Ifigenija na Tauridi

Prevod Koloman Rac

LICA:

IFIGENIJA, sveštenica Artemidina OREST, njen brat PILAD, srodnik i prijatelj Orestov HOR ZAROBLJENIH HELENKI GOVEDAR TOANT, kralj tauridski GLASNIK ATENA, boginja TOANTOVA PRATNJA POSLUGA

PROLOG

(PRVI ČIN)

Artemidin hram na Tauridi

PRVA POJAVA

Ifigenija

IFIGENIJA (pred hramom)

Tantalov Pelop hitrim stiže kolima u Pisu i kćer dobi Enomajevu. Od nje je Atrej, a od ovog Menelaj i Agamemnon, a od ovog postah ja, kći ćerke Tindarove, Ifigenija. A pored vira, što ih Eurip nemiran zbog čestog vrti vetra i crn vitla val, rad Helene me zakla otac — misli svet — Artemidi u slavnoj luci aulidskoj. Mornaricu od tisuć' lađa helenskih na poziv skupi onda Agamemnon car i htede da Ahajci venac steku lep kad uzmu Ilij grad i speru sramotu sa Helenine otmice, Menelaju na ugod. A kad vetra ne bi niotkud, on reši da se žrtve lati, Kalhant vrač tad reče: »Vođo vojske ove helenske, Agamemnone, s kopna nećeš brodom krenuti, dok kćerku Ifigeniju ne zakolješ

Artemidi, jer najlepši u letu plod, kćer što je Klitemestra rodi u kući, svetlonosnoj si obećao boginji, — dar za me najlepši — te sada žrtvuj nju!« Odisej od majke me varkom odmami sa Ahilejem tobož da me venčaju.

A nesrećnica kada stigoh Aulidi, na oltar kad me digli i već trgli nož, Artemida me ote, za me košutu ko žrtvu dade pa me u grad Taura kroz blistav eter posla, ovde nastani. Tu barbarima Toant vlada barbarin što trči nogom kao ptica krilima, te zbog brzine nogu dobi ime to. Za sveštenicu on me ovde postavi; po običaju koji voli boginja tu slave slavu, lepu tek po imenu, al' drugo ću prećutat, strah me boginje. Po običaju starom gradskom žrtvujem Helena svakog štono amo zaluta. Osveštam žrtvu ja, a drugi žrtvu tu u boginjinu hramu ovde zakolju. A sanak što ga prošla noć mi donese sad etru, ako mi je lek to, otkriću. A usnih da sam ovaj ostavila kraj, u Agru živim, među devojkama spim, a kora zemlji trešnjom sva se potrese. I bežah, kad iziđoh, venac ugledah na zidu gde se ljulja; sav se sruši krov i ozgo s greda on se na tle strovali. Još jedan samo — usni mi se — osta stub od kuće oca mog, a plave kose bič sa vrha pade, i stub ljudski dobi glas. A ja ga, misleć na svoj zanat krvnički, poškropih svetom vodom, plakah jednako, jer smrt ga čeka. San ovako tolkujem: Orest je umro, njega baš poškropih ja. Ti stubovi su muška deca, sinovi, i svako umre koga moja škropi kap. Na srodnike ne mogu san protegnuti, jer Strofije, kad ginuh, sina nemaše.

A sad ću svome bratu žrtvu izliti, daleka dalekom — jer mogu samo to — sa Helenkama onim što ih dade kralj da dvorbu meni dvore. Ali zašto još ne dolaze mi amo? U hram boginje ja odlazim, u svoj se ovde vraćam stan.

(Ode. Od mora dolaze Orest i Pilad.)

DRUGA POJAVA

Orest, Pilad

OREST (Piladu)

Osmotri, pazi, nije li na putu ko?

PILAD

Osmatram, gledam, svud se okom osvrćem.

OREST

Šta misliš, Pilade, je l' hram to boginjin iz Arga, kuda pođosmo na galiji?

PILAD

Ja mislim, Oreste, a i ti misli to!

OREST

I oltar s kojeg teče krvca helenska?

PILAD

Od krvi sva crveni mu se ivica.

OREST

Vidiš li gde pod samom strehom visi plen?

PILAD

To prvine su s pogubljenih stranaca.

OREST

Al' okom kružeć dobro treba paziti. O, Febe, kud me opet smami u mrežu reč tvoja otkud oca svoga osvetih krv i ubih majku? Srde me, kad pobegoh iz otadžbine, gonjahu neprestano. Svud svetom lutah dokle tebi ne stigoh da pitam kad će jednom nestat besnilo što vitla mnome i sve moje stradanje

što prepatih tumarajuć po Heladi. Ti reče da u zemlju idem Tauridu, gde stoji oltar sestre ti Artemide, njen kip da otmem, koji, kako kaže svet, s nebesa ovde spusti se, u ovaj hram. A kad ga otmem, varkom ili slučajem, i preturim opasnost, da ga izručim Atinjanima. Više ništa ne otkri. Kad svršim, muke moje, reče, prestaće. Reč tvoja nagna me i dođoh ovamo u nepoznatu, divlju zemlju. Pilade, sad pitam tebe — ti si moj u muci drug — na kakav poso sad? Visoki zidovi svud naokolo. Hoćemo l' se lestvama popeti? Bi li ostao neprimećen? A teško je otvorit bravu tučanu, ne poznaješ je. Ako li nas uhvate gde vrata otvaramo, ući kušamo, zaglavićemo. Ali pre no umremo, hajdemo brodu što nas amo doveze.

PILAD

Bežanja nema, nismo na to navikli, a treba božje poštovati proroštvo. Od hrama sklonimo se kud i sakrijmo u spiljama što val ih crni oplače, daleko od lađe, da čun ko ne spazi i kralju javi te nas odmah uhvate. Tek mračna noć kad lice svoje pokaže, tad pregnimo i varki latimo se svih, iz hrama da mi tesan kip iznesemo. Osmotri može li se izmed triglifa provući gde, jer pregalac se napora ne boji, strašljivac je svugde ništavan.

OREST

Zar veslom tolik put prevalismo u zavičaj sa mete da se vratimo? Ti dobro reče, treba slušat. Pođimo da sklonimo se negde, da nas ne spaze! Ta krivac za to nikad neće biti bog, ne ispuni l' se proročanstvo. Pregnimo! Mladiću napor ne sme biti izgovor.

(Odu prema igalu. Dolazi hor.)

TREĆA POJAVA

ULAZNA PESMA

HOR

Mukom sada umuknite, vi stanari Crnog mora, dveju stena što se biju! Ćerko Lete, gorska lovko! Tvome dvoru, stubu, hramu i tvom zlatnom kročim vencu svetom nogom devojačkom svetu služeć ključaricu. Ja Heladu lepih konja, kule, zide i Evropu sa baštama punim voća i očinsku pustih kuću.

(Izlazi Ifigenija iz hrama.)

Tu sam. Šta je? Šta te muči? Šta me pred hram pozva, pozva, ćerko cara, štono Troji pod bedeme slavno stiže, — tisuć lađa, silna vojska s Atridima dođe slavnim.

IFIGENIJA

Avaj, moje službenice, kakav plač me muči suzan, vapaj pesme žalostivne i bez mere tužbalica! Ah, žalosti moje ljute, što me snađe zbog nevolje gde svog brata mrtva žalim, — u snu takvu videh sliku, štono s noćnim minu mrakom. Ja propadoh, ja propadoh! Očinskoga nema doma! Avaj, rod mi ode ceo! O, argivski jadi teški! Lele, lele, sudbo gorka, jedinog mi ote brata, i posla ga u dvor Hadov! Za dušu mu licu žrtvu, zemlji koru poškropiću, licu mleko gorskih krava i Bakhova pića kapi

i još muku riđih pčela, — ta se žrtva mrtvim lije.

(Jednoj službenici)

Daj mi kondir, čisto zlato! Za Had žrtvu sad mi pruži!

(Lijući žrtvu)

Agamemnonov cvete pod zemljom, ko mrtvu ti šaljem ovo, primi! Grob ti neću kitit plavom kosom, kropit suzom; daleko se ja preselih od tvog i svog zavičaja, — onde misle: zaklana sam.

HOR

Otpevajuć tebi, gospo, pesmu glasom barbarskijem u nevolji azijsku ću zapevati jadikovku što mrtvima bez peana Had je svojim peva glasom. Ah, u domu Atrejevu sjajnost žezla ugasi se! Avaj kuće roda tvoga! U bogatom oni Argu nisu više vladaoci; jad za jadom navaljuje, otkad Sunce, štono nebom sa krilatim kruži konj'ma, odmah natrag kola vrnu, okom svetim okrenu se! Još i druga grunu žalost, zlatno jagnje izazva je, krv za krvlju, jad za jadom. Otad kazna hodi kućom starih palih Tantalida, neželjkovan demon brzo navaljuje na te.

IFIGENIJA

Od početka zle sam sreće još od svadbe materine i od one kobne noći kad su Mere kod rođenja

neplodnu mu sprele mladost. Mene, prvi cvet u braku, nesrećnica kći Ledina, — svi Heleni prosili je — za sramotnu smrt od oca ko žalosnu žrtvu rodi, za nož strašan othrani me. Kao sveti zavet mene na kolima povezoše na žal peščan Aulidi ko nevestu, avaj, bednu Nerejkinu sinu, avaj. Gošća mora nemiloga u divljačnom živim kraju a bez muža, dece, kuće, svojte. Heru pesmom ja ne slavim, ni uz tkanje ni uz pesmu čunkom ne tkam više sliku ni Palade ni Titana, no krvav jad ja strancima i krv spremam na oltaru; ljuto plaču i uzdišu, grozne suze prosipaju, al' ih sada zaboravih, — plačem brata što u Argu preminu mi. Kad se rastah, još nežan cvet i napršče na rukama i grudima beše Orest, kralj u Argu.

(Dolazi pastir putem kojim su došli Orest i Pilad.)

 

PRVA EPISODIJA

(DRUGI ČIN)

PRVA POJAVA

Ifigenija, Govedar, Hor

HOROVOĐA

Govedar eno s morske hita obale, on želi da ti novost neku saopšti.

GOVEDAR

Agamemnona ćerko i Klitemestre,

čuj vesti nove što ih sada donosim!

IFIGENIJA

A šta je što me sad u poslu prekida?

GOVEDAR

U zemlji dva mladića baš doploviše, izmakoše se mrkim Siplegadama: za klanje mila žrtva biće boginji Artemidi. Donesi ječam za žrtvu i svetu vodu odmah za njih pripremaj!

IFIGENIJA

A otkle su? I kakavo ruho imaju?

GOVEDAR

Heleni su, a više ne znam nego to.

IFIGENIJA

Zar nisi strancima za ime doznao?

GOVEDAR

Pilade! Zvao jedan onog drugoga.

IFIGEN1JA

A kako drugi zvaše prvog, druga svog?

GOVEDAR

To niko ne zna. Ime njemu ne čusmo.

IFIGENIJA

Gde videste ih, sretoste, uloviste?

GOVEDAR

To onde bi gde more o breg udara.

IFIGENIJA

Šta govedari traže tu na obali?

GOVEDAR

Mi moru pođosmo da stoku peremo.

IFIGENIJA

Povrati mi se, — gde ih ono skleptaste, na koji način? To sam rada saznati. Ta odavno je već što našoj boginji oltara ne poškropi krvca helenska.

GOVEDAR

Kad moru što kroz Simplegade prodire sa šumskih paša stoku svoju gonismo, tu beše prolom, val ga stvori udarom, hrid šuplja, kud se sklanja lovac purpura. Od nas pastira jedan onde primeti mladića dva i odmah natrag pohita obazrivo na prstima koračajuć i rekne: »Ne vidite l'? Neki bogovi tu sede.« Jedan od nas, čovek pobožan, kad čuje, diže ruke, stade moliti: »O, sine Leukotejin, lađa zaštito, gospode Palemone, budi milostiv, il' vi to, Dioskuri, seli na žal tu, il' deca Nereja, što plemeniti hor, pedeset nimfa nereida, izrodi!« A drugi, drzak ludak, stane molitvi podsmevati se: »Stradaoci sedoše u prolom, strahuju od našeg zakona, jer doznaše tuđince da mi koljemo«. Mnogima od nas reč se svide njegova da uhvatimo žrtvu milu boginji.

Al' jedan od njih iziđe iz pećine i stade, počne glavom tresti mahnito, pa zastenja i ruke diže dršćući, u besnilu ko lovac stane vikati: »Da l' primeti je, Pilade? Zar ne vidiš? aždaju hadsku što me želi ubiti i reži na me s gujama strahovitim? Ognjem joj kosa bukti, krvca kaplje s nje, i krilom vesla, majku moju donosi u naručju, — da glavu razbije mi njom. Ah, ubiće me! Kuda ću?« Al' aveti ni traga nigde ne bi, — meku teladi i lavež pasa smatraše za glasove i riku kojom srde traže odmazdu.

A mi se, ko u strahu smrtnom, zbijemo i ćuteć sedili smo, a on trgne mač i među teoce zatrči se ko lav pa gvožđem stane bosti rebra, slabine; on misli: brani se od srda boginja, i more penom oboji se krvavom. Tad svako, kako vide stada stradanje i propadanje, oružja se prihvati, u školjku dune, da pozove susede; ta mnjasmo mi pastiri da smo slabački za boj sa strancima, sa jakim momcima. Za kratko vreme cela četa osvanu.

A padne stranac kad ga minu ludilo, niz bradu pena kapaše. Čim videsmo u dobar čas da pada, svako navali, pa gađaj, udaraj! A stranac, njegov drug, zaštićuje ga, penu s usta uklanja i plaštem, lepo tkanim, telo pokriva, te pomnom pažnjom svaki udar odbija; svom dragom drugu svakom dvorbom pomaže. I stranac dođe sebi, skoči, ustane; dušmanski talas vide gde se valja na nj i pogibiju gde se njima primiče, pa jaukne, a mi ti bacaj kamenje i gađaj, — sa svih strana juriš činjasmo. Tad čusmo strašan poklik njegov: »Pilade, sad moramo da ginemo, al' junački da izginemo! Za mnom svoj potegni mač!« Kad videsmo gde njihni blešte mačevi, mi bežat stanemo u šumske uvale. Kad neko pobegne, već drugi navale, a kad i ove potisnu, tad onaj svak što povlači se opet baca kamenje. Čudnovato: od onih ruku premnogih nijedna ne pogodi žrtvu boginje. Najzad ih savladamo, al' ne junaštvom, no oba opkolimo pa im kamenjem iz ruku izbijemo mač, te koleno od napora mi na tle klone. Kralju tad odvedemo ih. On ih tebi otpravi za žrtvu da ih pokropiš i posvetiš.

Poželi, momo takve strance za žrtvu, i takve strance budeš li ubijala, Helada platiće što tvoju htede krv, ispaštaće za ono klanje aulidsko.

HOROVOĐA

Ti čudo izreče nam, bio to ma ko iz Helade što stiže morem nemilim.

IFIGENIJA

Pa dobro! Ti dovedi strance ovamo! A što je poso naš, učinićemo mi.

(Govedar ode.)

DRUGA POJAVA

Ifigenija, Hor

IFIGENIJA

O, jadno srce, blago beše inače i milostivo svagda prema strancima, za svoje pleme ti si suzu ronilo, kad koji Helen u ruke ti dopadne. A sada, noćašnjim uznemirena snom, jer Orest, mislim, sunce veće ne gleda, ma ko mi došo, svakom biću svirepa.

(Horu)

Doživeh drage, ova reč je istina; »Ta onom što je srećan nikad nesrećnik, jer sam je hude sreće, neće biti sklon«.

Al' još od Diva vetar dosad ne stiže, ni lađa, što bi zlu kob moju — Helenu kroz Simplegadske hridi amo donela, i Menelaja s njome, da im ja se osvetim i ovu da im dam za onu Aulidu, ko tele kad me silom klahu Danajci, a beše sveštenik moj otac rođeni. Ah! Nikad neću taj zaboraviti jad, koliko puta bradu ocu pogladili i kolena koliko put mu zagrlih ovako zboreć: »Oče, danak svadbeni baš ti mi ružan spremi, meni majka sad, dok ti me kolješ, s Argivkama izvodi svatovac, sav nam dvor se razleže od svirala, a ti me, evo, ubijaš!« Ahilej Had mi beše, ne sin Pelejev, obrečen za mladoženju, a kolima na krvavu me svadbu varkom doveze!«

Na licu tanku imala sam koprenu, i brata svog ne podigoh iz kolevke što sad mi pogibe, nit' sestri, od stida celivah usta, — mišljah u dvor Pelejev da odlazim; odgodih mnoge poljupce za drugi put kad budem Arg pohodila. Oreste jadni! Kakav li ti očev sjaj i kakvu ti lepotu gorka ote smrt!

Al' boginjinu meru ja odbacujem kad od svog žrtvenika goni čoveka što nekog ubi ili dirnu rodilju il' pokojnika, jer je nečist, kaže za nj, a sama ljudskim raduje se žrtvama!

Ta ne bi Leta, Divu ljubav, rodila neznanje takvo! Ja ne mogu misliti da Tantal bogovima gozbu priredi, i oni sina njegova da jedoše. A narod ovde, jer sam ljude žrtvuje, tu zloću kanda prenosi na boginju; ta mislim, bog nijedan nije zlikovac.

(Povuče se u pozadinu, očekujući dolazak zarobljenika.)

TREĆA POJAVA

Hor

PRVA STAJAĆA PESMA

HOR

Prva strofa

Modra, modra uska vrata morska kud iz Arga besom gnana Ija stiže ovom valu nemilome, u azijske ove strane iz Evrope dotumara! Ko su? Vodu lepu, šaša punu, zar Eurotu ostaviše? Il' Dirkinu svetu vodu, pa su stigli, divljem kraju stigli, gde Divovoj ćerci žrtvenike i stubove oko hrama krvca ljudska kropi.

Prva antistrofa

Čamovim li veslom preko mora doploviše, pljuskom na dve strane, lađom što je vetar jedrom goni? Zar za blago nadmeću se i dom žude da napune? Mila nada, ljudskom rodu zator, ne može se zasititi; da dovezu teška blaga, svud se morem oni ludo skiću i po stranim gradovima! Na bogatstvo ko ne misli, ono će mu samo doći.

Druga strofa

Kako samo izmed hridi, kako samo Finejevim besanim su prošli žalom duž obale brzo ploveć burnim morem Amfitrite, gde pedeset devojaka, ljupki buljuk nereida, igra kolo pevajući? A u jedra vetar duva, na galiji korman radi, sve ga glasna stoji škripa; il' je Južnjak dahom goni ili Zefir, vetar blagi, u krejeve pune ptica, belom žalu gde Ahilej u trčanju proslavi se, na nemilom onom moru.

Druga antistrofa

Da Helena, kći Ledina, po željama gospe moje, kojom srećom amo dođe iz Ilija, da joj kosu rose kaplje krvi njene, sama gospa vrat joj kolje, i da tako ona gine, za greh onaj kaznu trpi! Najslađa bi vest nam bila iz helenske da sad zemlje kakav brodar stigne amo, pa od jadnog da me ropstva i nevolje ove spase!

U snu domu da se vinem mome domu roditeljskom, slatke pesme nauživam, te radosti srećnih ljudi.

(Pausa. Horovođa primećuje povorku ljudi.)

HOROVOĐA

Al' dvojice eno vezanih ruku gde zajedno idu, — to je sad nova za boginju žrtva. Ćutite, drage! Heleni već dva do prvine hode i zajedno ovom dolaze hramu! A nije nam, dakle, izveštaj lažan govedar doneo onaj.

(Naoružani Tauri dovede vezane Oresta i Pilada.)

O, boginjo, s tvojom ako je voljom što daje ti narod, prihvati žrtve, jer običaj takav ovde ti vlada, a helenski svet se ne slaže s njime!

(Ifigenija staje pred povorku.)_________________

DRUGA EPISODIJA

(TREĆI ČIN)

PRVA POJAVA

Ifigenija, Orest, Pilad, Hor

IFIGENIJA

Pa dobro! Da izvršim što traži služba boginji, sad prvo to.

(Slugama)

Odreš'te ruke strancima, jer žrtva bogu ne sme biti vezana!

(Vezanima oslobođavaju ruke.)

Pa u hram idite pa sve priredite što poslu treba i što traži običaj!

(Sluge odu. Posle kratke pause Ifigenija se obraća Orestu i Piladu.)

Ah! A ko je majka vaša, ko li otac vaš, ko sestra vaša, ako vam se rodila? Vas, dva mladića, ona sad izgubiće, bez braće ostaće. Ko zna to što ga sve u svetu čeka. Sve što bozi odrede u mraku puzi, a zla niko ne vidi.

(Kratka pausa.)

Pa otkud stigoste nam, jadni stranci vi? Do naše zemlje dugim putem ploviste, a dole, izvan doma, dugo bićete!

OREST

(pristupajući bliže)

Šta jadikuješ? Jadom nemoj potonjim žalostiti se, ženo, bila ti ma ko! Mudracem onog ne smatram ko mora mret a plačem želi smrtni strah da savlada, ni ko ti nariče, kad Had je blizu već, bez nade u spasenje; taj dve nesreće od jadne gradi, smehu on se izlaže a opet mre. Sudbinu treba primiti, a ti nas ne žali! Ta običaje te i žrtve znamo mi i poznajemo već.

IFIGENIJA

A koga Pilad zovu od vas dvojice? Od svega to sad najpre želim doznati.

OREST

(pokazujući na Pilada.)

Taj, ako želiš poznati ga s radošću.

IFIGENIJA

(Posmatrajući ga)

A kojem helenskome gradu pripadaš?

OREST

A šta ti, ženo, koristi da doznaš to?

IFIGENIJA

Ko braću da l' vas jedna majka rodila?

OREST

Po majci nismo, braća smo po ljubavi.

IFIGENIJA

A kakvo ime otac tebi nađenu?

OREST

Ko poznaje me zvao bi me Nesrećnik.

IFIGENIJA

To ne pitam, to sudbini ostavi.

OREST

Ko mre bez imena, taj mre neporugan.

IFIGENIJA

A zašto ćutiš? Il' si tako ponosan?

OREST

Moj život žrtvovaćeš, ali ime ne!

IFIGENIJA

Ni postojbinu svoju nećeš kazati?

OREST

Koristi nema. Opet moram umreti.

IFIGENIJA

A šta ti smeta da tu ljubav učiniš?

OREST

Arg slavni, ponosim se, moj je zavičaj.

IFIGENIJA

Zar tu se, bogova ti, rodi, stranče ti?

OREST

Da, iz Mikene, grada srećnog nekada.

IFIGENIJA

Begunac da l' si? Il' te otud prognaše?

OREST

Ja bežim s voljom, ali opet nerado.

IFIGENIJA

Što želim čuti da li ćeš mi kazati?

OREST

Al' to se slabo tiče moje nesreće.

IFIGENIJA

Iz Arga baš po želji ti mi osvanu.

OREST

Ne sebi, da li tebi, sama vidi to!

IFIGENIJA

Za Troju znaš, o njozi svud se govori.

OREST

Da nikad za nju, čak ni u snu, ne čuh ja!

IFIGENIJA

Nje nestade, od koplja, kažu, propade.

OREST

Da tako beše, pravu čuste istinu.

IFIGENIJA

A da l' se vrati s Menelajem Helena?

OREST

Da, na zlo stiže od mog roda jednome.

IFIGENIJA

A gde je? Od nje i ja mnogo propatih.

OREST

U Sparti sada s mužem prvim prebiva.

IFIGENIJA

Helada sva je proklinje, ne samo ja.

OREST

I mene njena upropasti preljuba.

IFIGENIJA

Ahejci vratiše l' se, kako teče glas?

OREST

Za sve me samo jednim pitaš pitanjem.

IFIGENIJA

Još to bih pre no umreš rado saznala.

OREST

Pa pitaj kad to želiš! Reći ću ti ja.

IFIGENIJA

Iz Troje i vrač Kalhant vrati li se već?

OREST

Ne, pade, po Mikeni ta se širi vest.

IFIGENIJA

O, gospo, pravo! Šta Laertov radi sin?

OREST

Još ne vrati se kući, al' je, vele, živ.

IFIGENIJA (gorko)

Da umre, nikada ne došo domu svom!

OREST

Ne proklinji ga! Svi ga jadi biju već!

IFIGENIJA

Al živi l' sin još nereidi Tetidi?

OREST

Ne živi. U Aulidi se zalud verio.

IFIGENIJA

I samo prividno što svaki svedok zna.

OREST

A ko si ti? Sve ti poznato u Heladi?

IFIGENIJA

Odande sam, — al' već ko dete stradah ja.

OREST

Za onamošnje s pravom pitaš prilike.

IFIGENIJA

A šta je s vođom, koga srećnim smatra svet?

OREST

Ko bi to? Koga znam, ne beše srećan taj.

IFIGENIJA

Atrejev sin bi, Agamemnon, neki car.

OREST

To ne znam, za tu stvar me, ženo, ne pitaj!

IFIGENIJA

Ne, bogova ti, kaži, pa me obraduj!

OREST

On strada jadan, i još nekog pogubi.

IFIGENIJA

On strada? Kako zbi se to? O, jadna ja!

OREST

Što uzdahnu? Da l' srodnik tebi beše on?

IFIGENIJA

Ja uzdišem za starom srećom njegovom.

OREST

Od žene svoje strašnom smrću pogibe.

IFIGENIJA

Jadnici, i ko ubi i ko poginu!

OREST

Ta prestani i nemoj više pitati!

IFIGENIJA

Još ovo, nesrećniku živi l' žena još?

OREST

Ne živi. Njen sin pogubi je rođeni!

IFIGENIJA

O, traže istraženi! Zašto stvori to?

OREST

Svom ocu mrtvom htede krv da osveti.

IFIGENIJA

Avaj!

(Posle kratke pause)

Zlo delo on ti svrši, ali pravedno.

OREST

Al' bilo pravo, bogovi ne praštaju.

IFIGENIJA

Još koje dete osta l' Agamemnonu?

OREST

Da, jedna ćerka ostade mu — Elektra.

IFIGENIJA

A teče l' kakav glas o ćerci zaklanoj?

OREST

Ne, osim da je mrtva, svetlost ne gleda.

IFIGENIJA

Ah, jadna ona i njen otac zlikovac!

OREST

Zbog žene preljubnice ona pogibe.

IFIGENIJA

A živi l' pokojnikov sin u Argu još?

OREST

Ne živi jadan nigde, al' je opet svud.

IFIGENIJA

O, bože, lažni sne! Ti samo pena bi.

OREST

Ni bozi što ih čovek zove mudrima lažovi nisu manji no sni krilati. U svima zemnim stvarima i nebeskim svud nered vlada. Samo jedan ima bol: kad neko mudar vračev savet posluša te gine. Taj to zna ko sam to iskusi!

HOROVOĐA

Avaj, avaj! A šta je s nama, našim roditeljima? Da l' žive il' ne žive? Ko će reći to?

IFIGENIJA

(Preda se razmišljanju pa se obraća sužnjima.)

Al' čujte! Baš mi nešto pade na pamet, i meni ko i vama biće korisno. A uspeh najviše se onda tek pojavljuje kad svima jedna ista stvar se dopadne.

(Orestu)

Pa bi li, spasem li te, hteo krenuti u Arg da nešto javim mojim dragima i list poneseš sužanj što ga napisa? On sažali se na me, znajuć da mu krv ne čini moja volja, nego običaj, jer takvo pravo naša voli boginja. Ta dosad ja ti nikog nemadoh u Arg da ide i da, spasen, mome nekome ponese izveštaj i preda u ruke. A ti — jer čini mi se da si plemenit i znaš Mikenu i sve što ih i ja znam — sad čitav pođi: ja ti život poklanjam ko poklon lep za tvoju laku uslugu!

(Pokazuje na Pilada)

A samo taj, jer ovaj tako traži grad, bez tebe neka žrtva bude boginji.

OREST

Sve lepo, ženo, reče osim jednoga: što ovog za me kolješ težak mi je bol.

Jer ja sam brodar čija lađa vozi jad, a on zbog mojih muka sa mnom putuje, i nije pravo smrću druga svog da ja priznanje stečem, sam se od zla izbavim. Ovako neka bude: njemu predaj list, po tvojoj želji u Arg odneće ga on. A sad ko hoće neka mene ubija! Sramota je kad druga u jad baci drug, da sebe spase. A moj to je prijatelj, te želim ja da budem žrtva, a ne on.

IFIGENIJA

O, srce verno, sine loze čestite i pravi druže drugovima svojima, od braće nek mu takav bude onaj brat što osta! Ni ja, stranci, nisam bez brata, al' oči moje ne mogu ga gledati. A ti kad želiš tako, ovog poslaću da pismo tamo nosi, a ti mrećeš tu; čoveka ovog silnom voliš ljubavlju!

OREST

A ko će žrtvovat me, strašan svršit čin?

IFIGENIJA

Ja. Boginja mi taj zadatak nametnu.

OREST

Baš jadan i bez blagoslova, devojko!

IFIGENIJA

Primorava me nužnost, moram slušati.

OREST

Ti, žena, sama zar muškarce ubijaš?

IFIGENIJA

Ne! Samo vodom kosu tvoju škropiću.

OREST

A ko će klati, ako smem to doznati?

IFIGENIJA

U hramu tu su koji poso vrše taj.

OREST

A kakav primiče me grob kad izdahnem?

IFIGENIJA

Unutra sveti plam i mračna pećina.

OREST

Avaj! A kako bi me sestra tek sahranila!

IFIGENIJA

Želje li puste, jadan, bio ti ma ko! Daleko živi ona od te obale. Al' ipak, jer si rodom baš Argivljanin, koliko mogu, i ja učiniću ti sve. Ta mnogi nakit u grob tvoj položiću i žutim uljem tebi okvasiću prah i cvetni sok na tvoje liću spalište u gori što ga riđa skupi pčelica. Sad idem da iz boginjina svetišta donesem list. Al' se na me nemoj srditi!

(Otvori vrata i govori slugama koji se nalaze u hramu.)

Vi, sluge, čuvajte ih, — al' bez konopa!

(Sluge izlaze i opkole sužnje.)

A nekom svome koga volim najviše u Arg ću poslat možda nenadanu vest. Moj list mu pravu radost nosi: žive još za koje misli da su već preminuli.

(Ode u hram.)

DRUGA POJAVA

Hor, Orest, Pilad

TUŽALJKA MESTO STAJAĆE PESME

HOR (Orestu)

Prva strofa

Ja te žalim, sveta voda glavu tvoju orosiće i krvca je poškropiće.

OREST

Ne jadikujte! Radujte se, devojke!

HOR (Piladu)

Prva antistrofa

Tebe slavim, mlad junače, baš ti ševa zapevala, vratićeš se domu svome.

PILAD

Al' dragim nije drago kad im dragi mru!

HOR (Piladu)

Druga strofa

Jadno li se vraćaš, avaj!

Druga antistrofa

(Orestu)

A ti, lele, mreti moraš?

Završna strofa

A ko od vas više strada? Sumnja srce nadvoje mi cepa, najpre tebe il' da tebe žalim?

(Kratka pauza. Orest prilazi Piladu.)_________________

TREĆA EPISODIJA

PRVA POJAVA

Orest, Pilad

OREST

Da l' misliš, Pilade, što i ja, boga ti?

PILAD

Ja ne znam, ne razumem tvoje pitanje.

OREST

A ko je mlada moma? Kako helenski za jade raspitivaše pod Ilijem, za Ahejaca povratak, za Kalhanta, veštaka ptičjeg, i za Ahileja još! Pa žali Agamemnona, raspituje za ženu i za decu! Rodom žena ta zacelo Argivka je. Nikad inače to pismo ne bi slala, ovo pitala, do srećnog Arga ko da i njen stoji spas.

PILAD

Ti malo preteče me, isto govoriš do jedno; ta za jade dvora carskoga zna svako, i ko malo opšti s ljudima. Al' za pamet se druga zadenu mi stvar.

OREST

A koja? Reci! Sam ćeš znati jasnije.

PILAD

Kad umreš ti, sramota je da živim ja; kad s tobom plovili, s tobom ću i umreti. Ta strašljivcem i rđom zvaće mene svud u Argu i po klisurastoj Fokidi. O meni svet će mislit — jer je pakostan — da sebe spasoh tim što tebe izdadoh il' da te ubih da ti kuću istražim, i smrt zasnovah radi carskog prestola u miraz što bih s tvojom sestrom dobio. Da, toga me je strah i toga mene stid, a zato mreti moram s tobom zajedno, jer tvoj sam prijatelj, i strah me prekora.

OREST

Ne greši duše! Sam svoj udes podneću; kad jedan čemer smem da trpim, neću dva. A ti što zoveš žalosnim i sramotnim, na mene pašće, ako sapatniku svom smrt spremim. Život ostaviti nije zlo kad bozi u jad svaljuju ko mene sad. A ti si srećan, dom ti čist, neokaljan, a moj je proklet, svakim jadom pritisnut. A kad se spase, onda s mojom sestrom ti, što za te udadoh je, rađaj podmladak, te ime trajaće mi, i dom očinski bez dece nikad mi se neće zatrti. Al' idi, živi, stan ti očev bio dvor! A u Heladu i u Arg nam viteški kad stigneš, — ovom zaklinjem te desnicom — ti humku naspi, metni na nju spomenik, nek sestra suzom rosi, kosom resi grob! I javi da me neka zakla Argivka, ko žrtvi na oltaru meni proli krv. I moju sestru nikada ne ostavi, kad vidiš rod i pustu kuću očevu! Pa zbogom! Ti mi beše drug najmiliji, o, lovidruže, druže moga detinjstva što težak teret mojih jada ponese! A Febo, prorok, mene ljuto prevari; daleko od Helade on me odmami, jer prvog proročanstva bilo ga je stid; ja sve mu svoje dadoh, sve ga poslušah, umorih majku svoju, i sad ginem sam!

PILAD

Sahraniću te, nikad neću, jadniče, napustit sestru tvoju, svoju ljubovcu. Ti mrtav bićeš draži meni nego živ. Al' još te božje ne uništi proroštvo, od smrti makar te i korak rastavljo. A katkad katkada u silnoj nezgodi i silna mena dešava se slučajno.

(Vrata hrama otvaraju se. Ifigenija ponovo izlazi s pismom u ruci.)

OREST

Ne zbori! Febova ne pomaže mi reč; iz hrama već se vraća ova devojka.

DRUGA POJAVA

Orest, Pilad, Ifigenija, Hor

IFIGENIJA (slugama)

Vi odlazite, idite i spremite unutra sve za žrtvu što je potrebno!

(Sluge odu. Ifigenija se obraća sužnjima.)

Al' evo, stranci, ja vam nosim složene mog pisma pločice! Šta uz to želim još to čujte! Niko nije isti u jadu a ni u nadi kad opasnost prestane. A ja se bojim kad se kući vrati taj što u Arg treba da ponese ovaj list, za moje da se neće starat poruke.

OREST

Šta hoćeš, dakle? Šta ti brigu zadaje?

IFIGENIJA

Da sad mi se zakune da će ovaj list u Argu predat onom kom je namenjen.

OREST

A ti i njemu hoćeš li se zakleti?

IFIGENIJA

A šta bi on da radim il' da ne radim?

OREST

Da njega živa otpustiš sa Tauride.

IFIGENIJA

Dabome, — kako list bi poneo inače?

OREST

A hoće li i vladar to odobriti?

IFIGENIJA

Izmoliću, a ovog na brod pratiću.

OREST (Piladu)

Zakuni se! (Ifigeniji) A ti mu kazuj zakletvu!

IFIGENIJA (Piladu)

Govori: »Rodu tvom ću ovaj predat list.«

PILAD

Tvom rodu, kažem, ja ću ovaj predat list.

IFIGENIJA

A tebe ja od Mrkih spašću hridina.

PILAD

A koji bog je svedok tvojoj zakletvi?

IFIGENIJA

Artemida, u njenom hramu služim ja.

PILAD

A meni vladar neba, Div samovišnji!

IFIGENIJA

A zakletvu li zgaziš, mene prevariš?

PILAD

Ne došo kući! A ti mene izdaš li?

IFIGENIJA

Ja nikad živa Argu na tle ne stigla!

PILAD

Sad slušaj nešto na što ne mislismo još.

IFIGENIJA

Reč pametna u pravi svagda stiže čas.

PILAD

Al' uzmi na um ovo: propadne li brod, u talasima pismo s blagom potone i nestane ga, a ja spasem život go, tad nisam više ovom vezan zakletvom.

IFIGENIJA

Al' znaš li šta ću? Na sve moraš misliti, Što stoji sve u ovom pismu pisano saopštiću ti to, da javiš mojima. Jer to je pouzdano: ako spaseš list, on ćutke sam će reći šta je pisano. A ovo pismo izgubi l' se u moru, ti ostaješ i s tobom moja poruka.

PILAD

Za svoje ko i za me lepo reče to. Al' kazuj kome treba ovaj predat list u Argu, što li treba sam da saopštim!

IFIGENIJA

Saopšti Agamemnonovu Orestu: »To šalje aulidska ti Ifigenija, što živi još, a vi je mrtvom smatrate.«

OREST

A gde je ona? Zar iz mrtvih ustade?

IFIGENIJA

Baš ovde, ti je gledaš! Reč ne prekidaj! »U Arg me, brate, dok još ne mrem izbavljaj iz tuđe zemlje! Spasi me od boginje i žrtvenika, gdeno strance ubijam!«

OREST

Šta, Pilade, da kažem? Kud mi stigosmo?

IFIGENIJA (produžujući Piladu)

»Il' domu tvom prokletstvo moram postati, Oreste!« Dvaput ime rekoh, upamti.

OREST

O, bozi!

IFIGENIJA (čudeći se)

Zašto za me zoveš bogove?

OREST

Produži samo! Nešto drugo pomislih.

(Za se)

A kad te budem pito, biće čudno sve!

IFIGENIJA

Za mene, kaži, »Artemida košutu odozgo spusti i nju zakla otac moj, misleći da je na me oštar trgo mač, i amo prenese me.« Uzmi pismo to! U njemu takvu ja napisah poruku.

(Predaje pismo Piladu.)

PILAD (primajući pismo)

Baš lakom ti si vezala me zakletvom, i sama lepo zakle se. Jer zakletvu kojom se zakleh ovaj čas izvršiću.

(Obraća se Orestu)

Gle, pismo nosim ti i dajem, Oreste, a pisala ga tvoja sestra rođena.

OREST (primajući pismo)

Ja prihvatam, al' pisma neću čitati, ne želim da mi slova radost donose.

(Hitajući sestri da je zagrli)

Oh, sestro moja, premila, sav uzbuđen s kolebljivošću grlim te i uživam slast čudnog toga čuda što ga saznadoh!

HOROVOĐA

(Iznenađen što stranac grli sveštenicu)

O, stranče, drsko kaljaš slugu boginji kad rukom ovi sveto ruho njezino!

OREST

O, sestro, što te Agamemnon rodio — moj otac, nemoj se okrenut! Sad ti brat osvano, kom se nikad nisi nadala!

IFIGENIJA (neprestano se čudeći)

Ti, brat moj, ti? Zar nećeš prestat zboriti? U Agru il' u Naupliji živi on?

OREST

Ne, nesrećnice, onde tvoj ne živi brat.

IFIGENIJA

Lakonka da l' te rodi, Tindarova kći?

OREST

Od Pelopova ja se rodih unuka.

IFIGENIJA (neprestano se čudeći)

Šta kažeš? Možeš li mi to dokazati?

OREST

Pa mogu. Pitaj štogod za dom očinski!

IFIGENIJA

Govori, dakle, sam, a ja ću slušati.

OREST

Od Elektre što doznah najpre reći ću. Da l' ču za svađu Atrejevu s Tijestom?

IFIGENIJA

Da, čuh, rad zlatnog zametnu se jagnjeta.

OREST

Da l' znaš da to u lepo tkivo utka ti?

IFIGENIJA (iznenađena)

O, dragi, ti mi srce silno potrese.

OREST

Na tkivu beše l' uzmicanje sunčevo?

IFIGENIJA

Da, nežnom pređom nekad i taj utkah lik.

OREST

I majka da l' te okupa za Aulidu?

IFIGENIJA

Znam; sjajna svadba to mi nije sprečila.

OREST

A šta? Zar majci svoje kose ne posla?

IFIGENIJA

Da, spomen — ukras mojoj praznoj grobnici.

OREST

Ko znak što sam ga videh ovo reći ću: u dvoru staro koplje deda Pelopa, — zamahnuv njime steče Hipodamiju iz Pise pošto pogubi Enomaja — u tvojoj čuvalo se kleti devičkoj.

TUŽALJKA MESTO STAJAĆE PESME

IFIGENIJA (veoma se radujući)

O, premili, — samo to si — premio si, moj Oreste, opet imam tebe, iz očinske, dragi, zemlje, iz mog Arga ti mi stiže.

OREST

A i ja tebe — mrtvom smatraše te svet. I suze i bol mešaju se s radošću pa tebi, ko i meni, kapke kvase sad.

IFIGENIJA

Kao dete nežno, nežno ostavih ja u dvoru a dojilji na rukama. Sreću svoju izreći ne mogu. Šta ću? To se tebi čudo nad čudima dogodilo.

OREST

A odsad srećni zajedno da budemo!

IFIGENIJA (horu koji se još čudi)

Čudnu radost nađoh, drage, strah me da mi ne uteče i u etar vine mi se o, kiklopska ognjišta, o, dane, o, Mikeno moja draga! Hvala ti za život i za negu, što krv istu, brata moga, svetlost doma odnegova!

OREST

Poreklom mi smo srećni, ali srećom zlom, o, sestro, život nam se u jad uvali.

IFIGENIJA

To sam jadna iskusila kad mi otac tašta srca oštrim mačem vrat ogrebo.

OREST

Ah, ko da duhovnim te gledam očima.

IFIGENIJA

Kad bez pesme svadbene u čador me Ahileju dovodili, dragi brate, prevarom ko verenicu, i plakali kod oltara,

svetom vodom škropili me!

OREST

Kad otac pregnu na to, i ja zaridah.

IFIGENIJA

Strašna li, strašna li je oca sudba meni dala! A iz jada jadi rastu.

OREST

Da si jadna hudom srećom brata svoga pogubila!

IFIGENIJA

Otkud mi smelost drska? Strašno, strašno ja se drznuh, avaj, brate! Smrti kletoj jedva si mi umakao! Umalo te ruke moje ne smakoše! Kakav kraj će jadu biti? Kakva kob će još me sresti? Gde l' ću puta naći da te iz ovoga spasem grada i od smrti izbavim te, domu, Argu da te vratim, pre no krv mi mač omasti? To da nađeš, to da nađeš tvoj je poso, jadna dušo! Da li kopnom, a ne brodom, nogom brzom kao vetar? Smrt te stiže ako kreneš plemenima onim divljim i putima neprohodnim; a kroz one mrke hridi put je dalek za bežanje, teško lađa plovi njime. Jadne l' mene, jadne l' mene! Ko će nama nesrećniče, da li bog il' smrtan čovek ili kakav srećan slučaj ovu tamu osvetliti, da se dvoje Atrejića što poslednji ostadoše iz nevolje ove spase

ČETVRTA EPISODIJA

HOROVOĐA

Razglasiću čudestvo ovo čudesno, ne doznah tek, već svojim videh očima.

(Pilad pristupi bliže Ifigeniji i Orestu.)

PILAD

Kad srodnik svoga davnog nađe srodnika i zagrle se, sve to red je, Oreste, al' ostavi se tuge, treba misliti na dično delo i put našeg spasenja, na begstvo odavde, iz kraja barbarskog. Ne žele mudri, uhvate li priliku, da sreću puste, drugu slast da prihvate.

OREST

To lepo reče. Al' se nama za to, mnim, i sreća stara. Ako li je spreman ko, i bog, dabome, ima onda veću moć.

IFIGENIJA

(Izvivši se iz ruku bratovih)

Al' ništa neće smetat i zadržat reč da najpre ne pitam za život Elektrin i njenu sudbu, — to mi želja najveća.

OREST (pokazujući na Pilada)

To muž je njen, s njim blažen život provodi.

IFIGENIJA

A odakle je? Ko je njegov roditelj?

OREST

Njegov je otac Strofije iz Fokide.

IFIGENIJA

Zar sinak ćerke Atrejeve, srodnik moj?

OREST

Da, brat od tetke, jedini mi pravi drug.

IFIGENIJA

Još ne bi rođen kad me otac žrtvovo.

OREST

Ne, dugo je bez dece bio Strofije.

IFIGENIJA (Pružajući ruku Piladu)

Raduj se, mužu moje sestre rođene!

OREST

A meni spasilac, ne samo srodnik moj.

IFIGENIJA

A kako smeđe prolit materinsku krv?

OREST

O tome ćutim. (Oklevajući) Osvetih oca svog.

IFIGENIJA

A šta je nagna da svog muža ubije?

OREST

O majci ćuti! Nije lepa o njoj reč.

IFIGENIJA

Pa dobro. Da li Arg u tebe gleda sad?

OREST

Menelaj vlada, a ja bežim od kuće.

IFIGENIJA

Da l' stric nam jadnoj kući štogod naudi?

OREST

Ne. Strah me goni od kuće — erinije.

IFIGENIJA

I tu na žalu ču se da te muči bes.

OREST

To ne bi prvi napad moje bolesti.

IFIGENIJA

Znam, ubi majku, pa te gone boginje.

OREST

Da, čeljustima spopale me krvavim.

IFIGENIJA

A zašto ovom kraju nogu okrenu?

OREST

Po svetom dođoh naređenju Febovu.

IFIGENIJA

Rad čega? Sme l' se znati il' je tajna to?

OREST

Izreći ću. Čuj izvor mojim jadima. Kad rukom ja osvetiti kobno majčino zločinstvo, jednako me otad gonile erinije kad bežah, dok mi Loksija u grad Atinu ne upravi korake da bezimenim boginjama račun dam. Sud ima sveti što ga nekad stavi Div za Areja kad krvlju ruke ukalja. Tu s radošću me ne prihvati nijedan od znanaca, jer mrzak bejah bozima. A koga stid bi, on mi sofru postavi posamce, ma pod jednim krovom bili mi; svi nemi, ćutim i ja, — svak se usteže da jede i da pije sa mnom zajedno. A svakom pehar već i meru jednaku napose napuniše, i svi piju veselo. Ja za to korit poznanike ne smedoh,

te mirno trpljah, ko bajagi ne vidim, i teško uzdisah ko krvnik materin. A iz mog jada, čujem, niče svečanik Atinjanima, i još traje običaj, te vrču čini poštu narod Paladin.

(Kratka pausa)

A kada na brežuljak stigoh Arejev, pa stadoh pred sud, jednu klupu uzeh ja, a drugu najstarija od erinija. Kad na me tužbu ču za krvcu majčinu ko svedok Feb me spase, a za glasove Palada nađe broj da jednak imaju, pobedih, krvnog suda ja se izbavih.

A koje zadovoljne behu presudom, kraj suda sebi svetište odabraše; a Srde što se s presudom ne složiše neprestano me neumorno gonjahu, dok opet ne stadoh na Febov sveti prag i pružih se pred hramom ništa ne jeduć i tu se zakleh: život sebi skršiću ne spase li me Febo što me uništi! Sa zlatnog tronošca tad Febov ču se glas, i on me amo posla, s neba pali kip da uzmem i u atinski prenesem kraj.

Kad reče da će to nam biti spasenje, pomozi! Jer kad sveti ugrabimo lik, isceliću se i tad u Mikenu grad dovešću te na galiji mnogovesloj. I zato, dušo moja, sestro moja premila, dom spasi očinski, a spasi i mene! Sve moje i svi Pelopići propašće s nebesa pali ako ne otmemo lik.

HOROVOĐA

Razgneviše se strašnim gnevom bogovi, i lozu Tantalovu svakim jadom tru.

IFIGENIJA

Još pre no dođe, ja sam silno čeznula u Arg da grem i tebe vidim, brate moj. A želim ti što želiš, da te jada tvog oslobodim i očinski da dignem dom, bez gneva na krvnika svoga negdašnjeg. Ta ruka moja neće krv ti proliti,

i spašću dom, al' kako ću od boginje i kralja da se skrijem, toga me je strah, kad prazno i bez kipa nađe postolje. Zar ne bih poginula? Gde mi odbrana? Al' sve ko jedan desi li se čin, poneseš lik i mene lepom galijom povezeš, smeli podvig lepo ispašće. Od kipa ako odvojim se, ja ću mret, a onda tvoj obezbeđen je povratak. Ne ustežem se, ma i mreti morala, da tebe spasem: umre l' muško u kući, oplakuju ga svi, a žensko slab je stvor.

OREST

Ne želim da sam krvnik tvoj i materin, bi dosta krvi njene. S tobom hteo bih i živeti i u smrt s tobom krenuti. A vodiću te, sam ne poginem li tu, odavde kući, il' ću s tobom umreti. A čuj što mislim: Artemida kad bi tom protivila se, zar bi reko Loksija kip njezin da poneseš u grad Paladin i tvoje lice vidim? Kad u jedno sve saberem, ja se našem nadam povratku.

IFIGENIJA

A kako bismo smrti mogli pobeći i postići što želimo? Tu leži sva teškoća za naš put, a volje imam ja.

OREST

A bismo l' kralju mogli život uzeti?

IFIGENIJA

Strahota! Gospodara svog da smakne gost!

OREST

Al' za spasenje naše treba pregnuti.

IFIGENIJA

To ne bih mogla, al' ti hvalim srčanost.

OREST

U hramu zar me ne bi gdegod sakrila?

IFIGENIJA

Da dočekamo noć i pobegnemo tad?

OREST

Ta lopov traži noć, a svetlost istinu.

IFIGENIJA

Al' straža je u hramu, ona ne drema.

OREST

Ah, pogibosmo! Kako da se spasemo?

IFEGENIJA (polagano)

Al' čini mi se da ja nov pronađoh put.

OREST

A kakav? Ded saopšti, i ja da ga znam!

IFIGENIJA

Ko izgovor ću uzet tvoje ludilo.

OREST

Da splete pletke ženski rod je sposoban.

IFIGENIJA

»Iz Arga stiže, majku ubi«, reći ću.

OREST

Zlo moje upotrebi, pomaže l' ti to!

IFIGENIJA

»Ne smem ga boginji prikazat«, reći ću.

OREST

Iz kojeg uzroka? Već nešto pogađam.

IFIGENIJA

»Što nije čist, a samo sveto žrtvujem«.

OREST

A šta će to pomoći kip da otmemo?

IFIGENIJA

»U morskoj hoću vodi da ga očistim«.

OREST

U hramu još je kip rad kojeg stigoh ja.

IFIGENIJA

I njega želim prati. Ti ga dodirnu.

OREST

A gde? Da l' tu gde talas plavi obalu?

IFIGENIJA

Gde počiva ti brod o užu lanenu.

OREST

A da l' ćeš ti il' neko drugi nosit kip?

IFIGENIJA

Ja. Samo ja ga smem da dirnem jedina.

OREST (pokazujući na Pilada)

A u tom poslu šta će biti s Piladom?

IFIGENIJA

»I njega kalja krv ko tebe«, reći ću.

OREST

Da l' sve to tajno il' sa znanjem kraljevim?

IFIGENIJA

Zadobiću ga. To se sakrit ne može.

OREST

Moj brod je spreman, vesla žude pučinu.

IFIGENIJA

Ti staraj se da drugo dobro ispadne!

OREST

Još jedno treba: (pokazujući na hor) ovih žena ćutanje. Pristupi njima te ih lepim rečima zadobi! Žena zna izazvat samilost. A drugo sve će možda lepo ispasti.

IFIGENIJA (Horu)

O, drage žene, na vas pogled upravljam, u vašoj stoji ruci ili uspeh moj il' moja propast, zavičaj kad izgubim i milog brata svog i sestru premilu. Pre svega ovo srcu svome primite: mi jesmo žene, jedna drugoj odane, a zajedničke stvari znamo čuvati. Sad ćutite i begstvo nam pomozite. Kad vernost čuva, jezik stvar je najlepša. Gledajte, troje dragih jedna čeka kob: il' povratak u otadžbinu ili smrt.

(Horovođi)

A spasem li se, ja i tebe vratiću tvom zavičaju.

(Idući od jedne žene do druge)

Zaklinjem te desnicom i tebe, tebe, tebe, lepim obrazom i kolenima i najdražim u kući, pa majkom, ocem, decom, rodi li ih ti. Šta kažete mi? Koja od vas pristaje il' koja — reci — neće? Ako nećete, tad propadosmo i ja i moj jadni brat!

HOROVOĐA

Ne boj se, draga gospo, spasavaj se ti! O svemu tome što me moliš, — silni Div nek svedok bude — neću ja ni pisnuti!

IFIGENIJA

Na rečima hvala vam i srećne budite!

(Orestu i Piladu)

Sad u hram ti pa i ti ući morate, jer uskoro će ove zemlje doći kralj da pita da l' su stranci žrtvovani već.

(Orest, i Pilad idu u Artemidin hram. Ifigenija, idući za njima, moli se Artemidi.)

DRUGA POJAVA

Ifigenija, Hor

IFIGENIJA

O, časna gospo što u luci aulidskoj od krvničke me ruke spase očeve, i sada spasi mene i njih! Inače svet neće verovati reči Febovoj zbog tebe! U Atinu pođi s nama sad iz kraja barbarskog! Ne liči tebi tu da prebivaš, kad za stan blažen imaš grad.

(I ona ode u hram.)

TREĆA POJAVA

DRUGA STAJAĆA PESMA

HOR

Prva strofa

Halkiono, sjajna ptico, što kraj žala kamenita neveselu pevaš pesmu! Dobro uho razumeće da svog muža večno plačeš. I ja s tobom naricaću ptica krila salomljenih. Za helenskim čeznem trgom, za Artemidom čeznem blagom, što na bregu sedi Kintu,

a pod palmom bujna lista, uz granatu lovoriku i maslinu svetu plavu, gde se Leta porodila, na jezeru, gde talasi, krugom kruže i gde Muze slavi labud zvukogrli.

Prva antistrofa

Silne, grozne kaplje suza niz obraze što leteste kad su kule popadale, a dušmanski brod me vuko kad me koplje savladalo! Za zlato me prodadoše, u barbarsku dođoh zemlju, i tu služim službenicu one što lov gorom lovi, ćerku Agamemnonovu, i za žrtvu oltar spremam! Večnog hvalim nesrećnika; on u jadu neće klonut, jer je s njime uzrastao, na nesreću već navikao. Al' kad srećni minu dani, život ljudi teško snose.

Druga strofa

I tebe će brod argivski tvojoj kući, gospo, vozit, zasviraće frule glasne što ih Pane voskom veza i pratiće udar vesla, a vrač Feb će uza svoju sedmožičnu pevat liru i uz pesmu vodiće te u Atinu, varoš sjajnu. A mene ćeš ostaviti i otplovit veslom šumnim; u vazduhu širiće se jedra na konopcu uz kljun zategnutom, a brod hitno odmicaće.

Druga antistrofa

Hipodromom da se sjajnim kao žarko vinem sunce, da ugledam kuću svoju,

da prestanem kriliti se, i da stanem ponad krova, pa u kolo uhvatim se med momcima slavna roda, pa da igram, nogom vezem, a pred majkom s vrsnicama, nadmećem se za milinu, ko u bujnom kad sam sjaju bogato se spremala za takmu, šarenijem velom i viticom lice svoje osenila!

(Pausa. Kralj Toant dolazi s pratnjom.)

PETA EPISODIJA

(ČETVRTI ČIN)

PRVA POJAVA

Toant, Hor

TOANT

A gde je ovom hramu gospa čuvarka, ta Helenka? Je l' strance već posvetila? U svetištu zar oganj već im liže trup?

(Izlazi: Ifigenija s kipom na rukama.)

DRUGA POJAVA

Toant, Ifigenija, Hor

HOROVOĐA

Evo je! Jasno, kralju, reći će ti sve.

TOANT (Ugleda Ifigeniju i čudi se što iznosi kip.)

Hej! Šta, ćerko Agamemnonova, sveti kup na rukama sa čvrstog nosiš postolja?

IFIGENIJA

U tremu, kralju, korak svoj zaustavi!

TOANT

U hramu šta se desi, Ifigenija?

IFIGENIJA

Strahota! Svetinje se moje tiče reč.

TOANT

Šta novo uze zborit? Kaži jasnije!

IFIGENIJA

Ta nisu čiste žrtve što ih poslaste.

TOANT

A otkud znaš to? Ili samo nagađaš?

IFIGENIJA

Kip sveti na svom okrenu se postolju.

TOANT

Sam sobom? Il' ga trešnja krenu zemljina?

IFIGENIJA

Sam sobom! Boginji se oči sklopiše.

TOANT

A šta je uzrok? Da li ljaga stranaca?

IFIGENIJA

Da, ništa drugo. Njihov čin je strahotan!

TOANT

Na žalu ubiše li koga barbara?

IFIGENIJA

Ne, od svog doma s krvnom ljagom dođoše.

TOANT

A s kakvom? Želim da me o tom izvestiš.

IFIGENIJA

Ah, majku mačem zajedno pogubiše!

TOANT

O, Apolone, to ni divljak ne bi smeo!

IFIGENIJA

Helada cela zato ih je prognala.

TOANT

I stoga kip iz hrama nosiš napolje?

IFIGENIJA

Na vazduh čist, od krvi da ga uklonim.

TOANT

A kako dozna za taj tuđinaca greh?

IFIGENIJA

Ispitah, kip kad okrenu se boginjin.

TOANT

Ko mudra Helenka sve lepo dokuči.

IFIGENIJA

I sladak mamac spustiše mi u srce.

TOANT

Iz Agra nose l' kakav glas ti prijatan?

IFIGENIJA

Da srećno živi Orest, brat moj jedini.

TOANT

Da, zbog te vesti da ih spaseš radosna.

IFIGENIJA

I otac moj da živi, srećan, napredan.

TOANT

A ti, dabome, verna osta boginji.

IFIGENIJA

Heladu celu mrzim, jer me odbaci.

TOANT

Šta treba s tim tuđincima da radimo?

IFIGENIJA

Da poštujemo svoj starinski običaj.

TOANT

Da l' za svoj poso spremi vodu i svoj mač?

IFIGENIJA

Pre želim svetim da ih pranjem očistim.

TOANT

Da l' vodom izvorskom il' morskim kapljama?

IFIGENIJA

Ta more svaki ljudski sapira ti greh.

TOANT

Tim svetija će biti žrtva boginji.

IFIGENIJA

I svoju dužnost bolje još izvršiću.

TOANT

Do hrama baš ne dopiru li talasi?

IFIGENIJA

Samoće treba, još i drugo svršiću!

TOANT

Postupi s voljom, tajne gledat ne volim!

IFIGENIJA

A moram i kip očistiti boginjin!

TOANT

Da, ako krvnikova ukalja ga krv.

IFIGENIJA

Inače nikad s postolja ga ne digoh!

TOANT

Pobožnost i opreznost tvoju poštujem.

IFIGENIJA

Čuj sad šta te molim!

TOANT

Tebi priliči da kažeš to!

IFIGENIJA

Veži strance u okove.

TOANT

Kuda bi ti pobegli?

IFIGENIJA

Vere nema u Helena.

TOANT (slugama)

Dajte, sluge, okove!

IFIGENIJA

A i strance nek izvedu ovamo!

TOANT (slugama)

Učinite!

IFIGENIJA

Glave sebi plaštem pokrijte!

TOANT

Od zraka sunčeva.

IFIGENIJA

Daj mi svojih pratilaca!

TOANT (namigne na neke sluge)

Ovi će te pratiti.

IFIGENIJA

U grad pošlji koga da im javi —

TOANT

Kakvu novu stvar?

IFIGENIJA

Svi da u svom budu domu!

TOANT

Da ubice ne sretnu?

IFIGENIJA

Takav susret ljude kuži.

TOANT (jednom sluzi)

Idi ti i javi to!

IFIGENIJA

Niko na oči da ne dođe!

TOANT

Baš grad ti na srcu, i sa pravom svi će tebi diviti se građani.

IFIGENIJA

I za prijatelje brigu brinem.

TOANT

Meni reče to.

IFIGENIJA

A ti čekaj tu pred hramom božjim —

TOANT

Šta da radim ja?

IFIGENIJA

Čisti kuću buktinjom.

TOANT

U čistu da se povratiš.

IFIGENIJA

A tuđinci kad iz hrama odu —

TOANT

Šta da radim tad?

IFIGENIJA

Lice onda ruhom pokrij!

TOANT

Da se ne oskrnavim?

IFIGENIJA

Budem li se onde zadržavala, —

TOANT

Kolik daješ rok?

IFIGENIJA

Ne čudi se!

TOANT

Mirno vrši službu svojoj boginji!

IFIGENIJA

Ovaj greh da sperem kako želim!

TOANT

I ja želim to!

(Kratka pausa. Iz hrama vode Oresta i Pilada u okovima; Toant se približio vratima i glavu pokrio svojim plastom, a kad je povorka prošla pored njega, on uđe u hram da se očisti)

TREĆA POJAVA

Ifigenija, Orest i Pilad sa svojim čuvarima, Posluga, Hor

IFIGENIJA

Strance eto vidim gde iz hrama veće izlaze, ukras boginjin i janjad — čijom krvlju treba krv da operem — i još plamen buktinja i drugo sve što naredih ja da strance očistim i boginju. S puta, građani, uklonite se ovoj zarazi! Čuvar hrama čija služba ruke traži prečiste, il' na svadbu ide l' ko il' hodi žena s bremenom bežite, uklonite se da se ko ne ukalja!

(Dok Ifigenija izgovara poslednje reči, povorka je već jedan deo pozornice prešla. Ifigenija se najzad još jednom okrene hramu s ovom molitvom.)

Ćerko Diva, Lete, Devo, Gospo, krv li sperem svu, prineseni li žrtvu gde već treba, dom ćeš imat' svet, a mi srećni bićemo; o drugome ne govorim, — al' ću reći bogovima sveznalim i boginji.

(Ode s Orestom i Piladom, s njihovim čuvarima i poslugom. Hor ostaje sam.)

ČETVRTA POJAVA

Hor

TREĆA STAJAĆA PESMA

HOR

Strofa

Divan sin je porod Letin; u dolama ona plodnim na Delu ga jednom rodi, dete svoje zlatokoso, u kitari umetnika; njega s ćerkom lukoljubnom s morske hridi ona diže i, ostaviv rodno mesto, ponese ga majci vrela, i Parnasu slete na vrh što se Bakhom ori ceo, gde zmaj šaren, riđ i bakren, silno zemlje čudovište, pod lisnatom lovorikom zemno čuva proročište. Još ko dete, još ko dete, na rukama miloj majci skačuć, ti ga Febe, ubi, svetom stiže proročištu, na tronošcu sediš zlatnom, na prestolu nevarljivome, proročanstva svetu javljaš, iz dubina svetilišta, sused vrelu Kastaliji, na središtu zemlje živiš.

Antistrofa

Al' kad Letin sin osvanu i Temidu, ćerku Zemlje, iz proročkog progna hrama, Zemlja tada rodi snove, noćne senke i utvare, što u tamnim u pećinama mnogim ljud'ma kada legnu san boravit razgovetno otkrivahu šta je bilo, šta se zbiva, šta l' će biti. Tada Febu ote Zemlja čast proročku rasrdiv se što Temidu on uvredi.

On na Olimp brzo krenu, Divu presto rukom ovi, da iz hrama ukloni mu božji gnev i noćne glase. Div se smeje što taj dečak dođe zlatne žudeć časti. A Div kimnu, kosom progna noćne snove i ljudima uze iz sna proricanje, čast i službu vrati Febu ljud'ma veru u reč božju usred gužve što sja s trona.

(Pausa. Iz pratnje koja je otpratila Ifigeniju na morsku obalu dolazi glasnik.)

EKSODA

(PETI ČIN)

PRVA POJAVA

Glasnik, Hor

GLASNIK

Vi, hrama stražari, oltara čuvari, gospodar zemlje Toant gde se nalazi? Otvor'te jake dveri te iz hrama tog vladara zemlje zovite mi napolje!

HOROVOĐA

A šta je, ako smem da zborim nezvano?

GLASNIK

Mladića strana oba ovčas odoše! A sve to skova Agamemnonova kći; iz zemlje s kipom sveštenim umakoše, u krilu odnese ga lađa helenska.

HOROVOĐA

Što reče ne može se verovati. Kralj kog želiš videti, iz hrama ode već.

GLASNIK

A kud? On mora znati šta se dogodi.

HOROVOĐA

Ne znamo! Ali idi sad u potragu, dok ne nađeš ga i to sve mu saopštiš!

GLASNIK

E baš se vidi! Ženskom rodu ne veruj! U tome i vi imaćete učešća.

HOROVOĐA

Zar lud si? Šta će njima bekstvo stranaca? Što brže možeš, hitaj dvoru kraljevskom!

GLASNIK Pre neću dok mi neko jasno ne kaže unutra je li ili nije vladar naš.

(Udara u vrata hrama.)

Hej, vi unutra, otvarajte brave sad i rec'te kralju da sam tu pred vratima, da javim celo breme novih nevolja!

(Toant izlazi iz hrama.)

DRUGA POJAVA

Toant, Glasnik, Hor

TOANT Pred hramom boginje ko viče toliko, u vrata bije, graja hram ispunjuje?

GLASNIK (pokazujući na hor) Te varale me i od hrama gonile, ko napolju si, a ti baš unutra bi.

TOANT Dobitku nadaju l' se il' ga vrebaju?

GLASNIK O njima posle zboriću, a sada čuj najpreče što je. Moma što se starala za žrtvenike ovde, Ifigenija, sad pobeže sa strancima i ponese

kip sveti, a čišćenje beše obmana!

TOANT Šta kažeš? Kakav zao uhvati je duh?

GLASNIK Oresta htede spasti, sad se snebivaj.

TOANT Šta? Onog što ga rodi Tindarova kći?

GLASNIK Što svom oltaru posveti ga boginja?

TOANT O, čuda! Kako bih to bolje nazvao?

GLASNIK Nemoj se na to osvrtati, nego čuj! Kad jasno vidiš sve i čuješ, razmisli tuđince kakvom uhvatićeš potragom!

TOANT Pa kazuj! Dobro reče. Nisu pobegli daleko već, izmaći neće koplju mom.

GLASNIK Kad ono moru stigosmo na igalo, Orestov brod gde beše tajno osidran, tad nama, što nas posla ti da pratimo u okovima one strance, namignu kći Agamemnonova da mi stanemo, rad njene tajne žrtve i očišćenja. A sama lance prihvati i pred sobom tuđince pogna. To mi beše sumnjivo, al' svidelo se, kralju, tvojim slugama. A posle, da nas nečim samo zaseni, zajaukne i udari u neznane u basme, ko da ljagu spira krvavu. Seđasmo dugo, kad nam pade na pamet: tuđinci bi se mogli osloboditi, nju smaći, pa u bekstvo. Čutke seđasmo, jer strah nas beše obred gledat zabranjen.

Al' najzad samo jedna miso diže sve da napred krenemo i pored zabrane.

(Kratka pausa)

I onde lađu primetimo helensku

sa veslima i razapetim jedrima, momaka ti pedeset vesla drže već na klupama; na igalu bez okova pred krmom još mladići stoje slobodni. Na krmi hitro vuku užad rukama, a prvi drže štice; jedni vešaju o grede sidro, drugi lestve spuštaju do vode da se stranci mogu popeti. A mi na poso smesta, podlu prevaru kad opazismo, sveštenicu zgrabismo i konopce, te lepoj krmi htedosmo da korman silom otrgnemo s nasada. I zagrajasmo: »Zašto tajno grabite odavde sveti kip i sveštenicu tu? Pa ko si, čij si, da je od nas odvlačiš?« A on će: »Ja sam Orest, njezin brat, da znaš, sin Agamemnonov, i svoju sestru ja, iz kuće što je nesta, vodim sa sobom.« Al' jednako smo sveštenicu držali i silom hteli je dovući preda te. Po licu jaki pljuštali su udarci, jer mačeva ni oni ni mi nemasmo, no jedni druge udarasmo šakama; u jedan mah nas oba momka stadoše po rebrima da biju i po jetrima, i udovi nam klonuše, malaksaše. I grdnim, strašnim išarani znacima, uklonismo se na hum, jedni s ranama na glavi, drugi s ranama na očima. Na bregu stojeć gore boj opreznije produžismo i kamenjem ih gađasmo. Al' strelci s krme silnim pljuskom strelica odbijahu nas i daleko potisnu. Tad strašan talas brod im žalu pritera; dok sestra strahuje da uđe u vodu, na levo rame Orest sestru podigne i zađe u more i stane na lestve te srećno metne je na lepu palubu, a s njome onaj kip što pade iz neba, lik ćerke Divove. A isred lađe glas ovakav ču se: »O, mornari helenski, zaveslajte da pena more pokrije! Sad imamo zbog čega morem nemilim kroz Simplegade ovamo dojedrismo!« A oni zakliktavši klikom radosnim zaploviše, a lađa dok im plovljaše u luci odmicaše, tek na izlazu sa talasima sudari se strahotnim, jer silan vihor iznenada navali i krmu lađi stane potiskivati.

Veslači svim se opirahu silama, al' vali lađu natrag žalu potisnu. Kći Agamemnonova tad se pomoli: »O, ćerko Letina, iz zemlje barbarske sad mene sveštenicu svoju izbavi i prosti krađu moju! I ti, boginjo, svog brata voliš, i razumej brata svog da i ja volim.« Pesmom njenu molitvu mornari poprate i golih pleća svi po naređenju vesla hitro prihvate.

Sve bliže, bliže brod se stenju primiče. I jedan od nas hitro skoči u more, a drugi stane na brod bacat konopce. A mene odmah tebi amo pošalju da javim, kralju, šta se onde dogodi. Al' hajde, uzmi okove i konope! Ne stiša li se val i more ne smiri, spasenju ne mogu se stranci nadati. Kralj mora, bog Posidon, misli jednako na Troju, Pelopidima je dušmanin! I sada, mislim, tebi će i tvojima on sina Agamemnonova predati i sestru njegovu što zaboravi greh u Aulidi i boginju nam izdade.

HOROVOĐA

O, jadna Ifigenija, zaglavićeš sa bratom kada kralj te opet uhvati!

TOANT

Ustajte listom ove zemlje građani, zauzdavajte konje, žalu skočite i brzo uhvatite lađu helensku što val je baci! S boginjinom pomoći svetokradice opet mi ulovite! Vi drugi brzo otisnite čunove, na vodi da ih il' na kopnu konjima stignemo i sa strme stene srušimo il' tela nabijemo im na kočeve!

(Horu)

A od vas, jer ste za taj naum znale vi, čim nađem vremena i budem dokolan, račun potražiću. Sad časit nećemo, jer žurimo se, hitan poso čeka nas.

(Nad hramom se pojavljuje Atena.)

TREĆA POJAVA

Boginja Atena, Toant, Glasnik, Hor

ATENA

Kud, kud si pohitao, kralju Toante, u potragu? Sad reči čuj Atenine! Ne kreći bojne redove u poteru! Na Loksijinu reč je Orest ovamo doplovio, da gnevu srda umakne i svoju sestru kući u Arg povrati, i otud u moj kraj ponese sveti kip. To tebi kažem. Al' Orestu, što ga ti na burnom moru namisli da pogubiš, već meni za volju Posidon vozi brod kad moru pleća umiri i utiša.

(Okrenuvši se moru)

Al' čuj, Oreste, što ti ja naređujem, jer, mada nisi ovde, čuješ božju reč: Hajd', plovi s kipom i sa sestrom rođenom! Kad bogom sazdanoj Atini doploviš, na kraju leži sveto mesto atičko u susedstvu baš blizu lomnog Karista; moj narod njemu ime Hale nadenu. Tu hram sagradi i unutra smesti kip, po Tauridi ga zovi i po jadu svom, što odjadi ga gnevom srda progonjen po Heladi. A odsad svet Artemidu ko Tauropolu poštovaće boginju. Uvedi običaj: kad narod praznuje, za iskup tvoje krvi neka pod mač vrat muškarac stavi te ga krvlju poprska, da pošta svetoj učini se boginji!

A ti na svetoj steni, Ifigenija, ključarka bićeš boginji u Brauronu, i tu ćeš, kada umreš, i grob imati, za ukras lepe davaće ti haljine što iza žena ostaju kad preminu pri porođaju.

(Toantu, pokazujući na njih)

I te, kažem, Helenke

nek odavde se rad poštenja pošalju. Na bregu Arejevu ja te izbavih, Oreste, reših raspru jednakim glasova brojem. Odsad zakon važiće: »Ko primi jednak broj glasova, taj je prost.« Sad vodi sestru, sine Agamemnonov, a ti mi Toante, od gneva prestani!

TOANT

Atena, gospo, ko god božji čuje glas, a neće da ga sluša, pravo ne misli. A ja se na Oresta, što mi pobeže sa svetim kipom, ni na sestru ne srdim. Zar dolikuje boj sa silnim bozima? Sa boginjinim kipom u svoj zavičaj nek putuju i sveti srećno smeste kip.

(Pokazujući na hor)

I ove žene ja ću srećnoj Heladi povratiti, jer ti mi tako naredi. I spuštam koplje već na strance dignuto i vesla, slušajući tebe, boginjo!

ATENA

E tako! To usud zahteva, gospodar sviju nas. Podun'te vetri, u Atinu nosite Agamemnonova sina, a ja zajedno s njim putujem i sestrin sveti čuvam kip! (Atena ode. Toant s pratnjom odlazi.) HOR (Prema moru, gde ugledaju brod) Sad srećno mi na put hitajte kući, i veoma se svojoj radujte sreći! Al' boginjo, sveta u besmrtnih svuda i smrtnih, Atena, Palado naša, izvršit spremne smo naredbu tvoju; jer vanredno radosne, nenadne vesti do ušiju mojih stigoše danas. O, sveta i presveta boginjo Niko, pod okrilje svoje uzmi moj život, i svagda me vencem novim ovenčaj!_________________