�769

ТИЈА

НА

ТРО

ПИ

Н

Тијана ТРОПиН(Београд, Институт за књижевност и уметност)tijana.tropin@ikum.org.rs

ОДРАСТАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Кључне речи: књижевност за децу, превођење, фантастична жанровска књижевност, књижевни утицаји

Апстракт: Овај текст покушава да сажето представи неке аспекте са-времене књижевности за децу који заслужују интензивније проучавање. Први део издваја одлике карактеристичне за превођење дечје књижевности, посебно склоност ка адаптацији уместо преводу, и уношењу дидактичних или сенти-менталних елемената у превод. Наглашава се и тенденција ка локализацији превода. Неки разлози за те особине могу се наћи у неуобичајеном, двостру-ком статусу књижевности за децу.

Други део текста бави се неким савременим тежњама у српској књи-жевности за децу, посебно растућом популарношћу фантастичне жанровске књижевности. Наглашава се утицај страних жанровских дела на млађе писце, посебно језички утицај лоших превода, али наводе се и извесни позитивни резултати – српски писци за децу истражују нове могућности стапања страних и домаћих књижевних традиција.

Текст се завршава предлогом за подробније проучавање наших превода књижевности за децу, усмереном на стварање преводилачке поетике и бољег схватања њеног значаја.

Ово излагање, посвећено појединим интересантним а не-довољно осветљеним аспектима дечје књижевности, започеће кратким освртом на разлоге због којих је код нас проучавање дечје књижевности релативно занемарено: књижевност намењена деци се и даље сврстава или у жанровску, на корак од тривијалне, или у едукативно-дидактичну „примењену“ књижевност, у сваком случају без значајне уметничке вредности. Уметнички вредна књижевна дела пре се третирају као изузетак него као правило, а писци чији је опус у потпуности или знатним делом посвећен деци често имају нижи статус и суженију научну рецепцију, чак и онда када су популарни и цењени.

Такав маргинални положај дечје књижевности код нас јесте један од главних изазова за њене проучаваоце. Њему се придру-жује и чињеница да корпус дечје књижевности не може да се јед-ноставно и недвосмислено одреди неким формалним критерију-мима – постоје примери дела која су прелазила из једне категорије

Библид 0350-6428, 44 (2012) 148, с. 769–777 Научни чланак

УДК

821

.03-

93=1

63.4

1 ; 8

21.1

63.4

1.09

-93

770]�

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ у другу, некад у прерађеном виду а некад у интегралном облику

(пре свих Гуливерова путовања Џонатана Свифта и Робинсон Крусо Данијела Дефоа, али и уметничке бајке Е.Т.А. Хофмана и Оскара Вајлда, сликовница Штрувелпетер Хајнриха Хофмана, Мали принц Антоана Сент Егзиперија, код нас дела Јанка Весе-линовића, Душана Радовића и Бранка Ћопића). Са друге стране, у популарном схватању често се бркају представе о књижевности за децу и књижевности о деци, тако да се неретко аутобиографска или мемоарска дела посвећена детињству механички сврставају у дела намењена деци.

Робинсон Крусо, Владимир Жедрински

Надаље, дела дечје књижевности често се формално или тематски могу сврстати у различите жанрове књижевности „за одрасле“, што додатно отежава њихову класификацију. Треба

�771

ТИЈА

НА

ТРО

ПИ

Нуочити да детаљном проучавању неког дела, ауторског опуса или читавог жанра (нпр. уметничке бајке) често претходи промена статуса – сматра се да уметнички квалитет „издиже“ предмет проучавања изван сфере књижевности за децу. То се може поду-дарити са „застаревањем“ текста чија форма отежава читање и перцепцију савременој деци, али постаје занимљива за одрасле читаоце и тумаче.

О специфичном статусу књижевности за децу сведочи и чињеница да се стандарди и поетика превођења за децу умногоме разликују од превођења за одрасле, од самих почетака модерне српске књижевности (Басне Доситеја Обрадовића) па до данас. Оријентација на циљни текст и циљну читалачку групу овде је доведена до пароксизма. Наиме, преводиоци су себи давали изу-зетно много слободе приликом превода дела намењених деци, тако да се у неким случајевима може говорити не само о прера-дама већ о сасвим новом делу насталом на темељу оригинала (пре свега препеви, нпр. Змајеви, Винаверови или у најновије време препеви Драгослава Андрића, али у мањој мери постоје и слични преводи прозе: рани превод Срца Едмонда де Амичиса, Винаверово „препричавање“ Луиса Керола).

Алиса у чудесној земљи, Евгенија Гаганидзе Самонова

Деветнаестовековна поетика превођења за децу била је у складу са романтичарском слободом у превођењу каква је карак-теристична нпр. за Змајеве препеве Скота, Пушкина и Петефија намењене одраслима или за Костићеве преводе Илијаде и Шекспи-ра. Ипак, песничка дела намењена одраслој публици доживљавана су као довољно значајна да се сачува свест о аутору оригинала, док се многи Змајеви препеви за децу данас третирају као ори-

772]�

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ гинална дела приликом прештампавања, подучавања у школама,

па чак и теоријске анализе.Типична одлика ових превода јесте приближавање ориги-

налног текста читалачком хоризонту, замењивањем непознатих појмова, термина и имена познатима, и пре свега локализацијом – смештањем у домаћи, познати амбијент. Врло чист пример јесте превод Срца Едмонда де Амичиса који је крајем деветнаестог века сачинио Спира Калик. У питању је заправо адаптација ори-гиналног текста: радња се премешта у Србију, а сви италијански ликови замењују српским, што доводи до великих измена у тексту, изостављања или замена појединих делова ауторским текстом преводиоца.

Чак и текстови који се опиру овако драматичној локализацији доживели су темељне прераде како би се приближили – замишље-ном, идеалном – духу циљног језика. Ево како започиње превод Киплингове Књиге о џунгли Николе Б. Цвијановића:

Беше омарно вече у Вучајском хумљу, управ седам сати, кад се вук парац пробудио од дањег починка, почешао се, зевнуо и протегао једну за другом шапе, да истера из њих сан. Вучица лежала поклопивши великом, суром њушком четверо штенади, који се батргали и цвилели, а месечина обасјала зјало јазбине, у којој пребиваше ова вучја породица. (Киплинг, 1)

На овакве поступке наилазимо и знатно касније, рецимо у Винаверовом преводу Петра Пана. Гусари се доследно повезују са Турцима. Лука Кука је „харамбаша“ (стр. 34. и даље), енглеска имена се замењују турским (Сми постаје Смаил), замењују се и поједине реалије (уместо појма „сирене“, Винавер уводи „виле приморкиње“), а у дијалоге се уводи десетерац и типичне формуле десетерачких епских песама:

„Аха“, рече Лука: „Руке шире, у лица се љубеЗа јуначко питају се здравље“„Ти велиш да није могуће, јер ја немам десну руку него само десну куку. Па лепо, ми ћемо онда за куке и нека се каже:„Куке шире, у лица се љубе“

Сад Смаил не имаде куд ни камо, него ухвати Куку за десну куку, загрлише се, ухватише се у коло и почеше да скачу и да ђипају.

Тако су они скакали а Лука-Кука попеваше кривећи уста као ђаво:

Када чују „Лука-Кука“То је хука, то је брука, Спопадне их силна мука,Због те куке – многи кука. (О’Конор, 36)

Дидактички моменат знатно је наглашенији у преводу, што у споју са поменутом локализацијом доводи до гротескних уметања попут овог:

�773

ТИЈА

НА

ТРО

ПИ

ННаиме, мрнарским приправницима Љутој Гуји са Кладуше Муји и Старцу Фочи (од стотину љета) стиже наредба да имају по три пута да узвикну: „Доле школа, доле просвета, доле Свети Сава!“ и још да певају једну песму у којој се ружи Свети Сава, што је, како рече харамбаша, рају просветио, зашто је и спаљен на Врачару:

„Ватра гори, Синан виче:Гори, гори, свештениче,То си од нас заслужиоШто си рају просветио.“ (О’Конор, 65)

Исто тако се може говорити о цензури која је, природно, од-ређена актуелним идеологијама (добре примере нуде послератна издања Хајди, као и дечја издања Књиге о џунгли или Кроз пу-стињу и прашуму). У социјалистичком периоду, из појединих тек-стова избацивани су детаљи повезани са религијом или класним разликама, јер су перципирани као непожељни или ретроградни. Поједина дела су чак била подвргнута далекосежним изменама и скраћењима.

Први превод Хајди на српски језик, дело Живојина Вукади-новића, врло је веран, леп и течан. Међутим, прво, ратно издање до данас је једино потпуно издање Хајди на српском језику: сва послератна издања Хајди следе умногоме измењен текст првог реиздања из 1951. године.

Примера ради:„Ходи, дете моје“, рекла је она, „да чујеш нешто. Кад човек у

себи има неки бол који ником неће да повери, треба да се пожали доброме Богу на небу и да га замоли да му помогне, јер он може да нас ослободи од свакога зла.“ (Шпири 1943, 147)

Замењено је са:– Није добро кад човек у себи крије неки бол који ником не

може да повери. Зашто да не кажемо шта нам је горко кад су око нас људи исто такви као што смо и ми. Сви смо исти и сваки од нас има своје муке. Различите, па ипак у суштини исте. Зар се ти никад ником ниси пожалила кад ти је било тешко због нечег? (Шпири 1955, 116)

Као специфичну врсту цензуре могли бисмо навести и једно-ставно непревођење неподобних књига, попут Летописа Нарније К. С. Луиса, који управо због изражених религиозних елемената нису преведени на српски све до деведесетих година.

Постоји, међутим, једна другачија врста цензуре превода коју не надзире владајући политички кадар; у питању су измене које се уносе да би превод био „ближи деци“. Ради се о врло одређеном и круто формираном виђењу циљне читалачке групе којој се текст прилагођава. Више се не може говорити о шлајермахеровском приближавању језику на који се преводи: текст се приближава преводиочевој идеји детета и детињства. У питању могу бити захвати чисто педагошки условљени (рецимо, бројне фусноте или објашњења унета у текст, поговори и предговори са изразито

774]�

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ едукативном нотом), али и стилске интервенције које мењају тон

оригинала. Ове последње су нарочито „опасне“ јер обично нису изразите и уочљиве на први поглед. Ради се о избацивању грубих израза, скраћивању дужих реченица и њиховом поједностављи-вању, али и уношењу љупкости и детињастости у текст по сваку цену, рецимо чешћом употребом деминутива.

Хајди, Борис Вакањац

Код нас је та појава такође раширена: добар пример је превод Алисе са оне стране огледала, дело Иване Миланков. И поред тога што је Ивана Миланков позната као песникиња модерног израза, приликом превођења за децу посегла је за знатно дру-гачијим речником, уз много деминутива и „улепшавања“ (тако нпр. цвет Tiger Lily, чије је име Светозар Кољевић превео са Ки-нески Љиљан, код ње постаје Цветко Шаренко). Керолове дуге реченице разбијају се на мање целине, а и графички се тежи ка поједностављивању (раздвајање у мање пасусе). Овакав приступ

�775

ТИЈА

НА

ТРО

ПИ

Н„поједностављивању“ превода за децу уочљив је и код иначе квалитетних преводилаца.

У постсоцијалистичком транзиционом добу какво је наше, нема очигледне, идеолошки мотивисане цензуре, али се за нова издања дечјих класика често плагирају стари преводи, док се нови преводи плаћају мало и често поверавају слабијим преводиоци-ма. У том погледу, карактеристично је да је Алиса у земљи чуда, која је и на списку обавезне лектире, од 1998. до данас доживела не мање од пет издања са плагираним преводима (преводи Луке Семеновића и Јасминке Рибар-Стојиљковић објављивани су под туђим именима); поједини издавачи, попут земунског ЈРЈ, раде то и са другим класицима дечје књижевности. Појављују се и из-дања у којима је име преводиоца замењено именом „приређивача“ иако су на самом тексту вршене минималне измене. Можда се на те појаве може гледати као на ванлитерарне факторе, али оне су одличан показатељ ниског статуса превођења и преводилаца код нас, и упућују на разлоге због којих опада ниво просечног превода. Поменуто опадање квалитета утолико је опасније што се без оклевања може тврдити да преводи не само што утичу на рецепцију оригиналног текста, већ и на формирање домаће, аутохтоне књижевности за децу, како је то углавном случај са односом центра и периферије.

Код нас се у најновије време утицај превода одразио на по-мерање ауторског интересовања ка писању жанровске књижев-ности за децу, и пре свега на појачано занимање за жанровску фантастику намењену млађим и најмлађим читаоцима. После планетарног феномена званог Хари Потер, сведоци смо поплаве фантастичних дела намењених деци, међу којима има и изузетно квалитетних. Та промена књижевне парадигме подударила се са формирањем нових смерова у домаћој књижевности за децу, који више нису везани за реализам и за дидактични карактер текста у оној мери у којој су то била дела 1945–1990, али ретко одражавају експериментални, лудички дух који је код нас владао у књижевности за децу половином осамдесетих година прошлог века – овде као значајан изузетак треба навести Игора Коларова и његове разигране, експерименталне текстове (Аги и Ема, Кућа хиљаду маски).

Приметна је све већа популарност фантастичне прозе која спаја западне жанровске моделе са домаћом традицијом народне бајке и мотивима српске историје (Гроздана Олујић, Зорица Ку-буровић, Тиодор Росић, Гордана Малетић, Драгана Абрамовић). Ова „историјска фантастика“ има веома различите и једнако умет-нички успеле варијанте: дела старијих писаца сежу од бајковите верзије познате српске историје (какву представљају Књига за Марка Светлане Велмар-Јанковић или трилогија Драгана Лакиће-вића Мач кнеза Стефана, Принцеза и лав, Витез Вилине горе, у најновије време Косингас Александра Тешића, намењен нешто старијим читаоцима) па до потпуно фантастичног наратива у коме

776]�

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ препознајемо елементе косовског мита, темељно прерађене (Кне-

жевић и северни ветар Љиљане Праизовић). У новије време све чешће се појављују примери домаће жанровске фантастике који се мало или нимало ослањају на историјске теме: у њих можемо убројати изузетно успешног Уроша Петровића, као и дела Мине Тодоровић (Вир светова) и Зорице Кубуровић (Школа за виле). Утицаји стране жанровске фантастике код ових аутора можда нису увек видљиви на први поглед, али свакако постоје, макар у стварању читалачке публике отворене према оваквим делима и заинтересоване за њих.

Кнежевић и северни ветар, Бобан Савић Гето

Дâ се тврдити да је код нас тренутно највиталнији и најути-цајнији управо жанровски модел фантастичне књижевности за децу, што се види и по великом броју изузетно младих писаца који се окрећу фентезију (Катарина Скокин, Милош Којић, Милош Петковић, Нуша Бабић, Мими Влаовић). Будући да су у питању млади и неформирани аутори, видљиво је тематско и мотивско ослањање на англофоне узоре; нису у питању само књижевна дела, већ и филмови и популарне фантазијске игре улога. Дери-вативни карактер ових дела мање је проблематичан од чињенице да је њихов језички израз углавном формиран према осредњим или лошим преводима са енглеског, без ослањања на домаћу приповедну традицију.

�777

ТИЈА

НА

ТРО

ПИ

НМожемо закључити да превођење за децу представља за-нимљиво и код нас још увек недовољно истражено подручје, по-себно када су у питању утицаји превода на стварање оригиналних дела – или, обрнуто, покушаји да се преводи нових, неуобичајених текстова прилагоде владајућим домаћим стандардима писања за децу. Развијање поетике превођења за децу, или макар прево-дилачке поетике појединих изразитих преводилачких личности које су преводиле дела намењена дечјој публици, јесте захтеван задатак чије остварење тек лежи пред нама.

Литература

Керол, Луис. Алиса у свету с оне стране огледала и шта је све тамо доживела. Београд: Просвета, Бигз, 1979.

Киплинг, Радјард. Голишан. Београд: Време, 1924.О’Конор, Даниел. Повест Петра Пана. Београд: Време,

1923.Де Амичис, Едмондо. Срце. Београд: С. Б. Цвијановић, 1922.Шпири, Јохана. Хајди. Београд: Ипроз, 1942. Шпири, Јохана. Хајди. Београд: Дечја књига, 1955. Emer, O’Sullivan. Kinderliterarische Komparatistik. Heidelberg:

C. Winter, 2000.Oittinen, Ritta. Translating for Children. New York: Routledge,

2000.

Tijana Tropin

Children’s Literature Has Grown Up

S u m m a r y

This paper attempts to summarize some aspects of contemporary children’s literature which deserve a more intense research. The first part highlights some traits characteristic for the translation of children’s literature, especially the tendency to adapt, rather than to translate, and to add didactic or sentimental overtones to the original text. The inclination towards localisation of the target text is also empha-sized. Some reasons for these traits can be found in the unusual, dual status of chil-dren’s literature.

The second part deals with some contemporary trends in Serbian children’s literature, especially the growing popularity of the fantasy genre. It stresses the influence of foreign genre literature on younger writers, particularly the linguistic influence of bad translations, but some positive results are listed as well – Serbian children’s writers are exploring new possibilities of merging foreign and domestic literary traditions.

The paper ends with an appeal for a more extensive examination of our transla-tions of children’s literature, aimed at the constitution of a translator’s poetics and a higher regard for its importance.

Key words: children’s literature, translation, fantasy as a genre, literary influence.