Grigor Vitez.doc

КАКВУ КОМЕ КЊИГУ

Замислите, кад би сви у школу пошли –

И они што трче на четири ноге,

И они што их носе крила –

Каква би то чудна школа била!

А какве би им књиге тек морале бити?

Је ли, мацо, књигу би требала и ти?

– Да, за мене и мога сивога колегу

Треба књига у којој се мишеви легу.

А ти, бијели голубане?

– Мени такву књигу гдје је свако слово

Зрно пшенично или зрнце маково.

А ти, медо брундовићу?

– Мени књигу гдје је сваки ред

Мирисан и сладак као мед.

А ти сово ноћобдијо?

– Па знаш да по мраку чита тета сова,

Зато, црну књигу и свјетлећа слова.

А ти, рече натражњаче?

– Мени требају само књиге нашке,

Гдје су ријечи и слова унатрашке.

А ти, зеко зековићу?

– Моја књига, то ми је давна жеља,

да има листове од купуса и кеља.

За такве књиге не водите бриге!

Све ћете добити,

Чим на храсту

Почну први шарани да расту.

КАКВЕ ЈЕ БОЈЕ ПОТОК

Потоку који шумом тече

Опрезно приђе један јелен

И напивши се воде рече:

- Поток је као шума зелен.

Крај стијења поток и даље тече

О камена ломећ’ ребра,

Скакутајући зеко рече:

- Поток је овај сав од сребра.

Кроз поља поток и даље тече

Под ведро небо изашав,

А ластавица озго рече:

- Поток је као небо плав.

И поток даље тече, тече,

Над њим облаци бијели стоје,

Лебдећи бијели лептир рече:

- Поток је овај бијеле боје.

С мноштвом звијезда дође вече.

Угаси све боје дан.

Плашљива срна тихо рече:

- Гле, сав је поток озвјездан.

ШЕВИНА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Увис!

Увис ћу се дићи!

До сунца ћу

да га будим

ићи

ићи

ићи …

Понијет ћу

тамбурицу

тамбурицу

тамбурицу

Сипат ћу звонца доле

зеленим

жутим

и модрим

бескрајним пољем

Где ми је гнездо?

Где су ми птићи?

Морат ћу

сићи

сићи

сићи

птиће обићи …

Онда ћу опет

до сунца

ићи

ићи

ићи …

МИ ДЕЦА

Ми деца Саградићемо град

Са много зелених крошања.


Са много плавог неба.


Са највећом улицом радости.


Који непријатељ никада неће

освојити.


У нашим срцима.

БИЈЕЛИ ЛАВ

Јесте ли видели белог лава?

Све бело има:

Бијеле му ноге, бело тело, бела

глава

И бела лула у зубима …

Прошао је јутрос левом страном

Под отвореним кишобраном.

Нешто гледа у прозоре наше

И све пита и све главом маше:

Зар ваш брацо тако дуго спава?

Зар се тако дуго излежава?

Јесте ли видели белог лава

Којему лула тако добро прија?

Нисте га видели?

Нисам ни ја!

ПТИЧЈА ПЈЕВАНКА

Јутрос пала књига с крова,

Просула се из ње слова,

Дошле птице велике и мале

И слова се назобале.

И сад сричу сваког дана

Разна слова прогутана.

Наглас вичу, те Ћурлићу

И цвркућу и ћувичу

И жвргоље и Живка

И Чучер и цивкају,

Пиште, жврља и Чилић,

Кријеште, цврче и ћивричу.

Криче, грчу и грлицу

И пијучу и цијучу,

Жуборкају, ћућоркају,

Пирике, Цирик,

Пискутају, цвијукају,

Цврљугају, Сврљугом,

Ћирликају, грљукају,

Фићука и биглишу

И певају и уздишу …

Сваки дан их сунце пита,

Из књиге им златне чита,

Те од зоре уче, сричу

Два-три слова да Ћурлићу.

СТО ВУКОВА

У шуми је био Јова.

Тамо газао,

Шалабазао,

А кад се вратио,

Свима је казао:

- Видех, људи, сто вукова!

Зуби страшни,

Очи сјају,

ГДЈЕ ЋЕМО СМИЈЕХ СИЈАТИ

Где ћемо смијех сијати?

По дворишту,

Игралишту,

Шумом, испод грања -

Где год је играња.

А где ће смијех клијати?

У мом срцу,

У твом срцу,

У срцима свију

Клице смијеха клију.

А где ће смијех цветати?

На мом лицу,

На твом лицу,

На лицима свију

Шта се с нама смеју.

ДОЗНАЛО СЕ

Радмила у гају била,

Са Сврака се посвадила,

Посвадила баш!

- А откуд знаш?

- Рекла ми је веверица.

- Откуд знаде веверица?

- Рекла јој је шева птица.

- Откуд знаде шева птица?

- Рекаојој сив облак.

- Откуд знаде сив облак?

- Рекао му ветар лак?

- Откуд знаде ветар лак?

- Како не би знао ветар,

Корак му је километар,

А широка крила лака

Од облака до облака.

Па урлају,

Завијају …

- Сто вукова? Охо-хо!

Није ваљда равно 100?

- Не баш равно – рече Јова -

Ал 60

Ил 50

Било је вукова …


Очи сјају,

Па урлају,


- Немогуће … јер 50

Друже мој,

Педесет је велик број.

- Можда није баш 50,

Ал 20,

Можда десет …

Пребројат их нисам мого -

Било их је много, много,


Очи сјају,

Па урлају,


- Ма ни десет није било!

То се теби причинило.

- Баш кроз шуму, лишће, грање

Промаглише -

Да ли мање

Или више -

Ко да зна?

Ал јасно видех два.


Очи сјају,

Па урлају,

КАД БИ ДРВЕЋЕ ХОДАЛО

Кад би дрвеће ходало,

Шуме би се разилазиле на све стране.

Дрвеће би ходало,

А махале њихове гране.


И паркови би шетали недељом са шетачима,

А можда би и заиграли мало са играчима.


Међу птицама би дошло до велике пометње,

Јер би и гнијезда кренула у шетње.


Ја бих писао наранчи с југа

Нек дође код мога болесног друга.

РИБА ЗА ВЕЧЕРУ

Велику рибу упецао Вања.

Била је велика као длан, можда нешто мања.

“Зар не, мама, кад се испече,

Свима ће за вечеру да дотече? “

“Е, кад је тако, што бих и ја штедјела,

Направит ћу, сине, и мало предјела.

Додат ћу риби, као главном јелу,

Салате коју чинију,

Шунке који режњић,

Ротквица који свежњић,

Саламе који колутић

И један телећи бутицима.

А то ће, мислим, бити сасвим доста,

Можемо на рибу позвати и госта. “


- Ма ни два их није било!

То се теби само снило.

- Ал ја сам им штропот чуо!

Нешто тамно пројурило,

Вучјег је рода било …

- Сигурно је био миш,

Црни миш, Или-ниш ‘! …

- Видио сам:

Нешто шушну,

Нешто шмугну,

Шума густа, не видиш -

Може бити

Шушну

Шмугну

Повелики миш …

ДОХВАТИ МИ ТАТА МЈЕСЕЦ

Дохвати ми, тата, месец,

Да крај мене мало сја!

Дохвати ми, тата, месец,

Да га руком такнем ја!

- Месец мора горе сјати,

Не сме се он скидати.

Он мора код звезда бити,

Пут звездама да светле,

Да звијездице кући знају,

Кад се небом наиграју.

И на земљу мора сјати,

Да зец види вечерати,

Да јеж види путовати,

Да миш види трчкарати,

Да би птице могле спати,

И да теби, моје дете,

Месец лаган сан исплете

Од сребрних нити

Па да сниваш и ти.

ГАРО У ПАРАДИ

— Otkud ideš, Garo?

— Iz velikog grada

— Što je tamo bilo?

— Velika parada.

— A šta si sve vidio?

— Kraj kuće uz mali most

Vidio sam jednu kost.

GARO I ŽUTI MAČAK

— Što te, Garo, ljuti?

— Onaj mačak žuti!

Ja mu lijepo kažem: Av!

Av-av-av, jesi l' zdrav?

A on, kad se nakostruši,

Pa naćuli uši

I uzvije rep i leđa

Pa kad poče da me vrijeđa,

Pa kad poče da me psuje,

Puše, frkće, uspuhuje! ...

Nisam čuo takvih riječi,

Takvih psovki i strahota

Svih sto dana svog života!

TKO ĆE S NAMA U ŠUMICU

Tko će s nama u šumicu,

U šumicu

Po bukvicu?

Tko se boji,

Tog ne broji,

Jer već ide ljuti lav,

Ljuti lav

Bundoglav,

A za lavom silni medvjed,

Silni medvjed

Medojed,

Za medvjedom mrki vuk,

Mrki vuk

Ko hajduk,

A za vukom žuta lija,

Žuta lija

Pustahija.

A za lijom sivi zeko,

Sivi zeko

Skočiprijeko,

A za zekom crni tvor,

Crni tvor

Ko zlotvor,

A za tvorom mali miš,

Mali miš

Trčimiš,

A za mišem strašni jež,

Strašni jež

Svi sad — bjež!

JEDNOG JUTRA U GAJU

Jed nog jutra u gaju

Ptice digle graju.

Je li slavlje?

Je li buna?

Ne, danas je sat računa.

Tek se počo javljat dan,

U gaj stiže gavran vran.

Uranio, umio se

I popio čašu rose.

Obukao crni frak,

Sve pozdravlja mirno: Kvak!

Digne kljun

Znanja pun

I zapita: Dva i dva?

Sad se stiša graja sva,

Zamisli se ptičji svijet.

Tek će svraka: Pet, pet, pet!

Za njom druge brže-bolje

Osmjele se, zažvrgolje.

Kreštalica kriješti: Šest!

Žuna kljuca: Četrrrnaest!

Djetlić klikće: Bit će, bit će!

Lasta leti iznad njih,

Dovikuje: Tri, tri, tri!

Pridruži se ovoj vici

Mali palčić u živici.

Druge ptice misle: Zna li

Štogod ovaj palčić mali?

Četr! Četr! Cvrknu mališ.

Ptice vele: Ti se šališ!

Gavran na to greknu: Zna!

Ptičurlija zaćurlija:

Otkud palčić

Cvrkutančić

Da pogodi: dva i dva?

Tad zavika vrabac siv:

Živio palčić! Živ, živ, živ!

TIHA TIHA PESMA

Tiho kos u grmu spava,

A još tiše raste trava.

Tiho tamni bor šumori,

A još tiše trešnja zori.

Tih je zeko ispod granja,

A još tiše bilje sanja.

Raznobojne snove sniva

Cvijeće šuma, polja, njiva.

Svud su snovi razasuti:

Jaglac sanja san svoj žuti,

Modro sanja šumarica,

Ljubičasto — ljubičica,

Nebo plavo — potočnica,

Bijelu iskru — tratinčica,

A duboko sanja noć,

Ti još dublje... Laku noć!

ZVONČIĆ

— Ljubičasti zvončiću

Na zelenom končiću,

Kome tvoje zvonce zvoni,

Čuju li te oni?

— O čuje me svaki put

Leptir žut.

Čuje me bilje

Na tri milje.

Čuje me pčela

Iz trećeg sela.

MASLAČAK

— Hej, maslačku uz poljski put,

a gdje ti je dukat žut?

— Pravio sam trampu:

dao ga za lampu.

— A kome ćeš sjati,

može li se znati?

— Djeci, kad ne pušu,

obasjat ću dušu.

ŠVELJA

U ponedjeljak je šiti htjela,

U utorak — za švelo sjela,

U srijedu — u iglu uvela,

U četvrtak — malo šila,

A u petak — pokvarila,

U subotu — oparala,

U nedjelju se odmarala.

REPATA PRIČA

Rep imade crni mačak,

Rep je njegov crn, dugačak.

Rep imade još i patak,

Ali rep je njegov kratak.

Rep imade još i svinja,

Rep od mesa i čekinja.

Rep ima i vjeveriea,

Lagan kao pahuljica.

Ima zvijezda repatica

Rep od vatre i krijesnica.

Rep imade čak i vlak —

Od sivoga dima trak.

Rep ima i mali bata

Onog trena

Kad ostanu za njim vrata

Otvorena.

PJESMA DANGUBE

Pitate me šta sam radio?

Šumske jagode u grlo sadio,

Ispravljao drveću krive sjene

I tražio dane izgubljene.

Usput sam namotao klupko sunčanih zraka

I nakupio pet kreketa od svraka.

A onda sam mjerio, koliko treba trave,

Kad se izvalim od pete do glave.

NEPOSLUŠNE STVARI

"Uh, ma što je smojim čarapama?

Jesi li ih gdje vidjela, mama?"

"Da, vidjela sam jednu bijelu vranu,

Gdje ih nazuva jutros na tavanu!"

"Olovčica mi je sinoć ovdje bila,

A sad je nema. Gdje se samo skrila?"

"Ah, da sjećam se:

Mačak je svom pokojnom djedu

Pisao pismo.

A gdje ju je metnuo

to vidjeli nismo!"

"Šal sam ovdje negdje ostavio,

Reci, mama, gdje bi on sad bio?

"Jutros prodoše dva šarena zeca

Kažu, treba im za put do Mjeseca!"

USPAVANKA, NE OBIČNA VEĆ ZEČIJA

Lezi zeko, kraj repuha,

Pokrij glavu s oba uha,

Za spavanje ti još treba

Zvjezdani pokrivač neba,

A otvori oba oka,

Jer, tako ti zečjeg skoka,

Ako kakva sjena šušne,

Ti nadigni usne školjke,

Nek ti tanan bude san

Da živ svaneš sutradan

Documents

Grigor Vitez.doc