Џонатан Свифт је трaг у светској класици оставио у свом најбољем делу с краја 18

века „Гуливерова Путовања“.Иако наслов и садржина сугеришу да је реч о делу

путописног карактера, „Гуливерова путовања“ се не могу експлицитно дефинисати.

Ово дело књижевно-теоријски сврстано у роман, сатиру, алегоријску причу,

памфлет, или иронију. Свифт је писао у зрелим шездесетим годинама живота. Сва

искуства и жаљења на ватри енглеског бесконтролисаног друштва и његовог

цинизма он је знао и умео да унесе на странице свог рукописа. Званичан назив

романа је „ Путовање у неколико далеких светских земаља, у четири дела,

ЛЕМЈУЕЛ Гуливер, првобитно хирург, а затим капетан неколико бродова“.

Овај роман је стекао огромну популарност непосредно после објављивања. Од тада

није престајао да се штампа.( Џон Греј је у писму Свифту 1726. године

написао:”Ово је универзална књига, од политичке канцеларије до обданишта“.)

Радња дела је смештена у сферу маште и фантастике и по томе она носи ознаке

ауторске бајке. Ако се прати судбина главног јунака који је у различитим

световима чуда доживео читав низ необичних и непредвидивих згода, могло би се

рећи да је Свифтов велики роман типично дело авантуристичке прозе. Алегорична

структура дела у којој се преплиће реално и иреално, садржи мноштво порука и

значења који откривају суштину и смисао ауторовог односа према друштву и

времену у којем је живео. Начин на који је Свифт исмејао своје политичке

противнике и многобројне мане енглеског друштва, дају његовом роману карактер

аутентичне алегорично алузивне сатире. Својом црном сатиром он је сликао и мане

свих времена. Све време се врши поређење са европским светом тог времена и

земаља у које Гуливер доспева. Елементи утопије су некад на страни Енглеске,

некад на страни страних земаља.

Прогонитељ људских глупости и предрасуда, Свифт је „Гуливерова путовања“

замислио као причу у којој треба проговорити о друштву у коме „паметан човек

мора да полуди, а луди да се опамете“. Због тога је сижејни ток свог путописно-

авантуристичког и сатиричног романа Свифт развио у четири тематска нивоа. У

ствари, то су четири епизоде једне повести, у којој Лемјуел Гуливер приповеда о

својим великим авантурама. Првр две књиге одавно припадају књижевности за

децу, док би се дело у целини, судећи по начину на који је писац остварио

јединство фантастичног, реалног, сатиричног и комичног, могло сврстати у ону

врсту „повести која се назива манипеја“, по Менипу из ГАДАРЕ (3 век п.н.е),

(Група аутора, 1991; 42).

Препуштајући главном јунаку улогу наратора, писац је учинио да измаштани

светови и догађаји обичном читаоцу постану ближи и реалнији. Неки моменти из

„Гуливерових путовања“ неодољиво подсћају на згоде и незгоде Дефоовог

“Робинсона“. Међутим, дубински слој романа садржи мноштво скривених значења

и истина, добро одабраних и духовито фиксираних детаља који упућују на

типичност неке појаве и свевременску димензију пишчевих порука. По начину

уметничке итерпретације Свифт се ослања на искуство својих претходника, пре

свега на позноантичког сатиричара ЛУКИЈАНА из Самостана, а затим на Томаса

Мора. Но и поред тога, „Гуливерова путовања“су оригинално дело које по форми,

структури и алузивној вредности порука и значења, представља јединствен роман

енглеске и светске књижевности.

Постоји измишљени РЕДАКТОР, Р. Симпсон, који нас упућује у дело. Наиме,

њему је Гуливер дао свој рукопис, те га је Симпсон издао. Ту се критикује роман,

каже се да је превише прост, да аутор описује догађаје који су занимљиви.

Свифт у „Гуливеру“ говори о човеку који је већ одавно начисто са сви и сад се

крваво спрда са човеком. Тежиште је пенесено на критику друштва и морала у

првим годинама модерног капитализма. Писцу није циљ да психолошки продуби

лик јунака. Он се њиме служи да провери извесне идеје. Зато га ставља у

најфантастичније пустоловне ситуације. Тако је постигнут спој фантастике и

симболике са грубим натурализмом и комиком. Присутно је више стилова и

тонова. Идеја писца је била да отвара очи људима и да их просвећује. Гори од жеље

да помогне човеку. Осећа се у његовој критици нешто здраво. Он позива на дело у

име разума и правде.

Свифт је портрет главног јунака сагледао кроз призму својих идеолошких

опредељења и свог односа према појединцима и различитим групацијама које су

водиле главну реч у политичком животу Енглеске. У намери да осветли и његов

унутрашњи живот, али и са очигледном наклоношћу за све његове поступке и

особине, Свифт Гуливера води у чудесне пределе и земље – прво у Лилипут,

егзотичну дрзаву малих људи, величине човековог кажипрста, потом у земљу

џинова, БРОБДИНГНАГ, па у ЛАПУТУ и на крају, у земљу паметних коња.

Лик Гуливера је јако чврст. Он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан

репрезент обичног енглеза који као да нема карактера. Он нема особине и ону

дубинску димензију. Гуливер никад не говори своје мишљење. Увек описује опште

стање, а не лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о

њему знамо јако мало. Не знамо чак ни како изгледа. Он је, у ствари, инструмент

читаве приче. Он није само репрезент Енглеске већ и њен резултат. То је јунак

испраног мозга. Кроз целу књигу он се мења и развија као лик. Није то развиј у

правом смислу него више спознајакоја доводи до других односа према властитом

свету.

Сам Гуливер није ојашњен психолошки. Тако један критичар каже: “Он је покретна

маска за Свифтова променљива расположења“.

У првим путовањима је наиван и простодушан. У трећем путовању је само као

очевдац кога је писац занемарио. На четвртом путовању Гуливер се показује као

поводљива личност. Једно је, чини се, сигурно- Гуливер није гласоговорник

Свифтових теорија, већ га овај користи на много сложенији начин. Гуливерови

искази имају слојевито, а често и противречно значење, јер се у њима преплићу

пишчеви коментари различитог смисла и неједнаког степена сатиричности или

ироније.

Зато не треба овој књизи прилазити као роману, већ „Гуливерова путовања“

примерити менипејској реторици, чиме се укида питање логичке доследности

између појединих делова. Изазов књиге је у покретању целог низа питања кроз

интелектуално подстицајну сатиру. А да све о чему Свифт пише има прикривено

значење, открива и он, подсмевајући се самом себи у писму пријатељу Форду:

„Завршио сам своја ПУТОВАЊА и сад их преписујем; изванредне су то ствари које

ће чудесно поправити свет“.

„Прогонитељ љуских глупости и предрасуда“, Свифт је „ Гуливерова путовања“

замислио као причу у којој треба проговорити о друштву у коме и „паметан човек

мора да полуди, а луди да се опамете“. Зашто је свој путописно-авантуристички и

сатирични роман компоновао у четири поглавља – путовања.

Први и дриги део путовања званично су назвали „Путовање Лемјуела Гуливера у

земљу малих људи, Лилипут“ и „Путовање Гуливера у земљу џинова,

Бробдинганг“. Та два дела престављају не само најлепше и највредније делове

„Гуливерових путовања“, него и најлепше странице у Свифтовом стваралаштву

уопште.

------------- У првом путовању Гуливер, као колос човек, долази у земљу кепеца,

малих али љубазних људи, Лилипутанаца. Лилипут је чудна земља, још чуднији

људи, нарави и обичаја. Лилипутанци су тако мали (величине средњег прста) тако

да је Гуливер међу њима само троми џин, неспретан и смешан. У исто време он је

опасан и користан. Можда нема читаоца који се из детињства не сећа Гуливеровог

буђења после бродолома и који са њим није доживео узбуђење у сусрету са

мајушним Лилипутанцима. Од Гуливеровог бућења после бродолома у Лилипуту и

првог сусрета са Лилипутанцима, па до растанка са њима, све је у функцији

хумора, ироније и сатире. На први поглед чини се да писац приповеда природно и

озбиљно, а у суштини свему се руга и смеје. Тиме исказује несвакидашњи смисао

за необичне, фантастичне садржаје. Поред занимљиве приче, одраслог читаоца

занима духовита сатира на политичке прилике и страначке борбе у савременој

Енглеској. Тако се у Лилипуту највиша одликовања деле пошто:

„Цар узме у руке штап и држи га водоравно, а кандидати, један по један час га

прескачу, час пузе испод њега, напред и натраг по неколико пута, у зависности да

ли је штап дигнут или спуштен… Ko најбоље то изведе и најдуже издржи скачући

или пузећи, тај добија плави конац, следећи по реду добија зелени, а трећи црвени,

па га носе два пута обавијена око струка. На двору ћете видети мало личности које

не краси овакав конац.

У Лилипуту је све мало – биљке, животиње, куће, градови и оружје – у складу са

величином Лилипутанаца. Мали читалац са уживањем прати догађаје у којима се

описује Гуливерово доспеће у Лилипут, начин на који су га Лилипутанци заробили,

испразнили му џепове и извукли инвентар читаве имовине. Озарени његовим

доласком, они га дочекују с великом љубазношћу, госте га бројним јелима и

пићима, указују почаст и диве се његовој одважности и доброти.

Посебно ће децу занимати рат између Лилипутанаца и БЛЕФУСКАНАЦА, када

Гуливер са лакоћом неутралише непријатељску флоту, али и трнуци када он, попут

какве немани у људском облику, за тили час поједе пуна кола хране и испразни

бурад пуну вина.

Унутрашњи сукоб у Лилипуту настао је поводом неслагања како треба разбити јаје,

прво врх или шотку. О томе су књиге написане, а многи су за своја убеђења отишли

у смрт. Кроз ову бесмислену расправу Свифт исмејава теолошка неслагања.

Размирице између торијеваца и ВИГОВАЦА приказао је као супарништво између

партија високих и ниских потпетица.

Због своје сићушности Лилипутанци изгледају комични, а њихова охолост, царева

уображеност, рат који воде са суседним острвом, све се чини крајње безначајно. А

пошто је Гуливер прави џин међу њима, његова понизност пред царем и царицом и

озбиљност са којом учествује у рату указује на понизност просечног човека пред

влашћу. На крају, спремивши се за одлазак из Лилипута, Гуливер се свечано

опрашта од владарске породице:

„Цар са царском обитељи изађе из двора; Ја легох ничице да му пољубим руку коју

ми он врло милостиво пружи; а исто то учинише царица и млади царевићи“.

Оно што је овде физички мало представља и истовремено и ограничено, сведено.

Мета сатире је ограниченост као таква. “…Али је природа прилагодила очи

Лилипутанаца свему што им треба; Они виде врло разговетно, али не на великом

одстојању“. Гуливер у Лилипуту функционише као нека мисаона машина која

врши одбрану свог друштва. На крају бива обавештен да се против њега кује

завера, и уплашен близином смртне пресуде, Гуливер беђи у Блефуску, па у

Енглеску. Ипак, сатира није оно што највише одушевљава. Читаоца плени

Свифтова маштовитост. Земља Лилипута памти се као чаробна радња са играчкама

у коју је набасао несрећни Гуливер.

---------Друга велика авантура дешава се у земљи џинова, у којој су становници

били онолико већи од Гуливера, колико је Гуливер Већи од Лилипутанаца. Гуливер

није био баш равнодушан „јер се овде, у овој земљи све изменило“. Гуливер није

више колос човек, већчовечуљак наспрам џинова – грдосија. Иако држи до свог

поноса, он изазива смех код џинова. Па ипак, џинови воле Гуливера, као „малу

животињицу“, и нико од њих га не поистовећује са собом. И овде, у

БРОДБИНГАНГУ, у земљи дивова, све је уређено у складу са растом становника.

Људи су овде били високи као црквени торањ и све остало је било у тој сразмери.

Трава је била толико висока да се Гуливер у њој скривао док га нису пронашли

џиновски косци. А муве и пацови су били толико велики да се против њих морао

борити мачем.

Иако се сам Гуливер ни у чему није променио, он је у БРОДБИНГАНГУ био тако

мален, да су га, ради сигурности, стављали у кавез. За џинове он је сићушна

животиња која има људско обличје и уз то још уме да говори и вешто барата

мачем, чиме ће изазвати наклоност краљевског двора. После разних невоља које је

имао због сићушног раста, Гуливер је доспео на двор. Он шета по краљичиној

руци, служи као играчка једној беби, али и једном мајмуну који се са њим поиграва

на неком крову високе куће. Неки патуљак за кога Гуливер мисли да је био најнижи

човек у БРОДБИНГАНГУ, а који није био висок ни десет метара, стално му је

загорчавао живот: једном му је изнад главе отресао јабуку, па је једва остао жив јер

су „бродбингашке јабуке велике и тешке као највеће бачве пуне вина; други пут га

је гурнуо у шупљину кости из које је претходно краљица појела своју омиљену

срж; трећи пут га је бацио у зделу пуну млека из које се срећно спасио јер је био

добар пливач.

Најзанимљивији су дуги разговори које је водио са краљем, а у којима је сатира

изражена у подтексту Гуливеровог исказа, као прикривен негативни коментар.

Свифт постиђе сатиричан утисак избором Гуливерових речи и његовимначином

говора. Осећање увреде због тога што се краљ не одушевљављ причама о

Енглеској, Гуливер изражава на тај начин што још више хвали своју земљу. Да би

краља задивио, прича му о изуму барута и нуди да му открије тајну како се прави

барут. Затим верно описује дејство артиљеријског бомбардовања, крвопролића и

страдања оних који су му изложени. Задовољство са којим о свему томе прича

показује да је са тим сагласан. На тај начин Свифт жигоше спремноср просечног

човека да се прилагоди насиљу, па чак и да га одобрава. Показује и склоност да

замагљује непријатна сазнања о себи и својој земљи. Гуливеров понос Енглеске

ратним успесима не наилази на краљево одобравање. Уместо да се диви, краљ

закључује да су Енглези „најопаснија врста ситне одвратне гамади којој је природа

икад допустила да мили по земљи“. Препричавајући њихов разговор, Гуливер се

подсмева краљевим „ускогрудним гледиштима“ и „провинцијализму“, чиме Свифт

изражава двоструко прикривену сатиру. Међутим, у догађајима из овог поглавља

деца налазе довољно инспирације да свој измаштани свет у коме себе виде у лику

дивова, патуљака, принчева и принцеза, или неприкословених господара.

-----------------Треће путовање води Гуливера у неколико далеких земаља, па чак до

Јапана. Од свих посета најинтересантније су прве две. У Лапути, острву које лебди

између неба и земље, Гуливер упознаје народ који је живот потчинио начелима

математике, астрономије и музике. Струлдбрузи су бића вечног живота, а кратке

младости. Апстракна размишљања људи од знања чине се Гуливеру бесмисленим и

смешним јер су далека од свакодневног живота.

У овом делу романа Свифт је изложио сатири „бескорисна и бесмислена научна

истрађивања“. Отворено се наругао нереалној, исконској жељи човека за вечним

животом. Хуманистичка идеја античке етичке традиције постакла је у њему

посебан смисао и дар за хумор. У земљи БАЛНИБАРИ која се налази испод летећег

острва, Гуливер је упознао једну машину која асоцира данашњи електронски мозак,

а острво лоцирано између земље и неба, на космичку станицу која „кружи око

земље“.

Гуливер се упознаје са филозофима и научницима окупљеним у краљевској

академији. Желео је да се наруга изумима наућника који су у овом веку чак и

превазиђени. Ко ће се смејати покушају да се од паукове нити направи конац, кад је

познато да се конац добија и од крављег млека и од угља. Ако се Гуливерово

путовање у овом трћем делу посматра као литерална целина, чини се да његови

доњивљаји у низу земаља нису обједињени у јединствену метафоричку причу. Због

тога треће путовање, које је последње написао, сматра се најмање успелим.

Оптерећено је низом развијених епизода и наративних дигресија.

----------- На четвртом путовању Гуливер се нашао у веома чудној земљи којом

владају мудри коњи ХУЈНМИ. Њихови робови су ЈАХУИ, бића слична људима.

Хујнми као апсолутни господари земље у потпуној су дилеми – трба ли Јахуе

искоренити са лица земље, због њихове анималне природе и примитивног

понашања? У развијању основне идеје, писац се послужио филозофијом апсурда,

као у три претходна дела романа, у земљи Хујнма, дакле, људи су робови, а

животиње њихови господари. Егзистенцијални проблем Јахуа, који је постао

велики предмет дебате Хујнма, исказан је у низу алузивних,

алегоричносаркастичних слика, које доводе у сумњу оправданост људског

постојања. Хујнми сматрају да Гуливер не заслужује статус уваженог члана њихове

заједнице и зато га враћају тамо откуда је дошао. Понижење човека у земљи

разумних коња може се схватити и као један вид Свифтове мизантропије. Има

мишљења да је такав Свифтов став последица његовог душевног растројства. Тај

део књиге сматрају „болесним, естетски и морално неприхватљиим“.

Кад је научио коњски језик, Гуливер је расправљао са својим газдом о животу у

Енглеској, из чега овај зајључује да је свет из кога Гуливер долази покварен,

„Признадох му“, вели Гуливер, „да код нас богаташи уживају плодове рада

сиромаха, а да је њихов од размери један према хиљаду. Да би мањина живела у

изобиљу, већина нашег народа присиљена је да живи бедно, радећи по цео дан за

ниску надницу“. У даљем разговору, кроз Гуливерове речи, под удар Свифтове

сатире падају државници, племство, припадници разних слободних професија и

други. Коњ, Гуливеров сабеседник, закључује да су људи одвратна порочна бића

којима разум служи за зло, те их пореди са Јахуима, човеколиким бићима у земљи

коња. Јахуи живе у чопору, дивљи су као мајмуни, грамзиви су и свадљиви, те се

туку без разлога. А предводници су обично најружнији и најпохлепнији од свих.

Док све друге животиње воле чистоћу, Јахуи су прљави и неуредни. Гуливер је

одушевљен својим господарима коњима. Диви им се због њихове разумности и

благородности. „Умереност, радност, кретање и чистоћа“су животна правила

којима коњи подучавају свој подмладак. У свему су умерени, па и у осећањима.

Воле цео свој род, али не држе до љубави међу појединцима. Ни својој деци нису

посебно привржени, а за умрлима уопште не жале. Гуливеров боравак у земљи

коња завршио се његовим повратком кући, пошто је скупштина одлучила да мора

отићи кући јер исувише личи на Јахуа, тако да при повратку у Енглеску није

пригрлио себи ни жену ни децу. Тек се некако постепено прилагодио животу међу

људима.

У поступцима високоморалних Хујнма препознајемо Свифтово немирење са

пороцима и манама људи и друштва коме је и сам припадао. Хујнми не знају за

лаж, лицемерје и поквареност. Свифт ни у једном трнутку није крио своје

симпатије за Хујнме нити разочарања у човека и његову склоност да се преда снази

сопствених страсти и порива.

У последња два поглавља Гуливер се идентификује са Хујнмима до те мере, да му

више годи друштво коња него људи. Задах штале га неодољиво привлачи, а говор

му личи на коњско рзање. Сада Свифт највише збуњује читаоце. Уместо да постане

скроман као Хујнми, Гуливер постаје разметљив и на крају луцкаст. Гади се људи и

бежи од њих.

Поставља се питање смисла овог ироничног обрта. Свифт је ироничан и кад хвали

коње јер је показао да је њихов идеал веома сувопаран и лишен осећања и

маштовитости. Утопија Хујнмана очигледно није створена да усрећи човека.

Четврти део „ Гуливерових путовања“ налази се у центру пажње модерне критике.

Читаоци га мање цене јер овде не налазе оно уживање које пружају маштовити и

упечатљиви описи Лилипута и Бробдингнага. Можда их од четвртог путовања

одбија и Свифтово наглашено песимистичко виђење човека. Све што је од прва два

путовања испричао, могуће је замислити, али је тешко замислити (сем у

карикатури) кобилу која преде, коња који музе краву или који седи на кочији.

Свифтову сатиру треба одгонетнути. Једни сматрају да је Свифт одобравао начела

Хујнмског живота и да га је сматрао препоручљивим за људе. По другим

критичарима, Свифт је показао да рационализам у чистом облику није добар

принцип за људско друштво, па је његова похвала Хујнмана иронична.

Приликом последњег путовања на повратку у Енглеску, Гуливер доживљава сусрет

са дивљацима и са капетаном једног португалског брода. Из немилости људождера

избавиће га један поморски капетан. Дивљаци безразложно хоће да га убију, што је

вероватно Свифтова алузија на филозофско идеализовање „природног човека“.

Капетан брода се показује као један од најпозитивнијих личности у целој књизи.

Благородан је и дарежљив. Гуливера бесплатно својим бродом вози у Европу.

Доводи га својој кући, указује му гостопримство у свом дому, поклања му све што

му треба и обасипа га пажњом и даровима. То је утицало на Гуливера те се после

овог догађаја мање плашио људи. Али и поред тофа његова „мржња и презир“

према људима су се повећали.

Из онога што је Гуливер доживео непосредно у додиру са Португалцем, не види се

разлог за његову повећану мржњу. Штавише, цивилизовани капетан показао се

врло благородно. Али то није последња загонетка што збуњује читаоца. Ово је још

једна у низу нелогичности која збуњује читаоца и чини га немоћним да одгонетне

коначни смисао и суштину „Гуливерових путовања“. Сад у књизи настаје још један

нагли заокрет Свифтове сатире. Читаочевих дилема још има. Пошто се

најповољније изјаснио о капетану, Гуливер се упустио у размишљање о

колонијалној политици Европљана, о надмености белог човека према другим

културама и о злочиначком понашању према домороцима. Кад размишља о

колонијалној политици Европљана, Гуливер осуђује њихове поступке према

потчињеним народима, што је опречно његовим похвалама капетану који је такође

учесник колонијалног експанзионизма.

Поставља се питање како ова размишљања повезати са позитивном улогом

португалског морепловца. Гуливер, односно Свифт, не каже да је овај способни

капетан један од учесника у спровођењу поменуте политике према колонијалним

народима, али читалац то мора знати. Тако остаје збуњен како да схвати крајњу

поруку. „Међутим не треба заборавити да свифт није ни филозоф, ни писац

утопије, већ сатиричар који у Менитеовом духу проверава идеје сучељавањем

супротних аргумената кроз пригодну фантастичну причу. (Група аутора, 1991; 46).

При том треба нагласити да ни карактер Гуливера није до краја дефинисан. У

првом и другом делу романа он је детињаст и доброћудан. У трећем је опсерватор,

а у четвртом је лабилан, поводљив и несигуран. И збивања у роману су нетипична,

нелогична и двосмислена, са мноштво прикривених значења и порука. И сам Свифт

је, као човек и стваралац, целог живота био прикривен и двосмислен, баш као у

писму које је после завршетка свог најбољег дела упутио пријатељу Форду:

„Заборавио сам своја Путовања и сад их преписујем; изванредне су то ствари које

ће чудесно поправити свет“.

Мада је Гуливерова сујета била пољуљана после повратка са ова два путовања у

чудне и потпуно супротне земље, Свифт свога јунака приказује као одважног што

је све то доживео и што се нашао у прилици да о свему размишља и суди на свој

начин. Доласком у Енглеску Гуливер се како тако добро сналази: „када улази на

врата своје куће страхује да не удари главом, гледа грађане са висине, напреже

поглед да их боље види, приближава уво њиховим устима да би их боље чуо и виче

кад им говори“. Људи су га због тога увек сматрали сулудим и сматраће га таквим

до краја живота.

Вешто смењивање стваралачке опције и брзе метаморфозе у које доспева Гуливер

управо су резултат високог талента овог писца који је дело написао као сатиру

успео да трансформише у одличан алегоријско маштовити роман близак дечијој

перцепцији стварности. Како деца мало разумеју сатиру и алегорију, Свифт је умео

да игра на жици стварног и имагинарног и тако се приближио дечијој рецепцијској

моћи. Зато су „Гуливерова путовања“ омиљена књига некадашњих и данашњих

генерација.

Текст је динамичан, егзотичан и маштовит, а хумор исказан у неколико видова(од

енглеског до европског и балканског) уме да заголица дечију машту. Децу и младе

ће највише привлачити егзотика Лилипута, живот његових малих људи и џиновски

становници Бробдингнага. У односу на Лилипутанце, Гуливер је несразмерно

велики и тром. Сваки његов покрет и контакт са појединцима и групом је комичан

и нелогичан, а некад тужан па и опасан. Кад је пожелео да упозна њихов главни

град, Гуливер се суочио са опасношћу да им не поруши куће и не погази

становнике. Само две улице су биле довољно широке за његово огромно стопало.

Гуливера су чекале и друге тешкоће и неспоразуми. Посебно је било тешко решити

проблем његове исхране. Он је сваки дан трошио толико намирница колико је било

довољно за 1724 Лилипутанаца. То се испоставило као велико оптерећење

државног буџета. У тако апсурдним и нелогичним размерама деца налазе довољно

мотива и за забаву и за смех. Гуливер у улози џина или патуљка импонује њиховој

знатижељи и машти која их мами у непознате пределе и опасне авантуре у којима

су она главни јунаци и актери необичних догађаја.

У Бробдингнагу Гуливер је у односу на џинове толико сићушан и смешан да је

задао велике невоље научницима који су га испитивали, да би се на крају једва

сложили да он није „ни пољска животиња ни патуљак јер они знају све пољске

животиње, а најмањи патуљак у еиховој краљевини, краљичин дворски кепец,

висок је десет метара. Пошто није ни животиња ни човек, најзад су закључили да је

он „нека игра природе“. Децу ће, пре свега, интересовати онај, на први поглед

видљиви, површински слој романа. Међутим, у дубинском слоју своје структуре,

„Гуливерова путовања“ алузивну жаоку писца који се отворено наругао страначкој

нетрпељивости у Енглеској. Имао је снаге да све стране подједнако подвргне руглу

смеха и оштрица своје сатире. Отвоено се насмејао бирократској олигархији

Енглеске у којој се до виших функција и високих положаја најлакше долази

пречицом, неприхватљивој методи демократске политичке борбе.

Свифтова сатира у појединим деловима романа добија дубљи и шири смисао

општељудског и свевременског карактера. Лилипутанци нису само огледало

енглеског већ и људског друштва уопште. Гуливерова спремност на понижење и

прилагођавање правилима корумпираног друштва, слично оном у Енглеској,

говори о политичкој снисходљивости човека уопште, који заслужују пишчев

презир и иронију. Лилипут је саркастично огледало човечанства, у коме, на опште

запрепашћење писца, одговорни појединци не препознају себе.

У примитивном бродбингашком друштву Свифт је остварио још оштрији вид

сатире којом се обрушава на многе мане и пороке људске цивилизације. Посебно је

сугестивна и снажна сцена у коме се писац смеје ратничком колонијалном

менталитету својих земаља и људи уопште. На једном свечаном ручку, на коме је

био и Гуливер, краљ се обратио породици и гостима овим речима: „Овако мале

животиње живе као и ми, свађају се и ратују, праве мале играчке које називају

бродовима, кућама и градовима, воле се и мрзе и замишљају да богзна шта значе на

овом свету и да је све то што чине врло важно!“

Први и други део „Гуливерових путовања“ су тематски, стилски и структурално, а

нарочито по начину уметничког обликовања, одавно постали омиљена лектира

деце и омладине. До краја другог светског рата овај роман је код нас важио као

дело за децу, јер је на српски језик био преведен само први и други део. Када је

роман преведен у целини, постало је јасно да ће постати дело за све читалачке

нивое и укусе. Сваки читалац ће у богатству његових значења и порука открити

нешто за себе, неки свој свет или бар делић сна скривеном у бескрајном хоризонту

пишчевих идеја и илузија.

Гротескност Гуливеровог портрета, нарочито у четвртом делу романа, упућује на

закључак да је писац у његовим авантурама исказао неку врсту благе аутоироније.

Аутор се чак није ни трудио да продре у унутрашњи живот главних јунака. Он се

све више задржавао на фиксирању типичних појава и ситуација, што ће касније

постати карактеристика реалистичког приповедања. При том не треба заборавити

да се он у појединим тренуцима поигравао са правилима друштва, што роману даје

посебну драж и литерални шарм. То га је учинило привлачним најширем

читалачком аудиторијуму, у коме свако може пронаћи неки свој свет. Свифт пише

течно и јасно. Настоји да изазове утисак објективног посматрача који приповеда о

истинитим догађајима и јунацима. Реченица је питка и разговетна. У њеној

структури се мешају и прожимају тонови рационалистичке одмерености и

сликовите разбарушености. То изразу даје посебан тон и мелодију из које се

кристалише непоновљива драж његове „уозбиљене комике“ и суштина, нит, бритке

ироније. Специфичност стила и хумора дају роману квалитет комлексног

књижевног остварења по типу, жанру и структури.

Пишући „Гуливерова путовања“ јасно и убедљиво, без стилских украса, Свифт зна

да пише духовито и шаљиво, па чак и скарадно. Посебна одлика његове прозе је

већ речена сатирична иронија која нас суочава са прикривеним ауторским

коментаром чији је смисао супротан дословном значењу речи. Уметнички

најипресивнија Свифтова сатира је она која сједињава неку алегоричну фабулу са

реалистичком нарацијом.

Необичан је тај контакт који Свифт успоставља са читаоцем. Кад год Свифт

говори о човеку, о природи људској, пљујући на љубав, презирући лепоту и

ниподиштавајући мисао, читалац осећа да има посла са ненамерним, морбидним

умом, са болесним човеком. Писац му се тада чини као патолошки случај. Кад

Свифт почне критиковати друштво, кад описује безумље тих разних људских

поредака кроз историју, посматраних са становишта здравог разума, те тако

скромне, а можда највеће тековине људске, читалац одједном осећа да је сагласан

са писцем. Кад Свифт описује ратове, богаташе, друштвене пороке, сва наша

лудила, ми осећамо да говори непобитне истине. Кад Свифт описује рат, ми

схватамо да његов господар, мудри Коњ, рођен у царству здравог разума, почиње

да осећа „друштвени немир који му је дотад био сасвим непознат“. Некад се и

самом Свифту чини да није крив човек, већ друштво.

Има критичара који сматрају да је Свифт био човекомрзац. Ипак, мора се признати

да је био опседнут оним што је рушио и што је за моралну осуду. Можда се иза те

сатире крио писац који је патио због људске несавршености и који је на свој начин

покушавао да је поправи. Без обзира на његове личне ставове, кроз „Гуливерова

путовања“ он је показао да зна да формулише преливе од благог наговештаја

ироније, преко заједљивог хумора, до жестоког сарказма. Описујући комичне

ситуације имао је главни циљ да изазове смех.

Роман који је првобитно настао као критика енглеског друштва, врло брзо је постао

један од незаобилазних романа за децу. Фантастични свет Лилипута, земље

патуљака, и Бродбингнага, земље дивова, плод су Свифтове маште. Каква је сва

чудеса видео Гуливер на свом лутању морима, какве је авантуре доживео, мали

читаоци могу сазнати ако заједно са њимзаплове страницама ове књиге. Роман који

је посебно прерађен за децу, задржао је највећи део оригиналних доживљаја

немирног морепловца. При том је вођено рачуна да се задржи фантастика, а

одстране сатирични елементи оригиналног дела.

„Гуливерова путовања“ су истовремено и бајка и антибајка, путопис и

авантуристички роман, у коме је писац успешно остварио пројекцију људског

друштва. Посебне заслуге припадају Свифту што је својим „Гуливеровим

путовањима“ направио џиновске кораке у развојним токовима европског романа за

децу и омладину. Свифтов Гуливер носи собом безвременску поруку свим

временима и људима, а она је кристално јасна и проверена: да се у овом животу и

свету вечно боре велики и мали, а да побеђују паметнији и поштенији, јер су

закони живота на страни где су љубав, рад и племенитост-синоними победе добра

над злим.