INTERESANTNOST I ATRAKTIVNOST NASTAVE KAO NASTAVNI PRINCIP

PEDAGOGIJA, 2/04. 59

Žarko SIMEUNOVIĆ Guča

INTERESANTNOST I ATRAKTIVNOST NASTAVE KAO NASTAVNI PRINCIP

Rezime: Autor rada zalaže se za uvođenje u nastavu još jednog nastavnog (di-

daktičkog) principa, navodeći više argumenata koji tom principu idu u prilog. Ovaj prin-cip mogao bi se nazvati principom interesantnosti i atraktivnosti nastave. U radu je data i definicija navedenog principa kao i više mogućnosti kojima se ovaj princip može realizovati sa svešću autora teksta da ove mogućnosti nisu konačne, niti jedine koje nu-di.

Ključne reči: nastava, nastavni principi, učenik, nastavnik, zanimljivost i priv-

lačnost nastave, efikasnost nastave.

Uvodno razmatranje

Svaka uspešna nastava morala bi se temeljiti na nastavnim (didaktičkim) principima. Na njih se zapravo oslanjaju svi nastavni sistemi, metodi, oblici i sva sredstva rada. Bez nastavnih (didaktičkih) principa, drugačije rečeno, svaki sis-tem, metod, oblik i svako sredstvo nastave bili bi samo jalovi egzibicionizam. Dakle, nastavnikova veština u primeni sistema, metoda, oblika i sredstava rada bez nastavnih (didaktičkih) principa bila bi, u samom ishodu, vrlo malo produk-tivna; njegovi učenici bi, uistinu, veoma malo i nekvalitetno naučili. Savremena pedagoško-metodička misao, prema M. Bakovljevu, uglav-nom se zalaže za sledeće nastavne (didaktičke) principe: 1) princip naučnosti

Stručni rad PEDAGOGIJA LIX, 2, 2004. UDK: 37.022


(neki uz ovaj princip vezuju i princip vaspitnosti), 2) princip sistematičnosti i postupnosti (kod nekih je ovaj princip naveden obrnutim redosledom: postupnost pa sistematičnost), 3) princip vođenja računa o uzrastu učenika (različiti teore-tičari nastave drugačije formulišu ovaj princip, ali im je definicija slična), 4) princip uvažavanja individualnih osobenosti učenika (neki autori ovaj princip pridružuju ovde navedenom trećem principu), 5) princip učeničkih aktivnosti (i ovaj princip od autora do autora različito je formulisan), 6) princip očiglednosti (neki ga nazivaju princip čulnosti), 7) princip povezanosti teorije sa praksom (neki didaktičari ovaj princip i ne pominju), 8) princip trajnosti znanja, umenja i navika i 9) princip ekonomičnosti (neki uz njega dodaju i racionalizacije). Od-nedavno, uveden je i novi princip koji, doduše, nije eksplicitno prihvaćen od svih teoretičara nastave, ali je u mnogim radovima implicitno prisutan − to je tzv. p r i n c i p u s l o v n o s t i. Njega je formulisao i teoretski obrazložio naš poznati metodičar srpskog jezika i književnosti M. Nikolić.

Cilj pisanja ovih redova jeste zalaganje autora ovog teksta da se uvede još jedan princip u nastavu. On bi se mogao zvati: p r i n c i p i n t e r e s a n t – n o s t i i a t r a k t i v n o s t i. Definicija principa

Suština ovog principa bila bi u sledećem: nastavu bi trebalo tako organi-zovati da učenicima bude zanimljiva, privlačna, uzbudljiva, osobena; da kod njih budi radoznalost duha za ono što su njeni sadržaji i da im bude, zašto ne, zabav-na. Inače, pojmovi interesantnost i atraktivnost, sudeći prema konsultovanoj lite-raturi, jesu u delimičnoj sinonimiji, tj. značenjski se gotovo preklapaju. Ona zna-čenja u kojima se ova dva pojma ne poklapaju, treba uzeti kao komplementarna. Međutim, mislimo da je potrebno razjasniti pojmove interesantnosti i atraktivnosti iz jednog drugog aspekta. Odnosno, da budemo precizniji, postoji problem, da tako kažemo, njihovog lociranja. Zapravo, s ovim u vezi, postoje različita mišljenja koja se, pojednostavljeno uzeto, mogu svesti na dva oprečna. Jedno je mišljenje da neki sadržaji (uzeto u širem smislu) mogu biti zanimljivi i privlačni, ili nezanimljivi i neprivlačni per se. To će reći da zanimljivost i privla-čnost jesu imanentne odlike svakog sadražaja, nezavisne od čoveka. Po drugom mišljenju, zanimljivost i privlačnost (naravno, misli se i na odsustvo ove dve osobine) jesu subjektivno-psihološke kategorije, zavisne od čoveka, u njemu locirane, pa se, stoga, može na njih uticati, tj. neki sadržaj će biti zanimljiv i at-raktivan, manje-više, u zavisnosti od načina na koji je prezentovan. Kad je reč o lociranju interesantnosti i atraktivnosti, bliži smo drugom mišljenju, te se stoga i zalažemo za uvođenje u nastavu principa interesantnosti i atraktivnosti. Jer, kad bi nastavni sadržaji bili po sebi zanimljivi ili nezanimljivi, privlačni ili neprivlačni, onda bi zalaganje za navedeni princip bilo deplasirano i


besmisleno. Ovako, pošto to nije tako, i te kako ima mesta i smisla zalagati se za navedeni princip. A to dalje znači da bismo svaki nastavni sadržaj mogli uči-niti interesantnim i atraktivnim ako bismo iznašli način(e) da ga takvim predsta-vimo. To što nam neki sadržaji izgledaju na prvi pogled, sami po sebi, zanim-ljivi i privlačni, jeste samo obmana, tj. naša inverzija uzroka i posledice budući nesvesni uvek svog ili tuđeg udela u tome, odnosno svoje projekcije zanimlji-vosti na te sadržaje. Tu činjenicu naročito potkrepljuju umetnička dela. Progla-šavajući njihov sadržaj zanimljivim i atraktivnim, mi, zapravo, previđamo da je taj sadržaj zanimljiv i privlačan zahvaljujući načinu na koji je prezentovan (a tu je isključiva zasluga samog stvaraoca), a i našem izgrađenom estetskom ukusu. Mutatis mutandis, primenjeno na nastavne sadržaje, može se reći da od načina njihovog prezentovanja zavisi da li će oni biti zanimljivi i privlačni, ili nezanim-ljivi i neprivlačni. A onda bi, dakle, nastavnik bio onaj koji je odgovoran za to.

Argumenti koji idu u prilog navedenog principa

Uzeto suštinski, u stvari, princip interesantnosti i atraktivnosti nastave ne predstavlja ni u teoriji ni u nastavnoj praksi neku pravu novinu. Naime, on je implicitno prisutan u teoretskim pogledima svih onih didaktičara, mislimo da su oni u većini, koji govore da nastava ne sme biti monotona, tj. jednolika, jedoob-razna i dosadna. Isto tako, ovog principa se drže svi oni praktičari koji teže da nastavu učine svojim đacima što zanimljivijom i što privlačnijom. Ako je to tako, postavlja se logično pitanje: Zašto je onda potrebno teo-retski “ustoličiti” ovaj nastavni princip? To je zato što bi se time učinilo da ovaj princip postane obavezujući, baš kao i već postojeći, za sve nastavnike. Ukoliko toga ne bi bilo, on bi, kao i do sada, bio prepušten slobodnoj volji svakog nasta-vnika, a to bi onda značilo da bi ga neki, verujemo manji broj, primenjivali, dok bi ga drugi, s obzirom na pojačane napore koje on u primeni iziskuje od nastav-nika, uglavnom, izbegavali.

Istorijski gledano, vidimo da su se od nastanka škole kao institucije ob-razovanja i vaspitanja menjali, manje-više, njeni ciljevi i zadaci. Te promene oslanjale su se na činjenicu da se sa protokom vremena “zakonitosti nastave, psihofizičkog razvoja učenika sve temeljnije upoznaju” što ima za posledicu menjanje i nastavnih principa − “jedni prestaju da važe, drugi dobijaju drugačiji smisao, a javljaju se i sasvim novi principi” (M. Bakovljev). (Upravo ovo posle-dnje ilustruje pojava p r i n c i p a u s l o v n o s t i n a s ta v e M. Nikolića.) A to, zapravo, pokazuje da treba imati jedan dinamični pristup nastavi pri čemu se, kako je rečeno, vodi računa o kretanju u sferi ciljeva i zadataka nastave, o dostignućima u proučavanju nastave i o psihološkim saznanjima o detetu. Uz ovo, dodali bismo, morala bi se, takođe, uzimati u obzir i društvena pozicija ško-


le − njen smisao i značaj. Zapravo, zna se, i to nikad ne bi trebalo gubiti iz vida, da se položaj škole u društvu, otkako postoji kao vaspitno-obrazovna institucija, neprestano, brže ili sporije, menjao prilagođavajući se društvenim promenama, kako bližeg tako i daljeg okruženja. To je i sasvim normalno budući da bi i ško-la morala da prati hod vremena ako ne želi da postane društveno izlišna institu-cija. Tako bi i savremena škola morala da bude u stalnoj interakciji i kooperaciji sa svojom užom i širom okolinom. To je “osnovni preduslov egzistencije svake organizacije, pa tako i obrazovne institucije” (M. Ratković). Ona ne bi smela da bude zatvoreni “hram znanja”, nezavisan od svih savremenih trendova u svetu oko sebe jer to bi je vodilo u sigurnu smrt. Međutim, za razliku od škola iz pret-hodnih vremena, otkako kao institucija bitiše, današnja škola se nalazi u vrlo delikatnoj situaciji s obzirom na pravu poplavu informacija kojima je zapljusnut čovek ovog vremena, a time i dete, od strane tzv. mas-medija (štampe, radija, televizije, pa i interneta). Nudeći deci na zanimljiv i privlačan način, ali nesiste-matično i često površno, obilje informacija iz raznih oblasti − mas-mediji ih pri-vlače sebi i istovremeno ih, nećemo reći namerno, odvraćaju od škole, koja im, takođe, nudi obilje informacija, ali često nezanimljivo i neprivlačno, bez obzira na to što su one prezentovane sistematično i temeljno, i uz to u skladu sa njiho-vim (učeničkim) uzrastom. Na ovu činjenicu škola ne bi smela da se oglušuje ako joj je stalo da bude institucija prikladna mladom čoveku savremenog doba; da u nju deca idu sa radošću, a ne iz nje rado da odlaze. Škola bi, između osta-log, mogla i od mas-medija mnogo da nauči kako sebe da učini zanimljivom i privlačnom onima kojima je namenjena. Dakle, mora se imati u vidu da “škole više nisu jedini centri informacija”, te se zato “moraju boriti za interesovanje učenika za njih” (D. Ristanović). A jedan od načina da se to postigne jeste, smat-ramo, i uvođenje u nastavu principa interesantnosti i atraktivnosti. Uvođenjem principa interesantnosti i atraktivnosti u nastavu, postigla bi se i veća efikasnost nekih već postojećih principa. Recimo, bez sumnje, nema očiglednosti, trajnosti znanja i umenja, kao ni svesne aktivnosti učenika, ako ne bismo uspeli da im nastavu učinimo atraktivnom i zanimljivom, tj. ako bi izosta-la njihova motivisanost za njene sadržaje kao posledica zanimljivosti i atraktiv-nosti nastave.

Neka psihološka istraživanja u nekim zemljama Evrope pokazuju da je za “prijem informacija nužan visok stepen koncentracije, dobra motivacija..., da od sadržaja informacije i metoda njenog odašiljanja do primaoca zavisi interas za njenim prihvatanjem i preradom... Pomenuta istraživanja pokazuju da je ograničena moć prijema informacija: učenici ranog uzrasta mogu održati pažnju samo koji minut; učenici starijih razreda desetak minuta...” (M. Ratković). Zar ova istraživanja nedvosmisleno ne upućuju na zaključak da bismo primenom principa interesantnosti i atraktivnosti, hajde da ne preteramo, značajno pobolj-


šali učeničku pažnju, a time i bolji prijem informacija i njihovu efikasniju obra-du? U prirodi je čoveka, uopšte, a time i deteta, da ga više privlači ono što je prezentovano na zanimljiv način, bez obzira na stvarne kvalitete toga. Ako je to tako, onda zašto to prirodno svojstvo, naročito mladog čoveka, ne iskoristiti i u nastavi? A ono (svojstvo) može se najbolje eksploatisati, i uz to imati značajne vaspitne i obrazovne koristi, uvođenjem u nastavu principa interesantnosti i atra-ktivnosti. Današnja pedagoško-didaktička teorija gotovo imperativno traži da se promeni položaj učenika i nastavnika u nastavi. Učenik ne bi više smeo, kao u tradicionalnoj nastavi, da bude, uglavnom, nemi, neaktivni primalac nastavniko-ve poruke, već aktivni učesnik u nastavi. Odnosno, onaj koji bi uz nastavnikovu pomoć sam dolazio do novih informacija o nekoj temi. Isto tako, i nastavnik bi morao da menja svoju ulogu postajući više stariji saradnik sa učenikom na istom zadatku ka istom cilju. I u ovoj tendenciji savremene škole vidimo princip inte-resantnosti i atraktivnosti kao moćan oslonac. Po teoriji informacije, da bi odaslana poruka bila što potpunije primljena i obrađena od strane recipijenta, jedan od načina je da ona bude “upakovana” u što zanimljiviju i privlačniju “ambalažu”. Primenjeno na nastavu, to bi značilo da bi nastavnik trebalo da se potrudi da nastavni sadržaj izloži na takav način da on (nastavni sadržaj) bude učenicima što zanimljiviji i što privlačniji; ako ne svima, ono većini.

Mogući načini da se nastava učini interesantnom i atraktivnom Ne uobražavajći da su najbolji i jedino mogući, ponudili bismo nekoliko

načina primene principa interesantosti i atraktivnosti u nastavnoj praksi uz na-pomenu da bi, ipak, svaki nastavnik trebalo da bira i kreira metode prema kon-kretnim uslovima rada i pedagoško-metodičkim načelima. To će reći, niz je mo-gućnosti da nastavu učinimo zanimljivom i privlačnom našim đacima − ako ne svima, ono većem delu njih.

Evo nekih od tih mogućnosti (redosled navođenja nema vrednosnu kva-lifikaciju niti prvenstvo primene):

1. Savremeni filozofi sve su saglasniji da je čovek, a napose današnjice, ne samo homo sapiens, već isto toliko, ako ne i više, i homo ludens. Tim pre se onda to može reći za mladog čoveka. Dakle, uskratiti detetu igru u nastavi znači-lo bi svojevrsno nasilje nad njegovom prirodom. Osmišljena i funkcionalno us-klađena sa ciljavima nastave, igra bi mogla biti jedno od efikasnih sredstava kojim bi se postiglo da nam nastava bude zanimljiva i privlačna đacima.

2. Izbegavanje šablona u nastavi, jer oni sa sobom nose dosadu, doprine-lo bi njenoj zanimljivosti. Zato je potrebno što češće primenjivati novine a u


smislu primene sistema, metoda, oblika i sredstava rada. I to ne samo od časa do časa, već, kad god je to moguće, i tokom samo jednog časa.

3. Mogle bi se u nastavi koristiti, prema mogućnostima, i anegdote iz ži-vota onih ljudi (naučnika, umetnika i dr.) sa kojima je sadržaj časa u vezi. Isto tako, mogla bi se, neretko se nađe, iskoristiti i neka anegdota iz naše nastavne prakse ili prakse drugih kolega a koja je u vezi, naravno, sa konkretnim sadrža-jem časa.

4. Pri utvrđivanju gradiva, proveravanju i ocenjivanju učeničkog znanja, što se često pretvara u monotoniju, a uz to je većini učenika i stresno, naročito pri ocenjivanju − moglo bi se promenom načina rada učiniti da se izbegne dosa-da kod onih učenika koji trenutno ne odgovaraju, a istovremeno da se oni koji odgovaraju osećaju prijatnije. Pa bi se, recimo, moglo uvesti kao praksa da se učenici međusobno propituju i ocenjuju. Pored eliminisanja monotonije i nape-tosti u učionici, imali bismo racionalnije korišćenje vremena jer bismo ocenjivali i one koji postavljaju pitanja i one koji na njih odgovaraju, a uz ovo bismo uče-nike uvežbavali i navikavali da međusobno procenjuju svoj rad. Ovim bi se, ta-kođe, učvršćivalo poverenje na relaciji nastavnik - učenik, a i među učenicima bismo izgrađivali korektnije odnose, bez lažnog drugarstva. Nastavnikova uloga bi pri tom bila, ako zatreba, da koriguje ili, eventualno, kad zapne, da pomogne.

5. Prezentovanjem nastavnih sadržaja putem nadmetanja učenika u zna-nju, veštinama i umenjima moglo bi razbiti monotoniju u časa. Samo, kod ovo-ga, trebalo bi biti na oprezu da se nadmetanje ne bi pretvorilo u međusobnu su-revnjivost koja bi se mogla izvrgnuti u sukob.

6. Kreda i tabla su u nastavi gotovo neizbežna sredstva, ali koristiti samo njih bilo bi navraćanje vode na mlin dosade. Zato je potrebno, kad god imamo mogućnosti, upotrebljavati i druga, modernija nastavna sredstva.

7. Promenom okruženja u kome se izvodi nastava doprinelo bi se njenoj zanimljivosti. Moglo bi se, na primer, uplanirati u godišnji plan rada da se neke nastavne jedinice, pogodne za to, realizuju na izletu, ekskurziji, u prirodi, u ne-kom drugom objektu (pozorištu, bioskopu, preduzeću i sl.) i drugde. Čak bi se i promenom sedenja učenika i izgleda učionice uticalo da se učenici osete druga-čije od uobičajenog, a onda i manje dosadno.

8. Promenljiv tempo i ritam rada tokom časa mogao bi da doprinese isto tako povoljnijoj atmosferi u učionici. A to bi se moglo postići, recimo, prome-nom sistema, metoda i oblika rada. Isto tako, korišćenjem pokretnih i statičnih aktivnosti tokom časa, razbili bismo monotoniju u učionici. Pri tome bi trebalo voditi računa da se ne pretera s obzorom na prirodne sklonosti učenika, tj. da su mlađi uzrasti skloniji statičnosti za razliku od tinejdžera (S. Richrads).

9. Fleksibilnijim odnosom nastavnika prema učenicima tokom časa, uz vođenje računa da taj odnos ne pređe dozvoljene granice, imali bismo prijatniju atmosferu u razredu. Mogla bi se, na primer, vešto iskoristiti neka upadica uče-


nika kao zgodan povod da se razbije monotonija. Zašto reagovati, kako se dosta često čini, rigidno prema učenicima koji naprave neki “ispad”? Zar i sami nekad nismo bili u prilici da učinimo nešto slično na nekom sastanku?

10. Neretko smo i mi nastavnici generatori neprijatne, a time i neprivla-čne atmosfere u razredu. (Da li smo uvek toga svesni, i, ako jesmo, da li smo samokritični?) A potrebno je uložiti tek neznatan napor da bismo se korigovali, i eto za naše đake prijatnijeg časa.

11. Uvođenjem kratke pauze (dva do tri minuta) tokom rada na času, na-ročito pri radu sa mlađim uzrastom, na kojoj bi se đacima dopustilo, u granicama pristojnosti, da se slododno ponašaju, postigla bi se bar dva efekta: kraći odmor i okrepljenje za nastavak rada, kao i razbijanje monotonije. Kad napraviti pauzu, najbolje će, u zavisnosti od konkretne situacije, sam nastavnik proceniti. Ovim postupkom bili bismo na liniji onih istraživanja u nekim zemljama Evrope, a u vezi sa koncentracijom učenika, o čemu je bilo reči na prethodnim stranicama.

12. Uguravanjem, pošto-poto, nastavnih jedinica u četrdesetpetominutne časove, kao u Prokrustovu postelju, ne vodeći pri tome računa da li su učenici u stanju da nas prate, takođe je put ka dosadnoj nastavi. Kao da se zaboravlja jed-na prosta činjenica: izrađujući godišnje i operativne planove ostvarivanja nasta-vnih sadržaja, trebalo bi imati u vidu da su to, kad je u pitanju tempo realizacije, samo orijentacioni planovi, s obzirom na to da nije moguće, unapred, precizno odrediti potrebno vreme za realizaciju svake nastavne jedinice ako se zna da su “nastavne jedinice različitog...obima i težine te se mogu uspešno...obrađivati za deset, petnaest, dvadeset pet, trideset, pedest, sedamdest pet...minuta, dakle pre-težno ispod ili iznad školskog časa” (M. Nikolić).

U uvodnom delu ovog odeljka rečeno je da nemamo, niti je to moguće i da hoćemo, nameru da iscrpno predstavimo sve mogućnosti koje bi mogle da vode do zanimljive i privlačne nastave te zato ovaj deo teksta završavamo dva-naestom tačkom. Uz ovo, treba reći da se pri korišćenju načina koji bi mogli da nas odvedu do interesantne i atraktivne nastave, ne bi trebalo ograničavati samo na jedan od njih, uostalom to gotovo da nije ni moguće, već bi ih trebalo među-sobno kombinovati, naravno, one koji se mogu uzajamno kombinovati, tj. koji su međusobno komplementarni. Napokon, pred svakim nastavnikom jeste zadatak da sam iznalazi, kreira i kombinuje načine rada kojima će najuspešnije doći do zanimljive i privlačne nastave, svakako, uz poštovanje svih relevantnih pedagoš-kih normi.

Završno razmatranje Sledeći napred izneto, moglo bi se reći da bi interesantnost i atraktivnost

kao nastavni princip svakako bio jedan od vrlo delotvornih načina da se značaj-


no poboljšaju vaspitno-obrazovni učinci današnje škole. To je najvažniji razlog, pored drugih, koji opravdava uvođenje u nastavu navedenog principa.

Više je načina kojima se može uspešno realizovati princip interesantnos-ti i atraktivnosti. Od nastavnika se traži, da bi se ovaj princip realizovao, nešto više imaginativnosti, inventivnosti i kreativnosti.

Pri realizaciji principa interesantnosti i atraktivnosti, zašto i to ne reći, treba očekivati, uostalom kao i kod realizacije ostalih nastavnih principa, poteš-koće koje se, naravno, upornošću i odlučnošću mogu savladati. Uostalom, na teškoće uvek treba računati, jer se javljaju pri svakom radu, pa i ovom, te zato one ne bi smele da budu faktor iznenađenja i, prema tome, ni faktor koji bi treba-lo da nas obeshrabri na putu primene ovog principa u nastavnoj praksi.

Literatura: 1. Bakovljev, M. (1998): Didaktika, Naučna knjiga, Beograd; 2. Vujaklija, M. (1972): Leksikon stanih reči i izraza, Prosveta, Beograd; 3. Gordon, T. (1998): Kako biti uspešan nastavnik, Kreativni centar, Beograd; 4. Goleman, D. (2оо1): Emocionalna inteligencija, Geopolitika, Beograd; 5. Еko, U. (1973): Kultura, informacija, komunikacija, Nolit, Beograd; 6. Ivić, I i dr. (1997): Aktivno učenje, Institut za psihologiju, Beograd; 7. Ilić, P. (1998): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti u nastavnoj praksi i teoriji,

Zmaj, Novi Sad; 8. Krulj, P. S. i dr. (2002): Pedagogija, Svet knjige, Beograd; 9. Lalević, M. S. (1974): Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskog jezika, Leksikoni sveznanja,

Leksikogafski zavod “Sveznanje”, Beograd; 10. Nikolić, M. (1998): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva, Beograd; 11. Nikolić, M. (1996): Nastavni principi i književne interpretacije, Učenička zadruga OŠ “Miloš

Crnjanski”, Đorđa Ognjanovića 2, Beograd; 12. Pedagoška enciklopedija (1989): Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, knjiga I, Beograd; 13. Ratković, M.: “Novi lik za novo doba” (intervju), Prosvetni pregled br. 2188 (14) od 20. 05.

2003; 14. Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, (1967): knjiga prva i druga, Matica srpska - Matica

hrvatska, Novi Sad-Zagreb; 15. Ristanović, D. (2002): “Pincipi razvoja i primene kompjuterske tehnologije u obrazovanju”,

Nastava i vaspitanje 5 (440 – 450); 16. Richards, S.: “Ten Tips for Teaching Teenagers”, Prosvetni pregled br. 2202 (28), Pedagoška

praksa br. 545 од 09.10.2003; 17. Šehalić, S. i dr. (2002): Leksikon stranih reči, JRJ, Zemun.


INTERESTING AND ATTRACTIVE TEACHING AS A TEACHING PRINCIPLE

Summary: The author of the work gives introduction to teaching still as one principle of teaching, giving more facts, which support it. The author of this paper also thinks that this principle could be named principle of interesting and attracted teaching. The paper still presents definition of this principle. The author also offers to teachers from practice some examples how to do teaching to be interesting and attracted for stu-dents. He feels conscious as well that offered examples are not definitive and only one.

Key words: teaching, principles of teaching, student, teacher, interest and at-traction of teaching, effects of teaching.

Documents

INTERESANTNOST I ATRAKTIVNOST NASTAVE KAO NASTAVNI PRINCIP