Gradovi KatmanduOdmah počinje borba za tržište. Svako od njih ko je video moje neiskošene oči, vikao je čuveno “namaste” i pozivao u radnju, a oni koji su znali engleski

Nepal u meNiKatmandu

T e k s T Dušan Arsevićf o T o g r a f i j e Iva Kostović-Nikoliš

56

Gradovi

| TRAVEL maGaZiNe 57TRAVEL maGaZiNe |

(tamna kosa i brada), polako izgovaram “Serbia”, da mi ponovo ne bi zavičaj smestili u ratne zone Sirije. Taj isti taksista klima glavom i kaže: “Yes, yes, Milosevic”. Mo-mentalni šok! Samo još i da je koristio kva-čice iznad slova u izgovoru, mislim da bih ga izljubio i to tri puta, po naški. Ma, kakav Đoković, Cobe je i dalje naš najjači brend. Za njega znaju taksisti u zemlji udaljenoj više od 6.000 kilometara od njegovog Požarevca. Valjda su im kolege iz Srbije poručile “Ćutite, budite tu gde jeste, i ovde kod nas je kata-strofa...”. Bilo mi je žao da saopštim jadnom Nepalcu da je nekadašnji otac “nebeskog

naroda” odavno sa druge strane površine zemlje. Ako nije do sad

to čuo, ne moram ni ja da mu kvarim raspo-

loženje.

Nakon pozdrava sa predstavnikom SPN (socijalističke partije Nepala), odlazim u taksi i krećem put hotela sa vozačem po imenu Rudra. Nije bilo teško primetiti da kraj u okolini aerodroma spada u neprivi-legovanu grupu korisnika, koja pravo na korišćenje restrikcije struje ima od 19.00 do 24.00 časa. Na ulici, apsolutni mrak. Da nema automobila i motora koji prolaze, nema šanse da bi se videle sve zmije koje gamižu putem. Ma šalim se, nema ovde zmija, ali sam zamišljao kako bi cela ta atmosfera još sa njima izgledala. Inače, ovde se uglavnom vozi levom stranom. Naglašavam, uglavnom!

Sve je bilo u redu dok smo bili na putu. Onog trenutka kada je Rudra skrenuo na zemljani put u, od podruma mračniju ulicu, kroz glavu mi je prošao vic o Muji

kojeg su uhvatili domoroci i pitali ga “Tungalunga ili smrt?”. Nisam mogao

da se setim da li je gostovao u afričkoj ili aziskoj zemlji. Jako sam želeo da je Afrika bila u pitanju. Ulice kroz koje smo prolazili su bile u potpunosti prašnjave, sa mnogo krupnog kamenja na putu, a svaka kuća je ispod prozora imala gomilu šuta i delova već korišćene građe. Tog trenutka, nisam uspeo da odgonetnem da li je ovaj grad jedno od najvećih gradilišta ili rušili-šta na ovoj planeti. Odgovor na pitanje ću dobiti malo kasnije.

Na kraju, ipak sam prošao mnogo bolje nego Muja. Isporučen sam na unapred dogovoreno mesto, ispred hotela Potala Guest House, koji se nalazi u samom centru Katmandua, i noćenje u njemu iznosi 900 dinara. Čini mi se čak da sam za te pare imao i doručak, ali ga nisam iskoristio jer sam ujutru što pre želeo da prošetam ulicama tog magijskog grada.

Sa radnikom na recepciji, koji radi treću smenu, a ujedno i spava u predvorju hotela u kompletno nameštenom krevetu, sa jastukom i čaršavima, transformisanog od foteljica, dogovorio sam da mi rezerviše kartu do Pokhare u mini busu i da dođem po nju u 8.00h. Kad, ne lezi vraže (a vrag ne leži ni u Nepalu), ujutru saznajem da od karte nema ništa jer mini busevi kreću

već u 7.00, i da su od 8.00 raspoloživi samo lokalni autobusi. Eto, još jedan Srbomrzac. Pa dokle se bre prostirete. Ovaj mora da je prijatelj na facebook-u sa Madlin Olbrajt ili u spiritualnoj konekciji sa Francom Ferdinandom.

Mini busevi su otišli, lokalni busevi ispadaju iz kombinacije jer nešto ne plani-ram da se kešam na autobus sa tri torbe i opremom, koji ukupno imaju 40 kilogra-ma. Možda bi u najboljem slučaju i dobio sedeće mesto unutar autobusa (naglaša-vam “unutar autobusa”, jer sedeće mesto po povoljnijoj ceni možete dobiti i na krovu autobusa), na kojem bi mi društvo pravila domaćica koja se vraća sa pijace i u rukama drži po tri, četiri žive kokoške, a za struk je privezala kanap, na čijem drugom kraju se nalazi koza. Jedino što mi preostaje je avion, koji je dosta skuplji u odnosu na autobuski prevoz. S obzirom na to da je udaljenost Katmandua od Pokhare

kada sam se vratio sa puta dalekog 6.000 kilometara, imao sam dilemu kako se pravilno kaže. Da li “Bio sam na Nepalu” ili “Bio sam u Nepalu”? Tek posle nekoliko dana provedenih kod kuće i dozvoljavanju utiscima da se slegnu, shvatio sam da ni jedno ni drugo nije tačno.

“Nepal je bio u meni” je rečenica koja najbolje opisuje doživljaje i osećanja koja nose jednog turistu u poseti

“Zemlji na krovu sveta”

ut od Beograda do glavnog grada Nepala, Katmandua, vodio je preko aerodroma u Dubaiju i šesnaesto-časovnog čekanja na let Dubai

- Katmandu. Šesnaest sati je više nego dovoljno da se u potpunosti upoznaš sa svakim kutkom aerodromskog termi-nala i da istražiš granice svoje izdržljivosti spavajući na netapaciranoj stolici. Kada je mala kazaljka napravila pun krug i još ma-lo, došlo je vreme da se ukrcam na svoj let. Aerodrom u Katmanduu upalio je reflektore na pisti za sletanje Fly Dubaija.

Koliko sam se radovao što ću sleteti na aerodrom u Katmanduu, zbog pogleda na venac na kojem je krov sveta, baš toliko je i bilo mračno kad smo sletali. Ko bi rekao, s obzirom na to da je bilo 22.00 sata. Mislio

sam da na drugom kraju sveta mrak izgle-da drugačije.

Posle overavanja vize, kupljenja prtljaga, na samom izlasku sa aerodroma, odmah nastupaju taksisti. Pa ovo i nije tako velika razlika, budući da sam u zemlji trećeg sveta. Možda jeste trećeg rangirajući je u ekonomskom pogledu, ali je u duhovnom, daleko ispred svih bolje rangiranih po prethodnom sistemu vrednosti. Srpska izreka “Ljudi odlaze u crkvu, samo dok kiša pada” je u stvari globalnog karaktera. Ali i to postaje relativno, šta je za koga kiša.

Taksisti imaju svoj šalter na kojem na-plaćuju uslugu i preuzimaju putnika. Dok sam objašnjavao koji hotel želim i pravdao se da je, ipak, jeftiniji od onog koji oni nude, jedan od njih me je upitao odakle sam. Pou-čen lošim iskustvom iz prethodnih susreta sa strancima, na šta je pretpostavljam najviše uticao moj “južnoslovenski” izgled

P

KatmanduPokhara

Biratnagar

Avantura počinje!

Prvo jutro

Zastava Nepala je jedina državna zastava koja nije pravougaonog oblika i jedina su zemlja koja računanje vremena nije “zaokružila” na ceo ili pola sata, nego na 15 minuta. GMT 5.45.Sveti ljudi Sadhu u hinduističkom

Pasupatinat hramu Čest prizor u Nepalu - budistički monasi i kučići

gradovi

58 | TRAVEL maGaZiNe 59TRAVEL maGaZiNe |

“Koliko je ovaj nož?”, pitam bez ikakve na-mere da kupim. “Ooo prijatelju, to je veoma specijalan nož, sa posebnom drškom i gra-vurama na oštrici...”. Vidi se da ne moraju da odlaze na kurseve prodaje koji su danas u Srbiji postali bezrazložno popularni. “O.K, cenim to, koliko je?”. “Veoma jeftino, 4.700.” Mislim da mu je to “veoma jeftino” veoma neadekvatno u rečenici. “Ne, previše je!” Iz radoznalosti čekam da vidim sledeću ponudu. “A koliko bi ti želeo da daš?” Ovu rečenicu su učili čim su kao bebe naučili da kažu mama i tata. “Ne, kaži mi koja je cena?” “O.K, za tebe moj prijatelju, veoma

rene, iako je već prošlo 8.30h. Oni koji su imali da pripreme reklamni materijal i iznesu tezgice pored ulaza, još su bili u pripremama svog radnog mesta, za razli-ku od privilegovanih koji samo povuku rolo vrata na gore i kažu “butik je otvoren”. Već su počeli da mi se dopadaju Nepalci, vole da spavaju, i znaju da običan radni dan nigde neće pobeći

Odmah počinje borba za tržište. Svako od njih ko je video moje neiskošene oči, vikao je čuveno “namaste” i pozivao u radnju, a oni koji su znali engleski dodavali su i reče-nicu “My friend, I will give you a very nice price”. Iz radoznalosti, ulazim u prodavnicu sablji, noževa i gomile drugog hladnog oružja. Sledi priča s prodavcem koja je poznata svakome ko je bio na letovanju u Egiptu, Turskoj, Grčkoj:

šta ih navodi da je koriste baš uz ovaj meni. Ukus nije sigurno, možda oblik kobasica, pa kad je bal, nek ide i banana. Malčice sam se zaneo pripremajući se da započnem obrok, jer dok sam solio povrće i kobasice, malo sam zasolio i bananu, tako da sam, ipak, otkrio neke nove ukuse. Ako ni zbog čega drugog, dođite u Katmandu da probate slane banane.

Odmah nakon zasoljavanja banane, utehu su mi pružili drugi gosti hotela koji su bili Evropljani, a kod jednog se videlo da je apsolutno čest gost i da već ima svoje uo-bičajene porudžbine. Ako oni do sada nisu morali da uvežbaju minimalno potrebno vreme za skidanje gaća i ateriranje na WC šolju, onda i ja mogu sasvim opušteno da uživam u egzotičnom, totalno nesvakidaš-njem ukusu već gorepomenute banane.

Nastavljam sa šetnjom kroz, za sada, najuže ulice po kojima sam gegao svoje ravne tabane. Radnje su delimično otvo-

koliko ti treba slobodnih dana za borbu stomačne flore, protiv upravo pridošle faune. Ponesen avanturističkim duhom i radoznalošću (koja je za mačku bila pogubna), hrabro ulazim u prvi restoran koji se nalazi u neposrednoj blizini ho-tela. Prvi put čujem i sa razumevanjem prihvatam “Namaste”, što im služi kao pozdrav u bilo kojem trenutku dana. Inače, “Namaste” se izgovara uz spojene dlanove sa ispruženim prstima u visini grudi i povijanjem glave unapred. Ko-liko sam skapirao, pozdrav sa takvim malim klimanjem glave je odraz poštovanja i ne koristi se u svakodnev-noj, neformalnoj komunikaciji. Vrlo ljubazni konobari, odmah prilaze za sto. Poručujem “basic breakfast”.

Svaki element u tanjiru mi je u potpunosti bio poznat, samo je način njegove pripreme malo drugačiji. Naj-više mi je “štrčala” banana. Ne znam

samo 200 kilometara, a autobusi je prela-ze za čitavih osam sati, ili ako je Branimir Mitrović za volanom sedam sati, apsolut-no se isplati kupiti kartu za avion, koji do Pokhare leti celih 20 minuta. Videvši da avioni u pravcu mog konačnog odredišta poleću na svaki sat, rešio sam da malo procunjam gradom.

Prvo, naravno, doručak. Pa zdravlje na usta ulazi, mada ovde veoma često i izlazi jer se mimoiđe sa ponekom bakterijom koje su u hrani veoma česte. Toliko česte da ih svrstavaju u začine. Sve zavisi

dobra cena, samo za 2.500.” Jao, koliko li je bio “dobar” na 4.700, ako meni nudi i za 2.500. “Hvala, previše je to za mene, a i ne volim noževe.” Izgleda da drugi deo rečenice nije razumeo, jer sam bez povreda izašao iz radnje.

Na jednom od ćoškova, novo iznena-đenje. Odmah sam se setio naših kablov-skih operatera. Maksimalno iskorišćen kapacitet nosivosti bandere - više od 1.000 metara kablova. Dok sam fotografisao jad-nu banderu, ispred mene se pojavio šuster. Ne, nisam rekao šuster u smislu da nekoga omalovažim, nego zaista pravi šuster koji svoju radnjicu nosi svuda sa sobom. Lagano je ušao u priču sa mnom sa žvakom

“Jao što imaš dobre patike”. Ha ha ha, crknite vi što nosite Air Max, Nike, Adidas, Puma i ostalo smeće. Konačno je došlo mojih pet minuta, a za njih garantuje stručnjak.

Predstavio mi se, ali nisam zapamtio ime. Mnogo sam lakše zapamtio njegovo zanimanje, jer šuster popravlja cipele, patike, torbe, nebitno na kom se delu sveta nalazio. Naravno da mi nije ponudio svoje usluge vezane za patike, jer bi samim tim što kaže naš narod “skočio sebi u usta”, a i mene učinio depresivnim jer sam ih kupio neposredno pred polazak. Zato je taktički ponudio da mi popravi bilo kakvu vrstu torbe, ukoliko se slučajno pocepala. Doduše, torbe nisam zagledao po dolasku u hotel, ali ako naš šuster radi u kooperativi sa momcima na aerodromu, to se već može svrstati u “udruživanje radi kriminalnog delovanja” ili u narodu poznatije kao “orga-nizovani kriminal”. Čim sam mu saopštio da sam iz Srbije, prestao je sa nuđenjem šusterskih usluga, jer zna da Vučić “neće poštedeti nikoga!”.

Posle toga je krenuo sa igrom na drugu kartu i izneo mi sasvim neverovatnu

ponudu. Pozvao me je da prisustvujem svečanoj ceremoniji hindu vernika, koji se taj dan, javno na gradskom trgu kremi-raju. Da, zaboravio sam da kažem da su ti vernici pre toga već postali pokojni, znači bez propratnog zvučnog efekta. Zaista sam se šokirao. Kroz glavu su mi u trenutku pro-letele slike ljudi, bez odela, na gomili sitnih grana i panjeva, spremnih za kremaciju. I sve to javno, uz prisustvo prijatelja, rodbine, pa i turista. Nisam ni smeo da pomislim kakav bi se miris osećao u vazduhu.

U glavi mi je momentalno nastao haos. Tog trenutka sam shvatio da je onolika

Majstori odnosa s javnošću

U Nepalu se nalazi najviši vrh sveta - Mont Everest, sa visinom od 8.848 metara. Reč himal na nepalskom znači planina, a ujedno je i popularno muško ime.

Porezi na vozila su izuzetno visoki. Maleni Suzuki Maruti košta čitavih 15.000€, a porez na luksuzne evropske automobile iznosi više od 500 posto. Iz tog razloga, većina stanovnika koristi motocikl kao prevozno sredstvo.

Budanat stupaBudanat stupa, Budine oči i tibetanske molitvene

zastavice koje simbolišu 5 elemenata

gradovi


oni bili onaj najbrži spermatozoid od milijardu preostalih, od samog starta čini srećnim. U stalnom kontaktu sa Budom ili Šivom, uspevaju da dobiju odgovore na ne-ka od najtežih pitanja, a posle toga, veoma uspešno popunjavaju onaj deo u grudima koji je rezervisan za sreću.

Zvuk sirena motora i automobila mi se već odomaćio u glavi, kao da mi je radno mesto saobraćajni policajac na Slaviji, i to pred novogodišnje ludilo. Malo mi je predstavljalo problem mimoilaženje sa ljudima na ulici, jer se i oni i ja sklanjamo u istu stranu. Oni normalno idu u svoju levu, ja normalno idem u svoju desnu i ko je u pravu? Pa oni, ovde se vozi levom stranom. Opet sam se setio jadnog Muje i njegovih putešestvija, ali ovog puta po Engleskoj. Što više vremena provodim

Nastavljam dalje da šetam i razgledam radnje i ljude. U ponudi za kupiti ima apso-lutno svega, od ćilima, skulptura, patika, majica, opreme za planinarenje, tehničke robe (apsolutno nepoznatih marki), slika, nečega što liči na goblen, hrane, začina, čajeva… A na ljudima, za nas neka nespoji-va osećanja. Vide se tragovi teškog života u nehigijeni i za nas Zapadnjake (uf, ne volim ovo “zapadnjake”, uvek sam smatrao da smo mi Srbi izuzeti iz ove grupacije) nehumanim uslovima za život. Prašina, prljavština, voda koja curi ulicama jer je svi prolivaju ispred svoje radnje da bi barem na trenutak sprečili podizanje prašine, i na kraju beda. Čini mi se da je ovde veoma mala razlika između onih koji “imaju” i onih koji “nemaju”. Ono što je za nas nespojivo je sreća koja zrači iz svih tih ljudi. Snaga duha u njima očigledno ne zavisi od finansijskog profita za taj dan. Verovatno ih sama činjenica da su upravo

ovde, sve više zajedničkih tačaka nalazim sa njim, a rekao sam da idem sebe da nadogradim kroz ovo putovanje. Ko zna, možda i jesam na dobrom putu.

Na jednom od narednih trgova, naila-zim na šokantno-uobičajenu situaciju. Za mene šokantnu, a za sve ostale u toj ulici uobičajenu. Na raširenom najlonu preko asfalta, muškarac i žena prodaju meso. Muškarac ga tranžira, bukvalno među svojim tabanima (logično, to je teži posao), žena meri i prodaje (logično, tu se radi sa novcem). Nije čudno to što oni rade, pa to može i u Srbiji bilo ko da pokuša. Čudno je što je oko njih nekoliko zainteresovanih mušterija koje se prepiru ko će kupiti koji komad. E to je za nas već nedostižno. Naravno da ne mislim na prepirku, tu bi im mogli održati časove za bilo koju oblast prepiranja, pogotovo u poglavlju “porodi-ca”. Ipak, ne mogu da zamislim ovakvu scenu u Srbiji, da neko daje pare za meso, koje je do malopre igralo “takni me takni” sa prodavčevim tabanima. Još ako su u igri bile i kurije oči, možda se ukus malo promenio. Ipak smo mi više ponosan nego gadljiv narod. Pre bi pojeli iz kontejnera, nego drugom platili za nijansu “kvalitet-nije”. Ipak ću potražiti Mc Donald’s.

Nastavljam dalje istom ulicom i shvatam da sam u delu “meso i mesne prerađevine”. Na sledećoj “tezgi” prodavac koji ispunjava hasap kriterijume (nepal-ske da, ali srpske teško). Raskomadana životinja sa tek zaustavljenim krvarenjem. Izvolite odabrati fragment po želji! Mislim da ću morati brzo da napustim ovo mesto, pojavili su mi se leptirići u stomaku, a nisu od zaljubljenosti. Idem da nađem raf sa žitaricama, ovo je za mene malo teža

“rana”, što kažu u mom zavičaju.

Iako nisam uspeo da pronađem tezgu sa muslijem i ostalim elementima “živim brzo, a hranim se lako” doručka, našao sam nešto što mi je za trenutak privuklo pažnju. Mali hindu hram, koji se nalazi na samoj sredini puta. Mislim se samo koliko simbolike ima u tome. Primetio sam da je unutra bilo vernika i da je jedno od pravila pre ulaska u hram, da se pozvoni nekoliko puta na veliko zvono pored vrata. Deo tog rituala sam video i u jednoj seoskoj kući, nekoliko dana kasnije, kada je domaćica, pre molitve, simbolično pozvonila, ovog puta u mnogo manje “kućno” zvono.

gomila šuta ispred kuća, đubreta po ulicama, prljavštine i svega ružnog nama strancima, u stvari simbolika načina na koji živi ovaj grad. Sva ta prašina, šut, đubre, pa i kremirani ljudi, simbolizuju kraj. Kraj upotrebe jednog zida ili flaše nije velika stvar i zato se neritualno odbacuje uglavnom u rečna korita. Kraj upotrebe ovozemaljskog tela je samo za nijansu bitnije od cigli i plastike, pa se zato odbacuje uz ceremoniju, ali opet svi završavaju na istom mestu. Na samom početku jednog putopisa iz Katmandua

sam pročitao da je život u ovom gradu “život, nikad bliži smrti”, ne u smislu opasnosti koji nosi, nego u povezanosti i blizine ta dva fenomena, koji jedan bez drugog gube na vrednosti. Tu rečenicu sam uspeo da doživim, odmah prvo jutro na ulicama ovog grada.

Mom nesuđenom šusteru i vodiču sam se zahvalio na nezamislivo raznovrsnoj ponudi. Za uzvrat nije tražio pare, samo da mu platim nešto što bi mogao da pojede. Jeste da me je malo ganuo, ali na slične žvake sam navikao i u Srbiji, sa momcima

na semaforu, groblju ili u podzemnim pe-šačkim prolazima. Nije odustajao tako lako. Koračao je za mnom i konstantno pričao nešto o religiji i toj ceremoniji jer je našao moju slabu tačku. Da sam tog trenutka bio na semaforu, upalio bih brisače i oterao profesionalnog perača šoferki, koji ne razu-me 12 puta izrečeno “Neka, nemoj, ne treba”. Ubrzao sam malo korak, i ostao je iza mene, vičući da ga mogu naći na tom ćošku ako mi ikada zatreba.

Još jedna grupa samostalnih privredni-ka, vreba skoro na svakom ćošku. Ispred svakog hotela, hostela ili bilo kakvog objekta, u kojem noće turisti, nalaze se tak-sisti. Čim izađeš napolje, oni ti nude svoje usluge, i to, moram priznati, po veoma uređenom redosledu. Tačno se zna ko ima pravo da “nasrne” na mušteriju. Toliko su uporni da ne možeš da im se ne obratiš, a ponekad im čak i moraš reći koliko daleko ideš, i da ti taksi zaista nije potreban.

Sve je relativno

Nepalci su posebno ponosni na svoj odred specijalne jedinice Gurke, koje imaju i svoj muzej. Deo njihovog neizostavnog oružja je čuveni Kukri nož, koji je postao deo tradicije Nepala. Svake godine 30 najbolje fizički i psihički pripremljenih nepalskih momaka, dobija mesto u specijalnim britanskim jedinicama S.A.S.

Ukoliko vozač nekim vozilom usmrti kravu, koje su inače veoma česte na ulici i putevima, odgovara pred sudom, kao da je usmrtio čoveka.

Obred spaljivanja mrtvih u hindu hramu Svetim životinjama kravama je

dozvoljeno da odmaraju nasred ulice

gradovi


trebalo da bude primalac njegovih poruka. Za mene u tom trenutku, potpuno iznena-đenje. Sadržaj poruka je bio: “Dosta više sa tim hrišćanima. Svuda samo hrišćani. Gde god da odem, vidim samo hrišćane, muka mi je od njih. Sve ih treba pobiti. Hrišćani, mrzim vas”. Uspeo je, kao nijedna osoba do tada, da privuče moju pažnju. U potpunosti sam čuo svaku njegovu reč i video svaki njegov pokret, naročito posle rečenice “Sve ih treba pobiti”. U tom trenutku, govornik je pridobio i pažnju konobara, pa i nekoliko gostiju. Kinezi se, naravno, nisu osvrtali, jer su svi do jednog, engleski govorili “litl”, kako to oni kažu, a to je u njihovom slučaju razumevanje reči “yes, no, hi, bye”.

Ćelavac koji je mrzeo hrišćane, u trenut-ku kada je bio u centru pažnje, demonstra-tivno je ustao od stola i krenuo niz stepe-nice ka izlazu. Naravno da pogled sa njega nisam skidao ni trenutka. Dok je odlazio, više je govorio sebi u bradu, ali glasno

da ga svi čuju. Upotrebio je čak i psovku, upućujući je jedinom prisutnom hrišćani-nu u restoranu. Ponovio je nekoliko puta, a na kraju je čak i izgovorio konkretno “I will kill you...”. Doduše, dok je izgovarao tu rečenicu, gledao je pravo ispred sebe, kao da je ne govori nikome lično. Ovog puta je bilo lično i bez gledanja u oči. Otišao je.

Ne znam kako sam se osećao, jer ne mogu da izdvojim nijedno konkretno osećanje. Nisam bio uplašen, ali ne mogu reći da mi je bilo potpuno svejedno. To potvrđuje i činjenica da sam promenio stolicu na kojoj sam sedeo. Ovog puta sam

U predvorju hotela, na moju sreću, nalazila se i agencija koja je prodavala karte za avion. Veoma ljubazan vlasnik/radnik ponudio mi je da sednem. Naravno da sam prihvatio, jer mi je u glavi još stajala slika tranžiranog mesa, blago aromatizovanog kurjim očima. Brzo sam rekao da želim kartu do Pokhare, prodavac je uzeo digitron u ruke i počeo da računa. Kucka, kucka i ka-že -100 $. Mislim se “e taj digitron će ti baš

pomoći da ne izgledaš kao da hoćeš da me prevariš, pa u Evropi je ta fora prevaziđena, mi se sad pecamo na 99,9999”. Nije znao da u Srbiji imamo internet i da lako dolazimo do nekih podataka. Ipak je shvatio zašto nas je ceo svet bombardovao i dao pravu ponudu, opet se “konsultujući” sa digitro-nom. Kaže, 65$. E tako može, odvraćam mu. Pu, pljujem u dlan (svoj, naravno) i pružam mu ruku. Prodato!

U restoranu hotela u kojem sam boravio, a u kojem gosti ne moraju biti i gosti hotela, sedeo je jedan Nepalac. Nipočemu nije bio drugačiji od ostalih, sem što nije imao ni jednu jedinu dlaku na glavi. Toliko glatko teme je imao, da se svetlost reflektovala sa njegove ćele. Njegov sto je bio u ćošku, odmah do stepenica koje vode ka izlazu. Seo sam za sto, odmah do njegovog. Ispred

njega, na stolu, stajao je ogroman ranac, koji nam je onemogućavao direktne pogle-de. Čuo sam kako govori nešto na nepal-skom. Za mene potpuno nerazumljivo, ali izuzetno temperamentno. Ne glasno, nego pomalo ljutito. S obzirom na to da od torbe nisam mogao da mu vidim lice, pomislio sam da razgovara telefonom. Njegov monolog je trajao i tokom mog poručivanja hrane. Ne znam da li namerno ili slučajno, pomerio je ranac i tada je bilo jasno da ne postoji slušalac “sa druge strane žice”, nego bi to trebalo da bude neko od nas prisutnih. Nakon što sam shvatio da ga ne slušaju ni konobar, ni barmen, a ni ostali gosti, po-mislio sam da on u svakom trenutku ima nekog svog slušaoca, a možda i više njih. Prestao sam da obraćam pažnju na njega. Još jedan ludak na ovom svetu!

Tog trenutka, kada je shvatio da moju pažnju više privlače druge stvari, počeo je da govori na engleskom. Shvatio sam ko bi

bio okrenut licem ka stepenicama, da bih, za svaki slučaj, video ko ulazi. Nekoliko minuta kasnije, u restoran je ušao dečko u kabanici, sa kacigom na glavi. U trenutku sam se setio glupih holivudskih filmova u kojima su egzekutori bili baš tako obučeni. Sreća moja, holivudski egzekutori su jurili mračne, mafijaške tipove zbog nekih sumnjivih akten tašni, ovaj moj je samo isporučio paket jaja za restoran.

Da crnjak bude veći, nakon samo ne-koliko sekundi po izlasku hrišćanomrsca, konobar mi je doneo kineski čaj dobrodoš-lice. Nije bila provokacija, nego je stvarno bio kineski restoran u kojem svaki gost dobije čaj, pre svoje porudžbine. Bolje da služe neko hladno ili toplo oružje, jer im neki gosti možda neće dočekati da pojedu porudžbinu, a to im je onda čist gubitak. Ko će tad račun da plati?

Jaja, koje je doneo nesuđeni ubica, su stigla za moj sto. Ne, nisu ga kastrirali, nego je kokoška ostala bez naslednika. Bila su u vidu omleta sa kobasicom. Uz jaja i kobasice, stigao je i nepalski čaj, tost i mar-melada. Lagano sam pojeo svoju porudžbi-nu i spustio se do kola na parking da vidim da mi nisu podmetnuli neku eksplozivnu napravu. Šalim se. U ovom hotelu nemaju parking, a ni ja nemam kola, a na bicikl je malo teže da postave TNT.

Posle uspešno obavljene novčano-robne transakcije sa radnikom agencije za pro-daju avio karata, na brzaka sam spakovao kofere, spustio se u predvorje hotela, regu-lisao svoje novčane obaveze prema kući u kojoj sam noćio, i konačno, ispunio obeća-nje dato taksisti i iskoristio njegove usluge. Spakovali smo kofere u kola i krenuli

ka aerodromu. Vožnja, sasvim pristojna. Taksista kulturan i nenametljiv, što je za lokalno stanovništvo apsolutno nespojivi deo karaktera.

Taman kada sam pomislio da će ovo biti rutinska, ni po čemu drugačija taksi vožnja, začulo se tupo “druuummm”, i auto se nagnuo na vozačevu desnu stranu. Prednji desni točak upao je u otvoreni šaht. Kako upao? Lepo, ravno, pod uglom od 90 stepeni. Da se bavio skokovima u vodu, dobio bi či-stu desetku, ovako je dobio reči od taksiste koje u potpunosti nisam razumeo, ali sam siguran da mu je u obraćanju pominjao

Nepalsku naciju sačinjava više od 70 etničkih grupacija, od kojih je najpoznatija grupa Sherpa ili Šerpasi, za koje znamo kao čuvene nosače i vodiče u planinarskim ekspedicijama.

Veoma popularno “Everest” pivo posvećeno je pedesetogodišnjici prvog osvajanja vrha Mont Everest. Ser Edmond Hilari i Šerpas Tenzing Norgej prvi su uspeli da osvoje “Krov sveta” 29. maja 1953. godine.

Kupovina OPREZNO!

Loše iskustvo

Taksi prevoz OPREZNO!

Molitveni točak Budanat stupe

Nepalci su vrlo vešti trgovci

gradovi


bio svedok kada su “nestašni” klinci bacili cigle na trotoar sa terasice, ni odozgo čovek više nije siguran.

Kad smo konačno stigli na parking aerodroma, shvatio sam da je sreća zaista u malim stvarima. Ima li manje stvari od normalne, sigurne vožnje do aerodroma, a toliko sam bio srećan kada sam do njega stigao. Posle nekoliko simultanih kočenja mog vozača i mene, iskreno sam žalio što aerodrom nije malo bliže. Na ulicama Katmandua, nije retkost da ti izleti neki magarac ispred automobila, a ni konji nisu diskriminisani.

Taksista mi je za svoju uslugu i demon-straciju veštine preživljavanja na ulicama Katmandua, u vlasništvo zatražio mojih 500 rupija. Naravno da sam pristao, jer je vožnja istim putem, ali u suprotnom smeru, prethodno veče iznosila 750 rupija. Ili je prva vožnja bila po trećoj tarifi, ili se pošte-nje drugog taksiste ne isplati, jer mu nisam ostavio bakšiš.

Na parkingu aerodroma, spremna za izvršavanje svojih dnevnih zadataka, čeka ekipa drugog sektora transporta.

“Cargo transport by foot” momci, odmah su dotrčali i preuzeli moje torbe. Nisam ni imao vremena da pitam koliko košta, jer je prvi već odmakao desetak metara sa torbom. Ma kad je bal, nek nose i torbe, pa koliko košta nek košta. E, to je u potpunosti pogrešna logika u Nepalu. Kada smo us-pešno prepešačili sedamdesetak metara od parkinga do ulaska u aerodromsku zgradu, što je ukupno trajalo ne više od minut, shvatio sam da bez stava i namrgođenih obrva, čovek ne sme koristiti ni jednu uslu-gu u kojoj nije jasno definisana cena. Jedan od CTBF momaka mi je, bez imalo stida, za pruženu uslugu tražio 2.000 rupija. Pola za sebe, pola za prijatelja.

U prvom momentu nisam znao da li da ga pitam je li normalan ili da mu kažem da odnese torbu tamo gde je uzeo i da ću je sam doneti. Za to vreme drugi CBTF momak je ćutao i čekao. Iz novčanika sam lagano vadio novčanicu od 100 rupija. Kada je video stotku, prvi, halapljivi momak, počeo je da viče da je to premalo. Novčanicu sam ponudio drugom, ćutljivom, nezaintereso-vanom momku, koji je bez imalo oklevanja

majku. Naravno, sirene vozila koje smo predvodili u toj jednosmernoj uličici, poče-le su da dominiraju nad ostalim zvukovi-ma. Opet čujem neke slične reči upućene mom šoferu, kao što je on upućivao našem skakaču u vodu. Na brzaka, sa par pomoć-nika, vadimo davljenika i nastavljamo ka aerodromu. Neću pisati ništa o sadržaju šahta, to ću ostaviti vašoj mašti na volju, ali reći ću da je njegova zapremina bila u potpunosti iskorišćena.

Provukosmo se kroz misteriozne, uske, sa manjkom poklopaca za kanalizacione otvore, ulice i ulismo se u široke, asfaltira-ne, prave gradske ulice, u kojima konačno mogu da vidim svaki auto sa kojim smo se zamalo sudarili. Koliko sam se samo uže-leo semafora. Već je počela da mi nedostaje saobraćajna gužva u “Kneza Miloša”, gde dobro znam sa kim mogu napraviti udes. Ili ću “stići” nekoga, ili će mene neko “stići”. Ovde opasnost vreba sa svih strana (ovo nije metafora), a s obzirom na to da sam

uzeo i sa blagim poklonom se zahvalio. Tada sam shvatio koliko je sati. Drugu stot-ku sam ponudio halapljivom i ovog puta je ipak uzeo ono što mu se nudi. Zahvalio se i otišao, a meni je ostalo da razmišljam, zašto konstantno delujem tako lakoverno. Da li je to zbog evropskog, nežućkastog i nekosookog izgleda, ili jednostavno nisam nosio štipaljku između očiju na spavanju, kao nekolicina mojih zemljaka, pa sad ne izgledam dovoljno opasno.

Nenošenje štipaljke mi se isplatilo od-mah na sledećem koraku, pre ulaska u sam aerodrom. Na kontroli prtljaga i glavnom pretresu (ne između okrivljenog i sudskog veća, nego između radnika obezbeđenja i korisnika aerodromskih usluga), sačekao me je nepalski grmalj od 190cm, (kad si u tuđoj zemlji poštuješ njihova pravila, za njih je on sa 190 grmalj) i oštrim pogledom poručio: “Vi Evropljani, nemojte da se pravi-te mangupi ovde, jer ovde ja vladam”. Dobro de, pomislih, šta se bre odmah duriš, i na kraju nisam ja Evropljanin. O mojoj zemlji tek treba da se zakažu razgovori, da se dogovore dal’ smo oduvek bili deo Evrope ili smo samo živeli u njenim prostorijama. Mislim da taj podatak njemu i nije puno menjao stvari u glavi, tako da sam na brza-ka raširio i to malo skupljenih obrva, da ne bih prošao kao mučenik ispred mene, kojeg su skidali do gaća. Samo sam čekao da

Aerodromska tortura

Poslednja ratna dešavanja na prostoru Nepala bila su u periodu od 1996. do 2006. godine, kada se vodio građanski rat između monarhista i komunista. Komunisti su izborili pobedu i ukinuli monarhiju koja je bila od 1768. godine.

Uobičajen prizor na ulicama Katmanudua Beda, siromaštvo, nehigijena i Coca Cola

gradovi


Uvek uz vas

generalni zastupnik

web shop: www.stylos.rsbesplatan info tel: 0800 200 500

MALOPRODAJE:

BEOGRAD: Delta city, Nušićeva 15,Balkanska 13, 27. marta 11NOVI SAD: Zmaj Jovina 7,

Jevrejska 28, SpensKRAGUJEVAC: TC Plaza

ZRENJANIN: Subotićeva 1

SR. MITROVICA: Trg Svetog Stefana 31

VRBAS: Maršala Tita 92

SUBOTICA: Dimitrija Tucovića 3

VRŠAC: Anđe Ranković 2-10

Braće Jovanović 22

Mega Shop:

BEOGRAD, Žorža Klemansoa 19,

NOVI SAD, Kej žrtava racije 8

Nova lokacija! Tr`ni centar BIG - Novi Sad

vidim da li će uz avionsku kartu dobiti i be-splatan pregled prostate, zarad pronalaže-nja nedozvoljenih opijata. Mada smatram, koju god supstancu da neko prošvercuje, skladištenu odmah iza prostate, ona auto-matski, nakon “izlaska” postaje opijat.

Verovatno zbog bezopasnosti mog pogle-da, shvatili su da je sa mojim izaprostatnim prostorom sve u redu, pa nisu želeli dalja ispitivanja, tako da sam uspešno prošao kroz detektor za metal i nerektalni sadržaj. Sledeći sektor, nakon uho-grlo-nos-anus odeljenja, bili su ponovo CTBF momci, koji za razliku od prethodnih, izgleda mnogo više sebe ulažu u nošenje tuđeg prtljaga. U ovih 15 metara, koliko su oni nosili moj prtljag od detektora do šaltera, verovatno ostavljaju deo svoje duše, kad i za tako kratku distancu traže novac za uzvrat.

Dakle, opet se hvatam za novčanik. Taman što sam buđelar spakovao ispod majice, ljubazno osoblje aerodroma me je zamolilo da platim aerodromsku taksu, još 400 rupija. Nema problema, samo recite.

Odlazim na šalter, plaćam, dobijam roze pa-pirče, vraćam buđelar bliže grudi. Vraćam se odakle sam krenuo ka šalteru, i taman pomislim da sam završio sa finansijskim delom, kad opet se začu “You have to pay…”. Šta sad više, majku mu poljubim, pa jel’ nije dosta!? E ovog puta plaćam za prekoračenje prtljaga i to, prekoračio sam za 20kg, ali oni će me častiti 10, tako da mi ostaje da platim samo drugu polovinu. Ajde dobro, kako vi kažete (k’o i da imam drugog izbora). Plaće-no, i prolaz slobodan.

Konačno sam se dokopao aerodromskog terminala. Karta koju sam kupio, bila je za avion u 12.00h, ali pošto sam došao ranije na aerodrom, pustili su me da uđem u avion od 10.30. Ova zemlja baš počinje da mi se dopada. Pre samog ulaska u avion, proveo sam neko vreme na terminalu. Terminal za lokalne letove čini jedna

velika prostorija, ne veća od 400 kvadrata, sa jednim ulazom i dva izlaza. Potpuno logično, jedan izlaz za Yetti Airlines, drugi za Buda Airlines, pa koji ti je bliži srcu. U mom slučaju, bio je ovaj dlakavi, što ne silazi sa planine. U Katmanduu se može uplatiti ekspedicija koja za cilj ima hvata-nje Jetija. Pretpostavljam da su ih za ovaj vid eksploatacije legende o planinskom čoveku inspirisali Amerikanci. Jedino oni zaista odaju otisak nekoga ko američku naciju shvata kao posebnu, iako nikome do sada nije pošlo za rukom da liši slobode našeg brata Jetija, oni će uspeti. Kad su mogli uhvatiti izmišljenog Bin Ladena, što ne bi mogli i izmišljenog Jetija.

“Pozivaju se putnici za Yetti Airlines da prođu kroz leva vrata terminala”. Nije bilo baš tako, ali sam se nadao da ću čuti nešto slično. Ništa, samo je zemaljska stjuardesa pokazala rukom na vrata i ljudi su ustali. Naravno da taj trenutak

“otvaranja kapije” nisam primetio, jer sam zverao naokolo pomišljajući hoću li videti nekog poznatog. Da nije bilo ljubaznog korisnika “Buda Airlines” usluga, koji je shvatio da “ovaj ovde pojma nema gde je”, ne bih znao da je onaj lepi zeleni avion što upravo poleće, baš moj let. Morao bih da trčim po pisti kao Stalone, da se bacim u poslednjem trenutku, uhvatim za točak, i

da me uvuku u avion zagrljenog za prednji trap. E onda bih morao da uložim prigovor ako se zamažem sa tovarnom mašću na osovini točka.

Srećom, nisam se zamazao, ali sam među poslednjima, ipak, ušao u autobus koji vozi do aviona. U daljem tekstu ću koristiti reč avionče, da biste imali bolju sliku o mom prevoznom sredstvu. Unutar njega, ne više od 30 sedećih mesta. Po dva sa leve, i jedno sa desne strane prolaza. Sedišta na kojima sede usamljeni su skroz pribijena uz zid aviončeta, tako da usamljeni moraju dvadesetak minuta da budu i zakošeni, zbog ovalnog oblika unu-trašnjosti. Poslednji sam ušao u prevozno sredstvo i video slobodno mesto u samom repu aviončeta. Ha, ha, ne znaju za foru. Ako avionče “omasti” o zemlju, najveće šanse da prežive imaju oni u repu. Tooo, majstore, sad ga vozi punim gasom po kri-vinama, ne bojim se ništa! Nije slučajno stjuardesino sedište upravo u repu. Možda zajedno preživimo, pa dok sačekamo spasilačku ekipu u tim trenucima šoka i straha, izrodi se neka interkontinentalna ljubav. Nikad se ne zna, ali ću, ipak, za svaki slučaj, kad krene turbulencija da namestim frizuru.

Pilot je krenuo da rula, a možda i da rola, ne znam jer su vrata kabine zatvo-rena. Pista kratka, ali odabrana, samo za

Terminal za lokalne letove

Jedan od nepalskih kulinarskih specijaliteta je “momo”. Testo kuvano na pari, punjeno sitno seckanim mesom piletine, bivola ili svinje. Krava je sveta životinja i nikako se ne koristi u ishrani.

Rikše, pored taksija omiljeno prevozno sredstvo za turiste u Katmanduu

Jedna od glavnih ulica u Katmanduu

gradovi


info

GEoGRAfsKI PoLožAjazija, između Indije i Kine.

PoPuLAcIjA26.000.000 stanovnika.

DoKumENTAPotrebna je viza. kupuje se na aerodromu za 100$, za tri meseca boravka, maksimalan boravak je pet meseci u jednoj kalendarskoj godini.

KLImAsuptropska. idealno vreme za posetu je od marta do juna, zbog izbegavanja monsun-skog perioda koji je u toku leta. To je period sa puno padavina.

VREmENsKA RAzLIKA gMT - 5.45

jEzIKZvaničan jezik je nepal-ski. jezici za sporazu-mevanje su engleski, indijski i kineski.

mEDIcINsKE NoRmEPoneti nešto za dijareju, koja je čest pratilac prili-kom posete Nepalu zbog specifične kuhinje i začina.

NoVAcNepalski rupij - NPr. 1€ = 135 NPr.

jAVNI PREVozgradski prevoz - au-tobusi. Vozi se levom stranom.

BEzBEDNosTNiska stopa kriminala. Potencijalne prirodne nepogode su monsuni i zemljotresi. opasnosti od ratnih dešavanja nema.

zABRANENema posebnih za-brana.

zABAVAsvi klubovi i barovi zatvaraju se u 23.00h. Turistima su na raspo-laganju apsolutno sve vrste aktivnosti u prirodi: paraglaj-ding, planinarenje, zip flying, rafting, biciklizam, safari.

iskusne pilote. I dok sam rekao “Katmandu” u genitivu, bili smo u vazduhu. Buka motora je bila podnošljiva, dokle god je ujednačen i ritmičan zvuk. Onog trenutka kad je počelo da krlja i škripi u nepravilnim vremenskim intervalima, tad je počela da mi smeta. Odmah sam paranoično gledao u zemlju pokušavajući da pronađem neku livadu pogodnu za alternativno sletanje i eventualni početak moje romanse sa stjuardesom. Zaboravio sam da sam u podnožju Himalaja, i da se livade ne ubrajaju u prirodna bogatstva Nepala. Ništa onda lepojko, ljubićemo se u brdima!

Ružne misli o sudbini Vesne Vulović mi je skrenula njena koleginica prilikom prvog prolaska sa ajncerom punim bombona i vate. Ulogu bombona sam shvatio odmah, one su za sisanje, ali za šta je vata? Način upotrebe vate, otkrio mi je saputnik iz prednjih redova koji je smotao i gurnuo u uši. Znači, vata je za zapušavanje telesnih šupljina. Smejao sam se kao da sam progutao zezalicu. Vrhunac smeha je nastupio kada je putnica sa moje desne strane, bez glume bontona i skromnosti, gurnula celu šaku u ćasu sa bombonicama i uzela koliko god je moglo da joj stane u dlan. Izgleda da nema zube, a možda su joj na prošlom putovanju nudili čips, pa im se sad sveti. Ipak je ostalo nekoliko komada, od kojih sam skromno, balkanski pri-mitivno, uzeo samo jednu. Pošto je let trebalo da traje samo 20 minuta, odmah sam otpakovao bombonicu, jer ako je ukusna, posle nema repete.

U jednom trenutku, počeo sam da osećam kako mi se podiže želudac. Srećom, ne zbog bombone nego je avion krenuo u poniranje. Taman kad sam izvadio češalj iz džepa, obratila se stjuardesa: “Poštovani putnici, obaveštavamo vas da smo zapo-čeli proceduru sletanja na pokharski aerodrom. Nadamo se da ste uživali i da ćete ponovo leteti sa nama. Ukoliko vidite Jetija, recite mu da se javi njegovoj agenciji. Hvala”.

Mlada mama na Darbar trgu u Katmanduu. Trg je pod zastitom UNESCO-a

Zamršeni kablovi na banderi70 | TRAVEL maGaZiNe

gradovi

Documents

Gradovi KatmanduOdmah počinje borba za tržište. Svako od njih ko je video moje neiskošene oči, vikao je čuveno “namaste” i pozivao u radnju, a oni koji su znali engleski