Homer

ILIJADABIBLIOTEKA

KNJIESTVOKnjiga 23

PREDGOVOR O GRAI I JEDINSTVU ILIJADE Ilijada je epski spev. Nastao je, pretpostavljamo, u VIII veku stare ere, negde u grkim naseobinama rasutim po obalama Male Azije, po severozapadnim njenim obalama; tamo je bio grad Ilij (Troja). Tamo je, kako su stari Grci verovali, iveo i pesnik Ilijade, Homer. Iz antikog doba sauvani su nam ivotopisi Homera, njih sedam na broju; i povest o tome kako su se u kazivanju stihova nadmetali Homer i pesnik Hesiod. Ipak, o istorijskoj linosti pesnika Ilijade ne saznajemo iz tih biografija gotovo nita. Nastale su pozno, iz usmenih predanja o Homeru: re je o legendi, a ne o istoriji. Hesiod, pesnik pounih spevova, najstariji grki i evropski pesnik koji nam je i kao istorijska linost poznat, iveo je oko 700. godine stare ere; bio je po svoj prilici mlai od pesnika Ilijade i nije nikada sreo legendarnog Homera. Sumnja u istorinost pesnika Homera veoma je prisutna u novovekovnom ispitivanju Ilijade. Izneto je tvrenje da Ilijadu i nije ispevao jedan pesnik. U nauci o knjievnosti nastalo je tako homersko pitanje". Ono se razvijalo naporedo sa naglim razvojem izuavanja usmene narodne knjievnosti, od vremena romantizma (u Nemakoj vreme brae Grim, u nas Vuka Karadia). Narodne pesme nemaju, naime, autora u istom smislu kao dela pisane umetnike knjievnosti, niti narodni pevai stvaraju pesmu istim postupkom kao poete-literati. Tumaenje Ilijade danas je u znaku dva razliita pogleda na homersko pitanje". Analitiarima nazivamo one ispitivae koji razlau i razbijaju ep nalazei u njemu, pre svega, nedoslednosti i nezgrapnosti. Oni tvrde, na osnovu tih crta, da je Ilijada nastala nekako mehaniki. Ilijada je za njih prosto skup narodnih pesama podvrgnut redakciji, ili je nastala, raznim dodacima i umecima, iz jedne kratke Prailijade, i tome slino. Strunjaci, pak, koje nazivamo unitarcima zastupaju sasvim suprotno shvatanje. Na osnovu komiozicije i drugih strukturalnih odlika Ilijade oni dokazuju da je pred nama jedinstveno delo, tvorevina jednog, veoma obdarenog pesnika. Neke dokaze koji govore u prilog unitaristikog gledanja izneemo u sledeim redovima. Uvereni smo, naime, da je Ilijadu sastavio jedan pesnik. A zovemo ga Homerom jer su ga i stari Grci tako zvali. 1

Ilijada, to znai: pesma o gradu Iliju. Samo, i gradovi, kao i ljudi, ne izlaze na glas obinim ivljenjem i svakodnevnim poslovanjem, ve podvizima i velikim stradanjem. Otuda bi, ako je naslovu verovati, Ilijada bila spev o bojevima oko Ilija, o dugoj, desetogodinjoj opsadi, konanom zauzeu i razaranju grada. Ovaj ratni poduhvat obino nazivamo trojanskom vojnom, ili, reju manje starinskom i manje pesnikom, trojanskim ratom. To dolazi otuda to su stari Heleni - antiki Grci - grad Ilij zvali i Trojom, a celu oblast u kojoj se grad nahodio Troadom. I sam Homer uzima oba imena: Ilij i Troja, samo je u Homera prvo ime ee, iako stanovnike Ilija naziva Trojancima. Helenske ratnike, pak, Homer naziva raznim plemenskim imenima - Mirmidonci, na primer (ime Heleni je tek docnije uzeto kao skupni naziv za starogrka plemena). No najee Homer uzima, u irem znaenju, kao oznaku svih helenskih ratnika pod Trojom, nazive Ahejci, Danajci i Argivci. Po naslovu, Ilijada bi, dakle, bila spev o trojanskom ratu. Ipak, ne treba li predmet speva odrediti ue i moda tanije? Prvi stihovi speva, naime, glase: Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina, zlosreni, tono Ahejce u hiljadu uvali jada. Ahilej (ili Ahil) je predvodnik plemena Mirmidonaca i glavni junak u grkoj vojsci pod Ilijem (Trojom). Znai li ovo da Ilijada i nije spev o trojanskom ratu i razaranju Ilija, kako obino kazujemo, naslovom zavedeni? Da li bi spev moda pre trebalo nazvati Ahileidom, pesmom o Ahileju? Svaki pokuaj da shvatimo umetniko delo trebalo bi, naelno, da se osloni na dva suprotna postupka -analitiki i sintetiki, i trebalo bi da ih primeni postupno. Cilj je, pri tom, da se razume delo kao celina; samo, ovaj cilj je teko ostvariti u potpunosti. ak i tamo gde nam se ini da je razumevanje dela kao celine ostvareno u velikoj meri, teko je saeto iskazati rezultat. Upravo zato, zacelo, tumaenje dela lako prima oblik tautologije -ponavljanja drugim, najee ne i jednako dobrim reima. Najjednostavniji vid takve tautologije -esto malo korisne za razumevanje umetnike celine -jeste prepriavanje dela. Jamano, prepriavanje kao da nam se namee kada o epu razgovaramo, jer epska iesma, i epsko stvaralatvo uopte (ovo moe biti i u prozi: roman, na primer), pripada, po definiciji, knjievnom rodu u kome autor pripoveda o prolim dogaajima. Otuda nas i pokuaji da delo prepriamo ue poneemu. Vidimo da sve nije u prii, da svu sadrinu dela ne moemo prepriati. Prepriati moemo, zapravo, niz zbivanja isprianih u delu, dakle neku radnju" koja se u delu odvija" odreenim sledom, u jednom ili vie naporednih ili prepletenih tokova. Ako prilikom prepriavanja potujemo redosled zbivanja i njegove tokove, ako gledamo na bitnije, pokretake i presudne take u njemu, nastae pria" koja nee biti samo proizvoljni saetak. Bie ta pria - zovemo je latinskom reju fabula - i mali, neto pojednostavljeni model spoljanje strukture dela; jer redosled zbivanja, odbir i naglaavanje znaajnih scena ine jednu od lake uoljivih osobenosti sklopa odreenog dela. Verno apstrahovana fabula je, dakle, takav model toka radnje, rasporeda i meuzavisnosti scena koji prema celome delu treba da stoji u istom. odnosu da to uinimo jasnijom slikom - u kome prema celome toku stoji njegov mali, sredinji prsten, glavina kako se u narodu kae, u koju su, u stanovitim razmacima, uglavljeni paoci, pa ona okree i ove, i obru toka i njegov naplatak. Otuda saeto prepriavanje koje otkriva fabulu moe doprineti razumevanju strukture epskih dela, i dramskih, gde je radnja takoe vana, pa i onih lirskih koja, kao balade, stoje na granici izmeu epike i lirike. Ilijada ne pripoveda iscrpno i redom sve dogaaje trojanskog rata. Starogrko predanje kazivalo je da je rat trajao deset godina. Prialo je - u junakim epskim pesmama slinim naim narodnim - o onome to se mnogo godina pre rata zbilo, o samom ratu i o dogaajima po njegovom zavretku.

2

Na osnovi takvih pesama nastali su vei spevovi. Ilijada koju poznajemo samo je jedan od njih. Povest o grkom vojskovoi Odiseju, kome je, posle zauzea grada, trebalo jo deset godina da se vrati na svoju rodnu Itaku, eni Penelopi, ispriana je u Odiseji, sauvanom epu ijim je autorom takoe smatran Homer. O povratku junaka od Troje u domovinu i njihovim potonjim sudbinama, pevali su i drugi epovi (Povraci, Tesprotska pesma, Telegonija), a bilo je i spevova koji su pripovedali o zbivanjima pre poetka trojanskog rata (takva je bila Kiparska pesma). Svi spevovi sa temama iz kruga trojanskih legendi -osim Ilijade i Odiseje - izgubljeni su. Znamo ipak da je u dva takva kiklika speva" (kiklos = krug), u Zauzeu Troje i Maloj Ilijadi, bilo rei o ratnim zbivanjima koja slede za onima opisanim u Ilijadi, gde zavretak opsade i pad Troje nisu ispriani. ta zapravo pripoveda Ilijada? Ako gledamo na trajanje radnje, pred nama je tek neznatan iseak iz desetogodinje opsade. Ispripovedana radnja Ilijade obuhvata, naime, svega pedesetak dana iz poslednje, desete njene godine. Ako gledamo na radnju samu, na njen ok i njene najvanije trenutke, Ilijada pripoveda sledea zbivanja: Pria poinje sukobom glavnog helenskog junaka, Ahileja, i glavnog helenskog vojskovoe, Agamemnona. Povod svai su robinje iz ratnog plena i zahtev Ahilejev da Agamemnon, na dobro cele vojske, oslobodi svoju robinjicu Hrisejidu. Agamemnon se opire; razmee se svojim poloajem i ugledom; ponosni Ahilej, javno uvreen, povlai se, srdit, iz borbe. Agamemnon, pak, koji mora da oslobodi Hrisejidu, ostvaruje svoje pretnje - oduzima Ahileju robinju Brisejidu, koju je ovaj dobio prilikom deobe plena. Poto Ahileja vie nema na bojitu, ahejska vojska stradava. Ahilova srdba pogaa, dakle, prvo njegove saplemenike i saborce. On tvrdokorno odbija Agamemnonovu ponudu da mu ovaj prui zadovoljenje naknadom za oduzetu robinjicu. Helenska vojska stradava jo vie, povlai se u svoj tabor, na obali, kod laa. Ahilej sada dozvoli da njegov drug i prijatelj Patrokle uzme njegovu opremu i ovom obmanom natera Trojance na uzmicanje. Ali neumerena Ahilejeva srdba pogodi sada i Ahileja samog: glavni trojanski junak, Hektor, ubija Patrokla. Dotle nepokolebivo istrajan u gnevu, Ahilej napokon odustaje; tanije, usmerava svoj novi gnev na Patroklovog ubicu Hektora. Bog Hefest, na molbu Ahilejeve majke, boginje Tetide, kuje junaku novo oruje. Ahilej polazi u boj. Bitka se rasplamsa kao nikada; u njoj i bogovi uestvuju. Ahilej napokon ubija Patroklovog ubicu Hektora. Vezuje Hektorov le za svoja bojna kola i vue ga oko zidina Troje, dan za danom. Na kraju, trojanski kralj Prijam. dolazi da otkupi telo svoga sina Hektora. Ahilej poputa. Spev se zavrava sveanim sahranjivanjem Hektora u Troji. Moda je trebalo spev prepriati krae, rei fabulu saetije? Vratili smo se, kroz razgovor, ishoditu, pitanju: ta je predmet Ilijade, trojanski rat ili Ahilejev gnev? Jamano, odrediti predmet nije isto to i izdvojiti fabulu. U emu je razlika? Predmet speva, njegova tema (naziv je grkog porekla), ne odreuje se osvrtom na redosled kazivanja i ne otkriva nita o strukturi dela. Uzmimo na um ovo: Ahilejev gnev u fabuli dela ima presudnu ulogu. Ilijada i poinje stihom: Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja. Peleju sina". Je li to pesnik Ilijade ve iskazao predmet speva, temu dela? Ili temu valja ire odrediti? ta je onda gnev to ga je pesnik u proelje prvog stiha stavio? Preturamo prirunike i nalazimo: da je Ilijada spev o Iliju i da mu je tema Ahilova srdba i njene zlokobne posledice. Dlaku moda i ne treba naetvoro cepati. Ali u prirunicima nalazimo uvek nanovo i to da se re povede o motivu Ahilove srdbe i ulozi tog motiva u Ilijadi. Jamano, valja praviti razliku izmeu fabule i teme, teme i motiva. Srdba i sve to je iz nje izalo - to je, najkrae reeno, tema Ilijade. Reeno je to i u prvim stihovima speva. Ahilejeva, pak, srdba osnovni je ili sredinji motiv dela. Ali ta je motiv? Psiholoki neki momenat ili slian neki inilac koji deluje u prikazanom liku glavnoga junaka? Kaemo naime: ne znam koji su njegovi motivi, - a mislimo: ne znam ta ga pokree, podstie da to ini. U osnovi latinske, tek srednjovekovne rei motivus lei, zaista, znaenje pokretaki" (moveo = kretati). Ali ono to u svakodnevnom govoru znai jedno, moe u teoriji knjievnosti znaiti 3

drugo. Nevolja nastaje tamo gde se pojmovi meaju. A ovo je neretko sluaj ak i u renicima knjievnih izraza, gde saimanje iskaza i tesan prostor stavljaju autore na stoinu muka. itamo u naem takvom reniku definiciju po kojoj je motiv osnovni pokreta za stvaranje umetnikog dela". Oigledno, motiv je tu shvaen u svome prvom pokretakom" znaenju. Ali koga pokree da stvori delo? Nasluujemo da se misli na pisca, ili pesnika, koga neto pokree, motivie, da delo napie. No potom saznajemo da ima bezbroj motiva, optih i pojedinanih, aktivnih i pasivnih, trenutnih i venih, da je ljubav jedan od motiva, ljubav srena i nesrena, ljubav dvoje mladih roditelja prema deci; da motiv moe pripadati jednom piscu, ili jednoj knjievnosti, ali su mnogo ei motivi koji se javljaju u vie knjievnosti, iprelazei iz jedne u drugu". Ima tu neto to nas zbunjuje. Motiv je osnovni pokreta za stvaranje dela", a ovamo ujemo za motive koji se prenose iz knjievnosti u knjievnost; i da je to naroito sluaj sa narodnim blagom, sa motivima o devojci bez ruku, skrnavljenju groba ili vernom konju". Setiee se sada, neminovno, arca Kraljevi Marka i kako taj verni konj opominje gospodara i suze nad njim lije. A ima i helenski junak Ahilej, u Ilijadi, svoje verne konje, koji suze liju i pogibiju mu proriu. Zacelo, verni konji iz narodne pesme nae nisu pokretai za stvaranje dela". Motivi jesu. Kako to? I odakle ova podudarnost u motivu izmeu Ilijade i junake pesme naih guslara? Razluii valja: prvo, motiv kada znai neto u oveku, kao unutarnji podsticaj. Ako se pitamo ta je pisca podstaklo da delo sastavi, teko emo doi do pravog odgovora, i ne samo to: ak i ako ga naemo, on verovano nee kazivai mnogo o samom delu, o njegovoj strukturi. Drugo je posmatranje psiholokih motiva koje je pisac pripisao pojedinim likovima u delu, odnosno obrazloenost postupaka junaka koji proistiu iz njihove prirode, karaktera. To je ve knjievna pojava, deo onoga to se zove motivisanou. (Razgovor o ovim motivima tie se radnje dela, njene verodostojnosti.) Tree je, pak, - i tu se vraamo arcu i Ahilejevim konjima kada u razgovoru o epici, stihovnoj i proznoj, izraz motiv uzimamo kao naziv malih elemenata u sklopu dela, ili takvih koji se, kao zaokruene celine, javljaju naporedo u raznim delima, pa prelaze iz jedne knjievnosti u drugu. Ova trea usko knjievna upotreba izraza nastala je u analizi pripovedanja koja nastoji da razotkrije kako je organizovana fabula dela. Motiv tu stoji u odreenom odnosu i prema temi, pa govorimo o motivu kao najuoj fabularno-tematskoj jedinici. Razlikuju se, pak, dinamiki motivi, koji pokreu radnju napred smenjujui jednu akciju drugom" i statiki, koji samo slikaju neku situaciju, ostavljajui radnju na onoj taki na kojoj je bila i pre te situacije ". (Sa izrazom statiki motiv dospeli smo do take gde je u rei motiv izbrisano, poniteno njeno izvorno znaenje: pokretaki - podsticaj.) Motivi su, dakle, elementarne jedinice, jedinstveni mali delovi fabule u kojima se stvari i ljudi javljaju u vrstom sklopu prilika, okolnosti. Pojam motiva kojim se sluimo u analizi Ilijade je dvostruk: odnosi se na te male jedinice fabule speva, ali po pravilu predstavlja i motiv koji se prenosi iz dela u delo", karakteristian naroito za pripovedne oblike usmene knjievnosti. U toj dvojnosti je, naime, vidna i jedna bitna osobenost Ilijade. Njena graa uzeta je iz starije junake pesme. Kad govorimo o grai Ilijade ne mislimo, dakle, na grau iz ivoa, koju otuda uzima svaki pisac; mislimo na knjievnu grau, na elemente ve ranije obraene u knjievnom predanju naroda; ak i na izraze, formule, sklopove rei, naine opisivanja i kazivanja. Za ispitivaa Ilijade tekoe dolaze otuda to nam junake pesme starih Grka nisu sauvane. Kako smo onda doli do saznanja da je Homerov dug u grai tako velik? Uporednim prouavanjem nae narodne iesme, junakih pesama raznih naroda i Ilijade. Ako se sada upitamo gde u Ilijadi moemo oekivati da se drevna graa naroito jasno ogleda na srazmerno malenom prostoru, tako da i ovde moemo koju re o njoj rei oslonjeni na sam tekst, lako emo nai odgovor: tamo gde se meu ljudima zbiva neto natprirodno, kao u bajci - na primer, kada junakovi konji govore ili proriu (samo, ovih maijskih" crta nema u Ilijadi tako mnogo; kao da se od tih starih stupnjeva narodnog prianja njen tvorac dosta odmakao) - i naroito tamo gde se 4

govori o onome to je osnova junake pesme i epa: o junaku, njegovom izgledu i sudbini, i o glavnom poslu junaka - kako se na megdanu potvruje, u boju gine. Ovde moramo poi od ravni istorijskog posmatranja motiva. Od onih motiva, dakle, koji se prenose, ili se, naprosto, javljaju naporedo u raznim narodnim knjievnostima. Ne znamo, naime, pouzdano koji su se motivi prenosili, selili, a koji su, meusobno podudarni, nastali nezavisno kod raznih naroda. Jedino znamo da je takvo podudaranje motiva istorijska pojava u anonimnoj usmenoj knjievnosti irom sveta, i da je upravo ta pojava presudno odredila sliku junaka i junakova ivota u starogrkom predanju iz koga je grau preuzela Ilijada. Postoji u narodnoj knjievnosti kao neki obrazac junaka i junakova ivota. Pogledamo li paljivije, nalazimo taj obrazac u naoj narodnoj knjievnosti, kod starih i novovekovnih Grka, u ruskoj narodnoj pesmi i kod starih Rimljana, i mnogo dalje u vremenu i prostoru - u Persiji i Kini, Irskoj i Americi. Gotovo obavezan deo tog obrasca herojskog ivota je borba sa nekim zmajem (ili Troglavim Arapinom") i oslobaanje lepotice ili deaka koje mu narod prinosi na rtvu. Junak provodi svoju mladost nekako skriveno, ili pod okolnostima koje ga poniavaju. I roenje njegovo nije kao kod ostalih smrtnika; nekako je van reda i zakona i esto u tome sudeluje i neko boanstvo, neko natprirodno bie, ak i u ivotinjskom obliju. Kad je u prolom veku poelo izuavanje novogrke narodne knjievnosti, ubrzo je i u njoj utvren reeni obrazac, u kome se moglo izdvojiti trinaest osnovnih motiva. Bezmalo za sve tada utvrene motive naene su paralele u starogrkom i starorimskom predanju, pa u Persiji i Indiji, a na zapadu kod germanskih naroda. Pokazalo se da se model junakog ivota o kome je re javlja u priama o bogovima (mitu), predanjima o junacima (legendi) i u bajci, iz koje kao da su u Ilijadu dospeli i Ahilejevi besmrtni konji. Spomenuemo, napreskok, neke motive iz reenog obrasca. Ahilejeva majki je morska boginja Tetida, vila kako bi rekla naa narodna pesma. Pria o tome kako je Tetidu osvojio Ahilejev otac, Pelej, odgovara tipu jedne poznate bajke: smrtni ovek uvreba morsku vilu, u noi, na obali, dok plee u vilinskom kolu; ona mu se otima i pretvara u razna oblija; on je ipak savlada; ali veza izmeu smrtnika i vile je kratkoga veka; vila se vraa, poto rodi dete smrtniku, u svoj elemenat, na dno mora (ili reke). Jo ee se pria o devojci koju je nasilno uzelo neko boanstvo (Danaja raa bogu Zevsu junaka Perseja); ili majka zanese vanbrano sa junakovim ocem (Sibinjanin Janko, u madarskom i naem predanju: Visoki Stefan idui s vojskom iz Moskovske u Srbiju doe u Budim na konak, i ondje Madarska gospoda videi ga onako visoka i lijepa zaele imati od njega poroda, i u razgovoru zapitaju ga da li bi se u vojsci njegovoj mogao nai dobar drijebac da opae njihovu kobilu da bi i oni zapatili tako lijepijeh i dobrijeh konja, a on im odgovori: ,bi, zato ne bi?' Kad bude vee oni mu poalju lijepu djevojku da noi s njime. Kad se on stane izgovarati, kae mu se da je on to obrekao uiniti; tako on djevojku primi i prenoi s njome, i sjutradan ujutro na rastanku dade joj prsten i ree joj: ako rodi muko da mu nadjene ime Janko... "). Zbog sramoe ili zla znamenja (sna) dete bude izloeno u gori, ali ga zveri ne izjedu: trojanskog kraljevia Parida othranila je medvedica, rimske blizance Romula i Rema vuica, grkog junaka Hipotoja i naeg Miloa Obilia kobila. Jo kao malian deak otkriva svoju snagu i sposobnost (grki Herakle davi u kolevci zmijurine; Parid nalazi goveda to su mu ih oteli, Sibinjanin Janko, poto malo poodraste i stane s djecom igrati, gdje se skae on odskae, gdje se rve on obara, gdje se kamenom mee on odmee, gdje se tri on utjee"). esto junak u mladosti stie neranjivost. Glavni junak Ilijade, Ahilej, moe bii ranjen samo u petu. (Neranjivi su i kritski Minoj i germanski Zigfrid.) Sem toga to se bori sa zmajem i oslobaa devojku, junak moe da sie i u donji svet, meu seni umrlih (Odisej u Odiseji). Najzad, junak je ponajee kratkovek: Ahilej ne samo da to zna nego je sam i odabrao takvu sudbinu, kao cenu slave. Pobrojani motivi iz obrasca herojskog ivota poznati su, dakle, bili starogrkom predanju. U Ilijadi nemaju svi podjednako istaknuto mesto. Sluaoci Ilijade mogli su da ih prepoznaju i u naznaenjima uzgrednih opaski. Neki se, pak, od tih motiva diu u Ilijadi do uloge motiva koji 5

vezuju i osmiljavaju celinu dela. Ovo je sluaj i sa motivom gneva i sa motivom junakove kratkovekosti. Od istorijskog gledanja na motive okreemo se sada ve motivima u tekstu speva. Moramo, dakle, pogledati gde u Ilijadi moemo prepoznati staru grau, motive i formulu kazivanja nasleene iz starije junake pesme. Udubiti se u istoriju usmene narodne pesme znai zai u njenu grau kao u kakvu umu. Ova uma je utoliko gua ukoliko je graa vie i ee bila knjievno oblikovana, te se razgranala i razlistala, sunula raznoliko u koren i kronju. Takva graa nosi u sebi neke zakonitosti po kojima se ravaju njene grane, uvoruju stabla. elimo li da upoznamo te zakonitosti, nema nam druge do da se nadnesemo nad tekst i oslukujemo. Uzeemo zato pred sebe nekolike stihove iz brojnih Homerovih opisa bojeva, junakih megdana, i uporediemo ih meusobno i sa celinom Ilijade. Megdani drevnih junaka-orijaa dosta su daleki, rekli bismo, ve i samome pesniku Ilijade. Nama jo vie. Scene ratnikih sukoba, nanizane u velikom. broju, ine nam se, kad danas itamo Ilijadu, prvo jednoline, a onda i nezanimljive (upravo onako kako su jednolini i nezanimljivi razgovori o nogometu ili ahu onima koje nogometna lopta i ahovska ploa ne interesuje). Meutim, osmotrimo li blie scene bojeva i megdana, zapaziemo da je u njima saliveno bezbroj realistikih pojedinosti i strunih vojnih znanja iz minulih vremena; da su one ne samo raznolike u opisu zbivanja i nainu umiranja nego i po osvetljenju u koje, kao u snop reflektora, najpotpunije stupaju mnogi likovi - da bi tu i poginuli. Sredinje take u opisima megdana ine ranjavanja i pogibije. Opisuje se kako junak razudi junaka, goleni mu prebije, drob prospe, kimenicu slomi, oi istera; i sve tako, sa pojedinostima vernim i verodostojnim, kao kad se na oruje i opremu gleda to ih nose homerski junaci. Sve je konkretno, sve u detalju - a banalnosti nema. Na takve sredinje, saete, ali anatomski precizne stihove nadovezuju se, vie uopteni u izrazu, pomen skidanja opreme sa ubijenog ratnika ili borbe i guanja oko toga plena sa njegovim drugovima. Kopljanik slavni Filejev sin pristupivi blie pogodi njega glavi u zatiljak otrijem kopljem, med mu kroz zube proe i jezik odsee junaku. Padne u prainu dre' u zubima hladno otrice. --Skoi nanjga i rani i celu mu ilu presee, to mu se cela, idu' uz lea, do potiljka prua, svu mu je preree on, i Toon nauznak padne u prah i obe ruke drugarima isprui dragim. Skoi Antiloh i stane s ramena mu oruje svlait'. Scene ranjavanja i pogibije u Ilijadi esto su doslikane u poredbama. Te poredbe nisu uvek, po naem oseanju, u svemu primerene herojskoj atmosferi zbivanja. Ali osnovnu svoju ulogu ostvaruju veoma uspeno: stavljaju pred nae oi iv pokret boraca, oruja, ranjenika koji pada, samrtnika u ropcu: Helen Menelaja usred oklopa pogodi tada u grudi strelom, al' ljuta od njega strela odleti. K'o to na prostranom gumnu bob crnokoac leti ili kad leti graak sa iroke lopate onde, vetar duva i zvidi, a veja uzmahuje njome: tako se gorka strela Menelaju, slavnom junaku, silno od oklopa odbi i oda nj daleko odleti. 6

--Ali ga, dok je be'o, Merion stigne i kopljem rani ga izmeu pupka i stidnoga mesta, gde Arej najljue muke zacelo jadnicima zadaje smrtnim. Tu ga koplje probode i pod njim Adamant se srui te se praati pone k'o junac koga u gori obani uima sveu i silom preko volje vuku: tako se ranjen malo Adamant pra'o, ne dugo, dok mu nije blie Merion pri'o i koplje iz tela izvuk'o; i mrak po oima onom se razli. Poreenja su, nadasve, lako pokretni, prenosivi elementi iz nasleene grae usmenog pesnitva. Odmaraju i pevaa, koji ih unosi po potrebi u pesmu, kao i sluaoce, koji ih mogu pratiti smanjenom panjom ili u njima uivati kao u digresijama. Pruaju oduku u scenama boja i ona poreenja, predmetom nekako primerenija ratnikom poslu, koja borce slikaju kao protivne vetruine huno sukobljene u klancu, gde tresu ili kre bukvu i jasen; te kao drzovite lavove to u torinu provale, ili se oko ubijene koute u gori krve, ili na vepra nasrnu jer sa istog planinskog izvora hoe da pije. Ima onda i prikaza borbi, ubijanja, gde se oko osnovne slike ranjavanja - sa podrobno odreenim mestom gde je oruje udarilo i kako se kree - javljaju poreenja i razmetljive rei pobednika nad telom ubijenog neprijatelja: Idomenejevom rukom Posidon pogubi njega sjajne mu zaseniv oi i bela mu kolena veza, jer nit' se mogae natrag povui, a niti umai, nego k'o uspravni kamen il' drvo to lista visoko on je nepomino staj'o, i kopljem ga rani sred grudi smeoni Idomenej te njegov od medi oklop razbije, tono je pree od njega propast odbij'o, al' tada muklo zazvei, a koplje se u srce zabi; srce se trzalo, i vrh kopljani s njime. Najzad estinu koplja siloviti Arej utia, a Idomenej klikne i silno pohvali sebe: Dejfobe, moe l' to za nas da dovoljno bude: trojica pala za jednog'?..." Kao da je ovo razmetanje i ruganje ostatak iz drevne starine, sirove i surove; sasvim kao i retki primeri gde u Ilijadi za ubijanjem sledi i neoveno postupanje sa mrtvim telom: ... njemu Ojlejev sin zbog Amfimaha srdit glavu tada odsee od gojenog vrata i potom njima se obrne i nju k'o loptu kroz gomilu hiti; Hektoru junaka glava u prainu pred noge padne. Strasti su u veini homerskih junaka velike. I gnev je velik i skup. Staje cenu ivota. Ponela je narodna pesma iz davnina motive pune teke okrutnosti; prihvatio je tu grau pesnik Ilijade, gdekad u malo izmenjenom obliku, gdekad potpunije uklopljene u tok njegovog pevanja, gdekad

7

kontrapunktalno sukobljene sa novijim shvatanjima tako da otuda svom snagom izbije novi zvuk i znaenje. Uzmimo kao primer ovo i ovakvo razmetanje nad pogubljenim neprijateljem: ... al' njega kad prie Menelaj nad nosom zgodi u elo, i kosti puknu Pisandru, te mu krvave oi u prainu pred noge padnu; savi se on i padne. Menelaj mu na grudi nogom stane i oruje svue i die' se prozbori ovo: Brodove danajskih brzih konjika vi ete ipak ostavit', Trojci drski, u stranome nesiti boju! .................................................................................. ovek se jednom nasiti sveg, i ljubavi i sna, slatke se nasiti pesme i lepe u kolu igre; svako se eli toga u dui nasladiti vie nego li rata, al' nee Trojanci se nasitit' borbe!" Nisu li ovde rei poruge, deo starinske formule u opisu pogibije, skoile nenadano u nov kvalitet? Nije li se ovde uunjala u surovo razmetanje misao gotovo filozofska, a svakako ljudska, ovena, rekli bismo protiv rata i njegovih strahota uperena? Ne moemo da se ne setimo kralja Ilijade: surovosti Ahilove prema ubijenome Hektoru i njegovog konanog poputanja pod naletom novih oseanja, u koja se sliva patnja kao sveopta kob smrtnoga oveka i pretvara u misao, gotovo filozofsku. Zastati moramo, zamisliti se. Nije li u navedenim stihovima o Menelaju i Pisandru ve dato, u malome, u najmanjem obimu, ono to ini veliinu speva, Ilijade kao celine? A sve to u grai nasleenoj, u obrtima formularnim! Ceo je tu ivotni okvir junaka, u rasponu od surovosti megdandijskog potvrivanja ratnika-pljakaa do misli o vrednostima ivljenja smetenim u uivanja sasvim mirnodopska. Jamano, sve je tu, u malenoj celini opisa pogibije junaka na bojnom polju. U takvim opisima sadrano je ak, mnogo vie no to smo do sada zapazili. Sredinjoj, i osnovnoj taki u opisima crne pogibije, stihovima o ranjavanju, mestu i prirodi rane, padu smrtno ranjenog junaka, prethodi u Ilijadi esto jedan opreni niz stihova u kojima se kazuje ko je junak to gine, i odakle je, ko mu je otac, ko majka, ko ena. Formula oigledno, i to veoma stara, drevna. U usmenoj narodnoj pesmi, u narodnim predanjima uopte, a posebno onim razgranatim, isprepletenim, u meuzavisnost dovedenim, rodoslov je osnovni nain identifikovanja likova. Rodoslov je i nain odreivanja geografske i hronoloke pripadnosti lika. Prvobitna istorija, dakle; ona koja nam otkriva svoju starinu i time to povesti o poreklu junaka, plemenskih voa i kraljeva, rado vezuje za boanstva, kao zatitnike ili pretke: Lovu vinog junaka Skamandrija, Stropiju sina, otrim pogodi kopljem Menelaj, Atreju sinak, uglednog lovca, jer ga Artemida naui sama svaku gaati divlja, to uma je hrani u gori. Al' mu streljaica tada Artemida nije pomogla. --Tektonu sina Ferekla Merion pogubi junak, unuka Harmonova, vetaka za umetna dela razna jer bee on veoma drag Ateni Paladi; i Aleksandru on jednakostrane istesa lae, jadu poetke, jer Trojcima svima na nesreu behu i njemu samom, jer nije poznav'o suenje boje.

8

Predanja o trojanskim porodicama prepliu se ovde i povezuju u legendarnu istoriju Troje. Ime Skamandrije, koje nosi trojanski ratnik (a bilo je to i drugo ime Hektorovog sina Astijanaksa) upuuje na reku Skamandar u ravnici iod Trojom. Ono znai: tienik Skamandra, renoga boga koji, u Ilijadi, vodi borbu sa besnim Ahilejem. Spretni, pak, umetnik i brodograditelj Ferekle obeleen je kao ovek koji je trojanskom kraljeviu Paridu-Aleksandru istesao lae da krene u Spartu i otme Menelajevu enu, lepu Helenu, to je povod trojanskom ratu. Poreklo, roenje i detinjstvo, bogovi zatitnici i mirnodopske vetine junaka u ovakvim stihovima stoje za ceo njihov ivot. est je i poneki anegdotski elemenat sa naglaskom na ljubavi, braku, roenju deteta: Potom pogubi sina Esijetu, Divovu negu, Alkatoja junaka, to zet je bio Anhisu, on najstariju ker mu Hipodamiju uze za ljubu, koju od srca otac i gospoa voljae majka u kui, jer je lepotom prevazila vrsnice svoje, delima svojim i srcem, i stoga je uze za enu najbolji vitez tono u irokoj ivljae Troji. Dresu i Ofeltiju tada Eurijal, oruje svue pa za Esepom krene i Pedasom to ih najada nimfa Abarbareja besprekornom Bukolionu rodi, a taj sin Laomedontu ponosnom bee, prvoroeni, a tajno mati ga rodi. Pasui ovce u gori on nimfi obljubi lice, ona zadetinji i dva blizanca na svet donese. Tada obojici snagu i bele razglobi ude sin Mekistejev te im s ramena oruje svue. I u prvom i u drugom primeru javljaju se motivi tipini za bajku; da najbolji vitez uzima za enu najlepu kneginjicu vezano je u bajkama za savlaivanje raznih prepreka koje delimino smilja i sam otac devojin. (Tip takve bajke bio je poznat Grcima iz pria o Pelopu, koji je svojom krilatom zapregom osvojio drugu Hipodamiju, ker kralja Enomaja.) Iz bajke i obrasca junakog ivota je motiv - rekli smo to ve - da vodena vila rodi junake blizance smrtnome oveku. Namee nam se, iznova, paralela izmeu motiva saeto kazanog u genealokoj identifikaciji koja prethodi pogibiji junaka i motiva vanog ne samo u predanju o glavnom junaku Ilijade, Ahileju, nego i za ceo krug predanja o trojanskom ratu. Proroanstvo je, naime, pretskazalo da e sin morske boginje Tetide biti moniji od svoga oca. Stoga bogovi neba i mora, braa Zevs i Posidon, prepuste Tetidu smrtnome Peleju. Ovaj je ugrabi iz vilinskog kola, jedne mesene noi, i savlada je. Onda se slavi njihovo venanje, u prisustvu svih olimpijskih bogova sem Eride, boginje svae. Ova, uvreena, baci na trpezu jabuku. Na jabuci je pisalo: Najlepoj!" I ta je jabuka, po predanju, bila razlog za izbijanje trojanskog rata. Lepi trojanski kraljevi Parid, kao pastir na gori Idi, presudi da jabuku dobije Afrodita, boginja ljubavi, a ne Atena ili Hera. Afrodita ga nagradi pomogavi mu da iz Sparte otme Menelajevu enu, lepu Helenu. Uverili smo se opet kako u kratkim, formularnim opisima pogibije junaka, to ih tako esto sreemo u Ilijadi, ima grae, motiva iz stare junake pesme. Jer, pred nama su varijante koje se samo tako mogu razumeti - bez obzira na to to su jedne saete i saeto kazane, a druge za ceo spev vane. Meu ove druge spada, rekli smo, i motiv malovenosti junaka. Ahilejeva predodreenost za smrt koja mu je predskazana.

9

Sred biografskih anegdota i genealokih identifikacija junaka ija e smrt uslediti javlja se, saeto, i ovaj motiv iz bajke: sinovi odlaze u boj, pod Troju, ne obzirui se na proroanstvo koje kazuje da e u ratu izgubiti glavu: Potom uhvate kola i dva junaka plemia, sinove Meropa, rodom iz Perkote, koji je od svih najbolje umeo gatat', i uvek je sinove svoje od vojskogubnog odvra'o rata, ali ga oni ne htedoe sluat', te crne ih Kere odvuku. Njima kopljanik slavni Diomed, Tidejev sinak, oduzme ivot i snagu i sjajno im oruje svue. Ovakvi saeto naznaeni motivi, znaajni za Ilijadu kao umetniku celinu, javljaju se i u nizovima, zgrudani oko jedne ili dve smrti, u opisu pogibije: kada u HIII pevanju Merion smrtno rani Harpaliona, sina paflagonskog kralja Pilemena, oko njega se odmah junaci paflagonski slete u kola metnu ga te ga do Ilija svetog odvezu alosni. Otac je i'o za njima ronei suze, ali zamene nije za paloga naao sina. Kratko, u nepuna dva stiha, zatreperio je ovde motiv o neprebolnoj boli oca za sinom. U Ilijadi ima malo boraca koji su se pribliili preklonu ivota. (Homerovi junaci i nemaju godine ba sasvim onako kao likovi realistikih romana. One su odreene slikom u predanju i prilino nepreciznom hronologijom junakih narataja.) Meutim, postoje tipovi i situacije, odnosno motivi, kao na primer, motiv oca koji tui za sinom. Izgraen je i visoko osmiljen u odnosu Prijama i Hektora, nagoveten kao shema u odnosu Peleja i Ahileja. Spojena oba ta motiva kljuno odreuju radnju i humanu poruku zavrnog pevanja Ilijade i speva u celini. Za kraljeviem Harpalionom ali i Parid. Ali se i srdi: Za ubijenim borcem u dui se rasrdi Parid, jer mu u narodu paflagonskom prijatelj bejae glavni, i u gnjevu zbog njega on mednu izmetne strelu. Borac je silno razgnevljen zbog smrti prijatelja, saborca, i srlja u boj. Nije li to opet, u malome, u zrnu, motiv Ahilejeva bola i gneva zbog Patroklove smrti? A onda slede stihovi kako Paridova strela, odapeta u besu zbog Harpalionove smrti, pogaa rtvu predodreenu da umre pod Trojom: Bee neki Euhenor, sin Polijida gatara, bogat i valjan. a svoju u Korintu im'o je kuu; laom je stig'o mada za svoju znaae sudbu, jer mu je estiti starac Polijid govorio esto da e od bolesti strane u svome umreti domu, ili e ga Trojanci kod ahejskih ubiti laa. Stoga se klonio on i teke ahejske kazne i jo bolesti ljute, da ne bi ga bolela dua. Njega pogodi Parid pod eljust i uho, i brzo dua iz njega izleti, i mrska ga pokrije tama.

10

Ovde smo opet sasvim blizu jednom. od osnovnih motiva prie o Ahileju. To je predskazanje o pogibiji pod Trojom i izbor izmeu dve sudbine: jedne koja junaka eka kod kue, druge na bojitu. I junak odabira drugu. Ali Euhenoru je izbor laki no Ahileju, jer, Euhenor bira samo izmeu spore i bolne smrti u domu i junake pogibije u ratu, a Ahil izmeu srene dugovenosti kraj ognjita i junake slave. Motivi iz starih helenskih predanja, iz grae to ju je Homer nasledio od starije junake pesme, nahode se tako u pregrtima u opisima borbe i pogibije raznih junaka, trojanskih i ahejskih. Motivi su esto isti na obe strane. To nam otkriva da i motivi koji su presudni ne samo za razvoj predanja o Ahileju ve i za strukturu Ilijade koju poznajemo imaju osnovu u predanju usmene knjievnosti. Ta podudarnost motiva namee nam u isto vreme i osnovno pitanje svake interpretacije Ilijade; pitanje o njenom jedinstvu i njenom pesniku, onome to je on, iz sebe, dodao predanju. Peva Homer o dobu koga vie nema do u seanju, a to e rei: u predanju i junakoj pesmi. Pripovedanje Ilijade celo je u dalekoj prolosti, kloni se anahronizama, u stavu je objektivno. Pesnik i njegovi sluaoci ostaju izvan prie. Pesnik se u pesmi tek sasvim retko oglasi lino, izriui sudove ili ukazujui na podudarnosti u pojavama. ini to najee kroz poredbe; no izraz je i u poredbama podjednako objektivan. Otuda homerske poredbe dou kao neke uokvirene slike, ali i kao prizori i prodori u svet drugaiji od onog minulog, herojsko-megdandijskog, iz dosta davnog vremena. Gledamo kroz mnoga homerska poreenja i u svet obinih ljudi: na brige i poslove neherojske, skromne, pa i sitne. Teak radi njivu; pastir javlja ovce niz dolove; mater se nadvija nad uplakano dete; dearci hitaju kamenice i toljagama gone tvrdoglavo maggare iz povrtnjaka. U ovakvim poredbama noviji pogledi pesnikova vremena ne oglaavaju se gromko, nametljivo ili sasvim neusaglaeno sa starom herojskom tematikom speva. U njima kuca smirena ila elementarno ljudskoga, briga i napor vekoviti da se opstane, obezbedi porodica i mala, skuena zajednica. Odmore nas ta poreenja sred opisa bojeva. A onda nas i prepadnu rasponom i razapetou izmeu spokojne svakidanjice i preke surovosti rata; naroito kada su udesno dotegnuta do poruge, gotovo karikature. Patrokle kamenom zgodi hrabrog Kebriona, smrska mu eone kosti, izbije oi, te se ovaj zakoprca i, za oima to su se na tle prosule, padne sa bornih kola -podoban roncu, a dua ostavi kosti". Ova kratka poredba nije dovoljna pesniku Ilijade. Patrokle jo rui ubijenog neprijatelja reima: Junak je zaista hitar, koliko se prevre lako! Kad bi zalutao nekud u sinjem ribovitom moru, mnogu bi eljad nahranio ostrige trae' skaui iz lae brze, i ako je puina burna kada on s kola ume da po polju lako se valja. I meu Trojcima, dakle, ronaca doista ima! Seamo se onoga to znamo o grai pesme i njenoj celini, razmaku izmeu herojskomegdancijskih vremena legendarnih junaka to ih Ilijada opisuje i aristokratsko-gradskih prilika koje vladaju u vreme kada peva pesnik Ilijade, pa se pitamo: gde je izvor ovakvim poreenjima i da li je sam pesnik Ilijade izgraujui poredbu sa roniocem stavio tako surovu porugu u usta Patroklu? Odgovora, onog konanog, nema. Starije junake pesme Helena su nam izgubljene. Ali moramo razmatrati ovakva pitanja da bismo bolje sagledali osobenosti umetnikog izraza u Ilijadi. Poredba sa roniocem je uzeta iz mirnodopskog ivota. Seamo se i tehnike usmenog pesnitva. Ona unosi poredbe u kazivanje pesme ne ugraujui ih dosledno u kontekst. Jer, peva poredbu najee zna iz naslea, ukljuuje je u pevanje kao ukras ili odmor, i ne misli, shodno tome, da li poredba u svemu pristaje onome to treba slikom da uini jasnijim. Otuda kratka poredba Kebrionova samrtnog koprcanja i sunovratnog pada sa skokom ronioca kao da potpuno odgovara 11

zakonitostima usmenog stvaralatva. Jedna jedina crta, udni skok" smrtno pogoenog, hicem kamena poduhvaenog ratnika, poredbom je osvetljena. Dakle, pokret, fizika pojavnost izneta nam je poredbom pred oi. Meuim, to to je uporeenje sa roniocem u Ilijadi dobilo novu vrednost, to je tako dobro uklopljeno u prikaz pobednikove poruge, to Kebrionov pad islikava opirno osmiljujui dodatno ceo prizor - to deluje, na drugoj strani, kao pesniki postupak koji gleda da iscrpe mogunosti to mu ih je nasleena graa pruala. Pomiljamo na pesnika Ilijade, u kome vidimo snanu umetniku linost koja je grau Ilijade organizovala i podredila motivu Ahilejeva gneva. No odmah nas misao vue i drugim putem. Pesnik Ilijade je onaj pesnik koji je, po svoj prilici, staru povest o Ahilejevoj osveti nad Hektorom osmislio humanim sadrajem. Onaj pesnik, jamano, koji je i samog Patrokla prikazao kao saoseajnog mladia za kojim e Ahilejeva robinjica Brisejida od srca plakati. A poredba sa roniocem, stavljena u Patroklova usta, dograena je tako u porugu da, rekli bismo, vie odgovara sirovosti i surovosti kakva je, nagaamo, bila svojstvena junacima iz starijeg, prethomerskog pesnitva. Pitanje kao da nije reivo. Pojedinosti Ilijade podlone su esto dvojakoj interpretaciji. Pitanje o jedinstvu Ilijade i originalnosti pesnika Ilijade postavlja se, u svetlu istorijata motiva iz usmene knjievnosti, pre svega kao pitanje o starijoj ulozi motiva gneva u junakoj pesmi o Ahilu. Da li je Homer, odnosno pesnik Ilijade, prvi organizovao umetniku celinu svoga dela na sredinjem motivu junakovog gneva, i to gneva koji proizlazi iz podreenog junakog ponosa - a pravac i prirodu menja kad gine drug, saborac, prijatelj? Na izbor donosi iz devetog pevanja Ilijade veliki deo govora kojim Fenik, Ahilejev uitelj pokuava da odvrati Ahileja od gneva prema Agamemnonu. Poziva se Fenik, pri tome, na primere, na prie iz davnina. uo je, veli, ... i za slavu junaka iz starih vremena, kada je kojega od njih savladala estoka srdnja, al' su se darima oni i reima stiati mogli. Rekli bismo, na osnovi ovih stihova, da je i pre Ilijade bilo pria, da je bilo junakih pesama u kojima se neki veliki junak naljutio - pa i odljutio. Ili je ovo to navedeni stihovi kazuju izmislio pesnik Ilijade, da bi uinio uverljivijom Fenikovu besedu? Teko je u to poverovati kad je gotovo u svakom stihu Ilijade sadrano neto iz starog narodnog pesnitva i njegovih bezbroj puta ponovljenih motiva. No jo je tee nai tano objanjenje za to kako je nastala pria o gnevu junaka Meleagra, koju, kao stari primer srdnje", pripoveda Homerov Fenik. Prilikom neke etvene sveanosti, Eneja, vladar Kalidona, zaboravio je da prinese rtvu Artemidi, boginji lova i umskog zverinja. Boginja zato pusti u kalidonsku ravnicu stranoga vepra da sve opustoi. Eneja sazove najbolje junake iz raznih grkih krajeva. Mnogi lovci ginu, dok najzad Enejin sin, kraljevi Meleagar, ne ubije vepra. No Artemida ne miruje. Ona izazove svau izmeu Kalidonjana i susednih Kureta oko veprove glave i koe. Zapoinje rat. U borbama se odlikuje Meleagar; dok je on u boju, Kureti odstupaju i povlae se u zidine svoga grada. Ali, Meleagar se onda povue iz boja, gnevan na svoju majku Altaju. On je, naime, u svai oko vepra, ubio njenog brata, svoga ujaka. Majka prokune sina i, na kolenima, doziva boginje osvete, Erinije. Poto se Meleagar, gnevan, povukao iz bitke, Kureti napreduju. Sada oni dre u opsadi Kalidon. Glavari i svetenici Kalidona mole Meleagra da se odljuti. Preklinju ga otac, sestre, pa i majka - sve uzaman. On ostaje zatvoren u svojoj kui. Tek kad neprijatelji ve ponu nadirati na gradske kule i njihove strele padaju po Meleagrovoj odaji, umilostivi ga molbama njegova ena. Meleagar polazi u bitku i spasava grad, ali poklone koje su mu Kalidonjani obeali ne prima. Homerov Fenik tu naglo prekida priu. On gradi paralelu, veoma blisku Ahilejevoj srdbi. No da bi Ahileja ubedio da se odljuti. da ponovo stupi u boj, preutkuje zavretak prie: Altajina

12

kletva je sustigla Meleagri; on je poginuo - i stoga nije primio obeanih darova. Znali su ovo sluaoci Ilijade; kao to su znali da e i Ahilej poginuti. Kakva pitanja namee pria o Meleagru ispitivau Ilijade? Moemo rei i pesmi o Meleagru. Jer, junaka pesma je, ini se, vie nego pripovetka, uvala i izgraivala helenska predanja. Meleagrovu priu, pesmu, moemo osmotriti sa dva stanovita: u okviru predanja, kao deo narodnog blaga; i u okviru Ilijade, kao strukturalni elemenat ovog jedinstvenog knjievnog ostvarenja. Pitanje o prirodi i mestu prie o Meleagru u starogrkom folkloru, u tradicionalnoj usmenoj knjievnosti prethomerskoj, teko da moemo sasvim rasvetliti. Poznajemo, ipak, i drugu, tipoloki svakako stariju varijantu prie. Ova starija varijanta glasi: Altaja rodi Eneji Meleagra. Kada se navri sedam dana od roenja deteta, dou suaje. Odrede da e dete umreti kada dogori cepanica to tinja na ognjitu. Altaja sve uje, povue cepanicu sa ognjita, ugasi je, skloni u krinju. Meleagar izraste u lepog junaka. No kada u svai oko koe kalidonskog vepra Meleagar ubije ujake, Altaja se razgnevi, izvue cepanicu i stavi je u vatru. Cepanica dogori i Meleagar umire. Rekli smo da je ovo svakako starija varijanta prie od one u Ilijadi? Odakle to znamo? Pa u njoj glavnu ulogu ima maija. ivot koji se nahodi izvan junaka, u nekom predmetu, ivotinji, sklonjen na naroito, skrovito mesto, drevni je maijski motiv. Poznat nam je iz verovanja i pripovedne knjievnosti raznih naroda. Iz bajke, pre svega. I nae bajke priaju o zmaju, o Baeliku, ija se snaga" nalazi negde daleko, u glavi drugoga zmaja, zatvorena u neku ivotinju, u vuka, na primer. A kada vuka ubiju, iskoi iz vuka lisica, iz lisice zec, iz zeca izleti soko, iz sokola golub ili vrabac. Pa tek kada se i ova najmanja ptica ubije, umire i nesavladivi zmaj, strani Baelik. Posmatrana sa stanovita celine Ilijade, Fenikova pria o Meleagru stavlja nas stoga pred sledee pitanje: ko je u priu uneo motiv gneva junaka Meleagra, srdnje koja ga navodi da odustane od boja i time donese teka stradanja svome narodu? Jer, u starijoj varijanti nema motiva junakovog pogubnog gneva, kao ni opsade grada, poslanstva junaku da se odljuti, obeanih darova. Pred ovim pitanjem stojimo valja priznati neodluno. Mogue je da je pesnik Ilijade poznavao neku junaku pesmu o Meleagru u kojoj je stari maijski motiv spoljanje due" ve bio zamenjen kletvom majke i dopunjen zlovoljom sina. (To je put racionalizacije starih predanja kojim je grko narodno pesnitvo krenulo, reklo bi se, ve pre Homera.) Mogue je i to da je pesnik Ilijade uneo motiv kletve i junakova gneva u priu o Meleagru. Za osnovnu priu o lovu na kalidonskog vepra taj gnev, oigledno, nije bitan. U Fenikovoj prii, pak, motiv gnevnoga junaka svekoliko zbivanje pribliuje osnovnoj fabuli Ilijade. Ovde neemo dalje ispitivati ove dve mogunosti objanjenja, ni druge pretpostavke o tome odakle pesniku Ilijade glavni motiv speva, Ahilejev gnev. Pitanja su to koja vode u umu grae iz narodne knjievnosti i lavirint problematike oko prirode i porekla motiva u narodnom stvaralatvu uopte. Jedno je, ipak, znaajno: Fenikova pria o Meleagrovom gnevu ima ulogu integracione prie o Homerovoj Ilijadi: Ona je bitan elemenat u njenoj strukturi. ta je to integraciona pria i kakva je uloga te prie u nekom veem pripovednom delu, spevu ili romanu? I ta podrazumevamo kada govorimo o epskoj integraciji? Integracionom priom nazivamo priu koju pripoveda neko lice dela tako da ona ostavlja utisak sasvim nezavisnog umetka. Ona se naoko niim ne vezuje za zbivanja i likove dela u kome stoji i mogli bismo je sasvim lepo i posebno ispriati, ba kao i prie iz Hiljadu i jedne noi. Paljivije osmotrena integraciona pria otkriva nam se, meutim, kao neto od takvih pria sasvim razlino, po mestu i ulozi u celini. Dok se prie Hiljadu i jedne noi samo niu, kao zrna na brojanicama, a vezuje ih nit okvirne prie o eherezadi (ona spasava ivot nastavljajui tek zapoetu priu iz noi u no.), integraciona pria stoji kao nekakav stoer u delu u koje je uklopljena. Ta umetnuta pria pripoveda, u drugim prilikama i likovima, saetije i optije u isto vreme, o glavnom junaku ili glavnom problemu dela u celini. 13

Kakva je onda uloga ovakve prie? Prvo, integraciona pria ima snano objedinjavajue, kompoziciono dejstvo u sklopu velikog epskog pripovedanja. Drugo, mada stoji prema celini kao neki saetak, kao vori prema dugoj niti, integraciona pria stavlja osnovnu fabulu dela u ire okvire, u red onoga to se ne deava samo jednom licu (junaku Ahileju, na primer) i samo njegovom, uskom svetu ve i svakome oveku uopte kada se u slinim prilikama nae. Pria o Meleagru je integraciona pria u Ilijadi. Mono sredstvo za strukturisanje celine i uspostavljanje jedinstva na ravni pripovedanja i ravni smisla. Otuda nam moe biti malo vano (kada pouzdana odgovora vv nema) da li je pria o Meleagru sadravala motiv gneva i ranije, u nekoj obradi koja je prethodila Ilijadi, ili ga nije sadravala. Ako je pesnik Ilijade i naao svoju priu o Meleagrovom gnevu gotovu, u grai starije narodne poezije, on je tu i takvu priu potpuno ugradio u svoj spev o Ahilejevom gnevu. Kao integraciona pria, Fenikova pripovest o Meleagrovom gnevu uvruje jedinstvo koje u pripovedanje Ilijade unosi motiv o Ahilejevom gnevu i prua nam jaku potvrdu da je Ilijadu morao uobliiti jedan pesnik, sastaviti jedan umetnik koji je gledao na celinu dela. Graa iz starijeg junakog pesnitva nije u Homerovoj Ilijadi ostala tua, kao ukamarena. Javlja se, istina, u blokovima i nizoiima, i sa nekim neuglaenostima i nedoslednostima. I analitiari su, dakle, donekle u pravu. Ali su mnogo vie u pravu unitarci, jer gledaju na onoga koji je uinio da ta graa ne ostane neivljena, da sraste u jedno - na pesnika. Iiak ne smemo ni obmanjivati sebe, ni zavaravati druge. Svaki odgovor na pitanje da li je Ilijada delo jednog pesnika, ili je pak nastala sastavljanjem, irenjem i prekrajanjem starijih pesama, postepeno i na takav nain da je teko govoriti o jednom autoru, bie odgovor proiziao iz linog uverenja, moda dobro zasnovanog, ali ipak uverenja i ubeenja, a ne i konanog, sasvim pouzdanog saznanja. Nae je uverenje da je jedan pesnik morao dati Ilijadi njeno jedinstvo. Stojimo, dakle, na stanovitu unitaraca. Kako brane suprotno stanovite analitiari? Osvrnuemo se na jedan od esto potezanih argumenata ispitivaa toga smera. U naem izboru donosimo u celini esnaesto pevanje Ilijade. To je pesma o Patroklu, koja se zavrava pogibijom ovoga junaka. Zapoinje pak molbom Patroklovom da mu Ahilej dopusti da pomogne Ahejcima koje su Trojanci teko pritisli. Ali jo pre nego to Patroklo, sav uplakan, zapone razgovor, Ahilej mu se obraa, pita ga ta ga je tako ojadilo: da nema da saopti neku lou vest, da neku nesreu nisu dojavili glasnici iz domovine; ivi su jo i Patroklov i Ahilejev otac. Onda tek Ahilej dodaje: Ili narie ti za Argejcima ovde to ginu kod laa prostranih da bi za nasilje platili svoje? Ono to se analitiarima ini nedopustivo i neshvatljivo u ovoj sceni jeste - to Ahilej i ne pita Patrokla o onome zbog ega ga je ranije sam otposlao. Razmak izmeu ispripovedanih dogaaja je, istina, u izlaganju Ilijade velik. Pet pevanja ranije, u jedanaestom, Ahilej je iz logora, sedei kod svojih laa, gledao kako Nestor odvozi sa bojita ranjenog Mahaona. Kako nije jasno video ko je ranjenik, Ahilej je poslao Patrokla Nestoru da se o tome raspita. Vraajui se, Patroklo se nameri na ranjenog Euripila, koga vodi u njegov ator i ostaje s njim da ga pazi. Tu smo Patrokla izgubili iz vida. U pevanjima koja slede Trojanci se sve vie primiu laama. Tek u petnaestom pevanju ponovo je re o Patroklu. Jo uvek je kod Euripila, u atoru. Trojanci su se probili preko bedema ahejskog tabora i Patrokle sada uri Ahileju. Analitiari nalaze da je neshvatljivo kako Ahilej moe, odsutno i kao da ne zna ta se deava, da pita Patrokla ta je razlog njegovih suza. Naroito im je neprihvatljivo to Ahilej i ne pita za ranjenog Mahaona. Kazuju stoga da se tu Ilijada prosto razlama. U naputanju motiva o Mahaonu vide i dokaz da poetni stihovi XVI pevanja pripadaju nekoj staroj Patrokliji, nekoj pesmi o Patroklu koja bi, u hronolokom sledu dogaaja pod Trojom, prethodila ak i zbivanjima opisanim u prvom pevanju Ilijade, sukobu Ahila i Agamemnona, dakle, Gnevu i Kugi. 14

Unitarci - a sa njima i mi - vide drugaije poetak esnaestog pevanja i zanemarivanje motiva o Mahaonu. Nije re samo o velikom razmaku izmeu jedanaestog pevanja, gde Patrokle odlazi da izvidi je li ranjenik Mahaon, i poetka esnaestog. Motiv o Mahaonu oigledno je u izlaganju Ilijade samo sporedan motiv, pomoan, mogli bismo rei. Mahaon nije Ahileju ni po emu vaan. Samo je povod da Ahilej odailja Patrokla i preko njega sazna koliko su Ahejci u nevolji i hoe li uskoro pruiti zadovoljenje Ahilejevoj povreenoj asti i preklinjati ga da im pomogne. Da je ovo stvarno smisao Patroklovog odlaska Nestoru vidi se ve iz prvih rei koje Ahilej, u jedanaestom pevanju, kazuje Patroklu: Divni Menetijev sine, ti ljubime mojega srca, mislim, kolenima pristupie mojim Ahejci da me mole, jer nepodnoljiva goni ih nuda. Ove su nam rei sasvim razumljive. U devetom pevanju Ahilej je poslanstvu koje je dolo da ga pomiri sa Agamemnonom rekao da e se boriti sa Trojancima samo kad ovi dopru do njegovih laa, dakle kada potpuno poraze Ahejce. Sada, na poetku esnaestog pevanja, ovaj trenutak ve predstoji, a Mahaon je sasvim nevaan. Analitiarima, jamano, smeta koliko naputanje motiva o Mahaonu toliko i Ahilejevo nagaanje zato Patroklo proliva suze. Ravaju se ovde putevi interpretacije. Za analitiarskogenetsko tumaenje, to Ahilejevo nagaanje, na poetku esnaestog pevanja, puka je besmislica i objanjivo je jedino nastankom Ilijade iz raznih starijih pesama, postupkom manje ili vie mehanikog pripajanja. U vienju unitaraca upravo u tim stihovima lei tanana karakteristika junaka Ahileja; dakako, naznaena samo, bez pesnikovog komentara. Ali, to je objektivni postupak kakav je epskom pesniku jedino doputen. Osmotrimo izbliza: ta govori u prilog drugog shvatanja. Poetak esnaestog pevanja prikazuje uplakanog Patrokla. Prizor dosta neobian. Nad ime se Patrokle rasplakao? Nad zlom sudbinom svojih saplemenika. A njihova je stradanja izazvao Ahilej, odustajanjem od boja. Ahilej se sada nije nad njima saalio; eka da ga na kolenima zamole za pomo. Stoga se Patroklu i obraa reima: ta si se, Patroklo, usplak'o k'o devoje ludo? I gradi se da ne zna ta je uzrok tim suzama. Bile bi razumljive, veli, samo da je kome od njih dvojice roditelj umro, tamo u domovini. Samo sa nevericom, i rekli bismo sa negodovanjem dodaje: Ili narie ti za Argejcima ovde to ginu kod laa prostranih da bi za nasilje platili svoje? jer misli na nasilje koje su njemu uinili - kada mu je Agamemnon oduzeo Brisejidu. Nije li, uistinu, u raspon od svega nekoliko stihova - izmeu onoga to si se usplak'o k'o ludo devoje?" i ovog da bi za nasilje platili svoje" -poloena karakteristika Ahilejeva, svekolika priroda njegova. Iitali smo je ve iz mnogih stihova Ilijade i morala bi nam biti poznata. Spomenimo samo jedno mesto. U devetom pevanju saznali smo da je i sam otac Pelej ovako opominjao Ahileja pred polazak u rat: neka se izmie zlotvornoj zavadi; neka ustee srdbu svog ponosnoprkosnog srca. Povrediva veliina i prekost bez mere, osnovne su odrednice Ahilejeve prirode. Izmeu herojsko-megdandijskog pogleda homerskih junaka i najmanje pet stolea mlae Aristotelove filozofske etike lei golem razvoj. Tu se ne sme greiti i ne mogu se meati pojmovi. Treba gledati koliko na razlike toliko i na slinosti. Duevna veliina jo i kod filizofa Aristotela stoji najblie ambiciji; a ovek koji to duevno svojstvo ima, ovek koji stremi viem, zanima se najvie za slavu i poasti. Gleda, dakle, pre svega na uspeh ili neuspeh u javnom ivotu. 15

Takva okrenutost poastima, to samopotvrivanje veliine stalnim sticanjem i priteavanjem javnih priznanja u zajednici, okosnica je i herojskih pogleda Ahilejevih, glavni pokreta njegovih postupaka. Samo, kod filozofa Aristotela itamo da e ovek koji viem tei, kome je duevna veliina svojstvena, uivati umereno u priznanjima to mu priiadaju, nee drati do onih koja mu dodele nekim beznaajnim povodom - a bie ravnoduan i prema nepriznanju u javnosti, jer se ono njemu i ne moe desiti bez ogreenja o pravdu. Svet junaka-megdandija i plemeiskih voa koji slika Ilijada nije, prirodno, jo otkrio ono to e pet stolea docnije biti poznato Aristotelu: nezavisnost vrednosti valjanog oveka od priznanja javnosti. Otuda ponosni prkos ili prkosni ponos Ahilejev, njegova prekost i usplamteli gnev pred nepriznanjem u veu ahejskih voa ili vojsci pod Trojom. Otuda i nepopustljiva, tvrda odlunost da se osveti za javnu uvredu. Na osnovi reenoga ini se da smemo, suprono analitiarima, zakljuiti: rei Ahilejeve na poetku esnaestog pevanja Ilijade mogu se itati kao fina karakteristika ponosno-prkosnog junaka. Zna Ahilej zato Patroklo plae, a gradi se da ne zna; i prebacuje Patroklu, uvijeno, to se raalio nad sudbinom Ahejaca. Jer oni su je zasluili uvredivi Ahileja. Ilijada je morala imati svoga Pesnika. O tome svedoe ne samo osnovni motiv o Ahilejevom gnevu, na kome stoji fabula i kompozicija speva, ili integraciona pria o Meleagru, utkana u Fenikov govor; ovim monim sredstvima objedinjavanja umetnikog dela pridruuje se veliki broj pojedinosti u nainu izlaganja. Jedan, i nikako neznatan deo te epske tehnike" kazivanja pesnik Ilijade duguje, bez sumnje, starijoj epskoj pesmi. Ali on tu tehniku stavlja odreeno u slubu posebnih motivskih i komiozicionih odlika svoga speva. Vidimo ovo jasno na mespima gde Homer pojedine scene, epizode, povezuje stihovima koji ukazuju i unazad i unapred, priiremaju i postupno razvijaju ili osmiljavaju zbivanje u celini. Obratimo panju na postupnost i postojanost kojom se, u Ilijadi, panja itaoca usmerava na proroanstvo o ranoj smrti na koju je Ahilej, u skladu sa odredbama suaja, osudio samoga sebe odabravi slavnu smrt pod Trojom umesto dugog, ali neslavnog ivota u domovini. U prvom pevanju, Ahilej. koga je Agamemnon uvredio, obraa se majci Tetidi: Majko, kada si vee malovenim rodila mene, da mi je barem Dive Olimpljanin gromovnik vinji odao ast! Rekli bismo u prvi mah da se misli na kratkovekost smrtnog oveka nasuprot besmrtnosti bogova; ali ve je to aluzija na posebnu, Ahilejevu krakovekost, na njegovu oekivanu pogibiju. Niz ovakvih aluzija vrhuni u pevanjima gde se Ahilej, posle smrti Patroklove, sprema nanovo u boj i deli megdan sa Hektorom. U osamnaestom pevanju Ahilej sam kazuje da mu smrt predstoji, a Tetida uzvraa: Rano, sine moj, ivot izgubie, kako i kae, jer posle Hektora odmah i tebi je suen svretak. U devetnaestom pevanju, kada polazi u borbu, Ahileju prorie smrt jedan od njegovih konja, Ksanto: Sad emo jo te spasti dodue, Ahileju silni, al' ti se propasti dan ve primak'o. Krivci ti nismo mi, no kriv je i veliki bog i jaka sudbina. U dvadeset i drugom pevanju, najzad, kada Ahilej ubija Hektora, a ovaj ga moli da njegovo telo preda Trojancima, gnev i kratkovekost dva bitna obeleja Ahilejeva lika, zgrudano stoje pred nama u poslednjim Hektorovim reima: 16

Dobro te poznajem po tvom pogledu, ne oekivah da u te nagovorit', jer gvozdeno srce u grudma ima, al' pazi da se zbog mene bogovi na te onog ne rasrde dana kad Parid i Febo Apolon pogube tebe vina junaka kod Skejskih kod vrata! Podjednako postupno otkriva italac, odnosno slualac Ilijade (u osmom, jedanaestom i petnaestom pevanju), puni smisao odluke Zevsove da Ahileju prui zadovoljenje za pretrpljenu uvredu. To je odluka koja odreuje, na ravni boanstva, celokupna zbivanja Ilijade, pesme o Ahilejevom gnevu. No u prvom pevanju iskazao je tu odluku Zevs samo migom, nabiranjem ela. Znakom tekim i stranim, istina, ali i nejasna znaenja: ... i veama namignu mrkim od toga gospodu bogu ambrosijska prospe se kosa s besmrtne glave, te sav se potrese veliki Olimp. Ovakva smiljena tehnika povezivanja, objedinjavanja izuzetno obimnog i sloenog speva, teko da se moe pomiriti sa shvatanjem analitiara. Ne mogu je, reklo bi se, dovoljno objasniti ni novija saznanja steena uporednim izuavanjem tehnike usmenog narodnog pesnitva. Pokretano je stoga, u novije vreme, i pitanje da li je uopte mogue videti u Ilijadi proizvod isto usmenog stvaralatva, kako se to obino ini. Nije li pesniku Ilijade, ma koliko da je on na usmeno pesnitvo oslonjen i iz toga pesnitva ponikao, ipak potporu za stvaranje velikog epa pruila i pismenost? I ovde pitanja ostaju, a predloena reenja su dosta lina. Datum nastanka Ilijade i grkog alfabeta nablizu su i podjednako su malo precizni; otuda se prednost moe dati i jednome i drugome. Ako se, ak, i pretpostavi da je Ilijada nastala u vremenu kada se alfabet poeo ire upotrebljavati, nije lako rei i to koliko je pismenosti trebalo da stasa i za iroku primenu u knjievnosti. Sama pak Ilijada o pismenosti ne govori, sem jednom moda, u jedva razumljivoj aluziji. Inae, homerski su ljudi nepismeni. Nama je vano jedno: Ilijada, nastala u zaranke duge tradicije usmene junake pesme, znai i neto novo u odnosu na ovu: po obimu, kompoziciji, umetnikim kvalitetima. Analitiarski pristup otkriva u tekstu Ilijade mnoge tragove staroga, mnogo blaga iz usmenog pesnitva starih Helena. Unitaristiko gledanje tei da otkrije jedinstvo umetnikog dela i velikog pesnika speva. Uverili smo se: Homerov svet bogat je motivima nasleenim iz narodnih predanja stvaranih kroz duge vekove. To predanje ulazi u Ilijadu i u starijem, prvobitnijem obliku, i lako preinaeno, prilagoeno Homerovim umetnikim ciljevima i celini njegovog speva. Dvojan je i Homerov odnos prema starome mitu, dakle prema priama o bogovima koji svetom vladaju i ljudima daruju vie zla nego dobra. Ve su antiki kritiari kazivali da Homer olimpiske bogove prikazuje kao ljude, sa mnogim strastima i manama; i da je, zapravo, bogove uinio ljudima, a smrtne junake bogovima. U Ilijadi se, uistinu, i svet bogova i svet ljudi jo sloeniji i slojevitiji. Na Olimpu, njihovom stanitu, bogovi doista ive kao nekakva frivolna aristokratija. Zaokupljeni su ne samo velikom politikom ve i sitnim, dvorskim intrigama u kojima i ljubavna igra moe biti oruje (vidno je to u sceni gde Hera obmanjuje Zevsa). No ve od prvih redova speva ova slika samovoljnih i hirovitih boanskih aristokraa osenena je predstavom o najvioj volji vrhovnog boga Zevsa, o sudbinskom predodreenju kome su podloni i sami bogovi. A onda Homer opisuje i strah i strahopotovanje ljudi prema bogovima, koji su i vladari sveta i goleme prirodne sile. U isto vreme, opet, Homerovi div-junaci znaju da se zaborave, da orujem nasrnu i na same bogove, kad boj uzavri.

17

Bogovi, naklonou ili ak srodstvom bliski nekom junaku, plemenu, gradu, odreuju udljivo tokove zbivanja u Ilijadi. Apolon izaziva svau izmeu Agamemnona i Ahileja. Tetida namoli Zevsa da osveti Ahileja. U bojevima Afrodita titi sina Eneju, Apolon je prijatelj trojanskih boraca, Hera i Hefest su na strani Ahejaca. Pa ipak, sva zla koja je iznedrila svaa izmeu Agamemnona i Ahileja obeleena su, ve u prvim stihovima speva, kao vrenje volje Zevsove". Osetno je, dakle, i ovde sadejstvo starijih i novijih, ili prosto ne sasvim saglasnih predstava o ulozi bogova u ivotu ljudi. Reeno sadejstvo starijih i novijih valja stalno drai na umu. Jer, Ahilejeva srdba nije u modernom smislu psiholoki inilac; ona je i nekakva od bogova poslana sila to zlo nosi, ne samo zaslepljenome Ahileju ve i celome ahejskom taboru. Ona je tragina zaslepljenost. Zaslepljenost, pak, to je udeo i udes smrtnoga oveka. Svet staroga grkoga Predanja, svet je realistian i pesimistian. Na njegovim granicama stoji, za oveka, mrak napreac, smrt zimogrozna; kao i u shematizovanim opisima pogibija homerskih junaka. Obrazac junakog ivota, velik u podvigu, postojan u hrabrosti, zaokviren je zagunim pojasom smrti. Istina, smrt u narodnom verovanju starih Helena nije puni kraj, jer ima i seni. Posle ovekove smrti, sen njegova boravi u kraju kojim vlada gospodar donjega sveta. Ali, kako Ahilej kazuje, poto je u snu video mrtvog Patrokla: Avaj, i u dvoru Aidovu nekakve due ima, i senke ima, al' nikakva nema ivota! Stoji i u prvim stihovima Ilijade da je Ahilejev gnev due mnogih junaka" poslao u dvore Hada {Aida},a njih same uinio da budu pljaka za psine i gozbi za ptice". Junaci sami, pravo ovekovo ja - to je, dakle, neto za telo vezano, za ivot pod ovim suncem. Vidno je da staro helensko verovanje, homersko verovanje u posmrtnu sudbinu oveka, ima jedan koren u snevanju i snovienju. Ostaje, veruje homerski ovek, sen od umrlih ljudi. Jer, vidimo je u snu. Ali ivota u njoj nema, jer sen je to nedodirna. U snu nam uzalud prua ruke; ili bismo da je obujmimo, a ona nam izmie, nestaje. Staro helensko verovanje ovde je, u biti, realistiki usmereno. iveti znai radovati se i stradavati (ovo drugo vie) pod suncem zemaljskim. Od sunca se oprostiti znai - umreti. Ne mogu da se ovde ne setim jedne anegdote to su mi je priale kolege, arheolozi, Pri arheolokim iskopavanjima otvaraju se i grobovi. ovek iz naroda to ne voli. Ne valji se. Ima tu i praznovernoga straha i religioznih uticaja. Otvarali, dakle, arheolozi, u zabaenom kraju, gde narod od toga zazire, grob. A kad arheolozi grob otvaraju, ine to oorezno, kostur otkrivaju neno - da bi ga ugledali kako je bio sahranjen, sa darovima koji su mu priloeni. Iz naunih razloga, dakle, ne iz oseajnosti ili obzira. Lei tako kostur, kao to je mrtav ovek poloen bio, a ogrejalo sunce. Eto i snae putem, iz sela. Snaga je u njoj i zdravlje. Pred otvorenim grobom zastane, zagleda se, kosturu kae: Blago tebi to te je sunce jo jednom ogrejalo!" I misao joj zdrava, ivotna, ovostrana. Takva je, eto, bila i drevna helenska misao o smrti. A iskoila je ta mnsao, salila se trajno u pesmi. Iitavamo je, kao neposredni doivljaj, iz nebrojenih opisa umiranja i pogibija. Iitavamo je iz zavrnog pevanja Ilijade gde se Ahilej, u njenome svetlu, na nov i neobian nain ozari. Ilijada je pesma o Ahilejevom gnevu. Ali pesma o smrti i ljubavi. Na kraju gnev nalazi svoj umir, smisaono dubok, ovean. Smrt i ljubav staju rame uz rame. Ahilejev gnev na Agamemnona izazvao je smrt nebrojenih Ahejaca. Smrt najboljeg Ahilejevog prijatelja, Patrokla. Smrt najveeg dumanina Hektora, viteza plemenita dranja. Nije ova smrt tek Ahilejeva pobeda na vitekom megdanu. in je to omraze i odmazde. in neumereni gneva koji se ni smru neprijatelja ne zadovoljava. Sveti se Ahilej i mrtvome Hektoru, zlostavlja njegovo telo, ne daje da ga Trojanci sahrane. 18

Da se Ilijada zavrava divljakim sakaenjem Hektorova lea, sve Homerovo majstorstvo u slikanju likova i ratnikog ivota ne bi dostalo da spevu sauva slavu meu potomstvom. Bio bi to spev o surovom, neobuzdanom, na kraju i neovenom div-junaku -po duhu onakav spev kakva je, slutimo, mogla biti neka stara pesma o stranome Ahileju. No ako je, pre Ilijade, takve pesme uopte bilo meu junakim narodnim pesmama Helena, Homer joj duguje jedino grau za svoj spev. Ilijadi je on dao duh i smisao, iz sebe i svoga vremena. Ilijada dospeva do svoga pravoga vrhunca kada Ahilej odustaje od osvete nad mrtvim telom. mrskoga neprijatelja i daje ga na otkupe ocu, starome Prijamu, kralju Troje; kada suspregne i zatomi bes, u jednome sagleda i svoju i Hektorovu sudbinu, svoj bol za Patroklom i bol Trojanaca za Hektorom; kada, najzad, u sedome Prijamu i njegovoj tuzi nad mrtvim sinom vidi i svog sedoga oca rastuenog nad smru koja e i njega, Ahileja, uskoro sustii. Zaplae tu Ahilej. Zaudan prizor. Ali iv, oveanski i veran liku. Nije se u ovom plau junak velika duha samozaboravio. Znaju homerski junaci, i oni najvei, da puste suzu, i od jeda i od jadi. Ne ive homerski junaci u visokoj stilizaciji, srca vazda stegnuta, panje napregnute da od sebe ne odstupe. Ima u tim junacima sila ivota. A ima u njima nepo i od dece, od mladosti oveanstva, od razbujalosti prirode. Rimski pesnik Vergilije uzeo je lik Trojanca Eneje iz Ilijade i ispevao Eneidu. Ali Vergilijev Eneja, koji strpljivo, samopregorno i gotovo bezlino vri svoje sudbinsko predodreenje - zadatak osnivanja rimske drave, ne moe da stane uz rame Ahileju i Hektoru. Eneja je od drugog gradiva. Vie je od ideja i radi njih, dok su Ahilej i Hektor iz ivota i zarad ivota. I dok nam Vergilijeva Eneida okree oko pravo na politiku, Ilijada nas suoava sa neovetvom i ovetvom, smru i ljubavlju. Epska opirnost kazivanja i gomilanje grae nasleene iz starijih pesama moe gdekad da nas navede da zaboravimo na ono presudnije: na ljubav. Prvo je to ljubav telesna, putena - prema robinjici Brisejidi. Na ovu ljubav stavio je malo akcenta Homer. Nije to bilo u duhu herojskog pesnitva. Ali upravo tako nenaglaena, ta ljubav pruila je pesniku mogunost gradacije. Jer za njom dolazi druga ljubav, vea i vrednija - prijateljska, ona koju Ahilej osea prema saborcu i drugu Patroklu. Ova ljubav prevodi Ahilejev gnev, po Patroklovoj smrti, u stupanj aktivan i strano razoran. A napokon, u zavrnom pevanju Ilijade, javlja se i trea ljubav, otvara se, gotovo napreac, svet novih oseanja za starca roditelja i zlehudu sudbinu kratkovekog oveka uopte. Ona ini krunu speva, donosi umir i utihu. To su pri ljubavi koje ine najpotpunije unutarnju strukturu Ilijade. Prve dve, sebine dosta, kreu zlosrene sukobe, donose smrt i vode u smrt. U treoj staju rame uz rame smrt i ljubav. U Ilijadi - neko je lepo rekao - ogleda se jedan od trenutaka kada ovek iroko otvara oi da osmotri. svoju konanost. Stoga je i poslednji stih Ilijade: Tako su oni pogrebli konjomoru Hektora borca. Miron FLAAR

19

IZBOR IZ HOMEROVE ILIJADE

PEVANJE PRVO NASLOVLJENOKUGA, GNJEV

Prvo pevanje Ilijade na izbor donosi u celini. Ono otvara spev i njegov je klju. Prvom reju prvoga stiha pesnik je dao sredinji motiv Ilijade - srdbu. Time ujedno odreuje i temu dela. To je srdba najboljeg ahejskog junaka Ahileja sa njenim kobnim posledicama po Ahilejeve saplemenike. Potom nas brzim koracima uvodi u sukob nzmeu Ahileja i Agamemnona, glavnog zapovednika ahejskih eta koje dre u opsadi Troju. Agamemnon je uvredio Apolonovog svetenika Hrisa. Odbio je da mu dade na otkupe ker Hrisejidu, koja je Agamemnonu pripala iz ratnoga plena. Hris moli Apolona da ga osveti. Bog sputa kugu na ahejski tabor. Desetog dana kuge Ahejci veaju. Gatar Kalhant opominje Agamemnona da oslobodi robinjicu. Kalhanta hrabri na slobodnu re Ahilej. Ozlojeeni Agamemnon preti da e, u zamenu za Hrisejidu, uzeti sebi robinjicu Brisejidu, koja je dodeljena Ahileju. Otre rei izmeu Ahileja i Agamemnona; samo to do guanja ne doe. Boginja Atena zadri Ahileja koji nasre na Agamemnona. Ahilej se zaklinje da nee uestvovati u boju. Agamemnon vraa sveteniku Hrisu njegovu ker. Ahileju oduzima Brisejidu. Ojaen i gnevan, Ahilej zaziva majku, morsku boginju Tetidu. Ite od majke da mu pribavi zadovoljenje od vrhovnig boga, Zevsa. Kuga prestaje. Zevs (Div) sklon je da udovolji Tetidinim molbama. Krije svoju odluku od Here, svoje ene. Ova je ipak nasluti. Prepire se sa Zevsom. Prestravljen, njen sin, hromi bog vatre Hefest, dovija se kako bi suzbio Zevsov gnev. Uspeva da nasmeje bogove koji se goste na Olimpu, prebivalitu besmrtnika.

KUGA. GNJEV

Pozivanje Muse. Agamemnon vrea svetenika Hrisa Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina zlosreni, tono Ahejce u hiljade uvali jada due pak mnogih junaka jakih posla Aidu, a njih uini same da budu pljaka za psine i jo gozba za ptice - i tako se Divova volja vrila -, otkad se ono u svai razili bili Atrejev sin, junacima voa, i divni Ahilej. Ko li od bogova razdor i borbu meu njima stvori? Divov i Letin sin. On gnjevom planu na kralja, stranu bolest baci u vojsku, te ginjahu puci, zato to je Hrisa uvredio, njegova reca, Atrejev sin. On stis do brzih ahsjskih laa, erku da otkupi svoju, a golem je nosio otkup, dre' u rukama lovorov venac Feba streljaa na zlatnom ezlu, i svu je ahejsku molio vojsku, a najvie dva vladara junaka Atrida: Atreju sinci i svi Ahejci s nazuvkom lepim, dali vam bozi, stanari na Olimpu. Prijamov da grad razruite i svojoj da kui se vratite zdravi! 20

Meni pak milu povratite erku i uzmite otkup strahujui od Divova sina, Feba streljaa!" To mu povladie drugi svi Ahejci da treba recu odati potu i otkupe primiti sjajne. Ali se ne svide to Agamemnonu, Atreja sinu, nego ga otpremi grubo i pogrdne dodade rei: Da te ne vidim vie kod prostranih brodova, stare, ni da boravi sad ni ponovo njima da ide, jer ti ezlo nee pomoi ni boiji venac! Ne dam ove na otkup; i pre e doekat' starost u kui naoj u Argu, od zaviaja daleko, sluei kao tkalja i na moj leui odar. Odlazi, nemoj me drait', odavde zdravo da ode!" Tako ree, starac se poplai, poslua pretnju, pa on mukom ode niz igalo prebunog mora. Kad ve odmae dalje, tad starac moljae mnogo gospoda Apolona, kog rodi lepokosa Leta: uj me, srebroluki boe, ti Hrisi i presvetoj Kili odbrano, ti to si jaki gospodar Tenedu, uj me, Sminteju! Ako ikad sagradih ugodan hram ti ili ako ti spalih od bikova ili od koza debela stegna ikada, ovu mi ispuni elju: moje naplati suze Danajcima strelama tvojim!" Apolon alje kugu Takvu molitvu ree, i uje ga Febo Apolon, te on s olimpskih sie visina u srcu srdit nose' na pleima luk i dvoklopac tulac; srditu njemu zveknu na pleima ubojne strele, kada se pokrene sam, a iae liei na no. Zatim podalje sedne od laa te izmetne strelu, srebrni zvekee luk mu i zlozuko zvide mu strele. Najpre on mazge zgaati uzme i brzu paad, onda otrljatu strelu i na ljude odapne same, streljae: svuda zaplamtee leeva lomae silne. Kalhant opominje Agamemnona neka Hrisu vrati njegovu erku Devet ve dana boje po taboru padahu strele a dan deseti sazva Ahilej na zborite narod; njemu tu misao Hera beloruka na duu stavi, jer se za Danajce starae njihovu gledaju' propast. A kad se iskupe oni i kad se na zboritu nau, tada brzonogi usta Ahilej i rekne im ovo: Atrejev sine, mislim odavde da emo kui vratit' se poraeni, i ako se spasosmo ivi, kada i rat i kuga Ahejce zajedno biju. Nego dela da vraa il' reca pitamo nekog ili tumaa snova - jer i san Dive nam alje 21

neka nam kae ta se toliko Febo Apolon razgnjevi, da l' stovolovki, da l' zavetu zamera naem, ne bi l' od janjadi miris i koza biranih kako hteo da primi i tako da od nas ukloni pomor!" Tako im ree i sedne, i med njima ustane Kalhant Testorov sin, od sviju to najbolje tolkuje ptice. On je sadanjost znao da vidi, budunost i prolost, ahejskim laama on je pod Ilij put pokaziv"o vraanjem svojim, a tim ga obdario Febo Apolon. On im u nameri dobroj progovori i rekne ovo: Zove me, Divu dragi Ahileju, da vam iznesem zato se ljuti gospod Apolon to gaa daleko. Ja u i rei, ti promisli i zakuni se meni da e mi reima rado pomagat' i junakom rukom. Jer ja se bojim da u razgnjevit' junaka to mono svima Ahejcima vlada, i svaki ga slua Ahejac. Kralj je moniji kad se na slaba srdi oveka, moe istoga dana i svoju stegnuti srdnju, ali mu ostaje gnjev u prsima, dokle god srce svoje ne iskali. Ali ti promisli da l' e me branit." Njemu k'o odgovor tada brzonogi ree Ahilej: Ne boj se nita, no reci to zna od bogovske volje, jer Apolona ti, Divu ljubimca, kojem se i ti, Kalhante, moli kada objavljuje prorotva boja Danajcem, dokle ja ivim i dokle gledam po zemlji niko od Danajaca kod prostranih brodova tebe napasti nee, ma bio to glavom i Agamemnon, tono se razmee sada najbolji da je Ahejac!" Tad se osmeli gatar besprekorni i rekne ovo: Zavetu naem ne zamera bog ni stovolovci naoj, nego se ljuti rad reca tono ga kralj Agamemnon uvredi, nee mu erku da vrati i ne prima otkup, zato nas ojadi gaa i jo e zadati jada. Nee od Danajaca ukloniti strahotnu propast, dokle dragome ocu bez blaga, bez otkupa curu sjajnoku ne vratimo, u Hrisu stovolovku svetu ne povedemo; tada umiriti moemo njega." Agamemnon i Ahilej u svai Tako im ree i sedne. A med njima ustane onda Atrejev sin Agamemnon, junak moan daleko, turoban, mrano mu srce veoma se napuni srdbe, oi pak njegove ognju to bukti bejahu sline. Najpre pogledom oinu vraa i ovo mu ree: Zloguki vrau, nikad jo ti mi ne ree dobra; uvek si voleo ti da same mi prorie jade, a estito neto nit ree nit uradi ikad! I sad poruke boje Danajcem objavljuje ovde, da im strelja to gaa daleko zadaje jade 22

to za Hrisovu erku ne htedoh otkupe sjajne uzet', jer volim da je kod sebe u kui imam; ona od Klitemnestre, od moje verenice ljube meni je draa, jer od nje likom nije ni stasom nimalo gora, a nije ni umom ni umetnom rukom. Ali je ipak hou da vratim, ako je bolje; volim da vojska se spase no propast joj preka da pukne. Nego mi odmah spremajte dar da ostao ne bih ja neobdaren med Argejcem, jer nije to pravo. Gledajte svi, gde mojega sada nestaje dara!" Njemu odgovori na to brzonogi divni Ahilej: Atrejev preslavni sine, o lakome najvei od svih, kako e dar ti darivat' Ahejci hrabri junaci? Ta mi ni za kakvo na snosove ne znamo blago, nego to bee pljake od gradova, razdano ve je; nije pravo da narod na gomilu opet je kupi. Nego sad ovu bogu povrati, a tebi Ahejci trostruko naknadie i etverostruko, dade l' Dive razoriti grad Trojancima obzidan vrsto." Njemu odgovori silni kralj Agamemnon ovako: Nemoj, i ako si dobar, Ahileju podobni bogu, umom krivudati tako, jer nee prevarit' mene a ni oblagat'; zar hoe da sam svoj uiva darak, a ja da bez njega sedim i ovu kae da vratim? Lepo, ako mi dar junaci dadu Ahejci i mom ugode srcu da naknadu dostojnu imam! Ako l' ga ne budu dali, ja sam u poi i uzet': il' tvoj il' Ajantov il' Odisejev uzeu darak pa ga odvesti, a kome ja doem, taj e se ljutit! Ali o tome bie i docnije rei na vreme, nego na more divno sad lau gurnimo crnu, skupljajmo brzo veslare, stovolovku metnimo u nju i lepoliku najzad Hrisovu penjimo erku. Krmar stareina koji nek bude, il' Ajant nek vodi lau ili divni Odisej il' Idomenej il' ti, Pelejev sine, najstraniji od svih junaka, ne bi l' boga brania umolio rtvovav rtve." Njega pogledav mrko progovori brzac Ahilej: Bestidnie, lukavi grabljive, kako e tebi naredbe sluati tvoje Ahejac ikoji rado, il' da otide na put il' hrabro u borbi se bije? Nisam ja ovamo do'o sa kopljanicima da se bijem Trojancima, jer mi nita skrivili nisu; nit su mi goveda moja odveli ikad ni konje nit mi u grudastoj Ftiji, u onoj majci junaka, potrli usev, jer je meu njima velja daljina; gore meu njima jesu hladovite i more buno; nego se, bestidnie, za tobom digosmo da se raduje, tebi vraasmo ast i Menelaju pseto, meu Trojancem, to nema na umu i ne haje za to. Sad ve i meni preti oduzeti da e mi darak, oko njega se mnogo umorih, Ahejci ga meni 23

dadoe! Nikad mi dar sa tobom ne zapada jednak, poto Ahejci grad koji naseljen razore trojski, nego najtei teret u buci besnoga boja moje odvaljuje ruke, a kada doe deoba, dar tvoj mnogo je vei, a ja se laama vraam s bojita s darom malenim, al' milim, od rata trudan. A sad idem u Ftiju, jer zaista mnogo je bolje kui se vratit' u laah uzvijenih, ne mislim vie ovde da vrean blago i bogatstvo tebi gomilam." Njemu, junacima kralj Agamemnon odgovori na to: Bei kad srce te vue, a ja te moliti neu ovde da ostane meni za volju; ima i drugih koji e potovat' mene, a najvie premudri Dive. Najmri meni si ti od bogorodnih kraljeva sviju, voli svagda svae da seje i borbe i bitke. Ako si snaan vebma, tu snagu bog ti je dao! Kui odlazi s laama svojim i svojom druinom i Mirmidoncima vladaj; za tebe se vie ne staram niti tvoju zarezujsm srdbu, a ovo ti pretim: Kao to od mene Feb Apolon oduzima erku Hrisovu, te je aljem sa svojom druinom i s laom svojom, tako u glavom u tvoj se ador uputit' i tvoj darak izvesti: lepotu Brisejidu onu, da zna koliko sam silnij' od tebe, da ne mari drugi sa mnom se graditi jednak i sa mnom porediti sebe." Ree, a uhvati muka Pelejia, i tada se njemu na dvoje stade srce premiljat' u rutavim grudma: da li da otri potegne ma od bedara i njim rastera skuptinu i njim posee Atreju sina, ili da srdbu utia i svoje srcs zauzda. Dok je tako razmilj'o u svojemu srcu i dui i ma golem vuk'o iz korica, sie Atena s neba, a nju posla beloruka boginja Hera jednako miluju' oba i za njih vodei brigu. Ona se priblii ozad; Pelejia za kosu plavu uhvati, samo on da je vidn, a drugi niko. Zaudi se Ahilej i odmah osvrnuv se potom Paladu pozna Atenu: a strano joj sevnute oi. On se obrati njojzi i krilate prozbori rei: erko egidonosnoga Diva, to osvanu opet? Da li da vidi bes Agamemnona, Atreju sina? Al' u ti kazati neto, a tako e, mislim, i biti: brzo e on sa obesti svoje izgubiti glavu." Plavooka boginja njemu Atena odgovori na to: Ja sam sletela s neba da tvoju zaustavim srdbu, ako si voljan da slua, beloruka posla me Hera jednako miluju' oba i za vas vodei brigu. Nego proi se svae i maa iz kora ne vuci: Onoga reima kori onako kako i treba, jer u ti kazati ovo, i zaista tako i bie. Triput dobie jednom toliko sjajnih darova radi uvrede ove; no posluaj. pa se zauzdaj!" Na to odgovori njojzi Ahilej brzonogi ovo: oveku, boginjo, lii da vae poslua rei, 24

ako se mnogo i gnjevi u dui, jer tako je bolje, a ko bogove slua, i usliit' oni e njega.'' Ree, i teku ruku na srebrnim krsnicam' dre' veliki ma u korice vrati, te poslua lepo to mu ree Atena. A sama se vrati na Olimp egidonosnom Divu u dvore med bogove druge. Ponovo Pelejev sin progovori Atreja sinu, reima stane ga grdnim sramotit' ne stiavi srdbe. Teka pijanino s oima pseim i jelenjim srcem, nikada nisi smeo da, oruje metnuvi na se, s vojskom krene u borbu ni da u zasedu zae s ahejskim prvim junacima: to ti se ini k'o propast! Mnogo je bolje dabome po irokoj ahejskoj vojsci dare oduzimat' onom ko protivne rekne ti rei! Kralju izelico, a samo nitkovima vlada, inae, Atrejev sine, sad bi me poslednjom vre'o! Al' u ti kazati neto i veljom se zakleti kletvom: Ovog mi vladarskog ezla iz kojeg ni grane ni lie vie proklijati nee ni procvasti kada u gori njegovo ostade stablo, a koru njemu i lie okresa med te sada ga u rukama ahejski nose sinovi, tono sude i Divovu uvaju pravdu; ovo je velika zakletva moja jednom e udnja za Ahilejem doi sinovima ahejskim svima, uzalud bie ti muka, a ti im nee pomoi kada mnogi junaci od vojskomore Hektora stanu ginut' i padat', i tada od gnjeva e srce ti pucat' zato to nisi hteo da potuje prvog Ahejca!" Nestor savetuje Agamemnona Tako Peleji ree i baci na zemlju ezlo to ga ukrauju klinci od zlata, a zatim on sedne; na drugoj strani Atrejev sin je besneo; usta med njima Nestor slatkoreki, besednik jasni iz Pila, njemu je s jezika tekla od meda beseda slaa. Dva su kolena samrtnih ljudi pred njim ve prola, tono se zajedno rodie s njim i odrastoe nekad u svetom gradu Pilu, a tada on vladae treim. On im u nameri dobroj progovori i kaza ovo: Avaj, da golema jada to ahejsku zemlju nam snae! Radostan bio bi Prijam i njegovi sinovi s njime i drugi Trojci mnogo u dui bi radosni bili kada bi sve to uli gde vas dva se svaate tako koji ste prvi Danajcem na bojitu i mudrom veu. Nego me posluajte, jer oba ste od mene mlai. Ja sam saobra'o vee i s ljudima boljima nekad nego ste vi obojica, al' svagda me tovahu oni. Takvih ne videh nikad junaka, nit u ih videt' kakvi behu Piritoj i Drijant, naroda pastir, 25

Kenej, Eksadij i onaj bogoliki junak Polifem, Tesej, Egejev sin, to bozima podoban bee. Oni med ljudma to hode po zemlji najjai behu, najjai behu i samo se s najjaim borahu oni, s planinskim zverima onim, al' ove su propale grdno. Ja sam saobra'o s njima iz Pila poto sam do'o. do'o iz daleke zemlje, jer sami me pozvae tamo; i ja se borah tu napose, a s onima niko, kakvi su danas po zemlji to hode, ne bi se rvo. Ipak su savete moje i besede sluali oni. I vi me posluajte, jer uvek je sluanje bolje. Ako i jesi moan, ne uzimaj ovome cure, nego je pusti kad mu je sinovi ahejski dae; a ti, Pelejev sine, sa kraljem se svaati nemoj jer je vea dopala ast ezlonoi kralju, koga je olimpski Dive obdario dikom i slavom. Ako si ti i jai, a rodi te boginja majka, ovaj je moniji silom, jer vlada narodom veim. Atrejev sine, gnjev svoj obuzdaj, a ja te molim, nemoj se ljutiti vie na Pelejeva sina, to je u ljutom ratu Ahejcima odbrana mona! Moni kralj Agamemnon odgovori njemu ovako: to si rekao, stare, to sve je odista pravo, nego ovaj bi ovek da bude nad ostalim svima, od svih jai da bude i rad bi nad svima da vlada. Svima bi on nareivo', al' nee ga svaki da slua. Ako su bozi mu dali da kopljanik odlian bude, nisu mu za to dali uvredljive rei da zbori." Njemu u rei ue Ahilej zborei divni: Zaista, ja bih se plaljivac zvao i nitkovi pravi kad bih na svaku re i zapovest poslu'o tebe. Drugima sve to nareuj, a ne zapovedaj meni, jer ja ne mislim da u pokorit' se ikada tebi. Nego u drugo ti rei, a ti to zapamti dobro. Rukama neu se ja za devojku s tobom se biti, a ni sa drugim, jer vi mi je dadoste, pa mi je sada grabite, ali od mojeg od drugoga blaga u mojoj crnoj i brzoj lai oduzeti nee mi silom. Ili pokuaj samo da vide to i ovi ovde: tvoja crna bi krvca po koplju odmah potekla!" Odisej odvodi Hrisejidu njenu ocu. Agamemnon nareuje pokajne rve Tako se zavade oni reima prekim i kivnim, i tad raspuste zbor kod ahejskih brodova sazvan. Peleji adorju i jednakostranim laama ode, a s njim poe Menetijev sin i ostala druba. Atreji tada brzu na puinu potisne lau, a nju izabere dvadest veslara i stovolku rtvu krca za boga, a erku lepoliku Hrisovu smesti 26

u lau, kojoj voa dovitljivi bee Odisej. Onda se otisnu oni i otplove putem vodenim. Potom Atreji vojsci zapovedi neka se pere, ona se stane da isti i sa sebe bacae neist u more, bikove klahu i koze Apolonu bogu punu stovolovku onda na alu trepetljivog mora; nebu se dizao miris, oko njega dim se uzvij'o. Od Ahileja uzimaju Brisejidu Tako se trudili oni u taboru, al' Agamemnon nije odusto nego Ahileju se'o se pretnje. te on Taltibiju i Euribatu zapone zborit', svojim slugama hitrim i vernim glasnicima svojim: Idite sada pod ador Ahileja, Peleja sinu, uzmite za ruku lepu Brisejidu, pa je doved'te, ako l' je ne htedne dati, ja s veom u druinom doi pa je uzeti sam, al' tada jo gore e proi!" Posla ih rekavi to i re im dodade grdnu. Oba nerado pou kraj ala trepetljivog mora i Mirmidoncima stignu, do adorja njinog i laa. Tu su Ahileja nali gde sedi uz ador i lau, a kad on ugleda njih, tad ni malo ne bi mu milo. Oni od zazora silna i straha stanu pred kraljem, nit to govore njemu niti ga pitaju togod, ali se doseti odmah i njima probesedi ovo: Zdravo da ste, glasnici, glasonoe Diva i ljudi, priite, vi mi niste krivi, no Agamemnon, tono vas ovamo alje rad Brisejide mome. Nego Divova nego, Patroklo, momu izvedi, pa im je predaj da vode, a oni nek budu svedoci i pred blaenim bozima i pred ljudima smrtnim i pred osorljivim kraljem, kad jednom nevolja svane, da bih od drugih ja uklonio pogibao sramnu. U svom zluradom srcu kralj Agamemnon besni, ni u prolost ne ume da pogleda ni u budunost da mu se kraj laa ahejska vojska spase u borbi!" Ree, a Patroklo poslua rei dragog drugara, te on iz adora momu Brisejidu lepu izvede, te im je preda, a oni ka laama ahejskim odu, za njima nerado iae ona. Tada Ahilej prolije suzu, sedne na strani od svoje druine, penastoj puini uz breg, na beskrajno gledaju' more. Razgovor s Tetidom Pruaju' ruke mnogo ovako moljae majku: Majko, kada si vee malovenim rodila mene, da mi je barem Dive Olimpljanin gromovnik vinji odao ast! Al' sad mi nije zaklonio obraz, 27

silni kralj Agamemnon Atreji pogrdi mene, sam mi ugrabi dar i uze i sada ga ima!" Ree lijui suze, a ula ga gospoa majka, sede' u morskoj dubini kraj oca, morskoga starca, te se brzo k'o magla nad penastu puinu vinu, sedne potom kraj njega koji je ronio suze, omilova ga rukom i rei mu prozbori ove: Dete, ta plae, i kakva te alost u srcu snae? Kazuj, nita mi ne krij u dui, da oboje znamo!" Uzdiu' teko brzonogi sin progovori njojzi: Znade i sama, pa ta da ti priam kad svemu si veta? U grad iasmo sveti, u Eetionovu Tebu, i nju uzesmo i sve odnesosmo onde to bee. Med sobom pravo sve podelie ahejski sinci, Atrejiu dae lepoliku Hrisovu erku. Ali Hriso, rec Apolona to gaa daleko, doe medoruhim Ahejcima, laama brzim, erku da otkupi svoju a golem je nosio otkup, dre' u rukama lovorov venac Feba streljaa na zlatnom ezlu, i svu je ahejsku molio vojsku, a najvie dva vladara junaka, Atride. To mu povladie drugi svi Ahejci da treba recu odati pravdu i otkupe primiti sjajne. Ali se ne svide to Agamemnonu, Atreja sinu, nego ga odbije grdno i pogrdne dodade rei. Otide starac ljutine pun, a Apolon njemu uslii molbu, jer bogu veoma bejae mio. Strelu zlonosnu on na Argejce posla, i narod jedan za drugim stane na gomile ginut', i svuda padahu strele boanske po irokoj ahejskoj vojsci. Veti otkri nam gatar poruku boga streljaa. I ja prvi navalih da boga umiriti treba, ali Atreji planu ljutinom i, ustavi brzo, izree pretnju, i evo sada se ispuni ona. U brzoj lai onu Ahejci svetlooki alju u grad Hrisu, i gospodu bogu poklone nose, a dva glasnika iz moga adora odvedoe ovas Briseja erku na dar to meni je dae Ahejci. A ti, ako li moe. zatiti svojega sina, Divu otidi na Olimp i moli ga, ako si zborom ili tvorom ikad ugodila njegovu srcu, jer sam esto uo u dvoru mojega oca gde se hvali da si Kroniona s oblakom tamnim jedina ti med bozima spasla od propasti grdne, kad su ga bogovi drugi Olimpljani hteli ca sveu: Hera, Posidon i boginja Palada s njima Atena. Al' ti, boginjo, doe i s Diva odrei sveze brzo na iroki Olimp pozvavi storukog boga, koga Brijarejem bozi, a ljudi sve Egeonom zovu, on je i od svoga oca jo snaniji snagom. 28

Pored Kroniona on kad sedne moan i dian, njega i bozi se preplae te ne vezae Diva. Na to ga seti i, sednuvi, kolena zagrli njemu ne bi li moda hteo da Trojcima bude na pomo neka seku Ahejce na krme ih laama gone', i svi Ahejci neka se takva nasite kralja, a i Atreji, silni kralj Agamemnon, nek vidi svoju grehotu Ahejcu to najboljem potu ne oda." Njemu Tetida potom odgovori lijui suze: Avaj, dete moje, to sam te rodila jadna? Bar da kraj laa sedi neojaen, sine, i srean kad ti je malo ivota odredila sudba, ne mnogo! Sad si malovean ti, od sviju nesreniji ljudi, zaista u zli as porodih te na to u dvoru! Da tu tvoju re isporuim gromovnom Divu, idem glavom na Olimp na sneani, ne bi l' me uo! A ti sedi kraj brzih kraj brodova pa na Ahejce besni ljutinom te se vojevanja ostavi sasvim. Jue je Div u Okean Etijopcima po'o estitim da se gosti, a s njim i ostali bozi. Al' e se dvanaestog dana povratiti opet na Olimp, i ja u tada poi u dvore medoprane Divu, kolena zagrlit' njemu, pa u ga, mislim domolit'." Odisej Hrisu predaje erku Tako mu boginja ree i ode, te ostavi njega onda u srcu ljuta rad one tankovite mome to je. silom oni odvedoe. Potom Odisej stigne u Hrisu svetu stovolovku vodei sobom. A kad su oni luci u zatone duboke doli, tada saviju jedra i stave ih u lau brzu, katarku metnu joj u ljeb uetima spustiv je brzo, tada veslima lau doveslaju oni pod pristan, potom zarone sidro i priveu ua laena; potom pou i oni gde vali o bregove biju; potom stovolovku svetu iskrcaju Febu streljau, potom i Hrisova erka s moroplovke ieta lae. Nju dovitljivi sam Odisej oltaru povede, milom je ocu preda i prozbori njemu ovako: Hriso, posla me amo junacima kralj Agamemnon, da ti erku dovedem i Febu za Danajce svetu priloim stovolku ne bi l' se kako ublaio gospod, koji je argejskoj vojsci mnogosuzne zadao jade." Ree i u ruke da mu, i Hriso radosno primi milu erku, a oni po redu oko oltara stanovnoga svetu stovolovku nameste bogu. Potom oprae ruke i jema zahiti svako. Hriso podigne ruke i bogu se pomoli mnogo: uj me, srebroluki boe, ti Hrisi i presvetoj Kili 29

odbrano, ti to si jaki gospodar Tenedu, uj me: kad ti se pree pomolih, ja ti se tada domolih, obraz mi sauva ti i Ahejce pokara ljuto, dela mi sada jote i ovu uslii elju s danajskog naroda muku i sramotnu nevolju skini!" rtve pomirnice Takvu molitvu ree i uje ga Febo Apolon. A kad se pomole oni i jeam po rtvama bace, najpre im podignu vrat pa zakolju, oderu potom, stegna im tada iseku i dvostrukim obloe salom, po njima onda komade ostalog poloe mesa. Sve je to starac na glavnjama pek'o i rumeno vino lio, a viljuke uza nj u rukama drahu momci. A kad ispekoe stegna i utrobe kuae oni, i drugo sitno iseku i potom na ranje navrte, sve to pomno ispeku i s ranjeva skinu peeno. A kad posvruju sve i gozbu pripreme vee, jednake gozbe dosta za svaije bilo je srce. A kad vee za jelom i piem podmire udnju, tada krage momci do vrha napune vinom. u ae natoe vina i redom razdele svakom; ceo su dan ublaivali gospoda igrom i pesmom lepo pevaju' pesmu bogohvalku ahejski momci i streljaa slave', a on u dui je radostan slu'o. Kad se ve smirilo sunce i crna se spustila tama, cela druina lee da spava kraj ua laenih. Povratak Odisejev iz Hrise Kad je ranosvanka Zora ruoprsta svanula vee, oni se otisnu opet u iroki ahejski tabor. tada im povoljan vetar zatitnik posla Apolon, katarku digoe uvis i bela razavie jedra, vetar duhnu u jedro u samu sredinu, i umni bu'o je talas uz brvno, a laa je letela hitra. I laa plovljae brzo niz talase hitei dalje. A kad su prispeli vee u iroki ahejski tabor, onda oni bregu na pr