesta ljudi i provijante za tri dana. Tišina, tišina. Svezavisi od toga. Svi nastavite da se bavite uobičajenim poslovima po zamku, osimonih u tajnosti.“

Kada smo se uverili da je poruka primljena, sve troje — jer je naravno ivojvotkinja bila sa nama, pošto jc odbila da napusti gospodara — krenuli smobrzo za našim saborcima. Dok smo se spuštali nizbrdo, bilo je očigledno davojvotkinja ne može da prati jak tempo kojim smo išli. Herojski se trudila, ali sudugi put koji je već prešla, kao i teškoće i uznemiravanja koje je pretrpela, na njuostavili traga. Gospodar se zaustavio i rekao da bi bilo bolje da on nastavi daljenoseći je — u pitanju je bio život njenog oca.

,,Ne, ne!“, odgovorilaje. „Idi! Ja ću vas pratiti zajedno sa vladikom. Takomožeš urediti stvari da sve bude spremno kada arhiepiskop i Savet stignu.Poljubili su se posle tih reči; ona je bacila stidljiv pogled prema meni i nasdvojica smo nastavili velikom brzinom da sledimo tragove naših saboraca. Videosam da ćemo ih uskoro sustići mada su se i oni brzo kretali. Kada smo ih stigli,neko vreme gospodar je trčao naporedo s njima i nešto im govorio — to samzaključio po načinu na koji su okretali glave ka njemu dok su trčali. Potom ih jebrzo prestigao i odvojio se od njih. Jurnuo je poput jelena koji izleće iz čestara iuskoro nam je nestao iz vidnog polja. Oni su zastali trenutak- dva. Potom jenekolicina otrčala dalje dok su se ostali vratili do nas. Brzo su improvizovalinosiljku od grana i veza i insistirali su da je vojvotkinja koristi. Posleneverovatno maio vremena ponovo smo bili na putu, napredujući velikombrzinom ka Visarionu. Ljudi su se smenjivali u nošenju nosiljke, imao sam tu čast

da uzmem učešća u tom poslu.Negde na trećini puta do Visariona susreli smo grupu naših zemljaka. Bili su

odmorni i preuzeli su nosiljku, tako su ostali bili slobodni da se kreću punombrzinom. Uskoro smo stigli do zamka.

Tu smo zatekli sve kako bruje poput pčela u košnici. Jahta, koju je kapetanRuk držao u pripravnosti od kada je potera pod gospodarevim vođstvomnapustila Visarion, već je bila na putu i išla uz obalu zastrašujućom brzinom.Puške i munieija su bili naslagani na doku. Topovi su takođe bili spremni,zajedno sa municijom i pripremljeni za utovar. Ljudi, njih dvesta, bili supoređani u punoj opremi, spremni da krenu čim se da znak. Provijant za tri dana,već je bio ukrcan zajedno sa buradima pitke vode. Na jednom deiu doka,spreman za ukrcavanje, potpuno opremljen i spreman za poletanje stajao jegospodarev cepelin.

Bilo mi je drago što vidim da je vojvotkinja izgledala dobro posle užasnogiskustva koje je proživela. I dalje je nosila pokrov, ali je izgledalo da niko neprimećuje ništa čudno. Glasine su očigledno kolale o onome šta se dešavalo.Međutim, vladala je diskrecija. Ona i gospodar su se susreli kao dvoje koji suslužili i patili zajedno, ali mi je bilo drago kada sam primetio da su se obojekontrolisali tako da niko, osim nas koji smo već bili upućeni u tajnu, nije ni ujednom jedinom trenutku posumnjao da između njih postoji ljubav, a kamoli brak.

Čekali smo što smo strpljivije mogli, dok iz zamka nije stigla vest da sejahta pojavila na severnom horizontu, i da se brzo približava, držeći se obale.

Kada je stigla, na radost svih nas, saznali smo da su svi obavili svoj deozadatka. Arhiepiskop je bio na brodu kao i ceo Savet, niko nije nedostajao.Gospodar ih je žurno odveo u veliku dvoranu zamka, koja je u međuvremenupripremljena. Ja sam takođe krenuo sa njima, ali je vojvotkinja ostala ispred.

Kada smo svi seli, gospodar je ustao i rekao:„Moja gospodo, arhiepiskope, vladiko, gospodari i pripadnici Saveta

usudio sam se da vas pozovem na ovaj način jer je vremena malo, a život jednogod vas, jednog kojeg neizmerno volite — vojvode Visariona — u opasnosti je.Ovaj bezočan pokušaj Turaka stara je agresija, samo u novom ruhu. To je novi iodlučniji korak nego ikada, pokušaj kidnapovanja vašeg vođe i njegove ćerke,vojvotkinje. Na sreću, jedan deo plana im je osujećen. Vojvotkinja je bezbedna imeđu nama je. Međutim, vojvoda je zarobijen — ukoliko je i dalje živ. Mora bitida je negde blizu Ilsina — ali još uvek ne znamo gde tačno. Spremili smoekspediciju, koja je spremna da krene istog trena kada dobije naređenje od vas.Sledićemo vaše želje svojim životima. Pitanje se mora rešiti odmali, tako da bih

vas upitao samo jedno — da li ćemo spasiti vojvodu po svaku cenu? Pitam jer jeto postalo internacionalno i, ako su naši neprijatelji spremni poput nas, to značirat!“

Pošto je završio, dostojanstveno i sa neopisivom silinom, povukao se. Savetje odredio zapisničara — kaluđera Kristoferosa, kojeg sam ja predložio — ipočeo sa radom.

Arhiepiskop je govorio prvi.„Gospodo iz Saveta Plavih Planina, pozivam vas da na pitanje gospodara

Ruperta odmah odgovorite sa DA! zajedno sa zahvalnicama i počastimagalantnom Englezu, koji se bori za našu stvar i koji je tako hrabro spasao našuvoljenu vojvotkinju iz nemilosrdnih ruku našeg neprijatelja.“

Zatim je govorio najstariji član Saveta — Nikola iz Voloka — ustao je i,pošto je ispitivačkim pogledom prešao preko svih lica i video mračna klimanja uznak pristanka — jer nijedna reč nije izgovorena — obratio se vratarima:

„Pozovite gospodara Ruperta, Savet Plavih Planina ima samo jedanodgovor za njega: Napred! Spasite vojvodu Visariona, kakva god da je cena zato! Vi od sada u ruci držite handžar našeg naroda, kao što ste to već i učinili,kada ste spasili našu voljenu vojvotkinju, jer u Vašim grudima kuca srce našegnaroda. Počnite smesta! Plašim se da Vam ostavljamo malo vremena, ali znam daje to Vaša želja. Kasnije ćemo izdati formalnu autorizaciju kako bi, ako izbije rat,naši saveznici mogli razumeti da ste delovali u interesu nacije, i dati Vamakreditacije koje vam mogu biti potrebne u vršenju ove izvanredne službe. Oneće Vam biti predate za sat vremena. Što se tiče naših neprijatelja za njih nemarimo. Vidite, isukaćemo handžar koji imamo za vas.“

Kao jedan, svi prisutni su isukali svoje handžare, koji su bljeskali poputvatre munja. Činilo se da nema ni trenutka kašnjenja ili odugovlačenja. Savet serastao, i njegovi članovi su se pomešali sa ljudima napolju, uzimajući aktivnoučešće u pripremama. Nije prošlo mnogo vremena, kada je jahta popunjenaljudima, oružjem i provijantima, poletela niz rečicu. Na mostu pored kapetanaRuka stajao je gospodar Rupert i prilika vojvotkinje Teute, još uvek umotane upokrov. Ja sam se nalazio na donjoj palubi sa vojnicima, objašnjavajućipojedincima posebna zaduženja koja će možda morati da obave. Kod sebe samimao spisak koji je gospodar Rupert pripremio dok je čekao da jahta stigne izGadra.

Petrov VlastimirNastavak Rupertovog dnevnika9. jul 1907.

Neverovatnom brzinom smo se kretali ka jugu, držeći se obale što smo višemogli da bismo, ako je moguće, izbegli da budemo primećeni sa juga.Neposredno pre Ilsina kameni rt zalazi u more i on je trebalo da nam posluži kaozaklon. Na severu arhipelaga nalazila se mala uvala dubokog gaza. Dovoljno jevelika da primi jahtu, ali veće plovilo ne bi moglo bezbedno da uđe u nju.Uplovili smo i bacili sidro blizu obale, sa kamenim frontom — prirodnimispustom od kamena, koji je praktično isti kao i dok. Ovde smo se sastali saljudima iz Ilsina i okoline, koje smo, koristeći signale, ranije obavestili da nasovde sačekaju. Oni su nam dali najnovije informacije o vojvodinomkidnapovanju i obavestili su nas da je svaki čovek u ovom delu zemlje zbog togajednostavno bio van sebe. Uverili su nas da možemo ne samo da se oslonimo nanjih po pitanju borbe na život i smrt već i po pitanju apsolutne diskrecije. Dok sumornari, pod Rukovim vođstvom, istovarili cepelin na obalu i našliodgovarajuće mesto za njega, na kojem je bio skriven od običnih pogleda, ali sakojeg je lako mogao uzleteti, vladika i ja — i naravno moja žena — slušali smodetalje o otmici njenog oca.

Izgleđa da je putovao u tajnosti kako bi izbegao baš ono što se desilo. Nikonije znao da dolazi, dok nije stigao do Rijeke, odakle je poslao šifrovanu porukuarhiepiskopu. Međutim, turski agenti su mu očigledno bili na tragu sve vreme, inema sumnje da je špijunski biro bio dobro obavešten. Vojvoda se u Ilsinuiskrcao sa parobroda, koji je išao od Raguze do Levanta.

Dva dana pre njegovog dolaska primećen je neuobičajen broj dolazaka utako malu luku, gde su inače dolasci retki. Ispostavilo se da je mali hotel — kojije prilično dobar — bio skoro ispunjen. Zaista, ostala je samo jedna soba, kojuje vojvoda uzeo da prenoći. Večerao je tiho i povukao se na počinak. Njegovasoba se nalazila pozadi, u prizemlju, i gledala jc na obalu male reke Silve, kojana tom mestu utiče u luku. Nikakva buka se nije čula te noći. Kasnije tog jutra,kada se stariji stranac nije pojavio, otišli su do njegove sobe kako bi videli štase dešava. Pošto nije odgovarao, gazda je ubrzo razvalio vrata i zatekao praznusobu. Njegov prtljag je delovao nedirnuto, samo su nestale stvari koje je nosio nasebi. Čudna stvar je bila ta što je u krevetu očigledno spavano, stvari koje jenosio su nestale, a nigde nije bilo njegove odeće za počinak, oko čega su seraspravljale lokalne vlasti kada su sprovodile istragu — da je otet u stvarima započinak, a da su otmičari sa sobom poneli njegovu odeću koju je nosio prekodana. Očigledno je da su vlasti imale neku mračnu sumnju jer su svima u kućinaredili da ćute po svim pitanjima. Kada su se raspitali o ostalim gostima,ustanovili su da su tokom jutra, plativši svoje račune, svi otišli. Niko od njih nije

imao mnogO prtljaga, a za sobom nisu ostavili ništa na osnovu čega bi ih moglislediti ili ustanoviti njihov identitet. Vlasti su, pošto su poslali poverljiv izveštajvladi, nastavile isleđivanje i svi raspoloživi resursi su bili angažovani na istrazi.Kada sam signalizirao Visarionu, pre nego što sam stigao tamo, prekosveštenstva bila je prosleđena vest da se svi podesni ljudi uključe u istragu, takoda se prevrne svaki kamen u tom delu zemije. Zapovednik luke je bio siguran danijedan brod, mali ili veliki, nije napustio luku. Zaključak je stoga bio da suvojvodini otmičari krenuli s njim u zaleđe — ukoliko, naravno, nisu već tajnoukrcani na neki brod u blizini grada.

Dok smo primali različite izveštaje, stigla je hitna poruka da se cela družinanalazi u Nemoj kuli. To je bilo dobro izabrano mesto za takav poduhvat; masivnakula, jakih zidova, izgrađena kao memorijal, a takođe i kao utvrda — poslejednog masakra koji su počinili Turci.

Nalazila se na vrhu kamenog brežuljka, nekih deset milja u zaleđu luke Ilsin.To mesto je po pravilu izbegavano, a zemlja oko njega je bila toliko jalova ipusta da niko nije živeo u blizini. Držana je za državnu upotrebu i kako se moglakoristiti u slučaju rata, bila je zatvorena masivnim gvozdenim vratima, koja subila zaključana, osim u određenim slučajevima. Ključevi su se nalazili u zgradivlade u Plazaku. Stoga, ako su Turci uspeli da upadnu unutra i ako su moglinesmetano da ulaze i izlaze iz kule, oslobađanje vojvode bi bio težak i opasanzadatak. Njegovo prisustvo među njima bilo je pretnja za svaku silu koja binapadala, jer bi tako ugrozili njegov život.

Odmah sam se posavetovao sa vladikom kako bismo odlučili šta nam jenajbolje činiti. Rešili smo da na bezbednoj udaljenosti postavimo kordonstražara oko kule kako bismo sprečili da budu upozoreni, ali da u ovom trenutkune preduzimamo napad.

Raspitali smo se da li je ikakav brod viđen u komšiluku u prethodnihnekoliko dana i javljeno nam je da je jednom ili dvaput spažen ratni brod najužnom horizontu. To je očigledno bio brod koji je Ruk spazio na svom putu kajugu za vreme vojvotkinjine otmice, i koji je identifikovao kao turski brod. Brodje viđen tokom dana — tako da nije bilo dokaza da se nije prikrao tokom noćiugašenih svetala. Međutim, vladika i ja smo zaključili da je turski brod samoposmatrao situaciju — pošto je bio u dogovoru sa obe družine otmičara — inameravao je da utekne sa jednom ili obe družine ili njihovim plenom ukoliko bistigli do Ilsina neprimećeni. Očigledno je bilo da su to imali na umu Teutiniotmičari kada su u početku svom brzinom išli ka jugu. Tek kada su se uverili dane mogu ići na tu stranu, okrenuli su se ka severu, očajnički tražeći priliku da

pređu granicu. Gvozdeni prsten koji sam napravio je do sada poslužio svojojsvrsi.

Poslao sam po Ruka i izložio mu stanje stvari. Njegovo viđenje situacije jebilo isto kao i naše. Njegov zaključak je bio:

„Zadržimo kordon i čekajmo na signal iz Neme kule. Turci će se umoriti prenas. Ja ću paziti na turski ratni brod. Tokom noći ću otploviti na jug, ugašenihsvctala, da bacim pogled na njega, makar morao da čekam sivilo zore da bi toučinio. Možda ćc nas videti, ali ako se to desi odmileću polako od njih da nc bishvalili koliko smo zapravo brzi. Oni će sigurno prići bliže kada se dan budebližio kraju, kako bi se postarali da špijunski biro bude obaveštcn, a dobro znajuda kada je zemlja na nogama, svaki dan povećava šansu da njihovi planovi buduotkriveni. Po njihovom oprezu rekao bih da ne žele da ih otkriju, a iz togazaključujem da ne želc otvorenu objavu rata. Ako je tako, zašto im ne bismoprišli i nametnuli pitanje?“

Kada smo Teuta i ja dobili priliku da ostanemo nasamo, prodiskutovali smoo situaciji iz svih uglova. Jadna devojka je bila u užasno napeta zbog brige obezbednosti svog oca. U početku jedva da je bila u stanju da govori ili mislikoherentno. Njen govor je bio prigušen, a rezonovanje paralisano gnevom.Međutim, ubrzo joj je borbena krv njenih predaka vratila samopouzdanje ismirenost, a tada je brzi um žene bio vredan koliko i rezonovanje kampa punogmuškaraca. Videvši da je sva usplamtela po tom pitanju, sedeo sam tiho i čekao,vodeći računa da je ne prekidam. Jako dugo smo sedeli mirno, dok je napoljupostajalo sve mračni je. Kada je progovorila, ceo plan delovanja, baziran nasuptilnom razmišljanju, bio je postavljen u njenoj glavi:

„Moramo brzo delovati. Svaki sat koji prođe dovodi mog oca u još većirizik.“ Ovde joj je glas zadrhtao na trenutak, ali se pribrala i nastavila dalje:„Ako kreneš ka turskom brodu, ja ne bi trebalo da idem sa vama. Ne bi bilodobro da me vide. Kapetan bez sumnje zna za oba pokušaja: otmice mene i mogoca. A ipak je i dalje neupućen u ono što se desilo. Ti i tvoja hrabra, lojalnadružina ste odradili svoj posao tako da se vesti nisu širile dalje. Sve dok jekapetan u neznanju on mora odlagati svoje delovanje do poslednjeg trenutka.Ukoliko bi me spazio, znao bi da ta grupa nije postigla svoj cilj. Zaključio bi pomom prisustvu da smo saznali da mi je otac zarobljen i shvatio bi da će otmičariomanuti ukoliko im ne pomognu silom, tako da bi naredio da ubiju zarobljenika.

Da dragi, sutra bi bilo boije da ti posetiš kapetana, ali večeras moramopokušati da spasemo mog oca. Mislim da sam otkrila način. Ti imaš cepelin.Molim te, odvedi me u Nemu kulu.“

,,Ni za šta na svetu!“ Rekoh, užasnut. Uhvatila me je za ruku i držata čvrstodok je nastavljala dalje: „Znam, dragi, znam! Smiri se. To je jedini način. Znamda možeš stići gore i to po mraku. Ako upadneš unutra, to će upozoritineprijatelje, a osim toga moj otac neće razumeti. Znaš da te ne poznaje, nikada tenije video, a pretpostavljam da ni ne zna za tvoje postojanje. Mene bi odmahprepoznao u bilo kojoj haljini. Možeš ine spustiti u kulu konopcem iz svogcepelina. Turci još uvek ne znaju za našu poteru, a bez sumnje se u svimsituacijama oslanjaju na snagu i bezbednost kule. Stoga će biti manje oprezni upočetku. Uputiću oca u sve detalje i brzo ćemo biti spremni. Sada, dragi,razradimo plan zajedno. Neka tvoj muški um i iskustvo pomognu mom neznanju ispasićemo mog oca!“

Kako sam mogao da obijem takvu moibu — čak i ako je delovalanepromišljeno? Međutim, bila to mudra ideja i, pošto sam znao šta cepelin svemože pod mojim upravljanjem, video sam samo praktične strane ovog plana.Naravno, postojao je užasan rizik ukoliko bi bilo šta krenulo po zlu. Ali, svi smou tom trenutku živeli u svetu rizika - a život njenog oca je bio na kocki. Uzeo samsvoju dragu ženu u naručje i rekao joj da je moj um njoj na raspolaganju, kao štosu moje telo i duša već bili. I usudio sam se da kažem da mislim da bi to biloizvodljivo.

Poslao sam po Ruka i saopštio mu planove za našu novu avanturu. On sepotpuno složio da je ideja mudra. Potom sam mu rekao da će morati izjutra daode i ispita kapetana turskog ratnog broda ako se ne pojavim.

„Idem da vidim vladiku“, rekoh. ,,On će predvoditi naše trupe u napadu naNemu kulu. Na tebi je da se pobrineš za ratni brod. Ispitaj kapetana — kome ilikojoj naciji pripada brod. On će sigurno odbiti da ti odgovori. U tom slućajugapodseti da je, ukoliko ne ističe zastavu, njegov brod piratski i da ćeš ti kaokomandant mornarice Zemlje Plavih Planina postupati prema njemu kao premapiratskom brodu — bez ustupaka i milosti. On će odugovlačiti i pokušati dablefira, međutim, kada stvari postanu ozbiljne, on će posegnuti za silom ilipokušati, a mogao bi biti spreman i da granatira grad. Sigurno će bar pretiti time.U tom slučaju, obračunaj se sa njim kako god misliš da je najbolje ili najbližetome.“

„Sprovešću Vaše želje makar me koštale života“, odgovorio je. ,,To jepravedan zadatak. Nikada ne bih dozvolio da tako neko stoji na mom putu. Akonapadne našu zemlju, bilo da je Turčin ili pirat, zbrisaću ga.

Videćemo šta naš mali paket može da uradi. Svaki od otmičara koji je upaou Plave Planine, bilo vodom ili kopnom, nikada se neće vratiti kući morem!

Pretpos-tavljam da ćemo moj kontigent i ja pokrivati napadače? Biće to tužandan za sve nas ukoliko ne budemo videli Vas i vojvotkinju, jer ćemo u tomslučaju smatrati da se desilo najgore!“

Koliko god da je čvrst bio, u tom trenutku je zadrhtao.,,To je tako“, rekoh. „Preduzimamo očajnički pokušaj, znamo. Medutim,

nemamo vremena! Imamo samo svoju dužnost da pokušamo sve što možemo, štagod da se desi. Naša odluka, kao i tvoja, čvrsta je, ali kada to učinimo, rezultatće biti lakši život za druge — za one koji ostaju.“

Pre nego što je otišao, zamolio sam ga da mi pošalje tri pancirna odela kojaje imao u skladištu jahte.

„Dva su za mene i vojvotkinju“, rekoh, „treće je za vojvodu. Vojvotkinja ćega poneti sa sobom kada se spusti iz cepelina u kulu.“ Dok je još bio dan, otišaosam da pregledam teren. Moja žena je htela da pođe sa mnom, ali joj nisamdopustio.

,,Ne“, rekoh, „očekuje te veliki napor, kako za telo tako i za živce. Trebalobi da budeš što odmornija kada poletimo.“

Poslušala me je poput dobre žene i legla je da se odmori u malom šatorukoji sam obezbeđio za nju.

Sa sobom sam poveo lokalaca koji je poznavao teren. Napravili smo velikikrug oko kule, trudeći se da joj priđemo što smo više mogli a da ne budemoprimećeni. Napravio sam beleške, pomažući se kompasom i dobro sam osmotriokrajolik ne bih li primetio nešto što bi mi poslužilo kao orjentir. Kada smo sevratili, bio sam potpuno zadovoljan i siguran da ću bez problema moći dapreletim preko kule po mraku. Potom sam razgovarao sa svojom ženom i dao jojinstrukcije:

„Kada stignemo do kule, spustiću te uz pomoć dugačkog konopca. Sa sobomćeš nositi paket sa hranom i žestokim pićem u slučaju da je izmoren ili u nesvesti,i naravno, pancirno odelo koje moraš odmah obući. Sa sobom ćeš takođe imatikratak konopac sa kaiševima na oba kraja — jedan je za tvog oca, drugi za tebe.Kada okrenem cepelin i poletim nazad, ti ćeš pripremiti prsten koji leži nasredini između dva kaiša. Njega ćeš zakačiti na kuku koja se nalazi na krajukonopca. Kada sve bude privezano, oboje ću podići čekrkom iznad vrha,odbaciću balast koji ću za tu svrhu nositi i odosmo! Žao mi je što će vam obomabit neudobno, ali nema drugog načina. Kada odmaknemo od kule, oboje ću vaspodići na platformu cepelina. Ako bude neophodno, sleteću da to uradimo ipotom ćemo odleteti za Ilsin.“

„Kada budete na sigurnom, naši će napasti kulu. Moramo to učiniti, jer će

Turci to očekivati. Nekolicina ljudi u odeći koju smo uzeli od tvojih otmičara,biće gonjena od naših. Sve je sređeno. Zatražiće od Turaka da ih puste unutra i,ukoliko još ne budu otkrili da je tvoj otac pobegao, možda će to i uraditi. Jednomkada se budu našli unutra, naši ljudi će pokušati da otvore kapiju. Šanse nisu nanjihovoj strani, jadni momci! Međutim, u pitanju su dobrovoljci, koji će dati svojživot boreći se. Ukoliko pobede, zadobiće još veću slavu.“

„Mesec neće izaći večeras pre ponoći, tako da imamo dosta vremena.Krenućemo u deset. Ako sve bude u redu, ostaviću te na kuli za manje od petneastminuta. Nekoliko minuta će biti dovoljno da obuče pancirno odelo i stavi kaiš.Neću se udaljavati od kule više od par minuta i uz malo sreće mnogo prejedanaest ćemo biti na sigurnom. Tada naši brđani mogu napasti i osvojiti kulu.Možda će kada začuju topove sa ratnog broda —jer će sigurno doći do pucnjave- pokušati da pošalju družinu do obale. Međutim, Ruk će im se naći na putu, apošto poznajem čoveka i Gospu, rekao bih da nas neće mnogo Turakauznemiravati večeras. Do ponoći, ti i tvoj otac možete biti na putu za Visarion. Jamogu da ispitam kapetana ujutru.“

Izvanredna hrabrost i samokontrola moje žene su došle do izražaja. Polasata pre dogovorenog vremena, bila jc spremna za polazak. Unapredila je našplan jednim detaljem. Svoj kaiš sa obmotanim konopcem je već stavila na sebeunapred, tako da će samo morati da stavi kaiš na oca. Pancirno odelo se nalazilou paketu koji je nosila na leđima, tako da, ako okolnosti budu povoljne, on nećemorati da ga stavlja sve dok ne stignu na platformu cepelina. U tom slučaju, nećuleteti od kule, već ću polako preleteti iznad nje kako bih ih pokupio. Od ljudi izokoline sam saznao da kula ima nekoliko spratova. Ulaz je bio u prizemlju, gdesu se nalazila gvozdena vrata, potom su sledile prostorije za smeštaj i skladište,a zatim otvoreni prostor na vrhu. To je verovatno bilo najbolje mesto za držanjezarobljenika, jer se nalazilo duboko među zidovima i nije postojao nikakavotvor. Ako sve bude u redu, naš plan je trebalo da se odvija na sledeći način.Stražari bi trebalo sve vreme da se nalaze u kuli — verovatno, odmarajući se —tako da je bilo očekivano da niko ne primeti dolazak cepelina. Plašio sam se dapomisiim da bi sve mogio da ispadne tako dobro, jer bi u tom slučaju zadatak biokrajnje jednostavan i uz svu verovatnoću najverovatnije uspešan.

U deset smo krenuli. Teuta nije pokazivaia nikakve znake straha ili nervoze,mada je ovo bio prvi put da je uopšte videla cepelin na delu. Pokazala se kaoodličan putnik. Bila je potpuno mirna, kruto se držeći za konopce koje sampostavio.

Kada sam uz pomoć kompasa, koji sam osvetljavao malom električnom

lampom, zauzeo kurs prema orjentirima, imao sam vremena da pogledam okosebe. Sve je bilo u potpunom mraku gde god bih pogledao — ka kopnu, moru ilinebu. Međutim, tama je relativna stvar i mada je svaka tačka izgleđala isto, nepostoji apsolutna tama kao celina. Mogao sam, na primer, da razlikujem kopnood mora, ma koliko da su udaljeni jedno od drugog. Gledajući nagore, nebo jebilo mračno, ali je bilo dovoljno svetla da se vidi, čak, i da se razlikuju opštidelovi. Nisam imao problema da primetim kulu ka kojoj smo se kretali, jer,naposletku, to nam je bio i cilj. Lebdeli smo polako, veoma polako, pošto jevazduh bio miran, a ja sam koristio minimum pritiska za pokretanje motora. Poprvi put sam shvatio izuzetnu vrednost motora kojim je cepelin bio opremljen.Bio je bešuman, i praktično nije imao nikakvu težinu, omogućavao je cepelinu dase kreće lako poput starinskih balona koje nosi vetar. Teuta, koja po prirodi imadobar vid, čak bolji od mog, počela je da se priprema za spuštanje čim jeugledala otvoreni vrh kule kako se pomalja. Odmotala je dugački konopac zaspuštanje. Išli smo tako oprezno da smo se i ona i ja nadali da bih zapravo mogaoda balansiram cepelin na vrhu zakrivljenog zida — što je nemoguće na ravnojpovršini, mada je možda izvodljivo pod uglom.

Mileli smo napred! U kuli nije bilo nikakvog svetla, niti se čuo bilo kakavzvuk sve dok nismo prisli liniji uzdignutog zida, kada smo čuli nešto kao smeh,ali prigušen daljinom i debeiim zidovima. To nas je okuražilo jer nam jeukazivaio na to da su se neprijatelji sakupili u donjim prostorijama. Samo davojvoda bude na gornjoj platformi i sve će biti dobro.

Polako, mic po mic, uz bolnu napetost prošli smo dvadeset - trideset stopaiznad zida. Dok smo prolazili, mogao sam da vidim krivudavu liniju od belihmrlja, gde su nekada nabijali glave Turaka na šiljke, kao upozorenje. Pošto su mišiljci onemogućavali da se spustim na sam zid, skrenuo sam cepelin, tako da, dokse budemo prebacivali preko zida, budem okrenut postrance pa da, ukoliko sebilo kojim slučajem cepelin pomeri, okrzne spoljnu stranu zida. Nekolikotrenutaka kasnije sam zaustavio motor ispred platforme koja je izbijala iz zidakule. Tu sam privezao cepelin posebnim hvataljkama koje su već bilepripremljene.

Dok sam to radio, Teuta se nagla preko ivice zida i tiho poput povetarcapozvala : „Hist! Hist!“ Usledio je sličan odgovor, negde dvadeset stopa ispodnas i znali smo da je zarobljenik sam. Pošto sam pričvrstio kuku za konopac,spustio sam svoju ženu dole. Njen otac je očigledno prepoznao njen zov jer jebio spreman. Šuplja kula — glatki cilindar — prosleđivala je glasove iznutratiho poput šapata: „Oče, to sam ja Teuta!“

„Dete moje, moja hrabra kćeri!“„Brzo oče, stavi ovaj kaiš na sebe. Gledaj da je dobro privezan. Podići će

nas gore ukoliko bude trebalo. Zagrli me. Rupertu će biti lakše da nas podigne docepelina.“

,,Rupert?“,,Da, objasniću ti posle. Brzo, brzo! Ne smemo gubiti ni časa. On je izuzetno

jak i može nas podići oboje, ali mu moramo pomoći tako što ćemo biti mirnikako ne bi koristio čekrk jer bi mogao zaškripati.“ Dok je govorila, malo jecimnula konopac, što je bio dogovoreni signal da ih podignem. Plašio sam se dabi čekrk mogao da škripi. Dao sam se na posao i za nekoliko trenutaka su bili naplatformi, gde su na Teutin predlog legli, svako sa jedne strane mog sedišta kakone bi remetili ravnotežu.

Skinuo sam hvataljke, izvadio balast i stavio ga na vrh zida kako ne bihpravio buku bacajući ga. Upalio sam motor. Cepelin se pokrenuo malo unapredtako da se nagao ka spoljnjem zidu. Bacio sam se na prednji deo platforme tesmo počeli da padamo nadole pod oštrim uglom. Tren kasnije sam se premestio,smanjujući nagib, tako da smo skliznuli u tamu. Potom smo počeli da seuspinjemo, kada je motor počeo da radi punom parom, okrenuli smo se i pošlipravo za Ilsin.

Putovanje je kratko trajalo, nekoliko minuta. Delovalo je kao da je vremestalo sve dok ispod nas nismo ugledali veliku grupu ljudi poređanu u stroj.Počeli smo da se spuštamo. Ljudi su stajali u mrtvoj tišini, ali, kada smo sespustili među njih, videli smo da su presrećni. Pritisak njihovih ruku dok su nasokruživali i odanost koju su pokazivali Ijubeći ruke i stopala vojvode i njegovećerke bili su dovoljan dokaz za mene, čak i da nisam dobio svoju porcijuzahvaljivanja.

Usred tog meteža se začuo Rukov odlučni glas. Stao je pored vladike irekao:

„Sada je trenutak da napadnemo kulu. Napred braćo, ali tiho. Neka se nečuje nijedan zvuk dok ne stignete do kapije, a tu odigrajte vašu komediju ootmičarima koji beže. Onima u kuli neće biti zabavno. Jahta je spremna dazaplovi ujutru, gospodine Sent Ledžer, u slučaju da se ne vratim iz ovog boja akose plave košulje pojave*( Uniforma turskih mornara.). U tom slučaju ćete samimorati da zapovedate brodom. Bog Vas čuvao, gospodine, moja gospo, i Vastakođe, vojvodo! Napred!“

U sablasnoj tišini odlučna mala armijaje krenula napred. Ruk je sa svojimljudima nestao u mraku prema Ilsinskoj luci.

Iz zapisa vojvode Petra Visariona7. jul 1907.Nisam imao predstavu, kada sam krenuo na putovanje kući, da će se tako

čudno okončati. Čak i ja, koji sam od svog detinjstva živeo u vihoru avanture,intrige i diplomatije — kako god da je zovete — državništva i rata, bio samiznenađen. Svakako je da sam očekivao da ću, kada se zaključam u svojuhotelsku sobu u Ilsinu, imati kratak predah i mir. Sve vreme tokom pregovora sapredstavnicima raznih nacija morao sam biti pripravan i napet, takođe i tokomsvog povratka kući, kako nešto u zadnji čas ne bi krenulo po zlu. Međutim, kadasam bezbedno stigao u sopstvenu zemlju, položio sam glavu na jastuk, misleći dase oko mene nalaze samo prijatelji i da mogu zaboraviti na opreznost.

Kada sam bio grubo probuđen sa rukom peko usta, čvrsto držan sa mnogoruku tako da ni prst nisam mogao da maknem, bio sam u užasnom šoku. Posle togaje sve delovalo kao košmar. Bio sam umotan u veliki tepih, toliko čvrsto da samjedva mogao da dišem, a kamoli da zovem pomoć. Na rukama su me spustili krozprozor, mogao sam da čujem kako se tiho otvara i zatvara. Prebacili su me nabrod. Ponovo sam stavljen na nekakvu vrstu nosiljke, na kojoj sam odnetpoprilično daleko, ali velikom brzinom. Ponovo su me podigli i uvukli kroz vrata— mogao sam da čujem kako su se uz tresak zatvorila za mnom. Potom su meizvukli iz tepiha. I dalje sam bio u odeći za počinak. Okruživala me je grupaljudi. Bilo ih je dva tuceta, svi su bili Turci. Izgledali su snažno, odlučno i bili sunaoružani do zuba. Moja odeća, koju su uzeli iz sobe, naiazila se bačena poredmene. Naređeno mi je da se obučem. Dok su Turci izlazili iz sobe u kojoj smo senalazili, poslednji od njih, za kog bi se po izgledu reklo da je oficir, mi se obrati:

„Ako budeš dizao buku ili zvao pomoć, dok si u ovoj kuli, umrećeš prevremena!" Uskoro su mi doneli hranu i vodu i nekoliko ćebadi. Umotao sam se unjih i spavao do jutra. Ujutru su mi doneii doručak i isti ljudi su ušli unutra. Unjihovom prisustvu isti oficir reče:

„Ukoliko budeš pravio buku ili na bilo koji način pokušao da otkriješ svojeprisustvo bilo kome van kule, najbliži čovek će te ućutkati jataganom. Ukoliko miobećaš da ćeš ostati tih dok si u kuli, dopustiću ti više slobode. Da li obećavaš?“

Obećao sam kako je i želeo, nije bilo potrebe da budem u još strožijemzatočeništvu. Jedina šansa za beg je ležala u količini slobode koja bi mi biladozvoljena. Iako sam bio otet tako tajno, znao sam da će uskoro početi da metraže. Čekao sam što sam strpljivije mogao. Bilo mi je dozvoljeno da idem nagornju platformu — što je, ubeđen sam, bilo više radi njihovog komfora negomog.

To nije bilo preterano ohrabrujuće jer sam tokom dana ustanovio da bi čak iza mlađeg i agilnijeg čoveka penjanje uz zidove bio nemoguć zadatak. Bili suizgrađeni u zatvorsku svrhu, tako da ni mačka ne bi mogla da nađe mesta dauvuče kandže između kamenih blokova. Pomirio sam se sa sudbinom. Umotavšise u ćebe, legao sam i gledao u nebo. Želeo sam da ga posmatram dok mogu. Bašsam tonuo u san — mrtvu tišinu mesta bi tu i tamo remetila samo neka opaskamojih tamničara u sobi ispod — kada se iznad mene ukazala neobična prilika —toliko čudna da sam seo i buljio razrogačenih očiju.

Preko vrha kule, nešto malo iznad, lebdela je polako i nečujno velikaplatforma. Iako je noć bila mračna, u utrobi kule je bilo još mračnije tako da samzapravo mogao da vidim šta se nalazilo iznad mene. Znao sam da je u pitanjucepelin —jedan od njih sam video u Vašingtonu. Na sredini je sedeo čovek iupravljao, dok je pored njega sedela tiha figura žene koja je sva bila umotana ubelo. Kada sam je ugledao, srce je krenulo jače da mi kuca jer je podsećala namoju Teutu, mada je bila malo šira i manje stasita. Nagla se preko ivice iprošaputala: ,,Ššš!“ Odgovorio sam joj na sličan način. Kada me je čula, ustalaje i čovek ju je spustio konopcem u kulu, Tada sam video da je to moja dragaćerka koja je došla na ovaj fantastičan način da me spase. Velikom brzinom mi jepomogla da oko struka namestim kaiš, koji je bio prikačen za konopac i obmotanoko nje, a zatim nas je čovek džinovske snage i stasa podigao do platformecepelina, koji je odmah pokrenuo, ne gubeći ni trenutka.

Za nekoliko momenata smo hitali ka moru, a moje bekstvo još nije bilootkriveno. Svetla Ilsina su se pomaljala ispred nas. Pre nego što smo stigli dograda, spustili smo se među malu armiju mojih zemljaka, koji su bili okupljeni ispremni da krenu na Nemu kulu, kako bi me spasili silom ukoliko bude potrebno.Teško da bih izvukao živu glavu u tom slučaju. Na sreću, predanost i hrabrostmoje divne ćerke i njenog galantnog pratioca su takvu opciju učinilinepotrebnom. Bilo mi je čudno da naiđem na tako razdragan doček među svojimprijateljima, koji je bio tako tih. Nije bilo vremena za komentarisanje irazjašnjenja — bilo mi je u redu da stvari tako ostanu i da sačekam na potpunoobjašnjenje.

To se desilo kasnije kada smo moja ćerka i ja ostali nasamo.Kada je pohod na Nemu kulu počeo, Teuta i ja smo otišli u njen šator, a sa

nama je pošao njen džinovski pratilac, koji je delovao kao da je ophrvan snom.Kada smo ušli u šator, čuvan nedaleko udaljenim kordonom brđana, on reče:

„Mogu li da Vas zamolim, gospodine, da mi dopustite da se povučem naneko vreme i dozvolim vojvotkinji da Vam objasni stvari? Ona će mi, koliko

znam, u tome pomoći jer nas još dosta posla čeka pre nego što se oslobodimoopasnosti u kojoj se nalazimo. Što se mene tiče, skoro da me je savladao san. Trinoći nisam spavao, već naporno radio i brinuo. Ne mogu više izdržati, a u zorumoram otići do turskog ratnog broda koji leži ukotvljen malo dalje. Jesu Turci,mada to ne priznaju, a odgovorni su za prebacivanje otmičara koji su kidnapovaliVas i Vašu ćerku. Neophodno je da idem jer mi je Savet odobrio da preduzmemsvaki neophodni korak za našu bezbednost. Kada odem želim da budem bistreglave, jer rat može izbiti posle tog sastanka. Biću u susednom šatoru i odmah ćuse odazvati Vašem pozivu, ukoliko budete želeli da me vidite pre zore.“

Ovde se ubacila moja ćerka:„Oče, zamoli ga da ostane ovde. Sigurna sam da ga nećemo uznemiravati

našom pričom. Štaviše, kada bi znao koliko dugujemo njegovoj hrabrosti i snazi,shvatio bi koliko se sigurnije osećam kada je pored mene, mada smo okruženivojskom naših hrabrih brđana.“ „Ali kćeri moja“, rekoh jer još uvek nisam znaokako stoje stvari, „postoje tajne između oca i ćerke koje niko drugi ne bi trebaloda čuje. Nešto od onoga što se dešavalo znam, ali želim da saznam sve, i bilo bibolje da nijedan stranac - koliko god valjan bio i koliko god da mu dugujemo, nebude prisutan“

Na moje iznenađenje, ona koja se uvek pokoravala mojim najsitnijimželjama, zapravo se raspravljala sa mnom.

,,Oče, postoje druge poverljive stvari koje treba poštovati. Prati me, molimte, dok ti ne kažem sve, sigurna sam da ćeš se složiti sa mojim zahtevom, oče.“

To je rešilo stvar. Primetio sam da se galantni gospodin koji me je spasaoklati na nogama dok je s poštovanjem čekao. Rekoh mu: „Odmorite se kod nas,gospodine. Pazićemo na Vas dok spavate.“ Tada sam morao da mu pomognem jerje gotovo u istom trenutku poklekao. Odveo sam ga do prostirki koje su senalazile na podu. Za nekoliko trenutaka je već duboko spavao. Dok sam stajaoposmatrajući ga, shvatio sam da je zaista zaspao, nisam mogao da se ne divimtom daru prirode, koja je održavaia ovakvog čoveka do poslednjeg trenutkaizvršenja njegovog zadatka, a potom mu omogućila da spava mirno kada se svezavrši.

Sigurno je bilo da je u pitanju odličan momak. Mislim da u životu nisamvideo toliko dobro građenog čoveka. Činilo se da uz takvu spoljašnjost ide iosoba izvanrednih ljudskih karakteristika.

,,Sada“, rekoh Teuti, „potpuno smo sami. Ispričaj mi šta se događalo kakobih mogao da shvatim stvari.“

Tada me je moja ćerka naterala da sednem, dok je ona klekla pored mene, i

ispričala mi najfantastičniju priču koju sam ikad čuo. Nešto od toga sam saznaoiz pisama arhiepiskopa, ali što se svega ostalog tiče, bio sam u mraku. Daleko nazapadu preko Atlantika i ponovo na ivici istočnih mora, herojska odanost iizdržljivost moje kćeri, koja se žrtvovala zarad svoje zemije u toj strašnoj kripti,potpuno me je oduševila. Saznao sam i o velikoj tuzi naroda po objavljivanjunjene smrti, o kojoj su vesti milosrdno i mudro bile skrivene od mene što je dužebilo moguće. Znao sam i o glasinama o natprirodnom biću, ali nijedna reč ilinaznaka mi nisu stigle o čoveku koji je ušao u njen život, a još manje oposledicama toga. Takođe, nisam posedovao informaciju da je bila kidnapovanai da ju je Rupert tako viteški spasao. Nije ni čudo što sam od prvog trenutka kadasam ga jasno ugledao, dok je padao u san preda mnom, imao tako visokomišljenje o njemu. Čovek mora da je bio čudo. Čak i naši brđani nisu mogli da senose sa izdržljivošću poput njegove. Tokom svog pripovedanja ćerka mi jeispričala kako se umorila od svog dugog čekanja u grobnici i samotnog buđenjatokom poplave, kada je kripta bila potopljena, tako da je toplinu i sigurnostpotražila na drugom mestu. Tako je došla do zamka u toku noći i otkrilaneobičnog i usamljenog čoveka. Rekoh joj:

,,To je opasno, ćeri moja, ako ne pogrešno. Taj čovek, ma koliko hrabar iodan bio, moraće da odgovara meni — tvom ocu.“ Na to se jako uznemirila i, prenego što je nastavila dalje, zagrlila me i prošaputala:

„Budi nežan prema meni, oče, jer sam mnogo toga morala da istrpim. Budidobar prema njemu jer je moje srce njegovo!“

Uverio sam je nežnim stiskom — nije bilo potrebe da govorim bilo šta.Zatim je nastavila da mi priča o svom venčanju i kako je njen muž, koji jeverovao da je ona vampir, bio spreman da položi svoju dušu za nju, i kako ga je ubračnoj noći ostavila i vratila se u svoju grobnicu kako bi i dalje učestvovala umračnoj maskaradi, koju se obavezala da će izgurati do mog povratka. Pričala jekako je druge noći po svom venčanju, dok je bila u bašti zamka — gde je išla dase, kako mi je stidljivo rekla, uveri u to da je sve u redu sa njenim mužem — bilaoteta, vezana i odneta. Ovde je napravila pauzu i malu digresiju. Očigledno sebrinula da se njen muž i ja ne sporečkamo, jer je rekla:

„Molim te shvati, oče, da je Rupertovo venčanje sa mnom bilo sasvimregularno i u skladu sa našim običajima. Pre nego što sam se udala, rekla samarhiepiskopu za svoju želju. On se, kao tvoj predstavnik za vreme tvog odsustva,posavetovao i izneo stvar pred vladiku i arhimandrite. Svi su se složili, pošto sumi izmamili — veoma pravilno po mom mišljenju — sveto obećanje da ću sedržati dogovorenog zadatka. Venčanje je bilo pravoslavno - mada neobično, jer

je bilo održano noću, u mraku, osim svetala koja su bila određena za ritual. Otome će ti lično arhiepiskop ili arhimandrit Spazaka, koji mu je asistirao, ilivladika koji te je menjao u ceremonijalne svrhe, dati sve detalje. Tvojipredstavnici su ispitali sve detalje o Rupertu Sent Ledžeru, koji je živeo uVisarionu. On nije znao ko sam ili, sa njegove tačke gledišta, šta sam bila.Moram ti pričati o svom spašavanju.“

Tako je nastavila dalje da mi priča o mučnom putovanju sa svojimotmičarima na jug, o tome kako ih je omeo Rupertov kordon, koji je na prvi znakopasnosti uspostavio objavivši ,,da je ćerka našeg vođe“, mada je malo znao otome ko je ,,vođa“ bio, ili ko je njegova ćerka. Kako su je brutalno mučilinoževima kako bi je naterali da ide brže i kako su njene rane ostavljale tragovekrvi za sobom. Potom mi je pričala o zastoju u dolini i o tome kako su otmičarisaznali da im je put na sever ugrožen, ako ne i blokiran. O tome kako su međusobom odredili trojicu da je čuvaju, dok su ostali izviđali, i o tome kako ju jejunački spasao njen muž — moj sin, tako ću ga od sada zvati, i zahvaljivati bogušto nu je podario takvu sreću i čast!

Potom mi je moja ćerka ispričala i o tome kako su jurili natrag doVisariona, kada je Rupert išao ispred svih — kako pravi vođa i treba. Saznaosam o pozivanju arhiepiskopa i Nacionalnog saveta i kako su mu poverilihandžar nacije, o putu za Ilsin i letu moje kćeri i sina cepelinom.

Ostalo sam znao.Kada je završila, spavač se promeškoljio i probudio — razbuđen u trenutku

— siguran znak čoveka navikiog na pohode i avanturu. U momentu se prisetiosvega što se desilo i skočio je na noge. Stajao je s poštovanjem nekolikotrenutaka pre nego što mi se obratio. Potom je progovorio sa osmehom na licu:„Vidim da znate sve, gospodine. Da li mi je oprošteno Teute i mene radi?“ Za tovreme sam i ja ustao. Čovek poput njega mi je potpuno osvojio srce. Moja kći jetakođe ustala, i stala pored mene. Pružio sam ruku i uhvatio njegovu, koja kao daje poskočila u susret mojoj — kao što sto samo ruka mačevaoca čini.

„Drago mi je da si moj sin!“To je sve što sam mogao da kažem, i mislio sam sve što ta izjava

podrazumeva. Toplo smo se rukovali. Teuti je bilo drago, poljubila me je i držalaza jednu ruku dok je drugu provukla ispod ruke svoga muža.

On je pozvao jednog od stražara ispred i rekao mu da pozove kapetana Rukada đođe do njega. Potonji je očekivao poziv i došao je smesta. Kada smo krozotvoreno krilo šatora videli da dolazi, Rupert — moram ga od sada tako zvati poTeutinoj želji, a i meni se dopada - reče:

„Moram otići da se ukrcam na turski brod pre nego što priđe obali. Zbogom,gospodine, u slučaju da se ne vidimo ponovo.“

Poslednje reči je rekao tako tiho da sam ih samo ja čuo. Potom je poljubiosvoju ženu i rekao joj da očekuje da će se vratiti do doručka. Sastao se sa Rukom— još mi je teško da se naviknem da ga zovem kapetanom, mada je to odavnozaslužio — kod kordona straže. Zajedno su se brzo uputili ka luci, gde ih ječekala jahta već upaljenih motora.

KNJIGA SEDMA — KRALJEVSTVO VAZDUHA

Iz izveštaja Kristoferosa, ratnog sekretara Nacionalnog saveta7. jul 1907.Kada su gospodar Rupert i kapetan Ruk došli u blizinu nepoznatog broda,

uputili su poziv signalima, koristeći engleski, nemački, francuski, ruski, turski,grčki, španski i portugalski jezik. Do tada se ceo bok broda ispunio licima. Kadaje na turskom gospodar zatražio kapetana, on se pojavio na boku kod otvora uogradi. Nosio je uniformu turske mornarice — u to sam spreman da se zakunem -ali je znacima pokazivao da ne razume šta mu govore, na šta je gospodar ponovoodgovorio, ali ovog puta na francuskom pošto su prišli brodu. Stenografski samzapisao dijalog između njih dvojice.

GOSPODAR: Da li ste Vi kapetan ovog broda?KAPETAN: Jesam.GOSPODAR: Kojoj nacionalnosti pripadate?KAPETAN: To nije bitno. Ja sam kapetan broda.GOSPODAR: Aludirao sam na Vaš brod. Pod zastavom koje nacije plovite?KAPETAN (gledajući prema gornjem košu): Ne vidim da se na Vašem

brodu vijori zastava.GOSPODAR: Pretpostavljam da mi kao komandant možete dozvoliti da se

popnem na Vaš brod sa dva pratioca?KAPETAN: Mogu, ukoliko to zatražite na odgovarajući način!GOSPODAR (skinuo je kapu): Tražim Vaše dopuštenje, kapetane. Ja sam

pređstavnik i akreditovani oficir Nacionalnog saveta Zemlje Plavih Planina, učijim se vodama sada nalazite i po njihovom zahtevu tražim formalni prijem popitanju hitnih stvari.

Turčin je, moram to reći, na veoma učtiv način, izdao komandu svojimoficirima. Spustili su merdevine i platformu za prijem uvaženih gostiju.

KAPETAN: Dobro došli, gospodine, Vi i vaša dva pratioca.Gospodar se naklonio. Naše merdevine su odmah spuštene i čamac je

porinut. Gospodar i kapetan Ruk — koji su poveli i mene - odveslali su doratnog broda gde su prirnljeni časno. Na brodu je bilo puno ljudi, kako mornaratako i vojnika. Izgiedalo je kao da je u pitanju ratni pohod pre nego brod umirnodopskim uslovima. Kad smo stupili na palubu, mornari i marinci, koji subili naoružani kao da je u pitanju vežba, stali su mirno sa oružjem na gotovs.Gospodar je prvi krenuo ka kapetanu, dok je Ruk išao odrnah za njim. Gospodarreče:

,,Ja sam Rupert Sent Ledžer, podanik britanskog kralja, trenutno boravim uVisarionu u Zernlji Plavih Planina. Ovlaščen sam od strane Nacionalnog savetada delam po svim pitanjima u njihovo ime. Evo mojih akreditacija!“

Dok je to govorio, predao je pismo kapetanu. Bilo je napisano na petrazličitih jezika — srpskom, turskom, grčkom, engleskom i francuskom. Kapetanih je pažljivo pročitao, zaboravljajući na trenutak da ne zna turski jer jeodgovorio gospodaru na pitanje postavljeno turskim:

„Vidim da je dokument validan. Mogu li Vas pitati šta žeiite od mene?“GOSPODAR: Nalazite se na ratnom brodu u vodama Zemlje Plavih Planina,

pritom nemate istaknutu zastavu nijedne nacije. Poslali ste naoružane ljude naobalu i tako načinili ratni čin. Nacionaini savet Zemlje Plavih Planina zahteva dazna kojoj naciji služite i zašto ste prekršili međunarodne zakone.

Delovalo je da kapetan očekuje nastavak gospodarevog govora, ali je onostao nem. Onda je kapetan progovorio.

KAPETAN: Odgovoran sam samo svojim zapovednicima. Odbijam da Vamodgovorim na to pitanje.

Gospodar mu je odgovorio istog trena.GOSPODAR: Onda, gospodine, Vi kao zapovednik broda — a posebno

ratnog broda — morate znati da kršite međunarodne pomorske zakone i da ste Vii svi koji se nalaze na brodu krivi za delo piraterije. Ovo nije samo piraterija naotvorenom moru. Vi ne samo da ste ušli u teritorijalne vode druge države već stenapali nacionalnu luku. Pošto odbijate da otkrijete nacionalnost kojoj brodpripada, prihvatam, a koliko vidim i Vi, Vaš status pirata i delovaću protiv vas uskladu sa time.

KAPETAN (izraženo neprijateljski): Prihvatam odgovornost za svojepostupke. Ne priznajući vaše tvrdnje, saopštavam Vam da će bilo koji akt kojipreduzmete predstavljati opasnost po Vas i vaš Nacionalni savet. Štaviše, imamrazloga da verujem da su moji ljudi koji su poslati na obalu u posebnu misijuopkoljeni u kuli koju možemo videti sa broda. Pre zore, ovoga jutra iz tog pravca

se čula pucnjava, po čemu zaključujem da su napadnuti. Pošto je u pitanju bilamala družina, pretpostavljam da su ubijeni. Ukoliko je tako, kažem Vam da ćeteVi i Vaša bedna mala nacija, kako god da je nazivate, platiti kao nikada do sada.Ja sam odgovoran za to i tako mi Alaha, osveta će biti krvava! U celoj svojojmornarici —ukoliko uopšte imate mornaricu — nemate silu da se nosite sejednim ovakvim brodom, koji je samo jedan od mnogih. Moji topovi će bitiokrenuti na Ilsin, zbog čega sam se i približio obali. Vi i Vaši pratioci imatedozvolu da se bezbedno vratite u luku, zbog bele zastave pod kojom ste došli.Petnaest minuta će vam biti dovoljno da se vratite odakle ste došli. Idite! Iupamtite, šta god da ste u stanju da uradite u vašem planinskom kršu, na moru nemožete čak ni da se branite.

GOSPODAR (polako zvonkim glasom): Zemlja Plavih Planina ima svojemehanizme odbrane kako na moru tako i na kopnu. Njeni ljudi znaju kako da seodbrane.

KAPETAN (gledajući na sat): Sada je blizu pet. Na prvi otkucaj šestog časanaši topovi će otvoriti vatru

.GOSPODAR (smireno): Moja poslednja dužnost je da Vas upozorim,gospodine — i sve na brodu — da se mnogo toga može dogoditi pre šest časova.Upozoreni ste na vreme da odustanete od ovog piratskog napada, a samompretnjom možete napraviti veliko krvoproliće.

KAPETAN (nasilno): Usuđujete se da mi pretite, štaviše, u prisustvu mojeposade? Mi smo jedno na ovom brodu i svi do jednog ćemo izginuti ako ovajpoduhvat omane. Idite!

Uz naklon, gospodar se okrenuo i sišao niz stepenice dok smo ga mi pratili.Za nekoliko minuta jahta se kretala ka luci.

Iz Rupertovog dnevnika10. jul 1907.Kada smo krenuli ka obali, posle mog živog razgovora sa piratskim

kapetanom — ne mogu ga zvati drugaeije u ovom trenutku, Ruk je narediokrmanošu da usmeri Gospu malo severnije od luke llsin. On se sa još par ljudispustio u potpalublje.

Kada smo bili blizu stena — voda je tu duboka tako da nije bilo opasnosti— usporili smo i nastavili da plutamo na jug prema luci. Ja sam bio na mostu imogao sam da vidim celu palubu. Takođe, video sam pripreme koje su seodvijale na ratnom brodu. Topovski otvori su bili pripremani i velike haubice subile spuštane u kule. Kada smo se našli naporedo sa ratnim brodom, video samkako se na našem boku otvara prolaz i kako Rukovi ljudi ulaze u nešto što je

izgledalo kao ogromna siva kraba, koja je konopcima i čekrkom bila polakospuštena u more. Položaj jahte je skrivao operaciju od pogleda sa neprijateljskogbroda. Kapci su ponovo bili zatvoreni i jahta je ubrzala. Uplovili smo u luku.Imao sam blagu predstavu da Ruk ima neki plan. Nije za džabe držao tumisterioznu krabu.

Svuda na molu su bili radoznali ljudi. Međutim, nisu prilazili molu najužnom ulazu, gde se nalazila mala kula, na čijem vrhu je bio signalni top, koji jestavljen meni na raspolaganje. Kada smo pristali uz taj mol, popeo sam se uskimstepenicama na kosi krov. Ustao sam, jer sam bio rešen da pokažem Turcima dase ne bojim za sebe i da bi to baš tako razumeli kada otpočnu sabombardovanjem. Bilo je još nekoliko minuta do odlučnog časa — šest sati. Uisto vreme, bio sam skoro očajan. Bilo je užasno pomisliti na sve jadne duše ugradu, koje nisu učinile ništa loše, koje će biti zbrisane u predstojećem,nepotrebnom i krvoločnom napadu. Podigao sam dvogled da bih video kakonapreduju pripreme na ratnom brodu.

Dok sam posmatrao, u trenutku sam pomislio da me vid izdaje. U jednommomentu sam imao fokusiranu palubu broda i mogao sam da vidim svaki detaljdok su topdžije čekale na znak da otpočnu bombardovanje velikim haubicama. Usledećem trenutku, video sam samo prazno more. Potom je tu ponovo bio brod,ali su detalji bili zamućeni. Pridržao sam se za signalni top i ponovo pogledao.Nije prošlo više od dve-tri sekunde. U tom trenutku, ceo brod se mogao videti.Dok sam gledao, brodom je proleteo veliki drhtaj od krme ka pramcu i potompostrance. Bio je poput pacova kojeg je zubima prodrmao vešti terijer. Potom jestajao mirno, jedina mirna tačka koja se mogla videti, jer je izgledalo da se morekovitla u seriji nezavisnih vrtloga, kao kada se voda lomi bez struje koja bi jevodila.

Nastavio sam da gledam i kada je delovalo da je paluba potpuno mirna,nisam mogao da krajičkom oka ne primetim kako se voda oko broda i daljekovitlala — video sam da niko ne upravlja brodom. Posade topova su ležale, doksu ljudi u uniformama bili nagnuti napred i nazad dok su im ruke visilebespomoćno. Svuda je vladala pustoš. Čak je i mali mrki medved koji je biopostavljen na top, skočio ili pao na palubu i ležao na njoj opružen i miran. Biloje očigledno da je neki veliki šok pogodio ratni brod. Ne znajući zašto, pogledaosam dvogledom ka Gospi, koja se nalazila okrenuta postrance na ulazu u luku.Sada sam dobio odgovor na misteriju Rukovog porinuća velike sive krabe.

Dok sam posmatrao, video sam, malo ispred luke kako tanka žica seče vodu.Uskoro je postala upadljivija kako se metalni disk, sa staklenim očima u kojima

je blistalo sunce podigao iznad vode.Bio je veiičine i oblika košnice i kretao se pravo prema krmi jahte. U istom

trenutku, pokoravajući se nekoj komandi, koja je bila izdata tako tiho da je nisamčuo, ljudi su se spustili u potpalublje — osim par koji su ostali na palubi i kojisu počeli da otvaraju vrata na boku. Čekrk je bio izbačen kroz otvor sa strane ijedan od mornara je stajao pripravan sa velikom kukom, držeći se za lanac kojije visio. Za par trenutaka je spustio lanac, koji se zategao i velika siva kraba jeuzdignuta preko ivice palube i spuštena u unutrašnjost broda. Vrata su zatvorena;na palubi je ostaio samo nekoliko ljudi.

Čekao sam potpuno tih. Posle nekoliko minuta, kapetan Ruk u svojojuniformi pojavio se na komandnom mostu. Ušao je u mali čamac, koji je umeđuvremenu bio spušten u vodu, i zaveslao ka molu. Popevši se na njega krenuoje pravo prema signalnoj kuli. Kada je stigao, stao je pred mene i salutirao.

,,Pa?“, upitao sam.„Sve je dobro, gospodine“, odgovorio je. „Više nećemo imati probiema sa

tom skupinom. Upozorili ste pirata — voleo bih da je zapravo i bio pravi pirat,pre nego jadni turski prostak — da se nešto može desiti pre prvog otkucajašestog časa. Pa nešto se desilo — za njega i celu njegovu posadu šest sati nikadaneće otkucati. Tako se bori krstom protiv polumeseca! Bismilah. Amin!“

Zvučao je formalno kao da obavlja neki ritual. U sledećem trenutku jenastavio svojim uobičajenim praktičnim i konvencionalnim načinom:

„Mogu li da Vas zamoiim za uslugu, gospodine Sent Ledžeru?“ ,,Za hiijadunjih, dragi moj“, odgovorio sam. „Nema stvari koju ti ne bih odobrio ili dao.Govorim ti sa pozicije ovlašćenja od strane Nacionalnog saveta. Spasao si Ilsindanas i Savet će ti se zahvaiiti kada dođe vreme

„Meni, gospodine?“, reče, sa iznenađenim izrazom iiea koji je delovaoprilično iskreno. „Ako tako mislite, možda sam se izvukao. Plašio sam se da ćeteme izvesti pred vojni sud!“

„Vojni sud! Zbog čega?“, upitao sam iznenađeno.„Zato što sam zaspao na dužnosti, gospodine! Činjenica je da sam bio toliko

umoran napadom na Nemu kuiu prošle noći i kada sam čuo Vaš razgovor sapiratom — neka mi svi dobri pirati oproste na ovom bogohuljenju! Amin! —znao sam da se sve odvija kako treba, otišao sam u kormilarnicu i zaspao.“

Rekao je to ne trepnuvši, po čemu sam zaključio da je želeo da stvarzadržim za sebe. Dok sam razmišljao o tome, nastavio je;

„Što se tiče zahteva, gospodine, kada ostavim Vas i vojvodu - i vojvotkinju,naravno - u Visarionu, sa ostalima koje rešite da povedete sa sobom, mogu li da

dovedem jahtu ovde na kratko? Mislim da će biti dosta čišćenja, a najpodesnijiza to jesmo posada Gospe i ja. Vratićemo se do noći.“

„Učinite kako mislite da je najbolje, admirale“, rekoh.,,Admiral?“,,Da, admiral. U ovom trenutku to mogu da kažem nezvanično, ali sam

siguran da će sutra Nacionalni savet to potvrditi. Plašim se da će tvoja flota, stariprijatelju, biti samo tvoj komandni brod u ovom trenutku, ali kasnije se možda topromeni.“

„Sve dok sam admiral, neću imati drugi komandni bord osim Gospe. Nisammladić, ali, star ili mlad, moja zastava se neće vijoriti ni nad jednom drugompalubom. Sada imam još jednu molbu, gospodine Sent Ledžeru? Povezana je saprvom pa ne oklevam da je zatražim. Mogu li da imenujem poručnika Dezmonda,mog zamenika za komanđanta ratnog broda? Naravno, on će u početkukomandovati malom posadom, ali očekujem da će mu imenovanje biti potvrđenokasnije. Bilo bi dobro da Vam kažem da je u pitanju veoma dobar moreplovac,koji je izučio sve što je potrebno za upravljanje ratnim brodom i to u najboljojmornarici na svetu.“

„Naravno, admirale. Vaša nominacija će biti potvrđena, mislim da Vam tomogu obećati.“

Više nismo progovorili ni reč. Zajedno smo se čamcem vratili na Gospu,koja je pristala uz dok, gde je dočekana gromkim povicima.

Požurio sam svojoj ženi i vojvodi. Ruk je pozvao Dezmonda kod sebe iuspeo se na most Gospe, koja se okrenula i fantastičnom brzinom krenula karatnom brodu koji je već počeo da pluta ka severu.

Iz izveštaja Kristoferosa, sekretara Nacionalnog saveta Zemlje PlavihPlanina

8. jul 1907.Sastanak Nacionalnog saveta održan je 6. jula i bio je nastavak onoga

održanog pre spasavanja vojvotkinje Visarion. Članovi Saveta su za vremeoperacija bili smešteni u zamku. Kada su se sastali rano ujutru, svi su bili veselijer je kasno prošle večeri signalnom vatrom javljeno iz llsina da je vojvodaPetar Visarion na sigurnom, pošto su ga spasili njegova ćerka i gospodar Rupert,kako ga narod zove.

Dok je Savet zasedao, stigla je vest da je velika opasnost za llsinotklonjena. Ratni brod bez zastave pretio je bombardovanjem grada. Međutim,neposredno pred početak paljbe, bio je toliko protresen nekim podvodnim

sredstvom da su, iako je brod bio netaknut, svi na njemu bili mrtvi. Tako Gospodčuva svoje jato! Razmatranje ovih činjenica odloženo je sve do dolaska vojvodei gospodara Ruperta, zajedno sa ostalima koji su već bili na putu ka zamku.

Nastavak istog, kasnije tog danaSavet je nastavio zasedanje u četiri sata. Vojvoda Petar Visarion i

vojvotkinja Teuta su stigli da gospodarom Rupertom, oklopnom jahtom koju onnaziva Gospa. Nacionalni savet je pokazao veliko zadovoljstvo kada je vojvodaušao u salu, gde je Savet zasedao. Delovao je veoma zadovoljan prijemom kojimuje priređen. Izričitim zahtevom Saveta, gospodar Rupert je zamoljen daprisustvuje sednici. Seo je malo dalje i činilo se da preferira da ostane tu, madaje od predsedavajućeg pozvan da sedne za čelo stola, zajedno sa vojvodom.

Kada su formalnosti takvih zasedanja obavljene, vojvoda je predaopredsedavajućem memorandum sa svojim izveštajem o tajnoj misiji podvorovima u ime Nacionalnog saveta. Potom je nadugačko, raznim članovimaSaveta, uopšteno objasnio rezultate svoje misije. Učinak je bio potpunozadovoljavajući. Svuda je bio primljen sa uvažavanjem i naklonošću. Neke odsila koje je konsultovao, odložile su davanje konačnog odgovora, ali to je, kakoje objasnio, bilo neophodno zbog međunarodnih komplikacija i razmatranjaprilika koje mogu iskrsnuti u svetu po pitanju onoga što zovu „balkanska kriza“.U međuvremenu, stvari su toliko odmakle da bi velike sile mogle dati definitivansud o svojim krajnjim stavovima. Konačni rezultat — u ovoj početnoj, osetljivojfazi, gde se odnosi utvrđuju od slučaja do slučaja —jeste da se vratio pun nadeda su sve velike sile u svetu bile krajnje naklonjene Zemlji Plavih Planina iprema njihovim aspiracijama za očuvanje svoje slobode.

„Takođe sam počastvovan“, nastavio je, ,,da vam prenesem uveravanja ozaštiti od sramne agresije jedne od nacija trenutno velike snage, sa kojom segraničimo.“

Dok je to govorio, gospodar Rupert je napisao par reči na komadu papira,koji je prosledio predsedavajućem. Kada je vojvoda završio sa izlaganjemnastupila je tišina. Predsedavajući je ustao i obratio se Savetu sa molbom da sesasluša gospodin Rupert Sent Ledežer jer on poseduje određene informacije kojese tiču skorašnjih dešavanja.

Gospodin Rupert Sent Ledžer je ustao i ispričao nam kako je, od kada ga jeSavet ovlastio da spase vojvodu Petra Visariona, uz pomoć vojvotkinje izveobekstvo vojvodino iz Neme kule. Takođe nas je obavestio da su posle togsrećnog događaja, brđani koji su opkolili kulu izvršili noćni napad, čim su čulida je vojvoda bezbedan. Otmičari su pružili jak otpor, pošto nisu imali gde da

ustuknu i svi do jednog su pobijeni. Potom je nastavio da nam priča kako jezatražio razgovor sa kapetanom nepoznatog ratnog broda, koji je upao u naševode ne ističući zastavu. Zamolio je predsedavajućeg da me pozove kako bihpročitao izveštaj sa tog susreta. To sam i učinio. Odobravajući žamor Savetajasno je pokazivao koliko se slažu sa rečima i postupcima gospodina SentLedžera.

Kada sam se vratio na svoje mesto, gospodin Sent Ledžer je opisao kako jebaš pred vreme utvrđeno od strane kapetana piratskog broda za bombardovanje,brod zadesila nesreća koja je imala kobne posledice po sve na njemu. Potom jeizneo Savetu neke predloge koje prenosim doslovno, pošto sam siguran da bi idrugi želeli da ih pamte do detalja:

„Uzgred, predsedavajući i gospodo iz Saveta, verujem da smem da vaszamolim da kapetana Ruka, zapovednika jahte Gospa, imenujete za admiralaZemlje Plavih Planina i takođe da prvog poručnika Dezmonda proizvedete u činkapetana kako bi komandovao drugim ratnim brodom naše flote — brod još uveknema ime, a pripadao je kapetanu koji je pretio da će bombardovati Ilsin.Gospodo, admiral Ruk je učinio veliku uslugu Zemlji Plavih Planina i zaslužujenagradu sa vaše strane. Siguran sam da će on biti izvanredan ofieira. Jedan kojiće do poslednjeg daha dobro i verno služiti.“

Seo je, a predsedavajući je pred Savet izneo predloge koji su usvojeni.Admiral Ruk je dobio zapovedništvo nad mornaricom, a kapetanu Dezmondu jebilo povereno upravljanje nad novim brodom, koji je rezolucijom koja je sledilanazvan Gospodar Rupert.

Zahvaljujući Savetu zbog pristanka na njegove predloge i zbog velike častikoja mu je ukazana imenovanjem broda po njemu, gospodin Sent Ledžer reče:

„Mogu li da vas zamolim da primite oklopnu jahtu Gospa, kao poklonNacionalnom savetu povodom oslobađanja vojvotkinje Teute?“

Kao odgovor, usledio je gromoglasan pozdrav Saveta kojim je ovajizvanredni poklon gospodara Ruperta prihvaćen — gospodin Sent Ledžer sepoklonio i tiho lzašao iz prostorije.

Kako nikakva agenda za sastanak nije bila pripremljena, neko vreme jetišinu remetila gomila individualnih konverzaeija. Usred njih, vojvoda je ustao,na šta je odmah zavladala tišina. Svi su napeto i željno slušali dok je govorio.

„Predsedavajući i gospodo iz Saveta, arhiepiskope i vladiko, bilo binepristojno sa moje strane kada bih oklevao da vam odmah iznesem izvesnestvari koje su od lične važnosti za mene, ali koje sa razvojem događaja moguuticati na poslove zemlje. Ukoliko to ne učinim, smatraću da nisam obavio svoju

dužnost prema svojim prethodnicima na položaju i nadam se da ćete mi dozvolitida kažem da sam to uradio zbog naše zemlje. Moram vas pozvati da se sa mnomvratite malo unazad u 1890. godinu, kada je naša borba protiv otomanskeagresije, koja je kasnije tako uspešno okončana, otpočela. Tada smo bili uočajnoj situaciji. Novaca nismo imali ni za osnovne potrepštine poput hleba. Ostvarima koje su nam bile potrebnije od hleba — puške najnovije generacije —mogli smo samo da sanjamo, jer ljudi mogu trpeti glad, a ipak se boriti dobro, štoje veličanstvena prošlost naše zemlje potvrdila više puta. Međutim, kada su našineprijatelji bolje naoružani od nas, cena koju za to plaćamo jc užasna za ovakomalu naciju poput naše, ma koliko da su njeni pripadnici hrabri i odlučni. Stogasam rešio da tajno obezbedim sumu koja nam je bila neophodna za nabavkuoružja. U tu svrhu sam zatražio pomoć velikog trgovca koji je dobro poznat kakoi u našoj zemlji i van nje. Primio me je otvoreno i darežljivo kao što je tokomsvoje karijere primao i druge nacije koje su se borile za svoj opstanak. Kada sammu založio svoja imanja, hteo je da pocepa ugovor i samo je pod pritiskom samoje strane pristao da ga ispoštuje. Gospodo iz Saveta, tim novcem, takodarežljivo datim, unapred smo kupili oružje kojim smo zadobili svoju slobodu.

Ne tako davno taj plemeniti trgovac — ovde ćete mi oprostiti što sam takodirnut da može delovati da ne poštujem ovaj veliki Savet — preminuo jeostavljajući svom bliskom srodniku ogromno bogatstvo koje je sakupio. Samoprenekoliko sati taj veliki srodnik dobročinitelja naše nacije sopštio mi je da jeon u svom testamentu zaveštao, tajnom klauzulom, sva imanja kojih sam seodrekao tako davno jer s prolaskom dogovorenog vremena nisam bio u stanju daispunim uslove svog obavezivanja. Boli me kad pomislim da sam toliko dugomorao da vas držim u neznanju zbog pravilnog razmišljanja i želja ovog velikogčoveka. Međutim, to je bio mudar savet, koji je potkrepio moje rasuđivanje takoda sam ostao nem. Zaista sam se plašio, kao i on, da će u ovim problematičnimvremenima duh sumnje, koji je bez granica, uticati na to da se pogrešnoprotumače moje časne namere radi opšteg dobra, jer moje bogatstvo više nijebilo investirano u okviru naših granica. Veliki trgovac Rođžer Melton — nekanjegovo ime bude zauvek u srcima našeg naroda! — o tome je ćutao celog svogživota, a njemu su se pridružili ostali koji su došli posle njega. U tajnosti jedržano da sam načinio tajni zajam u korist ljudi Plavih Planina, kako u njihovimočima, ja, koji sam bio osvedočeni prijatelj i pomagač, ne bih stekao pogrešnureputaciju. Na sreću, oslobodio me je kako bih se mogao iskupiti u vašim očima.Štaviše, uređujući stvari tako da — pod određenim okolnostima — ponovopostanem vlasnik imanja koja su nekada bila moja, nemam više tu čast da sam

dao sve što sam imao za svoju zemlju. Sve počasti pripadaju njemu jer je njegovnovac — i samo njegov — kupio naše oružje i slobodu.

Njegovog vrlog rođaka već znate, jer on ne samo da je proveo sa vamamnoge mesece već vam je lično učino velike usluge. On je taj koji je, kao velikiratnik, odgovorio na vladikin poziv kada je nesreća zadesila moju kuću i kada suotmičari kidnapovali moju dragu kćer vojvotkinju Teutu, koja vam je svimadraga. On je sa odabranom družinom, gonio otmičare i lično načinio izuzetanpoduhvat, o kojem će pesnici od danas pevati. On je sproveo kaznu nadzlikovcima koji su se usudili da nam nanesu takvu nepravdu. On je bio taj koji meje, uz pomoć moje drage ćerke, kasnije spasao iz zatvora, u kojem me je držaladruga banda turskih zlikovaca. Uz sebe sam tada irnao tajna dokumenta odmeđunarodnog značaja, o kojima sam vas već obavestio — tako da sam spašenpre nego što sam mogao pretrpeti poniženje pretresanja.

Osim toga, upoznati ste sa stvarima o kojima sam imao samo delimičnasaznanja: kako je uz pomoć veštine i odanosti vašeg novog admirala, skršiokrvoločne namere naših zlih neprijatelja. Vi, koji ste u ime nacije primiliizvanredan poklon u vidu malog ratnog broda, koji već predstavlja novopoglavlje u istoriji pomorskog naoružanja, možete razumeti velikodušnost idobrotu čoveka koji mi je vratio velike posede moje porodice. Tokom našegpovratka iz Ilsina, Rupert Sent Ledžer mi je obznanio uslove testamenta njegovogplememtog ujaka Rodžera Meitona i — verujte mi da je to učinio velikodušno uzradost koja je nadilazila moju — vratio poslednjem muškom potomku lozeVisarionovih celokupno nasleđe njegove plemenite loze.

A sada, gospodo iz Saveta, dolazim do druge stvari, u kojoj sam malo upodređenom položaju, jer sam svestan da na određeni način vi o tome znate višenego ja. Tiče se venčanja moje ćerke za Ruperta Sent Ledžera. Znam da je pitanjepred vas izneo arhiepiskop, koji je kao staratelj moje kćeri za vreme mogodsustva u državne svrhe, želeo da dobije vaše odobrenje, jer je do mojegpovratka bio odgovoran za njenu bezbednost. Znam da je na sebe bila preuzelazadatak neverovatne težine za dobrobit naše nacije. Gospodo moja, da je detenekog drugog oca, do neba bih hvalio njenu hrabrost, samožrtvovanje i lojalnostprema rodnoj grudi. Zašto onda da oklevam da pričam o njenim podvizima naodgovarajući način, pošto je moja dužnost da ih uzdižem i poštujem više negobilo ko u ovoj zemlji? Neću je postideti — niti sebe — tako što ću ostati nemkada me dužnost nagoni da govorim o tome, kao vojvoda, otac i predstavnik ovenacije. Vekovima od ovoga trenutka predani ljudi i žene Plavih Planina će pevatipesme o njenim podvizima i prepričavati njenu priču. Njeno ime je Teuta, sveto

ime u ovim krajevima, ime koje je nosila velika kraljica, poštovana od svih ljudi,koja je po svojoj smrti smatrana za simbol ženskog požrtvovanja. Gospodo moja,životnom stazom stupamo, koračajući od sumraka do sumraka, i tokom tog maršanam se sudi radi onoga što će doći u budućnosti. Ova hrabra žena je zaslužilaviteške mamuze poput paladina iz davnina. Ovde je srela čoveka vrednog nje,tako da molim vas, koji držite čast naše zemlje u svojim rukama, da im dateblagoslov. Vama je dato da sudite o vrednosti ovog galantnog Engleza, koji jesada moj sin. Sudili ste o njemu onda, pre nego što ste videli njegovu hrabrost,snagu i veštinu, koje je pokazao u borbi za nacionalni interes. Vi ste mudroprosudili, o braćo moja, i iz dubine srca vam se zahvaljujem svima do jednoga.Opravdao je vaše poverenje kasnijim delima. Kada je, povinujući se vladikinimpozivima, zapalio naciju i okružio naše granice zidom od čelika, učinio je to neznajući da je ono što mu je najdraže u životu na kocki. Spasao je čast moje kćeri izadobio njenu bezbednost delom koje nadmašuje sva ranija u istoriji. Poveo jemoju ćerku sa sobom kako bi me izveo iz Neme kule, na krilima vazduha, kadazemljanim putem nije bilo moguće osloboditi me — a čak i tada sam kod sebeimao dokumenta od nacionalnog interesa i za koja bi sultan dao pola svog carstvada ih poseduje.

Od tada, gospodo iz Saveta, ovaj hrabri čovek će oduvek biti sin srca mogai verujem da će njegovo ime moji unuci zadržati i poštovati kada budu pričali oslavnim danima svojih predaka. Kada bih znao kako da vam se zahvalim naadekvatan način za vaše staranje o mom detetu — dao bih i svoju dušu za to.“

Vojvodin govor je bio primljen odavanjem počasti na način Zemlje PlavihPlanina — isukanjem i podizanjem handžara.

Iz Rupertovog dnevnika14. jul 1907.Skoro nedelju dana smo čekali na nekakvu poruku iz Konstantinopolja, u

potpunosti očekujući ili objavu rata ili neku istragu pripremljenu tako da učini ratneizbežanim. Nacionalni savet je ostao u Visarionu u gostima kod vojvode,kojem sam prema testamentu svog ujaka preneo sva njegova imanja. Uzgred, upočetku nije hteo da prihvati i tek kada sam mu pokazao pismo ujka Rodžera inaterao ga da pročita ugovor o prebacivanju, koji je unapred pripremio gospodinTrent, povinovao se i popustio. Naposletku reče:

„Kako ste to već unapred pripremili, moji dragi prijatelji, moram prihvatiti,ali samo zbog poštovanja prema preminulom. Upamtite da to činim sada, ali zasebe zadržavam pravo da svoj pristanak povučem, ako to poželim.“

Konstantinopolj je bio nem. Celokupna podla akcija je bila deo skrivenih

poslova koji su deo prljave strane upravljanja državom — i koji se prihvatajukada su uspešni, a poriču kada omanu.

Stvar je stajala ovako: Turci su se kockali i izgubili. Njihovi ljudi su bilimrtvi, brod izgubljen. Prošlo je deset dana pošto je brod ispražnjen od leševa.Ruk je doveo brod uz rečicu i ukotvio na doku iza zatvorenih oklopnih kapija —kada smo videli članak u Romi koji je prenet iz Konstantinopoljskog žurnala oddevetog jula.

GUBITAK OTOMANSKOG BRODA SA CELOKUPNOMPOSADOMU Konstantinopolju su primili vest o gubitku Mehmeta, jednog od najnovijih

i najboljih brodova turske mornarice, i cele posade. Brodom je upravljaokapetan Ali Ali. Plovilo je nastradalo u oluji negde oko Kabrere na Balearskimostrvima. Prema izveštajima sa brodova koji su krenuli u potregu — Pera iMustafa — nije bilo preživelih i nije pronađena olupina, a takođe i sa obalaobližnjih ostrva, koje su temeljno pretražene. Mehmet je nosio dvostruku posadu,jer je na njemu plovila celokupna dodatna posada koja je krenula na edukativnokrstarenje ka brodu koji je opremljen najsavremenijom naučnom opremom nacelom Mediteranu.

Kada smo vojvoda i ja razgovarali o tome, rekao mi je:„Naposletku, Turska je lukava sila. Oni svakako znaju kada su poraženi i ne

nameravaju da dopuste da loše stvari izgledaju još gore u očima sveta “Taj loš vetar koji je doneo oluju je dobar za sve. Mehmet je izgubljen oko

Baleara, tako da nije mogao da iskrca otmičare na obalu i uzme na nišan svojihtopova Ilsin. Mi smo ga osvojili, stoga mora da je bio pirat, pošto je upao u našeteritorijalne vode, sada je naš u svakom smislu. U svakom slučaju, sada imamoprvi brod te klase u mornarici Zemlje Plavih Planina. Sklon sam da sumnjam dabi ga, čak i da je to bio turski brod — ili da i dalje jeste, admiral Ruk vratio. Ašto se kapetana Dezmonda tiče, mislim da bi bio van sebe da mu predložimotakvu stvar.

Bilo bi šteta da nas zadese još neke nevolje, jer je život trenutno jako lep zasve nas. Mislim da je vojvoda poput čoveka koji se nalazi u nekom snu. Teuta jeidealno srećna, a bliskost koja je nastala između nje i tetke Dženet mi pričinjavaogromnu radost svaki put kada pomislim na to. Ispričao sam Teuti sve o njoj, takoda joj ne bi, kada se sretnu, slučajno nanela nikakav bol. Međutim, istog trenutkakada ju je Teuta ugledala, pritrčala joj je i podigla je svojim jakim, mladalačkimrukama poput deteta i poljubila. Potom, pošto ju je vratiia u stolicu iz koje je

tetka ustala kada smo ušli u sobu, klekla je pored nje i stavila glavu u njeno krilo.Lice tetke Dženet je bilo studiozno, jedva da sam mogao da odredim da li je uprvi mah njime dominiralo iznenađenje ili radost. Tren posle, nije moglo bitisumnje. Činilo se da sija od sreće. Kada je Teuta klekla pored nje, uspela jesamo da kaže:

„Draga moja, draga moja, tako sam srećna! Rupertova ženo, ti i ja semoramo veoma mnogo voleti.“

Kada sam video da se smeju i plaču jedna drugoj u naručju, smatrao sam daje najbolje da ih ostavim na miru. Nisam se osećao nimalo usamljeno kada samim nestao sa vidokruga. Znao sam da je moje srce tamo gde se ove dve divnežene nalaze.

Kada sam se vratio, zatekao sam Teutu kako sedi u krilu tetke Dženet.Delovala je prilično čudesno jer je Teuta tako izvanredno biće. Ponekad uhvatimnaš odraz u ogledalu i kada sedi meni u krilu i ne mogu da ne primetim koliko jeizvanredno građena.

Moja žena je htela da skoči, čim me je ugledala, ali ju je tetka Dženet držalačvrsto uz sebe i rekla:

„Nemoj se mrdati, draga. Toliku sreću mi pričinjava tvoje prisustvo. Rupertje oduvek bio moj ’mali dečko’. Ti, koja ga toliko voliš, moraš biti moja maladevojčica — uprkos svoj tvojoj lepoti i snazi — i sedeti u mom krilu, dok unjega ne budeš mogla da staviš maleckog koji će nam svima biti drag i zbogkojeg ću se ponovo osetiti mladom. Kada sam te prvi put ugledala bila samiznenađena jer, nekako, mada te nikada nisam videla ili čula za tebe, poznavalasam tvoje lice. Ostani gde si, draga. To je samo Rupert — a obe ga volimo.“

Teuta me je pogledala, crveneći poput ruže, međutim, sedela je tiho imilovala je staričinu sedu kosu, držeći je preko svojih grudi.

Zabeleške Dženet Mek Kelpi8. jul 1907.Navikla sam da mislim da ću, kada se Rupert bude ženio ili počeo tako što

bi se verio — dočekati njegovu buduću ženu sa istom naklonošću i osećanjimakoja sam imala prema njemu. Sada znam da je to zapravo bila ljubomora i dasam se zapravo borila protiv svog instinkta. Da sam ikada imala i najmanjunaznaku da će ona biti nešto poput Teute, takva vrsta osećanja se nikada ne bizapatila. Nije ni čudo da je moj dragi dečko zaljubljen u nju, jer, da budemiskrena i ja sam zaljubljena u nju. Mislim da nikada nisam srela stvorenje —žensko stvorenje, naravno — sa toliko izvanrednih osobina. Skoro da se piaŠim

da kažem kako ne bih ispala u krivu, ali mislim da je ona toliko dobra ženakoliko je Rupert dobar muškarac. Šta više od toga mogu reći? Mislila sam da jevolim i da joj verujem, i da je poznajem koliko mogu, do ovog jutra.

Bila sam u svojoj sobi, kako se još uvek zove. Mada mi je Rupert upoverenju rekao da po testamentu njegovog ujaka, celo imanje Visarion, zamak isve ostalo, zapravo pripada vojvodi i, mada ga je ubedio da pristane na to, nijedozvolio da se išta menja. Nije hteo ni da čuje za moj odlazak ili promenu sobeili bilo šta. I Rupert ga podržava u tome, a Teuta takođe. Stoga, šta sam moglaučiniti nego da dopustim da dragi moji čine po svojoj volji?

Ovoga jutra, kada je Rupert bio sa vojvodom na sastanku Nacionalnogsaveta, Teuta je došla u moju sobu (pošto je zatvorila i zaključala vrata rezom.što me je malo iznenadilo), klekla pored mene i stavila svoje lice u moje krilo.Milovala sam njenu prelepu crnu kosu i upitala:

„Šta je bilo, Teuta draga? Muči li te šta? I zašto si zaključala vrata? Da li seišta desilo Rupertu?“

Kada me je pogledala, videla sam da su njene prelepe crne oči ispunjenesuzama koje samo što nisu potekle. Nasmešila se. Kada sam ugledala njen osmeh,srce mi je bilo umireno. Rekoh, ne razmišljajući:

„Hvala bogu da je dragi Rupert dobro.“„I ja zahvaljujem bogu, draga tetka Dženet!“, reče blago.Uzela sam je u naručje i položila njenu glavu na svoje grudi. „Nastavi

draga“, rekoh, „kaži mi šta te muči?“Ovoga puta sam videla kako su joj suze potekle, kako je spustila. glavu i

sakrila svoje liee od mene.„Plašim se da sam Vas obmanula, tetka Dženet i da mi nećete moći — želeti

oprostiti.“„Bože sačuvaj, dete!“, rekoh. „Nema stvari koju si mogla uraditi koju ne bih

mogla ili želela da ti oprostim. Nije da bi ti mogla učiniti nešto podlo, jer susamo takve stvari teške za opraštanje. Reci mi sada šta te muči.“

Pogleđala me je u oči neustrašivo, ovoga puta samo sa tragovima namestima gde su se suze prolile i rekla ponosno:

„Ništa podlo, tetka Dženet. Ćerka moga oca ne bi nikada voljno bila podla.Mislim da nikada ne bi mogla. Štaviše, da sam ikada učinila nešto tako, ja ne bihbila ovde jer nikada ne bih bila Rupertova žena!“

„Šta je onda u pitanju? Reci svojoj tetki Dženet, draga.“ Odgovorila mi jesa još jednim pitanjem: „Tetka Dženet, da li znate ko sam i kako sam upoznalaRuperta?“

,,Ti si vojvotkinja Teuta Visarion — ćerka vojvode — ili si bila, sada sigospođa Sent Ledžer. Jer je on još uvek Englez i podanik svog kralja.“

,,Da, tetka Dženet“, reče, ,,ja sam to i ponosna sam zbog toga. Međutim, gdesam prvi put videla Ruperta?“

Nisam znala i iskreno sam joj to rekla. Tako da je na svoje pitanje samaodgovorila:

„Videla sam ga prvi put u njegovoj sobi po noći.“U srcu sam znala da šta god da je uradila nije bilo ništa pogrešno, tako da

sam ćutala i čekala da nastavi dalje:„Bila sam u opasnosti i smrtno uplašena. Plašila sam se da ću umreti — nije

da se plašim smrti — i bila mi je potrebna pomoć i toplina. Nisam bila obučenakao što sam sada!“

U trenutku mi je sinulo odakle znam njeno lice, čak i kada sam ga prvi putugledala. Želela sam da joj pomognem da prebrodi neprijatni deo svogispovedanja, tako da sam rekla:

„Draga, mislim da znam. Reci mi dete, da li bi stavila taj ogrtač... haljinu...kostim koji si nosila te večeri i dozvolila mi da te vidim u njemu? Nije u pitanjupuka znatiželja, dete, već nešto daleko, daleko iznad takve uzaludne besmislice.“

„Sačekajte me par trenutaka, tetka Dženet", reče dok je ustajala, „brzo ću sevratiti.“ Potom je izašla iz sobe.

Ubrzo se vratila. Njena pojava bi možda nekoga uplašila jer je bila umotanau pokrov. Stopala su joj bila bosa i hodala je preko sobe držeći se kao kraljica.Stala je ispred mene smerno oborenih očiju. Međutim, kada je podigla glavu iuhvatila moj pogled, licem joj se razlio osmeh. Još jednom se bacila pored mojihkolena i zagrlila me rekavši:

„Plašila sam se da ću Vas prestraviti draga.“Znala sam da je iskreno mogu utešiti i zato sam rekla:,,Ne brini, draga. Nisam strašljiva po prirodi. Dolazim iz borbene loze i

posedujem moć proricanja. Zašto bih se plašila? Ja znam! Štaviše, videla sam teu toj haljini ranije. Teuta, videla sam tebe i Ruperta kako se venčavate!"

Ovoga puta je ona delovala uznemireno.„Videli ste nas kako se venčavamo! Kako ste zaboga uspeli da budete

tamo?“„Nisam bila tamo. Moja vizija se desila pre toga! Kaži mi, draga, kog dana

ili pre, koje noći si prvi put videla Ruperta?“Odgovorila mi je tužno: ,,Ne znam. Nažalost! Izgubila sam pojam o vremenu

dok sam ležala u grobnici te užasne kripte.“

,,Da li ti je odeća bila mokra te noći?“, upitala sam.„Jeste, morala sam da napustim kriptu zbog velike poplave u crkvi. Morala

sam da potražim pomoć — toplotu —jer sam se plašila da bih mogla umreti.Nisam se plašila, kao što sam Vam već rekla, same smrti. Međutim, preduzelasam na sebe užasan zadatak i dala sam svoju reč. Bilo je to zbog mog oca i mojezemlje i osećala sam da je deo moje dužnosti da živim. Tako da sam nastavila saživotom, kada bi smrt bila dobrodošlo olakšanje. Htela sam da Vam ispričam sveo tome kada sam došla danas u vašu sobu. Kako ste videli naše venčanje?“

,,Ah, dete moje!“, odgovorila sam, ,,to je bilo pre nego što se venčanjeodigralo. Jutro posle noći kada si došla mokra, morili su me čudni snovi. Došlasam da vidim da li je Rupert u redu i zaboravila sam šta sam sanjala, jer je podjoš uvek bio mokar tako da mi je to skrenulo pažnju. Kasnije, onog jutra kada jeRupert po prvi put upalio vatru u svojoj sobi, rekla sam mu šta sam sanjala.Videla sam tebe kao mladu, u finoj čipki preko pokrova, sa narandžinimcvetovima u tvojoj crnoj kosi i zvezdama u tvojim očima — kao i ljubav.Međutim, draga, kada sam videla pokrov, ne znajući šta to znači, očekivala samda vidim crve kako gmižu oko tvojih stopala. Da li želiš da ti kažem šta sam murekla tog jutra? Možda te zanima šta o njegovom srcu možeš saznati iz snova? Dali ti je ikada pričao o ovome?“

,,Ne, draga“, reče jednostavno. „Mislim da se plašio da bi se jedna od nas,ako ne obe, uznemirila ako to učini. Vidiš, nije ti rekao ništa o našim susretima,mada sam sigurna da će mu biti drago kada sazna da obe znamo detalje i da smojedna drugoj ispričale sve.“

To je bilo drago od nje i veoma pažljivo u svakom pogledu, te sam reklaono za šta sam mislila da će je najviše obradovati — a to je istina:

,,O draga, takva žena treba da bude — i tako treba da čini. Rupert jeblagosloven i srećan što mu je srce u tvojim rukama.“

Znala sam po toplini njenog poljupca da ju je obradovalo ono što sam rekla.

Pismo Ernesta Rodžera Halbarda Meltona, iz Hamkrofta, Salop, zaRuperta Sent Ledžera, Visarion, Zemlja Plavih Planina

29. jul 1907.Dragi moj, rođače Ruperte,Čuli smo tako sjajne izveštaje o Visarionu da dolazim da te posetim. Pošto

si ti sada zemljoposednik, shvatićeš da moja poseta nije u potpunosti radiuživanja. Zaista, dužnost je na prvom mestu. Kada moj otac umre, ja ću biti glavaporodice — porodice kojoj je pripadao ujka Rodžer, a koji nam je rod obojici.

Stoga smatram da je uputno da saznam nešto o granama porodice i njihovimprebivalištima. Ne dajem ti puno vremena ovim obaveštenjem jer dolazim odmah— zapravo stići ću skoro u isto vreme kada i ovo pismo. Želim da te uhvatimusred tvojih petljarija. Čuo sam da su devojke u Zemlji Plavih Planina prelepe,tako da ih nemoj sve oterati kada čuješ da dolazim!

Molim te, pošalji jahtu do Rijeke da me sačeka. Čuo sam da posedujetesvakakva plovila u Visarionu. Ćujem da si Mek Skelpijevu dočekao kao kraljicu,tako da se nadam da ćeš istu pažnju posvetiti i jednom od svog roda i budućojglavi porodice. Sa sobom neću voditi puno posluge. Stari Rodžer me nije načiniomilijarderom, tako da sa sobom mogu voditi svog skromnog ,,Petka“ — čije jeime Dženkinson, koji je uz to i kokni. Nemoj, molim te, nositi previše čipke isablje optočene dijamantima, kao dobar momak, jer će biti spreman na sve —plata mu je mala. Matori Ruk, koji je došao po gospođicu Mek S. i kojeg samslučajno video u advokatovoj kancelariji, mogao bi da me prebaci iz Rijeke.Stari gospodin Trent mi je rekao da je gospođica Mek S. rekla da ju je divnotretirao kada je bila pod njegovim staranjem. Biću u Rijeci u sredu uveče.Odsešću u Evropi, koja je kako mi je rečeno, najbolji hotel u tom mestu. Tako daznaš gde me možeš naći ili neko od tvojih demonskih slugu, u slučaju da moramistrpeti „posrednu uslugu“.

Tvoj privrženi rođak Ernest Rodžer Halbard MeltonPismo admirala Ruka, gospodaru Rupertu1. avgust 1907.Gospodine,Povinovao sam se Vašoj izričitoj želji da sačekam gospodina Ernesta R. H.

Meltona u Rijeci i izvestim Vas u potpunosti o onome šta se desilo ,,ne tajećiništa“ — kao što se sećate da ste rekli — podnosim Vam sledeći izveštaj.

Plovio sam parobrodom Trent do Rijeke i stigao tamo u utorak u 23:30.Otišao sam da sačekam voz iz Petrograda, koji je trebalo da stigne u 23:40. Maloje kasnio i stigao je baš kada je sat otkucavao ponoć. Gospodin Melton je bio unjemu zajedno sa svojim slugom Dženkinsonom. Moram reći da nije delovaozadovoljno svojim putovanjem i pokazao je veliko razočaranje kada je video daga Vi ne čekate. Objasnio sam mu da ste, kao što ste mi rekli, morali da budete uzvojvodu Visariona i vladiku kada se Nacionalni savet sastanc u Plazaku, inačebiste Vi preuzeli na sebe to zadovoljstvo da ga sačekate. Ja sam, naravno,rezervisao sobe (kraljevski apartman) za njega u Mađarskom kralju, a čekala gaje kočija kojom je vlasnik primio princa od Velsa kada je ovaj odsedao tu.Gospodin Melton je poveo svog slugu sa sobom (kočijom), a ja sam ih sledio

zaprežnim kolima sa prtljagom. Kada sam stigao, zatekao sam vlasnika hotelapreneraženog i zabrinutog. Kako mi je rekao, engleski gospodin je pronalaziomane u svemu i koristio se jezikom koji mu ne pristaje. Smirio sam ga, rekavšimu da je stranac i da verovatno nije navikao na tuđe običaje. Uverio sam ga daVaša svetlost ima puno poverenje u njega. Izjavio je da je zadovoljan i sretanzbog uveravanja koja je dobio. Međutim, primetio sam da je odmah sveprepustio glavnom konobaru, rekavši mu da zadovolji milorda po svaku cenu, apotom je otišao u Beč nekim hitnim poslom. Pametan čovek!

Primio sam naređenja za naše putovanje jutros od gospodina Meltona iupitao sam ga da li postoji bilo šta što bi želeo. Jednostavno mi je odgovorio:„Sve je trulo. Idi dođavola i zatvori vrata za sobom!“ Njegov sluga, koji delujekao pristojan momak, mada je tašt kao paun i govori kokni sa užasnim akcentom,pošao je za mnom i u hodniku mi objasnio ,,po svojoj želji“ kako je rekao, da jenjegov gospodar, gospodin Ernest, uznemiren od dugog putovanja i da neobraćam pažnju. Nisam želeo da ga dovodim u nepriliku, tako da sam muobjasnio da me ne dotiče ništa osim Vaših želja i da će parobrod biti spreman u7:00, a ja ću sačekati gospodina Meltona u hotelu, kada bude odlučio da krene.

Ujutru sam čekao, dok mi Dženkinson nije prišao i obavestio me da bigospodin Melton voleo da krene u deset. Upitao sam ga da li bi želeo doručak nabrodu, na šta mi je odgovorio da želi, ali da će prethodno svoju kafu popiti uhotelu.

Krenuli smo u deset i ukrcali se na električni čamac koji nas je odveo naTrenta, koji je bio ukotvljen u dubljoj vodi. Doručak je poslužen, premanjegovim naređenjima. Ubrzo potom pojavio se na mostu odakle sam zapovedao.Sa sobom je poveo svog poslužitelja Dženkinsona. Videvši me tamo i, neshvatajući (pretpostavljam) da zapovedam, naredio mi je da idem na palubu.Zapravo me je poslao daleko niže. Dao sam znak kormilaru, koji je pustiokormilo i krenuo, plašio sam se da ne napravi neku nepriličnu opasku.Dženkinson mi se ubrzo pridružio i rekao mi nešto što je bila neka vrstaobjašnjenja za nedolično ponašanje svog gospodara (kojeg se očigledno stideo):„Gazda je jezivo raspoložen od jutros.“

Kada smo došli nadomak Mljeta, gospodin Melton me je pozvao i upitaogde da pristanemo. Rekao sam mu da je bilo predviđeno da idemo pravo doVisariona, ali da, ukoliko želi suprotno, imam instrukcije da se usidrim gde godpoželi. Odgovorio je da želi da provede noć na nekom mestu na kojem bi mogaoda vidi nešto ,,života“. Zadovoljno je dodao nešto, za šta pretpostavljam da jemislio da je duhovito, o tome kako bih mogao da ga posavetujem po tom pitanju,

jer bez sumnje „starac poput tebe“ i dalje ima oko za lepe devojke. Spoštovanjem sam mu rekao da ne znam ništa o tome i da to verovatno zanimamlađe ljude, ali je meni potpuno nevažno. Ništa više nije rekao, te sam ga, poštosam čekao na dalja naređenja, upitao:

„Pretpostavljam, gospodine, da nastavljamo za Visarion?"„Nastavi u pakao, ako želiš!“ Odgovorio je, okrenuvši se. Kada smo stigli

do prilaza Visarionu, delovao je daleko mirnije — ponašao se manje agresivno,ali, kada je čuo da ste se zadržali u Plazaku, ponovo je pobesneo — da se takoizrazim. Jako sam se plašio da će se desiti neka velika nesreća pre nego štostignemo do zamka, jer je na doku bila Julija, žena peharnika Mihajla, koja je kaošto znate veoma lepa. Gospodin Melton je delovao opčinjen njome, a i ona jepolaskana pažnjom stranog gospodina, koji je uz to rođak Vašeg gospodstva,odbacila uobičajenu uzdržanost žena Zemlje Plavih Planina. Gospodin Melton je,zaboravivši se, uzeo u naručije i poljubio je. U trenutku je nastupio muk. Brđanikoji su bili prisutni odmah su isukali handžare i činilo se da je smrt među nama.Na sreću, ljudi su čekali dok je Mihajlo, koji je baš stigao na dok kada seodigrala sramota, jurnuo vitlajući handžarom oko glave, nameravajući daobezglavi gospodina Meltona. U trenutku — žao mi je da to kažem, jer je stvorilološ utisak — gospodin Melton je uspaničeno pao na kolena. Ipak, dobra stranatog čina bila je što su svi zastali na par trenutaka. Za to vreme, mali kokniposlužitelj, koji u sebi ima srce čoveka, bukvalno se probio napred i stao ispredsvog gospodara u bokserskom stavu, pozivajući ih:

„Dođite ovamo, svi koliko vas ima! Nije učinio nikakvo zlo, samo jepoljubio devojku kao što bi svaki muškarac to učinio. Ako želite da odsečetenekom glavu, odsecite moju. Ne plašim se!“

U svemu tome je postojala tako iskrena nota i načinio je tako lep kontrastnaspram kukavičkog ponašanja onog drugog (oprostite mi Vaše gospodstvo, alihteli ste da čujete istinu!) da mi je bilo drago što je i on Englez. Brđani suprepoznali takav duh i salutirali su mu svojim handžarima, čak je i Mihajlo biomeđu njima. Okrećući glavu u stranu, mali čovek prošaputa žestoko:

„Priberite se, gospodaru! Ustajte, inače će Vas saseći! Tu je gospodin Ruk,on će nas provesti kroz ovo!“

Za to vreme, ljudi su postali spremni da saslušaju razum. Podsetili smo ihda je gospodin Melton rodak vašeg gospodstva, tako da su odložili svojehandžare i okrenuli se svojim poslovima. Rekao sam gospodinu Meltonu da meprati i poveo sam ih do zamka.

Kada smo stigli pred veliki ulaz, koji se nalazio u zidom opasanom

dvorištu, zatekli smo veliku grupu slugu koja se okupila, kao i dosta brđana, kojisu organizovano stražarili svuda oko zamka sve od otmice vojvotkinje. Pošto stei Vi i vojvoda u to vreme bili odsutni, straža je za to vreme udvostručena. Kadaje upravitelj stigao i stao na vrata, sluge su se malo razmakle, a brđani su sepovukli u stranu sve do uglova dvorišta. Vojvotkinja je naravno, bila obaveštenao dolasku gosta (vašeg rođaka), tako da je došla da ga sačeka po običaju ZemljePlavih Planina. Kako je Vaše gospodstvo tek skoro stiglo u Plave Planine, te nijebilo prilike da se ovaj običaj vidi dok je vojvoda bio odsutan, a i verovalo se daje vojvotkinja mrtva, oni koji ovde žive dugo, mogu Vam to objasniti: u PlavimaPlaninama kada gost kojem želite da ukažete čast, dolazi u kuću, gospa, kako senaziva domaćica, dolazi da sačeka goste na vratima — ili ispred vrata — tako daih lično može uvesti unutra. To je lepa ceremonija i priča se da su u davnimvremenima kraljevi veoma držali do nje. Običaj je da, kada uvaženi gost priđe(ne mora biti kraljevskog porekla), ona klekne i poljubi mu ruku. Objašnjeno mije da to simboliše žensko pokoravanje mužu, kako udate žene u Zemlje PlavihPlanina oduvek čine, i naglašava to pokoravanje svom gostu. Običaj se poštuje iprati u svim formalnostima kada mlada žena po prvi put prima gosta, a pogotovukada prima nekog kome njen muž želi da učini čast. Vojvotkinja je naravno bilasvesna da je gospodin Melton Vaš rođak i prirodno je da je želela da prirediceremoniju što je velelepnije moguće, kako bi pokazala shvatanje vrednosti svogmuža.

Kada je izašla u dvorište, ja sam se povukao, jer je čast potpunoindividualna i nikada se ne pruža na ostale, ma koliko dostojni bili. Naravno,gospodin Melton nije znao za etikeciju tako da ga ne možemo kriviti. Poveo jesvog slugu sa sobom, i kada je video da neko izlazi, krenuo je napred. Misliosam de će pojuriti ka svom domaćinu. Mada to nije po ritualu, bilo bi prirodnoda mladi rođak oda počast ženi svog domaćina, što bi za sve bilo razumljivo ioprostivo. U tom trenutku nije mi palo na pamet, ali sam od tada razmišljao damožda nije znao za Vaše venčanje, što ćete, vemjem, imati na umu kada budetesudili o ovom događaju. Nažalost, on nije pokazao nikakvu revnost. Naprotiv,bio je poprilično nezainteresovan. Delovalo mi je da je, kada je ugledao nekogako želi da mu izađe u susret, smatrao da je to sigurna prilika da povrati sopstvenodobro mišljenje o sebi, koje mora da se znatno srozalo od incidenta sapeharnikovom ženom.

Vojvotkinja je bez sumnje mislila da doda svežeg sjaja na celu ceremoniju,tako da je obukla kostim koji svi sada prihvataju kao haljinu za ceremonijalneprilike. Nosila je pokrov. Svima su nam zaigrala srca kada smo je videli i jako

smo cenili što ga nosi u takvoj prilici. Međutim, delovalo je da gospodin Meltonne mari nimalo za to. Kako joj je prilazio, ona je kleknula i bila je na kolenimadok je bio nekoliko jardi od nje. Tu je stao i okrenuo se da kaže nešto svom slugi,stavi monokl i baci pogled svuda oko sebe — zaista svuda, osim na uvaženugospu koja je bila na kolenima pred njim, čekajući da mu poželi dobrodošlicu. Uočima brđana, koji su mi bili u vidnom polju, video sam bes koji raste, tako dasam ih, u nadi da ću ublažiti takve reakcije, za koje sam znao da mogu naškoditiVašem gospodstvu i vojvotkinji, fiksirao namrgođenim pogledom. Delovalo je dasu ga razumeli jer su odmah povratili i zadržali svoju uzvišenu mirnoću.Vojvotkinja je, moram da kažem, prošla ispit fantastično. Niko živi nije mogao davidi da je na bilo koji način povređena ili čak iznenađena. Gospodin Melton jestajao i razgledao oko sebe toliko dugo da sam imao dovoljno vremena dapovratim svoje držanje i smirenost. Napokon je delovalo da se prisetio da ganeko čeka, jer je krenuo napred opuštenim hodom. Toliko oholosti je bilo unjegovom hodu. Kada je prišao vojvotkinji, ona je pružila svoje ruke kako biuzela njegovu u njih, a on joj je pružio jedan prst! Mogao sam da čujem dubokuzdah ljudi oko sebe jer sam se i ja pomakao napred. Mislio sam da bi bilodobro da budem blizu Vašeg gosta ukoliko bi mu se nešto desilo. Vojvotkinja je idalje zadržala svoju sjajnu samokontrolu. Podigavši prst koji je pružio njen gost,istim odnosom kao da je u pitanju ruka kralja, pogla je glavu i poljubila ga. Sadakada je njena dužnost bila obavljena, pripremala se da ustane, kada je onzavukao ruku u svoj džep i izvadio iz, njega zlatnik, koji joj je ponudio. Njegovsluga je pokušao da mu povuče ruku, ali je bilo kasno. Siguran sam, Vašegospodstvo, da nije nameravao da je uvredi na bilo koji način. Bez sumnje jemislio da čini dobro delo uobičajene vrste, kao kada u Engleskoj dajemonapojnicu hostesi. Međutim, svejedno, nekome u njenoj poziciji, to je bilootvoreno i nesumnjivo skrnavljenje i uvreda. Tako su to primili i brđani jer su imu trenutku handžari bljesnuli kao jedan. Za trenutak je delovalo da je ivojvotkinja to tako primila, jer joj je iice bilo grimizno, a oči su joj plamtele,dok se uzdizala. U trenutku se sabrala i svima je delovalo da ju je pravedni besprošao. Sagnuvši se, uzela je gosta za ruku — znate i sami koliko je jaka — idržeći je u svojoj, povela ga ka vratima, govoreći:

„Dobro došli, rođače moga muža, u kuću moga oca, koja je ujedno i dommoj i moga muža. Obojici je jako žao što ih je dužnost omela u ovom trenutku,tako da nisu mogli da budu ovde kako bi mi pomogli da Vas pozdravim isačekam.“

Kažem Vam, Vaše gospođstvo, da je to bila lekcija iz samopoštovanja koju

niko prisutan nikada neće zaboraviti. Ja, koji sam star, na samu pomisao na to,zadrhtim od oduševljenja i srce mi brže zakuca.

Mogu li kao verni sluga sa mnogo godina iskustva da Varn predložim da seVaše gospodstvo pravi da ne zna ništa od ovih stvari koje sam Vam preneo kaošto ste mi i rekli. Budite uvereni da će Vam vojvotkinja to preneti na svojgraciozan način kada to bude želeia. Rezervisanost sa Vaše strane će joj pričinitimnogo sreće, čak i ako će Vama teško pasti.

Tako da sada kada znate sve, kako ste i želeli, imate dovoljno vremena da seobuzdate i zauzmete koji god stav želite. Šaljem Vam ovu poruku po kuriru flote.Da je cepelin ovde, doneo bih je sam. Odlazim na kratko kako bih sačekaodolazak ser Kolina u Otrant.

Verni sluga vašeg gospodstva,RukBeleške Dženet Mek Kelpi9. avgust 1907.Za mene je samo proviđenje bilo to što Rupert nije bio tu kada je taj užasni

mladić Ernest Melton stigao, mada je moguće da se u Rupertovom prisustvu ne biusudio da se ponaša tako loše. Naravno, sve sam čula od sluškinja, Teuta mi nijerekla ništa po tom pitanju. Bilo je dovoljno glupo sa njegove strane što jepokušao da poljubi poštenu devojku poput Julije, koja je zaista zlatna i skromnapoput naših škotskih devojaka, ali kad pomislim da je uvredio Teutu! Stoka mala!Ljudi bi pomislili da bi se najveća budala iz ludnice ponašala bolje! Da ga jeMihajlo ubio, pitam se šta bi moj Rupert i njen otac uradili? Zaista sam zahvalnabogu što nije bio prisutan. A zahvalna sam, takođe, što ni ja nisam bila prisutnajer bih napravila scenu, a Rupertu se to ne bi dopalo. Mogao je — ta stoka mala!po samoj odeći koju je draga devojka nosila da vidi da je u pitanju izuzetnaosoba. Međutim, samo zbog jedne stvari bih volela da sam je videla. Kažu mi daje bila istinski uzvišena poput kraljice i da je njena pokornost pri dočeku rođakanjenog muža lekcija za svaku ženu u zemlji. Moram biti pažljiva kako Rupertu nebi odala da sam čula za incident. Kasnije, kad sve prođe i kad mladić budebezbedno otputovao, reći ću mu za to. Gospodin Ruk — admiral Ruk, trebalo bida kažem — mora da je zaista sjajan čovek kada se tako kontrolisao, jer poonome što sam čula o njemu, on mora da je u svojim mlađim danima bio gori odstarog Morgana od Paname*( Henri Morgan (1635 — 1688) — velški admirali ipirat, jedan od najčuvenijih pirata svih vremena koji se istakao u borbamaprotiv Španije. Poznat po svojoj surovosti.). Gospodin Ernest Rodžer HalbardMelton, iz Hamkrofta, okrug Salop, nema predstavu koliko je blizu bio da bude

skraćen za glavu.Na sreću, čula sam za njegov susret sa Teutom pre nego što je došao da me

vidi, jer nisam još bila došla iz svoje šetnje kada je stigao. Teutin plemenitiprimer mi je bio pred očima i bila sam rešena da i sama pokažem dobre manire,bez obzira na okolnosti. Međutim, nisam imala predstavu koliko je zao. Kadpomislim da mi je rekao kako mora da se jako ponosim Rupertovim položajemovde s obzirom na to da sam bila njegova dadilja. Rekao je dadilja prvo, pa sazapetljao tražeći pravu rcč, kao da se setio nečega. Drago mi je da nisamzlopamtilo. Sreća je da ujka Kolin nije ovde, jer zaista verujem da bi on ličnoizveo ,,skraćivanje“ da je bio prisutan. Gospodar Ernest se izvukao za dlaku jerje ovoga jutra stigla poruka poslata iz Gibraltara za Ruperta, u kojoj gaobaveštava da dolazi sa svojim saplemenicima i da će stići ubrzo za ovimpismom. Javiće se iz Otranta kako bi neko došao da ih navede do Visariona. Ujakmi je rekao da mu je mladić takođe pružio prst u kancelariji gospodina Trenta, alise on pravio da ga nije video. Ne sumnjam da će, kada Kolin bude stigao,mladić, ukoliko i dalje bude bio tu, morati i te kako da pazi kako se ponaša.

Isto (kasnije)Jedva da sam završila sa pisanjem kada je osmatrač sa kule javio da je

Teuta, kako Rupert zove svoj cepelin, viđena iznad planina ka Plazaku. Požurilasam da ga dočekam jer ga još uvek nisam videla u njegovom cepelinu. GospodinErnest Melton je došao takođe. Teuta je naravno bila tu pre svih nas. Činilo se dapo instinktu zna kada Rupert dolazi.

Bio je zaista divan prizor kada smo ugledali mali cepelin, raširenihzakrilaca kao ptica, kako jedri visoko iznad pianina. Imali su čeoni vetar tako dasu se borili protiv njega, inače ne bih imala vremena da stignem do kule prenjihovog dolaska.

Kada je cepelin počeo da se spušta sa druge strane planine, one su ga štitileod vetra te mu je brzina postala neverovatna. Nismo mogli, naravno, da sa teudaljenosti vidimo koliko se brzo kretao. Međutim, kada se približio, popromicanju brda i brežuljaka ispod njega mogli smo steći utisak o tome koliko sebrzo kreće. Kada je stigao do predgorja, koja su na nekih deset milja udaljena,prešao je u brzo lebdenje i delovalo je kao da preskače tu razdaljinu. Pošto sepribližio, uzdigao se malo više od kule, ka kojoj je dolazio pravo kao strelaodapeta iz luka. Dolebdevši do pristana, zaustavio se u mestu pošto je Rupertpovukao polugu kojom se postavljala barijera protiv vetra. Vojvoda je sedeopored Ruperta, ali moram reći da je držao šipku ispred sebe čvršće nego Rupertsvoj upravljač.

Kada su stigli, Rupert je pozdravio svog rođaka sa izuzetnom ljubaznošću ipoželeo mu dobrodošlicu u Visarion.

„Vidim“, reče, ,,da si upoznao Teutu. Možeš mi sada čestitati ako želiš.“Gospodin Melton je napravio dugu tiradu o njenoj lepoti, ali je ubrzo,

mumlajući dok je govorio, rekao nešto po pitanju malera i njenog pojavljivanja upogrebnoj odeći.

Rupert se nasmejao i potapšao ga po ramenu dok mu je odgovarao: „Tajkroj haljine će verovatno postati nacionalna odeća odanih žena Zemlje PlavihPlanina. Kada budeš saznao koliko ta haljina znači svim prisutnima, razumećeš.U međuvremenu, prihvati da nema duše u ovoj zemlji koja je ne voli ili neuvažava zbog toga što je nosi.“ ,,O, zaista! Mislio sam da je to neka priprema zamaskenbal.“ Rupertov komentar na ovu lošu izjavu je bio (za njega) popriličnomrzovoljno dat:

„Savetovao bih ti da ne misliš na takav način dok si u ovom delu sveta,Erneste. Ovde sahranjuju ljude za mnogo manje stvari.“

Izgleda da je momak shvatio nešto — ili zbog onoga što je Rupert rekao ilizbog načina na koji je to učinio — jer je bio nem nekoliko trenutaka pre nego štoje progovorio.

„Veoma sam umoran zbog dugog putovanja, Ruperte. Da li bi ti i gospođaSent Ledžer imali nešto protiv da se povučem u svoju sobu i legnem? Moj slugami može doneti šolju čaja i sendvič“

Iz Rupertovog dnevnilca10. avgust 1907.Kada je Ernest upitao da se povuče, bila je to najmudrija stvar koju je

mogao da kaže ili uradi i sasvim je odgovarala Teuti i meni. Primetio sam da jedraga devojka uznemirena zbog nečega, tako da sam smatrao da je najbolje dabude nema i da se ne brine oko toga da li će biti uglađena prema prostaku. Madaje moj rođak, ne mogu o njemu misliti na drugačiji način. Vojvoda i ja smomorali da se posvetimo određenim stvarima koje su iskrsle kao posledicasastanka Saveta i, u vreme koje smo završili, noć se već bila spustila. Kada samponovo video Teutu u našoj sobi, odmah mi je rekla:

,,Da li bi imao šta protiv, dragi, da ostanem kod tetke Dženet večeras?Veoma je uzrujana i nervozna i, kada sam se ponudila da dođem, zagrlila me je izaplakala od olakšanja.“

Pošto sam večerao zajedno sa vojvodom, otišao sam u svoje stare odaje ilegao rano na počinak.

Malo pred zoru me je probudio dolazak sveštenika Teofrasta, poznatogtrkača, koji je imao hitnu poruku za mene. To je bilo pismo koje mu je dao Ruk.Bilo mu je rečeno da ga ne daje nikom drugom, nego da pronađe mene lično, magde bio, i uruči mi ga direktno u ruke. Kada je stigao u Plazak, ja sam već biootišao cepelinom, tako da je morao da se vrati u Visarion.

Kada sam pročitao Rukov izveštaj o užasnom ponašanju Ernesta Meltona,bio sam van sebe od besa. Zaista, ranije sam mislio da ne mogu biti ljut na njegapošto sam ga prezirao. Međutim, ovo je bilo previše. Ipak, shvatio sam mudrostiza Rukovog saveta, tako da sam izašao van kako bih savladao svoj bes iuspostavio samokontrolu. Cepelin Teuta je i dalje bio ukotvljen kod kule. Popeosam se u njega i poleteo.

Kada sam napravio krug od oko sto milja, osećao sam se bolje. Vetar i brzo,uzbudljivo kretanje povratili su me tako da sam bio u stanju da se nosim saErnestom ili bilo kojom svinjarijom koja može naići, a da se ne odam. Kako jeTeuta smatrala da je bolje da ne pominje Ernestovo ponašanje, osećao sam damoram to da prihvatim i ne pokažem joj da znam. U svakom slučaju, rešio sam daga se otarasim pre nego što prođe dan.

Kada sam doručkovao, poslao sam slugu da ga obavesti da ću doći unjegove odaje i to ne zadugo posle glasnika.

Bio je u svilenoj pidžami kakvu ni Solomon u svojoj slavi nije nosio.Zatvorio sam vrata za sobom pre nego što sam počeo da govorim. Slušao je, upočetku zapanjeno, potorn zbunjeno, pa ljutito, sve dok na kraju nije drhtao kaoišiban pas. Smatrao sam da je to bio pravi trenutak. da mu kažem sve. Uobraženimagarac poput njega, koji je namerno vređao sve na koje bi naišao —jer i kad bisvi njegovi gestovi u tom smislu bili načinjeni iz elementarnog neznanja, nije biopodoban za život, već bi ga trebalo ućutkati na mestu kao modernog Kalibana*(Kaliban — je jedan od protagonista Šekspirove drame Oluja. Sin đavola ibludnice, monsturozne pojave stalno čini nepočinstva, bilo voljno biloslučajno.) — ne zaslužuje ni milost ni sažaljenje. Kada bih pokazao tolerancijuprema njemu, džentlmensko ponašanje bilo bi uzalud protraćeno, ne donevšinikome nikakvu korist. Ako se dobro sećam, rekao sam mu nešto otprilike ovako:

„Erneste, kako da ti kažem, moraš da ideš i to brzo, ako me razumeš.Usuđujem se da kažem da ti na ovu zemlju gledaš kao na zemlju varvara i mislišda je bilo koji od tvojih visokih manira uzaludno bačen ovde. Pa, možda je tako.Bez sumnje je da je ustrojstvo ove zemlje grubo, planine možda mogupredstavljati samo glacijalnu epohu, međutim, koliko sam uspeo da doznam otvojim poduhvatima - jer sam saznao samo mali deo toga — ti predstavljaš

period koji je daleko iza. Izgleda da si ljudima ovde priredio predstavurazigranog huligana iz doba dinosaurusa. Plave Planine, grube kakve jesu, izašlesu iz prepotopskog mulja, tako da ljudi ovde teže boljim manirima. Oni mogu bitineotesani, primitivni, varvari, prizemni, ako hoćeš, ali nisu toliko nisko da bitolerisali bilo tvoje ponašanje ili ukus. Dragi moj rođače, nije bezbedno za tvojživot da ostaneš ovde! Rečeno mi je da ti je samouzdržavanje od straneodređenih uvređenih brđana spasilo glavu na ramenima — i to zbog drugihokolnosti i tuđih zasluga, a ne zbog uvažavanja tebe. Još jedan dan tvogfascinantnog prisustva pomeo bi to uzdržavanje i onda bismo imali skandal. Jasam ovde i sam pridošlica — suviše nov da bih mogao sebi da dozvolim skandalte vrste — tako da neću ometati tvoj odlazak. Veruj mi, moj dragi rođače, ErnesteRodžere Halbarde Meltone, od Hamkrofta iz okruga Salop, da sam neutešan popitanju tvoje čvrste odluke da odmah odeš, ali ne mogu da ne vidim mudrost tvogpostupka. U ovom trenutku, ova stvar ostaje među nama i kada odeš — ukoliko tobude odmah — tišina po tom pitanju će se poštovati od strane svih, zbog kuće ukojoj si gost. Ukoliko bude potrebno da se raširi skandal, bilo da si živ ili mrtav,načiniću od tebe sprdnju kojoj će se rugati cela Evropa. Shodno tome,pretpostavio sam tvoje želje i naredio da brza parna jahta bude spremna da teodvede do Ankone ili bilo koje druge luke koju poželiš. Jahtom će upravljatikapetan Dezmond, zapovednik jednog od naših ratnih brodova — veoma odlučanoficir, koji će sleđiti sva uputstva koja mu budu data. Tako ćemo se postarati zatvoju bezbednost do italijanske teritorije. Neki od njegovih oficira će urediti date čeka poseban vagon. Njim će te odvesti do parobroda Kvinboro, na kojem ćete čekati rezervisana kabina. Moj agent će putovati sa tobom i vozom iparobrodom kako bi se postarao da ti sve što poželiš u vidu hrane ili komforabude obezbeđeno. Naravno, shvataš, moj dragi rođače, da si moj gost sve dok nestigneš u London. Nisam zamolio Ruka da te prati jer sam napravio grešku kadasam ga poslao da te sačeka. Zaista, taj gest je možda predstavljao nepredviđenuopasnost po tebe — potpuno nepotrebnu opasnost, uveravam te. Na sreću,admiral Ruk, iako strastven čovek, poseduje čudesnu moć samokontrole.“

„Admiral Ruk?“, upitao je. ,,Admiral?!“„Admiral, svakako“, odgovorio sam, „ali ne običan admiral - jedan od

mnogih. On je lord admiral Zemlje Plavih Planina. U njegovim rukama jecelokupna mornarica. Kada se takav čovek tretira kao sluga, može doći do... Alizašto ulaziti u to? Sve je gotovo. To pominjem samo ukoliko se nešto slično desisa kapetanom Dezmondom, koji je mlađi čovek i stoga verovatno manjeuzdržan.“

Video sam da je naučio lekciju, tako da nije više ništa rekao na tu temu.Postojao je još jedan razlog za njegov odlazak, koji nisam pomenuo. Ser

Kolin Mek Kelpi je dolazio sa svojim saplemenicima i znao sam da ne voliErnesta Meltona. Dobro pamtim epizodu sa ponuđenim prstom u kancelarijigospodina Trenta. Takođe, pretpostavljam da je tetka Dženet uznemirena zbognekakve nepristojnosti o kojoj nije želela da priča. On je stvarno nemogućmladić i bolje je da je van ove zemlje nego u njoj. Ako bi ostao ovde, sigurno jeda bi se desila neka tragedija.

Moram reći da sam osetio znatno olakšanje kada sam video da jahta, sakapetanom Dezmondom na mostu i mojim rođakom pored njega, odlazi uz rečicu.

Potpuno drugačija osećanja su me preplavila samo sat vremena kasnije,kada je Gospa doletela rečicom. Na komandnom mostu je stajao lord admiral, apored njega ser Kolin, koji je izgledao izvrsnije nego ikada. Gospodin BingamTrent je takođe bio na mostu.

General je bio pun entuzijazma po pitanju svoje regimente, jer je sa sobomdoveo sve koji su završili obuku kod kuće. Bilo ih je skoro za celu četu. Kadasmo ostali sami, obavestio me je da je sve sređeno po pitanju broja i obuke ljudi,ali da je pitanje oficira ostavio za neku pogodniju priliku kada budemo mogli dapretresemo stvar na miru. Objasnio mi je svoje razloge, koji su svakako bilijednostavni i razumni. Oficiri, po njegovom mišljenju, pripadaju drugoj klasi,navikli su na potpuno drugačiji standard života, smeštaja, dužnosti i uživanja. Sanjima je teže postupati i doći do njih.

„Nije bilo svrhe“, reče, ,,da angažujemo neuspele, koji su okoštali u svojimstarim predstavama o sopstvenoj vrednosti. Potrebni su nam mladići za našustvar — to jest, mlađi, ali sa nekim iskustvom - koji znaju kako da se ponašaju,inače, po onome što sam čuo o ljudima Zemlje Plavih Planina, ne bi dugo opstaliophodeći se onako kako to čine na drugim mestima. Počeću sa onim što budešželeo, jer sam došao, dragi moj dečače, da ostanem ovde sa tobom i tetkomDženet. Mi ćemo ti, ako nam svevišnji dozvoli, pomoći da izgradiš nacijusaveznika Britanije, koja će stajati kao predstraža naše nacije i čuvar istočnogputa. Kad sve stvari ovde budu organizovane sa vojne strane, ja ću, ukolikomožeš da budeš bez mene neko vreme, skoknuti do Londona na par nedelja. Doksam tamo, potražiću oficire kova kakvog tražimo. Znam da ih ima puno. Biraću ihpolako i pažljivo i svaki čovek kojeg dovedem sa sobom biće preporučen odstrane nekog starog vojnika kojeg poznajem i koji poznaje čoveka kojegpreporučuje. Uslov će, naravno, biti da ga je video na delu. Imaćemo, usuđujemse da kažem, armiju kojoj u rangu te veličine nema ravne na svetu i možda će

doći dan kada će naša stara zemlja biti ponosna na našu novu. Sada idem davidim da li je sve spremno za moje ljude - naše ljude,“

Sve je bilo pripremljeno unapred kako bi saplemenici i žene bili udobnosmešteni, ali sam znao da će on kao i svaki dobar vojnik, želeti lično da se uverida li su mu ljudi dobro smešteni. Nije za džabe bio, možda, najvoljeniji general uceloj britanskoj armiji.

Kada je otišao, ostao sam nasamo sa gospodinorn Trentom, koji jeočigledno čekao na pogodan trenutak da se vidi sa mnom. Kada sam muspomenuo svoje venčanje sa Teutom, koja je izgleda ostavila veoma jak utisak nanjega, iznenada reče:

„Pretpostavljam da smo potpuno sami i da nas neće prekidati?“ Pozvao samčoveka koji je stajao ispred — ispred mojih vrata uvek stoji stražar ili poredmene, gde god da se nalazim — i dao sam mu naređenja da me niko neuznemirava sve dok ne izdam nova naređenja.

,,Ako“, rekoh, „iskrsne nešto bitno ili važno, obavestite vojvotkinju iligospođicu Mek Kelpi. Ako bilo koja od njih dovede nekog da me vidi, pustite gaunutra.“

Kada smo ostali potpuno sami, gospodin Trent je izvadio parče papira ineka dokumenta iz torbe pored njega. Zatim je pročitao stavke sa papira, a dok ječitao, slagao je dokumenta na sto pored sebe da bi istovremeno proverio da li sesve slaže.

1. Novi testament napravljen po venčanju, da se potpiše odmah.2. Kopija ugovora o vraćanju Visariona i celokupnog imanja Petru Visarionu,

kako je to naloženo testamentom Rodžera Meltona.3. Izveštaj o korespodenciji sa Tajnim savetom. Procedure.

Pošto je pročitao poslednju stavku, razvezao je crvenu vrpcu i držeći svežanjpapira u ruci, nastavio je dalje:

„Kako biste kasnije mogli poželeti da proučite detalje procedura, iskopiraosam različita pisma, čiji su originali sklonjeni u moj sef, gde su Vam uvek naraspolaganju ukoliko poželite da ih imate. Što se trenutnih informacija tiče, daćuVam grub pregled obaveza, skrećući vam pažnju na mestima gde je to uputno.

,,Po prijemu Vašeg pisma sa instrukcijama koje se tiču pristanka Tajnogsaveta, po pitanju promene Vaše nacionalnosti prema uslovima testamentaRodžera Meltooa, stupio sam u komunikaciju sa sekretarom Tajnog saveta,obaveštavajući ga o vašoj želji da u dogledno vreme budete naturalizovani i

postanete državljanin Zemlje Plavih Planina. Pošto smo razmenili nekolikopisama, dobio sam poziv da prisustvujem zasedanju Saveta.

Prisustvovao sam, kao što je zatraženo od mene, ponevši sa sobom svaneophodna dokumenta, čak i ona koja sam pretpostavio da možda mogu bitizatražena po želji.

Lord predsednik me je obavestio je sadašnje zasedanje Saveta posebnoorganizovano po sugestiji kralja, koji je bio konsultovan po pitanju ličnih želja oovom pitanju — ukoliko ih ima. Predsednik je nastavio dalje i obavestio me dasu sastanci Tajnog saveta potpuno poverljivi i da se ne smeju obznanjivati podbilo kojim uslovima. Bio je dovoljno milostiv da doda:

„Okolnosti ovog slučaja, međutim, jedinstvene su. Vi nastupate u tuđe ime,smatramo da je uputno da Vam proširimo ovlašćenja po tom pitanju kako bistemogli slobodno da komunicirate sa svojim klijentom. Kako se taj gospodin želinaseliti u delu sveta koji je u prošlosti bio, a može postati opet, ujedinjen saovom nacijom po pitanju zajedničkog interesa, Njegovo visočanstvo želi dagospodin Sent Ledžer bude uveren u dobru volju Velike Britanije prema ZemljiPlavih Planina i u njegovo lično zadovoljstvo što će gospodin iz tako istaknuteloze i dokazanog karaktera postati — sam po sebi — karika koja povezuje ovedve zemlje. U tu svrhu on blagorodno izjavljuje da će, ukoliko Tajni savet dasvoj pristanak o denaturalizaciji, on lično potpisati dokument o tome.

Tajni savet je stoga održao privatnu sednicu, na kojoj je predmet razmotreniz svih uglova. Zaključeno je da promena neće doneti nikakvo zlo, već da možebiti od koristi obema nacijama. Stoga se mi slažemo da uslišimo molbupodnosioca i preduzeli srno korake u tom smislu i pripremili dozvolu. Tako damožete biti spokojni, gospodine, jer, čim se formalnosti—koje naravno zahtevajuodređena dokumenta od strane podnosioca — obave, dozvola i uverenje će bitiizdati.“ Pošto sam preneo ovu izjavu na formalan način, moj stari prijatelj jenastavio familijarnije:

„Moj dragi Ruperte, sve je pod kontrolom i uskoro ćeš imati slobodu, kojuzahteva testament, da preduzmeš korake koji su neophodiri da budešnaturalizovan u svojoj novoj zemlji.

Uzgred ti mogu reći da je nekoliko čianova saveta napravilo veomapohvalne opaske koje se tiču tebe. Zabranjeno mi je da ti otkrijem imena, ali timogu reći činjenice. Jedan stari feldmaršal koji je dobro poznat u celom svetu,koji je služio sa tvojim ocem, nekoliko puta mi je rekao da je bio veoma hrabarvojnik i da mu je drago što će Velika Britanija u budućnosti imati koristi od sinatakvog oca, u tako prijateljskoj zemlji, zemlji koja leži iza granica imperije, ali

koja je često bila uz nju i možda će biti opet.Toliko od Tajnog saveta. Ne možemo uraditi više u ovom trenutku dok ne

potpišeš i ne potvrdiš dokumenta koja sam doneo sa sobom.Možemo formalno završiti sređivanje papira koji se tiču Visariona i imanja,

jer se ona moraju obaviti dok si britanski državljanin. Isto i testament, koji jeformalniji i širi dokument, koji će zameniti onaj kratki koji si mi prosledio posvom venčanju. Možda bi bilo neophodno ili uputno da kasnije, kada senaturalizuješ ovde, napraviš novi testament u skladu sa lokainim zakonima.

Dnevnik Teute Sent Ledžer19. avgust 1907.Danas smo imali veličanstveno putovanje. Čekali smo na njega više od

nedelju dana. Rupert ne samo da je želeo savršeno vreme već je morao da čekada novi cepelin stigne kući. On je duplo veći od našeg starog. Nijedan koji smoimali nije mogao da ponese grupu koju je Rupert želeo da povede. Kada je čuoda cepelin stiže iz Vitbija, gde je poslat iz Lidsa, telegramom je poslaoinstrukcije da ga istovare u Otrantu, gde ga je preuzeo lično. Želela sam dapođem sa njim, ali sam shvatila da je bolje da ostanem kod kuće. Rekao mi je daje u Brindiziju prevelika gužva da bi se išta sakrilo, a on želi da bude štotajnovitiji po ovom pitanju, jer želi da proba novi radijumski motor. Od kako suotkrili radijum u našim brdima, postao je opsednut idejom vazdušnih snaga kojebi nas štitile. Posle današnjeg iskustva, mislim da je u pravu. Kako je želeo daizvidi celu zemlju kako bi načinio opštu šemu odbrane, bio nam je potrebandovoljno velik capelin, koji bi mogao da ponese nepohodno veliku grupu i toodgovarajućom brzinom. Pored Ruperta tu su bili: moj otac, ser Kolin, lordadmiral Ruk (volim da tog izvanrednog čoveka oslovljavam punom titulom) i ja.Pošto su se u ovakvoj skupini našli vojni i pomorski stručnjaci oni su sa sobomponeli različite aparate, kamere i daljinometre da bi mogli da označe mape, kojesu takođe imali sa sobom. Rupert je, naravno, upravljao, a ja sam mu asistirala.Otac, koji se još nije bio svikao na putovanje vazduhom, sedeo je u sredini (namestu koje je Rupert predusretljivo pripremio za njega), gde je bilo najmanjeljuljanja. Moram reći da sam bila zadivljena načinom na koji se izvanrednivojnik ser Kolin držao. Nikada pre toga nije bio u cepelinu, međutim, bez obzirana to bio je hladan kao da se nalazio na steni. Visina i ljuljanje ga nisuuznemiravali. Zaista, izgledalo je kao da sve vreme uživa. Admiral je bio skoroekspert po pitanju letenja, kao i po pitanju krabe, kako mi je Rupert preneo.

Pošli smo posle svitanja i krenuli smo na jug. Kada smo stigli istočno od

Ilsina, držali smo se granice i pratiii smo je na istok, čineći povremene okrete kaunutrašnjosti i natrag. Kada smo stigli do krajnje tačke na severu, počeli smo dase krećemo znatno sporije. Ser Kolin nam je objasnio da je odbrana, što se tičeostalih delova zemlje, prilično jednostavna. Ako bilo koja druga sila, osimTuraka, pokuša da nas napadne, to mora učiniti sa mora, tako da je veomapažljivo želeo da ispita obalu, u saradnji sa admiralom, čiji su saveti po pitanjuodbrane sa mora bili nezamenjivi.

Rupert je bio sjajan. Svi su mu se divili dok je sedeo i upravljao polugama,terajući veliku mašinu da se povinuje svakom njegovom dodiru. Bio je tolikoobuzet poslom. Verujem da dok radi ne misli ni na šta drugo, čak ni na mene. Onje sjajan!

Vratili smo se taman kada je sunce počelo da zalazi za Kalabrijske planine.Prilično je veličanstveno kako se horizont menja kada jedriš tako visoko ucepelinu. Rupert će me naučiti kako da sama upravljam jednim i, kada budemspremna, pokloniće mi jedan, koji će biti posebno napravljen za mene.

Mislim da sam i ja obavila dobar posao — bar imam neke lepe ideje — nadanašnjem putovanju. Moje zamisli se ne tiču rata, već mira, i mislim da samotkrila sjajan način na koji možemo razviti našu zemlju. Pričaću sa Rupertom otome večeras kada ostanemo sami. U međuvremenu, ser Kolin i admiral Ruk ćeodvojeno razmisliti o svojim planovima, a onda će uporediti mišljenja sutraujutru. Potom će ideje preneti Rupertu i mom ocu, kako bi svi zajeđno doneliodluku.

Nastavak Rupertovog dnevnika21. avgust 1907.Naš sastanak po pitanju odbrane zemlje održan je ovog popodneva i prošao

je dobro. Bilo nas je ukupno petoro i uz odobrenje vojvode i dvojice boraca,koji su predstavljali kopnene snage i mornaricu, poveo sam Teutu sa sobom.Sedela je pored mene i nije rekla ni reč dok pitanje odbrane nije bilo rešeno. SerKolin i admiral Ruk su sc potpuno slagali po pitanju neposrednih koraka koji semoraju preduzeti u smislu odbrane. Na prvom mestu je bilo utvrđivanje obale naneophodnim mestima i ojačavanje mornarice. Kada smo stigli do toga, upitaosam šta je preduzeo po pitanju povećanja flote. Na to mi je odgovorio da suzaključili da su mali ratni brodovi poput Gospe idealni za odbranu obale idelovanje u sopstvenim vodama, jer im veličina omogućava da se po potrebisakriju na mnogim mestima, te da je poručio još devet brodova istog plana. Njihčetiri je već bilo gotovo, a ostali su pripremani najvećom mogućom brzinom.General je potom dodao da se veliki topovi mogu koristiti sa tačaka koje su

pažljivo odabrane na obali. Pošto je obala kratka, nije potreban veliki broj njih.„Možemo imati“, reče, „najveće topove, najbolje izrade koji postoje i

koristiti ih kao kopnene baterije po najnovijem rasporedu. Ozbiljno pitanje sakojim se moramo pozabaviti je odbrana luke — koja još nije razrađena — kojaje poznata kao Plava Usta. Posle našeg vazdušnog putovanja, posetio sam jemorskim putem sa admiralom Rukom na Gospi, a potom i kopnenim putem savladikom, koji je rođen na ovim obalama i poznaje svaki kamen.

„Vredna je utvrđivanja i to dobrog, jer je to luka bez premca u Mediteranu.Dovoljno je prostrana da primi mornaricu, a u isto vreme je zaklonjena samorske strane. Planine koje je okružuju pružaju potpunu zaštitu. Ona može bitinapadnuta samo sa naše teritorije. Naravno, vojvodo, razumete da kada kažem,,naše“ mislim na Zemlju Plavih Planina, za čiju sigurnost i dobrobit samzabrinut.

Kada se odgovarajući topovi postave na vrh litica severno i južno od ulaza ikada se kameno ostrvo između utvrdi i naoruža adekvatno, Usta će bitineosvojiva. Međutim, ne bi trebalo da se oslanjamo samo na utvrđivanje ulaza.Na određenim istaknutim mestima — koja sam obeležio na mapi — potrebno jepodići potopljene tvrđave sa nasipima. Tvrđave bi trebalo pokriti sa brda, anaravno i vrhove zaštititi. Tako bismo mogli da se odupremo napadu sa bilo kojestrane — sa kopna ili mora. Ta luka je bitna, kako zbog snage tako i zbogbogatstva nacije, te je stoga neophodno dobro je utvrditi. To bi trebalo uraditiuskoro, u najvećoj tajnosti, jer u suprotnom bi to mogao postati predmet odinternacionalnog zanimanja.“

Ovde je Ruk udario jako po stolu.„Boga mi, to je istina! To mi je bio san mnogo godina.“U tišini koja je nastupila, slatki, mili glas Teute bio je jasan poput zvona:„Mogu li da kažem nešto? Ohrabrena sam izvanrednim govorom ser Kolina,

a lord admiral nije oklevao da pomene svoje snove. I ja imam san, o kom sampočela da maštam dok smo leteli iznad Plavih Usta, ali zbog toga nije manje san.U trenutku mi se učinilo da sam videla prelepo mesto koje će uskoro postati —kako je ser Kolin rekao odakle će snaga i bogatstvo naše zemlje dolaziti, tačka ukoju će se ceo svet slivati kako bi trgovao sa nekim od velikih bogatstava ZemljePlavih Planina. To bogatstvo još nije razvijeno. Međutim, blizu je dan kada ćemopočeti da ga koristimo i to posredstvom te luke. Naša brda i doline su prepunanetaknute šume, koja je nemerljivo vredna, tu raste raznoliko drveće kojem nemaravnog u celom svetu. U stenama se nalazi, mada još neotkriveno, veliko rudnobogatstvo. Gledala sam geološke izveštaje komisije koju je moj muž angažovao,

pošto je došao da živi ovde i, po njihovom mišljenju, naše planine su prepunevelikih količina minerala, koji su za industriju vredni koliko i zlato i srebro zatrgovinu — mada ni zlata ne nedostaje. Kada se posao sa lukom završi i kada scmesto utvrdi protiv napada, moramo naći način da ovo bogatstvo u drvetu imineralima dopremimo do mora.

Tada će možda početi veliki prosperitet naše zemlje o kojem svi sanjamo.“Ućutala je, drhteći i skoro se gušeći od emocija. Svi smo bili dirnuti. Ja sam

bio oduševljen do srži. Njen entuzijazam je bio zarazan i pod njegovim uticajemmi je proradila mašta. Pod njenim uticajem rekoh:

„Postoji način. Znam kako. Dok je naša draga vojvotkinja pričala, način mije postao jasan. U zadnjem delu Plavih Usta, na mestu gde zalazi najdublje uplanine, uočio sam otvor velikog tunela, koji je išao nagore strminom, sve doprvog piatoa iza venca litica koje je okružuju. Tuda, putem nivelacije, šinama,kablovima, drvenim podupiračima, vazdušnim putem i cevima, bogatstvo sazemlje i ispod nje se može transportovati. Pošto je naša zemlja sva planinska, aplanine se uzdižu do oblaka, transport do mora će biti lak i jeftin kadauspostavimo mehanizam. Pošto sav teret ide dole tu silu ćemo iskoristiti datransportujemo prazna kolica od tunela i luke gore. Možemo preusmeritiplaninske potoke i tako dobiti neograničenu hidrauličku silu tako da se cela luka igrad, koji će tu nastati, mogu snabdevati i koristiti njenu energiju.

Sa tim se može početi odmah. Ubrzo će mesto biti premereno i ispitano kakobi se načinili inženjerski nacrti. Možemo krenuti od glavnog tunela i kretati se odnivoa mora nagore, tako da nas transport materijala ne košta ništa. Taj posao semože obavljati uporedo sa izgradnjom tvrđava, nema razloga da gubimo vreme.

Staviše, dodao bih koju reč po pitanju odbrane. Mada smo po istoriji staranacija, što se tiče mesta među velikim silama, mladi smo. Tako da moramopokazati hrabrost i energiju mlade nacije u nastajanju. Kraljevstvo vazduha jošnije uspostavljeno. Zašto ne bismo pokušali da to uradirno? Naše planine suvisoke, imamo početnu osnovu za silu po pitanju napada i odbrane. Možemo naodabranim mestima među oblacima, napraviti vazdušne baze, odakle se našicepelini mogu brzo spustiti i skršiti naše neprijatelje, bilo na moru ili na kopnu.Nadamo se da ćemo živeti u miru, ali teško onima koji nas primoraju na rat!“

Nema sumirje da su Visarionovi ratnička loza. Dok sam govorio, Teuta meje uhvatila za ruku i čvrsto držala. Stari vojvoda, uzplamtelih očiju, ustao je iuhvatio me je za drugu. Dva stara borca su takođe ustala i salutirala mi.

To je bio početak onoga što je uskoro postalo Nacionalni komitet zaodbranu i razvoj.

Imao sam i druge još grandioznije planove za budućnost na umu, ali nijebilo pravo vreme za njihovo iznošenje.

Za mene je bilo ne samo uputno već i neophodno da se naša mala grupa držipotpune diskrecije, po svim pitanjima. Delovalo je kao da postoji nova nelagodau Zemlji Plavih Planina. Članovi Savetase stalno sastaju, ali još uvek nijesazvano formalno zasedanje, od poslednjeg na kojem sam prisustvovao. Brđanisve vreme dolaze i odlaze, uvek u grupama, ili velikim ili malim. Teuta i ja smoto primetili pošto dosta vremena provodimo u cepelinu. Medutim, nekako smo —vojvoda i ja — izostavljeni iz svega, ali do sada ostalima nismo rekli ni reč uvezi sa tim. Vojvoda je to takođe primetio, ali ne govori ništa, tako da sam i janem, a Teuta čini sve što zatražim. Ser Kolin ne primećuje ništa, osim poslakojim je zaokupljen — planiranje odbrane Plavih Usta. Njegovo inženjerskoobrazovanje i njegovo ogromno ratno iskustvo — skoro pedeset godina je kaovojnik učestvovao u svim velikim ratovima — usmereni su na tu tačku. Sigurno jeda pravi sjajne planove, konsultuje se sa Rukom skoro svakog sata po pitanjima uvezi sa mornaricom. Lord admiral je celoga života bio posmatrač, tako da mu jeveoma malo bitnih stvari promaklo. On svojim mudrim savetima znatnodoprinosi konstrukciji odbrane. Mislim da je i njemu jasno da se nešto dešavamimo nas, ali je nem po tom pitanju.

Šta stoji iza toga, ne mogu da pogodim. Nelagoda koja se osećala prilikomotmice Teute i vojvode ne samo da nije nestala već se pojačala. Ta nelagoda jebila potaknuta sumnjom. Verujem da ćemo saznati šta je po sredi kada za to dođevreme. U međuvremenu, bavimo se svojim poslom. Na sreću, Plava Usta iplanine oko njih su moje vlasništvo, jer ih je ujka Rodžer kupio odavno,nevezano za imanje Visarionovih. Zatražio sam od vojvode da mi dozvoli da ihprebacim na njega, ali je on to odbio i zabranio da mu ponovo to pomenem.

„Već si dovoljno uradio", reče, ,,ako ti dozvolim da nastaviš, osećaću seloše. A mislim da ne bi želeo da otac tvoje žene pati i oseća se bedno poslečasnog života.“

Poklonio sam se i više ništa nisam rekao. To pitanje je ostavljeno po strani ija idem za svojim naumom. Dao sam da se uradi ispitivanje i nakon njega suotpočeli radovi na tunelu u luci.

KNJIGA OSMA — BLJESAK HANDŽARA

Privatni memorandum o sastancima različitih članova Nacionalnog saveta,održanih u zgradi Saveta Plavih Planina, u Plazaku, u ponedeljak 26. avgusta1907. (zapisano po nalogu prisutnih od strane Kristoferosa, sekretara Saveta)

Kada je organizovan privatni sastanak različitih članova Nacionalnogsaveta, koji se sakupio u zgradi Saveta u Plazaku, preliminarno je odlučeno dasada i posle ni jedno jedino ime od onih koji su prisutni neće biti spomenuto, i dase zvaničnici koji budu određeni u svrhu ovog sastanka spominju samo pofunkciji, bez oslovljavanja po imenu.

Zasedanje je poprimilo formu uopštene konverzacije, potpuno neformalne istoga neće biti pribeleženo. Generalni ishod je da postoji jedinstveno mišljenje,koje je dugo razmatrano od strane mnogih ljudi u celoj zemlji, da se je potrebnopromeniti ustav i ustrojstvo zemlje. Zaključeno je da trenutni oblik vladavine odstrane neredovnog Saveta nije dovoljan i da je potrebno usvojiti metod koji višeodgovara duhu vremena. U tom smislu, ustavna monarhija poput one u VelikojBritaniji, činila se najpodesnijom. Na kraju je odlučeno, da svaki čian Savetalično pročešlja svoju oblast i porazgovara o problemu sa biračima, kako bi nasledećem zasedanju — pošto je određeno da se sastanak odloži za sedam dana,do drugog septembra — sva mišljenja i želje saslušali. Pre nego što su se rastali,razmatrali su koja bi individua bila najpodesnija za kralja, ukoliko nova idejanaiđe na odobravanje u zemlji. Potpuni konsenzus po tom pitanju je da bivojvoda Petar Visarion trebalo da, ukoliko prihvati tu poziciju, bude imenovan.Bilo je važno, da muž vojvotkinje Teute, koja je sada udata za Engleza, RupertaSent Ledežra — kojeg brđani zovu gospodar Rupert — bude naslednik tronakada za to dođe vreme — naslednik koji je potpuno vredan tog uvaženog mesta.Nekolicina govornika je, uz opšti pristanak, istakla da je gospodin Sent Ledežrveć služio državi na takav način i da je on sam vredan da bude osnivač novedinastije, ali, kako je sada u rodu sa vojvodom Petrom Visarionom, bilo jeprilično da starijem, koji je iz naše zemlje, prvom bude ponuđena ta čast.

Isto (nastavak)

Zajednički sastanak određenih članova Saveta ponovo je održan u zgradiSaveta u Plazaku u ponedeljak, 2. septembra 1907. Dogovorom je postavljen istipredsedavajući i pravila povodom beležaka obnovljena.

Različiti članovi saveta su na smenu podnosili izveštaje prema državnompopisu. Svaki kraj je bio predstavljen. Izveštaji su bili jedinstveni u korist novogustava i bilo je izneto da je kandidatura vojvode Petra Visariona za kraljaprihvaćena sa entuzijazmom u svim delovima zemlje. Takođe, potvrdeno je da subrđani rado prihvatili da krunu potom nasledi gospodar Rupert (prihvatali susamo njegovo ime kao alternativu, ne puno, jer su izjavili da će on za njih zauvekbiti Rupert).

Pošto je pitanje rešeno na zadovoljavajući način, rešeno je da se formalnisastanak Nacionalnog saveta održi u zgradi Saveta u Plazaku, za nedelju dana odsada i da se od vojvode Visariona zatraži da bude pripravan da prisustvujeSavetu. Odlučeno je da se visokom sudu izda instrukcija da prerade stari ustavkako bi se novi usvojio i to baziran na ustavnoj proceduri Velike Britanije, takoda bude primenjljiv na tradicije i ideje Vlade Plavih Planina.

Jedinstvenim glasanjem ovaj privatni i neregularni sastanak različitihpripadnika saveta okončan je.

Zapis o prvom sastanku Nacionalnog saveta Zemlje Plavih Planina, kojije održan u Plazaku a ponedeljak, 9. septembra 1907, kako bi se razmotrilousvajanje novog ustava i odredio datum njegovog stupanja na snagu (koji jevodio kaluđer Kristojeros, sekretar Nacionalnog saveta)

Zajednički sastanak je održan kako je predviđeno. Svi pripadniei Saveta subili prisutni, zajedno sa vladikom, arhiepiskopom, arhimandritima manastiraSpazaka, Ispazara, Domitana i Ostroga, ministar fiinansija, predsednik Vrhovnogsuda i drugi visoki zvaničnici uobičajeni za zasedanje Nacionalnog saveta kadase rešavaju pitanja od velike važnosti. Imena svih prisutnih se mogu naći upunom izveštaju, dok je ovde data skraćena verzija raznih izjava i govora zavreme razmatranja, od kojih je neke stenografski pribeležio skromni zapisnik doksu druge načinili sami pripadnici Saveta.

Vojvoda Petar Visarion je bio prisutan ispunjavajući želju Saveta i čekao jeu zgradi kada će biti pozvan pred Savet.

Predsedavajući je izneo pred Savet pitanja Ustava, objašnjavajući poglavljakoja su sačiniii predstavnici visokog suda. Ustav je formalno prihvaćen od strane

Nacionalnog saveta u ime naroda i predloženo je da se kruna ponudi vojvodiPetru Visarionu, čiji nasleđnik bi bio gospodar Rupert, muž njegovog jedinogdeteta — vojvotkinje Teute. To je takođe primljeno sa entuzijazmom iprihvaćeno.

Tada su predsedavajući, arhiepiskop i vladika, nastupajući kao izaslaniciotišli po vojvodu Petra Visariona.

Kada je vojvoda ušao, ceo Savet zajedno sa zvaničnicima je ustao inekoliko trenutaka su stajali pognutih glava s poštovanjem. Potom su, kao pokomandi — jer nijedna reč nije bila izgovorena - isukali svoje handžare i staiimirno — vrhovi handžara su bili upereni nagore dok su im oštrice bile usmerenenapred.

Kaliban — je jedan od protagonista Šekspirove drame Oluja. Sin đavola ibludnice, monsturozne pojave stalno čini nepočinstva, bilo voljno biloslučajno.Vojvoda je mirno stajao. Delovao je ganuto, ali se odlično kontrolisao.Jedini put kada je izgledalo da je izgubio samokontrolu jeste kada su svi prisutnizajedno podigli handžare visoko i uzviknuli: „Živeo, kralj Petar!“

Potom su spustili handžare i njihove vrhove uperili ka zemlji stojećipognutih glava.

Kada je povratio kontrolu nad sobom, vojvoda Peter Visarion jeprogovorio:

„Kako da vam se dovoljno zahvalim, braćo moja, i preko vas narodu ZemljePlavih Planina na časti koja mi je učinjena danas? Uistinu to nije moguće stogavas molim da to smatrate učinjenim i poredite moju zahvalnost sa velikodušnošćuvaših srca. Čast koju mi nudite nikada nisam razmatrao, niti sam u najluđimsnovima ikada pomišljao na to. Čast je toliko velika da vas molim da mi podaritejoš malo vaše širokogrudosti i date mi malo vremena da razmislim o tome. Nećuodugovlačiti, jer mi je vatra te počasti još uvek sveža u duši, a nazirem i hladnusenku dužnosti, mada joj se telo još nije formiralo. Dajte mi jedan sat samoće —sat najviše — da ne bih prolongirao bez razloga ovo zasedanje. Moguće je da ćemi biti potrebno manje vremena, ali u svakom slučaju vam obećavam da ću se,kada u svojoj glavi rešim ovo pitanje, odmah vratiti."

Predsedavajući Saveta je pogledao oko sebe i videvši oko sebe pognuteglave pristanka, reče glasom punim poštovanja i ozbiljnosti: „Čekaćemostrpljivo, koliko god vremena da Vam je potrebno i neka Bog koji vlada svima,privede Vaše srce svojoj volji!“

1. tako je u tišini vojvoda izašao iz sale.

Sa svog mesta pored prozora mogao sam da ga vidim kako odlazi, odmerenimkorakom, uz brdo koje se uzdiže iza zgrade Saveta i nestaje u senci šume. Potomme je moj posao obuzeo jer sam želeo da pribeležim dešavanja, dok su mi jošsveža u pamćenju. U mrtvoj tišini ceo Savet je čekao, niko nije progovarao nitipokušavao da komunicira makar i pogledom.

Skoro ceo sat je prošao kada se vojvoda vratio u Savet, hodajući polako idržavnički ozbiljno, kako je oduvek hodao dok godine nisu počele da musputavaju mladalački hod koji je bio tako čuven. Članovi saveta su ustali i ostalina nogama kako bi saslušali njegovo saopštenje. Govorio je polako, a lcako jenjegov odgovor bio važan za istoriju zemlje i naroda, zapisao sam svakuizgovorenu reč, ostavljajući tu i tamo mesta za opis ili komentar, koje sam potomdopisao.

„Gospodo iz Nacionalnog saveta, arhiepiskope, vladiko, sudije,arhimandriti i vi, braćo moja, od kako sam vas ostavio, povukao sam se u šumukako bih se u miru posavetovao sa sobom i Bogom. I on me je u svojojblagorodnoj mudrosti doveo do zaključka koji mi je od prvog trenutka bio nasrcu. Braćo, svi znate — inače sam uzalud protraćio godine života — da su mojesrce, duša i telo uz zemlju - moje iskustvo, život i handžar. Kada je sve dato zanju, zašto sam ustuknuo pred svojim sudom koji je morao da se bori sa mojomambicijom? Deset vekova moja loza je uvek izvršavala svoju dužnost. Vekovimasu ljudi mojim precima već nudili titulu kralja, kao što to vi činite sada.Međutim, meni bi bilo odvratno da izneverim to poverenje, čak i da je najmanjatitula u pitanju. Ukoliko prihvatim čast da budem kralj, to ću učiniti samo akonema boljeg kandidata za to. Da nema drugog, to bih drage volje prihvatio istavio bih vam se na raspolaganje i povinovao se vašim željama. Ipak, takavneko postoji i već vam je drag zbog svojih podviga, a takođe i meni, jer je onmoj sin zbog ljubavi moje ćerke. On je mlad, a ja sam star. On je jak, hrabar ipravedan. Moji dani korišćenja snage i hrabrosti su prošli. Dugo sam razmišljaoda svoje pozne godine provedem u nekom od manastira, gde bih i dalje mogao daposmatram vrtlog života i savetujem mlađe ljude življih umova. Braćo, ulazimo uturbulentna vremena. Vidim znakove njihovog dolaska na svim stranama. Sever ijug — stari poredak i novi će se sukobiti, a mi ležimo između njih. Istina je daTurci sa kojima ratujemo hiljadu godina polako postaju beznačajni. Međutim, sasevera se pojavljuju osvajači koji se polako prikradaju Balkanu, a sila im jeveća. Marš im je bio postojan i kako su nastupali utvrđivali su svaki svoj korak.Sada nam dišu za vratom i već su počeli da gutaju regije kojima smo pomogli dase oslobode Muhamedove stege. Austrija je pred našim vratima. Pošto su je

pobunjenici u Italiji odbili, umešala je svoje prste među evropske sile tako da uovom trenutku deluje kao nesavladiv protivnik za ovako malo zemlju. Za naspostoji samo jedna šansa: da se udružimo sa balkanskim silama kako bismonapravili front u svim pravcima. Da li je to poduhvat koji bi starac trebalo dapreduzme? Ne, te ruke moraju biti mlade i savitljive, um vispren, a srce jako dabi se preduzeo takav poduhvat. Ukoliko bih prihvatio krunu, samo bih odložioono što bi neumitno došlo. Od kakve koristi bi bilo da kada me tama uzme, mojaćerka bude kraljica prvom kralju nove dinastije? Poznajete tog čoveka i znam daste voljni da ga načinite kraljem posle mene. Zašto ne početi od njega? Dolazi izvelike nacije, gde je princip slobode osnovni princip kojim se rukovode svestvari, iz nacije koja nam je ne jednom pokazala svoje prijateljstvo. Bez sumnje,sama činjenica da će Englez postati naš kralj doneće sa sobom duh i vladanjekoji je njegovu zemlju načinio velikom, a to bi mnogo značilo za ponovnouspostavljanje starog prijateljstva i stvaranje novog, koje bi u teškim vremenimadovelo britanske brodove u naše vode i britanske bajonete kao podršku našimhandžarima. Poznata mi je činjenica koja vama nije: da je Rupert Sent Ledžer većpribavio dokument potpisan od strane engleskog kralja lično, koji mu dozvoljavada se odrekne engleskog državljanstva i zatraži naše. Takođe, znam da je sasobom doneo ogromno bogatstvo, uz čiju pomoć uvećavamo svoju moć za ratukoliko se on dogodi. Svedok sam njegove porudžbine za devet novih brodovaiste klase kao i brod koji se pokazao u našoj pobedi protiv Turaka — ili piratašta god da je bio. O svom trošku je preduzeo utvrđivanje Plavih Usta. Od njih ćenačiniti tvrđavu jaču od Gibraltara i obezbediti nas od mogućeg austrijskogupada iz Kotora. On već postavlja vazdušne stanice na našim najvišim vrhovimakako bismo u ratu mogli koristiti cepeline koji su napravljeni za njega. TakviIjudi prave velike nacije i ubeđen sam da bi u njegovim rukama ova izvanrednazemlja plemenitih i slobodoljubivih ljudi, procvetala i postala sila. Stoga vas,braćo, molim da onome kome je prošlost i budućnost ove nacije draga i koji jemuž moje ćerke, date čast koju ste želeli da ukažete meni. Ovde mogu da govorimsamo u svoje ime. Ona neće izgubiti na dostojanstvu u bilo kom slučaju. Da samzaista kralj, ona bi kao moja ćerka bila princeza. Ako bude drugačije, bićekraljica velikog kralja i njena loza, koja je i moja, procvetaće kroz stablo novedinastije.

Stoga, svega radi, braćo moja, radi naše Zemlje Plavih Planina, načinitegospodara Ruperta, koji se već dokazao, svojim kraljem.

Učinite me srećnim tako što ćete mi omogućiti da se povučem u manastir.“Kada je vojvoda završio svoj govor, svi su ćutali i dalje stojeći. Međutim,

nije bilo sumnje u njihov pristanak na njegovu najdarežljiviju molbu.Predsedavajući je dobro protumačio opšte raspoloženje kada je rekao:

„Gospodo iz Saveta, arhiepiskopi, vladiko, sudije, arhimandriti i ostali kojiste prisutni, slažemo li se da pripremimo odgovor vojvodi Petru od istorijskeloze Visarionovih i složimo se sa njegovim željama?“

Na to mu je jedinstveno odgovoreno: „Slažemo se.“Nastavio je: „Dalje, hoćemo li upitati gospodara Ruperta od kuće Sent

Ledžera, koji je povezan sa nama kroz brak sa vojvotkinjom Teutom, ćerkom ijedinim detetom vojvode Petra Visariona, da dođe sutra ovamo? I da li ćemo mu,kada bude pred nama, ponuditi krunu i kra]jevstvo?“

Odgovor je bio: ,,Hoćemo.“Međutim, ovoga puta je odgovor pratio džinovski zvon bljeskanja handžara.

Posle toga sednica je raspuštena za taj dan.Isto — nastavak10. septembar 1907.Kada se Nacionalni savet sastao danas, vojvoda Petar Visarion je bio u

Savetu, ali se držao u pozadini tako da je njegovo prisustvo jedva primećeno.Pošto su obavljene preliminarne pripremne, pozvali su gospodara Ruperta, kojije čekao u prostorijama Saveta. On je odmah došao u pratnji sa izaslanstvomkoje je poslato da ga doprati. Kako se pojavio na vratima članovi Saveta suustali. Došlo je do izliva emocija i vađenja handžara. Za trenutak je stajao nem,podignute leve ruke, kao da je davao znak da želi da govori. Čim je toprimećeno, skupom je zavladala tišina.

„Molim vas da dopustite vojvotkinji Teuti Visarion, koja me je dopratiladovde, da prisustvuje sednici i čuje vaše želje?“

Odmah su se začuli povici odobravanja i pošto se poklonio, vratio se natragda je dovede.

Njeno pojavljivanje je propraćeno ovacijama sličnim onima kojima jedočekan gospodar Rupert, na šta se ona naklonila sa dostojanstvenom ljupkošću.Nju je zajedno sa svojim mužem do čela dvorane sproveo predsedavajući. Umeđuvremenu je još jedna stolica pripremljena uz gospodarevu i njih dvoje suseli.

Predsedavajući je onda dao formalnu izjavu kojom su želje saveta prenetegospodaru Rupertu: da mu se u ime naroda Zemlje Plavih Planina ponudi kruna ikraljevstvo. Poruka je preneta identičnim rečima koje su upotrebljene prethodnogdana kada je kruna ponuđena vojvodi Visarionu. Gospodar ih je saslušao u tišini.Cela stvar je očigledno bila nova za njega, ali je fantastično zadržao

samokontrolu pod takvim okolnostima. Kada je upoznat sa prethodnom ponudomdatoj vojvodi i njegovom postupku po tom pitanju, ustao je da govori, u sali jenastao muk. Počeo je sa par rastrzanih reči hvale, a potom je postao neobičnosmiren:

„Međutim, pre nego što pokušam da vam dam odgovarajući odgovor želimda znam da li će mi se u ovoj časti pridružiti i moja draga žena vojvotkinja TeutaVisarion, i da li će njoj, koja je tako veličanstveno dokazala svoju vrednost, bitidozvoljeno da ima funkciju u vladanju zemljom. Ako bi...“

Tu ga je prekinula vojvotkinja, koje je ustala, uhvatila ga za levu ruku irekla:

„Nemojte mi zameriti, gospodo, jer nemam nameru da kršim poštovanježene prema mužu, koje mi u Zemlji Plavih Planina tako visoko cenimo, što samprekinula svoga muža. Ja ovde nisam samo kao žena, već i kao vojvotkinja odVisariona i u spomen svih plemenitih žena iz te plemenite loze osećam velikuobavezu. Mi žene Visarionovih nikada u našoj istoriji nismo se isticale i bilerivali svojim muževima. Svi znamo da će mi moj dragi suprug oprostiti akogrešim kao žena, ali ja se obraćam vama, Savetu nacije, sa drugog uporišta i sadrugim stanovištem. Plašim se da moj muž ne zna, ono što vi znate, da je oddavnina u istoriji ove zemlje, kada je postojalo kraljevstvo, vladano zakonommuške suprematije i snage, što je kasnije postalo poznato kao Lex Salica*(Kodeks tradicionalnih zakona i prava iz ranog Sređnjeg veka nastao za vremeFranačkog kralja Klovisa u VI veku.). Gospodo iz Saveta, ja sam žena PlavihPlanina — još mlada, ali sa krvlju četrdeset generacija žena u mojim venama.Bilo bi loše da ja, iako me muž ceni — žena onoga koga želite za svog kralja —uzmem učešća u izmeni starog zakona koji je bio na snazi hiljadu godina i kojisluži na čast naših žena. Kakav bi to primer bio u vremenu kada žene drugihnacija pokušavaju da zaborave svoju ženstvenost i bore sa na istoj nozi samuškarcima! Muškarci Plavih Planina, govorim u ime naših žena kada kažem daje nama najvrednija slava naših muškaraca. Da budemo njihove saputnice, našaje najveća sreća, da budemo njihove žene ispunjenje je naših života, da budemomajke njihove dece naše je deljenje slave sa njima. Stoga vas molim, đozvolitemi da budem kao i sve druge žene u zemlji, ravna njima po domaćinskoj sreći,što je naša sfera i, ako sam vredna da nosim takvu čast, želim da budem primerženske čestitosti.“ Uz skroman, elegantan naklon je sela.

Nije bilo sumnje u to kako će biti primljena njena izjava o odricanju odkraljevskih počasti. Bilo je više časti ukazane njoj u brzom, žestokom uzviku kojije usledio, i složnom podizanju handžara nego u nošenju bilo kakve krune koja

može krasiti žensku glavu.Spontani gest gospodara Ruperta bio je još jedan izvor radosti za sve. On je

ustao, uzeo svoju ženu u naručje i poljubio je pred svima. Zatim su zajedno seli,približivši stolice i držali se za ruke, stidljivo kao ljubavnici.

Potom je Rupert ustao. Uz iskrenost, koja je zračila sa njegovog lica,jednostavno je rekao: „Šta mogu da kažem, osim da sam u svakom pogledu, sadai zauvek, spreman da se pokorim vašim željama.“

Potom je podigao handžar i držeći ga ispred sebe poljubio dršku.„Zaklinjem se da ću biti iskren i pravedan — biću, uz Božiju pomoć, kralj

kakvog očekujete — koliko god snage da imam. Amin.“Time je završeno zasedanje na opštu radost Saveta — iznova i iznova su

handžari bljeskali uz poklike.Kada su se Rupert — rečeno mi je da ga ne mogu voditi kao kralja dok

formalno ne bude obavljeno krunisanje, koje je zakazano za sredu, 16. oktobra —i Teuta povukli, vojvoda Petar Visarion i predsedavajući su sačinili odbor,zajedno sa predsednicima suda kako bi se organizovale formalnosti za krunisanjei obavestile strane sile. Ta pitanja su rešavali do kasno u noć.

Iz Londonskog glasnikaPROSLAVA KRUNISANJA U ZEMLJI PLAVIH PLANINA(Od specijalnog dopisnika)

Plazak, 14. oktobar 1907.Dok sam sedao za skromni stolom na kojem se nalazio ručak, putujući

austrijskim parobrodom Franc Jozef žalio sam za udobnošću i gastronomskimluksuzom hotela Kralj i Car u Trstu. Kratko poređenje između menija jučerašnjegi današnjeg ručka čitaocima će dati jasnu predstavu o tome šta govorim.

TrstPoširana jajaPečeno pile sa paprikomOdrescivestfalijske šunkekuvani u vinuTuna sa krastavčićimaPirinač sa kremomŽele od guave

Juče sam bio srećan i radovao sam se dobrom odmoru. Danas sam tup i lenj,

takođe uznemiren jer sam siguran da će mi večeras žuč praviti probleme.Put do Dubrovnika, a potom do Plazaka bio je popločan mizerijom. Neka se

više ne priča o tome!Plazak je bedno mesto. U njemu nema ni poštenog hotela. Verovatno je zbog

krunisanja novog kralja Ruperta i organizovano smeštanje novinara i gostiju uvelike privremene hotele, što je bilo očigledno i Svetom Luju. Ovde je svaki gostimao svoju sobu, ako ih tako možemo nazvati, jer su najviše podsećale na sobiceu pansionu. Posle prve prespavane noći, mogao sam da pričam o iskustvima ipatnjama putnika treće klase. Ipak, obavezan sam da kažem da su trpezarija isalon, mada neudobno jednostavni, bili potpuno adekvatni za privremenuupotrebu. Na sreću, neću morati da podnosim mnogo obeda ovde, jer sutra sviručamo sa kraljem u gradskoj kući: a pošto je meni pod nadzorom čuvenog šefadovedenog iz Pariza, mislim da se možemo radovati činjenici da na počinaknećemo otići gladni. Anticipacija nastala posle inspekcije spavaćih soba, nije seostvarila kada je došlo vreme za večeru. Na naše iznenađenje, poslužena jeizvrsna večera, mada su dominirala hladna jela (što smatram lošim za žuč). Baškada smo završavali, posetio nas je kralj (budući), koji je svratio potpunoneformalno i pošto nam je poželeo toplu dobrodošlicu, pozvao nas je dapopijemo čašu vina zajedno. Bili smo posluženi sjajnim (mada malo slatkim)Klikuotom iz 1893. Kralj Rupert nas je potom zamolio da sednemo. On je šetaoizmeđu stolova, tu i tamo prepoznajući po nekog novinara kojeg je znao iz svojihranijih avanturističkih dana. Ljudi sa kojima je razgovarao su delovali veomazadovoljno — sobom verovatno. Što se mene tiče, bilo mi je drago što se nismopoznavali od ranije, jer me je to spasilo od onoga što smatram poniženjem — dase prema meni pokroviteljski u javnosti odnosi potencijalni kralj, koji se još (udvorskom smislu) nije ni rodio. Vaš izveštač, koji je po profesiji advokat,ponosan je što pripada seoskom plemstvu i što je naslednik istorijskog imanja uokrugu Salop, koji se može pohvaliti većom populacijom od Zemlje PlavihPlanina.

UREDNIČKA BELEŠKA — Moramo zamoliti naše čitaoce za izvinjenjepovodom jučerašnjeg izveštaja poslatog iz Plazaka. Izveštaj nije poslao našredovni dopisnik, već rođak kralja Ruperta, koji nas je zamoiio da bude izveštačsa krunisanja jer je, kako nam je rekao, bio u mogućnosti da dođe do informacija,,iznutra“ . Pošto smo pročitali članak, smesta smo ga opozvali telegramom i,ukoliko se ne bude povinovao, poslali smo uputstvo za njegovo izbacivanje, kojestupa na snagu odmah.

Takođe smo telegramom zamolili gospodina Mordreda Buta, koji je dobro

poznati dopisnik i koji se, prema našim saznanjima, zbog privatnih poslovanalazi u Plazaku da nam pošalje pun izveštaj. Smatramo da bi naši čitaoci radiježeleli da saznaju nešto o ceremoniji, nego o jeftinim menijima, njegovoj žuči ivređanju dostignuća jednog Engleza, kojeg je nacija u usponu izabrala da jojbude kralj. Nećemo naravno pominjati ime našeg prethodnog dopisnika, osim akone hudemo primorani njegovim daljim postupcima.

Iz Londonskog glasnikaKRUNISANJE KRALJA RUPERTA OD PLAVIH PLANINA(od našeg specijalnog dopisnika Mordreda Buta)

Plazak, 17. oktobar 1907.Plazak nema katedralu ili crkvu dovoljno veliku da bi se u njoj održala

velika ceremonija krunisanja. Stoga je na Nacionalnom savetu odlučeno, uzpristanak kralja, da se ceremonija održi u staroj Crkvi Svetog Save u Visarionu— koji je rodno mesto kraljice. Shodno tome, napravljene su pripreme da se svigosti prebace brodovima do mesta krunisanja. U crkvi će se održati religioznaceremonija, posle koje će usleđiti banket u zamku Visarion. Gosti će se potomvratiti brodovima u Plazak, gde će se održati „narodno krunisanje“ kako to ovdezovu.

U Zemlji Plavih Planina običaj je, još od starih dana kada su bili kraljevina,da se održavaju dve ceremonije — jedna koju bi vodio poglavar crkve, a drugiritual bi sproveli Ijudi sami, na prilično istoj osnovi kao i okupljanjaslobodnjaka kod Germana. Plavoplaninci su nacija neobično lojalnatradicionalnim tendencijama. Što se praktikovalo pre hiljadu godina, praktikujese i sada — naravno koliko je moguće, usled izmenjenog stanja stvari.

Crkva Svetog Save je veoma stara i prelepa, izgrađena u stilu grčkih crkava,prepuna spomenika iz istorije Zemlje Plavih Planina. Naravno, ni ona, niceremonija ne mogu se porediti sa grandioznošću drugih ceremonijala —krunisanje cara u Rusiji, Alfonsa XII u Madridu, Karlosa 1 u Lisabonu.

Crkva je bila uređena nalik na Vestminstersku opatiju za krunisanje kraljaEdvarda VII, mada, naravno, nije bilo toliko zvanica, niti uvaženih individua.Zaista, prisutnih, osim zvaničnika i novinara, nije bilo mnogo.

Najupečatljivija pojava — pored kralja Ruperta koji je izvanredan čovek,sedam stopa visok — jeste kraljica Teuta. Sedela je na maloj galeriji koja je bilapodignuta u tu svrhu, nasuprot trona. Ona je upadljivo lepa žena, visoka i lepograđena, crne kose i očiju poput crnih dijamanata, sa jedinstvenom crtom, jer se unjima mogu videti zvezde koje kao da menjaju boju u zavisnosti od emocija.

Međutim, ni njena lepota ni zvezdane oči nisu ono što vam u prvi mah privučepažnju. Detalji se uoče posle pažljivijeg posmatranja, ali, iz daleka,najatraktivnija stvar je bila njena haljina. Sigurno je da nikada pre toga nijednažena, bilo da je kraljica ili paorka, nije nosila takvu haljinu u takvoj prilici.

Bila je obučena u beli pokrov i samo to. Čuo sam nekakvu priču koja sekrijeiza tog neobičnog kostima i kasnije ću vam je poslati*

*Urednička beleška — Mi ćemo vam u vikend izdanju od subote preneticelu romantičnu priču o kraljici Teuti i njenom pokrovu, koju je napisaogospodin Mordred But, a ilustrovao ju je naš istaknuti umetnik gospodinNilson Braun, koji je bio umetnički saradnik gospodina Buta na venčanjukralja Ruperta.

Kada je povorka ušla u crkvu, kroz velika zapadna vrata, začula senacionaina himna: „Vodi naše korake kroz mrak o, Jehova", koju je pevao hor,koji su pratile orgulje i drugi instrumenti. Arhiepiskop je stajao ispred oltara, aoko njega su se nalazili arhimandriti četiri velika manastira. Vladika je stajaoispred članova Nacionalnog saveta. Malosa strane nalazila se grupa zvaničnika,predsednici suda i sl. — svi su nosili sjajne odore velike starosti — maršalzapovednik kopnenih snaga i lord admiral.

Kada je sve bilo spremno za ceremonijalni akt krunisanja, arhiepiskop jepodigao ruku, na šta je muzika prestala. Okrenuvši se tako da je gledao ukraljicu, koja je na to ustala, kralj je isukao handžar i salutirao. Svaki muškarac ucrkvi, sveštenici i ostali, nosio je handžar i, sledeći kralja, tren kasnije njihovaoružja su bljesnula. U ovom istinski kraljevskom salutiranju bilo je nečegsimboličnog i dirljivog. Njegov handžar je moćna oštrica i, kada ga drži visoko,čovek njegovog stasa nadvisuje sve u crkvi. Zaista inspirativan prizor. Svako koje tome prisustvovao nikada neće zaboraviti plemeniti bljesak oštrica u hiljadugodina starom pozdravu...

Krunisanje je bilo kratko, jednostavno i impresivno. Rupert je klekao, aarhiepiskop mu je, posle kraće molitve, na glavu stavio bronzanu krunu Petra,prvog kralja Zemlje Plavih Planina. Nju mu je dodao vladika, kojem je ona biladostavljena iz nacionalne riznice. Blagoslov novog kralja i kraljice okončao jeceremoniju. Prvo što je Rupert uradio kada je ustao bilo je izvlačenje handžara isalutiranje narodu.

Posle ceremonijc u crkvi, ponovo se napravila povorka koja je krenula kazamku Visarion, koji se nalazi nedaleko odatle preko živopisne rečice, uokvirenesa obe strane veiikim liticama. Kralj je predvodio povorku, a kraljica je išla uznjega, držeći ga za rulcu... Zamak Visarion je jako star i neverovatno živopisan.

Kasnije ću poslati pismo sa detaljnim opisom zamka...Gozba je održana u velikoj sali koja je kraljevskih proporcija. Šaljem vam

kopiju menija kako bi naši čitaoci saznali nešto o detaljima takvih gozbi u ovomdelu sveta.

Jedna stvar na banketu je bila prilično uočljiva. Kako su zvaničnici biligosti kralja i kraljice, oni su ih lično posluživali. Ostale goste, uključujući inovinare posluživali su članovi kraljevog domaćinstva, ne sluge već gospoda idame sa dvora.

Održana je samo jedna zdravica, koju je držao kralj.,,Za Zemlju Plavih Planina; da svi ispunimo našu dužnost prema zemlji koju

volimo!“Pre nego što je otpio, njegov moćni handžar je ponovo bljesnuo i u trenutku

za svakim stolom za kojima je bilo Ijudi Plavih Planina bljesnuo je čelik. Možetezaključiti da je handžar nacionalno oružje. Ne znam da li ih stanovnici nose sasobom u krevet, ali je sigurno da ih nose na sva druga mesta. Njegovo izvlačenjenaglašava svaku stvar u narodnom životu...

Ponovo smo se ukrcali na ratne brodove, kralj i kraljica sa članovimaSaveta i zvaničnicima bili su na jahti, dok smo mi ostali išli bojnim brodom.Jahtom je upravljao lord admiral lično. Iako je bojni brod bio prilično brz, jahtanas je ostavila daleko za sobom. Međutim, kralj i njegova družina su nas čekalina doku Plavih Usta. Odatle nas je nova žičara odvela gore do Plazaka. Ovde seponovo formirala povorka, koja je krenula ka golom brdu u neposrednoj blizini.Kralj i kraljica — koji su i dalje nosili stare bronzane krune, koje im jearhiepiskop stavio u crkvi — arhiepiskop, vladika i četiri arhimandrit stali suzajedno na vrhu brda. Kralj i kraljica su naravno bili ispred njih. Ljubaznigospodin, na kojeg su svi gosti bili upućeni radi informacija, objasnio mi je da jeovo bila narodna ceremonija nasuprot crkvenoj i da je vlađika kao predstavniknaroda ovde imao vodeću reč. Sveštenici su stajali napred iz kurtoazije i po voljinaroda, koji ih je sve mnogo voleo.

Zatim je otpočela još jedna jedinstvena ceremonija, koju bi zaista trebalouvesti u naše zapadne zemlje. Koliko god se pogled pružao, na sve strane su semogle videti grupe Ijudi, ne u uniformama, već u nacionalnim kostimima,naoružani samo handžarima. Ispred svake je stajao Savetnik iz te regije,prepoznatljiv po odori i lancu. Sve u svemu, bilo je sedamnaest grupa. Bile sunejednakog broja i neke su znatno nadmašivale druge, što je očekivano zaplaninsku zemlju. Ukupno je bilo prisutno, kako mi je rečeno, preko sto hiljadaljudi. Koliko sam mogao da procenim to je bilo tačno. Bio sam malo iznenađen

kada sam video toliku količinu muškaraca, jer populacija Zemlje Plavih Planinaje u geografskim knjigama navodena kao mala. Kada sam se raspitao ko čuvagranice za to vreme, rečeno mi je: „Žene uglavnom. Međutim, u isto vremeimamo i muškarce koji su sa njima i pokrivaju celu granicu, osim one na moru.Svaki muškarac sa sobom ima šest žena tako da je cela dužina pokrivena.Štaviše, gospodine, morate imati na umu da se naše žene od malena obučavaju dabarataju oružjem poput muškaraca — i mogu dobro da se staraju o sebi isuprotstavljaju svakom neprijatelju koji bi nas napao. Brojni su primeri iz našeistorije o odbrani rodne grude od strane žena. Kažem Vam da bi populacijaTurske danas bila veća da se žene od davnina ne bore za svoje domove!“

„Nije ni čudo što je ova zemlja ostala slobodna u proteklih hiijadu godina!“,rekoh.

Na znak koji je dao vladika, jedna od grupa je krenula napred. U pitanju nijebilo obično kretanje, već intezivni juriš pun elana i poleta tih čvrstih iistreniranih ljudi. Nisu samo napredovali već kao da su napadali. Sa handžaromu ruci jurili su napred. Njihov juriš mogu samo porediti sa jurišima konjice. Imaosam prilike da vidim jedinice koje je Robert organizovano uputio kroz grad kakobi slomio opsadu Mafekinga*( U pitanju je Drugi burski rat u Južnoj Africi1899—1900. i čuveni manevar general-poručnika Roberta Badena Pauela,kojim je spasao grad i okončao rat.), i mogu reći da nema inspirativnijegprizora od napredovanja vojske koja juri kako bi spasila svoje drugove, znajućida je svaki sekund dragocen. Popeli su se na brdo brzinom koja. je prostoneverovatna, i zaokrenuvši nalevo napravili su prsten oko vrha brda gde je stajaokralj. Kada je prsten napravljen, kretanje se nastavilo ukrug, sve dok se svi nisupostrojili. U međuvremenu ih je slcdila sledeća jedinica i njen predvodnik jestao odmah iza prve. Potom su došle sledeće. Neprekinuta linija kružila je ikružila oko brda u, kako se činilo, beskonačnom pokretu, sve dok padine nisupostale preplavljene masom ljudi. Kada su sve jedinice okružile kralja, nastupioje trenutak tišine — sve je bilo nepokretno. Činilo da je i sama priroda stala. Mi,koji smo to posmatrali skoro da smo se plašili da dišemo.

Iznenada, bez ikakve komande handžari ove velike skupine ljudi bljesnuli sunagore, kao jedan. Poput grmljavine je odjeknuo narodni pokiič: „Plave Planine idužnost!“

Posle pokliča se desilo neobično sleganje koje je posmatrače nateralo daprotrljaju oči. Izgledalo je kao da je celokupna masa ljudi delimično utonula ubrdo. U trenutku smo postali svesni sjajne istine - celokupna nacija je klečalapred svojim kraljcm, koji je stajao uspravno.

Posle još jednog trenutka tišine, kralj Rupert, koji je skinuo svoju krunu,podigao je levu ruku i držeći handžar visoko u desnoj, povikao je, glasom toiikojakim da je stigao do nas, prelivajući se preko mase poput zova trube:

,,Za slobodu naše nacije i slobodu onih koji joj pripadaju, posvećujem ovo isebe. Kunem se!“

Izgovorviši to i on je klekao na kolena, dok smo svi instinktivno zadrhtali.Tišina je potrajala nekoliko sekundi, a onda su svi kao jedan, instinktivno,

bez ikakvog datog znaka, ustali. Na tom mestu su izveli manevar kojem u svomiskustvu vojevanja i ratova nisam video ravnog — ni kad ruska kraljevska gardasalutira caru na njegovom krunisanju, niti kada se Zulu ratnici vrteći pojavljujuna ulazu u kral*( Kral — holandska reč koja označava selo okruženopalisadom.).

Izgledalo kao da se cela masa vrti i poskakuje i tada se imalo šta videti! Svejedinice po distriktima ponovo su bile sakupljene i postavljene tako da su njihovipripadnici Saveta stajali do kralja, a jedinice su se pružale zrakasto preko padinakao klinovi.

Time je ceremonija okončana i svi su se razišli u manje grupe. Posle nam jezvaničnik, koji nam je objašnjavao stvari, rekao da je kraljev poslednji potez —klečanje i zakletva — bio inovacija. Sve što mogu da kažem je da, ako se ubudućnosti i za sva vremena, ovaj gest ne uzme za sastavni deo ceremonijekrunisanja, ljudi Zemlje Plavih Planina će se pokazati znatno glupljim nego kakosada deluju.

Po zvršetku krunisanja došlo je vreme za uživanje. Banket je priređen zakralja i kraljicu od strane naroda, gosti nacije su bili uključeni u kraljevskupratnju. Bila je to jedinstvena proslava. Piknik za sto hiljada ljudi, od kojih sugotovo svi bili muškarci. Mora da su unapred napravljene obimne pripreme uceloj zemlji. Ljudi iz svake regije su sa sobom poneli zalihe za sebe, uz nekolikoposebnih jela za stolove sa gostima, ali pripadnici regija koji su bili zagostinskim stolom, nisu dirali jela iz svoje oblasti.

To je očigledno bio deo plana, jer su svi potekli iz iste loze i da bi sebratski duh i opšte dobro očuvali na ovaj monumentalni način.

Stolovi za goste su bili jedini. Većina se gostila na zemlji. Stolove su donelimuškarci sami — posluga nije postojala u ovakvom trenutku - iz obližnje šume,gde su bile i spremljene stolice. Stolnjaci i posuđe za ovu svrhu bili su poslati izsvih domaćinstava u zemlji. Deca su rano ujutru ubrala sveće sa padina, a zlatne isrebrne tanjire je dala crkva. Svako jelo za gostinjskim stolovima služili su ljudiiz svake regije na smenu.

Celim skupom je vladala atmosfera sreće, mira i bratstva. Bilo bi nemogućena adekvatan način opisati scenu, kako cela nacija izvanrednih ljudi okružujekralja i kraljicu, kako bi im ukazali čast i služeći ih. Raštrkane kroz gomilu bilesu grupe muzičara koje su izabrali među sobom. Prostor koji je zauzimao ovajogromni piknik bio je toliko veliki da je bilo samo par mesta na kojima se moglačuti muzika iz različitih delova.

Posle večere, svi smo zapalili cigarete i muzika je postala više vokalnanego instrumentalna — zaista, u tom trenutku nismo mogli čuti zvuk instrumentauopšte. Znajući samo par reči njihovog jezika, nisam mogao razumeti o čemupevaju, ali sam shvatio da su u pitanju istorijske teme i legende. Oni koju su ihmogli razumeti, kako mi je objasnio ljubazni mladić, koji je sa rnnom proveo ceoovaj nezaboravni dan, slušali su istoriju zemlje Plavih PSanina u formi balade,Svaki bitan događaj iz hiljadugodišnje istorije bio je prepričavan željnimslušaocima.

Dan je već bio odmakao. Sunce je polako počelo da zalazi za kalabrijskeplanine i veličanstveni sumrak je stupao na scenu. Izgledalo je da niko neprimećuje dolazak noći. Sunce je tonulo niže i uskoro se samo još odsjaj mogaovideti na ljubičastom nebu. On je ubrzo nestao i noć je brzo nastupila.

Napokon, kada smo još samo mogli razaznavati lica onih koji su bili do nas,počeo je simultani pokret. Vatre su zablještale svuda po brdu. U početku sudelovale male, poput svitaca na drveću, međutim, rasle su sve dok ceo prostornije bio osvetljen krugovima svetla, koji su nastavili da rastu i umnožavaju se.Plamen je poskakivao sa gomila cepanica, baklje su paljene i podizane visoko.Potom je ponovo počela da se čuje muzika, tiho u početku, pa je postajala sveglasnija kako su muzičari počeli da se skupljaju u sredini, gde su sedeli kralj ikraljica. Muzika je bila poluvarvarska, ali ljupkih melodija. Činilo se da nekakopred nas donosi prizore iz daleke prošlosti, prema snazi naše imaginacije iveličini našeg znanja, mogli smo videti epizode i faze istorije koja se odigravalaispred nas. Postojala je neka neverovatna ritmička, skoro horska sila uz koju jebilo nemoguće sedeti s mirom. Bio je to poziv na ples kakav nikada do tadanisam video u bilo kojem narodu. Onda su svetla počela da se skupljaju na jednomesto. Još jednom su brđani zauzeli sličnu formaciju kao na krunisanju. Na mestugde je sedela kraljevska skupina, bila je travnata zaravan, oko nje je, moglibismo reći, napravljen prsten nacije.

Muzika je postala glasnija. Svaki brđanin koji nije imao upaljenu bakljuupalio je jednu i cela padina se kupala u veličanstvenoj svetlosti. Kraljica jeustala, a kralj odmah za njom. Kako su ustali, ljudi su prišli i sklonili njihove

stolice tj. tronove. Kraljica je dala kralju svoju ruku — to je delovalo kaoprivilegija žene koja se izdvaja od običnih žena. Njihova stopala su se povela zaritmom muzike i pošli su ka centru prstena.

Taj ples je bio još jedna od stvari za pamćenje. U početku su kralj i kraljicaigrali sami. Počeli su polako da se kreću, međutim, kako se muzika ubrzavaladržali su korak sa njom, dok su im se tela njihala u zanosu sve više i više, svedok u pravoj balkanskoj tradiciji, ples nije postao potpuno strastveno kretanje.

U tom trenutku, muzika je ponovo usporila i brđani su počeli da sepridružuju plesu. U početku polako, jedan po jedan su se pridruživali. Vodili suih vladika i sveštenici, a onda je svuda ogromna masa ljudi počela da igra, dokzemlja nije počela da se trese. Svetla su treperila, drhtala, stišavala se irasplamsavala ponovo, uzdizala i spuštala kako se sto hiljada ljudi, od kojih jesvako držao baklju, uzdizao i spuštao sa ritmom muzike. Brže i brže je teklamelodija i sa njom se ubrzavalo udaranje stopala, sve dok nije izgledalo da jecela nacija u ekstazi.

Stajao sam blizu vladike i usred divljeg plesa sam video kako iz pojasavadi kratku, tanku flautu, prinosi je usnama i proizvodi jedan zvuk — žestok,oštar zvuk koji je nadjačao muziku kao što grom nadjača tutanj topa. U trenutku susvi stavili baklje pod svoje noge i ugasili ih.

Nastupila je trenutna i potpuna tama, jer su se vatre već ugasile. Muzika je idalje nastavila svoj ritmični poj, mada sporije nego pre. Malo-pomalo taj ritamje počeo da se naglašava pljeskanjem rukama - u početku je tapšala nekolicina,potom je prihvatio celokupni skup. To je trajalo neko vreme, sve dok nisamugledao kao se bledo svetlo polako pomalja iza planina. Mesec je počeo daizlazi.

Ponovo se začuo zvuk vladikine fiaute — jedna nota, ljupka i elegantna kojubih mogao samo da uporedim sa slavujem, samo daleko jača. Onaje takođenadjačala grmljavinu pljeskanja i u trenutku je sve prestalo. Iznenadna tišina jezajedno sa mrakom bila toliko impresivna da smo skoro mogli da čujemo kakonam srca kucaju. A onda se kroz noć prolomio najlepši i najimpresivniji zvuk dotada. Moćni hor hiljade grla je isprva tihim, a potom sve jačim glasom pevaohimnu. U početku je zvuk bio toliko tih kao kad violinista ovlaš svira. Međutim,postepeno se pojačavao sve dok nije delovalo da vazduh iznađ nas pulsira.Svaka strofa — svaka reč — izgovorena jedinstveno iz hiljade grla, kao da jepeva jedan glas:

„Vodi naše korake kroz mrak, o Jehova!“Himna pevana punim srcima ostaje u našem pamćenju kao poslednje

savršenstvo savršenog dana. Ne stidim se da priznam da sam plakao kao dete.Zaista ne mogu sada pisati o tome.

Rano ujutru, dok su planine i dalje bile više sive nego plave, žičara nas jeodvela do Plavih Usta, gde smo se ukrcali na kraljevu jahtu Gospa koja nas jeodvela preko Jadrana brzinom koja je do tada smatrana nemogućom. Kralj ikraljica su došli do doka kako bi nas ispratili. Stajali su zajedno, sa desne stranecrvenog tepiha i rukovali se sa svakim gostom koji se ukrcavao. Pošto seposlednji putnik ukrcao, most je uvučen. Lord admiral, koji je stajao na mostu,podigao je ruku i poleteli smo ka izlazu iz zaliva. Naravno, svi smo skinuli kape,mahali njima i fanatično pozdravljali. Iskreno mogu da kažem da bi se, ukolikokralj Rupert i kraljica Teuta ikada požele da osnuju diplomatsku i novinarskukoloniju u Zemlju Plavih Planina, svi koji su bili njihovi gosti na ovoj velikojsvečanosti, prijavili kao dobrovoljci. Mislim da je stari Hempeč, doajenengleskog novinarstva najbolje izrazio naša osećanja kada je rekao: „Neka ihBog blagoslovi, podari im svaku sreću i prosperitet zemlji i ljudima kojimavladaju!“ Mislim da su nas kralj i kraljica čuli kako pozdravljamo jer su seokrenuli i pogledali prema brodu koji je jurio.

KNJIGA DEVETA — BALKA

Nastavak Rupertovog dnevnika (posle duže pauze)10. februar 1908.Prošlo je mnogo vremena otkada sam uopšte i pomislio na ovaj dnevnik,

tako da sada jedva znam ođakle da počnem. Uvek sam slušao kako su oženjenimuškarci veoma zauzeti; ali otkad sam postao jedan od njih, iako je ovo novživot za mene, ispunjen je srećom o kojoj nisam ni sanjao. Ali nisam imao nipribližnu predstavu kakav je posao kralja. To mi uopšte ne ostavlja ni trenutka zasamog sebe - ili, što je još gore, za Teutu. Kada bi ljudi koji osuđuju kraljeveproveli samo mesec dana života na mestu kralja, stvorili bi mišljenje sasvimrazličito od onog koje su prethodno imali. Moglo bi biti korisno da se predajekraljevanje na fakultetu anarhista — ako ikada bude osnovan.

Drago mi je da kažem da je kod nas sve prošlo dobro. Teuta je odličnogzdravlja, iako je — tek pre neki dan — zapravo prestala da se vozi svojimcepelinom. Znao sam da je to bila velika žrtva za nju, budući da je postalastručnjak u tome. Ovde kažu da je ona jedna od najboljih u upravljanju cepelinomu zemlji — a to znači na svetu, pošto smo mi taj način prevoza sami stvorili.

Otkad smo pronašli mineral uranit u Velikom tunelu i otkrili jednostavannačin dobijanja radijuma iz njega, napredovali smo veoma brzo. Kada mi jeTeuta prvi put rekla da neko vreme neće ,,pilotirati“, pomislio sam da je to mudraodluka i podržao sam je u tome: pošto je upravljanje cepelinom posao puniskušenja, i težak za živce. Tek tada sam saznao razlog njenog opreza —uobičajen za mladu nevestu. To je bilo pre tri meseca, a tek jutros mi je rekla daviše neće jezditi kroz vazduh, čak ni sa mnom, dok to ne bude mogla da čini ,,bezopasnosti“ — nije mislila na opasnost po samu sebe. Tetka Dženet je znala na štaje ona mislila, i odlučno je posavetovala da se drži svoje odluke. Tako da ćusledećih nekoliko meseci sam ići na letove.

Javni radovi koje smo započeli odmah posle krunisanja išli su veomadobro. Od samog početka smo počeli prema razrađenom sistemu. Prva stvar jebila prikladno utvrđivanje Plavih Usta. Dok su podizane utvrde, držali smo sveratne brodove u zalivu. Ali, kada je postignuta dovoljna bezbednost, poslali smo

brodove u patrolu duž obale, istovremeno obučavajući ljude da služe kaopomorci. Naš plan je bio da postepeno uključimo sve mlade ljude i naučimo ihovoj veštini, tako da na kraju celokupno stanovništvo bude obučeno za dejstva namoru kao i na kopnu. Pošto smo ih takođe učili i veštini vazduhoplovstva, oni ćese osećati sigurno u svim elementima — osim, naravno, vatre, iako bismo se, akobi to postalo neophodno, opremili i za to!

Započeli smo radove na Velikom tunelu na najudaljenijoj tački na kopnuPlavih Usta i vodili ih u pravcu istoka, pod uglom od 45 stepeni, tako da će, kadabude dovršen, tunel voditi pravo kroz prvi niz brda, izlazeći na zaravan Plazaka.Zaravan nije baš široka — na najširem delu oko 800 metara — a đrugi tunelpočinje na njenoj istočnoj strani. Ovaj novi tunel vođen je pod manjim uglom,pošto on mora da se probije kroz drugo brdo, zapravo ovog puta kroz planinu.Kada izbije na njenu istočnu stranu, on će zatvoriti jedan zaista koristan pojas.Na tom mestu se nalaze naše šume — najlepša stabla i najveća pronađenanalazišta minerala. Ova zaravan je ogromne širine i prostire se na sever i jug okoogromne mase središnje planine, tako da ćemo, kada dođe vreme, kada izgradimokružnu železničku prugu, moći po veoma niskoj ceni da dovozimo sve vrstematerijala. Na tom mestu ćemo morati da sagradimo velike fabrike za ratnasredstva. Probijamo tunele kroz planine, gde su velike naslage uglja. Možemo daulazimo teretnim kolima u tunele i možemo da napravimo savršenu ventilaciju uznisku cenu i malo rada. Već vadimo sav ugalj koji koristimo za sopstvene potrebei možemo, ako budemo hteli, za godinu dana da počnemo i da ga izvozimo. Velikinagib u ovim tunelima daje nam potrebnu pomoć u smislu sile gravitacije i kadaistim tim putem uspostavimo staini protok vode kroz velike cevi, moći ćemopomoću hidraulične snage da radimo šta god poželimo. Kako je jedna po jednaevropska i azijska država počinjala da smanjuje svoje ratne pripreme, mi smopreuzimali njihove otpuštene radnike preko naših agenata, tako da smo već imaliproduktivne jedinice obučenih radnika, veće od bilo kojih u svetu. U sebi sammislio da smo imali sreće što smo mogli da tako brzo napredujemo u pripremamaratne proizvodnje, pošto, ako bi neke velike sile, kako te zemlje same sebenazivaju, saznale za našu trenutnu proizvodnju, smesta bi pokušale da preduzmuaktivne mere protiv nas. U tom slučaju morali bismo da se borimo protiv njih, štobi nas zadržalo u napretku. Ali, ako bismo prošli kroz sledeću godinu bezometanja, bili bismo u stanju da, što se tiče ratnog materijala, porazimo bilo kojudržavu na svetu. Kad bi samo mir potrajao dok ne dovršimo naše građevine imašine, mogli bismo pripremiti ratne zalihe i opremu za sve balkanske nacije. Aonda — to je samo san. Znaćemo sve kada dođe vreme.

U meduvremenu je sve išlo dobro. Podignute su livnice za topove, i već supočele sa radom. Već smo počeli da ih proizvodimo. Naravno, naši topovi nisubili veliki, ali su bili dobri. Veliki topovi, pogotovo velikokalibarski zauništavanje utvrđenja, doći će kasnije. A kada radovi širokih razmera bududovršeni, a električne mašine i bušilice budu puštene u pogon, možemo srećnonastaviti sa radom. Pretpostavljam da će u to vreme čitava gornja zaravan bitipoput industrijskog gradića — u svakom slučaju, imali smo mnogo sirovina.Rudnici gvožđa naizgled su bili neiscrpni, a pošto je vađenje rude jeftino i lako,pomoću korišćenja obične vodene snage, i pošto ugalj sam klizi na zaravansopstvenom težinom niz žičaru, imali smo prirodne prednosti kakve teško dapostoje igde u svetu — u svakom slučaju, ne u potpunosti kao ovde. Onaj poglediz ptičije perspektive na Plava Usta kakav smo imali iz cepelina kada je Teutaimala onu viziju budućnosti nije bio uzaludan. Radovi na cepelinu imali suizvanredan rezultat. Avio-flota je velik i upadljiv proizvod; ne možete da je nevidite kad je u blizini! Već smo imali veliku i značajnu vazdušnu flotu. Fabrikeeksploziva su, naravno, daleko u pustim dolinama, gde bi efekti moguće nesrećebili minimalizovani. Tako smo postupili i u vezi sa radijumom. Turbine iz tuneladavale su nam svu električnu snagu koja nam je trenutno bila potrebna a kasnije,kada novi tunel, koji smo nazivali „Vodenim tunelom" i na kom su radovi većpočeli, bude dovršen, na raspolaganju ćemo imati ogromnu električnu snagu. Sviovi radovi podstiču našu trgovinu i gajimo velike nade za budućnost.

Toliko o našem materijalnom prosperitetu. Ali, uz njega dolazi bogatiji životi veće nade. Nervoza zbog organizovanja i pokretanja ovih velikih radovapraktično je završena. Kako nacija ne samo da može da izdržava samu sebe negoje veoma produktivna, sva strepnja oko nacionalnih troškova je minimalizovana.A pre svega, ja mogu da posvetim svoju potpunu pažnju onim pitanjima koja suod čak još veće važnosti nego nacionalna pitanja na kojima mora sa se zasnivapotpuni razvoj, ako već ne i momentalna snaga naše zemlje.

Veoma sam posvećen temi velike balkanske federacije. Ovo je, kako seispostavilo, dugo bio Teutin životni san, kao i san sadašnjeg arhimandrita odPlazaka, njenog oca, koji je od poslednjeg puta kada sam dodirnuo ovaj dnevnik,preuzevši na sebe da živi svetačkim životom, postavljen po volji crkve, monaha inaroda, na najvišu dužnost posle povlačenja Petrofa Vlastimira.

Takva federacija odavno je pominjana. Što se mene tiče, ja sam od početkavideo da je to neizbežno potrebno. Savremena agresija Austorugarske monarhije,kakvu je u prošlosti sprovodila u odnosu na Italiju, ukazivala je na neophodnosttakve zašitne mere. U ovom momentu, kada su Srbija i Bugarska korišćene kao

zaklon za prikrivanje njenih stvarnih poteza da uključi u sebe provincije koje sunekada pripadale Turskoj, a sada su stavljene pod njenu privremenu zaštituBerlinskim sporazumom; kada je izgledalo da će Crna Gora biti za sva vremenališena nade u vraćanje Boke kotorske u svoj posed, koju je osvojila pre jednogstoleća, i kada je držana na oštrici mača dok je Velika sila ne preda, premapogrešnom ubeđenju, susednom džinu, kada je Sandžaku prećeno sudbinom kojaje naizgled već snašla Bosnu i Hercegovinu; kada je plemenita mala Crna Goraveć bila odsečena od mora stiskom Dalmacije, poput stiska neke hobotnice, kojise protezao duž njene zapadne obale; kada je Turska opadala skoro do potpunenemoći; kada je Grčka postala skoro samo uzgredna napomena i kada je Albanijakao država — iako još uvek nominalno samo teritorija — pokazivala tako velikusnagu da su za nju u budućnosti postojale velike mogućnosti, bilo je neminovmjda se nešto mora desiti kako balkanska rasa ne bi bila rastrgnuta na komade odstrane njenih severnih suseda. Zaključio sam da je većina tih zemalja bilaspremna na odbrambeni savez u svrhu potpune zaštite.

A kako se prava odbrana sastoji od mudro izvedenog napada, nisamsumnjao da ovako osnovan savez na kraju mora postati svenamenski. Albaniju jebilo najteže pridobiti za ovaj plan, pošto su njene komplikacije sa njihovimprotektorom, zajedno sa ponosom i sumnjičavošću njenog stanovništva, činile topitanjem kom treba pristupiti sa izuzetnim oprezom. Bilo je to moguće izvestisamo kad bih pridobio njene vladare da uvide kako, koliko god oni bili ponosni iodvažni, veličina severnog saveza, ako ne bude stavljena pod nadzor, mora nakraju nadvladati njihovu zemlju.

Moram priznati da je ovo pravljenje mapi napet posao, pošto nisam mogaoprevideti činjenicu da iza austrijskog nadiranja leži nemačka težnja zaproširenjem. U to vreme kao i pre njega, širenje je bilo preovlađujuća ideja trivelike sile Srednje Evrope. Rusija je išla na istok, nadajući se da će za sebeuzeti bogate severoistočne provincije Kine, dok na kraju ne bude vladala celomsevernom Evropom i Azijom od Finskog zaliva do Žutog mora. Nemačka ježelela da poveže Severno more sa Mediteranom kroz sopstvenu teritoriju, i takose postavi kao neprobojna barijera kroz Evropu od severa do juga.

Kada se po prirodi stvari završi vođstvo Austrougaske ona će se, kaoprirodni naslednik, protegnuti na jug kroz provincije u kojima se govori nemački.Tako je Austrija, kojoj susedna država naravno nije obznanjivala svoje krajnjeciljeve, morala da se širi na jug. Bila je sprečena u svom kretanju na zapadusponom stranke boraca za nezavisnost u Italiji, pa je stoga morala da se povučeiza granica Koruške, Kranjske i Istre.

Moj sopstveni san o novoj mapi područja bio je da stvorim ,,Balku“ —Balkansku Federaciju — koja bi na kraju zauzimala sve južno od linije povučeneod Ostrva zmija do Akvilije. Trebalo bi — moralo bi — biti teškoća usprovođenju ovakvog plana. Naravno, to je podrazumevalo da Austrija odustaneod Dalmacije, Istre i Slavonije, kao i dela Hrvatske i Banata. Zauzvrat, mogla bida dočeka da vidi stoleća mira na jugu. Ali to bi toliko snažno poslužiloostvarivanju mira da bi svaka od zemalja obuhvaćena planom ustanovila da vredinapraviti značajne ustupke kako bi plan imao učinak. Sopstvenim članicamaFederacija bi ponudila trajno obezbeđivanje interesa koji su trenutno sporni, iučešće u stvaranju nove svetske sile. Svaka od ovih članica bi bila potpunosamostalna i nezavisna, a ujedinile bi se samo u svrhu zajeđničke dobrobiti.Nisam gubio nadu da bi čak i Turska i Grčka, prepoznajući dobrobit i bezbednostkoji bi usledili bez razaranja pa čak i bez umanjivanja njihove samostalnosti, preili kasnije ušle u Federaciju. Cela stvar je već toliko uznapredovala da će većsledećeg meseca više vladara država koje sudeluju u planu održati tajni inezvanični sastanak. Nema sumnje da će se iz toga razviti neki veći plan za daljedelovanje. Biće to napeto vreme za sve u ovom području — i izvan njega — dokpitanje ne bude rešeno. U svakom slučaju, proizvodnja ratnog materijalanastaviće se dok to ne bude rešeno, na bilo koji način.

Nastavak Rupertovog dnevnika6. mart 1908.Sada lakše dišem. Sastanak je održan ovde na Visarionu. Zvanični povod za

sastanak: lov u Zemlji Plavih Planina. Nikakva zvanična pitanja. Bez prisustvakancelara ili ministara ili bilo kakvih diplomata. Samo lična garda vladara.Uostalom, to je zaista bio odlazak u lov. Dobri sportisti, mnogo divljači, mnoštvohajkača, sve valjano organizovano i na kraju dobar zbir rezultata. Mislim da smosvi uživali u lovu; a kako je politički ishod bio potpuno saglasje u namerama iciljevima, nije moglo da bude razloga za žalbe.

Tako je sve odlučeno. Sve na miran način. Nije čak bilo predloga o ratu,ustanku ili konfiiktu bilo koje vrste. Nastavićemo tačno onako kako smo radiliprošle godine, sledeći sopstvene pojedinačne ciljeve, baš kao do sada. Ali svi bitrebalo da se pobrinemo da se uspostavi poredak u našim posedima. Sve za štase misli da će biti efikasno potrebno je nastaviti sprovoditi na delotvoran način,a šta god da u ovom času nije u skiadu sa mogućnostima valjalo bi prilagoditi.Sve je to samo u svrhu zaštite i odbrane. Međusobno smo se razumeli. Ali, akobilo koja velika strana zemlja počne da se meša u naša unutrašnja pitanja, mitreba svi da se smesta ujedinimo da bismo zadržali stvari onakvim kakve želimo

da budu. Treba da budemo spremni. Alfredovu izreku o miru treba još jednomprikazati na delu. U međuvremenu fabrike u našim planinama treba da radeprekovremeno, a rezultat će biti za opšte dobro naše posebne zajednice — računiće kasnije biti izravnati na prijateljski način. Teško da je o tome moglo biti nekograzličitog mišljenja, pošto će ostali biti korisnici našeg viška proizovda. Mi smoproizvođači koji proizvode prvo za sebe, a zatim isključivo za tržište zemaljaunutar saveza. Pošto smo mi preuzeli da branimo sopstvene granice — na moru ikopnu — i u stanju smo to da radimo, roba će biti skladištena dok je ne budezatražio — ako se to uopšte desi — neko na svetskim tržištima, a pogotovo natržištu Evrope. Ako sve prođe dobro, a na tržištu ne bude tražnje, roba će bitipropisno isporučena kupcima kao što je ugovoreno.

Toliko o čisto trgovačkom aspektu stvari.Zabeleske vojvotkinje Dženet Mek Kelpi21. maj 1908.Kao što je Rupert počeo da zanemaruje svoj dnevnik kada je proglašen za

kralja, tako sam i ja u sebi otkrila sklonost da pisanje prepustim drugim ljudima.Ali postoji nešto što nisam spremna da prepustim drugima — malog Ruperta.Rupertova i Teutina beba je previše dragocena da se o njoj govori na drugi način,osim sa ljubavlju, bez obzira na činjenicu da će on biti, po prirodnom sledustvari, kralj! Zato sam obećala Teuti da šta god bude zapisano u anale prvogkralja iz loze Sent Ledžer u vezi sa Njegovim kraljevskim visočanstvomprincom, biće napisano ili njenom ili mojom rukom. A ona je to pitanjeprepustila meni.

Naš dragi mali princ rodio se na vreme i u odličnom stanju. Anđeli koji suga doneli očigledno su vodili o njemu najbolju moguću brigu, a pre nego što suga ostavili darovali su mu sve najbolje. On je divan! Liči i na oca i na majku, ato govori sve o njemu. Moje mišljenje je da je on rođeni kralj! On ne zna zastrah, i misli više o svima drugima nego o samom sebi, tako milom i malom! Aako to ne pokazuje istinsku kraljevsku prirodu, ne znam šta bi onda pokazivalo...

Teuta je pročitala ovo. S upozorenjem je podigla prst i rekla:„Draga tetka Dženet, sve je to istina. On je mio, i kralj, i anđeo! Ali ne

smemo previše da govorimo o njemu. Ova knjiga treba da bude o Rupertu. Takonaš mali čovek može da bude samo nastavak priče!“ A tako i jeste.

Trebalo bi da pomenem ovde da je knjiga Teutina zamisao. Pre nego što semali Rupert rodio ona se izvanredno obuzdavala, radeći samo ono što je smatralada je najbolje u tom stanju. Pošto sam videla da bi za nju bilo korisno da se bavinekim mirnim zanimanjem koje bi je zabavljalo, pregledala sam (naravno uz

njegovo dopuštenje) sva Rupertova stara pisma i dnevnike, izveštaje i zabeleške— sve što sam mu čuvala dok je bio odsutan radi svojih pustolovina. Isprva sambila pomalo uplašena da bi to moglo da joj škodi, pošto se povremeno okoizvesnih stvari toliko uzbuđivala da sam morala da je opominjem. Ovde jeponovo nastupila njena izvanredna samokontrola. Mislim da je argument, kojimsam je najviše primirila, bilo to što sam ukazala da je taj dragi momak prošaokroz sve opasnosti bezbedno, i sada je među nama, jači i plemenitiji nego ikad.

Nakon što smo zajedno pročitali sav pisani materijal nekoiiko puta — poštoje on zapravo bio nov i za mene, bila sam uzbuđena skoro koliko i ona, iako samga poznavala mnogo duže — došle smo do zaključka da je ovaj određeni svezaksigurno ispunjen biranim delovima teksta. Bilo je dovoljno Rupertovih zapisa dase sastavi mnogo svezaka, a mi smo pred sobom imale ambiciozan književniprojekat da jednog dana objavimo u luksuznom izdanju njegova celokupnasabrana dela. Bio bi to redak uzorak među delima kraljeva. Ovo će biti samo onjemu samom, tako da hi u budućnosti rnoglo da posluži. kao neka vrsta osnoveza biografiju.

Malo-pomalo došle smo do dela kad smo morale da mu postavimo pitanja;a on je bio veoma zainteresovan za Teutin rad — on se zaista vezao dušom itelom za svoju prelepu ženu, što nije nikakvo čudo — tako da smo morali da mupoverimo svoju ideju. Obećao nam je da će nam pomoći koliko god može, dajućinam da koristimo njegove kasnije dnevnike i pisma i dokumente koje je držao nabezbednom mestu. Rekao je da će nam postaviti jedan uslov — navodim njegovereči: „Pošto ćete vas dve predivne žene biti urednice mojih zapisa, morateobećati da ćete sve objaviti tačno onako kako sam napisao. Neće valjati da budeikakvih krivotvorina. Ne želim da se pojavi ništa glupo ni egoistično što biproizašlo iz vaše naklonosti prema meni. Sve to je napisano iskreno i, ako sampravio greške, one ne smeju da se skrivaju. Ukoliko to treba da bude istorija,mora biti prava istorija, čak i ako bude prikazivala tebe i mene ili bilo koga odnas u lošem svetlu.“

Tako smo mu obećale.Rekao je i da je siguran da baron ser Edvard Bingem Trent poseduje neki

materijal koji bismo mi možda želele da imamo. On će mu pisati i zatražiti odnjega da nam to pošalje. Pretpostavio je i da će gospodin Ernest Rodžer HalbardMelton iz Hamkrofta u Selopu (uvek je ovo ime i adresu navodio u celosti, što jenjegov način da iskaže prezir) zasigurno imati neke važne materijale i da će mupisati u vezi sa tim. Tako je i uradio. Državni kancelar mu je pisao svojimnajvisokoparnijim stilom. Gospodin E. R. H. Melton iz Hamkrofta u Selopu,

odgovorio je povratnom poštom. Njegovo pismo je dokument koji govori sam zasebe.

Hamkroft, Selop 30. maj 1908.MOJ DRAGI ROĐAČE, KRALJU RUPERTE,Čast mi je zbog zahteva koji mi je u tvoje ime uputio visoki kancelar tvog

kraljevstva, da doprinesem jednom tomu knjige koju moja rođaka, kraljica Teuta,uz pomoć tvoje bivše guvernante, gospođe Mek Kelpi, priprema za izdavanje.Voljan sam da to uradim, pošto ti, naravno, želiš da u tom delu imaš neke novijezabeleške koje je napravio glavar kuće Meltonovih, sa kojom si povezan, iakotek preko ženske strane. To je sasvim prirodna ambicija, čak i od stranevarvarskog — ili možda poluvarvarskog — kralja, i daleko bilo da ti ja, kaoglavar kuće, odbijem tu povlasticu za kojom toliko čezneš. Možda nisi znao dasam ja sada glavar kuće; moj otac je umro pre tri dana. Ponudio sam svojoj majcina upotrebu kuću Dover — a na to ima pravo koje joj je zaista dodeljenobračnim sporazumom. Ona je radije odabrala da ode da živi u svom sedištu,Karfaksu u Kentu. Otišla je ovog jutra posle sahrane. Dopustiću da koristiš mojrukopis samo pod jednim uslovom i očekujem da ga se strogo pridržavaš. Upitanju je to što želim da sve što sam zapisao u punoj dužini bude objedinjeno uknjizi. Ne želim da bilo koje moje beleške budu razvlačene zarad bilo kakvihciljeva koji nisu sasvim jasni, ili na bilo koji način koji bi mogao da umanji mojučast ili čast moje kuće. Usuđujem se da kažem kako si i sam primetio, dragi mojRuperte, da sastavljači porodičnih istorija često, zbog zavisti, menjaju materijalekoji su im dati na korišćenje kako bi oni poslužili njihovim sopstvenim svrhamaili njihovoj taštini. Mislim da je ispravno da ti kažem kako imam primerak kojisu overili Piter i Gelpin, ovlašćeni beležnici, tako da ću se moći uveriti da li jemoj ustupak prihvaćen na dostojan način. Knjigu, koja je naravno vredna,brižljivo ću zapakovati i proslediti je Edvardu Bingemu Trentu, baronu (jer on tosada jeste — nek je Bog na pomoć njegovom baronatu!) i pravozastupniku.Molim te, pobrini se da mi se knjiga vrati, u ispravnom stanju. On ne treba samda objavljuje iz nje ništa što se odnosi na njega. Čovek njegovog statusa je sklonda se hvališe činjenicom da bilo ko na istaknutom položaju obraća neku pažnjuna njega. Gospođu ću ti dovesti lično, i ostaću sa tobom neko vreme radi odlaskau lov, samo što je tvoja rulja — pretpostavljam da ih tako nazivaš! — takorazuzdana da život jednog džentlmena teško može biti siguran među njom. Nikadanisam upoznao ljude koji toliko slabo cene šalu kao oni. Uzgred, kako je Teuta?Ona je jedna od njih. Čuo sam sve o tom porođaju. Nadam se da je dete dobro.Ovo ti samo napominjem, pa nemoj da se uobraziš, sinko. Spreman sam da

budem kum. Razmisli o tome! Naravno, ako su već pozvani drugi kum i kuma, neželim da se toliko namećem! Važi? Poljubi Teutu i dete za mene. Dečak moradoći ovamo kod mene posle nekog vremena — kad bude zreo za predstavljanjeljudima. Nauči ga da ne izaziva gnjavažu. Biće dobro za njega da vidi jednu odpravih prvoklasnih engleskih plemićkih kuća na selu, kao što je Hamkroft. Zaosobu naviknutu samo na grube manire i oskudan život, život u takvom luksuzupredstavljaće uspomenu koja će s vremenom postati uzor ka kome može težiti.Pisaću ponovo uskoro. Ne oklevaj da tražiš bilo kakvu uslugu koju bih mogao dati pružim. Do tada, pozdrav!

Tvoj odani rođak,Ernest Rodžer Halbard Melton

Odlomak iz pisma E. Bingema Trentakraljici Zemlje Plavih Planina Teuti

... Tako da mislim da je najbolji način da se uzvrati tom neviđenom drznikuda ga držimo za reč i uvrstimo njegov književni doprinos u celini. Napravio samoverenu kopiju njegovih beleški, kako ih sam naziva, da bih Vas poštedeognjavaže. Ali šaljem i celu knjigu, jer se piašim da, ako ne vidite njegove rečinapisane njegovom rukom, nećete verovati da bi on ili bilo ko drugi ikada sozbiljnom namerom sastavio toliko inkriminišući dokument. Siguran sam da jezaboravio šta je pisao, pošto čak i tako glupav klipan kao što je 011 nikada ne bimogao svesno da objavi tako nešto... Takve osobe same izvrše osvetu nad sobom.U ovom slučaju oruđe te osvete su njegove reči.

Nastavak Rupertovog dnevnika1. februar 1909.Sada je sve krenulo dobrim putem. Kada su od cara Rusije Slaveni (kao što

je i dolikovalo) zatražili da presudi u Balkanskom sporazumu, a on odbio uzopravdanje da je on sam po prirodi stvari zainteresovana strana, balkanskivladari su jednoglasno prilivatili da treba tražiti od zapadnjačkog kralja daarbitrira, pošto su sve zainteresovane strane imale potpuno poverenje u njegovumudrost, kao i njegovu pravednost. On se ljubazno odazvao njihovom pozivu.Cela stvar je sada već duže od šest meseci u njegovim rukama, a imao je mnogoposla da sakupi sve informacije, Sada nas obaveštava preko svog kancelara da jenjegov zaključak skoro pripremljen i da će ga izneti što pre bude mogao.

Sledećeg vikenda, ponovo ćemo ići u lov na Visarionu. Teuta očekuje taj

događaj sa izuzetnim zanimanjem. Nada se da će tada našoj braći sa Balkanapredstaviti našeg malog sina i jedva čeka da vidi hoće li se i oni složiti sa njenimmajčinskim mišljenjem o njemu.

Nastavak Rupertovog dnevnika15. april 1909.Arbitražnu odluku preneo nam je kancelar zapadnjačkog kralja, koji nam je

lično uručio kao poseban znak prijateljstva. Dočekana je sa opštim poletnimodobravanjem. Premijer je ostao sa nama tokom lova, koji je bio jedna odnajradosnijih prigoda ikada viđenih. Svi smo dobro raspoloženi, pošto jebudućnost balkanskih naroda sada osigurana. Nesuglasice, unutrašnje i spoljnje,koje su trajale hiljadu godina sada su nestale i mi s nadom očekujemo dugačaksrećan period. Kaneelar je preneo Ijubazne poruke naklonosti i prijateljstvasvima. A kada sam ja, govoreći ispred svih okupljenih, pitao možemo li uputitinjegovom veličanstvu poziv da nam učini čast da prisustvuje ceremonijizvaničnog objavljivanja Balkanskog sporazuma, odgovorio je da ga je kraljovlastio da kaže kako će, ako mi to žeiimo, rado doći, i da će, ako budeprisustvovao događaju, doći sa flotom brodova u pratnji. Kancelar mi je takođesam rekao kako je moguće da on dovede predstavnike drugih nacija na taj velikidogađaj, ambasadore koji će čak u pratnji imati flote, iako sami vladari moždaneće moći da prisustvuju. Nagovestio je da bi možda bilo dobro ako pokrenemceiu tu stvar. (On je očigledno podrazumevao da je iako sam ja samo jedan odviše zainteresovanih, cela stvar na meni — možda me odabrao kao nekoga u kogaima poverenje, pošto nisam bio rodom odavde.) Dok smo razgovarali o tome, onje bio sve poletniji i na kraju rekao da će, pošto njegov kralj preuzima vođstvo uovome, nesumnjivo sve nacije sveta koje su u prijateljstvu sa njim želeti daučestvuju u ceremoniji. Tako da je verovatno da će se ovo pokazati zapravo kaomeđunarodna svečanost jedinstvene prirode. Teuti će se to dopasti, a svi mi ćemouraditi sve što možemo.

Zabeleške Dženet Mek Kelpi1. jun 1909.Naša draga Teuta je potpuno obuzeta predstojećom proslavom Balkanske

Federacije, koja će se odigrati prvog dana sledećeg meseca, iako moram reći da,što se mene tiče, cela ceremonija zadobija tolike razmere da počinjem nekakonejasno da strepim u vezi sa njom. Skoro da mi izgleda jezivo. Rupert radi bezpredaha — i to traje već neko vreme. Prošlih nedelja izgledalo je kao da jenapolju po ceo dan i noć u svom cepelinu, ieteći sa kraja na kraj zemlje isređujući stvari, u želji da se lično uveri da je urađeno sve što je dogovoreno.

Stric Kolin je takođe uvek u blizini, kao i admiral Ruk. Sada i Teuta počinje daide sa Rupertom. Ta devojka je jednostavno neustrašiva - baš kao Rupert. Aoboje izgleda sa strepnjom očekuju da i mali Rupert bude isti. Zaista, on jeste.Pre neki dan Rupert i Teuta su hteli da polete odmah posle svitanja sa vrhazamka. Mali Rupert je bio tamo — uvek se budi rano, poletan kao pčelica.Držala sam ga u naručju, a kada se njegova majka nagnula da ga poljubi zarastanak, ispružio je ruke prema njoj na način koji je govorio jasno kao da jeizrekao rečima: povedi me sa sobom.

Ona je zaprepašteno pogledala u Ruperta, koji je kiimnuo glavom i rekao:,,U redu. Povedi ga, draga. Moraće da nauči jednog dana, a što pre, to

bolje.“Beba je radosno gledala od jednog u drugo uz isto pitanje u očima kakvo se

ponekad vidi u očima mačeta ili kučeta — ali, naravno, iza tog pogleda je bilarazumna duša — videla je da i ona ide i skoro se bacila u majčino naručje.Mislim da je ona očekivala da dete pođe, jer je ponela malo odelo od kože odMargarete, njegove dadilje i, blistajući od ponosa, počela je da mu ga obiači.Kada je Teuta, držeći dečaka. u naručju, ušla u cepelin i zauzela svoje mesto usredištu letelice iza Ruperta, mladić iz garde krunskog princa je zakliktao, apraćen tim pokličem Rupert je povukao poluge i poleteli su u svitanje zore.

Gardu krunskog princa osnovali su sami gorštaci na dan kad je dete rođeno.Odabrano je deset najkrupnijih, najsnažnijih i najveštijih mladića iz naroda i onisu se zakleli na čuvanje mladog princa na jednoj veoma upečatljivoj ceremoniji.Oni su se organizovali i rasporedili tako da najmanje dvojica njih uvek držeprinca ili mesto na kom se on nalazi na oku. Svi su se zakleli da će pre umretinego dozvoliti da se njemu bilo šta dogodi. Naravno, podrazumevala se i Teuta, ai Rupert. Ti mladići su najpovlašćenije osobe u zamku. Oni su dragi momci,svaki od njih i svi ih volimo i poštujemo. Oni jednostavno bebu uzdižu na nivobožanstva.

Uvek nakon toga jutra mali Rupert je, osim ako mu je bilo vreme da spava,išao u majčinom naručju na vožnje cepelinom. Mislim da bi na bilo kom drugommestu bila uložena neka državna žalba zbog toga što se cela kraljevska porodicadovodi u opasan položaj, ali ovde se nije mislilo na opasnost i strah — zaista, tihreči skoro da nije bilo u njihovom rečniku. Ja zaista mislim da je dete u svemuuživalo, čak i više od svojih roditelja. On je baš kao ptičica koja je otkrila za štakrila služe. Bog ga blagoslovio!

Shvatila sam da čak moram malo i da proučim dvorske ceremonije. Nasvečanosti povodom Balkanskog sporazuma biće zastupljeno tako mnogo nacija i

doći će toliko kraljeva, prinčeva i uglednika svih vrsta, da smo svi morali voditiračuna da ne napravimo nikakvu grešku. Sami predstavnici štampe bili sudovoljni da svakoga dovedu do ludila. Rupert i Teuta su ponekad dolazili 1sedeli sa mnom uveče kada smo svi bili preumorni za rad, odmarali serazgovarajući o svim tim pitanjima. Rupert je rekao da će prisutno biti više od400 izveštača i da zahtevi za dozvolu pristupa ceremoniji pristižu toliko brzo dabi ih moglo biti i hiljadu na taj dan. Prošle večeri je zastao u pola priče na tutemu i rekao:

„Palo mi je nešto na pamet! Zamislite hiljadu novinara — svaki želi da seistakne ispred ostalih, a svi su spremni da prodaju dušu za ekskluzivnuinformaciju! Jedini čovek koji će nadzirati sve to je Ruk. On zna kako da sepostavi prema ljudima, a pošto već imamo brojno osoblje koje će se brinuti zanaše goste novinare, on može da predvodi to osoblje i odredi sebi zamenike darade njegov posao. Ponekad i u nekim prilikama održavanje mira biće stvarpribranosti i rešenosti, a Ruk je pravi čovek za taj posao.“

Svi smo brinuli o jednoj stvari, naravno važnoj po mišljenju jedne žene:koju odeću će Teuta nositi? U stara vremena, vremena kraljeva i kraljica, oni binesumnjvio nosiii nešto divno i upečatljivo; ali, šta god da su oni nosilipretvorilo se u prah pre više vekova, a u to primitivno vreme nije biloilustrovanih novina. Teuta mi je nešto poletno pričala, namrštivši svoje divneobrve, kada je Rupert koji je čitao nekakav obiman dokument podigao pogled irekao: „Naravno, draga, da ćeš nostiti pokrov!“

,,Izvanredno!“, uzviknula je ona, pljesnuvši rukama kao razdragano dete.„Prava stvar, a našem narodu će se dopasti."

Priznajem da sam na trenutak bila zgrožena. Bilo je to užasno isprobavanježenine Ijubavi i predanosti. U vreme kada bude primala kraljeve i uglednike usopstvenoj kući — a sigurno je da će svi oni biti odeveni u svoju najbolju odeću— pojaviće se u takvoj odori! Prostoj tkanini na kojoj nije bilo ničeg lepog,pogotovo predivnog! Htela sam da iznesem svoje gledište Rupertu, pošto sam seplašila da bi Teuta mogla biti razočarana, iako to možda ne bi htela da kaže; alipre nego što sam mogla da kažem i reč Teuta je dogovrila:

„O hvala ti mnogo, dragi! To će mi se dopasti više od bilo čega drugog, alinisam želela to da predložim, bojeći se da ne pomisliš kako sam uobražena ilipretenciozna; jer naravno, Ruperte, ja se veoma ponosim time, i načinom na kojito narod posmatra."

„Zašto i ne bi bila?“, rekao je Rupert na svoj neposredan nači. ,,To je neštočime svi treba da se ponosimo; država je već prihvatila svoj nacionalni simbol

— simbol tvoje odvažnosti. posvećenosti i patriotizma, koji će uvek, nadam se,biti neprocenjivo vredan svim muškarcima i ženama iz naše dinastije i nacije, tojest — nacije koja će nastati.“

Kasnije te večeri, videli smo čudno iskazivanje narodne volje. „Narodnoizaslanstvo“ gorštaka, bez ikakvog zvaničnog upozorenja ili najave, došlo je uzamak kasno uveče u skladu sa Rupertovim „proglasom o slobodi“, po kom susvi građani ovlašćeni da pošalju izaslanstvo lično kralju, kad to požele, zbogbilo kog pitanja od državne važnosti. Ovo izaslanstvo je bilo sastavljeno odsedamnaest ljudi, po jednog iz svake političke grupacije, tako da je poslanstvo ucelini predstavljalo celu naciju. Članovi su bili iz svih materijalnih i socijalnihnivoa, ali uglavnom su bili ,,iz naroda“. Govorili su sa oklevanjem — moždazbog toga što je Teuta bila prisutna, ili možda čak zbog toga što sam bila prisutnaja — ali uz očiglednu iskrenost. Izneli su samo jedan zahtev — da bi kraljicatrebalo, za veliki događaj osnivatija Balkanske Federacije, da nosi pokrov.Ćovek koji je govorio ispred njih se grubom rečitošću obratio kraljici:

„Ovo je stvar, Vaše veličanstvo, u kojoj žene naravno imaju učešće, tako dasmo se naravno posavetovali sa njima. One su same raspravile o tome, pa zatim isa nama, i sve su se bez oklevanja saglasile da bi bilo dobro za narod i ženskirod da Vi uradite tako.

Treba da pokažete njima i svetu u celini, šta žene treba da urade, šta moguda urade, a one hoće da učine u spomen na Vaš veličanstveni postupak. Ubudućnosti, to može biti odora koju će nositi samo istaknute žene, koje su stekleto pravo. One se nadaju, a i mi uz njih, da ovom prilikom, kad naš narodpreuzima vođstvo pred očima sveta, sve naše žene mogu da nose pokrov tog danakako bi se otvoreno pokazala njihova spremnost da ispune svoju dužnost, pa čak iako bi to značilo smrt. U tom trenutku se okrenuo kralju:

„Ruperte, mi verujemo da će Njeno veličanstvo kraljica Teuta razumeti daće, ako postupi prema želji žena Plavih Planina, nanovo kao kraljica zadobitiljubav i odanost koju je zadobila od naših žena kao vojvotkinja. Od sada i zauvekpokrov treba da bude počasna odećau našoj zemlji.“

Teuta je izgledala potpuno obuzeta ljubavlju, ponosom i odanošću. Zvezde unjenim očima zasijale su kao bela vatra kada je počela da uverava izaslanike daće izaći u susret njihovom zahtevu. Dovršila je svoj kratki govor ovako:

„Plašila sam se da će, ako uslišim sopstvenu želju to možda izgledatiuobraženo, ali Rupert je izrazio istu želju, a sada osećam da mogu slobodnonositi tu odeću koja me dovela vama i Rupertu“, tada se radosno okrenula kanjemu i uzela ga za ruku, „osigurana kao što već jesam vašim željama i naredbom

mog gospodara kralja.“Rupert je uzeo u naručje i nežno poljubio pred svima, govoreći: „Recite

svojim ženama, braćo moja, i ostalim ženama Plavih Planina, da je ovo odgovormuža koji voli i poštuje svoju ženu. Ceo svet treba da vidi na ceremonijiuspostavljanja Federacije Balka da mi muškarci volimo i poštujemo žene koje suodane i spremne da umru za svoju dužnost. Ljudi Plavih Planina, uskoro će doćidan kada ćemo u delo sprovesti tu veliku ideju i učiniti je trajnom — da Ordenpokrova bude najviše odlikovanje koje može poneti žena plemenitog srca.“

Teuta je nestala na nekoliko trenutaka i vratila se sa princom u naručju. Sviprisutni su tražili dozvolu da ga poljube, što su činili klečeći na kolenima.

Federacija BalkaPrema izveštaju dopisnika Slobodne Amerike

Urednici Slobodne Amerike su pažljivo hronološki poređali izveštaje iopise koje su im poslali njihovi specijalni dopisnici, kojih je na licu mesta biločak osam. Nijedna reč koju su napisali nije izostavljena, aii su različiti delovinjihovih izveštaja poređani na drugačiji način tako da čitalac može da pratizbivanja iz različitih tačaka gledišta pisaca, koji su u datom trenutku imalinajbolji uvid u stvar. Uz toliko prisustvo novinara — biio ih je preko hiljadu —nisu svi mogli da budu na istom mestu; tako su se naši ljudi, međusobno seposavetovavši, dogovorili da se raziđu na više strana, da bi pratili tok đogađaja,,iz različitih uglova“, koristeći svoju veštinu i iskustvo da odaberu te uglove.Jedan se smestio na vrh čelikom pokrivene kule na ulazu u Plava Usta; drugi nabrod za novinare, koji je bio ukotvljen pored oklopne jahte kralja Rupertanazvane Dama, na kojoj su se okupili razni kraljevi i vladari balkanskih država,koje su sve ušle u Federaciju; treći novinar je bio u brzom torpednom čamcu,kom je izdato odobrenje da slobodno krstari po luci; sledeći se smestio na vrhuogromne planine koja se nadnosi nad Plazakom i tako iz ptičije perspektivenadgledao čitav tok zbivanja; druga dvojica bili su na utvrdama sa leve i desnestrane Plavih Usta; sledeći je postavljen na ulaz u Veliki tunel koji vodi od nivoavode pravo kroz planine do visoravni na kojoj se nalaze rudnici i fabrike; sledećije imao povlasticu da se smesti u cepelin, koji je leteo svuda i iz kog se svevideio. Ovim cepelinom je upravljao stari sarađnik i specijalni dopisnikSlobodne Amerike, koji je bio prijatelj našeg specijalnog dopisnika iz Rusko-japanskog rata i koji je preuzeo službu u Službenim novinama Zemlje PlavihPlanina.

Plazak, 30. jun 1909.Dva meseca pre dana određenog za održavanje svečanosti gosti Zemlje

Plavih Planina počeli su da pristižu. Prvi koji su došli bili su uglavnom novinaripristigli jz skoro svih naseljenih delova sveta. Kralj Rupert, koji valjano rešavastvari, napravio je logor isključivo njima na korišćenje. Svako je imao svojodvojen šator — naravno mali, pošto je bilo preko hiljadu novinara — ali bilo jei velikih šatora za opštu upotrebu postavljenih posvuda okolo — trpezarija,prostorija za čitanje i pisanje, biblioteka, prostorije za odmor i tako dalje. Uprostorijama za pisanje i čitanje, koje su služile kao radne prostorije za opštuupotrebu, bilo je najnovijih časopisa i novina iz celog sveta, spiskova zvanica,putnih vodiča i svih ostalih pomagala za rad kakva su se mogla unapred pribaviti.Za ovu posebnu namenu postojala je grupa sposobnih poslužitelja u posebnojodeći sa identifikacionim brojevima — zaista, kralj Rupert nas je „lepodočekao“, da upotrebim frazu u njenom punom značenju.

Bilo je i drugih logora za posebne namene, a svi su bili dobro uređeni i samnogo prevoznih sredstava na raspolaganju. Svaki od vladara iz Federacije imaoje sopstveni logor, u kome je podigao veličanstven šator. Za zapadnjačkog kralja,koji je delovao kao arbitar po pitanju Federacije, kralj Rupert je izgradio pravupalatu — morala je to da bude neka vrsta Aladinove palate, pošto je pre samonekoliko nedelja na tom mestu bila, kako su mi rekli, samo iskonska divljina.Kralj Rupert i njegova kraljica Teuta imali su šator kao i ostali vladari izFederacije Balka, ali neuporedivo skromniji, i po veličini i po ukrasima.

Svuda su bili gardisti Plavih Planina, naoružani samo handžarima, koji sunacionalno oružje. Nosili su nacionalnu nošnju, ali sa takvim ukrasima i bojamada je umesto stroge uniformisanosti ostajao tek utisak opšte usklađenosti.Prisutno je bilo sigurno sedamdeset ili osamdeset hiljada gardista.

Prvi dan je bio određen da posetioci pogledaju sve u detalje. Tokom drugogdana došli su pratioci visokih zvaničnika federacije. Neke od ovih pratnji behuogromne. Sultan je, na primer, (iako je tek postao jedan od učesnika u savezu)poslao više od hiljadu ljudi sa različtim zaduženjima. Oni su predstavljaliizvanredan prizor, pošto su to bili birani ljudi, i savršeno obučeni. Dok sukočoperno prolazili, nasamo ili u grupi, u svojim živopisnim jaknama i vrećastimpantalonama i sa svojim šlemovima sa zlatnim polumesecima, izgledali su kaoprotivnici dostojni poštovanja. Landrek Martin, veteran novinarstva, rekao mi jedok smo zajedno stajali i posmatrali ih:

„Danas svedočimo novom obrtu u istoriji Zemlje Plavih Planina. Ovo je

prva prilika u poslednjih hiljadu godina da je tako velika turska jedinica ušla uovu zemlju, a da postoji razumna mogućnost da ikad više izađe odavde.“

l. jul 1909.Današnji dan, određen za održavanje ceremonije, bio je izuzetno lep. U

Zemlji Plavih Planina ima ranoranilaca, ali danas je komešanje počelo presvitanja. Svuda su se čuli pozivi truba — ovde je sve ustrojeno prema zvukumuzičkih instrumenata — truba, trompeta ili bubnjeva (ako se bubanj zapravomože nazvati muzičkim instrumentom) — ili prema svetlima, kada se spusti mrak.Svi mi novinari bili smo spremni; kafa i hleb sa buterom mudro su posluženi ranou šatorima u kojim smo spavali, a malo obilniji doručak služen je sve vreme utrpezarijskim šatorima. Obavili smo početni pregled okoline, a onda je usledilaneka vrsta opšte pauze za doručak. Iskoristili smo to i bacili se na — zapravonezaboravan - obrok koji nam je poslužen.

Ceremonija je trebalo da počne u podne, ali već u deset sati celo mesto jebilo u pokretu - ne da je tek počinjalo da se pokreće, nego se zaista kretalo; svisu zauzimali svoja mesta za veliku ceremoniju. Kada se podne približilo,uzbuđenje se pojačalo i produžilo. Počeli su da se okupljaju razni potpisnicisporazuma o Federaciji, jedan po jedan. Svi su došli morskim putem; oni čije suzemlje izlazile na more poveli su sa sobom svoje flote. Onima koji nisu imalisopstveni flotu dodeljen je u pratnju najmanje jedan oklopni brod. A moram dakažem kako nikada u životu nisam video opasnija plovila od tih malih ratnihbrodova kralja Ruperta od Plavih Planina. Kada su ušli kroz Plava Usta svakibrod je zauzeo mesto koje mu je određeno, a oni na kojim su plovili potpisnicisporazuma okupili su se blizu jedni drugih u izdvojenu grupu, u malom zalivuskoro potpuno okruženom visokim liticama, u najdaljem uglu ove silne luke.Oklopna jahta kralja Ruperta sve vreme je bila u blizini obale, nadomak ulaza uVeliki tunel koji je prolazio pravo kroz planinu sa široke zaravni, izgrađenedelimično od prirodne stene a delimično od ogromnih kamenih blokova. Naovom mestu, kako su mi rekli, proizvodi sa kopna se donose u modernu varošPlazak. Upravo kada su satovi izbili pola sata pre podneva, jahta je kliznula uširu vodenu površinu ’usta’. Iza nje je plovilo dvanaest velikih barži, kraljevskiukrašenih, a svaka je bila obojena u boje po jedne zemlje potpisnice sporazuma.Na svaku je ušao po jedan vladar sa svojom gardom, nakon čega je bio prevezenna Rupertovu jahtu i na njoj se peo na komandni most, dok je njegova pratnjaostajala na nižoj palubi. U međuvremenu su se na južnom horizontu pojavilečitave flote plovila; države sn slale svoja pomorska izaslanstva na krštenje,,Balke!“ U tako izvanrednom poretku koji se može videti samo kod formacija

bojnih brodova, moćna grupa uplovila je u Plava Usta, i zauzela svoja mesta.Jedina bojna flota velike sile koja nije bila prisutna bila jc flota zapadnjačkogkralja. Ali bilo je još vremena. Zapravo, dok je publika već počinjala da gledana svoje časovnike duga povorka brodova počela je da se širi na severu izpravca italijanske obale. Došli su velikom brzinom - od skoro dvadeset čvorova.Bio je to zaista veličanstven prizor — pedeset brodova koji su spadali u najboljeu svetu; prikaz najnovijih pomorskih divova, a svaki je izgledao kao uzorak svojeklase — drednote, krstarice, razarači. Doplovili su u poretku klina, na čijem jevrhu bila kraljeva jahta sa kraljevskim stegom. Svaki brod iz eskadre nosio jenacionalnu zastavu, dovoljne dužine da se sa vrha katarke spusti do vode. Sautvrđene kule na kanalu moglo se videti bezbroj lica — poput belih zvezda kojimse istačkalo i kopno i more — pošto je velika luka vrvela od brodova, a svaki odnjih je bio pun ljudi

.Iznenada, bez ikakvog vidljivog povoda, masa belih tačaka se obrnula udrugu stranu — sva lica su se okrenula, gledajući u suprotnom pravcu. Pogledaose preko zaliva na planinu u zaleđu - veliku planinu čiji su se obronci uzdizali kasamom nebu, i čiji su brojni grebeni i sami izgledali kao posebne planine.Daleko gore na samom vrhu podizala se zastava Zemlje Plavih Planina naogromnom stubu, koji je odsijavao svetlost. Bio je visok sedamdeset metara iobojen u belo, a kako se sa tolike daljine nisu viđeli čelični nosači stuba, on seuzdizao u samotnom veličanstvu. U njegovom podnožju okupila se tamna grupaljudi pored bele mase koju nisam mogao razaznati dok nisam upotrebio svojdvogleđ.

Onda sam video da su to kralj Rupert i kraljica, okruženi grupom gorštaka.Stajali su na poletnoj platformi za cepelin, koji je naizgled bleštao — ne sijao,nego bleštao — kao da je bio obložen zlatnnn pločama.

Ponovo su se sva lica okrenula ka zapadu. Zapadnjačka eskadra sepribližavala ulazu u Plava Usta. Na komandnom mostu jahte stajao je zapadnjačkikralj u uniformi admirala, a porcd njega njegova kraljica u haljini kraljevskiljubičaste boje, raskošno ukrašenoj zlatom. Kad sam ponovo pogledao ka vrhuplanine ona je naizgled oživela. Čitava artiljerijska baterija iznenada sepokrenula, a oko svakog oružja stajala je njegova posada spremna za akciju. Ugrupi u podnožju stuba zastave mogli smo da razaznamo kralja Ruperta; njegovavisina i telesna masa isticali su se među ljudima u njegovom okruženju. Porednjega se video odsjaj beline. Shvatili smo da je to kraljica Teuta, koju stanovniciZemlje Plavih Planina jednostavno obožavaju.

Do tad je već oklopna jahta na kojoj su bili svi potpisnici Balke (osim

kralja Ruperta) krenula ka ulazu u luku i stala u miru i tišini, čekajući dolazakkraljevskog arbitra, čija je cela eskadra istovremeno usporila i samo plutala uvodi uskipeloj od rada brodskih motora.

Kad se zastava na pramcu jahte našla skoro nasuprot utvrđenja, zapadnjačkikralj je podigao svitak pergamenta koji mu je dodao jedan od njegovih oficira.Mi, gledaoci, zaustavili smo dah, pošto je pred nama bio prizor kakav se nismomogli nadati da ćemo ikada ponovo videti.

Na podizanje ruke zapadnjačkog kralja, na vrhu planine gde se podizaomoćni stub sa zastavom Zemlje Plavih Planina, opalio je top. Onda se razleglagrmljavina pozdravne kanonade, uz sjajne bleskove i prasak, koji je u beskrajodjekivao niz obronke planina. Na prvi pucanj, uz pomoć vešte signalizaeije,zastava Federacije Balka podignuta je na vrh stuba i zavijorila se iznad zastaveZemlje Plavih Planina.

U istom trenutku Rupertova i Teutina figura nestale su sa vidika; oni suzauzeli svoja mesta u cepelinu. Trenutak kasnije, poput ogromne zlatne ptice,letelica kao da se sunovratila u vazduh pa zatim, obarajući kljun, krenula jenaniže pod tupim uglom. Mogli smo da vidimo kralja i kraljicu od struka naviše— kralj Zemlje Plavih Planina bio je obučen u zeleno; kraljica ogrnuta svojimbelim pokrovom, na grudi je privijala svoju bebu. Daleko od vrha planine, iznadPlavih Usta, krila i rep velike pticolike mašine podigli su se uvis, a cepelin jepočeo da pada kao kamen, dok se nije obreo tek nekoliko stotina stopa iznadvode. Zatim su se krila i rep spustili, ali manjom brzinom. Ispod krila cepelinasada su se mogli videti kralj i kraljica kako sede zajedno na maloj platformi zaupravljanje, koja se naizgled malo spustila; ona je sedela iza svog muža. Dolazakcepelina bio je najuzbudljiviji trenutak tog čudesnog dana.

Nakon što su nekoliko trenutaka lebdeli, motori su se ponovo pokrenuli, akrila su se vratila u normalan položaj. Zlatni cepelin je bio bezbedan kada sekretao u glatkom letu. Istovremeno se platforma za upravljanje podizala tako dasu se oni koji stoje na njoj ponovo izdigli iznad cepelina. Sada su bili na samostotinak metara iznad vode, krećući se od udaljenog kraja Plavih Usta premaotvorenom prolazu između dva reda bojnih brodova raznih država, na čijim supalubama stajali ljudi — koji su počeli da se okupljaju odmah nakon prvogpucnja brdskog topa. Kada je cepelin proleteo, svi mornari počeli su da kliču —a klicanje se nastavilo dok kralj i kraljica nisu prišli toliko blizu zapadnjačkomkralju da su dva kralja i kraljica mogli da razmene pozdrave. Vetar je sada počeoda duva na zapad sa vrha planine i poneo zvuk ka oklopnoj floti, tako da smo natrenutke jasno mogli da čujemo pokliče pripadnika raznih naroda, među kojim se

jasnije od ostalih razlegao japanski „Ban zai!“Kralj Rupert je držao upravljačke palice sedeći kao mermerni kip. lza njega

je bila njegova predivna nevesta-, ogrnuta svojim pokrovom, u rukama držećimladog krunskog princa, izgledajući i sama kao statua.

Cepelin, vođen Rupertovom nepogrešivom rukom, blago se spustio nazadnju palubu jahte zapadnjačkog kralja; a kralj Rupert, stupivši na palubu,podigao je sa sedišta kraljicu Teutu sa bebom u naručju. Tek kada je kralj staomeđu druge ljude, moglo se videti koliko je krupan. Isticao se bukvalno za glavui ramena iznad svih drugih prisutnih ljudi.

Dok su putnici iziaziii iz cepelina, zapadnjački kralj i njegova kraljicasilazili su sa komandnog mosta. Domaćin i domaćica su, držeći se pod ruku —kao što su naizgled navikli da rade — požurili napred da pozdrave svoje goste.Susret je bio dirljiv i jednostavan. Dvojica monarha su se rukovali, a njihovesupruge, predstavnice istaknutih tipova nacionalne lepote sa severa i juga,nagonski su se približile i poljubile u obraz. Zatim je kraljica domaćicasvečanosti, krenuvši prema zapadnjačkom kralju, kleknula pred njim gracioznomkretnjom i poljubila mu ruku.

Izgovorila je pozdravne reči:„Dobro došli, uvaženi gospodine, u Zemiju Plavih Planina. Zahvalni smo

Vam za sve što ste uradili za Balku i zahvalni smo Vama i Njenom veličanstvu štoste nas počastvovali svojim prisustvom.“

Kralja je ovo očigledno dirnulo. lako je bio vladar velike zemlje i mnogihnaroda na Dalekom istoku, odavno naviknut na rituale pri značajnim događajima,toplota i iskrenost, udruženi sa dražesnom skromnošću ovog istočnjackogobičaja. dotakli su ga u srce. On je nagonski zaobišao dvorske rituale i uradionešto čime je, kako mi je rečeno, zauvek stekao posebno mesto u toplim srcimaovdašnjih ijudi.. Kleknuvši na koleno pred prelepom kraljicom ogrnutom upokrov, on je podigao njenu ruku i poijubio je. Taj postupak su svi okupljeni uPlavim Ustima pozdravili silnirn klicanjem, koje se naizgled pojačavalo i slabiloodjekujući, dok nije utihnulo na dalekom planinskom vrhuneu, gde seveličanstveno uzdizao moćni stub sa zastavom Balkanske Federacije.

Što se mene tiče, nikada neću zaboraviti divan prizor nacionalnog poleta ion će zauvek ostati urezan u mom pamćenju. Ta besprekorna paluba koja jeoličavala sve savršenstvo mornaričke službe; kralj i kraljica najveće zemlje*(Najvećeg kraljevstva - urednik Slobodne Amerike) sveta koje dočekuju najnovijikralj i kraljica sveta — kralj i kraljica koji su za sebe osvojili carstvo, tako daga je prethodno pomenuti kralj dočekao kao sabrata vladara u trenutku stvaranja

istorije, kada se pod njegovim nadzorom rađala nova svetska sila. Svetloputasevernjačka kraljica u zagrljaju tamnopute južnjačke kraljice sa zvezdama uočima. Neupadljiva raskoš severnjačke odeće napravljene sa skoro seoskomjednostavnošću na južnjačkom kralju džinovskog rasta. Ali sve je zasenjeno —čak i hiljadugodišnja kraljevska loza zapadnjačkog kralja, po prirodiimpozantnom Rupertovom pojavom, i držanjem druge kraljice ispunjenimkraljevskim dostojanstvom i blagošću— krajnjom jednostavnošću Teutinogpokrova. Svaki od moćnih ljudi okupljenih na tom mestu znao je ponešto o njenojčudesnoj priči; i svakom je bilo drago i dičio se time što je ta ponosna ženaosvojila carstvo svojom hrabrošću, prolazeći čak kroz razjapljene čeljusti groba.

Oklopna jahta sa ostalim potpisnicima sporazuma o Balkanskoj Federacijiprišla je bliže i vladari su stupili na palubu da pozdrave zapadnjačkog kralja,arbitra u tom pitanju, a Rupert je završio svoju dužnost u svojstvu domaćina ipridružio im se. Skromno je zauzeo svoje mesto na začelju grupe i ponovo senaklonio u ovoj novoj ulozi.

Sada se približio još jedan ratni brod, Balka. Na njemu su bili ambasadoristranih sila, kao i kancelari i visoki zvaničnici balkanskih nacija. Pratila ga jeflota bojnih brodova, a svaki od njih je predstavljao moć Balkana. Velikazapadnjačka flota usidrila se i, osim ljudstva na palubama, nije direktnoučestvovala u svečanosti.

Balkanski vladari su zauzeli svoja mesta na palubi novopridošlog broda, adržavni zvaničnici poredali su se iza svojih monarha. Ispred ostalih, ambasadorisu formirali sopstvenu grupu.

Poslednji je došao zapadnjački kralj, potpuno sam (osim dve kraljice upratnji), noseći u svojoj ruci svitak na kom je bila zabeležena njegova arbitraža.Počeo je da čita dokument, a njegova kopija na više jezika već je bila podeljenasvim monarsima, ambasadorima i zvaničnim predstavnicima. Bio je to dugačakproglas, ali događaj je bio tako veličanstven — tako snažan — da je vreme brzoletelo. Klicanje se utišalo istog časa kada je arbitar razvio svitak, usledila jepotpuna tišina.

Kada je čitanje dovršeno, Rupert je podigao ruku i istog časa se razlegaozastrašujući plotun topovskih pucnjeva, ne samo sa brodova u luci nego naizgledi sa svih planinskih obronaka, sve do samog vrha.

Kada je klicanje koje je usledilo posle salve donekle utihnulo, prisutni nabrodu počeli su međusobno da razgovaraju i uručeni su pokloni. Zatim su baržeprevezle celo društvo u oklopljenu tvrđavu na ulazu u Plava Usta. Ovde su većprethodno bile nameštene uzletne platforme za cepeline. Iza njih su bile

postavljene stolice i prestoli za zapadnjačkog kralja i kraljicu i vladare Balke —pošto je sada nova i potpuna Balkanska Federacija uspostavljena defakto. Izaprestola su bila sedišta za ostale zvanice. Sve je bleštalo u zlatu i skerletu. Svimi novinari smo bili u stanju iščekivanja, pošto je očigledno bila organizovananeka ceremonija, ali o njenirn pojedinostima ništa nismo znali. Koliko sammogao da zaključim po licima prisutnih, oni su, u najboljem slučaju, bili tekdelimično obavešteni. Zasigurno nisu bili upućeni u sve pojedinosti, pa čak ni ucelokupni program za taj dan. Postoji izvesna vrsta očekivanja koja se ne odnosina puko izvršavanje prethodno naloženih zadataka.

Cepelin kojim su se kralj i kraljica spustili sa planine sada je sleteo naplatformu, a njime je upravljao mladi visoki gorštak, koji je odmah sišao saplatforme za upravljanje. Kralj Rupert je smestio svoju kraljicu (koja je i daljenosila svoju bebu) na njeno mesto, pa zauzeo upravljačko mesto i povukaopolugu. Cepelin je krenuo napred kao da će naizgled pasti kljunom naniže sautvrđenja. Ipak, to je bilo tek poniranje, kao kad vešt skakač skoči sa visine uplitku vodu, pošto se eepelin izvio naviše, i za nekoliko sekundi je leteo ka stubusa zastavom. Uprkos vetru, stigao je gore za neverovatno kratko vreme. Odmahzatim je doletco još jedan cepelin, i to veliki, i spustio se na platformu. U njegaje odmah ušla jedinica sastavljena od deset visokih, naočitih mladića. Pilot jepovukao poluge i cepelin je poleteo istim putem kao cepelin kralja Ruperta.Zapadnjački kralj, koji je sve to posmatrao, obratio se glavnom admiralu, koji jcdanas lično zapovedao ratnim brodom, a sada stajao porcd njega:

,,Ko su ovi ljudi, admiralc?“„Prinčevska garda, Vašc veličanstvo. Njih je osnovao narod.“ „Recite mi,

admirale, imaju li oni neka posebna zaduženja?" „Da, Vaše veličanstvo“, usledioje odgovor, ,,da, ako je potrebno, umru za mladog princa!“

„Ispravno! To je valjana služba. Ali što bi neko od njih poginuo?“ „Vaševeličanstvo, ako bi neki od njih poginuo, postoji deset hiljada drugih koji bi radozauzeli njegovo mesto.“

„Dobro, dobro! Dobro je imati čak i samo jednog čoveka spremnog dapoloži život u službi. Ali deset hiljada! To je ono što čini naciju!“

Kada je kralj Rupert stigao do platforme pored stuba zastave, kraljevskazastava Zemlje Plavih Planina podignuta je na njega. Rupert se uspravio ipodigao ruku. Za tili čas opalio je top iza njega; zatim su, brzo poput misli,počeli da pucaju i ostali jedan za drugim, poput jednog dugačkog bleska munje.Grmljavina nije prestajala, ali je zvuk bio tiši pošto su ga daljina i brdaprigušivali. Ali, u opštem ćutanju koje je nastalo oko nas, mogli smo da čujemo

zvuk topova, koji na smenu pucaju u daljini, dok najzad red nije prešao sa topovana severu, nazad na jug, a poslednji hitac je ispalio top najjužnije od stubazastave.

„Šta je trebalo da predstavlja ovaj čudesni niz pucnjeva?“, pitao je kraljglavnog admirala.

,,To je, Vaše veličanstvo, linija granice Zemlje Plavih Planina. Rupert jepoređao deset hiljada topova duž tog kruga.“

,,A ko puca iz njih? Mislio sam da je sva vojska ovde.“„Žene, Vaše veličanstvo. One su danas na graničarskoj dužnosti, da bi

muškarci mogli da dođu ovamo.“Baš u tom trenutku jedan od gardista prinčeve garde doneo je pored

kraljevog cepelina neki predmet sličan gumenoj lopti okačenoj na konop.Kraljica ga je dala bebi u svom naručju, koja je predmet zgrabila. Gardisti su seodmaknuli. Pritiskanje te lopte je sigurno značilo neki signal, pošto je istog časajedan top, cevi podignute u vazduh, opalio. Granata je odletela pravo uvis naogromnu visinu. Eksplodirala je oslobađajući svetlost toliko jaku da se moglavideti i na dnevnoj svetlosti; kao i crveni dim koji se mogao videti sa visovaKalabrijskih planina, preko mora u Italiji.

Kada je granata eksplodirala, kraljev cepelin je još jednom poleteo saplatforme u vazduh, porinuo kao i pre, pa odjezdio preko Plavih Usta brzinomkoja je gledaocima oduzimala dah.

Pri njegovom prolasku, u pratnji cepelina prinčevske garde i grupe drugihcepelina, čitavi obronci planina su naizgled oživeli. Sa svih strana, sve donajudaljenijih vidljivih planinskih vrhova, poleteli su cepelini, dok cela flotilanije jurnula zastrašujućom brzinom preko neba, u kraljevu čast. Kralj se okrenuokraljici Teuti i očigledno joj nešto rekao, pošto je ona mahnula kapetanuprinčevske garde, koji je upravljao cepelinom. On je skrenuo nadesno i umestoda ide iznad otvorenog prolaza između redova bojnih brodova, poleteo je visokoiznad spoljnjeg reda. Jedan od ljudi iz cepelina počeo je da baca nešto što je,lebdeći naniže, padalo na komandni most broda iznad koga bi se našli.

Zapadnjački kralj se ponovo obratio gospodaru Ruku (glavnom admiralu):„Sigurno je potrebna izvesna veština da se baci pismo sa ovakvom

preciznošću.“Sa pribranim izrazom lica, admiral je odgovorio: „Lakše je bacati bombe,

Vaše veličanstvo.“Let cepelina pružao je nezaboravan prizor. To je pomagalo u stvaranju

istorije. Od sada nijedna država koja vodi računa bilo o odbrani ili napadu ne

može da se nada uspehu bez ovladavanja veštinom vazduhoplovstva.U međuvremenu — a takođe i posle tog vremena — neka je Bog na pomoći

državi koja napadne Balku ili bilo koji njen deo, dok Rupert i Teuta žive u srcimatog naroda i vezuju ga u neraskidivo jedinstvo.

KRAJ

Scan i OCR : BABAC

Table of ContentsIzvod iz okultističkog dnevnikaKNJIGA PRVA – TESTAMENT RODŽERA MELTONAKNJIGA DRUGA — VISARIONKNJIGA TREĆA — GOSPIN DOLAZAKKNJIGA ČETVRTA — POD ZASTAVOMKNJIGA PETA — RITUAL U PONOĆKNJIGA ŠESTA — POTERA KROZ ŠUMUKNJIGA SEDMA — KRALJEVSTVO VAZDUHAKNJIGA OSMA — BLJESAK HANDŽARAKNJIGA DEVETA — BALKA