Hermeneutika Kao Model Teorije Istorijskog Iskustva

Arhe VII, 14/2010UDK 801.73Originalni nauni radOriginal Scientific Article

UNA POPOVI1Filozofski fakultet, Novi Sad

HERmENEUTIKA KAO mODEL TEORIJE ISTORIJSKOG ISKUSTVA

Saetak: Tema ovog rada je istraivanje mogunosti pojmovno-teorijske obrade povesno-istorijskog iskustva. Ova mogunost istrauje se na primeru zasnivanja duhovnih nauka. U tom okviru istrauju se mogunosti teorijskog utemeljenja racionalnosti i pojmovnosti drugaijeg tipa od onih ocrtanih tradicionalnom logikom, koje su bitno usmerene na ono to opte i nuno vai, kao mogunosti poimanja onog kontigentnog i individualnog. Povesno-istorijska perspektiva i proirenje upotrebe pojmovnosti razumevaju se kao bitna obeleja savremene filozofije.

Kljune rei: duhovne nauke, filozofija, pojmovnost, istorijsko iskustvo, hermeneutika

Pojam istorijskog iskustva, koji markira temu ovog rada, razumemo u njegovom dvostrukom filozofskom znaaju: najpre, on oznaava istorijski tok dogaaja koji, po-sredovani dokumentima, predstavljaju osobenu svest oveanstva o njegovom razvoju. Sa druge strane, ovaj sistem podataka moe da se sagleda preko okvira njegovog ustroj-stva kao metafiziki obremenjen razvoj ili kao osoben karakter ljudskog iskustva. U oba sluaja ovaj pojam je neposredno vezan za problem zasnivanja duhovnih nauka.

Tokom XIX veka dolazi do izdvajanja pozitivnih, pojedinanih nauka iz filozofije: filozofija se u tom kontekstu sagledava kao osiromaena i prevaziena, prinuena da data podruja i probleme prepusti nauci, koja moe da ponudi nesumnjiva i produk-tivna reenja. Na taj nain paradigmatsko mesto znanja prelazi sa filozofije na nauku: nauka postaje autoritet pojedini njeni rezultati mogu biti pogreni, ali se njen karakter (naunost) i karakter znanja koje ona prua shvataju kao nesumnjivi.2 Osamostaljiva-njem duhovnih naporedo sa prirodnim naukama i njihovim daljim razvojem, iznova je postavljeno pitanje o karakteru naunosti kao takvom: na koji nain se isti pojam nauke

1 e-mail adresa autora: [email protected] Ova bezupitnost naunog znanja otvorie prostor za jedno od klasinih reenja spora nauke i filozofije: filozofija se razumeva kao kruna nauka, koja preispituje upravo ono to nauke prihvataju kao samorazumljivo ili prosto dato. Tako se filozofija pita o tome ta je bie, ili saznanje, ili da li postoji spoljanji svet, za razliku od nauka ija su istraivanja mnogo konkretnije usmerena. U tom duhu Huserl e, na primer, fenomenoloki metod pozicionirati ukidanjem prirodnog stava, koji zdravorazumsko, svakodnevno miljenje deli sa nauka-ma, razumevajui svoj fenomenoloki projekat kao utemeljenje mogunosti svakog, pa i naunog saznanja.

76 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)

U. Popovi, Hermeneutika kao model teorije istorijskog iskustva

moe primeniti na istoriju i fiziku, na primer? Duhovne nauke karakteriu dve osobine oko kojih se slau svi teoretiari: one su sutinski proete istorijskim tokom, odno-sno sledom neponovljivih dogaaja, ali su takoe i predmetno ograniene na svrhovito usmereno ljudsko delovanje. Ljudsko delovanje izmie kauzalnosti prirodno-naunog tipa i vraa teoriju na aristotelovsku finalnu uzronost: u ovo spadaju sva objanjenja koja se pozivaju na nameru, cilj ili motiv. Ova vrsta objanjenja je nezaobilazna kada treba obrazloiti ponaanje, ali je istovremeno i nesamerljiva sa objanjenjima koja vae za fenomene prirodnih nauka.

Posthegelijansku poziciju filozofije i nauka obeleava okret teorijskog interesa od miljenja u totalitetu ka misaonom zahvatanju konkretnog i individualnog kao takvog, koji se oslanja na povesni karakter Hegelove filozofije. Koncept duhovnih nauka nepo-sredno evocira Hegelov pojam duha, koji je kod Hegela odreen upravo temporalnim posredovanjem, odnosno povesnom samosveu. Istorijsko i kontignentno-individual-no, objedinjeni kategorijom prolaznosti, postavljaju posebne zahteve za razumevanje i teorijsku obradu: potrebno je pristupiti podruju duhovnih nauka, istorijskom iskustvu, upravo ispitivanjem njihove naunosti i mogunosti njihove pojmovnosti. Kao mo-del univerzalnog metoda svih duhovnih nauka postavljena je hermeneutika: ona tako predstavlja model poimanja iskustva koje je osnova svake od njih, istorijsko-povesnog iskustva. Hermeneutika nudi ne samo metod duhovnih nauka, ve i model novog tipa racionalnosti, novu teoriju saznanja.

Predmet ovog rada bie nain na koji se istorijsko iskustvo razumeva i pojmovno zahvata u okviru izgradnje ideje i metoda duhovnih nauka: preciznije, nain na koji se istorijsko iskustvo uopte moe primereno teorijski zahvatiti.

HERmENEUTIKA KAO mETOD DUHOVNIH NAUKA

Ukoliko prihvatimo da duhovne nauke odreuju zaseban i specifian oblik nauno-sti, onda se on oituje u njima pripadnom metodu karakteru objanjenja i izvoenja zakljuaka na osnovu datog iskustva. Stoga osobeno iskustvo i osoben nain zakljui-vanja saznajno-teorijska i logika osnova odreuju njihov domen i predmet. Na-uno objanjenje duhovnih nauka mora biti znatno fleksibilnije od prirodno-naunog, manje proskriptivno, a istovremeno vie otvoreno za razliite i kompleksne veze meu fenomenima. Dodatno, takvo objanjenje mora biti pogodno i za objanjavanje istorij-ski udaljenih fenomena o kojima imamo samo posredna svedoanstva. Svi ovi uslovi nalaze se sjedinjeni u hermeneutici - novom metodu duhovnih nauka.

Mesto hermeneutike kao metoda u istorijsko-filozofskom pogledu prevazilazi pro-blem zasnivanja duhovnih nauka. Pre Diltajevog odreenja hermeneutike kao metoda duhovnih nauka, lajermaher izdvaja i kristalizuje njen pojam iz dotadanje bazino metodoloke upotrebe: kao vetina tumaenja, hermeneutika je dugo predstavljala na-ziv za odreene postupke usmerene na odgonetanje teko razumljivih tekstova osobi-to pravnih i religioznih spisa. lajermaherov doprinos hermeneutici poiva u pokuaju da te postupke objedini i sagleda kao aspekte jedinstvenog metoda, koji e im biti

77 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


pojmovno i sutinski nadreen, i koji e biti garant valjane primene svakog od njih.3 Ovako shvaen metod bio je prvenstveno usmeren na tumaenje spisa autora koji su stvarali u nekom istorijski udaljenom periodu, u drugaijim kulturnim okvirima: po pretpostavci, ispravno razumevanje takvih spisa moralo bi uzeti u obzir i mogue utica-je te drugaije pozicije autora na znaenje samog teksta.

lajermaherov stav prema hermeneutici, dakle, dovodi pitanje tumaenja teksta u centar metodoloke problematike.4 Naglasak na tekstualnosti, kao neposredno vezanoj za jezik, bie od presudnog znaaja za dalji razvoj razumevanja hermeneutike kao me-toda: u pitanju je srodnost izmeu jezika i logike, koja je zasnovana jo u antikom poj-mu . Tek na osnovu ove srodnosti hermeneutika moe da se podigne na vii nivo metoda i da vai kao opti okvir svih metoda razumevanja podruja ljudske duhovnosti, odnosno kao jedan osoben oblik racionalnosti i poimanja. Mogunost za takvu jednu logiku, meutim, moe se razviti i iz tradicije hermeneutike. Naime, primeri tumaenja religioznih i pravnih spisa pokazuju dve njene vane karakteristike. Najpre, potreba za tumaenjem religioznih spisa javlja se usled viesmislenosti i slikovitosti jezika kojim su pisani. Bogatstvo jezikog izraza je, meutim, upravo ono to jezik nauke pokuava da zaobie: nauni pojmovi moraju biti strogi i jasno odreeni, po uzoru na pojmove matematike. Pojmovnost tog tipa ipak nije odlika jezika u svakodnevnoj upotrebi, koji opet predstavlja glavni medijum podataka duhovnih nauka. Stoga se preciznost jedne logike duhovnih nauka mora zasnovati drugaije, imajui u vidu upravo nezaobilaznost ove vieznanosti. Primer tumaenja pravnih spisa pokazuje da je to i mogue: radi se o tumaenju toga da li je i na koji nain odreena situacija podlona nekom zakonskom propisu, o podvoenju ivota pod pojmove opteg vaenja i strogog meusobnog po-zicioniranja.

Pored tekstualnosti, koja je intesubjektivno dostupna (gramatiki model), lajer-maher naglaava jo jedan motiv koji zaobilazi metodologiju prirodnih nauka: karakter namera i intencija autora teksta (psiholoki model). Upravo e ovaj motiv hermeneuti-ke biti veoma vaan za Diltajeve opise karaktera saznanja u duhovnim naukama.5 Radi se, naravno, o poruci koju autor odreenog teksta eli da prenese, a koju italac moe prevideti tumaei tekst iz sopstvene perspektive. Preciznije reeno, radi se o pitanju

3 Razlika izmeu tradicionalne i lajermaherove hermeneutike ogleda se i u jo jednoj vanoj taki: tra-dicionalna hermeneutika predstavlja odgovor na sluajeve nerazumevanja, koje treba ispraviti. lajermaher, meutim, upravo nerazumevanje postavlja kao izvorni fenomen: tek na osnovu toga hermeneutika moe da pree u metod opteg vaenja, te da se priblii teoriji saznanja. Up. Gronden, ., Uvod u filozofsku hermene-utiku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010., str. 1124 Up. ibid., str. 110 5 Diltaj se esto razraunava sa psihologijom i njenim pristupom izgradnji saznanja: psihologija tog doba pretendovala je na primat izgradnje jedne teorije saznanja. Diltaj odbija psiholoko u korist istorijskog za-snivanja duhovnih nauka, ali je njegov postupak ipak u velikoj meri obremenjen psihologizmima. Na pri-mer, kategorija doivljaja naglaava da je upravo medijum istorije bitno obeleen naim proivaljavanjem dogaaja i pamenjem, to znai da je neophodno uspostaviti i pravila za njegovo tumaenje, te tumaenje svedoenja o tuim doivljajima. Up. Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, str. 79-91; Vike, M., Doivljaj i njegovo produbljujue saznanje. O pojmu horizonta kod Diltaja, Horizonti pojma horizont. Hermeneutike, fenomenoloke i interkulturalne studije, Ralf Elm (ed.), Akademska knjiga, Novi Sad, 2009., str. 138

78 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


mesta konstitucije znaenja teksta: ono varira izmeu autora i itaoca, izmeu itaoca i italaca. Ovaj problem se dalje iri i na verbalnu komunikaciju, jer se o namerama i ciljevima moe znati samo na osnovu saoptenja o njima. Ova saoptenja u vidu doku-menata predstavljaju osnovu svake povesnosti, koja se opet ne moe odvojiti od svr-hovitog i intencionalnog ljudskog delovanja. Na taj nain dolazimo do mogunosti da se hermeneutika shvati kao obeleje jednog specifinog naina poimanja i objanjenja: kao metod nauka koje se bave specifino ljudskim, i koje su bitno odreene povesnim.

Tako je ideja o zasebnom podruju naunosti duhovnih nauka utvrena u svojoj mo-gunosti. Neophodnost toga poiva na osobenom karakteru istorinosti, povesnosti isku-stva koje lei u osnovi ovih nauka, usled neponovljivosti njegovih fenomena i kontek-stualizacije horizonta u okviru kog se oni susreu. Jednom utvrena, ova ideja zahteva detaljniju razradu koja bi poblie ocrtala prirodu te povesne naunosti. Ako uoimo da je hermeneutika nov metod teoretizacije takvog iskustva, onda iz njene tradicije mo-emo izvesti i dve perspektive analize uslova, mogunosti i dometa naunosti novog tipa: psiholoku i gramatiku, odnosno epistemoloku i logiku. Drugim reima, potrebno je osvetliti mogunosti poimanja i opojmljenja povesno-istorijskog, bitno ljud-skog iskustva. Tek na osnovu takvog istraivanja bie mogue sagledati u kojoj meri je teorijski zahvat tog povesnog iskustva, iako nesumnjivo opravdan, zaista i ostvariv.

EPISTEMOLOKA PERSPEKTIVA: KARAKTER ISKUSTVENOSTI POVESNOG

Utemeljenje duhovnih nauka zahteva da se odredi njima pripadno podruje isku-stva. Kao takvo iskustvo izdvojeno je poimanje specifino ljudske situacije iskustvo koje se, u krajnjem, svodi na ivotno iskustvo pojedinca. Tek po uzoru na saznanje pojedinca o sopstvenoj prolosti moemo govoriti o istorijsko-razvojnoj perspektivi in-tersubjektivnog, olienoj u istoriji kao nauci. Model individualnog seanja i retrospek-tivnog sintetizovanja doivljaja u smislenu celinu je osnova za teorijsku tematizaciju optije shvaenog istorijsko-povesnog iskustva, koje odreuje kako domen duhovnih nauka, tako povratno i samu individuu, ije su razumevanje i samorazumevanje uvek ve uklopljeni u neki znaenjski okvir tradicije. To je bar okvir od kog je sa Diltajem zapoeta analiza iskustva specifinog za duhovne nauke.6 Taj okvir odmah pokazuje i znaaj posredovanja i cirkularnog kretanja istorijsko-povesnog razumevanja: od po-jedinanog ka optem, i ponovo ka detaljnijem odreenju pojedinanog s obzirom na opte koje konstituie i kojim je konstituisano.

6 Problem seanja kao sastavnog dela razumevanja u irem smislu ostae do danas jedno od centralnih mesta teorije saznanja u okviru razliitih filozofskih pozicija i pravaca. Ve e Huserl i fenomenologija pitati o retenciji i vremenskom karakteru svesti, to se moe pratiti sve do savremenih rasprava o kognitivnoj dina-mici u vezi sa problemima indeksike referencije u okviru analitike filozofije. Sa druge strane, uslovljenost razumevanja tradicijom, predrazumevanjem i predrasudama tematizovae Gadamerova hermeneutika i, su-prostavljajui se poziciji te tradicionalnosti, savremeni strukturalizam i poststrukturalizam.

79 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


Centralni pojam iskustva duhovnih nauka po Diltaju predstavlja doivljaj. Ovaj po-jam postavlja vezu izmeu individualnog procesa saznanja i intersubjektivnog, te isto-rijsko-objektivnog horizonta iskustva. Njegova funkcija postaje jasnija kada uoimo da doivljaj implicira neku smislenost onoga to se percipira znaenje opaaja samog, koje prevazilazi njegovu puku datost za ulno opaanje. Opaaj ukljuuje obradu od strane subjekta, i tek ona moe da prui opta znaenja na podacima ula. Ova obrada, meutim, nije shvaena po Kantovom modelu i nije razraena u pravcu objanjenja uloge subjektivnog saznajnog aparata u konstistuisanju tog znaenja. Diltaj polazi od injenice samog znaenja, tamo gde je najneposrednije data: u doivljaju, znaenju za nas, za individuu od bazinog zaticanja i pogoenosti tim znaenjem. Tako postav-ljen osnovni pojam omoguuje da se uoi cirkularna i povratna veza izmeu inidvi-dualnog iskustva doivljavanja i istorijskog zasnivanja duhovnih nauka u medijumu intersubjektivnosti. Pojedinanost i subjektivnost doivljaja unapred su prevaziene mogunostima izraavanja, postupnog oblikovanja, pooptavanja i osveivanja tog iskustva, koje lee ve date u doivljaju kao nainu saznanja i iskustva.7 Drugim rei-ma, u individualnom procesu saznanja lee mogunosti da se ono apstrakcijom dovede do pojmova, do teorija u konanom, a jedna teorija procesa kristalizacije saznanja do pojmova ne sme da previdi sopstveno poreklo u doivljavanju. Stoga treba primetiti da se epistemoloka perspektiva analize iskustva duhovnih nauka ne namee spolja, ve se u skladu s njim i sama odreuje kao jedan teorijski pristup tom iskustvu. Diltaj e rei da ukorenjenost saznanja u doivljaju odreuje domen i karakter saznanja uopte, odnosno utemeljuje ak i teorijski tip prirodnih nauka.8

U odnosu na doivljaj, koji je bar delom individualnog i subjektivnog karaktera, razumevanje, predstavlja osnovu intersubjektivno-nauno vaeeg iskustva istog ti-pa.9 Stoga upravo razumevanje postaje osnova za izgradnju metodologije duhovnih nauka: za prirodne nauke e se u tom kontekstu rei da barataju objanjenjima, jer se pod objanjenjem podrazumeva uzrono-posledina veza, odnosno traenje uzroka kao objanjenja za posledicu. Razumevanje prevazilazi taj model uvodei i objanjenja drugaijeg tipa, teleoloku uzronost i hermeneutiki krug izmeu delova i celine. Ima-nentno teleoloki karakter individualnog ivota i iskustva podrazumeva kritiku puke te-orije u pogledu njenog odnosa prema ivotnoj praksi, ali i nunu slojevitost tumaenja (razumevanja) u pogledu razliitih nivoa njegove optosti i pojmovnosti.10

Proirenje naunog objanjenja uslovljeno je neposrednou iskustva na kom ono poiva - u pitanju je konkretno ivotno iskustvo, obremenjeno mnotvom odnosa i

7 Up. Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, str. 78-798 Radi se o utemeljenju opte teorije saznanja u jednoj deskripciji saznanja. Up. ibid. str. 77, 79, 81-82 9 Razumevanje pretpostavlja neko doivljavanje, a doivljaj postaje ivotno iskustvo time to razumeva-nje, naputajui uske i subjektivne okvire doivljavanja, uvodi u oblast celine i optosti. Up. ibid. str. 20710 Odlian primer ovde predstavlja autobiografija, kao objektivacija najnieg nivoa odnosa delova i celine, hermeneutikog kruga. Razumevanje sopstvenog ivota nije prosto nabrajanje injenica, ve svest o njegovoj celovitosti, o smislenosti njihovog skopa, uvek kao ivota usmerenog ka nekom cilju, kao svrhovitog kreta-nja. Ta usmerenost obezbeuje horizont s obzirom na koji se pojedinani doivljaji sintetiu u celinu, te tako i razumevaju u svojoj meusobnoj povezanosti. Up. Vike, M., Doivljaj i njegovo produbljujue saznanje. O pojmu horizonta kod Diltaja, str. 131-136

80 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


veza meu znaenjima koje rei i pojmovi, ali i sami fenomeni imaju u svakodnevnom kontekstu. Diltaj razvija svoju filozofiju ivota kao obrazloenje potrebe da se filozof-ska i nauna teorija vrati u to ivotno iskustvo, uvodei pri tome terminologiju koja pokuava da odgovori na novu filozofsku poziciju: njen zadatak je da razume ivot iz njega samog.11 Tako izmenjena pojmovnost bie zahtevana i za duhovne nauke, i na tim osnovama nastaje projekat hermeneutike logike, kao produetak Diltajevog zasnivanja duhovnih nauka.

LOGIKA PERSPEKTIVA: mODEL RACIONALNOSTI DUHOVNIH NAUKA

Budui da je logiko miljenje, posredovano matematiko-deduktivnim modelom, postalo jedno od kljunih obeleja prirodno-naunog tipa teorije, javila se u okviru zasnivanja duhovnih nauka i ideja o jednoj njoj odgovarajuoj logici. Kao logika koju tek treba izvesti, ona je postavila pitanje o mogunostima izvoenja drugaijeg tipa racionalnosti: tek kao drugaija racionalnost ona je postala osnovno obeleje duhovno-naunog tipa iskustva i njemu svojstvene naunosti.

Ideja logike duhovnih nauka kao ivotno-filozofske logike prelazi u hermene-utiku logiku sa Diltajevim bliskim saradnikom i uenikom, Georgom Miom (Georg Misch). Polazei od nedovrenih Diltajevih ideja12 Mi se okree izvornom pojmu lo-gike - -u.13 se uzima kao izvorniji od same logike, odnosno kao mogunost logikog miljenja uopte, bez obzira na njegov kvalitet ili formu. U skladu sa Dil-tajevim postavkama, hermeneutika logika dalje logike forme istrauje i objanjava genealoki, upravo kao apstrakcije od prvobitno date situacije miljenja prepletenog sa ivotom: na taj nain teorijsko se vraa u praktiko. Hermeneutika logika se onda, za razliku od klasine, okree upravo onome to je kontekstualno i sluajno: fenomeni znaenja ili smisla se najpre doivljavaju, a tek potom pooptavaju i artikuliu u komu-nikaciji. Na osnovu toga moe se govoriti o razliitim oblicima izraavanja tog iskustva smisla kao o osobenim oblicima interpretacije realnosti.14

11 Up. Bollnow, O. F., Dilthey. Eine Einfhrung in seine Philosophie, W. Kohlhammer Verlag, 1967, str. 24-2512 Up. Smiljani, D., Diskurzivitet i evokacija. Forme logosa u hermeneutikoj logici, ARHE, 03/2005, str. 132-13313 Kao pojam zajedniki svim istorijskim oblicima logike, u svom izvornom znaenju prevazilazi njihove okvire, pa i okvire aristotelovski postavljene klasine logike. Aristotelova logika postavljena je kao nauka o ispravnim oblicima izvoenja iskaza i zakljuaka, u skladu sa ontolokim oblicima stvarnosti. Me-utim, onako kako je dalje razvijana, kao klasina logika orjentisana na pronalaenje zakonitosti miljenja, ona pretenduje ne samo na to da bude jedina valjana, ve i da uopte postavi okvire istinitog zakljuivanja. Za razliku od ove monolitne slike, izvorni pojam -a ostavlja prostor za mnogo ire poimanje racionalnosti kao valjanog miljenja: upravo stoga on i postaje mesto na koje se vraaju razliiti autori koji preispituju karakter tradicionalnog filozofskog shvatanja razuma i racionalnog.14 Mi okree odnos izmeu iskustva koje hermeneutika logika treba da obradi i samog tog postupka u korist strukture hermeneutike racionalnosti: za razliku od Diltaja, pitanje nije kako se iz ivotne prakse

81 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


Izraz postaje jedna od centralnih kategorija hermeneutike logike, oblik primeren individualnom i kontekstualnom, ali dovoljno opteg karaktera da moe da ga posre-duje dalje: radi se o pojmovima i vrednostima, optostima koje izviru iz povesnog i intersubjektivnog. Drugim reima, pojam izraza ukazuje na vano mesto oblikovanja u kontekstu bilo koje logike: ono to na nivou klasine ili formalne logike vai kao ve gotova i statina pojmovna forma, pokazuje se kao proces oblikovanja i izobraavanja kada se spusti u realni, povesno posredovani kontekst. Hermeneutika logika povrat-no osvetljava i neke zanemarene odlike tradicionalne logike.

Kontekstualni karakter hermeneutike logike direktno je suprostavljen apstraktnoj optosti klasine i formalno-matematike logike.15 On podrazumeva pomenuti pragma-tiki karakter iskustva iju racionalizaciju predstavlja, budui da je ono bitno vezano za domen sutinski ljudskih fenomena namera, vrednosti i motiva. Logika prirod-no-naunog miljenja zaobilazi ovaj domen praktikog i naglaava logiku kao teoriju. Nain zakljuivanja dve logike se takoe u mnogome razlikuje. Klasini primer toga je hermeneutiki krug. Oigledno cirkularno objanjavanje povesno-istorijskog iskustva klasina logika karakterie kao circulus vitiosus: ukoliko nema sigurnog tla na koje bi se izvoenja mogla osloniti, nema ni pouzdanog zakljuka.16 Hermeneutiki postupak ipak bira metaforu kruenja, beskonanost i nedovrenost.

Beskonanost ukazuje na slojevitost procesa razumevanja, na nunost da se razu-mevanje uvek iznova dovodi u vezu sa tumaenjem svojih elemenata u skladu sa datim kontekstom. Hermeneutika logika stoga naglaava elemente ire shvaenog diskur-zivnog razumevanja, pred-razumevanja i neverbalnih elemenata, poput gestova ili mi-mike: u njen domen spada sve to posreduje proces razumevanja.17 Pomenuti elementi

moe zasnovati teorija koja rasvetljava tu praksu i prua odreene kategorijalne eme njenog tumaenja, ve obrnuto kako iz rascepa sa praksom i njenog prevazilaenja nastaje jedna takva teorija. Mi stoga teoriju sagledava dvostruko, u oba ova smisla, i kao osobeno ljudsko dranje, koje onda spada u okvir prakse, i kao osobeno dranje koje se ne moe svesti na tu praksu, ve je prevazilazi. Up. Kmmel, F., Zum Verhltnis von Logik, Metaphysik und geschichtlicher Weltansicht bei Georg Misch, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 12/1999-2000, str. 3315 Ovo ne znai da hermeneutika logika ne pretenduje na optost. Naprotiv, mogli bismo rei da je njoj dostupna optost vieg nivoa nego optost klasine logike: ona obuhvata sve naine artikulacije doivljenog smisla. Ona nudi jedno logiko razlaganje celine realnosti. Upravo tu jasno moemo videti razliku u pogledu osnovnog razumevanja logikog izmeu naune i hermeneutike logike: dok nauna logika slui kao kri-terijum procene smislenosti i besmislenosti svih iskaza o svetu, hermeneutika pokuava da ispita karakter loginosti svakog od tipova takvih iskaza. Up. Khne-Bertram, G., Logik als Philosophie des Logos. Zu Geschichte und Begriff der hermeneutischen Logik, Archiv fr Begriffsgeschichte, XXXVI, 1993, str. 277 16 Hermeneutika logika se tako pokazuje kao jedna logika paradoksa, naspram logike identiteta. Ona zapravo proiruje tu logiku identiteta uzimajui u obzir temporalnu, istorijsku dimenziju. Podruje jezika i znaenja se tako shvata kao sintetiko, i zahteva paljivo baratanje pojmovima koji razgraniavaju njegove elemente. Up. Kmmel, F., Zum Verhltnis von Logik, Metaphysik und geschichtlicher Weltansicht bei Georg Misch, str. 3717 Pojam hermeneutike logike treba ograniiti i u odnosu na samu hermeneutiku, utoliko pre to se njen metod esto karakterie kao svojevrsna logika pitanja i odgovora. Ova logika pitanja smera na her-meneutiki krug, kao i na psihologizam rekonstrukcije autorovih namera, nudei analizu podruja mogue interpretacije izmeu dva horizonta horizonta autora/teksta i horizonta tumaa/itaoca. Radi se o suavanju

82 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


izdvojeni su u suprostavljanju linearnom miljenju klasine logike i njenom bazinom obliku predikativnog iskaza, favorizovanju oblika suda naspram ostalih diskurzivnih mogunosti. Otklonom od suda kao modela diskurzivnosti hermeneutika logika otvara prostor da se zaobie i novovekovna mentalistika paradigma teorije saznanja, te da se ona postavi na sasvim drugaijim temeljima. Ovde ponovo moemo uoiti naglaeno mesto kategorije izraza: radi se o oblikovanju koje moe imati razliite forme, ali koje u svakoj od njih upravo predstavlja mesto razumevanja. Problem interpretacije stoga postepeno naputa okvire lajermaherovog psiholokog metoda u korist centralne po-zicije jezika i teksta.18 Napokon, hermeneutika logika tako ne predstavlja dodatak kla-sinoj logici, niti neko njeno potpodruje, ve istraivanje uslova razumevanja uopte.

Izraz je pojam izabran u skladu sa iskustvom koje treba da teoretizuje: radi se o spontanom i bazinom iskustvu, prevashodno dinamikog karaktera. Pojmovnost ove vrste logike onda i sama mora biti dinamika, kako bi mogla da obuhvati ivotne od-nose (Lebensbezge) u njihovoj umreenosti: ona mora da prevazie statinu pojmov-nost klasine logike. Ona, dakle, izbegava supstancijalnu paradigmu u korist relacione: umesto metafizike, ovde je u fokusu saznanje subjekta u celini duhovno-povesnog isku-stva i njegovih oblika. Upravo zato to je usmerena na postojee ivotno iskustvo ona ne moe izbei ve datu jeziku praksu, utoliko pre to pretenduje na rasvetljavanje njoj podleeih mogunosti iskivanja. Opaanje je ve bremenito znaenjem, a u skladu s tim hermeneutika logika prelazi u opis jedne bazine racionalnosti: ovako shvaena logika predstavlja teoriju saznanja, razlaui osnovne oblike kroz koje se ono odvija i razvija iz svog porekla u svakodnevnom ivotu.

Radikalizovanjem ovako postavljenog karaktera bazinog iskustva ono se nepo-srednije vezuje za konkretnu individuu koja ga proivljava: radi se o otporu svakoj formalizaciji, te se s obzirom na preobilje znaenja datih situacijom dalje govori o deli-mino zahvaenom znaenju rei i izraza, o funkciji upuivanja i naznaavanja kada je u pitanju komunikacija.19 Optost primerena tako shvaenom iskustvu je optost razno-

moguih pravaca interpretacije: svaki tekst se razumeva kao odgovor na neko hipotetiko pitanje koje je autor sam sebi postavio, te se onda dalje i tumai rekonstrukcijom tako usmerenog razmiljanja. Hermene-utiki karakter hermeneutike logike, meutim, treba da ukae na favorizovanje ivotnog iskustva, ivota kao kategorije koja oznaava primarni domen iskustva. Hermeneutika logika stoga ne predstavlja logiku obradu hermeneutike, ve obrnuto ona je hermeneutika filozofija koja za svoju centralnu temu uzima pojam -a. 18 Psiholoki aspekt hermeneutikog metoda sada se postavlja sasvim drugaije: nije vie re o rekonstruk-ciji namera i stavova autora, ve upravo o preplitanju vandiskurzivnih elemenata razumevanja i kod autora i kod interpretatora. Ako ovako postavimo situaciju tumaenja, onda se zaista i moe govoriti o kontinuiranoj mogunosti razumevanja teksta, odnosno o njegovoj interpretativnoj plodnosti kao i o hermeneutikom zahtevu tumau da razume autora bolje nego to je ovaj sam sebe razumeo.19 Tako Hans Lips (Hans Lipps) nasuprot rei i pojmu postavlja znaenje, kao kategoriju koja je u sagla-snosti sa samim jezikim iskustvom: ono predstavlja jedinstven izraz u datoj situaciji, i neposredno upuuje na neto, izraz je neega. Re nije puko ogledalo, slika statine realnosti, ve ona poseduje odreenu mo potenciju kojom povratno menja tu stvarnost. Njena mo poiva na tome to ona usmerava oveka i odreuje njegov odnos prema stvarnosti, organizuje ga i usmerava: ona je stoga mesto preplitanja svekolikog ivotnog iskustva. (Up. Lipps, H., Die Aufgaben der Logik, Werke IV: Verbindlichkeit der Sprache, Vittorio Klostermann, Frankfurt am Mein, 1977, str. 195) Jozef Kenig (Josef Knig) smatra da svaka formalizacija

83 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


vrsnosti moguih znaenja pojmova i rei, koja se umnoava sa svakom pojedinom si-tuacijom njihove primene. Meutim, ini se da onda pojmovnost hermeneutike logike postepeno izlazi van okvira naunosti u korist jedne filozofije jezika. Ako uzmemo da je ova osobena logika model za racionalizaciju duhovnog iskustva, postavlja se pitanje da li je njegov domen uopte podloan ikakvoj naunosti, ili je njegovim fenomenima primerena samo filozofska obrada.

ZAKLJUNA RAZMATRANJA: O USLOVLJENOSTI FILOZOFIJE ISTORIJSKIm

ISKUSTVOm

Istraujui mogunosti pojmovnog zahvatanja istorijsko-povesnog iskustva na pri-meru konstituisanja duhovnih nauka, istovremeno smo implicitno postavili i pitanje o mogunosti takve racionalizacije uopte. Ovo pitanje se sada namee kao pitanje o okvirima mogunosti savremenog filozofskog miljenja, kao obeleenog jezikim obr-tom, te hegelijanskim nasleem povesne uslovljenosti.

Pojam filozofije u mnogome je doveden u pitanje osamostaljivanjem posebnih na-uka i njihovom pretenzijom na paradigmatski karakter znanja. Filozofija postaje pro-blematian pojam upravo za same filozofe, koji su prinueni da iznova pronau smisao i nain njenog razvijanja.20 Kao i u sluaju spora oko metoda prirodnih i duhovnih nauka, tako se i u ovom sluaju pruaju dve mogunosti: filozofija se moe pokoriti uzoritosti metoda i ideje prirodnih nauka, ili se moe iznova zasnovati naporedo sa njima. Obe strategije su imale svoje pristalice, to e nekoliko decenija kasnije dovesti i do drugog spora oko metoda, olienog u scijentizmu i verifikacionizmu Bekog kruga, koji e postati kamen temeljac savremene analitike filozofije. Insistiranje na logici kao kriterijumu za proiavanje filozofije i nauke kao sistema iskaza svoje poreklo vue iz hermeneutike kao amalgama metode i filozofije jezika u povoju. Stoga se i drugi spor oko metoda moe posmatrati najpre kao sukob dveju razliitih jezikih praksi filozofije, odnosno dva razliita razumevanja -a, a samim tim i logike i racionalnosti.

Za razliku od ovog logikog monizma, pristalice ponovnog autentinog zasni-vanja filozofije u poziciji su da prihvate vie razliitih logika, odnosno vie razliitih mogunosti racionalnosti miljenja i iskustva. Osnove ovako fleksibilno postavljenog

zamagljuje nain na koji nam se stvari same u iskustvu pokazuju. Kenig akcentuje Lipsovo nijansiranje individualnog iskustva u korist vrlo specifine pojmovnosti: pitanje o sutini stvari postavlja se iznova u jed-nom vannaunom okviru, a time se i legitimacija podruja saznanja proiruje na istraivanja drugih domena duhovnosti. Za Keniga je to u prvom redu istraivanje mogunosti pesnikog izraza. 20 Vano je primetiti da ve sa Kantom moemo govoriti o ovom problematizovanju filozofije. Poev od njegovog preispitivanja metafizike kao mogue nauke i uvoenja kritikog metoda, preko Fihteovog zahteva da se filozofija odrekne svog tradicionalnog imena ljubavi prema mudrosti u korist jednog uenja o nauci, moemo primetiti da se odnos prema koncipiranju onog filozofskog reava putem razraunavanja sa njenom prolou. Savremene filozofske strategije, poput Hajdegerove destrukcije tradicije filozofije ili postmoderni-stike kritike antropocentrizma, logocentrizma ili miljenja u sistemu, u biti slede ove impulse.

84 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


pojma racionalnosti moemo nai kod Kanta, u ideji o apriornim formama organiza-cije materijala podataka ula: konstitutivna uloga razuma u procesu saznanja postavlja pitanje o mogunostima da se pronau razliiti naini tog delovanja kao obrazloenje razliitih domena ljudskog iskustva.21 Stoga se poloaj filozofije i duhovnih nauka moe tumaiti po analogiji: u oba sluaja se moe tvrditi da je perspektiva povesnosti i obliko-vanje jedne pojmovnosti koja odgovara toj perspektivi od kljunog znaaja za njihovo zasnivanje. ini se da razvoj hermeneutike logike pokazuje da se duh naunosti u tom kontekstu mora pomeriti u pravcu filozofije. Hermeneutika logika ovde predstavlja pri-mer doslednog sprovoenja problema pojmovnog zahvatanja i teorietizacije istorijskog iskustva, odnosno primer pokuaja da se za takvo iskustvo izgradi stroga pojmovnost. Stroga pojmovnost je, meutim, i nezaobilazni element filozofije, te stoga sluaj herme-neutike logike povratno ukazuje i na mogunosti izgradnje jedne filozofske pojmov-nosti obremenjene istorijsko-povesnim karakterom. Filozofija se onda, u otklonu od zahteva za sameravanjem sa naunim modelom znanja, moe postaviti kao proirivanje oblikovanja bazinog ivotnog iskustva i njegove teorijsko-pojmovne obrade.

LITERATURA

Anstey, P. R., Locke, Bacon and Natural History, Early Science and Medicine, 7/1, 2002, str. 65-92

Bekon, F., Novi organon, Naprijed, Zagreb, 1986.Bollnow, O. F., Dilthey. Eine Einfhrung in seine Philosophie, W. Kohlhammer

Verlag, 1967Bollnow, O. F., Studien zur Hermeneutik II: Zur hermeneutischen Logik von Georg

Misch und Hans Lipps, Karl Alber, Freiburg/Mnchen, 1983Bollnow, O. F., Begriff der aestetischen Wirkung bei Josef Knig, Dilthey-Ja-

hrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 7/1990-91, str. 13-43

Vindelband, V., Povijest filozofije, Naprijed, Zagreb, 1978.Vindelband, V., ta je filozofija i drugi spisi, Plato, Beograd, 2002.

21 Neokantovska kola tako Kanta vraa upravo iz perspektive jedne teorije saznanja: ona ipak svoj vrhunac dosee sa Kasirerom i njegovim proirenjem podruja apriornosti na domene nauke, umetnosti, jezika i religi-je. Da bi se postiglo takvo utemeljenje [metodoloko utemeljenje duhovnih nauka, prim. U. P.] trebalo je, ini se, principijelno proiriti plan ove teorije saznanja. Umesto da se ispituju samo opte pretpostavke naunog saznavanja sveta, bilo je nuno prei na razgraniavanje raznih osnovnih oblika razumevanja sveta i to pre-ciznije shvatiti svojevrsnu tendenciju i svojevrstan duhovni oblik svakog od njih. (Up. Kasirer, E., Filozofija simbolikih oblika, I deo, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1985., str. 17; Naumann, B., The Gene-sis of Symbolic Forms: Basis Phenomena in Ernst Cassirers Works, Science in Context 12, 4 (1999), str. 581) Upravo mesto suda i prosuivanja dakle favorizacija suda u skladu sa tradicionalnom logikom povratno otvara mogunost racionalizacije i logicizacije neteorijskog iskustva. Up. Misch, G., Der Aufbau der Logik auf dem Boden der Philosophie des Lebens, Karl Alber Verlag, Freiburg/Mnchen, 1994, str. 69

85 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


Vike, M., Diivljaj i njegovo produbljujue saznanje. O pojmu horizonta kod Diltaja, Horizonti pojma horizont. Hermeneutike, fenomenoloke i interkulturalne studije, Ralf Elm (ed.), Akademska knjiga, Novi Sad, 2009.

Gronden, ., Uvod u filozofsku hermeneutiku, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010.Guicciardini, N., Dot-Age: Newtons Mathematical Legacy in the Egihteenth Cen-

tury, Early Science and Medicine, 9/3, str. 218-256Dekart, R., Pravila za usmjeravanje duha, Oktoih, Podgorica, 1997.Diltaj, V., Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ, Beograd, 1980.Kasirer, E., Filozofija simbolikih oblika, Knjievna zajednica Novog Sada, Novi

Sad, 1985.Knig, J., Vortrge und Aufstze, hrsg. von Gnther Patzig, Karl Alber, Frankfurt/

Mnchen, 1978 Knig, J., Der logische Unterschied theoretischer und praktischer Stze und seine

philosophische Bedeutung, hrsg. von Friedrich Kmmel, Karl Alber, Frankfurt/Mn-chen, 1994

Khne-Bertram, G., Logik als Philosophie des Logos. Zu Geschichte und Begriff der hermeneutischen Logik, Archiv fr Begriffsgeschichte, XXXVI, 1993, str. 260-293

Kmmel, F., Josef Knig: Versuch nach Wrdigung seines Werkes, Dilthey-Ja-hrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 7/1990-91, str. 166-208

Kmmel, F., Zum Verhltnis von Logik, Metaphysik und geschichtlicher Weltan-sicht bei Georg Misch, Dilthey-Jahrbuch fr Philosophie und Geschichte der Gei-steswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 12/1999-2000, str. 31-57

Lipps, H., Werke III: Die menschliche Natur, Vittorio Klostermann, Frankfurt am mein, 1988

Lipps, H., Werke IV: Verbindlichkeit der Sprache, Vittorio Klostermann, Frankfurt am Mein, 1977

Misch, G., Der Aufbau der Logik auf dem Boden der Philosophie des Lebens, Karl Alber Verlag, Freiburg/Mnchen, 1994

Mohanty, J. N., The Central Distinction in Josef Knigs Philosophy, Dilthey-Ja-hrbuch fr Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften, hrsg. von Frithjof Rodi, 7/1990-91, str. 230-249

Naumann, B., The Genesis of Symbolic Forms: Basis Phenomena in Ernst Cassirers Works, Science in Context 12, 4 (1999), str. 575-584

Fon Vrikt, G. H., Objanjenje i razumevanje, Nolit, Beograd, 1975.Platon, Drava, BIGZ, Beograd, 2002.Smiljani, D., Diskurzivitet i evokacija. Forme logosa u hermeneutikoj logici,

ARHE 03/2005, str. 131-146

86 ARHEgod. VII, 14/2010 (7586)


UNA POPOVIFaculty of Philosophy, Novi Sad

HERmENEUTICS AS THE mODEL FOR THEORY OF HISTORICAL EXPERIENCE

Abstract: The main theme of this essay is the question of possible conceptual and theoretical formulation of historical experience. This is to be analyzed on example of foundation of social sciences. The author questions the possibilities of a different type of rationality and concepts in view of traditional logics, that considers them as necessary and general, as the possibilities of un-derstanding the individual and contingent. Historical perspective and change in use of concepts are understood as crucial for contemporary philosophy.

Keywords: social sciences, philosophy, conceptuality, historical experience, hermeneutics

Primljeno 22.8.2010.Prihvaeno 10.10.2010.

Documents

Hermeneutika Kao Model Teorije Istorijskog Iskustva