I. BIBLIJSKO UČENJE O SPASENJU II. PRAVOSLAVNO · PDF filezbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli

I. BIBLIJSKO UČENJE O SPASENJU

II. PRAVOSLAVNO UČENJE

O SPASENJU

Ivica Stamenković

Drugo i treće poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

I. BIBLIJSKO UČENJE O SPASENJU

''Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao,

da svaki – ko veruje u njega – ne propadne, nego da ima ve čni život. Bog, naime, nije poslao Sina u svet da sudi svetu, nego da se svet spase njegovim posredstvom. Ko veruje u njega – tome se ne sudi; a ko ne veruje već je osuđen, što nije verovao u ime jedinorodnoga Sina Božijeg .''

Evanđelje po Jovanu 3:16-18

''Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo.''

Poslanica Efescima sv. apostola Pavla 2:8-10.

Kako zadobiti spasenje pred Bogom? Ovo je nesumnjivo najvažnije pitanje u univerzumu. Od odgovora na njega zavisi sudbina čitavoga čovečanstva kao i sveukupne kreacije. Prvi upitnik na koji želim da odgovorim glasi: Da li je Bog grešnom čoveku ponudio oproštenje greha i večni život do koga on treba da stigne na lak ili težak način? Ili, da pitanje postavim još jasnije: Da li je Bogu uopšte stalo do toga da njegovo palo stvorenje bude spašeno? Ukoliko je odgovor na ovo pitanje ''da'', onda možemo sa sigurnošću da pretpostavimo (pre nego što to i dokažemo) da je Bog učinio sve što je neophodno za spasenje ljudskog roda. Ukoliko je odgovor ''ne'', onda moramo da pretpostavimo (a i to mora biti uočljivo i dokazivo) da je Stvoritelj na sve moguće načine pokušao da sakrije put spasenja i čoveku ga učini nejasnim i neprepoznatljivim. U ovom poglavlju ćemo razmatrati i potvrditi biblijsku istinu o spasenju koje je besplatni dar od Boga , a u narednom ustanoviti da li Pravoslavna crkva pruža istinit odgovor na pitanje: kako stići u nebesko carstvo? Na stranicama Božije Reči, Biblije, zapisana su mnogobrojna svedočanstva o Bogu kao neograničenoj ljubavi. Božije otkrivenje opisuje Njega kao Veličanstvenog, koji je još pre stvaranja sveta, u svom beskrajnom sveznanju, imao uvid u buduće čovekovo sagrešenje i u



3

večnosti osmislio plan spasenja. Ipak, pre nego što nešto više kažem o samom spasenju, nađimo najpre odgovor na pitanje: zbog čega je potrebno spasenje?

Zbog čega je potrebno spasenje? Na početku ovog proučavanja sam dužan da istaknem da

svetopisamska objava o stvaranju sveg živog i neživog sveta, pa i čoveka, zapisana u prvoj knjizi Mojsijevoj, nije samo mitološki i legendarni zapis – već istorijski izveštaj o stvarnom događaju. Ovo posebno napominjem iz razloga što najveći broj Srba u današnje vreme, u isti mah nazivajući se hrišćanima, uopšte ne veruje u biblijski izveštaj o stvaranju, već se pouzdaje u istinitost teorije o evoluciji. Pošto u ovom poglavlju ne želim da obrađujem činjenice o istinitosti Biblije i zabludama koje propagiraju evolucionisti (tj. današnja zvanična ateistička nauka), pozivam istinoljubive čitaoce da potraže literaturu na srpskom jeziku, pisanu od hrišćanskih naučnika – doktora prirodnih nauka, u kojima su detaljno oborene sve evolucionističke pretpostavke i prikazani dokazi o specijalnom Božijem stvaranju.1

Pošto prihvatimo činjenicu o božanskom stvaranju, koje je potkrepljeno mnogobrojnim naučnim dokazima, biva nam mnogo lakše da verujemo i u sve ostale istine koje su zapisane u Knjizi nad knjigama.

U Mojsijevom izveštaju, kojeg je sačinio po inspiraciji Svetog Duha, čitamo da je Gospod stvorio čoveka kao krunu svoga stvaralačkog dela:

''Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih. (...) Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.'' (1. Mojs. 1:26, 27, 31).

Božiji prvobitni plan za njegovu tvorevinu bio je večni život

kojeg samo On poseduje. Izuzetna raznolikost biljnog i životinjskog sveta, milijarde zvezda u svemiru i anđeli koji služe Tvorcu, trebali su da u ljudima izazovu divljenje i strahopoštovanje prema Preuzvišenom: 1 Neke od izuzetnih knjiga dostupnih na srpskom jeziku: ''Evolucija ili stvaranje'', autori: Reinhard Junker i Siegfried Scherer; ''Šta dokazuju stenje i kosti?'', Autor: Karl Vilend; ''Krah evolucije'', autor: Duane T. Gish; ''Mala misterija stvaranja'', Robert V. Gentry; ''Postanje'', Ariel A. Roth; ''Ikone evolucije'', Jonathan Wells; ''Čudesa stvaranja'', Harun Jahi; Biblijski potop, Dr Henri Moris i Džon Vitkomb itd, (u izdanju Centra za prirodnjačke studije iz Beograda kao i srodnih udruženja i izdavačkih kuća).



4

''Slavu Božiju kazuju nebesa, nebo javlja delo Božijih ruku.

Dan žubori, drugom danu zbori, noć poruku drugoj noći šalje.

Nema reči, nit ima govora, gde se ne bi poruka im čula.

Po svoj zemlji ona se razleže; Njene reči na kraj sveta stižu.''2

Ipak, Svemogući nije želeo da gospodar čitave Njegove kreacije bude na nivou ropske poslušnosti Onome koji ga je sazdao. Iz razloga poštovanja slobodne volje stvorenih po Svome obličju, Bog je prvim ljudima ponudio izbor. On se sastojao u odluci i odabiru večnog života sa Tvorcem u svim krasotama stvorenog sveta, ili pak svojevoljno i namerno biranje večite smrti i odvojenja od Boga.

''I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lijepa za

gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. (...) I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi ; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.''3

Na svu žalost, upravo u vreme ovog čovekovog ispita, pre nego što je

bogoliki uzbrao sa drveta (večnog) života i time pokazao svoju odlučnost za život sa Gospodom, odigrao se jedan dramatičan događaj. Gospod Isus Hristos o njemu kaže ovako:

''Gledao sam satanu kako je pao sa neba kao munja.'' (Lk. 10:18).

Isto tako i starozavetni proroci:

''Kako pade sa neba, zvijezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se sa višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu.''4

2 Psalam 19:1-4; prevod i prepev prof. dr Aleksandar Birviš. 3 1. Mojsijeva 2:9, 16-17. Naglasak moj. 4 Knjiga proroka Isaije 14:12-15. Naglasak moj.



5

''Ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvijem si lijep. Bio si u Edemu vrtu Božijem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamant, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragad i zlato; onaj dan kad si se rodio načinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti bješe na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenoga. Savršen bješe na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi. (...) Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom; baciću te na zemlju...''5 Heruvim, anđeosko biće vrhunske moći i inteligencije, zbog želje da se izjednači sa Bogom, bio je zbačen daleko od Božijeg prestola. Sa njime, od Svetog je odstupila i čitava vojska anđela, trećina ukupno stvorenih: ''I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih zbaci na zemlju. (...) I bi zbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom.''6 Iz zavisti i mržnje koja je sve više ispunjavala njegovo srce, sotona je pohitao da čim pre uništi onoga koji postavljen da bude gospodar nad svim stvorenjem. Čovek je sa svojom suprugom od neprijatelja bio zatečen u još uvek ''nedefinisanom'' stanju pred Bogom. Njegove usne još uvek nisu bile dotakle plod sa drveta života. Sotona je to brzo uvideo. Pristupio je ljudima na veoma lukav način, navodeći ih da posumnjaju u Božiju dobru nameru što se tiče njihove budućnosti:

''Ali zmija bješe lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakog drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.''7

5 Knjiga proroka Jezekilja 28:12-15, 17. Naglasak moj. 6 Otkrivenje Jovanovo 12:3-4, 9. Naglasak moj. 7 1. Mojsijeva 3:1-6. Naglasak moj.



6

Zbog ovakve ljudske lakomislenosti, đavo, koga Gospod Hristos naziva ''ubicom ljudskim od početka'' (Jn. 8:44), uspeo je da prvi bračni par, zajedno sa milijardama njihovih potomaka skrene na stranputicu koja vodi večnoj pogibli. Neposlušanjem Gospodnje volje i probanjem ploda sa ''drveta spoznanja dobra i zla'', čovek ne samo da je stekao smrtnost tj. propadljivu prirodu, već je zaslužio i trenutno pogubljenje u skladu sa prethodnim Božijim upozorenjem. Ipak, Bog je kao veliki čovekoljubac dopustio samo trenutnu smrt čoveka u duhovnom smislu – koja se očitovala u izgubljenom prisnom zajedništvu sa Njime. Pomenuta duhovna smrt se potom kroz nasleđeni ''praroditeljski greh'' proširila na celokupno Adamovo potomstvo. Do današnjega dana, nebrojeno mnoštvo ljudskih bića rađaju se u stanju duhovnog mrtvila tj. bez zajedništva sa Bogom i bez večnoga života. No, vratimo se za trenutak u edenski vrt, na momenat Gospodnjeg susreta sa našim zbunjenim i uplašenim praroditeljima. Iako ga je Reč obavezivala da usmrti prekršioce zapovesti, Svevišnji je žrtvovao nevino živo biće, životinju u čije je krzno obukao neposlušne i sakrio njihovu golotinju (1. Mojs. 3:7, 21). Međutim, to nije bio kraj iskazivanja Njegovog milosrđa. Istom prilikom, Gospod je najavio ispunjenje svog večnog plana; plana potpunog oproštenja svih ljudskih krivica kroz Spasitelja koji će biti rođen od žene (bez učešća muškarca) a koji će biti pobednik nad sotonom: ''I još mećem neprijateljstvo između tebe (zmije; prim. I. S.) i žene i između sjemena tvojega i sjemena njezina, ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.''8 Od toga momenta, Pradavni je vodio ljudsku istoriju tako da bi je doveo do trenutka pojavljivanja božanskog Spasitelja i spasenja čitavog čovečanstva.

Čovekova grešnost i Božija ljubav

Svojim sagrešenjem ljudi su stekli smrtnost. I ne samo nju. Stekli su i pogrešivu nesavršenu prirodu koja je sklona neizvršavanju Božije volje i suprotstavljanju svemu što potiče od božanske pravednosti i svetosti. Ta priroda je postala udeo svih ljudi, koji su sledstveno njoj, protiveći se Gospodu i čineći dela nečastivoga, postali podložni gnevu i večnoj osudi:

8 1. Mojsijeva 3:15. Naglasak moj.



7

''Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili (...) Jer ako su prestupom jednoga mnogi umrli (...) Sud je, naime, potekao od jednoga i tako doveo do osude (...) Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila - usled prestupa jednoga (...) Stoga, dakle, kao što je za jedan prestup došla osuda na sve ljude (...) Jer kao što su neposlušnošću jednoga mnogi postali grešni...''9

Pomenuta grešna priroda rezultovala je i prvim bratoubistvom (1. Mojs. 4:8). Apostol Jovan o uzrocima tog događaja kaže sledeće:

''Ne kao što Kain beše od nečastivoga i ubi brata svoga. I zašto ga ubi? Zato što dela njegova behu zla, a dela njegova brata behu pravedna.'' (1. posl. Jovanova 3:12). U ljudskom društvu su se potom pojavile različite forme moralne izopačenosti (poput mnogoženstva, osvetoljubivosti itd). Neke od njih beleži i Sv. pismo:

''I uze Lameh dvije žene (...) I reče Lameh svojim ženama, Adi i Seli: čujte glas moj, žene Lamehove, poslušajte riječi moje: ubiću čovjeka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju. Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta.'' (1. Mojs. 4:19, 23). Bezakonje je sve više napredovalo u pretpotopnoj istoriji zemlje među tadašnjim stanovništvom. Tvorcu je bilo veoma žao što se njegova tvorevina na ovakav način izopačila i postala zla. Greh ljudi je postao tako strašan da je Gospod odlučio da uništi sve što diše. Jedini ljudi spašeni od velike vodene katastrofe bili su Noje i njegova porodica: ''I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu. I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio. Ali Noje nađe milost pred Gospodom. Ovo su događaji Nojevi: Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje. I rodi Noje tri sina: Sima, Hama i Jafeta. A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja. I pogleda Bog na zemlju, a ona bješe pokvarena; jer svako tijelo pokvari put svoj na zemlji. I reče Bog Noju: kraj svakome

9 Poslanica Rimljanima 5:12, 15a, 16a, 17a, 18a, 19a.



8

tijelu dođe preda me, jer napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa zemljom.''10 Sto dvadeset godina posle ovog Gospodnjeg upozorenja, na zemlju je navalila velika vodena stihija koja je uništila sva kopnena živa bića koja su se nalazila van Nojevog kovčega. Preko milijardu bezbožnih izgubilo je svoje živote. Možda će se neko od čitalaca na ovom mestu zapitati da li je Bog uistinu milostiv kada je ovako nešto učinio? Zbog čega jednostavno nije zatvorio svoje oči pred grehom i sve oprostio? Ipak, kao što sam ranije pomenuo, Bog jeste Milostivi. Ali, njegova osobina jeste i apsolutna svetost. O ovoj Gospodnjoj osobini svedoči čitavo Sveto pismo: ''I vikahu jedan drugome govoreći: svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je zemlja slave njegove.'' (Knj. proroka Isaije 6:3). Zato što je On svet, svaki greh za koji čovek ne želi da se pokaje, mora biti kažnjen. U vreme pred potop, pokajanje je bilo potrebno svakom razumnom stvoru, ''koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu.'' (1. posl. Petrova 3:20). Međutim, kao što je slučaj i danas u XXI veku, na Nojevo upozoravanje najveći deo populacije je ostao gluv, ne želeći da sluša propovednika pravednosti. Ovaj Božiji čovek je jedini verovao u Reč o dolazećem sudu: ''Verom Noje bi obavešten o onome što se još nije videlo, pa obuzet strahopoštovanjem načini kovčeg za spasenje svoga doma; njom on osudi svet i posta naslednik pravednosti koja se slaže sa verom.''11 Onaj koji je pun milosrđa, želeo je spasenje svake osobe. Ipak, morao je da prihvati slobodnu volju većine koja je odlučila da ostane van njegove blagonaklonosti. Sud je na kraju ipak stigao.

Bog je pokretač spasenja

Ono što je veoma važno da naglasimo o temi koju proučavamo jeste da je spasenje u potpunosti Božije a ne ljudsko delo. Biblija nam daje do znanja da u pogledu spasenja postoje dve, na prvi pogled, veoma začuđujuće i iznenađujuće krajnosti. U njoj čitamo o Bogu kao Biću koje je vrlo zainteresovano za spasenje svoje tvorevine a potom i o ljudima koji

10 1. Mojsijeva 6:5-13. Naglasak moj. 11 Poslanica Jevrejima 11:7.



9

su krajnje nezainteresovani i odbijaju Gospodnji spasenjski plan. Svevišnji, iako preuzvišen i samodovoljan, ispunjava Bibliju dokazima o staranju i velikoj ljubavi prema svemu stvorenom a ponajviše prema čoveku: ''Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim milost.'' (Jeremija 31:3; naglasak moj). ''Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? govori Gospod, a ne da se odvrati od putova svojih i bude živ.'' (Jezekilj 18:23). ''Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.'' (Jezekilj 18:32). ''... da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima.'' (Ev. po Mateju 5:45). ''... da se od ovih ništavnih stvari obratite živom Bogu, koji je stvorio nebo, i zemlju, i more, i sve što je u njima; koji je u prošlim vremenima pustio sve mnogobošce da idu svojim putevima, ali ipak nije sebe kao dobrotvora ostavio neposvedočena, dajući vam kišu s neba i rodne godine, puneći vaša srca hranom i veseljem.'' (Dela ap. 14:15-17; naglasak moj).

Sa druge strane, kao što sam pomenuo, Sveto pismo ne samo da govori o čoveku kao grešniku koji po svom telesnom rođenju ne pripada Bogu već je pod uticajem sotonske vlasti, nego ga opisuje i kao biće koje nema ni najmanju želju da traži Gospoda i ispunjava Njegovu volju - istrajavajući u bezbožnosti:

''A vi ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i greha, u kojima ste

nekada živeli kada ste se držali običaja ovoga sveta i poglavara demona, duha koji sada deluje u nepokornima. I svi mi smo nekada živeli među njima, udovoljavajući požudama svoga tela i sledeći telesne želje i nagone pa smo, kao i ostali, po prirodi bili podložni Božijem gnevu.''12

''Gospod s neba na sve ljude gleda:

12 Poslanica Efescima 2:1-3; prevod WBTC, izdaje: Alfa i Omega, Beograd 1997. Naglasak moj. (Apostol Pavle piše vernicima u Efesu, opisujući im realnost duhovnog stanja u kome su se nalazili pre nego što su postali sledbenici Isusa Hrista).



10

da li ima ikog razumnoga, da li ima ko da traži Boga? Svak zaluta, svi se iskvariše,

Nema nikog da što dobro čini, Ni jednoga jedinoga nema.''13

''Kao što je napisano: »Nema pravednoga – baš ni jednoga; nema razumnoga, nema toga koji Boga traži. Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema toga koji čini dobro, nema baš ni jednog. Njihovo grlo je otvoren grob, varali su svojim jezicima, zmijski otrov je pod njihovim usnama; usta su im puna kletve i gorčine. Noge su im brze za krvoproliće, pustoš i beda je na njihovim putevima, a put mira ne poznaše. Pred njihovim očima nema straha od Boga.«''14 Ovakav prikaz Boga i njegovog najuzvišenijeg stvorenja je poprilično različit od predstava različitih božanstava i ljudi u drugim starim (mnogobožačkim) religijama. U njima, za razliku od učenja hrišćanstva, bogovi su osobe koje se ne interesuju baš previše za sudbinu zemaljskih stanovnika, dok nasuprot tome, njihovi zemaljski poštovaoci teže svim silama da im ugode – pa čak i prinošenjem ljudskih žrtava. Evo nekih od starozavetnih primera koji opisuju sveštenike paganskog boga Vala u verskom zanosu, kao i prinošenje ljudskih žrtava bogu Molohu:

''A kad bi u podne, stade im se rugati Ilija govoreći: vičite većma: jer je on bog! Valjada se nešto zamislio, ili je u poslu, ili na putu, ili može biti spava, da se probudi. A oni stadoše vikati iza glasa, i parati se nožima i šilima po svom običaju, dokle ih krv ne obli. A kad prođe podne, stadoše prorokovati dokle dođe vrijeme da se prinese dar; ali ni kaka glasa ni koga da odgovori, ni koga da čuje.''15

''Jer hođaše putovima careva Izrailjevih, i još sali likove Valima. I sam kađaše u dolini sina Enomova, i sažizaše sinove svoje ognjem po gadnijem djelima onijeh naroda koje odagna Gospod ispred sinova Izrailjevih. I prinošaše žrtve i kađaše na visinama i po brdima i pod svakim zelenijem drvetom.''16

13 Psalam 19:2-3; prevod prof. dr Aleksandar Birviš. Naglasak moj. 14 Poslanica Rimljanima 3:10-18. Naglasak moj. 15 1. Carevima 18:27-29. Naglasak moj. 16 2. Dnevnika 28:2-4. Naglasak moj.



11

Zahvaljujući svome sveznanju, Svevišnji nije bio zatečen činjenicom da će otpali čovek krenuti stranputicom bez ikakve želje da na jedini pravi, bogougodni način, živi i deluje. Bivajući potpuno uveren da će u slučaju Njegovog neintervenisanja čitavo čovečanstvo vođeno sotonom propasti na najgori način, Bog je još pre početka vremena određeni broj ljudi unapred odredio za spasenje i večni život. Sveto pismo nam o tome veoma jasno svedoči.

Predodređeni za večni život

Apostol Pavle je u poslanici Efescima na veoma jasan način opisao veliku biblijsku istinu o Božijem predodređenju nekih ljudi za spasenje. Obratimo posebnu pažnju na tekst koji sledi a posebno na naglašene delove stihova koje sam ispisao podebljanim kurzivom. Naime, iz razloga svog posebnog ushićenja zbog saopštavanja ove istine, Pavle u jednom dahu ispisuje čitav tekst (zapazimo da je čitav naredni tekst zapravo jedna prilično dugačka rečenica) i u njemu nekoliko puta ističe predodređenje:

''Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je u Hristu blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima, jer nas je u njemu izabrao pre stvaranja sveta – da budemo sveti i neporočni pred njim, odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje, da nas Hristovim posredstvom usini, da hvalimo slavu njegove blagodati, kojom nas je obdario u voljenom Sinu; u njemu imamo otkup, njegovom krvlju, oproštaj prestupa – po bogatstvu njegove blagodati, koju je bogato izlio na nas u svakoj mudrosti i razboritosti, kad nam je obznanio tajnu svoje volje – po svojoj blagonaklonosti – koju je unapred odredio u njemu, da je sprovede kad se ispuni vreme, da u Hristu ponovo sastavi sve što je na nebesima i na zemlji; u njemu, u kom smo i mi postali naslednici, pošto smo unapred određeni odlukom onoga koji sve čini shodno savetovanju svoje volje, da budemo na hvalu njegove slave – mi koji smo se unapred uzdali u Hrista; u njemu ste i vi, pošto ste čuli istinitu reč, evanđelje svoga spasenja, i poverovali, zapečaćeni obećanim Svetim Duhom, koji je kapara našeg nasledstva – za izbavljenje njegove tekovine, na hvalu njegove slave.''17 Evanđelist Luka u Delima apostolskim takođe potvrđuje biblijsku nauku o predodređenju, govoreći:

17 Poslanica Efescima 1:3-14. Naglasak moj.



12

''A mnogobošci slušajući ovo radovahu se i slavljahu reč Gospodnju, te poverovaše svi koji su bili određeni za život večni.''18 Božija Reč spominje i ''knjigu života'' koja je na nebesima, a u kojoj su unapred zapisana imena onih koji će biti spaseni tokom ljudske istorije. Sa postojanjem takve knjige bili su upoznati Božiji ljudi i u starozavetnom i u novozavetnom periodu:

''Ali oprosti im grijeh: ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje koju si napisao.''19

''I klanjaće joj se svi koji stanuju na zemlji, čije ime - od postanka sveta - nije upisano u životnoj knjizi Jagnjeta koje je zaklano.''20

''Ali nemojte da se radujete tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena zapisana na nebesima .''21

''Da, molim i tebe, pravi druže, pomaži im, jer su se samnom

zajedno borile u propovedanju evanđelja sa Klimentom i ostalim mojim saradnicima, čija su imena u knjizi života.''22 Naravno, zbog ovakvog izbora za neprolazni život u nebeskom carstvu, Bog je morao u večnosti da pronađe način za oproštenje greha onih koje je predodredio. Budući da je greh učinjen u celokupnoj povesti čovečanstva bio tako ogroman u Njegovim očima, On je izabrao, za Sebe, najbolnije rešenje. Isus Hristos, večni Božiji Sin se saglasio sa voljom svoga nebeskog Oca i pristao da u određeno vreme preuzme svo prokletstvo i kaznu za grehe sveta. Isusove reči iskazuju pokornost Božijem planu spasenja:

''Zato ulazeći u svet govori: »Žrtava i prinosa nisi zaželeo, ali si mi telo pripravio; žrtve koje se spaljuju i žrtve za greh nisu ti bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim – u knjizi je napisano za mene – da učinim, Bože, tvoju volju«.23

18 Dela apostolska 13:48. Naglasak moj. 19 Druga Mojsijeva 32:32. Naglasak moj; Vidi još i: Knjiga proroka Danila 12:1. 20 Otkrivenje Jovanovo 13:8. Naglasak moj. 21 Ev. po Luki 10:20. Naglasak moj. 22 Poslanica Filipljanima 4:3. Naglasak moj. 23 Poslanica Jevrejima 10:5-7. Naglasak moj.



13

''Jer nisam sišao sa neba da činim svoju volju, nego volju onoga koji me je poslao.''24 Kada apostol Petar govori o Hristovoj žrtvi prinetoj na golgotskom krstu, on stavlja do znanja vernicima da je Njegovo raspeće bilo planirano u večnosti:

''Znajući da od svog sujetnog načina života, koji vam je od vaših otaca predan, niste iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista kao nevinog i čistog jagnjeta, koji je pre postanka sveta bio predodređen, a na kraju vremena je objavljen radi vas.''25 Evanđelist Luka potvrđuje Petrove Bogom nadahnute reči, pišući sledeće:

''Udružiše se zaista u ovom gradu protiv tvoga svetog sluge Isusa, koga si pomazao, Irod i Pontije Pilat sa mnogobošcima i sinovima Izrailjevim, da učine što je tvoja ruka i tvoja odluka unapred odredila da bude.''26 Ovako veličanstvenoj Božijoj namisli o zameničkoj Hristovoj žrtvi i izboru bezbrojnog mnoštva za život u divotama večnog carstva, pravi evanđeoski hrišćani ne mogu i ne žele ništa da dodaju. Oni, umesto toga, sa divljenjem kliču Gospodu zbog njegove neverovatne milosti, odajući mu zahvalnost i slavu poput apostola Pavla koji je rekao:

''O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nedokučljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi! Jer ko je upoznao Gospodnju misao? ili ko je bio njegov savetnik? ili ko mu je nešto prvo dao, da bi mu bilo vraćeno? Sve je, naime, od njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.''27

SPASENjE VEROM U DOBA STAROGA ZAVETA

Kada govorimo o spasenju u ovom periodu, pod njim podrazumevamo Božije delovanje u istoriji dugoj oko četiri hiljade godina

24 Ev. po Jovanu 6:38. 25 1. posl. Petrova 1:18-20. Naglasak moj. 26 Dela apostolska 4:27-28. Naglasak moj. 27 Poslanica Rimljanima 11:33-36. Naglasak moj.



14

– koliko je proteklo, po biblijskoj hronologiji, od stvaranja sveta do vaskrsenja Isusa Hrista.

Rečima apostola Pavla koje ističu predodređenje, započećemo naše dokazivanje da je Bog oduvek ljude prihvatao i darivao im večni život isključivo na osnovu njihove vere i odazivanja na Njegov spasonosni poziv. Ovaj bogonadahnuti Gospodnji sluga piše ovako:

''A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji su po

njegovoj odluci pozvani. Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio da budu saobrazni liku njegovoga Sina, da on bude prvenac među mnogom braćom. Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao, a koje je opravdao, te je i proslavio.''28

Dakle, apostol pominje ljude koje je Bog unapred znao i

predodredio, a u određeno vreme njihovog života pozvao, opravdao i proslavio (u duhovnom smislu već postavio sa Hristom na nebesa; vidi: Ef. 1:3; Kol. 1:13). Pošto smo već govorili o Gospodnjem sveznanju i predodređenju, sada ćemo obratiti pažnju na Božiji poziv i odaziv na njega, kao i na grešnikovo opravdanje.

- Spasenje kroz veru

Kada smo govorili o bogootpadnuću pretpotopnih stanovnika zemlje, naglasili smo da je veliku vodenu kataklizmu preživelo osmoro ljudi na čelu sa pravednim Nojem. Iako se u trenutku nastanka potopa našlo samo nekoliko pravednika, u ranijoj istoriji pretpotopne zemlje je živelo još nekoliko Njemu ugodnih ljudi. Sveto pismo nam govori o pravednom Avelju i Enohu. Sasvim je sigurno, i tu činjenicu ne bi smeli da dovodimo u pitanje, da su i njih dvojica bili od Boga izabrani i pozvani da mu služe. Već smo ranije utvrdili da niko sam po sebi ne traži Gospoda (Ps. 14:3...). To znajući, dolazimo do pitanja: na osnovu čega su Avelj, Enoh i Noje bili spaseni i prihvaćeni od Boga? Da li su spasenje zaslužili svojim bogougodnim delima ili su ga primili po nekom drugom osnovu? Knjiga nad knjigama naime kaže: ''A rodiv Matusala poživje Enoh jednako po volji Božjoj trista godina, rađajući sinove i kćeri; Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina; i živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga, jer ga uze Bog.(...) Ali Noje nađe milost pred Gospodom. Ovo su događaji Nojevi:

28 Poslanica Rimljanima 8:28-30. Naglasak moj.



15

Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.''29

Čitajući ove tekstove, čovek koji ne poznaje dovoljno dobro značenje i smisao celokupnog Pisma, lako bi mogao da zaključi da su pomenute ličnosti zaslužile spasenje svojom poslušnošću i pravednošću. Međutim, Biblija se nikada ne sme tumačiti izdvajanjem pojedinih tekstova iz celokupnog konteksta Božije Reči. Da bismo dobili odgovor na postavljeno pitanje, okrenućemo stranice Novog zaveta i u poslanici Jevrejima pronaći sledeće reči:

''Verom Avelj prinese Bogu bolju žrtvu nego Kain, zahvaljujući njoj dobi svedočanstvo da je pravedan, pošto je Bog svedočio za njegove darove, i njom on još uvek govori iako je umro. Verom Enoh bi prenet – da ne vidi smrti, i više se ne nađe, jer ga Bog premesti. Jer pre no što je prenet bi posvedočen da je ugodio Bogu. A bez vere ne može mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže. Verom Noje bi obavešten o onome što se još nije videlo, pa obuzet strahopoštovanjem načini kovčeg za spasenje svoga doma; njom on osudi svet i posta naslednik pravednosti koja se slaže sa verom.''30

- Šta je spasonosna vera?

''A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.'' (Jevrejima 11:1).

Kao što je rečeno u stihu koji je pred nama, vera nije ono što mnogi Srbi današnjice veruju da jeste. Vera, dakle, nije narodna religiozna tradicija ili običaji. Nije ni poštovanje davno umrlih predaka za koje se smatra da su bili osnivači nacionalnih crkava. Nasuprot tome, vera kojom se grešnik spasava je tvrdo pouzdanje u ono o čemu nam govori Božije otkrivenje. Niko od nas u XXI veku nije bio svedok bilo kog događaja iz davne prošlosti koja je opisana u Bibliji. Ipak, novozavetni vernici (poput onih starozavetnih) su imali čvrsto pouzdanje u ono o čemu govore biblijski izveštaji, bez obzira što nisu bili očevici događaja. Apostol Petar opisuje plodove spasonosne vere:

29 1 knj. Mojsijeva 5:22-24; 6:8-9. Naglasak moj. 30 Jevrejima 11:4-7. Naglasak moj.



16

''Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne vidite, i radujete se neizrecivom radošću, jer postižete cilj svoje vere: spasenje svojih duša.'' (1. Petrova 1:7, 8; Naglasak moj).

Spasenje duše se zadobija, u skladu sa Petrovim propovedanjem, verom u Hrista kojeg ne vidimo telesnim očima, ali se čvrsto pouzdajemo u Njegovu otkupljujuću smrt – koja nam je opisana u evanđeljima. No, da neko ne bi bio u zabludi i poverovao da može ''čvrsto'' da veruje ''u Boga'' a da pritom, u isto vreme, živi i deluje u suprotnosti sa Njegovom voljom (pa da, ipak, bude ''spašen verom''), moramo da pomenemo jedan veoma važan navod:

''Kakva je korist, braćo moja, ako ko govori da ima veru, a nema

dela? Može li ga vera spasti? (...) Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva. Ali neko će reći: ti imaš veru, a ja imam dela. Pokaži mi svoju veru bez dela, a ja ću ti pokazati veru po svojim delima. Ti veruješ da ima samo jedan Bog? Dobro činiš; i demoni to veruju i drhte. Hoćeš li pak da saznaš, prazni čoveče, da vera bez dela ništa ne vredi? (...) Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela.31

Odgovarajući na komentare ljudi koji su posedovali samo

intelektualnu veru u Božije postojanje (a želeli da se nazovu hrišćanima poput ostalih pravih vernika) i smatrali da se spasenje postiže takvim verovanjem, Jakov pominje da je potpuno logično da prava vera rezultuje svakodnevnim uklanjanjem od greha i pravednim delima (pravedna dela su, pritom, samo posledica spašenosti a ne uzrok spasenju). Vera u činjenicu da Bog postoji nije dovoljna za spasenje – jer takvu veru poseduje i sam đavo pa ipak deluje kao Gospodnji neprijatelj. Dokaz da se Jakov ovde ne obraća braći i sestrama u veri (kao i da ne zagovara spasenje kroz dela - jer bi to bilo u suštoj suprotnosti sa ostatkom Biblije), jeste više nego očigledan. Kada govori hrišćanima, Jakov se obraća sa puno pažnje: ''Draga braćo moja...'' (vidi: 1:2, 16, 19; 2:1, 5, 14; 3:1, 12; 5:19). U drugom, pak, slučaju on veli: ''Ali neko će reći...'' (st. 2:18), što jasno stavlja do znanja da se tu ne radi o hrišćanskom bratu, već nehrišćaninu koji ''veruje da Bog postoji'', a ipak nema druge plodove hrišćanske vere, jer očigledno nije shvatio ni prihvatio ono što spasonosna vera podrazumeva. Upravo iz tog razloga, Jakov mu se obraća rečima: ''prazni čoveče'', što on uistinu i jeste.

Vera koju su posedovali svi pretpotopni Božiji ljudi jeste bila upravo ona koja je kao svoj plod imala i dela koja su bila u skladu sa Njegovom voljom. Ipak, ni sama vera niti pak dela pravednosti ne potiču

31 Poslanica Jakovljeva 2:14, 17-20, 26. Naglasak moj.



17

od ljudi već od milostivoga Boga (u skladu sa Pavlovim kazivanjem iz posl. Rimljanima 8. glave). Činjenicu da grešni izgubljeni smrtnik dobija spasonosnu veru na dar, bez ikakve svoje zasluge, potvrđuju apostoli Petar i Pavle u svojim poslanicama.

''Simeon Petar, služitelj i apostol Isusa Hrista, onima koji su pravednošću našega Boga i Spasitelja Isusa Hrista primili istu skupocenu veru kao i mi: blagodat vam i mir u izobilju u poznanju Boga i Isusa Gospoda našega. Kako nam je njegova božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti (...) čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja...''32 ''...neka vam misli budu usmerene na razborito razmišljanje, prema meri vere koju je Bog svakom dodelio .''33 Na ovaj način, pojasnili smo na koji način su došle do spasonosne vere neke od poznatih biblijskih ličnosti. Na narednim stranicama, zadržavajući se još uvek na istom delu Božije knjige, proučićemo život starozavetnog heroja vere - Avraama.

Pozvanje i opravdanje Avrama

Avraam je jedna od najpoznatijih ličnosti Starog zaveta, ili bolje rečeno, cele Biblije. Njegov životni primer i odnos sa Bogom je veoma važan za proučavanje biblijskog učenja o spasenju. Mogu sa sigurnošću reći da je Avramovo spasenje verom najbolji primer, u prvom delu bogonadahnute Reči, o Božijem pozvanju i opravdanju grešnika.

- Ko je bio Avram?

Prema biblijskoj hronologiji, Avram je rođen 292. godine posle potopa, u okviru desete poslepotopne generacije.34 Vodio je poreklo od Nojevog sina Sima (Sema), što će reći da je bio pripadnik semitskog plemena. Njegovo rođenje je smešteno u 892. godinu života Noja (koji je živeo 950 god.), što nam daje do znanja da je Avram imao mogućnost da se lično upozna sa ovom izuzetnom ličnošću. Međutim, ono što čitamo o Avramu u Mojsijevom izveštaju, a što se tiče njegovog života do 75. rođendana, izgleda da nam ne da za pravo da poverujemo da se osoba o kojoj govorimo ikada ozbiljnije interesovala za duhovne istine. Biblijski

32 2. poslanica Petrova 1:1, 3-4. Naglasak moj. 33 Poslanica Rimljanima 12:3. 34 Uporedi sa 1. Mojsijeva 11:10-26.



18

izveštaj nam govori da je Avram sa svojom rodbinom (roditeljima, braćom i polusestrom koja mu je postala i supruga) živeo u gradu u pokrajini Haldeji (1. Mojs. 11:31). Naseljavanje njegovih predaka na ovo područje desilo se posle rasejanja od vavilonske kule, zbog njihove pobune protiv Boga i posedovanja idolopokloničke religije. Deo ovih idolopoklonika se naselio blizu (sadašnjeg) persijskog zaliva i osnovao naselje Ur, u kome je kasnije rođen Tarin sin. Enciklopedijski podaci nam govore da je taj grad zajedno sa Haranom (udaljenim preko hiljadu kilometara), bio centar idolopoštovanja trijade bogova: boga meseca, boga sunca i carice nebeske (Nane, Utua i Inane). Takođe, postojao je i veliki žrtveni oltar poput piramide koji se zvao ''Zigurat'', a koji je imao svrhu da se na njemu prinose žrtve pomenutim božanstvima.35 Možda izgleda čudno da su se ljudi ponovo okrenuli bogootpadništvu samo dve stotine godina nakon velikog potopa, koji je već jedanput zbrisao sa lica zemlje civilizaciju koja nije marila za Gospoda. Još čudnije je to što su u vreme gradnje vavilonske kule kao i osnivanja Ura i ostalih naselja, na zemlji živeli Noje i njegovi sinovi (Sim je živeo još 500 godina posle potopa) kao praroditelji svih poslepotopnih stanovnika, a da se gotovo niko nije interesovao da poveruje u njihovo propovedanje o negativnim posledicama bezbožništva.36 Poslepotopne generacije su imale žive svedoke Božije svetosti i pravednosti, kao i gneva koji se izlio na one koji su napunili zemlju bezakonjem.

Ipak, većina ljudi je ponovo izabrala put bez Boga. Apostol Pavle o njima govori ovako:

''Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i

nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu, jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio . Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili , niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i

35 Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, deluxe 2000, izdanje na CD-R, ''UR''. 36 Starovavilonski (Sumerski) ''Ep o Gilgamešu'' nam govori o Gilgamešu kao kralju Uruka, grada poznatog po hramu boginje Inane, koji je putovao do čoveka koji se zvao Ut-Napištim (biblijski Noje) kome su bogovi obznanili dolazak velikog potopa. Pomenuti ep nam kazuje da je Ut-Napištim posedovao besmrtnost koju su mu dodelili bogovi. Ovaj ep predstavlja legendarnu priču o stvarnom događaju kojeg nam opisuje Biblija kao potop koji se desio u Nojevo vreme. Navedeno prema: Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga Alfa 1996. str. 225-226.



19

ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca. Bog ih je zato sa prohtevima njihovih srca predao u nečistotu, da međusobno obeščašćuju svoja telesa, - oni koji su lažju zamenili Božiju istinu, poštovali i klanjali se tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka, amin.''37

U Avramovo vreme, dakle, zemaljsko stanovništvo je poštovalo

lažne bogove. Nemamo razloga da sumnjamo da su i on i sva njegova rodbina bili idolopoklonici poput ostalih (ime ''Avram'' u prevodu znači: ''uzvišeni otac'' ali i ''otac uzvišenih mesta''38; u paganskim religijama je bilo uobičajeno da se oltari bogovima prave na uzvišenim mestima tj. brdima, vidi: 4. Mojs. 33:52; 1. Carevima 22:44; 2. Dnevnika 17:6). Njihovu vezanost za bogove koje su već poznavali, kao i način obdržavanja otačke religije, dokazuje nam i odabir mesta u koje će se preseliti nakon napuštanja Ura:

''I uze Tara sina svojega Avrama i Lota sina Aranova, unuka

svojega, i Saru snahu svoju, ženu Avrama sina svojega; i pođoše zajedno iz Ura Haldejskoga da idu u zemlju Hanansku, i dođoše do Harana, i ondje se nastaniše. I poživje Tara svega dvje sta i pet godina; i umrije Tara u Haranu.''39

Iako nam je nepoznat motiv njihovog napuštanja rodnog mesta i

selidba na teritoriju koju su naseljavali pripadnici Hamovog plemena (tj. Hananci), možemo da pretpostavimo da je razlog bila potraga za predelima pogodnijim za život i ispašu njihove stoke. Tadašnji svet je bio veoma retko naseljen – tako da su se pred očima Tare i njegove porodice neprekidno pojavljivala nova prostranstva bez ijednog ljudskog naselja. Njihovo odredište je bio Haran, do kojeg su stigli posle dugog višemesečnog putovanja. Novim stanovnicima ovoga mesta je bilo sasvim prirodno da nastave sa upražnjavanjem religije na koju su bili naviknuti. Knjiga Isusa Navina nas izveštava o načinu ispoljavanja njihove religijske svesti:

''I reče Isus svemu narodu: ovako veli Gospod Bog Izrailjev: s

onu stranu rijeke živješe negda oci vaši, Tara otac Avramov i otac Nahorov, i služiše drugim bogovima. Ali uzeh oca vašega Avrama ispreko rijeke i provedoh ga kroz svu zemlju Hanansku...''40

37 Poslanica Rimljanima 1:18-25. Naglasak moj. 38 Navedeno prema: Bible reference library, People and places in the Bible, Barbour and company, inc. New Jersey, 1987. 39 1. Mojsijeva 11:31-32. Naglasak moj. 40 Knjiga Isusa Navina 24:2-3. Naglasak moj.



20

Božiji poziv upućen Avramu

''I reče Gospod Avramu: idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati. I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji . Tada pođe Avram, kao što mu kaza Gospod, i s njim pođe Lot. A bješe Avramu sedamdeset i pet godina kad pođe iz Harana.''41

Iako je još pre postanja sveta bio Bogu poznat i predodređen za

večni život, Avram tih istina nije bio ni malo svestan (toga zapravo nije svestan ni jedan čovek sve do momenta svoga pozvanja i obraćenja Bogu – kada kroz Sveto pismo biva upoznat sa pomenutom činjenicom). Za njega sasvim nenadano, nakon što je ušao u drugu polovinu osme decenije života, u vreme koje je unapred bilo određeno, javio mu se nečiji glas. Avram je celoga života bio religiozan, ali je ovo bio prvi put da mu se obraća neko božansko biće. Povrh svega, to božanstvo mu je bilo potpuno nepoznato. Ipak, bilo je očigledno da je Avram bio poznat Onome koji ga je pozvao. Verom koja mu je darovana, nakon što je saslušao obećanja koja mu je Uzvišeni izrekao, pozvani je odlučio da se odazove. Poslanica Jevrejima nam kazuje:

''Verom Avraam posluša kad bi pozvan da iziđe na mesto koje je

imao da primi u nasledstvo, i iziđe ne znajući kuda ide. Verom se naseli u obećanoj zemlji kao u tuđoj zemlji...''42

U narednih dvadeset i pet godina, Svevišnji se javio Avramu još

nekoliko puta.43 U svojim javljanjima obećao mu je bezbrojno potomstvo, iako je njegova žena bila celoga života nerotkinja. Mesečni ciklus je kod Sare već odavno bio prestao (18:11). Nade za rađanje potomaka više nije bilo. Međutim i pored toga, Avram je kroz vreme sve više upoznavao Boga koji ga je susreo. Iz tog razloga, njegova vera je bivala sve jača. Poverovao je da Bog može da učini i ono što se ljudima čini nemogućim. Bio je uveren da će mu Gospod darovati potomstvo, u skladu sa svojim obećanjem:

41 1. Mojsijeva 12:1-4. Naglasak moj. 42 Poslanica Jevrejima 11:8-9. Naglasak moj. 43 Vidi: 1. Mojsijeva, poglavlja 15; 17; 18.



21

''Pa ga izvede napolje i reče mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. I povjerova Avram Bogu, a on mu primi to u pravdu.'' (1. Mojs. 15:5-6).

Tekst koji sam upravo naveo nam govori mnogo više od toga da

je Avram poverovao u ono što je svim srcem želeo više od pola veka. On govori o tome da je Gospod Avrama učinio pravednim kroz veru. Apostol Pavle nam o tome kaže sledeće:

''Avraam se - i mimo nade – nadao i poverovao da će postati otac

mnogim narodima, kao što je rečeno: »Tako će biti tvoje potomstvo«. I nije oslabeo u veri kada je uzeo u obzir svoje već izumrlo telo, bio je već stogodišnjak, i izumrlu Sarinu matericu. U Božije obećanje nije posumnjao s neverovanjem, nego bi ojačan u veri, te dade slavu Bogu, potpuno uveren da je Bog kadar i učiniti ono što je obećao. Zato mu je bilo uračunato u pravednost.''44

''Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao te je i opravdao...''

Ono što je sasvim sigurno, a što nam Biblija potvrđuje, jeste da je

Avram pre nego što ga je Bog pozvao da izađe iz Harana bio sve drugo – samo ne pravedan. Upražnjavajući idolopokloničku otačku religiju, živeo je poput ostalih pripadnika svoga plemena bivajući na putu večne propasti, čineći dela nepravde koja su bila inspirisana nečastivim.

Sam pojam ''opravdanja'' podrazumeva prethodnu krivicu. Ne postoji niko ko bi bio primoran da se nekome ''opravdava'' a da prethodno nije učinio nešto pogrešno (tj. u nečemu sagrešio). Avramova krivica je bila očigledna. Decenije života u grehu se nisu mogle tek tako izbrisati. Bilo je potrebno da Bog sa svoje strane dovede ovoga čoveka u stanje kojim bi On bio u potpunosti zadovoljan. U postepeno ''popravljanje'' ponašanja i načina življenja bivšeg stanovnika Harana Gospod se nije mogao pouzdati. To, zapravo, nikada nije ni bio Božiji put kojim bi čovek stekao spasenje. U skladu sa svojim večnim planom, Bog je blagoizvoleo da sve Avramove grehe oprosti odjedanput – tako što će ga proglasiti pravednim samo na osnovu njegove čvrste vere:

''Šta ćemo, dakle, reći da je naš po telu praotac Avraam

[postigao]? Ako je, naime, Avraam opravdan na osnovu svojih dela, može da se hvali ali ne pred Bogom. Jer šta kaže pismo: »Avraam je poverovao




22

Bogu i to mu je uračunato kao pravednost«. A onome koji radi plata se ne računa po milosti nego po dugu. Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost, kao što David naziva blaženim čoveka kome Bog uračunava pravednost bez dela: »Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni. Blažen je čovek kome Gospod greh ne uračunava«.45 Apostol Pavle je u ovom odeljku više nego jasan. On naglašava da Avram nije došao do opravdanja svojim trudom i bogougodnim delima, već tako što je poverovao i pouzdao se u Boga koji ga je takvim proglasio. U trenutku kada je bio na vrhuncu svoje životne grešnosti (jer se gresi svih ljudi pred Bogom svakodnevno nadodaju onim prethodno učinjenim) Avram je bio opravdan tj. proglašen potpuno nevinim i bez krivice. Ovakvo opravdanje je mogla da mu dodeli samo neverovatna Božija milost – na osnovu zameničke žrtve koja je za njega bila prineta (tj. predodređena) još pre početka vremena.

Kakav je bio rezultat Avramovog opravdanja?

Svakodnevno posvećivanje Bogu je logična posledica opravdanja verom svakog pojedinca. Takav je bio i Avramov slučaj. Od momenta prvog susreta sa Gospodom, on je do kraja svoga života poživeo još sto godina (do 175. godine - kada je umro; vidi: 1. Mojs. 12:4; 25:7). Kroz sve to vreme, ovaj starozavetni Božiji čovek je rastao i sazrevao u bogopoznanju i razumevanju Njegove volje. Njegovi prvi koraci sa Bogom nisu bili najspretniji. Bio je u iskušenju da izgovori laži – što je i učinio (12:12-20), potom je predvodio odred ratnika i borio se protiv vojske koja je zarobila njegovog sinovca Lota (14. gl.). Poslušao je svoju ženu i začeo dete sa njenom sluškinjom Hagarom, iako je to bilo protiv Božijeg plana i obećanja koje mu je dato (16. gl.). Sve ove Avramove ''omaške'' desile su se tokom vremenskog perioda od deset godina od Gospodnjeg prvog javljanja (16:3), što nam daje do znanja da je njegov rast u veri bio spor i sazrevanje lagano. Ipak, iako bez ijedne pobožne knjige koju bi mogao da čita i kroz nju stiče znanje o Bogu, Avram je prolazio kroz život učeći se duhovnim lekcijama na praktičan način. Tako, nakon što mu je konačno u stotoj godini darovan sin, od njegove do tada neplodne žene Sare, Bog je zaželeo da oproba Avramovu veru i pouzdanje u Njega kao Svemogućeg. Pošto je Isak, obećani sin, stasao i postao mladić, Gospod je zapovedio njegovom ocu da otputuje sa njime u zemlju Moriju, udaljenu nekoliko dana hoda, i tamo ga prinese na žrtvu:




23

''Poslije toga šćaše Bog okušati Avrama, pa mu reče: Avrame! A on odgovori: evo me. I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati. I sjutradan rano ustavši Avram osamari magarca svojega, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina svojega; i nacijepavši drva za žrtvu podiže se i pođe na mjesto koje mu kaza Bog. Treći dan podigavši oči svoje Avram ugleda mjesto izdaleka. I reče Avram momcima svojim: ostanite vi ovdje s magarcem, a ja i dijete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu, vratićemo se k vama. I uzevši Avram drva za žrtvu naprti Isaku sinu svojemu, a sam uze u svoje ruke ognja i nož; pa otidoše obojica zajedno. Tada reče Isak Avramu ocu svojemu: oče! A on reče: što sine! I reče Isak: eto ognja i drva, a gdje je jagnje za žrtvu? A Avram odgovori: Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi za žrtvu. I iđahu obojica zajedno. A kad dođoše na mjesto koje mu Bog kaza, Avram načini ondje žrtvenik, i metnu drva na nj, i svezavši Isaka sina svojega metnu ga na žrtvenik vrh drva; I izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega .''46

Ovo poglavlje nam opisuje divnu epizodu u Avramovom životu.

U njoj ne nalazimo niti jedan pomen da se pomenuti starac prepirao sa Naredbodavcem, niti pak da je i pomislio da ne posluša Gospodnju zapovest. Iako su mu kroz glavu navirala pitanja o svrsishodnosti ovakvog dela, kao i razmišljanja o načinu ispunjenja Božijeg obećanja o brojnom potomstvu kroz Isaka – ukoliko on bude ubijen, Avram je poslušno koračao ka svome odredištu:

''Verom je Avraam prineo Isaaka kada je bio kušan, i jedinca je

prinosio on koji je primio obećanja, kome je rečeno: »Po Isaaku nazvaće ti se potomstvo«. Pomislio je da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati; zato ga je i dobio kao sliku.''47

Godine iskustva sa Bogom naučile su Avrama posvećenom

životu i veri da su Gospodnja volja i Njegov naum uvek savršeni. Gospod Isus Hristos je rekao:

''Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko

ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan.'' (Mt. 10:37; naglasak moj).

Avram je to znao. U trenutku kada je sa bolom u srcu podigao

nož da ubije obećanog sina, koga je tako dugo čekao, začuo je povik:

46 1. Mojsijeva 22:1-10. 47 Poslanica Jevrejima 11:17-19. Naglasak moj.



24

''Ali anđeo Gospodnji viknu ga s neba, i reče: Avrame! Avrame!

A on reče: evo me. A anđeo reče: ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi. I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu mjesto sina svojega. (...) I reče: sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, zaista ću te blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao pijeska na brijegu morskom; i naslijediće sjeme tvoje vrata neprijatelja svojih. I blagosloviće se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.''48

Ovaj Avram, koji je najpre bio izgubljeni paganin, a potom po

Božijoj volji postao heroj vere, stasao je u jednu od najpozitivnijih ličnosti Biblije samo zahvaljujući Božijoj suverenoj volji i izboru. Ovako izabranog i opravdanog čoveka, Bog je na kraju uveo i u svoju nebesku slavu49 i učinio primerom opravdanja kroz veru za sve naredne vekove .

Ipak, želim da se ukratko, u samo nekoliko rečenica, osvrnem na izjavu koju je izrekao Jakov u svojoj poslanici, a po pitanju Avramovog opravdanja. To želim da učinim zato što Pravoslavna crkva ovaj tekst pogrešno shvata, zanemarujući celobiblijsko učenje o spasenju zarad svog pogrešnog tumačenja (vidi: 2. Petrova 3:15-16). Pomenuti, pravoslavnima nejasni stihovi, glase ovako:

''Naš otac Avraam nije li po delima opravdan, kada je prineo

svoga sina Isaaka na žrtvenik? Vidiš da je vera sarađivala sa njegovim delima, i vera je delima došla do svog ispunjenja. I ispuni se Pismo koje govori: »Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravednost, i nazva se prijatelj Božiji«. Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom . (...) Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela.''50

Kao što sam već naglasio ranije u našem proučavanju stihova koji

prethode ovima, tekstovi Svetog pisma se nikada ne smeju tumačiti izvan celokupnog konteksta Božije Reči. Biblija nije sama sebi protivrečna. Zato, ako pažljivo sagledamo drugo poglavlje ove poslanice jasno ćemo uočiti da Jakov naglašava da za spasenje pred Bogom nije dovoljna samo vera u Njegovo postojanje, uz istovremenu nezainteresovanost za

48 1. Mojs. 22:11-18. Naglasak moj. 49 Vidi: Ev. po Luki 16:22-31. 50 Poslanica Jakovljeva 2:21-24, 26. Naglasak moj.



25

izvršavanje Božije volje. Svaka verom spašena osoba ima želju da čini ono što je Gospod zapovedio51, te tako i pisac ove poslanice govori da su bogougodna dela dokaz opravdanja verom. Avramova ''vera u Boga'' bi bila mrtva u slučaju da se usprotivio Božijoj zapovesti, jer bi to zapravo značilo da on uopšte ne poznaje Gospoda i ne veruje u ono što On jeste. Avramovo poverovanje i opravdanje verom, o kojem govori Jakov u 23. stihu desilo se pre 86. Avramovog rođendana (vidi: 1 Mojs. 15:5-6; 16:1-3, 16), a takozvano ''opravdanje delima'' tek nakon što je Isak postao mladić (rođen je kada je Avram imao sto godina). To znači da je Avram ''opravdan delima'' tek 30-tak godina nakon što je proglašen pravednim kroz veru52 (što znači da je posle dugog perioda postao dovoljno duhovno izgrađen da je mogao ovim veličanstvenim delom da potvrdi svoju veru i neograničeno poverenje u Svemogućeg Boga). Bogougodna dela jesu uvek pratilac prave spasonosne vere, ali nikako i uslov spasenja, kao što ćemo se dodatno uveriti tokom daljeg proučavanja ove teme.

Opravdanje verom u doba Zakona

Nakon dugog vremenskog perioda kojeg možemo nazvati ''doba

savesti'', u kojem su ljudi živeli bez specijalnog Božijeg otkrivenja kroz pisanu Reč, nastupilo je doba zakona. Početak ovoga doba u biblijskoj istoriji je smešten u trenutku davanja deset Božijih zapovesti Mojsiju na planini Sinaj (2. Mojs. 20. gl.). Nakon izrailjskog izbavljenja iz viševekovnog egipatskog ropstva, Jahve, Bog njihovih otaca Avraama, Isaaka i Jakova odlučio je da pomenuti narod zvanično proglasi svojim, u skladu sa prethodnim obećanjem datim Avraamu, njihovom rodonačelniku (1. Mojs. 22. gl.):

''I Mojsije izađe na goru k Bogu; i povika mu Gospod s gore

govoreći: ovako kaži domu Jakovljevu, i reci sinovima Izrailjevim: vidjeli ste šta sam učinio Misircima i kako sam vas kao na krilima orlovijem nosio i doveo vas k sebi. A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavjet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet. To su riječi koje ćeš kazati sinovima Izrailjevim.''53

51 Vidi: posl. Filipljanima 2:13; kao i posl. Titu 2:11-14. 52 Vidi ponovo: Posl. Rimljanima 4:1-8, 16-22; kao i 3:28. 53 2. Mojs. 19:3-6. Naglasak moj. Pojam ''sinovi Izrailjevi'' odnosi se na potomke Avraamovog unuka Jakova, Isaakovog sina. Jakovu je Bog dao drugo ime ''Izrailj'' (tj. ''Izrael'') što u prevodu znači: ''Onaj koji vlada sa Bogom'' (prema: Bible reference library, people and places in the Bible, A Barbour book, New Jersey 1987). Vidi: 1. Mojs. 32:24-30. Današnji Izraelci (Jevreji) su potomci Avraama, Isaaka i Jakova.



26

U isto vreme, Gospod je objavio svoje zakone Jakovljevim

potomcima, dajući im do znanja da mu trebaju biti poslušni ukoliko žele blagosloven život:

''Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Ja sam Gospod Bog vaš.

Nemojte činiti što se čini u zemlji Misirskoj, u kojoj ste živjeli, niti činite što se čini u zemlji Hananskoj, u koju vas vodim, i po uredbama njihovijem nemojte živjeti. Nego moje zakone vršite i moje uredbe držite živeći po njima. Ja sam Gospod Bog vaš. Držite uredbe moje i zakone moje; ko ih vrši, živ će biti kroz njih. Ja sam Gospod.54

Zakon kojeg je Gospod dao Izrailjcima preko Mojsija je bio

apsolutno savršen. Jakovljevi potomci, pak, poput svih ostalih bili su grešni ljudi, koji pomenute zakone nisu mogli da ispune u potpunosti. No, svrha zakona je bila upravo ta, da sa jedne strane, svakome ljudskom biću prikaže Božije savršenstvo, a sa druge - da zahtevano savršenstvo ne može da postigne nijedan čovek, makar koliko se trudio. Apostol Pavle, koji je u životu pre obraćenja Hristu bio veliki revnitelj - što se tiče izvršavanja svih odredbi zakona, na kraju je došao do sledećeg zaključka:

''Zakon je sam po sebi svet, i zapovest je sveta, i pravedna i

dobra. (...) Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan , i kao takav prodan pod greh.(...) Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon – da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela.''55

Svrha zakona je bila da potvrdi večnu istinu, a ona glasi: čovek

ne može da bude spašen pred Bogom sopstvenim dobrim delima, već isključivo verom u zameničku iskupiteljsku žrtvu Isusa Hrista. Isti apostol, nakon što je postao hrišćanin i shvatio pravi smisao zakona, rekao je sledeće:

''A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su pod

zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom . Jer

54 3. Mojs. 18:1-5. Naglasak moj. 55 Posl. Rimljanima 7:12, 14, 21-24. Naglasak moj.



27

delima zakona niko se neće opravdati pred njim, posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha.''56

''Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo

verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.''57

''Jer koji čine dela zakona – pod kletvom su; napisano je naime:

»Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona – da to čini«. A da se kod Boga niko ne opravdava zakonom jasno je, jer »Pravednik će živeti od vere«. A zakon nije od vere, nego »Ko ih izvrši živeće u njima«. (...) Da je, naime, dan zakon koji je bio u stanju da oživi, onda bi pravednost stvarno bila od zakona. Ali Pismo je zatvorilo sve pod greh, da se na osnovu vere u Isusa Hrista da obećanje onima koji veruju.58

Tokom čitave istorije starozavetnog ''doba zakona'', iako su se

trudili da ispune Božije standarde, Izrailjcima to nikada nije polazilo za rukom. Sledstveno tome, bili su prinuđeni da svakodnevno prinose žrtve zbog učinjenih greha, koje je Gospod propisao upravo iz tog razloga:

''Reci im dakle: ovo je žrtva ognjena što ćete prinositi Gospodu:

dva jagnjeta od godine zdrava, svaki dan na žrtvu paljenicu bez prestanka.'' (4. Mojs. 28:3; naglasak moj).

Novozavetni pisac potvrđuje pomenutu praksu, koja nažalost nije

donosila prave rezultate: ''I svaki sveštenik, doduše, stoji svaki dan i služi prinoseći mnogo

puta iste žrtve koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe.'' (Jevrejima posl. 10:11; naglasak moj).

Propisujući prinošenje žrtava zbog kršenja odredbi zakona, Bog

je Izrailjcima - vekovima - neprestano ukazivao na jedini put oproštenja i opravdanja, i to verom u prolivenu krv nevine žrtve – Isusa Hrista.

56 Posl. Rimljanima 3:19-20. Naglasak moj. 57 Posl. Galatima 2:16. Naglasak moj. 58 Posl. Galatima 3:10-12, 21-22. Naglasak moj.



28

SPASENjE VEROM U DOBA NOVOGA ZAVETA

Knjige Novoga zaveta, kao štivo koje opisuje život i učenje

Spasitelja i njegovih apostola, saopštava nam mnogo više detalja o spasenju kroz veru nego starozavetni spisi. I u Starom zavetu je Božiji način spasenja veoma očigledan, ali je proučavanje ove teme kroz novozavetne tekstove – pravo duhovno uživanje. Pojam spasenja je od strane Hristovih učenika opisan tako jasno, da je za iskrenog proučavaoca Biblije prosto nemoguće da izvuče bilo koji drugi zaključak od onoga koji ćemo mi ovde izvesti. Kroz razmatranje koje sledi, još jedanput ćemo se uveriti da je spasenje Božije upečatljivo najuzvišenija tema Svetoga pisma.

Hristos – Jagnje Božije

''Sutradan vide Isusa kako dolazi k njemu i reče: evo jagnje

Božije koje uklanja greh sveta.''59

Već smo ranije istakli činjenicu da je period Staroga zaveta vremenski trajao do Hristove smrti i vaskrsenja iz mrtvih. Običaj koji je bio uveden Božijim zakonom datim Mojsiju, koji je propisivao prinošenje životinjskih žrtava zbog greha, još uvek se svakodnevno sprovodio u Izrailju i u vreme kada je u Nazaretu živeo Isus. Ipak, nakon što je prošlo oko hiljadu i petsto godina od davanja zakona, i nakon što su protekle reke prolivene krvi nevinih životinja, došlo je vreme kada će biti prineta prava žrtva. U stvari, sve starozavetne žrtve su bile samo slika one prave koja će biti prineta radi oproštenja ljudskih prestupa i krivica: ''Jer zakon ima samo senku budućih dobara, a ne i samo obličje stvari, pa ne može nikad istim žrtvama, koje se neprestano prinose svake godine, usavršiti one koji pristupaju. Zar se inače ne bi prestale prinositi, zato što se ne bi više osećali grešni oni koji su tako služeći jednom očišćeni? Ali one svake godine podsećaju na grehe, jer krv bikova i jaraca ne može da otkloni grehe. Zato ulazeći u svet govori: »Žrtava i prinosa nisi zaželeo, ali si mi telo pripravio; žrtve koje se spaljuju i žrtve za greh nisu ti bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim – u knjizi je napisano za mene – da učinim, Bože, tvoju volju«. Dok on gore govori: »Žrtava i prinosa, žrtava koje se spaljuju i žrtava za greh nisi zaželeo, niti su ti bile ugodne«, one se po zakonu prinose; tada reče: »Evo dolazim da učinim tvoju volju«. Ukida prvo – da postavi drugo.''60

59 Ev. po Jovanu 1:29. 60 Posl. Jevrejima 10:1-9. Naglasak moj.



29

Isus Hristos je u prvoj Petrovoj poslanici61 i Otkrivenju opisan kao jagnje koje je zaklano za grehe čitavog sveta: ''I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde stoji kao zaklano (...) I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakoga plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji.''62 Čitajući pomenute tekstove koji nam govore o Hristu kao jedinoj pravoj žrtvi – mi dolazimo do zaključka da su i starozavetni vernici bili spaseni verom u Isusovu žrtvu na Golgoti poput novozavetnih. Jedina razlika je u tome što su oni prinoseći žrtve gledali verom u budućnost – na pravu žrtvu koja dolazi, dok se vernici Novog zaveta verom vraćaju u prošlost i posmatraju svojim duhovnim pogledom Hrista raspetog i stradalog za njihove grehe.

Hristos je ispunio stroge odredbe Božijeg Zakona ''Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam

došao da razrešim nego da ispunim. Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.''63

Izjava Gospoda Isusa Hrista o tome da je došao da ispuni zakon

nije bila samo želja koju su imali u srcu i drugi pobožni Jevreji ondašnjeg doba. To je bila izuzetna, veličanstvena izjava! Konačno je došao dugo očekivani, mnogim prorocima prorečeni Spasitelj – na kome treba da se ispuni celokupno značenje Starog zaveta. Hristos, što u prevodu znači ''Pomazanik'', je u svojoj ličnosti objedinio službu starozavetnih pomazanika – careva, sveštenika i proroka. Objedinio je takođe i ulogu prvosveštenika i žrtve:

''Hristos pak dođe kao prvosveštenik budućih dobara i uđe

jednom za svagda u svetinju kroz veću i savršeniju skiniju koja nije ljudskom rukom načinjena, to jest, nije od ove tvorevine, i to ne krvlju

61 1. Petrova 1:19-20. 62 Otkrivenje Jovanovo 5:6, 9-10. Naglasak moj. 63 Ev. po Mateju 5:17-18.



30

jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nađe večni otkup.'' (Jevrejima 9:11-12; naglasak moj).

Ispunio je stotine proročanstava koja su govorila o Njemu, počev

od onog koje je izrečeno u Edenskom vrtu.64 On je bio Božiji Mesija, najuzvišenija ličnost ikada rođena. Ispunjenje zakona sa njegove strane je podrazumevalo ne samo to da je živeo bezgrešnim životom, već i da je preuzeo na sebe kazne za grehe kao i prokletstva koja je zakon prizivao na sve njegove prekršioce:

''Hristos nas je iskupio od kletve zakona time što je postao kletva

za nas, jer je napisano: »Neka je proklet svako ko visi na drvetu«.'' (Galatima 3:13).

U velikoj duševnoj agoniji i smrtnom strahu u kome se Isus našao

u getsimanskom vrtu, sa njegovog čela se slivao krvavi znoj. Znao je da mora da uzme na sebe kaznu za neverovatnu ljudsku prljavštinu i bezakonje. Ipak, koračao je dalje. Dozvolio je da ga uhapse, narugaju mu se, tuku ga i na kraju predaju razularenoj rulji koja je tražila njegovu smrt. Rimski vojnici su izvršili naređenje o raspeću. Bezgrešni je visio na krstu šest sati ispunjavajući poslednja neispunjena proročanstva o Sebi – zapisana u Starom zavetu:

''Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i

kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo. A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi , i ranom njegovom mi se iscijelismo.(...) Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh (...) jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli.''65

Shvatajući svu veličinu Gospodnje žrtve, apostol Pavle iznosi

činjenicu da je u momentu Isusove smrti učinjena savršena razmena. Isus Hristos je učinjen grehom koji je od Boga Oca kažnjen, a svima onima koji prihvate Njega za Spasitelja - verom - pripisuje se savršena Božija pravda:

64 Vidi samo neke: 1. Mojs. 3:15; 5. Mojs. 18:18; Isaija 7:14, 9:6-7; Mihej 5:2; Zaharija 9:9. 65 Isaija 53:3-5, 10, 12.



31

''Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija.66

Neograničenom patnjom od Oca ostavljenog Sina, kao i

Njegovom smrću, nebeska pravda je bila zadovoljena. Najveći znak da je Hristos u potpunosti ispunio delo otkupljenja ljudskog roda jeste bilo njegovo vaskrsenje iz mrtvih, nakon čega se vazneo na nebo i seo sa desne strane prestola Preuzvišenog.

Veličanstvene posledice Hristove zameničke žrtve

Stanje u kojem se nalaze novozavetni vernici je stanje

neverovatne uzvišenosti. Sveto pismo nam otkriva da je svaki hrišćanin: a) Pred Bogom proglašen potpuno pravednim : ''A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju.''67 b) Dodeljena mu je Božija pravednost:

''Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija. ''68

v) Postao je savršen pred Bogom u Hristu:

''Po ovoj volji mi smo osvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista jednom zasvagda. (...) Jedno prinošenje je, naime, zauvek dovelo do savršenstva one koji se osvećuju.''69 g) Ima mir sa Bogom: ''Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista, čijim smo posredstvom – verom, došli do ove blagodati u kojoj stojimo.''70 d) Rođen od Boga i postao Božije dete: 66 2. posl. Korinćanima 5:21. 67 Posl. Rimljanima 3:21-22. Naglasak moj. 68 2. Korinćanima 5:21. Naglasak moj. 69 Jevrejima 10:10, 14. Naglasak moj. 70 Rimljanima 5:1-2. Naglasak moj.



32

''A svima koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime.''71 ''Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac – da se nazovemo deca Božija, i jesmo. (...) Dragi moji, sad smo deca Božija i još se ne pokaza šta ćemo biti.''72 đ) Primio Duha usinovljenja: ''Jer svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji. Niste, naime, primili ropskog duha da opet strahujete, nego ste primili Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava Oče! Sam Duh svedoči sa našim duhom da smo deca Božija.''73 ''A kad je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog od žene, koji je bio pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom – da primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog u vaša srca Duha Sina svoga koji viče: Ava, Oče.''74 e) Postao hram Svetoga Duha: ''Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate samo sebi?''75 ''A Bog nas sa vama učvršćuje u Hristu, on nas je pomazao, i zapečatio nas, i dao Duha u naša srca – kao kaparu.''76 ž) Postao stanište Oca i Sina: ''Isus odgovori i reče mu: ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.''77 z) Isus Hristos ga naziva bratom, sestrom ili majkom:

71 Ev. po Jovanu 1:12. Naglasak moj. 72 1. posl. Jovanova 3:1-2. Naglasak moj. 73 Posl. Rimljanima 8:14-16. Naglasak moj. 74 Posl. Galatima 4:4-6. Naglasak moj. 75 1. posl. Korinćanima 6:19. Naglasak moj. 76 2. posl. Korinćanima 1:21-22. Naglasak moj. 77 Ev. po Jovanu 14:23. Naglasak moj.



33

''Jer i onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju – svi su od jednoga; zbog toga se ne stidi da ih naziva svojom braćom.''78 ''I pruži svoju ruku na svoje učenike pa reče: evo moje majke i moje braće; jer ko god čini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i majka.''79 i) Isus i Sveti Duh se mole za njega pred Bogom Ocem: ''Isto tako i Duh pomaže našoj slabosti; jer mi ne znamo za šta treba da se molimo – kako priliči, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati. A onaj što ispituje srca zna šta je smeranje Duha, pošto se po Božijoj volji moli za svete.''80 ''Ovaj pak ima neprolazno sveštenstvo zato što on ostaje doveka. Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi – da se moli za njih.''81 j) Uživa u Božijoj ljubavi: ''Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.82 k) Uživa u Božijoj zaštiti:

''Gospodnji se utabori anđeo da sačuva te što Boga poštuju (...)

Gospod čuva, okom gleda pravedne, I on čuje kad ga oni preklinju (...) Na pravednog zla se silna podižu,

Ali Gospod od svih zala izbavlja.''83

''Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko će protiv nas? Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim sve drugo darovati?''84 78 Jevrejima 2:11. Naglasak moj. 79 Ev. po Mateju 12:49-50. Naglasak moj. 80 Rimljanima 8:26-27. Naglasak moj. 81 Jevrejima 7:24-25. Naglasak moj. 82 Rimljanima 8:38-39. Naglasak moj. 83 Psalam 34:7, 15, 19. Prevod prof. dr Aleksandar Birviš.



34

Zaključak Sve ove privilegije, poput mnogih drugih koje nisam pobrojao,

jesu dar Božiji koji se stiče verom u Isusa Hrista Spasitelja bez ikakvih zasluga od strane ljudi. Sveto pismo iznad svega naglašava upravo tu činjenicu.

Pošto smo prilično detaljno proučili šta nepogrešiva Božija Reč

naučava o ovoj najvažnijoj doktrini, preći ćemo na razmatranje pravoslavnog verovanja u okviru iste teme. Neće nam biti potrebno mnogo vremena da uočimo ogromnu razliku između onoga što kao nauk proističe iz evanđelja i predanjskih učenja ''svetih'' otaca Istočne crkve.

84 Rimljanima 8:31-32. Naglasak moj.



35

II. PRAVOSLAVNO UČENJE O SPASENJU

''Opravdanje se ne daje jednom zauvek, ono ne predstavlja garanciju večnog spasenja, nego zavisi od toga, koliko će grehovan ili pobožan biti život čoveka u budućnosti. To ni u kom slučaju nije juridički akt, koji grešnog čoveka pretvara u pravednika.''85 ''Čudim se da se tako brzo odvraćate od onoga koji vas je pozvao Hristovom blagodaću, na drugo evanđelje, koje nije drugo evanđelje, nego ima nekih koji vas zbunjuju i žele da izvrnu evanđelje o Hristu.'' 86 ''Stoga nije nikakvo čudo da u pravoslavnoj dogmatici nauk o opravdanju igra jako malu ulogu. U najpoznatijem izlaganju pravoslavnog učenja o vjeri Ivana Damašćanskog (sv. Jovan Damaskin; prim. I. S.) (oko 700. - 750.) uopće se ne pominje pojam opravdanja.''87

Na samom početku kao i na kraju prethodnog poglavlja izneo sam tvrdnju da je nauka o spasenju, koja je objavljena u Bibliji, neuporedivo različita od onoga što o toj temi propoveda Pravoslavna crkva. Veoma je lako utvrditi da pomenuta verska organizacija ne poseduje istinu po ovom pitanju. Potpuno suprotno mnogobrojnim navodima iz Pisma koji pokazuju da hrišćani mogu biti sigurni u svoje večno spasenje pred Bogom već sada, pravoslavni vernici se nalaze u stalnom strahu i nesigurnosti. To naravno iz razloga što svoje spasenje temelje na delima i zaslugama koje bi trebale da ih udostoje primanja večnog života. Neke od obaveza sa nepreglednog spiska dela koja bi se trebala izvršiti da bi se stiglo u carstvo nebesko su: krštenje, pričešćivanje, postovi, ispovedanje pred sveštenicima, molitve svetiteljima, Bogorodici i anđelima, molitve za duše umrlih i mnoge druge.

Pre nego što krenemo sa proučavanjem tema na osnovu kojih

ćemo pobliže sagledati pravoslavno učenje o spasenju, osvrnućemo se na kritike koje bogoslovi Istočne crkve upućuju na račun evanđeoskih

85 U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, str. 9. 86 Poslanica Galatima apostola Pavla 1:6-7. 87 Ernst Benz, Duh i život istočne crkve, str. 48.



36

protestanata, optužujući ih za propagiranje pogrešnog i protivbiblijskog verovanja. Ove kritike su, naravno, neosnovane i posledica su pogrešnog shvatanja svetih tekstova od strane pravoslavnih, kao što ćemo se ubrzo i uveriti. Naime, iako smo u prošlom poglavlju veoma jasno utvrdili da čitavo Sveto pismo, i u Starom a pogotovo u Novom zavetu snažno naglašava da se spasenje pred Bogom stiče jedino i isključivo verom u Hrista Spasitelja (tj. rođenjem od Boga – Svetim Duhom), pravoslavni bogoslov Lazar Milin u svojoj knjizi ističe sledeću zamerku ovakvom ispovedanju. On naime smatra, a u to ubeđuje i svoje istoverujuće, da su protestanti (između ostalog i evanđeoski) svoju doktrinu o spasenju utemeljili na pogrešnom Luterovom prevodu poslanice Rimljanima. Evo šta o ovome kazuje g-din Milin:

''Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se

čovek opravdava pred Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem doneo čovečanstvu. To je takozvani materijalni princip reformacije. Dobra dela za spasenje nisu potrebna. (...) Interesantan je postupak Lutera prilikom prevođenja Sv. pisma na nemački. U Poslanici Rimljanima 3. glava 28. stih piše: ''Smatramo, naime, da će se čovek opravdati verom bez dela zakona''. On je toj rečenici u prevodu dodao svega jednu reč: ''samo''. Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono što je Luter proglasio materijalnim principom reformacije: ''čovek se spasava samo verom''. (...) Ma koliko takvo učenje bilo nelogično i antibiblijsko, ono je ipak ušlo u osnovu celog protestantizma u svim njegovim vidovima .''88

Kao što možemo da uočimo, Milin i ostali pravoslavni bogoslovi,

kao i obični vernici smatraju da su protestanti u krivu, jer prihvataju Luterovu nauku koja je proistekla iz njegovog lošeg prevoda Svetog pisma. Da li je to zaista tako mogli smo da se uverimo prilikom čitanja prethodnog poglavlja, u kome smo naveli čitav niz biblijskih tekstova koji veoma jasno opisuju Božiji put spasenja koji važi za svakog čoveka. No, ipak, zar u Bibliji zaista nigde ne postoji formulacija koja glasi da se čovek pred Bogom spasava (ili opravdava) ''samo verom''? Na ovo pitanje bismo mogli veoma jasno da odgovorimo. Čak i kad takva formulacija nigde ne bi postojala, nauku o spasenju samo kroz veru potvrđuju svi biblijski tekstovi (naravno uz uslov da se shvate onako kako su i napisani). Međutim, i pored toga, Gospod se kroz apostola Pavla pobrinuo da jednom za uvek biblijski potvrdi nauku o spasenju samo kroz veru – za sve one koji žele da Njemu budu poslušni i prihvate Njegovu Reč. Apostol Pavle je u poslanici Galatima, koja predstavlja pismo u kome se najsnažnije

88 Lazar Milin, Naučno opravdanje religije, Crkva i sekte, str. 52. Naglasak moj.



37

borio za čistotu vere i ispravno shvatanje Božijeg dara spasenja, između ostalog (opisujući svoje ranije obraćanje upućeno ap. Petru) istakao i sledeće:

''Rekoh Kifi pred svima: (...) Mi smo po rođenju Judeji, a ne

grešnici iz mnogobožaca, ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan.''89

Možda će neko od pravoslavnih čitalaca pomisliti da je i upravo

navedeni citat preuzet iz Luterovog, ili nekog drugog protestantskog prevoda Biblije. Međutim, prevod koji sam upravo naveo (a kojim se koristim u čitavoj ovoj knjizi – osim ako nije drugačije naznačeno) sačinio je, sa grčkog izvornika, pravoslavni prevodilac, sveštenik SPC i profesor pravoslavne bogoslovije u Beogradu, pokojni dr Emilijan M. Čarnić. A da nije samo on preveo stih iz posl. Galatima 2:16 na ovaj način (gde je jasno istaknuto da se čovek opravdava samo verom), dokazaću navođenjem i mnogih drugih prevoda. Takođe pravoslavni prevodilac i profesor bogoslovije, dr Dimitrije Stefanović je u prvoj polovini HH veka ovako preveo pomenuti stih:

''No, znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo

verom u Hrista Isusa, i mi u Hrista Isusa poverovasmo, da se opravdamo verom u Hrista, a ne delima zakona, jer se delima zakona niko neće opravdati.'' (Naglasak moj).

Vuk Karadžić je preveo na veoma sličan način: ''Pa doznavši da se čovjek neće opravdati djelima zakona, nego

samo vjerom Isusa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom...'' (Naglasak moj).

Slede citati iz još jednog srpskog, dva hrvatska (katolički prevodi) i na kraju jednog protestantskog (takođe hrvatskog) prevoda:

''Ali znajući da čoveka ne opravdavaju dela zakona, nego samo

vera u Isusa Hrista, to i verovasmo u Isusa Hrista, da se opravdamo verom Hristovom...'' (prevod dr Luja Bakotića; naglasak moj);

89 Poslanica Galatima 2:14, 16-17. Naglasak moj.



38

''A jer znamo, da se čovjek ne opravdava djelima zakona, nego samo vjerom u Isusa Krista, i mi vjerovasmo u Krista Isusa, da se opravdamo vjerom u Krista...'' (prevod: dr. Ivan Ev. Šarić, nadbiskup vrhbosanski, peto izdanje, Salzburg 1969. god. Naglasak moj);

''Ali kako znamo da čovjeka ne opravdava vršenje Zakona, nego

samo vjera u Isusa Krista, to smo i mi prigrlili vjeru u Krista Isusa da bismo se opravdali vjerom u Krista...'' (prevod: Biblija Kršćanske Sadašnjosti, dr. Ljudevit Rupčić, Zagreb 1983. god. Naglasak moj);

''Znajući ipak da se čovjek ne opravdava djelima zakona, ni

drugačije nego samo vjerom u Isusa Krista, i mi smo povjerovali u Isusa Krista, da bismo se opravdali vjerom u Krista...'' (Zagrebačko izdanje, treće izdanje, dr. Branko Đaković, GBV 1994. Rijeka).

Ipak, i pored svih ovih, prethodno navedenih dokaza (a dokazi o

ispravnosti evanđeosko – protestantskog verovanja o spasenju će biti prikazivani i tokom daljeg proučavanja) pravoslavni i dalje ostaju pri svome - verujući da su za spasenje potrebna i različita pobožna dela, pa makar koliko Biblija naglašavala suprotno. U narednom delu poglavlja pozabavićemo se detaljnom analizom ovog verovanja Istočne crkve, i dokazati svu njegovu neispravnost.

KRŠTENjE KAO USLOV SPASENjA Pravoslavna crkva uči da je krštenje vodom neophodno za

spasenje čoveka. Zato ćemo najpre proučiti njene tvrdnje o spasenju kroz krštenje a potom na njih dati i biblijski odgovor.

''Sveta tajna krštenja. Ova sveta tajna je kapija za ulazak u Crkvu

Hristovu, ili operacija kalemljenja divlje masline na pitomu. (...) Prema tome, sveta tajna krštenja uslov je duhovnog sjedinjenja s Bogom i spasenja. Bez krštenja – nema spasenja. U svetoj tajni krštenja umire duhovno i sahranjuje se stari, grešni čovek, a rađa se novi, bezgrešan.''90

''On je, međutim, učeći zapovedio: ''Ko veruje i krsti se spašće se''

(Mar. 16, 16). Nikodimu, pak, potonjem učeniku svom i apostolu, izričito je kazao: ''Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ponovo ne rodi ne može videti carstva Božjeg. Ako se ko ne krsti vodom i duhom – objasnio je potom

90 Protojerej Živan M. Marinković, Najbolji vaspitač, Beograd 1968. god. str. 246. Naglasak moj.



39

Gospod, ne može ući u carstvo Božje''. (Jov. 3, 35). ''Ponovo rođenje'' ili ''Krštenje vodom i duhom'' je prva sveta tajna Crkve Pravoslavne – Sveta tajna krštenja. (...) Zapovest o Svetoj tajni krštenja – o krštenju, ''vodom i duhom'' jeste prvo evanđelje, prva blagovest Spasiteljeva, koju je on darovao čovečanstvu. (...) to je naročito zapovedio, kao što smo već naglasili, i učenicima svojim (Mat. 28, 29) koji su propovedali novu Božansku nauku ljudima i krštavali ih ''vodom i duhom'' u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (...) Po veri našoj svetoj, u Sv. Tajni krštenja novokršteni se čisti od naslednog praroditeljskog greha i duhovno se rađa za Boga, za život večni. (...) Krštenje je, dakle, uslov našeg spasenja.''91

''Vremenom, kada su verni počeli da krštavaju svoju decu – bebe

prestao je katihumenat (priprema za krštenje odraslih osoba koji se sastojao u učenju i usvajanju osnovnih istina hrišćanstva, prim. I. S.), a rodilo se kumstvo. Deca su se krštavala, i sada se krštavaju po veri kuma, koji u sv. tajni krštenja postaje duhovni otac deteta – kumčeta jer ga duhovno rađa za Boga. (...) Sveta tajna krštenja je najvažnija sveta tajna u Crkvi Hristovoj. (...) I po tome još što se ime novokrštenoga, koje mu daje kum za vreme obreda Svete tajne krštenja, zapisuje u ''Knjigu rođenih i krštenih Crkve Hristove'' i u ''Knjigu večnoga života'' - večnu knjigu Jagnjeta, koje je zaklano od postanka sveta''.92 Iz upravo navedenih citata, možemo da izvučemo sledeće zaključke:

- Krštenje je uslov spasenja i bez njega ono nije moguće; - Gospod Isus Hristos je propovedao o ''krštenju vodom i duhom''; - Apostoli su ''krštavali vodom i duhom''; - Krštenje je prozvano ''svetom tajnom'' i nazvano prvim evanđeljem; - Krštenjem se čovek čisti od praroditeljskog greha (i svih do tada učinjenih); - Mala deca se krštavaju po veri kuma, koji postaje duhovni otac deteta; - Ime koje detetu nadene kum upisuje se u ''knjigu života'' na nebesima; - Upisuje se i u knjigu ''rođenih i krštenih Crkve Hristove''.

91 Veronauka u kući, Pravoslavna verska čitanka, Beograd, 1991. god. str. 26-27. Naglasak moj. 92 Navedeno delo str. 30, 32. Naglasak moj.



40

Poznavaocu Svetog pisma će odmah nakon čitanja ovih tekstova

biti jasno da se oni, ne samo ne temelje na učenju Božije Reči, već predstavljaju grubo izvrtanje Hristovih pouka i apostolskih novozavetnih zapisa.

Hristos nikada nije propovedao niti pak izrekao nešto što bi ličilo na ''krštenje vodom i duhom'' (u smislu novozavetne uredbe o krštenju u vodi svake verujuće osobe), niti su pak apostoli ikada nekoga krstili ''vodom i duhom''. Naravno, ni ostale tvrdnje pravoslavnih nisu nimalo tačne. Niti je krštenje uslov spasenja, niti je ono ''sveta tajna'', a ne pominje se ni čišćenje praroditeljskog greha. Krštenje ''po veri kuma'' je više nego nebiblijsko kao i tobožnje upisivanje imena koje je kum smislio u ''knjigu života'' i nepostojeću (pred Bogom) knjigu ''rođenih i krštenih'' Crkve Hristove. Sve ono što pravoslavni veruju po ovom pitanju, nastalo pod uticajem ''otaca'' crkve iz kasnijih vekova i nema ničeg zajedničkog sa Hristovom i apostolskom naukom. Ove tvrdnje koje sam upravo izneo je vrlo lako dokazati.

Prilikom zastupanja stava da je krštenje uslov spasenja,

pravoslavni bogoslovi citiraju kao dokaz jedini za to raspoloživi stih u Novom zavetu, iz ev. po Marku 16:16, a koji glasi ovako:

''Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje – biće

osuđen.''

Pravoslavna crkva – budući da nema podršku za svoju teologiju na stranicama Svetog pisma, pribegava vađenju stihova iz konteksta celokupnog biblijskog značenja i njihovom samostalnom tumačenju. Međutim, i letimičnim pogledom na pomenuti stih, možemo da uočimo da je uslov spasenja vera a ne krštenje. Gospod, govoreći o osudi kaže: ''a ko ne poveruje – biće osuđen'', a ne: ''ko ne bude kršten – biće osuđen.'' Prema tome, vera i nevera su uzroci spasenja ili nespasenja. Što se krštenja tiče, ono predstavlja novozavetnu uredbu koja se treba da izvrši nad svakim čovekom koji je poverovao u Hrista Spasitelja.

Sasvim je sigurno da su apostolsko verovanje i praksa najispravniji od svih u dosadašnjoj istoriji hrišćanstva. Stoga, iz njihovog učenja i prakse krštavanja najbolje ćemo saznati šta je Gospod ''mislio'' kada je rekao: ''Ko poveruje i krsti se – biće spasen.''



41

Značaj krštenja u prvovekovnoj Crkvi

''Vera je dar Božji i stiče se prilikom krštenja. Vera je dar Božji i

jeste kao nekakvo božansko seme koje Duh Sveti poseje u dušu čoveku prilikom krštenja.''93

''Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da

propovedam evanđelje.''94 ''Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom

rečju.''95 Iz prvog od upravo navedenih citata, saznajemo za verovanje

pravoslavnih o tome da čovek dobija veru u trenutku svog krštenja. Sledstveno tome, izvlačimo zaključak da osoba tek krštenjem postaje hrišćaninom, a da je na krštenje došla kao bezbožnik nad kojim se vrši određeni crkveni obred - koji ga potom, na neki čudesan način, čini vernikom. Koliko je ovakvo verovanje daleko od biblijskog otkrivenja gotovo da nije potrebno posebno isticati. Ipak, iz razloga što želim da dokažem da samozvano ''pravoslavlje'' ne poseduje istinu u svom ispovedanju, obratićemo pažnju na novozavetni odgovor na pomenutu tvrdnju.

Hristos i apostoli su zastupali potpuno drugačije gledište u vezi krštenja u poređenju sa onim koje im pripisuje tradicionalno hrišćanstvo Istoka.

Nakon svoga vaskrsenja, Gospod je zapovedio učenicima da idu u sav svet, propovedaju evanđelje o spasenju kroz veru i tako nauče sve ljude - čineći ih Njegovim učenicima. Sledeći korak koji su apostoli trebali da učine sa osobama koje su uzverovale jeste njihovo krštenje u vodi - u ime Oca, Sina i Svetoga Duha:

''Zato idite i naučite i načinite mojim učenicima sve narode.

Krstite ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Učite ih da izvršuju sve što sam vam zapovedio.''96

Krštenje u vodi je trebalo da bude spoljašnji znak opravdanja

verom (spasenja) i ''sahrane'' grehovnog načina života, poput npr.

93 Marinković, Najbolji vaspitač, str. 10. 94 1. Korinćanima 1:17a. Naglasak moj. 95 Rimljanima 10:17. Naglasak moj. 96 Ev. po Mateju 28:19-20. Četiri evanđelja, prevod prof. dr A. Birviš.



42

obrezanja u Starom zavetu – koje je bilo znak ''obrezanja srca'' tj. odbacivanja greha. Gospod je, naime, starozavetnim Izrailjcima zapovedio da obrezuju sve svoje muške potomke, kao znak njihove pripadnosti i posvećenosti Bogu:

''A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon

tebe, koje ćete držati: da se obrezuje između vas sve muškinje.''97 ''I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce sjemena tvojega, da

bi ljubio Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje, da budeš živ.''98

Apostol Pavle u Novom zavetu naglašava činjenicu da Izrailjci u

Starom zavetu, pa i njihov praotac Avraam, nisu bili spaseni i od Boga prihvaćeni radi svoga spoljašnjeg – telesnog obrezanja, već zbog iskrene želje za služenjem i vršenjem Božije volje. Zapravo, samo telesno obrezanje je trebalo da bude spoljašnji, vidljivi znak njihove iskrene vere i spremnosti za poslušanjem Gospodnje volje:

''Da li se ovo blaženstvo odnosi samo na obrezane, ili i na

neobrezane? Mi, naime, govorimo: »Avraamu je vera uračunata kao pravednost«. Kako mu je to uračunato? kada je bio obrezan ili kada je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio neobrezan. Pa i znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju je stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i njima to uračuna u pravednost, i da bude otac obrezanih, onih naime, koji nisu samo obrezani, nego i hode stopama vere našega oca Avraama, koju je on kao neobrezan imao.''99

Isti apostol svedoči da u trenutku iskrenog poverovanja i

duhovnog rođenja vernika, Bog čoveka čisti od greha ''obrezujući ga nerukotvorenim obrezanjem'' tj. odbacujući od njega prethodno počinjene grehe, i dajući mu u srce želju da ispunjava Njegovu volju (Fil. 2:13):

''U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u

skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih.''100

97 1. Mojsijeva 17:10. Naglasak moj. 98 5. Mojsijeva 30:6. Naglasak moj. 99 Rimljanima 4:9-12. Naglasak moj. 100 Kološanima 2:11-12. Naglasak moj.



43

U skladu sa celobiblijskim naučavanjem opravdanja i spasenja

kroz veru u Hrista a ne kroz verske obrede, apostoli, za razliku od pravoslavnih sveštenika, tvrde da vera nastaje kao rezultat slušanja propovedi iz Božije Reči (Rim. 10:17). U skladu sa time, apostol Pavle je mogao da izjavi da njega Gospod nije poslao da krštava već da propoveda evanđelje (1. Kor. 1:17). Ni u jednom svom pismu ovaj apostol nije ostavio ni malo mesta ideji da bi krštenje vodom moglo da doprinese bilo čijem spasenju. Nasuprot tome, on je uvek naglašavao važnost poverovanja u poruku evanđelja (radosne vesti) o Isusovom stradanju i vaskrsenju iz mrtvih:

''Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na

spasenje svakome koji veruje, prvo Judejinu a i Grku101. Jer se u njemu otkriva pravednost Božija, iz vere u veru, kao što je napisano: »Pravednik će živeti od vere«.''102

''Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i

poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje. Pismo, naime, kaže: »Svako, ko veruje u njega, neće se postideti«. Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju, jer »Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen«.''103

Da je, kojim slučajem, ap. Pavlu bilo poznato da je krštenje uslov

spasenja, te da se njime stiče vera, ovaj Božiji sluga sigurno ne bi gubio vreme i organizovao bi masovna krštenja neverujućih pagana.

Primeri krštavanja koja su činili apostoli Iz sledećih primera možemo da uočimo da su apostoli uvek

krštavali ljude tek nakon što su im propovedali evanđelje o spasenju kroz veru u Hrista Spasitelja. Krštavani su samo i isključivo oni koji su poverovali, tj. oni koji su iz stanja neverovanja prelazili u stanje vere:

101 Judeji i Grci se spominju kao predstavnici obrezanih i neobrezanih naroda. Judeji su kao Avraamovi potomci bili obrezivani, dok sa Grcima to nije bio slučaj. 102 Rimljanima 1:16-17. Naglasak moj. 103 Rimljanima 10:9-13. Naglasak moj.



44

''A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga. (...) Tako se krstiše oni koji su primili njegovu reč.''104

''Rasejani međutim prolažahu svuda i propovedahu reč Božiju.

Tako Filip dođe u glavni grad Samarije i propovedaše im Hrista.(...) Kada pak poverovaše Filipu, koji je propovedao evanđelje o carstvu Božijem i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se ljudi i žene.''105

''Na to Filip otvori svoja usta i počevši od ovoga mesta Pisma

propovedi mu evanđelje o Isusu. A kad su putujući došli do neke vode, uškopljenik reče: evo vode, šta mi smeta da se krstim? [Filip pak reče: ako veruješ od sveg srca: može. On odgovori i reče: verujem da je Isus Hristos sin Božiji.] I zapovedi da stanu kola, te obojica siđoše u vodu, Filip i uškopljenik, i krsti ga.''106

''Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti

oproštaj grehova svako ko veruje u njega. Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. (...) Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista.''107

''Gospodo, šta treba da učinim da bih se spasao? Oni pak rekoše:

poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. I propovediše reč Gospodnju njemu i svima koji su bili u njegovoj kući. I uzevši ih još u onaj noćni čas opra im rane od udaraca, pa odmah bi kršten on i svi njegovi.''108

Iz svih pomenutih primera apostolskog krštavanja, dakle,

možemo da ustanovimo sledeći redosled dešavanja: - Propovedanje evanđelja o spasenju kroz veru u Hrista onima

koji ne veruju; - Poverovanje slušalaca u spasonosnu poruku evanđelja; - Krštenje vodom novih vernika, na osnovu njihovog

svedočanstva o usvajanju vere u Spasitelja Isusa Hrista i njihovog pokajanja.

104 Dela apostolska 2:38, 41. Naglasak moj. 105 Dela apostolska 8:4-5, 12. Naglasak moj. 106 Dela apostolska 8:35-38. Naglasak moj. 107 Dela apostolska 10:43-48. Naglasak moj. 108 Dela apostolska 16:30-33. Naglasak moj.



45

Na ovaj način, ukratko, ali ipak dovoljno detaljno sagledali smo apostolsku praksu krštavanja i uvideli da oni nisu verovali u neophodnost krštenja za spasenje. Sa druge strane, uočili smo da je postojala obaveza, u skladu sa Gospodnjom zapovešću, da se svaki vernik krsti nedugo posle njegovog predanja Hristu – verom.

Shvatajući biblijsku nauku o ovom predmetu, potvrđujemo reč koju je izrekao Gospod Hristos: ''Ko uzveruje i krsti se - biće spasen.'' Podrazumevajući da će svaki vernik biti kršten odmah po uzverovanju, Hristos je - govoreći o budućem vremenu - spomenuo da će oni koji se spasavaju biti naravno i kršteni.109

Krštenje vodom kao duhovno rođenje

''Nikodimu, pak, potonjem učeniku svom i apostolu, izričito je kazao: ''Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ponovo ne rodi ne može videti carstva Božjeg. Ako se ko ne krsti vodom i duhom – objasnio je potom Gospod, ne može ući u carstvo Božje.''110

Pred nama je još jedno verovanje pravoslavnih koje je usko

vezano sa njihovim shvatanjem o neophodnosti krštenja za spasenje. Iako smo i do sada postali potpuno uvereni u neispravnost takvog stava, proučavanje koje sledi će nas još više u to uveriti. Naime, citat koji sam upravo naveo a koji potiče iz patrijarhom Pavlom blagoslovljene knjige, nije ništa drugo već jedan pogrešno shvaćeni i pogrešno navedeni tekst iz evanđelja. Da bismo uvideli svu razliku između Hristovih reči i ovog namerno pogrešno citiranog teksta – koji bi trebalo da pravoslavnima obezbedi potvrdu njihovog učenja, uporedićemo ga sa Isusovom izjavom koju je zapisao apostol Jovan:

''A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina

judejski; ovaj dođe Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog

109 Potrebno je da bude jasno i sledeće: Pod pojmom ''krštenje'' se u Bibliji ne podrazumeva samo krštenje vodom već i ''krštenje Svetim Duhom'' (vidi: Dela ap. 1:5; 11:15-16; 1. Kor. 12:13) kao i ''krštenje ognjem'' tj. spaljivanje u vatri ognjenog jezera (vidi: Mt. 3:11-12). Isus je i o svom stradanju na krstu govorio kao o ''krštenju'' (vidi Lk. 12:50), kao i o stradanju apostola (Mk. 10:38-39). Stoga, veoma je moguće da, u skladu sa celokupnom biblijskom porukom o večnom spasenju, Gospod Hristos, kada izgovara stih Mk. 16:16 ne misli na krštenje vodom već Svetim Duhom – što bi svakako podržalo celokupno njegovo u čenje o spasenju, koje su potom propovedali apostoli . 110 Veronauka u kući, str. 26. Naglasak moj.



46

nije s njim. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija. Reče mu Nikodim: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela – telo je, a što je rođeno od Duha – duh je. Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo. Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali neznaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče mu: kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: ti si izrailjski učitelj i neznaš to?''111

Ono što najpre možemo da primetimo u bogonadahnutom tekstu

jeste da Gospod Hristos apsolutno nigde ne spominje ''krštenje vodom i Duhom'' (već pominje rođenje, a te reči nipošto nemaju isto značenje, kao što je svima poznato). Neoprostivo je u usta Gospoda Isusa stavljati reči koje On, ne samo da nije izgovorio, već nije ni pomišljao da izgovori. U pomenutom Hristovom govoru susrećemo se sa jednom izuzetnom Božijom ''intervencijom'' nad svakim grešnikom koji prihvati Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja. Tu intervenciju Gospod naziva ''rođenje odozgo'' ili ''rođenje od Duha''.

- Rođenje od Boga

U poruci izrečenoj jednom od učenih verskih vođa u tadašnjem

Izrailju, Nikodimu, Hristos je izneo tvrdnju da nijedan čovek ne može da uđe u carstvo Božije ukoliko nije ''rođen odozgo'' tj. ''od Duha''. Ovo ''rođenje odozgo'' Isus naziva još i ''rođenjem vodom i Duhom'' i upućuje Nikodima na činjenicu da je ova duhovna istina objavljena još u knjigama Starog zaveta – koje je ovaj farisej vrlo dobro poznavao. Očigledno je da se Nikodim nije odmah najbolje snašao u razumevanju ove poruke. Nije mu bilo jasno kako već odrastao čovek može ponovo da bude rođen. Međutim, Gospod je uputio Nikodima da razmišlja na duhovan a ne telesan način, rekavši mu: ''što je rođeno od tela – telo je, a što je rođeno od Duha – duh je.'' Pominjući pojmove ''rođenje odozgo'', ''rođenje vodom i Duhom'', i ''rođenje od Duha'' u nekoliko uzastopnih rečenica, sasvim je jasno da Gospod upućuje na potpuno isti duhovni događaj.

Na početku svoga evanđelja, u onom njegovom delu u kome još uvek ne opisuje konkretne događaje iz Hristovog života, apostol Jovan, sumirajući posledice Njegovog dolaska među ljude, kaže:

111 Ev. po Jovanu 3:1-10. Naglasak moj.



47

''Istinita svetlost, koja osvetljava svakog čoveka, dolažaše na svet. Na svetu beše, i svet kroz njega posta, i svet ga ne pozna. Svojima je došao, i njegovi ga ne primiše. A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje – nego od Boga.''112

Iako Gospoda Isusa Hrista dobar deo jevrejskog naroda nije

prihvatio, kao i veći broj mnogobožaca koji je o njemu čuo kroz apostolske propovedi, onim ljudima koji su Ga prihvatili verom – Bog je dao moć da postanu Njegova deca. To su ljudi koji nisu rođeni samo na prirodan način – od ovozemaljskih roditelja, već oni koji su rođeni i na duhovan način – od samog Boga.

- Priroda duhovnog rođenja

Nakon što je izrazio čuđenje i nerazumevanje duhovnog rođenja,

Isus je Nikodimu postavio pitanje: ''ti si izrailjski učitelj i neznaš to?'' Ovaj farisej je u Sv. pismu Starog zaveta morao da uoči istinu o kojoj mu je Isus govorio. Ali, očigledno je da to nije bio slučaj. Ipak, bez obzira na nepoznavanje jedne od najvažnijih duhovnih poruka od strane čoveka koji je bio učitelj drugima, reč o ''duhovnom rođenju od Boga'' je bila jasno zapisana na više mesta u starozavetnim knjigama. Najjasniji tekst koji o ovome govori, a koga je napisao prorok Jezekilj pet stotina godina pre Hrista, glasi ovako:

''I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od

svijeh nečistota vaših i od svijeh gadnijeh bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.''113

Ovaj tekst govori upravo o onome što smo utvrdili prilikom

proučavanja Avramovog života i njegovog opravdanja kroz veru. Ukoliko obratimo pažnju na njegovo kazivanje, primetićemo da Gospod obećava da će neke ljude:

- učiniti čistim kroz ''kupanje'' u čistoj vodi; - preporoditi davanjem novog srca i duha; - učiniti staništem (hramom) svog Duha; - naučiti da hode po njegovim zapovestima i uredbama.

112 Ev. po Jovanu 1:9-13. Naglasak moj. 113 Knj. proroka Jezekilja 36:25-27. Naglasak moj.



48

Rođenje od Boga, ''vodom i Duhom'' podrazumeva sve napred navedeno. Nakon što je osoba, verom u Hrista ''rođena odozgo'', ona dobija novu prirodu kojom izbegava život grešenja i želi da ugodi Bogu svakodnevno (Jezekilj 36:27):

''Prema tome, ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo.''114 ''Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; i ne može da greši, jer je od Boga rođen.''115 ''Znamo da niko, ko je od Boga rođen, ne greši, nego od Boga rođeni čuva samoga sebe, i nečastivi ga se ne dotiče.''116 Kroz novo rođenje osoba postaje hram Svetog Duha (Jezekilj 36:27): ''I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača – utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama.''117 ''Sam Duh svedoči sa našim duhom da smo deca Božija.''118 ''Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?''119 Ovakvo ispunjenje Svetim Duhom se naziva još i ''krštenje Svetim Duhom''120, a ono se dešava, prema Bibliji, pre krštenja u vodi i predstavlja uslov uronjenja u vodu.121 Iako pravoslavni tvrde da se ''ideja o drugom rođenju kao religioznom iskustvu, nevezano s krštenjem,

114 2. Korinćanima 5:17. 115 1. Jovanova 3:9. Jovan ne govori o povremenim sagrešenjima zbog kojih se istinski vernik kaje, već o namernom i svesnom činjenju dela koja su u suprotnosti sa otkrivenom Božijom voljom. Vidi i u: Jakovljeva 3:2. 116 1. Jovanova 5:18. 117 Ev. po Jovanu 14:16-17. Naglasak moj. 118 Rimljanima 8:16. 119 1. Korinćanima 3:16. 120 Kada ap. Pavle u 1. Kor. 12:13; i Gal. 3:27 govori o krštenju, on veoma jasno ističe da se tu radi o krštenju Svetim Duhom, a ne vodom – kako to navode pravoslavni opravdavajući svoje učenje. 121 Vidi: Jovan 1:32-34; Dela 10:43-48; 11:15-16; Rimlj. 6:3-4; Gal. 3:26.



49

pojavila nedavno i da nema biblijsku zasnovanost,''122 upravo je suprotno istina. Rođenje od Boga je ponovno uspostavljanje prisnog zajedništva sa Gospodom kroz iskrenu i čvrstu veru; zajedništva koje osoba nikada do tada nije imala zbog nasleđenog praroditeljskog greha i duhovnog mrtvila u kome se nalazila. Tvrdnju pravoslavnih da je ''krštenje sredstvo realnog sjedinjenja čovekovog sa Hristom i ponovo rođenje''123 je, inače, veoma lako oboriti i iz iskustva. Sveto pismo nam svedoči da svi koji su od Boga rođeni ne žive grešnim načinom života i da se čuvaju da ne sagreše pred Svevišnjim, kao što sam naveo maločas. Ukoliko sagledamo živote mnogih krštenih u pravoslavnim crkvama (kao i u mnogim drugim) širom sveta, veoma lako ćemo uočiti da među ovako ''ponovo rođenim i sa Hristom sjedinjenim'' ljudima ima veoma mnogo bogopsovača, preljubnika, obmanjivača, roditeljima nepokornih, pijanaca i ostalih bezbožnika svake vrste, što nam jasno stavlja do znanja da nisu ni ''ponovo rođeni'' niti pak ''s Hristom sjedinjeni'' iako bi, po pravoslavnoj teologiji, trebali da budu. Bogohulno bi bilo i pomisliti, a ne izgovoriti i dogmom u crkvi proglasiti da je neko, ko Boga psuje (kao veliko mnoštvo krštenih Srba) zapravo Božije dete i sjedinjen sa Hristom. Dalji komentar osim ovog, smatram, nije potreban.

Kum kao duhovni roditelj novokrštenog

Iz ranije citiranog teksta preuzetog iz knjige ''Veronauka u kući'' sa 30. i 31. stranice, saznajemo da se deca u pravoslavnoj crkvi krštavaju po veri kuma, koji postaje njihov duhovni roditelj. Ovaj duhovni otac malog deteta ''rađa'' svoje kumče ''za Boga, za večnost''. Pravoslavlje ističe i shvatanje da duhovna veza između kuma i kumčeta važi i kao krvno srodstvo.124

Nakon što na osnovu Svetog pisma i drugih dokumenata iznesemo istinu o poreklu kumstva u hrišćanstvu, još jednom ćemo se utvrditi u stavu da Istočna crkva ima veoma malo dodirnih tačaka sa izvornim apostolskim učenjem.

Šta evanđelje govori o kumstvu?

Najkraći odgovor na ovo pitanje bi bio jednostavno: ništa!

Novi zavet uopšte ne poznaje instituciju kumstva tj. duhovnog oca krštenog deteta. Ustvari, kao što smo do sada utvrdili, Biblija nalaže krštenje isključivo onih osoba koje su poverovale u Hrista Spasitelja. Mala

122 U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, str. 8. 123 Navedeno delo str. 7. 124 Vidi u: Veronauka u kući, str. 30.



50

deca i bebe su isključene iz spiska onih koji mogu biti kršteni, jer još uvek ne mogu odgovorno i svesno da prihvate hrišćansku veru. U Sv. pismu ne možemo naći ni jedan jedini primer krštavanja novorođenčadi i male dece, iako biblijski nije isključeno krštavanje starije dece (od npr. 7 god. nadalje) koja su poverovala. Pravoslavni istoričar Jevsevije Popović to potvrđuje sledećim iskazom: ''Za vreme apostola svaki, koji je iskreno poverovao u Hrista te hteo iskrena srca ući u Njegovo Carstvo, i njegovu crkvu, kršten je bez dalje pripreme, osim što je prethodno saslušao kakvu snažnu propoved. (...) Svakako su i deca krštavana, jer se zna, da je Petar krstio kapetana Kornilija u Kesariji sa celim domom, isto tako Pavle tamničara u Filipima sa celim domom i Stefanina u Korintu opet sa celim domom; kad dakle sa celim domom, onda svakako i sa decom.''125 Iako je Jevsevije Popović ovime hteo da opravda krštavanje male dece i beba kod pravoslavnih, ipak nam je saopštio da su apostoli krštavali one koji su iskrenog srca poverovali. To nam potvrđuje i evanđelist Luka u Delima apostolskim, kada ističe da su u Kornilijevom i tamničarevom domu kršteni oni koji su slušali propoved i usvojili veru (što je svakako uključivalo decu ali ne i novorođenčad i odojčad koja nisu mogla da čuju i poveruju): ''Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. (...) Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista.''126 ''Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. I propovediše reč Gospodnju njemu i svima koji su bili u njegovoj kući. (...) pa odmah bi kršten on i svi njegovi. (...) likujući sa svim svojim domom što je poverovao u Boga.''127 Doduše, i sam tekst iz ''Veronauke u kući'' govori da su vernici tek u kasnije vreme počeli da krštavaju bebe - kada se i rodilo kumstvo, te da njega nije bilo u početku za vreme apostola. Podaci iz crkvene istorije nam govore da je, na primer, crkveni otac iz II veka, Tertulijan iz Kartagine (160. - 220. god. posle Hrista), bio protivnik krštavanja male dece, običaja koji je očigledno još tada počeo polako da se uvodi pod

125 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 430. Naglasak moj. 126 Dela apostolska 10:44, 46-47. Naglasak moj. 127 Dela ap. 16:31-34.



51

okrilje Crkve. Po pitanju njihovog krštavanja on je savetovao i naučavao sledeće: ''I tako prema okolnostima, naklonosti, sklonosti i starosti svakog pojedinca, odlaganje krštenja je dakle uglavnom preporučljivo u slučaju male dece ... Gospod zaista kaže: ''Ne branite im da dođu k meni''. Marko 10:13. Neka dođu dakle dok rastu, neka dođu dok se uče; i neka postanu hrišćani kada budu u stanju da upoznaju Hrista.''128 Jevsevije Popović potvrđuje istorijsku činjenicu o tome da je ovaj verski autoritet iz druge polovine II i sa početka III veka bio protivan krštenju male dece, nasuprot nekih kasnijih koji su smatrali da decu ipak treba krštavati, verujući da su to činili i sami apostoli: ''U posleapostolskom vremenu Tertulijan (umro 202. - 240.) je protivan krštenju dece, ali Origen (umro 254.) dovodi običaj krštavanja dece od apostola.''129

Iako su crkveni oci imali različita mišljenja o ovom važnom pitanju, a neki imali tendenciju da potpuno odstupe od biblijskog pravila krštavanja samo onih koji su poverovali u Hrista, apostolska praksa se ipak, i u zvaničnim crkvenim krugovima, održala sve do V veka. Naime, i nekoliko vekova nakon Hrista i njegovih prvih učenika, postojali su crkveni oci koji su sledili učenje Svetog pisma i držali se Tertulijanovog uputstva da svoju decu krste tek kada ona, na osnovu naučenih duhovnih pouka, prihvate verom Isusa za svoga Spasitelja i postanu uistinu Gospodnji sledbenici:

''Na Istoku i na Zapadu beše običaj, da se deca hrišćanskih

roditelja krštavaju tek kad postanu ljudi, a neka i kašnje – običaj, koji je dolazio iz raznih motiva, i na koji je već Kiprijan napadao; taj se običaj držao kroz celo IV. stoleće, pa i u V. stoleću. Ali crkveni učitelji sve više revnovahu protiv tog običaja, i naposletku ga istisnuše.''130

Iz upravo navedenog teksta jasno uviđamo da su crkveni oci iz

kasnijih vekova uspeli da ''istisnu'' običaj pravilnog krštavanja iz crkvene prakse, a da nasuprot tome uvedu onaj koji se Biblijom nipošto nije podrazumevao, a to je krštavanje male dece na osnovu vere drugog, 128 Citat iz knjige: ''Krštenje ne za bebe'' - dela Tertulijana str. 253. Vidi u: Simo Ralević, Biblijsko krštenje, Dom Molitve – Peć, str. 20. Bez godine izdavanja. Naglasak moj. 129 Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 430. 130 Navedeno delo, str. 649. Naglasak moj.



52

odraslog čoveka (kuma), koji se uz to, naziva još i njegovim ''duhovnim ocem''.

Sa druge strane, i sam pojam ''duhovni otac'' nepoznat je u biblijskoj terminologiji u smislu u kojem ga koristi pravoslavna teologija. Gospod je, naime, rekao:

''I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem, jer je jedan Otac vaš nebeski.'' (Mt. 23:9). Naravno, ova Gospodnja zapovest ne zabranjuje nazivanje ''ocem'' našeg muškog roditelja, već se odnosi na nepostojanje drugog duhovnog oca - sem Boga koji je na nebesima.131

Ustanovivši istinu po prethodno postavljenim pitanjima o spasenju kroz krštenje - u dogmatima Pravoslavne crkve (o čemu će još biti reči u poglavlju ''Sedam svetih tajni''), sada prelazimo na proučavanje još jedne teološke zablude – koja isto tako nije bila deo prvovekovnog ispovedanja.

SPASENjE KROZ PRIČEŠĆE

''U hrišćanskoj Pravoslavnoj Crkvi večito živi Hristos. U njoj se neprekidno nastavlja prvosveštenička služba iskupljenja Isusa Hrista. Ovo nastavljanje se vrši vidljivim načinom, naime spoljašnjim obredima. Zbir svih oblika čini sadržinu hrišćanskog pravoslavnog bogosluženja. Temelj pravoslavnom bogosluženju položio je sam Isus Hristos, jer je ustanovio svetu evharistiju i njeno vršenje pod vidom hleba i vina. (...) Na svakoj Svetoj Liturgiji vrši se osvećenje hleba (svetog Agneca) i vina, koji postaju pravo telo i prava krv Hrista Boga – Spasitelja. Na ovoj veri da se hleb i vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve.''132

131 Nazivi: pop, patrijarh i papa u prevodu, zapravo, znače ''otac''. Apostol Pavle, doduše, na više mesta pominje sebe kao ''oca'' koji je evanđeljem ''rodio'' neke od vernika – ali taj izraz upotrebljava samo kao sliku osobe kroz koju su neki došli do spasenja verom (vidi: 1. Kor. 4:14-15; Gal. 4:19; Filimonu 1:10). Ovog i druge apostole niko nikada nije nazivao ''duhovnim ocima'', a pogotovo ne u smislu kumstva kao što je to slučaj u Pravoslavlju. 132 Veronauka u kući, str. 45, 47. Naglasak moj. Pomenuti tekst nam stavlja do znanja da se u Pravoslavlju, kroz obrede, stalno nastavlja Isusova iskupiteljska služba. Nasuprot tome, Novi zavet nam saopštava da je Hristova služba otkupljenja jednom zauvek okončana još od vremena njegovog vaznesenja na nebo. O bilo



53

''Sveta tajna pričešća. Ona je najveći izraz i dokaz Božje ljubavi

prema ljudima. (...) A Sin Božji toliko voli ljude, da se za spasenje ljudi žrtvovao dragovoljno na Golgoti i svakodnevno tajanstveno žrtvuje u hramovima, da bi nam omogućio duhovno sjedinjenje sa njim u svetoj tajni pričešća. (...) Sveto Pričešće – najveće blago za hrišćanina. U svetom pričešću daju se hrišćaninu, pored večnog života, i sva druga dobra koja su u Bogu (...) Sveto pričešće duhovno preporađa čoveka. To je iskustvo svih hrišćanskih svetitelja. Svi su oni to doživljavali, ali iz svoje skromnosti nisu o tome hteli nikome ništa reći niti napisati. Izuzetak od njih učinio je otac Jovan Kronštatski. On u svome čuvenom dnevniku Moj život u Hristu (koji je preveden na mnoge jezike) piše: ''posle pričešća svetim tajnama Gospod, po molitvama svoje prečiste Majke, ili sama Prečista, po dobroti Gospoda, davali su mi kao neku novu prirodu duha, čistu, dobru, veličanstvenu, svetlu, mudru, pitomu, namesto nečiste, lenje i mrtve, malodušne, mračne, tupe, zle.''133

Prema učenju Istočne crkve, ''sveta liturgija'' je najvažnije

bogosluženje koje se vrši u Pravoslavlju. U okviru te službe, osvećeni hleb i vino se bukvalno pretvaraju u telo i krv Hristovu, dodeljujući večni život i spasenje svakoj osobi koja se udostojila njihovog primanja. Posebno želim da uočimo izjavu pravoslavnih da ''na ovoj veri da se hleb i vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve''. Ukoliko, dakle, dokažemo na osnovu Svetog pisma i crkvene istorije da je učenje o ''transupstancijaciji'' (bukvalnom pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu - i pored ostajanja spoljašnje forme hleba i vina) uvedeno u crkveno verovanje mnogo vekova posle apostola, te da prvi učenici nisu na ovaj način razumeli Gospodnje reči – onda obaramo iz temelja građevinu koja se zove Pravoslavna crkva!!! Objašnjenja o ovom pitanju a koja se baziraju na podacima iz crkvene istorije, izneću detaljnije u poglavlju ''Sedam svetih tajni''. Na ovom mestu ću se zadržati na objašnjenju tekstova iz Svetog pisma.

Šta je Gospod rekao za vreme tajne večere?

''A kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima

i reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i kakvim obredima kojima se Njegova služba ''neprekidno nastavlja'', Gospod i apostoli nisu nikada ništa govorili niti napisali (vidi: Jevrejima 7:27; 9:11; 10:10, 12, 14). 133 Najbolji vaspitač, str. 254-256. Naglasak moj. I u ovom tekstu se pominje ''tajanstveno žrtvovanje Isusa Hrista u pravoslavnim hramovima'' prilikom liturgije, što svakako ne predstavlja novozavetno učenje, kao što sam već objasnio.



54

reče; pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova. Ali vam kažem, od sada neću piti od ovoga roda čokotova do onoga dana kada ću ga s vama piti novog u carstvu Oca moga.'' (Mt. 26:26-29)134

''I kada su jeli, uze hleb, blagoslovi, izlomi i dade im i reče:

uzmite, ovo je telo moje. I uze čašu, zahvali Bogu, dade im, te piše iz nje svi. I reče im: ovo je moja krv zaveta, koja se proliva za mnoge. Zaista kažem vam: neću više piti od roda čokotova do onoga dana kada ću ga piti novog u carstvu Božijem.'' (Mk. 14:22-25)135

''A kad je došao čas, leže za trpezu i apostoli s njime. Tada im

reče: vrlo sam želeo da jedem ovu Pashu sa vama pre no što postradam. Jer vam kažem: neću je više jesti dok se ne ispuni u carstvu Božijem. I uze čašu, zahvali Bogu i reče: uzmite je i razdelite među sobom. Jer vam kažem: od sada neću više piti od vinogradskog roda – dok ne dođe carstvo Božije. Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govoreći: ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas.'' (Lk. 22:14-20).136

Pre detaljnijeg proučavanja ove opširne teme, želim da naglasim

da Hristova poruka, izrečena za vreme poslednje pashalne večere, predstavlja govor simbolizma. Poput mnogih drugih svojih izjava, kada je za sebe govorio: ''Ja sam vrata'', ''Ja sam dobri pastir'', ''Ja sam put'', ''Ja sam pravi čokot'', ''Ja sam svetlost sveta'', ''Ja sam izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica''137 i sl., Gospod i u ovom obraćanju učenicima upotrebljava snažna duhovna poređenja. Ipak, pre nego što izbliza proučimo Hristov govor, istaći ću nekoliko upečatljivih činjenica koje su iz tekstova očigledne:

a) događaj je smešten u noć pred Isusovo hapšenje; b) pored ostale hrane spremljene za praznik Pashe na trpezi ispred

Gospoda i apostola se nalazio i beskvasni hleb i alkoholno vino; v) Hristos upoređuje hleb sa svojim telom: ''Ovo je telo moje''; g) za čašu ispunjenu vinom kaže da ona predstavlja ''novi savez

mojom krvlju koja se proliva za vas'';

134 Naglasak moj. 135 Naglasak moj. 136 Naglasak moj. 137 Vidi: Ev. po Jovanu 10:9, 11; 14:6; 15:1; Otk. 22:16



55

d) zapoveda učenicima da ovu uredbu povremeno ponavljaju za njegov spomen (u znak sećanja na Njega, tj. Njegovu žrtvu na Golgoti);

đ) potvrđuje da se u čaši nalazi ''vinogradski (čokotov) rod'' tj. vino;

e) nigde ne govori o pretvaranju hleba i vina u svoje telo i krv, niti pak zapoveda da učenici tokom budućih bogosluženja to pretvaranje čine.

- Značaj i praktikovanje večere Gospodnje u ranoj Crkvi

''Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je

Gospod Isus, one noće kad je bio predan, uzeo hleb, zahvalio Bogu, izlomio i rekao: ovo je moje telo za vas. Ovo činite meni za spomen. Isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju. Ovo činite, kad god iz nje pijete, meni za spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju – dok ne dođe.''138

Tekst iz 1. posl. Korinćanima ap. Pavla je prvi zapis o uredbi

večere Gospodnje i njenom praktikovanju u ranoj Crkvi. Ova poslanica je pisana pre ijednog od četiri novozavetna evanđelja – od kojih je najstarije Markovo. Zato je izveštaj ovog apostola veoma važan za naše proučavanje i ispravno shvatanje zadate teme. Pavle pominje iste elemente koje smo i ranije naveli (iako nije prisustvovao ''tajnoj večeri'' – iz prostog razloga što tada nije bio jedan od apostola) a potom daje i ispravno objašnjenje značenja uredbe:

a) Hristos je uzeo hleb i rekao: ''Ovo je moje telo za vas'', b) za čašu sa vinom, kazao je: ''Ova čaša je novi savez mojom

krvlju'', v) hleb i vino se od strane hrišćana treba da uzimaju povremeno u

znak sećanja na žrtvu Gospoda Isusa Hrista (''meni za spomen''), g) kada god jedu hleb i piju iz čaše (prilikom večere Gospodnje

na crkvenom skupu, sve do Njegovog ponovnog dolaska) vernici obznanjuju Hristovu smrt tj. daju do znanja drugima (verujućima i neverujućima) da poseduju veru u Hristovo otkupiteljsko delo radi svoga spasenja.

138 1. Korinćanima 11:23-26. Naglasak moj.



56

Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina?

''Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove

krvi? Hleb, koji lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo.''139

Upravo pomenuti tekst, zajedno sa onim prethodnim,

nedvosmisleno ukazuje da su apostoli naučavali simbolizam Hristove smrti u vidu hleba i vina – a ne transupstancijaciju (tj. njihovo pretvaranje). No, ovaj citat nam daje još podrobnije objašnjenje o značenju ''večere Gospodnje''. Naime, kada govori o posledicama Hristove zameničke smrti, Sveto pismo kaže ovako:

''...da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju.''140 ''I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i

otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog naroda i plemena i jezika i naroda i narodnosti.''141

Božansko otkrivenje ističe da je Gospod Isus svojom smrću (tj.

prolivanjem svoje krvi) otkupio mnoge ljude od osude i doveo u večni život. Božija volja za sve koji su spaseni verom u prolivenu krv i slomljeno telo Spasitelja, jeste da budu spojeni u jedinstveno hrišćansko zajedništvo puno međusobne ljubavi:

''Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč

veruju u mene, da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama, kako bi svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao što si ljubio mene.''142

''Nego držeći se istine mi treba u ljubavi da uzrastemo u svemu –

do njega, koji je glava, Hristos. Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno, na taj način što svaki zglavak pruža potporu shodno odmerenom dejstvu svakog pojedinog dela; to čini da telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi.''143 139 1. Kor. 10:16-17. Naglasak moj. 140 Dela ap. 20:28. Naglasak moj. 141 Otkrivenje Jovanovo 5:9. Naglasak moj. 142 Ev. po Jovanu 17:20-23. Naglasak moj. 143 Efescima 4:15-16. Naglasak moj.



57

''A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi.''144 Kao Hristovi sledbenici i udovi Njegovog duhovnog tela, Crkve,

vernici treba da se sećaju događaja na brdu Golgoti koji im je otvorio put da postanu Božija deca. Upravo iz tog razloga, ap. Pavle podseća Korinćane da čaša (vina) koju međusobno dele i ispijaju predstavlja zajednicu Isusove krvi (međusobnog zajedništva vernika koje je nastalo zahvaljujući Njegovoj prolivenoj krvi), kao što i hleb koji lome i međusobno dele predstavlja simbol Njegovog slomljenog tela i zajedništva nastalog Njegovom otkupljujućom žrtvom. Glavni naglasak u ovom objašnjenju značenja ''večere Gospodnje'' tj. ''pričesti'' jeste njena simbolika hrišćanskog jedinstva u okviru crkvene zajednice. Posebno je potrebno da zapazimo da apostol ni jednom rečju ne spominje niti upućuje vernike da treba da veruju da se hleb i vino menjaju u samoga Hrista, već govori o bukvalnom hlebu i čaši (sa vinom očigledno) koji predstavljaju simbol zajedništva vernika koji se pouzdaju u Hristovo spasenjsko delo. Reč o tome da se uzimanjem hleba i vina zadobija večni život, ne može se pronaći ni u ovom niti u bilo kom drugom tekstu Novoga zaveta. Zapravo, potpuno suprotno učenju Pravoslavne crkve, na temelju Svetog pisma možemo da tvrdimo da nijedna osoba koja nije spasena verom i rođena od Boga, ne bi smela da ima bilo kakvog pristupa ovom svetom činu – jer on za nju i nema nikakvog značaja. Hleb i vino, kao sećanje na Hristovu smrt ima simboličku važnost samo za osobe koje su doživele otkupljenje od greha i smrti kroz veru i svakodnevno pouzdanje u Isusa.

Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu Isus Hristos je oduvek zahtevao a i danas zahteva potpunu

predanost i vernost svojih sledbenika. Takođe, zahteva da njegovi učenici izvršavaju sve ono što im je zapovedio:

''A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što vam

govorim?''145 ''Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti. (...) Ko ima moje

zapovesti i drži ih, taj me ljubi; a ko ljubi mene, toga će ljubiti moj Otac, i ja ću ga ljubiti i pokazaću mu se.''146

144 1. Kor. 12:27. 145 Ev. po Luki 6:46. 146 Ev. po Jovanu 14:15, 21.



58

''Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu teške.''147

Međutim, u vreme svoje ovozemaljske službe, Hristos je stekao

mnoštvo sledbenika koji su išli za njim iz koristoljublja – a ne iz želje za stvarnim učeništvom. Iako je na kraju svoje troipogodišnje misije bio raspet voljom većeg dela izrailjskog naroda, ne može se poreći činjenica da je Isus imao veliku popularnost među Jevrejima tokom svoga propovedanja. Najveći deo te popularnosti je stekao činjenjem mesijanskih znamenja (vaskrsavanjem umrlih, isceljivanjem bolesnih, isterivanjem demona iz opsednutih itd.) iako je nije želeo i zabranjivao ljudima da razglašavaju njegova čudesna dela.148 Jednom prilikom je velika masa Jevreja želela da ga na silu odvuče i proglasi izrailjskim carem, samo zato što je učinio čudo umnožavanja hlebova i riba (Jn. 6:15). Međutim, Gospod je želeo da se narod, kome je došao, uistinu obrati Bogu i doživi duhovni preporod – te stekne obnovljenu zajednicu sa Svevišnjim koji se objavio njihovim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu. Želeo je da njegovi saplemenici donesu plodove dostojne pokajanja, a ne da se u svojoj površnoj religioznosti pouzdaju u pobožnost svojih predaka, u isto vreme živeći protivno Božijoj volji. Jovan Krstitelj je, pre same Hristove pojave, narodu upućivao sledeće reči:

''Narodu pak, koji je dolazio da ga on krsti, govorio je: zmijski

porode, ko vam je ukazao da izbegnete predstojeći gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama. Jer vam kažem da Bog može od ovoga kamenja podići decu Avraamu. Već i sekira leži kod korena drveća. Stoga se odseca i u vatru baca svako drvo koje ne rađa dobra roda.''149

Ipak, Jevreji su istrajavali u svojoj formalnoj religioznosti koja

Boga nije ni izbliza zadovoljavala. Iako su se hvalili svojim pobožnim precima, Izrailjci Isusovog vremena, kao i generacije pre njih, poštovali su Boga na način koji njemu nije bio ugodan (Mk. 7:6-9). Na kraju, na tvrdnju svojih savremenika da su deca Božija - potomci vernog Avraama, Hristos je morao da odgovori rečima istine – saopštavajući im da su zapravo deca đavola (Jn. 8:39). Rezultat ove rasprave je bio optuživanje Hrista za nacionalnu izdaju (proglasili su ga za Samarjanina, koji su bili u tradicionalnoj mrzosti sa Jevrejima) i pokušaj njegovog ubistva (Jn. 8:30-59).

147 1. Jovanova 5:3. 148 Vidi: Ev. po Luki 8:52-56. 149 Ev. po Luki 3:7-9. Reči Jovana Krstitelja.



59

Upravo oni ljudi koji su Isusa želeli da proglase carem, i drugi njima slični, brzo su promenili mišljenje o Gospodu i pokušali Njegovo smaknuće. Isti oni koji su na ''Cvetnu nedelju'' vikali: »Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev«, nakon samo nekoliko dana su urlali iz sveg glasa: ''Raspni ga, raspni.''150

Nasuprot ovakvim ''sledbenicima'' koji vrlo brzo idu iz krajnosti u krajnost, i koji su duhovno potpuno neutemeljeni i nestalni, Gospod je oduvek želeo da uz sebe ima verne i odane ljude, poput starozavetnog Jova ili ap. Pavla, koji su istrajavali u veri nasuprot velikim iskušenjima i opasnostima. Evo i primera pouzdanja u Boga ove dvojice duhovnih velikana.

Kada je u pitanju pravedni Jov, njegova iskrena bogobojažljivost se ogledala u tome što je blagosiljao Boga i u trenucima najveće porodične nesreće, nakon pogibije svoje dece i gubitka celokupne imovine:

''I reče: go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti

onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje . Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlja na Boga.''151

''Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u nj, ali ću braniti putove

svoje pred njim. I on će mi biti spasenje...''152 Sa druge strane, ap. Pavle je pisao: ''A na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u

telu, satanin anđeo, da me ćuška – da se ne ponosim. Za ovoga sam tri put molio Gospoda - da odstupi od mene. I on mi je rekao: dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u slabosti. Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u meni. Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan.''153

Upravo iz tog razloga, da bi odvojio žito od kukolja i odvojio

prave od lažnih sledbenika, Hristos je izgovorio jednu divnu duhovnu pouku, a koju, kao što ćemo uvideti, pravoslavni pogrešno citiraju primenjujući je na ''večeru Gospodnju'' i svoje pogrešno učenje o zadobijanju večnog života:

150 Vidi: Ev. po Jovanu 12:12-13; Mt. 27:21-26. 151 Vidi: Knjiga o Jovu 1:13-22. Naglasak moj. 152 O Jovu 13:15-16. Naglasak moj. 153 2. Korinćanima 12:7-10. Naglasak moj.



60

''Odgovori im Isus i reče: zaista, zaista, kažem vam, tražite me ne zato što ste videli čudne znake, nego što ste jeli od onih hlebova i nasitili se. Stičite ne propadljivo jelo, nego jelo koje ostaje za večni život, koje će vam Sin čovečiji dati; jer je njega potvrdio Bog Otac. Tada mu rekoše: šta da radimo da bismo činili dela Božija? Odgovori Isus i reče im: ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao . Oni mu pak rekoše: kakav čudan znak činiš, da vidimo i da ti poverujemo? Šta ti radiš? Naši oci su jeli manu u pustinji, kao što je napisano: »Hleb sa neba dade im da jedu«. Reče im Isus: zaista, zaista, kažem vam, nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam moj Otac daje istiniti hleb sa neba. Jer Božiji hleb je onaj što silazi sa neba i daje život svetu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hleb. Reče im Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada.''154

Isus Hristos, koji je poznavao grešnu ljudsku prirodu i bez toga

da je lično poznavao pojedine osobe155, znao je da je većina njegovih sledbenika bila uz njega iz sebičnih interesa. Neki od njih su bili tu zbog sigurne svakodnevne ishrane. Drugi su ga, pak, sledili zbog lakog i brzog izlečenja od različitih bolesti. Ali, Gospod je bio svestan da će materijalna korist njegovog fizičkog prisustva među ljudima biti kratkog veka. Njegovo delo, na koje ga je božanski Otac poslao je bilo da ljudima otvori duhovne oči za sagledavanje nebeskih istina i dosezanje nebeskog carstva. Iz tog razloga je uputio svoje slušaoce da stiču ne propadljivo jelo, već ono koje ostaje za večni život (st. 27). Upravo je to bila ključna reč. Rulja, do tada rešena da Isusa proglasi carem (Jn. 6:15), sada, u pogledu duhovnih pouka, počinje da izražava sumnju u ispravnost Isusovog učenja (st. 30-34). Iako je Gospod govorio o večnom životu i nebeskoj hrani koja taj život omogućava, Jevreji su još uvek bili na nivou telesnog razmišljanja. Pomislili su da mogu da dobiju običan hleb od brašna od koga nikada neće ogladneti. Isto takvo razmišljanje je ispoljila i žena Samarjanka prilikom susreta sa Hristom. Nakon što joj je Spasitelj ukazao na mogućnost dobijanja vode od koje ne bi nikada ožednela, žena ju je zatražila misleći da se radi o običnoj vodi:

''Odgovori Isus i reče joj: kad bi znala dar Božiji, i ko je taj koji ti

govori: daj mi da pijem, zamolila bi ga i on bi ti dao vodu živu. (...) Odgovori Isus i reče joj: svaki ko pije od ove vode – opet će ožedneti. A ko pije od vode koju ću mu ja dati – neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život. Reče

154 Ev. po Jovanu 6:26-35. Naglasak moj. 155 Vidi: Ev. po Jovanu 2:24-25.



61

mu žena: Gospode, daj mi tu vodu, da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam vodu.''156

Poput Jevreja i ova žena iz Samarije nije shvatala duhovnu

poruku. Apostol Pavle objašnjava razlog ovakvog nerazumevanja: ''A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za

njega ludost, i ne može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati.157

Kao što voda u ovom slučaju – od koje se nikada ne ožedni –

predstavlja Svetog Duha, tako i hleb od koga se nikada ne gladni, predstavlja samog Isusa Hrista.

''A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao

govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i pije. Ko veruje u mene – kao što reče Pismo – iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen.''158

''Reče im Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti,

i ko veruje u mene neće ožedneti nikada.''159 Evanđelist Jovan nam otkriva kako je tekao dalji razgovor

između Isusa i njegovih sunarodnika: ''Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina – i veruje u

njega – ima život večni, te da ga ja vaskrsnem u poslednji dan. Judeji su gunđali protiv njega, zato što je rekao: ja sam hleb koji je sišao sa neba, i govorahu: nije li to Isus sin Josifov, čijeg oca i majku znamo? Kako sad kaže da je sišao sa neba? Odgovori Isus i reče im: ne gunđajte među sobom. (...) Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje ima večni život. Ja sam hleb života. Očevi vaši jedoše manu u pustinji i umreše. Ovo je hleb koji silazi sa neba, da se od njega jede i ne umre. Ja sam živi hleb koji je sišao sa neba. Ako ko jede od ovoga hleba, živeće doveka; i hleb, koji ću ja dati, jeste telo moje – za život sveta. A Judeji se prepirahu među sobom govoreći: kako on može da nam da svoje telo da jedemo? ''160

156 Ev. po Jovanu 4:10, 13-15. naglasak moj. 157 1. Korinćanima 2:14. Naglasak moj. 158 Ev. po Jovanu 7:37-39. Naglasak moj. 159 Ev. po Jovanu 6:35. Naglasak moj. 160 Ev. po Jovanu 6:47-52. Naglasak moj.



62

Bilo je sasvim očigledno da, iako Isus govori o sebi kao nebeskom hlebu, on to ne misli bukvalno već poruci daje simbolički smisao. Ukoliko pažljivo sledimo Hristove izjave jasno primećujemo da On na više mesta spominje veru kao sredstvo duhovnog ''jedenja'' tj. uzimanja hleba koji daje večni život (u stihovima 29, 35, 40, 47). Iako je, dakle, to bilo očigledno, Jevreji su ponovo počeli da gunđaju među sobom. U tom momentu, Gospod je odlučio da sve svoje neiskrene sledbenike do kraja razotkrije. Izrekao je nešto na šta se sablaznio veliki broj njegovih sledbenika, a što i danas dovodi u zabludu mnoge koji ove Hristove reči shvataju na doslovan način:

''Tada im Isus reče: zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela

Sina čovečjeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje telo je pravo jelo, i moja krv pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu. Kao što je mene poslao živi Otac, i ja živim zato što živi Otac, tako će i onaj koji mene jede živeti kroz mene. To je hleb koji je sišao sa neba. Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka.''161

Ova izjava, ukoliko se shvati doslovno a ne u prenesenom

značenju, zaista zvuči odbojno i zaprepašćujuće. Isusove reči bi, u tom slučaju, mogle da se uporede sa najgorom vrstom paganskih bogosluženja na kojima bi njegovi učesnici pili krv žrtve i na taj način smatrali da primaju i sebe život druge osobe. Međutim, nemoguće je i pomisliti da bi Hristos mogao da uputi svoje slušaoce da jedu njegovo pravo telo i piju njegovu pravu krv – radi zadobijanja večnog života (doduše, većina slušalaca je upravo to pomislila ali to nije bilo ono što je Isus kazao). Iako je Gospod sa dostojanstvenom ozbiljnošću izneo celokupnu poruku, ona je trebala da pokaže da li njegovi pratioci bezrezervno veruju u njegove reči, pa makar ih i ne razumeli, ili govornika smatraju nepouzdanim. Poruka je, naravno, bila više nego jasna, ali nju nisu razumeli oni koji nisu težili za duhovnom istinom. Rezultat je bio očekivan:

''Čuvši to mnogi od njegovih učenika rekoše: tvrda je ovo beseda;

ko može da je sluša? (...) Od tada mnogi od njegovih učenika odoše natrag i nisu više išli s njim.''162

161 Ev. po Jovanu 6:53-58. Naglasak moj. 162 Ev. po Jovanu 6:60, 66.



63

Ključ za razumevanje ove Hristove besede jeste bila duhovna primena poruke o telu kao ''pravom jelu'' i krvi kao ''pravom piću''. Potvrđujući ovaj stav, Gospod je rekao:

''Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka.

(...) Duh je ono što oživljava a telo ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su.''163

Prihvatanje verom svega onoga što Hristos jeste, sveg njegovog

dela – kao i poslušnost Njemu u skladu sa Božijom voljom je srž značenja ovog Isusovog govora. Svaki vernik, koji je od srca sa Gospodom, jeste taj koji se hrani duhovnim hlebom sa neba – i nikada ne gladni. Onaj koji se svom dušom pouzdaje u Hristovu otkupiteljsku žrtvu i sledi ga kao svog Gospoda jeste onaj koji pije nebesko piće od koga nikada ne žedni. Isus to jasno potvrđuje rečima da Njega, kao nebeski hleb, ne treba jesti ''kao što su očevi jeli u pustinji''. Nebeska mana, koju su jeli starozavetni Izrailjci u pustinji produžila im je život samo za kratko, jer se radilo o materijalnom hlebu (ove reči Sina Božijeg su ''duh i život'', dakle – ne treba ih shvatati doslovno poput tadašnjih slušalaca, već rasuđivati o njima na duhovan način). Isusa, nasuprot, novozavetni vernici primaju u sebe verom i tako stiču večni život. Prema rečima samog Gospoda, svaki onaj koji veruje i pouzdaje se u Njega, nalazi se u Hristu u Hristos u njemu,164 što dokazuje neraskidivo jedinstvo hrišćana sa svojim Gospodom za sva vremena.

Spasiteljeve reči koje smo upravo proučili, a koje su zapisane perom apostola Jovana potvrđuju celobiblijsko učenje i duhovnu stvarnost o spasenju koje se stiče jedino i isključivo verom u Hrista kao Spasitelja i rođenje od Boga.

Na ovaj način, nedvosmisleno smo utvrdili da citiranje ovog teksta od strane pravoslavnih u vezi ''večere Gospodnje'' tj. ''pričesti'' nema nikakvog smisla, jer Sin Božiji uopšte nije svoje slušaoce upućivao na taj čin u svome obraćanju165. Dakle, zaključak sv. Jovana Kronštatskog koji je rekao: ''Umesto drveta života – hleb života; umesto plodova drveta poznavanja dobra i zla – isti životvorni hleb života. Onda je rečeno: ne

163 Ev. po Jovanu 6:58, 63. Naglasak moj. 164 Vidi: Ev. po Jovanu 14:16-20, 23; 17:22-23. 165 Isusove reči zapisane u šestom poglavlju ev. po Jovanu, upućene su neverujućim ljudima koji nemaju pristupa ''večeri Gospodnjoj'' koja je rezervisana samo za Hristove učenike i istinske sledbenike – kao što smo već proučili. Potpuno je protivno Bibliji verovati da je Isus upućivao neverujuće ljude da se ''pričešćuju'' da bi zadobili večni život. Doduše, ni sami pravoslavni, makar se pričešćivali neprestano, još uvek nisu sigurni da li imaju večni život (što još jednom pokazuje protivrečnost njihovog učenja), iz razloga što taj čin predstavlja samo jedan u nizu dela kojima treba da zasluže spasenje.



64

jedite, da ne umrete (Mojs. 3, 3); a sada je rečeno: jedite, i bićete živi (Jov. 6, 51, 58),''166 i pritom smatrao da se večni život zadobija stvarnim jedenjem Isusovog tela i krvi prilikom pričešća, spada u još jedno od teoloških netačnosti koje Pravoslavlje zagovara, a koje se ni u čemu ne temelji na svetopisamskoj objavi.

Više informacija iz crkvene istorije o poreklu pravoslavnog (i rimokatoličkog) učenja o transupstancijaciji, tj. pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu, izneću u poglavlju o svetim tajnama.

SPASENjE KROZ ISPOSNIŠTVO

''Prep. Dositej. (...) Kada on jednom gledaše sliku Strašnoga Suda u jednoj crkvi, približi mu se jedna žena u porfirnoj haljini i objašnjavaše mu. I najzad, pri rastanku, reče mu, da ako se želi spasti, treba da posti, da ne jede mesa, i da se često moli Bogu. To beše Presveta Bogorodica. (...) Življaše ovaj mladi svetitelj u VI stoleću.''167

''Post – neophodan za spasenje. Govoreći o neophodnosti posta

za spasenje posle izgnanja ljudi iz raja, sveti Jovan Zlatoust veli: ''I Mojsej i Ilija, stubovi starozavetnih proroka, ma da su bili veliki u drugim vrlinama, i imali veliku slobodu pred Bogom, ipak, kad su hteli pristupiti Bogu i razgovarati sa Njim, koliko je to moguće čoveku, pribegavali su postu i njegovim rukama uznosili se Bogu. Zato je i Bog, čim je stvorio čoveka, odmah ga predao u ruke posta i postu poverio njegovo spasenje... kao najboljem učitelju.''168

Još jedan od pogrešnih puteva ka spasenju a koje zastupa

Pravoslavlje jesu post i isposništvo. Prema tvrđenjima pomenute crkve koja sam upravo citirao i koja ću tek pomenuti, a koja se ne mogu dokazati nijednim biblijskim tekstom, proizilazi da je post za spasenje veoma važan - zapravo neophodan.

Prema pisanju vladike Nikolaja Velimirovića u kome navodi ''viđenje'' devojke Milke Čairović o zagrobnom životu, one osobe koje ne poste sredom i petkom zasigurno će stići u pakao. Evo jednog dela te pripovesti:

''Sasvim je dostojno pažnje viđenje devojke Milke Čairović iz

sela Borča kod Kragujevca, koje je doživela 1922. godine, noću pred

166 Najbolji vaspitač, str. 255. Naglasak autora teksta. 167 Ohridski prolog, str. 120. Naglasak moj. 168 Najbolji vaspitač, str. 277-278. Naglasak moj.



65

Vavedenje. (...) Njeno je kazivanje sasvim dokumentovano, i slaže se sa naukom svete crkve. (...) Ova treća knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred Bogom su mrtvi (rekao je sveti Petar Milki, prim. I. S.). (...) Poklonih se, poljubih Svetog Petra u ruku i on mi reče: ''Zbogom Milka! Pa kaži tamo kako je ovamo.'' (...) Dođosmo na četvrta vrata. Rekoše mi da su tu oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na koja vrata ne ulazih, samo se čuju mučenja.''169

Jevsevije Popović navodi da ''u III stoleću post je ne samo

nalagao pozitivan propis crkveni, nego je šta više onog, koji ga nije vršio, stizala i crkvena kazna.''170

Kao odličan poznavalac učenja ''svetih otaca'', reagujući na ovakva verovanja crkve kojoj je pripadao, a čiji je želeo da bude reformator, srpski prosvetitelj Dositej Obradović je rekao:

''Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj! Sav

svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva ne čine četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će bog u večnu muku i vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso 171, nemoj mu verovati; to nije moguće, to ni turski car ne bi učinio. To je bezumije i huljenije reći da pravedni bog može takovu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti.

''Ali su sveti oci anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu''. U tom oci imadu vrlo krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se njihova kletva ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući.''172

Apostol Pavle je, polovinom prvog veka, upozorio svog mladog

saradnika Timoteja, najavljujući mu dolazak učenja o zabrani uzimanja nekih vrsta jela radi spasenja, kao stvarima koje ne dolaze od Boga:

169 Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: Da li duša postoji, Svetilo, str. 11-12. Naglasak moj. 170 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 429. Naglasak moj. 171 Post sredom i petkom je, prema nekim od starih crkvenih učitelja, uveden u II veku posle Hrista kao uspomena na dane kada je doneta odluka o Isusovom hapšenju i sprovođenju te odluke raspinjanjem na krst. Drugi od starih učitelja su pak zastupali mišljenje da su na uvođenje posta ovim danima uticali rimski paganski praznici: Merkurov dan (sreda) i Venerin dan (petak). Jevsevije Popović navodi da se nigde u Svetom pismu ne spominju postovi strogo određenim danima. Vidi: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 428. 172 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 140. Naglasak moj.



66

''A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od vere, obratiće pažnju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju lažljivaca, koji su žigosani u svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak, traže da se uzdržava od jela, koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni koji su poznali istinu. Jer je svako stvorenje Božije dobro i ne treba odbacivati ništa što se sa zahvalnošću prima. Osvećuje se, naime, rečju Božijom i molitvom.''173

Prema upravo navedenom biblijskom tekstu, sva ''viđenja'' i

''prikazanja'' različitih osoba koje mogu da se predstave kao hrišćanski svetitelji, a koji bi naučavali različitu nauku od one Biblijom objavljene, spadaju u domen sotonske prevarantske aktivnosti174. Apostol to potvrđuje govoreći:

''Jer takvi ljudi su lažni apostoli, prevarljivi radnici, koji se

pretvaraju u Hristove apostole. I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko kad se njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svršetak biće po njihovim delima.''175

Ipak, i pored posedovanja Sv. pisma u kome su zapisana ova

jasna upozorenja, nakon isticanja da je Bog još u edenskom vrtu ustanovio post (zabranu jedenja sa ''drveta spoznanja dobra i zla'' pravoslavni smatraju ustanovljavanjem posta)176, pripadnici najveće crkve u Srbiji zagovaraju neophodnost njihovog obdržavanja radi spasenja.

Dositej Obradović nam stavlja do znanja zbog čega pravoslavni ne prihvataju činjenicu da Biblija osuđuje njihovu versku praksu:

''Apostol Pavle javno kaže: ''Čado Timotije, doći ćedu bedna

vremena kad ćedu neki za svetinju držati da se od zakona braka udaljavaju i od mesa uzdržavaju, no zaludu.'' Kaluđeri vele da to nije za njih nego za maniheje, al već ne služe izmišljeni izvjeti i tolkovanija, valja pravo govoriti: vo je za svakoga koji tako čini budi ko mu drago.''177

Tekstovi koje sam citirao na samom početku ovog dela poglavlja,

a na kojima Istočna crkva temelji svoje verovanje, predstavljaju zapravo učenje ''otaca'' crkve a ne bogonadahnutih apostola i samoga Gospoda. 173 1. Timoteju 4:1-5. Naglasak moj. 174 Mnogo više o nemogućnosti javljanja umrlih ''svetitelja'' i ''Bogorodice'' živim ljudima napisano je u poglavlju o poštovanju svetitelja. Ovakva ''javljanja'' prema Svetom pismu spadaju u domen spiritizma koji je Biblijom najoštrije osuđen. 175 2. Korinćanima 11:13-15. 176 Vidi: Najbolji vaspitač, str. 277. 177 Dositej Obradović, Sabrana dela, str. 592. Naglasak moj.



67

Međutim, pre nego što nešto više kažem o stvarnom značenju posta, onakvog kakvim ga Božija Reč preporučuje, želim da spomenem još neke od zapanjujuće netačnih i Bibliji protivrečnih izjava:

''Post prosvećuje dušu i omogućuje umu da primi ozarenja Duha

Svetoga. I sveti Vasilije Veliki i sveti Jovan Zlatoust skoro istim rečima ističu da se mudri prorok Danilo ne bi udostojio božanskih otkrivenja, da post dušu njegovu nije učinio prosvećenijom i prijemčivijom za ozarenja Duha Svetoga. Od obilne i masne hrane podižu se kao neka prljava isparenja i slično gustom oblaku sprečavaju zracima Svetoga Duha pristup u našu dušu. Ova saglasnost svetitelja u mislima i rečima jasno govori da ih je Duh Sveti u ovome nadahnuo.''178

''Post čoveka čini anđelom – uverava sveti Jovan Zlatoust.''179 ''Post privlači Duha Svetoga i čini čoveka staništem Svete

Trojice. (...) Ako je takvo blagotvorno dejstvo posta, da nas on čini staništem Božjim, onda treba da ga primimo sa radošću, uči sveti Teodor Studit.''180

''Pošto nismo postili, izbačeni smo iz raja. Zato da postimo, da

bismo ponovo ušli u raj, savetuje sveti Vasilije Veliki.''181 U svetlu svih dosadašnjih proučavanja o spasenju u Svetom

pismu, lako možemo da uvidimo koliko su ova verovanja daleko od apostolske nauke o zadobijanju večnog života kroz veru u Spasitelja. Nasuprot ovakvim uverenjima pravoslavnih ''otaca'', nepogrešiva Božija Reč iznosi pred nas sasvim drugačiji značaj posta.

Post u Svetom pismu

''A fariseji i njihovi književnici su gunđali njegovim učenicima

govoreći: zašto jedete i pijete s carinicima i grešnicima? Isus pak odgovori i reče im: lekar nije potreban zdravima nego bolesnima; nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje.

A oni mu rekoše: Jovanovi učenici često poste i mole se Bogu, farisejski učenici isto tako, a tvoji jedu i piju. Isus im pak reče: možete li navesti svatove da poste dok je mladoženja s njima? Nego će doći dani,

178 Najbolji vaspitač, str. 282-283. Naglasak moj. 179 Navedeno delo, str. 283. Naglasak autora teksta. 180 Isto, str. 283. Naglasak autora. 181 Isto, str. 283.



68

kada mladoženja bude otet od njih, onda će postiti u te dane. A reče im i priču: niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne stavlja na staru haljinu; inače novu cepa, a staroj ne pristaje zakrpa od nove. I niko ne sipa novo vino u stare mehove; inače će novo vino poderati mehove, ono će se prosuti, a mehovi će propasti; nego novo vino treba sipati u nove mehove. I niko – ko je pio staro – ne želi novo; jer kaže: staro je dobro.'' 182

Upravo navedeni tekst opisuje dijalog Spasitelja sa religioznim

ali neduhovnim pripadnicima glavne verske grupacije u Izrailju – farisejima. Pomenuti fariseji su došli do zaključka da Hristos i njegovi učenici veoma retko praktikuju post. Gospod, u tom smislu, navodi jednu od njihovih izjava:

''Jer dođe Jovan koji niti jede niti pije, a oni kažu: ima demona.

Dođe Sin čovečji koji jede i pije, pa kažu: gle čoveka izelice i pijanice, prijatelja carinika i grešnika.''183

Jedini tekst u Starom zavetu, jedino postojećoj Bibliji Hristovog

vremena, u kome se zapoveda da Izrailjci treba da poste nalazi se u III Mojsijevoj knjizi, a vezan je za praznik Pomirenja (kojeg sam detaljnije opisao u poglavlju ''Blažena Marija ili carica nebeska'').

''A deseti je dan toga mjeseca dan očišćenja; sabor sveti neka vam

je, i mučite duše svoje, i prinesite Gospodu žrtvu ognjenu.''184 ''Povrh toga, deseti dan toga sedmoga mjeseca pada dan

Pomirenja. Neka vam to bude prigoda za sveti zbor; postite i prinesite u čast Jahvi paljenu žrtvu.''185

Ovoga dana su pripadnici Božijega naroda trebali da iskažu svoju

poniznost i žaljenje zbog učinjenih greha – a to stanje njihovih duša je trebalo biti praćeno neuzimanjem hrane i pića tj. postom.

Sigurno je da su se Gospod Isus i njegovi učenici pridržavali ove zakonske odredbe. Međutim, u ostalom delu godine oni nisu imali razloga za držanje bilo kakvih postova jer ovi nisu bili ustanovljeni Bogom već učenjem verskih starešina (poput posta dva puta nedeljno)186. 182 Ev. po Luki 5:30-39 183 Ev. po Mateju 11:18-19. 184 3. Mojsijeva 23:27. Naglasak moj. Prevod: Đ. Daničić. 185 3. Mojsijeva 23:27. Naglasak moj. Prevod: Biblija Kršćanske sadašnjosti, Zagreb 1983.god. Srpski prevodioci Starog zaveta Đuro Daničić i Lujo Bakotić u pomenutom stihu ne spominju post, iako se njegovo obdržavanje podrazumeva. 186 Vidi: Ev. po Luki 18: 9-14, posebno st. 12.



69

(Četrdesetodnevni post Isusa Hrista, kao i postovi Mojsija i Ilije u Starom zavetu koji su trajali isto toliko187 nisu u Bibliji dati kao primer za obdržavanje posta od strane hrišćana, jer takav post, bez hrane i vode, gotovo niko ne bi mogao da preživi. Nasuprot tome, Pravoslavna crkva tvrdi da je Gospod Isus Hristos ustanovio post kao potrebu za spasenje dajući nam lični primer pošćenja u pustinji.188) Dositej Obradović piše o svojim pokušajima da se ugleda na pomenute biblijske ličnosti i Sina Božijeg u vezi posta:

''Kako sam taj post proveo, mučno će ko verovati. Po tri dni

drugda ništa ne bih okusio, pak bih se gdi na tavan sakrio i sve bih metanisao, čelom u zemlju udarajući, dok bi mi se zavrtio mozak. Jedva bih na nogu od teške gladi stajao. Nahodio sam u žitijam da neki od pustinika po celi sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili. Silio sam se ne bi li i ja kako mogao do sedmog dana doterati, no zaludu, nisam mogao više od tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bih jaki bol u utrobi i dolazio bih u nesvesticu.

Dobri moj i razumni iguman, videći da moja budalaština sve to viša biva, kaže mi čisto da on toga više neće trpiti da pri njemu nahodeći se sam sebi ubica budem, no svaki dan u vreme urečeno da s drugom bratijom jedem. Ako li neću, da na drugo mesto gdi idem lipsavati od gladi, a ne kod njega. Ja sam odgovorio da ja nisam prvi koji je postio sedam celih dana; ima koji su postili i četrdeset, kako: Mojsej, Ilija i sam Spasitelj naš. Moj starac, kako je ljutit bio i naprasan, malo bi mu valjalo (ovi sami put od sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom gnjevu ovu mi pridiku učini: ''Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš? Nemaš li toliko pameti da rasudiš da su ono črezjestestvene stvari bile i božija čudesa, te su mogli ljudi četrdeset dana ne jedući živiti? Mojsej na gori Sinajskoj budući, a Ilija bežeći po pustinji. Bila je potreba da bog s njima čudo učini. A što se usuđuješ Spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje bezumije.''189

Iz upravo navedenog teksta uvideli smo da su reči igumana

manastira Hopovo Teodora Milutinovića upućene Dositeju bile veoma mudre, jer je (iako možda i nepotpuno svestan toga) izneo istinu da su postovi biblijskih ličnosti bili Božija čudesa, te da nisu dati da bismo ih mi, u današnje vreme, oponašali.

187 Vidi: Ev. po Mateju 4:1-11; 2. Mojs. 34:28; 1. Carevima 19:8. 188 Vidi: Episkop Nikolaj, Vera svetih, str. 132. 189 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 124-125. Naglasak moj.



70

Primeri posta u Starom zavetu

Osim posta na dan Pomirenja, koji je bio od Boga zapoveđen, Jevreji su u Starom zavetu postili uzdržavajući se od hrane i pića u različitim situacijama. Uglavnom su to bile prilike dubokog pokajanja i žaljenja zbog greha kao i doživljavanja velikih neprilika u životu, kada su usrdno od Boga tražili uslišenje svojih molitava. Evo nekih tekstova koji govore o tome:

''I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći ga molitvom i

molbama s postom i s kostrijeti i pepelom. I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovjedajući se rekoh: O Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavjet i milost onima koji te ljube i drže zapovijesti tvoje; Zgriješismo i zlo činismo i bijasmo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovijesti tvojih i od zakona tvojih. I ne slušasmo sluga tvojih proroka, koji govorahu u tvoje ime carevima našim, knezovima našim i ocima našim i svemu narodu zemaljskom. U tebe je, Gospode, pravda a u nas sram na licu...''190

''Po tom dvadeset četvrtoga dana toga mjeseca skupiše se sinovi

Izrailjevi posteći i u kostrijeti i posuvši se zemljom. I odvoji se sjeme Izrailjevo od svijeh tuđinaca, i stadoše te ispovijedahu grijehe svoje i bezakonja otaca svojih.''191

''Nastupaju bezdušni svedoci, što ne skrivih to me optužuju,

zlom plaćaju što im činih dobro. Dušu moju očajanje mori.

Ja sam s njima bio drugačiji: kad bolujem stavljah kostret na se,

pa još postim, zbog njih mučim dušu, za njih molim dok me umor slama,

pa ih žalim kao rod najbliži; idem zguren, misle: žalim majku.''192

Iz svih pomenutih citata proizilazi da je post, koji se sastoji u

delimičnom ili potpunom uzdržanju od hrane i pića, usko vezan sa molitvom kao i iskrenim žaljenjem zbog svojih i tuđih počinjenih greha.

190 Knj. proroka Danila 9:3-7. Naglasak moj. 191 Knjiga Nemijina 9:1-2. Naglasak moj. 192 Psalam 35:11-14. Prevod prof. dr Aleksandar Birviš. Naglasak moj.



71

Nasuprot ovakvom shvatanju posta kod Božijih slugu u Sv. pismu, veliki deo srpskog naroda obdržava od strane SPC propisane postove i to uglavnom tako što priprema ''posna jela'', spremljena na ulju ili, u krajnjem slučaju, na vodi. Što se tiče kajanja za učinjene grehe i molitve prilikom ''pošćenja'', za to slabo ko među Srbima mari. Mudri Dositej ovako veli za pomenute postove:

''A kako poste? E, braćo moja, bog sve vidi i čuje: pravdu valja

da govorimo! Niko drugi ne posti razve krajnjeg siromaštva ljudi i oni koji na neplodnim zemljama živu i po nekoliko meseci u godini kad bi hleba i proje samo imali, carske bi im se trapeze to činile. Ovi bedni veću čast života svoga poste, ali za ljutu nevolju. A oni koji imadu različnih, što zovemo posni jela, zejtina i vina, nikad doveka ne poste . (Valja znati da ja ono za post ne držim kad čovek ne ruča a večera i za ručak i za večeru; niti ono kad mesa ne jede a nagruva se pasulja i kombosta, te mu puca trbuh i znoji mu se čelo).''193

Srpski narod u današnje vreme je umnogome sličan

starozavetnom Izrailju, čiji su se pripadnici pridržavali pravila o pošćenju a u isto vreme bivali potpuno nezainteresovani za činjenje Božije volje. Sam Gospod ih je, zbog ovakvog bezakonja veoma strogo ukorio:

''Za što postismo, vele, a ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a ti

ne htje znati? Gle, kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto postite da se prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se gore čuo glas vaš. Taki li je post koji izabrah da čovjek muči dušu svoju jedan dan? Da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdriješiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hljeb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću? Kad vidiš gola, da ga odjeneš i da se ne kriješ od svojega tijela? Tada će sinuti vidjelo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvoja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža.''194

193 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 269-270. Naglasak moj. 194 Knjiga proroka Isaije 58:3-8. Naglasak moj.



72

Primeri posta u Novom zavetu

Posle optužbe pristigle na račun Hrista i učenika od strane fariseja

o neodržavanju postova, ovaj izuzetni poznavalac Božije Reči im je rekao da će Njegovi učenici postiti u vreme kada on bude od njih otet (tj. uhapšen). Isus je znao da je post u prošlim vremenima bio praktikovan u slučajevima tuge i žalosti. Zato je i svoje slušaoce uputio na tu činjenicu. Apostoli još uvek nisu imali razloga za tugovanje – jer ih je Hristovo prisustvo ispunjavalo duhovnim mirom i radošću. Ipak, Gospod je najavio da će nakon pomenutog hapšenja njegovi sledbenici posegnuti za postom kao spoljnim izrazom istinitog ožalošćenja. Evanđelja nam kazuju da Isusovi najbliži pratioci nisu verovali, zbog prevelike tuge, ni u vesti o Njegovom vaskrsnuću koje su im žene objavile:

''A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji

Magdalini, iz koje beše izagnao sedam demona. Ona ode i javi onima što su bili s njim – koji tugovahu i plakahu. A oni čuvši da je živ i da ga je ona videla – ne poverovaše.''195

Tužni i uplakani apostoli sasvim sigurno nisu ni pomišljali na

hranu – niti im je do nje bilo stalo. ''Tih dana'', po rečima Spasitelja, oni su postili. Sličan post nalazimo i kod na hrišćanstvo tek obraćenog fariseja Savla, bivšeg progonitelja Crkve:

''A Savle još uvek ispunjen pretnjom i ubijstvom protiv

Gospodnjih učenika pristupi prvosvešteniku, pa izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, - ako nađe neke pristalice ove nauke, ljude i žene – da ih svezane dovede u Jerusalim. Ali, kada se putujući približio Damasku, obasja ga odjednom svetlost sa neba, te pade na zemlju i ču glas kako mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš? On pak reče: ko si, Gospode? A on: ja sam Isus, koga ti goniš; nego ustani i uđi u grad, i kazaće ti se šta treba da činiš. A njegovi saputnici stajahu nemi, jer su glas slušali, ali nikoga nisu videli. Tada Savle usta sa zemlje; iako su mu oči bile otvorene, nije ništa video. Na to ga uzeše za ruku i uvedoše u Damask. Tri dana je bio slep, i nije jeo niti pio. A u Damasku beše jedan učenik po imenu Ananija. (...) Tada Ananija ode i uđe u kuću, te stavi ruke na njega i reče: Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javio na putu kojim si dolazio, poslao me je – da progledaš i da se napuniš Duha Svetoga. I odmah spade s njegovih

195 Ev. po Marku 16:9-11. Naglasak moj.



73

očiju kao krljušt, pa progleda, ustade i bi kršten, i primivši hranu okrepi se.''196

I u ovom slučaju možemo da potvrdimo da je post ustvari bio

rezultat velikog šoka kao i duševnog bola i tuge, čoveka koji je upravo otkrio da se borio protiv Boga – pogrešno bivajući uveren da upravo Njemu služi.

Naravno, u Novom zavetu, kao i u Starom, postoje i drugačiji vidovi i svrhe posta. U knjizi Dela apostolskih 13:2, kao i u 2. poslanici Korinćanima 11:27, od strane evanđeliste Luke i apostola Pavla spomenuta je praksa uzdržavanja od hrane (tj. pošćenja) prvovekovnih učenika zarad većeg posvećenja Bogu i delotvornije molitve za spoznanje Božijeg nauma i smeranja. Takođe, Gospod Hristos je naučavao da post udružen sa molitvom može da donese mnogo duhovnih plodova (Mt. 17:21). Ipak, ono što je zajedničko za Gospodnje i apostolsko propovedanje u vezi posta jeste da ni Učitelj a ni njegovi učenici nisu nikada spomenuli niti podrazumevali da post može da doprinese bilo čijem spasenju, niti pak da predstavlja neophodan uslov kojim se večno spasenje stiče. Takođe, u Novom zavetu nigde nije izdata zapovest da hrišćani moraju da poste, a posebno nije određeno koliko dana ili nedelja ti postovi moraju da traju. Zapravo, kao što je iz novozavetnih spisa očigledno, pravi bogougodni post mogu da obdržavaju samo oni ljudi koji su već spaseni verom u Spasitelja i rođeni od Boga Svetim Duhom. Što se tiče obdržavanja postova od strane nenanovorođenih osoba, Gospod na njih uopšte ne gleda blagonaklono već iznosi jasne tvrdnje da takvo isposništvo nema nikakvu vrednost u Njegovim očima. Tekstovi koji slede potvrdiće stanovište koje sam upravo izneo.

Ko su bili fariseji?

Verska stranka fariseja (što u prevodu znači: ''odvojeni'') je nastala u drugom veku pre Hrista u vreme izrailjskog nastojanja za zaštitom jevrejskog monoteizma i religije od uticaja helenističke (grčke) kulture. Ova verska grupacija je bila sačinjena pre svega od ''običnih'' ljudi iz izrailjskog društva a ne od tadašnjih sveštenika (koji su uglavnom pripadali farisejima suprotstavljenoj grupaciji – sadukejima). Strogo su se pridržavali Božijeg zakona datog Mojsiju, kojeg su često proširivali mnogobrojnim odredbama koje se nisu izvorno podrazumevale. Tako ''proširen'' zakon je bio isuviše težak za obdržavanje, pa su zbog toga fariseji dolazili pod udar Isusove osude. Sa druge strane, pripadnici ove stranke su bili ponosni na svoju pobožnost i religijsko podvižništvo koje

196 Dela apostolska 9:1-10, 17-19. Naglasak moj.



74

većina naroda nije mogla da oponaša – zbog čega je bila prezirana. Smatrali su sebe savršenima, jedino pravovernima i zaštitnicima naroda i njegovih interesa.197

Gospod Hristos je jednom prilikom ispričao sledeću priču:

''A ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe - da su pravedni – i ostale ljude nipodaštavali. Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi , razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnome. Kažem vam: ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje.''198

Kao što je očigledno, mišljenje koji su imali o sebi, iz Božije

perspektive nije bilo ni izbliza realno. Naime, u razgovoru sa Isusom, uvaženi član farisejske stranke, Nikodim, ispoljio je nepoznavanje osnovnog učenja Svetog pisma o duhovnom rođenju od Boga (Ev. po Jovanu 3. glava). Isus ih je takođe optuživao za licemerstvo, častoljublje, srebroljublje i formalizam, kao i za pogrešno vođstvo i versko vaspitanje čitavog naroda. Nazivao ih je slepim vođama i budalama, sinovima pakla i okrečenim grobovima:

''Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo

nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate unutra one koji hoće da uđu. (...) Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe . (...) Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a unutra su pune grabeža i neumerenosti. Fariseju slepi, očisti prvo što je u čaši, da bude i njena spoljašnost čista. Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a iznutra su puni mrtvačkih kostiju i svake nečistoće. Tako se i vi spolja pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerstva i bezakonja.''199

197 Vidi: posl. Filipljanima 3:4-6; Ev. po Jovanu 11:45-53. 198 Ev. po Luki 18:9-14. Naglasak moj. 199 Ev. po Mateju 23:13, 15, 25-28. Naglasak moj.



75

Sudeći prema ovim rečima Sina Božijeg, iako vrlo pobožni, fariseji su bili grupa neduhovnih, nepreporođenih i nadasve ljudi koji su služili ispunjavanju sotonskih a ne Božijih planova i namera.

Ko su bili Jovanovi učenici?

Ovu grupu ljudi sačinjavali su sledbenici Jovana Krstitelja. Pre

pojavljivanja u javnosti Isusa Nazarećanina – na reci Jordanu gde ga je Jovan krstio, ovaj Božiji prorok je oko sebe okupio grupu svojih istomišljenika i pratilaca. Sve vreme svoje propovedničke misije, Krstitelj je nagoveštavao skori dolazak Mesije:

''I poslanici behu od fariseja. Oni ga upitaše i rekoše mu: zašto

onda krštavaš, kad nisi Hristos, ni Ilija, ni prorok? Jovan im odgovori: ja krštavam vodom; među vama stoji onaj koga vi ne znate, koji za mnom dolazi, kome ja nisam dostojan da odrešim remen na njegovoj obući.''200

Nakon silaska Svetog Duha u obličju goluba na njegovog rođaka

iz Galileje, Jovan je izjavio: ''I ja ga nisam znao, nego onaj što me posla da krstim vodom, on

mi reče: na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu, taj krštava Duhom Svetim. I ja sam video i svedočio da je to Sin Božiji.''201

Pošto su čuli ovo svedočanstvo, dvojica njegovih učenika, od

kojih je jedan bio Andrija, brat Simona Petra, priključili su se Hristu i postali njegovi učenici. Ipak, Jovan je i sam nastavio da krštava narod koji je dolazio k njemu. Uz njega su bili još neki od njegovih sledbenika koji se nisu priključili Isusu iako je njihov učitelj veoma jasno rekao: ''On treba da raste, a ja da se umanjujem.''202 Nije nam u potpunosti jasno zbog čega Jovan nije uputio sve svoje učenike da postanu Isusovi sledbenici. Verovatno je razlog tome neko zrno sumnje koje se začelo u srcu Zaharijinog sina u pogledu Hristove misije. Izgleda potpuno neverovatno, ali se desilo upravo to da je Jovan, koji je bio svedok bogojavljanja u trenutku Isusovog krštenja, posumnjao u Isusovo mesijanstvo:

''Tada Jovan dozva dvojicu od svojih učenika, posla ih Gospodu

pitajući: jesi li ti onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga? Kada su

200 Ev. po Jovanu 1:24-27. 201 Ev. po Jovanu 1:33-34. 202 Vidi celi tekst: Ev. po Jovanu 3:22-30.



76

pak ovi ljudi došli k njemu, rekoše: Jovan Krstitelj nas je poslao k tebi i pita: jesi li ti onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga?''203

Problem kod Jovana Krstitelja je svakako bio taj što je imao

nepotpun uvid u Božiji plan spasenja. Smatrao je, poput ostalih Jevreja, da će Mesija – čim se bude pojavio uspostaviti carstvo Božije na zemlji. No, pošto se to nije događalo a prolazili su meseci od Isusovog pojavljivanja (u međuvremenu je Jovan dospeo i u zatvor), Krstitelj je bio zbunjen. Apostol Pavle je, dvadesetak godina kasnije, pišući poslanice Kološanima i Efescima, priznao da je Božiji plan o spasenju u svojoj sveobuhvatnosti bio nepoznat (tajanstven) za sve prethodne generacije poznavalaca Svetog pisma.204

Iz pitanja koje su Jovanovi učenici uputili Isusu o postu (Mt. 9:14-17) jasno se prepoznaje činjenica da su oni sebe smatrali bližim farisejima nego sledbenicima Mesije. Upravo iz tog razloga, Gospod im je uputio dve priče sa istovetnim duhovnim značenjem, čiji su bukvalni smisao veoma dobro poznavali.

Cepanje nove haljine da bi se zakrpila stara

''A reče im i priču: niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne

stavlja na staru haljinu; inače novu cepa, a staroj ne pristaje zakrpa od nove.''205

U ovom poređenju Hristos govori o praktikovanju posta kao o

sasvim prirodnom načinu življenja nanovorođenih (od Boga rođenih, verom spasenih) ljudi. Istovremeno, on ističe da je post, ne samo nepotreban nego i da rezultuje krajnje negativnim posledicama za svakoga ko nije izmiren sa Bogom kroz veru u Spasitelja.

U vreme dok je Hristos propovedao i činio čuda, ljudi su se sa pravom pitali: ''Šta je ovo? Nova nauka puna sile; zapoveda i nečistim duhovima i pokoravaju mu se.''206

Ono što je Isus govorio se umnogome razlikovalo od učenja

zvaničnih tumača religije u Izrailju. Iako su, zapravo, one bile jedino pravo tumačenje božanskih istina, jevrejski narod koji je bio zaveden lažnom farisejskom naukom, posmatrao je Isusove reči kao neku do tada nepoznatu novinu. Poput Pravoslavne crkve u današnje vreme i ondašnje

203 Ev. po Luki 7:18-20. 204 Vidi: Kološanima 1:25-27; Efescima 3:1-13. 205 Ev. po Luki 5:36. 206 Ev. po Marku 1:27. Naglasak moj.



77

lažne religijske vođe su smatrale post veoma značajnom stepenicom na putu ka spasenju. Nasuprot ovakvom uverenju, Isus je naučavao da post ima svoj značaj samo u životu već spasenih osoba.

''A u Antiohijskoj crkvi behu proroci i učitelji: Varnava i Simeon

zvani Niger, pa Lukije Kirinac, Mainan odgajen s Irodom tetrarhom, i Savle. Kad su oni služili Gospodu i postili, Duh Sveti reče: odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao. Tada postiše i pomolivši se Bogu položiše ruke na njih, pa ih otpustiše.''207

U ovom tekstu čitamo o prvim hrišćanskim prorocima i

učiteljima, koji su, kao već spaseni verom, služili Gospodu i postili želeći da ih Bog usmeri ka izvršavanju Njegove volje. Kao rezultat molitve i posta, odgovor je ubrzo stigao. U Novom zavetu je veoma izraženo shvatanje da svaki vernik koji Hrista prihvata na osnovu svedočanstva Svetoga Duha kroz Reč zapisanu u Bibliji, biva učinjen novim stvorenjem, te da slikovito rečeno, ''svlači starog čoveka i oblači novog'' – koji biva sve sličniji Sinu Božijem:

''Prema tome, ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; staro je

prošlo, vidi, postalo je novo.''208 ''Ne lažite jedan protiv drugoga, pošto ste svukli staroga čoveka

sa njegovim delima i obukli novoga, koji se obnavlja za poznanje – po slici onoga koji ga je stvorio...''209

Rečju da ''niko ne dere zakrpu sa nove haljine i ne stavlja na staru

haljinu – inače novu cepa a staroj ne pristaje zakrpa od nove'', Isus poziva učenike Jovana Krstitelja kao i fariseje da dođu k njemu i prime oproštenje greha i večni život. Na taj bi način ''obukli novu haljinu'' čiji je post (pomenuta ''zakrpa'' u poređenju) normalni sastavni deo. Nema nikakvog razloga ''krpiti rupe'' na ''staroj haljini'' koja predstavlja od Boga otpalu, Svetim Duhom nepreporođenu čovekovu prirodu, na taj način što će se ''cepati'' delovi nove prirode sazdane u Hristu. Pokušaji da grešnici zadobiju spasenje pred Bogom strogom religioznošću (koja je zasnovana na ljudskim predanjima i pogrešnim tumačenjima Sv. pisma) i postovima, su jednako pogrešni u sadašnje kao što su bili i u Hristovo vreme. Ukoliko neko već želi da posti, Božija Reč mu preporučuje da prihvati Hrista verom i primi spasenje kao dar od Boga, da bi i sam post našao svoje

207 Dela apostolska 13:1-3. Naglasak moj. 208 2. posl. Korinćanima 5:17. Naglasak moj. 209 Kološanima 3:9-10. Naglasak moj.



78

ispunjenje u duhovnom i od greha odvojenom svakodnevnom življenju koje je rezultat duhovnog rođenja od Boga.

Novo vino u starim mehovima ''I niko ne sipa novo vino u stare mehove; inače će novo vino

prodreti mehove, ono će se prosuti, a mehovi će propasti; nego novo vino treba sipati u nove mehove.''210

U drugom poređenju, u kome govori o postu, Gospod ga upoređuje – kao i svu svoju nauku – sa novim vinom. Poruka ove priče je istovetna prethodnoj. Post kao iskreno delo posvećenja, za kim žude svi od Boga rođeni vernici, pripada samo njima. Ostalim ljudima, koji nisu svim srcem sa Spasiteljem, praktikovanje posta ne samo da duhovno ne pomaže već može da nanese veliku štetu. Sve osobe koje, u skladu sa Hristovim govorom, predstavljaju ''stare mehove'' biće uništene unošenjem u sebe onoga što im po prirodi ne pripada.

U vreme dok je Gospod živeo u izrailjskoj zemlji, Jevreji su

čuvali vino u mehovima koji su bili napravljeni od posebno obrađenih kozjih koža. Novo vino (vino pre početka alkoholnog vrenja – pretvaranja grožđanog šećera u alkohol) se uvek sipalo u nove mehove koji do tada nisu bili upotrebljavani. Razlog je bio jednostavan. Prilikom vrenja, koža od koje je meh bio napravljen bivala je sve tanjom jer se meh postepeno širio (zbog oslobađanja gasa koji ga je naduvavao) i povećavao svoju zapreminu – do određene granice elastičnosti. Nakon što bi alkoholno vino iz kožnog meha bilo potrošeno – meh bi se smatrao starim i neupotrebljivim za novo alkoholno vrenje. Ako bi se u ovakav meh stavilo novo vino – koje tek treba da prođe kroz proces fermentacije - ovoga puta bi sipana količina tečnosti bila znatno veća. U ponovljenom procesu, koža koja je već bila istanjena ne bi mogla da se dalje rasteže, te bi meh pucao i vino se prosipalo. Na taj način nastala bi dvostruka šteta. Zato se novo vino moralo uvek da sipa u nove mehove – dok bi se u starim mehovima čuvalo staro do njegove konačne potrošnje.

Ljudi koji nisu rođeni od Boga (ateisti kao i oni religiozni koji poštuju Boga na način protivan Njegovoj volji) predstavljaju ''stare mehove''. Fariseji i Jovanovi učenici su bili upravo takvi. Iako su bili poštovani kao veoma dobri vernici i isposnici od strane verski neobrazovanog naroda, oni nisu bili u redovima Isusovih sledbenika – a samim tim i daleko od Boga. Hristos je ljudima poput ovih govorio:

210 Ev. po Luki 5:37-38.



79

''Istražujete Pisma, jer smatrate da u njima imate večni život; i ona svedoče za mene; i nećete da dođete k meni – da imate život.''211

Takođe, rekao je i:

''Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom,

rasipa.''212 Sasvim je jasno da su maločas pomenuti fariseji i Jovanovi

učenici predstavljali svojevrsnu opoziciju Isusu iz Nazareta. Fariseji su mu svakako bili mnogo veći neprijatelji od zbunjenih Krstiteljevih sledbenika. Osobe poput ovih, koje su ubeđene da služe Bogu a ustvari su od Njega veoma daleko, kao što je to slučaj i sa većim delom našeg srpskog naroda, time što poste – dokazuju da su im informacije o hrišćanskoj veri bile dostupne i donekle poznate. Čitajući Sveto pismo mogle su lako doći do spoznanja Spasitelja i večnog života. Ipak, one su se zadovoljavale samo spoljašnjom religioznošću i formalizmom, sledeći učenja svojih slepih vođa:

''A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio

ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog – kome je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno – od njega će se više zahtevati.''213

Citat koji sam upravo naveo nam jasno daje do znanja da će ljudi,

kojima je Božija Reč bila poznata a ipak se nisu odazvali Njegovom pozivu da mu postanu učenici, biti na strašnom sudu kažnjeni većom kaznom nego oni koji (između ostalog) za hrišćanski post nisu znali niti su ga obdržavali. Nebeski sudija će ovakve ''isposnike'' na osnovu njihovih reči i dela osuditi mnogo više (vidi: Mt. 12:37).

Ovo je odgovor na pitanje - kako post može da nanese štetu

onome koji ga se pridržava? Ljudi koji nisu rođeni od Boga - a poste - slični su, po Isusovim rečima, starom mehu koji je ispunjen novim vinom. Propast meha tada biva neminovna.

211 Ev. po Jovanu 5:39-40. Naglasak moj. 212 Ev. po Mateju 12:30. 213 Ev. po Luki 12:47-48. Naglasak moj.



80

Zaključak

Iz svega dosadašnjeg proučavanja nauke o spasenju u

Pravoslavnoj crkvi, zasigurno dolazimo do zaključka da je ona u celini i pojedinostima daleko od svetopisamskog otkrivenja. Većinska crkva u Srbiji na žalost ne poseduje istinu po ovom pitanju, pa zato nije ni čudo što ni njeni vernici (uključujući i episkope) ne znaju da li će, na kraju krajeva, biti spaseni. Za sam kraj navešću nekoliko izjava srpskih pravoslavnih episkopa, uključujući tu i samoga patrijarha, koje nam veoma jasno potvrđuju činjenicu da, pa čak i prema pravoslavnoj teologiji, nijedan član ''jedinospasavajuće crkve'' nema nikakvu garanciju da će zaista i biti spasen, te da je veoma moguće da će i pored sveg svog nastojanja i truda oko spasenja – na kraju završiti u ognjenom jezeru. Evo najpre izjave episkopa jegarskog dr Porfirija Perića, iz intervjua objavljenog u magazinu ''MTS CLUB - klub korisnika mobilne telefonije Srbije'', objavljenog pod naslovom ''Porfirije, naš zastupnik pred Bogom''. Evo kako je, pored ostalog, pomenuti episkop odgovorio na pitanje novinara o sigurnosti spasenja u okviru vaseljenskog Pravoslavlja:

''Vladika Porfirije, poznat je po mnogim stručnim člancima u

kojima se zalaže za čistotu Pravoslavne vere, a takođe veoma je britka njegova kritika sekti. Pitam ga da li će se na kraju sveta spasiti samo pravoslavci? Odgovara mi da »samo pripadanje Pravoslavnoj crkvi ne garantuje spasenje. Nema sigurnog znaka da će se spasti ni on sam, pa makar bio i Patrijarh a ne vladika, i ko zna koliko je Bogu bliži neki navodni 'grešnik', kako ga okolina vidi, od nekog 'bezgrešnika'.''214

Isto tako, i patrijarh Pavle je u jednom svom pismu, koje je predstavljalo odgovor na kritike koje je na njegov račun uputio ep. raško-prizrenski Artemije (a u vezi patrijarhovog proglašavanja muslimana i hrišćana u Bosni Božijom decom tj. ''braćom po Bogu''), izrazio nesigurnost po pitanju svog spasenja, navodeći stihove iz Mt. 10:22 i 25:41:

214 MTS CLUB – klub korisnika mobilne telefonije Srbije 064, maj 2005. god. str. 21. Naglasak moj. Sa druge strane, episkop timočki Justin Stefanović je jednom prilikom na predavanju na kome sam bio lično prisutan, a koje je održano u zgradi eparhije timočke (1995 - 96. god), izjavio da ni on nije siguran da li će biti spasen ili neće. Objasnio je to svojom trenutnom ''političkom aktivnošću'' (setimo se da su to bile godine velike aktivnosti tadašnje opozicije - mitinga i demonstracija, koje su neretko predvodila i sveštena lica), izražavajući nadu da će se pred kraj života ponovo vratiti u manastir – da bi mu se i to uračunalo u spasenje.



81

''Da naše obraćanje ljudima kao braći po Bogu uvek je u potencijalnom smislu, da između mogućnosti da to budu, ali da li će tu mogućnost i ostvariti? Pa i hrišćanima, da li će kao iskreni sinovi i kćeri Božje, i oni i mi, održati se do smrti? Jer samo ko izdrži do kraja taj će se spasti.''215

Dalje, patrijarh Pavle kazuje: ''Znam samo da će nas Gospod, na sudu Njegovom pravednom,

ocenjivati prema tome kako smo saučestvovali i postupali prema Njegovoj ''najmanjoj braći'', pa se trudim, ako nisam uzrastao do ljubavi, makar da činim po dužnosti koliko mogu, da se ne bih našao na strani onih kojima će Pravedni Sudija reći: Idite od mene prokleti...''216

Iz ovih navoda jasno prepoznajemo činjenicu da ni najviši velikodostojnici Pravoslavne crkve nemaju sigurnost konačnog Božijeg prihvatanja – a sve u skladu sa svojom nebiblijskom teologijom. Inače, navod iz Mt. 10:22, kada se pročita zajedno sa sledećim 23. stihom, jasno stavlja do znanja da se ovde zapravo radi o Hristovom upozorenju upućenom Jevrejima koji će živeti za vreme velikih nevolja (za vreme Antihristove vladavine), te da se odnosi samo na sačuvanje golog opstanka (ostajanja u životu) u Izrailju do svršetka pomenutih tragičnih dešavanja i progonstava, a ne na večno spasenje koje se, u skladu sa celobiblijskom naukom stiče - jednom zauvek - verom u Hrista i rođenjem od Boga, kao što sam prikazao u prethodnom poglavlju.

Postavlja se pitanje šta treba da očekuju u vezi svoga spasenja ''obični''

vernici Pravoslavnih crkava, koji žive u ogrehovljenom svetu, kada ni one ličnosti kojima se obraćaju izrazima: ''Visokopreosvećeni'' i ''Vaša Svetosti'' nisu sigurne da neće završiti u paklu?

215 Sveti knez Lazar, br. 1 (5), 1994. god. str. 108. Naglasak moj. 216 Na istom mestu. Naglasak moj.


Documents

I. BIBLIJSKO UČENJE O SPASENJU II. PRAVOSLAVNO · PDF filezbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli