Проф. др Ема МиљковићУниверзитет у НишуФилозофски факултетema@filfak.ni.ac.rs

ИБАРСКИ КОЛАШИН ОД ПАДА ПОД ОСМАНСКУ ВЛАСТ ДО ИЗБИЈАЊА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА1

Прошлост Ибарског Колашина од средине 15. до почетка 19. века представља, по многим својим карактеристикама, микромодел историје српског народа у Старој Србији у наведеном периоду. У периодима мира, Колашинци су производили, плаћали дажбине, настојали да очувају свој идентитет и традицију, у смутним временима су се борили, страдали, бежали. Ипак, ова област, има и своје посебности, условљене у првом реду њеним географским положајем и својеврсном заштитом коју су разним утицајима, али и освајачким војскама, представљале планине Рогозна и Мокра Гора.

IОбласт Ибарског Колашина ушла је у састав османске државе током

амбициозне кампање султана Мехмеда II Освајача на Балкану, која је започела у пролеће 1455. године. По османској административној подели, од села ове области формирана је нахија Клопотник, чији први попис, како је већ наглашено, датира из 1455. године.2

Иако, на овом стању истражености, не располажемо свим релевантним изворима, тј. детаљним османским пописима Вучитрнског санџака3, насталим током друге половине 15. и 16. века, може се установити да нахија Клопотник није у целини опстала током овог периода, јер је војнучки зеваид (резерва) из појединих села убележен у попису Скадарског санџака из 1485. године4, док је шеснаест села

1 Ова студија настала је као део рада на пројекту „Насеља и становништво српских земаља у 14. и 15. веку“, (бр. ) који финансира Министарство за науку Републике Србије. 2 Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine, priredili Hamid Hadžibegić, Adem Handžić i Ešref Kovačević, Sarajevo 1972, 7-18; Област Бранковића 1455. гоgине, пр. М Мацура, Београд 2002, 119-121; М. Мацура, Зубин поток у области Бранковића 1455. гоgине, Косовско-метохијски зборник 3 (2005), 65-78. Такође, видети рад С. Мишића у овом Зборнику. 3На основу података којима располажемо, могуће је само утврдити укупан села, као и домаћинстава у овом санџаку, али не и број нахија, као и дистрибуцију насеља у њима. Видети: О. Зиројевић, Први векови туђинске власти, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 51.4 Defteri i regyistrimit te sanhakut te Shkodres i Vitit 1485 /paragitja, hurja, transliterimi, perkthimi dhe komentet nga Selami Pulaha/, I, II, Tirana 1974., 413-417.

1

ове области која је припадала Области Бранковића 1455. године, према подацима пописа из 1571. године, било убележено у оквиру Призренског санџакаk у нахијама Трговиште, Бихор и Жежна.5

Имајући у виду податке за читаву територију Вучитрнског санџака, може се уочити благи тренд демографског раста (1525-26. године у оквиру зеамета и тимара овог санџака са тимарима посаде Новог Брда пописано је 588 села са 8.672 хришћанске куће, 1218 неожењених и 496 удовичких домаћинстава6, док 1544-45. године број села износи 656, са 9.364 потпуна, 1.355 самачких и 328 удовичких домаћинстава) 7. Међутим, како су подаци из наведених пописа сумарни, немогуће је установити да ли се заиста ради о реалном порасту броја становника, или је можда реч о административној прерасподели територија. Такође, није познат податак који проценат становништва Вучитрнског санџака је био, у ранијем периоду, обухваћен системом специјалних служби и пореских олакшица, у ком случају нису били пописивани у оквиру пописа раје. Могуће је да су неке од тих служби укинуте, те је престанком важења специјалног статуса, порастао број раје, али не и реални број становника ових области.

У оквиру Призренског санџака 1571. године пописана су следећа села Ибарског Колашина: Бабудовица, Бихваница, Брљак, Веље Поље, Вуча, Дољани, Драга, Златари, Калудра, Лука, Михалић, Придворица, Рибарић, Саш, Црепуља, Шпиљани.8 Њихова административна припадност, величина и приходи представљени су у следећој табели:

Насеље Нахија Куће Самци Удовице ПриходБабудовица Трговиште 7 2 1999Бихваница Трговиште 14 6 1 1729Брњак/Јунак Трговиште 10 2 1200Веље Поље Трговиште 24 1 1 3000Вуча Трговиште 29 4 2000Дољани Трговиште 16 7 3800Драга Трговиште 91 51 1 11000Златари Трговиште 0 900Калудра Бихор 5 2 1300Лука Трговиште 11 4 4000

5 Т. Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. гоgине, Београд 2010, 253, 269, 270 и даље према регистру. 6 О. Зиројевић, Вучитрнски и призренски санџак у време влаgавине Сулејмана Величанственог, Историјски часопис XIX, Београд 1972, 265.7 О. Зиројевић, Вучитрнски и призренски санџак, 273.8 Т. Катић, нав. gело, према регистру.

2

Михалић Трговиште 3 1 1 1000Придворица Жежна 6 2 1550Рибарић (Каменица)

Трговиште 1 200

Саш Трговиште 3 14 2 3000Црепуља Трговиште 30 6 1 2691Шпиљани Трговиште 45 18 1 7000

На основу расположивих извора није могуће детаљније сагледати социјалну структуру становништва, јер, како је већ наглашено, извесно је да је становништво са посебним задужењима била убележено у партикуларне пописе, који на овом степену истражености нису доступни. Тако, сви наведени прегледи броја становника по насељима, како за 1455, тако и за 1571. годину односе се искључиво на становништво са рајинским статусом.

Рајински статус9 становништва Ибарског Колашина, тј. статус земљорадника – произвођача на миријској земљи, подразумевао је, и то на територији читавог Османског царства, у првом реду плаћање харача, затим испенџе и свих других шеријатских и секуларних намета и дажбина (десетак, саларија, разни ресуми, бадухава, аваризи диваније и текјалифи урфије ...) Прихватањем рајинског статуса хришћанско становништво обезбеђивало је себи, барем номинално, заштиту државе у погледу вероисповести, као и право да не узимају учешћа у османској војсци.

Османска регулатива, везана за рајински статус, истовремено заштитничка, али и дискриминаторна, постепено је престала да се поштује, у тешким ратним временима која на историјску сцену Ибарског Колашина, као и суседних крајева Косова и Метохије и Старе Србије настају последњих деценија 17. века.

Поуздано се једино може устврдити да је одређени број становника нахије Клопотник у другој половини 15. века припадао корпусу војнука, посебног војног реда у који је регрутовано локално хришћанско становништво, још од времена Мурата I. 10 Ипак, није било могуће прецизно установити њихов број, зато што су и у попису Области Бранковића из 1455. године, као и у попису Скадарског санџака из 1485. године убележени само они који су припадали војнучкој резерви, тј. зеваиgу. Већ је наглашено да се војнучки зеваид нахије Клопотник 1455. године

9 Детаљније о рајинском статусу видети: А. Фотић, Изеђу закона и његове примене, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 20005, 27-72, са старијом литературом; Е. Миљковић Бојанић, Смеgеревски санџак 1476-1560. гоgине. Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 220-227, са старијом литературом.10 Детаљније о војнуцима: Б. Ђурђев, О војнуцима, Гласник Земаљског Музеја у Сарајеву II, Сарајево 1947, 75-137.

3

састојао од 22 куће и 4 удовичка домаћинства, који су живели у 11 села.11 У наредне три деценије, број војнука је очигледно растао, па је и резерва била бројнија. Она се, 1485. године, састојала од 48 војнука са 102 јамака, који су живели у 23 села.12

Њихов распоред по насељима 1485. године приказан је у следећој табели:Насеље Војнуци ЈамациБубе 2 4Бороснице 2 4Кројан 2 4Љубовача 2 6Михалић 2 4Вукосалић 4 10Златар 3 4Васловић 2 4Бања 2 6Чебрина 2 4Љубовић (Боношура) 2 4Бзоровић 2 4Оршеновић 2 4Маџовић 2 4Преска 4 10Моштаница 2 4Банука-Јабука 2 4Калудра 2 4Глобари 1 2Модри Дол 2 4Чирнолова 2 4Костосреница 1 2Загуљ 1 2Укупно: 48 102

Што се тиче етничког састава становништва, о њему је могуће поуздано говорити на основу пописа из 1455. године, када је ову област насељавала већинска

11 Видети рад С. Мишића у овом Зборнику. 12 Defteri i regyistrimit te sanhakut te Shkodres i Vitit 1485., 413-417.

4

српска популација.13 За деценије које долазе, услед природе изворе, до поменутог пописа Призренског санџака из 1571. године, није могуће прецизно утврдити етничку, већ искључиво конфесионалну структуру.

Иако сумарни, те мање захвалан за разнородне анализе демографске природе, подаци пописа Вучитрнског санџака, у чији је састав улазила некадашња Област Бранковића, из 1487. године показују да се за тридесет година колико је прошло између два пописа конфесионална ситуација у овој области готово уопште није изменила, те да је крајем девете деценије XV века ту живело 16.729 хришћанских (од тога 412 у Приштини и Вучитрну) према 177 муслиманских домаћинстава, од којих 94 у Приштини, а свега 83 у руралним областима.14

13 Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine, 3-347; О. Зиројевић, Први векови, 88-97; М. Радовановић, Етнички и демографски процеси на Косову и Метохији, Београд 2004, 215.231; Е. Миљковић, Становништво Косова и Метохије поg османском влашћу, Косово и Метохија, прошлост, садашњост, будућност, Српска Академија наука у уметности, Београд 2006, 10-23.

14 O. Зиројевић, Први векови, 47-113.

5

0

20

40

60

80

100

Срби Албанци Остали

Етничка структура области Бранковића (према попису из 1455. године)

Становништво са карактеристичним албанским именима јавља се у већем броју тек на ободу данашње Метохије, тј. у областима западно и јужно од Ђаковице. Детаљније ономастичке анализе показује да се већ од средине 14. па све до краја 15. века појединачне албанске насеобине настају између активних или на темељима опустелих српских насеља, напуштених пред турском најездом. Користећи новонастале околности, лако покретљиви албански сточари заузели су запустелу земљу и основали своја насеља, која у наведеном периоду нису била ни велика ни густо насељена.15

Увид у пописе санџака Вучитрн с краја 16. века, као и Призренског санџака из 1571. године, показује да је и у том периоду српски народ најбројнија етничка скупина на Косову, док је број несрпског становништва, углавног албанског порекла, више од једног века након разматраног пописа Области Бранковића из 1455. године био занемарљив. Мање групе Албанаца пописане су крајем 16. века у појединим градовима и рударским центрима, док их у косовским селима готово и да нема, а када су и убележени реч је о појединачним домаћинствима, а не о етничким целинама.16

15 Исто.16 М. Васић, Етнички оgноси у југословенско-албанском граничном поgручју према пописном gефтеру санџака Скаgар из 1582/83. гоgине, Исламизација на Балканском полуострву, Источно Сарајево 2005, 60-61. Т. Катић, нав. gело, 608-618.

6

Становништво санџака Вучитрн 1487. године

хришћани

муслимани

Брзим ширењем османских територија у правцу северо-запада, ова област се недуго након освајања нашла у унутрашњости Османског царства, те све до избијања рата 1683. године, у политичком и војном смислу у Ибарском Колашину, као и суседним областима, нема значајнијих догађања.

Међутим, од средине 16. века, када почињу да се уочавају и први наговештаји кризе у Османском царству, у јужним и југозападим српским областима почиње да се шири несигурност, праћена драматичним погоршањем положаја раје. У српској народној свести и традицији, почетак изузетно тешког периода везује се за период везировања Синан-паше (1520-1596), пореклом Арбанаса, који је остао упамћен и по наредби да се из ћивота изваде мошти Светог Саве и да се спале у војном логору у Београду.17 У том истом периоду, бележе се и прве озбиљније побуне брдских и малисорских племена, чије је степен везаности за централну власт и иначе био релативно низак. Како су побуњена племена представљала велику опасност за унутрашњу безбедност Босанског пашалука (основан 1580. године), који је последњих деценија 16. века представљао најистакнутије крајиште према Хабсбурзима, почело се са изградњом утврђења која би спречила њихов упад на ту територију. Тако је најпре, 1611. године, изграђена утврда Гусиње, затим је до лета 1619. године завршено утврђивање Плава, а исте године манастир Бањска, задужбина краља Милутина, претворена је у османску тврђаву. Већи део краљевске цркве искоришћен је као смештај за диздара и оружје, док је мањи део цркве претворен у џамију.18

Четрдесетих година 17. века на Порту су се сливале жалбе и представке раје из Новог Пазара, Сјенице, Крушевца, Вучитрна, Суве Реке и Пећи. Они су се жалили да побуњени Клименти, Кастрати, Хоти, Пилоти, као и Кучи, Васојевићи, Братоножићи и Пипери пресрећу трговачке караване, који су долазили из Дубровника, Сарајева, Бањалуке и Фоче, те убијају трговце; раја се такође жалила да поменута племена, од раје Бихора, Трговишта и Новог Пазара, пљачкају овце, те је услед свега тога у пролеће 1638. године Новопазарски пут био потпуно затворен. Стога се Порта решава до обнови и град Рожаје, који почиње да врши своју одбрамбену функцију од пролећа 1639 године, те је две године касније, Новопазарски пут поново отворен, а раја се враћа у напуштена насеља.19

17 Синан-паша је у пет наврата, у периоду од 1580. до 1596. године, вршио функцију великог везира, три пута за време владавине султана Мурата III (1574-1595) и два пута за време владавине султана Мехмеда III (1595-1603). Детаљније о Синан-паши видети: http://turktarih.net/tarih/828/koca-sinan-pasa18 Р. Тричковић, У сусрет најтежим искушењима XVII век, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989,119-120.19 Исто, 120.

7

Иако нема директних података о дешавањима на територији Ибарског Колашина у наведеном периоду, основано се може претпоставити да се и у овој области морао осетити рефлекс догађаја у оближњим крајевима. Ипак, треба имати у виду, да је захваљујући већ поменутом географском положају Ибарски Колашин успевао да одолева како растућим недаћама, тако и многим утицајима, који су подривали традиционални патријархални начин живота, који су овде очувао много дуже, него у већини других српских области. Најбољу потврду изреченој констатацији представља чињеница да су управо у манастир Црна Река у црним временима Великог Бечког рата (1687-1696), склоњене мошти Стефана Првовенчаног. У исто време у овај манастир је похрањен и Сопоћански поменик, који је у њему чуван све до 1857. године.20

Центар духовног живота у овом периоду свакако је био манастир Црна Река, који се први пут у писаним изворима након пада под османску власт јавља 1544. године, када је у њему забележен један монах и приход од 700 акчи, који се давао одсеком. И према попису Вучитрнског санџака из 1569/70. године приход од овог манастира узиман је одсеком, али се битно мањи у односу на онај две деценије раније и износи 200 акчи. У том попису нема података о братству манастира. У попису насталом неколико година касније помиње се један калуђер и приход од 300 акчи.21

На самом крају 16. века манастир је живописан, где је највероватније насликан његов ктитор, кнез Никола Рашковић.22 На послу израде иконостаса, завршеног 1601. године, у време игумана монаха Ђенадија, били су ангажовани ктитори, као и братство манастира. 23 Наредни помен овог манастира је из 1666. године, када се представио јеромонах црноречки Гервасије.24

О другим црквама и манастирима Ибарског Колашина у овом периоду нису сачувани релевантни подаци. Како су османске пописне књиге, један од најпоузданијих извора о бројним облицима друштвеног живота у другој половини 15. и 16. веку, настале превасходно из фискалних разлога, разумљиво је да су онебележиле само живе манастире, тј. оне од којих је централна администрација убирала приход. На основу српских записа и натписа, може се са сигурношћу утврдити да су у овом периоду деловали и манастири Дубоки Поток и Премћане, као и свакако један број цркава, на шта указују свештеници уписани у селима

20 Д. Бојовић, Развијање свитка, Београд - Ниш 2009, 12; Исти, Манастири у Старом Колашину, Ниш 2010, 22, 35.21 О. Зиројевић, Цркве и манастири на поgручју Пећке патријаршије, Београд 1984, 203.22 Р. Петровић, Помен ктитора из Ибарског Колашина и записи из XVII века у цркву св. Јована у село Црколезу, Косовско-метохијски зборник 3 (2005), 154.23 Д. Бојовић, Развијање свитка, 11.24 Исто, 12.

8

нахије Клоптоник 1455. године, као и сачувана средњовековна гробља са карактеристичним монолитима и великим надгробним плочама. У оквиру ових гробаља или у њиховој непосредној близини налазе се темељи или зидине црквица у облику једнобродних базилика. 25 По наводима М. Лутовца, најзначајније и највеће цркве су се налазиле у селима Дубоки Поток, Црепуља, Чечево, Струмац, Чпиљ, Брњак, Бање, Вараге и Зупце. На остацима црквава у Црепуљи и Струмцу средином 20. века били су видљиви остаци живописа.26 Како су и до данашњих дана изостала детаљнија археолошка истраживања већина ових цркава, тешко је прецизно одредити време њиховог настанка. Живо предање их смешта у период пре насељавања актуелног становништва почетком 18. века, односно прни досељеници с почетка 18. века наводе да су оне тада већ биле у рушевинама.27

Као једина национална институција, која је опстала под османском управом, Пећка патријаршија била је стожер националног идентификовања српског народа и бастион његовог одржања. То је свакако и био разлог што је она била мета деловања католичких мисионара, са циљем потпуног уништења, чак и пре основања Конгрегације за пропаганду вере (1622. године). Ситуацију у Старој Србији додатно је отежавала чињеница да је католичка црква нашла снажан ослонац у турским званичницима арбанашког порекла, а истог порека били су и њени мисионари у овим крајевима. Оштрица њихове пропаганде била је усмерена ка српској немањићкој традицији са једне, и њиховим првацима, у првом реду патријарсима, са друге стране, како би их одвојила од народа, те затим искористили Срби у њиховом обрачуну са Турцима. Католичкој цркви, као и њеним савезницима на Западу није одговарало да српски народ крене путем самосталног опредељења, које, како су веровали не би било у складу са њиховим интересима. Последице тог страха, искусиће на својим плећима, патријарх Арсеније III Црнојевић у годинама које долазе.28

25 М. Лутовац, Ибарски Колашин. Антропогеографска испитивања, СЕЗ 67, Насеља и порекло становништва 34 (1954), 90-92; М. Ивановић, Црквени споменици Ибарског Колашина, Косовско-метхојски зборник 3 (2005), 135-151.26 М. Лутовац, нав. gело, 91.27 М. Лутовац, нав. gело, 92.28 Детаљније видети: Р. Тричковић, Српска црква среgином 17. века; Глас CCCXX, Одељење историјских наука, књ. 2, Београд 1980, 61-164; Иста, У сусрет најтежим искушењима, 126.

9

II

У последњој деценији 17. века почиње снажан талас колонизације албанских племена на територију старе Србије; најозбиљнију последицу преломног догађаја у историји Срба, Велике Сеобе 1690. године, представљају турбулентне демографске промене које у том периоду настају на територији јужне српске покрајине.29

Урушавање тимарског и јаничарског система, тј. основних принципа на којима је почивала османска држава у XV и XVI веку, које собом доноси XVII век, погодовало је и олакшало албанску колонизацију Косова и Метохије. Доласком припадника албанских номадских племена, локалне паше и бегови, који су углавном били албанског порекла, добили су снажне племенске војске које су им гарантовале опстанак на положају и у временима устанака и побуна и омогућивале им да, супротно одредбама закона, пренесу положај својим наследницима. Устаљивању албанских колонија на Косову и Метохији допринели су и католички мисионари, који су све своје напоре усмерили на подривање значаја Пећке патријаршије, а не на очувању албанске католичке заједнице на овим просторима.30

Ратоборни велики везир Кара Мустафа-паша кренуо је почетком 1683. године на челу османске ордије у њеном последњем походу у централну Европу. Сан Сулејмана Величанственог, заузимање Беча, распршио је неуспелим походом окрутни и неспособни султан Мехмед IV (1648-1687) и његов преамбициозни велики везир. Пораз под Бечом представљао је само увод у рат који ће се водити читавих шеснаест година, и који ће оставити трајне последица на даљи ток историје српског народа.

Одбацивши Турке под Бечом, Аустријанци су 1684. године кренули у контранапад, освајајући Угарску, а затим и Славонију и Срем. Септембра 1688. године Аустријанци су освојили Београд, преносећи терет рата на Србију. Према офанзивном ратном плану за борбу против Османског царства, главни правац напада аустријске војске био је усмерен према југу, долином Велике Мораве, према Нишу, Пироту, Софији и Цариграду. Планирано је да бочни правац иде долином Западне Мораве, преко Крушевца, према Кознику, Магличу, Ужицу и даље, с намером да се Босански пашалук одсече од осталих делова Царства, да се потчини аустријској власти, те да се избије на јадранску обалу код Дубровника, ради остваривања вез са Напуљком-арагонском краљевином. Међутим, када је током 1689. године аустријска војска започела продор правцем Моравско-вардарске долине ка Скопљу, план је промењен, па се настојало да се на јадранску обалу

29 G. R. Jansen, Albanians and Serbs in Kosovo.  An Abbreviated History, Colorado State University, http://lamar.colostate.edu/kosovohistory/htm. 30 Исто.

10

изађе код Скадра. Зато је други крак бочног правца водио преко Прокупља, Куршумлије, Косова поља, Скопља, Призрена и Љуме. Операцијама хришћанске војске јужно од Саве и Дунава управљао је маркгроф Лудвиг Баденски, а војни продор ка југу изведен је под командом генерала Енеја Силвија Пиколоминија.31

У таквим околностима, српски патријарх Арсеније III Црнојевић, једини стварни предводник читавог српског народа, нашао се у процепу између Аустријанаца, којима није много веровао, Млечана и њихових интереса, као и директног сукоба с Турцима и страха од одмазде. Приморан да, у августу 1689. године, побегне из Пећи, услед отворене претње од Турака, он се склања на Цетиње, одакле настоји да започне преговоре са млетачким генералним провидуром Александром Молином. Међутим, у јесен исте године добија утимативно писмо од генерала Баденског, којим му овај наређује да се врати у Пећ и да оранизује Србе за војну помоћ Аустријанцима.32

Наиме, разделивши снаге, Пиколоминијеве трупе заузеле су, у јесен 1689. године, Митровицу, Звечан, Ново Брдо и Качаник, да би затиом освојиле и Скопље. Ипак, град није било могуће држати, те је Пиколомини, крајем октобра 1689. године, наредио да се спали. У Скопљу је владала зараза куге, коју је било немогуће сузбити. Почетком новембра, хришћанска војска заузела је и Тетово.33

Охрабрени успесима царске војске током 1688. и 1689. године, Срби све више верују у могућност ослобођења од Турака. Добро организован устанак у области Старог Влаха, под вођством кнезова Рашковића, шири се средином 1689. године и на Косовои Метохију и суседне области. Овим, првенствено народним, и у почетку, спонтаним покретом била је захваћена и територија Ибарског Колашина.34

Устанак се брзо ширио са добрим изгледима за успех. Опште уверење било је да османска војска не може да поврати снагу, те да ће Аустријанци, уз помоћ српских устаника брзо и лако остварити своје циљеве, од којих је примарни био већ поменути излазак на Јадранско море код Скадра. Иако су Срби готово од самог почетка рата узели учешћа у аустријској војсци, сада се појавили потреба за њиховом апслолутном лојалношћу цару Леополду I и војним организовањем на још ширим основама. У циљу пробоја према Скадру, аустријски цар октобра 1689. године наредио генералу Баденском да пресече све везе са Србијом и Босном “силом или помоћу неколико уговора који би те народе довели у зависност од

31 Историја српског народа (= ИСН), књ. IV/1, Београд 1986, 508-509 (Р. Веселиновић).32 Исто, 517-518.33 Р. Тричковић, У сусрет најтежим искушењима, 131.34 ИСН IV/1, 509-510 (Р. Веселиновић); Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата; Београд, 1976, 147-176; Р. Тричковић, Велика сеоба Срба 1690. гоgине, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 127-141; М. Лутовац, нав. gело, 46.

11

мене“.35 Дакле, требало је придобити становништво Старе Србије, као и црногорска и арбанашка племена.

Своје последње дане у јесен 1689. године, генерал Пиколомини провео је у Приштини и Призрену, где је радио на остварењу војних циљева које је поставио Леополд I и аустријска врховна војна команда. Новембра 1689. одржан је састанак у Призрену, на коме је поред православних црквених великодостојника36, присуствовао и скопски надбискуп Петар Богдани, у циљу придобијања Арбанаса-католика за свеопшти хришћански покрет. Резултат преговора била је одлука да се од устаника „образују пукови који ће се укључити у одреде ћесароваца“.37

Убрзо након састанка, Пиколомини умире, а за заповедника аустријских војних снага бива постављен Георг Кристијан фон Холштајн, који допушта својој војсци да пљачка и отима плен, што изазива велико незадовољство код Срба и њихово повлачење из аустријске војске.38

Неочекивано по Аустријанце, срећа на бојном се окреће, Турци успевају да консолидују своје редове и да оснаже државне финансије. Почетком 1690. године, наносе пораз Аустријанцима код Качаника, што представља увод у њихову контраофанзиву према северу, у којој ће још једанпут тешко страдати српско становништво најпре Косова, а затим и других области. Османске трупе, појачане Татарима са Крима, под командом хана Селима Гираја, као и арбанашким племенима, чија очекивана подршка ћесарској војсци никада није суштински заживела39, незадрживо су напредовале, палећи све пред собом, пљачкајући и одводећи народ у робље. У овом таласу зулума, ни Ибарски Колашин није поштеђен.

Свесни значаја Патријаршије и самог патријарха Арсенија III, мутесариф призренског и дукађинског санџака, Махмуд-паша Хасанбеговић, се са својим трупама жељним освете, најпре упутио према Пећи, одакле је, Патријарх са једним 35 ИСН IV/1, 517 (Р. Веселиновић).36 У српској историографији постоје два различита мишљења око тога да ли је патријарх Арсеније III присуствовао том скупу или не. Г. Станојевић изричито закључује да патријарх Арсеније „није преговарао са генералом Пиколоминијем у Призрену, нити од њега добио заштитни патент“ (Србија у време Бечког рата, 137-138), док је Р. Веселиновић заговорник става да је патријарх присуствоао саветовању, које је организовао Пиколомини (ИСН III/1, 519). У прегледу историографије о овом питању, Н. Самарџић сматра да је „мало вероватно да је могло доћи до састанка патријарха Арсенија III са Пиколоминијем“, али он овај проблем оставља отвореним (Савремена страна штампа о Великој сеоби Срба, ИЧ XXXII (1985), 83-85). И Р. Тричковић сматра да је до сусрета Арсенија III и Пиколоминија могло доћи, али да без обзира на то да ли је патријарх присуствовао састанку или не, није имао другог избора него да „успостави сарадњу с ћесаровцима“(Велика сеоба Срба, 130).37 Р. Тричковић, Велика сеоба Срба, 131-132. 38 Детаљније видети: Г. Станојевић, нав. gело, 155-157; ИСН III/1, 521 (Р. Веселиновић), Р. Тричковић, Велика сеоба Срба, 132.39 Има података да су арбанашка племена окренула леђа Аустријанцима већ у зиму 1689. године. Тричковић, Велика сеоба Срба, 135-137.

12

бројем калуђера и мањом количином патријаршијског блага, успео да побегне непосредно пред њихов долазак. Са њим, ка северу, преко Новог Пазара и Студенице, најпре у правцу Београда, а затим и преко Саве и Дунава, у Хабсбуршку монархију,креће и заплашени народ. Њихова села у читавој Старој Србији, остала су пуста, а плодна земља запуштена и необрађена.40

Да је патријарх Арсеније тада, бежећи од осветничког оружја Турака, Татара и Арбанаса прешао преко територије Ибарског Колашина сведочи његов прстен, који се неко време чувао у манастиру Дубоки Поток, а који је руски конзул Виктор Машков 1902. године однео у Петроград, где се данас чува.41

Припадници албанских племена који су до тада настањивали сурове планинске пределе северне Албаније постигли су компромис са османским властима, те добили дозволу за насељавање на напуштеним огњиштима у руралним областима, као и у рударским насељима Косова и Метохије. Приликом насељавања, албански католички елеменат је у великој мери примио ислам, те задобио све повластице које је такав чин могао да проузрокује. У великом броју су ступили у редове османске војске и администрације, стекавши тиме право да задрже заузето земљиште и примењујући принцип силе на преосталом српском становништву које је остало верно вери својих предака.42

То је тренутак и када се готово читаво становништво Ибарског Колашина иселило из свој краја.На основу етнографских проучавања М. Лутовца, данашње становништво ове области насељено је у периоду после 1690. године. Међутим, за разлику од већине околних крајева, на територији Ибарског Колашина нема насељавања арбанашког становништва, већ су досељеници такође етнички Срби, углавном из Црногорског Колашина, Роваца, Мораче, Никшића, Дробњака, Брда и Црне Горе.43

Преци данашњих Колашинаца су почели насељавање ове области на самом почетку 18. века. Да је насељавање, барем делимично, било планско сведоче сачувани берати породице Јакшић из Доњег Јасеновика, с почетка 18. века, којима их султан позива да насели ову област, а заузврат их ослобађа плаћања данка.44

Порта је још током 1690. године схватила размере депопулације, и већ тада почела да уводи одређене мере, не би ли задржала део раје, неопходан да обезбеди

40 Н. Самарџић, нав. gело, 94; Р. Тричковић, Велика сеоба Срба, 138.41 Д. Бојовић, Манастири у Старом Колашину, 83.42 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања у XVIII веку, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 149-169. 43 М. Лутовац, нав. gело, 104. 44 Ову тврдњу износи учитељ из Колашина Мијат Божовић у свом извештају, послатом 1904. године Географском заводу, тј. Јовану Цвијићу. Он такође наводи да се „до пре четрдесет година заиста [данак] нису плаћали, а сада плаћају...“ М. Лутовац, нав. gело, 104-105.

13

продуктивност земље,45 те поменути берати колашинских кнезова Јакшића представљају једну од акција у том правцу.

Према истраживањима М. Лутовца, најзначајније групације које започињу насељавање опустеле територије Ибарског Колашина су Кошани, пореклом из Мораче, који су се селили у два правца, низ ибар и преко Пештера; Гашани или Бјелопавлићи, који славе св. Петку; Кучи и Хоти, који су преко плавско-гусињске котлине сишли у извориште Ибра, одакле су се даље кретали његовом долином; и четврта група су разни родови који тврде да су пореклом од Куча, међу којима су најпознатији „Мратинци“ (по слави св. Мрати), који су се раније звали Кулизама.46

Најстарије досељени родови у Ибарски Колашин су: Јакшићи у Јасеновику, Ђурићи у Црепуљи, Влашковићи у Лучкој Ријеци, Коматовићи у Брњаку, Дробњаци у Пресеци, Лекићи у Варагама, Радићи у Зупчу, Ђусићи у Калудри, Божовићи у Придворици, Орловићи у Горњем Стрмцу, Томовићи у Вељем Бријегу, Башчаревићи у Угљарима и др.47 Први досељеници су слободно заузели земљу, други су се настанили на земљишту које је настало крчевином, док се трећа скупина настанила као чифчије на имањима локалних ага. Једина група становништва исламске вере била је настањена у околини Рибарића, који је био у саставу нахије Рожаје, на чију је исламизацију утицала близина самог Рожаја као административног центра.48

Процес досељавања трајао је кроз читав 18. век. Иако се као узроци досељавања готово увек помињу убиства и међусобне свађе, већина досељеника кренула је у миграцију из економских разлога, у потрази за бољим условима живота и привређивања. Истовремено, одвијао се и процес даљег исељавања, јер је област Ибарског Колашина за многе била етапна станица, на даљем путу ка плоднијем Косову и Шумадији. Први време насељавања је време велике покретљивости становнитва. Временом, исељавање престаје и Ибарски Колашин постаје права матична област свог становништва.49

Ибарски Колашинци су, како је показано, напустили један планински крај да би дошли у други. Како у крајевима које су населили староседелаца готово да

45 Порта септембра 1690. године издаје ферман о помиловању раје која је позвана да се врати на своја огњишта. Р. Тричковић, Велика сеоба Срба, 136-139. 46 М. Лутовац, нав. gело, 105-106.47 Исто, 106.48 Лутовац наводи да муслиманска братства у околини Рибарића припадају Кучима. Такође, у овом крају насељена су два рода племена Хота, који су дошли у Црниш као хришћани, одакле су се спустили у долину Ибра. Један од тих родова, Вучетићи су примили ислам, те су затим вршили јак притисак на околну српско становништво, о чему је чак сачуван и један запис из 1731. године. Исто, 105-106.49 Исто, 107.

14

није било, те нема међусобних утицаја, они задржавају своје карактеристике, традицију и обичаје. Етнографска истраживања истичу да су Колашинци најисточнија етничка група која је сачувала највише динарских особина, те да је то етнички хомогенији крај од других делова Рашке области.50 Томе је свакако допринела и самоуправна кнежинска организација, са кнезом бератлијом на челу, која је представљала једну од најснажнијих брана исламизацији становништва. Парадоксално, и вучитрнске аге, које су, колико год је то било у њиховој моћи, штитиле своје чифчије51, наравно из својих интереса, допринели су очувању самоуправе Ибарског Колашина, а тиме и јачању националног идентитета.

IIIНови ратни сукоб између Османског царства и Хабсбуршке монархије избио

је 1716. и трајао до 1718. године. Овог пута, Аустријанци нису ратовали јужно од Саве и Дунава, па је Ибарски Колашин остао ван директних ратних дејстава.Ипак, охрабрена аустријским војним успесима на северу, раја у Вучитрнском санџаку 1717. године организује устанак против османске власти. Тахир-паша Махмудбеговић је читаву другу половину 1717. и прву половину 1718. године настојао да упокори побуњену српску рају, да би у септембру 1718. године од султана издејствовао ферман који му наређује да крене у истребљење устаника, те да „умири земљу од њиховог харања и убијања“.52

Након потписивања мировног уговора у Пожаревцу 1718. године, по чијим је одредбама Хабзбуршка монархија изашла на Западну Мораву, Порта је упутила свог специјалног изасланика Топал Осман-пашу да изврши истрагу у областима између Травника и Ниша о побунама које су тамо избијале током ратних сукоба. У архивској грађи османске провенијенције је остало забележено да је паша прошао кроз вучитрнски крај, у коме је чинио бројна насиља, те је после његовог одласка једна депутација из ове области у мају 1722. године отишла на Порту, где се жалила на његове поступке.53

Последица тога је било константно исељавање из ових области. На основу пописа харачких глава Вучитрнског санџака из 1708. и 1727. године видљиво је опадање броја становника. Томе су, свакако, допринели и ајани, земљски прваци, који су се окупљали у своја већа и ширили свој утицај, затим читлук-сахибије, које су узурпирале однос између спахије и раје, који представља окосницу османског

50 Исто, 112. 51 То је време када су осиромашени јаничари и други одметници отимали земљу и рају, па је за спахије, као и за централну власт било у интересу да одрже раније успостављене земљишне односе. 52 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 149.53 Исто, 150.

15

тимарског система, док је велики број арбанашког становништва незаконити уписиван на спискове јаничара.54

Можда једину светлу тачку мрачне епохе представљао је период када је игуман Максим Добројевић био на челу братства манастира Црне Реке. Д. Бојовић с правом овај период назива „великом духовном и материјалном обновом манастира.“55

Овај предузетни игуман, користећи самотан положај манстира, организује многе активности, које свакако, не би биле могуће у областима где су османске власти могле имати директан увид у дешавања. Наиме, он је у другој деценији 18. века основао школу за калуђере и свештенике, коју похађају плазници из удаљених крајева, као што су Херцег Нови, Витановци код Краљева, јагодински крај. Организовао је преписивачку радионицу, а подигао је и ваљавицу и воденицу.56

Године 1731. забележен је напад на манастир, који су организовали исламизовани Вучетићи из оближњег села Црниш.57

У таквим тешким околностима, становништво Ибарског Колашина и читаве Старе Србије дочекало је нови ратни сукоб два Царства. Непуних двадесет година након склапања Пожаревачког мира, 1737. године избија рат између Хабзбуршке монрахије, и Османског царства, у који се укључује и Русија, поново кренувши у продор ка Црном мору. У овом рату становништво југозападних српских области ће поново доживети тешка искушења.

Српски народ у северној Србији, територији која је под одредбама мира у Пожаревцу 1718. године припала Аустрији, разочаран, није узео велико учешће у рату 1737-1739. године. Аустријска војска још једанпут се спушта јужно од Саве и Дунава, и кроз Поморавље граби према Нишу, који осваја у лето 1737. године.

За разлику од својих сународника у деловима који су се од 1718. године налазиле у оквирима хабсбуршког домена, Срби у југозападним областима покушавају да мобилишу све своје снаге, не би ли се ослободили османске власти. Централна личност отпора био је патријарх српски, Арсеније IV Јовановић, који је успоставио везу са бечким двором још пре непосредног избијања сукоба, и који је имао за циљ да уједини српски народ и обнови државу.58

Почетком марта 1737. године, одржан је тајни састанак у Пећкој патријаршији на коме су присуствовали најзначајнији српских црквени и народни прваци оних области које су биле под османском управом. Са овог скупа, у Београд је као изасланик упућен архимандрит студенички Василије, да преда писмену

54 Исто, 150-151.55 Д. Бојовић, Развијање свитка, 17.56 Исто, 12-13, 17-18.57 Исто, 13.58 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 153-154.

16

заклетву верности аустријском команданту Београда, генералу Марулији. Срби су обећали помоћ у храни, ту су саветовали да царска војска не крене у продор ка југу преко планинских области Новог Пазара, већ да преко Сталаћа, Крушевца, Прокупља, Куршумлије и долине Лаба стигне на Косово „где ће се цео народ сакупити и сјединити са царском војском“.59

Уверен у спремност Срба да узму активног учешћа у устанку, цар Карло VI у јуну 1737. упућује проглас за борбу против Турске, наглашавајући да ратује у савезу са Русијом, против заједничког непријатеља.60

Јула исте године, Арсеније IV, у пратњи војвода Васојевића, Куча, Пипера, Братоножића, Климента, Хота и Груда, долази у аустријски главни штаб, где су се главари брдских племена фелдмаршалу Секендорфу заклели на верност, а за узврат захтевајући статус плаћених војника који им је признавала Млетачка Република. Патријарха је тада пратила и група српских избеглица из Пећи и Колашина, којима фелдмаршал издаје заштитно писмо које им је омогућавало да се населе у Црној Реци. Након успешних преговора, патријарх и војводе враћају се на османску територију да наставе са организовањем устанка.61

Ускоро устанак добија шире размере, па се у ферманима упућеним намесницима Скопља и Охрида, истиче да су „бунтовници Румелијског ејалета, у Охридском, Призренском, Скадарском и Дукађинском санџаку пришли су душманину“62.

Док се устанак распламсавао, аустријске трупе стигле су до Новог Пазара и суседних области, док је њихова претходница стигла преко Прокупља до Приштине. Средиште аустријских операција био је Нови Пазар, који је био под командом пуковника Лентула, уз кога се борило око 4.000 припадника српске милиције. Лентулов примарни циљс био је да заузме Рожај и Бањску, за шта је намеравао да искористе српске снаге. Ипак, чини се да је османско груписање на Пештери, као и у области Ђаковице, поколебало Србе, јер је Лентул писао патријарху Арсенику захтевајући већу преданост српских бораца. Ипак, Аустријанци успевају да освоје Бањску.63

Међутим, осокољени због аустријског пораза под Бања Луком, османска војска креће свом силином и на фронту у Србији, те пре истека 1737. године

59 М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737-1739. и сеоба у Угарску, Гласник Скопског научног друштва VII/VIII, 3-4 (1930), 208-211.60 М. Костић, нав. gело, 212; Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 155.61 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 156. М. Костић, нав. gело, 214; С. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА (1922), 193. 62 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 157.63 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 157.

17

Аустријанци губе Видин, Ниш, Крушевац, Смедерево... У таквим околностима српским покрет је заустављен.

Турци су, у авусту 1737. године, планирали акцију заробљавања и кажњавању смрућу патријарха Арсенија IV због његових веза са Аустријанцима. Међутим, он успева да напусти Пећ, те да се склони у Васојевиће, а одатле у Хас, где окупља 3.000 устаника, са којима 24. августа улази у Нови Пазар, из кога се пуковник Лентул управо тог јутра повукао. Арсеније IV одлази у Студеницу, а одатле у главни штаб аустријске војске у близини Ниша. Ту је донета одлука о образовању „нове српске милиције“, у коју би били укључени и устаници. За њеног заповедника наименован је барон Сент Андре. Српске кнезови Станоје Властелиновић, „заповедник Бањске и Звечана“, и Јован Рашковић који је боравио у Новом Пазару проглашени су за капетана и добили наређење да задрже и утврђују шанчеве, као и да повећавају број устаника.64

Међутим, Турци незадрживо продиру ка Београду. Ток рата се преноси на север. Након битке код Гроцке, јула 1739. године, Аустријанци се повлаче из Београда и прихватају одредбе Београдског мира по коме су Аустријанци изгубили све оне територије у Србији, Малој Влашкој и Босни, које су стекли 1718. године. Занимљиво је да још док је османска војска била у Нишу 1738. године, српски народни прваци склапају споразум са Портом о мирном прихватању турског поданства. Мисао о споразуму са српским народом потекла је од видинског сераскера Иваз-бега, родом из Јагодине.65

Српски народ из Старе Србије, још једанпут је кренуо у сеобу ка северу. У марту 1738. године из Скопља је упуће извештај на Порту да су рударска насеља око Вучитрна, Приштине, Новог Брда, Јањева, Врања и Копаоника уништена, те да је народ или побијен или пребегао у непријатељску земљу. Преосталу рају похарали су Арбанаси. У вучитрнској области, у којој је 1726. године пописано 6.400 харачких глава, 1741. године их је било 5.000.66

Процес исељавања српског и насељавања албанског становништва на територији Косова и Метохије наставио се током читавог XVIII века. Немирна времена, проузрокована у првом реду са три аустро-турска рата (1716-1718), (1737-1739) и (1788-1791), као и руско-турским ратом (1768-1774), олакшала су ширење анархије и безакоња како на Косову и Метохији, тако и на читавој територији Србије. Пљачке, убиства, силовања, чији су починитељи били Албанци стављени ван закона, били су свакодневна појава. Злочини које су чиниле ове албанске банде

64 Исто, 158-160.65 ИСН IV/1, 333-334 (Р. Самарџић).66 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 160-163.

18

били су толико учестали, да су се и локални муслимани жалили Порти, тражећи од султана заштиту.67

У таквим околностима један број Срба на Косову и Метохији, у циљу заштите живота и основне егзистенције, решава се да промени веру, и прихвати ислам, схватавши тај чин као нужно зло и надајући се да ће доћи дан када ће моћи да се врате у православље. Првих неколико генерација исламизованих Срба, живећи у тој нади, очувало је свој језик и обичаје, нарочито слављење славе. Али након неколико генерација, услед притиска снажног албанског окружења, поједине српске исламизоване породице прибегле су потпуној промени националног идентитета, те прихватају албански начин облачења, као и албански језик, а српски језик и традиција задржали су се само у уском породичном окружењу. Крајем XVIII века, ислам је примило и становништво Горе, планинске области код Призрена, али су они успели да очувају свој језик, као и да се одупру процесу албанизације.68

Следе једнако тешке године за српско становништво Ибарског Колашиан... Финансијска криза у Царству проузрокује све теже облике злоупотреба над рајом, све више јањичара отима сеоске баштине, постављајући се у положај чифлук-сахибије, земља је пуста и недовољно обрађена. И српска црква дошла је под удар државног терора, па је 1766. године укинута Пећка патријаршија.

Непосредно пре укидања Патријаршије, 1763. године на удару се нашао и манастир Црна Река. Наиме, у том периоду игуман Максим, који је и даље био старешина овог манастира радио је на обнови самог манастира, трпезарије и клепаонице. Чини се да толика активност, чак и у удаљеном крају као што је Црна Река, није могла проћи неопажено, па су о Божићу те године новопазарски Турци извршили напад на манастир. Колико је окршај био жесток, најречитије сведочи податак да су два Турчина погинула, а игуман Максим је задобио пет рана, након чега је морао да бежи у Свету Гору, после чега је манастир опустео.69

Мир, склопљен у Београду 1739. потрајао је педесет година. Године 1788. поново избија ратни сукоб, познат под именом Кочина Крајина, по богатом српском трговацу Кочи Анђелковићу, који успева да побуњени народ организује у устанички покрет, коме сам стаје на чело. Аустријске трупе успевају 1789. године да заузму Београд, те продиру даље у унутрашњост српске територије, али нису стигли даље од Крушевца и Студенице, тако да је српски народ у Ибарском Колашину остао на рубу ратних збивања. Снажније ће поново искорачити на историјску позорницу у наредним деценијама када одјек догађања у Београдском

67 Р. Тричковић, Устанци, сеобе и страgања, 147-169.68 Исто. 69 Д. Бојовић, Развијање свитка, 18.

19

пашалуку на почетку 19. века доноси и овим крајевима наду у ослобођење од вишевековне османске власти.

20