Јесу ли информација и порука, као садржаји комуницирања, синоними и шта, уопште, значе та два појма?

Информација: суштински људска творевина

• Појам информације у свакодневној употреби има подразумевајућу семантичку вредност, коју у највећој мери одређује сам говорни контекст. У различитим речницима и енциклопедијама информација се најчешће поистовећује са појмовима вест, обавештење, новост, податак и сл. Покушаји да се информација теоријски одреди резултирали су, међутим, бројним дефиницијама, којих, према појединим истраживачима, има неколико стотина. Све оне могу се систематизовати у три групе, ако се као критеријум узму филозофско-научни оквири у одређивању појма информације.

• To су: религиозни, метенаучни и социоантрополошки приступ

Религиозни приступ

• Информација се одређује као трансцедентална категорија, било да је реч о:

1. теолошком приступу који информацију поима као ’божје лице’ или

2. метатеоријским тврдњама да је информација трећа категорија универзума, поред материје и енергије у којима свеколика васељена обитава. У нешто измењеној варијанти ове метатеоријске хипотезе, информација је, такође, форма испољавања материје и енергије од тренутка ”великог праска”, експлозије космичког јајета (ilem-a) којим је настао човеков свемир, односно, уз простор и време, његова трећа дименазија.

Кибернетски приступ

• Клод Шенон и Ворен Вивер су утемељитељи математичке теорије информација.

• Математичка теорија информација је негација неодређености, организована структура података којом се укида неизвесност.

• Информација се, у интерпретацији Шенона и Вивера, односи на број побуда које може да изазове и тиме смањи непредвидивост неке ситуације. У њој се полази од одређења информације као квантитативне категорије и не проблематизује се питање значења информације, њен семантички аспект, него последице које изазива у одређеном систему.

Кибернетски приступ

• Информација се одређује као побуда – input која изазива одређену последицу – output, а не као садржај симболима енкодиране поруке.

• На бази тако одређене информације ова двојица стручњака развијају тзв. линеарни модел комуницрања који садржи:

1. извор информације, 2. трансмитер који је претвара у сигнал, 3. канал кроз који се сигнал преноси и на који утиче

неки извор шума (схваћен као уношење редунданце у сигнал),

4. пријемник и 5. дестинацију.

Општа теорија система

• Овај модел подједнако је примењив на све системе: природне, техничке и социјалне, па је зато узет као премиса у развоју опште теорије система која на универзум гледа као на сложени систем ова три система са мноштвом подсистема унутар њих.

• Системски теоретичари сматрају да је информација структуирана различитост, која постоји само у интеракцији, повезујући делове система и омогућујући њихову динамичку равнотежу, независно да ли је реч о биолошким, техничким или социјаним системима.

Кибернетски приступ

• Информација ”није супстанција или конкретна битност, него међусобни однос” каже Валтер Бјукли, један од истакнутих представника системске теорије.

• Тако је настао један од два најшира научно-теоријска оквира у комуникологији – кибернетски, чији припадници под комуницирањем не подразумевају само људима својствену интеракцију, већ и немушту међузависност машина и инстиктима вођене односе животиња.

Социоантрополошки приступ• Насупрот кибернетском, у савременој

комуникологији развијен је антрополшко-социјални оквир за истраживање и изучавање комуницирања. Суштина овог приступа је управо у радикално другачијем поимању информације.

• За разлику од круте кибернетске поставке да је информација првенствено квантитативна и интеракцијска категорија која има подједнаку вредност у биолошким, техничким и социјалним системима, у савременој комуникологији сматра се да је информација есенцијално људска категорија, чије је стварање и размена иманентна само човеку.

”Информације нема док се не догоди интервенција свести у њено материјално и

духовно окружење”

• Најзначајнија разлика са претходном кибернетском парадигмом јесте покушај да се одреди њена суштина, квалитет а не квантитативна вредност.

• “Информација је праксом стечено сазнање до тада непознато људском искуству и саопштено језичким или нејезичким системима значења како би могло да се размењује међу субјектима комуникативних чинова као симболички посредовано искуство од значаја за смер и ефикасност људске праксе” (Ђорђевић).

Социоантрополошки приступ

• У овим, као и у осталим дефиницијама информације социјално-антрополошке оријентације њена суштина се тражи на релацији: човек/субјект - универзум/објект, па је у том смислу Мирољуб Радојковић дефинише као ”смисаону замену за неки аспект свеколиког окружења у физичком или метафизичком стању, која се употребљава уместо њега”

• Информација је есенцијално људска творевина, садржај свести који настаје у интеракцији човека и целине његовог природног, техничког и социјалног окружења.

• Информација је израз људске когнитивности, човеков новум, односно сазнање које настаје у интеракцији човека и универзума и представља нови квалитет у односу на целину његових постојећих знања о универзуму.

• Спољашњи универзум нуди нам мноштво потенцијалних информација чији су носиоци различити сигнали.СИГНАЛ У ДОСЕГУ ЧОВЕКА → ЗНАК → ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ → СИМБОЛ → ЗНАЧЕЊЕ → ИНФОРМАЦИЈА

• Унутрашњи универзум је скуп запамћених информација/сазнања, чији укупни волумен (чулни, когнитивни, емоционални) представља индивидуално, потенцијално знање структуирано у мноштву симболских система (знакова и кодова).И КАДА МИСЛИМО,МИСЛИМО У СИМБОЛСКОЈ ФОРМИ.

Настајање информације мора да задовољи два прагматична критеријума:

1. Корисност2. Вероватноћа

• Из мноштва латентних информација у окружењу човек издваја само ону која има утилитарну вредност у социјалном животу.

• Принцип вероватноће проистиче из услова корисности, јер свака информација је могућа претпоставка овладавања стварношћу, когнитивним присвајањем различитих аспеката универзума и, тиме, овладавања све већим деловима стварности.

ПРИНЦИП СЛАГАЛИЦЕ

Закључак• Информација не постоји супстанцијално.• Информација је релациони појам: човек –

окружење.• Стварањем и памћењем информација човек

делове универзума прображава из стања хаоса (апсолутна вероватноћа – неред) у стање таксоса (одређена вероватноћа – ред).

• Супстанцијално постоје само носиоци информација:

1. унутар човека – запамћене симболски организоване информације у људском мозгу;

2. изван човека – скупови сигнала,знакова, симбола, који су фиксирани у материјалним предметима: од зидова Алтамире до хард-дискова.

• Ако је знак основна јединица комуницирања, онда је ИНФОРМАЦИЈА ОСНОВНИ САДРЖАЈ КОМУНИЦИРАЊА (комуницирање је схваћено као размена информација међу људима).

• Тиме се отвара питање: КАКО ЉУДИ РАЗМЕЊУЈУ ИНФОРМАЦИЈЕ, будући да су као творци информације они једино кадри да буду СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА.

• Претпоставка размене информације је њено организовање као ПОРУКЕ.

Порука: симболички, циљно и вредносно

организована информација

• Као садржај свести човека-друштвеног бића информација се нужно комуницира и у том тренутку прображава у поруку.

• Информација је људско сазнање које се формулише поруком.

• Информација је ван поруке апстрактни и недоказиви садржај свести, а порука без информације не постоји, тачније престаје то да буде.

Порука је симболички, телеолошки и вредносно организована информација или

информације.1. Симболички, јер се информација као садржај свести не

може изразити изван неког од симболских система.2. Телеолошки, јер су и такозване фатичке поруке , попут:

аха, да, климање главом и сличне у току разговора телеолошки мотивисане: њихов циљ је стављање до знања комуникационом партнеру да је слушан и да постоји интерес за наставак комуницирања.

3. Вредносно, будући да су поруке творевине човека који никада не може да изађе из оквира вредносног система у коме се налази и прескочи сенку сопствене субјективности.

Структурални елементи поруке

1. Информационо језгро2. Редунданс(иј)а3. Вредносно-персуазивни слој(еви)

• За разлику од поруке, информација не може имати структуру, већ су информација или информације основни структурални елемент поруке, односно њено информативно језгро. То колико ће информативно језгро бити, зависи од нивоа организовања, тј. сложености саме поруке.

Информационо језгро

• Ако је порука једноставан вербални исказ или саобраћајни знак на путу, онда је у њеном информативном језгру само једна информација.

• Међутим, ако једном научном раду или роману приђемо као веома сложеним и разуђеним порукама, савим је сигурно да се у њиховом информативном језгру налази мноштво различитих информација.

Редунданс(иј)а

• Императив транспоновања информације кроз неки од симболских система и њеног ”заодевања” симболима проузрукује појаву другог елемента у структури поруке – редунданс(иј)е.

• Ни једна порука не може се обликовати а да не садржи одређену редундансу, једноставно због тога што ниједан симболски систем није толико савршен да би се у њему информација могла преобразити у поруку без икаквог сувишка значења.

”Када теоретичари информације утврђују да је редундансија енглеског језика педесет процената, они тиме хоће да кажу да када се говори енглески, педесет процената оног што се

каже одговара ономе што хоће да се саопшти, а да је других педесет процената одређено структуром језика и да

учествује као објашњавачки вишак” (Еко).

Следствено томе, порука у којој би редунданса била равна нули не могу да се обликују. Свако енкодирање поруке подразумева зато извесну (пре)опширност мимо намере комуникатора, која извире из објективне, самим симболским системом детерминисане, немогућности да се садржај свести - информација, транспонује као симболички организован лик у огледалу - порука.

Вредносно-персуазивни слој

• Вредност информације повезује се са социјалним контекстом, културним узорима и вредностима.

• Мада се појединачна порука, у моделу и изоловано посматрана, може уобличити без вредносних садржаја и свести само на информативно језгро и редундансу, мало је порука, ако их уопште и има, које могу да се обликују без овог структуралног елемента, просто због тога што је порука интеракцијска вредност, садржај комуницирања које се увек дешава у одређеном социјално-психичком контексту. И кад у поруци нема експлицитно формулисаних вредносних садржаја неизбежни контекст придодаће их као специфичну структуралну ауру поруке.

Да ли су информација/информативно језгро и значење поруке симетричне категорије?

• Значење поруке шире је од информације/новума/сазнања коју одређена порука садржи као први елемент структуре.

• Наиме, и редундантни и вредносни садржаји изражени су у симболичкој форми, а они се не могу поистоветити са информацијом. Независно од тога, међутим, и они, будући да су симболички организовани, излучују одређена значења која тек у јединству са информацијом дају пуно значење поруке.

Примери:

• ”Сутра је нови дан” и ”Сутра ће падати киша”. • Обе ове поруке, извесно, имају значење. • У првој је информација минимална, али су зато

могућа врло дифузна значења која извиру из њеног вредносног слоја.

• Друга порука је, међутим, максимално информативна, има малу редундансу, а вредносно значење излучује контекст у којем је саопштена.

Шта се у емпиријском смислу све може подразумевати под појмом поруке?

• Када је о емпиријском препознавању порука реч, одлучујућу улогу у њиховом емпиријском оивичењу имају субјекти комуницирања и целина комуникационе ситуације.

• Поруку може представљати само један симбол, скупови вербалних и/или невербалних симбола - вербални и/или невербални искази, и врло сложене симболичке структуре у јавном животу, науци и уметности, попут фељтона у новинама или емисије на радију и телевизији, научног рада, књижевног дела, слике, позоришне представе или филма.

• У зависности од односа човека као субјекта комуницирања према садржају комуницирања и специфичности комуникационе ситуације поруке се могу организовати на различитим нивоима сложености њихове структуре.

• То је и један од могућих критеријума класификације порука.

• У структури једноставних порука информативно језгро чини једна информација, редунданса је минимална, а вредносни садржаји најчешће су излучени из ширег контекста.

• Поруке сложене структуре у информативном језгру садрже мноштво информација, редундаса је, по правилу, велика, а вредносно-персуазивни садржаји разуђени.

ВРСТЕ ПОРУКЕ

• КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ1. ЧУЛНА ПЕРЦЕПЦИЈА: аудитивне, визуелне,

аудио-визуелне, тактилне...2. СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ: вербалне, невербалне3. ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА: • ПРАГМАТСКЕ• ЕСТЕТСКЕ

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА ПОРУКА

• ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА ПОРУКЕ ПОДРАЗУМЕВА ЊЕНУ СЛИЧНОСТ, БЛИСКОСТ ИЛИ, ВРЛО РЕТКО, ИДЕНТИЧНОСТ ЗНАЧЕЊА ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА (пошиљаоца и примаоца)

• СКАЛА ИЗОМОРФИЧНОСТИ ЗНАЧЕЊА ПОРУКА:1. ЗП = ЗП2. ЗП = ЗП+3. ЗП = ЗП-4. ЗП = 0

Врсте порука: прагматске и естетске поруке

• Прагматске поруке организују се првенствено на когнитивном плану, коришћењем оних симбола и симболских система чије су семантичке врдности, односно кодови који их обједињавају, релативно трајни.

• Реч је о порукама релативно затворених значења које за већину учесника комуницирања у, разуме се, одређеном социјално-психичком контексту денотирају слична, блиска, понекад и идентична значења.

Прагматске поруке

• Конотативно значење прагматских порука је секундарно у односу на њихову денотативност.

• У процесу њиховог енкодирања и декодирања, у семиози прагматских порука, тј. симбола унутар којих се обликују, однос објекта, знака, симбола и субјекта је релативно стабилан, а резултат тог процеса је висок степен могућности остваривања изоморфних значења у размени/комуницирању прагматских порука.

• Њихова семантичка вредност је примарно денотативна и релативно непроменљива.

Естетске поруке

• Естетске поруке формију се на емотивно-рационалном и/или емотивно-афективном плану људског односа према стварности посредством симбола и симболских система чије су семантичке вредности разуђене, флуидне и нестабилне, а кодови који их обједињавају понекад и ad hoc утврђени.

• За разлику од прагматских порука, у којима је веза између објекта и симбола реалтивно стабилна и експлицитна, у естетским порукама она је аналошка, имплицитна и, у крајњој линији, не мора уопште да постоји.

Естетске поруке

• Естетска порука може да денотира саму себе, а изван себе - ништа, и да истовремено конотира гаму различитих значења. Ова ”порука нема чисто преносну функцију да упућује на смисао; она сама по себи има вредност; она је сама предмет, порука - предмет” (Гиро).

• Естетске поруке, и у процесу обликовања и у процесу декодирања, јесу поруке отворених и неизоморфних значења. Ово због тога што се у естетској поруци информација не односи на значење, сазнање не извире из њега, него из међусобних односа симбола, из симболичке структуре поруке.

Неограничена семиоза• Значење које естетској поруци њен енкодер/уметник придаје или не

придаје у тренутку стварања није обавезујуће за било ког реципијента. • У чувеном есеју Смрт аутора, француски културни критичар Ролан Барт

образлаже због чега треба раскрстити с аутором као извором значења било којег текста (филма, романа, ТВ комада). Једино читалац може бити извор значења, јер текст постаје смислен тек кроз чин конзумирања. Ефекат овог запањујућег преокрета био је опонумоћење читаоца. Пошто више није имао досадни задатак да нагађа шта је Шекспир имао на уму када је писао Хамлета (задатак ионако немогућ, како каже Барт), читалац је добио слободу да креира своја властита значења, да отвара, пре неголи затвара, значење текста. Уместо тога, почело је да се сматра да било који, па чак и најједноличнији реалистички текст има скроман плуралитет значења. Текстови су полисемични, имају читав низ различитих значења која активни посматрач може да открива. Тако се читање, од пасивног упијања штива наметнутог значења, претвара у активно истраживање недетерминисаности текста.

• У том смислу може се рећи да естетска порука има неограничени број значења, а сваки покушај да се неко од тих значења фиксира као једино исправно водило је уметничко стваралаштво на странпутицу. Фиксирање значења естетске поруке представља њену негацију и, комуниколошки гледано, превођење у прагматску поруку.

• Осим ове, базичне поделе порука, оне се, такође, могу класификовати и с обзиром на симболске системе помоћу којих се енкодирају и начин њихове перцепције.

• Тако препознајемо вербалне (усмене, писане и штампане) и невербалне (екстралингвистичке и иконичке) поруке.

• Затим, визуелне, аудитивне и аудиовизуелне поруке. • И на крају, комбинујући два претходна критеријума за

класификацију, могу се извести врло сложене класификације порука (аудитивно-вербалне, визуелно-вербалне, визуелно-екстралингвистичке, визуелно-иконичке... и, као најсложеније, вербално-аудитивно-визуелно-иконичке поруке).