Зашто је „дилема затвореника“

релевантна за Хобсову

политичку теорију

Филозофија политике

Филозофски факултет у Београду

Милош Радовановић

ФС06/26

11

Хобсов став да је природно стање људи заправо стање рата у којем је „сваки човек

против сваког човека“1 лако се може схватити као песимистична слика о људима изазвана

пре околностима2 у којима је Хобс живео, него неким непристрасним погледом на ствари

људске природе и социјалних односа. Уколико се, пак, осврнемо на аргументе који воде

до става да је „човек човеку вук“, лако ћемо видети да је наш првобитан отпор био, благо

речено, брзоплет и непромишљен. Наиме, уколико се са Хобсом сложимо око неких

почетних претпоставки, чини се да нам не остаје простора за неслагање са оним што се из

њих изводи; то би такође било, благо речено, непромишљено. Које су то претпоставке, и

на који начин из њих следи наш несрећни закључак, покушаћу да покажем у првом делу

рада, док ће други део бити посвећен излагању „дилеме затвореника“, а последњи, трећи

део, довешће у везу два претходна разматрања, иако сам уверен да ће читалац поменуту

везу уочити и без те помоћи. Стога ће рад имати следећу структуру:

1. Природно стање

2. Дилема затвореника

3. Природно стање и дилема затвореника

1. Природно стање3

1 Томас Хобс, Левијатан, превео: Миливоје марковић, приредио: Михаило Ђурић, Градина, Ниш, 1991, стр. 1362 Мисли се пре свега на неприлике грађанских ратова у Британији3 При опису природног стања акценат ће бити на томе како нас рационалност може увући у сукоб (јасно је на који начин то могу учинити страсти). Свесно, дакле, не помињем део аргументације којом се Хобс служи, јер

11

Као што је већ речено, природно стање је стање рата, и то рата свих против свих.

Живот у таквим околностима је, услед општег непријатељства, „усамљенички, сиромашан,

опасан, скотски и кратак“4, те не изненађује жеља да се такво стање напусти. Начин на

који се природно стање превазилази и који се предуслови морају испунити да би се из

њега изашло су овде ирелевантна питања; оно што нас занима је – зашто је стање

међусобног рата природно стање људи?

Хобс наводи следеће разлоге:

● Људи су природно једнаки по својим душевним и телесним способностима5

Наравно, они нису апсолутно једнаки. Оно што је за Хобса битно је то да међусобне

разлике људи нису толике да би један могао претендовати на нешто на шта други не би

могао, те наглашава да „и најслабији има довољно снаге да убије најјачег“.6 Услед ове

приближне једнакости не постоји могућност да они природно супериорни наметну своју

вољу, те самим тим и неки ред, јер се људи по способностима не разликују у довољном

степену да би један могао на тај начин доминирати другима.

● Људи су егоистични

Сваки човек следи свој сопствени интерес. Наравно, у цивилизованом друштву ми

често жртвујемо свој првобитни интерес зарад одређеног компромиса или неког циља.

Међутим, и тада поступамо онако како мислимо да је за нас најбоље. Наше друштвене

околности су такве да одлагања, па чак и суспензије одређених жеља и циљева некада

представљају нашу најбољу опцију. У случају да нема награде која би пратила и

је управо рационалност природног стања оно што је за овај рад релевантно.4 Томас Хобс, Левијатан, превео: Миливоје марковић, приредио: Михаило Ђурић, Градина, Ниш, 1991, стр. 1375 Ibid. 1336 Ibid. 133

11

надмашила то одрицање, не види се разлог због којег би се од неке ствари одустало, а

управо то је случај у природном стању.

● Добра су ограничена

Све док су добра за која су људи заинтересовани неограничена, вероватноћа да

дође до сукоба није претерано висока. Често ће бити исплативије заузети неко

неискоришћено добро него ући у сукоб за већ заузето. Међутим, у природном стању

влада тзв. умерена оскудица; добара нема довољно да би се намириле потребе свих који

су за њих заинтересовани. Како људи, према другој претпоставци, немају разлога да

одустану од својих намера, јер одустајањем не добијају ништа већ само губе могућност да

остваре свој интерес, долази до сукоба уколико више људи жели исту ствар. Како су,

према првој претпоставци, људи једнаких способности, тај сукоб не може бити разрешен

тако што ће један међу њима бити довољно моћнији да ствар дугорочно реши у своју

корист.

● Нагон за одржањем и страх од насилне смрти је доминантна биолошка тежња

Ова два инстинкта људи деле са свим живим бићима. Чињеница да свака јединка

тежи сопственом опстанку може, пак, имати различите последице по њихов заједнички

живот. Код неких природних врста живот јединке уско је везан са животом заједнице, где

је за члана те заједнице немогуће да опстане без сарадње са осталим јединкама унутар

ње. Такав случај се најчешће среће код појединачно мало моћних животиња, што ће рећи

инсеката и микроорганизама. Код људи је на делу нешто сасвим друкчије. Сваки човек је

сам по себи довољно моћан да одржи свој живот, а начин на који ће то најбоље учинити

је додатна акумулација моћи. Наиме, што смо моћнији, то је мање вероватно да ће неко

„зло“ бити довољно моћно да нас савлада и доведе у питање наше постојање. Такође,

нама није у интересу да друге јединке буду моћне више или једнако колико и ми, јер би

то нашу егзистенцију чинило неизвесном, те долази до борбе за моћ као нужног средства

11

за опстанак. Хобс тако истиче да људи нападају једни друге било ради добити,

безбедности или стицања угледа 7, што су све различити видови моћи.

Ове људске особине и природне околности довољне су за закључак да је

природно стање људи стање рата свих против свих. Како је природно право сваког човека

„слобода што је сваки човек има да се сопственим моћима служи онако како сам жели за

одржање сопствене природе, па стога и слобода да чини све оно што по свом расуђивању

и разуму сматра најпогоднијим средством за ту сврху“8 и како постоји оскудица добара,

као нужан услов остварења својих претензија намеће се сукоб са другим јединкама. Даље,

како су људи по природи једнаки у тој мери да се не може очекивати да неки од њих

однесе победу у том сукобу и да успешно одржи по себе повољан исход, долазимо у

безизлазну ситуацију вечитог непријатељства и рата. То непријатељство, као што је

показано, резултат је управо нашег рационалног поступања с обзиром на дате околности.

Све док наведене претпоставке важе, биће и сукоба међу људима. Ти ће, пак,

сукоби бити нерешиви све док спор две или више страна не решава арбитар који ће бити

довољно моћан да обезбеди трајно поштовање своје воље. Тек са настанком такве

власти, која је довољно моћна да изједначи друштвено корисно поступање са поступањем

које је рационално за самог појединца, може се прећи у стање мира.

7 Томас Хобс, Левијатан, превео: Миливоје марковић, приредио: Михаило Ђурић, Градина, Ниш, 1991, стр. 1368 Ibid. 139

11

2. Дилема затвореника

У притвору се налазе двојица осумњичених за пљачку банке, назовимо их особа А

и особа Б. Извесно је да су осумњичени и починили ово кривично дело, али полиција није

прикупила довољно доказа како би јавни тужилац убедио суд да нема „разумне сумње“

да су управо њих двојица извршила пљачку. Оно чиме полиција располаже су само докази

да су А и Б украли и аутомобил: највероватније аутомобил који су користили за бег од

банке до „безбедне куће“. Форензика се није показала корисном, али се изненада

појавила могућност да се све ипак „срећно“ заврши. Досетљив испектор смислио је начин

на који ће извући признање од приведених лица. Он њима понаособ нуди следећу

понуду: „Можеш да признаш дело, а можеш и да негираш своју умешаност. Уколико

обојица признате, добићете по пет година затвора, а уколико обојица одбијете да

сарађујете, бићете у ћорци по годину дана због крађе оних кола. Сад, уколико одбијеш да

признаш, а овај други призна, он је слободан, пакује кофере и иде напоље, док ћеш ти

робијати наредних десет година. Исто је и у случају да ти признаш, а он негира

умешаност: ти „палиш“, а он робија. Исту понуду дао сам и твом „колеги“. Размисли, па

ми реци шта си одлучио.“

Наведена ситуација може се представити следећом матрицом:

БА

Признати Не признати

Признати -5, -5 0, -10

Не признати -10, 0 -1, -1

У првој колони се налазе опције особе А, а у првом реду опције особе Б. Нумеричке

вредности означавају број година проведених у затвору, односно година лишених

слободе, што симболише „-“ којим се истиче да је је боље провести мање него више

година у затвору. Прве цифре су вредности релевантне за особу А, а друге за особу Б.

11

Тако, уколико обојица признају, добијају по „-5“, што ће рећи по пет година затвора, док

уколико нпр. А призна, док Б одлучи да не сарађује, А добија „0“, а Б „-10“, што значи да

први добија слободу, а други затворску казну у трајању од десет година.

Како бисмо разумели у чему се састоји досетљивост инспектора који је

осумњичене увео у ову игру, бавимо се анализом ситуације из перспективе осумњичених.

Табела за сваког играча понаособ изгледа овако:

С1 С2

Признати -5 0

Не признати -10 -1

„Признати“ и „Не признати“ су две могуће стратегије. „С1“ и „С2“ представљају

различите случајеве на које играч нема никакав утицај, односно избор другог играча.

Очигледно је да је и за А и за Б рационално да одлуче да признају, јер шта год

други играч одлучио (било да је случај С1 или С2), стратегија сарадње са полицијом

представља повољније решење зато што је „-5“ повољнији исход од „-10“, док је „0“

повољнији исход од „-1“. Тако, прва стратегија јако парето доминира9 другу, тј. друга је

јако парето доминирана, те је рационалан субјект искључује као могући избор и даје

предност доминантној опцији.

Дакле, за сваког играча је једино рационално да се одлучи на стратегију

„признати“. Због тога се ова игра завршава тако што оба осумњичена признају учешће у

9 Једна опција јако парето доминира другу онда када у сваком случају (С1,С2...Сn) нуди повољнији исход од те друге опције, што је овде случај. Да би једној стратегији дали предност над другом довољна је и слаба парето доминација: ситуација у којој за сваки случај (С1,С2...Сn) важи да доминантна опција нуди макар толико повољан исход колико и доминирана, с тим да постоји макар један случај у којем је она и повољнија. Слаба парето доминација је релевантна за нешто друкчије верзије дилеме затвореника, чиме се овде нећу бавити.

11

пљачки, и бивају осуђени на по пет година затвора. Они се тада налазе у првом квадранту

наше првобитне матрице:

БА

Признати Не признати

Признати -5, -5 0, -10

Не признати -10, 0 -1, -1

Овај исход (-5, -5) је једини јаки Нешов еквилибријум ове игре, што значи да је

„-5, -5“ исход квадранта из којег самосталном променом избора играч може само

погоршати своју ситуацију.10 Уколико је један од осумњичених већ признао, онда је за

другог боље да призна и одслужи казну од пет година, него казну од десет година колико

би за собом повлачило непризнавање кривичног дела у тим околностима. Због тога су

осумичени чврсто везани за први квадрант.

Међутим, исходи из четвртог квадранта (-1, -1) су за оба играча повољнији него они

из првог (-5, -5), те се чини да нас индивидуална рационалност обавезује да изаберемо по

оба играча лошије решење. Закључак је да група чији чланови следе рационални лични

интерес може завршити горе него група чији чланови не поступају рационално с обзиром

на сопствени интерес.11

3. Природно стање и дилема затвореника10 Prisoner's Dilemma, First published Thu Sep 4, 1997; substantive revision Mon Oct 22, 2007; http://plato.stanford.edu/entries/prisoner-dilemma/11 Ibid.

11

Природно стање је заправо стање у којем налазе осумњичени из дилеме

затвореника. У оба случаја имамо посла са негативним последицама људског егоизма и

непсремности на међусобну сарадњу. Чини се, пак, да је та сарадња нерационална за

било коју страну у игри.

У случају кооперације, људи не би једни другима представљали искључиво

непријатеље и конкуренцију, већ и подршку при остваривању одређених циљева. Ипак,

да би сарадња била могућа она мора бити рационална за обе стране, док у овим

случајевима, она не представља разумну опцију ни за једну од њих. Нужан услов за

сарадњу је поверење, а оно се не може успоставити све док је најлошији исход по једну

особу, уједно и најбољи по другу.

Људи у природном стању немају ништа више разлога да верују једни другима, него

што то имају осумњичени у дилеми затвореника. Чак и када би постојао неки „споразум“

којим би се они обавезивали да не поступају противно интересима друге стране, не види

се зашто би се тај договор поштовао, уколико његово кршење не само да за собом не

повлачи негативне санкције, већ је и исплативије под претпоставком да се друга страна

држи договореног. Тако у случају претходног договора пљачкаша да не признају своју

умешаност најбоље пролази онај који тај договор прекрши, под условом да га се онај

други придржава. „Кад се склопи споразум при коме ниједна страна не извршује своју

чинидбу у садашњем тренутку, већ једна другој верује, онда је у чисто природном стању

људи, које је стање рата сваког човека против сваког човека, такав споразум без

вредности чим се појави икакво разумно подозрење.“12 Подозрење је, пак, разумно све

док је у нечијем непосредном интересу да наше поверење злоупотреби.

Стога, да би изашли из природног стања, односно ушли у четврти квадрант (-1, -1),

неопходно је да лични интерес не искључује опцију сарадње. Неопходно је да за

појединца буде рационално да се држи договореног, а то је могуће тек са променом

околности што ће рећи – променом могућих исхода у матрици. Дакле, да би за појединца

12 Томас Хобс, Левијатан, превео: Миливоје марковић, приредио: Михаило Ђурић, Градина, Ниш, 1991, стр. 146, 147

11

било рационално да поштује договор и не поступа противно интересима других, матрица

мора изгледати другачије:

Делати егоистично(Признати)

Делати конструктивно(Не признати)

Делати егоистично(Признати)

x, x x, z

Делати конструктивно(Не признати)

z , x y, y

У овој матрици „x“ представља најгори могући исход, док „y“ представља најбољи.

Вредност „z“ је повољнија од вредности „х“, и мање или једнако повољна као и вредност

„у“. Тек је у оваквом случају загарантовано да рационалан егоистични појединац неће

демонстрирати деструктивно понашање, јер то за собом повлачи негативне последице по

њега самог.

Хобс тако закључује да тек „у једном уређеном стању, у коме је установљена власт

која ће принуђивати оне што би иначе погазили задату реч, тај страх [од злоупотребе

поверења] више није основан“13. Тек када имамо власт која „располаже са толико моћи и

снаге... да помоћу страха од те моћи и снаге може да усмери воље свих појединаца на

мир унутар заједнице и на узајамну помоћ против спољашњих непријатеља“14, можемо се

надати изласку из стања „рата сваког човека против сваког човека“. Мир је тако могућ

само онде где се индивидуална рационалност подудара са колективном, где је интерес

заједнице и наш лични интерес. Тамо где то није случај, неизбежно влада рат.

Литература:

13 Томас Хобс, Левијатан, превео: Миливоје марковић, приредио: Михаило Ђурић, Градина, Ниш, 1991 14714 Ibid. 180

11

Томас Хобс, Левијатан, превео: Миливоје Марковић, приредио: Михаило Ђурић, Градина, Ниш, 1991.

Prisoner's Dilemma, First published Thu Sep 4, 1997; substantive revision Mon Oct 22, 2007; http://plato.stanford.edu/entries/prisoner-dilemma/

Hobbes's Moral and Political Philosophy, First published Tue Feb 12, 2002; substantive revision Sat Aug 23, 2008; http://plato.stanford.edu/entries/hobbes-moral/

Game Theory, First published Sat Jan 25, 1997; substantive revision Wed May 5, 2010; http://plato.stanford.edu/entries/game-theory/