Isabel Aljende

Trbosek

Naslov originala:Isabel Allende

Ripper

Sa španskog prevelaAleksandra Mačkić

Za Vilijama Gordona,mog saučesnika u ljubavi i zločinu.

Hvala ti,

Isabel

„Moja majka je još živa, ali ubiće je u ponoć na Veliki petak”, upozorila je Amanda Martin glavnoginspektora, što ovaj uopšte nije doveo u sumnju, jer devojka već beše dokazala da zna više od njega isvih njegovih kolega iz Odeljenja za ubistva. Žena je bila zarobljena negde u krugu od osamnaesthiljada kvadratnih kilometara Zaliva San Francisko, imali su samo nekoliko sati da je pronađu živu, aon nije znao odakle da započnu potragu.

Klinci su prvo ubistvo nazvali „zločin palicom na nezgodnom mestu”, da ne bi osramotili žrtvu nekomodređenijom definicijom. Petoro tinejdžera i jedan postariji gospodin održavali su vezu prekointerneta igrajući Trbosek, igru uloga.

Trinaestog oktobra 2011. godine, u osam sati i petnaest minuta ujutru, osnovci četvrtog razredadržavne škole „Golden Hils” u San Francisku ušli su u gimnastičku salu trčkarajući u ritmu pištaljkesvog trenera, koji ih je bodrio sa vrata. Sala, prostrana, moderna i dobro opremljena, izgrađenazahvaljujući darežljivosti jednog bivšeg učenika koji beše zgrnuo silno bogatstvo tokom naduvavanja„balona nekretnina” dok se nije raspuknuo, koristila se i za svečanosti povodom dodela diploma, kao iza muzičke i pozorišne predstave. Trebalo je da deca u koloni dva puta optrče košarkaški teren kako bise zagrejala, ali oni se ukopaše nasred sale pred zapanjujućim prizorom osobe koja je ležalapresamićena preko kozlića, s pantalonama spuštenim do članaka, gole zadnjice i s vrhom bejzbolpalice uvučenim u rektum. Deca se sjatiše oko tela, preneražena, dok se jedan devetogodišnjak,hrabriji od ostalih, nije sagnuo i kažiprstom prešao preko tamne mrlje na podu, zaključivši da je, poštočokolada nije, u pitanju nesumnjivo sasušena krv. U međuvremenu je drugi dečak s poda podigaočauru od metka pa je ubacio u džep, kako bi je na odmoru trampio za pornografski strip, a jednadevojčica fotografisala leš svojim mobilnim telefonom. Trener, koji je u zanosu i dalje duvao upištaljku, doskakuta do okupljene grupe učenika i, videvši onaj prizor, nimalo nalik na šalu, doživeslom živaca. Žamor učenika privuče ostale nastavnike, koji ih uz viku i guranje izvedoše iz sale,trenera odvukoše, izvadiše bejzbol palicu iz leša i telo položiše na pod, primetivši tek tada krvavurupu posred čela. Prekriše ga trenerkama, a potom zatvoriše vrata čekajući policiju, koja stiže zamanje od devetnaest minuta; mesto zločina je do tada već bilo toliko kontaminirano da više nije bilomoguće sa sigurnošću utvrditi šta se kog đavola tamo dogodilo.

Malo kasnije, na svojoj prvoj konferenciji za štampu, glavni inspektor Bob Martin saopšti da ježrtva identifikovana. U pitanju je Ed Stejton, star četrdesetdevet godina, čuvar iz školskogobezbeđenja. „A šta je s bejzbol palicom?”, prodra se neki znatiželjni novinar, a inspektor, uznemirensaznanjem da je u javnost procurela ta pojedinost tako ponižavajuća za Eda Stejtona i kompromitujućaza ceo obrazovni sistem, odgovori da će sve biti utvrđeno autopsijom. „Postoji li osumnjičeni? Da li ječuvar bio gej?” Bob Martin se ogluši o lavinu pitanja i završi konferenciju, obećavši da će Odeljenjeza ubistva pravovremeno obaveštavati novinare o svim činjenicama vezanim za istragu, koja jezapočela odmah i koju je vodio on.

Prethodnog popodneva, grupa učenika najstarijih razreda u gimnastičkoj sali je održala probumuzičke komedije o zagrobnom životu za Noć veštica, nešto o zombijima i rokenrolu, ali su zadogađaj saznali tek sutradan. U vreme kada je po proračunima policije počinjen zločin, negde okoponoći, u školi ne beše ostao više niko, samo su tri člana rok grupe na parkingu utovarivala u kombisvoje muzičke instrumente. Oni su poslednji videli Eda Stejtona živog; posvedočili su da im je čuvarmahnuo rukom i odvezao se malim automobilom oko pola jedan posle ponoći. Bili su prilično udaljeni

od Stejtona i parking nije bio osvetljen, ali su bili sigurni da su prepoznali uniformu pod mesečevomsvetlošću, iako nisu mogli da se slože oko boje ili marke vozila kojim je otišao. Takođe nisu mogli dakažu ni da li je unutra bilo još nekoga, ali je policija zaključila da automobil nije pripadao žrtvi, jer senjegov sivi metalik džip nalazio nekoliko metara dalje od kombija muzičara. Stručnjaci su odbaciliteoriju po kojoj je Stejton otišao s nekim ko ga je sačekao i kasnije se vratio u školu po svojautomobil.

Prilikom drugog susreta s novinarima, šef Odeljenja za ubistva objasnio je da se čuvareva smenazavršavala u šest sati ujutru i da nije poznato zašto je on te noći napustio školu, da bi se potom vratiou zgradu, gde ga je sačekala smrt. Njegova ćerka Amanda, koja je saopštenje gledala preko televizije,pozvala ga je telefonom da ga ispravi: Eda Stejtona nije sačekala smrt, nego ubica.

To prvo ubistvo podstaklo je igrače Trboseka na nešto što će se pretvoriti u opasnu opsesiju. Petorotinejdžera pitalo se isto što i policija: gde se nalazio čuvar tokom onog kratkog vremena koje jeproteklo odkada su ga videli muzičari do trenutka kada se računa da je umro? Kako se vratio? Zašto sečuvar nije branio pre nego što su mu ispalili metak u čelo? Šta znači palica u intimnom delu tela?

Možda je Ed Stejton zaslužio takav kraj, ali decu nisu zanimala naravoučenija već strogečinjenice. Igra uloga do tada se zasnivala isključivo na izmišljenim zločinima 19. veka, u Londonuvečito obavijenom gustom maglom, gde su se likovi u podjednakoj meri borili protiv ubica naoružanihsekirama ili pijucima za led koliko i protiv svih ostalih klasičnih remetilaca javnog reda i mira, ali jepoprimila realističniju notu nakon što su igrači prihvatili predlog Amande Martin da istražujudogađaje u San Francisku, takođe obavijenim maglom. Čuvena astrološkinja Seleste Roko bešepredvidela da će gradom teći potoci krvi, što je Amandu Martin navelo da iskoristi tu jedinstvenupriliku i ispita delotvornost umeća proricanja. S tim ciljem je uspela da okupi igrače Trboseka,između ostalih i svog najboljeg prijatelja, Blejka Džeksona, koji je slučajno bio i njen deda, i nesanjajući da će zabava postati nasilna, a njena majka, Indijana Džekson, jedna od žrtava.

Igrači Trboseka bili su odabrana grupa frikova raštrkanih po svetu, koji su se povezivali prekointerneta da bi uhvatili i uništili tajanstvenog Džeka Trboseka, prevazilazeći prepreke i pobeđujućineprijatelje na koje bi usput nailazili. Kao učiteljica igre, Amanda je svaku pustolovinu planirala uskladu sa sposobnostima i ograničenjima likova, koje su igrači osmišljavali kao svoj alter ego.

Dečak s Novog Zelanda, paraplegičar koji je usled nezgode ostao nepokretan i vezan za invalidskakolica, ali je zadržao slobodan duh i luta fantastičnim svetovima i živi koliko u prošlosti toliko i ubudućnosti, preuzeo je ulogu Esmeralde, mudre i radoznale Ciganke. Tinejdžer iz Nju Džersija,usamljen i stidljiv, koji je živeo sa majkom i poslednje dve godine izlazio iz svoje sobe samo da biobavljao nuždu, bio je Ser Edmond Pedington, engleski pukovnik u penziji, arogantan šovinista,izuzetno koristan u igri kao stručnjak za oružje i vojnu taktiku. U Montrealu je živela devojka oddevetnaest godina, koja je ceo svoj mladi život provela na klinikama za lečenje poremećaja u ishrani;ona je izmislila lik Abate, spiritistkinje sposobne da čita misli, priziva sećanja i komunicira sduhovima. Trinaestogodišnji Afroamerikanac, siroče, s koeficijentom inteligencije 156, koji je završioškolu za izuzetno talentovanu decu u Rinu, izabrao je lik Šerloka Holmsa, jer je sa zavidnom lakoćomizvodio logične zaključke.

Amanda nije imala sopstveni lik. Njen zadatak je bio da vodi igru i obezbedi poštovanje pravila,ali je u slučaju potoka krvi dozvolila sebi neznatne izmene. Na primer, premestila je radnju, koja setradicionalno odvijala u Londonu 1888, u San Francisko 2012. Osim toga, protivno pravilima, sebi jedodelila agenta po imenu Klejb, priglupog, ali odanog i poslušnog grbavca zaduženog za izvršavanjenjenih naređenja ma koliko ona bila besmislena. Njenom dedi nije promaklo da je ime agenta anagram

od Blejk. Sa šezdeset četiri godine, Blejk Džekson je bio prestar za dečje igre, ali je učestvovao uTrboseku kako bi sa svojom unukom podelio još nešto osim filmova strave i užasa, partija šaha ilogičkih problema u kojima su se često nadmetali i on povremeno pobeđivao, uz prethodnokonsultovanje s nekolicinom prijatelja, profesora filozofije i matematike na Kalifornijskomuniverzitetu u Berkliju.

JANUAR

PONEDELJAK, 2.

Ležeći potrbuške na stolu za masažu, Rajan Miler je dremuckao pod blagotvornim uticajem rukuIndijane Džekson, praktičara prvog reiki stepena, po tehnici koju je razvio japanski budista MikaoUsui 1922. godine. Miler je znao, jer beše pročitao šezdesetak stranica o tome, da ne postoji naučnidokaz o delotvornosti reikija, ali je pretpostavljao da neku tajanstvenu moć ipak poseduje, budući daje na konferenciji katoličkih biskupa Sjedinjenih Država 2009. godine proglašen opasnim po duhovnozdravlje hrišćana.

Indijana Džekson je zauzimala ordinaciju broj 8 na drugom spratu čuvene Holističke klinike naNort Biču, u samom srcu Italijanske četvrti San Franciska. Vrata ordinacije behu ofarbana uindigoplavu, boju spiritualnosti, a zidovi u svetlozelenu, boju zdravlja. Na pločici je, kurzivnimslovima, pisalo Indijana, isceliteljka, a ispod toga, njene metode: intuitivna masaža, reiki, magneti,kristali, aromaterapija. Na zidu malog predsoblja visilo je drečavo platno, kupljeno u nekoj azijskojprodavnici, s likom boginje Šakti, senzualne crnokose devojke odevene u crveno, prekrivene zlatnimnakitom, s mačem u desnoj ruci i cvetom u levoj. Boginja je imala mnoštvo šaka i ruku u kojima jedržala ostale simbole svoje moći, od nekog muzičkog instrumenta do nečega što je na prvi pogledpodsećalo na mobilni telefon. Indijana je bila toliko posvećena Šakti da umalo nije preuzela njenoime, ali ju je njen otac, Blejk Džekson, ubedio da nijednoj Amerikanki, visokoj, bujnoj i plavokosoj, sizgledom lutke na naduvavanje, ne pristaje ime hinduističke boginje.

Iako je zbog prirode svog posla i vojne obučenosti bio nepoverljiv, Miler se prepuštao Indijaninojnezi s dubokom zahvalnošću i po završetku svakog tretmana odlazio opušten i zadovoljan, da li zbogplacebo efekta i ljubavnog zanosa, kako je verovao njegov prijatelj Pedro Alarkon, ili zbog rasporedanjegovih čakri, kako je tvrdila Indijana, ni sâm nije znao. Tih divnih sat vremena bili su najbolji deonjegovog usamljeničkog života, osećao je veću povezanost s Indijanom tokom jednog isceliteljskogtretmana nego tokom svih onih komplikovanih seksualnih vratolomija sa Dženifer Jang, najupornijomod svih njegovih ljubavnica. Bio je visok i snažan muškarac, s vratom i leđima ratnika, nadlakticamamišićavim i tvrdim kao kamen, ali s finim šakama poslastičara, kestenjastom kosom prošaranomsedima i ošišanom na keca, zubima previše belim da bi bili prirodni, svetlim očima, slomljenimnosem i trinaest vidljivih ožiljaka, uključujući i onaj na patrljku. Indijana Džekson je pretpostavljalada ih ima još nekoliko, ali nikad ga nije videla u gaćama. Tada još ne.

– Kako se osećaš? – upita ga isceliteljka.– Božanski. Ovaj miris slatkiša otvorio mi je apetit.– To je esencijalno ulje narandže. Ako ćeš da se šegačiš, Rajane, ne znam zašto uopšte dolaziš.– Da tebe vidim, ženska, zbog čega bih drugog.– Onda ovo nije za tebe – odgovori ona ljutito.– Samo se šalim, Indi.– Narandža ima mladalački i veseo miris, dva svojstva koja tebi nedostaju, Rajane. Reiki je toliko

moćan da praktičari drugog stepena mogu da ga obavljaju na daljinu, ne gledajući pacijenta, ali ja bihmorala da učim dvadeset godina u Japanu da bih to postigla.

– I ne pokušavaj. Bez tebe bi ovo bilo promašena investicija.– Lečenje nije investicija!

– Od nečega mora da se živi. Jeftinija si od svih svojih kolega u ovoj Holističkoj klinici. Znaš likoliko košta tretman akupunkturom kod Jumiko, na primer?

– Ne znam, niti me zanima.– Skoro dvostruko više nego tvoj. Dozvoli da ti platim više – navaljivao je Miler.– Najviše bih volela da mi ništa i ne plaćaš, jer si mi prijatelj, ali kad mi ne bi platio, više ne bi ni

došao. Ti nikome ne voliš da ostaješ dužan, ponos je tvoj greh.– Da li bih ti nedostajao?– Ne, jer bismo se i dalje viđali napolju, kao i uvek, ali bih ja tebi nedostajala. Priznaj da ti moji

tretmani pomažu. Seti se samo kako te je sve bolelo kad si došao prvi put. Iduće nedelje radićemotretman magnetima.

– I masažu, nadam se. Imaš anđeoske ruke.– Dobro, radićemo i masažu. I obuci se već jednom, čoveče, čeka me sledeći pacijent.– Zar ti nije čudno što su skoro svi tvoji pacijenti muškarci? – upita Miler silazeći sa stola.– Nisu svi muškarci, dolaze i žene, i deca, čak i jedna reumatična pudlica.

Miler je verovao da i ostali Indijanini muški pacijenti ako razmišljaju kao on, plaćaju tretmane da biprovodili vreme s njom, više nego zato što veruju u njene čudotvorne isceliteljske metode. Njemu jeto bio jedini razlog da se prvi put pojavi u ordinaciji broj 8, što je i priznao Indijani tokom trećegtretmana, da ne bi došlo do nesporazuma, ali i zato što je prvobitna privlačnost polako ustupala mestoučtivim simpatijama. Ona je prasnula u smeh, bila je već prilično navikla na to, i reče mu da će za dveili tri sedmice, kad bude osetio rezultat, promeniti mišljenje. Rajan se kladio u večeru u svomomiljenom restoranu: „Ako me izlečiš, plaćam ja; ako ne, plaćaš ti”, reče joj, nadajući se da će jevideti u okruženju prijatnijem za razgovor od ona dva sobička koje je nadgledala svemoćna Šakti.

Upoznali su se 2009. godine, na jednoj od onih krivudavih staza državnog parka Semjuel P. Tejlor,među hiljadugodišnjim drvećem visokim preko sto metara. Indijana beše prešla Zaliv San Franciskotrajektom, utovarivši i svoj bicikl, a kada je konačno stigla u okrug Marin, biciklom je prešla nekolikokilometara do tog parka, trenirajući za put u etapama do Los Anđelesa, na koji je trebalo da krene zanekoliko sedmica. Indijana je sport u početku smatrala beskorisnom aktivnošču i održavanje formenije joj bilo na listi prioriteta, ali ovoga puta u pitanju je bila kampanja borbe protiv side u kojoj njenaćerka Amanda beše čvrsto odlučila da učestvuje, a ona joj nije mogla dozvoliti da ide sama.

Žena se na trenutak zaustavila da popije vodu iz flašice, oslonivši se jednom nogom na zemlju, nesilazeći s bicikla, kad Rajan Miler protrča pored nje, s Atilom na povocu. Psa nije ni primetila doktakoreći nije skočio na nju a ona od straha pala, upetljavši se u bicikl. Beskrajno se izvinjavajući,Miler joj pomože da se pridigne pokušavši potom da ispravi iskrivljen točak, dok je ona otresalaprašinu sa sebe obraćajući više pažnje na Atilu nego na sopstvene modrice, jer nikad ranije ne beševidela ružniju životinju: sav izbrazdan ožiljcima, olindrale dlake na grudima, bez zuba i s dva metalnadrakulovska očnjaka i okrnjenim uvetom, kao precvikanim makazama. Pomazila ga je po glavisažaljivo pokušavala da ga poljubi u nos, ali je Miler naglo zaustavi.

– Ne! Ne primiči mu lice. Atila je ratni pas – upozori je.– Koje je rase?– Belgijski ovčar malinoa, s pedigreom. Kad je u dobrom stanju lepši je i snažniji od nemačkog

ovčara, uz dodatnu prednost što su mu leđa prava i ne boluje od kukova.– Šta se dogodilo ovoj sirotoj životinji?– Preživeo je eksploziju mine – odgovori joj Miler, kvaseći maramicu u hladnom potoku, u kojem

prethodne nedelje beše video losose kako skaču protiv struje, u svom napornom putovanju na

mrešćenje.Miler pruži Indijani nakvašenu maramicu da očisti posekotine na nogama. On je na sebi imao

donji deo trenerke, duksericu i prsluk nalik panciru koji je, kako joj objasni, težak dvadeset kilogramai služi mu za treniranje; kad ga skine sa sebe pred takmičenje, ima osećaj da će poleteti. Sedoše daporazgovaraju među debelim korenjem jednog drveta, pod budnim okom psa koji je i dalje pažljivopratio svaki pokret muškarca kao da čeka neku naredbu, i povremeno primicao njušku ženi, kao dakrišom želi da je onjuši. Popodne je bilo prijatno, mirisalo je na borovinu i humus, obasjano sunčevimzracima koji su se kao koplja probijali kroz krošnje drveća, čule su se ptičice, zujanje komaraca, šumvode koja je poskakivala među kamenjem potoka i povetarac skriven među lišćem. Idealan scenario zaprvi sastanak u nekom ljubavnom romanu.

Miler je bio mornarička foka, pripadnik specijalnih jedinica za izvršavanje najtajnijih inajopasnijih zadataka. Pripadao je Fokama Tim 6, istom onom koji će maja 2011. upasti u rezidencijuOsame Bin Ladena u Pakistanu. Jedan od njegovih nekadašnjih saboraca ubiće vođu Al Kaide, aliMiler naravno nije znao da će se to dogoditi za dve godine niti je to iko mogao da predvidi, osimSeleste Roko koja je proučavala planete. Povukao se 2007, nakon što je u borbi izgubio jednu nogu,što ga nije sprečavalo da se takmiči u trijatlonu, kako reče Indijani. Ona, koja je do tada manje gledalau njega nego u psa, tek tada primeti da mu se jedna noga završava u cipeli, a druga u krivoj lopatici.

– Ovo je Flex-Foot Cheetah[1], koji se bazira na mehanizmu propulzije geparda, najbrže životinjena svetu – reče joj on, pokazujući joj protezu.

– Čime je pričvršćena?On podiže nogavicu trenerke i ona se zagleda u čudnu napravu pričvršćenu za patrljak.– Napravljena je od ugljeničnih vlakana, i toliko je lagana i savršena da su Oskaru Pistorijusu,

Južnoafrikancu koji je ostao bez obe noge, hteli da zabrane učešće na Olimpijskim igrama, jer je sprotezama bio bolji od svih ostalih atletičara. Ovaj model služi za trčanje. Imam druge za hodanje i zavožnju bicikla – reče bivši vojnik i dodade prilično ponosito da su poslednje čudo tehnologije.

– Boli li te?– Ponekad, ali me druge stvari bole više.– Šta, na primer?– Stvari iz prošlosti Ali dosta smo pričali o meni, ispričaj ti meni nešto o sebi.– Kod mene nema ničeg tako zanimljivog kao što je bionička noga, i moj jedini ožiljak ne može da

se pokaže. Kao mala sam pala i sela na bodljikavu žicu – priznade mu Indijana.

Indijani i Rajanu vreme u parku prođe u razgovoru o svemu i svačemu, pod Atilinim budnim okom.Ona se predstavi, poluozbiljno polušaljivo, rekavši da joj je osam srećan broj, Ribe horoskopski znak,Neptun vladajuća planeta, voda element, a providan Mesečev kamen, koji označava put intuicije, iakvamarin, koji upravlja vizijama, otvara um i potpomaže dobrotu, njeno natalno kamenje. Nije želelada zavede Milera, jer je već četiri godine bila zaljubljena u nekog Alena Kelera i beše se odlučila zavernost, ali da je htela, snašla bi se već nekako da u razgovor ubaci priču o Šakti, boginji lepote, seksai plodnosti. Pominjanje ovih atributa srušilo bi oprez svakog muškarca – a on je bio heteroseksualac –u slučaju da njen bujan izgled ne bi bio dovoljan, ali je Indijana prećutala ostale karakteristike Šakti,božanske majke, njenu iskonsku energiju i svetu žensku moć, jer su kod muškaraca izazivaleporažavajući efekat.

Indijana uglavnom nije davala objašnjenja o svom isceliteljskom radu, jer joj se mnogo puta većdogodilo da naleti na cinike koji bi je s visine slušali kako govori o kosmičkoj energiji, dok bi zapravopiljili u njen dekolte. Međutim, pošto joj je mornarička foka ulivao poverenje, udostojila ga je

skraćene verzije svojih metoda, premda ni njoj samoj, onako uobličene u reči, nisu zvučale naročitoubedljivo. Mileru se učinilo da imaju više sličnosti s nekom vudu magijom nego s medicinom, ali jeodglumio veliku zainteresovanost, budući da mu je ta srećna okolnost pružala dobar izgovor da jeponovo vidi. Pomenuo joj je svoje grčeve, koji ga noću muče i ponekad okamene nasred ulice, i onamu je preporučila kombinaciju terapeutskih masaža i šejkova od banane s kivijem.

Bilo im je toliko zabavno da već poče da se smrkava kad ona shvati da će propustiti trajekt za SanFrancisko. Skoči naglo i pozdravi se na brzinu, ali kako se njegov kamionet nalazio na ulazu u park onjoj ponudi da je poveze, jer žive u istom gradu. Vozilo je imalo prebučan motor i široke kamionsketočkove, otvor na krovu, držač za bicikle i ružičasto plišano jastuče s kićankama za psa, koje ni Milerni Atila nikada ne bi odabrali; poklonila im ga je Milerova ljubavnica, Dženifer Jang, u naletu kineskeduhovitosti.

Tri dana kasnije, Miler se pojavi u Holističkoj klinici samo da bi video ženu s bicikla, koja mu nijeizlazila iz glave. Indijana ni po čemu nije ličila na uobičajeni objekat njegovih erotskih fantazija: onje voleo sitne žene azijskog tipa, kakva je bila Dženifer Jang, na koju je mogao da se primeni nizklišea – koža boje slonovače, svilenkasta kosa i sitna građa – a pride je bila i ambiciozna izvršnadirektorka banke. Indijana je, naprotiv, bila prototip krupne Amerikanke, zdrave i dobronamerne,kakve su mu obično bile dosadne, ali mu je ona zbog nečega bila neodoljiva. Opisao ju je PedruAlarkonu kao „raskošnu i izazovnu”, pridevi prikladniji za opis nekog jela s visokim procentomholesterola, kako mu ukaza prijatelj. Kasnije, kad ga je upoznao s njom, Alarkon je rekao da Indijanaposeduje onu pomalo komičnu senzualnost ljubavnica čikaških gangstera iz filmova šezdesetihgodina, s bujnim poprsjem operske pevačice, plavom kosom, preteranim oblinama i predugačkimtrepavicama, ali Miler nije mogao da se seti nijedne od tih filmskih diva iz perioda pre svog rođenja.

Holistička klinika je zbunila Milera. Očekivao je neko budističko zdanje, a zatekao se pred ružnomtrospratnicom, s fasadom boje gvakamole. Nije znao da je zgrada sagrađena još 1930. godine i da je usvoje slavno vreme predstavljala turističku atrakciju zbog arhitekture art deko i vitraža inspirisanihKlimtom, ali je sve svoje čari izgubila u zemljotresu 1989. godine, kad su se dva vitraža raspukla uparamparčad, a dva preživela prodata na aukciji najboljem ponuđaču. Na prozore su stavili onagranulirana stakla boje kokošjeg izmeta koja se obično koriste za fabrike dugmadi i kasarne, a tokomjoš jednog od mnogobrojnih loše isplaniranih renoviranja koje zgrada beše pretrpela, pod od belog icrnog mermera geometrijskog dizajna zamenjen je nekim plastičnim materijalom, lakšim zaodržavanje. Dekorativni stubovi od zelenog granita, uvezeni iz Indije, kao i dvokrilna crna lakiranavrata prodati su jednom tajlandskom restoranu. Ostao je samo stepenišni gelender od kovanog gvožđai dve starinske lampe koje bi, da su bile original lalik, sigurno pretrpele istu sudbinu kao vrata istubovi. Holu, prvobitno prostranom i dobro osvetljenom, oduzeli su nekoliko metara dužine i zazidaliportirnicu da bi dodali kancelarije, pretvorivši ga u polumračan podzemni prolaz. Međutim, Miler jestigao kad je sunce direktno obasjavalo žućkaste prozore i tokom tih čarobnih pola sata prostor jeimao boju ćilibara, sa zidova se slivao tečni karamel, a hol privremeno beše oživeo nešto od svojenekadašnje gospoštine.

Pope se do ordinacije broj 8 spreman da se podvrgne bilo kakvom tretmanu, ma koliko izvitoperenbio, i skoro da je očekivao da vidi Indijanu u odeždi časne sestre, ali ga ona dočeka u lekarskommantilu, belim klompama i kose privezane gumicom na potiljku. Od vradžbinskog, ništa. Dade mu dapopuni neki preopširan formular, izvede ga u hodnik da bi videla kako hoda, spreda i otpozadi, potomga odvede u sobu za tretmane i naredi mu da skine sve osim bokserica, i da legne na sto. Nakon što gaje pregledala, utvrdi da mu je jedan kuk viši od drugog i da ima krivu kičmu, što nije čudno s obzirom

na to da ima samo jednu nogu. Takođe reče da mu je energija blokirana u visini dijafragme, da imačvorove u ramenima i vratu, da su mu napeti svi mišići, potiljak ukočen i da mu je opšte stanjeprilično zabrinjavajuće. Ukratko rečeno, još uvek je mornarička foka.

Indijana mu reče da će uspeti da mu pomogne uz pomoć nekih metoda, ali da će on, ako žele dapostignu uspeh, morati da nauči da se opusti; preporuči mu akupunkturu kod Jumiko Sato, svojesusetke, druga vrata levo niz hodnik, a zatim, i ne sačekavši njegov pristanak, podiže slušalicu izakaza mu termin kod majstora ćigonga u Kineskoj četvrti, pet blokova udaljenoj od Holističkeklinike. On posluša da bi joj udovoljio, i dožive nekoliko prijatnih iznenađenja.

Jumiko Sato beše osoba neodređenih godina i pola, s istom kratkom vojničkom frizurom kakvu jenosio i on, debelim naočarima, nežnim prstima balerine i mrtvački ozbiljnim licem, koja mu odredidijagnozu opipavši mu puls i došavši do istih zaključaka kao Indijana. Potom ga upozori daakupunktura pomaže u lečenju fizičkih bolova, ali da ne ublažava grižu savesti. Miler, iznenađen,pomisli da je nije dobro razumeo. Ta rečenica ga je toliko zaintrigirala da se nekoliko meseci kasnije,kad su postali dobri prijatelji, odvažio da je upita šta je time htela da kaže; Jumiko Sato mu je mirnoodgovorila da su samo glupaci imuni na grižu savesti.

Ćigong, s majstorom Ksaijem, starcem s Laosa blaženog izraza lica i velikog stomaka čoveka kojizna da uživa u životu, za Milera beše otkriće, savršena kombinacija ravnoteže, disanja, pokreta imeditacije, upravo ono za čim su žudeli njegovo telo i um i što je uključio u svoj svakodnevniprogram vežbi.

Grčevi Mileru nisu iščezli za tri nedelje, kako mu Indijana beše obećala, ali on ju je lagao da bi s njomizašao na večeru i platio račun, jer je bilo očigledno da se njena ekonomska situacija graniči sasiromaštvom. Restoran prijatan i bučan, vijetnamska hrana s francuskim uticajima i flašakalifornijskog pino noara „flowers” potpomogli su početak prijateljstva koje će za njega postatinajveće blago. Oduvek je živeo među muškarcima, njegova prava porodica bili su petnaestoricamornaričkih foka koji su se kao dvadesetogodišnjaci obučavali zajedno s njim i delili fizičke napore,strahove i žar borbe, kao i sivilo u danima dokolice. Nekolicinu svojih drugova već godinama nijeviđao, neke mesecima, ali je sa svima ostao u kontaktu; oni će zauvek biti njegova braća.

Pre nego što je ostao bez noge, odnosi bivšeg vojnika sa ženama bili su jednostavni, puteni,povremeni i toliko kratkotrajni da su se lica i tela utapala u jedno jedino, prilično nalik na DženiferJang. Bile su to prolazne žene, a ako se u poneku i zaljubio, veza nije mogla da potraje, jer je njegovnačin života, uvek u pokretu i na ivici smrti, bio nespojiv s ljubavnim zakletvama na vernost, a jošmanje sa ženidbom i rađanjem dece. Njegovo je bilo da se bori protiv neprijatelja, stvarnih koliko iizmišljenih; u tome mu beše prošla čitava mladost.

U civilnom životu Miler se osećao nespretnim i suvišnim, bilo mu je naporno da vodi banalnerazgovore, a njegova duga ćutanja delovala su uvredljivo onima koji ga nisu dobro poznavali. SanFrancisko, raj za gejeve, bio je prepun lepih žena, nezavisnih i zavodljivih, potpuno drugačijih od onihkakve je ranije viđao po barovima ili čuvajući kasarne. Miler je mogao da prođe za zgodnog, uzavisnosti od svetlosti, a njegova šepavost, osim što mu je davala napaćen izgled nekoga ko sežrtvovao za otadžbinu, bila je dobar izgovor za otpočinjanje razgovora. Nisu mu nedostajale prilike zaromansu, ali kad bi bio s inteligentnim ženama, jedinim koje su ga zanimale, toliko se brinuo kakav ćeutisak ostaviti na njih da bi im na kraju postao dosadan. Nijedna devojka iz Kalifornije nije želela daprovodi vreme slušajući vojničke priče, ma koliko bile epske, umesto da odu na ples, osim DženiferJang, naslednice legendarne strpljivosti njenih predaka iz Nebeskog Carstva, sposobne da se pretvarada sluša dok razmišlja o nečem sasvim drugom. Međutim, s Indijanom Džekson osećao se prijatno od

samog početka, u onoj šumi sekvoja, i nekoliko sedmica kasnije, na večeri u vijetnamskom restoranu,nije morao da razbija glavu tražeći teme za razgovor, jer njoj beše dovoljno pola čaše vina da serazbrblja. Vreme je proletelo, a kada su pogledali na sat, već beše prošla ponoć; u sali su ostala jošsamo dva meksička konobara koji su raspremali stolove, umornog izgleda ljudi koji su završili svojusmenu i žele da odu kući. Te večeri, tri godine ranije, Miler i Indijana postali su veliki prijatelji.

Uprkos prvobitnom nepoverenju, nakon tri ili četiri meseca vojnik je morao priznati da Indijananije još jedna od prevarantkinja Novog doba, već da uistinu poseduje isceliteljsku moć. Tretmani su gaopuštali, spavao je mnogo bolje, a grčevi gotovo da behu nestali, ali ono najvrednije u tim seansamabila je smirenost: njene ruke prenosile su ljubav, a njena posvećenost ućutkivala je glasove izprošlosti.

Što se Indijane tiče, ona se navikla na tog snažnog i povučenog prijatelja koji ju je održavao uformi terajući je da pretrčava bezbrojne staze brežuljaka i šuma u okolini San Franciska i izvlačio je izfinansijskih poteškoća kad bi joj bilo neprijatno da se za pomoć obrati svom ocu. Dobro su se slagali i,mada to nikada nisu pretočili u reči, u vazduhu je lebdela mogućnost da se njihovo prijateljstvopretvori u strast, da ona nije bila toliko vezana za Alena Kelera, svog neuhvatljivog ljubavnika, i da onsebi nije nametnuo ispaštanje grehova služeći se jednim tako isključivim sredstvom kakvo jeizbegavanje ljubavi.

Onog leta kada je njena majka upoznala Rajana Milera, Amanda Martin je imala četrnaest godina, alije izgledala kao da joj je deset. Bila je mršavo i nezgrapno čeljade, s naočarima i protezom na zubima,lice pokrivala kosom ili kapuljačom svoje dikserice da bi se zaštitila od nepodnošljive buke inemilosrdne svetlosti sveta, toliko drugačija od svoje bujne majke da su je često pitali da li jeusvojena. Miler se prema njoj od samog početka odnosio zvanično i distancirano, kao da je odraslaosoba iz neke druge zemlje, recimo iz Singapura. Nije se preterano trudio da joj olakša vožnjubiciklom do Los Anđelesa, ali joj je pomogao u treninzima i pripremama za putovanje, budući da jeimao iskustva u triatlonu, čime je stekao devojčicino poverenje.

Njih troje, Indijana, Amanda i on, napustili su San Francisko u petak u sedam sati ujutru, zajednosa ostalih dve hiljade hrabrih učesnika, s crvenim trakama kampanje za borbu protiv side nakačenimna grudi, u pratnji kolone automobila i kamiona s dobrovoljcima koji su prevozili šatore i sve vrstenamirnica. U Los Anđeles su stigli sledećeg petka, odranih zadnjica, ukočenih nogu i praznog uma,kao novorođenčad. Sedam dana su vrteli pedale po brežuljcima i putevima, s dugačkim deonicamabukoličkih pejzaža i onim drugim, ludački prometnim; sedam dana lakih za Rajana Milera, kome bipetnaest sati vožnje bicikla proletelo, ali zato neopisivno napornih i dugih kao gladna godina za majkui ćerku, koje su do cilja stigle samo zahvaljujući njemu i njegovom vojničkom podbadanju kad biposustale, uz napitke s elektrolitima i energetskim galetama kojima im je punio baterije.

Noću bi dve hiljade biciklista popadalo u kampovima koje bi volonteri podizali na putu, kao jataptica selica na izmaku snaga, proždrali pet hiljada kalorija, pregledali svoje bicikle, istuširali se uprikolicama i istrljali listove i butine umirijućim balzamom. Pre nego što bi legao, Rajan Miler biIndijani i Amandi stavljao tople obloge i zabavljao ih nadahnutim pričama o prednostima vežbanja nasvežem vazduhu. „Kakve veze sve ovo ima sa sidom?”, upitala ga je Indijana trećeg dana, nakon što jedeset sati okretala pedale plačući od umora i nad svojim nesrećnim životom. „Ne znam, to pitaj svojućerku”, glasio je Milerov iskren odgovor.

Trka nije mnogo doprinela borbi protiv bolesti, ali je učvrstila tek rođeno prijateljstvo izmeđuMilera i Indijane, a Amandi donela nešto nezamislivo: prijatelja. Ta devojčica, sklona pustinjaštvu,imala je ukupno tri prijatelja: svog dedu Blejka, svog budućeg verenika Bredlija i mornaričku foku,

Rajana Milera. Igrači Trboseka nisu spadali u tu kategoriju, jer ih je poznavala samo preko igre, aodnos između njih razvijao se isključivo u okvirima zločina.

UTORAK, 3.

Seleste Roko, čuvena astrološkinja iz Kalifornije i Amandina kuma, preko televizije je izreklaproročanstvo o potocima krvi u septembru 2011. godine. Njene svakodnevne emisije o horoskopu iastrološkim savetima emitovale su se rano, pre vremenske prognoze, i reprizirale nakon ponoćnihvesti. Roko je bila žena od pedeset i nešto godina, koje je odlično nosila zahvaljujući zahvatimaplastične hirurgije, harizmatična preko ekrana a uživo namćorasta, koju su poštovaoci smatralielegantnom i lepom. Podsećala je na Evu Peron, s nekoliko kilograma viška. U televizijskom studijunalazila se velika fotografija mosta Golden gejt na lažnom prozoru i velika mapa sunčevog sistema splanetama koje su osvetljavane i pokretane daljinskim upravljačem.

Psihijatri, astrolozi i ostali praktičari okultnih moći skloni su da predviđaju budućnost uoči Novegodine, ali Roko nije mogla da čeka tri meseca da bi stanovnike San Franciska upozorila na ono što imse sprema. Proročanstvo je bilo takvo da je odmah izazvalo pažnju javnosti, proširilo se kao virusinternetom i podstaklo ironične komentare u lokalnoj štampi i senzacionalističke naslove utabloidima, koji su predviđali skorašnje nerede u zatvoru San Kventin, rat između latinoameričkih icrnačkih bandi i još jedan apokaliptičan zemljotres u rasedu San Andreas. Međutim, Seleste Roko,koja je odavala utisak nepogrešivosti sa svojom karijerom jungovskog psihoanalitičara i impresivnimistorijatom uspešnih predviđanja, tvrdila je da se radi o ubistvima. To je izazvalo kolektivan uzdaholakšanja među pristalicama astrologije, jer to beše najmanje strašna od svih nesreća kojih su sepribojavali. Postoji verovatnoća jedan prema dvadeset hiljada da baš vi budete ubijeni među svimstanovnicima severne Kalifornije, i to je nešto što se obično dešava drugima, retko nama samima.

Istog dana kada je izrečeno proročanstvo, Amanda Martin i njen deda odlučiše da izazovu SelesteRoko. Bilo im je muka od uticaja koji je kuma vršila na porodicu, pod izgovorom da može da predvidibudućnost. Bila je nagla žena i posedovala je onu nepokolebljivu sigurnost svojstvenu onima kojidobijaju poruke iz kosmosa ili od Boga. Nikada nije uspela da upravlja sudbinom Blejka Džeksonakoji je bio imun na astrologiju, ali joj je to prilično polazilo za rukom sa Indijanom, koja bi sesavetovala s njom pre nego što bi donela bilo kakvu odluku i ponašala se po diktatu horoskopa. U višenavrata astralna tumačenja upropastila su Amandine najbolje planove; zvezde bi odlučile, na primer,da nije pravi trenutak da joj kupe skuter, ali da zato jeste trenutak da uzima časove baleta, i ona bizavršila plačući od poniženja u ružičastoj baletskoj suknjici.

Kada je napunila trinaest godina, Amanda je otkrila da njena kuma nije nepogrešiva. Planete suizričito nalagale da treba da pohađa državnu gimnaziju, ali je njena nepokolebljiva baba po ocu, donjaEnkarnasjon Martin, insistirala da upiše privatnu katoličku školu. Amanda je prvi put bila na stranisvoje kume, jer joj je pomisao na mešovitu školu bila manje zastrašujuća od kaluđerica, ali je donjaEnkarnasjon izvojevala pobedu nad Seleste Roko uz pomoć čeka za upis, i ne sanjajući da sukaluđerice liberalne feministkinje koje oblače pantalone, svađaju se s papom, a na časovima biologijeuz pomoć banane pokazuju kako se pravilno koriste kondomi.

Amanda, podstaknuta svojim sumnjičavim dedom, koji se retko kada usuđivao da se Selestisuprotstavi u lice, sumnjala je u postojanje odnosa između zvezda na nebeskom svodu i ljudskih bića;astrologija je za nju bila podjednako neverovatna kao i bela magija njene majke. Proročanstvo je dedii unuki pružilo priliku da diskredituju zvezde, jer jedno je predvideti da će sedmica biti povoljna za

epistolarnu prepisku, a nešto sasvim drugo potoci krvi u San Francisku; to nije svakodnevna stvar.Kad su Amanda, njen deda i njihovi saigrači iz Trboseka tu igru pretvorili u metod istrage zločina,

nisu ni sanjali u šta se upuštaju. Dvadeset dana nakon objave astrološkinje dogodilo se ubistvo EdaStejtona, koje je moglo da se pripiše slučajnosti, ali pošto je imalo neuobičajene karakteristike –palica na onom mestu – Amanda je odlučila da otvori arhiv s informacijom objavljenom u medijima,uspevši da je izvuče iz svog oca koji je vodio istragu iza zatvorenih vrata i koje se dokopao njen dedaslužeći se sopstvenim metodama.

Blejk Džekson, farmaceut po zanimanju, ljubitelj književnosti i neostvareni pisac, sve dok nije uspeoda burne događaje koje beše najavila Seleste Roko uokviri u priču, svoju unuku Amandu u knjizi jeopisao kao devojku čudnog izgleda, stidljive naravi i blistave pameti, kitnjast stil izražavanja koji gaje razlikovao od njegovih kolega farmaceuta. Hronika o tim zlokobnim događajima na kraju je ispalamnogo opširnija nego što je planirao, iako je obuhvatala samo nekoliko meseci i poneki flešbek, kakoto nazivaju. Kritika je bila nemilosrdna prema piscu, optuživala ga za magični realizam, prevaziđenknjiževi stil, ali niko nije uspeo da dokaže da je izvrnuo događaje skrenuvši u ezoterizam; svako jemogao da se uveri u njihovu istinitost u Policijskoj upravi San Franciska i u aktuelnoj štampi.

Januara 2012. godine, Amanda Martin učenica završnog razreda srednje škole, imala jesedamnaest godina, razvedene roditelje, majku Indijanu Džekson, isceliteljku, i oca Boba Martina,policijskog insprektora, kao i baku Meksikanku, donju Enkarnasjon, i dedu udovca, pomenutog BlejkaDžeksona. U Džeksonovoj knjizi bilo je još nekih osoba koje su se pojavljivale i nestajale, naročitonestajale, što je pisac više odmicao u priči. Amanda je bila jedinica i veoma razmažena, ali je njendeda verovao da će se taj problem, čim ona završi srednju školu i otisne se u svet, rešiti sâm od sebe.Bila je vegetarijanka jer nije kuvala; kad bude morala, izabraće manje komplikovan način ishrane.Odmalena je obožavala da čita, uz sve opasnosti koje sa sobom nosi takva navika. Ubistva su sesvakako događala, ali se ona u njih ne bi mešala da nije čitala krimi romane skandinavskih autora stakvom revnošću da se u njoj razvila nesvakidašnja znatiželja prema zločinima uopšte, a posebnoprema ubistvima s predumišljajem. Njen deda nije bio pristalica zabrana, ali ga je zabrinjavalo što onatakve knjige čita sa četrnaest godina. Amanda ga je ućutkala uz obrazloženje da ih čita i on, te je Blejkmorao da se zadovolji upozorenjem na njihov jeziv sadržaj, s predvidljivim ishodom da ih je onanakon toga gutala s još većim žarom. To što je Bob Martin, Amandin otac, bio šef Odeljenja zaubistva San Franciska samo je doprinelo devojčicinoj nakaradnoj sklonosti, jer je bila upućena u svakugadost počinjenu u gradu, idiličnom mestu koje nije podsticalo na kriminal, ali ako on cveta u takocivilizovanim zemljama kakve su Švedska ili Norveška, ne može se očekivati da San Francisko, kojisu osnovali pohlepni pustolovi, poligamni propovednici i žene sumnjivog morala privučeni zlatnomgroznicom polovinom 19. veka, bude izuzetak.

Devojka je pohađala školu za devojčice, jednu od poslednjih u zemlji koja se opredelila zamešanje polova, gde je četiri godine uspevala da preživi u nevidljivom stanju među svojimdrugaricama, ali ne i među nastavnicama i ono malo preostalih časnih sestara. Dobijala je dobreocene, ali je sestre, svete žene, nikada nisu videle da uči i znale su da noću dugo sedi budna ispredsvog računara, baveći se nekim tajanstvenim igrama i čitanjem. Izbegavale su da je pitaju šta to čita stolikim uživanjem, jer su pretpostavljale da je u pitanju isto ono čime su se i same potajnonaslađivale. To će objasniti devojčicinu morbidnu opsednutost oružjem, drogama, otrovima,autopsijama, načinima mučenja i proučavanjem leševa.

Amanda Martin sklopi oči, udahnu duboko svež vazduh tog zimskog jutra; po oporom mirisu borova

znala je da se automobil kreće Park avenijom, a po mirisu izmeta da prolaze pored konjušnica.Izračuna da je osam sati i dvadeset tri minuta; dve godine ranije beše se odrekla gledanja u časovnikkako bi razvila naviku pogađanja sata, isto kao što je proračunavala temperaturu i razdaljinu, a bešeizoštrila i nepce da bi raspoznavala nepoznate sastojke u hrani. Ljude je razvrstavala po mirisu: Blejk,njen deda, mirisao je na dobrotu, mešavinu vunenog prsluka i kamilice; Bob, njen otac, na snagu:metal, duvan i losion za brijanje; Bredli na senzualnost, to jest, na znoj i hlor; Rajan Miler napoverenje i odanost, miris psa, najbolji miris na svetu. A što se tiče Indijane, njene majke, ona jemirisala na magiju, jer je bila prožeta mirisima svog posla.

Kada je dedin ford iz devedeset pete, uz astmatično krkljanje motora, ostavio konjušnice iza sebe,Amanda izračuna tri minuta i osamnaest sekundi i otvori oči pred ulazom u školu. „Stigli smo”, rečeDžekson, kao da ona to i sama nije znala. Deda, koji je održavao formu igrajući skvoš, podiže ranacprepun knjiga i pope se hitro na drugi sprat, dok je njegova unuka to činila s naporom, noseći violinu ujednoj ruci i leptop u drugoj. Na spratu nije bilo nikoga, ostale učenice će se pojaviti predveče kako bise sutradan uključile u nastavu, nakon božićnih i novogodišnjih praznika. Još jedna Amandina manijabila je da svuda dođe prva kako bi upoznala teren pre nego što se pojave potencijalni neprijatelji. Nijevolela da deli sobu s drugim učenicama: razbacana odeća, nered, miris šampona, laka za nokte iužeglih bombona, neprekidno brbljanje i sentimentalne drame zavisti, tračeva i izdaja iz kojih je bilaisključena.

– Moj tata misli da je ubistvo Eda Stejtona vendetta[2] među homoseksualacima – reče Amandasvom dedi pre nego što su se rastali.

– Na čemu zasniva tu svoju teoriju?– Na bejzbol palici ubačenoj u… znaš već gde – podseti ga ona i pocrvene setivši se video snimka

koji je videla na internetu.– Nemojmo donositi preuranjene zaključke, Amanda. Još ima previše nepoznanica.– Dobro kažeš. Na primer, kako je ubica ušao?– Ed Stejton je morao da zatvori vrata i prozore i uključi alarm po završetku školskih aktivnosti.

Pošto nijedna brava nije obijena, može se pretpostaviti da se počinitelj sakrio u školi pre nego što ju jeStejton zaključao – nagađao je Blejk Džekson.

– Da je u pitanju ubistvo s predumišljajem, ubica bi ubio Stejtona pre njegovog odlaska, jer nijemogao da zna da će se vratiti.

– Možda nije bilo predumišljaja, Amanda. Neko je ušao u školu s namerom da krade i čuvar ga jeuhvatio na delu.

– Po tatinom mišljenju, svih ovih godina koliko radi u Odeljenju za ubistva viđao je zločince kojisu se uplašili i odreagovali nasilno, ali nikada nekoga ko je ostao na mestu zločina dovoljno dugo dase na taj način iživljava na žrtvi.

– Šta je Bob još rekao?– Znaš već kakav je moj tata, svaku informaciju moram kleštima da mu izvlačim. Misli da jedna

takva tema ne treba da zanima devojčicu mojih godina. Pravi je neandertalac.– Donekle je u pravu: sve ovo je prilično gadno, Amanda.– Procurelo je u javnost, prikazano je na televiziji, a ako imaš jak želudac, možeš preko interneta

da vidiš ono što je jedna devojčica snimila svojim mobilnim telefonom kad su pronašli leš.– Pobogu! Kakva prisebnost! Današnja deca gledaju toliko nasilja da ih više ništa ne može uplašiti.

U moje vreme… – reče Blejk Džekson uzdahnuvši.– Ovo je tvoje vreme. Živcira me kad pričaš kao neki starkelja. Jesi li proverio ono iz popravnog

doma za dečake, Klejbe?

– Moram da radim, ne mogu da ostavim apoteku praznu, ali proveriću čim budem stigao.– Požuri, ili ću morati da promenim agenta.– Samo napred, da vidimo ko bi tebe podnosio.– Voliš li me, deda?– Ne.– Ni ja tebe – reče ona i obesi mu se o vrat.

Blejk Džekson zagnjuri nos u grivu kovrdžave kose svoje unuke, udišući miris salate – bilo joj jedošlo da je opere sirćetom – i pomisli kako će kroz nekoliko meseci ona otići na studije, a on neće bitiblizu nje da je zaštiti; još nije ni krenula, a već mu je nedostajala. Priseti se vrtoglavog sleda događajau tom mladom životu, prgave i nepoverljive devojčice, satima skrivene pod šatorom napravljenim odčaršava, u koji su ulazili samo njen nevidljiv prijatelj, dugogodišnji pratilac po imenu Spasimo-tune,njena mačka Đina i on, ukoliko bi bio te sreće da ga pozove da kobajagi popiju čaj iz plastičnihšoljica. „Na koga li se uvrgla ova devojčica?” beše upitao Blejk Džekson kad ga je Amanda sa šestgodina pobedila u šahu. Sigurno ne na Indijanu, koja je lebdela u stratosferi propovedajući mir i ljubavpola veka nakon hipika, a još manje na Boba Martina, koji dotad još ne beše pročitao nijednu knjigudo kraja. „Ne brini, čoveče, mnoga deca su genijalci u detinjstvu, a kasnije se izduvaju kao balon.Tvoja unuka će se srozati na nivo opšteg idiotizma čim joj podivljaju hormoni”, kazala mu je SelesteRoko, koja je navraćala u njegovu kuću u svako doba bez najave i koje se Blejk plašio kao samogđavola.

Astrološkinja se prevarila, jer se Amanda u adolescenciji nije izduvala kao balon, a jedinapromena izazvana hormonima mogla se primetiti u njenom izgledu. U pubertetu je iždžikljala idostigla normalnu visinu, počela da nosi kontaktna sočiva, skinuli su joj protezu, naučila je daobuzdava svoju kovrdžavu kosu i postala vitka devojka nežnih crta lica, tamne kose na oca i prozirnogtena na majku, potpuno nesvesna svoje lepote. Sa sedamnaest godina i dalje je vukla noge, grickalanokte i oblačila ono što bi pronašla u prodavnicama polovne odeće, koju je prepravljala prematrenutnom nadahnuću.

Nakon što ju je deda ostavio, Amanda se nekoliko sati osećala kao gospodarica prostora. Za tri mesecatrebalo je da završi tu školu, u kojoj je bila srećna, ne računajući džumbus u spavaćoj sobi, i daotputuje u Masačusets, na MIT[3], gde je studirao Bredli, njen virtuelni mladić, koji joj beše pričao oMedia labu[4], raju za maštu i kreativnost, upravo onome što je njoj bilo potrebno. On je bio savršenmuškarac: stvorenje čudno koliko i ona sama, sa smislom za humor i nimalo ružan, koji je plivanjudugovao svoja široka leđa i zdravu preplanulu boju, a hemijskim supstancama iz bazena svoju kosuboje limete. Podsećao je na Australijanca. Amanda beše odlučila da se uda za njega u nekoj dalekojbudućnosti, ali to mu još nije saopštila. Zasad su održavali kontakt preko interneta igrajući Go[5],pričajući o hermetičkim temama i kometarišući knjige.

Bredli je bio zaluđenik za naučnu fantastiku koja je Amandu deprimirala, jer je planeta uglavnomprekrivena pepelom i mašine upravljaju čovečanstvom. Ona, koja beše pročitala mnogo takvih romanaizmeđu svoje osme i jedanaeste godine, više je volela fantaziju, s radnjom smeštenom u fiktivnimvremenima, kad tehnologija takoreći nije ni postojala, a razlika između heroja i seljana bila potpunojasna, žanr koji je Bredli smatrao detinjastim i zaraznim. On je bio skloniji dubokom pesimizmu.Amanda se nije usuđivala da mu prizna da već beše progutala četiri toma Sutona i tri Milenijuma, jeron nije gubio vreme na vampire i psihopate.

Mladić i devojka razmenjivali su romantične imejlove, prožete ironijom da bi izbegli patetičnost, i

virtualne poljupce, ništa previše smelo. U decembru, časne sestre su izbacile iz škole jednu učenicukoja je na internet postavila snimak na kojem masturbira, raširenih nogu i naga; Bredliju to uopštenije privuklo pažnju, jer je nekoliko devojaka njegovih prijatelja već bilo postavilo slične snimke.Amandu je iznenadilo što je njena drugarica iz razreda bila kompletno depilirana i što izpredostrožnosti nije sakrila lice, ali ju je još više iznenadila prestroga reakcija časnih sestara, koje suvažile za izuzetno tolerantne.

Da bi prekratila vreme pre četovanja s Bredlijem, Amanda se posvetila klasifikovanju informacijakoje njen deda beše prikupio o „zločinu palicom na nezgodnom mestu” i ostalim krvavim vestima,koje je prikupljala od kada je njena kuma preko televizije izrekla upozorenje. Igrači Trboseka i daljesu po glavi preturali razna pitanja vezana za Eda Stejtona, ali ona je već smišljala drugu temu zasledeću partiju: ubistva Doris i Majkla Konstantea.

Mateus Perejra, slikar brazilskog porekla, beše još jedan zaljubljenik u Indijanu Džekson, ali se unjegovom slučaju radilo o platonskoj ljubavi, jer ga je umetnost trošila do kostiju. Smatrao je da sekreativnost hrani seksualnom energijom i, primoran da bira između slikarstva i zavođenja Indijane,koja nije odavala utisak da je spremna za avanturu, odlučio se za ono prvo. Osim toga, marihuana gaje održavala u stanju neprekidnog zadovoljstva koje nije potpomagalo udvaračke inicijative. Bili sudobri prijatelji, viđali su se skoro svakodnevno i u slučaju potrebe štitili jedno drugo. Njega je čestouznemiravala policija, a nju neke mušterije koje bi se previše drznule, ili inspektor Martin, koji jesmatrao da ima pravo da proverava šta se dešava u životu njegove bivše žene.

– Brine me Amanda; sad je opsednuta zločinima – požali se Indijana umetniku, masirajući gaesencijalnim uljem eukaliptusa za ublažavanje išijalgičnih bolova.

– Vampire je izgustirala? – upita je Mateus.– To je bilo prošle godine. Ovo je mnogo ozbiljnije, ovo su pravi zločini.– Devojčica je isti otac.– Ne znam u šta se upetljava, Mateuse. To je mana interneta. Svaki perverznjak može da se

sprijatelji s mojom ćerkom, a ja to ne bih ni saznala.– Budi bez brige, Indi. Ovo su neki klinci koji se zabavljaju igranjem igrica. U subotu sam video

Amandu u kafeu „Rosini”; doručkovala je s tvojim bivšim mužem. Taj tip ima pik na mene, Indijana.– Nije istina. Bob te je nekoliko puta spasao zatvora.– Zato što si ga ti zamolila. Pričao sam ti o Amandi. Malo smo razgovarali i objasnila mi je u

čemu se sastoji igra, čini mi se da se zove Trbosek, tako nekako. Znaš li da su jednom mrtvacu zabolibejzbol palicu…?

– Da, Mateuse, znam! – prekide ga Indijana. – Upravo o tome ti i govorim. Zar je normalno daAmandu zanima nešto toliko odvratno? Njene vršnjakinje se zaluđuju filmskim glumcima.

Perejra je živeo u potkrovlju Holističke klinike, u nadograđenom delu bez opštinske dozvole, i izpraktičnih razloga bio upravitelj zgrade. Potkrovlje, koje je nazivao svojim ateljeom, bilo je dovoljnosvetlo za slikanje, ali i za uzgajanje marihuane, ne u cilju bogaćenja, već za njegovu ličnu upotrebu,koja je bila neograničena, i za potrebe njegovih prijatelja.

Krajem devedesetih, nakon što je promenila razne vlasnike, zgradu je kupio jedan kineskiinvestitor s dobrim trgovačkim njuhom, koji je došao na ideju da tu napravi centar zdravlja iblagostanja, poput ostalih koji cvetaju u Kaliforniji, zemlji optimista. Okrečio ju je spolja i na fasadupostavio natpis Holistička klinika, kako bi se razlikovala od ribarnica u Kineskoj četvrti; ostalo suuradili zakupci koji su se useljavali u stanove na drugom i trećem spratu, svi praktičari isceliteljskihmetoda i tehnika. Lokali na prvom spratu, okrenuti ulici, bili su jedan studio za jogu i jedna umetnička

galerija. U prvom su se održavali i časovi tantričkog plesa, veoma popularnog, a u drugom,neobjašnjivog naziva „Dlakava gusenica”, izlagali su se radovi lokalnih umetnika. Petkom i subotomuveče, galeriju bi oživeli amaterski muzičari i oporo vino u plastičnim čašama, gratis. Oni koji sutragali za nezakonitim drogama mogli su da je pronađu u „Dlakavoj gusenici” po bagatelnoj ceni, prednosom policije koja je tolerisala tu trgovinu vrednih mrava dokle god je bila diskretna. Dva gornjasprata zauzimale su male ordinacije koje su se sastojale od jedne čekaonice, u koju jedva da su moglida se uguraju školski sto i dve stolice, i prostorije za tretmane. Pristup ordinacijama na drugom itrećem spratu bio je otežan zbog nedostatka lifta, što je nekim pacijentima predstavljalo nepremostivuprepreku, uz tu prednost da je to odbijalo one najbolesnije, koji ionako ne bi imali mnogo koristi odalternativne medicine.

Slikar je u toj zgradi živeo već trideset godina a da nijedan od vlasnika koji su se izređali nijeuspeo da ga odande izbaci. Kineski investitor to nije ni pokušao, jer mu je odgovaralo da neko ostaneu zgradi i nakon radnog vremena. Umesto da se svađa s Mateusom Perejrom, imenovao ga je zakućepazitelja, dao mu rezervne ključeve svih kancelarija i ponudio mu simboličnu platu da bi uvečezaključavao glavna vrata, pogasio svetla, služio kao kontakt sa zakupcima i zvao ga u slučaju kvarovaili hitnih slučajeva.

Slike Brazilca, inspirisane nemačkim ekspresionizmom, povremeno su izlagane u „Dlakavojgusenici” bez uspešne prodaje i ukrašavale su ulazni hol zgrade. Te žalosne i iskrivljene figure,nabacane mahnitim potezima četkice, odudarale su od tragova art dekoa i glavne namene Holističkeklinike da pacijentima ponudi fizičko i emocionalno blagostanje, ali se niko nije usuđivao da predložida se uklone iz straha da ne povrede umetnika.

– Krivicu snosi tvoj bivši muž, Indi. Šta misliš, odakle takvo Amandino zanimanje za zločine? –reče Mateus na rastanku.

– Bob je zabrinut koliko i ja zbog te Amandine nove budalaštine.– Gore bi bilo da se drogira…– Ko se našao da o tome govori! – nasmeja se ona.– Upravo zato. Ja sam stručnjak za tu materiju.– Sutra bih, u pauzi između dva pacijenta, mogla da te izmasiram desetak minuta – predloži mu

ona.– Godinama mi pružaš besplatne usluge, ženo. Pokloniću ti neku svoju sliku.– Ne, Mateuse! To nikako ne mogu da prihvatim. Sigurna sam da će tvoje slike jednoga dana imati

ogromnu vrednost – reče Indijana, trudeći se da sakrije paniku u glasu.

SREDA, 4.

U deset sati uveče, Blejk Džekson je završio čitanje romana za taj dan i otišao u kuhinju da pripremiovsene pahuljice s mlekom, koje su ga podsećale na detinjstvo i u kojima je pronalazio utehu kad godbi osetio potištenost zbog bezumlja ljudskog roda. Neki romani su na njega tako uticali. Sredom poslepodne uvek je igrao skvoš, ali je te sedmice prijatelj s kojim je igrao bio na putu. Stavio je tanjirispred sebe, udišući opojan miris meda i cimeta, i pozvao Amandu na mobilni, ne plašeći se da će jeprobuditi, jer je ona u to doba uvek čitala. Indijanina soba je bila daleko, nije mogla da čuje razgovor,ali je on ipak šaputao, za svaki slučaj. Bolje da njegova ćerka ne zna čime se bave on i njegova unuka.

– Amanda? Ja sam, Klejb.– Prepoznala sam ti glas. Pucaj.

– Radi se o Edu Stejtonu. Koristeći prijatnu temperaturu ovog prelepog dana, bilo je 22˚C, kao daje leto…

– Pređi na stvar, Klejbe, nemam vremena da celu noć slušam o globalnom zagrevanju.– Otišao sam na pivo s tvojim ocem i saznao neke stvari koje bi te mogle zanimati.– Kao na primer?– Popravni dom u kojem je Stejton radio pre nego što je došao u San Francisko zove se Kamp za

dečake i nalazi se usred arizonske pustinje. Stejton je tamo radio nekoliko godina, dok ga u avgustu2010. nisu izbacili, zbog nekog skandala izazvanog smrću jednog petnaestogodišnjaka. To nije prvislučaj, Amanda, tri mladića su umrla u poslednjih osam godina, ali popravni dom i dalje radi. Sudijaim je svaki put samo privremeno oduzimao dozvolu za rad, do okončanja istrage.

– Kako su ti dečaci umrli?– Zbog paravojne discipline nestručnih ili sadističkih lica. Nemar, zlostavljanje, mučenje. Dečake

tamo tuku, teraju ih da rade vežbe dok ne izgube svest, uskraćuju im hranu i san. Dečak koji je umroimao je zapaljenje pluća, goreo u groznici i padao u nesvest, ali su ga naterali da trči s ostalima ponajjačem suncu, na onoj paklenoj vrelini Arizone, a kada se srušio, šutirali su ga na zemlji. Bio jebolestan dve nedelje pre nego što je umro. Kasnije je otkriveno da je u plućima imao dve litre gnoja.

– A Ed Stejton je bio jedan od tih sadista – zaključi Amanda.– Imao je dug istorijat u Kampu za dečake. Njegovo ime se pojavljuje u raznim prijavama protiv

popravnog doma zbog zlostavljanja štićenika, ali ga nisu izbacili do 2010. godine. Izgleda da niko nemari za sudbinu tih nesrećnih dečaka. Kao iz romana Čarlsa Dikensa.

– Oliver Tvist. Nastavi, mani se nebitnih stvari.– Eda Stejtona su pokušali da otpuste krišom, ali je to bilo nemoguće jer je smrt dečaka izazvala

priličnu pometnju. Uprkos tome, zaposlili su ga u školi „Golden Hils” u San Francisku. Čudno, zar ne?Kako je moguće da se nisu raspitali o njegovoj prošlosti?

– Mora da je imao jake veze.– Niko se nije potrudio da proveri njegovu prošlost. Direktor „Golden Hilsa” bio je zadovoljan

njime jer je umeo da zavede disciplinu, ali ga neki učenici i nastavnici opisuju kao ubicu, jednog odonih kukavica koji su pred autoritetom manji od makovog zrna, ali čim dobiju mrvicu moći, postajuoličenje surovosti. Nažalost, svet je pun takvih gadova. Direktor mu je na kraju dodelio noćnu smenu,kako bi izbegao probleme. Edu Stejtonu je smena počinjala u osam sati uveče, a završavala se u šestsati ujutru.

– Možda je Stejtona ubio neko iz tog popravnog doma, neko ko je trpeo njegova maltretiranja.– Tvoj otac istražuje tu mogućnost, iako se i dalje drži teorije o sukobu homoseksualaca. Stejton je

bio ljubitelj gej pornografije i koristio je usluge pratilaca.– Koga?– Pratilaca, tako nazivaju muškarce koji se prostituišu. Stejtonovi uobičajeni pratioci bila su dva

mlada Portorikanca, tvoj otac ih je ispitivao, ali imaju dobre alibije. A što se tiče školskog alarma,kaži ovima iz Trboseka da ga je Ed Stejton noću obično uključivao, ali ovoga puta nije. Možda je nabrzinu izašao, nameravajući da ga uključi kad se vrati.

– Znam da ono najbolje čuvaš za kraj – reče mu unuka.– Ja?– Šta je, Klejbe?– Nešto prilično čudno, što je zaintrigiralo i tvog oca – reče Blejk Džekson. – U gimnastičkoj sali

ima lopti, rukavica i palica za bejzbol, ali palica koju su upotrebili za Stejtona nije pripadala školi.– Znam šta ćeš mi reći! Palica pripada nekoj ekipi iz Arizone!

– „Đavolima” iz Arizone, na primer? U tom slučaju bi povezanost s Kampom za dečake bilaočigledna, ali nije tako, Amanda.

– Nego odakle je?– Ima pečat Državnog univerziteta u Arkanzasu.

Po mišljenu Seleste Roko, koja beše proučila natalne karte svih svojih prijatelja i rođaka, naravIndijane Džekson u potpunosti se uklapala u njen horoskopski znak, Ribe. To je objašnjavalo njenusklonost ka ezoteriji i nezaustavljiv nagon ka spasavanju svakog nesrećnika koji bi joj se našao naputu, čak i onih koji od nje to ne bi tražili niti joj bili zahvalni. Kerol Andervoter bila je savršena metaza Indijaninu nerazboritu saosećajnost.

Upoznale su se jednog decembarskog jutra 2011. godine; Indijana je vezivala lancem svoj biciklna ulici kad je krajičkom oka ugledala ženu naslonjenu na obližnje drvo, kao da će se onesvestiti.Pojurila je da joj pomogne, pridržala je, odvela je sitnim koracima u Holističku kliniku i pomogla jojda se popne stepeništem do ordinacije broj 8, gde se neznanka, iscrpljena, srušila u jednu od dverasklimatane stolice u prijemnom delu. Kada se malo povratila, rekla joj je svoje ime i ispričala daboluje od progresivnog raka, kao i da joj hemoterapija pada teže od same bolesti. Ganuta, Indijana jojje ponudila da se malo ispruži na stolu za masažu, ali joj je žena snebivljivo odgovorila da joj je dobroi na stolici, i da bi joj, ako to nije problem, prijalo da popije nešto toplo. Indijana ju je ostavila samuotišavši da kupi čaj, žaleći što u svojoj skučenoj ordinaciji nema rešo za zagrevanje vode. Kada sevratila, ženu je zatekla u mnogo boljem stanju, čak beše načinila i neuspeo pokušaj da se malo doteranamazavši usne; usta boje cigle davala su groteskan izgled onom zelenom licu ispijenom bolešću, stamnim očima poput dugmadi na licu neke lutke. Imala je trideset šest godina, kako reče, ali joj jeperika s fosilizovanim loknama dodavala još deset.

Tako je započelo prijateljstvo koje će se zasnivati na nesreći jedne i samarićanskoj duši druge.Indijana joj je u nekoliko navrata nudila svoje metode za ojačavanje imunološkog sistema, ali je Keroluvek smišljala neke izgovore da ih odloži. Indijana je u početku mislila da možda nema novca da jojplati i bila je spremna da je besplatno leči, kao i mnoge svoje siromašne pacijente, ali pošto je Kerolneprekidno izvrdavala, ona je prestala da navaljuje; bila je svesna da mnogi i dalje nemaju poverenja ualternativnu medicinu. Bilo im je zajedničko to što su obe volele suši, šetnje po parku i romantičnefilmove, kao i ljubav prema životinjama, što se kod Kerol Andervoter odražavalo u strogovegetarijanskoj ishrani, kao kod Amande, sa izuzetkom sušija, dok se Indijana zadovoljavalaprotestima protiv mučenja pilića u inkubatorima i pacova u laboratorijama, kao i protiv upotrebekrzna u modne svrhe. Jedna od njenih omiljenih organizacija bili su Borci za etički pristupživotinjama, koja godinu dana ranije beše podnela peticiju gradonačelniku San Franciska sa zahtevomda se četvrti Tenderloin[6] promeni naziv, jer je nedopustivo da jedna gradska četvrt nosi ime delatela izmučenog govečeta, i da bi bolje bilo da se nazove po nekoj biljci. Gradonačelnik ih nikad nijeudostojio odgovora.

Uprkos zajedničkim idealima, njihovo prijateljstvo delovalo je usiljeno, jer se Indijana trudila daje drži na odstojanju pošto se Kerol lepila za nju kao pijavica. Žena se osećala slabom ibespomoćnom, život joj se sastojao od napuštanja i obmana, mislila je da je dosadna, neprivlačna,nedarovita i nesposobna za društvo, i sumnjala je da se njen muž oženio njom samo da bi dobioameričku vizu. Indijana joj je savetovala da preispita svoju ulogu žrtve i promeni stav, jer se prvikorak ka izlečenju sastoji od odbacivanja negativne energije i ozlojeđenosti; potreban joj je pozitivanpristup koji će je povezati s kosmosom i božanskom svetlošću, ali se Kerol čvrsto držala svojenesreće. Indijana je strahovala da će je ta žena povući u dubok ambis svoje praznine, zivkajući je u

nedoba da se žali i jadikuje, dolazeći u njenu ordinaciju i čekajući je satima, poklanjajući joj skupebombone na koje je trošila novac od socijalnog osiguranja i koje je ona gutala proračunavajućikalorije i bez naročitog uživanja, jer je više volela crnu čokoladu s ljutom papričicom, poput onih kojeje jela sa svojim ljubavnikom, Alenom Kelerom.

Kerol nije imala decu niti rođake, ali je imala nekoliko prijateljica koje Indijana nije poznavala ikoje su išle s njom na hemoterapiju. Njihove jedine teme bile su njen muž, Kolumbijac deportovanzbog trgovine drogom koga je uporno pokušavala da pošalje nazad, i njen rak. Bolest joj još nijeizazivala bolove, ali ju je otrov koji su joj ubrizgavali u vene polako ubijao. Koža joj je poprimilapepeljastu boju, nije imala snage čak ni u glasu, ali je Indijana gajila nadu da će se ona oporaviti, jerse njen miris razlikovao od mirisa ostalih pacijenata obolelih od raka koji su posećivali njenuordinaciju. Osim toga, njen osećaj poistovećivanja s tuđim bolestima nije uspevao s Kerol, što jesmatrala dobrim znakom.

Jednoga dana, razgovarajući o svemu i svačemu u kafeu „Rosini”, Kerol joj priznade da seočajnički plaši smrti i da se nada da će joj Indijana biti vodič, odgovornost koju ova ne beše spremnada prihvati.

– Ti si izuzetno spiritualna osoba, Indi – reče joj Kerol.– Nemoj me plašiti, ženo! Svi navodno spiritualni ljudi koje poznajem obični su licemeri i kradu

ezoterične knjige po bibliotekama – našali se Indijana.– Veruješ li ti u reinkarnaciju? – upita je Kerol.– Verujem u besmrtnost duše.– Ako je istina sve to o reinkarnaciji, to znači da sam ja proćerdala ovaj život i da ću se ponovo

roditi kao bubašvaba.Indijana joj pozajmi svoje knjige s uzglavlja, eklektičnu mešavinu sufizma, platonizma, budizma i

savremene psihologije, ali joj prećuta da ih ona proučava već devet godina i da je tek nedavno načinilaprve korake na beskonačnom putu usavršavanja, jer su joj nedostajali eoni da bi osetila sveprisutnostBića i svoju dušu oslobodila sukoba i patnje. Nadala se da je njen isceliteljski instinkt neće prevariti,da će Kerol pobediti rak i da će joj ostati dovoljno vremena na ovom svetu da doživi prosvetljenjekojem je toliko težila.

Te januarske srede, Kerol i Indijana su se dogovorile da se sastanu u kafeu „Rosini” u pet sati poslepodne, iskoristivši priliku što jedan Indijanin pacijent beše otkazao tretman Reikija i aromaterapije.Sastanak je predložila Kerol, natuknuvši svojoj prijateljici telefonom da je krenula na radioterapiju,nakon nekoliko nedelja olakšanja posle hemoterapije. Ona je stigla prva, u svojoj uobičajenoj etničkojodeći, koja jedva da je uspevala da prikrije nezgrapnost njenog tela i nepravilno držanje: pamučnepantalone i tunika, s primesom marokanskog stila, patike, ogrlica i narukvice od semena afričkihplodova. Deni Dianđelo, jedan od konobara, koji ju je ranije već nekoliko puta usluživao, dočeka je sonom preteranom ljubaznošću od koje mnoge mušterije zaziru. Čovek se hvalisao da je prijatelj svihživih na Nort Biču, posebno gostiju kafea „Rosini”, u kojem je radio toliko godina da se više niko nijeni sećao lokala pre njega.

– Slušaj, draga, taj turban mnogo ti bolje stoji od one perike – tim rečima pozdravi KerolAndervoter. – Poslednji put kada si bila ovde, rekao sam sebi: Deni, tvoja je dužnost da toj osobi kažešda skine prokletu mrtvu lisicu sa glave, ali se ipak nisam usudio.

– Imam rak – reče mu ona uvređeno.– Pa naravno, draga, to se vidi iz aviona. Ali bolje bi izgledala ćelava. To je sad moderno. Šta ćeš

da popiješ?

– Čaj od kamilice i biscotti, ali sačekaću Indijanu.– Indijana je prokleto oličenje Majke Tereze, zar ne? Meni je spasla život – reče Deni, spreman da

sedne za sto i ispriča joj neke anegdote o svojoj dragoj Indijani Džekson, ali je lokal bio krcat i gazdamu je davao znake da požuri s usluživanjem ostalih gostiju.

Deni kroz izlog ugleda Indijanu kako prelazi Aveniju Kolumbo u pravcu kafea i odjuri da jojnapravi dupli kapučino sa šlagom, kakav je volela, da bi je dočekao na ulazu sa šoljicom u ruci.„Pozdravite kraljicu, plebejci!”, reče teatralno, kao uvek, i gosti ga poslušaše, već naviknuti na tajritual. Indijana ga poljubi u obraz i odnese svoj kapučino do stola za kojim je sedela Kerol.

– Ponovo imam mučnine, nemam snage ni za šta, Indi. Ne znam šta da radim, dođe mi da sejednostavno bacim s mosta – uzdahnu Kerol.

– S kog mosta? – upita Deni Dianđelo, prolazeći s poslužavnikom prema drugom stolu.– To se samo tako kaže, Deni – prekori ga Indijana.– Znaš zašto te to pitam, draga? Ako misliš da skačeš, zaboravi na Golden gejt. Postavili su rešetke

i sigurnosne kamere da bi odvratili samoubice. Dolaze bipolarci i depresivci iz celog sveta da se baces tog jebenog mosta, postao je turistička atrakcija. I svi skaču na istu stranu, prema zalivu. Ne skačuka pučini jer se plaše ajkula.

– Deni! – uzviknu Indijana, pružajući Kerol papirnu salvetu da izduva nos.Konobar produži sa svojim poslužavnikom, ali se već posle nekoliko minuta ponovo nacrta tu

pažljivo prateći razgovor, dok je Indijana pokušavala da uteši svoju nesrećnu prijateljicu. Dade jojkeramički medaljon da ga nosi oko vrata i tri tamne bočice eteričnih ulja niaulija, lavande i mente;objasni joj da su eterična ulja prirodni lekovi koji se za nekoliko minuta apsorbuju kroz kožu, idealniza one koji ne podnose unošenje lekova oralnim putem. Mora da kane dve kapi niaulija u medaljon isvakodnevno ga koristi protiv mučnine, nekoliko kapi lavande na jastuk, a mentu da utrljava na risstopala za podizanje raspoloženja. Znaš li da starim bikovima stavljaju mentu na testise da bi…?

– Indi! – prekide je Kerol. – Ne želim ni da razmišljam za šta to može da služi! Siroti bikovi!U tom trenutku otvoriše se drvena vrata s fasetiranim staklom, prastara i dotrajala, kao i skoro sve

u kafeu „Rosini”, i na njima se pojavi Lulu Gardner, koja beše krenula u svoj uobičajen obilazakčetvrti. Svi osim Kerol Andervoter poznavali su tu sićušnu staricu, bez zuba, izboranu poput sasušenejabuke, s vrhom nosa zalepljenim za bradu, s kapom i plaštom Crvenkape, koja je živela još odzaboravljenih vremena bit generacije i sebe proglašavala zvaničnim fotografom života na Nort Biču.Živopisna starica tvrdila je da je fotografisala stare stanovnike četvrti s početka 20. veka, kad suitalijanski doseljenici počeli da pristižu nakon zemljotresa 1906. godine, i naravno, neke nezaboravneličnosti poput Džeka Keruaka, koji je, po njenim rečima, odlično kucao na mašini; Alena Ginsberga,njenog omiljenog pesnika i aktivistu; Džoa Dimađa, legendarnog bejzbol igrača koji je pedesetihgodina tu živeo sa svojom ženom, Merilin Monro; striptiz igračice „Kondor kluba”, koje sušestdesetih godina osnovale zadrugu, elem, sve grešnike i svece koje je čuvao Sveti Franjo Asiški,zaštitnik grada, iz svoje kapele u Ulici Valjeho. Lulu se kretala oslanjajući se na svoj štap, visokkoliko i ona, s polaroidom kakvi se više ne koriste i velikim albumom fotografija pod miškom.

O Lulu su kružile razne glasine, koje ona nikad nije pobijala: pričalo se da izgleda kao prosjakinjaali da negde krije milione, da je preživela koncentracioni logor i da je u Perl Harboru izgubila muža.Sa sigurnošću se znalo samo da je pobožna Jevrejka, ali da slavi Božić. Godinu dana ranije, Lulu bešemisteriozno nestala i, pošto je tri nedelje niko nije video na ulicama četvrti, susedi je proglasišemrtvom i odlučiše da joj posthumno odaju počast. Na jednom uzvišenju Vašington parka postavili suuveličanu fotografiju stogodišnje Lulu Gardner, oko koje je narod ostavljao cveće, plišane lutke,reprodukcije njenih fotografija, dirljive pesme i poruke. U nedelju predveče, kad se spontano već beše

okupilo na desetine osoba s upaljenim svećama da joj pošalju poslednji pozdrav, Lulu Gardner sepojavila u parku raspitujući se ko je umro, spremna da fotografiše ožalošćenu rodbinu. Osetivši seizdanim, pojedini susedi nisu mogli da joj oproste što je živa.

Žena fotograf kretala se sitnim plesnim koracima, u usporenom ritmu bluza koji je dopirao izzvučnika, pevušeći i nudeći svoje usluge od stola do stola. Priđe Indijani i Kerol, posmatrajući ihsvojim suznim okicama; pre nego što su žene uspele da odreaguju, Deni Dianđelo se namesti izmeđunjih dve, sagnuvši se do njihove visine, i Lulu Gardner škljocnu aparatom. Kerol Andervoter, trgnuvšise od bleska blica, ustade tako naglo da sruši stolicu. „Ne želim tvoje proklete fotografije, matoraveštice!”, uzviknu pokušavajući da joj otme aparat. Lulu ustuknu prestrašena, a Deni Dianđelo seispreči da bi zaustavio Kerol. Indijana pokuša da smiri svoju prijateljicu, iznenađena tako burnomreakcijom, dok se među gostima lokala pronosio žamor neodobravanja, čak i među onima koji su biliuvređeni zbog pomenutog događaja s vaskrsnućem. Kerol, posramljena, sruši se u svoju stolicu,zagnjurivši lice u šake. „Živci su mi na izmaku”, zajeca.

ČETVRTAK, 5.

Amanda sačeka da se njene cimerke umore od komentarisanja mogućeg razvoda Toma Kruza i dautonu u san, a potom odmah pozva svoga dedu.

– Dva je sata ujutru, Amanda. Probudila si me. Kad ti uopšte spavaš, dete?– Spavam na časovima. Imaš li nekih novosti za mene?– Razgovorao sam s Henrijetom Post – reče deda zevajući.– Sa susetkom koja je pronašla tela Konstanteovih? – upita devojčica.– S njom.– I šta si čekao da mi to javiš? – prebaci mu unuka.– Da svane.– Prošlo je nekoliko nedelja od ubistva. Zar to nije bilo u novembru?– Jeste, Amanda, ali nisam mogao da odem ranije. Ne brini, žena se svega seća. Od straha samo što

nije odapela, ali to je nije sprečilo da u pamćenje fotografski ucrta svaki detalj koji beše videla togadana, najstrašnijeg u njenom životu, kako mi reče.

– Ispričaj mi sve, Klejbe.– Ne mogu. Previše je kasno i tvoja mama može da stigne svakog časa.– Danas je četvrtak, mama je s Kelerom.– Ne ostane uvek s njim cele noći. Osim toga, moram da spavam. Ali poslaću ti beleške razgovora

s Henrijetom Post i onoga što sam uspeo da izvučem od tvog oca.– Zapisao si?– Jednoga dana ću napisati knjigu – objasni joj agent. – Zapisujem sve što mi se učini zanimljivim,

nikad se ne zna kad mi može zatrebati.– Piši memoare, svi starci to rade – predloži mu unuka.– To bi bio čist promašaj, meni se u životu nije dogodilo ništa vredno pomena, ja sam najdosadniji

udovac na svetu.– Tako je. Pošalji mi beleške o Konstanteovima. Laku noć, agente. Voliš li me?– Ne.– Ni ja tebe.Nekoliko minuta kasnije, Amandi je elektronskom poštom stigao podroban izveštaj o poseti Blejka

Džeksona prvom svedoku ubistva Konstanteovih.Jedanaestog novembra, negde oko deset sati i petnaest minuta ujutru, Henrijeta Post, koja živi u

istoj ulici, šetala je svog psa kada je primetila da su ulazna vrata kuće Konstanteovih širom otvorena,što beše neuobičajeno u toj četvrti, problematičnoj zbog uličnih bandi i preprodavaca droge. HenrijetaPost je pozvonila na vrata da bi upozorila Konstanteove, koje je dobro poznavala, i pošto se niko nijepojavio, ušla je u kuću dozivajući ih. Obišla je dnevnu sobu, u kojoj je zatekla uključen televizor,zatim trpezariju i kuhinju, potom se teškom mukom popela uz stepenice jer je imala sedamdeset osamgodina i srčane probleme. Zabrinula se zbog grobne tišine koja je vladala u toj kući, uvek punojživota; i sama se u nekoliko navrata bila bunila zbog galame.

Nije zatekla nikoga u dečjim sobama, te se malim hodnikom uputila prema glavnoj sobi,dozivajući gazde kuće i jedva dolazeći do daha. Pokucala je tri puta na vrata pre nego što se odvažilada ih otvori i uđe. Kaže da je soba bila polumračna, sa spuštenim roletnama i navučenim zavesama,hladna i zagušljiva, kao da danima nije provetravana. Napravila je nekoliko koraka po sobi, čkiljeći umraku, i odmah zatim ustuknula izvinjavajući se šapatom, jer beše videla da par leži u bračnomkrevetu.

Susetka krenu da se povlači neprimetno, ali joj je instinkt govorio da ima nečeg čudnog u tišini tekuće, činjenici da Konstanteovi nisu odgovarali na njene pozive i da spavaju usred bela dana i radnenedelje. Ponovo je ušla u sobu, opipavajući zid u potrazi za prekidačem, a potom je uključila svetlo.Doris i Majkl Konstante ležali su na leđima, prekriveni do glave, ukrućeni i raskolačenih očiju. Ženapriguši krik, oseti probod u grudima i pomisli da će je srce izdati. Nije mogla da se povrati od šokadok nije začula lavež svog psa, a onda je krenula nazad hodnikom, sišla niz stepenice posrćući iuputila se prema telefonu u kuhinji, pridržavajući se za nameštaj.

Pozvala je policiju tačno u deset sati i dvadeset devet minuta ujutru, neprekidno ponavljajući da sunjeni susedi mrtvi, dok je operaterka nije prekinula postavivši joj tri-četiri važna pitanja i rekavši jojda ostane tu gde jeste i da ništa ne dira, jer će pomoć stići veoma brzo. Sedam minuta kasnije došla sudva policajca koja su se nalazila u blizini, a malo kasnije kola hitne pomoći i policijsko pojačanje.Lekari ništa nisu mogli da učine za Konstanteove, ali su Henrijetu Post odveli u bolnicu stahikardijom i vrlo visokim pritiskom.

Glavni inspektor, Bob Martin, pojavio se oko jedanaest sati ujutru, kada je kordon policije već bioopkolio ulicu, u pratnji lekarke forenzičara Ingrid Dun i fotografa iz Odeljenja za ubistva. Martin jenavukao gumene rukavice i popeo se s lekarkom u sobu Konstanteovih. Ugledavši bračni par ukrevetu, prvi utisak mu je bio da se radi o dvostrukom samoubistvu, ali je morao da sačeka potvrdudoktorke Dun, koja je pažljivo pregledala sve vidljive delove tela Konstanteovih, ne pomerajući ih.Martin je sačekao da fotograf obavi svoj posao, dok je ostatak forenzičke ekipe pristizao, a onda jedoktorka naredila da donesu nosila i par odvezu u mrtvačnicu. Mesto ubistva je pripadalo policiji, alisu tela pripadala njima.

Doris i Majkl, izuzetno cenjeni u svojoj zajednici, bili su aktivni članovi Metodističke crkve i unjihovoj kući često su se održavali sastanci Anonimnih alkoholičara. Nedelju dana pre kobne noći,Majkl je s prijateljima proslavljao četrnaest godina apstinencije na zabavi u svom dvorištu, shamburgerima i kobasicama zalivanim voćnim punčom. Izgleda da beše došlo do tuče između Majklai jednog od prisutnih, ali ništa ozbiljno.

Konstanteovi, koji nisu imali dece, 1991. godine dobili su dozvolu za privremeno starateljstvo nadnapuštenom decom ili nad onom iz visokorizičnih porodica, koje su dodeljivali sudovi. S njima ježivelo troje dece različitih uzrasta, ali su oni u noći 10. novembra, kada se dogodio zločin, bili sami,jer Služba za zaštitu najmlađih decu beše odvela na četvorodnevni izlet na jezero Taho. Kuća je bila

neuredna i prljava, a prisustvo dece očigledno po gomilama odeće za pranje, razbacanim cipelama iigračkama, nenameštenim krevetima. U frižideru je bilo zamrznutih pica i hamburgera, gaziranihnapitaka, mleka, jaja, kao i jedna neotvorena flaša neke nepoznate rakije.

Autopsijom je utvrđeno da su Doris, četrdeset sedam godina, i Majkl, četrdeset osam, umrli odprevelike doze heroiona ubrizganog u vratnu venu, sa ožiljcima od opekotina na zadnjicama,načinjenim nakon njihove smrti.

Deset minuta kasnije, zvonjava telefona ponovo probudi Blejka Džeksona.– Agente, imam jedno pitanje – reče njegova unuka.– Amanda, sad si stvarno prekardašila! Neću više da budem tvoj agent! – prodra se deda.Nakon tih reči zavlada grobna tišina.– Amanda? – oglasi se deda nakon nekoliko sekundi.– Da? – odgovori ona drhtavim glasom.– Šalio sam se. Šta si htela da me pitaš?– Objasni mi opekotine na zadnjicama.– To su otkrili u mrtvačnici, kad su skinuli odeću sa njih – reče deda. – Zaboravio sam da u svojim

zabeleškama pomenem da su u kupatilu pronađena dva iskorišćena šprica s ostacima heroina i jedanmali plamenik, kojim su opekotine sigurno i nanete, sa uredno uklonjenim otiscima prstiju.

– I kažeš da si to zaboravio da pomeneš? Pa to je najvažnije!– Mislio sam da dodam, ali sam zaboravio. Čini mi se da su te stvari namerno ostavljene, kao neko

izrugivanje, pažljivo položene na poslužavnik s priborom za jelo i jednom belom salvetom.– Hvala ti, Klejbe.– Laku noć, učiteljice.– Laku noć. Neću te više zvati. Lepo spavaj.

Beše to jedna od onih noći s Alenom Kelerom koje je Indijana iščekivala kao zaljubljena šiparica, iakosu već bili uspostavili rutinu bez većih iznenađenja i ljubav vodili u ritmu nekog starog bračnog para.Četiri godine zajedno: već i jesu bili stari par. Dobro su se poznavali, voleli se natenane i imalivremena da se smeju, jedu i razgovaraju. Po Kelerovom mišljenju, vodili su ljubav bez trzavica, kaodvoje staraca; po Indijani, bili su besramni starci. Nisu imali na šta da se požale, jer su, nakon što suisprobali uobičajena pomagala iz pornografske industrije, od kojih su se njemu ukočila leđa a onapostala zlovoljna, i istražili skoro sve što može da smisli zdrava ljudska mašta bez uključivanja trećihlica ili životinja, svoj repertoar postepeno sveli na četiri konvencionalne metode. U okviru njih bilo jenekih varijacija, ali ne značajnih, koje su isprobavali u hotelu „Fermont” jednom ili dvaput nedeljno,kad bi im se tela zaželela.

Čekajući da im sobna posluga donese ostrige i dimljenog lososa, Indijana ispriča Alenu Keleru otragediji Kerol Andervoter i neumesnim komentarima Denija Dianđela. Keler ga je poznavao jer jeponekad čekao Indijanu u kafeu „Rosini”, ali i zato što se godinu dana ranije Deni beše poštenoispovraćao u njegovom novom leksusu, dok ga je – na Indijaninu molbu – vozio u bolnicu, u hitnuslužbu. Automobil je nekoliko puta morao da vozi na pranje dok fleke nisu iščilele, a smrad izvetrio.

Na junskoj godišnjoj gej-paradi Deni je šetao odsutan, nije otišao na posao i niko nije znao ništa onjemu sledećih šest dana, dok Indijana nije primila anoniman poziv muškarca s hispanskim akcentomkoji joj je rekao da je njen prijatelj u kritičnom stanju, da leži bolestan i sâm u svojoj sobi, i da bibolje bilo da ode da ga spase ukoliko ne želi da ga vidi mrtvog. Deni je živeo u jednom bednom stanuu Tenderloinu, četvrti toliko opasnoj da se noću ni policija nije usuđivala tamo da zalazi. Od samogpočetka privlačio je beskućnike i prestupnike i bio poznat po alkoholu, drogama, javnim kućama i

ozloglašenim barovima. Bio je srce greha, kako ga je nazivao Deni s ponosom, kao da je život tamozasluživao medalju za hrabrost. Zgrada, sagrađena četrdesetih godina, bila je namenjena mornarima,ali se s vremenom pretvorila u sklonište za klošare, bolesnike i zavisnike. Indijana je u više navrataodlazila tamo odnoseći hranu i lekove svom prijatelju, koji bi često nakon neke nezaboravnelumperajke ličio na olupinu.

Čim je primila anoniman poziv, Indijana je ponovo pohitala Deniju u pomoć. Popela se na petisprat pešice, stepeništem ižvrljanim psovkama i opscenim crtežima, prolazeći pored odškrinutih vratajazbina alkoholičara satrtih bedom, senilnih staraca i mladića koji su se prostituisali za drogu. UDenijevoj sobi, mračnoj i zagušljivoj od smrada povraćke i jeftinog pačulija, nalazio se jedan krevet ućošku, orman, daska za peglanje, koketan noćni stočić sa satenskom suknjicom, polomljeno ogledalo ikolekcija pribora za šminkanje. Beše tu i desetak uredno složenih pari cipela s visokim potpeticama idva stalka za vešalice, s kojih su kao nakostrešene ptičurine visile njegove haljine ukrašene perjemkabaretske pevačice. Nije bilo prirodne svetlosti, jer su stakla jedinog prozora bila ulepljena oddvadesetogodišnjeg sloja masnoće i prljavštine.

Indijana zateče Denija ispruženog na krevetu, poluodevenog u kostim francuske sobarice u koju sebeše prerušio za gej-paradu, prljavog, goreći od temperature i dehidriranosti, s kombinacijomzapaljenja pluća i strašnog trovanja alkoholom i drogama. U zgradi je postojalo samo jedno kupatiloza svaki sprat, koje je koristilo dvadeset stanara, a bolesnik je bio isuviše slab da bi se odvukao tamo.Nije reagovao kad je Indijana pokušala da ga uspravi kako bi ga napojila i malo umila, neizvodljivpoduhvat da ga sama obavi. Zato je pozvala Alena Kelera.

Na svoju veliku žalost, Keler oseti da ga je Indijana pozvala samo zato što je automobil njenog ocabio na popravci, a Rajan Miler, taj kučkin sin, sigurno je nekud otputovao. Odgovarao mu je prećutandogovor da se njegov i Indijanin odnos svede na prijatne susrete, ali ga je vređalo kad bi shvatio daona svoj život organizuje bez njega. Indijana je neprekidno imala probleme s novcem, iako to nikadanije pominjala, ali kad bi joj on ponudio pomoć, ona bi ga odbila šaljivim tonom; umesto njemu, zapomoć se obraćala svom ocu i, mada Keler nije imao dokaza za to, mogao je da se zakune da odRajana Milera prihvata ono što je od njega odbijala. „Ja sam ti ljubavnica, a ne izdržavano lice”,odgovarala bi mu Indijana kad bi se ponudio da joj plati zakup ordinacije ili Amandin račun kodzubara. Za rođendan je poželeo da joj kupi folksvagen bubu, pačje žute ili boje crvenog laka za nokte,koje je obožavala, ali je Indijana to kategorički odbila, uz ekološki izgovor da su joj dovoljni javniprevoz i bicikl. Nije pristajala ni da joj dâ kreditnu karticu ili joj otvori račun u banci, a nije volela nida joj kupuje odeću, jer je mislila – a bila je u pravu – da hoće da je kultiviše. Indijani se činioglupavim sav onaj skupocen svilen i čipkani veš koji joj je poklanjao, ali ga je oblačila da bi muudovoljila, kao deo njihovih erotskih igara. Keler je znao da ga ona, čim on zaboravi, odmah poklanjaDeniju, koji je verovatno umeo da ga ceni kako dolikuje.

Keler se divio Indijaninoj samostalnosti, ali ga je nerviralo što joj nije potreban, osećao se malim inevažnim pred tom ženom spremnijom da daje nego da prima. Tokom godina koje su proveli zajednoona mu je retko tražila pomoć, i zato je odmah pristao da dođe kad ga je pozvala iz sobe DenijaDianđela.

Tenderloin je bio teritorija filipinskih, kineskih i vijetnamskih bandi, pljački, nasilja i ubistava, u kojije Keler veoma retko zalazio, iako se nalazio u samom centru San Franciska, samo nekoliko blokovaudaljen od banaka, kancelarija, korporacija, prodavnica i luksuznih restorana koje je često posećivao.Njegova ideja o Tenderloinu bila je zastarela i romantična: 1920. godina, skrivene sobe za kockanje,bokserski mečevi i nezakoniti barovi, bordeli, loš život. Sećao se takvog scenarija u jednom od

romana Dašijela Hameta, možda Malteško soko. Nije znao da su ga nakon Vijetnamskog rata naselileizbeglice iz Azije, zbog jeftinog zakupa i blizine Kineske četvrti, i da je u jednosobnim stanovimaživelo po njih desetoro. Ugledavši sve one prosjake kako leže na zemlji u onim vrećama za spavanje is rešetkastim kolicima natovarenim svim i svačim, muškarce opakih fizionomija kako vrebaju sćoškova i raskalašne bezube žene koje pričaju same sa sobom, shvati da ne bi bilo mudro da automobilostavi na ulici, već potraži neki obližnji naplatni parking.

Nije odmah uspeo da pronađe Denijevu zgradu, jer brojevi behu izbledeli od vlage i starosti, a nijese usuđivao ni da nekoga pita. Stigavši konačno na odredište, vide da je mesto mnogo prljavije ibednije nego što je očekivao. Penjući se na peti sprat i susrećući se s pijancima, klošarima i tipovimazločinačkih lica koji su stajali na pragu svojih jazbina ili tumarali hodnicima, uplaši se da će ga nekood njih napasti ili mu preneti vaške. Mimoilazio se s njima žurno, ne gledajući ih u lice, jedvaobuzdavajući nagon da začepi nos, svestan koliko apsurdno izgledaju njegove italijanske cipele odprevrnute kože i engleska kabanica u onakvom okruženju. Put do Denijeve sobe činio mu se opasnim,ali kad naposletku stiže do nje, od smrada se ukopa u mestu.

Na svetlosti jedine sijalice koja je visila s tavanice ugleda Indijanu nagnutu nad krevetom, kakosvom prijatelju čisti lice mokrom krpom. „Moramo da ga odvezemo u bolnicu, Alene. Treba mu obućikošulju i pantalone”, reče mu odsečno. Keleru se usta napuniše pljuvačkom i oseti probod uslepoočnici, ali nije bilo u redu da u tom trenutku odustane kao neka kukavica. Pazeći da se ne isfleka,pomože Indijani da tog obeznanjenog muškarca opere i obuče. Deni je bio mršav, ali je bio težak kaomrtav konj. Oni ga podigoše i ponesoše, malo ga zanoseći malo vukući, dugačkim hodnikom istepeništem, korak po korak, do prizemlja, pred podrugljivim pogledima stanara koje su usput sretali.Pred ulazom u zgradu Denija postaviše u sedeći položaj na pločniku, pored gomila smeća, podIndijaninim nadzorom, dok on otrča po svoj automobil parkiran nekoliko blokova dalje. Tek pošto jebolesnik povratio sve iz sebe na sedište njegovog zlatnog leksusa, Keleru sinu da su mogli da pozovu ihitnu pomoć, što Indijani nije ni palo na pamet, jer bi to koštalo hiljadu dolara, a Deni nije imaoosiguranje.

Dianđelo je ostao u bolnici nedelju dana, dok mu nisu zalečili upalu pluća, crevnu infekciju ipritisak, a sledeću nedelju proveo u kući Indijaninog oca, kome beše zapala nezahvalna uloga daneguje bolesnika dok ovaj ponovo ne bude u stanju da vodi računa o sebi, vrati se u svoju udžericu isvom poslu. U to vreme Blejk Džekson ga je slabo poznavao, ali je pristao da ga pokupi iz bolnice jerga to beše zamolila ćerka, i iz istog razloga mu ponudio smeštaj i pružio svu potrebnu negu.

Prvo što je Alena Kelera privuklo Indijani Džekson bio je njen izgled raskošne sirene, potom mu sesvidela njena optimistička priroda; sve u svemu, dopadala mu se jer je bila sušta suprotnost mršavim ianksioznim ženama s kakvima je obično izlazio. Nikada ne bi kazao da je zaljubljen, kakva smejuruja,to osećanje nije moralo da se naziva nikakvim imenom. Dovoljno mu je bilo da uživa u vremenu kojeje provodio s njom, uvek unapred isplaniranom, ništa iznenadno. Na jednoj od redovnih seansi kodsvog psihijatra, Jevrejina iz Njujorka koji je praktikovao zen budizam kao i skoro svi psihijatri uKaliforniji, Keler beše izjavio da je mnogo voli, što za njega nije bilo malo reći, budući da se hvalisaoda je imun na strast koju ceni samo u operi, gde preokreće sudbine tenora i soprana. Indijanina lepotau njemu je budila estetski užitak mnogo postojaniji od putene strasti, njena svežina ga je uzbuđivala, adivljenje koje je izražavala prema njemu bilo je nalik opojnoj drogi koje bi se teško odrekao. Pa ipak,bio je svestan ambisa koji ih je razdvajao: ona je pripadala nižoj klasi. Njeno bujno telo i otvorenasenzualnost, u kojima je toliko uživao kad bi ostali nasamo, u javnosti su ga sramotili. Indijana je jelasa uživanjem, umakala parčiće hleba u sos, oblizivala prste i naručivala dodatni desert, na

zaprepašćenje Kelera naviknutog na žene iz svog staleža, koje su anoreksiju smatrale vrlinom, a smrtmanje strašnom od užasavajućeg biča gojaznosti. Bogatašima vire kosti. Indijana nije bila debela, alise Kelerovim prijateljima ne bi dopala njena napadna lepota prsate dojilje niti njena jednostavnost,koja se ponekad graničila s vulgarnošću. Zato je izbegavao da je vodi na mesta gde su mogli da sretnunekog poznatog, a u onim malobrojnim prilikama kad je to ipak činio, na primer na neki koncert ili upozorište, kupovao bi joj prikladniju odeću i molio je da kosu očešlja u punđu. Indijana bi toprihvatala kao igru prerušavanja, ali bi uska crna haljina ubrzo počela da je steže i da joj kvariraspoloženje.

Jedan od najboljih Kelerovih poklona beše pretplata na cvetni aranžman za njenu ordinacijujednom nedeljno, elegantnu ikebanu iz cvećare u Japanskom vrtu, koju je uvek na vreme u Holističkukliniku donosio jedan mladić alergičan na polen, u belim rukavicama i s hirurškom maskom. Drugiprelep poklon bio je zlatan lančić s jabukom prekrivenom sićušnim dijamantima, da bi zamenila psećuogrlicu koju je obično nosila. Indijana bi ponedeljkom s nestrpljenjem iščekivala ikebanu, obožavalaje prefinjen izgled uvrnute stabljike, dva lista i jednog jedinog cveta, ali je zato jabuku stavila samonekoliko puta tek da bi udovoljila Keleru, a zatim je sklonila u plišanu kutijicu na dnu komode, jer jeu bujnim područjima njenog dekoltea ličila na zalutalu životinjicu. Osim toga, beše odgledaladokumentarac o krvavim dijamantima iz strašnih rudnika u Africi. Keler je u početku hteo da jojobnovi celokupnu garederobu, da joj nametne prefinjeniji stil i nauči je lepim manirima, ali ga jeIndijana sasekla s nepobitnim obrazloženjem da je velika muka menjati sebe da bi se zadovoljiomuškarac; mnogo je praktičnije da on sebi lepo nađe neku ženu po svom ukusu.

Sa svojim širokim obrazovanjem i izgledom engleskog aristokrate, Alen Keler je bio propusnicaza uspeh u društvu, najpoželjniji neženja San Franciska, kako su ga karakterisale njegove prijateljice,jer je, osim šarma, posedovao i veliko bogatstvo. Visina njegovih prihoda bila je tajna, ali je živeoveoma lepo, iako ne rasipno, retko je pozivao u kuću i godinama nosio istu iznošenu odeću, nije pratiomodu niti se razmetao markama poznatih dizajnera, kao novi bogataši. Novac mu je bio dosadan jer gaje oduvek imao, i svoj društveni položaj zauzimao je po inerciji, zahvaljujući podršci svoje porodice,ne strepeći za budućnost. Nije imao preduzetničku grubost svoga dede, koji beše stekao bogatstvo uvreme prohibicije alkohola, ni moralnu prilagodljivost svoga oca, koji ga je uvećao baveći se mutnimposlovima u Aziji, niti vizionarsku pohlepu svojih brata i sestre, koji su ga održavali berzanskimšpekulacijama.

U apartmanu hotela „Fermont”, sa satenskim zavesama boje oblandi, klasičnim nameštajem stokarenim nogicama, kristalnim lusterima i elegantnim francuskim gravurama na zidovima, AlenKeler se priseti neprijatne epizode s Denijem Dianđelom, koja ponovo beše potvrdila njegovouverenje da ne bi mogao da živi s Indijanom. Nije podnosio ljude nesređenog duha, kakav je bioDianđelo, ružnoću i siromaštvo, kao ni Indijaninu bezuslovnu dobrotu koja se izdaleka činila vrlinom,ali koja bi, ako bi se čovek našao u blizini, predstavljala veliku smetnju. Te večeri Keler je sedeo ufotelji, još u odelu, s čašom belog sovinjona u ruci, koji je proizvodio u svom vinogradu samo za sebe,svoje prijatelje i tri skupa restorana u San Francisku, čekajući da stigne večera, dok se Indijanabrčkala u džakuziju.

Iz svoje fotelje mogao je da je posmatra nagu u vodi, s neobuzdanom grivom plavih kovrdživezanom šnalom na potiljku i ponekim pramenom koji joj je padao na lice, ružičastom kožom,rumenim obrazima, očima blistavim od zadovoljstva, oduševljenog izraza lica devojčice na vrtešci.Prvo što bi uradila kad bi se sastali u hotelu bilo je da pripremi džakuzi, koji je po njenom mišljenjupredstavljao vrhunac dekadencije i luksuza. On joj se ne bi pridruživao u kadi, jer mu je od vrućine

skakao pritisak – morao je da se čuva infarkta – i više je voleo da je posmatra iz udobne fotelje.Indijana mu je pričala nešto o Deniju Dianđelu i nekoj tamo Kerol, ženi koja ima rak i koja je bilasamo još jedna u širokoj lepezi njenih čudnih prijatelja, ali od buke uskomešane vode nije mogaodobro da je čuje. Tema ga nimalo nije zanimala, samo je želeo da posmatra njen predivan odraz uvelikom fasetiranom ogledalu iza kade, iščekujući trenutak kada će stići ostrige i losos, on otvoritidrugu flašu svog belog sovinjona a ona izađe iz vode, kao Venera iz mora. Onda će je on zaogrnutipeškirom i širokim zagrljajem, i poljubiće tu mladu, vlažnu, ružičastu kožu; zatim će započeti njihoveljubavne igre, onaj poznat usporen ples. To je bilo nešto najbolje u životu: iščekivanje zadovoljstva.

SUBOTA, 7.

Igrači Trboseka, uključujući i Klejba koji je bio samo slepi izvršilac naredbi svoje gospodarice bezprava glasa u igri, dogovorili su se da se sastanu preko skajpa i u dogovoreno vreme sednu pred svojeekrane, s kockicama i kartama koje im beše namenila učiteljica. Bilo je osam sati uveče za Amandu iKlejba u San Francisku i Šerloka Holmsa u Rinu, jedanaest uveče za Ser Edmonda Pedingtona u NjuDžersiju i Abatu u Montrealu, i pet sati posle podne narednog dana za Esmeraldu koja je živela ubudućnosti, na Novom Zelandu. U početku su komunicirali samo preko privatnog četa na internetu, alikada su na predlog Amande Martin počeli da istražuju zločine, opredelili su se za video-konferencije.Bili su se toliko poistovetili s likovima koje su stvorili da bi se pre početka često napravila pauza dokse ne bi povratili od šoka što su jedni drugima videli lica. Teško je bilo prepoznati vatrenu CigankuEsmeraldu u onom dečaku iz invalidskih kolica, čuvenog detektiva Konana Dojla u crnom dečaku sbejzbol kapom, i pukovnika iz starih engleskih kolonija u žgoljavom adolescentu s aknama iagorafobijom, zatvorenom u svojoj sobi. Samo je anoreksična devojka iz Montreala ličila na Abatu,spiritistkinju, koščato stvorenje, više duh nego materija. Klinci redom pozdraviše učiteljicu igre iizložiše joj svoju zabrinutost zbog prethodne partije, u kojoj je u slučaju Eda Stejtona postupilabrzopleto.

– Hajde da čujemo šta ima novo u vezi sa „zločinom palicom na nezgodnom mestu” pre nego štopređemo na Konstanteove – predloži Amanda. – Po mišljenju moga oca, Ed Stejton se nije branio, nisupronađeni tragovi borbe niti hematomi na lešu.

– To može da znači da je poznavao ubicu – reče Šerlok Holms.– Ali to ne objašnjava zašto je Stejton klečao ili sedeo kad mu je prosviran metak kroz glavu –

reče im učiteljica.– Otkud to znamo? – upita Esmeralda.– Po uglu pod kojim je metak ušao. Ispaljen je iz neposredne blizine, nekih četrdeset centimetara;

metak je ostao u lobanji, nema izlazne rane. Oružje je mali poluautomatski pištolj.– Često se koristi, kompaktan je, lako može da se sakrije u džepu ili ženskoj torbici; nije mnogo

opasan. Prekaljene ubice obično koriste mnogo smrtonosnije oružje nego što je to – uključi sepukovnik Pedington.

– Tako je, ali poslužilo mu je da ubije Stejtona. Kasnije ga je ubica prebacio preko gimnastičkogkozlića… dalje već znamo šta je učinio s bejzbol palicom.

– Nije mu bilo lako da mu skine pantalone i telo prebaci preko kozlića. Stejton je bio visok i težak.Zašto je to učinio? – upita Esmeralda.

– Poruka, ključ, upozorenje – prošaputa Abata.– Bejzbol palica je uobičajeno oružje. Prema statistikama, često se upotrebljava u slučajevima

porodičnog nasilja – primeti pukovnik Pedington svojim pretencioznim britanskim akcentom.– Zašto je ubica poneo bejzbol palicu umesto da upotrebi neku iz škole? – bila je uporna

Esmeralda.– Nije znao da u školi ima palica pa je poneo jednu od kuće – pretpostavi Abata.– To bi ukazivalo na vezu ubice sa Arkanzasom, ili je možda u pitanju neka posebna palica –

umeša se Šerlok.– Smem li nešto da kažem? – zamoli Klejb.– Samo izvoli – odgovori učiteljica igre.– Bila je to obična aluminijumska palica, dugačka 80 centimetara, od onih kakve koriste

srednjoškolci od četrnaest do šesnaest godina. Lagana, snažna, izdržljiva.– Misterija bejzbol palice… – promrmlja Abata. – Osećam da ju je ubica odabrao iz

sentimentalnih razloga.– Ha! Znači, naš čovek je emotivac! – naruga se Ser Edmond Pedington.– Niko ne praktikuje sodomiju iz sentimentalnih razloga – reče Šerlok Holms, jedini koji je

izbegavao eufemizme.– Šta ti znaš o tome? – upita ga Esmeralda.– Zavisi od osećanja – umeša se Abata.Narednih petnaest minuta provedoše u razmatranju raznih mogućnosti, dok učiteljica ne reče da su

dosta pričali o Edu Stejtonu i da bi trebalo da se pozabave „dvostrukim zločinom s plamenikom”,kako ga beše nazvala, koji se dogodio 10. novembra prethodne godine. Smesta naredi svom agentu daiznese činjenice. Klejb im pročita svoje beleške, uz sve propratne ukrase za kićenje priče, kao praviljubitelj pisanja.

U tom scenariju deca počeše da se igraju. Svi su se slagali u mišljenju da je Trbosek prerastao unešto mnogo zanimljivije od originalne igre i nisu više mogli da se ograničavaju na kockice i karte,koje su ranije određivale sve njihove poteze. Odlučiše da se jednostavno usredsrede na rešavanjeslučajeva putem logike, svi osim Abate, koja je imala dozvolu da koristi spiritističke metode. Triigrača posvetiće se analizi ubistava, Abata će se pozabaviti njihovom duhovnom stranom, Klejb će sebaviti istraživanjem, a Amanda usaglašavanjem napora i planiranjem akcija.

Za razliku od svoje unuke, koja na Alena Kelera nije gledala s blagonaklonošću, Blejk Džekson ga jepoštovao i nadao se da će se njegova ljubavna avantura s Indijanom okončati brakom. Njegovoj ćerkidobro bi došlo malo stabilnosti, razmišljao je, potreban joj je razborit čovek koji će je čuvati i štititi,ukratko, drugi otac, jer joj on neće trajati večno. Keler je bio samo devet godina mlađi od njega isigurno pun nekih bubica koje će u starosti postati još naglašenije, kao što se to svima dogodi, ali upoređenju s drugim muškarcima iz Indijanine prošlosti, mogao je da ga okarakteriše kao princa nabelom konju. Za početak, samo je s njim mogao da vodi tečne razgovore o knjigama ili bilo kojemaspektu kulture, prethodni su svi redom bili sportski tipovi, s mišićima bika i istim takvimmozgovima, počev od Boba Martina. Za njegovu ćerku nisu se lepili intelektualci; treba zahvalitiBogu što joj je poslao Kelera.

Kao mala, Amanda je često ispitivala Blejka o svojim roditeljima, jer je bila isuviše pametna da biprogutala ublaženu verziju svoje bake Enkarnasjon. Devojčica je imala oko tri godine kad su seIndijana i Bob razveli, nije se sećala vremena kad je sa oboma živela pod istim krovom i teško joj jebilo da ih zamisli zajedno, uprkos elokvenciji donje Enkarnasjon. Ta baka, posvećena katolkinja, većpetnaest godina je patila zbog razvoda svoga sina i redovno je odlazila u hram Svetog Jude Tadejskog,zaštitnika nade u izgubljenim slučajevima, da zapali sveće za pomirenje para.

Blejk je voleo Boba Martina kao sina. To je bilo jače od njega jer ga je bivši zet osvajao sitnimznacima pažnje, posvećenošću Amandi i odanim prijateljstvom s Indijanom, ali ipak nije želeo daSveti Juda Tadejski nekim čudom izdejstvuje njihovo pomirenje. Njima dvoma je zajedničko bilasamo ćerka; razdvojeni su se slagali dobro kao brat i sestra, a kad bi bili zajedno, sve bi završavalotučama. Upoznali su se u srednjoj školi, ona je imala petnaest godina, on dvadeset. Bob je već odavnotrebalo da završi školu, i bilo kog drugog učenika izbacili bi sa osamnaest godina, ali on je bio kapitenfudbalskog tima, miljenik trenera i noćna mora za nastavnike, koji su ga trpeli samo zato što je bionajbolji sportista koga je škola imala od svog osnivanja 1956. godine. Bob Martin, zgodan iprepotentan, budio je neobuzdanu ljubav u devojčicama, koje su ga jurile sa strasnim predlozima ipretnjama samoubistvom, i mešavinu straha i divljenja u dečacima, koji su slavili njegove podvige igrube šale, ali su se ipak držali na odstojanju, jer je pri najmanjoj promeni raspoloženja Bob mogao daih pobaca okolo kao snoplje. Indijana je bila podjednako popularna kao kapiten fudbalskog tima, sonim anđeoskim licem, telom zrele žene i neodoljivom smelošću da kroz život ide držeći srce nadlanu. Ona je bila pojam nevinosti, a on je imao reputaciju đavola. Beše neizbežno da se zaljube jednou drugo, ali ako je neko očekivao da će ona izvršiti dobar uticaj na njega, grdno se prevario, jer sedogodilo sasvim suprotno: Bob je ostao ista baraba, a ona se izgubila u ljubavi, alkoholu i marihuani.

Ubrzo je Blejk Džekson primetio da njegovoj ćerki odeća postaje tesna i da svaki čas cmizdri.Besomučno ju je ispitivao dok mu nije priznala da joj menstruacija kasni tri ili četiri meseca, moždapet, ne zna tačno, jer su joj ciklusi uvek bili neredovni a ona nikad nije vodila evidenciju. Džekson seuhvatio za glavu, očajan; jedino opravdanje što ranije ne beše primetio Indijanine očigledne simptometrudnoće, kao što je okretao glavu kad je dolazila kući teturajući se od alkohola ili lebdeći u oblakumarihuane, bila je teška bolest Marijane, njegove žene, koja je okupirala svu njegovu pažnju. Uhvatioje svoju ćerku za ruku i odvukao je na sve moguće preglede, počev od ginekologa, koji je potvrdio daje trudnoća uznapredovala i da više nema govora o abortusu, potom kod direktora škole i, najzad, nasuočavanje sa zavodnikom.

Kuća Martinovih, u četvrti Mision, iznenadila je Blejka Džeksona, jer je očekivao nešto mnogoskromnije. Njegova ćerka samo mu beše natuknula da se Bobova majka bavi pravljenjem tortilja, zbogčega se pripremio na susret s porodicom imigranata skromnih primanja. Saznavši da Indijana dolazi sasvojim ocem, Bob je nestao u vidu lastinog repa, tako da je majka morala da preuzme njegovu ulogu.Blejk se zatekao pred starijom i lepom ženom, od glave do pete u crnom, ali noktiju i usananamazanih jarkocrvenom bojom, koja im se predstavila kao Enkarnasjon, Martinova udovica.Unutrašnjost kuće beše prijatna, s teškim nameštajem, izanđalim tepisima, igračkama razbacanim popodu, porodičnim fotografijama, jednom policom punom sportskih trofeja i dva debela mačoraizvaljena na kauču od zelenog pliša. U predsedničkoj stolici s visokim naslonom i nogarima u oblikulavljih šapa sedela je Bobova baka, dama prava kao strela, sva u crnom, kao i njena ćerka, sive kosepokupljene u punđu toliko zategnutu da se spreda činilo da je ćelava. Odmerila ih je od glave do pete,ne uzvrativši pozdrav.

– Očajna sam zbog onoga što je učinio moj sin, gospodine Džekson. Pogrešila sam kao majka,nisam uspela da usadim Bobu osećaj odgovornosti. Čemu svi ovi trofeji ako čovek nema osnovnepristojnosti i časti, pitam ja vas – udovica postavi retoričko pitanje, pokazujući na policu s fudbalskimpeharima.

Otac prihvati šoljicu crne kafe koju beše donela služavka iz kuhinje i sede na kauč pun mačijihdlaka. Ćerka je i dalje stajala, zarumenjenih obraza, postiđena, stiskajući bluzu obema rukama ne bi lisakrila stomak, dok je donja Enkarnasjon započinjala besedu o istorijatu porodice.

– Moja ovde prisutna majka, nek je čuva dragi Bog, bila je učiteljica u Meksiku, a moj otac, bogda mu dušu prosti, bio je vetropir koji ju je napustio odmah po venčanju otišavši u potragu za srećomu Sjedinjene Države. Dobila je samo nekoliko pisama od njega, potom mesecima nije znala ništa, dabih se u međuvremenu rodila ja, Enkarnasjon, glavom i bradom. Moja majka je rasprodala ono malošto je imala i krenula na put u potrazi za mojim ocem, sa mnom u naručju. Proputovala je celuKaliforniju, nalazeći utočište u kućama meksičkih porodica koje bi se sažalile na nas, sve dok nijestigla u San Francisko, gde je saznala da joj je muž uhapšen pošto je u nekoj tuči ubio čoveka. Otišlaje da ga poseti u zatvoru i rekla mu da se čuva, a potom smesta zasukala rukave i bacila se na posao.Ovde kao učiteljica ne bi imala budućnost, ali je znala da kuva.

Džekson pomisli da baba iz ogromne stolice ne razume engleski, budući da ju je ćerka pominjalakao da priča o nekom predanju, kao da više nije među živima. Donja Enkarnasjon potom nastavi daobjašnjava kako je odrasla uz majčine skute, radeći odmalena. Petnaest godina kasnije, kad je otacodležao svoju kaznu i izašao iz zatvora, ostareo, bolestan i prekriven tetovažama, odmah jedeportovan iz zemlje, kako je nalagao zakon, ali njegova žena ovoga puta nije krenula za njim uMeksiko jer joj do tada već beše presahla sva ljubav i imala je razrađen posao prodaje takosa i drugihpopularnih jela u srcu Latinske četvrti Mission. Nedugo zatim, mala Enkarnasjon upoznala je HoseaManuela Martina, Meksikanca druge generacije, s anđeoskim glasom, marijači grupom i američkimdržavljanstvom. Venčali su se, i on se uključio u prehrambene poslove svoje tašte. Martinovi su uspelida dobiju petoro dece, steknu tri restorana i jednu malu fabriku tortilja pre nego što je on naprasnoumro.

– Smrt je zatekla Hosea Manuela, neka ga čuva dragi Bog, čista srca i duše – zaključi udovica idodade da su njene ćerke preuzele poslove Martinovih, dok su se dvojica sinova bavila svojimzanimanjima, i svi su bili dobri hrišćani, vezani za porodicu. Bob, najmlađe dete, jedini joj je stvaraoprobleme, jer je imao samo dve godine kad je ona postala udovica i dečaku je nedostajala očeva čvrstaruka.

– Ja vas molim da mi oprostite, gospođo – uzdahnu Blejk Džekson. – Kad malo bolje razmislim, jazapravo i ne znam zašto smo došli, jer tu više ništa ne može da se učini. Trudnoća moje ćerke priličnoje uznapredovala.

– Kako to mislite ne može ništa da se učini, gospodine Džekson? Bob mora da preuzmeodgovornost! U našoj porodici niko ne ide unaokolo sejući kopilad. Oprostite na izrazu, jer ne postojibolji, i sve treba reći glasno i otvoreno. Bob će morati da se oženi.

– Da se oženi? Ali moja ćerka ima samo petnaest godina! – uzviknu Džekson skočivši s kauča.– U martu punim šesnaest – tiho promrmlja Indijana.– Ti da ćutiš! – prodra se njen otac, koji nikada ranije ne beše digao glas na nju.– Moja majka ima šestoro praunučića, mojih unuka – reče udovica. – Obe smo pomagale u

njihovom odgajanju, baš kao što ćemo to činiti i s detetom koje je na putu, bože zdravlja.U pauzi koja je usledila nakon te izjave, prababa ustade sa svog prestola, uputi se prema Indijani

odlučnim korakom, odmeri je ozbiljnog izraza lica i upita je na pravilnom engleskom.– Kako se zoveš, kćeri?– Indi. Indijana Džekson.– To ime mi ne zvuči poznato. Postoji li neka sveta Indijana?– Ne znam. Dali su mi to ime jer se moja mama rodila u državi Indijani.– Ah! – uzviknu žena zbunjeno. Priđe i pažljivo joj opipa stomak. – To što nosiš unutra je

devojčica. Daj joj katoličko ime.Sledećeg dana, Bob Martin se pojavi u staroj kući Džeksonovih u Potrero Hilu, u tamnom odelu s

pogrebnom kravatom i buketom uvelog cveća, u društvu svoje majke i brata koji ga je držao za miškusa stiskom zatvorskog čuvara. Indijana se nije pojavila, jer celu noć beše preplakala i bilo ju ježalosno pogledati. Blejk Džekson se do tada već bio pomirio sa idejom o venčanju, jer ne beše uspeoda ubedi svoju ćerku da postoje i neka druga, manje konačna rešenja. Poslužio se svim argumentimakoji se obično koriste u takvim situacijama, osim nedoličnim pretnjama da će Boba Martina poslati uzatvor zbog zavođenja maloletnice. Venčali su se tajno u gradskoj opštini, nakon što su donjiEnkarnasjon obećali da će se venčati i u crkvi, čim Indijana, koju su odgajali roditelji ateisti, budekrštena.

Četiri meseca kasnije, 30. maja 1994. godine, rodila se devojčica, baš kao što Bobova baka beše ipredvidela. Nakon nekoliko sati porođajnih muka, detešce je promolilo glavicu iz majčinog stomaka ipalo u ruke Blejka Džeksona: on je presekao pupčanu vrpcu makazama koje mu beše dodao dežurnilekar. Potom je odneo devojčicu, uvijenu u ružičasti čaršav i sa kapom natučenom do obrva, da jepokaže Martinovima i društvu iz škole, koje se beše okupilo donevši plišane mede i balone. DonjaEnkarnasjon je plakala kao kiša, kao da se nalazila na sahrani: to joj je jedina unuka, ostalih šestoronisu joj ni za prineti, jer su muškarci. Pripremala se za to mesecima, imala je krevetac s baldahinom,dva kofera puna prelepih haljinica i par bisernih minđuša da ih stavi devojčici na uši čim njenoj mamimalo popusti pažnja. Dvojica Bobove braće satima su ga tražili ne bi li ga dovukli na rođenje ćerke,ali bila je nedelja, a famozni otac je proslavljao pobedu svog fudbalskog tima, tako da nisu uspeli daga pronađu sve do zore.

Čim je Indijana napustila porođajnu salu u invalidskim kolicima, otac ju je s bebom odveo načetvrti sprat, gde je druga baka umirala.

– Kako će se zvati? – upitala je Marijana skoro nečujnim glasom.– Amanda. To znači „ona koja mora biti voljena”.– Lepo. A na kom jeziku?– Na sanskritu, ali Martinovi misle da je to katoličko ime – objasni joj ćerka, koja je odmalena

maštala o Indiji.Marijana je videla svoju unuku samo nekoliko puta pre nego što je izdahnula. Indijani je šapatom

dala svoj poslednji savet. „Trebaće ti mnogo pomoći oko odgajanja devojčice, Indi. Računaj na svogoca i na porodicu Martin, ali ne dozvoli da Bob od svega opere ruke. Amandi je potreban otac, a Bobje dobar mladić, samo treba da odraste.” I bila je u pravu.

NEDELJA, 8.

Sva sreća da postoji internet, pomisli Amanda Martin pripremajući se za žurku, jer da se raspitivalakod svojih drugarica iz škole, ispala bi prava glupača. Čula je da se priča o rejv žurkama,delirijumskim tajnim okupljanjima mladih, ali pojma nije imala šta je to dok nije potražila na mreži,gde je saznala čak i kako se za njih treba obući. Među svojom odećom pronašla je sve što joj bešepotrebno, osim što je jednoj majici morala da odseče rukave, jednu suknju skrati reckavim makazamai kupi tubu fosforescentne boje. Pomisao da oca pita za dozvolu da ode na tu žurku delovala joj jetoliko nerazumno da ju je odmah odbacila, nikad joj ne bi dopustio, a kad bi saznao, banuo bi skordonom policije da im sve pokvari. Rekla mu je da joj ne treba prevoz, da se vraća u školu s jednomdrugaricom, a njemu nije delovalo nimalo čudno što se vraća tamo onako karnevalski odevena, jer tobeše uobičajen izgled njegove ćerke.

Amanda je uhvatila taksi koji ju je u šest sati posle podne ostavio na Junion skveru, gde se

pripremila da čeka. U to vreme već je trebalo da bude u školi, ali beše se osigurala obavestivši ih da ćestići u ponedeljak ujutru, da ne bi pozvali njene roditelje. Svoju violinu je ostavila u spavaćoj sobi, alinije mogla da se reši teškog ranca. Petnaest minuta posmatrala je glavnu atrakciju na trgu: mladić odglave do pete premazan zlatnom bojom, nepomičan kao kip, kome su prilazili turisti da se s njimfotografišu. Kasnije je malo prošetala po „Mejsisu”, ušla u toalet i bojom iscrtala pruge po rukama.Napolju se već beše smrklo. Da bi prekratila vreme, otišla je u neki ćumez s kineskom hranom i udevet se vratila na trg, na kojem nije bilo mnogo ljudi, samo neki zalutali turisti i sezonski prosjacikoji su dolazili iz najhladnijih krajeva zemlje da zimu provedu u Kaliforniji, uvlačeći se noću u svojevreće za spavanje.

Sela je ispod jedne ulične svetiljke da igra šah na mobilnom telefonu, ušuškana u kardigan svogadede, koji joj je smirivao živce. Gledala je na sat svakih pet minuta, pitajući se zabrinuto da li će ikodoći po nju, kako joj beše obećala Sintija, drugarica iz odeljenja koja ju je više od tri godine kinjila, dabi je odjednom, bez ikakvog objašnjenja, pozvala na žurku, ponudivši joj uz to i prevoz do Tiburona,četrdeset minuta udaljen od San Franciska. U neverici, pošto to beše prvi put da su je pozvali, Amandaje smesta pristala.

Da je barem Bredli, njen drug iz detinjstva i budući muž, sada s njom, osećala bi se sigurnije,pomisli. Pričala je s njim nekoliko puta toga dana, ne pominjući mu svoje planove iz straha da bipokušao da je odvrati. Bredliju, kao i njenom ocu, bolje je bilo sve ispričati tek nakon propasti.Nedostajao joj je onaj nekadašnji Bredli, nežniji i zabavniji od pedantnog tipa u kakvog se biopretvorio kad je počeo da se brije. Kad su bili mali, igrali su se muža i žene i koristili sve mogućeizgovore da zadovolje svoju neutaživu znatiželju, ali čim je on postao adolescent, nekoliko godina prenje, to predivno prijateljstvo izokrenulo se u ono najgore. U srednjoj školi Bredli je postao šampion uplivanju, okružio se devojkama zanimljivije spoljašnjosti, a prema njoj počeo da se ponaša kao premamlađoj sestri; međutim, Amanda je imala dobro pamćenje, nije zaboravila njihove tajne igre u dnubašte i čekala je da u septembru ode na MIT i Bredlija na sve to podseti. U međuvremenu nije želelada ga uznemirava detaljima kakva je bila ta žurka.

U frižideru svoje majke često je zaticala magične bombone i biskvite, poklone slikara MateusaPerejre, na koje bi Indijana mesecima zaboravljala, dok ih ne bi prekrile sitne zelene dlačice i završiliu kanti za smeće. Amanda ih beše probala da bi bila u skladu s ostalima iz svoje generacije, ali nije jojse učinilo nimalo zabavnim da baza unaokolo prazne glave, za nju su to bili izgubljeni sati koje jemnogo bolje mogla da iskoristi igrajući Trbosek; pa ipak, tog nedeljnog popodneva, ušuškana uiznošen kardigan svoga dede ispod ulične svetiljke, s čežnjom pomisli na Perejrine biskvite, koji bi jojtada zasigurno pomogli da ublaži paničan strah.

U pola jedanaest, Amanda je već bila na ivici suza. Mora da ju je Sintija prevarila iz čiste pakosti.Kad se u školi pronese vest o toj sramnoj prevari, biće glavni predmet podsmeha. Neću da plačem,neću da plačem. I baš u trenutku kad je posegnula za mobilnim telefonom da bi pozvala svoga dedu izamolila ga da dođe po nju, na uglu ulica Gari i Pauel zaustavi se jedan kamionet, neko do strukaizbaci telo kroz prozor i poče da joj maše.

Sa srcem u petama, Amanda potrča. Unutra su sedela tri mladića obavijena oblakom dima, pijanikao zvezde, uključujući i onog koji je vozio. Jedan od njih napusti prednje sedište i pokaza joj dasedne pored vozača, crnokosog mladića, izuzetno zgodnog u svom gotskom stilu. „Zdravo, ja samKlajv, Sintijin brat”, predstavi se nagazivši gas i pre nego što ona beše uspela da zatvori vrata.Amanda se priseti da ju je Sintija upoznala s njim na božićnom koncertu koji je školski orkestarpriređivao porodicama učenika. Klajv se pojavio sa roditeljima, u plavom odelu, beloj košulji ilakovanim cipelama, potpuno drugačiji od izbezumljenog mladića s plavim podočnjacima i mrtvački

bledog koji je u tom trenutku sedeo pored nje. Po završetku koncerta, Klajv joj je čestitao na njenojsolo tački na violini, sa usiljenom i podrugljivom učtivošću. „Nadam se da ću te uskoro ponovovideti”, reče namignuvši joj na rastanku, a ona je pomislila da ga nije dobro čula jer je do tada nijedanmladić nije dvaput pogledao, koliko je nju sećanje služilo. Zaključi da je sigurno on uzrok Sintijinogneočekivanog poziva. Ta nova, avetinjska verzija Klajva i njegovo neuračunljivo ponašanje zavolanom uznemiriše je, ali barem je u pitanju bio neko poznat koga će sutradan moći da zamoli da jena vreme odveze u školu.

Klajv je urlikao kao sumanut pijući iz pljoske koja je prelazila iz ruke u ruku, ali je uspeo da pređemost Golden gejt i nastavi autoputem 101 ne razlupavši vozilo i ne privukavši pažnju policije. USosalitu, Sintija i još jedna devojka uđoše u kamionet, smestiše se na sedišta i počeše da piju iz isteboce, ne pogledavši Amandu nijednom i ne uzvrativši joj pozdrav. Klajv pruži Amandi pićezapovedničkim pokretom, te se ona ne usudi da ga odbije. Nadajuću se da će je to malo opustiti, otpigutljaj one tekućine, od koje grlo poče da joj gori a oči joj se napuniše suzama; osećala se trapavo iizgubljeno, kao i uvek kad bi se našla u nekoj grupi, a usput i smešnom, jer nijedna od one dvedevojke ne beše prerušena kao ona. Bilo je kasno da sakrije svoje išarane ruke, jer je pre ulaska uautomobil u ranac strpala kardigan svoga dede. Pokuša da ne obraća pažnju na sarkastičnadošaptavanja sa zadnjih sedišta. Klajv skrenu za Tiburon i nastavi da krivuda dugačkim putem uzobalu zaliva, potom se pope na jedan brežuljak i poče da se vrti tražeći put. Kad konačno stigoše,Amanda vide privatan posed odvojen od okolnih kuća zidom neprobojnog izgleda i na desetineautomobila i motocikala parkiranih na ulici. Izađe iz kamioneta klecavih kolena i krenu za Klajvomkroz polumračnu baštu. U dnu stepeništa koje je vodilo do ulaza, u jednom grmu sakri svoj ranac, aličvrsto stegnu mobilni telefon kao da je pojas za spasavanje.

Unutra je bilo nekoliko desetina mladih, od kojih su se neki tresli u ritmu preglasne muzike, nekipili, a neki ležali na stepeništu među konzervama piva i flašama koje su se kotrljale po podu. Ništa odlaserskih svetala i psihodeličnih boja, samo prazna kuća bez ikakvog nameštaja, sa sanducima uglavnoj prostoriji; vazduh je bio gust kao tapioka, od dima nije moglo da se diše i osećao se odvratanmiris, mešavina slikarskih boja, marihuane i smeća. Amanda je zastala, ne mogavši da se pokrene,prestravljena, ali je Klajv pribi uz sebe i poče da se trese u frenetičnom ritmu muzike, vukući je premasali, u kojoj je svako igrao za svoj račun, izgubljen u sopstvenom svetu. Neko joj pruži plastičnu čašus pićem od borove kleke i alkohola, koje ona iskapi u tri gutljaja, suvih usta. Poče da se guši od strahai klaustrofobije, kao što joj se dešavalo u detinjstvu, kad bi se krila u improvizovanom šatoru da bipobegla od nepreglednih opasnosti spoljašnjeg sveta, od jezivog prisustva ljudi, od zagušujućih mirisai zastrašujućih zvukova.

Klajv ju je ljubio u vrat tražeći njena usta, na šta ona odgovori tresnuvši ga mobilnim telefonomposred lica, umalo mu slomivši nos; međutim, to ga nimalo nije pokolebalo. Očajna, Amanda seizmigolji iz ruku koje su se uvlačile u prorez njene majice i ispod kratke suknje, i pokuša da se probijekroz gužvu. Ona, koja nije podnosila ničije dodire osim dodira članova svoje najuže porodice iponekih životinja, oseti se ugroženom i napadnutom, pritisnuta tuđim telima, i poče da viče i viče, alise njeni krici izgubiše u treštavoj muzici. Našla se na dnu mora, bez vazduha i glasa, umirući.

Amanda, koja se hvalila da zna koliko je sati ne gledajući u časovnik, nije mogla da izračuna koliko jevremena provela u toj kući. Nije znala ni da li se ponovo susrela sa Sintijom i Klajvom tokom te noći,niti kako je uspela da se probije kroz svetinu i sakrije među svim onim sanducima, na koje behupostavili muzičke uređaje. Tamo je ostala čitavu večnost, skupljena u jednom sanduku, presamićenana stotinu delova, kao akrobata, tresući se nekontrolisano, stisnutih kapaka i s rukama na ušima. Nije

ni pomislila da pobegne na ulicu, niti da se obrati za pomoć svom dedi, niti da pozove roditelje.U jednom trenutku došla je policija uz zaglušujući zvuk sirena, opkolila imanje i provalila u kuću,

ali je Amanda tada već bila toliko izvan sebe da joj je trebalo nekoliko minuta da shvati da su bukumladih i muzike zamenile naredbe, zvižduci pištaljki i vriska. Usudila se da otvori oči i proviri krozdaske svog skloništa, potom ugledala snopove svetlosti baterijskih lampi i noge ljudi koje su policajcirasterivali. Neki su pokušali da pobegnu, ali je većina poslušno izašla i postrojila se na ulici, gde su ihpretresli tražeći oružje ili drogu i počeli da ih ispituju, odvajajući maloletnike u stranu. Svi su pričaliistu priču: pozvani su SMS porukom ili preko fejsbuka ili nekog prijatelja, nisu znali čija je kuća, nida je prazna i da se prodaje, a nisu mogli da objasne ni kako je bila otključana.

Devojka je sve vreme ćutala u svom skloništu i niko nije preturao među sanducima, iako su tri iličetiri policajca pretresla kuću uzduž i popreko, otvarajući vrata i pregledajući svaki ćošak kako bi seuverili da niko nije ostao. Malo-pomalo u kući zavlada tišina, glasovi i buka dopirali su spolja iAmanda tek tada poče da razmišlja. U tišini i bez zastrašujućeg prisustva ljudi oseti da se zidovipovlače i da ponovo može da diše. Odluči da sačeka da svi odu pa da izađe iz skloništa, ali u tomtrenutku začu autoritativan glas jednog policajca koji je izdavao naređenja da se kuća zatvori i postavistraža, dok ne dođe majstor da zameni alarm.

Sat i po kasnije, policija je privela obeznanjene od alkohola, ostale razjurila nakon što im je uzelapodatke, a maloletnike odvela u policijsku stanicu, gde će sačekati da ih pokupe roditelji. Umeđuvremenu, jedan službenik iz osiguravajućeg društva zamandalio je vrata i prozore, zamenioalamne uređaje i detektore pokreta. Amanda je ostala zatvorena u praznoj i mračnoj kućerini, u kojojse i dalje osećao omamljujući miris zabave, ne mogavši da se pomeri niti da pokuša da otvori neki odprozora, jer bi se alarm odmah uključio. Uz intervenciju policije, njen slučaj postade nerešiv: nijemogla da pozove svoju majku, jer nije imala automobil da dođe po nju, niti svog oca, koji od sramotene bi mogao da izađe svojim kolegama na oči, i sve to zbog gluposti svoje ćerke, a pogotovo ne dedu,koji joj nikada ne bi oprostio što je otišla na jedno takvo mesto ne obavestivši ga. Setila se samojednog imena, jedine osobe koja bi joj pomogla ne postavljajući nikakva pitanja. Okretala je brojneprekidno, dok joj se mobilni nije potpuno ispraznio, ne dobivši nikakav odgovor osim automatskesekretarice. Dođi po mene, dođi po mene, dođi po mene. Potom se ponovo šćućurila u svom sanduku,zaleđena od hladnoće, čekajući da svane i preklinjući da se pojavi neko ko će je odande izbaviti.

Negde oko dva ili tri sata ujutru, mobilni telefon Rajana Milera zavibrira nekoliko puta zaredom,daleko od njegovog kreveta, s punjačem uključenim u struju. Vladala je polarna zima u njegovomloftu, prostranom stanu uređenom za nekadašnju štampariju, sa zidovima od cigli, betonskim podom inizom metalnih cevi na plafonu, opremljenim samo najneophodnijim nameštajem, bez zavesa, tepihaili grejanja. Miler je spavao u gaćama, pokriven električnim ćebetom i s jastukom na glavi. U pet satiujutru, Atila, kome su se zimske noći činile beskrajno dugim, skoči na krevet da bi ga podsetio da jedošlo vreme za jutarnje rituale.

Muškarac, naviknut na vojnički život, ustade automatski, još zbunjen slikama uznemirujućeg sna, iopipa pod pored kreveta u potrazi za protezom, smeštenom negde u tami. Atila zalaja veselo,gurkajući ga glavom, i on uzvrati pozdrav potapšavši psa nekoliko puta po bedrima, zatim upalisvetlo, navuče duksericu i debele čarape i ode u kupatilo. Izašavši, ugleda Atilu kako ga čeka kobajagiravnodušno, ali ga odade nevoljni pokret repom, nepromenljiva rutina koja se ponavljala iz dana udan. – Evo me, druže, samo strpljivo – reče mu Miler brišući lice peškirom. Odmeri Atilinu porcijuhrane i sipa mu je u činiju, dok je životinja, prestavši da se pretvara, započinjala svoju nekontrolisanupredstavu skokova i okreta, koreografija kojom je uvek dočekivao doručak, ali ne prilazeći činiji dok

mu Miler ne dade znak za dozvolu.Pre nego što je započeo lagane ćigong vežbe, svojih svakodnevnih pola sata meditacije u pokretu,

Miler baci pogled na telefon i primeti Amandine propuštene pozive, kojih je bilo toliko da nije nipokušao da ih prebroji. Dođi po mene, sakrivena sam, bila je policija, ne mogu da izađem, zatvorenasam, dođi po mene, ne govori ništa mami, samo dođi po mene… Ukucavši devojčicin broj i utvrdivšida nema signala, srce poče ludački da mu tuče u grudima pre nego što ga obuze poznata smirenost,naučena tokom vojnih vežbi najtežih na svetu. Zaključi da je Indijanina ćerka u nevolji, ali ništaopasno po život: nije oteta niti je u ozbiljnoj opasnosti, iako je sigurno prestrašena čim nije u stanju daobjasni šta se događa niti gde se nalazi.

Obukao se za nekoliko sekundi i seo za svoje računare. Imao je najbolje mašine i programe, sličneonima iz Pentagona, pomoću kojih je mogao da radi na daljinu s bilo kojeg mesta. Locirati oblastmobilnog telefona s kojeg je osamnaest puta poslat poziv bio je lak zadatak. Pozvao je policijskustanicu u Tiburonu, dao svoj identifikacioni broj CIA, tražio da razgovara sa šefom i pitao ga da li suprethodne noći imali nekih većih problema. Policajac, misleći da se raspituje za nekog od privedenihmladića, ispriča mu o žurki i pomenu mu adresu, ublažujući značaj, jer nije prvi put da se nešto takodešava, a nije bilo ni vandalizma. Sve je pod kontrolom, reče, popravljen je alarm i javljeno jeagenciji za nekretnine koja prodaje kuću da pošalju servis za čišćenje. Sigurno neće biti podnete tužbeprotiv dece, ali to već nije u nadležnosti policije. Miler mu zahvali i već sledećeg trenutka na ekranumu se pojavi prikaz kuće iz vazduha i mapa putokaza. „Idemo, Atila!”, reče psu koji nije mogao da gačuje, ali je po ponašanju svog gospodara shvatio da ne ide u obično trčkaranje po kraju: bio je to pozivna akciju.

Dok je svojim kamionetom jurio u pomenutom pravcu, pozvao je Pedra Alarkona, koji je u to dobaverovatno pripremao časove i pio mate. Njegov prijatelj se slepo držao nekih običaja iz Urugvaja,svoje domovine, kao što je taj zeleni i gorki napitak koji se Mileru činio odvratnim. Strogo je vodioračuna o svakoj sitnici: koristio je samo mate i srebrnu posudu nasleđenu od svog oca, čaj uvezen izMontevidea i filtriranu vodu propisane temperature.

– Obuci se, pokupiću te za jedanaest minuta, ponesi sve što ti je potrebno za deaktiviranje alarma –reče mu Miler.

– Tako rano, čoveče? O čemu se radi?– Nezakonit upad – odgovori Miler.– Koji je tip alarma?– Kućni, ne verujem da je komplikovan.– Bar ne idemo u pljačku banke – uzdahnu Alarkon.

Bilo je mračno i još se ne beše stvorila saobraćajna gužva uobičajena za ponedeljak ujutru kad suRajan Miler, Pedro Alarkon i Atila prešli most Golden gejt. Žućkaste svetiljke osvetljavale sumasivnu konstrukciju od crvenog čelika, koja kao da je lebdela u vazduhu, a iz daljine je dopiraoprigušen jecaj sirene svetionika, usmeravajući brodove u magli. Malo kasnije, kada su stigli ustambenu zonu Tiburon, poče da se razdanjuje, već su cirkulisali neki automobili, a jutarnji sportistiizlazili su da trče. Pomislivši da su stanovnici te otmene četvrti sigurno podozrivi prema strancima,mornarička foka parkira svoj kamionet jedan blok dalje i izađe pretvarajući se da šeta psa, motrećiunaokolo.

Pedro Alarkon priđe kući odlučnim korakom, kao da ga je poslao vlasnik, uvuče metalnu žičicu ukatanac na ulaznoj kapiji, mačji kašalj za tog Hudinija sposobnog da otključa sef zatvorenih očiju, iotvori ga za manje od jednog minuta. Bezbednost je bila specijalnost Rajana Milera, radio je za vojne

i vladine agencije koje su ga angažovale za zaštitu informacija. Zadatak mu je bio da se uvuče u umosobe koja bi poželela da ukrade poverljiv materijal, da razmišlja kao neprijatelj, da zamisli svemoguće poteze koji bi ga do toga doveli i potom smisli način da to spreči. Videvši Alarkona s onomnjegovom žičicom, pomisli kako svako iole vešt i odlučan može da razbije najkomplikovanijesigurnosne šifre, što i jeste najveća pretnja terorizma: snalažljivost jedne osobe prikrivene u masiprotiv gigantske snage najmoćnije zemlje na svetu.

Pedro Alarkon je bio pedesetdevetogodišnji Urugvajac, koji beše prebegao iz svoje zemlje 1976.godine, tokom krvave vojne diktature. Sa osamnaest godina pridružio se Tupamarosima, levičarskimgerilcima koji su vodili oružani rat protiv urugvajske vlade, ubeđeni da samo nasiljem može da sepromeni sistem tiranije, korupcije i vladavine bezakonja. Između ostalih oblika borbe, podmetali subombe, pljačkali banke i otimali ljude, dok ih vojska nije zaustavila. Mnogi su poginuli u borbi, nekisu pogubljeni ili završili u zatvoru i mučeni, ostali su pobegli iz zemlje. Alarkon, koji je ušao u svetodraslih postavljajući kasetne bombe i obijajući brave s Tupamarosima, imao je jedan stari uokvirenplakat iz sedamdesetih godina, požuteo od starosti, koji ga je prikazivao s trojicom saboraca, za čijehvatanje vojska beše ponudila nagradu. Na fotografiji se video on kao bled mladić duge brade i kose,zbunjenog izraza lica, potpuno drugačiji od prosedog muškarca, sitnog i žgoljavog, sama kost i koža,promućurnog i hladnokrvnog, s veštim mađioničarskim rukama, kojeg je Miler poznavao.

Urugvajac je bio profesor veštačke inteligencije na Univerzitetu Stanford i takmičio se u trijatlonus Rajanom Milerom, dvadeset godina mlađim od sebe. Osim zanimanja za tehnologiju i sportove,obojica su bili teški na rečima, i zato su se dobro slagali. Živeli su skromno, bili su samci i, ako bi ihneko pitao, odgovarali su da su previše matori da bi verovali u čari ljubavi i vezivanje za jednu ženu,pored toliko drugih slobodnih na ovom svetu, ali su u dubini duše smatrali da su sami zbog zlohudesreće. Za Indijanu Džekson ostariti bez svog para bilo je kao umreti od tuge i njih dvoje su se po tompitanju slagali, iako to nikada nisu hteli da priznaju.

Za samo nekoliko minuta, Pedro Alarkon otključa bravu ulaznih vrata, otkri način da deaktivira alarmi njih dvojica uđoše u kuću. Miler uključi lampicu na svom mobilnom telefonu i zategnu povodacAtili koji je vukao, dahćući, iskeženih očnjaka i prigušeno režeći, spreman za borbu.

U jednom flešbeku, poput tolikih drugih koji su ga spopadali u najnezgodnijim trenucima, RajanMiler se nađe u Avganistanu. Jednim delom mozga mogao je da prati sve što mu se događalo:postraumatični sindrom, s propratnim retrospektivnim slikama, noćni strahovi, depresija, napadi plačaili besa. Beše uspeo da nadvlada nagon za samoubistvom, alkoholizam i drogu, iz čega se jedvaizvukao nekoliko godina ranije, ali je dobro znao da simptomi mogu da se vrate bilo kada, morao jeneprekidno da bude na oprezu, sada su to bili njegovi neprijatelji.

Začu glas svoga oca: nijedan muškarac dostojan uniforme ne cmizdri što je izvršavao naređenja ine okrivljuje vojsku za svoje košmare, rat je za jake i hrabre, ako se plašiš krvi, nađi sebi neki drugiposao. Jedan deo njegovog mozga pretrese brojke koje je znao napamet, 2,3 miliona američkih vojnikau Iraku i Avganistanu u poslednjoj deceniji, 6.179 mrtvih i 47.000 ranjenih, većina s trajnimoštećenjima, 210.000 veterana na lečenju zbog istog sindroma od kojeg je patio i on, iako ta brojkanije uključivala epidemiju koja je pokosila oružane snage; računalo se da ima 700.000 vojnika spsihičkim poremećajima ili moždanim oštećenjima. Ali drugi deo Rajanovog uma, deo koji on nijemogao da kontroliše, bio je zarobljen u jednoj određenoj noći, onoj u Avganistanu.

Grupa mornaričkih foka kreće se pustinjskom oblašću, primičući se jednom seocetu u podnožjuvisokih planina. Dobili su naređenje da pretresu kuću po kuću, razotkriju terorističku grupu kojaoperiše u toj oblasti i zarobljenike odvedu na ispitivanje. Krajnji cilj je neuhvatljiva sablast Osama bin

Laden. To je noćna operacija s ciljem da se neprijatelj iznenadi, a kolateralna šteta svede naminimum: noću nema žena na pijaci niti dece koja se igraju u prašini. To je i tajni zadatak, kojizahteva brzinu i diskreciju, specijalnost njegove grupe, obučene za delovanje u najekstremnijimuslovima, po nepodnošljivoj pustinjskoj vrelini, arktičkom ledu, podvodnim strujama, strmimliticama, zagušujućim prašumama. Mesec je pun i noć je vedra, Miler primećuje obrise sela u daljini,a onda, prišavši, uočava dvanaestak zemljanih kuća, jedan bunar i životinjske staje. Trgne se odblejanja koze u sablasnoj tišini noći, oseća žmarce u rukama i na potiljku, nalet adrenalina u venama,napetost svakog mišića, prisustvo drugih muškaraca koji se kreću zajedno s njim i deo su njega;šesnaestorica ratnih drugova i jedno zajedničko srce. Tako mu je utuvio u glavu instruktor na prvojobuci, tokom one paklene sedmice, čuvene hell week, kad su morali da izdrže nadljudske napore kaokonačan dokaz da je samo petnaest posto njih u stanju to da preživi; oni su nepobedivi.

– Hej, Rajane, šta ti je, čoveče?Glas je dopirao odnekud iz daljine, ponovivši njegovo ime dva puta pre nego što je on uspeo da se

vrati iz onog sela u Avganistanu u praznu kuću četvrti Tiburon, u Kaliforniji. Bio je to Pedro Alarkon,koji ga je besomučno drmusao. Rajan Miler se povrati iz bunila, udahnu duboko pokušavajući darastera sećanja i usredsredi se na sadašnjost. Začu kako Pedro Alarkon nekoliko puta pozva Amandupo imenu, ne podižući glas da je ne bi preplašio, a potom shvati da ne drži Atilu. Potraži ga lampicomi ugleda ga kako trčkara s jednog kraja na drugi, njuškajući pod, zbunjen pomešanim mirisima. Bio jeobučen za pronalaženje eksploziva i ljudskih tela, i živih i mrtvih, i lupivši ga lagano dva puta povratu, beše mu dao do znanja da je u pitanju osoba. Miler ga nije dozivao jer je pas bio gluv, ali jepotrčao da ga uhvati za povodac i, nakon što ga jednom povuče, Atila se zaustavi, u pripravnosti,gledajući ga upitno svojim pametnim očima. Čovek mu pokaza da ostane u mestu, pa sačeka da semalo smiri pre nego što mu dade dozvolu da nastavi potragu. Išao je tik uz njega, čvrsto ga stežući, jerje životinja i dalje pokazivala znake pritajene agresivnosti, do kuhinje, kupatila i naposletku do glavnesobe, dok ih je Alarkon čekao na ulaznim vratima. Atila ga odmah odvuče do sanduka, njuškajućimeđu daskama, iskeženih zuba.

Miler osvetli unutrašnjost sanduka po kojem je Atila grebao, i na njegovom dnu ugleda sklupčanufiguru koja ga ponovo vrati u prošlost, i on na trenutak ugleda dva deteta šćućurena u jednoj rupi,drhtava, devojčicu od četiri ili pet godina, s maramom na glavi i prestrašenog izraza u ogromnimzelenim očima, sa bebom u naručju. Atilino režanje i zatezanje povoca vratiše ga u stvarnost, usadašnjost, na to mesto.

Iscrpljena od plakanja, Amanda beše zaspala u sanduku, sklupčavši se kao mačka da se malo ugreje.Atila je odmah prepoznao devojčicin miris, a onda seo na zadnje šape, čekajući dalja uputstva, dok juje Miler budio. Ona se uspravila nespretno, ukočena i zaslepljena svetlošću, ne znajući gde se nalazi, itrebalo joj je nekoliko sekundi da se priseti kako se tu našla. „To sam ja, Rajan, sve je u redu”, šapnujoj Miler, pomažući joj da se uspravi i izađe. Prepoznavši ga, ona mu se baci oko vrata privivši se uzširoke grudi muškarca koji ju je utešno tapšao po leđima, mrmljajući čitavu plejadu nežnih reči kojenikad ranije nikome nije izgovorio, duboko ganut, kao da ga svojim suzama ne kvasi ta razmaženadevojčica već ona druga, devojčica zelenih očiju, i njen mali brat, deca koju je trebalo nežno da izvučeiz one rupe i prenese ih na rukama, da ne vide sve ono zlo koje se beše dogodilo. Zaogrnu Amandusvojom kožnom jaknom i, pridržavajući je, krenuše kroz baštu, uzeše ranac koji beše sakrila u grmlju istigoše do kamioneta, gde sačekaše da Pedro Alarkon zaključa kuću.

Amandi je nos bio zapušen od plača i prehlade koju je vukla već danima i koja se te strašne noćisamo pogoršala. Miler i Alarkon su smatrali da u takvom stanju ne treba da ide u školu, ali pošto je

ona navaljivala, prođoše pored apoteke da joj kupe neki lek i alkohol za skidanje fosforescentne bojesa ruku, potom otidoše na doručak u jedinu kafeteriju koja je bila otvorena – s podom od linoleuma,plastičnim stolovima i stolicama – u kojoj je grejanje bilo dobro, a vazduhom se širio omamljujućimiris pržene slanine. Jedini gosti osim njih bila su četvorica muškaraca u radnim odelima i sgrađevinskim kacigama na glavama. Uslužila ih je devojka s kosom nakostrešenom od gela, nalik nabodljikavo prase, s plavim noktima i umornog izraza lica, koja je izgledala kao da je celu noć tuprobdela.

Dok su čekali da im stigne doručak, Amanda je svoje spasioce naterala da joj obećaju da nikomeneće reći ni reč o onome što se dogodilo. Ona, učiteljica u Trboseku, stručnjak za hvatanje zločinaca iosmišljavanje najsmelijih pustolovina, noć beše provela u sanduku, naduvena od plača i slina. Snekoliko aspirina, šoljicom tople čokolade i palačinkama s medom ispred sebe, događaj koji im jeprepričala zamuckujući činio se jadnim; pa ipak, Miler i Alarkon nisu joj se podsmevali, niti joj delilisavete. Prvi je metodično nasrnuo na svoja jaja s kobasicama, a drugi je zagnjurio nos u šolju s kafom,bednom zamenom za mate, da bi prikrio smešak u uglu usana.

– Odakle si ti? – upita Amanda Alarkona.– Odavde.– Imaš čudan akcenat.– On je iz Urugvaja – umeša se Miler.– To je jedna mala zemlja u Južnoj Americi – dodade Alarkon.– Ovog tromesečja moram da pripremim predavanje o nekoj zemlji po svom izboru, za predmet

socijalna pravda. Imaš li nešto protiv da izaberem tvoju?– Bila bi mi velika čast, ali bolje izaberi neku afričku ili azijsku, jer se u Urugvaju nikad ništa ne

dešava.– To mi baš odgovara, biće lakše. Deo predavanja treba da se sastoji od razgovora s nekim iz te

zemlje, verovatno snimljenim kamerom. Možeš li to da mi učiniš?Razmeniše brojeve telefona i imejl adrese, i dogovoriše se da se sastanu krajem februara ili

početkom marta kako bi snimili razgovor. U pola osam tog jutra punog uzbuđenja, dvojica muškaracaostaviše devojčicu ispred ulaza u školu. Na rastanku, ona ih obojicu poljubi u obraz stidljivo, nabaciranac na leđa i krenu pognute glave, vukući noge.

PONEDELJAK, 9.

Najveća tajna Alena Kelera bila je njegova disfunkcionalna erekcija, od koje je patio još kao mladić,neprekidno doživljavajući neprijatnosti, zbog čega beše počeo da izbegava svaki prisniji odnos saženama koje su ga privlačile, iz straha da ne zataji, i s prostitutkama, jer su ga takva iskustva dovodilado depresije i ljutnje. Sa svojim psihijatrom godinama je pretresao Edipov kompleks, dok im obojicinije dozlogrdilo da stalno pričaju o jednom te istom, pa su promenili temu. Umesto toga, bacio se usvesrdno proučavanje ženske seksualnosti i počeo da uči ono što je trebalo da ga nauče u školi, samokad bi se obrazovni sistem manje bavio reprodukcijom muve a više onom ljudskom, kako je govorio.Naučio je najrazličitije načine vođenja ljubavi ne oslanjajući se na erekciju, nadoknađujući veštinomnedostatke u potenciji. Kasnije, kad već beše stekao reputaciju zavodnika, vijagra je postala popularnai taj problem je izgubio na značaju. Bližio se pedeset prvoj kad se Indijana pojavila u njegovom životukao prolećna oluja, spremna da izbriše i najmanji trag nesigurnosti. Nekoliko nedelja je izlazio s njomne prelazeći granicu laganih poljubaca, pripremajući teren sa zavidnom strpljivošću, dok se ona nije

umorila od čekanja, ščepala ga za ruku bez ikakvog upozorenja i odlučno ga odvela u svoj krevet,somier[7] s četiri nogare i smešnim svilenim prekrivačem sa zvončićima.

Indijana je živela u stanu iznad garaže u kući svoga oca, u delu Potrero Hila koji nikada nije postaopopularan, u blizini apoteke u kojoj je Blejk Džekson dvadeset devet godina zarađivao za život. Moglaje biciklom da stigne do posla takoreći ravnicom – samo je na polovini puta postojalo jedno uzvišenje– što je predstavljalo veliku prednost u San Francisku, gradu brežuljaka. Pešice, brzim hodom, trebalojoj je pola sata; biciklom ne više od dvadeset minuta. Njen stan je imao dva ulaza: spiralno stepeništepovezano s Blejkovom kućom, i jedna vrata koja su vodila na ulicu i do kojih se stizalo strmimspoljnim stepeništem s izanđalim i zimi klizavim daskama, koje je njen otac svake godine nameravaoda zameni. Stan se sastojao od dve sobe pristojne veličine, jednog balkona, malog kupatila i ugradnekuhinjice. To je više bio atelje nego stan, koji je porodica nazivala veštičijom jazbinom, u kojem se,osim kreveta, kupatila i kuhinjice, ceo prostor koristio za umeće i materijale aromaterapije. Onogadana kada je Kelera odvela u svoj krevet bili su sami, jer je Amanda bila u školi, a Blejk Džeksonigrao skvoš, kao i svake srede uveče. Nije bilo opasnosti da će se vratiti ranije, jer je nakon igreodlazio u lumperaj sa svojim prijateljima, na kupus sa svinjetinom i pivo, u jedan nemački ćumez, dokih u zoru ne bi odande izbacili.

Posle samo pet minuta u tom krevetu, Keler, koji nije sa sobom nosio magične plave pilule, bio jeomamljen mešavinom aromatičnih ulja i više nije bio u stanju da razmišlja. Beše se prepustio rukamate mlade i zadovoljne žene, koja je izazvala čudo uzbudivši ga bez ikakvih droga, samo smehom inestašlucima. Nije stigao da posumnja ili da se uplaši, slepo ju je pratio kud god je želela da gapovede, da bi se po završetku putovanja vratio u stvarnost pun zahvalnosti. A ona, koja je imala razneljubavnike i mogla da pravi poređenja, takođe je bila zahvalna, jer on beše prvi kome je njenozadovoljstvo bilo važnije od sopstvenog. Od tada je Indijana bila ta koja traži Kelera, zvala ga jetelefonom uzbuđujući ga svojom željom i raspoloženjem, predlagala mu da se sastanu u „Fermontu”,uzdizala ga u nebesa i udeljivala mu komplimente.

Keler nikada nije osetio pretvaranje ili manipulacije kod nje. Indijana je nastupala iskreno, činilose da se prepušta ljubavi, zanesena i radosna. Bilo mu je lako da je voli; pa ipak, izbegavao je da seveže za nju jer je sebe smatrao prolaznikom na ovom svetu, namernikom koji se ne zaustavlja daprodubljuje bilo šta osim umetnosti, njegovog izvora sigurnosti. I ranije se upuštao u veze, ali nikadanije imao ozbiljnu ljubav, sve dok nije naleteo na Indijanu, jedinu koja je uspela da ga zadrži. Bio jeubeđen da ta ljubav opstaje jer su je odvajali od ostalih delova svojih života. Indijana se zadovoljavalamalim, a njemu je odgovarao taj nehaj, iako mu je budio sumnju; mislio je da su ljudski odnositrampa u kojoj su pametniji uvek na dobitku. Bili su zajedno četiri godine ne pominjući budućnost i,premda nije nameravao da se ženi, vređalo ga što ni ona to ne predlaže, budući da je sebe smatraodobrom prilikom za svaku ženu, pogotovo za onu bez sredstava za život, kao što je bila Indijana.Postojao je i problem razlike u godinama između njih dvoje, ali poznavao je mnogepedesetogodišnjake koji su se zabavljali s dvadeset godina mlađim ženama. Jedino što je Indijanatražila od njega od samog početka, još one prve nezaboravne noći ispod indijskog zastora, bila jeodanost.

– Činiš me veoma srećnim, Indi – reče joj u jednom od retkih naleta iskrenosti, oduševljen onimšto upravo beše doživeo ne koristeći pilule. – Nadam se da ćemo ostati zajedno.

– Kao par? – upita ona.– Kao zaljubljeni.– Drugim rečima, isključiv odnos.– Hoćeš reći monogamni? – nasmeja se on.

Bio je društveno biće, uživao je da provodi vreme sa zanimljivim i otmenim ljudima, posebno saženama, koje su mu prirodno bile naklonjene, jer je umeo da ih ceni. Bio je neizostavan gost nazabavama o kojima se pisalo u društvenim hronikama, poznavao mnogo ljudi, znao sve tračeve,skandale, poznate ličnosti. Ponašao se kao Kazanova kako bi zadivio žene a kod muškaraca izazvaozavist, ali su mu seksualne avanture komplikovale život pružajući mu manje zadovoljstva od nekogbriljantnog razgovora ili dobre predstave. Indijana Džekson ga upravo beše podsetila da postojeizuzeci.

– Hajde da se dogovorimo, Alene. Mora da bude obostrano, da se nijedno od nas ne osetiprevarenim – predloži mu ona s neočekivanom ozbiljnošću. – Mnogo sam propatila zbog ljubavi i lažibivšeg muža i ne želim da mi se nešto tako ponovi.

On bez oklevanja prihvati monogamiju jer nije želeo da napravi grešku i kaže joj da mu je preljubaposlednja na listi prioriteta. Ona se složila, ali ga je upozorila da će, ako je prevari, među njima svebiti gotovo.

– A što se mene tiče možeš biti miran, jer kad sam zaljubljena, ne pada mi teško da budem verna –dodade.

– Onda ću morati da podgrevam tvoju zaljubljenost – odgovori on.U polumraku sobe, jedva osvetljene svećama, Indijana naga, sedeći na krevetu skupljenih nogu i

razbarušene kose, podsećala je na umetničko delo koje je Keler posmatrao znalačkim pogledom.Pomisli na Rubensovu Otmicu Leukipovih kćeri, koja se čuvala u Pinakoteci u Minhenu – oble grudisvetlih bradavica, teška bedra, dečje rupice na laktovima i kolenima – samo što su ovoj ženi usne bileotečene od poljubaca, a na licu joj se video nedvosmislen izraz zadovoljene želje. Jebozovna, zaključi,iznenađen reakcijom sopstvenog tela, koje je odgovorilo brzinom i odlučnošću kakve se ne seća da ihje ranije doživeo.

Mesec dana kasnije poče da je uhodi, ne mogavši da veruje da mu je ta lepa mlada žena, urazuzdanoj atmosferi San Franciska, verna samo zato što beše dala svoju reč. Toliko ga je mučilaljubomora da je unajmio privatnog detektiva, nekog Semjuela Hamiltona Mlađeg, s uputstvima damotri na Indijanu i obrati pažnju na sve muškarce iz njenog okruženja, čak i na pacijente iz ordinacije.Hamilton je bio čovečuljak bezopasnog izgleda prodavca bele tehnike, ali imao je isti onaj dobar njuhkoji beše proslavio njegovog oca, novinskog izveštača koji je šezdesetih godina rešio nekoliko zločinau San Francisku i bio ovekovečen u krimi romanima pisca Vilijama Gordona. Sin je bio slika i prilikasvoga oca, zdepast, riđokos, proćelav, analitičan, uporan i strpljiv u borbi protiv podzemlja, ali, poštoje živeo u senci legendarnog starca, nije mogao da razvije sav svoj potencijal i zarađivao je za životkako je znao i umeo. Hamilton je pratio Indijanu punih mesec dana ne otkrivši ništa značajno i Kelerse jedno vreme beše primirio, ali spokoj nije dugo potrajao i on se ubrzo ponovo obratio istomdetektivu, da bi ciklusi sumnjičavosti počeli da se ponavljaju u sramno pravilnim razmacima. Srećompo njega, Indijana nije ni sanjala da oko nje pletu mrežu, iako je Semjuela Hamiltona toliko čestosretala na najneočekivanijim mestima da su se u prolazu već pozdravljali.

UTORAK, 10.

Glavni inspektor Bob Martin stigao je u rezidenciju Eštonovih, na Pacifik Hajtsu, u devet sati ujutru.Sa svojih trideset sedam godina bio je isuviše mlad da bi vršio dužnost šefa Odeljenja za ubistva, aliniko nije dovodio u pitanje njegovu kompetentnost. Srednju školu beše završio na jedvite jade, ističućise samo u sportovima, i cele sedmice proslavljao maturu sa svojim drugovima zaboravivši da se tek

oženio i da mu je žena na svet donela devojčicu, kad su ga majka i baba poslale da pere sudove ujednom od porodičnih restorana, rame uz rame s najsiromašnijim meksičkim doseljenicima, od kojihpolovina ilegalaca, kako bi shvatio šta znači zarađivati za život bez struke ili zanimanja. Četiri mesecapod čizmom dva matrijarha bila su dovoljna da mu iz glave izbiju lenjost; završio je dve godine višeškole i upisao se na Policijsku akademiju. Bio je rođen za uniformu, da nosi oružje i uživa autoritet,naučio se disciplini, bio je nepodmitljiv, hrabar i svojeglav, imao fizičku građu koja je mogla dauplaši i najgoreg zločinca i dokazanu lojalnost Odeljenju i svojim kolegama.

U automobilu je razgovarao mobilnim telefonom sa svojom nezamenljivom pomoćnicom, PetromHor, koja mu dade osnovne podatke o žrtvi. Ričard Ešton je bio psihijatar poznat po nekoliko knjigaobjavljenih devedesetih godina: Seksualni poremećaji u preadolescenciji i Lečenje maloletničkesociopatije, a odnedavno i po učešću na konferenciji na kojoj je izložio prednosti hipnoze u lečenjuautistične dece. Predavanje se raširilo internetom kao virus, jer se podudarilo s vešću da se autizamposlednjih godina povećao do neslućenih razmera, i zato što je Ešton na konferenciji napravioprezentaciju dostojnu Svengalija: da bi ućutkao tihi žamor sumnje koji se proneo publikom i dokazaokoliko smo podložni hipnozi, zatražio je od učesnika da ukrste ruke iza glave; nekoliko trenutakakasnije, dve trećine prisutnih nisu mogli da raspetljaju ruke, ma koliko da su ih povlačili i savijali,dok Ešton nije prekinuo hipnotički trans. Bob Martin se nije sećao da je čuo za tog čoveka, a još manjeza naslove njegovih knjiga. Petra Hor mu reče da poštovaoci Eštona smatraju sivom eminencijom uoblasti psihijatrije za decu i adolescente, ali da su ga kritičari optuživali da je neonacista, da izvrćečinjenice kako bi potkrepio svoje teorije i da koristi nedozvoljene metode s nesazrelim i maloletnimpacijentima. Dodala je da se često pojavljivao u novinama i na televiziji, uvek zbog spornih pitanja, iposlala mu video-snimak, koji inspektor pogleda na svom mobilnom telefonu.

– Bacite pogled, šefe, ako hoćete da vidite suprugu. Ešton se oženio treći put, onom Ajani – rečePetra.

– Ko je ta?– Au, šefe! Nemojte mi reći da ne znate ko je Ajani! Ona je jedna od najpoznatijih manekenki na

svetu. Rođena je u Etiopiji. To je ona što je osudila običaj ženskog genitalnog sakaćenja.Na malom ekranu svog telefona, Bob Martin prepozna tu božanstvenu ženu istaknutih jagodica,

sanjivih očiju i dugog vrata, koju je viđao na naslovnicama nekih časopisa, i ote mu se zviždukdivljenja.

– Šteta što je ranije nisam upoznao! – uzviknu.– Pošto je postala udovica, možda će vam se posrećiti. Kad malo bolje pogledam, niste vi tako

loši. Ako obrijete te svoje brkove narkodilera, možete proći za lepuškastog.– Vi mi se to udvarate, gospođice Hor?– Ne brinite, šefe, niste moj tip.

Inspektor zaustavi automobil ispred rezidencije Eštonovih i prekinu vezu sa svojom pomoćnicom.Kuća se nije videla od visokog zida okrečenog u belo, iznad kojeg su se pomaljale krošnjestogodišnjeg drveća iz bašte. Spolja kuća nije delovala nimalo upadljivo, ali je lokacija na PacifikHajtsu jasno ukazivala na visok društveni položaj njenih vlasnika. Dvostruka čelična kapija zaautomobile beše zatvorena, ali je ona za pešake bila širom otvorena. Na ulici Bob Martin ugledabolničko vozilo i opsova kroz zube efikasnost javnih službi, koje često prve stižu na mesto nesreće iupadaju kao furije da pruže prvu pomoć ne čekajući policiju. Jedan od službenika povede ga krozgustu i neprohodnu baštu prema kući, grdosiju s betonskim pločama prekrivenim nepravilnonabacanim staklom, kao ispremetanim od zemljotresa.

U bašti je bilo nekoliko policajaca koji su čekali naređenja, ali inspektorov pogled beše prikovanza nestvarnu figuru tamnokose vile koja mu je dolazila u susret lebdeći među plavičastim velovima,ženu koju samo što beše video na svom telefonu. Ajani je bila visoka takoreći kao on, sve je na njojbilo izduženo, imala je kožu boje trešnjinog drveta, uspravno držanje bambusove trske i gipke pokretežirafe, tri metafore koje odmah padoše na um Martinu, čoveku nesklonom poetskom izražavanju. Dokju je on zadivljeno posmatrao, primetivši da je bosooga i odevena u svilenu tuniku boje mora i neba,ona mu pruži svoju tananu ruku s nenalakiranim noktima.

– Gospođa Ešton, pretpostavljam… Ja sam glavni inspektor Bob Martin, iz Odeljenja za ubistva.– Možete me oslovljavati sa Ajani, inspektore. Ja sam pozvala policiju – reče manekenka primetno

pribrana, s obzirom na okolnosti.– Ispričajte mi šta se dogodilo, Ajani.– Ričard sinoć nije spavao kod kuće. Rano jutros otišla sam u njegovu kancelariju da mu odnesem

kafu i…– U koliko sati?– Mislim da je bilo oko osam i petnaest, osam i dvadeset pet.– Zašto vaš muž nije spavao kod kuće?– Ričard je često noću ostajao da radi ili da čita u kancelariji. Bio je noćna ptica, nisam se brinula

kad ne dođe, nekad ne bih ni primetila, jer imamo odvojene spavaće sobe. Danas nam je bilagodišnjica, venčali smo se pre godinu dana i htela sam da ga iznenadim, zato sam mu odnela kafuumesto Galanga, koji to obično radi.

– Ko je Galang?– Pomoćnik. Galang živi ovde, on je Filipinac. Imamo i jednu kuvaricu i spremačicu koje dolaze

na nekoliko sati.– Moraću da porazgovaram sa svima troma. Nastavite, molim vas.– Bilo je mračno, zavese su bile navučene. Upalila sam svetlo i onda ga ugledala… – promrmlja

prelepa žena i na trenutak kao da onemoća u svom besprekornom držanju, ali se brzo povrati i pokazaMartinu da pođe za njom.

Inspektor naredi policajcima da pozovu pojačanje i opkole kuću kako bi sprečili prilazradoznalcima i novinarima, koji samo što ne nagrnu kao osice, s obzirom na reputaciju žrtve. Išao jeza manekenkom, koja ga sporednom stazom povede prema pomoćnoj zgradi, u istomultramodernističkom stilu. Ajani mu objasni da je njen muž tu primao pacijente iz privatne prakse;kancelarija je imala zaseban ulaz i nije bila povezana s kućom.

– Prehladićete se, Ajani, ogrnite nešto i obujte papuče – reče joj Bob Martin.– Odrasla sam bosonoga, navikla sam.– Onda sačekajte napolju, molim vas. Nema potrebe da ponovo gledate sve ovo.– Hvala vam, inspektore.Martin je vide kako se, onako vazdušasta, udaljava baštom i namesti pantalone, postiđen svojom

neprikladnom reakcijom, nimalo profesionalnom, koja mu se, nažalost, vrlo često dešavala. Izbaci izglave slike izazvane pojavom afričke boginje i uđe u kancelariju, koja se sastojala od dve većeprostorije. U prvoj, zidovi behu pokriveni policama s knjigama a prozori zaštićeni debelim zavesamaod grubog platna, bila je tu jedna stolica, kožni kauč boje čokolade i starinski sto od rezbarenogdrveta. Preko svetlosmeđe prostirke od zida do zida primeti dva izanđala persijska tepiha, čiji jekvalitet bio očigledan čak i za nekoga ko se, kao on, nimalo nije razumeo u dekoraciju. Pogledaperjani jorgan i jastuk na kauču, pomislivši kako je psihijatar tu spavao, i počeša se po glavi neshvatajući zašto je Ešton više voleo kancelariju nego Ajanin krevet. „Da sam ja…”, pomisli na

trenutak, ali se odmah ponovo usredsredi na svoju policijsku dužnost.Na stolu ugleda poslužavnik sa džezvom za kafu i čistom šoljom i zaključi da Ajani, kad ih je

tamo ostavila, sigurno još ne beše videla svog supruga. Pređe u drugu sobu, u kojoj je najveći deoprostora zauzimao veliki pisaći sto od mahagonija. Oseti olakšanje shvativši da su se vatrogasciuzdržali od ulaska u kancelariju; dovoljan im je bio samo jedan pogled da procene situaciju i odmahsu se povukli, ne narušavajući mesto zločina. Imao je samo nekoliko minuta na raspolaganju dok nepristigne njegova forenzička grupa. Navuče gumene rukavice i započe prvi pregled.

Telo Ričarda Eštona bilo je leđima položeno na pod, odmah pored radnog stola, vezano i ustazapušenih lepljivom trakom. Na sebi je imao sive pantalone, svetloplavu košulju, kardigan bezdugmića od plavog kašmira, i bio je bos. U izgubljenim očima video se izraz preneraženosti i straha,ali nije bilo znakova da se borio za život, sve se nalazilo na svom mestu, osim čaše vode prolivene postolu. Neki papiri i knjiga behu se nakvasili, mastilo s dokumenata malo se razlilo i Bob Martin ihpažljivo pomeri da bi uklonio vodu s njih. Posmatrao je telo ne dodirujući ga, jer je prvo morala da gafotografiše i pregleda Ingrid Dun pre nego što ga on dotakne. Nije pronašao vidne rane niti krv.Pogleda unaokolo tražeči oružje, ali pošto mu još ne beše jasan uzrok čovekove smrti, zadovolji sesamo površnim pregledom.

Indijanina naročita sposobnost da leči svojim prisustvom i somatizuje tuđe bolove pokazala se još udetinjstvu te je morala da je nosi kao krst dok nije počela praktično da je primenjuje. Naučila jeosnove anatomije, dobila dozvolu za rad kao fizioterapeut i četiri godine kasnije otvorila ordinaciju uHolističkoj klinici, uz pomoć svoga oca i bivšeg muža, koji su u prvo vreme plaćali zakup, dok nijestekla prve pacijente. Po mišljenju njenog oca, ona je posedovala eholokator slepog miša za otkrivanjemesta ili intenziteta bolova svojih pacijenata. S tim eholokatorom određivala je dijagnozu, utvrđivalanačin lečenja i analizirala rezultate, ali su joj za lečenje od mnogo veće koristi bili njeno dobro srce izdrav razum.

Njen proces somatizacije bio je nepredvidljiv, ispoljavao se na razne načine, ponekad uspešno aponekad ne, ali je ona u slučaju njegovog izostanka pribegavala intuiciji, koja je nikad nije prevarilakad je u pitanju tuđe zdravlje. Bio joj je dovoljan jedan ili dva tretmana da utvrdi da li je došlo dopoboljšanja, a ako nije, pacijenta bi slala kod nekog kolege iz Holističke klinike, specijalizovanog zaakupunkturu, homeopatiju, lečenje travama, vizualizaciju, refleksologiju, hipnozu, muzičku i plesnuterapiju, prirodnu ishranu, jogu ili neku drugu disciplinu od onolikih koje postoje u Kaliforniji. Uizuzetno retkim slučajevima poslala bi nekoga kod lekara, jer su kod nje uglavnom dolazili oni koji suveć isprobali gotovo sve metode tradicionalne medicine.

Indijana bi seansu započinjala slušajući priču novog pacijenta, pružajući mu tako mogućnost da seizjada, što bi ponekad bilo sasvim dovoljno: pažljivo slušanje stvara čuda. Odmah bi spustila ruke nanjih, jer je verovala da je ljudima dodir najpotrebniji: beše izlečila bolesne od samoće, tuge ili kajanjajednostavnim masažama. Ako bolest nije smrtonosna, govorila je, telo se gotovo uvek sâmo izleči.Njena uloga sastojala se u tome da telu dâ vremena i olakša proces; njene metode nisu bile zanestrpljive. Koristila je kombinaciju veština koju je ona nazivala opštim izlečenjem a njen otac, BlejkDžekson, bajanjem, naziv koji je mogao da isprepada pacijente, čak i u jednom tako trpeljivom gradukakav je San Francisko. Indijana bi ublažavala simptome, pregovarala s bolom, pokušavala da ukloninegativnu energiju i osnaži pacijenta.

Upravo je to u tom trenutku radila s Garijem Brunsvikom, koji je ležao nauznak na stolu,prekriven čaršavom, sa šest čudotvornih magneta na torzu i sklopljenih očiju. Bio je pospan od mirisapirike, koja je pozivala na odmor, i jedva čujnog simuliranog zvuka vode, povetarca i ptica. Osećao je

pritisak Indijaninih dlanova na svojoj lobanji i s mukom računao da se seansa bliži kraju. Toga danamu je više nego ikad trebala pomoć te žene. Prethodna noć bila je iscrpljujuća, probudio se smamurlukom kao od pijanstva, iako nije pio alkohol, i došao u Indijaninu ordinaciju s nepodnošljivomglavoboljom, koju je ona uspela da ukloni svojim čudotvornim metodama. Čitav sat vizualizovala jekaskadu zvezdane prašine spuštajući je s neke udaljene tačke u kosmosu i propuštajući je kroz svojeruke da bi njome prekrila pacijenta.

Od novembra prethodne godine, kada se Brunsvik prvi put pojavio u njenoj ordinaciji, Indijana jekoristila sve moguće metode s tako slabim rezultatima da beše počela da se obeshrabruje. On jeuporno tvrdio da mu tretmani pomažu, ali je ona primećivala njegovu bolest s preciznošćuradiografskog aparata. Verovala je da zdravlje zavisi od ravnoteže između tela, uma i psihe, a poštokod Brunsvika nije mogla da otkrije nikakvu fizičku anomaliju, simptome je pripisivala njegovomnesređenom umu i zarobljenom duhu. On ju je uveravao da je imao srećno detinjstvo i normalnumladost, te je to moglo biti nešto što se protezalo kroz prethodne živote. Indijana je čekala pogodnupriliku da mu diskretno nagovesti da bi trebalo da očisti svoju karmu. A za to je imala odličnogtibetanskog stručnjaka.

Bio je komplikovan tip. Indijana je to shvatila na samom početku, pre nego što je progovorio rečna prvoj seansi, jer je osetila da mu čelična kruna pritiska lobanju i vreću kamenja na leđima. Tajnesrećnik je nosio golem teret na svojim plećima. Hronična migrena, reče kao iz topa, a on, iznenađentakvom vidovitošću, objasni joj da su mu se glavobolje toliko pojačale u poslednjih godinu dana daviše nije u stanju da obavlja svoj posao geologa. To zanimanje zahteva dobro zdravlje, reče, treba dase zavlači u pećine, da se pentra po planinama i kampuje pod otvorenim nebom. Imao je dvadesetdevet godina, lepuškasto lice, sitnu građu, sasvim kratku kosu kojom je prikrivao preuranjenu ćelavosti sive oči iza naočara s crnim okvirom, ne naročito predusretljive. Dolazio je u ordinaciju broj 8utorkom, uvek tačno u minut, i u slučaju krajnje nužde zakazivao još jedan tretman nedeljno.

Često je Indijani donosio diskretne poklone, poput cveća ili knjiga poezije, mislio je da žene volerimovane stihove na temu prirode – ptičice, oblaci, potoci – što je i bio slučaj sa Indijanom dok nijeupoznala Alena Kelera, koji je po pitanju umetnosti i književnosti bio neumoljiv. Njen ljubavnik joj jeotkrio japansku tradiciju haiku poezije i moderni gendai, iako je ona potajno i dalje volela sladunjaverime.

Brunsvik je nosio farmerke, čizme s debelim gumenim đonovima i kožnu jaknu s metalnimnitnama, odeća koja je potpuno odudarala od njegove zečje plašljivosti. Kao što je to činila sa svimpacijentima, Indijana je pokušavala da mu pronikne u dušu kako bi otkrila poreklo njegove bolesti, aličovek je bio prazan list papira. O njemu nije znala gotovo ništa, a ono malo što bi saznala zaboravilabi čim bi otišao.

Po završetku seanse tog utorka, Indijana mu dade bočicu s eteričnim uljem geranijuma kako biupamtio snove.

– Ja ne sanjam, ali rado bih da sanjam s tobom – reče Brunsvik svojim uobičajeno uzdržanimtonom.

– Svi sanjamo, ali malo njih pridaje značaja snovima – odgovori ona praveći se da nije čulanjegovu insinuaciju. – Postoje ljudi, kao na primer australijski Aboridžini, koji život iz snova smatrajupodjednako stvarnim kao i onaj iz budnog stanja. Jesi li video crteže Aboridžina? Oni crtaju svojesnove, te slike su neverovatne. Ja na svom noćnom stočiću držim jednu sveščicu u koju beležimnajznačajnije snove čim se probudim.

– Zašto?– Da ih ne bih zaboravila, jer mi pokazuju put, pomažu mi u poslu i razrešavaju neke nedoumice –

objasni mu ona.– Jesi li sanjala mene?– Sanjam sve svoje pacijente. Savetujem ti da zapisuješ svoje snove, Gari, i da meditiraš – reče

ona, ponovo se pretvarajući da ga nije čula.U početku, Indijana nekoliko celokupnih seansi beše posvetila Brunsvikovom upoznavanju svih

blagodeti meditacije: oslobađanje uma od misli, duboko disanje, udisanje vazduha do poslednje ćelijeu telu i izdisanje uz izbacivanje napetosti. Preporučila mu je da, kad god oseti napad migrene, potražineko mirno mesto i meditira petnaest minuta dok se ne opusti, posmatrajući radoznalo svojesimptome, umesto što im se besomučno opire. – Bol, kao i svi drugi osećaji, samo je kapija za ulazaku dušu – reče mu. – Upitaj samoga sebe šta osećaš i šta je to što odbijaš da osetiš. Obrati pažnju nasvoje telo. Ako se usredsrediš na to, videćeš da se bol menja i da se nešto u tebi otvara, aliupozoravam te da ti um neće dati mira, neprekidno će pokušavati da te omete mislima, slikama isećanjima, jer je za njega stanje neuroze nešto sasvim prirodno, Gari. Važno je da sebi daš vremena zakoncentraciju, da budeš sâm i u tišini, bez televizora, mobilnog telefona ili računara. Obećaj mi da ćešto raditi, makar pet minuta dnevno. – Ali ma koliko da je Brunsvik duboko disao i ma koliko da jemeditirao, nervi su mu i dalje bili napeti kao strune.

Indijana se pozdravila s čovekom, čula zvuk njegovih čizama dok se udaljavao hodnikom kastepeništu, a onda se srušila u svoju stolicu duboko uzdahnuvši, iscrpljena od negativne energijekojom je taj nesrećnik zračio i od njegovih ljubavnih insinuacija, koje su uistinu počinjale da jenerviraju. U njenom poslu saosećajnost je neophodna, ali bilo je pacijenata koje je imala želju dazadavi.

SREDA, 11.

Telefon Blejka Džeksona zabeležio je desetak poziva od njegove unuke dok je on kao omađijan juriolopticu za skvoš. Kad se završila poslednja partija malo je predahnuo, umio se i obukao. Već bešeprošlo pola deset uveče i njegov prijatelj je vapio za alzaškom hranom i pivom.

– Amanda? Ti si?– A ko bi bio? Pozvao si moj broj – odgovori njegova unuka.– Zvala si me?– Naravno da jesam, deda. Zato me ti sada i zoveš.– Dobro, bogamu! Šta kog đavola hoćeš, derište? – brecnu se Blejk.– Hoću da saznam za psihijatra.– Psihijatra? A, da! Onog koga su danas ubili.– Danas je bilo na vestima, ali ubijen je pretprošle noći ili juče ujutru. Saznaj sve što možeš.– Kako?– Pričaj s mojim tatom.– Zašto ga ti ne pitaš?– Pitaću ga kad ga vidim, ali ti bi u međuvremenu mogao malo da odmakneš u istrazi. Zovi me

sutra da mi ispričaš sve pojedinosti.– Moram da radim i ne mogu svaki čas da uznemiravam tvog oca.– Želiš li i dalje da igraš Trbosek ili ne?– Aha.Daleko od toga da je bio sujeveran čovek, ali verovao je da je duh njegove žene umešao prste da bi

mu u ruke stavio Amandu. Pre nego što je umrla, Marijana mu beše rekla da će zauvek bdeti nad njimi da će mu pomoći da pronađe utehu u samoći. Pomislio je da govori o mogućnosti da sebi pronađedrugu ženu, ali u pitanju je bila Amanda. Istinu govoreći, nije imao vremena ni da oplače smrt ženekoju je toliko voleo, jer su mu prvi meseci obudovelosti prošli u mukotrpnim naporima da nahraniunuku, da je uspava, da joj promeni pelene, da je okupa, ljulja. Čak mu ni noću nije nedostajalaMarijanina toplota u krevetu, jer je devojčica patila od grčeva i drala se iz sveg glasa. Njeni očajničkikrici prestravljivali su Indijanu, koja bi na kraju zaplakala zajedno s njom, dok bi se on šetao u pižamis devojčicom u naručju napamet recitujući hemijske jednačine koje beše naučio u Medicinskoj školi.U to vreme Indijana je bila devojčica od šesnaest godina, neiskusna u novoj ulozi majke i utučenazbog svoje slonovske debljine, a njen muž nije bio ni od kakve koristi. Kad su Amandi konačno prošligrčevi, nastupila je kriza prvih zubića, a onda varičela, od koje je gorela u groznici i dobila ospe čak ina kapcima.

Taj inače razuman deda zaticao je sebe kako naglas pita duh svoje žene šta da radi s timnemogućim stvorenjem, da bi mu odgovor stigao otelotvoren u Elsi Domingez, imigrantkinji izGvatemale, koju mu beše poslala njegova prija, donja Enkarnasjon. Elsa je bila pretrpana poslom, alise sažalila na Džeksona, s onom njegovom kućom nalik na svinjac, beskorisnom ćerkom, odsutnimzetom i cmizdravom i razmaženom unukom. Zato je napustila ostale mušterije i posvetila se njegovojporodici. Dolazila je svojim starim automobilom, u patikama i trenerci, od ponedeljka do petka, BlejkDžekson bi tada odlazio u apoteku a Indijana u srednju školu, nametnula red i uspela da ononekontrolisano stvorenje kakva je bila Amanda pretvori u manje-više normalnu devojčicu. Pričala jojje na španskom, terala je da pojede sve iz tanjira, naučila je prve korake, a zatim da peva, pleše,usisava i postavlja sto. Kad je Amanda napunila tri godine a njeni roditelji se konačno razveli, odnelajoj je na poklon tigrastu mačku da joj pravi društvo i ojača imunitet. U njenom selu deca su rasla uzživotinje i prljavu vodu, rekla je, i zato se ne razboljevaju kao Amerikanci, koji pokleknu pred prvombakterijom na koju naiđu. Njena teorija na kraju se ispostavila tačnom, jer je Hina, mačka, Amanduizlečila od astme i grčeva.

PETAK, 13.

Indijana beše završila seansu sa svojim poslednjim pacijentom za tu nedelju, reumatičnom pudlicomzbog koje joj se srce cepalo i koju je besplatno lečila jer je pripadala jednoj od nastavnica u školinjene ćerke, do guše u dugovima zbog muža zavisnika od kocke, i u pola sedam zaključala ordinacijubroj 8. Uputila se u kafe „Rosini”, gde su je čekali otac i ćerka.

Blejk Džekson je otišao po unuku u školu, kao i svakog petka. Cele nedelje je čekao trenutak kadaće Amandu strpati u svoj automobil, a onda pokušavati da produži to vreme vozeći najprometnijimulicama. Deda i unuka su bili dobri drugari, kompanjoni, ortaci u zločinu, kako su voleli da govore.Tokom pet dana koliko je devojčica provodila u internatu razgovarali su skoro svakodnevno islobodne trenutke koristili da igraju šah ili Trbosek. Preko telefona su komentarisali vesti koje bi onbirao za nju, posebno one najstrašnije: zebra rođena sa dve glave u zoološkom vrtu u Pekingu, debeličovek iz Oklahome koji je umro ugušen sopstvenim prdežima, mentalni bolesnici godinama zatvoreniu nekom podrumu, dok su otmičari naplaćivali njihovo socijalno osiguranje. Poslednjih nekolikomeseci komentarisali su samo lokalne zločine.

Ušavši u kafe, Indijana s grimasom nezadovoljstva primeti da Blejk i Amanda sede s GarijemBrunsvikom, koga nije očekivala da nađe u društvu svoje porodice. Na Nort Biču, gde behu zabranjeni

komercijalni lanci zarad sprečavanja laganog odumiranja malih kafanica koje su Italijanskoj četvrtidavale toliko šarma i karaktera, mogla se popiti odlična kafa u mnogobrojnim starinskim lokalima.Stanovnici su birali svoje i ostajali im verni; kafei su određivali ko je ko. Brunsvik nije živeo na NortBiču, ali je poslednjih nekoliko meseci toliko često posećivao kafe „Rosini” da su ga tamo većsmatrali stalnim gostom. Proveo bi neko vreme dokoličareći za stolom pored prozora, udubljen u svojračunar, ne razgovarajući ni sa kim, osim s Denijem Dianđelom, koji je besramno koketirao s njimsamo da bi uživao u njegovom preneraženom izrazu lica, kako jednom beše priznao Indijani.Zabavljalo ga je kako se tip skuplja od sramote na stolici kad bi on primakao svoje usne njegovom uhui pitao ga nepristojnim šapatom šta bi voleo da popije.

Deniju nije promaklo da Indijana, kad god je geolog u kafiću, ispija svoj kapučino s nogu zašankom i na brzinu odlazi; nije želela da uvredi pacijenta birajući drugi sto, a nije uvek imala vremenada sedne i s njim razgovara. To zapravo i nisu bili razgovori, više nešto nalik na propitivanje u kojembi on postavljao glupa pitanja a ona odsutno odgovarala: da će u julu napuniti tideset četiri godine, daje od devetnaeste razvedena i da je njen bivši muž policajac, da je jednom bila u Istanbulu i da jeoduvek želela da ode u Indiju, da njena ćerka Amanda svira violinu i želi da usvoji mačku, jer je njenauginula. On bi je slušao s neobičnom pažnjom dok bi ona krišom zevala, razmišljajući kako taj čovekživi iza zastora, kao razlivena slika na izbledelom akvarelu. I bio je tamo u tom trenutku, uprijateljskom druženju s njenom porodicom, igrajući šah s Amandom bez table i figura.

Dianđelo ih beše upoznao: s jedne strane Indijanini otac i ćerka, a sa druge jedan od njenihpacijenata. Gari je izračunao da će deda i unuka morati da sačekaju najmanje sat vremena dok Indijanazavrši terapiju s pudlicom, a znajući da Amanda voli društvene igre, jer mu to beše ispričala njenamama, pozvao ju je da odigraju partiju šaha. Seli su pred ekran, dok je Blejk merio vreme na satu sdva časovnika, koji bi uvek ubacio u džep kad bi izlazio sa Amandom. „Ova klinka može da igra snekoliko protivnika istovremeno”, upozorio je Blejk Brunsvika. „Baš kao i ja”, odgovorio mu je ovaj.I zaista, ispostavilo se da je mnogo bolji i agresivniji igrač nego što se to moglo pretpostaviti ponjegovom bojažljivom izgledu.

Skrštenih ruku, nestrpljiva, Indijana potraži drugi sto da sedne, ali svi su bili zauzeti. U jednomuglu vide muškarca koji joj se učini poznatim, iako nije mogla da se seti odakle, udubljenog u nekudžepnu knjigu, i upita ga da li može da mu se pridruži za stolom. Preneražen, tip ustade tako naglo damu knjiga ispade na pod i ona je pokupi, krimi roman nekog Vilijama Gordona, koju beše videla međugomilom knjiga, dobrih i loših, što ih je njen otac prikupljao. Muškarac, koji u licu beše zadobio onuboju plavog patlidžana kakvu imaju riđokosi kad pocrvene, pokaza joj na drugu stolicu.

– Mi smo se ranije već negde sreli, zar ne? – reče Indijana.– Nisam imao tu čast da vas upoznam, ali sreli smo se nekoliko puta. Ja sam Semjuel Hamilton

Mlađi, vama na usluzi – odgovori on zvanično.– Indijana Džekson. Oprostite, ne želim da vas ometam u čitanju.– Ne, ne ometate me nimalo, gospođice.– Jeste li sigurni da se ne poznajemo? – navaljivala je ona.– Siguran.– Vi radite negde u blizini?– Ponekad.I tako nastaviše svoj neodređen razgovor, dok je ona ispijala kafu čekajući da joj otac i ćerka budu

slobodni, a oni završiše za desetak minuta, jer je Amanda s Brunsvikom igrala simultanku. Pozavršetku partije, Indijana se iznenadi shvativši da je ona vaška pobedila njenu ćerku. „Duguješ mirevanš”, rekla je Amanda Gariju Brunsviku na rastanku, pecnuta, jer beše navikla da pobeđuje.

Stari restoran „Kuore d’Italija”, otvoren 1886, svoju slavu stekao je zahvaljujući autentičnoj kuhinji ičinjenici da je bio poprište gangsterskog pokolja 1926. godine. Italijanska mafija beše se sastala uvelikoj trpezariji da bi uživala u najboljoj pasti u gradu, pila dobro ilegalno vino i podelilakalifornijsku teritoriju, u srdačnoj atmosferi, dok jedna grupa nije povadila mašinke i poubijala rivale.Za samo nekoliko minuta više od dvadeset mafijaških šefova ostalo je da leži na podu ispremetanog iuništenog lokala. Od tog neprijatnog događaja ostade samo sećanje, ali dovoljno da restoran privlačituriste koji su, morbidno radoznali, hrlili da probaju pastu i fotografišu mesto zločina, dok lokal nijeizgoreo a restoran bio preseljen na drugu lokaciju. Uporne glasine Nort Biča tvrdile su da je žena svogmuža vlasnika polila benzinom i zapalila da bi ga kaznila za neverstvo, ali osiguravajuće društvo nijeimalo dovoljno dokaza. Novi „Kuore d’Italija” imao je predivan nameštaj i sačuvao je originalanambijent s ogromnim slikama idealizovanog toskanskog pejzaža, vazama od oslikane grnčarije iveštačkim cvećem.

Kada su Blejk, Indijana i Amanda stigli, tamo su ih već čekali Rajan Miler i Pedro Alarkon. Sastalisu se na predlog ovog prvog, koji ih je pozvao da zajedno proslave njegov uspešan poslovni ugovor,što beše samo izgovor da se sastane s Indijanom, koju danima nije video. Bio je u Vašingtonu, naposlovnim sastancima sa sekretarom odbrane i šefovima CIA, raspravljajući o programimabezbednosti koje je razvijao uz pomoć Pedra Alarkona. Izbegavao je da im pominje njegovo ime, jerje njegov prijatelj trideset pet godina ranije bio gerilac, što je po nekima, sa očuvanim mentalitetomhladnog rata, bio sinonim za komunistu, dok je za one malo upućenije u savremenu istoriju gerilac bioisto što i terorista.

Ugledavši Indijanu u onim smešnim čizmama, farmerkama izlizanim na kolenima, neformalnojjakni i uskoj bluzi koja jedva da joj je pokrivala grudi, Miler oseti mešavinu želje i nežnosti koju jeona uvek u njemu budila. Žena je dolazila s posla, umorna, kose vezane u rep i bez šminke, ali tolikoje uživala u životu i u svom telu da se nekoliko muškaraca s drugih stolova nagonski okrenulo da jezadivljeno posmatra. To je taj njen zavodnički način hoda, samo se u Africi žene kreću tako bestidno,pomisli Miler, iznerviran primitivnim reakcijama muškaraca. Ponovo se zapita, kao i toliko putaranije, koliko li muškaraca luta svetom mučeni sećanjem na nju, voleći je potajno, koliko li ih lutaželjnih njene ljubavi ili žudeći da ih ona, kao dobra vila, svojim činima oslobodi krivice i bola.

Ne mogavši više da sâm nosi teret neizvesnosti, obeshrabrenosti i iznenadnih naleta nadeprećutane ljubavi, Miler konačno beše priznao Pedru Alarkonu da je zaljubljen. Njegov prijatelj je tuvest primio s veselim izrazom lica upitavši ga zašto mu je trebalo toliko dugo da to kaže jedinoj osobikoju je takva budalaština mogla da zanima. Nije budalaština, ovoga puta stvari su ozbiljne; nikada niprema kome nije osetio nešto toliko snažno, uveravao ga je Miler. Zar nisu zajedno došli do zaključkada je ljubav nepotreban rizik?, bio je uporan Alarkon. Da, i zato se već tri godine bori da zadrži podkontrolom privlačnost koju oseća prema Indijani, ali ljubavna strela ponekad ume da napravinezalečivu ranu. Duga jeza podiđe Pedra Alarkona od izjave izrečene uzvišenim tonom. Skinuo jenaočare i polako ih obrisao ivicom svoje majice.

– Jesi li je odveo u krevet? – upita ga.– Ne.– Tu leži zec.– Ništa ti ne razumeš, Pedro. Ne pričamo o seksu, to možeš da dobiješ gde god hoćeš, već o pravoj

ljubavi. Indijana ima ljubavnika, nekog Kelera, zajedno su već godinama.– Pa?– Ako pokušam da joj se udvaram, izgubiću je kao prijatelja. Znam da ona mnogo drži do vernosti,

već smo pričali o tome. Nije tip žene koja se zabavlja s jednim muškarcem a koketira s ostalima, to joj

je jedna od vrlina.– Mani se gluposti, Milere. Dokle god je neudata, imaš pravo da je salećeš. Takav je život. Ti, na

primer, ne polažeš vlasničko pravo nad Dženifer Jang. Na prvu tvoju nesmotrenost može da se pojavineko odlučniji i da ti je mazne. Isto to i ti možeš da uradiš Keleru.

Ovaj drugi pomisli da nije pogodan trenutak da mu saopšti da je njegova veza sa Dženifer Jangokončana, tako se barem nadao, iako je i dalje postojala mogućnost da mu ona priredi neko neprijatnoiznenađenje. Bila je osvetoljubiva žena, jedina mana koja je mogla da joj se pripiše, u svemu drugomeprevazilazila je ostale fokine trofeje: lepa, inteligentna, moderna, bez i najmanje želje da se uda ilirodi decu, s dobrom platom i erotskom opsesijom da bude robinja. Neobjašnjivo, tu mladu izvršnudirektorku banke „Vels Fargo” uzbuđivalo je da bude poslušna, ponižavana i kažnjavana. Dženifer jebila san svakog razumnog muškarca, ali je Mileru, kome su se sviđale jednostavne stvari, bilo veomateško da se navikne na pravila igre, te mu je ona pozajmila jednu tek objavljenu knjigu da se maloinformiše. U pitanju je bio neki roman s naslovom o bež boji, ili je možda bila siva, nije bio siguran,izuzetno popularan među ženama, s tradicionalnom radnjom ljubavnih romana začinjenom primesamalake pornografije, o sadomazohističkom odnosu jedne naivne device punih usana i zgodnogmultimilijardera zapovednički nastojenog. Dženifer se u romanu najviše svideo ugovor s pobližimobjašnjenjima raznih načina mučenja koje je devica – kada to više nije bila – morala da trpi:bičevanje, davljenje, udarci, silovanje i sve ostale vrste kažnjavanja kojih je njen ljubavnik mogao dase doseti, pod uslovom da ne ostavljaju ožiljke ili velike fleke na zidovima. Mileru nije bilo jasno štaje glavna junakinja dobijala zauzvrat da bi se podvrgavala tako ekstremnom kućnom nasilju, ali mu jeDženifer otvorila oči: trpeći bolove, nekadašnja devica doživljavala je vrhunac zadovoljstva bezosećaja krivice.

Između Milera i Jangove stvari se nisu odvijale baš tako dobro kao u knjizi, on svojoj ulozi nikadanije pristupao ozbiljno, a ona bi ostala uskraćena za orgazam kad bi je on lupio po zadnjicipresavijenim novinama gušeći se od smeha. Njena frustracija bila je sasvim razumljiva, ali to što setako prilepila za Rajana Milera kao očajni brodolomnik za slamku – nije. Nedelju dana ranije, kad jojon beše predložio da se neko vreme ne viđaju, često korišćen eufemizam za raskid veze, Dženifer jenapravila tako dramatičnu scenu da se Miler smesta pokajao što joj je to rekao u otmenom salonu začaj, gde su svi za to odmah saznali, čak i poslastičar, koji je promolio glavu da vidi šta se zbiva. Prviput nije imao nikakve koristi od svoje profesionalne obučenosti mornaričke foke. Platio je račun nabrzinu i nimalo vešto izvukao Dženifer iz salona, gurajući je i stežući, dok se ona opirala urlajući izsveg glasa. „Sadisto!”, dobacila mu je jedna žena sa susednog stola, a Dženifer, koja uprkosozbiljnosti svog emocionalnog stanja beše zadržala dozu pribranosti, odgovorila joj je preko ramena:„Eh, da bar jeste, gospođo!”

Rajan Miler je uspeo da ubaci Dženifer u taksi, ali ju je, pre nego što je odjurio u suprotnomsmeru, čuo kako kroz prozor prosipa kletve i pretnje, među kojima mu se učinilo da je čuo i imeIndijane Džons. Valjalo je zapitati se kako je Dženifer saznala za Indijanu; sigurno preko kineskoghoroskopa, jer joj je on nikada ne beše pomenuo.

Atila je zajedno s Milerom i Alarkonom čekao goste na ulazu restorana „Kuore d’Italija”, u svomprsluku službenog psa koji mu je omogućavao pristup svim mestima. Miler ga beše dobio kao ranjeniku ratu, iako mu nije trebala pomoć psa, samo njegovo društvo. Indijani se učini neobičnim što njenaćerka, uvek krajnje nesklona fizičkom kontaktu s bilo kim ko nije deo njene najuže porodice,mornaričku foku i Urugvajca pozdravlja poljupcem u obraz sedajući za sto između njih dvojice. Atilaje s uživanjem upijao Indijanin cvetni miris, ali se smestio između Milera i Amande, koja ga je

odsutno češkala po ožiljcima proučavajući jelovnik. Ona je bila jedna od malobrojnih osoba kojeAtilini titanski očnjaci i izgled premlaćenog vuka nisu nimalo impresionirali.

Indijana, koja nikad nije vratila svoju devojačku figuru, ali se isto tako nije opterećivala pokojimkilogramom viška ili manjka, naručila je cezar salatu, njoke sa osobukom i kruške u karamel sosu;Blejk je naručio samo lingvine sa škampima; Rajan Miler je bio na dijeti i odlučio se za iverka nažaru, a Pedro Alarkon za najveću šniclu iz jelovnika, koje nikad ne naprave onako dobro kao unjegovoj zemlji, dok je Amanda, smatrajući svaku vrstu mesa delom mrtve životinje a povrćedosadnim, naručila tri deserta, jednu koka-kolu i papirne salvete da briše nos, jer je bila strahovitoprehlađena.

– Jesi li mi proverio ono što sam te zamolila, Klejbe? – upita svoga dedu.– Manje-više, Amanda, ali zar ne možemo prvo da jedemo pa tek onda da pričamo o leševima?– Nećemo govoriti punih usta, ali između zalogaja možeš polako da mi pričaš.– O čemu se radi? – prekide ih Indijana.– O ubistvu Konstanteovih, mama – reče Amanda, dajući psu parče hleba ispod stola.– O čemu?– Ispričala sam ti sto puta, ali me ti izgleda ne slušaš.– Nemoj da hraniš Atilu, Amanda. On jede samo ono što mu ja dam, da ga ne bi otrovali – reče joj

Miler.– Ko bi ga otrovao? Ne budi paranoičan, čoveče.– Poslušaj me. Vlada je potrošila dvadeset šest miliona dolara za Atilinu obuku, nemoj da mi to

upropastiš. I kakve veze sva ta ubistva imaju s tobom?– To se i ja pitam. Ne znam zašto se ova devojčica toliko zakačila za mrtvace koje i ne poznajemo

– uzdahnu Indijana.– Klejb i ja sprovodimo sopstvenu istragu o slučaju Eda Stejtona, tipa kome su bejzbol palicu

ugurali pozadi…– Amanda! – prekinu je majka.– Šta je bilo? Izašlo je na internetu, nije nikakva tajna. To se dogodilo u oktobru. A imamo i

Konstanteove, bračni par ubijen mesec dana nakon Stejtona.– I jednog psihijatra koga su ubili u utorak – dodade Blejk.– Pobogu, tata! Zašto podilaziš devojčici? Ta opsednutost je opasna! – uzviknu Indijana.– Nema tu ničeg opasnog, to je eksperiment. Tvoja ćerka hoće sama da se uveri u efikasnost

astrologije – objasni joj otac.– Ne sama, tu ste ti, Esmeralda, Ser Edmond Pedington, Abata i Šerlok – ispravi ga unuka.– Ko su ti ljudi? – upita Alarkon, koji je do tada usredsređeno žvakao svoju govedinu, isključen iz

razgovora za stolom.– Ovi iz Trboseka, igre uloga. Ja sam Klejb, poslušnik učiteljice igre – uputi ga Blejk.– Ti nisi moj poslušnik, ti si moj agent. Izvršavaš moja naređenja.– Pa to je poslušnik, Amanda – pojasni deda.– Računajući ubistvo Eda Stejtona u oktobru, Konstanteovih u novembru i psihijatra u martu,

raspolažemo samo sa četiri zanimljiva smrtna slučaja od kada je moja kuma dala onu prognozu.Statistički gledano, to nisu potoci krvi. Treba nam još nekoliko ubistava – dodade Amanda.

– Koliko otprilike? – upita Alarkon.– Po meni, bar četiri ili pet.– Astrologiju ne treba shvatati doslovce, Amanda, nego tumačiti poruke – reče Indijana.– Pretpostavljam da je astrologija za Seleste Roko oruđe intuicije, nešto kao klatno za hipnotizera

– natuknu Alarkon.– Za moju kumu to nije nikakvo klatno, već egzaktna nauka. Ali da je tako, onda bi osobe rođene u

isto vreme i na istom mestu, recimo u nekoj državnoj bolnici u Njujorku ili Kalkuti, gde se mnogadeca rađaju istovremeno, imale identičnu sudbinu.

– Svet je prepun tajni, kćeri. Nećemo valjda pobijati sve što ne možemo da objasnimo ilikontrolišemo? – usprotivi joj se Indijana, umačući parče hleba u maslinovo ulje.

– Ti veruješ u sve živo, mama. Veruješ u aromaterapiju, u svoje magnete, pa čak i u homeopatijuonog tvog prijatelja ventrilokviste.

– Veterinara, ne ventrilokviste – ispravi je majka.– Dobro, kako god. Homeopatija je isto što i rastvoriti aspirin u Pacifiku i pacijentu prepisati

petnaest kapi. Klejbe, izloži mi činjenice. Šta znamo o psihijatru?– Zasad vrlo malo, posvetio sam se Konstanteovima.

Dok su Indijana i Rajan Miler čavrljali, Amanda je propitivala svoga dedu pred načuljenim uvetomPedra Alarkona, koji je bio oduševljen igrom zahvaljujući Amandinim opisima. Sav ponosan, BlejkDžekson izvadi iz svoje aktentašne fasciklu s papirima i spusti je na sto, izvinjavajući se što nijedovoljno odmakao u istrazi psihijatrovog slučaja; agent je imao mnogo posla u apoteci, jer je sezonagripa, ali je zato uspeo da prikupi skoro sve što se do tada pojavilo u informativnim medijima oKonstanteovima, dobivši dozvolu od Boba Martina, koji ga je i dalje nazivao svojim tastom i nijemogao ništa da mu odbije, da pregleda arhive Policijske uprave, čak i dokumenta koja se javnosti nedaju na uvid. Pruži Amandi nekoliko listova papira s prikupljenim forenzičkim izveštajima, i jošjedan, sa svim onim što beše uspeo da izvuče od detektiva zaduženih za slučaj, koje poznaje većgodinama jer su kolege njegovog bivšeg zeta.

– Ni Stejton ni Konstanteovi se nisu branili – reče svojoj unuci.– A psihijatar?– Izgleda da nije ni on.– Konstanteovi su bili omamljeni ksanaksom kad su im ubrizgali heroin. Taj lek se koristi protiv

anksioznosti i, u zavisnosti od doze, izaziva pospanost, letargiju i amneziju – objasni deda.– Znači li to da su spavali? – upita ga Amanda.– Tako misli tvoj otac – odgovori deda.– Ako je ubica imao pristup ksanaksu, onda može biti da je lekar, bolničar ili čak apotekar, kao ti –

reče devojčica.– Ne mora da znači. Svako može da ga dobije na recept ili da ga nabavi na crnom tržištu. Kad god

su obijali moju apoteku, uvek su krali takvu vrstu lekova. Osim toga, može da se nađe i na internetu.Ako može da se naruči poluautomatska puška ili materijal za pravljenje bombe koji ti stigne na kućnuadresu, ne znam zašto ne bi mogao i ksanaks.

– Ima li osumnjičenih? – upita Urugvajac.– Majkl Konstante je imao tešku narav. Nedelju dana pre nego što je umro, imao je svađu koja se

završila tučom s Brajanom Tarnerom, električarem iz njegove grupe Anonimnih alkoholičara. PolicijaTarnera drži na oku, zbog njegove mutne prošlosti: nekoliko manjih prestupa, optužba za zločin, trigodine u zatvoru. Ima trideset dve godine i nezaposlen je – izloži mu Blejk.

– Nasilan?– Izgleda da nije. Međutim, nasrnuo je na Majkla Konstantea s flašom gaziranog pića. Ostali su ga

jedva zadržali.– Da li se zna uzrok svađe?

– Majkl je optužio Tarnera da se udvara njegovoj ženi Doris. Ali teško je u to poverovati jer jeDoris bila starija četrnaest godina i izuzetno ružna.

– Ukusi su različiti… – natuknu Alarkon.– Napravili su im ožiljke od opekotina nakon smrti – reče Amanda Urugvajcu.– Kako znaju da je nakon smrti?– Po boji kože, živo tkivo reaguje drugačije. Pretpostavlja se da su ožiljci napravljeni plamenikom

pronađenim u kupatilu – objasni mu Blejk Džekson.– Čemu služe ti plamenici? – upita Amanda zahvatajući kašikom svoj treći desert.– Za kuvanje. Na primer, koristili su jedan takav za pravljenje karamel krema koji ti sada jedeš.

Služi za karamelizovanje šećera s površine. Mogu se kupiti u prodavnicama kuhinjskih aparata ikoštaju negde između dvadeset pet i četrdeset dolara. Ja ga nikad nisam koristio, jer se baš i nerazumem u kuvanje – reče deda. – Ali me čudi da su Konstanteovi imali nešto takvo, jer je u njihovojkuhinji bilo samo đubreta od hrane, ne mogu da zamislim te ljude kako prave crème brûlée. Aplamenik je bio takoreći nov.

– Otkud znaš? – upita ga unuka.– Bočica plina bila je gotovo prazna, ali je zato metal na plameniku izgledao potpuno nov. Mislim

da nije pripadao Konstanteovima.– Možda ga je doneo ubica, kao što je doneo i špriceve. A kažeš da je u frižideru pronađena i neka

flaša alkoholnog pića? – upita Amanda.– Da. Mora da su je Konstanteovi dobili od nekoga na poklon, ali treba biti malouman pa pokloniti

tako nešto bivšem alkoholičaru – reče Blejk.– Koja vrsta pića?– Neka vrsta votke ili srpske rakije. Ovde ne može da se kupi, pitao sam na raznim mestima i niko

nema pojma šta je.Čuvši da pominju Srbiju, Rajan Miler se uključi u razgovor i ispriča im da je bio na Balkanu sa

svojim timom foka, tvrdeći im da je to piće sigurno otrovnije i od terpentina.– Koje je marke? – upita.– To ne piše u izveštaju. Kakve veze ima marka?– Sve ima veze, Klejbe! Proveri to – naredi mu Amanda.– Onda pretpostavljam da moraš da saznaš i marku špriceva i plamenika. A kad smo već kod toga,

i marku toalet- -papira – reče Blejk.– Upravo tako, agente. Nemoj to da zaboraviš.

NEDELJA, 15.

Alen Keler je pripadao porodici koja je već više od jednog veka bila veoma uticajna u San Francisku,prvo zbog svog bogatstva, a onda i po starini i vezama. Tradicionalno, Kelerovi su donirali značajnesume Demokratskoj partiji na svim izborima, koliko zbog političkih ideala toliko i zbog prednostisticanja veza, bez kojih je veoma teško biti neko i nešto u gradu. Alen je bio najmlađi od troje deceFilipa i Flore Keler, devedesetogodišnjeg para koji se redovno pojavljivao na stranicama društvenehronike, dve pomalo ćaknute mumije rešene da žive večno. Njihovi potomci, Mark i Lusil, upravljalisu porodičnom imovinom isključujući najmlađeg, koga su smatrali velikim umetnikom jer je jediniumeo da ceni apstraktno slikarstvo i atonalnu muziku.

Alen nije radio ni dana u svom životu, ali je studirao istoriju umetnosti, objavljivao pametne

članke u stručnim časopisima i povremeno savetovao kustose muzeja i kolekcionare. Imao jekratkotrajne ljubavi, nikad se nije oženio, a pomisao da će se reprodukovati i doprineti prenaseljenostiplanete nije ga zabrinjavala, jer je broj njegovih spermatozoida bio toliko mali da se mogao smatratibeznačajnim. Vazektomija mu nije bila potrebna. Umesto dece, više je voleo da gaji konje, ali se timenije bavio jer je to veoma skupa zabava, kao što beše rekao Indijani nedugo nakon što su se upoznali,dodavši da će se filharmonija omrsiti od njegovog nasledstva, ako nešto uopšte i ostane nakon njegovesmrti, pošto namerava da uživa u životu ne razmišljajući o troškovima. To je bilo daleko od istine:morao je da vodi računa o svojim rashodima koji su uvek bili veći od prihoda, što njegovi brat i sestranisu propuštali priliku da mu prebace.

Kelerov nedostatak poslovnog umeća bio je predmet šala njegovih prijatelja i kritika porodice.Upuštao se u fantastične poslovne poduhvate, kao što je vinograd u dolini Napa, kupljen iz hira nakonšto je vazdušnim balonom obišao vinograde Burgundije. Bio je dobar degustator i vinogradarstvo jebilo ušlo u modu, ali on nije znao najosnovnije stvari o tome, tako da se njegova neznatna proizvodnjajedva i primećivala u konkurentskom svetu te moćne industrije, zaviseći od prilično nepouzdanihupravitelja.

Bio je ponosan na imanje okruženo ružama, s kućom nalik na meksičku hacijendu, u kojoj bešeizložio svoju kolekciju latinoameričkih umetničkih dela, od figura Inka od gline i kamena, nabavljenihna crnom tržištu u Peruu, do nekoliko Boterovih slika srednje veličine. Ostatak je čuvao u svojoj kućiu Vudsajdu. Bio je strastveni kolekcionar, spreman da obiđe ceo svet da bi pronašao neki unikatnipredmet od franscuskog porcelana ili kineskog žada, što je retko kada morao da čini, jer su za to bilizaduženi mnogobrojni dobavljači.

Živeo je u seoskoj kući koju beše sagradio njegov deda kad je Vudsajd još bio ruralna zona,nekoliko decenija pre nego što će se devedesetih pretvoriti u utočište milionera iz Silicijumske doline.Kuća je spolja izgledala raskošno, ali se iznutra raspadala, jer se već četiri decenije niko ne bešepotrudio da je okreči ili zameni instalacije. Alen Keler je želeo da je proda, jer je zemljište bilo veomavredno, ali su se njegovi roditelji, zakoniti vlasnici, zakačili za to imanje iz neobjašnjivih razloga, sobzirom na to da ga nikada nisu posećivali. Alen im je želeo da požive još mnogo godina, ali nijemogao da ne pomišlja koliko bi se njegova situacija poboljšala kada bi Filip i Flora Keler odlučili daotpočinu u miru. Kad se kuća bude prodala i on dobije svoj deo, ili je nasledi, nameravao je da kupimoderan penthaus u San Francisku, mnogo prikladniji za druželjubivog samca kakav je on, od onogstogodišnjeg ruralnog zdanja u kojem nije mogao da priredi ni najobičniji koktel iz straha da bi međugoste mogao da se ušunja neki pacov.

Indijana nikada nije videla tu kuću niti vinograd u Napi jer ih joj on nije pokazao, a nju je bilosramota da mu to predloži. Pretpostavljala je da će se u jednom trenutku on toga sâm setiti. Amanda jegovorila, kad bi se dotakli te teme, da se Keler stidi njene majke, a mogućnost da joj taj čovek postaneočuh nimalo joj se nije dopadala. Indijana nije obraćala pažnju na to, njena ćerka je bila isuviše mladai ljubomorna da bi mogla da ceni kvalitete Alena Kelera: smisao za humor, kulturu, otmenost. A nijemogla ni da joj kaže da je povrh svega još i sjajan ljubavnik; Amanda je i dalje verovala da su njeniroditelji aseksualna bića, kao bakterije. Devojčica je priznavala da je Keler, uprkos poodmaknlimgodinama, prijatnog izgleda; ličio je na jednog engleskog glumca s lepom kosom i dobrim držanjemkoga su u Los Anđelesu uhvatili u strastvenom zagrljaju s nekom prostitutkom u automobilu, čije imenikako nije mogla da zapamti jer se nije pojavljivalo u filmovima s vampirima.

Zahvaljujući svom ljubavniku, Indijana beše posetila Istanbul i učila je da ceni dobru kuhinju,umetnost, muziku i stare crno-bele ili strane filmove, koje je morao da joj objašnjava jer nije uspevalada pročita prevod. Keler je bio zabavno društvo, nije se nervirao kad bi ga pomešali s njenim ocem i

davao joj je slobodu, vreme i prostor da se posveti svojoj porodici i poslu, otvarao joj horizonte, bioprijatelj koji vodi računa o svakoj sitnici trudeći se da joj ugodi i pruži zadovoljstvo. Neka druga ženana njenom mestu bunila bi se što je isključuje iz kruga svojih prijatelja i što je ne upoznaje ni sajednim članom klana Kelerovih, ali je Indijana, bez imalo zloće u sebi, sve to pripisivala njihovojdvadesetdvogodišnjoj razlici u godinama. Mislila je da je Alen isuviše uviđavan da bi je pustio da sedosađuje sa starijim ljudima, a da se, s druge strane, oseća suvišnim u njenom mladalačkomokruženju. „Kad ti budeš imala šezdeset godina, Keler će biti starkelja od osamdeset dve, spejsmejkerom i Alchajmerom”, reče joj jednom Amanda, ali je ona sve prepuštala budućnosti: moždaće baš on tada biti zdrav ko dren, a ona imati srčane probleme i patiti od senilne demencije. Život jepun iznenađenja, i zato je bolje uživati u onome što se ima sada, ne razmišljajući o nekomhipotetičkom sutra, smatrala je ona.

Ljubav Alena Kelera i Indijane tekla je bez većih uspona i padova, odvojena od svakodnevnih briga izaštićena od tuđe znatiželje, ali se u poslednjih nekoliko meseci njemu beše zakomplikovalafinansijska situacija i pogoršalo zdravstveno stanje, što mu je uticalo na životne navike i zadovoljstvoviđanja s Indijanom. Njegova nesposobnost da upravlja novcem izazivala mu je izvestan ponos, jer gaje razlikovala od ostalih članova porodice, ali više nije mogao da se oglušuje o svoje promašeneinvesticije, gubitke s kojima je vinograd poslovao, pad akcija i činjenicu da je njegov kapital uumetničkim delima manji nego što je očekivao. Otkrio je da njegova kolekcija žada nije toliko staraniti toliko vredna koliko su ga bili ubedili. Osim toga, na godišnjem lekarskom pregledu posumnjalisu mu na rak prostate, što ga je bacilo u petodnevno stanje teškog očajanja, dok ga urolog nije spasaoagonije zahtevajući nove uzorke krvi. Ispostavilo se da je greška bila do laboratorije, gde su njegovirezultati bili zamenjeni s rezultatima drugog pacijenta. Kada je napunio pedeset pet godina, Kelerovesumnje po pitanju zdravlja i muževnosti, uspavane otkako beše upoznao Indijanu i ponovo se osetiomladim, počeše iznova da ga muče. Bio je depresivan. U njegovoj prošlosti nedostajalo je nešto što bibilo vredno pomena u epitafu. Beše prevalio dve trećine svog životnog puta, izračunavao je koliko muje godina još ostalo dok se ne pretvori u sliku i priliku svog oca, plašio se fizičkog i mentalnogpropadanja.

Dugovi mu se behu nakupili, a bilo je uzaludno da se obrati za pomoć sestri i bratu, koji suupravljali porodičnim fondovima kao da su jedini vlasnici, ograničavajući mu čak i pristup njegovomdelu uz obrazloženje da on samo zna da pravi troškove. Molio ih je da prodaju imanje u Vudsajdu, tugrdosiju nemoguću za održavanje, dobivši odgovor da ne sme da bude nezahvalan, jer mu je kućabesplatno stavljena na raspolaganje. Njegov stariji brat beše mu ponudio da od njega otkupi vinogradu Napi kako bi mu pomogao da izađe iz živog blata, kako reče, ali je Alen znao da su njegove pobudedaleko od altruističnih: hteo je da prisvoji imanje budzašto. S bankama mu je išlo loše, kredit mu jepresušio, a više nije bilo dovoljno da odigra partiju golfa s direktorom kako bi problem rešio naprijateljski način, kao pre ekonomske krize. Odjednom se njegova životna situacija, donedavnozavidna, zakomplikovala do te mere da se osećao uhvaćenim u zamku nevolja kao muva u paukovumrežu.

Psihijatar mu je dijagnostifikovao prolaznu egzistencijalnu krizu, uobičajenu kod muškaracanjegovih godina, i prepisao mu testosteron, s još nekim tabletama protiv depresije. Uz tolike brigebeše zapostavio Indijanu i sada ga je ljubomora mučila bez prestanka, što je takođe bilo razumljivo,po mišljenju psihijatra, kome ne beše ni priznao da je ponovo unajmio Semjuela Hamiltona Mlađeg,privatnog detektiva.

Nije želeo da izgubi Indijanu. Pomisao da ostane sâm ili započinje novu vezu s drugom ženom

bacala ga je u očajanje, bio je prestar za romantične sastanke, strategije osvajanja, nesuglasice iustupke na seksualnom polju, kakva gnjavaža! Njegov odnos s njom bio je opušten, čak je bio i tesreće da ga je prezirala Amanda, ta nevaspitana klinka. To ga je oslobađalo odgovornosti prema njoj.Uskoro će Amanda otići na univerzitet i njena majka će moći da mu posveti više vremena, ali jeIndijana bila odsutna i daleka, više nije predlagala ljubavne sastanke niti mu je bila na raspolaganjukad god bi poželeo da je vidi, a nije mu se više ni divila kao nekada, protivrečila mu je i u svemupronalazila razlog za svađu. Keler nije želeo potčinjenu ženu, to bi mu bilo stravično dosadno, ali nijemogao ni da hoda po jajima da bi izbegao konflikte sa svojom ljubavnicom; dovoljno mu je već bilosvađa sa zaposlenima i porodicom.

Do promene Indijaninog ponašanja došlo je krivicom Rajana Milera, nema drugog objašnjenja,iako ga je privatan detektiv uveravao da ne postoje konkretni razlozi za takvu optužbu. Dovoljno jebilo videti Milera, s onim njegovim polomljenim nosem i izgledom grubijana pa shvatiti da je opasan.Zamišljao je tog gladijatora u krevetu s Indijanom i pripala bi mu muka. Da li mu onaj patrljak odnoge predstavlja smetnju? Ko zna, možda mu upravo to ide u prilog: žene su znatiželjne, uzbuđuju ihnajneobičnije stvari. Nije mogao da izloži Indijani svoje sumnje, ljubomora je osećanje nedostojnomuškarca poput njega, ponižavajuće, nešto o čemu nije mogao da razgovara ni sa svojim psihijatrom.Po Indijani, vojnik je njen najbolji prijatelj, što je već sâmo po sebi nedopustivo, jer ta uloga pripadanjemu, ali bio je siguran da platonsko prijateljstvo između muškarca kakav je Miler i žene kakva jeona nije moguće. Morao je da sazna šta se dešava između njih dvoje kada ostanu sami u ordinaciji broj8, tokom njihovih učestalih šetnji šumom, ili u Milerovom loftu, gde je ona odlazila iz nepoznatihrazloga.

Izveštaji Semjuela Hamiltona Mlađeg bili su prilično nejasni. Beše izgubio poverenje u togčoveka, jer mu se činilo da štiti Indijanu. Hamilton se još i drznuo da mu deli savete, rekavši mu da bi,umesto što uhodi Indijanu, bolje bilo da pokuša da je ponovo osvoji, kao da mu to i samom nije palona pamet, ali kako to da uradi kad se Miler isprečio između njih? Trebalo je pronaći način da ga udaljiili ukloni. U jednom trenutku slabosti beše to natuknuo detektivu, sigurno on ima neke veze i za dobrulovu može da pronađe nekog lakog na okidaču, nekog od onih korejskih gangstera, na primer, ali jeHamilton to kategorički odbio. „Na mene ne računajte ako želite plaćenog ubicu, pronađite ga sami.”Rešiti problem ubistvom samo je bila gorka šala, nešto nespojivo s njegovim shvatanjem života, aosim toga, što se metaka tiče, Miler je bio taj koga se trebalo čuvati. Šta bi uradio kada bi imaoneoborive dokaze o Indijaninom neverstvu? To pitanje saletalo ga je kao mušica ne dajući mu mira.

Mora ponovo da osvoji Indijanu, kao što reče detektiv. Od tog izraza sav se ježio, „ponovoosvojiti”, kao u sapunicama, ali opet, nešto bi trebalo da preduzme, ne sme da sedi skrštenih ruku.Svog psihijatra je uveravao da može da je zavede, kao što je to učinio na početku njihove veze, možeda joj ponudi mnogo više od tog invalida, poznaje je bolje nego iko drugi i zna kako da je učinisrećnom, nije on uzalud četiri godine istančavao njena čula i pružao joj zadovoljstvo kakvo nijedandrugi muškarac ne bi umeo da joj pruži, a ponajmanje neki ogrubeli vojnik kakav je Miler.Psihoanalitičar ga je slušao ne iznoseći mišljenje, a Keleru su sopstvena uverevanja, koja je ponavljaoiz seanse u seansu, svaki put zvučala sve neuverljivije.

U nedelju u šest sati posle podne, umesto da Indijanu sačeka u apartmanu hotela „Fermont” da bivečerali u intimnoj atmosferi, odgledali neki film i vodili ljubav, kao što su to obično radili, Kelerodluči da joj priredi iznenađenje. Pokupio ju je u kući njenog oca i odveo da vidi izložbu „MajstoriVenecije”, u muzeju De Jang, s pedeset slika pozajmljenih od jednog bečkog muzeja. Nije želeo dagledaju izložbu okruženi svetinom i, zahvaljujući svom poznanstvu s direktorom muzeja, uspeo je da

izdejstvuje posetu s vodičem nakon zatvaranja muzeja. Mirno i bez posetilaca, moderno zdanjepodsećalo je na neki futuristički hram od stakla, čelika i mermera, s velikim geometrijskimprostorijama prepunim svetlosti.

Vodič koga im nameniše bio je mladić s problematičnom kožom i tekstom naučenim napamet,koga Keler odmah ućutka svojim autoritetom istoričara umetnosti. Indijana je na sebi imala plavuhaljinu, pripijenu i kratku, koja je više otkrivala nego što je skrivala, istu onu jaknu boje peska koju jeuvek nosila i koju je skinula kad su ušli u muzej, i iznošene čizme od imitacije krokodilske kože kojeje Keler bezuspešno pokušavao da joj zameni nekim reprezentativnijim, ali ih je ona uporno nosilatvrdeći da su joj udobne. Vodič je razrogačio oči ugledavši je i nije se povratio do kraja njihoveposete. Na njena pitanja zamuckivao je dajući nesuvisle odgovore, izgubljen u plavim očima te ženekoja mu se činila božanstvenom, ošamućen njenim grešnim mirisom mošusa i cveća, uzbuđen žutimkovrdžama raštrkanim kao da tek beše ustala iz kreveta i izazovnim uvijanjem njenog tela.

Da nije prolazio kroz emocionalnu krizu, Kelera bi zabavljala reakcija poput vodičeve, s kakvimase u prošlosti prilično često susretao. Obično je voleo da izlazi sa ženama koje bi drugima bileprivlačne, ali sada mu nije bilo do zabave, jer beše čvrsto odlučio da povrati Indijaninu naklonost.Iznerviran, isprečio se između nje i vodiča uhvativši je za mišicu čvršće nego što je bilo potrebno ipoveo je od slike do slike, opisujući joj epohu činkvečenta i značaj Venecije, nezavisne republike kojaje, u vreme kad su ti majstori stvarali svoja dela, već hiljadu godina bila trgovački i kulturni centar,pokazujući joj detalje na svakoj slici i objašnjavajući joj kako je pronalazak ulja doveo do revolucije uslikarskim tehnikama. Ona je bila prijemčiva i zahvalna učenica, spremno je upijala sve što je želeoda joj pokaže i da je nauči, od kamasutre do načina na koji se jede artičoka, a ponajviše sve što jeimalo veze s umetnošću.

Sat vremena kasnije, nađoše se u poslednjoj prostoriji ispred jednog ogromnog platna, koje jeKeler želeo da pokaže Indijani na poseban način: Tintoretova Suzana i starci. Platno je zauzimalo ceojedan zid i oni pronađoše mesto gde su mogli da sednu i na miru ga posmatraju, dok joj je on pričaokako su se mnogi slikari iz doba renesanse i baroka oprobali u interpretaciji priče o Suzani. To je bilapornografija onog vremena: služila je za prikazivanje ženske golotinje i muške požude. Bogataši sunaručivali slike da bi ih okačili u svoje odaje, a slikari bi za napojnicu Suzani stavljali lice mecenineljubavnice.

– Prema legendi, Suzana je bila čestita i poštena udata žena, koju su dvojica razvratnih staracazatekla kako se kupa kraj jednog drveta u svom vrtu. Pošto je odbila njihova udvaranja, starci su jeoptužili da je vodila ljubav s nekim mladićem. Kazna za žensko neverstvo bila je smrt – reče Keler.

– Zar samo za žensko? – upitala ga je Indijana.– Naravno. To je biblijska priča pa prema tome i mačistička, koja se nalazi u Danijelovoj knjizi

grčke verzije Biblije.– I šta se onda dogodilo?– Sudija je zasebno ispitivao starce, koji nisu mogli da se slože po pitanju vrste drveta pod kojim

se lepotica nalazila. Jedan je rekao da je u pitanju ariš, a drugi da je to bio hrast, ili šta god. Bilo jeočigledno da lažu i tako je čestita Suzana povratila svoj ugled.

– Nadam se da su lažovi bili kažnjeni – natuknu Indijana.– Po jednoj verziji istorije, bili su pogubljeni, ali su po drugoj dobili samo opomenu. Šta se tebi

više sviđa, Indijana?– Ni jedno ni drugo, Alene. Nisam pristalica smrtne kazne, ali pravdu treba sprovoditi. Možda

zatvor, novčana kazna i javno izvinjenje Suzani i njenom mužu, kako ti se to čini?– Ti si baš blaga. Suzanu bi pogubili da nije dokazala svoju čistotu. Najpravednije bi bilo da su ta

dvojica razvratnika dobila kaznu kakvu su zaslužili – raspali Keler tek da bi joj protivrečio, budući dani sâm nije bio pristalica smrtne kazne, osim u izuzetno retkim slučajevima.

– Oko za oko, zub za zub… S takvim stavom svi bismo bili slepi na jedno oko i imali veštačkevilice – odgovori ona šaljivo.

– Na kraju krajeva, sudbina tih lažova nije ni važna, zar ne? – reče Keler obraćajući se prvi putvodiču, koji klimnu glavom, ne izustivši ni reč. – Pohotni starci takoreći su beznačajni, oni se nalazena tamnom delu platna. Pažnja je usmerena na Suzanu, samo na nju. Posmatrajte kožu te mlade žene,toplu, nežnu, obasjanu popodnevnim suncem. Obratite pažnju na to meko telo i njeno malaksalodržanje. Ona nije devojka, znamo da je udata i da je upućena u tajne seksualnosti. Tintoreto postižesavršen sklad između nevine devojke i putene žene, obe uporedo žive u Suzani u tom trenutkuprolaznosti, pre nego što vreme ostavi traga na njoj. Taj trenutak je magičan. Pogledajte je, čoveče,zar vam se pohota tih staraca ne čini opravdanom?

– Da, gospodine…– Suzana je potpuno svesna svoje privlačnosti, voli svoje telo, savršena je kao breskva tek ubrana s

drveta, sva je u mirisima, bojama i slasti. Lepotica i ne sluti da je već otpočeo neminovan processazrevanja, propadanja i smrti. Pogledajte nijanse te kose, zlato i bakar, prefinjenost njenih ruku ivrata, odsutan izraz na njenom licu. Vidi se da je nedavno vodila ljubav i da se sad priseća,zadovoljna. Njeni pokreti su usporeni, želi da što duže uživa u kupanju, u hladnoj vodi i blagompovetarcu vrta, miluje se, oseća blago podrhtavanje među butinama, u vlažnom i pulsirajućem prorezumeđu svojim nogama. Shvatate li o čemu vam govorim?

– Da, gospodine…– Da vidimo sad, Indijana, kaži mi na koga te podseća Suzana sa slike?– Nemam pojma – odgovori ona, iznenađena ponašanjem svog ljubavnika.– A vas, mladiću? – upita Keler vodiča, s naivnim izrazom lica koji je odudarao od sarkastičnog

tona u njegovom glasu.Ožiljci od akni vodiča upališe se kao krateri na njegovom licu adolescenta uhvaćenog na delu dok

je netremice zurio u pod, ali Keler nije imao nameru da ga tek tako ostavi na miru.– Pobogu, čoveče, ne budite toliko stidljivi. Pažljivo pogledajte sliku i recite mi na koga vas

podseća prelepa Suzana.– To zaista ne bih umeo da vam kažem, gospodine – promuca siroti mladić, spreman da izjuri

napolje.– Ne znate ili ne smete da kažete? Suzana mnogo podseća na moju prijateljicu Indijanu, ovde

prisutnu. Pogledajte je. Trebalo bi da je vidite u kupatilu, nagu kao Suzana… – reče Keler, obgrlivšiposesivno ramena svoje ljubavnice.

– Alene! – uzviknu ona i, odgurnuvši ga grubo, izađe žurnim korakom, s preneraženim vodičemkoji ju je pratio u stopu.

Keler je uspeo da uhvati Indijanu na ulazu u zgradu i da je odvede do svog automobila, preklinjući je iizvinjavajući se, zbunjen koliko i ona sama onim što je učinio. Bila je to glupa nepromišljenost ipokajao se čim je sve to izrekao. Ne zna šta ga je spopalo, napad ludila, jer se pri zdravoj pametinikada ne bi poneo tako prostački, to je nespojivo s njegovom prirodom, reče joj.

Slika, za sve je kriva slika, pomisli. Od kontrasta između Suzanine mladosti i lepote i odbojnogizgleda muškaraca koji su je posmatrali podišla ga je jeza. Video je samoga sebe kao jednog od tihmatorih perverznjaka, poludelog od želje za nedostižnom ženom koju ne zaslužuje, i nešto ga je steglou grlu. Slika ga nije iznenadila, već ju je ranije video u Beču, kao i reprodukciju u svojim umetničkim

knjigama, ali na svetlosti i u tišini onog pustog muzeja presekla ga je kao da beše ugledao sopstvenumrtvačku lobanju u ogledalu. S vremenske udaljenosti od skoro pet stotina godina, Tintoreto mu jeprobudio najmračnije strahove: strah od prolaznosti i smrti.

Nastaviše da se raspravljaju na parkingu, pustom u to doba, dok Keler nije uspeo da ubedi Indijanuda odu na večeru i na miru porazgovaraju. Završiše za izdvojenim stolom u uglu jednog od njihovihomiljenih restorana, malom lokalu uvučenom u pasaž Ulice Sakramento, s originalnom italijanskomkuhinjom i odličnim vinima. Nakon prve čaše pijemontskog dolčeta i daleko opuštenija, ona mu rečeda se u muzeju osetila krajnje poniženom, izložena pogledu vodiča kao neka prostitutka.

– Nisam ni sanjala da si u stanju da uradiš nešto tako surovo, Alene. Sve ove godine koliko smozajedno, nikad mi nisi pokazao tu svoju stranu. Osetila sam se povređenom, a verujem da je tako bilo ionom sirotom mladiću.

– Ne gledaj na to tako, Indi. Zar bih ja mogao da poželim da te povredim? Naprotiv, ne znam kakoda ti zahvalim za sve što mi pružaš. Mislio sam da će ti laskati poređenje s lepom Suzanom.

– S onom debelom?Keler se nasmeja grohotom, zarazi i nju svojim smehom i neprijatna scena iz muzeja odjednom

izgubi na težini. Keler je za kraj sačuvao iznenađenje koje joj beše pripremio: dvonedeljno putovanjeu Indiju pod uslovima kakve ona odabere, žrtva koju je bio spreman da podnese zarad ljubavi, uprkosnovonastalim finansijskim teškoćama i strahu od hiljadugodišnje indijske bede. Mogu da se smeste ujednoj od onih palata maharadža, pretvorenih u luksuzne hotele, s krevetima od perja i svile i ličnomposlugom, ili da spavaju na podu u ašramu među škorpionima, kako god ona odluči, predloži joj.Indijanino spontano oduševljenje rasprši njegovu bojazan da bi neprijatan događaj iz muzeja mogaoda mu pokvari iznenađenje: žena ga poljubi sva ushićena, naočigled zabavljenog konobara koji im jedonosio hranu. „Ti to pripremaš teren da se za nešto opravdaš?”, upita ga Indijana, sva ozarena, i nesanjajući koliko će se njen komentar ispostaviti tačnim.

PONEDELJAK, 16.

Trbosekovci propustiše nekoliko dana igre, jer je Abata ležala u bolnici privezana za krevet, primajućihranu kroz cevčicu prikačenu za stomak. Bolest joj je uznapredovala i sa svakim izgubljenim gramomtežine bila je za korak bliže svetu duhova, u kojem je toliko želela da obitava. Jedino što je uspevaloda je odvrati od čvrste rešenosti da nestane sa lica zemlje bila je igra Trbosek i odlučnost da se zločiniu San Francisku razreše. Čim je izašla sa Odeljenja intenzivne nege i smestila se u privatnu sobu, poddanonoćnim nadzorom, zatražila je svoj laptop i pozvala jedine prijatelje koje je imala, četiriadolescenta i jednog dedu, koje nije lično poznavala. Te noći, šest ekrana na različitim krajevimasveta povezaše se zbog nove partije, koju učiteljica igre beše nazvala „zločin elektrošokovima”.

Amanda započe dajući im rezultate autopsije, koje beše pronašla u jednoj koverti u očevom stanu ifotografisala ih svojim mobilnim telefonom.

– Ingrid Dun je prva pregledala telo Ričarda Eštona u devet sati i deset minuta ujutru i procenilada je smrt nastupila osam ili deset sati ranije, što znači da se ubistvo najverovatnije dogodilo uponedeljak oko ponoći, iako nekoliko minuta gore-dole nemaju značaja u ovoj fazi istrage. Još nepostoje tragovi o počinitelju ili motivima ubistva. Moj otac je odredio nekoliko detektiva za ovajslučaj.

– Da vidimo šta tu ima – zatraži pukovnik Pedington.– Prepuštam ti reč, Klejbe. Iznesi naša saznanja – naredi Amanda svom dedi.

– Ričard Ešton je umro od strujnih udara izazvanih tejzerom. Autopsijom su pronađeni tragovipunkcije, oko kojih je koža bila iziritirana, crvena.

– Šta je to tejzer? – upita Esmeralda.– Oružje koje koristi policija da bi onesposobila ili ukrotila agresivne osobe, ili za razbijanje

nereda. Veličine je većeg pištolja i ispaljuje strelice povezane žicama za uređaj iz koga se emitujestruja – objasni pukovnik Pedington, stručnjak za oružje.

– Može li da izazove smrt?– Zavisi kako se koristi. Postoje slučajevi da su ljudi umirali, ali to je retko. Tejzer napada

centralni nervni sistem moćnim električnim pražnjenjem koje paralizuje mišiće i obara žrtvu, čak i naudaljenosti od nekoliko metara. Zamislite šta se događa s nekoliko pražnjenja.

– A umnogome zavisi i od žrtve. Tejzer može da ubije osobe sa srčanom insuficijencijom, što nijebio slučaj sa Eštonom – dodade Amanda.

– Recimo da je prvi električni udar paralizovao Eštona; potom mu je ubica vezao ruke i začepiomu usta lepljivom trakom, a onda ga izlagao elektrošokovima dok ga nije ubio – nagađao je ŠerlokHolms.

– Tejzer može da proizvede više udara? – upita Esmeralda.– Mora da se dopuni, ali to traje dvadesetak sekundi – objasni Pedington.– Znači da je koristio dva – reče Abata.– Tako je, Abata! Ubica je imao više tejzera i Eštona je nekoliko puta zaredom izlagao

elektrošokovima, ne dajući mu vremena da se oporavi, dok mu srce nije stalo – reče Šerlok Holms.– Ubijen strujom… pogubljenje, kao na električnoj stolici – dodade Abata.– Kako se nabavlja tejzer? – upita Esmeralda.– Osim onih koje koristi policija, postoji i model za civilnu upotrebu, za samoodbranu; ali nije

jeftin, košta oko petsto dolara – objasni Pedington.– Prema zabeleškama mog oca, psihijatar je bio bos. Cipele su mu pronašli ispod stola, ali ne i

čarape – reče Amanda.– Nije nosio čarape zimi? – primeti Esmeralda.– Ajani, njegova supruga, hoda bosa. Moj tata kaže… inspektor Martin kaže da Ajani ima stopala

princeze. Dobro, to nas sad ne zanima. Tepih u Eštonovom kabinetu bio je vlažan na jednom delu,verovatno od prolivene vode iz čaše, iako u blizini stola nije pronađena nikakva fleka.

– To je osnovno, prijatelji moji. Voda je dobar provodnik struje. Ubica je žrtvi skinuo cipele inakvasio mu čarape da bi ga izložio strujnim udarima – zaključi Šerlok.

– Videla sam nešto slično u jednom filmu. Zatvorenika osuđenog na smrt nisu nakvasili prepogubljenja na električnoj stolici i praktično se skuvao – reče Amanda.

– Ne bi trebalo da gledaš takve filmove! – uzviknu Klejb.– Bio je za mlađe uzraste, nije bilo seksa.– Mislim da nije morao da kvasi Eštonova stopala, ali ubica to verovatno nije znao. Potom je

odneo čarape da bi zameo trag, zbunio policiju i dobio na vremenu. Dobro smišljeno – reče pukovnikPedington.

– Nije morao da se muči s tim – objasni Amanda. – Policija će izgubiti mnogo vremena ispitujućiotiske. Eštonov kabinet bio je krcat nameštajem, tepisima, zavesama, knjigama, a čistio se samojednom nedeljno. Spremačici je bilo strogo zabranjeno da dira njegove papire. Tamo ima tolikootisaka, vlasi kose, ljuspi od kože, vlakana da će biti praktično nemoguće odrediti koji su relevantni.

– Videćemo šta će pokazati uzorci DNK – reče Abata.– Pitala sam za to mog tatu – uključi se Amanda. – Kaže da se DNK analiza uzima u manje od

jedan posto slučajeva, jer je to veoma skup i složen proces, a Odseku su sredstva ograničena. Ponekadga finansira osiguravajuće društvo ili naslednici, ako postoji dobar razlog za tako nešto.

– Ko je Eštonov naslednik? – upita Esmeralda.– Njegova supruga Ajani.– Ne treba mnogo čeprkati da bi se otkrio motiv ubistva, skoro uvek je u pitanju novac – reče

Šerlok Holms.– Mogu li da dobijem reč? – zatraži Klejb.– Izvoli.– Čak i da uzmu uzorke, ničemu ne mogu da im posluže ako nemaju sa čim da ih uporede. Drugim

rečima, treba pronaći uzorke koji se poklapaju sa DNK nekoga ko je već bio hapšen i čiji je DNKregistrovan. U svakom slučaju, policija ispituje sve koji su bili u kabinetu od kada je poslednji putočišćen pre Eštonove smrti.

– Zadatak za sledeću nedelju biće iznošenje teorija o ovom slučaju, znate već i sami, onouobičajeno: motiv, prilika, osumnjičeni, metod. I ne zaboravite da još mnogo toga mora da se proverio Edu Stejtonu i Konstanteovima – uputi ih učiteljica igre na rastanku.

– Razumeli – odgovoriše uglas ostali igrači.

Galang uđe u salon s kafom. Na poslužavniku je nosio džezvu s dugačkom drškom od kovanog bakra,dve šoljice i jednu staklenu bočicu, nalik parfemskoj. Spusti poslužavnik na sto i povuče se.

– Ružinu vodicu? – upita Ajani sipajući u šoljice kafu gustu kao nafta.Bob Martin, koji nikad ranije ne beše čuo za ružinu vodicu i koji je navikao na džezve od pola litre

razblažene kafe, nije znao šta da odgovori. Ajani u šoljicu kanu nekoliko kapi iz bočice i pruži mu je,objašnjavajući mu kako je Galang naučio da pravi arapsku kafu po njenom ukusu: kafu sa šećerom isemenkama kardamoma pusti da provri tri puta u bakarnoj džezvi, a onda sačeka da se talog spusti nadno pre posluživanja. Martin okusi taj sladunjav i gust napitak razmišljajući o količini kofeina kojuunosi u svoj organizam u pet sati posle podne i o tome kako će te noći loše spavati. Gospođa Ešton jena sebi imala crni kaftan opšiven zlatnim nitima, koji ju je pokrivao do stopala i na videlu ostavljaosamo njene otmene ruke, vrat gazele i ono čuveno lice koje mu je uzbunjivalo maštu od trenutka kadaju je prvi put ugledao. Kosa joj beše skupljena na potiljku s dve šnale, na ušima je imala velike zlatnealke, a oko ručnog zgloba narukvicu od kostiju.

– Oprostite što vas ponovo uznemiravam, Ajani.– Naprotiv, inspektore, zadovoljstvo mi je da razgovaram s vama – reče ona sedajući na jednu od

fotelja sa šoljicom u ruci.Bob Martin se ponovo divio njenim nežnim stopalima, sa srebrnim nakitom na pojedinim prstima,

savršenim uprkos običaju da hoda bosonoga, koje beše primetio još prvi put kad ju je video u vrtu,onog nezaboravnog utorka nakon Eštonove smrti, kada je ušla u njegov život. Ušla nije dobar glagol,jer se to još ne beše dogodilo; Ajani je bila priviđenje.

– Zahvalna sam vam što dolazite u moju kuću. Moram vam priznati da sam se u policijskoj staniciosećala kao optuženik, ali pretpostavljam da se tako osećaju i drugi. Čudi me da danas radite, zar nijeneki praznik?

– Danas je Dan Martina Lutera Kinga, ali za mene praznici ne postoje. Ako nemate ništa protiv,razmotrio bih pojedine stavke iz vaše izjave – predloži joj Bob Martin.

– Vi mislite da sam ja ubila Ričarda.– Nisam to rekao. Tek smo započeli istragu, bilo bi preuranjeno donositi zaključke.– Budite iskreni, ne treba okolišati, inspektore. Sumnje uvek prvo padnu na bračnog druga,

posebno u ovom slučaju. Pretpostavljam da već znate da sam ja jedina Ričardova naslednica.Bob Martin je to već znao. Petra Hor, njegova pomoćnica, za koju nije bilo tajni, već mu beše

pribavila dovoljno informacija o Eštonu.Ajani se bližila četrdesetoj, iako je izgledala kao da joj je dvadeset pet, a njena karijera

fotomodela, koju je započela veoma mlada, beše završena. Kreatorima i fotografima dosade ista lica,ali ona je opstala duže od ostalih jer je za publiku bila prepoznatljiva: crnkinja u profesiji belaca,egzotična, drugačija. Bob je razmišljao kako će ta žena i u sedamdesetoj godini biti najlepša na svetu.Jedno vreme Ajani je bila jedan od najbolje plaćenih modela, miljenica u svetu mode, ali već pet ilišest godina s tim je bilo gotovo. Prestala je da zarađuje, a nije imala nikakvu ušteđevinu jer jeneumereno trošila i svesrdno pomagala svojoj mnogočlanoj porodici u jednom selu u Etiopiji. Prenego što se udala za Eštona dovijala se pomoću kreditnih kartica i pozajmica prijatelja i banaka ne bili održala lažni sjaj i bila viđena. Morala je da se oblači kao ranije, kad su joj dizajneri poklanjaliodeću, i da se pojavljuje u klubovima i na zabavama džet-seta. Vozila se limuzinama gde su mogli daje fotografišu, ali je živela skromno u jednosobnom stanu u manje pompeznom delu Grinič Vilidža.Ričarda Eštona je upoznala na svečanosti namenjenoj prikupljanju novca za kampanju protiv ženskoggenitalnog sakaćenja, na kojoj je održala inauguracioni govor; to je bila njena tema i koristila je svakupriliku da priča o strahotama pomenutog običaja, kojeg je i sama bila žrtva u detinjstvu. Ešton, kao isvi prisutni, bio je zadivljen Ajaninom lepotom i njenom iskrenošću i smelošću da ispriča sopstvenoiskustvo.

Boba Martina je kopkalo da sazna šta je ona videla u Ričardu Eštonu, grubom i arogantnomčoveku kratkih nogu, velikog trbuha i buljavih očiju žabe krastače. Psihijatar je uživao veliki ugled usvetu svoje profesije, ali to nije moglo da impresionira ženu koja se i sama nalazila u vrhu svetskipoznatih ličnosti. Petra Hor je smatrala da tu nema šta mnogo da se istražuje, razlog je jasan: RičardEšton je bio bogat koliko i ružan.

– Ako sam dobro razumeo, vi i vaš muž ste se upoznali u Njujorku decembra 2010. i venčali semesec dana kasnije. To je njemu bio treći brak, a vama prvi. Šta vas je navelo na takav korak sčovekom koga jedva da ste i poznavali? – upita je Bob Martin.

– Njegov um. Bio je čovek briljantnog uma, inspektore, to svako može da vam potvrdi. Pozvao meje na večeru sutradan nakon što smo se upoznali i četiri sata smo proveli u veoma zanimljivomrazgovoru. Predložio mi je da zajedno napišemo knjigu.

– Kakvu knjigu?– O ženskom genitalnom sakaćenju: moj deo bi se sastojao od priče o ličnom iskustvu i serije

intervjua sa žrtvama, naročito u Africi. Njegov deo bio bi analiza fizičkih i psihičkih posledica togobičaja, koji pogađa sto četrdeset miliona žena u svetu i ostavlja tragove za čitav život.

– Jeste li uspeli da je napišete?– Ne. Bili smo u fazi planiranja knjige i prikupljanju materijala kada je… kad je Ričard umro –

reče Ajani.– Shvatam. Osim knjige, mora da je u doktoru Eštonu postojalo još nešto zbog čega ste se zaljubili

u njega – natuknu Bob Martin.– Zaljubila? Budimo realni, inspektore, ja nisam tip žene koja se upravlja emocijama. Romantika i

strast postoje u filmovima, ali ne i u životu osobe kakva sam ja. Rođena sam u selu sa zemljanimkolibama, detinjstvo provela vukući vodu i čuvajući koze. Sa osam godina jedna odvratna starica meje obrezala i umalo nisam umrla od hemoragije i infekcije. S deset godina otac je počeo da mi tražimuža među muškarcima njegovog godišta. Spasla sam se rintanja i bede, jer me je primetio jedanamerički fotograf i platio mom ocu da bi me odveo sa sobom u Sjedinjene Države. Ja sam praktična

osoba, nemam iluzija o životu, ljudima ili sopstvenoj sudbini, a kamoli o ljubavi. Udala sam se zaRičarda zbog njegovog novca.

Ta izjava obruši se kao stena na grudi Boba Martina. Nije želeo da Petra Hor bude u pravu.– Ponoviću vam, inspektore, udala sam se za Ričarda da bih lagodno živela i imala sigurnost.– Kada je doktor Ešton sastavio svoj testament?– Dan pre nego što smo se venčali. Po savetu mog advokata, to sam navela kao uslov. Ugovor

utvrđuje da nakon njegove smrti ja nasleđujem svu njegovu imovinu, ali u slučaju razvoda samopedeset hiljada dolara. Ta suma je za Ričarda bila bakšiš.

Inspektor je u džepu imao spisak imovine Ričarda Eštona, koji mu Petra beše pribavila: kuća naPacifik Hajtsu, stan u Parizu, petosobna kuća u ski-centru u Koloradu, tri automobila, jahta dugasedamnaest metara, investicije od nekoliko miliona dolara i autorska prava za njegove knjige, koje sumu donosile skroman ali redovan prihod, jer su bile obavezno štivo u psihijatriji. Osim toga, postojaloje i životno osiguranje od milion dolara na Ajanino ime. Deca iz prethodnih brakova Ričarda Eštonadobijala bi nominalnu sumu od hiljadu dolara ponaosob, a ako bi se svađali oko stavki testamenta, nebi dobili ništa. Naravno, ta klauzula bi izgubila na značaju ukoliko bi uspeli da dokažu da je Ajaniodgovorna za smrt njihovog oca.

– Ukratko, inspektore, najbolje što je moglo da mi se dogodi jeste da ostanem udovica, ali ja nisamubila svog muža. Kao što znate, ne smem da taknem nijedan dolar od nasledstva koje mi pripada dokvi ne pronađete ubicu – zaključi Ajani.

PETAK, 20.

Blejk Džekson je organizovao svoje radno vreme u apoteci da bi bio slobodan petkom posle podne imogao da ode po unuku u internat u tri sata, u vreme kad se završavala školska nedelja. Odvozio bi jeu svoju ili u kuću Boba Martina, u zavisnosti od utvrđenog rasporeda, a pošto je tog vikenda bio red nanjega, na raspolaganju su imali dva cela dana za zabavu i druženje, i sasvim dovoljno vremena daigraju Trbosek. Video ju je kako izlazi iz škole među gomilom učenica, vukući svoje torbe, neurednekose, tražeći ga onim čežnjivim pogledom koji bi ga uvek ganuo. Kad je Amanda bila mala, često sesakrivao samo da bi video osmeh ogromnog olakšanja svoje unuke kada bi ga pronašla. Nije smeo nida razmišlja u šta će se pretvoriti njegov život kada ona bude napustila porodično gnezdo. Amanda gapoljubi u obraz i zajedno ubaciše u prtljažnik ranac, kesu s prljavom odećom, knjige i violinu.

– Imam ideju za tvoju knjigu – reče mu unuka.– Da čujem.– Krimi roman. Izabereš bilo koji od zločina koje istražujemo, malo preuveličaš, ubaciš mnogo

krvi, dodaš malo seksa, mnogo mučenja i jurnjavu automobilima. Ja ću ti pomoći.– Potreban je glavni junak. Ko bi bio detektiv?– Ja – reče Amanda.U kući su se već nalazile Elsa Domingez, koja beše stigla s pečenim piletom, i Indijana koja je

peškire i čaršave iz svoje ordinacije prala u staroj mašini za veš svoga oca, umesto u automatskojperionici u podrumu Holističke klinike, kao što su radili zakupci ostalih lokala. Četiri godine ranije,kad je Amanda krenula u srednju školu u internatu, Elsa beše odlučila da skrati radno vreme i dolazilaje samo dvaput mesečno da počisti, ali je Blejka Džeksona često posećivala. Dobra žena je krišomostavljala u frižideru plastične posude s njegovim omiljenim jelima, zvala ga telefonom da ga podsetida skrati kosu, izbaci smeće i promeni posteljinu, sitnice kojih se Indijana i Amanda nikad ne bi setile.

Kad bi mu u posetu došla Seleste Roko, Blejk Džekson bi se zatvarao u kupatilo i zvao Elsu upomoć, užasnut od same pomisli da bi mogao ostati nasamo s tom vešticom koja ga je, ubrzo nakonšto je postao udovac, brže-bolje obavestila da su njihove natalne karte kompatibilne i da, budući da suoboje sami i slobodni, ne bi bilo zgoreg da se spoje. U takvim situacijama Elsa bi dolazila što je bržemogla, posluživala čaj i smeštala se u dnevnu sobu da pravi društvo Blejku dok Seleste ne bi odustalai izletela iz kuće uz tresak vratima.

Elsa je imala četrdeset šest godina a izgledala kao da joj je šestdeset, patila od hroničnog bola uleđima, artritisa i proširenih vena, ali je bila vedre naravi i neprekidno je kroz zube pevala religioznepesme. Niko je nije video bez bluze ili majice dugih rukava, jer se stidela ožiljaka od udaracamačetom koje je zadobila kad su joj vojnici ubili muža i dvojicu braće. Došla je sama u Kaliforniju sdvadeset tri godine, ostavivši četvoro male dece kod rođaka u jednom pograničnom seocetu uGvatemali, radeći danonoćno da bi ih izdržavala a potom ih jedno po jedno dovela kod sebe, penjućise noću na krovove vozova, prelazeći Meksiko kamionima i rizikujući život da bi prešla granicutajnim putevima, ubeđena da je, ako je život ilegalnih imigranata toliko težak, u njenoj zemlji sigurnonepodnošljiv. Najstariji sin priključio se vojsci u nadi da će napraviti karijeru i dobiti američkodržavljanstvo, u trećem kontigentu otišao u Irak i Avganistan i nije video svoju porodicu dve godine,ali se tokom njihovih kratkih telefonskih razgovora pretvarao da je vrlo zadovoljan. Njene dve ćerke,Alisija i Noemi, imale su dara za preduzetništvo i nekako uspele da dobiju radnu dozvolu: Elsa je bilauverena da će napredovati i u skorijoj budućnosti, ako bude amnestije za ilegalne imigrante, dobitiboravišnu dozvolu. Njih dve su vodile jednu grupu neprijavljenih latinoameričkih žena u ružičastimuniformama, koje su čistile kuće. One su ih odvozile na posao takođe ružičastim kamionetima, sneobičnim nazivom „Atomske Pepeljuge” ispisanim na karoseriji.

Amanda istovari svoje torbe u predsoblju, poljubi majku i Elsu koja ju je oslovljavala sa „anđelemoj”, pružajući joj svu moguću nežnost i pažnju koje nije mogla da pruži svojoj deci kad su bila mala.Dok su Indijana i Elsa slagale odeću tek izvađenu iz sušilice, ona iz kuhinje započe partiju šahanaslepo sa svojim dedom, koji je sedeo u dnevnoj sobi s tablom ispred sebe.

– Nestali su mi jedna spavaćica, grudnjak i gaćice iz ormana – saopšti Indijana.– Ne gledaj u mene, mama. Ja nosim dvojku, a ti jedva možeš da staneš u desetku. Osim toga, ni u

ludilu ne bih obukla nešto čipkano, grebe me – odgovori Amanda.– Ne optužujem tebe, samo kažem da mi je neko uzeo donji veš.– Sigurno si ga negde izgubila… – natuknu Elsa.– Gde, Elsa? Gaćice skidam samo u svojoj kući – odgovori joj Indijana, premda to baš i nije bila

prava istina, ali da ih je zaboravila u nekoj sobi u „Fermontu”, primetila bi to pre nego što bi stigla dolifta. – Nema mi ružičastog grudnjaka i još jednog crnog, dvoje ružičastih gaćica i one moje divnespavaćice, nisam je nijednom obukla, čuvala sam je za posebnu priliku.

– To je baš čudno, dušice. Tvoj stan je uvek zaključan.– Neko je ulazio, sigurna sam. Taj neko mi je dirao i bočice za aromaterapiju, ali mislim da

nijednu nije odneo.– Jel’ ti ih ispreturao? – upita Amanda, naprasno zainteresovana.– Poređao ih je po abecednom redu i sad ništa ne mogu da pronađem. Ja ih slažem po nekom svom

redu.– Drugim rečima, imao je dovoljno vremena da ispretura tvoje fioke, izvadi odeću koja mu se

dopada i poslaže tvoje bočice. Je l’ odneo još nešto? Jesi li proverila bravu na vratima, mama?– Nije odneo ništa više, čini mi se. Brava je netaknuta.

– Ko ima ključeve od tvog stana?– Nekoliko ljudi. Elsa, tata i ti – odvrati Indijana.– I Alen Keler, premda ti on valjda ne bi ukrao isti onaj idiotski donji veš koji ti poklanja –

promrmlja Amanda kroza zube.– Alen? On nema ključeve i nikad ne dolazi ovamo.U dnevnoj sobi, Blejk Džekson pomeri konja, doviknu to svojoj unuci, a ona mu na isti način

odgovori da će ga matirati u tri poteza.– I moj tata ima ključeve od tvog stana – podseti ćerka Indijanu.– Bob? Šta će njemu moji ključevi? Nemam ni ja ključeve od njegovog!– Ti si mu ih dala da bi ti priključio televizor, kad si išla u Tursku s Kelerom.– Ali, Amanda, kako može da ti padne na pamet da posumnjaš u svog oca, pobogu, dete! Tvoj otac

nije lopov, on je policajac – umeša se Elsa Domingez, zbunjena.Indijana se u početku slagala s njom, premda su je spopadale izvesne sumnje, jer je Bob Martin

bio nepredvidljiv. Znao je često da je iznervira, naročito kad bi prekršio neki dogovor o Indijani, ali seprema njoj uglavnom ophodio s poštovanjem i nežnošću starijeg brata. A umeo je i da joj priredi lepaiznenađenja, kao kad joj za poslednji rođendan u ordinaciju poslao tortu. Njene kolege iz Holističkeklinike pohrlile su sa šampanjcem i papirnim čašama, na čelu s Mateusom Perejrom, da joj nazdrave iprobaju tortu. Presekavši je nožem za papir, Indijana je unutra pronašla plastičnu kesicu s petnovčanica od po sto dolara, svota nimalo zanemarljiva za njenog bivšeg muža čiji je jedini prihod bilaplata u policiji, a za nju nestvarna. Međutim, isti taj čovek koji beše naručio da naprave tortu s timmalim bogatstvom unutra bio je u stanju da se uvuče u njen stan bez dopuštenja.

Tokom tri godine koliko su bili u braku i živeli pod krovom Blejka Džeksona, Bob ju je manijačkikontrolisao, a nakon razvoda mu je trebalo mnogo vremena da se pomiri s činjenicom da mora da sedrži podalje i poštuje njenu privatnost. Bio se uozbiljio i sazreo, ali je i dalje imao onu dominantnu iagresivnu narav nekadašnjeg kapitena tima, koja mu je umnogome pomogla u karijeri policajca. Kaomlad, dobijao je napade besa i uništavao sve što bi mu se našlo pri ruci; tokom takvih kriza, Indijanabi zagrlila svoju ćerku i bežala u kuću nekog suseda dok ne bi došao njen otac, koga bi hitno zvalatelefonom u apoteku. U prisustvu svog tasta, Bob bi se odmah primirio, dokaz da baš i nije upotpunosti gubio glavu. Bliskost između dvojice muškaraca postala je veoma snažna i ostalanepromenjena nakon razvoda Boba i Indijane. Blejk je nastavio da se ophodi prema njemu sautoritetom dobronamernog oca, dok je Bob bio poslušan kao pravi dobar sin. Zajedno su išli nafudbalske utakmice, da gledaju akcione filmove i popiju piće u „Kamelotu”, njihovom omiljenombaru.

Pre nego što je upoznala Rajana Milera, njen bivši muž je, posle njenog oca, bio druga osoba kojojse Indijana obraćala kad bi joj zatrebala pomoć, sigurna da će rešiti problem, iako bi je usput gnjaviosavetima i kritikama. Cenila je njegove kvalitete i mnogo ga je volela, ali Bob je bio u stanju da jojpriredi jednu ovakvu šalu i da joj ukrade donji veš tek da bi dokazao koliko ju je lako pokrasti. Većdugo je insistirao na potrebi da stavi nove brave i ugradi alarm.

– Sećaš li se da si mi obećala mačku? – upita Amanda svoju majku, prekinuvši je urazmišljanjima.

– Krajem avgusta odlaziš na univerzitet, kćeri. Ko će voditi računa o mački kad ti odeš?– Deda. Već smo pričali o tome i on se slaže.– Gospodinu Džeksonu bi dobro došla neka životinjica. Biće veoma usamljen bez svoje unuke –

uzdahnu Elsa.

NEDELJA, 22.

Stan Boba Martina nalazio se na petnaestom spratu jedne od zgrada koje su poslednjih godina bileiznikle kao pečurke na jugu Ulice Market. Samo nekoliko godina ranije to je bila nezdrava lučka zona,s magacinima i skladištima; sada se protezala duž pristaništa i bila jedna od najprestižnijih gradskihčetvrti, s restoranima, umetničkim galerijama, noćnim klubovima, luksuznim hotelima i stambenimobjektima, nekoliko blokova udaljena od poslovnog centra i Junion Skvera. Inspektor je kupio svojstan dok je projekat još bio u fazi planiranja, pre nego što će mu cena narasti do neba i uz hipotekuzbog koje će ostatak života provesti u dužničkom ropstvu. Zgrada je bila impresivan toranj i, premaSeleste Roko, promašena investicija, jer će se srušiti kao kula od karata u narednom zemljotresu.Planete, međutim, nisu mogle da joj kažu kada će se to dogoditi. S velikog prozora u dnevnoj sobipružao se predivan pogled na zaliv načičkan jedrilicama i most Bej bridž.

Amanda, s perjem u kosi, u žutim prugastim čarapama i večnom kardiganu svoga dede istanjenihlaktova, jela je sa ocem sedeći na visokim stolicama za pultom od crnog granita u kuhinji. Jedna odbivših devojaka Boba Martina, pejzažni arhitekta, uredila mu je stan s neudobnim ultramodernimnameštajem i prašumom biljaka, koje su uvele od tuge čim je ona otišla. Bez biljaka, prostor jedelovao hladno kao sanatorijum, izuzev Amandine sobe, pune svakojakih sitnica i zidova oblepljenihposterima muzičkih grupa i njenih idola, Čajkovskog, Stivena Hokinga i Brajana Grina.

– Dolazi li Poljakinja danas? – upita devojčica svog oca. Beše navikla na njegove ljubavne hirove,koji su kratko trajali ne ostavljajući nikakvog traga, osim ponekog jezivog pomora biljaka.

– Ona ima ime, zove se Karla, i ti to odlično znaš. Neće doći danas, izvadili su joj umnjake.– Tim bolje. Ne mislim na umnjake. Šta ta žena hoće od tebe, tata? Američku vizu?Bob Martin tresnu šakom o granitni pult i održa joj bukvicu o poštovanju ćerke prema ocu,

trljajući ugruvanu ruku. Amanda je i dalje mirno jela.– Uvek objavljuješ rat mojim prijateljicama!– Ne preteruj, tata… Uglavnom ih beskrajno tolerišem, ali od ove se ježim, smeje se kao hijena i

ima srce od kamena. Uostalom, nećemo se sad oko toga svađati. Koliko si već s njom? Mesec i podana, čini mi se. Za nekoliko nedelja Poljakinja će iščeznuti i ja ću biti mirnija. Ne želim da te ta ženaiskorišćava – izjavi Amanda.

Bob Martin je morao da se osmehne, voleo je svoju ćerku više od svega na svetu, više odsopstvenog života. Razbaruši joj indijansko perje i ustade da je posluži desertom. Morao je da se diviAmandinoj proceni njegovih prolaznih devojaka, jer se ispostavila mnogo tačnijom od njegove. Nijehteo da joj kaže, ali njegova veza s Karlom više nije išla. Izvadi sladoled od kokosa iz frižidera iposluži ga u crnim staklenim šoljama, koje beše izabrala pejzažna arhitektica, dok je devojka pralanjihova dva tanjira od pice.

– Ja čekam, tata.– Šta to?– Ne pravi se blesav. Trebaju mi detalji o ubistvu psihijatra – reče Amanda, umačući sladoled u

sirup od čokolade.– Ričard Ešton. Dogodilo se u utorak, desetog.– Jesi li siguran?– Naravno da sam siguran. Imam podatke na radnom stolu, Amanda.– Ali ne može se utvrditi tačno vreme ubistva, postoji okvir od nekoliko sati, tako sam pročitala u

jednoj knjizi o leševima. Trebalo bi da je pročitaš, zove se Ukočen, ili tako nešto.

– Kakve ti stvari čitaš, dete!– Gore nego što možeš da zamisliš, tata. Psihijatar je sigurno veoma važan, jer ti za sebe ostavljaš

najbolje slučajeve, ne gubiš vreme na drugorazredne mrtvace.– Ako si sa sedamnaest godina takav cinik, bolje da i ne razmišljam kakva ćeš biti sa trideset –

reče inspektor uzdahnuvši dramatično.– Hladna i proračunata, kao Poljakinja. Pričaj dalje.Pobeđen, Bob Martin je odvede do svog računara, pokaza joj fotografije mesta zločina i tela i dade

joj da pročita njegove zabeleške s detaljnim opisom žrtvine odeće i lekarski izveštaj, koji ona već bešefotografisala svojim mobilnim telefonom prilikom prethodne posete.

– Njegova supruga ga je pronašla ujutru. Moraš da je vidiš, Amanda, neverovatna je, najlepša ženakoju sam video u životu.

– Ajani, manekenka. Na vestima su više pričali o njoj nego o žrtvi. Na sve strane njene fotografije,ne skida crninu, kao one stare udovice, zamisli tu smejuriju – reče Amanda.

– Nije to nikakva smejurija. Možda je u njenoj zemlji takav običaj.– Da sam na njenom mestu, ja bih bila srećna što sam postala udovica jednog tako groznog muža i

usput se još i obogatila. Kako ti se čini Ajani? Mislim na njenu ličnost.– Osim što je prelepa, uspešno obuzdava emocije. Bila je prilično smirena na dan ubistva.– Smirena ili rasterećena? Gde se ona nalazila u vreme kad su joj ubili supruga? – upita ga

Amanda, misleći na informaciju koju će joj tražiti igrači Trboseka.– Ingrid Dun misli da je Ešton ubijen osam ili deset sati ranije, još nemamo konačne rezultate

autopsije. Njegova žena je spavala u kući.– Baš ubedljivo…– Mladić koji radi u njihovoj kući, Galang, rekao mi je da ona uzima tablete za spavanje i

smirenje; pretpotavljam da je zato bila onako opuštena sutradan. A i zbog šoka, razume se.– Ne možeš da budeš siguran da je te noći Ajani uzela tablete za spavanje.– Galang joj ih je odneo sa šoljom tople čokolade, kao i uvek, ali nije video da li ih je progutala,

ako na to ciljaš.– Ona je glavni osumnjičeni.– Tako bi bilo u nekom krimi filmu. U stvarnom životu vodim se iskustvom. Imam njuh za takve

stvari, zato i jesam dobar policajac. Ne postoji nijedan dokaz da je Ajani umešana, a moj njuh mikaže…

– Ne dozvoli da fizički izgled glavne osumnjičene utiče na tvoj njuh, tata. Ali u pravu si, treba bitiotvoren i za druge mogućnosti. Da je Ajani planirala da ubije svog muža, pripremila bi bolji alibi odtih tableta za spavanje.

SREDA, 25.

Stigavši kasno uveče u kuću svoga oca, Indijana pregleda poštu i među računima i političkimpropagandnim lecima pronađe neki ekskluzivan časopis pretplatom namenjen najistaknutijimvlasnicima pojedinih kreditnih kartica, koji je povremeno viđala u ordinaciji svog zubara. U kući jevladao mir, jer to beše veče skvoša i nemačke birtije za njenog oca. Ponese časopis s ostalimpošiljkama u kuhinju, stavi u vodu za čaj i sede da ga prelista. Primeti da je jedna stranica obeleženaspajalicom i pronađe članak koji će joj život promeniti iz korena.

U časopisu ugleda fotografiju Alena Kelera kako u svojoj vinogradskoj kući dočekuje goste s

nekom plavušom koja ga je držala podruku i za koju je u opisu ispod fotografije pisalo da se zoveŽenevjev fon Hute, belgijska baronica, predstavnica raznih evropskih modnih kreatora. Indijana jeznatiželjno čitala članak do trećeg poglavlja, iz kojeg je saznala da Ženevjev živi u Parizu, ali da seočekuje njeno skoro preseljenje u San Francisko, u svojstvu supruge Alena Kelera. Članak je podrobnoopisivao zabavu u čast direktora filharmonije, prenoseći mišljenja raznih zvanica o neizbežnomvenčanju, koja par nije demantovao, i o pedigreu Ženevjev fon Hute, čija porodica ima baronsku tituluod 17. veka. Na sledećoj stranici videla je još četiri fotografije Alena Kelera s istom tom ženom naraznim mestima, u nekom klubu u Los Anđelesu, na jahti na Aljasci, na gala svečanosti i kako se držepodruku na nekoj ulici u Rimu.

Zaprepašćena, drhtavih ruku i s bubnjanjem u slepoočnicama, Indijana primeti da Ženevjev nanekim fotografijama ima kratku, a na drugim dugačku kosu, i da je na Aljasci Alen Keler na sebi imaosvetlosmeđi džemper od kašmira koji se njoj toliko sviđao da ga je jednom skinuo kako bi ga poklonionjoj. Pošto se to dogodilo nekoliko nedelja nakon što ga je upoznala, nametao se neizbežan zaključakda su njen ljubavnik i ta baronica već dugo zajedno. Ponovo pročita članak i pregleda fotografijetražeći neki ključ koji bi pobio sve te činjenice, ali nije uspela ništa da pronađe. Spusti časopis na sto,preko koverte s kartama za putovanje u Indiju, i ostade tako da sedi, zureći u sudoperu, dok je čajnik skipućom vodom zviždao na šporetu.

Već petnaest godina ne beše osetila bol zbog izdaje. Dok je bila udata za Boba Martina, trpela jenjegovo ponašanje nezrelog adolescenta, s njegovim konzervama piva po podu, prijateljimaraspištoljenim ispred televizora i njegovim nasilničkim ispadima, ali je ipak odlučila da se razvedetek kad više nije mogla da trpi njegova neverstva. Tri godine nakon razvoda Bob ju je i dalje molio damu pruži drugu šansu, ali ona više nije mogla da mu veruje. Narednih godina imala je nekoliko ljubavikoje su se završavale bez ogorčenosti, jer je više niko nije varao niti napuštao. Kad bi nestao zanos,ona bi pronalazila lep način da ih se otarasi. Možda Alen Keler nije idealan partner, kako su je na točesto podsećali njena ćerka, bivši muž i Rajan Miler, ali sve do tada nijednom ne beše posumnjala unjegovu vernost, koja je za nju predstavljala osnov njihove veze. Ove dve stranice u boji na satenskompapiru časopisa bile su dokaz da se prevarila.

Da bi mogla da leči tuđa tela, Indijana beše naučila da dobro upozna svoje, i kao što se intuitivnopoistovećivala sa svojim pacijentima, isto je činila i sa samom sobom. Alen Keler je govorio da onauspostavlja vezu sa svetom putem čula i emocija, da živi u epohi koja je prethodila telefonu, u nekommagičnom univerzumu, verujući u ljudsku dobrotu; slagao se sa Seleste Roko, koja je tvrdila da jeIndijana u nekoj od prethodnih inkarnacija bila delfin i da će se u sledećoj ponovo vratiti u more, jernije stvorena za čvrsto tlo, nedostaje joj gen za predostrožnost. Tome je trebalo pridodati i nekolikogodina duhovnog puta koji ju je lišio materijalne strane i oslobodio joj um i srce. Ali ništa od toga nijeuspelo da ublaži šok kada je u časopisu ugledala Alena Kelera sa Ženevjev fon Hute.

Otišla je u svoj stan, uključila grejanje i legla na krevet da posmatra svoja osećanja u mraku,pažljivo dišući i prizivajući či, kosmičku energiju koju je pokušavala da prenese svojim pacijentima, ipranu, snagu koja održava život, jedan od aspekata boginje Šakti, njene zaštitnice. Osećala je grč ugrudima. Dugo je plakala, dok je posle ponoći naposletku nije savladao umor, te je spavala nekolikosati nespokojnim snom.

ČETVRTAK, 26.

Indijana se probudi rano ujutru nakon noći pune košmarnih snova kojih nije mogla da se seti. Utrlja

nekoliko kapi neroli ulja od narandžinog cveta na zglobove da bi se malo opustila i siđe u kuhinjusvog oca da pripremi čaj od kamilice s medom i stavi led na otečene kapke. Telo joj je bilosmlavljeno, ali joj se nakon čaja i dvadesetominutne meditacije um razbistri, te je svoju situacijumogla da sagleda objektivnije. Sigurna da joj to zen stanje neće dugo potrajati, odluči da preduzmeodređene korake pre nego što je emocije ponovo ne savladaju i pozva Alena Kelera, zakazavši musastanak u jedan sat posle podne na njihovoj omiljenoj klupi u parku Prezidio, gde su se običnosastajali. Jutro joj je proteklo uobičajeno, posao je obavljala predano, u podne zatvorila ordinaciju,otišla da popije kapučino kod Denija Dianđela, a zatim se biciklom odvezla u park. Stigla je desetminuta ranije i sela da čeka sa časopisom na krilu. Umirujuće dejstvo kamilice i nerolija beše sasvimiščezlo.

Alen Keler se pojavi tačno na vreme, sa smeškom na licu izazvanim njenim neočekivanimpozivom, kao u zlatna vremena njihove ljubavi, kada je neobuzdana želja rušila sve prepreke. Uverenda mu je taktika da je iznenadi putovanjem u Indiju prošla uspešno, sede pored nje i pokuša da jezagrli, šaleći se, ali ona se odmače i pruži mu časopis. Keler nije morao ni da ga otvara, poznat mu jebio sadržaj koji ga do tog trenutka nije zabrinjavao, jer je mogućnost da dođe do Indijaninih ruku bilaminimalna. „Ne veruješ, valjda, u sve te tračeve, Indi? Mislio sam da si inteligentna žena, nemoj sadada me razočaraš”, reče nehajnim tonom. Ta taktika mu beše manje uspešna.

Sledećih pola sata prođoše mu u pokušajima da je ubedi da mu je Ženevjev fon Hute samoprijateljica, da su se upoznali dok je on spremao doktorat iz istorije umetnosti u Briselu i da održavajukontakt na obostranu korist: on nju uvodi u zatvoren krug visokog društva, a ona njemu pomaže isavetuje ga oko ulaganja, ali nikada nisu ni pomenuli mogućnost braka, kakva besmislica, te glasinesu smešne. Potom do u tančine poče da opisuje svoje najnovije finansijske teškoće, dok ga je Indijanaslušala zatvorena u neprobojnu tišinu, jer se njena stvarnost merila pokojim dolarom, a njegovastotinama hiljada.

Prethodne godine, dok su se šetali Istanbulom držeći se za ruke, behu se dotakli teme novca itrošenja. Ona nije došla u iskušenje ni pred jednom od svih onih vizantijskih tričarija na bazaru, akasnije, na pijaci začina, pomirisala je sve što beše izloženo, da bi kupila samo nekoliko gramakurkume. Ali zato je Keler celu nedelju proveo cenkajući se oko starih tepiha i osmanskih vrčeva,žaleći se kasnije na cenu. Tom prilikom Indijana ga je upitala koliko je dovoljno, kada će reći dosta,zašto gomila stvari i otkud mu toliki novac bez rada. „Niko se nije obogatio radeći”, odgovorio joj jeon šaljivo, održavši joj predavanje o raspodeli bogatstva i o tome kako zakoni i religije postoje da bištitili imovinu i privilegije onih koji imaju više, na štetu siromašnih, zaključivši da se sistem zasnivana ogromnoj nepravdi, ali da on, na svu sreću, pripada grupi povlašćenih.

Na klupi u parku Indijana se seti tog razgovora, dok joj je on objašnjavao kolika su mu dugovanjaza porez, kreditne kartice i ostale stvari, pričajući joj o svojim najnovijim propalim investicijama i otome kako poverioce više ne može da zamajava obećanjima i uticajnim prezimenom.

– Ne znaš kako je neprijatno biti bogat a nemati novca – zaključi Keler, uzdahnuvši.– Mora da je mnogo gore nego biti siromašan kao crkveni miš. Ali nismo zato ovde, već zbog nas.

Vidim da me nikada nisi voleo kao ja tebe, Alene.Pokupi časopis, pruži mu koverat s kartama za putovanje u Indiju, stavi kacigu na glavu i odveze

se biciklom, ostavivši svog ljubavnika zapanjenog i besnog; morao je sebi da prizna da Indijaniupravo beše rekao samo delimičnu istinu: tačno je bilo da nije nameravao da se oženi sa Ženevjev, alijoj beše prećutao da s njom već šesnaest godina održava amitié amoureuse[8].

Keler i Belgijanka su se malo viđali, jer je ona neprestano putovala između Evrope i raznih gradova

Sjedinjenih Država, ali su se sastajali kad god bi se zatekli na istom mestu. Ženevjev je bila otmena izabavna, mogli su dobar deo noći da provedu izazivajući jedno drugo intelektualnim igrama čija surešenja znali samo oni, prožetim ironijom i zloćom, i ako bi mu ona zatražila, on je znao da jeneumorno zadovoljava u krevetu uz pomoć nekoliko erotskih pomagala, koje je ona uvek nosila usvojoj putnoj torbi. Pripadali su onoj društvenoj klasi bez granica, čiji se članovi prepoznaju u svakomkutku planete, putovali svetom i živeli u luksuzu koji im se činio sasvim prirodnim. Oboje su bilimegalomani, polovinu muzike koju je on imao beše mu poklonila Ženevjev, i povremeno su sesastajali u Milanu, Njujorku ili Londonu tokom operske sezone. Bio je očigledan kontrast izmeđunjegove prijateljice, koju su Plasido Domingo i Rene Fleming često lično pozivali na svoje koncerte, iIndijane Džekson koja nikada nije bila u operi dok je on nije odveo da čuje Tosku. Ni tom prilikomnije bila oduševljena muzikom, ali mu je na kraju plakala na ramenu zbog srceparajućeg završetka.

Iznerviran, Keler zaključi da nije prekršio nijedan dogovor s Indijanom, ono njegovo sa Ženevjevnije bila ljubav, bilo mu je muka od nesporazuma i nabacivanja krivice zbog besmislica, na vreme jeprekinuo tu vezu koja se ionako predugo razvlačila. Pa ipak, videvši je kako se udaljava biciklom,pade mu na pamet da se zapita kako bi reagovao on da je situacija obrnuta i da se jedno takvo ljubavnoprijateljstvo dešavalo između Indijane i Milera. „Ma teraj se do đavola, glupačo!” promrmlja, osetivšise smešno. Ne želi da je vidi nikada više, kakva odvratna scena, to se nikada ne bi dogodilo sa ženomkakva je Ženevjev. Izbaciti Indijanu iz glave, zaboraviti je, tako je najbolje, i zaista, već beše počeo daje zaboravlja. Obrisa oči nadlanicom i krenu nervoznim i krupnim koracima prema svom automobilu.

Tu noć je probdeo tumarajući kućom u Vudsajdu u kaputu i rukavicama preko pižame, jer je onomalo toplote gutala promaja koja se s uznemirujućim zvižducima provlačila kroz drvene pukotine.Ispio je svoju najbolju flašu vina, dok je po glavi preturao razne razloge da se od Indijane rastanezauvek: ono što se upravo dogodilo samo je još jedan dokaz uskogrudosti i neotesanosti te žene. Šta jezamišljala? Da će se on odreći svojih prijatelja i društvenog kruga? Kratkotrajne čarke sa Ženevjevbile su beznačajne, samo neko s tako malim svetom kakav je Indijanin može da napravi haos zbogslične besmislice. Čak se ne seća ni da joj se ikada zarekao na vernost. Kada se to dogodilo? Sigurno unekom trenutku zaslepljenosti, ako je do toga uopšte i došlo, to je bilo više formalno nego istinskoobećanje. Nisu oni jedno za drugo, znao je to od samog početka, i napravio je grešku što je Indijaniulivao lažne nade.

Vino mu je teško palo. Probudio se s gorušicom i glavoboljom. Posle dva aspirina i kašikemagnezijumovog mleka oseti se bolje, te je mogao da doručkuje kafu s tostom i engleskommarmeladom. Smogao je snage još i da prelista novine. Imao je planove za taj dan i nije nameravao daih menja. Dugo se tuširao ne bi li sa sebe sprao posledice teške noći i taman pomislio kako je povratiouobičajenu staloženost, ali kad je počeo da se brije, primeti da odjednom izgleda deset godina starije ida ga iz ogledala posmatra jedan od staraca s Tintoretove slike. Sede na ivicu kade, nag, da proučavamodre vene na svojim stopalima, dozivajući Indijanu i proklinjući je.

SUBOTA, 28.

Zaliv San Francisko osvanu prekriven mlečnobelom maglom koja ga često zaogrće, brišući obrisesveta. Magla se spuštala kotrljajući se niz vrhove brežuljaka, poput neke usporene pamučne lavine,prekrivajući odsjaj aluminijuma u vodi. Beše to jedan od onih tipičnih dana, s nekoliko stepeni razlikeizmeđu dve strane mosta Golden gejt: u San Francisku bi bila zima, a četiri kolometra severnije sijalobi jesenje sunce. Za Rajana Milera, najveća prednost tog mesta bila je blagotvorna klima, koja mu je

omogućavala da preko cele godine trenira na svežem vazduhu. Već četiri puta beše učestvovao utrijatlonu ajronmen: 3,86 kilometara plivajući, 180,25 kilometara vozeći bicikl i 42,2 kilometra trčeći,s prosečnom vrednošću od četrnaest sati, ali ga je štampa svaki put nazvala „primerom prevazilaženjaprepreka”, što ga je ljutilo, jer je zglob njegove noge bio toliko uobičajena pojava među ratnimveteranima da nije bio vredan pomena. Barem su mu proteze bile odlične, što je predstavljalo prednostu odnosu na druge amputiranih udova, koji su morali da se zadovolje običnim protezama. Njegovašepavost bila je jedva primetna i mogao je da igra i tango samo da je imao više smisla za ritam imanje strahovao da će ispasti smešan; ples mu nikada nije bio jača strana. Po njegovom mišljenju,pravi primer prevazilaženja bio je Dik Hojt, otac koji je učestvovao u trijatlonu noseći svog zaostalogsina, već odraslog i teškog kao on. Čovek je plivao vukući gumeni čamac s mladićem u njemu, vozioga biciklom pričvršćenog za prednje sedište i trčao gurajući njegova invalidska kolica. Kad god bi gaMiler video na takmičenju, nepokolebljivu ljubav tog oca u suprotnosti s hladnom strogoćomnjegovog, navrle bi mu suze na oči.

Dan mu je, kao i uvek, započeo u pet ujutru, ćigongom. To mu je davalo snagu da preživi ostatakdana i skoro uvek uspevalo da ga izmiri sa sopstvenom savešću. Beše pročitao u jednoj knjizi osamurajima rečenicu koju je prihvatio kao svoj moto: ratnik bez duhovnih vežbi običan je ubica.Potom je pripremio doručak, zelen i gust šejk s dovoljnom količinom proteina, vlakana i ugljenihhidrata da preživi na Antarktiku, i izveo Atilu na istrčavanje, da se ne bi ulenjio. Pas više nije bio takomlad, imao je osam godina, ali je bio prepun energije i nakon službovanja u ratu dosađivao se živećispokojno u San Francisku. Bio je obučen za odbranu i napad, otkrivanje mina i terorista, odvraćanjeneprijatelja, skakanje iz padobrana, plivanje u ledenoj vodi i ostale aktivnosti nesvojstvene civilnomdruštvu. Bio je gluv i slep na jedno oko, ali je te svoje nedostatke nadoknađivao izrazito razvijenimčulom njuha, čak i za jednog psa. S Milerom se sporazumevao znacima, pogađao njegove namere i bioposlušan ako bi procenio da je u pitanju neka važna naredba; u protivnom se uvlačio u svoju gluvoću ine bi obraćao pažnju.

Nakon jednočasovnog trčanja, muškarac i pas vratiše se zadihani i Atila se izvali u ćošku, dok seMiler posvetio spravama za vežbanje, raspoređenim poput zastrašujućih kipova po njegovom loftu,velikom ogoljenom prostoru s jednim širokim krevetom, televizorom, muzičkim stubom i rustičnimstolom, koji mu je služio kao trpezarija, kancelarija i radionica. Na ogromnoj konzoli nalazili su seračunari direktno povezani s vladinim agencijama, kojima je prodavao svoje usluge. Nije biloizloženih fotografija, diploma, ukrasa… ništa lično, kao da je tek stigao ili se sprema da krene, ali jena zidovima bila poređana njegova kolekcija oružja, s kojim se zabavljao rasklapajući ga i čisteći.

Njegov stan zauzimao je ceo drugi sprat stare štamparije u industrijskom delu San Franciska, unegostoljubivoj zgradi od cementa i cigle, koji je zimi bilo nemoguće zagrejati, ali dovoljnoprostranoj za njegov nemiran duh i opremljenoj velikom garažom i industrijskim liftom, gvozdenimkavezom u koji je mogao da se utera tenk, ako bi zatrebalo. Beše izabrao taj loft zbog njegoveveličine, i zato što je voleo samoću. Bio je jedini stanar zgrade, i od šest sati posle podne i vikendomna ulicama kvarta nije bilo žive duše.

Svakog drugog dana Miler je plivao u olimpijskom bazenu, a ostalim u zalivu. Te subote stiže uAkva park, gde je četiri sata imao besplatno parking mesto na ulici, i sa Atilom se uputi u Delfin klub.Bilo je hladno i pusto u taj rani sat, s tek ponekom užurbanom prilikom koja bi iznenada iskrsla izguste magle, kao priviđenje. Pas je išao na povocu i s brnjicom na njušci, za svaki slučaj: još je mogaoda pretrči pedeset kilometara za jedan sat, bio je u stanju da rastrgne pancir košulju svojim čeljustima,s tako snažnim ugrizom da nije bilo sile koja je mogla da ih razdvoji kad bi ih jednom stisnuo. Mileruje trebalo godinu dana da ga navikne na grad, ali se plašio da bi pas, ako bi bio izazvan ili iznenađen,

mogao nekoga da napadne, a onda bi morao da ga podvrgne eutanaziji. Prihvatio je takve uslove kadsu mu davali Atilu, ali sama pomisao da žrtvuje ratnog druga i najboljeg prijatelja činila mu senepodnošljivom. Dugovao mu je svoj život. Kad su ga u napadu na Irak 2007. godine ranili raznevšimu nogu, uspeo je da stavi kompresivan zavoj pre nego što se onesvestio, i sigurno bi umro da nijebilo Atile, koji ga je vukao više od stotinu metara pod rafalnom paljbom, a zatim legao preko njegaštiteći ga svojim telom dok nije stigla pomoć. U spasilačkom helikopteru Miler je dozivao svog psa inastavio da ga doziva sve vreme u avionu kojim je prevezen u američku bolnicu u Nemačkoj.

Nekoliko meseci kasnije, tokom dugotrajnog i mučnog oporavka, Miler beše saznao da je Atiladodeljen novom instruktoru i da radi za drugu grupu mornaričkih foka, u zoni pod okupacijom Alkaide. Neko mu je poslao fotografiju na kojoj nije mogao da prepozna psa, jer ga behu celog obrijali,ostavivši mu samo jednu prugu na leđima, kao Mohikancu, da bi izgledao opasnije. Ušao mu je u trag,uz pomoć svoje braće Foka Tima 6, koji su mu često slali novosti, i tako saznao da je u novembru2008. godine pas bio ranjen.

Do tada Atila već beše učestvovao u bezbroj napada i akcija zbrinjavanja, mnogima spasao život ipostao legenda među mornaričkim fokama. Ali jednoga dana, krećući se u karavanu sa svojiminstruktorom i još nekolicinom muškaraca, na putu je ekplodirala mina. Eksplozija je raznela nekolikovozila i za sobom ostavila dvojicu mrtvih i petoricu ranjenih, pored Atile. On je bio u toliko lošemstanju da su mislili da je mrtav, ali su ga pokupili zajedno s ostalima, jer se ratni drug nikada neostavlja, to je sveto pravilo. Atila je dobio lekarsku pomoć i rane su mu zalečile, iako više nije mogaoda služi u borbi, te je bio odlikovan; Rajan Miler je u jednoj kutiji čuvao fotografiju kratke svečanostii Atilinu medalju zajedno sa svojim.

Saznavši da je pas povučen iz službe, Miler je započeo mukotrpan proces usvajanja i preseljenjapsa u Sjedinjene Države, savlađujući mnogobrojne birokratske prepreke. Onoga dana kad je konačnootišao po njega u vojnu bazu, Atila ga je odmah prepoznao, skočivši na njega i valjajući se zajedno snjim po zemlji, kao nekada u njihovim igrama.

Delfin klub, plivački i veslački, postojao je od 1877. godine i od tada gajio prijateljski rivalitet sasusednim klubom, Saut Endom, u istoj prastaroj zgradi od drveta, odvojenim samo jednim tankimpregradnim zidom i vratima bez brave. Rajan dade nemi znak Atili koji se nečujno provuče i sakri usvlačionicu, prošavši pored velikog žutog natpisa s upozorenjem da je psima zabranjen ulaz, dok se onpeo stepeništem prema galeriji, maloj okrugloj sali s dve rasklimatane stolice i jednom za ljuljanje.Tu zateče Frenka Rinaldija, upravnika, koji je sa prevaljenih osamdeset četiri godine života skorouvek stizao prvi, sedajući u svoju stolicu za ljuljanje kako bi uživao u najlepšem prizoru u gradu: mostGolden gejt obasjan večernjim suncem.

– Trebaju mi dobrovoljci za čišćenje kupatila. Upiši se na spisak, mladiću – reče u znakdobrodošlice.

– Hoću. Hoćeš li danas plivati, Frenk?– A šta si mislio? Da ću ceo dan sedeti pored peći? – progunđa starac.Nije bio jedini osamdesetogodišnjak koji je prkosio ledenim vodama zaliva. Nedavno beše umro

jedan član kluba koji je u devedeset šestoj ulazio u vodu, isti onaj što je, navršivši sedamdesetu, plivaood Alkatraza s okovima na nogama i vukući čamac. Rinaldi je, kao Rajan Miler i Pedro Alarkon,pripadao „Polar klubu”, čiji članovi behu preplivali svih šezdeset četiri kilometra tokom zimskesezone. Svaki je beležio svoju dnevnu kvotu na četvrtastom papiru zakačenom na zid sa četiripribadače. Za izračunavanje pređene razdaljine postojala je mapa Akva parka i jedan konopac sačvorovima, primitivan metod za koji niko nije smatrao da treba da se promeni. Brojanje kilometara,

kao i sve ostalo u klubu, zasnivalo se na časti i sistem je savršeno funkcionisao već sto trideset petgodina.

Rajan Miler u svlačionici obuče kupaće gaće i pre nego što siđe na plažu pomazi po slabinamaAtilu, koji se namestio da ga čeka šćućuren u svom ćošku, s njuškom među prednjim šapama, trudećise da ostane neprimetan. Na plaži se nađe s Pedrom Alarkonom, koji je stigao pre njega, ali nije hteoda se kvasi jer je imao grip. Beše pripremio čamac za veslanje, obukavši tešku jaknu, s kapom na glavii šalom oko vrata, držeči u jednoj ruci mate i svoj termos s toplom vodom ispod miške. Pozdraviše seskoro neprimetnim pokretom ruke.

Alarkon gurnu čamac, uskoči u njega i nestade u magli, dok je Miler navlačio na glavunarandžastu kapu i naočare, oslobađao se proteze koju ostavi na pesku siguran da je niko neće dirnuti,i baci se u more. Oseti udar hladne vode kao neočekivan bič, ali ga odmah obuze plivački zanos i vinuga do neba. U takvim trenucima, u bestežinskom stanju, prkoseći nepredvidivim strujama iodolevajući temperaturi od 8ºC koja mu je ledila kosti, ponesen snažnim mišićima ruku i leđa, ponovoje bio onaj od nekada. Već nakon nekoliko zamaha prestade da oseća hladnoću i usredsredi se nadisanje, brzinu i pravac, orijentišući se prema bovama koje je jedva razaznavao kroz zaštitne naočare imaglu.

Dvojica muškaraca trenirala su sat vremena, vrativši se na obalu u isto vreme. Alarkon izvuče svojčamac na kopno i dodade Mileru protezu.

– Nisam u formi – promrmlja ovaj, krenuvši prema klubu naslonjen na rame svog prijatelja ihramajući, jer ga je boleo ukočen zglob.

– Noge doprinose samo nekih deset posto potisku u vodi. Imaš konjska bedra, čoveče. Nemoj ihpremarati plivanjem. U trijatlonu moraš da ih čuvaš za bicikl i trčanje.

Prekide ih zvižduk Frenka Rinaldija, koji ih s vrha stepeništa obavesti da imaju posetioca. Porednjega je stajala Indijana Džekson s dve papirne čaše u ruci, crvenog nosa i očiju punih suza od vožnjebicikla, svog uobičajenog prevoznog sredstva.

– Donela sam vam nešto najdekadentnije što postoji: toplu čokoladu s morskom solju ikaramelom, iz „Girandelija” – reče.

– Nešto se desilo? – upita je Rajan, zabrinut zbog njenog dolaska u klub, u koji nikada ranije nijekročila.

– Ništa strašno…– Onda dozvoli Mileru da nakratko ode u saunu. Neki pametnjakovići su umrli od hipotermije u

ovim vodama – reče joj Rinaldi.– A ostale su proždrale ajkule – našali se Miler.– Jel’ to istina? – upita ona.Rinaldi joj objasni da ajkule već dugo nisu viđene, ali da je nekoliko godina ranije u Akva park bio

zalutao jedan morski lav. Odgrizao je noge četrnaestoro ljudi i jurio još desetoro, koji su jedva uspelida se spasu. Stručnjaci su zaključili da je verovatno branio svoj harem, ali je Rinaldi uveren da ježivotinja imala oštećenje mozga izazvano toksičnim vodama.

– Koliko sam ti puta rekao da ne smeš da dovodiš svog psa u klub, Milere?– Milion puta, Frenk, i svaki put sam ti objasnio da je Atila službeni pas, kao vodiči za slepe.– Baš bih voleo da znam kakvu službu obavlja ova zver!– Smiruje mi živce.– Žale se članovi Delfin kluba, Milere. Tvoj pas bi mogao nekoga da ugrize.– Kako može da ugrize kad ima brnjicu, Frenk? Osim toga, on napada samo na moju komandu.

Rajan se na brzinu istušira toplom vodom i još brže se obuče, iznenađen činjenicom da je Indijanazapamtila da on subotom u to vreme trenira u klubu. Bio je ubeđen da je ona neprekidno u oblacima.Njegova prijateljica je bila pomalo luckasta, zaboravljala je svakodnevne sitnice, umela da zalutaulicama, nije bila u stanju da vodi računa o svojim troškovima, gubila telefon i tašnu, ali je u svomposlu bila neobjašnjivo pouzdana i savesna. Kad bi vezala kosu gumicom i navukla beli mantil koji jekoristila za ordinaciju, pretvarala se u razumnu sestru druge žene, one s neobuzdanom kosom i upripijenoj odeći. Rajan Miler ih je voleo obe: rasejanu i ćaknutu prijateljicu koja mu je unosila radostu život i koju je želeo da zaštiti, onu što je plesala opijena ritmom i pinjakoladom u nekom latinoklubu, u koji ih je vodio brazilski slikar, dok bi je on posmatrao, kao i onu drugu, trezvenu i ozbiljnuženu koja mu je ublažavala bolove u mišićima, čarobnicu s magičnim uljima, magnetima zaprivlačenje kosmičke energije, kristalima, viskovima i svećama. Nijedna od njih dve nije naslućivalanjegovu ljubav, koja ga je obavijala kao biljka puzavica.

Dade znak Atili da ostane u svom ćošku i ode do galerije da se pridruži Indijani, koja ga je čekalasama, jer Alarkon i Rinaldi već behu otišli. Sedoše na rasklimatane fotelje naspram velikog prozora,praćeni graktanjem galebova, posmatrajući mlečnobeli krajolik i vrhove visokih tornjeva mosta kojise pomaljao iz magle što se polako povlačila.

– Čemu dugujem ovo zadovoljstvo? – upita Rajan, pijući na silu već ohlađenu čokoladu, s kremomzgusnutom kao lepak, koju mu ona beše donela.

– Pretpostavljam da već znaš da je između Alena i mene sve završeno.– Stvarno? Šta se dogodilo? – upita je Miler, ne krijući zadovoljstvo.– Sad me još i pitaš! Za sve si ti kriv. Ti si mi poslao onaj časopis. Bila sam toliko sigurna u

Alenovu ljubav… kako sam mogla toliko da se prevarim? Kad sam videla one fotografije, bolje da sime ošamario, Rajane. Zašto si to učinio?

– Ništa ti ja nisam poslao, Indi, ali ako je to razlog što si se otarasila tog matorog osobenjaka,utoliko bolje.

– Nije mator, ima pedeset pet godina i odlično izgleda. Ali to sad nije važno, jer on više nije deomog života – reče ona, brišući nos papirnom maramicom.

– Ispričaj mi šta se desilo.– Prvo mi se zakuni da mi nisi ti poslao onaj članak.– Ti kao da me ne poznaješ! – uzviknu Miler ljutito. – Ne služim se ja podmetanjima, sve govorim

u lice. Nikad ti nisam dao povoda da posumnjaš u moje poštenje, Indijana.– Naravno, Rajane. Izvini, toliko sam zbunjena. Pronašla sam ovo u svojoj pošti – reče ona

pružajući mu nekoliko listova presavijenih napola, koje on brzo pročita i vrati joj ih.– Ta Fon Hute liči na tebe – reče nepromišljeno, ne setivši se ničeg pametnijeg.– Ma iste smo! Samo što je ona starija dvadeset godina, ima deset kilograma manje i nosi šanel –

odgovori ona.– Ti si mnogo lepša.– Ne podnosim prevaru, Rajane. To je jače od mene.– Maločas si mene optužila za prevaru.– Naprotiv, pomislila sam da si mi ti poslao članak iz odanosti, da mi učiniš uslugu i otvoriš oči.– Bio bih obična kukavica ako ti to ne bih rekao u lice, Indijana.– Da, naravno. Moram da saznam ko je to učinio, Rajane. Nije mi stiglo poštom, koverat je bio bez

markice. Neko se potrudio da mi ga donese lično i ubaci u sanduče.– To je mogao da učini bilo ko od tvojih obožavalaca, Indi, a učinio je to iz najbolje namere: da

saznaš s kim imaš posla i kakav je čovek Alen Keler.

– Ta osoba ga je ostavila u mojoj kući, ne na klinici, zna gde živim i ima informacije o momprivatnom životu. Jesam li ti rekla da su mi nestali neki delovi donjeg veša? Sigurna sam da je nekoulazio u moj stan, možda i više puta, nema načina da saznam. Lako je popeti se u moj stan a da te nevide s ulice, jer se stepenište nalazi u delu kuće zaklonjenom razgranatim borom. Amanda je toispričala Bobu, a znaš i sâm koliko je on posesivan, odmah je nenajavljeno dojurio s bravarom ipromenio brave na vratima očeve kuće i mog stana. Od tada mi više ništa nije nestalo, samo ponekadimam osećaj da je neko ulazio, ne znam kako to da ti objasnim, njegovo prisustvo se oseća u vazduhu,kao da je duh. Mislim da me neko uhodi, Rajane…

PONEDELJAK, 30.

Za tri godine koliko je Deniz Vest dolazila u Holističku kliniku, postala je najdraži pacijent mnogihterapeuta. Svakog ponedeljka posle podne, i po najvećoj oluji, vreme je posvećivala svom zdravlju iumetnosti, sastajala se s Indijanom zbog reikija, limfne drenaže i aromaterapije, s Jumiko Sato zbogakupunkture, Dejvid Maki joj je davao svoje slatke homeopatske pilule, a da bi upotpunila srećnopopodne, uzimala je časove slikanja kod Mateusa Perejre. Nikad nije izostajala, iako je morala daputuje sat i po vremena istim onim bučnim kamionom kojim je prevozila proizvode sa svoje malefarme do uličnih tezgi. Izlazila je rano, jer je parkiranje kamiona na Nort Biču predstavljalo praviizazov, i uvek donosila poneku divotu iz svog vrta doktorima za dušu, kako ih je nazivala: limun,zelenu salatu, luk, bukete narcisa, sveža jaja.

Deniz je imala šezdeset godina i tvrdila je da je živa zahvaljujući Holističkoj klinici, gde su jojpovratili zdravlje i optimizam nakon nesreće u kojoj je polomila šest kostiju i zadobila kontuzijumozga. Na klinici se oslobađala svojih političkih i društvenih frustracija – bila je anarhista– i dobijaladovoljno pozitivne energije da ne posustane u borbi do kraja nedelje. Njeni doktori za dušu mnogo suje voleli, uključujući i Mateusa Perejru, iako mu je Denizin slikarski stil ulivao nervozu. Perejrineslike bile su velika platna s izmučenim stvorenjima nabacanim osnovnim bojama, dok je ona slikalapiliće i jagnjad, teme razumljive samo iz razloga što je živela od poljoprivrede i gajenja životinja,budući da nisu imale nikakve veze s njenom amazonskom prirodom. Uprkos razlici u stilu, časovi suim oboma prolazili u dobrom raspoloženju. Deniz mu je za svaki čas uredno plaćala pedeset dolara,koje je Perejra prihvatao bez osećaja krivice, jer ona za tri godine beše naučila samo da pripremiplatna i očisti četkice. Za Božić, žena je poklanjala svoja remek-dela prijateljima, čak i svojimdoktorima za dušu; Indijana je imala čitavu kolekciju pilića i jagnjadi u garaži svoga oca, a Jumiko jepoklone prihvatala oberučke i s dubokim naklonima, u skladu s pravilima pristojnosti svoje zemlje,iako bi ih kasnije krišom sklanjala. Samo je Dejvid Maki cenio njena ulja na platnu kačeći ih u svojojordinaciji, jer je po zanimanju bio veterinar, iako su njegovi homeopatski uspesi bili toliko značajnida su mu sve mušterije bile ljudi, izuzev reumatične pudlice, koja je bila i Indijanin pacijent.

Deniz Vest su u Holistički centar prvi put doveli Rajan Miler i Pedro Alarkon, predavši je Indijaniu nadi da će moći da joj pomogne. Deniz i Alarkon su bili veliki prijatelji; kraće vreme bili su čak iljubavnici, ali nijedno od njih to nije pominjalo, pretvarajući se da su zaboravili. Denizine kosti behuzalečene nakon nekoliko složenih operacija, ali je u kolenima i kukovima i dalje osećala slabost, uzmučan osećaj da joj je u kičmu ugrađena šipka, tegobe koje je nisu sputavale u obavljanju aktivnosti ikoje je podnosila kljukajući se aspirinima uz gutljaje džina. Bila je nenaspavana i kivna na ceo svet,sve dok zajednički napori doktora za dušu i bavljenje slikarstvom nisu učinili čudo povrativši jojživotnu radost u koju se Pedro Alarkon nekoliko godina ranije bio zaljubio.

Po završetku seanse s Indijanom tog ponedeljka, Deniz siđe sa stola za masažu uzdahnuvšiblaženo, obuče svoje somotske pantalone, košulju drvoseče i muške čizme koje je uvek nosila, isačeka Rajana Milera, koji je posle nje imao zakazan termin kod Indijane. Zahvaljujući holističkimtretmanima mogla je da se popne na drugi sprat, pridržavajući se za gelender art deko, ali nikako nijemogla da savlada drvene stepenice koje su vodile do potkrovlja, tako da su se časovi slikanja održavaliu lokalu broj 3, koji je već nekoliko godina zvrjao prazan. Kineski investitor, vlasnik zgrade, nikakonije uspevao da ga iznajmi, jer su dva stanara tu bila izvršila samoubistvo: prvi se ugušio, a drugi jepucao sebi u glavu, uz jeziv prizor krvi i delova mozga na sve strane. Nekoliko terapeuta alternativnemedicine interesovalo se za taj lokal, koji se nalazio na dobrom mestu i imao preporuku prestižnogHolističkog centra, ali bi odustali čim bi čuli priču. Na Nort Biču se šuškalo da u lokalu broj 3samoubice jauču, ali Perejra, koji je živeo u zgradi, nikada nije primetio ništa natprirodno.

Rajan Miler, koji je kod Indijane dolazio ponedeljkom, često bi po završetku svog tretmanaodlazio po Deniz na časove slikanja i potom je pratio do njenog kamiona. I on je bio jedan od srećnikakoji su za Božić dobijali platna s domaćim životinjama, koja su završavala na godišnjoj aukciji jednogdoma za žene žrtve nasilja, gde su dobijala zasluženu pažnju.

Miler izađe iz Indijanine ordinacije pomiren sa svetom i sa samim sobom, noseći u sebi njen lik i živosećaj njenih ruku na svom telu. U hodniku nabasa na Kerol Andervoter, koju je povremeno sretao uklinici.

– Kako ste, gospođo? – upita je reda radi, znajući unapred odgovor, koji je uvek imao isti prizvuk.– S kancerom, ali još sam živa, kao što vidite.Nakon seanse s Milerom, Indijanu napusti smirenost koju je osećala tokom rada, kad bi se celim

bićem predavala želji da izleči, i ponovo je obuze tuga zbog propale ljubavi i neobjašnjiv strah da jeneko posmatra, kojeg nije mogla da se oslobodi. Samo nekoliko sati nakon što se u parku rastala odsvog ljubavnika, više nije osećala bes i ljutnju, već samo tugu što ga je izgubila; nikada nije tolikoplakala zbog ljubavi. Pitala se kako je moguće da nije primetila nikakve nagoveštaje da nešto ne idekako treba. Alen nije bio prisutan duhom, bio je zabrinut i potišten, i polako se behu udaljili jedno oddrugog. Umesto da ispita šta je posredi, odlučila je da mu ostavi vremena i prostora, i ne sanjajući daje uzrok svemu druga žena. Pokupi čaršave i peškire, raspremi svoju malu ordinaciju i pribeleži nekazapažanja o zdravstvenom stanju Deniz Vest i Rajana Milera, kao što je činila za svakog pacijenta.

Toga dana red je došao na Kerol Andervoter da teši Indijanu, što beše nešto sasvim novo unjihovom prijateljstvu, u kojem je ona preuzela ulogu žrtve. Za događaj s Kelerom saznala je unedelju, kada je pozvala Indijanu da zajedno odu u bioskop, primetivši da je utučena i nateravši je dajoj se izjada. Indijana je ugleda kako ulazi noseći korpu ispod ruke i, dirnuta dobrotom te žene koja jeuskoro mogla da umre i imala mnogo više razloga da očajava, pokaja se zbog svih onih prilika kada jegubila strpljenje s njom. Vide je kako sedi na stolici u prijemnom delu, u svojoj teškoj suknji, jakniboje zemlje, s maramom na glavi i korpom u krilu, i odluči da će je, čim Kerol završi s radioterapijomi oseti se bolje, odvesti u svoje omiljene prodavnice polovne odeće i kupiti joj nešto mladalačkije iženstvenije. Sebe je smatrala pravim stručnjakom za polovnu odeću, vida izoštrenog za pronalaženjeneprocenjivih blaga među beskorisnim krpama, kao što su njene čizme od zmijske kože, vrhunacelegancije, koje je mogla da nosi bez griže savesti, jer nijednom reptilu zbog njih ne beše odrana koža;bile su plastične, proizvedene na Tajvanu.

– Tako mi je žao zbog tebe, Indi. Znam koliko patiš, ali uskoro ćeš se uveriti kakav je to blagoslovza tebe. Zaslužuješ mnogo boljeg muškarca nego što je Alen – reče Kerol.

Glas joj je bio drhtav i promukao, govorila je isprekidanim šapatom, kao da joj nedostaje vazduha

ili su joj misli zbrkane, glas glupih plavuša iz starih filmova u telu seljanke s Balkana, kako ju jeopisao Alen Keler kad ju je upoznao, jedini put kad su se sve troje sastali u kafeu „Rosini”. Indijana,koja je morala da se napreže da bi je čula, jedva je uspevala da prikrije nervozu izazvanu njenimnačinom govora, koji je pripisivala bolesti, možda Kerol ima neko oštećenje glasnih žica.

– Kad ti kažem, Indijana. Keler nije za tebe.– U ljubavi niko ne razmišlja na taj način, Kerol. Alen i ja smo četiri godine bili zajedno i bili smo

srećni, barem sam ja tako verovala.– To je mnogo vremena. Za kada ste planirali venčanje?– Nikad nismo o tome razgovarali.– Kako je to čudno! Oboje ste slobodni.– Nije nam se žurilo. Ja sam htela da sačekam da Amanda ode na univerzitet.– Zašto? Tvoja ćerka se nije dobro slagala s njim?– Amanda se ne slaže dobro ni s kim ko je sa mnom ili s njenim ocem, ljubomorna je.– Nemoj da plačeš, Indijana. Uskoro će udvarači stati u red pred tvojim vratima i nadam se da ćeš

tada izabrati nekog boljeg. Keler je stvar prošlosti, kao da je mrtav, ne razmišljaj više o njemu. Vidi,donela sam poklon za Amandu, kaži mi kako ti se čini.

Spusti korpu na sto i podiže krpu koja ju je pokrivala. Unutra, u gnezdu sačinjenom od vunenogšala, spavala je neka životinjica.

– Mače – reče.– Kerol! – uzviknu Indijana.– Rekla si mi da tvoja ćerka želi mačku…– Kakav predivan poklon! Amanda će biti presrećna.– Nije me ništa koštala, dali su mi je u Društvu za zaštitu životinja. Ima šest nedelja, zdrava je i

vakcinisana. Uopšte ne smeta. Mogu li ja lično da je dam tvojoj ćerki? Volela bih da je upoznam.

UTORAK, 31.

Glavni inspektor je sedeo u svojoj kancelariji na ergonomskoj stolici, ekstravagantnom poklonu svojihpodređenih za navršenih petnaest godina policijske službe, s nogama podignutim na sto i rukama napotiljku. Petra Hor uđe bez najave, kao što je to uvek činila, s papirnom kesom i kafom. Pre nego štoju je upoznao, Bob Martin je mislio da jedno tako zvučno ime ne pristaje toj sitnoj ženici detinjegizgleda, ali je kasnije promenio mišljenje. Petra je imala trideset godina, bila je izuzetno niska imršava, s licem srcastog oblika, širokim čelom i špicastom bradom, pegavom kožom i kratkomkosom, nakostrešenom od gela i ofarbanom u crno u korenu, u sredini u narandžasto i u žuto nakrajevima, poput šubare od lisičijeg krzna. Izdaleka je izgledala kao devojčica, izbliza takođe, ali čimbi otvorila usta, raspršila bi svaku iluziju o svojoj krhkosti. Spusti kesu na sto i pruži Martinu šolju skafom.

– Koliko već sati ništa niste stavili u kljun, šefe? Dobićete hipoglikemiju. Sendvič s organskompiletinom u integralnom hlebu. Izuzetno zdravo. Jedite.

– Razmišljam.– Kakva novost! O čemu?– O psihijatrovom slučaju.– To jest, o Ajani – uzdahnu Petra teatralno. – A kad ste je već pomenuli, šefe, da vas obavestim da

imate posetu.

– Ona? – upita inspektor spuštajući noge sa stola i poravnavajući košulju.– Ne. Mladić koji liči na svodnika. Pomoćnik kod Eštonovih.– Galang. Uvedi ga.– Ne. Prvo pojedite ovo, žigolo može da sačeka.– Žigolo? – ponovi inspektor, zagrizavši sendvič.– Au, šefe! Kako ste vi naivni! – uzviknu Petra i izađe.Deset minuta kasnije, Galang je sedeo naspram inspektora, s druge strane stola. Bob Martin ga je

već nekoliko puta ispitivao u kući Eštonovih, gde je mladi Filipinac nosio crne pantalone i belukošulju dugih rukava, diskretnu uniformu koja ga je, zajedno s njegovim nedokučivim izrazom lica inečujnim kretanjem mačke, činila neprimetnim. Međutim, muškarac koji se pojavio u Upravi policijenije bio nimalo neprimetan: naočit, sportske građe, crne kose skupljene u kratak rep na potiljku, poputtoreadora, negovanih ruku i lakog osmeha s upadljivo belim zubima. Skide tamnoplavi mantil i BobMartin, ugledavši postavu s klasičnim škotskim crno-smeđim dezenom, odmah prepozna markubarberi, koju on sebi sa svojom platom nikada ne bi mogao da priušti. Zapita se koliko li zarađuje tajčovek ili mu neko možda kupuje odeću. Galang, sa svojim otmenim držanjem i egzotičnim licem,mogao je da pozira za reklamu neke muške kolonjske vode senzualnog i tajanstvenog mirisa, pomisli,ali Petra će ga ispraviti: za tako nešto pozirao bi nag i neobrijan.

Martin pretrese u glavi podatke kojima je raspolagao: Galang Tolosa, trideset četiri godine, rođenna Filipinima, doselio se u Sjedinjene Države 1995, godinu dana visokog obrazovanja, radio u klubu„Med”, u teretanama i na Institutu za program osvešćivanja tela. Upita Petru kakav je to sad mandrak,i ona mu objasni da se u teoriji radi o masaži s pozitivnim ciljevima i namerama, koja navodno imablagotvorno dejstvo na svaku ćeliju u organizmu. Bajanje poput Indijaninog, zaključi Bob, čiji sepojam o masaži zasnivao na nekoj odvratnoj prostoriji s mladim Azijatkinjama u kratkimpantalonicama i obnaženih grudi, s gumenim rukavicama na rukama.

– Oprostite što vam oduzimam vreme, glavni inspektore. Prolazio sam ovuda i pomislio dasvratim da porazgovaram s vama – reče Filipinac, osmehujući se.

– O čemu?– Biću iskren, inspektore. Imam boravišnu vizu i podneo sam molbu za američko državljanstvo, ne

bih smeo da budem umešan u neki policijski slučaj. Plašim se da će mi cela ova stvar oko doktoraEštona napraviti veliki problem – reče Galang.

– Mislite na ubistvo doktora Eštona? I treba da budete zabrinuti, mladiću. Bili ste u kući, imalipristup njegovom kabinetu, znali ste navike žrtve, nemate alibi i, ako bismo malo začeprkali, sigurnobismo pronašli i motiv. Želite li nešto da dodate svojim prethodnim izjavama? – Ljubazan tonpolicajca odudarao je od prizvuka pretnje u njegovim rečima.

– Da… Dobro, to što ste upravo pomenuli: motiv. Doktor Ešton je bio težak čovek i ja samnekoliko puta došao u sukob s njim – promrmlja Galang. Osmeh mu beše nestao s lica.

– Budite određeniji.– Doktor se ružno ophodio prema ljudima, naročito kad bi popio. Njegova prva i druga žena

optužile su ga za zlostavljanje tokom razvoda, to lako možete da proverite, inspektore.– Da li je nekada prema vama bio nasilan?– Jeste, tri puta, ali to je bilo zato što sam pokušao da zaštitim gospođu.Inspektor obuzda znatiželju i sačeka da ovaj nastavi kad bude spreman, posmatrajući izraz

njegovog lica, pokrete, skoro neprimetne tikove. Bio je naviknut na laži i polovične istine, već se bešepomirio s činjenicom da svi lažu, neko iz sujete, da bi se predstavio u što boljem svetlu, neko izstraha, a većina jednostavno iz navike. Tokom svakog policijskog ispitivanja ljudi postanu nervozni,

čak i kad su nevini, a njegov zadatak je bio da tumači odgovore, otkriva laži, nagađa prećutano. Znaoje iz iskustva da ljudi koji hoće da udovolje, kao Galang, ne podnose neprijatnu tišinu, i ako im sepruži prilika, govore više nego što je potrebno.

Nije dugo čekao: pola minuta kasnije, Filipinac mu razveza priču verovatno unapred pripremljenu,u koju se zapetljao od silne želje da zvuči uverljivo. Upoznao je Ajani u Njujorku pre deset godina,reče, bili su prijatelji kad je ona bila na vrhuncu karijere, više nego prijatelji bili su kao brat i sestra,pomagali se, viđali skoro svakodnevno. S ekonomskom krizom oboma im je trebao posao i krajem2010, kad je ona upoznala Eštona, njegova situacija bila je gotovo beznadežna. Čim su se Ešton iAjani venčali, ona ga je dovela u San Francisko kao kućepazitelja, posao daleko ispod njegovihkvalifikacija, ali on je želeo da ode iz Njujorka, gde beše uleteo u neke probleme s novcem i sličnimstvarima. Plata mu je bila mala, ali je Ajani to nadoknađivala dajući mu ponešto iza leđa svog muža.Mnogo mu je bilo teško da gleda kako njegova prijateljica pati, Ešton se u javnosti prema njojophodio kao prema kraljici, a nasamo kao prema običnom đubretu. Prvo ju je zlostavljao psihički, utome je bio nenadmašan, a kasnije je počeo i da je tuče. U nekoliko navrata video je Ajani smasnicama, koje je pokušavala da sakrije šminkom. Galang se trudio da joj pomogne, ali uprkosvelikom poverenju između njih, ona nije htela da pominje tu stranu svoga braka, stidela se, kao da jedo nasilja njenog muža dolazilo njenom krivicom.

– Mnogo su se svađali, inspektore – zaključi.– Zašto su se svađali?– Zbog nevažnih stvari, jer se njemu ne bi svidelo neko jelo, jer je ona zvala telefonom svoju

porodicu u Etiopiji, jer je doktora Eštona strašno ljutilo što nju prepoznaju god god se pojavi, a njegane. S jedne strane, on je voleo da se šepuri držeći se s njom za ruku, a sa druge je hteo da je zatvori.Uglavnom zbog takvih i sličnih stvari.

– Ali i zbog vas, gospodine Tolosa?Pitanje Galanga dočeka nespremnog. Zausti da porekne, a onda razmisli malo bolje i klimnu

glavom bez reči, potišten, brišući čelo. Ričard Ešton nije mogao da podnese njegovo prijateljstvo sAjani, reče, sumnjao je da mu ona kupuje stvari i daje novac, znao je da mu poverava tajne, odtroškova i izlazaka do prijateljstava koje joj je Ešton zabranjivao. Psihijatar ih je oboje provocirao,ponižavajući njega pred Ajani ili maltretirajući nju dok ga ne bi izveo iz takta i izazvao da mu sesuprotstavi.

– Znate, inspektore, priznajem da bi mi ponekad proključala krv, jedva sam se uzdržavao da ga nenokautiram jednim udarcem. Ne sećam se koliko sam puta morao da stanem između njih da bih gaodvojio od njegove žene, morao sam da ga guram i držim, kao neko nevaspitano dete. Jednom sammorao da ga zaključam u kupatilo dok se nije smirio, jer je jurio gospođu kuhinjskim nožem.

– Kada se to dogodilo?– Prošlog meseca. Situacija tek što se beše malo poboljšala; prolazili su kroz miran period, nisu se

svađali i ponovo su počeli da razgovaraju o knjizi koju su hteli da napišu. Ajani… gospođa Ešton jebila zadovoljna.

– Još nešto?– To je sve, inspektore. Hteo sam da vam objasnim situaciju dok vam kućne pomoćnice ne

ispričaju svoje verzije. Pretpostavljam da me ovo čini osumnjičenim, ali morate da mi verujete, janemam ništa sa smrću doktora Eštona.

– Da li posedujete neko oružje?– Ne, gospodine. Ne bih umeo da ga upotrebim.– A znali biste da upotrebite skalpel?

– Skalpel? Ne, naravno da ne bih.Kad je Galang Tolosa napustio kancelariju, inspektor pozva svoju pomoćnicu.– Šta misliš o svemu ovome što si čula iza vrata, Petra?– Da je gospođa Ešton imala dovoljno motiva da se reši svog muža, a mladić da joj u tome

pomogne.– Misliš da bi Ajani bila u stanju da napadne svog muža tejzerom?– Ne. Ona bi mu stavila neku zmiju iz Etiopije u krevet. Ali mislim da je Galang Tolosa zaboravio

da pomene jedan detalj.– Koji?– Da su on i Ajani ljubavnici. Samo trenutak, inspektore, nemojte me prekidati. Odnos to dvoje

ima mnogo nijansi, saučesnici su i bliski prijatelji, ona njega štiti, a on je sigurno jedini muškarac kojije poznaje u dušu i koji može seksualno da je zadovolji.

– Isuse! Kakve tebi perverzije padaju na pamet, ženo!– Meni malobrojne, ali Galangov repertoar je svakako mnogo širi. Ako hoćete, tačno ću vam

objasniti kakvu je vrstu genitalnog sakaćenja pretrpela Ajani sa osam godina: amputacija usmina iklitorisa. To nije tajna, sama je o tome pričala. Mogu da vam nabavim video-snimak, da vidite štarade devojčicama, nazubljenim nožem ili zarđalim žiletom, bez anestezije.

– Ne, Petra, neće biti potrebno – uzdahnu Bob Martin.

FEBRUAR

ČETVRTAK, 2.

Mnogobrojnim obavezama Blejka Džeksona pridružila se i Spasimo tune, mačka koju KerolAndervoter beše poklonila njegovoj unuci i oko koje je bilo mnogo posla, ali je morao da prizna da seživotinjica pokazala kao dobro društvo, baš kao što Elsa Domingez beše i predvidela. Amanda je imeizabrala u sećanje na Spasimo tune, svog nevidljivog prijatelja iz detinjstva, i nikome u porodici nijese činilo kontradiktornim što se mačka hrani tunjevinom iz konzerve. Blejk je svake večeri zvaoAmandu u internat da je o svemu podrobno informiše.

– Kako je Spasimo tune, deda? Mnogo mi nedostaje – reče Amanda.– Uništava nameštaj svojim kandžama.– Nema veze, ionako je prastar. Kako napreduješ s knjigom?– Još ništa. I dalje vrtim tvoj predlog o krimi romanu.– Danas sam razmišljala o tome – odgovori unuka. – Učimo o autosakramentalu. Znaš li šta je to?– Nemam blage veze.– To su bile moralne drame u pozorišnoj formi srednjeg veka, nešto poput didaktičkih alegorija u

kojima se prikazivala borba između dobra i zla. Dobro je uvek pobeđivalo, ali je zlo bilo mnogozanimljivije, jer bez poroka, greha i prokletstva autosakramental nije privlačio publiku.

– Kakve to veze ima s mojom knjigom?– Formula za krimi roman je slična. Zlo je otelotvoreno u nekom kriminalcu koji prkosi pravdi, na

kraju gubi, biva kažnjen i dobro pobeđuje, tako da su svi zadovoljni. Shvataš?– Otprilike.– Poslušaj me, matori. Ako se držiš formule, ne možeš da omaneš. Kasnije ću ti dati još neke

savete, sad moramo da se bacimo na Trbosek. Jesi li spreman?– Spreman. Čujemo se uskoro – reče deda i spusti slušalicu.Nekoliko minuta kasnije, svi igrači su sedeli pred svojim računarima i učiteljica igre otpoče novu

partiju.– Načas ćemo zaboraviti na Stejtona i Konstanteove i usredsredićemo se na Ričarda Eštona. Klejb

ima neke novosti za nas. Imaš reč, agente.– U noći ubistva, Ričardu Eštonu je urezana svastika na grudi, kukasti krst, simbol koji se već

vekovima pojavljuje u raznim kulturama, od Asteka do Kelta i budista, ali prevashodno se vezuje zanaciste.

– Znamo to, Klejbe – prekide ga unuka.– To sam pročitao u izveštaju Ingrid Dun. Amandin otac, odnosno inspektor Martin, dao mi je

pismenu dozvolu da pregledam arhivu Odeljenja za ubistva povodom slučaja Konstanteovih i EdaStejtona, sa istim tim pismom zatražio sam dokumentaciju o Ričardu Eštonu i pozajmili su mi je. Pomišljenju Ingrid Dun, svastiku su mu urezali skalpelom broj 11 trouglastog sečiva i zašiljenog vrha.Uobičajen je i lako se nabavlja, koristi se za precizno sečenje pod pravim uglom. Svastika je bila takodobro ucrtana da se može pretpostaviti da je njen autor koristio neki šablon.

– Ja o tome ništa nisam čitao u štampi – reče Ser Edmond Pedington.– Inspektor je informaciju zadržao za sebe, to čuva kao adut, može da pomogne u otkrivanju ubice

i još nije za obelodanjivanje. Kada su podigli telo nisu videli svastiku, jer je Ešton na sebi imao

majicu, košulju i kardigan; primetili su je tek kad su ga skinuli u mrtvačnici.– Jel’ bilo krvi na odeći?– upita Esmeralda.– Urezivanje je bilo pretežno površinsko i obavljeno je nakon ubistva. Leševi ne krvare.– Gde su mu tačno urezali svastiku?– Na fotografiji se vidi gore, na grudnoj kosti – reče Amanda.– Ubica je morao da mu skine kardigan i košulju, u suprotnom ne bi mogao da izvuče Eštonove

ruke iz majice da bi je podigao do vrata i ucrtao simbol na gornjem delu grudi. Kasnije je morao da gaobuče – reče Šerlok Holms.

– Svastika je neka poruka – reče Abata.– Ko je sve bio upoznat s njegovim navikama i znao da Ešton spava u kabinetu? – upita Esmeralda.– Samo njegova žena i kućepazitelj – objasni Amanda.– Ajani ne bi urezala svastiku svom mužu, iako je bio mrtav – reče Abata.– Zašto da ne? Mogla je to da učini da zametne trag. Tako bih ja postupila – usprotivi joj se

Esmeralda.– Ti si Ciganka, ti bi bila u stanju svašta da učiniš. Ali jedna dama nikad ne bi uradila nešto tako

odvratno, osim toga, ne bi imala snage da tako pomera telo. Mora da je kućepazitelj – reče Pedington,verno se pridržavajući mačističkog karaktera svog lika.

Svi prasnuše u smeh pred klasičnim rešenjem – kućepazitelj – i odmah razmotriše mogućnostideološkog zločina, budući da je Ešton imao reputaciju naciste. Šerlok Holms im ukaza napodudarnost sa Džekom Trbosekom, koji je svoje žrtve sekao skalpelom.

– Jedna od teorija o čuvenom ubici iz Londona jeste da se razumeo u medicinu – podseti ih.– Ja ne bih tako razmišljao. Ne moraš da budeš lekar da bi urezao jednostavan simbol uz pomoć

šablona i skalpela. Vrlo je jednostavno, to bi i žena mogla da uradi – reče Ser Edmond Pedington.– Ne znam… po glavi mi se mota neka slika, nešto nalik na viziju ili predosećaj… Mislim da su

sva tri slučaja koja istražujemo na neki način povezana – reče Abata, kojoj je od onolikogizgladnjivanja već počelo da se priviđa.

Isticalo im je vreme i Amanda zaključi partiju s uputstvima da pronađu moguću vezu između ta trislučaja, po Abatinim sugestijama. Možda u pitanju nisu obični potoci krvi, kako beše prorekla SelesteRoko, već nešto daleko zanimljivije: masovni ubica.

SUBOTA, 4.

Bob Martin nije imao radno vreme i ponekad je radio dva dana zaredom, bez minuta sna. Za njeganisu postojali praznici ni godišnji odmori, ali se trudio da sa svojom ćerkom provede što više vremenavikendima kada je bila kod njega. Svake druge nedelje, njegov bivši tast ostavljao bi devojku unjegovom stanu ili u kancelariji petkom uveče, nakon što bi večerala sa svojom majkom, potom bi unedelju dolazio po nju i odvozio je u internat, u slučaju njegove sprečenosti. Od razvoda, petnaestgodina ranije, toliko je puta bio prinuđen da sa svojom ćerkom obilazi mesta zločina, nemajući s kimda je ostavi, da su je već poznavali svi policajci San Franciska. Najbliže prijateljici koju je devojčicaimala bila je Petra Hor, iz koje je izvlačila policijske informacije koje je on pokušavao od nje dasakrije. Po Indijaninom mišljenju, on je bio isključivi krivac za morbidno zanimanje za zločine koje jepokazivala devojčica, ali je Bob smatrao da je ona takva rođena; Amanda će završiti kao advokatica,istražitelj, policajac ili, u najgorem slučaju, kao zločinac. Bila bi uspešna s obe strane zakona. Tesubote beše je pustio da spava duže, dok je on bio u teretani i svratio do kancelarije, potom je u podne

otišao po nju i odveo je da jede u njenom omiljenom restoranu, kafeu „Rosini”, gde se gušila uugljenim hidratima i šećeru. To je bila još jedna tačka razdora s Indijanom.

Amanda ga je čekala u sarongu obavijenom oko tela na prilično tradicionalan način i u papučama.Pošto je on upozori da napolju pada kiša, ona zaogrnu šal i na glavu stavi bolivijsku vunenu kapu s dvešarene pletenice koja joj je pokrivala uši. Devojčica smesti Spasimo tune u torbu iz Gvatemale, poklonElse Domingez, u kojoj je obično prenosila mačku. Životinjica je bila zadivljujuće mirna i tiha:sklupčana u torbi, mogla je satima da ne pisne na mestima koja su joj bila zabranjena. U kafeu„Rosini”, svi osim gazde znali su šta se nalazi u torbi, ali ih Deni Dianđelo beše upozorio da će se, akopotkažu Spasimo tune, on lično s njima obračunati. Konobar ih, kao i obično, dočeka preljubazno, nemoravši ni da ih pita šta žele da pojedu, jer su uvek naručivali isto: omlet sa sirom i kafu zainspektora, mešano pecivo i šolju tople čokolade s brdom šlaga za ćerku. Donese im porudžbinu iizvini im se što ne može duže da popriča s njima; lokal je bio prepun, a ljudi su na ulici čekalislobodan sto, kao i uvek vikendom.

– Deda je video izveštaj sa autopsije Ričarda Eštona, tata. Ti mi svastiku nisi ni pomenuo. Imaš lijoš neke podatke o slučaju koje mi nisi ispričao?

– Možeš da budeš spokojna, kćeri, Ajanina lepota nije uticala na moj policijski njuh, kako si seplašila. Ajani se nalazi na čelu liste osumnjičenih. Detaljno smo je ispitali, kao i sve zaposlene u kući.Novost je da su se pojavile nestale čarape.

– Stvarno?– Da, i to na vrlo neobičan način. Zamisli, gopođi Ešton je poštom stigao paket s nekom knjigom i

čarapama njenog muža. Paket je u pošti prošao kroz bezbroj ruku, ali nigde nijednog otiska prsta, nekoje sve obavio u rukavicama ili je pažljivo uklonio tragove.

– Kakva knjiga? – upita devojčica.– Roman, Stepski vuk, švajcarsko-nemačkog pisca Hermana Hesea, klasično delo objavljeno 1928.

godine, malo pre pojave nacizma. Jedan od psihologa iz Odeljenja proučava ga tražeči neki ključ, kojisigurno postoji. U suprotnom, zašto bi je neko poslao Ajani?

– Misliš li da je sva tri ubistva mogla da počini ista osoba?– Na koja ubistva misliš?– Jedina zanimljiva koja imamo u rukama, tata: na ubistvo Stejtona, Konstanteovih i Eštona.– Šta ti pada na pamet, mala! Nemaju ništa zajedničko.– Sva tri su se dogodila u San Francisku.– To ništa ne znači. Masovne ubice uvek biraju isti tip žrtve, motivi su im uglavnom seksualne

prirode i ponavljaju metod. U ovim ubistvima žrtve su potpuno drugačije, način izvršenja različit, anije upotrebljeno ni isto oružje. Celo odeljenje ih istražuje.

– Zasebno? Neko bi trebalo da ih posmatra sveobuhvatno.– Taj sam. Ali ovi slučajevi nisu povezani, Amanda.– Poslušaj me i ne odbacuj mogućnost serijskog ubice, tata. Ova vrsta zločina je veoma retka.– Tu si u pravu. Većina ubistava koje rešavamo jesu obračuni između bandi, tuče, droga. Poslednji

masovni ubica u ovim krajevima bio je Džozef Naso, optužen za ubijanje žena između 1977. i 1994.godine. Ima sedamdeset osam godina, sudiće mu se u okrugu Marin.

– Da, imam sve to u svojoj arhivi. Naso je odbio advokata, braniće se sâm. Ne kaje se za ono što jeučinio, ponosi se time – reče Amanda. – Ako je ova ubistva počinila ista osoba, mislim da se i onaponosi i ostavlja znakove ili tragove da bi označila svoju teritoriju.

– Tako piše u priručniku? – našali se inspektor.– Sačekaj, imam to ovde – reče ona, čitajući mu informaciju koju beše pronašla u svom mobilnom

telefonu. – Evo, slušaj: masovne ubice u Sjedinjenim Državama većinom su belci, između dvadesetpet i trideset pet godina, iako ih ima i drugih rasa, iz srednje ili niže klase, rade sami, traže psihološkozadovoljenje, u detinjstvu su bili zapostavljani ili seksualno i emocionalno zlostavljani, imaliproblema sa zakonom, poput krađa ili vandalizma. Piromani su i sadisti, kinje životinje. Imaju niskosamopoštovanje, potpuno odsustvo empatije prema svojim žrtvama, drugim rečima, psihopate su.Ponekad su ludaci koji pate od halucinacija, veruju da ih je poslao Bog ili đavo da uništehomoseksualce, prostitutke ili ljude druge rase ili religije. Seksualni motivi, koje si pomenuo,uključuju mučenje i sakaćenje žrtava, to im pričinjava zadovoljstvo. Na primer, Džefri Dahmer ježeleo da leševe muškaraca i mladića koje je ubijao pretvori u zombije, bušio im je lobanju i u njuubacivao kiselinu, čak je praktikovao i kanibalizam da bi…

– Prekini, Amanda! – uzviknu Bob Martin, prebledeo.– Samo još nešto, tata…– Ne! Znam već sve to, učili smo na Akademiji, ali to tebi ne treba.– Molim te, saslušaj me. Postoji nešto što mi se ne uklapa. Većina masovnih ubica ima nizak

koeficijent inteligencije i skromno obrazovanje. Ja mislim da se u ovom slučaju radi o prepametnomtipu.

– To bi mogla da bude i žena, iako to nije tako često – reče Bob Martin.– Potpuno tačno, mogla bi da bude i moja kuma.– Seleste? – upita njen otac, iznenađen.– Da obistini sopstveno proročanstvo i dokaže da zvezde ne greše – pojasni devojka namignuvši.

Glavni inspektor se nadao da će ta opsedenutost njegove ćerke zločinima brzo proći, kao što bešeprošla i ona zmajevima, tamnicama i vampirima. Tako je bar tvrdila psiholog Florens Levi, koja jeradila sa Amandom u detinjstvu i s kojom se upravo beše posavetovao telefonom. Po njenommišljenju, to je samo još jedan od pokazatelja devojčicine neutažive radoznalosti, još jedna od njenihintelektualnih igara. Kao oca, brinula ga je ta najnovija Amandina razonoda, ali je kao detektiv boljenego iko drugi razumeo njeno oduševljenje ubistvima i sprovođenjem pravde.

Indijana je tvrdila da ne postoje „dobro” i „zlo”; zlo je samo iskrivljena prirodna dobrota,pokazatelj bolesne duše. Za nju je pravni sistem bio oblik kolektivne osvete kojom društvo kažnjavaprestupnike, stavlja ih iza rešetaka i ključeve baca daleko, bez ikakve namere da im pomogne, iako jeteška srca morala da prizna da postoje zločinci kojima nema spasa i koje treba zatvoriti da još nekomene bi naneli zlo. Naivnost njegove bivše žene ga je izluđivala. U teoriji, njega nisu ni trebale dazanimaju gluposti koje je ona bila u stanju da izgovori, ali je svoje apsurdne ideje usađivala Amandi uglavu ne štiteći je kako treba i ne preduzimajući nikakve mere opreza kao svaka normalna majka.Indijana je i dalje bila ista ona romantična devojčica koja se zaljubila u njega s petnaest godina. Kadse Amanda rodila, oboje su bili derišta, ali on od tada beše sazreo, stekao iskustvo, očeličio se, postaopravi muškarac u nekim aspektima, kako je govorila Petra Hor kad bi popila više od dva piva; Indijanaje, pak, bila zaglavljena u večnom pubertetu.

Zbog svoje profesije primoran sam da viđam svakakve užase, razmišljao je, kakvu ja iluziju moguda gajim po pitanju ljudi, u stanju su da počine najgora zverstva, malo je ispravnih ljudi na ovomzajebanom svetu, nisu slučajno zatvori puni kÔ oko, premda je činjenica da su robijaši uglavnomklošari, narkomani, alkoholičari i sitni prevaranti, dok mafijaše, špekulante, korumpiranu vlast i,najzad, zločince iz najviših krugova, takve retko diraju, neću da se zavaravam, ali ipak moram daobavljam svoj posao; neki zločini me dovode do ludila, dođe mi da uzmem pravdu u svoje ruke,pedofilija, dečja prostitucija, trgovina ljudima, a da ne govorim o porodičnom nasilju. Koliko sam

video žena koje su ubili ljubavnici ili muževi? Koliko pretučene dece, silovane, napuštene? A uliceSan Franciska sve su opasnije i nesigurnije. Zatvori su najprofitabilniji privatan biznis u Kaliforniji, aipak je nasilje u porastu. Za Indijanu to predstavlja definitivan dokaz da sistem ne funkcioniše, alikoje je rešenje? Bez zakona i reda zavladao bi haos u društvu. Strah. Koren nasilja je strah.Pretpostavljam da postoje ljudi koji su dostigli uzvišeno stanje svesti, kao dalaj lama, i ničega se neplaše, ali ja ne poznajem nikoga takvog i mislim da je život bez straha glupost, vrhunacnepromišljenosti. Ne kažem da je dalaj lama glup, razume se, mora da taj sveti čovek ima svojerazloge što se neprekidno smeška, ali ja, kao otac i policajac, potpuno sam svestan nasilja,izopačenosti i poroka i moram svoju ćerku da pripremim za to. Kako to da učinim a da ne uništimnjenu nevinost?

Ali polako, budimo realni, zaključi. O kakvoj to nevinosti ja govorim? Sa sedamnaest godina,Amanda do detalja proučava najgrozomornija ubistva, kao da planira da ih počini.

NEDELJA, 5.

Rajan Miler je otišao po Indijanu u njenu kuću u Potrero Hilu u devet sati ujutru, kako se behu idogovorili, ne obazirući se na nepovoljnu vremensku prognozu na televiziji, s optimističkim planomda ponesu bicikle i dan provedu u šumi i na brežuljcima zapadnog dela okruga Marin. Voda u zalivubeše uzburkana, nebo je imalo boju olova i duvao je ledeni vetar koji bi pokolebao svakoga manjetvrdoglavog i zaljubljenog od Milera. Spremao se da osvoji Indijanu s istom onom nepokolebljivomodlučnošću s kakvom je ranije pristupao ratu, ali morao je da postupa oprezno. Nije mogao da stupi uotvoren napad, jer je postojala mogućnost da je uplaši i time izgubi prelepo prijateljstvo koje behuizgradili. Morao je da joj dâ vremena da se oporavi od Kelera, iako nije nameravao da čeka predugo,jer je već bio dovoljno uviđavan i, kao što je govorio Pedro Alarkon, mogao je da se pojavi nekoodlučniji i da mu je preotme. Bolje da i ne razmišlja o takvoj mogućnosti, jer bi morao da ga ubije,razmišljao je pomalo euforično, žaleći što pravila borbe ne mogu da se primene na ovakve okolnosti.Koliko bi lakše bilo obračunati se sa suparnikom bez prenemaganja! Osećao je kao da je oduvek biodeo Indijaninog života, iako su u pitanju bile samo tri godine, i da je poznaje bolje nego samoga sebe.Sada mu se ukazala prilika, ali ona nije bila spremna za novu ljubav, delovala je utučeno. I dalje jeradila kao uvek, ali čak je i on, koji se smatrao manje perceptivnim od njenih pacijenata, nesposobanda ceni suptilnosti reikija ili magneta, primećivao da joj nedostaje nekadašnja energija.

Indijana ga je čekala s tek skuvanom kafom, koju popiše s nogu u kuhinji. Nije imala baš velikuželju da izađe napolje pod pretnjom oluje, ali joj beše žao da razočara Milera koji je cele sedmicepričao samo o tom izletu, i Atilu, koji je strpljivo čekao kraj vrata. Oprala je šoljice, ostavila porukusvom ocu obaveštavajući ga da će se vratiti uveče i da bi volela da vidi Amandu pre nego što jeodvede u internat, obukla jaknu i pomogla Mileru da smeste njen bicikl u kamionet. Potom se smestilau kabini između njega i Atile, koji nikad nikome nije ustupao svoje mesto pored prozora.

Vetar je zviždao među kablovima mosta, tresući retka vozila koja su se u to doba tuda kretala.Nisu se videle uobičajene nedeljne jedrilice niti turisti pristigli iz udaljenih krajeva da bi pešice prešlimost Golden gejt. Nada da će s druge strane biti vedro, kao što je obično slučaj, brzo se raspršila, aliMiler nije poslušao Indijanin savet da odlože izlet, već je produžio auto-putem 101 prema Aveniji serFrensis Drejk, a odatle prema državnom parku Semjuel P. Tejlor, gde se behu upoznali.

Za tih četrdeset i nešto minuta, oluja se sruči nezaustavljivom silinom, tamni oblaci napuniše seelektricitetom, a na beličastoj svetlosti munja drveće koje je savijao vetar podsećalo je na sablasti.

Dva puta su morali da se zaustave, jer se od pljuska nije videlo dalje od brisača, ali čim bi se malostišao, Miler bi nastavljao, zaobilazeći klizave krivine i grane iščupane iz korena, rizikujući da u neštoudari ili da ih sprže gromovi. Najzad, poražen od prirode, zaustavi automobil s jedne strane puta,zaroni lice među ruke ukrštene na volanu i prokle sudbinu na vojničkom jeziku, dok je Atilaposmatrao svu tu strahotu sa svog ružičastog jastučeta tako tužnog izraza lica da Indijanu obuze smeh.Ubrzo svojim smehom zarazi i Milera i oni stadoše da se smeju i smeju komičnoj situaciji, sveneobuzdanije, dok im suze ne pođoše na oči, naočigled zbunjenog psa koji nije video ništa smešno utome što sede zarobljni u vozilu umesto da trčkaraju po šumi.

Kasnije, kad su oboje ostali nasamo sa sećanjem na tek proživljenu ljubav, nisu znali čemu da jepripišu, da li huku oluje koja beše protutnjala, rasterećujućem zajedničkom smehu ili blizini uskučenoj kabini kamioneta, ili je pak to bilo neizbežno jer su oboje bili spremni. Dogodilo seistovremeno, pogledali su se i otkrili, bez ikakvih zadrški, kao što nikada ranije nisu učinili, i ona jevidela ljubav u njegovim očima, osećanje toliko iskreno da joj beše probudilo želju potisnutu isputavanu već godinama.

Indijana je poznavala tog čoveka bolje nego iko drugi, svaki pedalj njegovog tela, crvenkastu iblistavu kožu patrljka, čvrste butine izbrazdane ožiljcima, slabo pokretljiv struk, liniju kičmenogstuba, pršljen po pršljen, razvijene mišiće leđa, grudi i ruku, elegantne šake, prst po prst, vrat ukočenkao drvo, uvek napet potiljak, osetljive uši koje je tokom masaže izbegavala da dodiruje da se ne bipostideo zbog erekcije; mogla je naslepo da ga prepozna po mirisu sapuna i znoja, po kosi ošišanoj nakeca, vibriranju njegovih glasnih žica; volela je njegove karakteristične pokrete, način na koji je voziojednom rukom, igrao se s Atilom kao dečak, koristio pribor za jelo za stolom, skidao majicu,nameštao protezu; znala je da u bioskopu plače gledajući ljubavne scene, da najviše voli sladoled odpistaća, da nikada ne gleda druge žene kada je s njom u društvu, da mu nedostaje vojnički život, da muduša pati i da se nikada, baš nikada ne žali. Tokom bezbrojnih isceliteljskih seansi prelazila je rukompreko svakog milimetra tela tog muškarca, koji je s četrdeset godina izgledao mnogo mlađe nego štoje uobičajeno, diveći se njegovoj gruboj muškosti i suzdržanoj snazi, koju je ponekad nesvesnoporedila s Alenom Kelerom. Njen ljubavnik, vitak i zgodan, sa svojom prefinjenošću, osetljivošću iironijom, bio je sušta suprotnost Rajanu Mileru. Ali u tom trenutku, u kabini kamioneta, Keler nijepostojao, nikada nije postojao, jedino stvarno za Indijanu beše njena nesavladiva želja za timmuškarcem koji najednom postade stranac.

Tim dugim pogledom rekoše sve što je trebalo reći. Obgrlivši je, Miler je privuče sebi, ona podiželice i poljubiše se bez oklevanja, kao da im nije prvi put, sa strašću od koje je on već tri godine izgaraoa ona mislila da je više neće osetiti, jer se beše ušuškala u zrelu ljubav Alena Kelera. Tokom dugiherotskih igara sa svojim nekadašnjim ljubavnikom, koji je raznim drogama, pomagalima i dovijanjimapokušavao da nadoknadi seksualne nedostatke, ona je doživljavala zadovoljstvo i zabavljala se, ali nijeosećala vrelu požudu s kojom se u tom trenutku hvatala za Rajana Milera, držeći ga obema rukama,ljubeći ga dok ne bi ostala bez daha, iznenađena mekoćom njegovih usana, ukusom njegove pljuvačkei intimnošću njegovog jezika, nestrpljiva, pokušavajući da skine jaknu, prsluk i bluzu a da ne prekinepoljubac, i penjući se na njega u skučenoj kabini s volanom između njih. Možda bi i uspela da ih Atilanije prekinuo dugim zavijanjem sablažnjenog psa. Bili su potpuno zaboravili na njega. To ih jedonekle prizvalo svesti i uspeše na trenutak da se razdvoje, kako bi porazmislili šta da urade s timnepoželjnim svedokom, i pošto nisu mogli da ga izbace napolje na oluju, smisliše logičnije rešenje: dapotraže neki hotel.

Dok je Miler sumanutom brzinom vozio naslepo po kiši, Indijana ga je milovala i ljubila gde godbi stigla, pred Atilinim uvređenim pogledom. Prva svetla koja ugledaše pripadala su istom onom

pompeznom hotelčiću u koji su ponekad svraćali nedeljom da doručkuju najbolji francuski tost sasvežom pavlakom iz regiona. Nisu očekivali goste po onakvom vremenu, ali im obezbediše najboljusobu, bajkovitu prostoriju obloženu tapetama cvetnog dezena, s nameštajem tokarenih nogara izavesama s resicama, sa širokim i kvalitetno izrađenim krevetom, otpornim na ljubavne vratolomije.Atila je morao da sačeka nekoliko sati u kamionetu dok se Miler nije setio da i on postoji.

UTORAK, 7.

U osam sati i petnaest minuta uveče, sudija Rejčel Rouzen parkirala je svoj volvo u garaži zgrade ukojoj je živela, izvadila iz prtljažnika tešku torbu s dokumentima koje je te noći nameravala da proučii kesu iz prodavnice sa svojom večerom i sutrašnjim ručkom, komad lososa, brokoli, dva paradajza iavokado. Odrasla je u strogom okruženju i za nju je svaki nepotreban trošak predstavljao uvreduuspomene na njene roditelje, koji su preživeli koncentracioni logor u Poljskoj, došli u Ameriku bezigde ičega i uz velike napore uspeli da svoj život učine podnošljivim. Kupovala je samo ono što joj jebilo potrebno za taj dan i ništa nije bacala; ostatke večere mogla je da iskoristi narednog dana, nosećiih u plastičnim posudama u Sud za maloletnike, gde je ručala sama u svojoj kancelariji. Nije živelaloše, ali se nije razbacivala i štedela je kao mazga u nadi da će se penzionisati u šezdeset petoj i živetiod svojih prihoda. Beše nasledila nameštaj od porodice i skroman nakit od svoje majke, bez većevrednosti osim emotivne, i bila vlasnica svog potkrovlja, akcija Džonson & Džonson, Epla i Ševrona iušteđevine u banci koju je nameravala da potroši do poslednjeg novčića pre nego što umre, jer niježelela da se njen sin i snaja okoriste od njenog rada, jer to nisu zaslužili.

Napusti žurno tu smrdljivu garažu prepunu senki, mesto mnogo nesigurnije od zgrade; bila senaslušala priča o napadima na takvim mestima, napadima na same i stare žene, kao što je bila ona.Dugo se već osećala ranjivom i ugroženom, više nije ona snažna i odlučna žena kakva je nekada bila,pred kojom su se tresli najokoreliji banditi, a policajci i kolege je poštovali. Sad su je isti ti ljudiogovarali iza leđa, izmislili su joj i nadimak, zvali je Mesarka, ili tako nešto, naravno da niko to nijesmeo da joj kaže u lice. Bila je umorna, bolje reći živela umorna, više nije mogla ni da potrči, jedva jeuspevala da se prošeta jedan krug po parku, krajnje je vreme da ode u penziju, nedostaje joj još samonekoliko meseci da konačno uživa u zasluženom odmoru.

Pope se liftom direktno do svog stana, ne prošavši pored portirnice da pokupi poštu, jer je portirodlazio u sedam sati uveče i sve zaključavao. Trebalo joj je nekoliko minuta da otvori dve brave nasvojim vratima, a kada je ušla, primeti da pri izlasku beše zaboravila da uključi alarm, nedopustivpropust koji joj se nikada ranije nije dogodio. Htela je to da pripiše prenatrpanom rasporeduposlednjih nedelja, bila je rasejana i ujutru na brzinu izašla jer je kasnila, ali ju je proganjao uporan imučan osećaj da polako gubi pamćenje. Smesta je obuze strah da je neko ulazio; čula je takođe danijedan alarm nije siguran, i da sad postoje neki elektronski uređaji kojim lako mogu da sedeaktiviraju.

Rejčel Rouzen se nije mnogo dopadao njen dom; ideja da kupi taj stan visokih tavanica, star ineprivlačan, beše potekla od njenog muža, nikad nisu uspeli da ga preurede, kako su oduvek maštali, iostao je isti već trideset godina, s hladnim dahom mauzoleja. Nameravala je da ga proda čim sepenzioniše i da se preseli na neko sunčano mesto, gde joj neće biti potrebno grejanje, kakva je Florida.Iscrpljena od celodnevnog natezanja s advokatima i delinkventima, uključi svetlo u predsoblju, ostavitorbu na trpezarijskom stolu, pođe pipajući mračnim hodnikom prema kuhinji, gde kesu iz prodavnicespusti na policu i ode u svoju sobu da skine poslovnu odeću i obuče nešto komotnije. Petnaest minuta

kasnije vrati se u kuhinju da pripremi sebi večeru, u pižami, flanelskoj kućnoj haljini i papučamapostavljenim ovčijim krznom. Nije uspela da isprazni kesu.

Prvo ga je osetila iza leđa, neko nečujno prisustvo nalik na ružno sećanje, i nije se pomerila,iščekujući, s istim onim osećajem straha koji je beše obuzeo kad je u garaži izašla iz automobila.Primora sebe da obuzda maštu, nije želela da završi kao njena majka koja je poslednje godine životaprovela zaključana u svom stanu, ne izlazeći ni zbog čega, ubeđena da je agenti Gestapoa čekaju sdruge strane vrata. Stari ljudi postaju plašljivi, ali ja nisam kao moja majka, pomisli. Učini joj se da ječula zvuk trenja nečega poput papira ili plastike i okrenu se prema kuhinjskim vratima. Neka siluetase ocrtavala na pragu, nejasna ljudska figura, naduvena, bez lica, usporena i trapava kao astronaut naMesecu. Ispusti promukao i jeziv krik, koji je dopirao iz utrobe i peo joj se grudima kao vapaj, videkako se sablasna figura primiče; drugi krik joj se zaglavi u grlu i preseče joj dah.

Rejčel Rouzen se povuče jedan korak, saplete se o sto i pade u stranu, štiteći glavu rukama. Ostadena podu, preklinjući tiho da je ne povrede, nudeći novac i vredne stvari koje je imala u kući, otpuzapod sto, gde se sklupča drhteći, pregovarajući i plačući tokom tri beskrajna minuta koliko je bilasvesna. Nije osetila ubod u bedro.

PETAK, 10.

Za inspektora Boba Martina beše neuobičajeno da se zatekne u krevetu petkom u pola osam ujutru, jerje njegov radni dan uglavnom započinjao u zoru. Ležao je s rukama iza glave, u najudobnijempoložaju, posmatrajući svetlucavu dnevnu svetlost što se probijala kroz bele venecijanere u njegovojsobi i boreći se protiv želje da zapali cigaretu. Već sedam meseci nije pušio, nosio je nikotinski flasteri iglice koje mu Jumiko Sato beše stavila na uši, ali je i dalje imao neodoljivu potrebu za cigaretama.Ajani mu beše predložila, tokom jednog od njihovih susreta koji su se od ispitivanja već bili pretvoriliu razgovore, da proba sa hipnozom, jednim od psiholoških metoda koji je proslavio njenog muža, alise njemu ta ideja nije dopala. Smatrao je da hipnoza dovodi do zloupotreba, kao u onom filmu ukojem mađioničar hipnotiše Vudija Alena primoravajući ga da krade nakit po kućama.

Upravo beše vodio ljubav s Karlom treći put za pet sati, što baš i nije bio rekord, jer je trajaloukupno dvadeset tri minuta, a sada, dok je ona pripremala kafu u kuhinji, on je razmišljao o gospođiEšton, o slatkom mirisu njene kože, koji je mogao samo da naslućuje jer se nikada ne beše našaodovoljno blizu nje da bi osetio kako miriše, o njenom dugačkom vratu, očima boje meda s pospanimkapcima, njenom usporenom i dubokom glasu, nalik na šum reke ili zvuk fena. Od Eštonove smrtibeše prošlo mesec dana, a on je i dalje smišljao razne izgovore kako bi udovicu viđao gotovosvakodnevno. To je izazivalo sarkastične komentare Petre Hor. Njegova pomoćnica mu je ukazivalasve manje poštovanja. To je zato što su se previše zbližili, moraće da je vrati na mesto koje jojpripada.

Vodeći ljubav s Karlom u mraku, maštao je da to radi s Ajani, obe žene bile su visoke i vitke,dugih kostiju i istaknutih jagodica, ali bi se čarolija raspršila čim bi Karla otvorila usta izgovarajućisijaset bestidnosti s poljskim akcentom, koje su ga u početku uzbuđivale, ali su ubrzo počele da ganerviraju. Ajani vodi ljubav tiho, bio je siguran u to, ili možda prede kao Spasimo tune, ali sigurno neizgovara bezobrazluke na etiopskom jeziku. Nije želeo da zamišlja Ajani s Galangom, kako bešenatuknula Petra, a još manje sakaćenje koje je ta žena pretrpela u detinjstvu. Nikada u životu nijevideo nekog tako neobičnog kao što je Ajani. Do nosa mu dopre miris kafe u trenutku kada zazvonitelefon.

– Bobe, ja sam, Blejk. Možeš li da dođeš do mene? Hitno je.– Nešto se dogodilo Amandi? Indijani? – uzviknu inspektor skočivši iz kreveta.– Ne, ali ozbiljno je.– Stižem.Blejk Džekson, nimalo sklon paničenju, sigurno ima jak razlog kad ga je pozvao. Za dva minuta

pljusnu se vodom po licu, obuče prvo što mu se našlo pri ruci i odjuri do svog automobila, nepozdravivši se s Karlom, koja ostade naga u kuhinji, s dve šolje kafe u rukama.

Stigavši u Potrero Hil, ugleda ružičast kamionet Atomskih Pepeljuga parkiran pred vratima svogbivšeg tasta, i njega u kuhinji sa Elsom Domingez i njene dve ćerke, Noemi i Alisijom. Bile su mlade,lepuškaste, kockastih tela i energične, bez imalo bezazlenosti i dobroćudnosti svoje majke. Behupočele da se bave ćišćenjem kuća još u srednjoj školi, posle časova, kako bi doprinele kućnombudžetu, i za nekoliko godina postale prave preduzetnice. Pronalazile su mušterije i ugovarale usloverada, potom slale druge žene da čiste i na kraju meseca naplaćivale usluge, isplaćivale plate i kupovalematerijal za čišćenje. Radnice tako nisu morale da strahuju da će ih bezdušne gazde eksploatisati, amušterije da brinu o pravnom statusu tih žena ili da na španski prevode uputstva, jer su se dogovaralidirektno s Noemi i Alisijom, koje su odgovarale za kvalitet usluga i poštenje svojih radnica.

Atomske Pepeljuge behu se umnožile poslednjih godina, pokrivajući široku gradsku zonu, i zanjihove usluge postojala je lista čekanja. U kuće su odlazile uglavnom jednom nedeljno, stižući ugrupama od po dve ili tri, i odmah se bacale na posao s takvim žarom da bi nakon samo nekoliko satisve blistalo od čistoće. Tako su godinama radile i kod Rejčel Rouzen, u Ulici Čerč, do tog petkaujutru, kad su je pronašle obešenu o ventilator.

Alisija i Noemi objasniše inspektoru da je Rejčel Rouzen stalno zanovetala kako im ne bi plaćala navreme, da su na kraju, umorne od natezanja s njom svakog meseca, odlučile da joj uskrate usluge. Togjutra obe su otišle da naplate decembarski i januarski ček i da je obaveste da Pepeljuge više nećedolaziti. Stigle su u sedam sati, pre nego što je portir došao jer mu je radni dan počinjao u osam, ali suone znale kako da otvore glavni ulaz i imale su ključ od stana svoje mušterije. Stan su zatekle upolumraku i leden, grejanje beše isključeno, i začudile se mukloj tišini, jer je Rouzen ustajala rano i uto vreme već bi pila čaj slušajući vesti na televiziji svom jačinom, u trenerci i patikama za šetnju poparku Dolores. Uvek je išla istim putem: iz Ulice Čerč prešla bi most za pešake, hodala pola satabrzim korakom, zaustavila se u pekari „Tartin”, na ćošku Gerera i Osamnaeste ulice, kupila pecivo ivraćala se kući da se istušira i obuče za odlazak u Sud. Dve žene obišle su dnevnu sobu, radnu sobu,trpezariju i kuhinju dozivajući gospođu, pokucale na zatvorena vrata njene sobe i, ne dobivši odgovor,osmelile se da uđu.

– Visila je sa tavanice – reče Alisija šapatom, kao da se plašila da će je neko čuti.– Samoubistvo? – upita inspektor.– Prvo smo to pomislile i pogledale da li je živa i da li možemo da je otkačimo, ali smo potom

shvatile da je ubijena, jer niko sebi ne prekriva usta lepljivom trakom kad namerava da se ubije, zarne? Onda smo se prepale i Alisija mi je rekla da brzo izađemo. Setile smo se otisaka prstiju i zato smoočistile vrata i sve što smo dotakle – objasni Noemi, primetno nervozna.

– Kontaminirale ste mesto zločina! – uzviknu inspektor.– Nismo mi ništa kontaminirale. Očistile smo ga vlažnim peškirima. Znate, to su oni za

jednokratnu upotrebu, uvek ih nosimo sa sobom, za dezinfekciju.– Pozvale smo mamu iz kamioneta – dodade njena sestra, pokazujući na Elsu, koja je tiho plakala

na svojoj stolici, stiskajući Blejkovu ruku.

– Ja sam im rekla da odmah dođu kod gospodina Džeksona. Šta su drugo mogle da učine? – rečeElsa.

– Da pozovu 911, na primer – natuknu Bob Martin.– Devojke ne žele probleme s Imigracionim, Bobe. One imaju radnu dozvolu, ali većina žena koje

rade kod njih nije prijavljena – objasni mu Blejk.– Ako su one prijavljenje, nemaju čega da se plaše.– To ti misliš, nemaš pojma kako je biti imigrant s latinoameričkim akcentom – odgovori njegov

bivši tast.– Rejčel Rouzen je bila vrlo nepoverljiva. Niko je nije posećivao, čak ni njen sin nema ključeve od

tog stana, samo Alisija i Noemi, koje su svake sedmice tamo odvodile čistačice. Biće osumnjičene.– Gospođi nikad ništa nije nestalo, zato nam je na kraju dala ključ. U početku je ostajala da

nadgleda, prebrojavala pribol za jelo i svaki komad odeće koji bismo ubacile u mašinu za pranje, ali sekasnije opustila – objasni Alisija.

– Još ne razumem zašto nisu pozvale policiju – nije odustajao Bob Martin, hvatajući se za svojmobilni telefon.

– Sačekaj, Bobe! – zaustavi ga Blejk.– Toliko dugo radimo u ovoj zemlji, mi smo pošteni ljudi! Vi nas poznajete, zamislite da nas

okrive za smrt te gospođe – zajeca Elsa Domingez.– Sve će se uskoro razjasniti, Elsa, ne brinite – uveravao ju je Bob Martin.– Elsa se brine za Uga, svog mlađeg sina – umeša se Blejk. – Kao što znaš, mladić je imao

problema sa zakonom, i sâm si u nekoliko navrata morao da mu priskačeš u pomoć, sećaš se? Bio je uzatvoru zbog tuča i krađa. Ugo je imao pristup ključu od tog stana.

– Kako to? – upita inspektor.– Moj brat živi sa mnom – reče Noemi. – Ključevi od svih kuća u kojima radimo okačeni su u

mojoj sobi na jednom privesku, s imenima mušterija. Ugo je malo tupav i upada u neprilike, ali ne bibio u stanju ni mrava da zgazi.

– Tvoj brat je mogao da ode u stan Rouzenove da bi ukrao… – nagađao je inspektor.– Zar misliš da bi zadavio tu ženu? Daj, Bobe, molim te! Pomozi nam, ne smemo mladića da

mešamo u ovo – zamoli ga Blejk.– To je nemoguće. Moraćemo da ispitamo sve koji su imali kontakt sa žrtvom i Ugovo ime će se

pojaviti u istrazi. Pokušaću da mu dam nekoliko dana – reče inspektor. – Odoh u kancelariju. Za desetminuta uputite kratak anoniman poziv policiji iz neke javne govornice i obavestite ih o ubistvu. Nemorate da se predstavljate, samo im kažite adresu gospođe Rouzen.

Inspektor se zaustavi na pumpi da napuni gorivo i, baš kao što je i očekivao, na mobilnom telefonudočeka ga glas Petre Hor koja ga je obaveštavala o lešu u Ulici Čerč. Uputi se prema odredištu dok muje pomoćnica, s vojničkom efikasnošću, davala prve podatke o žrtvi. Rejčel Rouzen, rođena 1948,diplomirala u Hastingsu, radila kao advokat u jednoj privatnoj firmi, potom kao javni tužilac i najzadkao sudija za maloletnike, posao koji je obavljala do smrti.

– Imala je šezdeset četiri godine, trebalo je da se penzioniše sledeće godine – dodade Petra. –Udala se za Dejvida Rouzena, rastali su se ali ne i razveli, dobili jednog sina, Ismaela, koji živi u SanFrancisku i radi, čini mi se, u nekoj distribuciji alkoholnih pića, ali to ću tek proveriti. On još nijeobavešten. Već znam šta mislite, šefe: glavni osumnjičeni je njen suprug, ali to nam neće biti odkoristi, jer Dejvid Rouzen ima savršen alibi.

– A to je?

– Umro je od srčanog udara 1998. godine.– Kakav maler, Petra. Još nešto?– Rouzenova se nije dobro slagala sa svojom snajom, zbog čega se udaljila od sina i troje unučadi.

Od ostatka porodice ima dva brata u Bruklinu, koje izgleda godinama nije viđala. Nije bila bašdruželjubiva, bila je ogorčena i kivna žena. U Sudu je važila za strogu, presude su joj bilezastrašujuće.

– Novac? – upita Bob.– To ne znam, ali istražujem. Hoćete li da vam kažem svoje mišljenje, šefe? Bila je zajebana

starica, trebalo bi da gori u paklu.Kad je Bob Martin stigao u Ulicu Čerč, preko puta parka Dolores, pola četvrti već beše opkoljeno

kordonima policije koja je preusmeravala saobraćaj. Jedan policajac ga isprati do zgrade, gde mudežurni portir, Manuel Valensuela, Španac od pedesetak godina, u tamnom odelu i kravati, objasni danije on pozvao 911. Saznao je za događaj kad su se pojavili agenti i naredili mu da otključa stan RejčelRouzen univerzalnim ključem. Reče da je gospođu poslednji put video u ponedeljak, kad je pokupilasvoju poštu, što nije učinila u utorak, sredu i četvrtak, zbog čega je pomislio da je na putu. Dešavalo seda je nema po nekoliko dana, ali takav joj je bio posao. Tog jutra pozvao ju je negde posle osam sati,čim mu je počela smena, da je pita da li da se popne i donose joj nagomilanu poštu i paket koji jojbeše stigao prethodne večeri, ali niko nije odgovarao na telefon. Manuel Valensuela je pretpostavio daje žena, ako se vratila s puta, otišla u park. Pre nego što je i uspeo da se zabrine stigla je policija sambulantnim kolima, zbog strahote koja je potresla celu četvrt.

Bob Martin naredi portiru da ne napušta svoje radno mesto i da stanarima zgrade daje samonajosnovnije informacije kako ne bi zavladala panika, potom uze poštu i paket i uputi se u stan RejčelRouzen, gde ga je čekao narednik Džozef Dezev, koji je stigao prvi na poziv 911. Inspektor seobradova kad ga je video: bio je to čovek s dugogodišnjim iskustvom, mudar, koji je znao da se nosi stakvim situacijama. – Zabranio sam pristup spratu. Mesto zločina obišao sam samo ja. Morali smo nasilu da sprečimo ulazak jednog reportera, koji se na prevaru popeo ovamo. Ne znam kako novinari zasve saznaju pre nas – obavesti ga narednik.

Potkrovlje u kojem je živela žrtva imalo je velike prozore okrenute prema parku, ali su pogled isvetlost zaklanjale draperije i debele zavese, dajući prostoru pogreban izgled. Vlasnica ga bešeopremila starinskim i dotrajalim nameštajem, imitacijama persijskih tepiha, slikama bukoličkihpejzaža pastelnih boja sa zlatnim okvirima, veštačkim cvećem, a u jednoj komodi sa staklenimvratancima beše izložena kolekcija kristalnih životinja Svarovski, koje inspektor primeti krajičkomoka pre nego što se uputi prema glavnoj sobi.

Policajac koji je obezbeđivao ulaz pomeri se u stranu ugledavši ih, i Džozef Dezev ostade na pragudok je inspektor ulazio s malim diktafonom kojim će snimiti svoje prve utiske, često najtačnije. Baškao što Noemi i Alisija behu ispričale, sudija je bila u pižami, bosa, visila s ventilatora nasred sobe, slepljivom trakom preko usta. Odmah primeti da je stopalima mogla da dodirne krevet, što je značiloda je verovatno dugo umirala, boreći se instinktivo za oslonac, dok je nije savladao umor ili seonesvestila i zadavila sopstvenom težinom.

Čučnu da pregleda tepih i utvrdi da krevet nije pomeran, prope se na prste da prouči ventilator, alise nije popeo na stolicu ili noćnu komodu jer su prethodno morali da uzmu otiske. Začudilo ga je štose ventilator nije otkačio s tavanice od očajničkog batrganja žrtve.

Proces truljenja već beše poodmakao, telo naduveno, lice izobličeno, oči ukočene, koža mermernobela prošarana zelenim i crnim venama. Po izgledu leša, Martin zaključi da je smrt nastupila najmanjetrideset šest sati ranije, ali odluči da ne donosi preuranjene zaključke i da sačeka Ingrid Dun.

Izađe iz sobe, skide zaštitnu masku i rukavice; potom naredi da je ponovo zatvore i na vratapostave čuvara. Zatim pozva Petru da obavesti forenzičarku i ostalo potrebno osoblje da izvrše uviđajna mestu zločina, naprave skicu sadržaja prostorije, a telo fotografišu i snime pre nego što ga podignu.Podiže rajsferšlus od jakne osetivši jezu, i shvati da je gladan i da mu nedostaje kafa uz koju se ujutrurazbuđivao. Na trenutak mu pred očima sevnu slika Karle s dve šolje u rukama, nage, izdužene poputčaplje, isturenih kukova i ključnjača, bujnih grudi koje su ga za tri godine koštale čitavo bogatstvo,neobičnog bića s druge planete koje se greškom našlo u njegovoj kuhinji.

Dok je narednik Dezev silazio na ulicu da obuzdava novinare i znatiželjnike, Bob Martin sačini prvulistu osoba koje će ispitati, a zatim pregledati poslednju poštu Rejčel Rouzen, računi, nekolikokataloga, dnevne novine i koverat iz Američke banke. U paketu pronađe još jednu kristalnuživotinjicu. Bob Martin pozva recepciju i portir mu objasni da je gospođa Rouzen već godinamadobijala po jednu takvu svakog meseca.

Ubrzo stiže forenzička ekipa u gomili, na čelu sa Ingrid Dun i u pratnji Petre Hor, koja tu nijeimala nikakva posla; kao izgovor, nosila je inspektoru ogromnu kafu s mlekom, kao da mu bešepročitala misli. – Oprostite, šefe, ali nisam mogla da obuzdam znatiželju: morala sam da je vidimsopstvenim očima – glasilo je njeno objašnjenje. Bob Martin se seti priče koju mu Petra beše ispričalajedne noći slavlja, koja je počela s mohitom i pivom u „Kamelotu”, starom baru u Ulici Pauel, u kojisu policajci i detektivi često odlazili nakon sati sedenja u kancelariji, i završila se u Petrinoj sobi, uzsuze i ispovesti. Nekoliko kolega beše se okupilo da proslave presudu O. Dž. Simpsonu iz Las Vegasa– oružana pljačka i otmica, trideset tri godine zatvora – kojoj su se obradovali kao dokazu nepobedivebožje pravde. Divljenje koje su svi osećali prema podvizima fudbalera beše se pretvorilo u razočaranjesedam godina ranije, kad je oslobođen krivice za ubistvo bivše žene i jednog njenog prijatelja, iako sudokazi protiv njega bili neoborivi. Policija cele zemlje osetila se izigranom.

Noć u „Kamelotu” dogodila se decembra 2008, kada je Petra jedno kraće vreme radila u Odeljenju.Bob Martin izračuna koliko godina već rade zajedno i iznenadi se što ne beše ostarila ni dana, i daljeje bila isti onaj patuljak od ranije, ona što je popila tri mohita, rastužila se i odvela ga u radničku sobukoju je iznajmljivala u jednoj kući. U to vreme Petra je živela kao siromašan student, i dalje plaćaladugove koje joj beše ostavio njen privremeni muž pre nego što je otišao u Australiju. Oboje su bilislobodni i njoj je bila potrebna ljudska toplina, zbog čega je preuzela inicijativu i počela da ga miluje,ali je Bob Martin alkohol podnosio bolje od nje i uz ono malo preostale razboritosti odlučio daljubazno odbije njenu ponudu. Probudili bi se s kajanjem, u to je bio siguran, nije vredelo rizikovatinjihov sjajan poslovan odnos zbog nekoliko pijanih poljubaca.

Legli su odeveni na krevet, ona je naslonila glavu na njegovo rame i pričala mu tužne priče iz svogmladog života, koje je on samo delimično slušao boreći se da ne zaspi. Sa šesnaest godina Petra je bilaosuđena na dve godine zatvora zbog posedovanja marihuane, delom zbog nesposobnosti advokata kojijoj beše dodeljen, ali ponajviše zbog legendarne neumoljivosti sudije Rejčel Rouzen. Dve godine behuprodužene na četiri, jer je jedna zatvorenica završila u bolnici zbog tuče s Petrom. Prema njenimrečima, žena se okliznula, pala i udarila glavom o betonski stub, ali ju je Rouzen osudila za težaknapad.

Pola sata kasnije, kad su Rejčel Rouzen otkačili s ventilatora i položili je na nosila, Ingrid Duniznese inspektoru svoje mišljenje.

– Na prvi pogled računam da je smrt nastupila najmanje pre dva dana, možda tri, truljenje seodvijalo polako jer je u ovom stanu kao u frižideru, zar ovde nema grejanja?

– Portir kaže da svaki stanar podešava grejanje po svom nahođenju i plaća ga zasebno. Rejčel

Rouzen je imala sredstava, ali je trpela hladnoću. Uzrok smrti je očigledan.– Umrla je zadavljena, ali ne kanapom koji joj je bio oko vrata – reče Ingrid.– Nego?Lekarka mu pokaza tanku plavu liniju, od drugačije vrste užeta, i objasni mu da je načinjena dok je

sudija još bila živa, jer je izazvala oštećenje i povredu krvnih sudova. Drugi ožiljak je usek u mesu bezmasnica, uprkos tome što je trpela težinu tela, jer je nastao nakon smrti.

– Ovu ženu su zadavili i sigurno obesili najmanje deset ili petnaest minuta kasnije, jer na leševimane mogu da se pojave hematomi.

– Zato se ventilator nije otkačio sa tavanice – reče Bob Martin.– Ne razumem te.– Da se žena borila za život, oslanjajući se vrhovima prstiju, kako sam mislio u početku, ventilator

ne bi izdržao trzaje.– Ako je već bila mrtva, zašto su je obesili? – upita forenzičarka.– To ćeš ti meni morati da kažeš. Pretpostavljam da su joj usta začepili da ne bi vikala, što znači

dok je još bila živa.– Skinuću joj lepljivu traku tokom autopsije i onda ćemo znati sa sigurnošću, ali mi ne ide u glavu

zašto bi joj začepili usta ako je već bila mrtva.– Iz istog razloga iz kojeg su obesili leš.Nakon što je leš odnesen, inspektor naredi forenzičkoj ekipi da nastavi uviđaj i pozva Ingrid Dun i

Petru Hor na doručak. Biće to jedini trenutak odmora pre nego što upadnu u vrtlog nove istrage.– Verujete li u astrologiju? – upita svoje koleginice.– U šta? – upita lekarka.– U astrologiju.– Naravno – reče Petra. – Ne propuštam horoskop Seleste Roko.– Ja ne verujem u to, a ti, Bobe? – upita ga Ingrid.– Do juče nisam verovao, ali od danas sam u iskušenju da promenim stav – uzdahnu inspektor.

SUBOTA, 11.

Iz obzira prema Elsi, koja je odgajila njegovu ćerku i već sedamnaest godina bila deo porodice,inspektor zakaza Ugu razgovor u kući njegove sestre Noemi, u oblasti Kanal, u mestu San Rafael,umesto da ga ispituje u Upravi policije, u skladu s uobičajenim postupkom. Sa sobom je poveo PetruHor da snima izjave. Ona mu u automobilu saopšti da su sedamdeset posto stanovnika KanalaHispanoamerikanci s niskim primanjima, mnogi neprijavljeni, ljudi iz Meksika i Srednje Amerike, ida, u nemogućnosti da plate stanarinu, u istoj kući živi i po nekoliko porodica. – Jeste li nekad čuli zatople krevete, šefe? To vam je kad dve ili više osoba na smenu koriste krevet, u različito vreme – rečePetra. Prođoše pored „stajališta”, gde je u tri sata posle podne još bilo muškaraca koji su čekali da ihneko vozilo pokupi i udeli im posao na nekoliko sati. Četvrt je odavala tipičan latinski utisak, s opštimmetežom, pijacom punom proizvoda s južne granice i natpisima na španskom.

Zgrada u kojoj je Noemi živela, jedna u nizu identičnih, beše masivna betonska konstrukcijaokrečena u boju majoneza, s malim prozorima, spoljašnjim stepeništem i vratima okrenutim premanatkrivenim dvorištima, gde su se odrasli okupljali da razgovaraju, a deca da se igraju. Iza otvorenihvrata dopirali su zvukovi radija i televizora podešenih na programe na španskom jeziku. Popeše se dvasprata, praćeni neprijateljskim pogledima stanara; zazirali su od stranaca i izdaleka mogli da nanjuše

predstavnike vlasti čak i u civilu.U stančiću od dve prostorije i jednog kupatila dočekaše ih domaćini: Noemi i njeno troje dece,

jedna rođaka adolescentkinja sa stomakom do zuba, i Ugo, Elsin najmlađi sin, dvadesetogodišnjak.Otac Noemine dece nestao je u vidu lastinog repa čim se rodilo poslednje, koje upravo beše napunilopet godina, a ona je imala drugoga, Nikaragvanca, koji je živeo s njima kad bi navratio u Zalivskuoblast; skoro uvek je bio odsutan, jer je vozio transportni kamion. – Vidite kakvu sam sreću imala,pronašla sam dobrog čoveka sa poslom – saopšti mu Noemi. U dnevnoj sobi su se nalazili frižider,televizor i sofa.

Trudna devojka donese iz kuhinje poslužavnik sa čašama bademovog mleka, čipsom igvakamolom. Pošto ju je šef upozorio da ne sme da odbije posluženje, jer bi to bila uvreda, Petra nasilu otpi gutljaj tog beličastog bućkuriša sumnjivog izgleda, koji začudo ispade ukusan. – To je receptmoje majke, pravimo ga od mlevenih badema i pirinčane vodice – objasni joj Alisija, koja se u tomtrenutku pojavi. Ona je živela s mužem i dve ćerke blok dalje, u stanu sličnom sestrinom, ali je bila upovlašćenijem položaju, jer ga nije delila.

Šest meseci ranije, Bob Martin beše savetovao policiju okruga San Rafael oko kontrole bandi i nijese dao zavarati izgledom Uga Domingeza. Pretpostavljao je da su ga sestre naterale da obuče košuljudugih rukava i pantalone, umesto potkošulje i vrećastih farmerki, brižljivo spuštenih do ispod pupka is preponama između kolena, koje su nosili mladići njegove fele. Košulja mu je pokrivala tetovaže ilance na grudima, ali se po njegovoj kosi, izbrijanoj na slepoočnicama i dugačkoj pozadi, pirsinzima imetalu na licu i ušima, a ponajviše po stavu nadmenog prezira, jasno videlo da pripada bandi.

Inspektor je mladića poznavao celog života i bilo mu ga je žao. Baš kao i on, koga su odgajalebaba, majka i sestre čelične volje, rastao je u senci jakih žena iz svoje porodice. Uga su smatralilabilnim i priglupim, ali je on verovao da mladić nije loš i da bi, uz malo pomoći, mogao da se spasezatvorske sudbine. Nije želeo da vidi Elsinog sina iza rešetaka. Bio bi još jedan među dva miliona idvesta hiljada zatvorenika u zemlji, više nego u bilo kojoj drugoj na svetu, čak i u najgorimdiktaturama, četvrtina svih svetskih osuđenika, zatvorska nacija unutar nacije. Bilo mu je teško dazamisli Uga kako ubija s predumišljajem, ali toliko se već puta u svom poslu iznenadio da je biospreman na najgore. Ugo beše napustio školu u prvoj godini srednje, imao problema sa zakonom i biomladić koji nije imao poverenja ni u samoga sebe, pripadao je uličnom nasilničkom miljeu jer nijeimao izbora.

Policija je već decenijama muku mučila s latinoameričkim bandama Zalivske oblasti: severnjaci,najbrojniji i prepoznatljivi po crvenoj boji i slovu N istetoviranom na grudima i rukama; južnjaci, splavom bojom i slovom M, kojima je pripadao Ugo Domingez; Braća Border, plaćene ubice u crnom, ijeziva Meksička Mafija, s oznakom MM, koja je iz zatvora kontrolisala trgovinu drogom, prostitucijui oružje. Latinoameričke bande su se borile između sebe i suprotstavljale crnačkim i azijatskimbandama, nadmećući se oko teritorije, krale, silovale i preprodavale drogu, zastrašivale stanovnikečetvrti i prkosile vlastima u ratu bez kraja. Zabrinjavajućem broju mladih bande su bile drugaporodica, pružale im identitet i zaštitu, i omogućavale jedini način da prežive u zatvoru, deleći se poetničkim ili nacionalnim grupama. Nakon što bi odležali svoju kaznu, banditi bi bili deportovani usvoju domovinu, gde bi se priključivali drugim bandama povezanim s onim iz Sjedinjenih Država; nataj način, trgovina drogom i oružjem beše se pretvorila u profit bez granica.

Ugo Domingez je prošao neizbežan proces inicijacije kako bi se priključio južnjacima: brutalnopremlaćivanje, od kojeg je zadobio mnogostruke prelome kostiju. Imao je ožiljak od noža na leđima ipovršinsku ranu od metka na ruci, bio privođen nekoliko puta, s petnaest godina završio u zatvoru za

maloletnike, a sa sedamnaest ga je Bob Martin spasao zatvora za odrasle, gde bi imao širok spektarmogućnosti da usavrši svoje razbojničke veštine.

Uprkos takvim karakteristikama, inspektor je sumnjao da je Ugo u stanju da izvrši jedan takognusan zločin daleko od svoje teritorije kakvo beše ubistvo Rejčel Rouzen, ali nije hteo da odbacuje nitakvu mogućnost, s obzirom na to da je sudija bila nadaleko poznata po izricanju strogih kazni zamaloletne delinkvente kojima je sudila. Mnogi mladići osuđeni na nekoliko godina zatvora behu sezarekli da će joj se osvetiti, a Ugu je mogao da zapadne taj zadatak kao deo procesa inicijacije.

Bob Martin je poznavao uspešnu strategiju odugovlačenja sa osumnjičenima i Uga nije nijednompogledao, već se ustremio na čips s gvakamolama i posvetio razgovoru sa ženama, kao da se našao nanekoj sedeljci. Raspitivao se kada bi trudna adolescentkinja trebalo da se porodi, ko je otac i da li jeobavila sve prenatalne kontrole; onda je raspredao o sećanjima iz prošlosti s Noemi i Alisijom,ispričao nekoliko anegdota i popio još jedno bademovo mleko, dok ga je troje dece, stojeći na pragukuhinjskih vrata, posmatralo sa staračkom ozbiljnošću, a Petra pokušavala da ga ubrza nestrpljivimpogledima. Ugo Domingez se pretvarao da je udubljen u poruke koje je slao svojim mobilnimtelefonom, ali su mu se niz lice slivale graške znoja.

Inspektor se naposletku dotače teme koja ih je sve zanimala. Noemi mu objasni da je RejčelRouzen poznavala osam godina i da je u početku ona čistila njen stan. Kasnije, kad su ona i njenasestra osnovale preduzeće „Atomske Pepeljuge”, sudija je otkazala usluge jer nije želela da primanepoznate osobe u kuću. Noemi je beše zaboravila, ali ju je jednoga dana Rouzenova pozvala.

– Vodim evidenciju o svim svojim mušterijama, imam zapisan tačan datum kad smo obnovileugovor – reče. – Gospođa Rouzen je pokušavala da spusti cenu, ali smo se na kraju dogovorile. Prošloje više od godinu dana dok nam nije dala ključ i počela da izlazi kad bi Pepeljuge došle da počiste.Pošto je bila vrlo džangrizava i nepoverljiva, uvek smo slale iste žene, koje su znale gospođine bubice.

– Ali u petak nisu došle one, nego ti i tvoja sestra – reče Bob.– Zato što je kasnila dva meseca, naplata se vrši na petnaest dana, a ona je poslednji put platila

početkom decembra – odgovori mu Alisija. – Otišle smo da je obavestimo da više nećemo moći da jojpružamo usluge jer se, osim što je kasnila s plaćanjem, ružno ophodila prema radnicama.

– Kako?– Branila im je, na primer, da otvaraju frižider ili koriste njen toalet, jer je mislila da mogu da joj

prenesu neku zarazu. Pre nego što nam je dala ček, počela je da se žali: kako ima prašine ispodkomode, rđe u mašini za pranje sudova, fleka na tepihu… uvek je imala neke zamerke. Jednom serazbila neka šoljica i morale smo da joj platimo sto dolara, rekla je da je veoma stara. Skupljala jeneke staklene životinjice koje nam nije dozvoljavala da dotaknemo.

– U sredu joj je stigla jedna takva – reče inspektor.– Mora da je bila neka posebna. Ponekad ih je kupovala preko interneta ili u antikvarnicama. One

na koje je bila pretplaćena stizale su joj uvek krajem meseca u kutiji s nazivom prodavnice.– Svarovski? – upita Martin.– Tako je.Dok je Petra snimala i pravila beleške, Noemi i Alisija pokazaše Bobu Martinu spisak mušterija,

knjigovodstvene knjige i privezak s ključevima kuća koje su čistile i koje su davale samo najstarijim inajpouzdanijim radnicama.

– Samo mi imamo ključ gospođe Rouzen – reče Alisija.– Ali svi imaju pristup ključevima – odvrati inspektor.– Ja nikad nisam ni pipnuo te ključeve! – prasnu Ugo Domingez, ne mogavši više da se uzdrži.– Vidim da pripadaš južnjacima – reče inspektor, odmeravajući ga od glave do pete i primetivši

plavu maramu oko vrata, koju njegove sestre očigledno nisu uspele da ga nateraju da skine. – Konačnote poštuju, Ugo, iako ne baš tvojom jebenom zaslugom. Sad niko ne sme da se kači s tobom, zar ne? Epa, prevario si se, ja smem.

– Šta hoćeš od mene, prokleti pajkane?– Zahvali svojoj majci što te ne ispitujem u stanici, moji momci nisu baš preterano uviđavni

prema tipovima kao što si ti. Reći ćeš mi šta si radio minut po minut od utorka u pet sati posle podnedo podneva prošle srede.

– To je zbog ove matore, ove što su je ubili. Ne znam ni kako se zove, nemam ja s tim nikakveveze.

– Odgovori mi na pitanje!– Bio sam u Santa Rosi.– To je istina, nije spavao ovde – prekide ih Noemi.– Da li te je neko video u Santa Rosi? Šta si tamo radio?– Ne znam da li me je neko video, ne bavim se takvim sranjima. Išao sam onako.– Moraćeš da nađeš neki bolji alibi, Ugo, ukoliko ne želiš da budeš optužen za ubistvo – upozori

ga inspektor.

PONEDELJAK, 13.

Petra Hor je nosila kratku dečačku frizuru, nije se šminkala i uvek je oblačila isto: čizme, crnepantalone, belu pamučnu bluzu, a zimi debelu trenerku s logom neke rok-grupe na leđima. Njeni jediniustupci sujeti bili su pramenovi u boji lisičjeg repa i lak drečavih boja za nokte na nogama i rukama,koje je redovno podsecala zbog borilačkih veština. Bila je u svom odeljku mažući noktefosforescentnom žutom kad je stigla Elsa Domingez, obučena kao za misu, u cipelama s visokimpotpeticama i starinskim krznom oko vrata, pitajući za inspektora. Pomoćnica joj objasni, uzdahnuvšikrišom zbog gnjavaže, da njen šef vodi jednu istragu i da se sigurno neće vratiti do kraja popodneva.

Poslednjih nekoliko nedelja sav posao joj se beše sveo na pokrivanje Boba Martina, koji bi usredradnog vremena nestajao uz neverovatne izgovore. A da to radi i ponedeljkom, to je već vrhunac,razmišljala je Petra. Nije vodila evidenciju o ženama koje su očarale Boba Martina otkako se njihdvoje poznaju bio bi to dosadan i beskoristan posao, ali je računala da ih je godišnje sigurno biloizmeđu dvanaest i petnaest, otprilike jedna žena na svakih dvadeset osam dana, ako nije pogrešila uproračunu. Martin po tom pitanju i nije bio naročito izbirljiv, svaka koja bi mu namignula mogla jemirne duše da ga ubaci u svoj portfolio, ali dok se nije pojavila Ajani, na spisku njegovih prijateljičicanije bilo osumnjičenih za ubistvo, i nijedna ne beše uspela da ga navede da zapostavi svoj posao. Iakoje kao ljubavnik Bob Martin sigurno imao velike nedostatke, razmišljala je Petra, kao policajac jeoduvek bio nepogrešiv, nije slučajno tako mlad dospeo do vrhunca karijere.

Mlada pomoćnica divila se Ajani kao što bi se divila iguani – egzotična, zanimljiva, opasna – ibilo joj je razumljivo da neki mogu da polude za njom, ali ne i šef Odeljenja za ubistva, koji je imaodovoljno informacija ne samo da posumnja u nju, već i da je uhapsi. U tom istom trenutku, dok je ElsaDomingez stezala papirnu maramicu u njenoj kancelariji, inspektor je ponovo bio sa Ajani, verovatnou krevetu koji je ona samo mesec dana ranije delila sa svojim pokojnim mužem. Petra jepretpostavljala da Bob Martin nema tajni pred njom delom iz nepažnje, a delom iz sujete: laskalo muje da ona zna za njegove ljubavne uspehe, ali ako misli da može da je napravi ljubomornom, samogubi vreme, zaključi duvajući u nokte.

– Mogu li da vam pomognem, Elsa?– To je zbog Uga, mog sina… Videli ste ga pre neki dan…– Da, naravno. A šta je s njim?– Ugo je imao problema, zašto da se lažemo, gospođice, ali nije nimalo nasilan. Onaj njegov

izgled, s lancima i tetovažama, to je samo zbog mode. Zašto sumnjaju na njega? – upita Elsa brišućisuze.

– Između ostalog, zato što pripada najozloglašenijoj bandi, imao je pristup ključu gospođe Rouzeni nema alibi.

– Šta nema?– Alibi. Vaš sin nema dokaza da je bio u Santa Rosi u noći ubistva.– Zašto što i nije bio tamo, zato nema dokaza.Petra Hor ubaci lak za nokte u ladicu svog radnog stola i izvadi olovku i blokčić.– A gde je bio? Dobar alibi može da ga spase hapšenja, Elsa.– Bolje da ga uhapse nego da ga ubiju, tako bar ja mislim.– Ko da ga ubije? Kažite mi u šta se uvalio vaš sin, Elsa. Trgovina drogom?– Ne, ne, samo marihuana i malo kristala. Ugo se bavio nečim drugim u utorak, ali ne može da

priča o tome. Znate li šta rade cinkarošima?– Mogu da naslutim.– Ne možete ni da zamislite šta bi mu uradili!– Smirite se, Elsa, pokušaćemo da pomognemo vašem sinu.– Ugo neće ni zucnuti, ali ja hoću, samo da niko nikada ne sazna da sam ja prenela informaciju,

gospođice, jer u tom slučaju ne bi ubili samo njega već i celu moju porodicu.Pomoćnica odvede Elsu u kancelariju Boba Martina, da bi bile same, ode do aparata za kafu u

hodniku, vrati se s dve šolje i namesti se da sasluša ženinu ispovest. Dvadeset minuta kasnije, kadaElsa Domingez već beše otišla, pozvala je mobilnim telefonom Boba Martina.

– Oprostite što vas prekidam u presudnom ispitivanju osumnjičene, ali najbolje bi bilo da seobučete i dođete što pre. Imam za vas neke novosti – saopšti mu.

UTORAK, 14.

Dvadeset četiri sata nakon što njegova veza s Indijanom beše okončana, Alen Keler se razboleo, borećise više od dve nedelje s povraćanjem i dijarejom sličnom onoj koja ga beše zadesila nekoliko godinaranije na putovanju u Peru, kad se uplašio da je na sebe navukao kletvu Inka prisvojivšiprekolumbovska blaga na crnom tržištu i prokrijumčarivši ih iz zemlje. Otkazao je sve svojedruštvene dogovore, nije bio u stanju ni da napiše kritiku za izložbu u Muzeju Legije časti – kultlepote u viktorijansko doba – niti je uspeo da se pozdravi sa Ženevjev fon Hute pre nego što je otišla uMilano na sezonske modne revije. Smršao je četiri kilograma i više nije bio vitak, već sasušen.Stomak mu je podnosio samo pileće supice i žele, hodao je teturajući se, a noću bi ga mučila nesanicaako ne bi popio tablete za spavanje, ili jezivi košmari, ukoliko bi ih popio.

Od tableta je upadao u stanje agonije u kojem bi sebe video zarobljenog u triptihu Vrt nasladaHjeronimusa Boša, koji ga u mladosti beše hipnotisao u muzeju Prado i koji je upamtio do poslednjegdetalja, jer je bio tema jednog od njegovih najboljih članaka za časopis Amerikan art. Video bi sebetamo, među fantastičnim stvorenjima Holanđanina, opšteći sa čudovištima pred prekornimIndijaninim pogledom, mučenog viljuškama svog bankara, polagano proždiranog od svoje braće,

nemilosrdno ismejavanog od Ženevjev, plivajući u izmetu, pljujući škorpione. A kad bi dejstvo tabletaprošlo i on uspeo da se probudi, slike iz sna proganjale bi ga ceo dan. Nije mu bilo teško da ihprotumači, sve je tu bilo jasno, ali time ih se nije oslobađao.

Stotinu puta zatekao je sebe s telefonom u ruci u nameri da pozove Indijanu, uveren da bi odmahdojurila da mu pomogne, ne zato što mu beše oprostila ili iz ljubavi, već zbog njene urođene potrebeda pomaže svakome kome pomoć zatreba, ali je nekako uspevao da odoli iskušenju. Ni u šta više nijebio siguran, čak ni u to da ju je voleo. Prihvatio je fizičku patnju kao očišćenje i pokajanje, zgrožensamim sobom, svojim kukavičkim izbegavanjem opasnosti, svojom bezosećajnošću, svojimegoizmom. Preispitivao je sebe temeljno i nasamo, ne mogavši da poseti svog psihijatra, koji bešeotputovao na hodočašče po drevnim japanskim manastirima, i došao do zaključka da je protraćiopedeset pet godina života na gluposti, ne vezujući se srcem ni za koga i ni za šta. Proživeo je mladostne dostigavši nikakvu emocionalnu zrelost, i dalje je proučavao svoj pupak kao beba, dok mu je telonepovratno propadalo. Koliko mu je života još ostalo? Već je potrošio svoje najbolje godine, a ovepreostale, makar ih bilo i trideset, predstavljaće samo neumitan sunovrat.

Kombinacija antidepresiva, tableta za spavanje, analgetika, antibiotika i pileće supice konačno jeobavila svoje i on poče da se oporavlja. I dalje je bio nesiguran na nogama i s ukusom pokvarenogjajeta u ustima, kad mu porodica zakaza sastanak radi donošenja nekih važnih odluka, kako gaobavestiše. To je bila novina zloslutnog prizvuka, jer ga nikada ranije ni za šta nisu pitali. Podudarilose s praznikom Svetog Valentina, Danom zaljubljenih, koji je četiri godine posvećivao Indijani, a sadanije imao s kim da ga proslavi. Pretpostavljao je da ga zovu na razgovor zbog njegovih najnovijihdugova, za koje je porodica nekako uspela da sazna. Iako je sve obavio u najvećoj tajnosti, njegov bratje saznao da je poslao Boterove slike galeriji „Marlboro” u Njujorku, radi prodaje. Novac mu je biopotreban, zato je i odneo svoje komade žada na procenu, otkrivši da vrede mnogo manje nego što ihbeše platio; a o nečasno stečenim ćupovima Inka da i ne govori, pokušati prodati njih bilo bi veomaopasno.

Porodično savetovanje održano je u kancelariji njegovog brata Marka, na poslednjem spratu jednezgrade u samom poslovnom centru, s panoramskim pogledom na zaliv, svetilištu s masivnimnameštajem, krznenim tepisima i gravurama nalik grčkim stubovima, simbolima mermerneizdržljivosti te grupe advokata, koji su naplaćivali hiljadu dolara za sat. Ugleda svog oca, FilipaKelera, drhtavog, povijenog i s reljefom fleka na koži, odevenog poput kapetana jahte, senkuautoritativnog patrijarha kakav je nekad bio; svoju majku Floru, s nepromenljivim izrazomiznenađenja kakav često ostavljaju plastične operacije, u pantalonama od lakovane kože, ermesmaramom za prikrivanje bora na vratu i beskrajnim zveckavim nizom zlatnih narukvica; svoju sestruLusil, elegantnu, mršavu i lica ispijenog kao avganistanski hrt, u pratnji muža, neopevanog tikvanakoji je otvarao usta samo da bi potvrđivao; i naposletku Marka, koji je na svojim konjskim plećimanosio čitav teret dinastije Keler.

Alenu je bilo savršeno jasno zašto ga njegov stariji brat prezire: on je bio visok, zgodan, sneobuzdanom kosom prošaranom sedima, privlačan ženama, simpatičan i otmen, dok je nesrećnomMarku zapalo da pokupi grozne gene nekog dalekog pretka. Mark ga je mrzeo zbog svega toga, aliponajviše zato što je celog života lomio kučmu ne bi li uvećao porodično bogatstvo, koje je Alen samoznao da rasipa, kako bi natuknuo kad god bi mu se za to ukazala prilika.

U sali u kojoj se porodica okupila, oko raskošnog stola od mahagonija izglancanog poput ogledala,lebdeo je miris osveživača za prostorije od borovine pomešan s parfemom prada gospođe Keler, odkojeg se u Alenovom tek oporavljenom stomaku sve prevrtalo. Kako bi izbegao eventualne nejasnoće

u vezi sa svojom pozicijom u porodici, Mark je seo u čelo, na stolicu s visokim naslonom, s nekolikofascikli ispred sebe, a ostale smestio na manje značajne stolice s obe strane stola, sa po flašicommineralne vode ispred svakoga. Alen pomisli kako su godine, novac i moć naglasili majmunski izglednjegovog brata koji nijedan krojač, ma kakav majstor bio, ne bi uspeo da zabašuri. Mark je bioprirodan naslednik nekoliko generacija muškaraca s poslovnim vizijama i emocionalnim slepilom,kojima su grubost i beskrupuloznost obeležili lica borama teške naravi i izrazom nepokolebljivenadmenosti.

U detinjstvu, kad je drhtao pred ocem i još se divio svom starijem bratu, Alen je želeo da bude kaooni, ali ga je ta pomisao napustila u adolescenciji, čim je shvatio da je načinjen od drugačijeg iplemenitijeg materijala. Mnogo godina ranije, na svečanosti koju Kelerovi behu upriličili u častFlorinih sedamdeset godina, Alen je iskoristio što beše popila više nego što treba odvaživši se da jeupita da li je Filip Keler njegov pravi otac. „Mogu da ti garantujem da nisi usvojen, Alene, ali nesećam se ko je tvoj otac”, odgovorila mu je majka, uz štucanje i prigušen kikot.

Mark i Lusil, koji više nisu mogli da tolerišu hirove najmlađeg u porodici, pre sastanka se behudogovorili da Alenu konačno zavrnu sve slavine – roditelji su bili pozvani samo da ispune kvotu – alisu se pokolebali u svojoj odlučnosti videvši žalosno stanje u kakvom se ovaj beše pojavio, bled,raščupane kose i sa ušima Drakule.

– Šta je s tobom? Jesi li bolestan? – zareža Mark.– Imam hepatitis – odgovori Alen, tek da nešto kaže i zato što se osećao veoma loše.– Samo nam je još to trebalo! – uzviknu njegova sestra, podižući ruke ka nebu.Ali pošto brat i sestra nisu bili baš potpuno bezdušni, samo razmeniše poglede i izviše leve obrve,

porodičan tik, u znak zajedničke odluke da malo ublaže taktiku. Samit ispade ponižavajuć za Alena,što beše sasvim očekivano. Mark poče da se izdire optužujući ga da je pijavica, plejboj, neradnik kojiživi od pozajmica, bez radne etike i dostojanstva, upozorivši ga da su strpljenje i sredstva porodice naizmaku. – Dosta je bilo – reče izričitim tonom, uz elokventan udarac šakom o fascikle. Njegoveoptužbe, nadopunjavane Lusilinim pravovremenim upadima, trajale su dvadesetak minuta, tokomkojih je Alen saznao da fascikle sadrže detaljan uvid u svaki cent koji je uludo potrošio, svakuodobrenu pozajmicu, sve propale poslove, hronološkim redom i s propratnim dokaznim materijalom.Alen je decenijama potpisivao menice ubeđen da je to samo puka formalnost i da će ih Markzaboraviti s istom lakoćom s kojom bi njemu iščilele iz glave. Potcenio je svog brata.

U drugom delu sastanka, Mark Keler izloži uslove koje beše osmislio s Lusil u prećutnomdogovoru podignutih obrva. Umesto da insistira da Alen proda vinograd kako bi izmirio obavezeprema svojim poveriocima, kakav beše prvobitan plan, osvrnu se na nepobitnu činjenicu da jevrednost imanja drastično opala od ekonomske krize 2009. godine i da bi to bio najnepovoljnijitrenutak za njegovu prodaju. Umesto toga, ponudi se da ga preuzme na sebe kao pokriće da Alenaposlednji put izvuče iz dugova. Kao prvo i najvažnije, reče, Alen bi morao da izmiri svoje poreskeobaveze, da ne bi završio u zatvoru, što bi bio apsolutno neprihvatljiv skandal za Kelerove. Markodmah zatim obelodani svoju nameru da se ratosilja imanja u Vudsajdu, što je Filipa i Floru Keler dote mere zaprepastilo da nisu ni uspeli da reaguju i iskažu svoje neslaganje. Mark objasni da jednofinansijsko preduzeće želi da na tom placu izgradi dva stambena objekta i da oni, s obzirom na jezivostanje na tržištu nekretninama, ne bi smeli da odbiju tako velikodušnu ponudu. Alen, koji je godinamapokušavao da se oslobodi te razvaline i ubaci u džep svoj deo, sasluša bratovljevu besedu stojeći krajporozora, diveći se pogledu na zaliv s pritvornom ravnodušnošću.

Crna ovca porodice u potpunosti je shvatila dubok prezir i ogorčenost koje su njegovi brat i sestra

osećali prema njemu, kao i svu težinu njihove kazne: isključivali su ga iz porodice, što beše sasvimnov i neočekivan koncept. Lišavali su ga društvenog položaja i ekonomskog blagostanja, svog uticaja,veza i privilegija; jednim potezom gurnuli su ga na niže grane društvenog kokošinjca. Tog jutra, zamanje od sat vremena i potpuno nespreman za katastrofu razmera svetskog rata ili udara nekogmeteora, izgubio je sve ono što je smatrao da mu pripada po rođenju.

Alen primeti, začuđen, da umesto besa prema bratu i sestri ili zabrinutosti za budućnost, osećasamo neku vrstu znatiželje. Kako li izgleda biti deo goleme ljudske mase koju je Ženevjev fon Hutenazivala ružnim ljudima? Seti se citata koji i sâm beše iskoristio u jednom svom članku, o nekomsamozvanom umetniku, jednom od onih s velikim ambicijama i nikakvim talentima: za svakoga dođetrenutak da se suoči sa svojom nesposobnošću. Pomisli kako će, kad izađe iz kancelarije svoga brata,morati da se snalazi sâm i da spusti nos na nivo sopstvene nesposobnosti.

Ukratko, bio je uništen. Prodaja Vudsajda mogla je da potraje neko vreme i njemu u svakomslučaju neće pripasti ništa, jer će mu porodica odbiti sav novac koji mu je davala tokom života i kojije on nazivao avansom svog nasledstva, a ostali u porodici pozajmicama. Nikada nije vodio računa otim dugovima, a oni behu ovekovečeni u fasciklama koje je Mark u tom trenutku stiskao svojomdebelom zidarskom šakom. Pomisli da će možda nekako uspeti da preživi ukoliko proda svojeumetničke slike, premda je bilo teško znati koliko vremena, jer nije vodio računa ni o svojimtroškovima. Uz malo sreće, za Boterove slike mogao bi da dobije milion i po, računajući provizijugalerije; latinoamerički slikari bili su u modi, ali nikad nije pametno prodavati u nemaštini, kao štobeše njegov slučaj. Dugovao je mnogo novca bankama – vinograd je bio skupa igračka – i ostalimmanjim poveriocima, počev od zubara do nekolicine antikvara, ne računajući kreditne kartice. Kolikoje to novca? Nije imao pojma. Mark mu beše stavio do znanja da iz Vudsajda mora odmah da se iseli,i ta kuća, koju je Alen samo sat vremena ranije prezirao, probudi u njemu nostalgiju. Pomisli, pomirensa sudbinom, kako bar neće morati da se ponižava tražeći smeštaj kod trećih lica, provešće nekolikomeseci na imanju u dolini Napa, dok mu Mark i to ne bude oduzeo.

Poljubi svoju majku i Lusil u obraz i pozdravi se s bratom i ocem potapšavši ih po ramenu.Izašavši iz lifta i našavši se na ulici, Alen primeti da se u tom odsudnom trenutku zima beše povukla ida u San Francisku sija sunce nekih drugih podneblja. Uputi se prema „Klok baru” hotela „Vestin SenFrensis” da popije viski, prvi otkako ga bolest beše skolila, koji mu je mnogo nedostajao; alkohol gaobodri, rasteravši sumnje i strahove. Počešlja se prstima, zadovoljan što ima kvalitetnu kosu, i ispraviramena, otresajući s njih golem teret jer više nije zavisio od brata i sestre, gotovo je sa zloupotrebamakreditnih kartica, opsesijom da spase privid i obavezom da bdi nad ugledom svog prezimena. Njegovakula od karata beše se srušila i on je postajao deo gomile, ali je bio slobodan. Oseti se euforičnim,poletnim i mlađim. Nedostajala mu je samo Indijana, ali i ona je bila deo prošlosti koju oluja zauvekbeše odnela.

ČETVRTAK, 16.

Blejk Džekson primi poziv od svoje unuke usred prepodneva. Bio je u apoteci i morao je da ostavi svešto je u tom trenutku radio – brojao kapsule za jedan recept – jer je Amandin glas bio usplahiren.

– Zar nisi na času? – upita je zabrinuto.– Zovem te iz klozeta. Zbog Bredlija – reče ona, i on primeti da se jedva uzdržava da ne zaplače.– Šta se dogodilo?– On ima devojku, deda! – I ipak zajeca.

– Au, mila moja, mnogo mi je žao… Kako si saznala?– Objavio je na fejsbuku. Drugim rečima, prvo me prevari, a onda mi se javno podsmeva. Postavio

je i fotografiju, ženska je šampionka u plivanju, kao i on, ima leđa kao muškarac i kvarno lice. Šta daradim, deda?

– Ne znam, Amanda.– Zar se tebi nikada nije desilo nešto slično?– Ne sećam se. Takve stvari se zaborave…– Zaborave?! Ja Bredliju ovo nikada neću oprostiti! Poslala sam mu poruku da ga podsetim da je

trebalo da se venčamo i nije mi ništa odgovorio. Sigurno razmišlja kakvo opravdanje da smisli zamene, svi muškarci su prevaranti, kao Alen Keler i moj tata. Nijednom ne možeš da veruješ – rečedevojka plačući.

– Ja nisam takav, Amanda.– Ali ti si star! – uzviknu ona.– Naravno da se može verovati muškarcima, većina ih je poštena. Tvoj otac je slobodan, hoću reći

razveden je, i nikome ne mora da bude veran.– Hoćeš da mi kažeš da je i Bredli slobodan i da ne mora meni da bude veran, iako je trebalo da se

venčamo?– Meni se čini da to venčanje baš i nije bilo propisno ugovoreno, zlato. Možda Bredli nije znao da

si htela da se udaš za njega.– Ne govori u prošlom vremenu, ja i dalje hoću da se udam za njega. Sačekaj samo da ode na MIT

i izbaci tu glupaču sa svog profila.– Dobro kažeš, Amanda.Njegova unuka je plakala nekoliko minuta, dok je on čekao kraj telefona ne znajući kako da je

uteši, a potom je ču kako istresa nos praveći silnu buku.– Moram da se vratim na čas – uzdahnu Amanda.– Pretpostavljam da ovo baš i nije povoljan trenutak da pričamo o autopsijama. Zvaću te večeras –

reče Blejk.– O kojoj autopsiji?– Rejčel Rouzen. Glavna forenzičarka misli da joj je ubica ubrizgao drogu, jer se vidi ubod na

levoj butini. Zapušio joj je usta, potom je ugušio, odnosno pridavio ribolovačkim koncem i stezačem, ina kraju je obesio o ventilator.

– Prilično komplikovano, zar ne, Klejbe?– Da. Toksikološkom analizom je utvrđena vrsta droge. Zove se flormidal, ima širok spektar

upotrebe, između ostalog služi za smirenje pacijenata pre operacije; u zavisnosti od doze koju su jojdali, Rouzenova je mogla za nekoliko minuta da bude praktično potpuno nesvesna.

– Zanimljivo – reče devojka, zvučeći kao da se već oporavila od ljubavne traume.– Vrati se na čas, dušo. Voliš li me?– Ne.– Ni ja tebe.

PETAK, 17.

Za svoj pretposlednji tretman te sedmice, Indijana se pripremila utrljavši u zglobove nekoliko kapiesencijalnog ulja limuna, koje joj je pomagalo da usredsredi um, i upalila mirišljavi štapić pred

boginjom Šakti, moleći je da joj dâ strpljenja. Beše to jedna od onih sedmica kad je Gariju Brunsvikutrebalo dva tretmana i bila je prinuđena da ostalim pacijentima pomeri termine kako bi ga nekakoubacila u svoj raspored. Obično se oporavljala od teških seansi s dve ili tri bombone sa crnomčokoladom, ali otkako se beše rastala sa Alenom Kelerom, one su izgubile regenerativnu moć, aživotne neprijatnosti, poput Brunsvika, ostavljale su je potpuno razoružanom. Trebalo joj je nešto jačeod čokolade.

Brunsvik prvi put u njenu ordinaciju nije došao s prikrivenim namerama, kao drugi muškarci kojisu se pojavljivali s nemaštovito smišljenim izgovorima da bi oprobali sreću s njom. Indijana jedoživljavala razočaranja s pojedincima koji su se šepurili nagi u nadi da će je impresionirati, dok nijenaučila da ih se ratosilja ne dajući im vremena da postanu opasni, ali je retko kada morala da seobraća za pomoć Mateusu Perejri. Slikar beše instalirao zvono ispod stola za masažu kako bi mogla daga pozove u slučaju da situacija počne da izmiče kontroli. Većina tih drznika kasnije bi se pokajala ivraćala s molbom da im pruži drugu šansu, ali ih je ona odbijala, jer je za isceljivanje morala da budeusredsređena, što je bilo nemoguće s njihovim neskrivenim erekcijama ispod čaršava. Gari Brunsviknije bio jedan od takvih, stigao je po preporuci Jumiko Sato, čije čudotvorne akupunkturne iglice zaublažavanje skoro svih tegoba nisu uspele da mu izleče uporne glavobolje, tako da ga je poslala kodsvoje susetke u ordinaciju broj 8.

Pošto nikada ranije ne beše video Indijanu, Brunsvik se iznenadio kad mu je otvorila vrata,zatekavši se pred Valkirom prerušenom u bolničarku, koju je potpuno drugačije zamišljao. Čak nijeočekivao ni ženu, mislio je da je Indijana muško ime, kao Indijana Džons, junak iz filmova njegovemladosti. Pre završetka prvog tretmana, gušio se u oluji nepoznatih osećanja kojima je teškoupravljao. Sebe je smatrao hladnim čovekom, koji kontroliše svoje postupke, ali Indijanina blizina,ženska, topla i saosećajna, dodir njenih snažnih ruku i senzualna mešavina mirisa u ordinacijirazoružaše ga i sat vremena, koliko je tretman trajao, bio je na sedmom nebu. Zato se vraćao,molećivo, ne toliko da bi izlečio svoje migrene koliko da bi je video i ponovo osetio uzbuđenje kaotokom prvog tretmana, koje se nikad nije ponovilo istom jačinom. Svaki put mu je trebalo sve više,kao zavisniku.

Njegova stidljivost i nespretnost sprečavale su ga da Indijani otvoreno prizna svoja osećanja, ali sumu insinuacije postajale opasno učestale. Nekog drugog muškarca Indijana bi izbacila bezrazmišljanja, ali ovaj joj se činio tako krhkim, uprkos vojničkim čizmama i muževnoj jakni, da seplašila da ga duboko ne povredi. Jednom je to onako usput pomenula Rajanu Mileru, koji Brunsvikabeše video ranije u nekoliko navrata. „Zašto ne oteraš tu žalosnu sovu?”, odvratio je on. Upravo zato inije mogla to da učini: jer je bio žalostan.

Tretman je prošao bolje nego što je očekivala. Indijana je primetila da je u početku bio nervozan,ali se opustio kada je počela masaža i spavao punih dvadeset minuta koliko je trajao reiki. Na kraju jemorala da ga promrda da bi se razbudio. Ostavila ga je samog da se obuče i sačekala u prijemnomdelu, gde štapić već beše dogoreo, ali se i dalje osećao miris azijskog hrama. Otvorila je vrata odhodnika da malo provetri upravo u trenutku kad je Mateus Perejra došao da je pozdravi, sav isprskanbojama i s jednom biljkom u saksiji, koju joj beše doneo na poklon. Slikaru su dani prolazili u dugimdremežima od marihuane prekidanim naletima slikarske kreativnosti, koji nisu uticali na njegovusposobnost opažanja: nije mogao da mu promakne nijedan događaj na Nort Biču, a posebno uHolističkoj klinici, koju je smatrao svojim domom. Prvobitan dogovor s vlasnikom zgrade sastojao seod obaveze da ga obaveštava o svim odlascima i dolascima zakupaca za napojnicu i besplatnostanovanje u potkrovlju, ali pošto se retko dešavalo nešto vredno pomena, njegov dogovor s Kinezompolako je gubio na težini. Navika da obilazi spratove, ubacuje pisma u sandučiće, rešava probleme i

sluša ispovedanja prerasla je u prijateljstvo sa zakupcima zgrade, njegovom jedinom porodicom, aposebno s Indijanom i Jumiko, koje su mu, prva masažom a druga akupunkturom, ublažavale boloveod išijasa.

Perejra primeti da japanska cvećara ne beše isporučila ikebanu koja je stizala ponedeljkom izaključi da se između Indijane i njenog ljubavnika nešto dogodilo. Šteta, pomisli, Keler je bio kul tipkoji se razumeo u umetnost; bilo je samo pitanje dana kad će kupiti neku njegovu sliku, možda jednuod najvećih, kao što je ona s govedima rasparenih utroba, inspirisanu Sutinovim zaklanimživotinjama, njegovim najznačajnijim delom. S druge strane, naravno da bi, ako je već Keler iščezao,on mogao ponekad da pozove Indijanu u svoje potkrovlje, da popuše koju i vode ljubav opušteno, to nebi dovelo u opasnost njegovu kreativnost, pod uslovom da ne pređe u naviku. Platonska ljubav jepomalo dosadna. Indijana mu zahvali na ukrasnoj biljci čednim poljupcem i brzo ga isprati, jer se njenpacijent, obučen, već beše pojavio.

Mateus Perejra nestade niz hodnik, dok je Brunsvik plaćao dva tretmana te sedmice gotovinom, neuzimajući priznanicu, kao što je uvek činio.

– Biće bolje da ovu biljku držiš što dalje od svojih mušterija, Indijana. To je marihuana. Da li tajtip radi ovde? Video sam ga nekoliko puta.

– On je slikar i stanuje u potkrovlju. Slike u holu su njegove.– Izgledaju mi jezivo, ali nisam stručnjak. Sutra pripremaju čingijale[9] u kafeu „Rosini”… Šta

znam… mogli bismo da odemo. Ako želiš, naravno – promuca Brunsvik, zureći u pod.To jelo se nije moglo naći na jelovniku kafeterije, pripremalo se samo za stalne goste koji su bili

upućeni u tajnu, a činjenica da je Brunsvik bio jedan od njih samo je bila dokaz njegove upornosti: unajmanjem mogućem roku beše mu uspelo da ga prihvate na Nort Biču. Drugima su trebale decenije.Vlasnik kafea „Rosini” povremeno je odlazio u lov u okolini Montereja i vraćao se s lešinom divljegvepra, koga je lično tranžirao u svojoj kuhinji, mučan proces, i pripremao, među ostalimspecijalitetima, najbolje kobasice u istoriji, osnovni sastojak njegove čingijale. Nekoliko nedeljaranije, Indijana beše napravila grešku prihvativši Brunsvikov poziv na večeru i dva beskrajna sataprovela boreći se da ne zaspi, dok joj je on držao govore o geološkim formacijama i rasedu SanAndreas. Nije nameravala da ponovi to iskustvo.

– Ne, hvala, Gari. Vikend ću provesti s porodicom, imamo mnogo toga da proslavimo. Amandu suprimili na MIT, sa stipendijom u visini pola školarine.

– Tvoja ćerka je genije.– Da, ali ti si je pobedio u šahu – reče Amanda ljubazno.– I ona je mene pobedila nekoliko puta.– Kako to? Ponovo si je video? – upita ona, uznemirena.– Igrali smo preko interneta povremeno. Naučiće me da igram Go, teži je od šaha. To je kineska

igra stara preko dve hiljade godina…– Znam šta je Go, Gari – prekide ga Indijana, ne skrivajući svoju zgroženost; taj čovek se

pretvarao u noćnu moru.– Deluješ ljutito, jel’ sve u redu?– Ne dozvoljavam da se moja ćerka druži s mojim pacijentima, Gari. Ja te najlepše molim da s

njom prekineš svaki kontakt.– Ali zašto? Ja nisam nikakav perverznjak!– Nisam to nikad ni pomislila, Gari – reče Indijana, ustuknuvši, iznenađena što je taj tako povučen

tip u stanju da na nju podigne glas.

– Razumem da kao majka moraš da štitiš svoju ćerku, ali nemaš razloga da se plašiš mene.– Naravno, ali bez obzira…– Ne mogu da prekinem kontakt s Amandom tek tako, bez ikakvog objašnjenja – prekide je

Brunsvik. – Moraću bar da porazgovaram s njom. I ne samo to, ako mi dozvoliš, voleo bih da učinimnešto za nju. Čini mi se da si mi rekla da devojčica želi mačku?

– Veoma si ljubazan, Gari, ali Amanda već ima mače, zove se Spasimo tune. Dobila ga je od jednemoje prijateljice, Kerol Andervoter, možda si je viđao ovde.

– Onda ću morati da smislim neki drugi poklon za Amandu.– Ne, Gari, ni govora. Svešćemo naš odnos na četiri zida ove ordinacije. Nemoj da se ljutiš, nije

ništa lično.– Ličnije ne može biti, Indijana. Ti kao da ne znaš šta osećam prema tebi? – odgovori Brunsvik

zaplićući jezikom, pocrvenevši od stida i tužnog izraza lica.– Ali mi se jedva i poznajemo, Gari!– Ako želiš još nešto da saznaš o meni, pitaj me, ja sam ti kao otvorena knjiga. Neoženjen sam,

nemam dece, uredan, radan, pošten građanin, časna osoba. Bilo bi preuranjeno da ti objašnjavam svojumaterijalnu situaciju, ali mogu da ti nagovestim da je izuzetno dobra. U ovoj krizi mnogi su izgublisve što su imali, ali ja sam se izvukao i čak zaradio, jer odlično poznajem finansijsko tržište.Godinama ulažem u…

– To nema nikakve veze sa mnom, Gari.– Samo te molim da uzmeš u obzir ovo što sam ti ispričao, čekaću koliko god treba, Indijana.– Bolje odmah odustani. I najbolje bi bilo da pronađeš drugu isceliteljku, ja više neću moći da te

lečim, ne samo zbog ovoga o čemu smo upravo razgovarali, već i zato što se moji tretmani nisupokazali naročito uspešnim.

– Nemoj mi to raditi, Indijana! Samo me ti možeš izlečiti, zahvaljujući tebi osećam se mnogozdravijim. Neću te više gnjaviti svojim osećanjima, obećavam ti.

Izgledao je tako očajan da nije imala hrabrosti da istraje u svojoj odluci i, primetivši da okleva,Brunsvik iskoristi priliku da se pozdravi s njom do sledećeg utorka, kao da nije ni čuo sve ono što supričali, i žurno ode.

Indijana zatvori vrata i ubaci ključ u bravu s unutrašnje strane, osetivši se prevarenom kao malo dete.Opra lice i ruke da odagna bes, prisećajući se s čežnjom džakuzija u hotelu „Fermont”. Ah, mirišljavavoda, veliki pamučni peškiri, hladno vino, ukusna hrana, znalačka milovanja, smeh i ljubav AlenaKelera! Jednom prilikom, nakon što na televiziji beše odgledala Kleopatru, tri sata dekadentnihEgipćana našminkanih očiju i grubih Rimljana lepih i čvrstih nogu, izjavila je da joj se u celom filmuod svega najviše svidelo kupanje u mleku. Alen Keler je skočio iz kreveta, izašao bez reči i pola satakasnije, kad ona već beše gotovo zaspala, vratio se s tri paketa mleka u prahu, koje je rastvorio utoploj vodi džakuzija kako bi se ona okupala kao holivudska faraonka. Sećanje joj izmami osmeh izapita se, osetivši bolno probadanje u dubini srca, kako će uopšte živeti bez tog čoveka, koji joj jepružao toliko zadovoljstva, i da li će ikada uspeti da zavoli Rajana Milera onako kako je volela Alena.

Fizička privlačnost koju je osećala prema bivšem vojniku bila je toliko snažna da je mogla da jeuporedi samo s onom kakvu je u srednjoj školi osećala prema Bobu Martinu. Bilo je to nalik nagroznicu, neprekidnu vrućinu. Pitala se kako je uspevala da zanemaruje tu neobuzdanu seksualnuželju, koja je nesumnjivo postojala već neko vreme, i jedini moguć odgovor bio je da je ljubav premaAlenu Keleru prevagnula. Poznavala je sebe dobro, znala je da ne bi mogla da voli jednog svim srcem,a da sa drugim tek onako odlazi u krevet, ali nakon što se beše zatekla s Rajanom u onom malom

hotelu šibanom olujom, imala je više razumevanja za sve one koji se prepuštaju svojim ludačkimstrastima.

Svih dvanaest dana koliko beše prošlo od tada, svake večeri je bila s Rajanom, osim subotom inedeljom, koje je provodila s Amandom, i u tom trenutku, ne započevši još tretman sa svojimposlednjim pacijentom, jedva je čekala da ga zagrli u loftu, u kojem Atila, pomiren sa sudbinom, višenije zavijao pokazujući nezadovoljstvo. Raznežena, razmišljala je o spartanskoj jednostavnosti togmesta, o grubim peškirima, hladnoći zbog koje je morala da vodi ljubav u džemperu i vunenimčarapama. Sviđala joj se Rajanova ogromna muževna prilika, snaga kojom je zračio, njegovoponašanje hrabrog ratnika koji se u njenom zagrljaju pretvarao u ranjivo dete. Na neki način, sviđalajoj se i njegova brzopletost neiskusnog dečaka, koju je pripisivala činjenici da Rajan nije imao nijednuozbiljnu ljubav, nikoga ko je mogao da ga nauči kako da zadovolji ženu. To će se promeniti kad sebude prepustio uzbuđenju tek rođene ljubavi i kad budu u prilici da istražuju jedno drugo polako i bezžurbe, zaključi. Takva zadovoljstva ih tek čekaju. Rajan je bio nepredvidiv muškarac, mnogo slađi iosećajniji nego što je zamišljala, ali nedostajala im je zajednička priča, svim vezama je potrebnapriča, biće već vremena da se bolje upoznaju i da ona zaboravi Alena.

Sredila je sobu za masažu, pokupila čaršav i upotrebljene peškire i pripremila se za poslednjitretman te nedelje, pudlicu, svog najdražeg pacijenta, najumiljatijeg, životinjicu karamel boje, staru ikrivonogu, koja se prepuštala njenom lečenju s neskrivenom zahvalnošću. Pošto je imala nekolikominuta na raspolaganju, potraži Brunsvikovu dokumentaciju, gde na svoju žalost ne pronađe satnjegovog rođenja, koji bi joj koristio za izrađivanje natalne karte, i okrenu broj Seleste Roko da jeupita za ime Tibetanca koji se bavio čišćenjem karme.

SUBOTA, 18.

Pedro Alarkon i Rajan Miler, s Atilom za petama, pozvoniše na Indijanina vrata tačno u minut usubotu u pola devet uveče, s Mateusom Perejrom, Jumiko Sato i njenom životnom saputnicom,Nanom Sasaki, na samo nekoliko koraka iza njih. Indijana, koja ih beše pozvala na molbu DenijaDianđela, dočeka ih u otmenoj crnoj svilenoj haljini i visokim potpeticama, poklonima Alena Keleraiz vremena kad je pokušavao da od nje napravi damu, koji izazvaše zadivljene zvižduke muškaraca.Nikad je ranije nisu videli tako elegantnu i odevenu u tu boju; ona je verovala da crna privlačinegativnu energiju i koristila ju je oprezno. Atila se naslađivao mešavinom mirisa eteričnih ulja kojisu ispunjavali prostor. Pas je prezirao sintetičke mirise, ali su ga očaravali prirodni, i zato je bio slabna Indijanu, koju je izdvajao među ostalim ljudskim bićima. Miler ščepa Indijanu i poljubi je pravo uusta, dok su se ostali pravili da ništa ne primećuju. Potom domaćica otvori flašu primusa, divnumešavinu karmenera i kabernea, takođe poklon od Kelera, budući da ona sebi nije mogla da priuštiflašu vina koja je koštala više nego njen zimski kaput, i Milera posluži njegovim omiljenim gaziranimpićem. Ranije, mornarička foka se često hvalio da je connaisseur[10] vina, a kasnije, kad je ostaviopiće, postao je pravi zaluđenik za koka-kolu, koju je najviše voleo da pije iz flašice – nikad izkonzerve – uvezene iz Meksika, jer je sadržavala više šećera, i bez leda.

Prethodnog dana Deni beše pozvao Indijanu na svoju subotnju predstavu. U pitanju je bio posebandogađaj, jer mu je bio rođendan i vlasnica lokala mu je, u čast godina koje je proveo na bini, dodelilaglavnu ulogu, za koju se brižljivo pripremao. „Šta mi vredi da budem glavna zvezda predstave akoniko za to ne mari? Dođi da me gledaš, Indi, i povedi svoje prijatelje da me bodre.” Pošto ju je Deniobavestio samo malo ranije, nije imala vremena da sazove čitavu gomilu, kao što joj beše želja, te je

morala da se zadovolji s ovih pet odanih prijatelja. Svi su se prikladno obukli, čak i Mateus, u svojimneizbežnim farmerkama izmazanim slikarskim bojama, ali se beše pojavio u uredno opeglanojprugastoj košulji, s maramom oko vrata. Na Nort Biču postojala je opšta saglasnost da je brazilskislikar najzgodniji muškarac u čitavoj oblasti, i on je to znao. Izuzetno visok i vitak, s licemizbrazdanim dubokim borama, kao uklesanim dletom, zelenožutim mačjim očima, senzualnim usnamai kosom upletenom u afričke rasta pletenice. Privlačio je toliko pažnje da su ga turisti čestozaustavljali na ulici da bi se fotografisali s njim kao s lokalnom atrakcijom.

Jumiko i Nana behu se upoznale u detinjstvu, u prefekturi Ivate, u Japanu, emigrirale u isto vremeu Sjedinjene Države, živele i radile zajedno i odlučile da se isto oblače. Te večeri obukle su svojeuniforme za izlazak: crne pantalone i jakne i bele svilene bluze u Mao stilu. Venčale su se 16. juna2008, istog dana kad u Kaliforniji behu legalizovani istopolni brakovi, i te večeri proslavile venčanje ugaleriji „Dlakava gusenica”, uz suši, sake i u društvu skoro svih doktora za dušu iz Holističke klinike.

Mateus pomože Indijani da posluži večeru, koja se sastojala od nekoliko specijaliteta iz jednogtajlandskog restorana, u kartonskim tanjirima i sa štapićima. Prijatelji se smestiše da jedu na podu, jerje sto služio kao laboratorija za aromaterapiju. Razgovor se, kao i svi razgovori tih dana, povede natemu mogućnosti da Obama izgubi predsedničke izbore, a film Ponoć u Parizu osvoji Oskara. Iskapišeflašu vina i za desert se poslužiše sladoledom od zelenog čaja koji beše doneo bračni par Japanki,potom se rasporediše u automobil Jumiko Sato i Milerov kamionet, sa Atilom na prednjem sedištu,koje se niko nije usuđivao da mu preotme.

Uputiše se prema Ulici Kastro i parkiraše vozila, ostavivši u kamionetu psa spremnog da satimačeka sa strpljivošću budiste, i otpešačiše dva bloka do kluba „Narcis”. U to vreme četvrt je vrvela odmladih ljudi, turista noćobdija i homoseksualaca, koji su opsedali barove i improvizovana pozorišta.Spolja, lokal u kojem je nastupao Deni sastojao se od vrata s plavim svetlećim natpisom, koji biprošao neprimećen da se pred ulazom ne beše napravio red od grupa gejeva koji su pušili i razgovarali.Alarkon i Miler napraviše nekoliko duhovitih opaski o prirodi kluba, ali su poslušno išli za Indijanom,koja se pozdravi s izbacivačem na ulazu i predstavi svoje prijatelje kao specijalne goste DenijaDianđela. Unutra prostor beše veći nego što se dalo naslutiti, zagušljiv, prepun gostiju, uglavnommuškaraca. U najmračnijim uglovima mogle su se nazreti prilike koje su se grlile ili plesale stiskavac,isključeni iz okolnog sveta, ali ostali gosti su se mešali, vičući na sav glas da bi čuli jedni druge, ili setiskali oko šanka, gde su ispijali alkohol i jeli meksičke takose.

Na plesnom podijumu, koji je služio i kao bina, pod trepćućim svetlima njihale su se u ritmugromoglasne muzike četiri plesačice u bikiniju, s belim perjem na glavi. Izgledale su kao bliznakinje,sve iste visine, s perikama, bižuterijom i istovetno našminkane, lepo oblikovanih nogu, čvrstihzadnjica, s rukama uvučenim u dugačke satenske rukavice i grudima koje su se prelivale iz grudnjakaopšivenih štrasom. Samo bi se pažljivim posmatranjem iz neposredne blizine i pri dnevnoj svetostimoglo otkriti da nisu žene.

Denijevi prijatelji proguraše se kroz razularenu gomilu i jedan konobar ih odvede do stola odmahpored bine, rezervisan za Indijanu. Alarkon, Jumiko i Nana krenuše ka šanku da naruče piće i gaziraninapitak za Milera, koji još ne beše shvatio da slikar i on privlače pažnju, jer je bio uveren da gostigledaju Indijanu.

Malo kasnije, perjane plesačice završiše svoj nastup, svetla se pogasiše i klub utonu u mrkli mrak,dočekan povicima i zvižducima. Tako prođe ceo minut, beskonačno dug, a onda, nakon što šaljivdžijezamuknuše, kristalni glas Vitni Hjuston ispuni lokal dugom ljubavnom tugovankom, uzdrmavajućisrca svih prisutnih. Žuti snop svetlosti jednog reflektora osvetli sredinu bine, na kojoj se pojavi duhpevačice preminule sedam dana ranije, pognute glave, s mikrofonom u jednoj ruci i drugom na srcu,

kratke kose, sklopljenih očiju, u dugačkoj haljini koja joj je naglašavala grudi i otkrivala leđa. Pojavaostavi publiku bez daha, u šoku. Polako, Hjustonova podiže glavu, prinese mikrofon licu i iz samogsredišta zemlje vinu se prva rečenica pesme I will always love you. Publika reagova spontanimovacijama, nakon kojih usledi grobna tišina, dok je glas pevao o rastanku, bujici nežnosti, obećanja ituge. Bila je to ona, s prepoznatljivim licem i izražajnim rukama, s njenim pokretima, glasom iljupkošću. Pet minuta kasnije, poslednji tonovi pesme ostadoše da trepere u vazduhu usredzaglušujućeg aplauza. Imitacija je bila do te mere savršena da Indijani i njenim prijateljima nije palona pamet da bi ta čuvena žena, koja je nekom čarolijom vaskrsla i oživela, mogao biti Deni Dianđelo,neugledni konobar iz kafea „Rosini”, dok se svetla kluba nisu uključila, a Vitni Hjuston dubokopoklonila i skinula periku.

Rajan Miler je posećivao klubove poput „Narcisa” u drugim zemljama sa svojim ratnim drugovima,što su grubim šalama prikrivali uzbuđenje koje su u njima izazivali gej šouovi. Transvestiti su mu bilizabavni, smatrao ih je egzotičnim i bezopasnim stvorenjima, kao nekom drugom vrstom. Za sebe jetvrdio da je čovek širokih shvatanja, koji je prošao svet i koga više ništa ne može iznenaditi,tolerantan prema tuđim seksualnim opredeljenjima, pod uslovom da ne ugrožavaju decu ili životinje,kako je govorio. Nije odobravao prisustvo gejeva u oružanim snagama, jer se plašio da bi mogli daunose razdor i izazivaju sukobe, kao žene. Nije da je sumnjao u njihovu vrednost, naglašavao je, ali uborbi se dokazuju muževnost i odanost, rat se vodi testosteronima; svaki vojnik zavisi od svojihdrugova, a on ne bi bio miran kad bi mu život bio u rukama homoseksualca ili neke žene. Te večeri uklubu „Narcis”, bez podrške ostalih foka, njegova tolerancija beše dovedena u iskušenje.

Zatvoren prostor, seksualnost i zavodljivost u vazduhu, dodir muškaraca stisnutih oko njega, mirisznoja, alkohola i losiona za brijanje, sve mu je uzburkalo nerve. Zapitao se kako bi reagovao njegovotac u ovakvoj situaciji i, kao što se uvek dešavalo kad bi ga prizvao mislima, vide ga pored sebe kakostoji u svojoj besprekornoj uniformi, sa odlikovanjima na grudima, krut, stisnutih vilica, nabranogčela, ne prihvatajući ni njega onakvog kakav jeste niti ono što čini. „Šta radi moj sin na jednom ovakoodvratnom mestu, među gomilom bestidnih pedera?”, progunđa njegov otac govoreći isto onako kakoje govorio celog života, ne pomerajući usne i gutajući samoglasnike.

Nije mogao da uživa u nastupu Denija Dianđela jer tada već beše shvatio da pogledi puni skrivenihnamera nisu upućeni Indijani, već njemu; oseti se uznemirenim tom pulsirajućom muškom energijom,fascinantnom, opasnom i zavodljivom, koja mu u isto vreme beše i odbojna i privlačna. Nerazmišljajući o onome što čini, posegnu rukom za čašom viskija Pedra Alarkona i celu je iskapi u triduga gutljaja. Piće koje nije okusio godinama zapali mu grlo i razleže se venama do poslednjegkapilara, preplavljujući ga talasom toplote i energije koji mu izbrisa misli, sećanja i sumnje. Nepostoji ništa bolje od ovog čarobnog napitka, pomisli, ništa poput ovog istopljenog zlata, žestokog,ukusnog, ove vode bogova koja te elektriše, osnažuje, raspaljuje, ništa slično viskiju koji ne znam nikako ni zašto sam izbegavao, kakav sam kreten bio. Njegov otac odstupi nekoliko koraka i gomila gaproguta. Miler se okrenu prema Indijani i nagnu se tražeći njena usta, ali pokret zamre u vazduhu i on,umesto da je poljubi, zgrabi čašu piva, što ona i ne primeti, hipnotisana pojavom Vitni Hjuston.

Miler nije znao u kom trenutku je ustao od stola i besno se progurao do šanka, nije znao kako sezavršila predstava ni koliko je pića popio pre nego što je potpuno izgubio kontrolu; nije znao odakle jeizbio bes koji ga je zaslepeo bleštavim sjajem kad mu je jedan mladić stavio ruku preko ramena inešto mu šapnuo na uvo dodirujući ga usnama; nije znao u kom su tačno trenutku nestali obrisistvarnosti i on osetio kako kipti, kao da će iskočiti iz kože i eksplodirati; nije znao kako je započelaopšta tuča, na koliko njih je nasrnuo pesnicama, niti zašto su vrištale Indijana i Alarkon, ni kako se

zatekao s lisicama u patrolnim kolima s krvavom košuljom i otečenim zglavcima.

Pedro Alarkon je pokupio Milerovu jaknu s poda, izvadio ključeve od kamioneta i krenuo za vozilomkojim su njegovog prijatelja odvozili u policijsku stanicu. Parkirao je u blizini i ušao u stanicu, gde jemorao da čeka sat i po dok ga nije primio jedan policijski službenik. Objasni mu šta se dogodilo,ublažavajući Milerovo učešće, dok ga je policajac rasejano slušao, gledajući u svoj računar.

– U ponedeljak će zatvorenik moći da iznese svoj slučaj pred sudijom, u međuvremenu ovde imaćeliju da se očisti od trovanja alkoholom i malo primiri – reče policajac ljubaznim glasom.

Alarkon mu reče da Rajan Miler nije bio pijan, već pod lekovima, jer je pretrpeo psihičku traumuu ratu u Iraku, u kojem je izgubio i nogu, i da mu se povremenu dešavaju ispadi, ali da nije opasan.

– Nije opasan? Objasnite vi to onoj trojici koju je poslao u Urgentni.– Ovo je prvi put da je učestvovao u jednom incidentu poput ovog u klubu „Narcis”, policajče.

Mog prijatelja su isprovocirali.– Na koji način?– Jedan muškarac je pokušao da ga pipka.– Ma nije valjda? U tom klubu? Šta čovek još neće čuti! – naruga se policajac.A onda Pedro Alarkon izvuče kartu rezervisanu za krajnju nuždu i reče mu da Rajan Miler radi za

vladu i da je na tajnom zadatku; ako policajac sumnja u njegove reči, može da pregleda novčanikzatvorenika, gde će pronaći svu potrebnu dokumentaciju, a ako ni to nije dovoljno, on će mu dati šifruda stupi u kontakt direktno s kancelarijom CIA u Vašingtonu. – Jasno vam je da nam skandal nećedoneti nikakvo dobro – zaključi. Policajac, koji beše zatvorio računar i slušao ga sumnjičavog izrazalica, posla ga nazad u hodnik, rekavši mu da sačeka.

Prođe još sat vremena dok nisu uspeli da stupe u kontakt s Vašingtonom i provere informacije oAlarkonu uz još neke dodatne, i tek tada pustili Milera, nakon što je potpisao izjavu. Za sve to dugovreme već se beše donekle otreznio, ali se i dalje teturao. Izađoše iz stanice oko pet ujutru, Alarkonjedva čekajući da napravi sebi prvi jutarnji mate, Miler s neopisivim bolovima u glavi, a nesrećniAtila, koji celu noć beše proveo u kamionetu, sanjajući trenutak kada će podići nogu uz prvo drvo.

– Svaka čast, Milere, uspeo si da upropastiš nastup Vitni Hjuston – reče Pedro Alarkon u loftu,pomažući svom prijatelju da se skine, nakon što je Atili pružio priliku da se ispiški i popije malovode.

– Eksplodiraće mi mozak – promrmlja Miler.– Potpuno zasluženo. Odoh da skuvam kafu.Sedeći na ivici kreveta, s licem među rukama i Atilinom njuškom priljubljenom za koleno, Miler

uzalud pokuša da se priseti događaja od prethodne večeri, osećajući neopisiv stid, s glavom punompeska, pocepanim ustima, natečenim prstima i kapcima, i kostima tako ugruvanim da je jedva uspevaoda diše. Beše to njegov jedini recidiv; tri godine i mesec dana uspeo je da provede u potpunojapstinenciji, čist od alkohola i droga, osim poneke cigarete marihuane s vremena na vreme. Učinio jeto muški, bez pomoći psihijatra na koga je imao pravo kao veteran, samo uz antidepresive; ako je uratu mogao da trpi više napora i bola od bilo kog smrtnika, za šta su ga obučavali, kako je mogla da gapobedi jedna čaša piva? Nije mu bilo jasno šta ga beše spopalo niti u kom trenutku je popio prvigutljaj i počeo da se sunovraćuje u ambis.

– Moram da zovem Indijanu. Dodaj mi telefon – reče Alarkonu.– Sad je pet i petnaest, nedelja ujutru. Mislim da nikoga ne treba da zoveš u ovo doba. Popij ovo i

odmori se, ja ću da prošetam Atilu – odvrati Alarkon.Rajan Miler teškom mukom popi crnu kafu s nekoliko aspirina i odjuri u klozet da povraća, dok je

njegov prijatelj uzalud pokušavao da privoli Atilu da mu natakne brnjicu i zakači povodac. Životinjanije htela da napusti Milera u tako teškom stanju i cvileo je sedeći pred vratima kupatila, naćulivšisvoje jedino uvo i budno motreći jedinim okom, čekajući naredbe prijatelja u nevolji. Miler staviglavu nekoliko minuta pod mlaz hladne vode iz tuša, potom izađe iz kupatila u šortsu, mokar,poskakujući na jedinoj nozi, i dade dozvolu psu da izađe s Alarkonom. Potom se strovali u krevet.

Na ulici, Alarkonov mobilni telefon oglasi se uz zaglušujući zvuk duvačkih instrumenta: ratničkiakordi urugvajske nacionalne himne. Boreći se s psom koji ga je vukao, izvuče telefon s dna džepa izaču glas Indijane koja se raspitivala za Rajana. Poslednje što zna o njemu jeste da su ga dva krupnapolicajca odvela u policijsko vozilo s lisicama na rukama, dok su druga dvojica, uz pomoć gorile saulaza, pokušavali da zavedu red u klubu, u kojem su neki raspojasani i pijani gosti nastavljali tuču, uzciku i vrisku zvezda šoua sa sve perjem na glavi. Deni Dianđelo, sakriven iza šanka, posmatrao jekatastrofu s najlon čarapom na glavi, perikom Vitni Hjuston u ruci i maskarom razlivenom odplakanja. U svom lakonskom stilu, Alarkon obavesti Indijanu o svemu. – Dolazim odmah. Imaš li dami daš za taksi? – upita ga.

Trideset pet minuta kasnije, Indijana se pojavi u loftu u svojim krokodilskim čizmama, mantilupreko crne haljine koju je imala na sebi prethodne večeri i s modrim okom. Poljubi Urugvajca i psa ipriđe krevetu svoje ljubavi, gde je Miler hrkao pokriven ćebetom koje Pedro beše prebacio prekonjega. Indijana ga prodrma dok nije pomolio glavu iz svog skloništa pod jastukom i dopola sepridigao, pokušavajući da izoštri vid.

– Šta ti je s okom? – upita Indijanu.– Pokušala sam da te zadržim i dobila pljusku.– Ja sam te udario? – uzviknu Miler potpuno razbuđen.– Bilo je slučajno, ništa strašno.– Kako sam mogao da uradim nešto tako strašno, Indi?!– Svi mi ponekad grešimo, padamo i ponovo se dižemo. Obuci se, Rajane.– Ne mogu da se pomerim.– I ti si mi neka vajna foka! Ustaj! Ideš sa mnom.– Kuda?– Videćeš.

NEDELJA, 19.

– Zdravo, zovem se Rajan Miler, ja sam alkoholičar i već šest sati sam trezan. – Tako se predstavi, pougledu na ostale koji su govorili pre njega u onoj prostoriji bez prozora, i topao aplauz pozdravinjegove reči. Nekoliko minuta ranije, Pedro Alarkon beše ga dovezao s Indijanom do zgrade ukrašenetornjem na uglu ulica Tejlor i Elis, usred Tenderloina.

– Kakvo je ovo mesto? – upitao je Miler kad ga Indijana povede prema ulazu, držeči ga ispodmiške.

– Memorijalna crkva Lizi Glajd. Zar je moguće da toliko dugo živiš u ovom gradu a da nisi čuo zanju?

– Ja sam agnostik. Šta uopšte radimo ovde, Indijana?– Obrati pažnju na toranj, primećuješ da na njemu nema krsta? Sesil Vilijams, afroamerički pastor,

godinama je bio duša Glajda, ali se penzionisao. Šezdesetih godina poslali su ga ovamo, upolunapuštenu metodističku crkvu koju je on pretvorio u duhovni centar San Fransiska. Naredio je da

uklone krst jer simbolizuje smrt, a njegova zajednica slavi život. Zato smo ovde, Rajane: da slavimoživot.

Objasni mu da je Crkva Glajd turistička atrakcija zbog neodoljive horske muzike i svoje politikeraširenih ruku: svi su dobrodošli, bez obzira na veru, rasu ili seksualno opredeljenje, hrišćani svihveroispovesti, muslimani i Jeveji, zavisnici i prosjaci, milioneri iz Silicijumske doline, dragqueens[11], filmske zvezde i kriminalci na slobodi, nikoga ne odbijaju, i dodade da Glajd ima nastotine programa za zbrinjavanje, udomljavanje, odevanje, obrazovanje, zaštitu i rehabilitacijunajsiromašnijih i najbeznadežnijih slučajeva. Probiše se kroz ljude koji su uredno čekali svoj red zabesplatan doručak. Miler saznade da Indijana nekoliko sati nedeljno pomaže u služenju doručka, odsedam do devet, njeno jedino slobodno vreme, i da crkva nudi tri dnevna obroka svakog dana u godinihiljadama nesrećnika. Za to je potrebno šezdeset pet hiljada sati dobrovoljnog rada. – Moj doprinos sesvodi na stotinak, ali ima toliko dobrovoljaca da moramo da ih stavljamo na listu čekanja – reče mu.

U taj rani sat još ne beše počela da pristiže svetina za nedeljnu kuhinju. Indijana je poznavala put iodvede Milera pravo do male prostorije u unutrašnjosti objekta, gde se okupljala prva dnevna grupaAnonimnih alkoholičara. Oko šest osoba već je sedelo za stolom sa strane, s termosima kafe itanjirima galeta, ostali su pristizali sledećih deset minuta. Sedoše na plastične stolice poređane ukrug,ukupno petnaestoro ljudi različitih rasa, godina i boje kože, većinom muškarci, skoro svi u nekoj meripropalice i zavisnici, a jedan s tragovima nedavne tuče, kao Miler. Indijana, sa svojim zdravimizgledom i veselim ponašanjem, izgledala je kao da se tamo našla greškom. Miler je očekivao nekakavčas ili predavanje, a umesto toga, jedan mršav čovečuljak, s debelim naočarima za kratkovide, otvorisastanak. „Zdravo, ja sam Beni Efron i zavisnik sam. Vidim neka nova lica. Dobro došli, prijatelji”,predstavi se, a ostali, na smenu, uzeše reč da bi rekli svoja imena.

Uz pomoć Efronovih komentara ili pitanja, nekoliko njih ispriča svoja iskustva, kako su počeli dapiju, kako su izgubili posao, porodicu, prijatelje, zdravlje, i kako pokušavaju da se izleče uz Anonimnealkoholičare. Jedan muškarac, sav ponosan, pokaza kartončić s brojem osamnaest, kao zbir mesecikoliko je trezan, i ostali mu zapljeskaše. Jedna od četiri žene u grupi, zapuštena, s ružnim mirisom,jezivim zubima i izgubljenim pogledom, priznade da beše izgubila nadu, jer je imala mnogo recidiva,a i njoj zapljeskaše jer se potrudila da se toga dana ponovo pojavi tamo. Efron joj reče da je na pravomputu, jer je prvi korak priznanje da čovek nema kontrolu nad sopstvenim životom, i dodade da se nadavraća kad se čovek prepusti višoj sili. „Ja ne verujem u Boga”, reče ona prkosno. „Ni ja, ali verujem uvišu silu ljubavi, ljubavi koju dajem i koju primam”, reče mršavko s naočarima. „Mene niko ne voli,niko me nikada nije voleo!”, odvrati žena, ustavši nespretno da krene, ali joj se Indijana ispreči naputu i zagrli je. Žena se borila nekoliko sekundi, pokušavajući da se oslobodi, ali se potom jecajućiprepusti rukama te devojke koja ju je grlila čvrsto kao majka. Ostadoše tako, u čvrstom zagrljaju nekovreme, koje se Mileru učini beskrajno dugim, nepodnošljivo dugim, dok se žena nije primirila i njihdve se vratile na svoja mesta.

Rajan Miler je otvorio usta samo da bi se predstavio, saslušavši tuđe ispovesti glave uvučene uramena i laktova naslonjenih na kolena, boreći se protiv mučnine i bola u slepoočnicama. S timljudima imao je mnogo više zajedničkog nego što je i sâm mogao da pretpostavi do prethodne večeri,kad je u jednom trenutku nepažnje ili besa posegnuo za prvim gutljajem i za trenutak ponovo postaoonaj moćan i nepobediv muškarac iz svojih dečačkih maštarija. Kao i ti muškarci i žene oko njega, ion je živeo kao zarobljenik sopstvenog tela, prestravljen od neprijatelja koji je čučao u njemu,čekajući prvu priliku da ga uništi, neprijatelja toliko pritajenog da gotovo beše zaboravio na njega.Pomisli na zlatastu boju viskija, njegov sunčev sjaj, zveckanje kockica leda u čaši, pomisli na mošusnimiris piva, njegove gorkaste mehuriće i slatkoću pene.

Zapita se šta je krenulo po zlu. Celog života je vežbao da bude među najboljima, negujućidisciplinu, jačajući samokontrolu, obuzdavajući slabosti, a onda, kad je to najmanje očekivao,neprijatelj je izbauljao iz svog skrovišta i bacio mu se za vrat. Ranije, kad mu nisu nedostajaliizgovori, poput samoće i beznadežne ljubavi, za popuštanje pred iskušenjem da na neko vremepronađe zaborav u alkoholu, ostajao je trezan. Nije mu bilo jasno zašto je pokleknuo sada, kad jedobio sve za čim je žudeo. Već dve nedelje osećao se srećnim i ispunjenim. Ona blagoslovena nedeljakad je konačno mogao da zagrli Indijanu promenila mu je život, prepustio se čaroliji ljubavi idoživljene strasti, čudu da bude voljen i da ima nekog pored sebe, iluzornoj nadi da je izbavljen izauvek izlečen od svojih rana. „Zovem se Rajan Miler i ja sam alkoholičar”, ponovi u sebi i oseti kakoga oči peku od nagomilanih suza i obuze ga nagon da pobegne odatle, ali ga Indijanina ruka na ramenuzadrža da ostane na mestu. Na izlasku, četrdeset pet minuta kasnije, neki ga prijateljski potapšaše poleđima, pozdravljajući ga imenom. Nije im otpozdravio.

U podne, Indijana i Rajan krenuše na piknik u isti onaj park sekvoja gde su dve nedelje ranije u olujipronašli izgovor da vode ljubav. Vreme je bilo nestvarno, s povremenom blagom kišom smenjivanomperiodima razvedravanja i stidljivim pomaljanjem sunca. On je poneo sirovo pile, limunadu, ugalj ikosku za Atilu; za sir, hleb i voće pobrinula se ona. Indijana je imala jednu staru korpu postavljenucrveno-belim kariranim materijalom, jednu od malobrojnih materijalnih stvari koje joj majka bešeostavila u nasleđe, idealnu za nošenje hrane, tanjira i čaša na slične piknike. Nije bilo žive duše uparku, koji je leti vrveo od ljudi, i mogli su da se smeste na svom omiljenom mestu, na samo nekolikokoraka od reke. Sedeći na debelom truplu i odeveni u ponča, čekali su da se razgori ugalj kako biispekli pile, dok je Atila raspomamljeno trčao jureći veverice.

Milerovo lice bilo je rascopana tikva, a telo mapa crnih podliva, ali bio je zahvalan, jer u skladu sprimitivnom pravdom nametanom kaišem njegovog oca, kazna iskupljuje krivicu. U njegovomdetinjstvu, pravila su bila jasna: ko počini zlo ili neku nesmotrenost mora da plati, to je nepromenljivzakon prirode. Ako bi Rajan napravio neku glupost a njegov otac za to ne bi saznao, uzbuđenje što jeizbegao kaznu trajalo bi veoma kratko, jer bi ga ubrzo preplavio osećaj straha i uverenje da će sesvemir osvetiti. Na kraju krajeva, bolje je bilo iskupiti se za grešku uz malo batina nego živeti uiščekivanju da se postojeća pretnja ostvari. Zlo ili nesmotrenost… Pitao se koliko je takvih delapočinio tokom četiri decenije svog života, i zaključi da ih je nesumnjivo bilo mnogo.

U svojim vojničkim godinama, mlad, snažan, u žaru pustolovine ili ratnom okršaju, okružensvojim saborcima i zaštićen moćnim oružjem, nikad nije preispitivao svoje postupke, kao što nijedovodio u pitanje nekažnjivost koju je uživao. Prljava igra u ratu je dozvoljena, nikome nije morao dapolaže račune. Izvršavao je časno svoju dužnost braneći domovinu, bio je mornarička foka, jedan ododabranih, mitskih ratnika. O tome je razmišljao kasnije, tokom meseci hospitalizacije ilirehabilitacije, mokreći krv i učeći da hoda s protezom, i zaključio da je, ako je za nešto kriv, platiodovoljno visoku cenu izgubivši nogu, svoje drugove i vojničku karijeru. Cena je bila toliko visoka –zameniti herojski život banalnim – da se osećao prevarenim. Prepustio se lažnoj utehi u alkoholu iteškim drogama kako bi pobedio samoću i gađenje samim sobom, čameći u jednom depresivnombloku u Betezdi.

A onda, kada je nagon za samoubistvom postao gotovo neizdrživ, Atila mu po drugi put spasaoživot. Četrnaest meseci nakon onog dana kada je, natovaren na kamilu i obeznanjen od morfijuma,napustio Irak, pas je doživeo teške povrede od mine petnaest kilometara od Bagdada. To je Mileratrglo iz letargije u koju beše utonuo i pridiglo ga na noge: imao je nov zadatak.

Megi, njegova susetka u Betezdi, udovica od sedamdesetak godina s kojom se sprijateljio igrajući

poker, beše mu pružila ruku spasa. Njoj je dugovao svoj drugi životni moto: ko traži pomoć, uvek jedobije. Bila je krepka starica, s rečnikom i ponašanjem gusara, koja dvadeset godina beše provela uzatvoru pod optužbom da je ubila svog muža, nakon što joj je on polomio nekoliko kostiju. Ta krupnažena, koje se plašio ceo komšiluk, bila je jedina osoba koju je Miler mogao da podnese u tommračnom periodu svog života, što mu je ona uzvraćala svojom uobičajenom grubošću i neočekivanomdobrotom. U početku, dok on još nije bio u stanju da vodi računa o sebi, spremala mu je hranu i vozilaga svojim kolima na lekarske preglede, kasnije ga podizala s poda zatičući ga obeznanjenog odalkohola ili izbezumljenog od droge, i zabavljala ga partijama karata i gledanjem akcionih filmova.Kada je saznala šta se dogodilo Atili, Megi je zaključila da Miler, ukoliko želi da dobije psa, ako jeuopšte živ, mora da se osvesti, jer niko normalan neće poveriti jednog herojskog psa ljudskoj olupinikakav je on.

Miler je odbijao da se uključi u programe za rehabilitaciju zavisnika u vojnoj bolnici, kao što jeodbijao pomoć psihologa specijalizovanog za posttraumatski sindrom, i ona se u potpunosti slagala snjim da su sve to pederska posla, tvrdeći da postoje brže i efikasnije metode. Ispraznila mu je flaše uumivaonik, pobacala drogu u klozetsku šolju; potom ga je naterala da se skine i odnela svu njegovuodeću, računar, telefon i protezu. Pozdravila se s njim uz optimistički pozdrav s palčevimapodignutim nagore, i ostavila ga zaključanog, hromog i golog golcijatog. Miler je na suvo morao datrpi muke prvih dana apstinencije, drhteći, halucinirajući, ludeći od mučnine, teskobe i bola. Uzalud jepokušavao da izvali vrata pesnicama i veže čaršave u čvor da bi se spustio kroz prozor, ali ipak je biona desetom spratu. Udarao je u zid koji ga je delio od Meginog stana dok nije izubijao zlavke naprstima, a zubi su mu toliko cvokotali da mu se jedan polomio. Trećeg dana se srušio iscrpljen.

Megi je tokom noći došla da ga poseti, zatekavši ga kako tiho jeca sklupčan na podu, ali manje-više smiren. Naterala ga je da se istušira, dala mu tanjir tople supe, ubacila ga u krevet i sela da bdinad njegovim snom krajičkom oka, praveći se da gleda televiziju.

Tako je započeo nov život Rajana Milera. Okrenuo se navici da bude trezan i borbi da dobije Atilu,koji se do tada već beše oporavio od povreda i primio svoje odlikovanje. Tolike formalnostiobeshrabrile bi svakoga ko se ne bi vodio opsesivnom zahvalnošću. Uz Meginu pomoć napisao je nastotine molbi vojnim vlastima, pet puta otputovao u Vašington da se založi za svoj slučaj i uspeo dazakaže privatan susret sa sekretarom Odbrane, zahvaljujući jednom pismu koje behu potpisala njegovabraća Foke Tim 6. Izašao je iz te kancelarije uz obećanje da će Atilu prebaciti u Sjedinjene Države i daće, nakon obaveznog karantina, on moći da ga usvoji. Tokom meseci zamorne birokratije otputovao jeu Teksas, spreman da potroši svu svoju ušteđevinu na najbolje proteze na svetu, počeo da vežba zatakmičenje u trijatlonu i otkrio kako da na najbolji način iskoristi iskustva stečena u vojsci. Bio jestručnjak za komunikaciju i bezbednost, imao je veze u vrhovnoj komandi, besprekorne preporuke izslužbe i četiri odlikovanja kao dokaz svog karaktera. A onda je pozvao Pedra Alarkona u SanFrancisko.

Milerovo prijateljstvo sa Alarkonom beše započelo kad je imao dvadeset godina. Nakon završetkasrednje škole prijavio se u mornaričke foke kako bi svom ocu dokazao da može da bude pravimuškarac baš kao i on, i zato što se osećao nesposobnim da završi više škole, jer je patio od disleksijei imao problema sa pažnjom. U školi nije pokazivao ni najmanje interesovanja za učenje, ali se isticaokao sportista, bio je kompaktna masa mišića i verovao da ima dovoljno snage i izdržljivosti za bilokoji fizički zadatak; međutim, eliminisan je iz mornaričkih foka tokom paklene sedmice, najtežihnedelju dana obuke, stotinu dvadeset ubistvenih sati tokom kojih se merila upornost svakog muškarcada dostigne cilj, ma koliko težak bio. Naučio je da je najsnažniji mišić srce i da se, kad je uveren da je

dostigao krajnju granicu izdržljivosti u podnošenju bola i umora, nalazi tek na početku, da uvek moževiše i bolje, ali nikad dovoljno. Poniženju zbog neuspeha pridružio se i stav dubokog prezira s kojimnjegov otac beše primio tu vest. Za tog čoveka, sina i unuka vojnih lica, koji se iz Mornaricepenzionisao sa činom kontraadmirala, odbijanje njegovog sina beše samo potvrda lošeg mišljenja kojeje oduvek imao o njemu. Miler i njegov otac nikad o tome nisu razgovarali, obojica su se zatvorila utvrdokornu tišinu koja će ih udaljiti skoro celu deceniju.

Sledeće četiri godine Miler je studirao informacione tehnologije, dok je zagriženo vežbao zaponovno prijavljivanje u mornaričke foke; motiv mu više nije bilo takmičenje s ocem, već istinskoopredeljenje, znao je šta to znači i hteo je tome da posveti život. Na univerzitetu mu je išlo dobro, jerse jedan od profesora beše lično založio za njega, pomogavši mu da se izbori s disleksijom inedostatkom pažnje i pobedi svoj otpor prema učenju, verujući u njegove intelektualne sposobnosti iubedivši ga da diplomira pre nego što ga prime u Mornaricu. Taj čovek je bio Pedro Alarkon.

Godine 1995, kad je Miler postigao svoj cilj postavši mornarička foka i komandant mu na grudistavio njegov lični kôd i srebrnu značku na Ceremoniji Trajdent[12], prva osoba koju je pozvao da jojto saopšti bio je njegov nekadašnji profesor. Beše preživeo paklenu sedmicu i beskonačne meseceteške obuke u vodi, vazduhu i na zemlji, podnoseći ekstremne temperature, lišen sna i odmora,čeličeći se nevoljama i fizičkim naporima, i na sebe i zvanično preuzeo obavezu da živi i umre kaoheroj. Narednih dvadeset šest godina, dok nije bio ranjen i oslobođen službe, retko je viđao Alarkona,ali su ostali u kontaktu. Dok je on obavljao tajne zadatke na najopasnijim mestima, Urugvajac sezaposlio kao profesor veštačke inteligencije na Univerzitetu u Stanfordu. Tako je Miler saznao da jenjegov stari prijatelj zapravo genijalac.

Pedro Alarkon je s oduševljenjem prihvatio ideju svog prijatelja da oružane snage opremenajsavremenijim sistemima bezbednosti, smatrajući da je za to neophodno da Miler jednom nogombude u Vašingtonu, a drugom u Silicijumskoj dolini, jedinom mestu gde takva vrsta tehnologije možeda se razvije. Miler je iznajmio jednu kancelariju na deset minuta od Pentagona, koja će mu služitikao baza, spakovao ono malo svojih stvari i sa Atilom se preselio u Kaliforniju. Urugvajac ih je čekaona aerodromu San Franciska, spreman da mu pomaže iz senke, budući da je imao nepodobnu političkuprošlost.

Indijana je u grubim crtama znala Milerovu priču, čak i da se pomirio s ocem pre nego što je ovajumro, ali nije znala ništa o misiji u Avganistanu, koju je iznova preživljavao u svojim košmarima. Uparku sekvoja, nadgledajući pile koje se peklo neverovatno polako zbog vlažnosti vazduha u parku, onjoj ispriča šta se dogodilo te noći. Objasni joj da je ubijanje na daljinu, kao i u svakom savremenomratu, čista apstrakcija, video-igra, bez neizvesnosti i bilo kakvih osećanja jer žrtve nemaju lica, ali dase u borbi na kopnu stavljaju na probu hrabrost i čovečnost svakog vojnika. Realna mogućnost daumre ili zadobije stravične povrede ostavlja psihološke i duhovne posledice, to je neobjašnjivoiskustvo, nemoguće da se opiše rečima, koje može da shvati samo onaj ko je doživeo to uzbuđenje,mešavinu samrtnog straha i zanosa. „Zašto se borimo? Jer je to primitivan instinkt moćan koliko inagon za preživljavanjem”, reče joj Miler i dodade da kasnije, u civilnom životu, ništa ne može da seuporedi s ratom, sve deluje mlako. Nasilje ne utiče samo na žrtve, već i na one koji ga vrše. Pripremilisu ga za smrt i patnju, mogao je da ubija, godinama je to činio ne razmišljajući i bez imalo kajanja;takođe je mogao i da muči za slučaj da je trebalo izvući neku informaciju, ali takve zadatke radije jeprepuštao drugima, njemu se prevrtao želudac. Ubijati u žaru borbe ili radi osvete prijatelja bila jejedna stvar, u tim trenucima se ne razmišlja, deluje se naslepo, vodi te neopisiva mržnja, neprijateljviše nije ljudsko biće i s njim nema nikakve veze. Ali ubijati civile, gledajući ih u lice, žene, decu…

to je druga stvar.Početkom 2006, obaveštajni izvori saopštili su da se Osama bin Laden krije u planinskom lancu na

granici s Pakistanom, gde se Al Kaida regrupisala nakon američke invazije. Oblast obeležena na mapibila je isuviše velika da bi pokušali da je pročešljaju, na stotine pećina i prirodnih tunela,nepristupačne planine naseljene plemenskim grupama, ujedinjenih islamom i zajedničkom mržnjomprema Amerikancima. Marinci su vršili upade u te strme i suve oblasti trpeći velike gubitke, jer sumuslimanski borci koristili svoje poznavanje terena i postavljali im zasede.

Koliko je među tim poniznim čuvarima koza, identičnim svojim precima od pre nekoliko vekova,bilo istinskih ratnika? U kojim su se od tih kućica boje zemlje nalazila skladišta oružja? Šta su nosiležene ispod svojih crnih haljina? Šta su znala deca? Poslali su mornaričke foke, sigurni da je Osamabin Laden nadohvat ruke, s tajnim zadatkom da ga ubiju, a ako ga ne pronađu, da bar spreče dastanovništvo nastavi da mu pomaže i prikupe informacije. Cilj je opravdavao sredstva, kao i uvek uratu. Zašto baš to selo? Nije bilo na Rajanu Mileru da to proverava, već da izvrši naređenje bezoklevanja; motivi ili opravdanost napada nisu se ticali njega.

Sećao se svega u tančine, sanjao, stalno iznova preživljavao. Mornaričke foke i pas tiho seprikradaju, stisnutih vilica, noseći na leđima četrdeset tri kilograma tereta zaštitne odeće i opreme,uključujući municiju, vodu, hranu za dva dana, baterije, stezače i morfijum, ne računajući oružje išlem s lampicom, kameru i slušalice. Nose rukavice i naočare za noćni vid. Oni su odabrani,namenjeni najosetljivijim i najopasnijim zadacima. Ispustili su ih iz helikoptera tri kilometra dalje, uzpodršku avijacije i jednog kontingenta marinaca, ali u tim trenucima su sami. Atila je iskočio u istompadobranu s njim, priljubljen za njega pojasom, s brnjicom, ukočen, paralisan, taj skok uprazno jejedino čega se plaši, ali čim su dotakli zemlju, bio je spreman za akciju.

Neprijatelj može biti bilo gde, sakriven u nekoj od ovih kuća, u planinskim pećinama, iza njih.Smrt može da pokosi na mnogo načina, mina, snajper, samoubica s eksplozivnim pojasom. To jeironija ovog rata: s jedne strane najbolje obučena i opremljena vojska na svetu, neumoljiva snaganajmoćnije imperije u istoriji, a sa druge fanatična plemena spremna da odbrane svoju teritoriju posvaku cenu, golim rukama ako ponestane municije. Golijat i David. Prvi ima nenadmašnu tehnologijui naoružanje, ali je debelokožac sputan težinom svega što nosi, dok je njegov neprijatelj lagan, hitar,lukav i poznaje svoju zemlju. To je osvajački rat, neodrživ na duge staze, jer se pobunjenički narodi nemogu zanavek pokoriti. To je rat koji može da se dobije vatrom na terenu, ali osuđen na propast uljudskom aspektu i obe strane to znaju, samo je pitanje vremena. Amerikanci u najvećoj mogućoj meriizbegavaju civilne žrtve, jer se skupo plaća: sa svakim mrtvim civilom i svakom uništenom kućompovećava se broj ratnika i ogorčenost stanovništva. Neprijatelj je neuhvatljiv, nevidljiv, iščezava uselima, meša se s pastirima i seljanima, pokazuje ludačku hrabrost, a mornaričke foke poštujuhrabrost, čak i kod tog neprijatelja.

Rajan Miler ide napred, s Atilom pored sebe. Pas na sebi ima pancirni prsluk, specijalne naočare,slušalice za primanje naređenja i kameru na glavi za prenos slika. To je mlad i razigran pas, ali kad nasebi ima službeni prsluk pretvara se u oklopnu zver, mitološku. Ne prepada se od rafalne paljbe,granata ili eksplozija, zna da razlikuje buku američkog oružja od neprijateljskog, motor prijateljskogkamiona i spasilačkog helikoptera, obučen je za otkrivanje mina i zaseda. Ne odvaja se od Milera, uslučaju neposredne opasnosti naslanja se na njega da bi ga upozorio, a ako ga vidi da je pao, štiti ga pocenu sopstvenog života. On je jedan od dve hiljade osam stotina borbenih pasa američke vojske naBliskom istoku. Miler zna da ne sme da ga zavoli, Atila je oružje, on je deo borbene opreme, ali presvega njegov drug, čitaju jedan drugom misli, jedu i spavaju zajedno. Miler ga blagosilja u tišini i

pljeska ga nekoliko puta po vratu.Atili se zatežu mišići na telu, kostreši mu se dlaka, nabira mu se njuška i pojavljuje cela neobična

vilica s titanskim očnjacima. On će prvi preći prag, on je topovsko meso. Prilazi oprezno i odlučno,sad može da ga zaustavi samo Milerov glas iz slušalica. Pogrbljen, tih, nevidljiv među senkama, RajanMiler ga prati grleći svoju M4, najuniverzalnije oružje u bliskoj borbi. Više ne razmišlja, spreman je,pažnja mu je usmerena na cilj, ali ostalim čulima osmatra okolinu, zna da su se njegovi drugoviraštrkali u lepezi oko sela za simultani napad. Neprijatelj, napadnut iznenada, neće ni shvatiti šta sedogađa, biće to munjevita akcija.

Prva kuća na jugu pripada Mileru. Na bledoj svetlosti opadajućeg meseca jedva je nazire, omalenu,kockastu, od zemlje i kamena, ukopanu u zemlju kao prirodno ispupčenje tla. Trgne se od blejanjakoze, koja po drugi put narušava noćnu tišinu. Nalazi se na desetak metara od vrata i zastaje, čini muse da čuje dečji plač, ali odmah ponovo zavlada tišina. Pita se koliko li se terorista krije u tojpastirskoj kolibi, uzima vazduh, puni pluća, daje znak psu, koji ga pažljivo gleda iza svojih okruglihnaočara, i obojica potrče prema kući. U istom trenutku njegovi saborci upadaju u selo uz povike,eksplozije, psovke. Mornarička foka ispaljuje rafal prema vratima, a zatim ih provaljuje nogom. Atilaprvi ulazi i zastaje, spreman da napadne, čekajući instrukcije. Miler ulazi za njim, sa svojimnaočarima za noćni vid, analizira situaciju i odmerava prostor, razdaljinu između zidova, krov takonizak da mora da se sagne, automatski registruje pod od utabane zemlje, ognjište s ostacima uglja,kuhinjske lonce i tiganje okačene iznad ugašenog šporeta, tri ili četiri drvene stolice. Kuća ima samojednu prostoriju i na prvi pogled deluje prazna. Viče na engleskom da se ne pomeraju, a Atila porednjega reži. Sve se dešava tako brzo da kasnije neće moći da rekonstruiše događaje; u krajnjeneočekivanim trenucima iskrsavaće slike ispremetane u njegovom sećanju kao udarcima pesnice, ukošmarima će ponovo preživljavati događaje od te noći po hiljadu i prvi put. Nikada neće uspeti da ihsredi niti razume.

Vojnik ponovo viče na svom jeziku; oseća pokret iza svojih leđa, okreće se, pritiska okidač,ispaljuje rafal, neko pada uz prigušen jauk. Iznenadna tišina zamenjuje pređašnju buku, jeziva pauzatokom koje vojnik podiže naočare i uključuje svoju baterijsku lampu, snop svetlosti pročešljavaprostoriju, zaustavljajući se na nejasnoj prilici na podu. Atila skače i grabi je čeljustima. Miler prilazi,zove psa i mora da ponovi naredbu da bi pas poslušao i ispustio svoj ulov. Blagim tapkanjem po teluproverava da li je nastupila smrt. Gomila crnih dronjaka, izborano lice neke starije žene, neke starice.

Rajan Miler psuje. Kolateralna šteta, razmišlja, ali nije siguran: nešto je krenulo po zlu. Sprema se zapovlačenje, ali krajičkom oka primećuje nešto na drugom kraju sobe, skriveno u tami, brzo se okreće ibaterijskom lampom osvetljava nekoga ko čuči priljubljen uza zid. Gledaju se s nekoliko korakaudaljenosti, on vičući naređuje da se ne pomera, ali se prilika podiže uz promukao zvuk, nalik jecaju, ion vidi da drži nešto u ruci, neko oružje. Ne okleva, pritiska okidač i rafal metaka podiže neprijatelja spoda, a njegova krv ga prska svud po licu. Stoji kao ukopan, čekajući, s osećajem da se nalazi negdedaleko i da posmatra prizor na nekom ekranu, ravnodušan. I odjednom ga obuzima nesavladiv umor ioseća znoj i peckanje na koži kao posledicu oslobađanja adrenalina.

Vojnik najzad zaključuje da više nema opasnosti, i prilazi. To je neka mlada žena. Meci joj nisuokrznuli lice, mlada je i veoma lepa, s gustom kovrdžavom i tamnom kosom rasutom oko glave, oči sujoj otvorene, velike svetle oči uokvirene crnim trepavicama i obrvama, vidi laganu tuniku, izgleda daje to spavaćica, bosa je, a na podu, nedaleko od njene raširene šake, leži običan kuhinjski nož. Ispodkrvave tunike vidi se veliki stomak i on shvata da je trudna. Žena ga gleda u oči i Miler vidi da jojostaje još nekoliko trenutaka života i da za nju više ništa ne može da učini. Svetle oči se zamagljuju.

Vojnik oseća kako mu se usta pune pljuvačkom i presavija se pokušavajući da obuzda mučninu.Beše prošlo samo dva ili tri minuta od trenutka kada je Miler nogom razvalio vrata dok se sve nije

završilo. Mora da nastavi dalje, da pročešlja ostatak sela, ali pre toga mora da se uveri da u kući nemaviše nikoga. Čuje kako Atila reži, traži ga baterijskom lampom i shvata da se pas nalazi iza šporeta,gde se nazire jedna mala soba, prostorija bez prozora, sa slamom na podu, koja služi kao ostava zahranu; vidi komade suvog mesa kako vise na kukama, vreću nekog zrnevlja, možda pirinča ili pšenice,nekoliko posuda za ulje i tegle kompota od breskve, sigurno kupljene od švercera jer su slične onimaiz kantine u američkoj bazi.

Atila je spreman da napadne i Miler mu naređuje da odstupi, dok on baterijskom lampompretražuje neravne zidove od blata, potom razgrće nogom slamu i otkriva da pod nije zemljan kao uostalom delu kuće, već od dasaka. Razmišlja kako se ispod njih može nalaziti bilo šta, od eksplozivado ulaza u sklonište terorista, i zna da mora da traži pojačanje pre nego što nastavi da istražuje, ali sepredomišlja, i bez jasne namere oslanja se kolenom na pod pokušavajući da ukloni daske jednomrukom, dok drugom čvrsto steže svoju M4. Ne mora mnogo da se napreže, tri daske se odvajajuzajedno, to su neka vratašca.

Naglo skoči nanišanivši otvor, siguran da se neko tamo krije, viče na engleskom da izađe, ali nemaodgovora; držeći prst na okidaču usmerava snop svetlosti baterijske lampe i onda ih ugleda. Prvodevojčicu, s maramom vezanom oko glave, koja ga gleda istim majčinim očima, sklupčana u rupi ukoju je jedva ušla, a onda dečaka koga drži u naručju, bebu od godinu ili dve, s cuclom u ustima.„Sranje, sranje, sranje”, mrmlja vojnik kao da izgovara molitvu, i klekne pored otvora osećajućiprobadanje u grudima od kojeg jedva uspeva da diše; shvata da je majka sakrila decu naredivši im dabudu mirni i tihi, dok se ona spremala da ih brani reckavim kuhinjskim nožem.

Mornarička foka i dalje kleči, zarobljen hipnotičkim pogledom te ozbiljne devojčice, koja svogbratića obavija zagrljajem, štiteći ga sopstvenim telom. Naslušao se svakakvih priča, neprijatelj jesurov, od žena pravi teroriste samoubice i decu koristi kao štitove. Mora da proveri da li devojčica ibeba blokiraju ulaz u neki tunel ili neko skladište oružja, mora da ih natera da izađu iz otvora, ali nemože to da učini. Konačno se pridiže na noge, prinosi prst u rukavici usnama pokazujući devojčici daćuti, zatvara poklopac, prekriva ga slamom i izlazi teturajući se.

Misija u avganistanskom selu doživela je poraz, ali osim Amerikanaca i preživelih Avganistanaca,niko za to nije znao. Ako je to udaljeno mesto bilo gnezdo terorista, neko ih je sigurno upozorio navreme te su uspeli da demontiraju svoja utvrđenja i nestanu bez traga. Nisu pronašli oružje nieksplozive, ali sama činjenica da tamo behu ostali samo starci, žene i deca predstavljala je dovoljandokaz da su sumnje CIA bile opravdane. Napad je rezultirao bilansom od četvorice ranjenihAvganistanaca, od kojih jedan teže, i dve mrtve žene u prvoj kući. Zvanično, napad na selo nikada senije ni dogodio, nije sprovedena bilo kakva istraga, a da je neko pitao, bratstvo mornaričkih fokanastupilo bi s jedinstvenom verzijom, do čega nije došlo. Rajan Miler će morati sâm da nosi težinusvojih postupaka, njegovi saborci nisu mu tražili nikakva objašnjenja, polazeći od pretpostavke da jepostupio ispravno s obzirom na date okolnosti i pucao u samoodbrani ili iz predostrožnosti. „Ostali suzauzeli selo uz minimalne gubitke, samo sam ja izgubio kontrolu”, priznade Miler Indijani. Znao je daje borba haotična, vrebaju silne opasnosti. Mogao je da bude ranjen, da završi s povredama mozga ilikao invalid, da pogine u borbi, da ga neprijatelj zarobi, muči i ubije, nije gajio iluzije po pitanju rata,nije izabrao tu profesiju misleći na uniformu, oružje i slavu, već iz istinskog opredeljenja. Bio jespreman da umre i ubija, ponosan što pripada najveličanstvenijoj naciji u istoriji. Nikada nije osetiokolebanje po pitanju svoje odanosti, kao što nije preispitivao dobijena naređenja niti metode koje se

koriste za postizanje pobede. Pretpostavljao je da će morati da ubija civile, to je bilo neizbežno, usvakom savremenom ratu ide desetak civila na jednog vojnika; u Iraku i Avganistanu polovinakolateralne štete izazvana je terorističkim napadima, a druga polovina američkom vatrom. Međutim,misija dodeljena njegovom timu nikad nije podrazumevala sukob s nenaoružanim ženama i decom.

Nakon te noći u selu, Miler nije imao vremena da analizira ono što se beše dogodilo, jer je njegovagrupa odmah bila poslata na drugi zadatak, ovoga puta u Irak. Te događaje je sakrio u najprašnjiviji inajmračniji kutak svesti, i nastavio sa svojim životom. Devojčica zelenih očiju počela je da gaproganja tek godinu dana kasnije, kad se probudio iz anestezije u nemačkoj bolnici i ugledao nju kakosedi na jednoj metalnoj stolici, ćutljiva i ozbiljna, držeći u krilu svog malog brata, na nekoliko korakaod njegovog kreveta.

Indijana Džekson ga je slušala drhteći ispod svog ponča u vlažnoj hladnoći šume, ne postavljajućipitanja, jer se tokom priče i ona nalazila u tom selu one noći, ušla u kuću za Milerom i Atilom, a kadsu oni otišli, uvukla se u udubljenje pod daskama i ostala sa decom, grleći ih dok napad nije prestao idošle ostale žene, pokupivši babino i majčino telo, dozivajući ih i tražeći dok ih nisu pronašle i uspeleda ih izvuku iz skloništa, a zatim započele oplakivanje mrtvih. Sve se dešava istovremeno, ne postojivreme, nema granica u prostoru, svi smo mi deo iste duhovne celine koja sadrži duše iz prethodnihinkarnacija, ove današnje i one sutrašnje, svi smo mi kapljice istog okeana, ponavljala je u sebi, kaošto je to mnogo puta govorila sebi i osećala tokom meditacije. Okrenula se prema Mileru, sedećipored njega na deblu, pognute glave, i videla da su mu obrazi vlažni od prvih krupnih kapi kiše ilimožda od suza. Ispružila je ruku da mu ih obriše, učinivši to tako prisnim i tužnim pokretom da čovekuzdahnu uz jecaj.

– Ja sam uništen čovek, Indi, uništen spolja i iznutra. Ne zaslužujem ničiju ljubav, a kamoli tvoju.– Ako tako razmišljaš, onda si još uništeniji nego što misliš, jer jedino što može da te spase jeste

ljubav, pod uslovom da to dozvoliš. Ti si sebi najveći neprijatelj, Rajane. Počni da praštaš sebi, ako neoprostiš, uvek ćeš biti zarobljenik prošlosti, progonjen sećanjima, koja su uvek subjektivna.

– Ono što sam učinio je stvarno, nije subjektivno.– Događaje ne možeš promeniti, ali možeš promeniti način na koji o njima razmišljaš – reče

Indijana.– Toliko te volim da me sve boli, Indi. Boli me ovde, u sredini tela, kao da mi težak kamen

pritiska grudi.– Ljubav ne boli, čoveče. To što te pritiska, to su rane iz rata, griža savesti, krivica, sve što si video

i morao da učiniš, niko iz jednog takvog iskustva ne izađe netaknut.– Šta da radim?– Za početak, ostavićemo da vrane pojedu ovo pile, koje je ionako još nepečeno, a mi idemo u

krevet da vodimo ljubav. To je uvek dobra ideja. Smrzla sam se i počinje ozbiljna kiša, moram da seugrejem u tvom zagrljaju. Odmah ćeš prestati s trčanjem, Rajane, jer se od nekih sećanja ne možepobeći, uvek te sustignu, moraš da se pomiriš sa samim sobom i sa devojčicom zelenih očiju, pozovije da dođe i čuje tvoju priču, i zatraži od nje oproštaj.

– Da je pozovem? Kako?– Mislima. A usput možeš da pozoveš i svoju majku i baku, koje su sigurno negde ovde, lebde

među sekvojama. Ne znamo kako se zove ta devojčica, ali biće ti mnogo lakše da pričaš s njom akoima ime. Recimo da se zove Šarbat, kao devojčica zelenih očiju koja se pojavila na onoj čuvenojnaslovnici časopisa National Geographic.

– Šta da joj kažem? Ona postoji samo u mojoj glavi, Indi. Ne mogu da je zaboravim.– Ni ona tebe ne može da zaboravi, zato te i posećuje. Zamisli samo kakva je ona noć bila za nju,

sklupčanu u onoj rupi, drhteći od straha pred nekim džinovskim vanzemaljcem i monstruoznom zverispremnim da je unište. A kasnije je videla svoju okrvavljenu majku i baku. Nikada iz glave neće moćida izbaci te stravične slike bez tvoje pomoći, Rajane.

– Kako da joj pomognem? To se dogodilo pre nekoliko godina, na drugom kraju sveta – reče on.– Sve je povezano u svemiru. Zaboravi daljinu i vreme, shvati da se sve dešava u večnoj

sadašnjosti, baš u ovoj šumi, u tvom sećanju, u tvom srcu. Razgovaraj sa Šarbat, traži joj oproštaj,objasni joj, kaži joj da ćeš otići po nju i njenog brata i da ćeš pokušati da im pomogneš. Kaži im daćeš, ako ne uspeš da pronađeš njih, pomoći nekoj drugoj deci kao što su oni.

– Možda neću moći da ispunim obećanje, Indi.– Ako ti ne možeš, onda ću otići ja umesto tebe – odgovori ona i, uhvativši njegovo lice obema

rukama, poljubi ga u usta.

PONEDELJAK, 20.

Radi izbegavanja policije, borbe pasa održavale su se na različitim mestima. Elsa Domingez bešeobavestila glavnog inspektora da će se jedna organizovati trećeg ponedeljka u mesecu, za praznikDana predsednika, ali nije znala da mu kaže gde. Bob Martin je preko jednog od svojih doušnika uspeoda dobije informaciju i pozvao svoje kolege iz Policijske uprave San Rafaela kako bi im rekao šta sesprema i ponudio im svoju pomoć. Agenti, koji su već imali problema preko glave s ostalim zlodelimabandi iz Kanala, nisu se mnogo zainteresovali za slučaj, iako su znali da borbe pasa uključuju opklade,opijanja, prostituciju i trgovinu drogom, dok im Bob Martin nije ukazao na prednost pojavljivanjajedne takve vesti u štampi. Javnost se više razneživala na životinje nego na decu. Jedna reporterka ijedan fotograf iz lokalnih novina bili su spremni da krenu s njima u raciju, na predlog koji bešesmislila Petra Hor, jer je poznavala novinarku i pomislila da bi je zanimalo da vidi šta se dešava nasamo nekoliko blokova od njene kuće.

Nisu svi vlasnici pasa za borbu bili okoreli kriminalci, neki su bili mladi crnci ili latinoamerički iazijski imigranti bez posla, koji su pokušavali da zarade za život uz pomoć svojih šampiona. Da bineki pas novajlija mogao da bude prijavljen za borbu trebalo je uložiti trista dolara, ali kad bi sejednom kvalifikovao, nakon što bi pobedio nekoliko protivnika, vlasnik bi naplaćivao njegovo učešćeu borbi i usput zarađivao od opklada. „Sport”, kako su nazivali tu protivzakonitu zabavu, bio je tolikokrvav da novinarka zamalo nije povratila kad joj je Petra pokazala video-snimak jedne borbe ifotografije pasa na samrti, sa utrobama rasporenim krvoločnim zubima.

Ugo Domingez i još jedan mladić njegovih godina imali su obećavajućeg mastifa od četrdeset petkilograma, mešanca rotvajlera, odraslog na živom mesu, bez kontakta s drugim životinjama iljudskom pažnjom, koga su trenirali terajući ga da trči satima, dok ga noge ne bi izdale, huškali zanapad i izluđivali drogama i ubacivanjem čili paprike u rektum. Što je životinja više patila, to jepostajala sve krvoločnija. Njegovi vlasnici odlazili su u najsiromašnije četvrti Oklanda i Ričmonda,gde je bilo pasa lutalica, vezivali neku ženku u teranju za drvo i čekali da, privučeni mirisom, priđuulični mužjaci; onda bi ih lovili mrežom i vodili na sparingovanje s rotvajlerom.

Tog ponedeljka održana je komemoracija u znak sećanja na Džordža Vašingtona, rođenog februara1732, a samim tim i na sve predsednike Sjedinjenih Država, uz rasprodaje, zastave, patriotskeprograme u medijima i dečje karnevale u parkovima. Dan beše oblačan, rano se smrklo, i u pola osamuveče, kad se Bob Martin priključio agentima iz San Rafaela kako bi krenuli u raciju, već beše mrklimrak. Petra Hor je krenula sa svojom prijateljicom novinarkom i fotografom, prateći izbliza karavan

od pet automobila, tri policijska vozila iz San Rafaela i dva iz San Franciska, koji su u tišini i spogašenim svetlima stigli u industrijsku zonu grada, u to vreme potpuno pustu.

U blizini jednog starog skladišta građevinskog materijala, već godinama van upotrebe, primetiševozila parkirana duž čitave ulice, što za Boba Martina beše znak da ga njegov doušnik nije prevario.Većinu uspeha u svojoj karijeri dugovao je cinkarošima; bez njih, njegov posao bio bi daleko teži, izato ih je štitio i lepo se prema njima ophodio. Na njegovu naredbu, dva policajca zapisaše registarskeoznake automobila uz pomoć kojih će kasnije moći da ih identifikuju, ostali krišom opkoliše skladište,blokirajući moguće izlaze, dok je on predvodio grupu za napad. Planirali su da provale iznenada, ali suorganizatori borbe imali spoljašnju stražu.

Začuše se krici uzbune na španskom i odmah se stvori stampedo muškaraca koji su pohrlili premaizlazima, nadjačavajući policiju po broju i po snazi, praćeni malim brojem mladih žena koje suvrištale i branile se grebanjem i šutiranjem. Za samo nekoliko sekundi uključiše se rotaciona svetlapatrolnih kola i počeše da pršte naređenja, psovke, udarci palicom, pa čak i poneki pucanj u vazduh.Iako su uspeli da uhvate desetak muškaraca i pet žena, ostali su pobegli.

U nekakvom hangaru, gde su se još mogle videti gomile cigli i iskrivljenih gvozdenih šipki, uambijentu punom gustog dima od cigareta, laveža i vonja ljudskog znoja, krvi i izmeta, nalazila seimprovizovana arena veličine tri metara sa tri, s drvenim daskama visokim metar i dvadeset, koje suodvajale publiku od razdraženih životinja. Da bi izbegli klizanje psećih šapa, običan tepih prekrivao jepod četvrtaste bine, krvave koliko i drvena ograda. U kavezima ili vezani lancima, čekali su psi kojijoš nisu učestvovali u borbama, a na suprotnom kraju hangara, umirale su pobeđene životinje. BobMartin je tražio da se uključi Društvo za zaštitu životinja, koje je s jednim vozilom i dva veterinaračekalo da upadne na njihov poziv.

Ugo nije ni pokušao da pobegne od policije, kao da je znao da mu je sudbina zapečaćena. Njegovesumnje pojavile su se kad su ga majka i sestre, koje behu naučile da mu se ne mešaju u život, zamolileda te večeri ostane kod kuće. „Imam neki loš predosećaj”, rekla je njegova majka, ali je on poneiskrenoj boji njenog glasa i skrivenom pogledu znao da je u pitanju nešto više od predosećaja, bilaje to izdaja. Šta su saznale žene iz njegove porodice? Dovoljno da ga unište, bio je siguran. Znale su zarotvajlera i behu pronašle njegovu aktentašnu sa špricevima i ostatkom opreme, koju su pomešale sopremom za drogiranje i digle takvu buku da je morao da im objasni da je to materijal za pružanjeprve pomoći. Vlasnici pasa ne mogu da vode povređene pse kod veterinara, koji bi odmah prepoznaorane od ujeda, morali su da nauče da ih zašiju, previju, ubrizgaju im tečnost i antibiotike u vene.Uložili su mnogo vremena i novca u svoje šampione, moraju da pokušaju da ih spasu kad god za toima nade, u suprotnom ih bacaju u kanal ili ih ostavljaju na auto-putu, kako bi izgledalo da supregaženi. Niko ne istražuje smrt psa, ma koliko bio izmasakriran ujedima. Ono što njegova majka isestre možda nisu znale jeste da obaveštavanjem policije osuđuju njega na smrt i osuđuju same sebe,jer ako južnjaci ili glavni organizatori borbe pasa, nekoliko nemilosrdnih Korejanaca, saznaju zaizdaju, svi će platiti cenu krvlju, uključujući i njegove male rođake. A šefovi uvek sve saznaju.

Inspektor pronađe Uga Domingeza kako čuči u jednom uglu, iza nekih vreća šljunka, čekajući.Beše zaključio da jedini način da otkloni sumnje sa sebe i svoje porodice jeste da ga uhapse. U zatvoruće biti sigurniji nego na ulici, tamo će moći da ostane neprimećen mešajuči se s ostalimLatinoamerikancima, neće biti prvi južnjak koji robija u San Kventinu. Kad odleži kaznu, čeka gadeportacija. Šta će raditi u Gvatemali, nepoznatoj i neprijateljskoj zemlji? Pridružiće se drugoj bandi,šta mu drugo preostaje.

– Koji je tvoj šampion, Ugo? – upita ga Bob Martin, zaslepevši ga snopom svetlosti svojebaterijske lampe.

Mladić pokaza na jednog od onih vezanih lancima, veliku i tešku životinju izbrazdanu ožiljcima, skožom nabranom na njušci, kao da je spržena.

– Ovaj crni pas?– Da.– Pre dve nedelje, u utorak, 7. februara, tvoj pas je odneo važnu pobedu. Ubacio si u džep dve

hiljade dolara, a južnjaci su odneli još toliko, nakon što su Korejancima platili proviziju.– Ja ne znam ništa, policajče.– Ne treba mi tvoje priznanje. Borbe pasa su odvratan zločin, Ugo, ali tebi će poslužiti kao alibi da

spaseš kožu za nešto mnogo ozbiljnije, ubistvo Rejčel Rouzen. Okreni se i stavi ruke iza leđa – naredimu Bob Martin, s pripremljenim lisicama.

– Recite mojoj majci da joj nikada neću oprostiti – reče mladić, sa očima suznim od besa.– Tvoja majka nema nikakve veze s ovim, nevaspitano derište. Slomićeš srce sirotoj Elsi.

PETAK, 24.

Kuća Seleste Roko bila je jedna od „obojenih dama” Hejt Ešberija, jedna od četrdeset osam hiljadakuća u viktorijanskom i edvardijanskom stilu koje behu iznikle kao pečurke u San Francisku između1849. i 1915. godine, neke donesene u delovima iz Engleske i montirane kao da su slagalice. Njena jebila relikvija stara više od stotinu godina, sagrađena nedugo nakon zemljotresa iz 1906, koja jenaizmenično prolazila kroz faze slave i dekadencije. Tokom dva svetska rata pretrpela je uvreduokrečena u brodsku boju prenatrpanu mornaričkom sivom, ali je 1970. preuređena, s temeljimaojačanim betonom i prefarbana u četiri boje, prusko-plavu za pozadinu, nebeskoplavu i tirkiznu zadekorativne reljefe, belu za okvire vrata i prozora. Kuća, mračna i neudobna, s lavirintom malih soba istrmim stepeništem, nedavno beše procenjena na dva miliona dolara kao deo istorijskog nasleđa gradai turističkih atrakcija. Roko je beše kupila od svoje ušteđevine za mnogo manje novca, kao rezultatpametnog ulaganja, zahvaljujući svojim astrološkim predviđanjima za Volstrit.

Indijana Džekson pope se uz petnaestak stepenika trema, pozvoni na vrata začuvši beskonačnumelodiju bečke klasike, i ubrzo joj kuma njene ćerke otvori vrata. Seleste Roko beše odabrana zaAmandinu kumu zbog svog dugogodišnjeg prijateljstva s donjom Enkarnasjon Martin i zbog činjeniceda je prava katolkinja, iako je Vatikan osuđivao praktikovanje proricanja. Selestini baba i deda bili suHrvati i upoznali su se i venčali na brodu koji ih je krajem 19. veka ostavio na ostrvu Elis. Par senastanio u Čikagu, ispravno prozvanim drugom prestonicom Hrvatske, zbog velikog broja imigranataiz te zemlje koji su se doselili u grad. Porodica, koja je počela baveći se građevinskim radovima iradeći u fabrikama odeće, polako se širila u druge države napredujući sa svakom novom generacijom,posebno onom granom koja je došla u Kaliforniju i obogatila se od prodavnica prehrambene robe.Selestin otac prvi je otišao na univerzitet, a kasnije je ona diplomirala psihijatriju, zanimanje kojim sebavila kraće vreme, dok nije otkrila da je za pomoć ljudima astrologija mnogo brži i delotvornijimetod od psihoanalize. Kombinacija akademskih i astroloških znanja ispostavila se toliko uspešnomda su ubrzo počele da je saleću mušterije, koje su mesecima morale da čekaju da ih primi. Onda sedosetila televizijskog programa, koji je već petnaest godina vodila zabadava. Zatim je počela da sereklamira na internetu uz pomoć tima mladih ljudi. Pojavljivala se na ekranu u tamnoj haljinibesprekornog kroja, svilenoj košulji, sa ogrlicom bisera veličine kornjačinih jaja, plavom kosomskupljenom u elegantnu punđu na potiljku i starinskim naočarima u obliku mačjih očiju, koje se nisunosile od 1950. godine. Izgledom je podsećala na nekog jungovskog psihologa pomalo demodiranog,

ali je u kući nosila kimona kupljena u Berkliju. Kimono, u obliku slova T i dugačkih rukava, takoprirodan na nekoj gejši, nije odgovarao njenoj hrvatskoj građi, ali ga je ona nosila sa zadivljujućomležernošću.

Indijana je pratila Seleste drugim krajem stepeništa do jedne šestougaone prostorije, gde je sela dasačeka svoju domaćicu koja je insistirala da je posluži čajem. Ambijent stare kuće delovao joj jemučan, s prejakim grejanjem, ustajalim mirisom tepiha i uvelog cveća, porcelanskim lampama iabažurima od žutog pergamenta i jedva osetnim prisustvom nekadašnjih stanara koji su prolazili krozzidove i slušali razgovore skriveni po ćoškovima.

Nekoliko minuta kasnije, Seleste se vratila iz kuhinje, s rukavima kimona koji su se vijorili kaozastave, s poslužavnikom, dve šolje od kineskog porcelana i crnim metalnim čajnikom. Podižepoklopac čajnika da bi Indijana osetila miris francuskog čaja „marko polo”, mešavinu voća i cveća,jedan od luksuza koji su joj pričinjavali zadovoljstvo u njenom životu usamljenice. Sipa joj napitak isede na u fotelju, prekrstivši noge kao fakir.

Duvajući u šoljicu, Indijana joj poveri svoje brige s iskrenošću stečenom dugogodišnjimporodičnim odnosom i astrološkim savetovanjima, ne zalazeći u detalje, jer kuma već beše obaveštenao događajima vezanim za Alena Kelera. Indijana ju je bila pozvala telefonom dan nakon što je dobilačasopis koji će okončati četiri godine srećne ljubavi. Seleste je pokušala da umanji važnost togdogađaja, jer ju je brinula mogućnost da Indijana ostane sama s trideset i nešto godina; mladost brzoprolazi, a ostariti sâm je dosadno, reče joj, razmišljajući o tome kako bi njen vlastiti život bio mnogosrećniji uz Blejka Džeksona, šteta što je čovek udovac po opredeljenju. Za Indijanu je, međutim,neverstvo bilo dovoljan razlog da prekine sa svojim ljubavnikom. Na njenu molbu, Seleste upravobeše završila natalnu kartu Rajana Milera, koga nikad u životu nije videla.

– Ovaj Miler izgleda veoma muževno, zar ne?– Da.– Pa ipak, osam njegovih planeta ima ženski aspekt.– Nemoj mi još reći da je gej! – uzviknu Indijana.Seleste joj objasni da astrologija ne otkriva seksualna opredeljenja ličnosti, već samo njihove

sudbine i karakter, a Miler ima snažne ženske crte: predusretljiv je, nežan, zaštitnički nastrojen,moglo bi se reći čak materinski tip, osobine idealne za lekara ili učitelja, ali Miler je obuzetkompleksom heroja i njegova natalna karta prepuna je protivrečnosti, zato se ne povodi za zvezdama isvojom prirodom već živi rastrgnut između osećanja i postupaka. Rastao je uz autoritativnog oca idepresivnu majku, uz potrebu da dokaže svoju muškost i hrabrost, ima dara da se okruži proverenoodanim prijateljima, sklon je zavisnosti i impulsivnosti, čak je na njegovoj karti pokazala presudantrenutak njegovog života negde oko 2006. godine, ali nije pomenula da je bio vojnik ili da je izgubionogu i bio na ivici smrti.

– Ti si zaljubljena u njega – zaključi Seleste Roko.– To tvrde planete? – nasmeja se Indijana.– To tvrdim ja.– Baš da sam zaljubljena, to ne verujem, ali me veoma privlači. On mi je prisan prijatelj, a o

ljubavi bolje da i ne razmišljam, donosi previše problema. A činjenica je da ja imam problema,Seleste.

– Ako se uhvatiš njega samo da bi zaboravila Alena Kelera, slomićeš srce tom dobrom dečaku.– Dogodilo mu se mnogo ružnih stvari, on je splet griže savesti, krivice, agresivnosti, ružnih

sećanja, košmara, Rajan se ne oseća dobro u sopstvenoj koži.– Kakav je u krevetu?

– Dobar, ali bi mogao da bude još bolji, a u poređenju s Alenom Kelerom, svi muškarci suuskraćeni.

– Uskraćeni? – upita Roko.– Ne budi zloća! Htela sam da kažem da me Alen poznaje, zna kako treba sa mnom, romantičan je,

maštovit i prefinjen.– To može da se nauči. A taj Miler, ima li smisla za humor?– Onako.– Kakva šteta, Indijana. To već ne može da se nauči.Popiše nekoliko šolja čaja i dogovoriše se da će uporedne natalne karte Indijane i Milera razjasniti

mnoge stvari. Pre nego što ju je ispratila do vrata, Seleste joj dade adresu monaha koji čisti karmu.

SUBOTA, 25.

Jednom godišnje, Amanda je upadala u kuhinju u najozbiljnijoj nameri da zagreje šolju čokolade umikrotalasnoj i baci se na posao pripremanja torte od lisnatog testa s karamel kremom za rođendanbaki Enkarnasjon, bombu od žumanaca, maslaca i šećera. Bio je to njen jedini kulinarski projekat,iako je crnački deo posla zapravo na sebe preuzimala Elsa Domingez: umesiti tanke kore lisnatog testai ispeći ih. Ona je samo trebalo da skuva četiri konzerve kondenzovanog mleka u loncu za pravljenjekrema, upakuje tortu i zabode svećice u gotov proizvod.

Enkarnasion Martin, koja je i dalje mazala usta crvenom bojom i kosu farbala u crno, već decenijuunazad neizostavno je punila pedeset petu; to je značilo da je svoje prvo dete rodila u devetoj, ali nikonije vodio tako uskogrudu računicu. Enkarnasjoninoj majci takođe se nisu računale godine; prababa jebila imuna na protok vremena, prava kao strela, sa čvrstom punđom i orlovskim zenicama sposobnimda vide budućnost. Enkarnasjonin rođendan slavio se uvek poslednjeg vikenda u februaru s pijankom udiskoteci salse i sambe, „Ludi Latino”, koja se zatvarala za javnost da bi primila goste Martinovih.Vrhunac zabave predstavljao je dolazak grupe starih marijačija, članova originalnog sastava HoseaManuela Martina, odavno preminulog supruga. Enkarnasjon bi plesala dokle god bi bilo i jednogmuškarca na nogama da je prati, dok bi prababa sa svog izdignutog prestola nadgledala da niko, makoliko pijan bio, ne pređe prag pristojnosti. Njoj se ukazivala čast, jer je zahvaljujući njenoj fabricitortilja, osnovanoj 1972, porodica napredovala i preživele generacije zaposlenih, svi doseljenici izMeksika i Srednje Amerike.

Torta s karamel kremom, praktično neuništiva, bila je teška četiri kolograma bez poslužavnika,mogla da podmiri devedeset osoba, jer se sekla na prozirne parčiće, i zamrznuta mogla da potrajenekoliko meseci. Donja Enkarnasjon ju je primala s velikom zahvalnošću, iako nije jela slatkiše, jer jeto bio poklon od njene omiljene unuke, svetlosti njenih očiju, anđela njenog života, blaga njenestarosti, kako ju je nazivala u naletima inspiracije. Često joj se dešavalo da zaboravi imena svojih šestmuških unučića, ali je skupljala Amandine pramenove kose i mlečne zube. Ništa matrijarhu nijepredstavljalo veće zadovoljstvo nego da vidi svojih sedmoro unučića na okupu, sinove i ćerke sbračnim partnerima, uključujući Indijanu i Blejka Džeksona, na koga je potajno bila slaba; on je biojedini muškarac sposoban da zameni Hosea Manuela Martina u njenom srcu udovice, a imala je tunesreću da je bio tast njenog sina. Incest ili samo greh? Nije bila sigurna. Beše zabranila svom sinuBobu da se pojavi s bilo kojom od svojih uličarki s kojima se zabavljao, jer je pred Bogom i dalje biou braku s Indijanom i biće tako sve dok od Vatikana ne dobije dopuštenje. „Nisi doveo Poljakinju?”,upitala je Amanda svog oca šapatom, kad je stigao u „Ludi Latino”.

Parada meksičkih jela nezagađenih američkim uticajem počela je rano, i u ponoć gosti su i daljejeli i plesali. Amanda, dosađujući se sa svojim rođacima, nepopravljivim primitivcima, uspela je daizvuče oca s plesnog podijuma, dedu od stola i odvuče ih u stranu.

– Mi iz Trboseka smo prilično odmakli u istrazi zločina, tata – saopšti mu.– Kakvu si sad glupost smislila, Amanda?– Nije nikakva glupost. Trbosek je igra inspirisana jednom od misterija u istoriji zločina, Džekom

Trbosekom, legendarnom ubici žena, koji je vršljao po sirotinjskim četvrtima Londona 1888. godine.Postoji više od stotinu teorija o identitetu Trboseka, čak se sumnja da je bio član kraljevske porodice.

– Kakve to veze ima sa mnom? – upita je otac, znojeći se od tekile i plesa.– Nikakve. Ne želim da ti pričam o tom Džeku, već o Trboseku iz San Franciska. S ostalim

igračima povezujemo konce, šta misliš o tome?– Strašno, Amanda, upozorio sam te i ranije. To je posao Odeljenja za ubistva.– Ali tvoje Odeljenje ništa ne radi, tata! Ovo je masovni ubica, kad ti kažem – nije odustajala

devojka, koja nedelju dana zimskog raspusta beše provela pregledajući detaljno izveštaje iz svojiharhiva i svakodnevno održavajući kontakt s igračima Trboseka.

– Kakvim dokazima raspolažete, gospođice trbosekovka?– Obrati pažnju na slučajnosti: pet ubistava, Ed Stejton, Majkl i Doris Konstante, Ričard Ešton i

Rejčel Rouzen, svi iz San Franciska, ni kod jednog nije bilo tragova borbe, počinilac je ušao neobijajući bravu i najverovatnije je poznavao žrtve, ili barem njihove navike. Pažljivo je planirao ipočinio savršena ubistva. Svaki put je poneo oružje za ubistvo, što ukazuje na predumišljaj: pištolj ibejzbol palica, dva šprica s heroinom, jedan tejzer ili možda dva, ribolovni konac.

– Kako si saznala za ribolovni konac?– Iz preliminarnog izveštaja sa autopsije Rejčel Rouzen, koji je pročitao Klejb. A video je i

izveštaj Ingrid Dun o Edu Stejtonu, čuvaru koga su upucali u školi, sećaš se?– Naravno da se sećam – odgovori inspektor.– Znaš li zašto se nije branio i zašto je na kolenima dobio smrtonosni pucanj u glavu?– Ne znam, ali sam siguran da ti znaš.– Mi iz Trboseka mislimo da je ubica upotrebio isti tejzer kojim je ubio Ričarda Eštona. Paralisao

ga je jednim udarom, Stejton je pao na kolena, i pre nego što je uspeo da se oporavi, ubio ga pištoljem.– Sjajno, kćeri – priznade glavni inspektor.– Koliko traje paralizujuće dejstvo tejzera? – upita ga Amanda.– Zavisi. Kod čoveka Stejtonove građe možda tri-četiri minuta.– Dovoljno dugo da ga ubije. Da li bi Stejton bio svestan?– Da, ali ošamućen, zašto?– Onako… Abata, spiritistkinja iz Trboseka, tvrdi da ubice uvek ostave dovoljno vremena da

porazgovaraju sa žrtvama. Ona veruje da uvek imaju nešto važno da im kažu. Šta ti misliš o tome,tata?

– Moguće. Nijednu žrtvu nije ubio s leđa niti iznenada.– To što mu je stavio dršku palice u… znaš već na šta mislim, to je uradio nakon što je Stejton

umro. To je veoma važno, tata, to je još jedna zajednička stvar u svim ubistvima, počinitelj nije mučiožrtve dok su bile žive, već je oskrnavljivao leševe; Stejtona bejzbol palicom, Konstanteove su žigosalikao stoku plamenikom, Eštona svastikom i Rouzenovu vešanjem kao da je zločinac.

– Ne trči pred rudu, autopsija Rouzenove još nije završena.– Nedostaju neke pojedinosti, ali to se već zna. Postoje razlike između zločina, ali sličnosti

ukazuju na istog počinioca. Tog post mortem skrnavljenja dosetio se Klejb – reče Amanda,

naglašavajući latinštinu koju beše izvukla iz krimi romana.– Klejb sam ja – objasni deda. – Kao što kaže Amanda, namera ubice nije bila da muči žrtve, već

da ostavi poruku.– Znaš li vreme smrti Rejčel Rouzen? – upita Amanda svog oca.– Leš je visio obešen nekoliko dana, sigurno je umrla u utorak uveče, ali ne znamo tačno vreme.– Izgleda da su se sva ubistva dogodila oko ponoći. Mi iz Trboseka istražujemo da li su se

dogodila još neka slična ubistva u poslednjih deset dana.– Zašto baš u deset dana? – upita inspektor.– Neko okvirno vreme moramo imati, tata. Po mišljenju Šerloka Holmsa, tu mislim na mog

prijatelja iz Trboseka, ne na lik ser Artura Konana Dojla, bilo bi gubljenje vremena ako bismoistraživali starije slučajeve, jer ako je u pitanju masovni ubica, kao što verujemo, i ako se podudara suobičajenim profilom, ima manje od trideset pet godina.

– Nema dokaza da je tako, a i da jeste, ovaj nije tipičan. Nema zajedničkih crta između žrtava –odgovori inspektor.

– Sigurna sam da ih ima. Umesto što ubistva istražuješ zasebno, počni da tražiš nešto zajedničkosvim žrtvama, tata. To će nam dati motiv. To je prvi korak u svakoj istrazi, a u ovim slučajevima seočigledno ne radi o novcu, kao što je uobičajeno.

– Hvala ti, Amanda. Šta bi Odeljenje za ubistva radilo bez tvoje dragocene pomoći?– Samo se ti smej, tata, ali upozoravam te da mi iz Trboseka ovome pristupamo ozbiljno.

Doživećeš neopisivu sramotu kad ove zločine budemo rešili pre tebe.

UTORAK, 28.

Alenu Keleru se život promenio iz korena onoga dana u kancelariji njegovog brata, kad mu behuoduzete sve privilegije. Mark i Lusil Keler preuzeli su na sebe njegov poreski dug i započeli prodajuVudsajda. Nije bilo potrebe da ga izbacuju iz stare kuće, jer je ionako jedva čekao da odande pobegne.Godinama se osećao kao zarobljenik i za manje od tri dana preselio se u vinograd u Napi sa svojomodećom, knjigama, pločama, nekim starim nameštajem i dragocenim kolekcijama. Smatrao je toprivremenim rešenjem, jer Mark već odavno beše bacio oko na tu zemlju i vrlo brzo će mu je oteti,osim ukoliko se ne dogodi nešto neočekivano, poput istovremene i iznenadne smrti Filipa i FloreKeler, ali to je bilo malo verovatno; njegovi roditelji ne bi nikome učinili uslugu da umru, aponajmanje njemu. Odlučio je da uživa u Napi dokle god je to moguće, ne brinući za budućnost; odsvega što je imao, to je bilo jedino što je zaista želeo da zadrži, više nego svoje slike, žad, porcelan iprokrijumčarene ćupove.

Te februarske sedmice u Napi beše petnaest stepeni toplije nego u San Francisku, dani su biliprijatni a noći hladne, impozantni oblaci plovili su nebom boje akvarela, u vazduhu se osećao mirishumusa uspavane zemlje, gde su se vinogradi spremali da u proleće olistaju, a polja zlatila cvetovimablistavožute boje senfa. Iako nije znao ništa o poljoprivredi niti o pripremi vina, Alen je osećaozemljoposedničku strast, voleo je svoje imanje, šetao među redovima vinove loze, proučavao grmove,skupljao bukete divljeg cveća, pregledao svoju malu vinariju, brojao i prebrojavao kutije i flaše, učiood retkih radnika orezivača. Bili su to putujući meksički seljaci, koji su već generacijama živeli odzemlje, pokreti su im bili brzi, precizni i nežni, znali su koliko smeju da orežu i koliko pupoljaka trebaostaviti na biljkama.

Alen bi dao sve da spase to blagosloveno imanje, ali sve što je uspevao da zaradi od svojih

umetničkih dela i kolekcija jedva je moglo da pokrije dugove sa kreditnih kartica, na kojima se behunagomilale zelenaške kamate. Bilo bi nemoguće odbraniti vinograd od pohlepe njegovog brata; kad biMark sebi nešto ucrtao u glavu, to bi i ostvario divljačkom upornošću. Njegova prijateljica Ženevjevfon Hute, saznavši za njegove probleme, beše mu ponudila da mu pronađe partnere kapitaliste kako bivinograd pretvorio u unosan posao, ali je Alen više voleo da ga preda Marku; tako će barem ostati uporodici, a ne u rukama nekih stranaca. Pitao se šta bi radio kad bi ga izgubio, gde bi živeo. Bilo mu jemuka od San Franciska, uvek jedna te ista lica i zabave, isti razorni tračevi i glupi razgovori, ništa ganije zadržavalo u tom gradu, samo kulturni život kojeg nije imao nameru da se odrekne. Zanosio semišlju da živi u nekoj skromnoj kući u jednom od mirnih mesta doline Napa, na primer u SantaHeleni, i da radi, mada je pomisao da prvi put traži posao u pedeset petoj godini bila smešna. Šta bimogao da radi? Njegova znanja i sposobnosti, tako cenjena po salonima, bila su beskorisna zazarađivanje za život, on ne bi bio u stanju da ispuni radno vreme ili prima naređenja, imao biproblema sa autoritetom, kao što je olako govorio kad bi se dotakla ta tema. „Hajde da se venčamo,Alene. Mojim godinama mnogo bolje pristaje suprug nego žigolo”, predložila mu je Ženevjevtelefonom kikoćući se. „Da li bi naš brak bio otvoren ili monogamni?”, upitao ju je Alen, misleći naIndijanu Džekson. „Pluralistički, naravno!”, odgovorila je ona.

U toj seoskoj kući, s debelim zidovima boje bundeve i crvenim keramičkim podovima, Alen jepronalazio manastirski spokoj, spavao bez sedativa, imao dovoljno vremena da zaokružuje misli,umesto da skače s jedne na drugu u neumornoj vežbi uzaludnosti. Sedeći na stolici od pruća nanatkrivenom tremu, bludeći pogledom po zaobljenim brežuljcima i beskrajnim vinogradima, sa čašomu ruci i psom Marije, pomoćnice, ispruženim kraj njegovih nogu, Alen Keler donese najvažniju odlukuu svom životu, koja ga je nedeljama mučila budnog a u snu je snivao, dok mu se razum borio sosećanjima. Okrenuo je nekoliko puta Indijanin broj telefona ne dobivši odgovor, i pomislio da jeponovo izgubila mobilni, po treći put za poslednjih šest meseci. Iskapio je svoju čašu i rekao Mariji daodlazi u grad.

Sat i dvadeset minuta kasnije, Keler ostavi svoj leksus u podzemnoj garaži Junion skvera i odšeta sepola bloka kuća do zlatare Bulgari. Nije mu bila jasna privlačnost koju većina ljudi oseća premanakitu, koji je preskup, treba ga čuvati u sefu, a ženama koje ga nose dodaje nekoliko godina života.Ženevjev fon Hute je kupovala nakit kao investiciju, smatrajući da će u sledećoj globalnoj kataklizmisamo dijamanti i zlato sačuvati svoju vrednost, ali ga je retko stavljala, nalazio se u podrumu jednešvajcarske banke, dok je ona nosila bižuteriju. Jednom je na Menhetnu išao s njom u prodavnicuBulgari na Petoj aveniji i mogao je da proceni dizajn, smelu kombinaciju dragulja i zanatskog umeća,ali nikada ranije ne beše posetio lokal u San Francisku. Čuvar iz obezbeđenja, stručnjak uprepoznavanju društvenog statusa posetilaca, poželeo mu je dobrodošlicu ne uzbuđujući se zbognjegovog zapuštenog izgleda i cipela ukaljanih sasušenim blatom. Uslužila ga je žena odevena u crno,sede kose i profesionalno našminkana.

– Želeo bih da kupim nezaboravan prsten – reče joj Keler, ne gledajući primerke izložene uvitrinama.

– Dijamantski?– Samo bez dijamanata. Ona misli da se oni dobijaju afričkom krvlju.– Naši imaju sertifikovano poreklo.– Probajte vi to da objasnite njoj – odgovori Keler.Prodavačica, kao i čuvar sa ulaza, brzo proceni ugled mušterije, zamoli ga da sačeka trenutak i

nestade iza vrata, da bi se nakon nekoliko minuta vratila s crnom kutijicom opšivenom belom svilom,

u kojoj se nalazio ovalni prsten, predivan u svojoj jednostavnosti, koji Kelera podseti na jednostavannakit Rimskog carstva.

– Ovaj prsten je iz jedne stare kolekcije, nećete pronaći ništa slično u novijim kolekcijama nakita.To je akvamarin iz Brazila, model kabošon[13], neuobičajen za ovaj kamen, izliven u mat zlatu oddvadeset četiri karata. Naravno, imamo i mnogo skuplje komade nakita, gospodine, ali po mommišljenju, ovo je najnezaboravnije što mogu da vam ponudim – reče prodavačica.

Keler shvati da će sebi priuštiti neoprostivu ekstravaganciju, zbog čega bi njegov brat Mark mogaoda ga razapne na krst, ali kad je svojim kolekcionarskim okom procenio taj predivan komad, drugeviše nije želeo ni da pogleda. Jedan od njegovih Botera trebalo je svakog trenutka da bude prodat uNjujorku, tim novcem je nameravao da plati deo dugova, ali odluči da srce ima svoje prioritete.

– U pravu ste, zaista je nezaboravan. Uzeću ga, iako je ovaj prsten isuviše skup za jednog propalogplejboja kakav sam ja i previše otmen za ženu poput nje, koja ne razlikuje Bulgari od bižuterije.

– Možete ga platiti na rate…– Potreban mi je odmah. Zato postoje kreditne kartice – odgovori Keler uz najtopliji osmeh.Pošto je imao dovoljno vremena, a da uhvati taksi bilo je gotovo nezamislivo, prošetao se do Nort

Biča, veselog duha i s hladnim povetarcem koji mu je duvao u lice. Ušao je u kafe „Rosini” molećiboga da Deni Dianđelo radi drugu smenu, ali mu ovaj krenu u susret s preteranom predusretljivošću iljubaznošću, neprekidno mu se izvinjavajući što beše povraćao u njegovom leksusu.

– Zaboravi, Deni, to se dogodilo pre godinu dana – reče Alen, pokušavajući da se izmigolji iznjegovog zagrljaja.

– Naručite što god hoćete, gospodine Keler, sve ide na moj račun – reče Deni gotovo vičući. –Nikad neću moći dovoljno da vam se odužim za sve što ste učinili za mene.

– Možeš sad odmah da mi platiš, Deni. Zbriši na pet minuta i idi po Indijanu. Mislim da jeizgubila mobilni. Kaži joj da je neko traži, ali nemoj reći da sam to ja.

Deni, čovek nimalo sklon zlopamćenju, beše oprostio Indijani onu sramotu u klubu „Narcis”, jer seposle dva dana ona pojavila vukući Rajana Milera koji ga je zamolio za oproštaj što mu beše uništioslavljeničko veče. Oprostio je i mornaričkoj foki, iako je iskoristio priliku da ga obavesti dahomofobija obično otkriva čovekov strah od priznavanja sopstvene homoseksualnosti i da drugarstvoizmeđu vojnika ima sve vrste erotskih konotacija: žive u neskrivenom promiskuitetu i fizičkomkontaktu, sjedinjeni vezama odanosti i ljubavi i veličanjem muškosti, isključujući žene. U nekimdrugim okolnostima Miler bi ga izlemao zbog postavljanja sumnji o njegovoj muževnosti, ali jeprihvatio grdnju jer mu je telo i dalje bilo ugruvano od tuče u klubu, a duh skrušen zbog sastankaAnonimnih alkoholičara.

Dianđelo je u zavereničkom maniru otišao u Holistički centar i ubrzo se vratio, rekavši Keleru daće Indijana doći čim završi poslednju terapiju. Poslužio ga je irskom kafom i ogromnim sendvičom,koji ovaj ne beše ni naručio, ali ga je slistio s apetitom. Dvadeset minuta kasnije, Alen Keler ugledaIndijanu kako prelazi ulicu kose vezane u rep, u mantilu i klompama, i nalet osećanja prikova ga zastolicu. Učini mu se mnogo lepšom nego što ju je pamtio, rumena, blistava, kao prevremeni vesnikproleća. Kada je ušla i ugledala ga, ona ustuknu, spremna da se povuče, ali je Deni uhvati za ruku ipovede do Kelerovog stola, koji do tada već beše uspeo da ustane. Deni primora Indijanu da sedne iudalji se dovoljno da imaju mira, ali ne toliko da bi mu promaklo šta pričaju.

– Kako si, Alene? Smršao si – pozdravi ga ona, neodređenim tonom.– Bio sam bolestan, ali sad se osećam bolje nego ikad.U tom trenutku, Gari Brunsvik, poslednji pacijent tog utorka, uđe u kafeteriju za Indijanom, u

nameri da je pozove na ručak, ali ugledavši je s drugim muškarcem, ukopa se u mestu, zbunjen. Deni

iskoristi njegovo oklevanje i odgura ga do drugog stola, šapnuvši mu poverljivim tonom da ih ostavinasamo, jer je očigledno da se radi o ljubavnom sastanku.

– Šta mogu da učinim za tebe? – upita Indijana Kelera.– Mnogo. Na primer, možeš da mi promeniš život. Da promeniš mene, i prevrneš me naopačke kao

čarapu.Ona ga pogleda popreko, sumnjičavo, dok je on tražio kutijicu iz Bulgarija, koja mu se beše

zagubila po džepovima, dok najzad ne uspe da je pronađe i stavi je pred nju s nespretnošću školarca.– Hoćeš li da se udaš za sirotog starca, Indi? – upita je on ne prepoznajući sopstveni glas, i ispriča

joj nedavne događaje u jednom dahu, gutajući vazduh u žurbi, da je srećan što je izgubio sve, mada jeto preterivanje, još uvek ima dovoljno, nije da će gladovati, ali prolazi kroz najgoru krizu u svomživotu; Kinezi kažu da je svaka kriza opasnost uvijena u novu priliku, a ovo je njegova velika prilikada sve počne iznova i to sa njom, svojom jedinom ljubavi, kako mu to nije bilo jasno čim ju jeupoznao?, bio je pravi kreten, ne može više ovako, muka mu je od sopstvenog života i od samog sebe,svog egoizma i opreza. Promeniće se, to joj obećava, ali potrebna mu je njena pomoć, ne može sâm,oboje su uložili četiri godine u vezu, neće valjda da dozvole da propadne zbog jednog nesporazuma.Pričao joj je o kućici u Santa Heleni koju će kupiti, u blizini termalnih voda u Kalistogi, savršenommestu za bavljenje aromaterapijom, vodiće bukolički život i gajiće pse, pametnije nego da gaje konje.I nastavio je da joj se jada i ispoveda, mameći je primamljivim pričama o svemu što će raditi zajednoi moleći je da mu oprosti i preklinjući je, udaj se za mene već koliko sutra.

Ugnjavljena, Indijana ispruži ruku preko stola i poklopi mu usta.– Jesi li siguran, Alene?– Nikad u životu nisam bio sigurniji!– Ja ne. Pre mesec dana prihvatila bih bez oklevanja, ali sad sam u velikoj nedoumici. Dogodile su

mi se neke stvari koje…– I meni, takođe – prekide je Keler. – Nešto mi se otvorilo unutra, u srcu, i spopala me je

neobuzdana i predivna snaga. Ne mogu da ti objasnim kako se osećam, pun sam energije, mogu dapobedim svaku prepreku. Počeću iz početka i isplivaću. Osećam se življi nego ikad! Više nemapovratka, Indijana, ovo je prvi dan mog novog života.

– Nikad ne znam da li si ozbiljan, Alene.– Ne mogu biti ozbiljniji, ovoga puta nema ironije, Indi, samo istine iz ljubavnih romana.

Obožavam te, ženo. Nema druge ljubavi u mom životu, Ženevjev uopšte nije važna, kunem ti sedragim Bogom.

– Nije u pitanju ona, nego mi. Šta mi imamo zajedničko, Alene?– Ljubav, šta bismo drugo imali!– Trebaće mi vremena.– Koliko? Imam pedeset pet godina, nemam previše vremena, ali ako ti tako želiš, sačekaću. Jedan

dan? Dva? Molim te pruži mi još jednu priliku, nećeš se pokajati. Možemo da odemo u vinograd, kojije još uvek moj, mada ne zadugo. Zatvori ordinaciju na nekoliko dana i pođi sa mnom.

– A moji pacijenti?– Pobogu, niko neće umreti bez magneta ili aromaterapije! Izvini, nisam hteo da te uvredim, znam

da ti je posao veoma važan, ali zar ne možeš da uzmeš nekoliko dana odmora? Potrudiću se da tetoliko osvojim, Indi, da ćeš me sama moliti da se venčamo – nasmeši se Keler.

– Ako dotle stignemo, onda ćeš moći da mi daš ovo – odgovori Indijana i vrati mu kutijicu izBulgarija, ne otvorivši je.

MART

PETAK, 2.

Amanda je čekala svog oca u maloj kancelariji njegove pomoćnice, gde zidovi behu prekrivenifotografijama Petre Hor u belom kimonu i sa crnim pojasom, na takmičenju borilačkih veština. Ženaje bila visoka metar i pedeset i imala četrdeset osam kilograma, ali je mogla da podigne muškarcadvostruko većeg od sebe i odbaci ga daleko. Nije imala mnogo prilika da iskoristi tu svoju sposobnostotkako je radila u Odeljenju za ubistva, ali joj je bila veoma korisna za odbranu u zatvorskomdvorištu, gde su tuče često bile nasilne koliko i u muškim zatvorima. S dvadeset godina, nakon što jeodležala dvostruku kaznu koju joj je odredila Rejčel Rouzen, narednih trideset meseci obilazila jezemlju motociklom. Na tim beskrajnim putevima izgubila je svaku iluziju koju beše uspela da sačuvaiz detinjstva napuštenosti i adolescencije među delinkventima. Jedina stalna stvar u njenomlutalačkom životu bile su borilačke veštine, koje su joj služile da se odbrani i zaradi za život.

Kada bi stigla u neko mestašce, Petra bi potražila bar, sigurna da neki sigurno postoji, ma kolikomesto bilo siromašno i udaljeno, i sela bi za šank da polako ispije svoje jedino pivo. Ubrzo bi jojprišao jedan ili nekoliko muškaraca s neskrivenim i očiglednim namerama i, ukoliko joj neki ne biiskreno zapao za oko, što se veoma retko dešavalo, rasterala bi ih uz obrazloženje da je lezbejka iodmah najjačeg izazvala na borbu prsa u prsa. Njena pravila bila su jasna: sve je dozvoljeno, osim bilokakve vrste oružja. Napravio bi se krug, padale opklade i izlazili bi u dvorište ili na neku pustu ulicu,gde bi Petra skinula svoju kožnu jaknu, razmrdala ruke i noge devojčice, okružena muškimcerekanjem, i objavljivala da borba može da počne. Čovek bi je napao nekoliko puta bez zle namere,opušten i nasmejan, dok ne bi shvatio da mu ona, zadirkujući ga, izmiče kao lasica. Onda bi izgubiostrpljenje i, podstaknut ismevanjem posmatrača, bacio se na nju ozbiljno, spreman da je nokautirajednim udarcem. Pošto bi Petrina namera bila da ponudi poštenu predstavu koja ne bi razočaralapubliku, šetala bi svog protivnika neko vreme, izbegavajući udarce, umarajući ga, i naposletku, kad biveć kipteo od besa sav preznojen, upućivala mu ključni udarac, koristeći nasrtaj i težinu čoveka da gasruši na zemlju. Usred zadivljenog čuđenja pokupila bi opkladu, oblačila jaknu i stavljala kacigu, iodjurila motociklom, pre nego što bi se poraženi oporavio od sramote i odlučio da pojuri za njom. Nasamo jednoj tuči mogla je da zaradi dvesta ili trista dolara, od kojih je mogla da živi nekoliko nedelja.

Vratila se u San Francisko s novopečenim suprugom na zadnjem sedištu motocikla, slatkim,zgodnim i nadrogiranim, smestili su se u nezdrav pansion i Petra je počela da radi sve poslove koje bijoj ponudili, dok je on svirao gitaru u parku i trošio ono što bi ona zaradila. Imala je dvadeset četirigodine kad ju je muž napustio i dvadeset pet kad je uspela da dobije administrativni posao u Odeljenjuza ubistva, nakon što je Boba Martina pobedila metodom koji beše usavršila tokom perioda lutajućegborca.

Beše to ovako: u baru „Kamelot”, u kojem su se okupljali policajci posle radnog vremena kako bise opustili uz nekoliko pića, mušterije su bile toliko redovne da bi novo lice odmah privuklo pažnju,naročito te devojke koja je ušla šepureći se. Barmen je pomislio da je maloletna i zatražio jojdokumenta pre nego što joj je doneo pivo. Petra je podigla svoju flašu i okrenula se da pogledaMartina i ostale, koji su je odmeravali od glave do pete kritičkim okom. „Šta piljite? Imam li ja neštošto vama treba?”, upitala ih je. Uspela je da izazove na tuču najhrabrijeg, kako je rekla, i opštimkonsenzusom ispostavilo se da je taj bio Bob Martin, ali joj ovoga puta nije pošlo za rukom da

muškarci rizikuju svoj policijski dosije baveći se ilegalnim opkladama i morala je da pokaže svojupredstavu iz čisto sportskog zadovoljstva. Daleko od toga da se uvredi zbog svog poraza i ruganjakolega, Bob Martin je ustao sa poda, otresajući pantalone i doteravši kosu prstima, čestitao devojci uziskren stisak ruke i ponudio joj posao. Tako je započeo sedelački život Petre Hor.

– Moj tata izlazi sa Ajani? – upita je Amanda.– Otkud ja znam! Pitaj njega.– On poriče, ali mu oči zasijaju čim mu je pomenem. Ajani mi se dopada mnogo više od

Poljakinje, mada mislim da ne bi bila dobra maćeha. Da li je ti poznaješ?– Dolazila je ovamo nekoliko puta da daje izjave, lepa je, to se ne može poreći, ali ne znam šta bi

tvoj otac radio s njom. Ajani ima skupocen ukus i vrlo je komplikovana. Tvom ocu je potrebnajednostavna žena, koja ga voli i ne pravi mu probleme.

– Neka poput tebe?– Ne budi drska. Moj odnos sa inspektorom je strogo profesionalan.– Kakva šteta! Ne bi mi smetalo da mi budeš maćeha, Petra. Nego, da li si razgovarala s Ingrid

Dun?– Da, ali i ne pomišljaj na to. Tvoj tata bi je zgromio kad bi ti dozvolila da prisustvuješ autopsiji.– Pa ne mora da sazna.– Mene ne mešaj u to, dogovori se lično sa Ingrid.– Bar bi mogla da mi daš kopije izveštaja sa autopsija Ričarda Eštona i Rejčel Rouzen.– Tvoj deda ih je već video.– Njemu promaknu najvažniji detalji, radije bih da ih vidim svojim očima. Znaš li da li će biti

izvršene DNK analize?– Samo za Eštona. Ako deca budu mogla da dokažu da je Ajani ubila svog muža, moći će da joj

oduzmu novac. Što se tiče Rouzenove, ona je imala ušteđevinu od trista hiljada dolara, ali ih nijeostavila svom sinu, već Anđelima čuvarima.

– Koji su ti?– Jedna neprofitna organizacija. To su dobrovoljci koji obilaze ulice kako bi sprečili kriminal,

mislim da je počela s radom u Njujorku krajem sedamdesetih, dok je taj grad još bio čuven ponebezbednosti. Sarađuju s policijom, nose uniforme, jakne i crvene beretke, mogu da hapse sumnjive,ali ne smeju da nose oružje. Danas takvi Anđeli čuvari postoje u mnogim zemljama i, osim što se baveposlovima bezbednosti, imaju i programe obuke za mlade i radionice za prevenciju zločina.

– Normalno je da jedan sudija želi da pomogne grupi koja se bori protiv kriminala – reče Amanda.– Da, ali sin je silno razočaran. Više ga je potreslo što je ostao bez svog nasledstva nego smrt

njegove majke. Ima alibi, nedelju dana je bio na poslovnom putu, već smo proverili.– Možda je unajmio ubicu da je ukoka. Nisu bili u dobrim odnosima, zar ne?– Takve stvari se događaju u Italiji, Amanda. U Kaliforniji niko ne ubija svoju majku zato što s

njom nije u dobrim odnosima. A što se tiče Konstanteovih, za opekotine od plamenika, koje na prvipogled nisu imale nikakvo značenje, na fotografijama se ispostavilo da predstavljaju slova.

– Kakva slova?– F i A. Još nemamo nikakvo objašnjenje za to.– Sigurno postoji, Petra. U svakom od ovih slučajeva ubistva, počinilac je ostavio neki znak ili

poruku. Rekla sam to ocu pre desetak dana, ali on me ne sluša: imamo posla sa masovnim ubicom.– Naravno da te sluša, Amanda. Celo Odeljenje za ubistva traži povezanost među zločinima.

NEDELJA, 4.

Kao što je radila svake prve nedelje u mesecu, čak i kada bi došao red da taj vikend provede s ocem,Amanda bi sat vremena posvećivala sređivanju primitivnog knjigovodstva svoje majke. Indijaninlaptop bio je star šest godina i već je bilo vreme da ga zameni i kupi novi, ali ga je vlasnica smatralasvojom maskotom i nameravala je da ga koristi dok ne umre prirodnom smrću, uprkos tome što ju je uposlednje vreme nervirao. Odjednom, bez ikakvog razloga, na ekranu bi nasumice počele da sepojavljuju scene kopulacije i mučenja, gomile nagih tela, nasilja, patnje i ostalih stvari nimaloprijatnih za gledanje. Indijana bi odmah pozatvarala te uznemirujuće slike, ali se problem toliko čestoponavljao da je na kraju dala ime perverznjaku koji je obitavao u njenom hard-disku ili ulazio krozprozor kako bi ometao sadržaj njenog računara, nazvavši ga markiz De Sad.

Amanda, koja dvanaest godina ranije na sebe beše preuzela vođenje računovodstvenih knjiga svojemajke održavajući ga svakodnevno s pedantnošću zajmodavca, prva je shvatila da honorari njenemajke jedva mogu da pokriju njene monaški skromne troškove. Pomagati drugima da se izleče bio jespor i dugotrajan proces, koji je crpeo Indijaninu energiju i novčana sredstva, ali ona ne bi menjala tajposao ni za jedan drugi; u suštini ga nije ni smatrala poslom, već misijom. Njen cilj je bio zdravljepacijenata, a ne visina zarade, i mogla je da živi s malo, pošto je trošenje nije zanimalo, a sreću jemerila jednostavnom formulom: „Od jednog lepog dana do sledećeg još boljeg, sve do dobrog života”.Njenoj ćerki je dosadilo da joj ponavlja da bi morala da podigne cene – ilegalni imigrant beračnarandži zarađivao je više od nje na sat – jer je konačno shvatila da je njena majka dobila božjizadatak da ublažava tuđe patnje i morala je da ga ispuni, što je, praktično gledano, značilo da ćezauvek biti siromašna, osim ukoliko ne nađe sponzora ili se uda za nekog bogataša, poput Kelera.Amanda je smatrala da je i beda bolja od toga.

Iako nije verovala u molitvu kao delotvoran metod za rešavanje praktične vrste problema, devojkaje otišla kod svoje bake Enkarnasjon, koja je održavala direktan kontakt sa svetim Judom Tadejskim,zatraživši joj da Kelera izbaci iz života njene majke. Sveti Juda je činio čuda za pristojnu cenu,plaćanje u gotovini u crkvi u Bušovoj ulici ili poštanskim čekom. Čim mu se donja Enkarnasjonobratila, pojavio se članak u onom časopisu, zbog kojeg je Indijana prolila onoliko suza, i Amanda jepoverovala da su se tog čoveka oslobodile zauvek i da će ga zameniti Rajan Miler, ali su joj se svenade raspršile nakon bekstva njene majke s bivšim ljubavnikom u Napu. Njena baka će morati daobnovi pregovore sa svecem.

Za donju Enkarnasjon razvod je predstavljao greh, a u slučaju Indijane i njenog sina Boba bio je tonepotreban greh, jer su uz malo dobre volje mogli da žive zajedno kako Bog nalaže. U dubini duše suse voleli, pošto se nijedno od njih dvoje nije ponovo venčalo, i ona se nadala da će uskoro postati togasvesni, pomiriti se i ponovo živeti zajedno. Činilo joj se nedopustivim da Bob ima prijateljicesumnjivog morala, muškarci su nesavršena bića, ali nije mogla da prihvati da Indijana rizikujeodlazak u raj i svoju reputaciju s vanbračnim vezama. Godinama je bila žrtva porodične zavere da odnje sakriju postojanje Alena Kelera, dok joj Amanda, u nepromišljenom naletu iskrenosti, sve nijeispričala. Žena je doživela epsko razočaranje koje ju je držalo nedeljama, dok njeno matrijarhalno srcenije pobedilo katoličku isključivost i ona ponovo prihvatila Indijanu, jer grešiti je ljudski a opraštatibožanski, kako joj reče. Volela je svoju snaju, iako je u životu te mlade žene bilo mnogo aspekatazrelih za korigovanje: ne samo način na koji je vaspitavala Indijanu, njena odeća i frizura, već i njenposao, koji je smatrala paganskim, pa čak i njen ukus po pitanju uređenja doma. Umesto stilskognameštaja, koji je ona bila spremna da joj ponudi, Indijana je svoj stan napunila stolovima, policama i

ormanima, epruvetama, tegovima, levcima, pipetama i stotinama flašica raznih veličina, u kojima jedržala nepoznate supstance, od kojih su neke poticale iz opasnih zemalja, kao što su Iran i Kina. Njenastan je izgledao kao tajna laboratorija, poput onih s televizije, u kojima se spravlja droga. U nekolikonavrata dolazila je policija lupajući na vrata njene bivše snaje, uznemirena zbog prejakog mirisa kojise širio vazduhom, kao da je umrla neka svetica. Njena unuka je naterala Blejka Džeksona – kakavdivan čovek! – da postavi rešetke na police da se u slučaju zemljotresa ne bi razbila eterična ulja iotrovala njenu majku, a usput verovatno i susede. To je bilo nakon što je u jednoj knjizi erotskih pričaiz Japana pročitala da je jedna kurtizana iz 15. veka otrovala svog nevernog ljubavnika parfemima.Donja Enkarnasjon je smatrala da bi neko morao da kontroliše štivo koje čita njena unuka.

Amanda je blagosiljala zakone genetike, jer isceliteljski dar njene majke ne beše nasledan. Ona jeimala drugačije planove za svoju budućnost, nameravala je da studira nuklearnu fiziku ili nešto u tomsmislu, da postigne profesionalan uspeh, vodi ugodan život i usput isvrši moralnu obavezu da izdržavasvoju majku i svog dedu, koji će tada biti dva starca od četrdeset i sedamdeset godina, ako je dobroizračunala.

Njena majka je malo trošila, vozila se biciklom, sama skraćivala kosu dvaput godišnje kuhinjskimmakazama i oblačila se u prodavnicama polovne odeće, jer ionako niko ne obraća pažnju na to šta imana sebi, kako je govorila, premda to nije bila istina, jer je Alenu Keleru to bilo veoma važno. Uprkosštedljivosti, Indijana nikada nije imala dovoljno novca da pregura mesec i morala je da traži pomoć odsvog oca ili bivšeg muža da bi preživela. Amanda je to smatrala normalnim, jer su oni njena porodica,ali ju je šokiralo kada bi Rajan Miler priskočio u pomoć, kao što se desilo nekoliko puta. Miler, alinikada Keler, jer je njena majka govorila da ljubavnik, ma koliko velikodušan bio, na kraju naplatidug uslugama.

Jedino manje-više isplativo u Indijaninom knjigovodstvu bila je aromaterapija. Pročula se sasvojim eteričnim uljima, koja je kupovala na veliko, presipala u tamne, pedantno etiketirane flašice iprodavala ih u Kaliforniji i ostalim državama. Amanda joj je pomagala da ih pakuje i reklamirala ihna internetu. Za Indijanu je aromaterapija bila prefinjena umetnost koja mora mudro da se koristi, uzproučavanje slabosti i potreba svake osobe pre određivanja kombinacije ulja najpreporučljivijih usvakom pojedinačnom slučaju, ali joj je Amanda objasnila da je takva pedantnost neodrživa sekonomske tačke gledišta. Bila je njena ideja da komercijalizuju aromaterapiju po hotelima iluksuznim spa-centrima kako bi finansirali skupe sirovine. Te ustanove su kupovale najpopularnijaulja i trošile ih na razne načine, malo ovamo, malo onamo, kao da su parfemi, bez i najmanjeg opreza,provere svojstava ili čitanja uputstva, uprkos Indijaninim upozorenjima da nepravilna upotreba možeda bude štetna, kao što se dogodilo s jednim epileptičarem izloženim komoraču i anisu, ilinimfomankom sa sandalovinom i jasminom. Njena ćerka je smatrala da to nije razlog za brigu: mali jeprocenat epileptičara i nimfomanki u odnosu na celokupno stanovništvo.

Devojka je mogla da imenuje sva eterična ulja svoje majke, ali je nisu zanimala njihova svojstva,jer je aromaterapija specifično umeće, a ona je bila sklonija egzaktnim naukama. Po njenommišljenju, nema dovoljno dokaza da pačuli poziva na ljubav ili da geranijum podstiče kreativnost,kako se tvrdilo u nekim prastarim istočnjačkim tekstovima neproverene autentičnosti. Neroli ulje nijestišavalo bes njenog oca niti je lavanda davala praktičan smisao njenoj majci, kako je trebalo. Ona jekoristila melem protiv stidljivosti bez očiglednih rezultata, i ulje od žalfije za menstrualne tegobe,koje je delovalo samo u kombinaciji s analgeticima iz apoteke njenog dede. Želela je da živi uuređenom svetu, s jasnim pravilima, a aromaterapija, kao i ostali tretmani njene majke, samo sudoprinosili tajnovitosti i zbrci.

Završivši s računovodstvom, pripremala je ranac da krene u internat, kad se Indijana pojavila skoferom punim stvari za pranje i preplanulom bronzanom bojom od anemičnog, ali upornog suncadoline Napa tokom zimskog perioda. Dočekala ju je snuždenog izraza lica.

– U koje doba stižeš, mama!– Izvini, kćeri, htela sam da budem ovde da te sačekam, ali bila je velika gužva u saobraćaju pa

smo zakasnili. Baš su mi trebala ova tri dana odmora, bila sam veoma umorna. Kako si se snašla sknjigovodstvom? Pretpostavljam da mi spremaš loše vesti, kao i obično… Hajdemo u kuhinju da malopopričamo, skuvaću čaj. Još je rano, deda te neće odvesti u školu pre pet sati.

Pokuša da je poljubi, ali se Amanda izmaknu i sede na pod da pozove svog dedu na mobilni i kažemu da požuri po nju. Indijana sede pored nje, sačeka da završi razgovor i uhvati joj lice obemarukama.

– Pogledaj me, Amanda. Ne možeš da ideš u školu ljuta na mene, moramo da porazgovaramo.Zvala sam te u sredu da ti ispričam da smo se Alen i ja pomirili i da ćemo nekoliko dana provesti uNapi. To za tebe nije bilo nikakvo iznenađenje.

– Ako ćeš se udati za Kelera, ja to ne želim da znam!– To za udaju tek treba da vidimo, ali ako tako odlučim, ti ćeš prva saznati, sviđalo se to tebi ili ne.

Ti si mi najvažnija u životu, Amanda, nikada te neću napustiti.– Kladim se da Keleru nisi rekla ni reč za Rajana Milera! Misliš da ne znam da si spavala s njim?

Morala bi više da paziš na svoju poštu.– Čitala si moja privatna pisma!– Ti nemaš ništa privatno. Mogu da pročitam šta god hoću na tvom laptopu, zato i imam tvoju

lozinku: Šakti. Sama si mi je dala, kao što si je dala i dedi, mom tati i celoj Kaliforniji. Znam šta siradila s Rajanom i pročitala sam tvoje glupe ljubavne poruke. Sve same laži! Napunila si mu glavuiluzijama, a onda otišla s Kelerom. Kakva si ti to osoba? Tebi čovek ne može ništa da veruje! I nemojmi reći da sam klinka i da apsolutno ništa ne shvatam, jer odlično znam kako se to naziva!

Prvi put u životu, Indijana oseti želju da je udari, ali nije mogla ni da se pokrene. Po običaju,pokuša da protumači poruku koju reči često izvrnu, i videvši potištenost svoje ćerke pocrvene,uznemirena, jer je znala da je morala da pruži neko objašnjenje Rajanu pre nego što je otišla sAlenom, ali je nestala, ignorišući planove koje behu napravili za vikend. Da voli Rajana onako kakoga je navela da poveruje, ili barem da ga poštuje koliko je zaslužio, nikad se prema njemu ne bi takoponela, bila bi iskrena i objasnila bi mu svoje razloge. Nije smela da se suoči s njim, pravdajući setime da joj treba vremena da se odluči između njih dvojice, ali je otišla u Napu jer se opredelila zaAlena Kelera, za koga ju je vezivalo još nešto osim četiri godine ljubavi. Otišla je s namerom darazjasni neke stvari, a vratila se s prstenom u svojoj torbi, koji je skinula izašavši iz Kelerovogautomobila, da ga njena ćerka ne bi videla.

– U pravu si, Amanda – priznade pognute glave.Nastade duga pauza, obe su sedele na podu, veoma blizu jedna drugoj, ne dodirujući se, dok

devojka nije pružila ruku da obriše suze na licu svoje majke. Za Indijanu, užas da se uda za nekogakoga njena ćerka prezire povećavao se iz minuta u minut, a Amanda je razmišljala o tome kako će,ukoliko Keler postane njen očuh, morati da načini napor da bi se prema njemu ponašala ljubazno iučtivo.

Dok su tako sedele, iz razmišljanja ih trgnu Amandin mobilni telefon. Bila je to Kerol Andervoter,koja ju je pozvala da se raspita gde joj je majka, s kojom od četvrtka nije uspevala da stupi u kontakt.Indijana uze telefon i ispriča joj da se nekoliko dana odmarala u vinogradu u Napi. Svojim uobičajenotugaljivim tonom, Kerol pokaza zadovoljstvo što je Indijani sve krenulo u životu: ljubav, odmor i

zdravlje, naročito zdravlje, i iz sveg srca joj požele da je uvek dobro služi, jer bez zdravlja život nemasmisla, to joj govori iz iskustva. Njena poslednja nada je radioterapija. Želela je da sazna svepojedinosti iz Nape i na koji način je Keler uspeo da je ubedi da mu se vrati, nakon svega što sedogodilo između njih dvoje; izdaja poput njegove nikad se ne zaboravlja. Indijana joj na kraju dadesva objašnjenja, kao da joj je to dužnost, i dogovoriše se da se vide u sredu u pola sedam u kafeteriji„Rosini”.

– Kerol me je zvala nekoliko puta raspitujući se za tebe kad sam joj rekla da si s Kelerom. Ti si jojsigurno jedina prijateljica – reče Amanda.

– Otkud njoj tvoj broj telefona?– Da bi se raspitivala za Spasimo tune. Došla je nekoliko puta da je vidi. Zar ti deda nije rekao?

Kerol obožava mačke.

PONEDELJAK, 5.

Esmeralda se uključivala u igru Trbosek iz jedne bolnice u Oklandu. Dečaka su podvrgavali tretmanusa embrionalnim matičnim ćelijama, još jedan korak u njegovoj rešenosti da ponovo prohoda.

Amanda, u svojoj ulozi učiteljice igre, beše napravila spisak s mogućim rešenjima pet ubistavakojima su se bavili od januara. Svaki igrač je imao kopiju i, nakon proučavanja činjenica pod lupomsvoje nepogrešive logike, Šerlok Holms beše došao do zaključaka drugačijih od Abatinih, koja jeproblemima prilazila uvojitim stazama ezoteričnog carstva, pukovnika Pedingtona, koji je stvarnostprosuđivao vojnim kriterijumima, ili Esmeraldinih, Ciganke uličarke, koja je smatrala da ne trebalupati glavu jer se gotovo sve razreši sâmo, dovoljno je postaviti prava pitanja. Mladi su se slagali daje u pitanju zločinac zanimljiv koliko i Džek Trbosek.

– Počećemo sa „zločinom palicom na nezgodnom mestu”. Izvoli, Klejbe – naredi učiteljica.– Ed Stejton je nakratko bio u braku u mladosti. Kasnije se ništa ne zna o njegovim vezama sa

ženama; međutim, plaćao je muške pratioce i gledao gej pornografiju. Ni u školi ni u njegovom džipunisu pronađeni jakna i kapa od uniforme, iako su ga učenici koji su se nalazili na parkingu videli kakoizlazi i prepoznali ga po uniformi.

– Ko su mu bili ti pratioci? – upita Esmeralda.– Dva mlada Portorikanca, ali nijedan od njih nije imao sastanak s njim te večeri i imaju jake

alibije. Svedoci na parkingu nisu videli nikoga drugoga u automobilu kojim se odvezao.– Zašto Stejton nije koristio sopstveno vozilo?– Jer osoba koju su videli nije bio Stejton – zaključi Šerlok. – To je bio ubica, koji je obukao

čuvarevu jaknu i kapu i mirno izašao iz škole, na očigled tri svedoka kojima je mahnuo rukom, ušao uisti automobil kojim je došao, i odvezao se. Čuvar nije ni izašao iz škole, pošto je u to vreme biomrtav u gimnastičkoj sali. Ubica je stigao u školu u vreme kad je parking bio pun automobila i nikonije primetio njegov, ušao kroz glavni ulaz bez problema, sakrio se unutra i sačekao da svi odu.

– Napao je Stejtona u gimnastičkoj sali tokom njegovog obilaska škole, zatvaranja vrata iuključivanja alarma. Konvencionalna strategija: iznenadni napad. Paralizovao ga je tejzerom i ubiohicem u glavu – dodade pukovnik Pedington.

– Jesmo li pronašli vezu između univerziteta u Arkanzasu i Eda Stejtona? – upita Esmeralda.– Ne. Inspektor Bob Martin je ispitao tu stvar. Niko na tom univerzitetu ili njegovim sportskim

timovima, Crvenim Vukovima, nije poznavao Stejtona.– Crveni Vukovi? Možda se ne radi o povezanosti, već o kodu ili poruci – natuknu Abata.

– Crveni vuk, canis rufus, jedna je od dve vrste vukova koje postoje, drugi je veći, sivi vuk.Godine 1980, proglasili su izumrlom vrstu crvenih vukova u prirodi, ali su ukrstili malobrojneprimerke koji su postojali u zarobljeništvu i uspeli da naprave program uzgoja, računa se da ih sigurnoima nekih dvesta u divljini – obavesti ih Klejb, koji beše prostudirao temu prethodne godine, dok sunjegovu unuku zanimali vukodlaci.

– To nam ničemu ne koristi – odvrati pukovnik.– Sve koristi – ispravi ga Šerlok Holms.Učiteljica igre predloži da pređu na „dvostruki zločin plamenikom” i Klejb pokaza fotografiju

opekotina na zadnjicama žrtava, Majkl je imao slovo F, a Doris slovo A. Takođe je pokazaofotografije špriceva, plamenika i flaše rakije, objasnivši da je ksanaks kojim je ubica uspavaoKonstanteove bio rastvoren u mleku iz tetrapaka.

– Da bi bio delotvoran u nekoliko šolja, počinilac je stavio najmanje deset ili petnaest tableta ulitar mleka.

– Nelogično je stavljati drogu u mleko, jer ga obično piju deca, a ne odrasli – umeša se pukovnik.– Deca su bila na izletu na jezeru Taho. Za večeru, par je uvek jeo sendviče sa šunkom ili sirom i

šolju instant kafe rastvorene u mleku. To mi je pričala Henrijeta Post, susetka koja je pronašla tela.Kafa je prikrila ukus ksanaksa – objasni Klejb.

– To jest, ubica je poznavao navike para – zaključi Šerlok.– Kako je ta rakija dospela u frižider Konstanteovih? – upita Esmeralda.– Ta vrsta pića ne postoji u ovoj zemlji. Sa flaše su brižljivo uklonjeni otisci prstiju – objasni

Amanda.– Ili su je držali u rukavicama, kao i špriceve i plamenik, što znači da ju je ubica namerno ubacio

tamo – reče Šerlok.– Druga poruka – prekide ga Abata.– Tako je.– Poruka bivšeg alkoholičara drugom? Brajana Tarnera Majklu Konstanteu? – upita Esmeralda.– To je previše suptilno za Brajana Tarnera, tip je totalni primitivac. Da je želeo da ostavi poruku,

prosuo bi nekoliko flaša piva na tela, ne bi tražio nepoznatu rakiju iz Srbije da bi je ubacio u frižider –reče Klejb.

– Mislite da je ubica Srbin?– Ne, Esmeralda. Ali mislim da nam je u svakom slučaju ostavio trag da ga identifikujemo. Toliko

je arogantan i siguran u sebe da dozvoljava sebi da se poigrava nama – reče pukovnik ljutito.– Bolje reći, poigrava se policijom, jer za nas i ne zna – naglasi Amanda.– To sam hteo da kažem. Razumeli ste me.– Nije pronađena nikakva veza između osumnjičenog, Brajana Tarnera, koji se potukao s Majklom

Konstanteom, i drugih žrtava. U noći ubistva psihijatra, Tarner je zadržan u zatvoru u Petalumi zbogdruge tuče, što dokazuje njegov loš karakter, kao što dokazuje da nije naš osumnjičeni – reče Amanda.

– U noći ubistva… – promrmlja Abata ne mogavši da završi rečenicu, jer joj pobeže misao zboggladi i lekova.

Učiteljica igre objasni da su u „zločinu elektrošokerom” glavni osumnjičeni i dalje Ajani i Galang.Njen otac je ispitao sve osobe koje su bile u kontaktu s psihijatrom tokom dve nedelje pre njegovesmrti, posebno one koje su ulazile u njegov kućni kabinet, istraživao da li je nestao tejzer nekome izpolicije ili nekoj drugoj osobi s dozvolom za korišćenje, i tražio sve koji su kupili jedan ili više njih uKaliforniji tokom poslednja tri meseca, iako je ubica mogao da ga nabavi i na razne druge načine.Kriminalistički psiholog, proučavajući Stepskog vuka, roman koji je Ajani stigao poštom zajedno sa

čarapama njenog muža, pronašao je dvanaestak mogućih tragova, ali svi su vodili u ćorsokak, jer je toizuzetno složena knjiga koja može da se protumači na razne načine. Ima više od šezdeset tragova DNKu kabinetu i samo se Galangov poklapa s registrovanim DNK, jer je šest meseci proveo u zatvoru naFloridi, 2006. godine, zbog posedovanja droge, ali pošto je radio u kući Eštonovih, normalno je danjegovih tragova bude na sve strane.

– I najzad, u „zločinu pogubljenja” imamo konačan izveštaj s autopsije. Žena je bila zadavljena –reče učiteljica igre.

– Davljenje je izuzetno star način mučenja – obavesti ih Pedington. – Sastoji se od usporenogdavljenja žrtve, kako bi agonija trajala što duže. Obično se koristila stolica s naslonom, gde bi žrtvivezali konopac, žicu ili metalni kolan oko vrata, koji se sa zadnje strane pritezao stezačem. Ponekad jenapred imao čvor za lakše stezanje grkljana.

– Nešto slično su koristili za Rouzenovu: najlonski konac za pecanje s kuglicom, verovatnodrvenom – objasni Amanda.

– Jednom stavljena, davilica olakšava posao mučitelju, jer je dovoljno uvrnuti stezač, nijepotrebna fizička snaga niti spretnost. Osim toga, Rouzenova je bila drogirana, nije mogla da se brani.Čak bi i neka sitna žena mogla tako da zadavi džina – nastavi Pedington, uvek spreman da pokažesvoju upućenost u takve teme.

– Žena… to bi mogla da bude žena, zašto da ne? – natuknu Abata.– Žena je mogla da ubije Stejtona, Eštona i Konstanteove, ali treba mnogo snage da se Rouzenova

savlada, da se njeno telo podigne i okači na ventilator – pobi je Amanda.– Zavisi. Kad se Rouzenova već našla na krevetu s konopcem oko vrata, dalje ju je samo trebalo

postepeno podizati – reče Pedington.– Osim toga, žena je bila drogirana kad su je zadavili, zato se nije branila.– Huh… Davilica.Kakav egzotičan metod… – promrmlja Šerlok.– Žrtve su bile pogubljene. U svakom od ovih ubistava ubica je izabrao različitu smrtnu kaznu:

smrtonosni pucanj za Stejtona, smrtonosna injekcija za Konstanteove, elektrošokovi za Eštona,davilica ili vešala za Rouzenovu.

– Mislite li da su te osobe zaslužile poseban način pogubljenja? – upita Esmeralda.– To ćemo saznati kad budemo imali motiv i povezanost među žrtvama – odgovori Šerlok.

PETAK, 9.

Pedro Alarkon je stigao u Milerov loft u petak posle deset sati uveče, nakon što je bezuspešnopokušavao da s njim stupi u vezu telefonom. U podne je primio poziv Indijane, zabrinute za Rajana,jer je prethodne večeri pričala s njim i rekla mu da će se udati za Alena Kelera.

– Mislio sam da voliš Rajana – reče joj Alarkon.– Mnogo ga volim, on je divan čovek, ali već sam četiri godine s Alenom i imamo nešto

zajedničko što s Rajanom nemam.– Šta to?– Nije lepo da pričam o tome, Pedro. Osim toga, ovu mora da reši neke stvari iz prošlosti, nije

spreman za ozbiljnu vezu.– Ti si mu prva ljubav, to mi je rekao. Hteo je da se oženi tobom. To je tipično za Milera, da odluči

nešto tako a da ne obavesti drugu stranu.– Rekao mi je, Pedro. Sve se ovo dogodilo mojom krivicom, jer prema njemu nisam bila izričita.

Pretpostavljam da sam se osećala veoma loše prekinuvši vezu s Alenom i uhvatila se Rajana kaopojasa za spasavanje. Proveli smo nekoliko prelepih nedelja, ali dok sam bila s Rajanom mislila samna Alena, to je bilo neizbežno.

– Upoređivala si ih?– Možda… Ne znam.– Teško mi je da poverujem da je Keler odneo pobedu u poređenju.– Nije to tako jednostavno, Pedro. Postoji drugi motiv, ali nisam ga rekla Rajanu, jer nema nikakve

veze s njim. Naljutio se. Rekao je da me Alen drži u šaci i manipuliše, da sam nesposobna da donesemracionalnu odluku, da će me on sprečiti da napravim glupost, počeo je da viče i pretio da će rešiti tajslučaj na svoj način. Promenio se, Pedro, ponašao se kao ludak, kao u klubu kod Denija Dianđela,samo što sinoć nije pio alkohol. Rajan je kao vulkan koji odjednom eksplodira i bljuje lavu naokolo.

– Šta želiš da ja učinim, Indijana?– Idi kod njega, porazgovaraj s njim, pokušaj da ga prizoveš pameti, mene nije hteo da sluša i sad

mi se ne javlja na telefon niti mi odgovara na imejlove.Alarkon je bio jedina osoba kojoj je Miler dao ključ od svog lofta, jer je preuzimao obaveze oko

Atile kad bi on otputovao; ako se radilo o jednoj ili dve noći, ostajao bi s psom u loftu, a ako bi bioduže odsutan, vodio bi ga u svoj stan. Alarkon je pozvonio nekoliko puta i pošto nije bilo odgovora,otvorio je vrata stare štamparije ključem, popeo se ogromnim industrijskim liftom do poslednjegsprata zgrade, upotrebio ključ koju mu beše dao Miler da otključa teška metalna vrata i zatekao se uvelikom praznom prostoru u kojem je njegov prijatelj stanovao.

Bilo je mračno, nije čuo lavež psa i niko nije odgovarao na njegovo dozivanje. Opipavajući zidpronađe prekidač, uključi svetlo i požuri da isključi alarm, bezbednosni sistem koji je mogao dapogodi elektrošokovima nezvanog gosta, i kamere koje su se uključivale sa svakim pokretom i uvekbile uključene nakon Milerovog izlaska. Krevet je bio namešten, nije bilo prljavih čaša u sudoperi, sveje bilo vojnički uredno i čisto. Sede da pročita Milerov priručnik o računarima, čekajući.

Sat vremena kasnije, nakon što je nekoliko puta pokušao da pozove prijatelja na mobilni telefon,Alarkon ode do svog automobila po mate čaj i latinoamerički roman koji je čitao, a zatim se vratio ustan. Stavio je u toster dve kriške hleba, zagrejao vodu za mate i vratio se u fotelju da čita, ovoga putas jastucima i Milerovim električnim ćebetom, jer je u loftu bilo ledeno, a on nikako nije uspevao daizleči uporan grip, koji ga je mučio od početka januara. U ponoć, umoran, ugasio je svetlo i zaspao.

U šest sati i dvadeset pet minuta ujutru, Alarkon se probudi trgnuvši se od cevi pištolja uperenog učelo. – Zamalo da te ubijem, idiote! – U zoru tog maglovitog jutra svetlost je jedva prodirala krozprozore bez zavesa i Milerova figura izgledala je ogromna, s oružjem koje je držao obema rukama,telom u stavu napada i nepokolebljivim izrazom ubice. Prizor je potrajao jedva neki sekund, dok seMiler nije uspravio i ubacio pištolj u torbu, koju je nosio ispod kožnog kaputa, ali je ostao ucrtan usećanju njegovog prijatelja sa snagom otkrovenja. Atila je posmatrao prizor vrebajući iz lifta, gde muje Miler sigurno naredio da čeka.

– Pa gde si ti, čoveče? – upita Urugvajac, glumeći staloženost i sa srcem u petama.– Ne ulazi više ovamo bez mog znanja! Alarm i struja su bili isključeni, pomislio sam na najgore.– Ruski mafijaš ili terorista Al Kaide? Osećam da sam te izneverio.– Upozoravam te najozbiljnije, Pedro. Znaš i sâm da ovde ima krajnje poverljivih informacija.

Nemoj više ovako da me plašiš.– Zvao sam te do iznemoglosti. Indijana takođe. Došao sam jer me je ona zamolila. Ponoviću

pitanje: gde si bio?– Da porazgovaram s Kelerom.

– Naoružan pištoljem! Odlično. Pretpostavljam da si ga ubio.– Samo sam ga malo zastraašio. Šta li Indijana vidi u tom kretenu? Mogao bi da joj bude otac.– Ali nije.Miler mu ispriča kako je otišao u vinograd u Napi spreman da s Kelerom porazgovara kao

muškarac s muškarcem. Tokom tri godine video je da se prema Indijani ponaša kao prema prolaznoj ipolutajnoj ljubavnici, jednoj od mnogih, jer je izlazio s drugim ženama, kao na primer s jednombelgijskom baronicom s kojom su govorili da će se oženiti. Kad je Indijana najzad shvatila težinusituacije i prekinula s njim, Keler je nedeljama nije zvao, što samo dokazuje koliko mu zapravo nijestalo do njihove veze.

– Ali čim je saznao da je ona sa mnom, odmah je došao s prstenom da je zaprosi, još jedna odnjegovih taktika da dobije na vremenu. Samo preko mene mrtvog! Odbraniću svoju ženu kako znam iumem.

– Metode mornaričke foke mogu da budu neadekvatne u ovom slučaju – natuknu mu Alarkon.– Imaš li ti neku bolju ideju?– Bolje pokušaj da ubediš Indijanu umesto što pretiš Keleru. Pripremiću još jedan mate pre nego

što krenem na univerzitet. Hoćeš li ti kafu?– Ne, već sam doručkovao. Uradiću svoje vežbe ćigonga, a onda odoh da prošetam Atilu.

Sat kasnije, Urugvajac je stigao u Palo Alto, vozeći putem 280 uz senzualan glas Sezarije Evore kojamu je pravila društvo, ne žureći, uživajući u panorami talasastih zelenih brežuljaka, kao što je većgodinama radio svakoga dana, uvek s istim blagotvornim uticajem na njegov duh. Tog petka nije imaočasove, ali su ga na univerzitetu čekala dva istražitelja s kojima je razvijao jedan projekat, dvojicagenijalnih mladića koji su odvažnošću i maštom brzo dolazili do istih zaključaka za koje je njemutrebalo mnogo napora i učenja. Polje veštačke inteligencije pripada novim generacijama, koje donosetehnologiju uključenu u DNK, a ne tipu kakav sam ja, koji mora da razmišlja o penziji, mislio jeAlarkon. Beše proveo tešku noć na Milerovoj sofi i u telu je imao nedovoljno mate čaja, moraće dadoručkuje čim stigne u Stanford, gde može da jede kao kralj u bilo kojoj kafeteriji. Prekide ga mobilnisa zvonom urugvajske nacionalne himne i on odgovori preko mikrofona u automobilu.

– Indijana? Taman sam hteo da te pozovem da ti kažem za Milera, sve je u redu…– Pedro! Alen je mrtav! – prekide ga Indijana i od jecaja nije mogla da nastavi.Inspektor Bob Martin se uključi u vezu i reče mu da ga zovu iz njegovih kola, da su Indijanu

dvadeset minuta ranije pozvali iz Odeljenja za ubistva u Napi kako bi je obavestili da je Alen Kelerpronađen mrtav u svom vinogradu. Nisu želeli da joj govore pojedinosti, osim da nije u pitanjuprirodna smrt, rekli joj da dođe da identifikuje leš, iako su to već učinili ljudi iz kućne posluge, iponudili joj da dođu po nju, ali je on odlučio da je lično odveze tamo, jer ne želi da se Indijana suoči stime bez njegove pomoći. Ton mu je bio hladan i otresit i prekinuo je vezu pre nego što je Alarkonuspeo da ga bilo šta upita.

Tog jutra, Indijana je izašla iz kupatila naga i mokre kose, kad je primila poziv policije iz Nape.Prošlo je pola minuta dok nije uspela da reaguje i trčeći siđe u kuću svoga oca umotana u peškir,dozivajući ga očajnički. Blejk Džekson je uzeo telefon i zatražio pomoć od prve osobe koja mu je palana pamet u onom teškom trenutku: svog bivšeg zeta. Dok su se Indijana i njen otac obukli i popilikafu, Bob Martin se pojavio s još jednim policajcem u patrolnim kolima, i oni odjuriše, uključivšisirenu, na auto-put 101 ka severu.

Putem je inspektor razgovarao sa svojim kolegom u Napi, poručnikom Maklaflinom, koji nijeimao dileme da je u pitanju ubistvo, jer uzrok smrti nije nesrećan slučaj niti samoubistvo. Reče da je

poziv policiji stigao u sedam sati i sedamnaest minuta ujutru, od osobe koja se predstavila kao MarijaPeskadero, kućna pomoćnica u rezidenciji. On je prvi stigao i odmah se bacio na posao, proveravajućičinjenično stanje, obavivši letimičan pregled, zapečativši mesto zločina i ispitavši dvoje zaposlenih,Mariju i Luisa Peskadera, Meksikance, prijavljene, koji su u vinogradi radili jedanaest godina, prvokod prethodnog gazde, a potom kod pokojnika. Slabo su govorili engleski, ali ubrzo je trebalo dastigne jedan od njihovih agenata koji govori španski, kako bi se s njima lakše sporazumeli. BobMartin mu ponudi da on bude prevodilac, zamolivši ga da ograniči pristup celom imanju, ne samokući, i upita ga ko će se pobrinuti za telo. Poručnik mu odgovori da je njegov okrug veoma miran, dase retko događaju takve stvari i da zato nemaju lekara patologa niti forenzičara, jer obično neki lokalnilekar, zubar, apotekar ili vlasnik lokalne mrtvačnice potpisuju smrtovnicu. U slučaju da postojesumnje o uzroku smrti i da je potrebna autopsija, obično pozovu nekoga iz Sakramenta.

– Računajte na našu pomoć, poručniče – reče mu Bob Martin. Odeljenje za ubistva San Franciskastoji vam na raspolaganju. Imamo sva potrebna sredstva. Gospodin Alen Keler pripadao je uvaženojporodici iz našeg grada i samo je privremeno boravio u vinogradu. Ako nemate ništa protiv, odmah ćuizdati naredbu da pošalju moj forenzički tim da pokupi telo i prikupi dokaze. Jeste li obavestiliporodicu Keler?

– Upravo smo nameravali. Pronašli smo ime i broj telefona gospođice Indijane Džekson okačenemagnetom na frižideru u kući. Peskaderovi su imali instrukcije da nju pozovu u hitnim slučajevima.

– Upravo izlazimo na put 29, poručniče Maklaflin, uskoro ćemo biti tamo.– Čekam vas, glavni inspektore.Indijana objasni da se Alen plašio za svoje zdravlje, da je svakodnevno merio pritisak i verovao da

u njegovim godinama svakog časa može da dobije infarkt, osim toga, nedavno beše pretrpeo velikistrah zbog lekarske greške jedne laboratorije, zato je nosio njen broj telefona u novčaniku i držao gana frižideru. „Ne bi mu to mnogo pomoglo, jer si ti svoj mobilni izgubila ili mu se istrošila baterija”,reče inspektor, ali odmah potom shvati da u tim trenucima treba da bude malo obzirniji premaIndijani, koja celim putem nije prestajala da plače. Njegova bivša žena je Kelera volela više nego štoje zasluživao, zaključi.

U vinogradu ih je dočekao poručnik Maklaflin, muškarac od pedesetak godina, s izgledom Irca, sedekose, crvenog lica čoveka koji voli da popije i ogromnim stomakom koji mu se prelivao preko kaiša.Kretao se teško kao foka izvan vode, ali je bio britkog uma i imao dvadesetšestogodišnje iskustvo upoliciji, u kojoj je napredovao strpljivo i neprimetno do nameštenja u Napi, gde je mirno mogao dapopuni svoj radni staž do penzije. Kelerovo ubistvo predstavljalo je problem, ali se on bacio na posaouz disciplinu stečenu svojim zanimanjem. Prisustvo načelnika Odeljenja za ubistva San Franciska nijega uplašilo. Bob Martin se pak prema njemu odnosio s velikom popustljivošću, kako bi izbegaognjavažu i nesuglasice.

Maklaflin već beše označio parametre kuće, postavio nekoliko policijskih vozila oko imanja kakobi sprečio pristup, ostavivši Luisa Peskadera u trpezariji a njegovu ženu u kuhinji, s ciljem da ih ispitazasebno, da ne bi imali priliku da usaglase odgovore. Samo je Bobu Martinu dozvolio da pođe s njimdo prostorije u kojoj se nalazio leš, da bi gospođicu poštedeo takvog prizora, kako reče, kao da jezaboravio da ju je on lično pozvao. Morali su da sačekaju forenzičku ekipu koju beše poslala PetraHor i koja je već bila na putu.

Alen Keler je ležao na udobnoj fotelji boje duvana, glave naslonjene na naslon, u položaju nekogazatečenog tokom popodnevnog odmora. Dovoljno je bilo videti mu lice s poderanom usnom,tragovima krvi i grudima probodenim strelom pa shvatiti da je umro nasilnom smrću. Bob Martin je

pregledao telo i sve ostalo na mestu zločina, diktirajući svoja prva zapažanja u svoj džepni rekorder,dok ga je Maklaflin posmatrao s praga ruku prekrštenih na stomaku. Strela beše prodrla duboko,zakucavši telo za naslon fotelje, što je ukazivalo na iskusnog strelca ili odapinjanje strele izneposredne blizine. Zaključi da tragovi krvi na jednoj manžetni košulje potiču iz nosa i začudi se darana od strele nije mnogo krvarila, ali nije mogao da pregleda telo pre dolaska forenzičke ekipe.

U kuhinji, Marija je pripremala kafu za sve i naizmenično mazila glavu labradora boje vanile iruku Indijane, koja je jedva uspevala da otvori kapke naduvene od plača. Indijana je mislila da je onaposlednja videla Alena Kelera živog, ne računajući ubicu. Rano su večerali u San Francisku, on ju jeodvezao kući i pozdravili su se s planovima da se ponovo vide u nedelju, nakon što se Amanda vrati ukoledž. Keler se vratio u vinograd, nije mu smetalo da putuje, jer noću nije bilo gužve u saobraćaju izabavljao se audio knjigama.

Bob Martin i poručnik Maklaflin ispitivali su Mariju Peskadero nasamo u biblioteci, gde su senalazile zbirke ćupova i žada u nišama ugrađenim u zid, zaštićenim debelim staklom, pod ključem.Marija beše isključila alarm za prvu Maklaflinovu inspekciju, ali ih je upozorila da ne diraju staklakolekcija, jer ona imaju zaseban bezbednosni sistem. Keler se zbunio sa šiframa i često bi mu seuključio neki alarm jer ne bi stigao da ga isključi, zato ih nije ni koristio u svojoj kući, osim onog ubiblioteci, gde je takođe bilo detektora pokreta i televizijskih kamera. Na video snimcima odprethodne noći, koje Maklaflin već beše odgledao, nije se videlo ništa neobično, niko nije ulazio u tuprostoriju pre nego što ju je Marija otvorila za policiju.

Ispostavilo se da je ta žena jedna od retkih svedoka s dobrim pamćenjem i malo mašte, kojiodgovaraju na pitanja bez spekulisanja. Reče da živi sa mužem u kućici unutar imanja, na desetminuta hoda od glavne kuće, ona se bavi kuhinjom i ostalim kućnim poslovima, a njen mužodržavanjem kuće i poslovima čuvara, baštovana i vozača. Odlično su se slagali s Kelerom,velikodušnim gazdom i nezahtevnim u detaljima. Pas je njihov, od rođenja živi na imanju, ali nikadanije bio dobar čuvar, sada ima više od deset godina i kreće se malo teže, spava na tremu tokom leta, au kući tokom zime, tako da nije ni primetio da je ubica ušao u veliku kuću. Negde oko sedam satiuveče prethodnog dana, njen muž je nosio drva za kamin u dnevnoj sobi i Kelerovu spavaću sobu,potom su zatvorili kuću ne uključivši alarm, i otišli sa psom.

– Da li ste sinoć primetili nešto neobično?– Iz naše kuće ne vidi se ulaz u vinograd ni u ovu kuću. Ali sinoć, malo pre nego što je Luis stigao

s drvima, došao je jedan muškarac da razgovara s gospodinom Kelerom. Objasnila sam mu da nije tu,nije želeo da ostavi svoje ime i otišao je.

– Poznajete li ga?– Nikad ga ranije nisam videla.Marija objasni da se tog jutra, u petnaest do sedam, ona vratila u veliku kuću, kao i svakoga dana,

da pripremi kafu i tost za doručak svom gazdi. Ostala je u kuhinji i otvorila vrata od hodnika psu, jerje Keler voleo da se probudi sa životinjom, koja bi se jedva popela u njegov krevet i bacala prekonjega. Samo trenutak kasnije, Marija je čula zavijanje labradora. – Otišla sam da vidim šta se dešava iugledala gospodina na fotelji u sali. Bilo mi je žao što je zaspao tamo, nepokriven, s ugašenimkaminom, mora da mu je bilo veoma hladno. Kad sam prišla i videla… i videla ga onakvog, vratilasam se u kuhinju, pozvala Luisa mobilnim i odmah zatim 911.

NEDELJA, 11.

Telo Alena Kelera čekalo je u mrtvačnici na pregled Ingrid Dun, dok su pokojnikovi brat i sestra,Mark i Lusil, na sve načine pokušavali da prikriju skandal, koji je mirisao na gangstere i niske pobude.Ko zna u šta se beše upetljao porodični umetnik. Indijana, smirenija zahvaljujući kombinacijiaromaterapije, čaja od cimeta i meditacije, počela je da planira komemorativnu ceremoniju za togčoveka koji joj je toliko značio u životu, budući da u bliskoj budućnosti neće biti sahrane. U vremepogrešne dijagnoze raka prostate, Keler kod beležnika beše sačinio dokument, navodeći da ne želi dabude prikačen na aparate, da želi da bude kremiran, a njegov pepeo rasut u Tihom okeanu. Ne bi želeoda bude podvrgnut ponižavajućem procesu obdukcije i da zaleđen čami u mrtvačnici mesecima dok seokolnosti njegove smrti ne razjasne.

Kriminalistička ekipa koju je inspektor Bob Martin stavio na raspolaganje poručniku Maklaflinunahrupila je u gomili u Napu i prikupila značajnu količinu dokaza na mestu zločina i u okolini. Namekoj i vlažnoj zemlji dvorišta i vrta pronađeni su tragovi guma i cipela, na vratima životinjska dlakakoja se nije poklapala s dlakama labradora Peskaderovih, na prekidaču za zvono, vratima i u dnevnojsobi bilo je raznih otisaka prstiju koji će, nakon što se izdvoje otisci stanovnika kuće, moći da buduidentifikovani. Na keramičkom podu tragovi prljave obuće ostavili su jasne otiske, koji suidentifikovani kao otisci dotrajalih vojničkih čizama, od onih kakve mogu da se kupe u svakojprodavnici vojne opreme i veoma moderne među mladima. Nisu pronađeni znaci nasilnog ulaska, teBob Martin zaključi da je Keler poznavao ubicu i da mu je sâm otvorio vrata. Mrlje su ukazivale daveći deo krvi na košulji žrtve potiče iz nosa, baš kao što je pretpostavljao glavni inspektor, i da jepotekla pod dejstvom gravitacije dok je čovek još bio živ.

Tokom svoje prve procene, Ingrid Dun je naglasila da je Keler već neko vreme bio mrtav kad jeproboden strelom, jer nije bilo mrlja od krvi. Strela, bolje reći koplje, ispaljena je spreda, s približnometar i po razdaljine, iz samostrela, poput onih koji se koriste za sport i lov, malo oružje u poređenju sostalim modelima, ali teškog za sakrivanje zbog svog oblika. Da je žrtva primila taj udarac živa,obilno bi krvarila.

Opis koji beše dala Marija Peskadero o osobi koja je došla u vinograd u noći ubistva raspitujući seza Alena Kelera bio je toliko veran da se Bobu Martinu učini da mu je pokazala fotografiju RajanaMilera, koga nije uzeo u obzir jer je bilo očigledno da je zaljubljen u Indijanu. Marija je pomenulacrni kamionet s visokom karoserijom i kamionskim točkovima, neobičnog psa prekrivenog olindralomdlakom i ožiljcima, visokog i snažnog muškarca, s kratkom vojničkom frizurom, koji je šepao. Sve sepoklapalo.

Indijana je s krajnjom nevericom primila vest da je Miler bio u Kelerovoj kući, ali je morala daprihvati tu činjenicu ne mogavši da spreči svog bivšeg muža da nabavi nalog za pretres lofta ipolovinu svog Odeljenja za ubistva podigne na noge kako bi krenuli u lov na osumnjičenog, koji bešenestao. Po Pedru Alarkonu i raznim gostima kluba „Delfin” koji behu ispitani, Rajan Miler je čestoodlazio na poslovna putovanja, ali nisu mogli da objasne gde je ostavio svog psa ili svoj kamionet.

Saznavši za događaj, Elsa Domingez se preselila u kuću Džeksonovih da vodi računa o porodici,kuva okrepljujuća jela i prima ljude koji su defilovali izjavljujući saučešće Indijani, počev od njenihkolega iz Holističke klinike do Kerol Andervoter, koja se pojavila s tortom od jabuke i ostala samo petminuta. Smatrala je da Indijana nije u stanju da ponovo ode na posao sutradan, ponudivši joj da totelefonom javi njenim pacijentima. Svi se složiše s njom i Mateus Perejra dobi zaduženje da na vrataordinacije broj osam nakači obaveštenje da je ordinacija zatvorena zbog smrtnog slučaja i da ćeponovo početi da radi sledeće sedmice.

Blejk Džekson je poslednja dva dana proveo sa svojim bivšim zetom i imao je dovoljno materijalada nahrani bolesnu znatiželju igrača Trboseka, dok je njegovu unuku izjedala griža savesti. Devojka se

u nekoliko navrata zabavljala planirajući laganu smrt za ljubavnika svoje majke i pokrenuvšinatprirodne moći Svetog Jude Tadejskog s ciljem da ga ukloni, i ne sanjajući da će je svetac shvatitidoslovce. Čekala je Kelerov duh, koji će tokom noći doći da joj se osveti. Njenom osećaju kriviceumnogome je doprinosilo i uzbuđenje koje je u njoj izazivalo to novo ubistvo, novi izazov za učesnikeTrboseka. U to vreme, unuka i deda već su smatrali da ih je astrologija pobedila: krvoproliće koje bešepredskazala Seleste Roko postalo je nepobitna činjenica.

SUBOTA, 17.

Čim su se smirili duhovi u kući i utihnuo plač njene majke, koja na sebe beše preuzela bol udoviceiako nije ni stigla da se uda, Amanda je sazvala igrače Trboseka. Najmanje što je mogla da učini da biumilostivila nesrećnog Kelera, koji je tragao za njom s grudima probodenim strelom, bilo je da otkrijeko ga je ubio. Alen Keler je bio velika ljubav u životu njene majke, kako joj Indijana reče kroz suze, injegov tragičan kraj bio je uvreda za njihovu porodicu. Ispričala je svojim saigračima sve što je znalao „zločinu strelom”, i zadužila ih da pronađu pravog krivca kao ličnu uslugu njoj i da Rajan Miler nebi platio za zločin koji nije počinio.

Šerlok Holms je predložio da pregledaju sve informacije dobijene do tog trenutka i objavio da jeotkrio nešto važno, nakon pomnog proučavanja raznih fotografija koje je dobio od Klejba, uveličavšiih na svom računaru.

– Marka rakije pronađene u frižideru bivšeg alkoholičara Majkla Konstantea je Црни вук, što nasrpskom znači crni vuk – reče Šerlok.

– Tema vuka pojavljuje se u knjizi koja je stigla poštom ženi Ričarda Eštona nekoliko dana nakonzločina. Psiholozi iz policije tražili su ključ u sadržaju romana, ali verujem da se ključ nalazi unaslovu, Stepski vuk. Logotip bejzbol palice u slučaju Eda Stejtona odgovara Crvenim VukovimaUniverziteta u Arkanzasu.

– To je rekla Abata, da je to poruka – podseti ih Amanda.– To nije poruka niti rešenje, to je potpis ubice – reče pukovnik Pedington. – Potpis samo za njega

ima neko značenje.– Da je tako, potpisao bi sve zločine. Zašto to nije učinio s Rouzenovom ili s Kelerom? – umeša se

Esmeralda.– Samo čas! – uzviknu Amanda – Klejbe, pozovi moga tatu i pitaj ga o staklenoj figurici koju je

gospođa sudija dobila nakon smrti.Dok su deca nastavljala da nagađaju, deda pozva svog bivšeg zeta, koji je uvek odgovarao na

njegove pozive, osim ako bi bio u kupatilu ili u krevetu s nekom ženom, i ovaj mu odgovori da je upitanju figura psa, marke svarovski. Da li bi mogao da bude vuk?, navaljivao je Blejk Džekson. Da,mogao bi: liči na nemačkog ovčara izduženog vrata, kao da zavija. Pripada staroj kolekciji, prekinutoj1998. godine, što figuri povećava vrednost a Rouzenova ju je verovatno kupila preko interneta, iakotragove transakcije nisu uspeli da pronađu.

– Ako je u pitanju vuk, imamo potpis počinioca svih ubistava, osim ubistva Alena Kelera –zaključi Amanda.

– Svi zločini imaju podudarnosti u načinu izvršenja, mada na prvi pogled deluju različito, osimubistva Kelera. Zašto? – upita Esmeralda.

– Nema vuka u ubistvu Kelera i počinjeno je malo dalje od Zaliva San Francisko, teritorijedefinisane astrološkim predviđanjem koju je naš ubica do sada pokrivao. Keler je jedini koji je

pretučen pre smrti, ali se, kao ni ostali, nije branio – reče Amanda.– Imam neki predosećaj… počinilac bi mogao biti isti, ali bi motiv mogao biti drugačiji – natuknu

Abata.– Nemamo motiv ni za jedno ubistvo – naglasi Pedington.– Ali moramo imati u vidu ovo što kaže Abata. Njena predosećanja se skoro uvek obistine –

upozori ih Amanda.– To je zato što mi stižu poruke s onog sveta. Meni govore anđeli i duhovi. Mi živi i oni mrtvi smo

zajedno, mi smo jedno te isto… – prošaputa Abata.– Da se hranim vazduhom, i ja bih imala vizije i čula bih glasove – prekide je Esmeralda, plašeći

se da se ova druga ne skrene u okultizam i igru usmeri u pogrešnom pravcu.– Zašto to ne uradiš? – upita je spiritistkinja, ubeđena da bi čovečanstvo evoluiralo u viši stadijum

kad bi prestalo da jede.– Dosta, setite se da u Trboseka nema mesta sarkastičnim komentarima. Hajde da se usredsredimo

na činjenice – naredi učiteljica igre.– Predosećanja nisu činjenice – promrmlja pukovnik Pedington.– Naš ubica je preterao sa svojim žrtvama, kao i Džek Trbosek i ostali legendarni zločinci koje

smo proučavali, ali to je učinio nakon što ih je ubio. To je poruka. Kao što je ostavio svoj potpis, takoje ostavio i poruku – reče Šerlok.

– Misliš?– To je osnovno, Esmeralda. I pogubljenje je takođe poruka. Počinilac nije sličajno izabrao način

smrti. Ovo je organizovan i ritualni zločin.– Planira svaki korak i povlačenje, ne ostavlja tragove, sigurno je vojnički obučen, odličan je

strateg; bio bi sjajan general – reče pukovnik zadivljeno.– Umesto toga, ovaj čovek je hladnokrvni ubica – reče Amanda.– Možda nije muškarac. Sanjala sam da je žena – umeša se Abata.Klejb zatraži dozvolu da govori i kad je dobi, obavesti igrače o istrazi ubistva Alena Kelera. Po

uglu udarca u lice, forenzička ekipa je zaključila da ga je spreda, pesnicom udarila levoruka osoba,prilično snažna, visoka najmanje metar osamdeset, možda metar osamdeset pet, što se u velikoj meripodudara s krupnim tragovima čizama na ulazu u kuću i keramičkom podu; to odbacuje mogućnost daje žena počinilac ubistva. Obdukcijom je utvrđeno da je smrt nastupila pola sata pre nego što je teloprobodeno kopljem samostrela. Po neuobičajenoj crvenoj boji Kelerove kože, sumnja se da je uzroksmrti cijanid, što je potvrđeno autopsijom.

– Objasni nam to, Klejbe – zatraži Amanda.– Komplikovano je, ali pojednostaviću vam. Cijanid je brz i efikasan metabolički otrov koji

sprečava da kiseonik stigne do ćelija. To je kao kad bi sav kiseonik iz tela odjednom nestao. Žrtva nemože da diše, ima vrtoglavicu, oseća mučninu ili povraća, gubi svest i pre smrti može da imakonvulzije.

– Zašto se koža zacrveni?– Zbog hemijske reakcije između cijanida i molekula hemoglobina u crvenim krvnim zrncima.

Krv postaje sjajna, jarkocrvena, kao slikarska boja.– Da li je takva bila krv na Kelerovoj košulji? – upita Esmeralda.– Ne sva. Čoveku je tekla krv iz nosa pre nego što je progutao otrov. Ima malo krvi nakon cijanida,

ali vrlo malo. Nije krvario iz rane, jer je već bio mrtav.– Objasni nam kako mu je dat otrov, Klejbe – zatraži Šerlok.– Cijanid je pronađen u čaši vode nedaleko od žrtve, kao i u još jednoj čaši na noćnom stočiću u

njegovoj sobi. Ubica je stavio komadić belog praha, praktično nevidljiv golim okom, na dno čaše kakobi se osigurao da, ako Alen Keler ne unese otrov viskijem, koji je obično pio pre spavanja, to učinitokom noći.

– Cijanid je izuzetno otrovan, dovoljna je sasvim mala količina da izazove smrt za nekolikominuta. Takođe se apsorbuje kroz kožu ili udisanjem, tako da je ubica morao dobro da se zaštiti –objasni Šerlok Holms.

– Špijuni iz filmova imaju kapsule cijanida za samoubistvo u slučaju da budu uhvaćeni i mučeni.Kako se nabavlja? – upita Esmeralda.

– Lako. Ima ga u metalima, u ekstrakciji zlata i srebra, u galvanoplastici tih metala i bakra iplatine. Ubica je mogao da ga kupi u prodavnici hemijskih supstanci preko interneta.

– Otrov je žensko oružje. To je kukavički metod. Mi muškarci ne ubijamo otrovima, nego oružjem– naglasi Pedington i opšti kikot proprati njegovu primedbu.

– Žena od preko metar osamdeset, snažna, u vojničkim čizmama, mora da bude olimpijskišampion u podizanju tegova. Nekom takvom otrov nije potreban, mogao bi žrtvi da smrska glavudrugim udarcem – nije odustajao pukovnik.

– Da li vam je palo na pamet da osoba koja je udarila Kelera nije ista ona koja ga je ubila? –natuknu Abata.

– Teško, ima mnogo podudarnosti, ne sviđa mi se – odgovori pukovnik.– Moguće, ali treba da ispitamo dokaze i uzmemo u obzir ovo što kaže Abata – umeša se Šerlok

Holms.

Nekoliko dana ranije, dvojica mladića genijalaca iz veštačke inteligencije u Stanfordu čekali suprofesora Pedra Alarkona, koji nije došao na ugovoren sastanak. Čim ga je Indijana pozvala da musaopšti vest o smrti Alena Kelera, Urugvajac je napravio poluokret i krenuo nazad u San Francisko.Usput je nekoliko puta bezuspešno pokušao da stupi u kontakt s Milerom. Stigao je u loft kad Milertek beše završio tuširanje i oblačenje, nakon trčanja s Atilom i razgovora s generalom iz Pentagona uVašingtonu. Otvorio je metalna vrata lifta i, pre nego što je Miler uspeo da ga upita zašto je ponovodošao, Alarkon mu iznenada saopšti novost.

– Šta kažeš? Kako to misliš Keler je mrtav?– Indijana mi je javila pre sat vremena, ali nije mogla da govori, njen bivši muž, inspektor Martin,

uzeo je slušalicu i ona nije uspela da mi kaže ništa više. Bila je u Martinovim kolima. Samo znam danije umro prirodnom smrću. Mogao bih da se zakunem da me je Indijana zvala da bih tebe obavestio.Šta ti je s telefonom?

– Ti me to za nešto optužuješ? – zareža Miler.– Došao sam da ti pomognem, čoveče. Hteo sam da dođem ovamo pre policije.Miler pokuša da obuzda bes koji ga je iznutra izjedao. Smrt njegovog suparnika bila je dobrodošla

i nije zbog toga žalio, ali Pedro je u pravu, njegova situacija je veoma ozbiljna: on je imao motiv ipriliku. Ispričao je svom prijatelju da je došao u Kelerov vinograd predveče prethodnog dana, mora daje bilo negde oko pola sedam, ali nije obratio pažnju na vreme, zatekao je otvorenu kapiju, vozioputem nekih trista metara, ugledao kuću i okruglu fontanu s vodom, zaustavio se ispred ulaza i izašaos Atilom, vezanim na povocu, jer je pas morao da se pomokri. Pozvonio je na vrata otprilike tri putadok mu najzad nije otvorila neka Hispanoamerikanka, brišući ruke o kecelju, koja mu reče da AlenKeler nije kod kuće. Nije uspeo ništa više da je pita, jer se iza nje pojavio pas, beličasti labrador kojije mahao repom, delovao je krotko, ali videvši Atilu, počeo je da laje. Atila je počeo da vuče povodac,nervozan, i žena mu je pred nosem zatvorila vrata. Krenuo je da ostavi Atilu u kamionetu, ponovo

pozvonio i ovoga puta ona je samo odškrinula vrata, rekavši mu kroz otvor na najgorem mogućemengleskom da će se Keler vratiti tek uveče i da, ako želi, može da ostavi svoje ime; on je odgovorio daće ga pozvati kasnije. U međuvremenu su dva psa lajala, jedan u kući, a drugi iz kamioneta. Odlučio jeda sačeka Kelera, što nije mogao da učini tamo, jer ga žena nije pozvala da uđe i delovalo mu je čudnoda sedne i čeka ga u vozilu, smatrao je da je pametnije da ga sačeka na ulici.

Miler je parkirao kamionet s ugašenim svetlima na mestu odakle je mogao jasno da vidi ulaz naimanje, osvetljeno starinskim fenjerima.

– Kapija je ostala širom otvorena. Keler je vapio da ga napadnu, nije preduzimao nikakve merepredostrožnosti, iako je izgleda u kući držao umetnička dela i dragocene stvari.

– Nastavi – reče Alarkon.– Malo sam osmotrio mesto, ima deset metara zida od cigle sa obe strane kapije, više kao ukras

nego zbog bezbednosti, ostatak ograde oko imanja sastoji se od ružičnjaka. Primetio sam da već imamnogo cveća, iako je tek mart.

– U koliko sati je stigao Keler?– Čekao sam otprilike dva sata. Njegov leksus se zaustavio na ulazu, Keler je izašao da uzme poštu

iz sandučeta, potom ušao automobilom i zatvorio kapiju daljinskim upravljačem. Razumećeš daograda od ružičnjaka nije mogla da me zaustavi. Ostavio sam Atilu u kamionetu, nisam hteo dauplašim Kelera, i uputio se prema kući sredinom puta, nemoj misliti da sam pokušao da se sakrijem ilida ga iznenadim, ništa od toga. Pozvonio sam i vrlo brzo mi je otvorio Keler lično. A ovo nećešverovati, Pedro, znaš li šta mi je rekao? Dobro veče, Mileru, očekivao sam te.

– Sigurno mu je ona žena rekla da ga je tražio neki siledžija tvog kova. Tebe je lako opisati,Mileru, posebno kad si sa Atilom. Keler te je poznavao. A može biti i da ga je Indijana upozorila da sipretio da ćeš stvar rešiti na svoj način.

– Onda me ne bi pustio da uđem, pozvao bi policiju.– Kao što vidiš, ipak nije bio toliki skot.Miler mu ukratko ispriča kako je krenuo za Kelerom do dnevne sobe, nije hteo da sedne, odbio je

viski koji mu je ovaj ponudio i, stojeći, rekao mu šta misli o njemu, da je propustio priliku sIndijanom, da je ona sada s njim i da bi mu bolje bilo da se ne meša, jer će posledice biti krajnjeneprijatne. Ako se njegov suparnik uplašio, umeo je to odlično da sakrije, i odgovorio mu je mrtavhladan da takvu odluku može da donese samo Indijana. Neka pobedi bolji od njih dvojice, rekao jezajedljivim tonom, i pokazao mu vrata, ali pošto se on nije ni pomerio, pokušao je da ga uhvati zaruku. Loša ideja.

– Moja reakcija je bila instinktivna, Pedro. Nisam ni bio svestan kad sam ga pesnicom udario uglavu – reče Miler.

– Udario si ga?– Nisam jako. Malo se zateturao i potekla mu je krv iz nosa, ali nije pao. Osećao sam se grozno.

Šta mi se to dešava, Pedro? Gubim kontrolu zbog svakakvih gluposti. Nisam bio takav.– Jesi li pio?– Nijednu prokletu kap, čoveče, ništa.– Šta si posle toga uradio?– Izvinio sam mu se, pomogao mu da dođe do stolice i dodao mu vodu. Flaša vode i flaša viskija

stajale su na kamoli.Keler je očistio krv rukavom košulje, uzeo čašu i spustio je na stočić pored fotelje, ponovo

pokazao vrata Mileru i rekao mu da Indijana ne mora da sazna za tu prostačku epizodu. Po Mileru, to

je bilo sve, vratio se u kamionet i krenuo nazad u San Francisko, ali je bio iscrpljen, počela je da padakiša i odsjaj svetla na kolovozu zamagljivao mu je vid, jer nije imao kontaktna sočiva koja je uvekkoristio, i pomislio je da bi najbolje bilo da se malo odmori u vozilu. – Nisam dobro, Pedro. Ranijesam uspevao da ostanem pribran pod mitraljeskom paljbom, a sad mi petominutna rasprava izazivaglavobolju – reče. Dodade da je skrenuo sa puta, zaustavio kamionet, smestio se na sedištu i zaspaotakoreći momentalno. Probudio se nakon nekoliko sati, kad već beše počelo da se razdanjuje naoblačnom nebu, Atila ga je blago grebao, jedva čekajući da izađe. Izveo je psa da mokri, produžio doprvog Mekdonaldsa koji je bio otvoren u to vreme, kupio Atili hamburger, doručkovao i otišao u svojloft, gde je zatekao Alarkona kako ga čeka.

– Nisam ga ja ubio, Pedro.– Da mislim da jesi, ne bih bio ovde. Ostavio si gomilu tragova, uključujući otiske prstiju na

zvonu, čaši, flaši vode i ko zna gde još.– Nisam imao razloga da bilo šta krijem, zašto bih razmišljao o svojim prokletim otiscima? Osim

malo krvi iz nosa, Keler se odlično osećao kad sam otišao.– Teško ćeš u to ubediti policiju.– I nemam nameru da ih ubeđujem. Bob Martin me prezire i osećanje je obostrano, ništa mu ne bi

predstavljalo veće zadovoljstvo nego da mene optuži za Kelerovu smrt i, ako može, za sve ostalenedavne zločine. Zna da smo Indijana i ja prijatelji i sumnja da smo ljubavnici. Kad se nađemonaelektriše se vazduh i sevaju varnice, povremeno se vidimo na poligonu za pucanje i nervira se jersam mnogo bolji strelac od njega, a naročito ga izluđuje što me voli njegova ćerka. Amanda, kojanikad nije mogla da podnese nijednog udvarača svoje majke, bila je srećna kad je saznala da je ona samnom. Bob Martin to ne može da mi oprosti.

– Šta ćeš da radiš?– Rešiću to na svoj način, kao što sam oduvek činio. Pronaći ću Kelerovog ubicu pre nego što me

Martin uhapsi i reši slučaj. Moram da nestanem.– Da li si poludeo? Bežanje je dokaz krivice, bolje da potražimo nekog dobrog advokata.– Neću ja daleko. Potrebna mi je tvoja pomoć. Imamo nekoliko sati pre nego što otkriju moje

tragove i dođu po mene. Moram da prebacim sav sadržaj s mojih računara na neki USB i izbrišemhard disk, jer će to biti prvo što će konfiskovati, a ta informacija je superpoverljiva. Za to će mi trebativremena.

Zamolio je svog prijatelja da mu u međuvremenu pronađe čamac s kabinom i dobar motor, ali daga ne kupi kod distributera, jer bi posumnjao zbog gotovinskog plaćanja i mogao da obavesti policiju;mora da bude polovan čamac i u odličnom stanju. Takođe su mu potrebni galoni benzina za nekolikodana i dva nova mobilna telefona za razgovore, pošto svoj ne može da koristi, a Alarkonu će trebatidrugi za razgovore s njim.

Mornarička foka otvori sef sakriven u zidu i izvadi nekoliko svežnjeva novčanica, kreditnihkartica i vozačkih dozvola. Dade Urugvajcu petnaest hiljada dolara u apoenima od sto dolara vezanihgumicom.

– Isuse! Oduvek sam sumnjao u to: ti si špijun – uzviknu Alarkon, uz zvižduk divljenja.– Malo trošim i dobro me plaćaju.– CIA ili Ujedinjeni Arapski Emirati?– I jedni i drugi.– Ti si bogat? – upita ga Alarkon.– Ne. Niti želim da budem. Takoreći sve što imam nalazi se u ovom sefu. Novac me nikada nije

zanimao, Pedro, u tome smo Indijana i ja slični. Plašim se da bismo kao par završili kao prosjaci.

– A šta te onda zanima?– Pustolovina. Želim da odneseš sve što postoji u ovom sefu, da ne bi konfiskovala policija.

Imaćemo troškove. Ako mi se nešto desi, ostatak ćeš dati Indijani, jesmo li se dogovorili?– Ni govora. Zadržaću sve i niko neće saznati. Ionako je sav ovaj novac ilegalan ili falsifikovan.– Hvala ti, Pedro, znam da mogu da računam na tebe.– Ako ti se nešto desi, Rajane, to će biti zbog tvoje arogancije. Nedostaje ti osećaj za stvarnost,

misliš da si supermen. Aha! Vidim da imaš pet pasoša s različitim imenima, svi s tvojom fotografijom– reče Alarkon, merkajući dokumenta.

– Nikad se ne zna za šta mogu da zatrebaju. To je kao s oružjem: iako ga ne koristim, osećam sesigurnije s njim. Ja sam arogantan, ali sam i oprezan, Pedro.

– Da nisi vojnik, bio bi mafijaš.– Nesumnjivo. Biću na pristaništu Tiburona za tri sata, čekaću te do dva sata posle podne. Važno je

da ne ostaviš nikakav trag tokom kupovine čamca. A onda moraš nekako da ukloniš moj kamionet.Sve te to pretvara u saučesnika. Ima li problema?

– Nikakvih.

PONEDELJAK, 19.

Dve nedelje kasnije, kada produžena ruka astrološkog proricanja bude dosegla do njegove porodice,inspektor Bob Martin će sebi prebacivati što se oglušivao o neprekidna upozorenja svoje ćerke.Amanda ga je obaveštavala, korak po korak, o otkrićima Trboseka, koji je za njega predstavljao samopetoro klinaca i jednog dedu koji se zabavljaju igrom uloga, dok na svoju žalost nije morao da im dâza pravo i prihvati činjenicu da su nezapamćeni zločini u San Francisku delo masovnog ubice. Dosmrti Alena Kelera rad Odeljenja za ubistva sastojao se u analiziranju dokaza i traženju veze izmeđuubistava, suprotno uobičajenoj metodi, koja je započinjala pronalaženjem motiva. Bilo je nemogućeotkriti razloge koji su ubicu naveli da bira tako različite žrtve. Međutim, nakon ubistva Kelera istragaje krenula drugim smerom: više nije bilo potrebno tražiti krivca prateći tragove naslepo, već dokazatida je određeni osumnjičeni krivac i uhapsiti ga. A osumnjičeni je bio Rajan Miler.

Dobijanje naloga za pretres stare štamparije, u kojoj je Miler živeo, trajalo je nekoliko dana, jer jetrebalo pronaći i najmanje rupe u zakonu. To je podrazumevalo da dokazi moraju da budu važeći nasuđenju. Malo je sudija bilo spremno da potpiše tako široka ovlašćenja. Osumnjičeni je bio bivšamornarička foka, ratni heroj, koji je radio na tajnim zadacima vlade i Pentagona; samo jedna zakonskagreška mogla je da bude kobna, ali posledice od sprečavanja hapšenja mogućeg ubice bile bi joškobnije. Naposletku je sudija poklekao pred pritiscima glavnog inspektora koji je, čim je dobiodozvolu, stao na čelo ekipe od deset ljudi koja je upala u Milerov loft opremljen najmodernijomtehnologijom.

Inspektor je nameravao da potkrepi svoje pretpostavke dokazima koje će pronaći u loftu. Imao jeopis koji beše dala Marija Peskadero o muškarcu i psu koje je videla u večeri ubistva, koji se upotpunosti poklapao s Rajanom Milerom i onim zastrašujućim psom koji ga je uvek pratio. Na mestuzločina pronašli su pseće dlake belgijskog ovčara malinoa, tragove čizama na ulazu i keramičkompodu, Milerove otiske prstiju na vratima, zvonu, flaši i čaši s vodom, vlakna sintetičkog materijalakoji je odgovarao crvenom plišu i razne druge dokaze, kao što su tragovi kože i kose ostavljeniprilikom udarca pesnicom koji je Keler dobio u lice i koji su poslužili za uzorke DNK. Tokom pretresalofta pronašli su istovetnu pseću dlaku, crvena vlakna, otiske čizama na podu, poluprazne bočice

ksanaksa i lorazepama, vatreno oružje i samostrel, model za takmičenje, sa svim propratnimdelovima. Municija se razlikovala od metka pronađenog u glavi Eda Stejtona i strele nisu bile nalikonoj kojom je proboden Keler, ali činjenica da su ih našli ukazivala je na to da je Miler sklon njihovojupotrebi.

Konfiskovani računari završili su u odgovarajućoj laboratoriji, ali pre nego što su policijskiinženjeri mogli da ih otvore, stiglo je naređenje iz Vašingtona da se zapečate dok FBI ne doneseodgovarajuću odluku. Bilo je vrlo moguće da je Miler instalirao program za samouništenje, ali čak ida nije, samo su ljudi iz vlasti smeli da pristupe sadržaju. Prilikom ispitivanja, Pedro Alarkon jeobjasnio da njegov prijatelj sarađuje s bezbednosnom agencijom iz Dubaija i da ponekad odsustvujenekoliko sedmica, ali niko s pasošem Rajana Milera ne beše napustio zemlju.

– Miler nije kriv, tata – reče mu Amanda saznavši od Petre Hor za pretres. – Zar u njemu nazirešlice masovnog ubice?

– Nazirem lice osumnjičenog za smrt Alena Kelera.– Zašto bi on uradio tako nešto?– Jer je zaljubljen u tvoju majku – reče Bob Martin.– Niko ne ubija iz ljubomore još od Šekspira, tata.– Varaš se. To je glavni motiv ubistva među parovima.– Dobro. Moguće da je Miler imao motiv u Kelerovom slučaju, ali objasni mi njegovo učešće u

ostalim zločinima. Nema sumnje da je sve počinila ista osoba.– On je obučen za rat i ubijanje. Ne kažem da su svi vojnici potencijalne ubice, naprotiv, ali ima

poremećenih muškaraca koji odlaze u vojsku, gde dobijaju medalje za iste one stvari zbog kojih bi ucivilnom životu završili u zatvoru ili ludnici. A ima i normalnih ljudi koji poremete pameću u ratu.

– Rajan Miler nije lud.– Ti nisi stručnjak za tu temu, Amanda. Ne znam zašto ti se taj tip dopada. Opasan je.– Tebi se ne sviđa jer je prijatelj moje mame.– Tvoja mama i ja smo razvedeni, Amanda. Njeni prijatelji me ne zanimaju, ali Miler pati od

fizičkih i emocionalnih trauma, depresije, alkoholizma, zavisnosti od droge i nasilja. Pije lekove,anksiolitike i tablete za spavanje, ista droga koja je ubila Konstanteove.

– Moj deda kaže da mnogi ljudi uzimaju te lekove.– Zašto ga braniš, kćeri?– Zbog zdravog razuma, tata. U svim ubistvima počinilac je dobro pazio da ne ostavi tragove,

sigurno se zaštitio plastikom od glave do pete, počistio je sve što je dodirnuo, čak i ono što je slaopoštom, kao što je knjiga Eštonovoj i stakleni vuk Rouzenovoj. Zar ne misliš da bi taj čovek ukloniotragove umesto što ih je ostavio svuda po kući Alena Kelera, čak i na čaši s otrovanom vodom? Tonema nikakvog smisla.

– Postoje slučajevi kada ubica gubi kontrolu nad svojim životom i počinje da ostavlja tragove, jeru dubini duše želi da ga uhapse.

– To kažu tvoji kriminalistički policajci? Rajan Miler bi umro od smeha na takvu teoriju. Zarukovanje s cijanidom neophodno je koristiti gumene rukavice. Misliš da ih je Miler stavio sipajućiotrov, a zatim ih skinuo da bi uzeo čašu? Pa nije toliki kreten!

– Još ne znam kako se sve dogodilo, ali moraš da mi obećaš da ćeš me odmah obavestiti ukolikoMiler pokuša da stupi u kontakt s tvojom majkom.

– Nemoj to tražiti od mene, tata, jer bi nedužan čovek na kraju mogao da bude osuđen na smrt.– Amanda, nije mi do šale. Miler će imati prilike da dokaže svoju nevinost, ali zasad moramo da

ga smatramo izuzetno opasnim čovekom. I ako nije počinio ostala ubistva, sve ukazuje na njega u

Kelerovom slučaju. Da li si me razumela?– Jesam, tata.– Obećaj mi.– Obećavam ti.– Šta to?– Da ću te obavestiti ukoliko saznam da je Rajan Miler stupio u kontakt s mamom.– Držiš li ukrštene prste iza leđa?– Ne, tata, ne varam.

Obećavši ocu da će odati Rajana Milera, Amandi ni na kraj pameti nije bilo da ispuni svoje obećanje,jer je smatrala da je manje zlo prekršiti obećanje nego svom prijatelju upropastiti život – od dva zlamorala je da izabere manje – ali da bi izbegla problem, zamolila je majku da joj ne kaže ukoliko semornarička foka ponovo pojavi među njenim pacijentima ili u njenoj ljubavnoj panorami. Mora da jeIndijana primetila nešto u izrazu lica svoje ćerke, jer je odmah pristala, ne postavljajući pitanja.

Indijana je znala da se policija sprema da uhapsi Milera kao jedinog osumnjičenog za smrt AlenaKelera, ali je ona, baš kao i Amanda, smatrala da on ne bi bio u stanju da počini tako hladnokrvanzločin. Niko nije želeo više od nje da se počinilac uhvati, ali taj prijatelj, njen dvonedeljni ljubavnik,muškarac kojeg je poznavala u dušu i preko čijeg je tela prelazila svojim isceliteljskim rukama iobasipala ga poljupcima zaljubljene žene, nije bio krivac. Kad bi je pitali, Indijana ne bi mogla dapruži razumno objašnjenje otkud je toliko sigurna u nevinost Milera, bivšeg vojnika koji je dobijaonapade besa, pucao na civile, čak i na žene i decu, i mučio zatvorenike kako bi iz njih izvukaopriznanje, ali je nisu pitali i, s izuzetkom Pedra Alarkona, niko nije ni znao za vojnikovu prošlost.Indijanina uverenost bazirala se na onome što su joj govorile intuicija i planete, koje su u takvimokolnostima bile daleko merodavnije od kriterijuma njenog bivšeg muža. Otkako se behu razveli,Bobu se nije dopadao nijedan muškarac koji bi nju zainteresovao, ali je na Rajana Milera imaoposeban pik, za šta je Amanda imala jednostavno objašnjenje: obojica su alfa mužjaci, ne mogu dadele teritoriju, oni su kao orangutani. Indijana je, pak, podržavala veze svog bivšeg muža u nadi da ćemu, od tolikog isprobavanja žena, najzad poći za rukom da Amandi pronađe idealnu maćehu i konačnose smiri. Astrološki profil koji beše načinila Seleste Roko nije ukazivao na ubilačku sklonost RajanaMilera, karakternu crtu koja bi se nesumnjivo pojavila u natalnoj karti nekoga ko bi počinio takojezive zločine.

Nije bilo potrebe da Indijana bilo šta krije od Amande niti da ova laže svoga oca, jer iako Rajan Milernije stupio u vezu s majkom, učinio je to direktno s ćerkom. Pedro Alarkon se pojavio u devojčicinojškoli na kraju nastave, sačekao da odu autobusi i automobili i zatražio da razgovara s njom o jednomvideo-snimku. Primila ga je sestra Sesil, zadužena za štićenice, visoka i snažna Škotlanđanka, za kojuse nikad ne bi reklo da joj je šezdeset šest godina, s očima kobaltno plave boje sposobnim da otkrijunestašluke učenica pre nego što ih i počine. Čim ga je povezala s projektom svoje učenice o Urugvaju,odvela ga je u Salu Tišine, kako su nazivali mali aneks kapelice. Ekumenska politika ustanove bešejača od njene katoličke tradicije i devojčice drugih veroispovesti, kao i agnostičarke, na raspolaganjusu imale prostor za svoju duhovnu praksu i za osamljivanje, prostoriju bez nameštaja, s podom odpoliranog drveta, obojenog u prijatnu plavosivu boju, s nekoliko okruglih jastuka za meditaciju imalim tepisima umotanim u ćošku za jedine dve muslimanske učenice. U to vreme bila je prazna,takoreći u polumraku, jedva osvetljena popodnevnom svetlošću koja se u paperjastim slapovimaprobijala kroz dva prozora. Kroz staklo su se ocrtavale tanane grane ariša iz vrta i jedini zvuk koji je

dopirao do tog svetilišta bili su zvuci nekog udaljenog klavira. Dok ga je stezalo u grlu, Alarkon osetikako se seli u drugo vreme i na drugo mesto, toliko udaljeno da već beše gotovo zaboravljeno: u svojedetinjstvo, pre nego što su mu gerilci oduzeli bezbrižnost, u kapelu svoje bake, na porodično imanje uPajsanduu, stočarskoj zemlji, na prostrane ravnice divljih pašnjaka nasuprot beskrajnom horizontutirkiznoplavog neba.

Sestra Sesil donese nekoliko stolica na rasklapanje, ponudi gostu flašu vode, ode da pozove svojuučenicu i potom ih ostavi same, ali ne zatvori vrata, naglasivši im da će ona biti u blizini, jer Alarkonnije bio na spisku osoba koje su imale dozvolu da devojčicu posete u školi.

Amanda se pojavi s video-kamerom, kao što su se bili dogovorili imejlom, stavi je na tronožac iotvori svoju beležnicu. Pričali su o Urugvaju petnaest minuta i još deset im prođe u dogovoru šapatomu vezi s beguncem. U januaru, kad je saznao da su igrači Trboseka počeli da analiziraju zločine u SanFrancisku, Alarkon se odmah zainteresovao, ne samo zato što ga je iznenadilo što se petorousamljenih klinaca, introvertnih i dobro obaveštenih takmiče s ogromnim aparatom policijske istrageveć i zato što su funkcije ljudskog mozga bile njegova specijalnost. Veštačka inteligencija, kako jeobjasnio svojim učenicima prvog dana nastave, jeste teorija i razvoj računarskog sistema sposobnogda obavi zadatke koji obično zahtevaju ljudsku inteligenciju. Postoji li razlika između ljudske iveštačke inteligencije? Može li mašina da stvara, oseća, zamišlja, da ima svest? Ili samo može darazvija i usavršava određene ljudske sposobnosti? Iz tih pitanja potekla je akademska disciplina kojaje fascinirala profesora, kognitivna nauka, čija je premisa, slično kao kod veštačke inteligencije, bilada je ljudska mentalna aktivnost po prirodi računarska. Cilj kognitivnih naučnika jeste da otkriju tajnenajsloženijeg poznatog aparata: ljudskog mozga. Kad je Alarkon govorio da je broj stanja ljudskoguma verovatno veći od broja atoma u kosmosu, svako predubeđenje koje su njegovi učenici imali oveštačkoj inteligenciji palo bi u vodu. Deca iz Trboseka polazila su od logike da mašina može da seusavrši do neslućenih razmera, ali su smatrali da postoji nešto što poseduju isključivo ljudska bića, ato je mašta. Igrali su se krajnje slobodno, iz čiste želje za zabavom, i tako pristupali unutrašnjimprostorima do kojih veštačka inteligencija još nije uspevala da dosegne. Pedro Alarkon je maštao omogućnosti da uhvati taj neuhvatljiv element ljudskog uma i primeni ga na računar.

Amanda o svemu tome nije imala pojma, već je Alarkona redovno obaveštavala o naprecima uTrboseku samo zato što je bio Milerov prijatelj i zato što su on i njen deda bili jedini odrasli ljudi kojisu pokazali interesovanje za njihovu igru.

– Gde je Rajan? – upita Amanda Urugvajca.– Tu i tamo, kreće se. Belca u pokretu je najteže uhvatiti. Miler nije Džek Trbosek, Amanda.– Znam. Kako mogu da pomognem?– Što pre pronađi ubicu. Ti i ovi iz Trboseka možete da budete mozak ove operacije, a Miler

izvršitelj.– Nešto kao agent 007.– Ali bez spravica tajnog agenta. Nema smrtonosne zrake u olovci ili motore na pogon u cipelama.

On ima samo Atilu i svoju opremu mornaričke foke.– Šta ima u toj opremi?– Ne znam, verovatno kupaće gaće, da ne bi morao da pliva nag, i nož, u slučaju da ga napadne

ajkula.– Živi u čamcu?– To je tajna.– Ova škola ima četrdeset hektara netaknutog parka i šume. Ima kojota, jelena, rakuna, tvorova i

poneke planinske mačke, ali ljudi se tuda ne kreću. Idealno mesto da se sakrije, a ja vam mogu

donositi hranu iz kafeterije. Ovde je dobra klopa.– Hvala, imaćemo to u vidu. Zasad Rajan ne može da stupi u kontakt ni sa tobom ni sa bilo kim, ja

ću biti veza. Daću ti tajni broj. Pozovi, pusti da zvoni tri puta i prekini. Ne ostavljaj poruke. Ja ću seveć snaći da te pronađem. Moram oprezno da postupam, jer motre na mene.

– Ko?– Tvoj otac. To jest, policija. Ali nije to ništa ozbiljno, Amanda, mogu da zametem trag, godinama

sam u mladosti zamajavao policiju u Montevideu.– Zašto?– Zbog ideala, ali odavno sam se od toga izlečio.– Nekad je bilo mnogo lakše zamajati policiju nego danas, Pedro.– Još uvek je lako, budi bez brige.– Znaš li ti da provaljuješ u tuđe računare, kao haker?– Ne.– Ja sam mislila da si ti genije za kibernetiku. Zar se ne baviš veštačkom inteligencijom?– Računari su za veštačku inteligenciju isto što i teleskopi za astronomiju. Šta će ti haker? – upita

je Urugvajac.– Koristio bi mi u istrazi. Nama iz Trboseka dobro bi došao jedan haker.– Kad za to dođe vreme, možda ću ti pronaći jednog.– Moj agent će nam biti glasnik. Klejb i ja imamo šifru. Klejb je moj deda.– Znam. Može li mu se verovati?Amanda mu odgovori ledenim pogledom. Pozdraviše se zvanično na ulazu u školu, pod budnim

okom sestre Sesil iz neposredne blizine. Žena je osećala posebnu naklonost prema Amandi Martin jersu obe volele surove skandinavske krimi romane i zato što joj je devojčica jednom, u naletu iskrenostizbog koje je kasnije zažalila, ispričala da istražuje potoke krvi koje beše prorekla Seleste Roko. Azažalila je zato što je od tada sestra Sesil, koja bi zlatom platila da učestvuje u igri da su joj deca todozvolila, insistirala da u korak prati istragu i bilo je teško od nje nešto sakriti ili je prevariti.

– Gospodin Urugvajac je veoma prijatan čovek – reče tonom koji Amandu odmah stavi u stanjepripravnosti. – Kako si ga upoznala?

– On je prijatelj jednog mog porodičnog prijatelja.– Ima li on neke veze s Trbosekom?– Šta vam pada na pamet, sestro! Došao je zbog mog predavanja o socijalnoj pravdi.– Zašto ste se onda domunđavali? Činilo mi se kao da kujete neku zaveru…– Profesionalna deformacija, sestro. Sumnjičavost vam je u opisu posla, zar ne?– Nije, Amanda. Moj posao je služenje Isusu i obrazovanje učenica – osmehnu se Škotlanđanka

pokazavši svoje velike zube nalik na domine.

SUBOTA, 24.

Tokom prve sedmice svog novog života begunca od pravde, Rajan Miler je plovio Zalivom SanFrancisko u čamcu koji mu beše nabavio Alarkon, belboju dugačkom pet metara, s malom kabinom isnažnim motorom jamaha, i s dozvolom pod tuđim imenom. Noću se zaustavljao u uvalama, gde biponekad izašao s Atilom da pretrče nekoliko kilometara u mraku, jedina vežba koju su mogli sebi dapriušte, izuzev plivanja u najvećoj tajnosti. Mogao bi godinama da plovi tim vodama kad ga ne bipresreli i tražili mu da pokaže dozvolu za čamac, pod uslovom da ne zalazi u najpopularnije marine,

jer brodovi Obalske straže nisu mogli da plove u nedovoljno dubokim vodama.Njegovo poznavanje Zaliva, gde je toliko puta izlazio da vesla, jedri i lovi jesetru i brancin s

Alarkonom, olakšavalo mu je život begunca. Znao je da je na sigurnom na mestima poput Bezuberivijere, što beše nadimak za malo pristanište za trošne čamce i splavarske kućice, gde su retkistanovnici, prekriveni tetovažama i s pokvarenim zubima, jedva razgovarali među sobom ne gledajućistrance u oči, ili na imanjima na ušću reka, gde su domaćini gajili marihuanu ili kuvali metamfetamini niko nije želeo da privuče policiju. Međutim, skučenost brodića ubrzo postade nepodnošljiva čovekukoliko i psu, te počeše da se skrivaju na kopnu, kampujući po šumama. Miler nije imao dovoljnovremena da pripremi bekstvo, ali je imao sve što mu beše potrebno, svoj laptop, razna ličnadokumenta, gotovinski novac u vodootpornoj torbici i vatru, i deo svoje opreme mornaričke foke, višeiz sentimentalnih razloga nego zbog mogućnosti da je upotrebi.

Krio se s psom tri dana u Vingu, sablasnoj varošici u blizini Sonome, sa starim neupotrebljivimmostom nagriženim rđom, drvenim mostićima koji su se belasali na suncu i s ruševnim kućama.Ostali bi oni tamo i duže, u društvu pataka, glodara, jelena i okruženi tajnovitim prisustvom duhovapo kojima je Vingo bio nadaleko poznat, ali se Miler plašio da će blizina proleća privući ribolovce,lovce i turiste. Noću, ušuškan u svojoj vreći za spavanje, slušajući fijukanje vetra kroz daščare igrejući se toplotom Atile koji se pripijao uz njega, zamišljao je Indijanu pored sebe, stisnutu uz njega,s glavom na njegovom ramenu, rukom prebačenom preko njegovih grudi i kovrdžavom kosom kojamu golica usta.

Tokom treće noći u napuštenoj varošici, Miler se odvažio da prvi put pozove Šarbat. Nije stiglaodmah, ali kada se pojavila, to više ne beše nejasan ili krvav lik iz njegovih košmara, već devojčicakakve se sećao, netaknuta, s onim uplašenim izrazom lica, cvetnom maramom i malim bratom unaručju. Tada je mogao da je zamoli da mu oprosti i da joj obeća da će obići ceo svet dok je nepronađe, i da joj u beskonačnom monologu kaže ono što nikad nikome nije rekao, samo njoj, jer nikone želi da zna kakav je zapravo rat, samo herojsku verziju oslobođenu strahota, i niko ne želi da slušajednog vojnika kako priča o svojim mukama; da joj kaže, na primer, kako je nakon Drugog svetskograta utvrđeno da je samo jedan od četiri vojnika pucao s ciljem da ubije. Došlo je do promena u vojnojobuci kako bi se uništila ta nagonska odbojnost i stvorio automatski odgovor stiskanja oroza bezoklevanja i na najmanji podsticaj, refleks ucrtan u muskularnu memoriju, čime je postignuto dadevedeset pet odsto vojnika ubija bez razmišljanja, što predstavlja pravi uspeh; ali još se nije usavršiometod za utišavanje zvona koja kasnije zvone u svesti, nakon bitke, kad borci treba da se uključe unormalan život i imaju vremena za razmišljanje, kad započinju košmari i stid koji ni droga ni alkoholne uspevaju da ublaže. A kad nema načina da se izbaci nakupljen bes, neki završe tražeći kavgu ubarovima, a drugi tukući ženu i decu.

Ispričao je Šarbat da je pripadao šačici vojnika specijalaca, najboljih na svetu. Svaki od njih bio jesmrtonosno oružje, njihov zadatak je nasilje i smrt, ali ponekad savest može biti jača od obuke i svihuzvišenih razloga za ratovanje – dužnost, čast, domovina – i poneki vide razaranje koje ostavljaju zasobom gde god da se pojave, vide svoje drugove okrvavljene od neprijateljskih granata i tela civilaubijenih u borbi, žene, decu, starce, i pitaju se za šta se bore, koja je svrha tog rata, okupacija jednezemlje, patnja ljudi koji su isti kao on, i šta bi se dogodilo ukoliko bi invazivne trupe ušle tenkovima unjihovu četvrt, sravnili sa zemljom njihove kuće, a oni gazili po leševima svoje dece i svojih žena,pitajući se i zašto više lojalnosti duguju naciji nego Bogu ili sopstvenom shvatanju dobra i zla, i zaštoi dalje učestvuju u tom ubilačkom naporu i kako će živeti s čudovištem u koje se behu pretvorili.

Devojčica zelenih očiju slušala ga je pažljivo i bez reči, kao da je razumela jezik kojim je govorioi znala zašto plače, i ostala je s njim dok nije zaspao u svojoj vreći za spavanje, s rukom prebačenom

preko psa koji je bdeo nad njegovim snom.

Kad se fotografija Rajana Milera pojavila u medijima s molbom javnosti da obavesti policiju o mestunjegovog boravka, Pedro Alarkon je stupio u kontakt sa svojom prijateljicom Deniz Vest, u čiju jediskreciju bezrezevno verovao, i zamolio je da pomogne beguncu koga traže kao osumnjičenog zaubistvo s predumišljajem, kako joj objasni šaljivim tonom, ali ne umanjujući rizik. Ona se oduševilaidejom da ga sakrije, jer joj je Alarkon bio prijatelj a Miler nije izgledao kao kriminalac, i jer jepolazila od pretpostavke da su vlada, svi pravosudni organi, a posebno policija korumpirani. Primila jemornaričku foku u svoju kuću, koju Alarkon beše izabrao jer je imala tu prednost da se nalazi u oblastipoljoprivrednih gazdinstava i u blizini delte reke Napa, koja izvire u zalivu San Pablo, u severnomdelu Zaliva San Francisko.

Deniz je imala baštu s povrćem i cvećem od hektar i po za svoje lično uživanje, kao i azil za starekonje, koje su vlasnici dovodili njoj umesto da ih usmrte kad bi postali neupotrebljivi, i kućnuindustriju konzervi voća, pilića i jaja, koje je prodavala na tezgama i u prodavnicama organske hrane.Već četrdeset godina živela je na istom imanju, okružena istim susedima, nedruštvenim kao i onasama, posvećena svojim životinjama i svojoj zemlji. U to skromno utočište, uređeno po njenoj meri izaštićeno od buke i prostote spoljašnjeg sveta, primila je Rajana Milera i Atilu, koji su morali da seprilagode seoskom životu potpuno drugačijem od onog kakav su vodili ranije, u kući bez televizora ilielektričnih kućnih aparata, ali s dobrim signalom za internet, među maženim i paženim ljubimcima ipenzionisanim konjima. Nikada ranije nisu živeli s nekom ženom, otkrivši sa zaprepašćenjem da je tomanje strašno nego što su očekivali. Od samog početka, Atila je pokazao svoju vojničku disciplinustoički odolevajući iskušenju da proždere sve piliće, koji su se slobodno kretali kljuckajući unaokolo,ili da napada mačke, koje su ga izazivale krajnje bezočno.

Osim što mu je ponudila gostoprimstvo, Denis se ponudila da bude Milerov predstavnik uTrboseku, pošto on nije smeo da pokazuje lice. Amanda ga je zamolila da se uključi, jer joj je biopotreban, i na brzinu su stvorili lik u igri, posebno nadarenu istražiteljku po imenu Džezabel. Jedinikoji su znali njegov pravi identitet bila je učiteljica igre i njen verni agent Klejb, ali nijedno od njihdvoje nije znalo gde se krije mornarička foka, niti ko je starija žena sede kose koja je predstavljalaDžezabel. Ostale igrače Trboseka niko nije ni pitao za dozvolu da se ona uključi u igru, jer je Amandapostajala sve veći despot što su zločini postajali komplikovaniji, ali čak i oni koji su se u početkubunili, vrlo brzo su se uverili da učešće novog člana zlata vredi.

– Pregledala sam policijske izveštaje o svim zločinima – reče učiteljica igre.– Kako si došla do njih? – upita Esmeralda.– Moj agent ima pristup arhivi i ja sam prijateljica Petre Hor, pomoćnice glavnog inspektora, koja

me redovno informiše. Dali smo Džezabel sve kopije.– Niko ne sme da bude povlašćen u odnosu na ostale igrače! – pobuni se pukovnik Pedington.– Naravno. Ja vam se izvinjavam, više se neće ponoviti. Da čujemo šta ima da kaže Džezabel.– Pronašla sam nešto što se ponavlja u svim slučajevima, osim u ubistvu Alena Kelera. Prvih pet

žrtava radile su s decom. Ed Stejton je radio u popravnom domu u Arizoni, Konstanteovi su zarađivaliza život pružajući dom i utočište napuštenoj deci koju im je dodeljivala Služba za zaštitu dece, RičardEšton je bio sudija za maloletnike. Možda je slučajnost, ali ne verujem. Keler pak nikada nije imaonikakve veze s decom, čak nije hteo ni da ih ima.

– To je vrlo interesantno zapažanje. Ako motiv ubice ima veze s decom, onda nam se namećezaključak da on nije ubio Kelera – reče Šerlok Holms.

– Ili je za ubistvo imao drugi motiv – prekide ga Abata, koja već ranije beše pomenula tu

mogućnost.– Ne govorimo o običnoj deci, već o deci s poremećajima u ponašanju, siročićima ili

visokorizičnoj. To sužava krug – reče pukovnik Pedington.– Sledeći korak je da proverimo da li su se žrtve poznavale i kako. Mislim da jedno ili nekoliko

dece povezuje sve slučajeve – reče Amanda.

PONEDELJAK, 26.

O zločinima koji su inspektoru Bobu Martinu zadavali toliko glavobolje dosta se govorilo usredstvima javnog informisanja San Franciska, ali se javnost ipak nije uznemirila, jer mogućnost opostojanju masovnog ubice nije izlazila van okvira zatvorenog kruga Odeljenja za ubistva. Štampa jeo zločinima izveštavala zasebno, ne povezujući ih. U ostalim delovima zemlje za njih se nije ni znalo.Javno mnjenje, koje jedva da se potresalo kad bi se neki supremacista ili student naoružan do zubarazulario ubijajući nedužno stanovništvo, nije mnogo marilo za leševe u Kaliforniji. Jedini koji ih jepomenuo nekoliko puta bio je čuveni radio-spiker ultradesničar, za koga su zločini predstavljali božjukaznu za homoseksualizam, feminizam i ekološko stanje u San Francisku.

Bob Martin se nadao da će mu ravnodušnost nacije pomoći da obavi svoj posao bez uplitanjafederalnih agencija, a tako je i bilo, dok se dve nedelje nakon što su sumnje pale na Rajana Milera unjegovoj kancelariji nisu pojavila dva agenta FBI obavijena takvom tajnovitošću da se lako moglopomisliti da su prevaranti. Nažalost, ispostavilo se da imaju legitimne isprave, i on je od komesaradobio instrukcije da im pruži maksimalnu pomoć, naređenje koje je izvršio nerado i gunđajući.Policijska uprava San Franciska postojala je od 1849. godine, od vremena zlatne groznice, a po rečimajednog kolumniste iz tog perioda, oformili su je banditi gori od lopova, u želji da spasu svoje stareprijatelje od zaslužene kazne, a ne da bi čuvali zakon; u gradu je vladao potpuni haos i trebalo je daprođe mnogo godina da se uspostavi kakav-takav red. Međutim, policija se uspravila za mnogo manjevremena nego što kolumnista beše predvideo, i Bob Martin je bio ponosan što joj pripada. NjegovOdsek važio je za izuzetno strog prema zločinima i popustljiv prema prekršajima i nije mogao da budeoptužen za brutalnost, korupciju ili nestručnost kao njihove kolege iz ostalih delova zemlje, premda sustizale brojne pritužbe zbog navodno lošeg ponašanja. Većina tih prijava bile su bez ikakve osnove.Problem, po Bobu Martinu, nije bio u policiji već u prokletoj želji da se prkosi vlastima prisutnoj kodstanovnika San Franciska; on je imao beskrajno poverenje u efikasnost svoje ekipe; zato zažali zbogprisustva federalaca, koji će istragu samo dodatno zakomplikovati.

Oni što su se pojavili u kancelariji Boba Martina bili su agenti Napoleon Furnije III,Afroamerikanac iz Luizijane, koji je radio u Narkoticima, Imigracionom i Carini pre nego što jedodeljen tajnoj službi, i Lorejn Barkot, iz Virdžinije, čuvena u Agenciji jer se beše istakla herojskimčinom u jednoj antiterorističkoj operaciji. Agentica, s crnom kosom i kestenjastim očima dugihtrepavica, izgledala je mnogo privlačnije uživo nego na fotografijama. Bob Martin je poželeo da jezavede svojim osmehom s muževnim brkovima i snežnobelim zubima, ali je odustao kad mu stisakšake gospođice Barkot umalo nije polomio prste; ta žena je došla s određenim zadatkom i nije imalanameru da gubi vreme zamajavajući se s njim. Privukao joj je stolicu s galantnošću naučenom u svojojmeksičkoj porodici, a ona je sela na drugu. Petra Hor, koja je s praga posmatrala prizor, nakašljala sekako bi prikrila kikot.

Inspektor je posetiocima pokazao fascikle svih šest zločina i obavestio ih o istrazi i sopstvenimzaključcima, ne pominjući doprinose svoje ćerke Amande i bivšeg tasta, Blejka Džeksona, jer su

pridošlice mogle da pomisle da se radi o nepotizmu. To s nepotizmom dugovao je pokojnom AlenuKeleru, koga je intrigirao incestuozan odnos u Indijaninoj porodici; pre nego što je tu reč čuo odKelera i potražio je u rečniku, nikad ranije za nju nije čuo.

Barkot i Furnije najpre su hteli da se uvere da niko nije čeprkao po računarima Rajana Milera, koji subili dobro čuvani u jednoj prostoriji pod prismotrom Odeljenja za ubistva, a potom se zatvorili daprouče dokaze tražeči pojedinosti koje bi otkrile zaveru uobičajenih neprijatelja Sjedinjenih Država.Jedino objašnjenje koje su dali Bobu Martinu bilo je da mornarička foka sarađuje s jednom privatnombezbednosnom agencijom u službi američke vlade na Bliskom istoku; to je bila zvanična informacija,a ostatak nije bio za priču. Njegov posao je poverljiv i odnosi se na pojedine sive zone, u kojima jepotrebno delovati van konvencionalnih okvira kako bi se osigurala efikasnost. U tako opasnimsituacijama do kakvih dolazi u toj oblasti mora da se stvori ravnoteža između obaveze zaštiteameričkih interesa s jedne strane i međunarodnih ugovora s druge, koji izvan svake razumne mereograničavaju mogućnost delovanja. Vlada i oružane snage ne smeju da se upliću u izvesne aktivnosti,koje su Ustavom zabranjene i javnost ih ne podržava; zato pribegavaju privatnim ugovorima. Bilo jejasno da Miler radi za CIA, ali ta agencija ne može da deluje na nacionalnoj teritoriji, koja pripadaFBI-ju. Dvoje federalnih agenata uopšte nije zanimalo onih šest žrtava u San Francisku, njihov posaobio je da spasu informacije koje je posedovao Rajan Miler pre nego što je pao u neprijateljske ruke, dapronađu mornaričku foku kako bi im odgovorio na neka pitanja i povukli ga iz opticaja.

– Miler izvršava zločine na međunarodnom nivou? – upita Bob Martin, zadivljen.– Zadatke, ne zločine – odgovori Furnije III.– A ja sam mislio da je samo masovni ubica!– Za to ne postoje dokazi i ne dopada mi se vaš sarkastičan ton, inspektore Martin – prekori ga

gospođica Barkot.– U Kelerovom dosijeu postoje nepobitni dokazi protiv njega – podseti je glavni inspektor.– Dokazi da je posetio Alena Kelera, ali ne i da ga je ubio.– Zbog nečega je pobegao.– Da vam možda nije palo na pamet da je naš čovek otet? – upita žena.– Ne, iskreno, to mi nije palo na pamet – odgovori policajac, jedva prikrivajući osmeh.– Rajan Miler je dragocen element za neprijatelja.– A o kom to neprijatelju mi govorimo?– To ne smemo da vam otkrijemo – reče Lorejn Barkot.

Iz kancelarije FBI u Vašingtonu poslali su i jednog specijalistu za visoku računarsku tehnologiju kakobi analizirao uređaje konfiskovane iz Milerovog stana. Inspektor Martin je Furnijeu III i Barkotovojponudio svoje ljude kao pomoć u tom zadatku, podjednako stručne kao i oni iz Vašingtona, ali su muoni odgovorili da je sadržaj strogo poverljiv. Sve je bilo strogo poverljivo.

Još ne beše prošlo ni dvadeset četiri sata od dolaska federalaca, a Bob Martin je već počeo da gubistrpljenje. Za Furnijea III ispostavilo se da je opsesivan tip, nemoguć za saradnju i dogovor, koji je odsilne želje da mu ne promakne ni najmanji detalj kaskao za ostalima u poslu; s Lorejnom Barkot senije dobro slagao od samog početka i njegovi naknadni pokušaji da joj se dodvori bili su bezuspešni,ta žena je bila imuna na njegovu privlačnost i potpuno nezainteresovana čak i za običan drugarskiodnos. – Bez uvrede, šefe, ali zar ne vidite da je gospođica Barkot lezbejka? – tešila ga je Petra Hor.

Stručnjak za računarske tehnologije posvetio se analizi hard-diskova pokušavajući da nešto spase,iako je pretpostavljao da je Miler odlično znao kako da izbriše sav sadržaj. U međuvremenu, Bob

Martin je Furnijeu III i Barkotovoj dao izveštaj o poterama koje je Odeljenje za ubistva izvršilo tokomposlednjih dvanaest dana kako bi uhvatilo Milera. Prve nedelje ograničili su se na traženje pomoći odzalivske lokalne policije i usluga uobičajenih doušnika, ali su potom objavili fotografiju i Milerovopis u sredstvima javnog informisanja i na internetu. Od tada su dobili na desetine prijava od osobakoje su primetile šepavu osobu, s licem gorile, u društvu zveri, ali bez značajnijih rezultata. Nekolikoprosjaka sa psima greškom je bilo uhapšeno, a zatim odmah pušteno na slobodu. Jedan veteran iz ratau Persijskom zalivu pojavio se u policijskoj stanici u Ričmondu predstavivši se kao Rajan Miler, alimu nisu poverovali jer je njegov pas bio rase džek rasel terijer, pa još i ženka.

Ispitali su sve koji su imali neke veze s beguncem, kao što je Frenk Rinaldi, upravnik kluba„Delfin”, gde je Miler redovno plivao; vlasnika stana u kojem je živeo; Denija Dianđela iz kafea„Rosini”; zakupce iz Holističke klinike, a posebno njegovog najboljeg prijatelja, Pedra Alarkona. BobMartin je razgovarao i sa Indijanom, ali je nju tek usput pomenuo agentima FBI-ja, samo kao jednu odmnogobrojnih iscelitelja iz Holističke klinike; ni na kraj pameti mu nije bilo da privlači pažnjuagenata na nekoga iz sopstvene porodice. Znao je da je ona imala kratkotrajnu romansu s Milerom, štoiz nekog razloga ni sâm nije mogao da shvati, to ga je zbunjivalo i nerviralo više od one četiri godinekoje beše provela s Alenom Kelerom. Preispitivao se kakve vrline može da poseduje Miler da biprivukao Indijanu, zaključivši da je sigurno spavala s njim iz čistog sažaljenja; kad se uzme u obzirnjena narav; Indijana nije u stanju da odbije jednog invalida. Neshvatljivo kako je ta žena blesava.Kako li izgleda voditi ljubav s nekim bez noge? Cirkus živi, mogućnosti su ograničene, bolje da i nezamišlja. Njegova čvrsta rešenost da uhvati begunca zasnivala se na čisto profesionalnoj dužnosti inije imala nikakve veze s gadostima koje je radio s majkom njegove ćerke.

– Taj Alarkon je komunista? – upita Lorejn Barkot, kojoj je trebalo četrdeset sekundi da pronađeUrugvajca u bazi podataka FBI-ja na svom mobilnom telefonu.

– Ne. On je profesor Univerziteta u Stanfordu.– To ne isključuje mogućnost da je komunista – bila je uporna ona.– Zar komunisti još postoje? Mislio sam da više nisu u modi. Alarkonu prisluškujemo telefon i

motrimo na njega. Do sada nismo otkrili ništa što bi ukazalo na njegovu povezanost s Kremljem nitibilo kakve ilegalne ili sumnjive radnje u aktuelnom životu.

Ovi iz FBI-ja predočili su inspektoru da je navodni begunac bio mornarička foka obučen zapreživljavanje u najtežim uslovima – skrivanje, izbegavanje neprijatelja ili suočavanje sa smrću – i daće bilo vrlo teško uhvatiti ga. Jedino što se postiže uzbunjivanjem naroda jeste stvaranje panike; boljeje zataškati događaj u sredstvima javnog informisanja i nastaviti potragu u tajnosti, uz svu neophodnupomoć koju će mu oni pružiti. Insistrirali su na potrebi da se ne pročuje ništa vezano za aktivnostiRajana Milera i međunarodne bezbednosne agencije.

– Moja dužnost nije da štitim poverljive informacije vlade već da nastavim ovu istragu, rešim šestzločina i sprečim izvršenje novih – reče Bob Martin.

– Naravno, inspektore – odvrati Napoleon Furnije III.– Ne želimo da vam se mešamo u posao, ali upozoravam vas da je Rajan Miler nestabilna osoba,

sklona iznenadnim napadima besa i da postoji mogućnost da je ubistva koja mu se pripisuju počinio ustanju pomućene svesti. U svakom slučaju, za nas je mrtav.

– Drugim rečima, više vam ne treba, postao je problem i sad ne znate šta ćete s njim. Miler jeposlužio svrsi. Da li je to ono što želite da mi kažete, agente Furnije?

– Vi ste to rekli, ne ja.– Podsećamo vas da je Miler naoružan do zuba i nasilan – dodade Lorejn Barkot. – On je celog

života bio vojnik, navikao je prvo da puca, pa tek onda da postavlja pitanja. Savetujem vam da vi isto

učinite, mislite na bezbednost svojih agenata i civila.– Ne bi valjalo da Miler bude uhapšen i da počne da govori, zar ne?– Vidim da se razumemo, glavni inspektore.– Mislim da se uopšte ne razumemo, agente Barkot. Pretpostavljam da se metode vaše agencije

razlikuju od naših – odgovori Martin, iznerviran. – Rajan Miler je nevin dok se ne dokaže suprotno.Naš zadatak je da ga uhapsimo kako bismo ga ispitali kao osumnjičenog i da se potrudimo da toobavimo uz najmanju moguću štetu za njega i ostala lica. Da li sam bio jasan?

Na izlasku sa sastanka, Petra Hor, koja je po običaju špijunirala iz svoje odaje, uhvati inspektoraza rukav, povuče ga iza vrata i poljubi ga u usta. – Tako se govori! Ponosna sam na vas, šefe! – BobMartin, iznenađen, nije uspeo da se pribere dok njegova pomoćnica nije nestala kao patuljak. Ostadeprikovan uza zid, osećajući na usnama poljubac s ukusom vanile od žvakaće gume, dok mu se telomrazlivala neka nepoznata toplota.

SUBOTA, 31.

Prva koja se zabrinula zbog Indijaninog odsustva bila je njena ćerka, jer je poznavala navike svojemajke bolje od bilo koga drugog, začudivši se što se tog petka ne beše pojavila da večera s njom injenim dedom, običaj koga su se strogo pridržavali, uz retke izuzetke, još od kada se, četiri godineranije, ona beše upisala u internat. Majka i ćerka su od ponedeljka čekale da se vide, pogotovo kad biAmanda trebalo da provede vikend sa svojim ocem. Bez Alena Kelera u svom životu, koji je u retkimprilikama tražio da petak provedu zajedno, zbog putovanja u Tursku ili odlaska na neku važnupredstavu, Indijana nije imala razloga da se ne pojavi u vreme večere. Završila bi sa svojimposlednjim pacijentom, popela se na bicikl, uputila se Ulicom Brodvej, sa striptiz klubovima ibarovima, nastavljala Avenijom Kolumbo, gde se nalazi čuvena knjižara Siti lajts, prolazila poredčuvene zgrade Frensisa Forda Kopole presvučene bakrom, nastavljala prema Trgu Portsmut, na granicis Kineskom četvrti, gde se okupljaju starci za tai či i klađenje na društvenim igrama, i odatle dozgrade Transamerika, čuvenog nebodera San Franciska u obliku piramide. U to vreme menjao seizgled poslovnog centra, jer su se kancelarije zatvarale i započinjao noćni život. Prolazila bi ispodmosta Bej bridž, koji spaja San Francisko s Oklandom, pored novog bejzbol stadiona, odakle joj je dokuće trebalo nekih desetak minuta. Ponekad bi se zaustavila da kupi neku poslasticu za večeru i ubrzobi se pojavila u kući spremna da sedne za sto. Pošto je ona stizala kasno a deda i Amanda nisu kuvali,zavisili su od raznosača pice ili dobre volje Else Domingez, koja im je skoro uvek ostavljala nešto ufrižideru. Tog petka, deda i unuka su čekali Indijanu do devet sati uveče, pre nego što su odlučili dazagreju picu, tvrdu kao karton.

– Da joj se nije nešto desilo? – promrmlja Amanda.– Sad će ona. Tvoja mama ima preko trideset godina, normalno je da povremeno izađe s

prijateljima na piće po okončanju radne nedelje.– Ali mogla je da nam javi! Svaki od tih njenih nazoviprijatelja mogao je da joj pozajmi mobilni.Subota je osvanula s nebom boje narandže i prolećem koje se pomaljalo u pupoljcima magnolija i

kolibrijima koji su lebdeli u vazduhu, kao mali helikopteri, među fuksijama u bašti. Amanda seprobudila unezverena, s ružnim predosećanjem, i sela u krevetu, drhteći od sećanja na košmar u kojemje Alen Keler pokušavao da iščupa strelu iz grudi. Soba joj beše osvetljena tananim zlatastim zracimakoji su se probijali kroz zavese, a Spasimo tune, lagana kao perce, spavala je svojim mačjim snomzadovoljno sklupčana na jastuku. Devojka je uze u naručje i zagnjuri nos u njen meki stomak,

izgovarajući molitve za oslobađanje od upornih noćnih vizija.Bosa, u dedinoj košulji umesto pižame, ode u kuhinju da mački sipa mleko i ugreje se šoljom tople

čokolade, prateći trag mirisa kafe i pečenog tosta koji se širio kućom. Blejk je već bio tamo, gledajućivesti, u kućnim papučama i starom flanelskom bade mantilu, istom onom koji je nosio dok mu je ženabila živa, sedamnaest godina ranije. Amanda mu spusti mačku u krilo i pope se u veštičju špiljuspiralnim stepeništem koje ju je spajalo s ostatkom kuće. Nakon nepunog minuta vratila se u kuhinjuvičući da u sobi njene majke nema nikoga i da je krevet uredno namešten. Bio je to prvi put daIndijana nije prespavala kod kuće ne obavestivši ih o tome.

– Kuda je mogla da ode, deda?– Ne brini, Amanda. Polako se obuci, ja ću te odvesti kod tate, a onda ću svratiti do Indijanine

ordinacije. Siguran sam da će se sve brzo razjasniti.Ali nje nije bilo. U podne, nakon što ju je tražio na mestima koja je često posećivala i bezuspešno

pokušao da stupi u vezu s njenim najbližim prijateljima, uključujući i donju Enkarnasjon, koju niježeleo preterano da uznemiri, i sa zastrašujućom Seleste Roko, koja je odgovorila na poziv usredpisanja poruke samo zato što je videla broj telefona muškarca za koga je nameravala da se uda,Džekson je pozvao Boba Martina upitavši ga da li treba uključiti policiju. Njegov bivši zet mu reče dasačeka još malo, jer policija ne interveniše zbog navodnog nestanka odrasle osobe koja jednu noć nijeprespavala kod kuće, i dodao da će on malo pronjuškati i pozvati ga čim nešto sazna. Obojica sustrahovali da je Indijana s Rajanom Milerom. Poznavajući nju onako kako su je oni poznavali, moglisu da nabroje mnogo razloga da opravdaju takav strah, počev od njene preterane saosećajnosti, koja bije navela da priskoči u pomoć beguncu pred zakonom, do njenog nepromišljenog srca koje bi brže-bolje pojurilo za novom ljubavlju kao zamenom za onu koju je nedavno izgubila. Mogućnost na kojunijedan od njih dvojice još nije smeo ni da pomisli bila je da je Indijana s Rajanom Milerom protivsvoje volje, u ulozi taoca. Bob Martin je pretpostavljao da bi u tom slučaju oni za to vrlo brzo saznati,kad zazvoni telefon i otmičar izloži svoje uslove. Oseti kako ga obliva znoj.

Tajni mobilni telefon Pedra Alarkona zavibrira u njegovom džepu od pantalona na polovini staze odšest kilometara koju je svakodnevno pretrčavao u parku Prezidio, trenirajući za trijatlon u kojem biučestvovao s Rajanom Milerom da se ovome nisu toliko poremetili planovi. Samo su dve osobe mogleda ga pozovu na taj broj, njegov prijatelj begunac i Amanda Martin. Utvrdio je da je to devojka,promenio smer i nastavio da trči prema najbližem kafeu Starbacks, gde je kupio frapučino, piće kojenije moglo da se poredi s dobrim mate čajem, ali mu je poslužilo kao izgovor da zametne trag onomeko ga je do tada pratio, zamolio jednog gosta da mu pozajmi svoj telefon i pozvao Amandu, koja jeprebacila slušalicu svom dedi. Razgovor s Blejkom Džeksonom sastojao se od četiri reči: četrdesetminuta, Delfin klub. Alarkon odjuri do svojih kola, a odatle u Akva park, imao je neočekivanu srećuda odmah pronađe parking mesto i potom se odšetao do kluba s torbom na ramenu i laganim korakom,kako je radio svake subote.

Džekson je stigao taksijem do Trga Girandeli i peške se uputio u klub, mešajući se s turistima iporodicama koje su se šetale uživajući u sunčanom danu, jednom od onih kada svetlost u Zalivupodseća na Grčku. Alarkon ga je čekao u mračnom predvorju kluba, navodno udubljen u četvrtast listpapira na koji su članovi kluba Polar zapisivali koliko su preplivali te zime. Dade Blejku znak i ovajpođe za njim do skučenih svlačionica na drugom spratu.

– Gde mi je ćerka? – upita Urugvajca.– Indijana? Otkud bih ja to znao?– S Milerom je, siguran sam u to. Nije se vratila kući od juče, a nije se ni javila, to se nikad ranije

nije dogodilo. Jedino objašnjenje jeste da je s njim i da nam se nije javila iz predostrožnosti, da binjega zaštitila. Vi znate gde se Miler krije, pozdravite ga od mene.

– Dobro, hoću, ali mogu da vam se zakunem da Indijana nije s njim.– Nema potrebe da se kunete, prvo porazgovarajte sa svojim prijateljem. Vi pomažete jednom

beguncu, optuženom za kršenje zakona. Kažite Mileru da ćete vi snositi posledice ako mi se Indijanane bude javila večeras do osam sati.

– Nemojte mi pretiti, Blejk. Ja sam na vašoj strani.– Da, da, oprostite, Pedro. Malo sam nervozan – promrmlja deda, nakašljavši se kako bi prikrio

drhtaj u glasu.– Biće teško razgovarati s Milerom, stalno se kreće, ali pokušaću. Očekujte moj poziv, Blejk,

zvaću vas iz javne govornice čim nešto budem saznao.Alarkon povede Blejka Džeksona hodnikom koji je povezivao Delfin klub sa Saut Endom,

protivničkim klubom, kako bi izašao na suprotnu stranu od one na koju je ušao, a potom otišao naplažu, gde je mogao na miru da razgovara. Pozvao je svog prijatelja da ga obavesti o situaciji i, kaošto je i očekivao, Miler mu reče da ne zna ništa o Indijani. Reče mu da je poslednji put s njomrazgovarao iz svog lofta, u petak 9. marta, onoga dana kada je pronađen leš Alena Kelera. Za dva danakoliko se već skrivao hiljadu puta se našao u iskušenju da je pozove, čak i da sve rizikuje i pojavi sepred njom u Holističkoj klinici, jer je sve teže podnosio tu neobičnu tišinu koja se isprečila izmeđunjih; potrebno mu je da je vidi, zagrli, da joj ponovi da je voli više nego ikoga na svetu i da nikadaneće odustati od nje. Ali ne želi da je pretvori u svog saučesnika. Nema ništa da joj ponudi, prvo trebada uhvati ubicu Alena Kelera i spere ljagu sa svog imena. Ispriča Alarkonu kako je, nakon što jeuništio sve podatke iz svojih računara i pre napuštanja lofta pozvao Amandu, jer je bio siguran da jeIndijana zaboravila mobilni ili da joj se ispraznila baterija.

– Bile su zajedno i uspeo sam da razgovaram s Indijanom, objasnio sam joj da nisam ubio Kelera,iako je istina da sam ga udario, i da moram da se krijem, jer me to čini osumnjičenim.

– I šta ti je odgovorila?– Da ne moram ništa da joj objašnjavam jer nijednog trenutka nije posumnjala u mene, i zamolila

me da odem u policiju. Odbio sam, naravno, i naterao je da mi obeća da me neće odati. Nije bionimalo zgodan trenutak da joj pominjem naš odnos, Keler je bio mrtav tek nekoliko sati, ali nisammogao da izdržim i rekao sam joj da je obožavam i da ću, čim se razjasni situacija, na sve načinepokušati da je vratim. Sada ništa od toga nije važno, Pedro. Važno je samo da je spasemo.

– Nestala je pre samo nekoliko sati…– U velikoj je opasnosti! – uzviknu Miler.– Misliš da njen nestanak ima veze s ubistvom Kelera?– Naravno, Pedro. A po karakteristikama Kelerovog ubistva, siguran sam da imamo posla s

počiniocem svih prethodnih.– Ne vidim vezu između Indijane i tog masovnog ubice.– Zasad je ne vidim ni ja, ali veruj mi, Pedro, ta veza postoji. Moramo da pronađemo Indijanu što

pre. Hoću da stupim u vezu s Amandom.– S Amandom? Devojka je vrlo uznemirena zbog svega ovoga što se događa, ne znam kako bi ona

mogla da ti pomogne.– Videćeš.

APRIL

NEDELJA, 1.

Glavni inspektor, u odeći koju je koristio za gimnastiku i u društvu svoje ćerke, koja je nosila Spasimotune u torbi, krenuo je prema Nort Biču. Iz automobila je pozvao Petru Hor, ispričao joj šta sedogodilo, svestan da je njegovoj pomoćnici nedelja slobodan dan i da nije u obavezi da ga sluša,zamolivši je da mu nabavi imena i brojeve telefona svih iscelitelja iz Holističke klinike, kao iIndijaninih pacijenata i Pedra Alarkona, koji su zapisani u Odeljenju za ubistva otkako je započelapotraga za Milerom. Deset minuta kasnije parkirao se na dvorednom parkingu ispred zelene zgrade sprozorima boje pilećeg izmeta. Zateče širom otvorena vrata glavnog ulaza, jer su mnogi terapeutipružali usluge i vikendom. Zajedno s Amandom koja je išla za njim vrativši se u detinjstvo – kretalase pognute glave, sisajući prst, s kapuljačom natučenom do obrva, na ivici suza – inspektor se uskokovima pope dva sprata i uzvera se pomoćnim stepeništem koje je vodilo do potkrovlja MateusaPerejre, da ga zamoli da mu dâ ključ od Indijanine ordinacije.

Slikar, očigledno izvučen iz kreveta, pojavi se nag, osim što je oko struka imao dronjav peškir dabi pokrio intimne delove; kovrdže na glavi behu mu neobuzdane kao palacave Meduzine zmije, a licebezizrazno kao kod onih koji su popušili još nešto osim duvana i ne sećaju se ni koja je godina, alineurednost nije oduzimala nimalo šarma tom muškarcu prozirnih očiju, senzualnih usana, lepompoput bronzane statue Benvenuta Čelinija.

Brazilčevo potkrovlje moglo je lako da se nalazi u nekoj bednoj četvrti Kalkute. Perejra ga jenadograđivao malo-pomalo na krovu zgrade, između rezervoara pijaće vode i spoljašnjih požarnihstepenica, s istom slobodom s kojom je stvarao svoja umetnička dela. Rezultat je bio živ organizam,promenljivih oblika, sastavljen uglavnom od kartona, plastike, cink i panel ploča, s betonskim podomu nekim delovima, loše postavljenim linoleumom u drugim, uz poneki čupav tepih. Unutra je stan biozbrka deformisanih odaja, koje su služile raznim namenama i mogle da se promene za tili čassklanjanjem parčeta gume, pomeranjem ekrana ili jednostavnom reorganizacijom kutija i fioka kojesu činile najveći deo nameštaja. Bob Martin ga je na prvi pogled okarakterisao kao hipi jazbinu,zagušljivu, prljavu i nesumnjivo ilegalnu, ali je morao sebi da prizna da ima šarma. Dnevna svetlost,koja se probijala kroz ploče od plave plastike, davala je prostoru izgled akvarijuma, velike slikenaslikane osnovnim bojama, koje su u holu zgrade delovale napadno, u tom potkrovlju su se činiledetinjastim, a nered i prljavština, koji bi na nekom drugom mestu izazivali gađenje, ovde su mogli dase smatraju umetničkom ekstravagancijom.

– Držite taj peškir, Perejra, valjda vidite da sam sa ćerkom – naredi mu Bob Martin.– Zdravo, Amanda – pozdravi je slikar, preprečivši prolaz da posetioci ne bi videli zasad

marihuane iza pregrade sačinjene od zavesa za tuširanje.Bob Martin ju je već bio video, kao što je osetio i prepoznatljiv slatkasti miris koji se širio

potkrovljem, ali se nije obazirao pošto je tu došao s drugim ciljem. Objasni mu razlog svoje iznenadneposete i Perejra mu reče da je razgovarao s Indijanom u petak posle podne, kad je izlazila.

– Rekla mi je da ide da se vidi s nekim prijateljima u kafeu „Rosini” i da će otići kući kad budemanja gužva u saobraćaju.

– Da li je pomenula imena tih prijatelja?– Ne sećam se, nisam je pažljivo ni slušao. Ona je poslednja izašla iz zgrade. Zatvorio sam glavna

vrata negde oko osam sati, ili je možda bilo devet… – odgovori Perejra neodređeno, nespreman dadaje informacije policajcu jer je mislio da je Indijana u nekom provodu i nije hteo da njenom bivšemmužu pomogne da je pronađe.

Ali inspektorovo ponašanje ukazivalo je na to da je bolje sarađivati, barem prividno, te on obučesvoje večne farmerke, uze svežanj ključeva i odvede ih u ordinaciju broj 8. Otvori vrata i na molbuMartina, koji nije znao šta će unutra zateći, ostade da čeka s Amandom u hodniku. U Indijaninojordinaciji sve je bilo na svom mestu, peškiri na jednoj gomili, čisti čaršavi na krevetu za masažu,bočice eteričnih ulja, sveće i štapići spremni za paljenje u ponedeljak i biljkica koju joj na poklon bešedoneo Brazilac u okviru prozora, s pokazateljima da je nedavno zalivena. Amanda iz hodnika ugledalaptop na stolu u prijemnom delu i upita svog oca da li može da ga otvori, jer zna šifru. Bob Martin jojobjasni da mogu da izbrišu otiske prstiju, pa siđe do automobila po rukavice i plastičnu kesu. Na ulicise seti bicikla i ode do bočnog dela zgrade, gde vide gvozdenu ogradu za parkiranje. A onda s jezomutvrdi da je tamo i Indijanin, privezan. Oseti gorak ukus u grlu.

Toga dana, Deni Dianđelo nije radio u kafeu „Rosini”, ali je Bob Martin mogao da ispita ostalezaposlene, koji nisu bili sigurni da li su videli Indijanu, jer je u petak posle podne kafe bio prepunljudi. Inspektor posla Indijaninu fotografiju, koju je Amanda imala u mobilnom telefonu osoblju izkuhinje, a pokaza je i gostima koji su u to vreme uživali u italijanskoj kafi i najboljim kolačima naNort Biču. Bilo je i nekoliko stalnih gostiju koji su je poznavali, ali nisu mogli da se sete da li su jevideli u petak. Otac i ćerka su se taman spremali da odu, kad im priđe jedan muškarac rićkaste kose i uizgužvanoj odeći, koji je nešto zapisivao u žuti blok za stolom u dnu kafea.

– Zašto tražite Indijanu Džekson? – upita ih.– Vi je poznajete?– Recimo da je tako, mada se nikad nismo upoznali.– Ja sam glavni inspektor iz Odeljenja za ubistva, Bob Martin, a ovo je moja ćerka Amanda – reče

policajac pokazavši mu svoju značku.– Semjuel Hamilton Mlađi, privatni detektiv.– Semjuel Hamilton? Kao čuveni detektiv iz Gordonovih romana? – upita inspektor.– To mi je otac. On nije bio detektiv već novinar, i bojim se da je pisac malo preterivao opisujući

njegove podvige. To je bilo šezdesetih godina. Moj otac je umro, ali je dugo živeo od sećanja na svojeslavne dane, bolje reći, čuvene izmišljotine.

– Šta vi znate o Indijani Džekson?– Dosta toga, inspektore, čak i da vam je bila žena i da je Amandina majka. Dozvolite mi da vam

objasnim. Pre četiri godine unajmio me je Alen Keler da je pratim. Na moju žalost, dobar deo mojezarade potiče od ljubomornih osoba koje sumnjaju u svoj par, to je najdosadniji i najnezahvalniji deomog posla. Nisam mogao da dam nijednu zanimljivu informaciju gospodinu Keleru, koji je prekinuosa špijuniranjem, ali bi me svaka četiri meseca ponovo pozvao zbog novog naleta ljubomore. Nikadase nije uverio u to da mu je gospođica Džekson verna.

– Znate li da je Alen Keler ubijen?– Da, naravno, bilo je u svim sredstvima javnog informisanja. Žao mi je zbog gospođice Džekson,

ona ga je mnogo volela.– Sada tražimo nju, gospodine Hamilton. Nestala je u petak. Izgleda da ju je poslednji video slikar

koji živi u Holističkoj klinici.– Mateus Perejra.– Da, on. Kaže da ju je video predveče i da je krenula ovamo da se sastane s nekim prijateljima.

Možete li vi da nam pomognete?– Ja nisam bio ovde u petak, ali mogu da vam dam spisak prijatelja s kojima se gospođica Džekson

često viđala u poslednje četiri godine. Spisak mi je kod kuće, živim nedaleko odavde.

Pola sata kasnije, Semjuel Hamilton se pojavi s debelom fasciklom i svojim laptopom u Upravipolicije, oduševljen što prvi put za poslednjih nekoliko meseci ima nešto zanimljivo u rukama, jošnešto osim uhođenja ljudi koji krše uslovnu kaznu, špijuniranja parova teleskopom i pretnjisiromašnim đavolima koji ne plaćaju stanarinu ili kamate od pozajmice. Njegov posao je pravagnjavaža, u sebi nema ništa poetsko niti uzvišeno, kao u knjigama.

Petra Hor se odrekla svog slobodnog dana i nalazila se u kancelariji pokušavajući da zabaviAmandu, koja se beše sklupčala na podu, nema i svedena na polovinu sopstvene veličine, grleći torbuu kojoj se nalazila Spasimo tune. Tog jutra, pomoćnica je u kupatilu farbala kosu u tri boje kada jeprimila poziv svog šefa i jedva uspela da je opere i na brzinu se obuče pre nego što je kao metakodjurila na svom motociklu. Bez gela koji je obično učvršćivao njenu kovrdžavu kosu i obučena ukratke pantalone, izbledelu majicu i u patikama, Petra je izgledala kao petnaestogodišnjakinja.

Inspektor već beše pozvao osoblje iz forenzičke laboratorije da uzmu otiske prstiju sa Indijaninogračunara i potom odu u Holističku kliniku da prikupe dokaze. Amanda je sve više i više uvlačila glavuu svoju kapuljaču tražeći utočište što je njen otac izdavao više naređenja, iako joj je Petra Horobjašnjavala da su to osnovne mere za prikupljanje informacija i da to ne znači da se njenoj majcidogodilo nešto loše. Amanda joj je odgovorila jecajima, sisajući nervozno palac. Videvši da sedevojka iz sata u sat vraća sve dalje u prošlost i plašeći se da će završiti u pelenama, Petra uze telefoni samoinicijativno pozva njenog dedu. – Nismo još ništa saznali, gospodine Džekson, ali glavniinspektor daje sve od sebe da pronađe vašu ćerku. Možete li da dođete u stanicu? Vašoj unuci bi bilomnogo bolje kad biste vi bili ovde. Poslaću patrolna kola po vas. Danas je maraton za Dan nevinihdečjih žrtava i saobraćaj je u mnogim ulicama obustavljen.

U međuvremenu, Semjuel Hamilton je na radnom stolu Boba Martina raširio sav sadržaj iz svojefascikle, u kojoj se nalazio kompletan istorijat Indijaninog privatnog života: beleške o njenimdolascima i odlascima, transkripcije prisluškivanih telefonskih razgovora i na desetine fotografija,većina s prilične udaljenosti, ali dovoljno jasne za uveličavanje na ekranu. Tu su se nalazili članovinjene porodice, pacijenti iz ordinacije, uključujući i pudlicu, njeni prijatelji i poznanici. Bob Martinoseti mešavinu gađenja zbog načina na koji je taj čovek špijunirao Indijanu, prezira prema AlenuKeleru koji ga je unamjio, profesionalne zainteresovanosti za taj dragocen materijal i neizbežnu tugupri pogledu na sve intimnosti te žene koju je divljački želeo da zaštiti. Fotografije su ga potresle dosrži: Indijana na biciklu, kako prelazi ulicu u svojoj bolničkoj kecelji, na pikniku u šumi, zagrljena sAmandom, razgovarajući, pričajući telefonom, kupujući u prodavnici, umorna, vesela, zaspala nabalkonu svog stana iznad očeve garaže, noseći ogromnu tortu za donju Enkarnasjon, prepirući se snjim na ulici, podbočena, ljutita. Indijana, sa onim njenim ranjivim i nevinim izgledom, devojačkommladolikošću, učini mu se lepom kao kad je imala petnaest godina, kad ju je zaveo iza sportskihtribina u školi isto onako nemarno i nesvesno kao što je sve radio u ono vreme, i oseti prezir premasebi što je nije voleo i čuvao kako je zaslužila i što je propustio priliku da s njom stvori prijatan dom,u kojem bi Amanda cvetala.

– Šta znate o Rajanu Mileru? – upita Hamiltona.– Osim toga da ga traže zbog ubistva gospodina Kelera, znam da je imao romansu s gospođicom

Džekson. To je kratko trajalo i dogodilo se kad su ona i gospodin Keler raskinuli, tako da to nije biloneverstvo i nisam ništa pomenuo gospodinu Keleru. Imam lepo mišljenje o gospođici, ona je dobra

osoba, nema na svetu mnogo takvih.– Kakvo je vaše mišljenje o Mileru?– Gospodin Keler je bio beskrajno ljubomoran, ali na Milera posebno. Izgubio sam sate i sate

uhodeći ga. Znam neke stvari iz njegove prošlosti i znam mu navike, ali mi je potpuno nejasno kakozarađuje za život. Siguran sam da ima još neke prihode osim penzije veterana, lepo živi i putuje vanzemlje. Stan mu je opremljen najmodernijim bezbednosnim uređajima, ima razne vrste oružja, svelegalno, i dvaput nedeljno vežba gađanje u streljani. Nikad se ne odvaja od svog psa. Ovde ima vrlomalo prijatelja, ali održava vezu sa svojim drugovima marincima, ostalim mornaričkim fokama izistog tima, Tima 6. Pre nekoliko meseci prekinuo je sa svojom ljubavnicom Dženifer Jang, američkomKineskinjom, neudatom, trideset sedam godina, izvršnom direktorkom banke, koja se pojavila uordinaciji Indijane Džekson preteći joj joj da će joj kiselinom spržiti lice.

– Kako to? Indijana mi nikada to nije ispričala – prekide ga Martin.– U tom trenutku Indijana i Miler su bili samo prijatelji. Pretpostavljam da je Miler pomenuo

Indijani tu svoju ljubavnicu, da je tako nazovemo, ali ih nije upoznao, tako da je, kad je Dženifer Jangupala u ordinaciju mahnito urlajući, Indijana pomislila da je žena pogrešila vrata. Mateus Perejra jesišao iz potkrovlja čuvši buku i izbacio Jangovu iz zgrade.

– Ima li ta žena policijski dosije?– Ništa. Jedino čudno u njenom ponašanju jeste to što svake godine učestvuje u prazniku

sadomazohizma u Ulici Folsom. Imam nekoliko fotografija na kojima je šibaju bičem na šasiji starogbjuika. Da li hoćete da ih pogledate?

– Samo ako je ponovo uznemiravala Indijanu.– Nije. Da sam na vašem mestu, ne bih gubio vreme sa Dženifer Jang. Nastavimo s Rajanom

Milerom, skratiću što je moguće više. Njegov otac je stigao do visokog položaja u Mornarici, gde jevažio za strogog, pa čak i okrutnog prema svojim potčinjenima; majka mu se ubila očevim službenimpištoljem, ali se u porodici uvek govorilo da je to bio nesrećan slučaj. Miler je ušao u Mornaricuočevim stopama, besprekorna karijera, medalje za hrabrost, napustio ju je jer je 2007. godine izgubionogu u Iraku, dobio je zasluženo odlikovanje, ali se uskoro okrenuo drogama, alkoholu… ništa čudnou takvim slučajevima. Oporavio se i radi za vladu i Pentagon, ali ne bih znao da vam kažem šta,možda špijunaža.

– U noći 18. februara, Miler je bio uhapšen zbog nasilja u klubu. Tri osobe su završile u bolnicinjegovom krivicom. Da li mislite da bi bio u stanju da ubije Kelera?

– Mogao je to da učini u napadu besa, ali ne na taj način. On je mornarička foka, inspektore. Napaobi svog suparnika i dao mu priliku da se brani, nikad ne bi upotrebio otrov.

– To za otrov nije bilo objavljeno, otkud vi znate za to?– To mi je posao, znam mnoge stvari.– Onda možda znate i gde se Miler krije.– Nisam ga tražio, inspektore, ali ako počnem da ga tražim, sigurno ću ga pronaći.– Učinite to, gospodine Hamilton, potrebna nam je sva moguća pomoć koju možemo da dobijemo.

Bob Martin zatvori vrata svoje kancelarije da ga Amanda ne bi čula i priznade Semjuelu Hamiltonusvoje sumnje da je Miler možda oteo Indijanu.

– Vidite, inspektore, otkako sam saznao da policija traži Milera odmah sam počeo da pratimgospođicu Džekson, zbog mogućnosti da se sastanu. Trenutno nemam mnogo posla, imam viškavremena. Toliko sam je dugo pratio da je takoreći smatram svojom prijateljicom. Miler je zaljubljen unju i pomislio sam da će pokušati da joj se približi, ali koliko ja znam, nisu stupili u vezu – reče

Hamilton.– Zašto to kažete?– Vi gospođicu poznajete bolje nego ja, inspektore: ona je otvorena. Da pomaže Mileru, ne bi to

mogla da sakrije. Osim toga, navike joj se nisu bile promenile. Imam iskustva u tome, znam kad nekonešto krije.

Dok je Bob Martin pregledao izveštaje privatnog detektiva, Blejk Džekson stiže sav užurban i bezdaha u malu kancelariju Petre Hor, gde pronađe svoju unuku sklupčanu na podu, sa čelom nakolenima, tako smanjenu da je izgledala kao gomila krpa. Sede pored nje, ne dodirujući je, jer je znaokoliko devojka može da bude nepristupačna, i sačeka ćuteći. Pet minuta kasnije, koje se Petri učinišebeskrajno dugim, Amanda izvuče ruku iz nabora odeće i stade da opipava u vazduhu tražeći rukusvoga dede.

– Spasimo tune mora na vazduh, gladna je i treba da obavi svoje potrebe. Hajdemo, dušice, imamomnogo toga da obavimo – reče joj deda tonom nekoga ko smiruje uplašenu životinjicu.

– Moja mama…– O tome i pričam, Amanda. Moramo da je pronađemo. Pozvao sam trbosekovce da se sastanemo

za dva sata. Svi se slažu da je ovo najpreče i već su se dali na posao. Hajde, ustani, devojčice, i pođi samnom.

Deda joj pomože da ustane, poravna joj malo odeću, uze torbu s mačkom i u trenutku dok jeprolazio s njom držeći je za ruku, Petra, koja je pričala telefonom, dade im znak da sačekaju.

– U laboratoriji su već uzeli otiske prstiju s računara i doneće ga svakog časa.Jedan agent donese laptop u istoj plastičnoj kesi u koju ga Bob Martin beše spakovao nekoliko sati

ranije i dade im izveštaj iz laboratorije; pronađeni su samo Indijanini otisci prstiju. Inspektor izvadiuređaj iz kese i svi se okupiše oko radnog stola, dok je Amanda, koja je sadržaj poznavala koliko injegova vlasnica, stade da ga otvara s gumenim rukavicama na rukama. Osetivši se korisnom, trgnu seiz ukočenosti koja je beše obuzela i skinu kapuljaču s lica, ali se njen očajnički izraz lica nijepromenio. Indijana, nespretna u svemu vezanom za mehaničke ili elektronske uređaje, koristila jenajmanji mogući procenat kapaciteta svog računara za komunikaciju, istorijat bolesti i tretmanesvakog pacijenta, računovodstvo i još ponešto. Pročitaše poštu od poslednja dvadeset tri dana, od smrtiAlena Kelera, i pronađoše samo beznačajne prepiske s uobičajenim adresatima. Bob zamoli Petru daih iskopira, jer će morati da ih prouče ne bi li pronašli bilo kakav značajan detalj. Ekran se odjednomzacrne i Amanda opsova tiho, jer joj je taj problem bio poznat odranije.

– Šta se dešava? – upita inspektor.– Markiz de Sad. To je lični razvratnik moje mame. Pripremite se, jer ćete videti ogavštine koje

joj šalje ovaj bednik.Ne beše ni završila rečenicu kad se slika vrati na ekran, ali umesto ružnih scena nasilja i seksa koje

je Amanda očekivala, pojavi se video-snimak nekog zimskog pejzaža, osvetljenog mesečinom, negdena severnoj strani sveta, proplanak u borovoj šumi, sneg, led i zvuk vetra. Nekoliko sekundi kasnije,među drvećem se pojavi usamljena figura, u početku nalik na običnu senku, ali probijajući se sve višekroz sneg, postade jasno da je u pitanju silueta nekog velikog psa. Životinja onjuši zemlju, vrteći seukrug, potom sede, podiže glavu prema nebu i pozdravi mesec dugim zavijanjem.

Scena je trajala manje od dva minuta i svi ostadoše zbunjeni, osim Amande, koja ustadezateturavši se, izgubljenog pogleda i s promuklim krikom u grlu. – Vuk, potpis ubice – uspe dapromrmlja pre nego što se presavila i povratila na ergonomsku stolicu svoga oca.

Više puta si mi rekla da veruješ u naklonost sudbine, Indijana, da veruješ da duh tvoje

majke bdi nad tvojom porodicom. To objašnjava zašto ne praviš planove za budućnost, neuspevaš da uštediš ni cent, živiš iz dana u dan, veselo, kao cvrčak. Čak si sebe oslobodilabriga svake normalne majke, za tebe se podrazumeva da će Amanda sama postići uspeheili uz pomoć svoga oca ili dede; čak si i u tome neodgovorna. Zavidim ti, Indijana. Menisudbina nije naklonjena niti imam svoje anđele čuvare, volela bih da verujem da me čuvaduh moje majke, ali to su detinjarije. Ja se čuvam sama, bez ičije pomoći. Oprezna sam,jer je svet neprijateljski i loše je prema meni postupao.

Potpuno si mirna, ali znam da me čuješ. Jel’ ti to nešto smišljaš? Zaboravi. Prvi putkad si se probudila, u subotu uveče, bilo je tako mračno, vlažno i hladno i vladala je takvatišina da si pomislila da si mrtva i sahranjena. Nisi bila pripremljena za strah. Ja,naprotiv, odlično znam šta je strah. Pre toga si spavala dvadeset četiri sata i bila sizbunjena, posle toga mislim da si bila svesna samo na trenutke. Pustila sam te da vrištiš ivrištiš neko vreme, da bi shvatila da ti niko neće doći u pomoć, a kad si čula eho svogglasa kako odjekuje ogromnim prostorom ove tvrđave, zanemela si od panike. Izpredostrožnosti ću morati da te ućutkam kad izađem, iako ne želim to da uradim, jer će tilepljiva traka iziritirati kožu. Moguće je da će ti se tokom mog odsustva na trenutkevraćati svest a potom češ je ponovo gubiti, takvo je dejstvo leka koji ti dajem da bi svelakše podnela, to je za tvoje dobro. To je samo benzodijazepin, ništa opasno, mada ćumorati da ti povećam dozu. Jedine komplikacije koje može da izazove jesu grčevi i otežanodisanje, ali to se retko događa. Ti si jaka, Indi, i ja znam dosta o tome, godinamaproučavam i eksperimentišem. Sećaš li se kako si dospela ovamo? Sigurno se ne sećašničega. Ketamin koji sam ti dala u petak izaziva amneziju, to je normalno. To je veomakoristan lek, CIA ga je koristila u ispitivanjima, manje je strašan od mučenja. Ličnomrzim surovost, pipadne mi muka pri pogledu na krv, nijedan od zlikovaca koje sam ubilanije patio više nego što je trebalo. U tvom slučaju dovoljne su tablete za spavanje, pomažuti da brže prođu sati, ali sutra ču početi da ti smanjujem dozu da bih sprečila posledice ida bismo mogle da razgovaramo. Još te čujem kako mrmljaš nešto o grobu, misliš da sisahranjena, iako sam ti objasnila situaciju. Bol u stomaku će proći, dajem ti i analgetike iantispazmotike, brinem za tvoje zdravlje. Ponovo ti kažem da ovo nije košmar, Indijana, ida ti nisi luda. Normalno je da ne znaš šta ti se dešava poslednjih nekoliko dana, aliuskoro ćeš se setiti ko si i počeće da ti nedostaju ćerka, otac i ceo tvoj pređašnji život.Slabost je takođe normalna i proći će, budi strpljiva, ali ne može ti biti bolje ako ne jedeš.Moraš malo da jedeš. Nemoj me terati da preduzmem neke neprijatne mere. Tvoj život višene pripada tebi, tvoj život je moj i ja sam odgovorna za tvoje zdravlje, ja ću odlučiti kako ikoliko ćeš živeti.

UTORAK, 3.

Zahvaljujući Trboseku, koji joj je zaokupio pažnju, Amanda je nekako uspela da se trgne iz stanjapanike u koje beše zapala shvativši da Vuk drži njenu majku. Nikakvi argumenti njenog oca nisuuspevali da je ubede da Indijanin nestanak nema veze s prethodnim zločinima, jer zapravo ni on sâmnije verovao u tvrdnje kojima je pokušavao da umiri svoju ćerku. Simbol vuka bio je jedina veza kojusu imali između Indijane i ubice, ali bila je isuviše očigledna da bi se o nju oglušili. Zašto Indijana?Zašto Alen Keler? Glavni inspektor oseti da mu nimalo neće pomoći saznanja ili iskustvo stečeno

tokom godina službe i molio se da mu ne zataji policijski njuh kojim se toliko hvalio.Pošto su se Amandini napadi panike nastavljali, Blejk Džekson je pozvao školu kako bi sestri Sesil

objasnio dramu kroz koju prolazi njegova porodica i rekao joj da njegova unuka nije u stanju daprisustvuje nastavi. Časna sestra dade dozvolu devojčici da odsustvuje koliko god to bude potrebno,reče da će se s ostalim sestrama moliti za Indijanu i zamoli ga da je obaveštavaju o razvoju situacije.Ni Blejk nije odlazio na posao, posvetivši se u potpunosti brizi o svojoj unuci i učešću u igri, koja višenije predstavljala zabavu već se pretvorila u jezivu stvarnost. Igrači Trboseka suočiše se s „igrom nadigrama”, kako nazvaše očajničku potragu za Indijanom Džekson.

Bob Martin zaključi da je ubica izuzetno inteligentan psihopata, metodičan i nemilosrdan, jedanod najneobičnijih i najstrašnijih zločinaca za koje je u životu čuo. Smatrao je da je njegov rutinskiposao lak, jer je uvek mogao da računa na gomilu doušnika koji su ga obaveštavali o podzemlju, i zatošto većina uobičajenih prestupnika ima dosijee, to su sve okoreli zločinci, zlikovci, zavisnici,alkoholičari ili jednostavno glupaci, jer za sobom ostavljaju sijaset tragova, sudaraju se sa sopstvenimsenkama, odaju i prijavljuju jedni druge i na kraju upadaju u sopstvenu zamku; problem su kriminalcivisokog ranga, oni koji uzrokuju katastrofalne štete ne prljajući ruke, izbegavaju pravdu i umiru odstarosti u svojim posteljama. Ali tokom godina svoje službe, nikada ranije nije imao posla s nekimkao što je Vuk, nije znao u koju kategoriju da ga svrsta, koji su mu motivi, kako bira žrtve iosmišljava svako ubistvo. Osećao je čupanje u stomaku, verovao je da je Vuk vrlo blizu, da mu je ličnineprijatelj. Smrt Alena Kelera bila je upozorenje, a Indijanin nestanak uvreda upućena njemu: pripomisli na zastrašujuću mogućnost da će svoj bes usmeriti prema Amandi, ledila mu se krv u žilama.

Od Indijaninog nestanka glavni inspektor više nije odlazio u svoj stan, jeo je u kafeteriji ili ono štobi mu donela Petra, spavao u fotelji i tuširao se u gimnastičkoj sali Odeljenja za ubistva. Uponedeljak, Petra je morala da mu donese čistu odeću, a prljavu odnese na pranje. Ni ona nije imalaodmora, jer ga nikada ranije ne beše videla opsednutog do te mere da prestane da vodi računa o svomizgledu, i to ju je zabrinulo. Martin je održavao formu i izgled fudbalera na gimnastičkim spravama,mirisao na kolonjsku vodu koja košta dvesta dolara, preskupo plaćao skraćivanje kose, naručivao damu se izrade košulje po meri od egipatskog pamuka, njegova odela i cipele uvek su bili besprekorni.Ako bi Bob Martin tako odlučio, što se dešavalo često, mogao je da osvoji svaku ženu, osim nje,naravno. U utorak rano ujutru, kad je stigla u kancelariju i videla svog šefa, Petri se omaknu psovkauzbune: brkovi, koje je brižljivo negovao čitavu deceniju, behu nestali bez traga.

– Nemam vremena da se bavim dlakama na licu – promrmlja inspektor.– Sviđa mi se, šefe. Izgledate humanije. S brkovima ste ličili na Sadama Huseina. Videćemo šta

misli Ajani.– Ma koga ona zanima!– Dobro de, samo kažem da je verovatno drugačije s golicanjem brkova… znate već na šta mislim.– Ne, Petra, nemam blage beze na šta misliš. Moj odnos s gospođom Ešton svodi se na istragu o

smrti njenog muža.– Ako je tako, moram da vam čestitam, šefe. Ne priliči vam da se petljate s osumnjičenom

osobom.– Odlično znaš da više nije osumnjičena. Smrt Ričarda Eštona povezana je s ostalim slučajevima,

sličnosti među zločinima su očigledne. Ajani nije masovni ubica.– Otkud znate?– Pobogu, Petra!– Dobro, nemojte se ljutiti. Mogu li da vas pitam zašto ste raskinuli?– Ne možeš, ali ću ti ipak odgovoriti. Nikad nismo bili zajedno na način na koji ti misliš da jesmo.

I ovde se završava ovo idiotsko ispitivanje, jesmo li se razumeli?– Jesmo, šefe. Samo još jedno pitanje. Zašto vam nije išlo s Ajani? Čisto me zanima.– Doživela je fizičku i psihičku traumu, nije spremna za… za ljubav. Onoga dana kada je Elsa

Domingez došla da ispriča za borbe pasa i ti me pozvala, bio sam sa Ajani. Večerali smo u njenojkući, ali kasnije, umesto romantičnih trenutaka, kako sam očekivao, ona mi je pokazala obimnudokumentaciju o genitalnom sakaćenju i ispričala mi za komplikacije koje je zbog toga doživela,uključujući dve operacije. S Ričardom Eštonom nije održavala intimne odnose, to su utvrdili bračnimugovorom. Ajani se udala da bi stekla ekonomsku sigurnost, a on da bi se šepurio njom i izazivaozavist.

– Ali Ešton sigurno tokom zajedničkog života nije poštovao dogovor i zato su se toliko svađali –zaključi Petra.

– Verovatno, mada mi ona to nije rekla. Sada mi je jasna Galangova uloga: on je jedini koji jeintiman sa Ajani.

– Rekla sam vam, šefe. Želite li kafu? Vidim da ste ponovo proveli noć ovde. Imate podočnjake dopoda. Idite kući da se odmorite, a ja ću vas smesta pozvati ukoliko bude nekih novosti.

– Neću kafu, hvala ti. Razmišljao sam o tome da počinilac pet ubistava u San Francisku nije istionaj koji je ubio Kelera u Napi. To je samo osećaj, ali možda je Rajan Miler ubio Alena Kelera izljubomore imitirajući metode Vuka kako bi zameo trag. Amanda mu je možda ispričala detalje kojinisu bili objavljeni. Moja ćerka je do grla upletena u ovaj slučaj i mnogo voli Milera, bog će ga znatizašto, možda zbog onog njegovog psa.

– Da je Amanda u kontaktu s Milerom, mi bismo za to već znali.– Jesi li sigurna? Ta devojka je sposobna sve da nas izigra.– Sumnjam da bi Miler ubio Alena Kelera na način nimalo svojstven jednom vojniku i da bi mesto

zločina ostavio prepuno dokaza protiv sebe. On je inteligentan čovek, obučen za poverljivost itajnovitost, hladnokrvan u obavljanju najtežih ratnih zadataka. Ne bi se kompromitovao na tako glupnačin.

– Tako misli i Amanda – složi se policajac.– Ako nisu ni Vuk ni Miler, ko je onda ubio Kelera?– Ne znam, Petra. Ne znam ni ko je kriv za Indijanin nestanak. Miler je i dalje najočigledniji

osumnjičeni. Rekao sam Semjuelu Hamiltonu da proveri nešto što mi je natuknula Amanda: Stejton,Konstanteovi, Ešton i Rouzenova radili su s decom. Taj trag nas može odvesti do Vuka.

– Zašto ste izabrali baš Hamiltona? – upita ga Petra.– Jer može da vodi istragu bez pomoći Odeljenja za ubistva kojem su vezane ruke, i zato što ima

iskustva. Taj čovek mi uliva poverenje.

Igrači Trboseka, zajedno sa Džezabel, odrekli su se svojih navika i uobičajenih aktivnosti kako bi se upotpunosti posvetili proučavanju zločina, koristeći svaki svoje posebne sposobnosti. Neprekidno subili u kontaktu preko mobilnih telefona i sastajali se na video-konferencijama čim bi otkrili neki novitrag, neretko usred noći. Pred jednim tako neodložnim zadatkom, Abata je počela da jede da joj ne biponestalo snage, a Ser Edmond Pedington se usudio da izađe iz svoje sobe, u kojoj je godinama čamiozatvoren, da bi lično razgovarao s penzionisanim irskim policajcem u Nju Džersiju, stručnjakom zamasovne ubice. U međuvremenu, Esmeralda i Šerlok Holms, jedan u Oklandu, na Novom Zelandu, adrugi u Renu, Nevada, analizirali su raspoložive informacije još jednom, polazeći od nule. I Abata jebila ta koja je pronašla ključ za otvaranje Pandorine kutije.

– Kao što nam je objasnio Šerlok Holms u jednoj od prethodnih partija, sva tela, osim tela Rejčel

Rouzen, koje je pronađeno tri dana nakon njene smrti, imala su mrtvačku ukočenost, što pomaže da seizračuna vreme ubistva. Znamo sa sigurnošću da je pet žrtava umrlo oko ponoći i možemo dazaključimo da se isto dogodilo i s Rouzenovom – reče Džezabel, kao Milerov i Alarkonov predstavnik.

– Kako to može da nam pomogne? – upita Esmeralda.– To znači da ubica deluje samo noću.– Možda preko dana radi – reče Šerlok Holms.– To je zbog Meseca – umeša se Abata.– Kako to misliš zbog Meseca? – upita Esmeralda.– Mesec je tajanstven, označava faze putovanja duše iz jedne reinkarnacije u drugu, predstavlja

ženski princip, plodnost, maštu i mračne strane nesvesnog. Mesec utiče na menstruaciju i plime ioseke – objasni spiritistkinja.

– Prekini, Abata, držimo se suštine – prekide je Ser Edmond Pedington.– Vuk napada kad je pun Mesec – zaključi Abata.– Objasni, Abata, rasplinjuješ se.– Mogu li nešto da kažem? – upita Klejb.– Agente, naređujem ti da od sad pa nadalje govoriš kad god imaš nešto da kažeš, ne moraš da

tražiš dozvolu – reče učiteljica igre nestrpljivo.– Hvala, učiteljice. Jeste li primetili da postoji po jedno ubistvo mesečno? Možda je Abata u pravu

– natuknu agent.– Svi zločini su se dogodili za vreme punog Meseca – reče Abata odlučnje nego obično, jer beše

pojela pola đevreka.– Jesi li sigurna? – upita Esmeralda.– Hajde da vidimo. Imam ovde kalendare za 2011. i 2012. – umeša se Džezabel.– Vuk je počinio ubistva 11. oktobra i 10. novembra prošle godine, 9. januara i 8. marta ove godine

– reče Šerlok Holms.– Pun mesec! Svaki put je bio pun mesec! – uzviknu Džezabel.– Mislite da imamo posla s polučovekom poluvukom koji se preobražava u noćima punog meseca?

– upita Esmeralda, zadivljena tom mogućnošću.– Moj deda i ja smo proučavali likantrope kad bi nam dosadili vukodlaci, sećaš li se, Klejbe? –

reče Amanda.– Čovek vuk je inteligentniji i agresivniji od likantropa – ispali deda. – Postoje tri oblika

likantropije: čovek, hibrid i vuk. Nije društven, živi sâm, deluje noću. U obliku hibrida ili vuka jemesožder i divlja zver, ali se u ljudskom obliku ne razlikuje od drugih osoba.

– To je fantazija i više se ne igramo, ovo je stvarno – podseti ih pukovnik Pedington.– U bolnici u koju su me primili prošle godine, bio je jedan tip koji se pretvarao u čoveka pauka.

Držali su ga vezanog da im ne bi izleteo kroz prozor. Naš ubica misli za sebe da je čovek vuk – bila jeuporna Abata.

– Hoćeš reći da je lud – reče Amanda.– Lud? Ne znam. I za mene kažu da sam luda – odgovori Abata.Nastupi duga tišina dok su igrači vagali tu informaciju, koju prekide jedno od tipičnih

Esmeraldinih pitanja.– A šta se dogodilo tokom punog meseca u decembru?

Glavnog inspektora je na trenutak uhvatio paničan strah kad ga je Amanda pozvala u pet sati ujutru spričom o čoveku vuku i punom Mesecu; njegova ćerka je mnogo čudnija nego što su mogli i da

pretpostave i krajnje je vreme da se obrate kliničkom psihijatru. Međutim, poredeći kasnije datumezločina s Mesečevim menama, koje mu ona objasni brbljajući nezaustavljivo, on pristade da pregledapolicijske izveštaje od 10. decembra prethodne godine, u noći punog meseca, i ostale tokom istesedmice. Sve je zvučalo toliko nerazumno da se nije usudio da zadatak prepusti nekom od svojihdetektiva koji su, između ostalog, bili zauzeti drugim istragama, i sa ono dvoje agenata FBI-ja, kojibehu poremetili ritam Odeljenja za ubistva, tako da je posao prepustio Petri Hor. Trideset pet minutakasnije, pomoćnica je spustila tražene izveštaje na njegov radni sto.

Pomenute noći bilo je raznih smrtnih slučajeva izazvanih nasiljem, tuče, saobraćajne nezgode,samoubistvo i predoziranje drogom; sve u svemu, uobičajene nesreće, ali samo je jedan slučajprivukao pažnju inspektora i njegove pomoćnice, nesreća koja se dogodila na jedinom kamp terenu ugradu, na Rob Hilu, opisana šturim jezikom policijskih izveštaja. Jedanaestog decembra ujutru,malobrojni ljudi koji su kampovali na Rob Hilu požalili su se upravniku da se oseća miris gasa ublizini jedne prikolice. Pošto niko nije otvorio kad su pokucali, upravnik je provalio vrata, zatekavšiunutra tela dvoje turista, Šeron i Džoa Farkasa, iz Santa Barbare u Kaliforniji, ugušene ugljen-monoksidom. Nisu izvršene obdukcije, jer je uzrok smrti bio više nego očigledan: nesreća se dogodilajer je par bio pijan i nije primetio da iz kuhinjice curi butan-gas. U prikolici su pronašli dopolapopijenu flašu džina. Policija je lokalizovala brata Džoa Farkasa u Eureki, koji je dva dana kasnijedošao da identifikuje tela. Čovek je hteo da odveze prikolicu, ali je nju već bila konfiskovala policijaradi podnošenja izveštaja o smrtnom slučaju.

Bob Martin je zadužio jednog detektiva da pronađe Džoovog brata i razgovara s policijom iz SantaBarbare kako bi prikupio informacije o žrtvama, i naredio svom forenzičkom timu da pročešljaprikolicu Farkasovih ne bi li pronašli bilo šta što bi im bilo od koristi. Odmah potom pozvao je svojućerku da joj zahvali na tragu koji mu je otkrila i obavestio je o paru koji je umro u decembru, u noćipunog meseca.

– To je pogubljenje, kao i ona prethodna. Prikolica je bila gasna komora Farkasovih.– Alen Keler je otrovan.– I to je oblik pogubljenja. Seti se Sokrata.– Koga?– Grka koji je odavno umro. Naterali su ga da popije kukutu. A i nacisti su cijanidom ubili

nekoliko generala koji su pali u nemilost. Ali ništa od svega toga ne može da nam pomogne dapronađemo moju mamu.

– Otmica je federalni zločin. Celokupna policija zemlje je traži, Amanda. Uključi televizor ividećeš Indijaninu fotografiju na svim kanalima – reče joj inspektor.

– Već sam videla, tata. Nekoliko ljudi je već zvalo da nam pruži podršku i Elsa se preselila kod nasdok se mama ne vrati. Jesi li ispitao njene pacijente?

– Naravno, to je rutinska stvar, ali niko ništa ne zna. Niko ne spada pod kategoriju osumnjičenog.Kaži mi sasvim iskreno, kćeri. Misliš li da je Indijana otišla s Rajanom Milerom? Oboje su nestali.

– Drži je Vuk. Kako ne razumeš?– To je samo teorija, ali razmatram je vrlo ozbiljno.– Ima još tri dana do punog meseca, tata. Vuk će ponovo napasti – reče devojčica i jecaj joj

preseče glas.Bob Martin obeća da će je obaveštavati o svakom koraku u istrazi. Kad mu ona odgovori da će

tražiti svoju majku za svoj račun, on pomisli da je u pitanju igra Trbosek i oseti izvesno olakšanje, kaoda mu je nebo poslalo magičnu pomoć. Počeo je tu decu da shvata ozbiljno.

SREDA, 4.

Držeći se obećanja, glavni inspektor je pozvao ćerku u sedam sati ujutru kako bi je upoznao srezultatima istrage Semjuela Hamiltona. Školski čuvar, Ed Stejton, koji je u nekoliko navrata biooptužen za fizičko zlostavljanje dece dok je radio u Kampu za dečake i koga su otpustili nakon smrtijednog mladića 2010. godine, malo kasnije se zaposlio u jednoj školi u San Francisku zahvaljujućipismu s preporukama sudije Rejčel Rouzen.

Žena, koju su zvali Mesarka zbog njenih drakonskih kazni mladima koji su prolazili kroz njenusudnicu, često je pozivana da održi predavanja u popravnim domovima, od kojih su neki imali nastotine prijava zbog zlostavljanja učenika. Za svako predavanje dobijala je honorare od deset hiljadadolara. Kalifornija, suočena sa sve većim brojem osuđenika, pravila je podugovore za uslugeprevaspitavanja maloletnika u drugim državama i, zahvaljujući Rouzenovoj, Kamp za dečake i ostaleslične privatne ustanove imale su neprekidan protok klijenata. Nije mogla da bude optužena zauzimanje provizije ili primanje mita, sva njena korist sastojala se od zarade za predavanja i odpoklona: karte za pozorište, flaše alkoholnih pića, odmor na Havajima, krstarenje po Mediteranu iKaribima.

– Još nešto što bi moglo da ti bude zanimljivo, Amanda, jeste to da su se Rejčel Rouzen i RičardEšton poznavali profesionalno. Psihijatar je vršio psihološke procene dece i mladih određenih zasuđenja i Službu za zaštitu dece i mladih – reče glavni inspektor.

– I pretpostavljam da je dom Konstanteovih primao decu koju je slala Rouzenova.– To ne određuje sudija, već Služba za zaštitu dece i mladih, ali može se reći da je postojala

indirektna veza između njih – objasni joj otac. – Slušaj ovo, Amanda. Godine 1997. došlo je do prijaveprotiv Ričarda Eštona, koja je vrlo brzo bila zataškana, zbog korišćenja elektrošokova ieksperimentalnih droga u lečenju maloletnika. Eštonove metode su bile sumnjive, najblaže rečeno.

– Treba istražiti slučaj Farkasovih, tata.– To i radimo, kćeri.

Trebalo bi da budeš više budna, Indi, vidim da si osetljiva na lekove. Mogla bi da mipokažeš malo zahvalnosti, pokušavam da ti pružim što veću udobnost, s obzirom naokolnosti. Iako nećemo ovo da poredimo s „Fermontom”, imaš pristojan krevet i svežuhranu. Krevet je bio ovde, to je jedini, ostalo su nosila za ranjenike, dve motke i platno.Donela sam ti još jednu kutiju zavoja i antibiotik za temperaturu. Ova temperatura mipomalo kvari planove, biće već vremena da se probudiš, jer nisi stvarno drogirana, dajemti samo koktel analgetika, sedativa i tableta za spavanje da bi bila smirena, doze suodgovarajuće, ništa što bi opravdalo tvoje stanje klonulosti.

Učini napor da se vratiš u sadašnjost. Kako stoje stvari s tvojim pamćenjem? Sećaš lise Amande? Ona je radoznala devojka. Radoznalost je majka svih poroka, ali i svihsaznanja. Znam mnogo o tvojoj ćerki, Indijana; na primer, znam da te u ovom trenutkutraži i ako je pametna kao što svi misle, otkriće tragove koje sam joj dala, ali ih nikadaneće otkriti na vreme. Sirota Amanda, žao mi je nje, ostatak života će provesti kajući sezbog toga.

Trebalo bi da ceniš to što si tako čista, Indijana. Potrudila sam se da te okupamsunđerom i ako malo budeš sarađivala, mogla bih da ti operem i kosu. Moja majka jegovorila da vrlina započinje higijenom: čisto telo, čist um. Čak i tokom perioda kad smo

živele u automobilu ili nekom kamionetu snalazila se da nam omogući svakodnevnotuširanje, za nju je to bilo podjednako važno kao i hrana. Ovde imamo stotinu kanistera zavodu, zapečaćenih od Drugog svetskog rata i, nećeš verovati, ima i lep nameštaj odrezbarenog drveta sa ogledalom od fasetiranog stakla, netaknuto, bez ijedne ogrebotine.Ćebad su takođe iz tog vremena, zadivljujuće je kako su čista i očuvana, vidi se da nemamoljaca. Veruj meni, neću dozvoliti da dobiješ vaške ili pokupiš neku infekciju, štitim te iod insekata, naročito od bubašvaba, iako sam temeljno očistila ovu sobu pre nego što samte ovde dovela. Nisam uspela sve da očistim, naravno, ovo je ogroman prostor. Pacovanema, jer ih sove i mačke tamane, ima na stotine sova i mačaka, koje ovde žive većgeneracijama. Znaš li da napolju ima mnogo divljih ćurki?

Kad sam te okupala, obukla sam ti onu tvoju elegantnu spavaćicu, onu koju ti jepoklonio Keler i koju si čuvala za neku posebnu priliku. Postoji li posebnija prilika odove? Morala sam da bacim tvoje pantalone u smeće, bile su krvave i nisam mogla daperem odeću. Znaš li da imam ključ od tvog stana? Donji veš koji ti je nestao iz ormana jekod mene, htela sam da imam neku uspomenu na tebe i izvadila sam ga i ne sanjajući daće nam sada poslužiti. Život je pun preokreta! Sad kad god hoću mogu da uđem u tvojstan, alarm koji je ugradio tvoj bivši muž je prava igračka; znaš li da sam bila tamo unedelju i sišla u kuću tvog oca, pogledala sam Amandu koja je spavala zagrljena sasvojom mačkom, i čini mi se da dobro izgleda, iako znam da je bila veoma nervozna i dazato nije otišla u školu, nije ni čudo, sirota devojčica. Imam i ključeve tvoje ordinacije išifru tvog računara, tražila sam ti je da bih kupila karte za bioskop preko interneta i ti simi je bez oklevanja dala, vrlo si nepažljiva, mada je činjenica da nisi imala razloga dasumnjaš u mene.

Moraću ponovo da ti začepim usta. Pokušaj da se odmoriš, ja ću se vratiti večeras, jerne mogu da ulazim i izlazim svaki čas. Verovala ili ne, napolju je jutro. Zidovi ove sobe suzavese od nekog čudnog materijala, od neke crne gume ili voštanog platna, teške, alimanje-više savitljive, nepropusne, zato ti se čini da je uvek noć. Krov je propao na nekimdelovima ove tvrđave i danju se probije pomalo svetlosti, ali ne dopire dovde. Razumećešda ne mogu da ti ostavim uključenu lampu, bilo bi opasno. Znam da ti sati prolaze sporokao večnost i da jedva čekaš da se vratim. Sigurno se plašiš da ću te zaboraviti, ili da ćemi se nešto desiti pa neću moći da se vratim, jer bi tada umrla od gladi vezana za krevet.Ne, Indi, ništa mi se neće desiti, vratiću se, obećavam ti. Doneću ti hranu i ne želim da tije dajem na silu. Šta bi volela da pojedeš? Traži mi šta god želiš.

Zidni sat glavnog inspektora bio je relikvija iz četrdesetih godina, koji je Odeljenje za ubistva čuvaloiz istorijskih razloga i zbog njegove nepogrešive švajcarske preciznosti. Bob Martin, koji ga je držaoprekoputa svog radnog stola pored raznih fotografija meksičkih pevača, među njima i svog oca snjegovom marijači grupom, osećao je kako mu raste pritisak sa svakim otkucajem metalnih kazaljki.Ako je Amanda u pravu – a sigurno jeste – ima vremena do petka uveče, samo dva dana i nekolikosati, da pronađe Indijanu živu. Ćerka ga je ubedila da će, ako pronađu njenu majku, uhvatiti ikrvožednog psihopatu koji slobodno šeta gradom, premda on nije uspevao da otkrije vezu izmeđuIndijane i tog zločinca.

U devet sati ujutru, primio je poziv Semjuela Hamiltona, koji je prethodnog dana poredio spisakprijatelja iz Indijaninog laptopa sa svojim. U devet sati i pet minuta, inspektor je obukao jaknu,naredio Petri Hor da krene s njim i otišao na Nort Bič patrolnim kolima.

U Holističkoj klinici svi već behu videli fotografiju Indijane Džekson na televiziji ili u novinama,i nekoliko njenih kolega komentarisalo je događaj u hodniku na drugom spratu, ispred vrata ordinacijebroj 8, koja policija beše zapečatila žutom trakom. Petra Hor ostade s njima, uzimajući im podatke,dok se inspektor trčeći popeo na treći sprat i spretno uzverao malim stepeništem koje je vodilo upotkrovlje. Nije pokucao na trošna vrata već je ušao provalivši ih nogom i pojurio frkćući od besaprema krevetu u kojem je Mateus Perejra, potpuno obučen i s čizmama na nogama, spavao naduvan.Slikar se probudi skočivši u krevetu od ručerdi igrača američkog fudbala Boba Martina, koji ga jetresao kao krpenu lutku.

– Da si mi odmah rekao s kim je Indijana otišla u petak!– Rekao sam vam već sve što znam… – odgovori Perejra koji se još ne beše sasvim probudio.– Hoćeš li da sledećih deset godina provedeš u zatvoru zbog preprodaje droge? – zapreti mu

inspektor unoseći mu se u lice.– Otišla je s nekom ženom, ne znam kako se zove, ali video sam je ovde nekoliko puta.– Opiši je.– Ako me pustite, mogu da vam je nacrtam – predloži mu Brazilac.Uze grafitnu olovku i kroz nekoliko minuta pruži inspektoru portret ruske babuške.– Ti to mene zajebavaš, nesrećniče? – zareža Martin.– Ona je ta, kunem vam se.– Zove se Kerol Andervoter? – upita ga inspektor. Bilo je to ime koje mu beše dao Semjuel

Hamilton i koje se nije pojavljivalo u Indijaninoj elektronskoj pošti, koju je Petra iskopirala pre negošto je računar sklonjen zajedno s ostalim dokazima.

– Da, skoro da sam siguran da se zove Kerol – potvrdi Perejra. – Ona je Indijanina prijateljica.Otišle su zajedno, ja sam bio dole, u holu, i video sam ih kako izlaze.

– Jesu li ti nešto rekle?– Kerol mi je rekla da idu u bioskop.Policajac siđe na drugi sprat i dade na uvid crtež zakupcima Holističke klinike, koji su i dalje bili s

Petrom u hodniku; nekoliko njih potvrdi da su ženu često viđali u društvu s Indijanom. Jumiko Satododade da Kerol Andervoter boluje od raka i da je izgubila kosu zbog hemoterapije; zbog toga nosimaramu ruskih seljanki na glavi.

Stigavši u svoju kancelariju, glavni inspektor okači crtež koji je nacrtao Mateus Perejra na zidnutablu prekoputa svog radnog stola, gde beše zakačio i ostale informacije koje su mu mogle biti odpomoći u potrazi za Vukom i Indijanom. Na taj način, imajući ih pred očima u svakom trenutku,možda će mu nešto sinuti. Znao je, jer mu se to dogodilo već nekoliko puta, da prevelika količinapodataka i pritisak da reši problem za kratko vreme mogu da mu odmognu u jasnom sagledavanjučinjenica. U ovom slučaju mu je odmagala i tuga koju je osećao. Sebe je poredio s hirurgom koji morada izvrši tešku operaciju na voljenom biću: od njegove sposobnosti zavisio je Indijanin život. Pa ipak,uzdao se u svoj instinkt lovca, kako je nazivao onaj deo svog mozga koji mu je pomagao da uočineprimetne tragove, pogodi korake koje je preduzimao i na koje se spremao njegov plen, da dođe dozaključaka bez logičke osnove koji su se skoro uvek ispostavljali tačnim. Zidna tabla mu je pomagalada poveže razne aspekte istrage, ali iznad svega je podsticala njegov lovački instinkt.

Od kada je njegova ćerka počela da govori o masovnom ubici, nekoliko puta se sastao sforenzičkim psiholozima iz svog Odeljenja kako bi proučio slične slučajeve koji su se događali uposlednjih dvadeset godina, posebno u Kaliforniji. Taj način sistematskog ubijanja nije bio rezultatspontanog ponašanja već posledica fantazija razvijanih godinama, dok nešto ne bi podstaklo odluku dase sprovedu u delo. Neki su hteli da kazne homoseksualce ili prostitutke, druge je podsticala rasna

mržnja ili neka druga vrsta fanatizma, ali žrtve Vuka bile su toliko različite da se činilo da su biranenasumice. Pitao se kakvo mišljenje i kakvu sliku o sebi ima Vuk, da li sebe smatra žrtvom ilipravednikom. Svi smo mi heroji u sopstvenoj priči. Kakva li je priča Vuka? Da bi ga uhvatio,inspektor je morao da razmišlja kao on, morao je da postane Vuk.

U podne, Petra Hor mu saopšti da nisu pronašli nikakav trag o postojanju Kerol Andervoter. Nijebilo vozačke dozvole, automobila, imanja, kreditnih kartica, računa u banci, broja telefona ilizaposlenja pod tim imenom, a nije ni registrovana među obolelima od raka u bilo kojoj bolnici iliklinici u Zalivskoj oblasti San Franciska i okolini. Odakle je komunicirala s Indijanom? Možda jeneko ko je imao pristup laptopu izbrisao imejlove, isto onako kako je ubacio scenu s vukom, ili sumožda razgovarale samo telefonom. Pošto nisu pronašli Indijanin mobilni telefon, Bob Martin jeodmah zatražio sudski nalog da im telefonska kompanija pribavi spisak poziva s tog broja, ali za to ćetrebati nekoliko dana. Zasada je Kerol Andervoter, koju je toliko njih viđalo poslednjih meseci, bilasamo duh.

Niko nije bio ljubazan da Seleste Roko obavesti da je Indijana nestala. Za to je saznala tek nekolikodana kasnije, kad je primila unezveren poziv svoje prijateljice Enkarnasjon Martin, koja već bešepregovarala sa Svetim Judom Tadejskim da pronađe majku njene unuke. „Zar nisi videla Indijanu nateleviziji? Sirota moja Amanda! Ne možeš da zamisliš kako je to potreslo devojčicu! Potpuno je izvansebe, misli da je njenu majku oteo čovek vuk”, ispriča joj Enkarnasjon.

Seleste, koja nekoliko nedelja ranije beše videla fotografiju Rajana Milera na televiziji, pojavila seu Odeljenju za ubistva rešena da razgovara s glavnim inspektorom, a kad je Petra Hor pokušala da jespreči, ona ju je grubo odgurnula uza zid. Ogromno poštovanje koje je osećala prema astrologijisprečilo je pomoćnicu da upotrebi svoja umeća borilačkih veština kako bi je zaustavila. Rokova jebanula u kancelariju Boba Martina mašući mu ispred nosa fasciklom u kojoj su se nalazile dve natalnekarte s njihovim uporednim prikazom, koji upravo beše napravila. Objasni mu da se tokom svogdugogodišnjeg proučavanja zvezda i ljudske psihologije po učenju Karla Gustava Junga nikad nijesusrela s osobama toliko psihički kompatibilnim kao što su Indijana Džekson i Rajan Miler. Oni subili zajedno u prethodnim životima. Za početak, nedavno su bili majka i sin, i bilo im je suđeno da senađu i rastanu dok ne budu rešili svoje duhovne i psihičke konflikte. U ovoj reinkarnaciji imali supravu mogućnost da prekinu taj ciklus.

– Ma šta mi kažeš! – odgovori policajac, iznerviran zbog njenog upada.– Tako je. Upozoravam te, Bobe, jer ako su Indijana i Rajan pobegli zajedno, kao što mislim da

sigurno jesu, jer je tako zapisano u zvezdama, i ti pokušaš da ih razdvojiš, ozbiljno ćeš narušitisopstvenu karmu.

– Dođavola s mojom karmom! Pokušavam da radim svoj posao, a ti dolaziš da me uznemiravaštim budalaštinama. Indijana nije pobegla s Milerom, oteo ju je Vuk! – uzviknu Bob Martin, potpunoizvan sebe.

Prvi put nakon dužeg vremena Seleste Roko, zapanjena, nije znala šta da odgovori. Kad je malodošla sebi, ubaci natalne karte u fasciklu, uze svoju torbu od krokodilske kože i povuče se teturajući sena visokim potpeticama.

– Da ne znaš kojim slučajem kom horoskopskom znaku pripada taj čovek vuk? – upita ga stidljivosa vrata.

Otvori oči, Indi, pokušaj da se usredsrediš na ovo što ti pričam. Pogledaj, na ovojvozačkoj dozvoli iz 1985. godine nalazi se jedina fotografija moje majke; ako su postojale

još neke, ona ih je uništila, izuzetno je vodila računa o svojoj privatnosti. A nema ni mojihfotografija pre jedanaeste godine. Ova fotografija je grozna, svi izgledaju kao zločinci navozačkim dozvolama, moja mama izgleda debelo i ofucano, mada nije bila takva. Imala jenekoliko kilograma viška, to jeste, ali nikada nije imala ovakav ludački izraz i uvek je bilabesprekorno doterana, svaka dlaka joj je bila na svom mestu, to joj je bila opsesija, a imorala je zbog posla. Njene uvrežene navike upravljale su mojim životom: čistoća, vežbe,zdrava ishrana, ništa od cigareta i alkohola. Kao mala, nisam mogla da izlazim napoljeda treniram sportove, kao druga deca, morala sam da ostanem u kući, ali mi je onapokazala blagodeti gimnastike i još uvek je to prvo što radim kad se probudim. Uskoro ćešmorati da počneš malo da radiš vežbe, Indijana, moraš da se pokreneš, ali sačekaćemo daprestaneš da krvariš i povratiš ravnotežu.

Imala sam najbolju majku koju čovek može poželeti, potpuno posvećenu meni,obožavala me je, čuvala, štitila. Šta bi bilo sa mnom bez te svetice? Ona mi je bila i otac imajka. Uveče, posle večere i pregledanja mojih zadataka, čitala bi mi priču, pomolilebismo se i potom bi me smeštala u krevet, poljubila u čelo i govorila mi da sam ja njenadobra i lepa devojčica. Ujutru, pre nego što bi otišla na posao, pokazala bi mi šta trebada naučim, pozdravljala se sa mnom čvrsto me grleći, kao da se plašila da se više nećemovideti, a ako bih ja zaplakala, dala bi mi bombonu. „Brzo ću se vratiti, ljubavi, budidobra, nikome ne otvaraj vrata, ne javljaj se na telefon i nemoj da praviš buku, jer sukomšije već počele da šuškaju, znaš i sama kako ljudi mogu da budu zli.” Bezbednosnemere su bile za moje dobro, napolju je vrebalo bezbroj opasnosti, ubistva, nasilje,nesreće, klice, nikom ne smeš da veruješ, to me je naučila. Dan mi se pretvarao u pravuvečnost. Ne sećam se kako sam provodila vreme prvih godina, izgleda da me je ostavljalau ogradici ili me vezivala za nameštaj kanapom oko struka, kao kučence, da se ne bihpovredila, i ostavljala mi igračke i hranu nadohvat ruke, ali čim sam postala malosvesnija više nije bilo potrebe za tim, jer sam naučila sama da se zabavljam. U njenomodsustvu čistila bih stan i prala odeću, ali nisam kuvala jer se ona plašila da ću se posećiili opeći. Takođe sam gledala televiziju i igrala se, ali prvo bih završila domaće zadatke.Učila sam kod kuće, moja mama je bila dobra učiteljica i ja sam brzo učila, tako da sam,kad sam na kraju krenula u školu, bila bolje pripremljena od ostale dece. Ali to je bilokasnije.

Želiš li da znaš koliko si vremena ovde, Indijana? Tek pet dana i šest noći, kojisrazmerno životu nisu ništa, posebno zato što si ih provela u snu. Morala sam da ti stavimpelene. U početku je bilo bolje da spavaš, jer bih u suprotnom morala da ti navučemkapuljaču na glavu i stavim ti lisice, kao zatvorenicima iz Gvantanama i Abu Graiba.Vojnici znaju šta rade. Ispod kapuljače je zagušljivo, ima ljudi koji polude s njom, a lisicesu vrlo neprijatne, ruke oteknu, prsti poplave, metal se zariva u zglobove i ponekad serane inficiraju. Sve u svemu, prava gnjavaža. Ti nisi u stanju da podneseš bilo šta odsvega toga, a neću da se mučiš više nego što je potrebno, ali moraš da sarađuješ sa mnomi da budeš dobra. Tako je najbolje.

Pričala sam ti o svojoj majci. Kažu da je bila paranoična, da je patila od manijegonjenja, da me je zato držala zatvorenu i živele smo bežeći. To nije istina. Moja mama jeimala dobre razloge za ono što je radila. Obožavala sam ta putovanja: benzinske pumpe,mesta na kojima smo se zaustavljali da jedemo, beskrajni auto-putevi, razni pejzaži.Ponekad smo spavale u motelima, a ponekad kampovale. Kakva sloboda! Putovale smo

bez plana, zaustavljale se bilo gde; ako bi nam se neko mesto dopalo, ostale bismo unjemu neko vreme, smeštale se gde smo mogle, u zavisnosti od novca kojim smoraspolagale, prvo u nekoj sobi, a potom, čim bi ona pronašla posao, preselile bismo se naneko bolje mesto. Meni je bilo svejedno gde smo, sve sobe su bile slične. Moja majka jeuvek nalazila posao, dobro su je plaćali i bila je vrlo uredna, malo je trošila, štedela je,tako da je uvek bila spremna kad bismo morale da odemo negde drugde.

U isto to vreme, igrači Trboseka postavljali su sebi nova pitanja. Učiteljica igre obavestila ih je osvakoj pojedinosti policijske istrage i poslednje što su imali u rukama bila je tajanstvena KerolAndervoter, kojoj je Amanda dugovala ništa manje nego Spasimo tune.

– Čini mi se neobičnim da je postojala prijava protiv Ričarda Eštona za zlostavljanje dečaka 1997.godine, i druga protiv Eda Stejtona 1998. Poslala sam svog agenta da izvrši neke provere – rečeAmanda.

– Nisam hteo da uznemiravam glavnog inspektora, koji ima posla preko glave, ali mi je pomoglaDžezabel, koja ima pristup svim informacijama. Ne znam kako to radiš, Džezabel, mora da si pravistručnjak za hakovanje, prvoklasni informatički pirat…

– Ima li to neke veze s temom o kojoj sad raspravljamo, agente? – upita Esmeralda.– Oprostite. Učiteljica igre je pomislila da postoji veza između te dve prijave i zahvaljujući

Džezabel, utvrđeno je da postoji. Osim toga, postoji veza sa sudijom Rejčel Rouzen. Obe prijavepodnela je socijalna radnica iz Suda za maloletnike i odnose se na istog dečaka, nekog Lija Galespija.

– Šta znamo o njemu? – upita Esmeralda.– On je siroče – reče Deniz Vest u ulozi Džezabel, čitajući papir koji joj beše dao Miler. – Bio je u

nekoliko hraniteljskih porodica, ali u svakoj je imao problema, bio je teško dete, s dijagnostikovanomdepresijom, manijakalnim fantazijama, nesposoban za socijalizaciju. Namenili su mu Ričarda Eštonaza psihijatra, koji ga je neko vreme lečio, ali ga je socijalna radnica prijavila zbog korišćenjaelektrošokova. Galespi je bio stidljivo dete, traumatizovano, žrtva surove dece u školi, tih nasilnikakojih svuda ima. S petnaest godina optužen je za izazivanje požara u školskom kupatilu, u kojem su senalazili dečaci koji su ga zlostavljali. Niko nije bio povređen, ali su Galespija poslali u popravni dom.

– Pretpostavljam da ga je na to osudila Rejčel Rouzen i da je u pitanju bio popravni dom Kamp zadečake u Arizoni, u kojem je radio Ed Stejton – umeša se Šerlok Holms.

– Dobar zaključak – reče Džezabel.– Ista socijalna radnica prijavila je Eda Stejtona zbog seksualnog zlostavljanja Lija Galespija, ali

ga Rouzenova nije izvukla iz Kampa za dečake.– Možemo li da razgovaramo s tom socijalnom radnicom? – upita Esmeralda.– Zove se Anželika Larson, penzionisana je i živi na Aljasci, gde se zaposlila kao učiteljica –

obavesti ih Džezabel.– Za takve stvari postoji telefon. Agente, pronađi broj te gospođe – naredi učiteljica.– Nema potrebe, već ga imam – reče Džezabel.– Sjajno, zašto je ne pozovemo? – upita Esmeralda.– Zato što neće hteti da odgovara na pitanja grupe klinaca kakvi smo mi. Biće drugačije ako je

pozove neko iz policije – reče pukovnik Pedington.– Ništa ne gubimo ako pokušamo, ko se usuđuje? – upita Abata.– Ja, ali mislim da bi glas mog dede, hoću reći Klejbov glas, delovao uverljivije. Hajde, agente,

pozovi je i reci da si iz policije, pokušaj da govoriš autoritativnim glasom.Blejk Džekson, nerad da se predstavi kao policajac, što je možda bilo i protivzakonito, predstavi se

kao pisac, polovična laž, jer je već ozbiljno planirao da ostvari svoj životni san i postane romanopisac.Najzad je imao temu: Vuk, kako mu je predložila unuka. Ispostavilo se da je Anželika Larson tolikootvorena i ljubazna osoba da je agent zažalio što ju je lagao, ali bilo je kasno da se povuče. Žena seodlično sećala Lija Galespija, jer je nekoliko godina bio u njenoj nadležnosti, a njegov slučaj je biojedan od najzanimljivijih u njenoj karijeri. Razgovarala je trideset pet minuta s Blejkom Džeksonom,ispričala mu sve što je znala o Galespiju i rekla mu da o njemu ništa nije čula od 2006. godine, ali dasu se pre toga svake godine čuli za Božić. Anželika i Blejk se pozdraviše kao stari prijatelji. Ona muponudi da je pozove kad god poželi i požele mu sreću s njegovim romanom.

Anželika Larson se do najmanje pojedinosti sećala svog prvog utiska o Liju Galespiju i često ga seiznova prisećala, jer je taj dečak predstavljao sintezu njenog posla kao socijalne radnice, sa svimpropratnim frustracijama i malobrojnim trenucima zadovoljstva. Na stotine dece poput Galespijaspasavala je Služba iz neke zastrašujuće situacije i ubrzo bi bili vraćani u najgore uslove, jošpogubnije i beznadežnije, sve nepristupačniji, dok ne bi napunili osamnaest godina i ostali bez onomalo zaštite koju su imali, prepušteni ulici. Za Anželiku, sva ta deca stapala su se s Galespijem iprolazila kroz slične faze: stidljivost, teskoba, tuga i strah, koji bi se s vremenom pretvorili u inat ibes, i naposletku u cinizam i hladnokrvnost; tada je bilo kasno da se išta učini, morali ste da seoprostite od njih s osećajem da ih prepuštate zverima.

Larsonova objasni Blejku Džeksonu da je u leto 1993. godine jedna žena doživela srčani udar naautobuskoj stanici i da joj je neko, usred meteža koji se napravio na ulici, pre dolaska policije i hitnepomoći, oteo tašnu. Primljena je u Opštu bolnicu San Franciska nesvesna, u teškom stanju i bezdokumenata. Žena je tri nedelje bila u komi pre nego što je umrla od drugog teškog infarkta. Tek tadase umešala policija i identifikovala je kao Merion Galespi, šezdeset i jedna godina, privremenozaposlena kao bolničarka u bolnici Laguna Onda, s prebivalištem u Dejli Sitiju, južno od SanFranciska. Dvojica agenata pojavila su se na toj adresi, skromnoj zgradi za ljude s niskim primanjima,i pošto niko nije odgovorio na zvonjavu na vratima, pozvali su bravara, koji nije mogao da otvori vratajer su iznutra bila zaključana s dve brave. Nekoliko suseda izašlo je na hodnik da vide šta se događa itako saznali za smrt žene koja je živela u tom stanu. Nije im nedostajala, rekoše, jer je Merion Galespitek nekoliko meseci živela u toj zgradi, nije bila druželjubiva i jedva da im se javljala kad bi seslučajno sreli u liftu. Jedan od znatiželjnika upita gde je ćerka i objasni policajcima da je tu živela ijedna devojčica, koju niko nije video, jer nikada nije izlazila. Prema majčinim rečima, devojčica jebolovala od psihičkih problema i neke bolesti kože koja se pogoršavala na suncu, zbog čega nije išla uškolu već je učila kod kuće; veoma je stidljiva i poslušna, ne čuje se dok joj je majka na poslu.

Sat vremena kasnije, vatrogasci su instalirali teleskopske merdevine sa ulice, razbili prozor, ušli ustan i otvorili vrata policiji. Skroman stan sastojao se od dnevnog boravka, male spavaće sobe,ugradne kuhinje i kupatila. Bilo je sasvim malo nameštaja; ali su se zato na sve strane mogli videtikoferi i kutije, i nije bilo ličnih stvari, osim ikone u boji Svetog Srca Isusovog i male gipsane statueDevice Marije. Mirisalo je na tamjan i delovalo napušteno, tako da nije bilo jasno kako su vrata bilazaključana. U kuhinji su pronašli ostatke kutija žitarica, konzerve, dve flaše mleka i jednu soka odnarandže, sve prazne. Jedini znaci o postojanju devojčice bila je odeća i školske sveske; nijepronađena nijedna igračka. Policija se već spremala da krene, kad jednom od njih pade na pamet dajoš jednom pogleda u orman, razmaknuvši okačenu odeću. Tu pronađe devojčicu, skrivenu iza gomilekrpa, šćućurenu poput životinjice. Videvši muškarca, devojčica poče da cvili tako uplašeno da on nijehteo da je izvlači iz skloništa na silu, već je zatražio pomoć. Ubrzo je stigla jedna žena policajac, kojaje, nakon dugog nagovaranja, nekako uspela da ubedi devojčicu da izađe. Bila je prljava, raščupana,

mršava i s ludačkim izrazom lica. Pre nego što je uspela da napravi tri koraka, žena je morala da jepridrži, jer joj se srušila u naručje.

Anželika Larson je videla Li Galespi prvi put u bolnici, tri sata nakon njenog dramatičnog spasavanjaiz stana u Dejli Sitiju. Bila je na nosilima hitne pomoći, priključena na aparate za infuziju,poluuspavana, ali budno motreći na sve što joj se približava. Medicinska sestra koja ju je primila reklaje da je izgladnela i dehidrirana, da je pojela keks, puding, žele, sve što su stavili pred nju, ali da jeodmah povratila. Uprkos iznemoglosti, branila se kao divlja mačka kad su pokušali da sa nje skinuodeću kako bi je pregledali i doktorka je odlučila da ne vredi siliti je; bolje da sačekaju da delujesredstvo za smirenje koje joj behu dali. Ispričala je Larsonovoj da devojčica vrišti ako joj je približimuškarac. Socijalna radnica uhvati Li za ruku, objasni joj ko je, zašto se tu nalazi, tvrdeći joj da nemačega da se plaši i da će ona ostati pored nje koliko god bude potrebno, dok ne dođe njena porodica.„Moja mama, hoću moju mamu”, ponavljala je devojčica i Anželika Larson nije imala srca da joj utom trenutku kaže da joj je majka umrla. Li Galespi je spavala dubojim snom kad su je skinuli da bi jedoktorka pregledala. Tada su shvatili da je u pitanju dečak.

Galespi je primljen na Pedijatrijsko odeljenje bolnice, dok je policija uzalud pokušavala dapronađe nekog rođaka; Merion Galespi i njen sin kao da nisu ni postojali, nisu imali porodicu, prošlostni korene. Dečak je patio od ekcema alergijskog porekla i alopecije na nervnoj bazi, bilo mu jepotrebno stomatološko lečenje, vazduh, sunce i vežbe, ali nije pokazivao znake bilo koje fizičke ilipsihičke bolesti, kako su mislili njihovi susedi u Dejli Sitiju. U njegovoj krštenici, koju je potpisaoneki doktor Žan-Klod Kastel, s datumom od 23. jula 1981. godine, pisalo je da je porođaj obavljen kodkuće, u Freznu, Kalifornija, pol muški, belac, težak 3,2 kilograma i dugačak 50 centimetara.

U januaru 1994. doktor Ričard Ešton predao je Sudu za maloletnike svoju prvu psihijatrijskuprocenu Lija Galespija. Dečak je fizički bio razvijen kao pubertetlija, s koeficijentom inteligencijemalo višim od prosečnog, ali je imao ozbiljne emocionalne i socijalne probleme, patio je od nesanice ibio zavistan od lekova za smirenje, kojima ga je majka smirivala kako bi lakše podneo zatvorenost ukući. Vođena je prava bitka da bi skratio kosu i obukao mušku odeću, uporno tvrdeći da je devojčica ida su „dečaci zli”. Nedostajala mu je majka, mokrio je u krevetu, često plakao, uvek delovao uplašeno,posebno od muškaraca, zbog čega je odnos terapeut pacijent bio pun konflikata i moralo se pribećihipnozi i lekovima. Majka ga je odgajala zatvorenog u kući i oblačeći ga kao devojčicu, naučila ga dasu ljudi opasni i da će uskoro biti smak sveta. Stalno su menjali mesto boravka, dečak se nije sećao ilinije ni znao u kojim je gradovima živeo, mogao je da kaže samo da mu je majka radila u bolnicama ilina gerijatrijskim klinikama i često menjala posao „jer su morali da odu”. Psihijatar je zaključio da je,s obzirom na simptome, Liju Galespiju potrebna elektrokonvulzivna terapija.

Socijalna radnica je Sudu objasnila da je psihoterapija kontraproduktivna, jer se dečak užasnoplaši doktora Eštona, ali Rejčel Rouzen nije tražila drugo mišljenje, već je naredila da se lečenjenastavi, Galespi smesti u hraniteljsku porodicu i da krene u školu. U jednom izveštaju iz 1995. godine,Anželika Larson je navela da je dečak dobar đak, ali da nema nijednog prijatelja, da ga zadirkuju što jefeminiziran, i da ga nastavnici smatraju nekooperativnim. S trinaest godina smešten je u kuću Majklai Doris Konstante.

Znam da si žedna, Indi. Kao nagradu za tvoje dobro ponašanje daću ti sok odnarandže. Ne pokušavaj da ustaneš, pij na slamčicu. Tako. Hoćeš još? Ne, zasad ti jedovoljna jedna čaša, pre nego što odem daću ti još, čim pojedeš ovo što sam ti donela,pasulj s pirinčem, moraš da povratiš snagu. Drhtiš, sigurno si se smrzla, ovo mesto je

veoma vlažno, ima poplavljenih delova jer voda prolazi kroz pod. Ko zna koliko si već satipolumrtva od hladnoće. Dobro sam te pokrila s nekoliko ćebadi i čak sam ti obula vunenečarape, ali počela si da se mrdaš i uspela da se otkriješ, moraš da budeš mirna kad janisam tu, ne dobijaš ništa batrganjem, kaiševi su čvrsto stegnuti i koliko god pokušavala,nećeš uspeti da ih odvežeš. Ne mogu da bdim nad tobom sve vreme, imam svoj životnapolju, kao što i sama možeš da pretpostaviš. Objasnila sam ti situaciju nekoliko puta,ali me ti ne slušaš ili zaboravljaš. Ponavljam ti da ovde niko ne dolazi, nalazimo se unedođiji i ovo mesto je napušteno pre mnogo godina, imanje je zatvoreno i neprobojno, dati usta nisu začepljena mogla bi da vičeš do besvesti i niko te ne bi čuo. Možda ti lepljivatraka nije ni potrebna, jer vidim da si nema, kao zec, ali ne želim da reskiram. O čemurazmišljaš? Bolje odbaci svaku pomisao da bi mogla da pobegneš, ako o tome razmišljaš,jer čak i pod pretpostavkom da bi uopšte i mogla da ustaneš, odavde je nemoguće izaći.Zidovi ovog utvrđenja su četiri crne krpe, ali nalazi se u ogromnom podzemnom utvrđenjuod armiranog betona i gvozdenih stubova. Vrata su takođe gvozdena i ja ih osiguravamkatancem.

Previše si ošamućena, možda si bolesnija nego što mislim, možda zbog gubitka krvi.Šta ti je, Indijana? Zar više ne osećaš strah? Odustala si? Nervira me tvoje ćutanje, jersam te ovamo dovela sa ciljem da razgovaramo i konačno se razumemo. Podsećaš me najednog od onih tibetanskih monaha koji beže od sveta meditacijom; kažu da neki uspevajuda kontrolišu puls, pritisak, otkucaje srca, čak i da mogu da umru svojom voljom. Da li jeto istina? Ovo ti je prilika da sprovedeš u praksu metode koje preporučuješ svojimpacijentima: meditacija, opuštanje, sve u svemu, koještarije. Nju Ejdž koji ti se tolikosviđa. Mogu da ti donesem magnete i aromaterapiju, ako želiš. A kad već meditiraš,iskoristi priliku da porazmisliš o razlozima zbog kojih si ovde, na to koliko si kapricioznai zla. Sad se kaješ, znam, ali više nema nazad, možeš da mi se zakuneš da shvataš svojegreške i da mi obećaš da ćeš se promeniti, možeš da mi obećaš šta god ti padne na pamet,ali morala bih da budem budala pa da ti poverujem. A tvrdim ti da budala nisam.

ČETVRTAK, 5.

Nakon što su do kraja saslušali priču o Liju Galespiju, igrači Trboseka jednoglasno odlučiše da osvojim saznanjima obaveste glavnog inspektora. Rano ujutru, Amanda pozva svog oca na mobilnitelefon i ne dobivši odgovor, pozva Petru Hor, koja joj reče da su agenti FBI-ja sazvali sastanak zacelo Odeljenje za ubistva.

– Misle da ih sabotiramo u slučaju Milera. Izgubili su vreme ne postigavši ništa. Ja sam impredložila da iskoriste vreme kao turisti i uzeli su mi to za zlo. Strašno su teški – reče Petra.

– Možda je Miler otišao u Avganistan. Uvek je govorio da mu čast nalaže da se vrati u tu zemlju iispuni neki dug – natuknu joj Amanda u nameri da je zbuni.

– Oni hoće da tražimo Milera, kao da nemamo ništa drugo da radimo. Zašto ga oni nisu pronašli?Zato špijuniraju sve žive. Više ne postoji nikakva privatnost u ovoj prokletoj zemlji, Amanda, kad godnešto kupiš, koristiš telefon, internet ili kreditnu karticu, kad god istreseš nos, ostavljaš trag i vlada zato sazna.

– Jesi li sigurna? – upita je Amanda, uznemirena, jer ako vlada i njen otac saznaju da ona igraTrbosek s Rajanom Milerom, završiće u zatvoru.

– Potpuno sigurna.– Reci mom tati da me pozove čim izađe sa sastanka, hitno je.Bob Martin je pozvao svoju ćerku dvadeset minuta kasnije. Poslednjih dana spavao je u kratkim

etapama na sofi u svojoj kancelariji, hranio se kafom i sendvičima i nije imao vremena da radigimnastiku, telo mu je bilo ukočeno, kao u oklopu, i bio je toliko iznerviran da je sastanak završenurlicima. Mrzeo je Lorejn Barkot, tu ogorčenu ženu, a onaj Napoleon ga je izluđivao svojimbudalaštinama. Amandin glas, koji je i dalje imao moć da ga razneži kao kad je bila mala, donekle mupopravi raspoloženje.

– Nešto si htela da mi kažeš? – upita svoju ćerku.– Prvo mi ti reci svoje novosti.– Prikolica Farkasovih je na depou od decembra, ali niko je još nije pregledao, Odeljenje ima

važnija posla. Analizirali smo sadržaj flaše džina koja se nalazila unutra i izgleda da je u nju sipanksanaks. A znaš li šta smo još pronašli, Amanda?

– Plišanog vuka – odgovori ona.– Album s turističkim fotografijama mesta u kojima su Farkasovi boravili; putovali su po raznim

državama pre nego što su se nastanili u Kaliforniji. Pronađena je i zanimljiva razglednica s potpisomDžoovog brata i datumom od 14. novembra prošle godine, kojom ih poziva da se u decembru vide uSan Francisku.

– Šta tu ima zanimljivo?– Dve stvari. Prvo: na razglednici je slika vuka. Drugo: Džoov brat tvrdi da je nikad nije poslao.– To jest, Vuk im je zakazao susret da bi ih ubio.– Sigurno, ali kao dokaz, ta razglednica je nedovoljna, ništa njome ne bismo dokazali.– Dodaj tome ksanaks i pun mesec.– Recimo da se Vuk pojavio u prikolici s nekim izgovorom, sigurno im je odneo flašu pića na

poklon, jer je znao da su pijanci. U džinu se nalazila droga. Sačekao je da ih to onesvesti, nekih polasata, i odvrnuo ventil za gas pre nego što je otišao. Ostavio je flašu kako bi izgledalo da je to tipičnanesreća dvoje pijanih ljudi, a policija je upravo to i pomislila.

– To nas ne približava Vuku, tata. Ostalo nam je trideset devet sati da spasemo moju mamu.– Znam, kćeri.– I ja imam za tebe nekih novosti – reče mu Amanda onim uzbuđenim glasom koji je poslednjih

nekoliko nedelja naučio da uvažava.Novosti njegove ćerke nisu izneverile očekivanja glavnog inspektora. Smesta je pozvao direktorku

Službe za zaštitu dece, koja mu je preko kurira poslala dosije Lija Galspija s izveštajima koje jeAnželika Larson prikupljala tokom sedam godina koliko je bila zadužena za mladića.

Na zasebnom listu papira ispisanom rukom, socijalna radnica je iznela mišljenje da je Li Galespimnogo propatio, a da je Služba, kao i svi ostali ljudi koji su trebali da mu pomognu, stalno pravilagreške; i sama je osećala da malo toga za njega može da učini. Jedina dobra stvar koja se dogodilaLiju u njegovom nesrećnom životu bilo je životno osiguranje od dvesta pedeset hiljada dolara koje muje ostavila majka. Sud za maloletnike osnovao je poverenički fond i on je mogao da podigne novac saosamnaest godina.

Da bih te malo oraspoložila, donela sam ti čokoladu, istu onu koju ti je poklanjaoKeler. Čudna mešavina, čokolada i čili. Šećer je štetan i goji, mada tebe ne brinukilogrami, zamišljaš da su senzualni, ali upozoraam te da se u četrdesetoj godinipretvaraju u običnu debljinu. Zasad te kilogrami čine šarmantnom. Veoma si lepa. Ne čudi

me što muškarci gube glavu za tobom, Indijana, ali lepota nije poklon, kao u bajkama odobrim vilama, već je prokletstvo. Seti se mita o Jeleni Trojanskoj, koja je izazvala surovrat između Grka i Trojanaca. Prokletstvo se skoro uvek okrene protiv lepotice, kao uslučaju Merilin Monro, seksualnog simbola bez premca, depresivnoj i sklonoj drogama,koja je umrla napuštena i mrtva ležala tri dana pre nego što su pronašli njen leš. Znammnogo o tome, fatalne žene me fasciniraju i odbijaju, privlače me i plaše, kao reptili.Toliko si navikla da privlačiš pažnju da nisi ni svesna patnje koju izazivaš. Koketne ženepoput tebe slobodno šetaju svetom provocirajući, zavodeći i mučeći druge bez ikakvogosećaja odgovornosti ili trunke časti. Ne postoji ništa strašnije od neuzvraćene ljubavi, toti govorim iz iskustva, to je jezivo mučenje, lagana smrt. Pomisli samo, na primer, naGarija Brunsvika, onog dobrog čoveka koji ti je nudio bezuslovnu ljubav, ili na RajanaMilera, koga si odbacila kao smeće, a da i ne pominjemo Alena Kelera, koji je umro zbogtebe. To nije pravedno. Moraš za to da platiš, Indijana. Ovih dana sam te pažljivoproučavala, prvo tvoju narav, ali pogotovo tvoje telo, koje poznajem do detalja, od ožiljkana zadnjici do nabora tvoje vulve. Čak sam ti izbrojala i mladeže.

Li Galespi je dve godine ostao s Konstanteovima, dok na lekarskom pregledu nije otkriveno da mladićima opekotine od cigareta. Iako Galespi nije hteo da kaže šta se dogodilo, Anželika Larson jezaključila da je to sigurno bio didaktički metod Konstanteovih da bi ga naučili da ne mokri u krevetu ipovukla dečaka odande, ali nije uspela da poništi dozvolu Konstanteovima. Malo kasnije, Galespi jeposlat na godinu dana u Kamp za dečake u Arizoni. Anželika Larson je zamolila sudiju Rejčel Rouzenda ponovo razmotri svoju odluku, jer je ta ustanova s paravojnom disciplinom, poznata po surovosti,najmanje odgovarala ranjivom dečaku kakav je bio Galespi, ali se Rouzenova oglušila o njeneprimedbe.

Videvši da su malobrojna pisma koja je dobijala od dečaka cenzurisana crnim flomasterom,socijalna radnica je odlučila da ga poseti u Arizoni. U Kampu za dečake posete nisu bile dozvoljene,ali je ona uspela da dobije dozvolu od Suda za maloletnike. Li je bio bled, mršav i povučen u sebe,imao je modice i posekotine na rukama i nogama, koje su po savetniku, bivšem vojniku po imenu EdStejton, bile uobičajena pojava, jer mladići vežbaju na otvorenom, a osim toga, Li se tuče sa svojimdrugovima koji ga preziru jer samo kukumavči i plače, kao neka curica. „Ali ne zvao se ja Ed Stejton,napraviću od njega muškarca”, dodao je savetnik. Anželika je zahtevala da joj dozvole da nasamoporazgovara s Lijem, ali ništa nije uspela da izvuče iz njega, na sva njena pitanja odgovarao jemehanički da nema na šta da se požali. Ispitala je bolničarku iz popravnog doma, jednu gojaznu iantipatičnu ženu, od koje je saznala da je Galespi bio započeo štrajk glađu, ali da nije prvi koji seposlužio takvim trikovima, i da je brzo odustao shvativši koliko je neprijatno primati hranu na silupreko cevčice u grlu. U svom izveštaju, Larsonova je napisala da je Li Galespi u vrlo lošem stanju, „daliči na zombija”, i dala preporuku da ga odmah premeste iz Kampa za dečake. Ponovo se RejčelRouzen oglušila o njene molbe, nakon čega je u svoje ime podnela prijavu protiv Eda Stejtona, štotakođe ništa nije promenilo. Li Galespi je odslužio svoju jednogodišnju kaznu u paklu.

Kada se vratio u Kaliforniju, Larsonova ga je smestila u dom Džejn i Edgara Fernvuda, uevangelističku porodicu koja ga je primila sa saosećajnošću koju više ni od koga nije očekivao. EdgarFernvud, koji je radio na građevini, uzeo ga je za pomoćnika i mladić je počeo da uči posao; najzad sečinilo da je pronašao jedan siguran dom na svetu. Tokom sledeće dve godine, Li Galespi je dobijaodobre ocene u srednjoj školi i radio sa Fernvudom. Imao je prijatno lice, plavu kosu, bio je nizak imršav za američkog dečaka njegovih godina, stidljiv i usamljen, zabavljao se komedijama, video-

igricama i akcionim filmovima. Jednom prilikom, Anželika Larson ga je upitala da li i dalje misli dasu „dečaci zli, a da su devojčice dobre”, ali Galespi nije znao zašto ga to pita; u sećanju je blokiraoperiod kada je želeo da bude devojčica.

U izveštaju se nalazilo nekoliko fotografija Lija Galespija, poslednja je bila iz 1999. godine, kadaje napunio osamnaest godina i izašao iz nadležnosti Službe za zaštitu dece. Rejčel Rouzen je odlučilada, s obzirom na probleme u ponašanju koje je pokazivao, neće dobijati novac od osiguranja koje mubeše ostavila majka dok ne bude napunio dvadeset jednu godinu. Te godine, Anželika Larson sepenzionisala i otišla da živi na Aljasci.

Glavni inspektor je naredio svojim ljudima da pronađu Lija Galespija, Anželiku Larson iFernvudove.

Donela sam ti koka-kolu, moraš da piješ mnogo tečnosti i malo kofeina će ti dobrodoći. Ne želiš? Hajde, Indi, ne otežavaj. Ako odbijaš da jedeš i piješ jer misliš da ti dajemdrogu, razmisli malo: mogla bih da ti je ubrizgam, kao što sam učinila s antibiotikom.Bila je to dobra mera, spala ti je temperatura i manje krvariš, uskoro ćeš moći danapraviš nekoliko koraka.

Nastaviću moju priču, jer je važno da me upoznaš i shvatiš moju misiju. Ovaj isečak iznovina je od 21. jula 1993. godine. Naslov glasi: „Devojčica umalo nije umrla od gladidok ju je majka držala zatvorenu” i potom idu dva stupca prepuna laži. Piše da je nekažena bez dokumenata umrla u bolnici ne otkrivši postojanje svoje ćerke i mesec danakasnije, policija je pronašla devojčicu od jedanaest godina, koja je celog života živela kaozatvorenik pod ključem i… Piše da su zatekli jeziv prizor. Kakve laži! Ja sam bila tamo itvrdim ti da je sve bilo čisto i uredno, nije bilo ničeg jezivog. Osim toga, nije prošlo mesecdana nego samo tri nedelje, i moja sirota majka nije kriva za ono što se dogodilo.Otkazalo joj je srce i nikad nije povratila svest, kako je bilo kome mogla da kaže da samostala sama? Sećam se odlično šta se dogodilo. Ona je kao i obično izašla ujutru, ostavilami spremljen doručak i podsetila me da zaključam obe brave na vratima i da nikome nizbog čega ne otvaram vrata. Kad se nije vratila u uobičajeno vreme, pomislila sam da sezadržala na poslu, pojela sam tanjir žitarica s mlekom i počela da gledam televiziju doknisam zaspala. Probudila sam se vrlo kasno, a ona se još ne beše vratila, i onda sampočela da se plašim, jer me mama nikada nije ostavljala samu tako dugo i nikad nijednunoć nije provela van kuće. Sutradan sam je čekala zureći u sat, moleći se i moleći, zovućije srcem. Od nje sam uvek dobijala instrukcije da ne odgovaram na telefon, ali sam tadaodlučila da se javim ako zazvoni, jer ako se nešto dogodilo mojoj majci, sigurno će mepozvati. Ali nije me zvala, a nije se vratila ni uveče ni narednog jutra; tako su prolazilidani, koje sam brojala jedan po jedan na kalendaru koji smo držale na frižideru. Nestalomi je hrane, na kraju sam počela da jedem pastu za zube, pokvašen papir, jednom rečju,sve što sam mogla da stavim u usta. Poslednjih pet ili šest dana ostala mi je samo voda.Bila sam očajna, nisam mogla da shvatim zašto me je mama napustila. Padalo mi je napamet milion objašnjenja: ona me time iskušava da vidi koliko sam poslušna i jaka; mojumamu su napali banditi ili ju je uhapsila policija; to mi je kazna za nešto loše što samnesvesno učinila. Koliko ću dana još moći da izdržim? Izračunala sam vrlo malo, jer ćupresvisnuti od gladi i straha. Molila sam se i dozivala svoju mamu. Mnogo sam plakala isvoje suze posvećivala Isusu. U to vreme bila sam veoma religiozna, kao moja mama, aliviše ne verujem ni u šta; videla sam previše zla na ovom svetu da bih verovala u Boga.

Kasnije, kada su me pronašli, svi su me pitali jedno te isto: zašto nisi izašla iz stana?,zašto nisi zvala pomoć? A činjenica je da nisam imala kome da se obratim. Nismo imalerodbinu, ni prijatelje, a ni susede nismo poznavale. Ja sam znala da u hitnim slučajevimatreba pozvati 911, ali nikad nisam koristila telefon i užasavala sam se pomisli darazgovaram s nekim nepoznatim.

Na kraju, dvadeset dva dana kasnije, stigla je pomoć. Čula sam lupanje na vratima ipovike da otvorim, bila je to policija. To me je još više uplašilo, jer mi je mama utuvila uglavu da je policija najgora od svega, i da nikada, ni pod kakvim okolnostima, ne treba daprilazim nekome u uniformi. Sakrila sam se u ormanu, koji mi je postao sklonište, tamosam napravila gnezdo od odeće. Ušli su kroz prozor, razbili staklo, upali u stan… Kasnijesu me odveli u bolnicu, ponašali se prema meni kao prema zamorčetu, podvrgli meponižavajućim ispitivanjima, naterali me da se obučem kao dečak, niko se na mene nijesažalio. Najsuroviji je bio Ričard Ešton, koji je na meni vršio eksperimente: davao mi jedrogu, hipnotisao me, zbunjivao me, a potom dao dijagnozu da sam luda. Znaš li šta jeelektrokonvulzivna terapija, Indi? Nešto strašno, neopisivo. Pravedno je da Ešton to osetina sopstvenoj koži, zato sam ga ubila strujom.

Bila sam u raznim domovima, ali ni u jednom nisam mogla da izdržim, jer sam bilanavikla na maminu ljubav i da me odgaja sama; ostala deca su me nervirala, bila suprljava i neuredna, uzimala su moje stvari. Kod Konstanteovih mi je bilo najgore. U tovreme Majkl Konstante je još uvek pio, a kad je bio pijan ponašao se zastrašujuće; bio jezadužen za šestoro dece, svi su bili prekaljeniji od mene, ali na meni je posebno iskaljivaobes, nije mogao očima da me vidi, da samo znaš kako me je kažnjavao! Žena mu je bilapodjednako zla kao on. Oboje su zaslužili smrtnu kaznu zbog svojih zločina, to sam imrekla. Bili su drogirani, ali svesni, prepoznali su me i znali šta će im se dogoditi. Svihosmoro osuđenih imali su vremena da me saslušaju i svima sam im objasnila zašto ćeumreti, osim Alenu Keleru, jer je cijanid vrlo brzo delovao.

Znaš li koji je danas dan, Indijana? Četvrtak, 5. april. Sutra je Veliki petak i hrišćaniobeležavaju Isusovo razapinjanje na krst. U vreme Rimljana, razapinjanje na krst bilo jeuobičajen način pogubljenja.

Blejk Džekson, koji danima nije išao na posao, projurio je kroz apoteku da proveri da li je sve na svommestu; imao je poverenja u svoje radnike, ali šefovo budno oko nikad nije naodmet. U trenutkuinspiracije odlučio je da ponovo pozove Anželiku Larson, prema kojoj je osetio neobičnu naklonost.Nije bio sklon brzom zaljubljivanju, osećao je pravi strah od sentimentalnih petljavina, ali sAnželikom nije bilo ni najmanje opasnosti: delilo ih je otprilike pet hiljada kilometara raznoraznogreljefa. Zamišljao ju je ogrnutu krznom kako malim Inuitima pokazuje abecedu, sa sankama koje sudovukli psi do ulaza u iglo. Zatvorio se u svoju malu kancelariju i okrenuo broj. Žena se nije začudilašto je navodni pisac zove već drugi put u roku od nekoliko sati.

– Razmišljao sam o Liju Galespiju… – reče Blejk, besan na sebe što nije pripremio nekointeligentnije pitanje.

– To je tako tužna priča. Nadam se da će vam biti od koristi za roman.– Biće to okosnica celog romana, Anželika, to mogu da vam tvrdim.– Drago mi je da mogu da dam svoj mali doprinos.– Ali moram da vam priznam da još nisam napisao knjigu, tek osmišljavam sadržaj.– Aha. Ima li naslov?

– Trbosek.– Jel’ to krimi roman?– Može se tako reći. Volite li taj žanr?– Više volim druge, iskreno da vam kažem, ali vaš roman ću svakako pročitati.– Poslaću vam ga čim izađe iz štampe. Kažite mi, Anželika, sećate li se još nečega o Galespiju što

bi mi bilo od koristi?– Hm… Sećam se, Blejk. Postoji jedna pojedinost koja možda nema mnogo značaja, ali ću vam je

u svakom slučaju ispričati. Da li snimate?– Beležim, ako nemate ništa protiv. Koja je to pojedinost?– Oduvek sam sumnjala da je Merion Galespi Liova majka. Kada je umrla, Merion je imala

šezdeset jednu godinu, a dečaku je bilo jedanaest, što bi značilo da ga je rodila s pedeset godina, osimako nije došlo do neke greške s krštenicama.

– Nije isključeno, sad postoje tretmani plodnosti. U Kaliforniji svaki čas možete da viditepedesetogodišnjakinje kako guraju kolica s trojkama.

– Ovde na Aljasci ne. U slučaju Merion, zvuči mi malo verovatno da se podvrgavala tretmanimaplodnosti jer je bila lošeg zdravlja i sama. Osim toga, obdukcijom je utvrđeno da joj je urađenahisterektomija. Niko nije otkrio gde ni kada je izvršena operacija.

– Zašto niste izložili svoje sumnje, Anželika? Mogli su dečaku da urade DNK analizu.– Zbog životnog osiguranja. Pomislila sam da bi, ukoliko bi postojale sumnje o korisniku, Li

mogao da izgubi novac koji mu je ostavila Merion. Poslednji put kad sam razgovarala s Lijem, zaBožić 2006. godine, rekla sam mu da je Merion bila gojazna, bolovala od dijabetesa, visokog pritiska isrčanih problema, i da su te bolesti uglavnom nasledne. On mi je tvrdio da je bila odličnog zdravlja.Pomenula sam mu usput da ga je Merion dobila u godinama kad većina žena već prođe krozmenopauzu i upitala ga za histerektomiju. Odgovorio mi je da ne zna ništa o tome, ali da je i njemubilo čudno što je njegova majka toliko starija.

– Imate li neku dobru fotografiju dečaka, Anželika?– Imam ih dosta, ali najbolja je jedna koju su mi poslali Fernvudovi onoga dana kad je Li mogao

da podigne ček od životnog osiguranja. Mogu odmah da vam je pošaljem. Kažite mi svoju imejladresu.

– Ne umem da vam objasnim koliko ste mi pomogli, Anželika. Mogu li ponovo da vas pozovemukoliko budem imao nekih pitanja?

– Naravno, Blejk. Pravo je zadovoljstvo razgovarati s vama.Deda prekinu vezu i pozva bivšeg zeta i unuku. Bob Martin je tada već imao na stolu prvi izveštaj

o Farkasovima i dok je slušao, poredio je ono što govori Blejk Džekson s onim što je saznao oFarkasovima. Ne prekidajući vezu, napisa na papiru ime Merion Galespi i grad Tuskaluza, dodadeznak pitanja, i pruži ga Petri Hor, koja je stupila u vezu s bazom podataka. Inspektor ispriča svombivšem tastu da su Farkasovi bili iz Tuskaluze, Alabama, da su imali manje probleme sa zakonom –posedovanje droge, krađe, vožnja u alkoholisanom stanju – i da su privremeno živeli u raznimdržavama. Godine 1986, u Pensakoli, Florida, umrla im je ćerka od pet nedelja, ugušena ćebetom, doksu oni bili u baru; devojčicu su ostavili samu. Odležali su godinu dana u zatvoru zbog nemara.Preselili su se u Del Rio, Teksas, gde su živeli tri godine, potom u Sokoru, Novi Meksiko, gde suostali do 1997. godine. Džo je povremeno radio kao fizikalac, a Šeron kao konobarica. Nastavili su dase sele ka zapadu, ostajući svuda kratko vreme, dok se 1999. godine nisu nastanili u Santa Barbari.

– A obrati pažnju na ovo, Blejk: 1984. su im oteli sina od dve godine pod nerazjašnjenimokolnostima – dodade inspektor. – Dečak je tri puta završio u bolnici, prvo s deset meseci zbog

opekotine na ruci i modrica, roditelji su rekli da je pao. Osam meseci kasnije dobio je zapaljenjepluća, primljen je u Urgentni centar s temperaturom i neuhranjenošću. Policija je saslušala roditelje,ali nije podneta tužba protiv njih. Treći put dečaku je bilo dve godine i imao je povredu glave,modrice i polomljena rebra; prema rečima roditelja, udario ga je motocikl koji je pobegao s licamesta. Tri dana nakon što je izašao iz bolnice, dečak je nestao. Farkasovi su delovali vrlo uznemirenoi tvrdili su da je njihov sin otet. Nikada ga nisu pronašli.

– Na šta ciljaš, Bobe? Da bi taj dečak mogao da bude Li Galespi? – upita ga Blejk Džekson.– Ako je Li Galespi Vuk, a Farkasovi takođe njegove žrtve, kao što verujemo, onda mora da

postoji veza između njih. Sačekaj trenutak, dolazi Petra i donosi nešto o Merion Galespi.Bob Martin na brzinu pregleda nekoliko listova papira koje mu je donela pomoćnica i pročita deo

koji je zanimao Blejka Džeksona: Godine 1984, Merion Galespi je radila kao bolničarka naPedijatrijskom odeljenju u Opštoj bolnici u Tuskaluzi. Te godine je iznenada dala otkaz i otišla u grad.Ništa se nije znalo o njoj do njene smrti, 1993. godine, u Dejli Sitiju, kada se pojavljuje kao majkaLija Galespija.

– Nemamo šta više da tražimo, Bobe – reče Blejk Džekson. – Merion je otela dečaka da bi gaspasla od zlostavljanja roditelja. Starija žena, usedelica, bez dece, mislim da se to dete pretvorilo usmisao njenog života. Menjala je mesto boravka i podizala ga kao devojčicu zatvorenog u kući da biga sakrila. Sirota žena, sigurno je živela u strahu da bi vlasti svakog trenutka mogle da joj ga oduzmu.Siguran sam da je mnogo volela dečaka.

Tokom sledećih nekoliko sati, glavni inspektor je ustanovio da je Lija Galespija podjednako teškopronaći kao i Kerol Andervoter. Fernvudovi, kao i Anželika Larson, nisu čuli ništa o njemu od 2006.godine. Te godine, Li je uložio polovinu novca koji je dobio od osiguranja u jednu kuću u lošem stanjuu Ulici Kastro, koju je uredio za četiri meseca i prodao je paru gejeva, sa više od sto hiljada dolarazarade. U poslednjoj poruci za Božić saopštio je da na neko vreme odlazi da iskuša sreću u Kostariki.Međutim, u Imigracionom nije postojao zapis o pasošu pod tim imenom. Mogli su da uđu u traggrađevinskoj dozvoli ili imovinskom registru iz godine 2004, koji bi još bili važeći, ali nisu pronašliugovore s njegovim potpisom, osim za kuću u Ulici Kastro.

Složićeš se sa mnom, Indijana, da roditelji nisu oni koji te začnu, već oni koji teodgajaju. Mene je odgajila Merion Galespi, ona mi je bila jedina majka. Ovi drugi, Šeroni Džo Farkas, nikad se nisu ponašali kao moji roditelji, bili su pijanice i skitnice, zbogčijeg je nemara umrla moja sestrica, a mene su toliko tukli da bi me, da nije bilo MerionGalespi koja me je spasla, sigurno na kraju ubili. Tražila sam ih dok ih nisam pronašla, aonda sam čekala. Stupila sam s njima u kontakt prošle godine, kad sam već sve bilapripremila za izvršenje zadatka. A onda sam otišla kod njih. Da si samo videla kako su biliganuti kad su ugledali svog izgubljenog sina! Nisu ni slutili kakvo sam im iznenađenjepripremila.

Kakva zver može da tuče bebu? Ti si majka, Indijana, poznata ti je zaštitnička ljubavkoju deca bude u čoveku, to je biološki nagon, samo izvitoperena stvorenja, kakvi suFarkasovi, zlostavljaju svoju decu. A kad već pričamo o deci, moram da ti čestitam zaAmandu, ta devojka je vrlo inteligentna, to ti govorim s divljenjem i poštovanjem. Imaanalitički um, kao ja. Voli intelektualne izazove; ja takođe. Ne plašim se Boba Martina injegovih ljudi, oni su nesposobni, kao i svi policajci, rešavaju samo jedno od tri ubistva,što ne znači da uvek uhapse i osude pravog krivca. Mnogo je lakše prevariti policiju negotvoju ćerku.

Tvrdim ti da se ja ne uklapam u profil psihopate, kako su me okvalifikovali. Ja samracionalna osoba, pristojna i obrazovana, čitam, informišem se i učim. Godinama samplanirala svoju misiju, a kad je jednom ispunim, vratiću se svom uobičajenom životudaleko odavde. Misija je, zapravo, trebalo da bude okončana u februaru, ubistvom RejčelRouzen, poslednjom osuđenom na spisku, ali ti si mi poremetila planove i bila samprimorana da sklonim s puta Alena Kelera. To je bila odluka u poslednjem trenutku, nisammogla da izvršim pripreme isto onako pažljivo kao u ostalim slučajevima. Idealno bi biloda je tvoj ljubavnik umro u San Francisku, tačno na vreme propisano za njega. Ako hoćešda znaš zašto je on morao da umre, odgovor je da si ti za to kriva: umro je jer si sepomirila s njim. Mesecima sam morala da te slušam kako pričaš o Keleru, a onda oMileru. Od tvojih ljubavnih jada i intimnih ispovesti prevrtao mi se želudac, ali sam svepamtila da bih kasnije iskoristila. Ti si tip žene koja ne može da živi bez muškarca: čim siprekinula s Kelerom, odjurila si Mileru u naručje. Totalno si me razočarala, Indijana,gadiš mi se.

On je bio vojnik koji je morao da umre da bi ti bila slobodna, ali spasao se jer si gaostavila na cedilu bez ikakvog objašnjenja. Mogla si da mu kažeš istinu. Zašto mu nisirekla da si zatrudnela s Kelerom? Kakav ti je bio plan? Da abortiraš? Znala si da Kelernikada nije želeo decu. Ili si mislila da ubediš Milera da je dete njegovo? Ne verujem daćeš uspeti da mu kažeš, ali verujem da njega to ne bi pokolebalo; prihvatio bi dete drugogmuškarca, pošto se to uklapa u njegov kompleks heroja. Mnogo sam se zabavljala snatalnom kartom koju je sačinila Seleste Roko.

Poznavajući tebe, Indijana, mislim da ti je plan bio da sama odgajaš dete, kako ti jesavetovao tvoj otac. Samo smo nas dvoje znali za tu tajnu, tvoj otac i ja, i nijedno od nasdvoje nije moglo da predvidi Kelerovu reakciju. Kad te je zamolio da se udaš za njega ukafeu „Rosini”, on nije imao pojma o trudnoći, a ti si je tek bila otkrila. Dva dana kasnije,kad si mu rekla, čovek je počeo da cmizdri pri pomisli da će postati otac, nešto što jemislio da mu se nikad neće dogoditi. Bilo je to pravo čudo. Ubedio te je da prihvatišnjegov prsten. Kakva li je to samo smešna scena bila!

Nikad mi nije bila namera da ti izazovem pobačaj, Indijana, bila je to slučajnost.Samo jedna doza ketamina da bi krenula sa mnom ovamo bila bi bezopasna, ali kasnijesam morala nekoliko dana da te drogiram i sigurno je to izazvalo pobačaj. Kako si mesamo prepala! U ponedeljak, kad sam došla da te vidim, pronašla sam te u lokvi krvi iumalo se nisam onesvestila, ne podnosim krv. Plašila sam se najgoreg, da si rešila da seubiješ, ali sam se onda setila trudnoće. U tvojim godinama procenat spontanih pobačajaje deset do dvadeset posto, i to je prirodan proces koji retko kada zahteva intervenciju.Temperatura me je zabrinula, ali nju smo izlečili antibioticima. Dobro sam te čuvala,Indi, znaš i sama da neću dozvoliti da iskrvariš nasmrt, imam za tebe drugačije planove.

Pogledavši fotografiju Lija Galespija, koju Anželika Larson beše poslala njenom dedi, Amanda osetiprobadanje u stomaku i metalni ukus u ustima, ukus krvi. Bila je sigurna da poznaje tu osobu, ali nijemogla da se seti odakle. Nakon što je u glavi preturila sve mogućnosti i odustala, obratila se svomededi, koji joj odmah reče da mu liči na gospođu koja boluje od raka i koja im je poklonila Spasimotune.

Deni Dianđelo, uvek teatralan u svojim reakcijama, dočekao ih je s beskrajnom ljubavlju. Nijezaboravio da ga je Blejk Džekson negovao u svojoj kući kad je bio bolestan. Prolivao je suze od tuge

zbog tragedije koja ih je sve zadesila. Nemoguće da je Indijana nestala bez traga, oteli su jevanzemaljci, kako drugačije objasniti… Amanda ga prekinu stavivši mu fotografiju ispred očiju.

– Ko je ovo, Deni? – upita ga.– Rekao bih da je to ona Kerol, Indijanina prijateljica, kad je bila mlada.– Ovo je muškarac – reče mu Blejk.– Ali i Kerol. Sličnost je očigledna, svako bi primetio.– Muškarac? Moja mama nije primetila, a ni mi! – uzviknu Amanda.– Nije? Mislio sam da Indijana zna. Tvoja mama kao da je mesečar, draga, ništa ne primećuje.

Sačekajte, imam jednu fotografiju Kerol, napravila ju je Lulu. Poznajete li Lulu Gardner? Sigurno jeznate, stalno se mota ovuda. To je jedna ekstravagantna starica koja se bavi fotografisanjem NortBiča.

Brzo ode u pravcu kuhinje i nekoliko minuta kasnije pojavi se s polaroid fotografijom u boji, nakojoj su se videle Indijana i Kerol za stolom u blizini prozora i Deni kako pozira pomaljajući se izanjih.

– Transformacije su delikatna umetnost – objasni im Deni. – Ima muškaraca koji se oblače kaožene lepših od manekenki, ali su takvi retki, obično se jasno primećuje. Kerol i ne pokušava da budelepa, dovoljno je da se oseća kao žensko. Odabrala je ofucan stil, demodiran, koji najbolje sakrivatelo. Svako može ružno da se oblači. Eh, ne bi trebalo tako da govorim o nekome ko ima rak. Mada jojto u stvari pomaže, jer tako može da nosi periku i stavlja marame na glavu. A možda i nema rak,možda je sve izmislila da bi se pretvarala da je žensko i privukla pažnju. To sa izmišljenim bolestimaima ime…

– Minhauzenov sindrom – umeša se Blejk, koji je, kao farmaceut, svašta video.– Tako je. Transformistima najveći problem predstavlja glas, zbog boje, muškarcima je dublji

nego ženama. Zato Kerol govori šapatom.– Moja mama misli da je to zbog hemoterapije.– Ma kakvi! To je stari trik, svi govore kao pokojna Žaklina Kenedi.– Tip sa fotografije ima svetle oči, a Keroline su tamne – reče Amanda.– Ne znam zašto stavlja kontaktna sočiva boje kafe, grozno joj stoje, oči joj izgledaju buljavo.– Jesi li viđao Kerol ovde?– Sad kad me to pitaš, Amanda, mislim da je nisam video nekoliko dana. Ako je vidim, reći ću joj

da te pozove.– Ne verujem da će se pojaviti, Deni.

Dugo se nisam oblačio kao žensko, Indi, i to sam učinio samo zbog tebe, da steknemtvoje poverenje. Morao sam da se približim inspektoru Martinu, bili su mi potrebni detaljiistrage, jer ono malo što objave mediji uglavnom je netačno, i pretpostavio sam da ćeš miti u tome biti od koristi. Ti i Bob Martin ste neobičan razveden par; malo ljudi u braku sutako dobri prijatelji kao vas dvoje. Ali nije to bio jedini razlog: nadao sam se da ćeš mezavoleti i da ćeš zavisiti od mene. Jesi li primetila da nemaš nijednu prijateljicu? Skorosvi tvoji prijatelji su muškarci, kao onaj šepavi vojnik; bila ti je potrebna prijateljica. Rakje bio genijalna ideja, priznaj, jer u tvojoj silnoj želji da mi pomogneš, postala si jošneopreznija nego inače. Kako si mogla da posumnjaš u jednu nesrećnicu koja boluje odraka u završnoj fazi? Iz tebe je bilo lako izvući informaciju, ali nisam ni sanjao da će mipomoći i tvoja ćerka; da verujem u sreću, rekao bih da je to bio poklon s neba, ali viševolim da verujem da je moja strategija dala rezultate. S izgovorom da želim da čujem kako

je Spasimo tune – kakvo čudno ime za ljubimca – posetio sam tvoju ćerku i razgovaralismo telefonom. Oduvek sam bio vrlo oprezan, da te ne bih uznemirio, ali smo utelefonskim razgovorima pričali o onoj njenoj igri Trbosek i ona me je svakodnevnoobaveštavala o svojim najnovijim otkrićima. Nije bila ni svesna kakvu mi uslugu čini.

Iz kafea „Rosini”, deda i unuka odjuriše u Odeljenje za ubistva s fotografijom Kerol Andervoter kojuim beše dao Deni. Amanda je bila toliko utučena, zamišljajući koliko ta osoba zna o njenoj majci, danije bila u stanju ni da progovori, tako da je Blejk preuzeo reč i Bobu Martinu objasnio da je Kerolzapravo Li Galespi. Inspektor je hitno okupio svoje detektive i dva kriminalistička psihologa izOdeljenja, a potom telefonom pozvao Semjuela Hamiltona, koji je stigao za petnaest minuta. Sve jeukazivalo na to da je Li Galespi počinilac ubistava i odgovoran za Indijanin nestanak. Zaključiše da jeGalespi godinama pothranjivao ideju da će se osvetiti osobama koje su ga zlostavljale, ali se nijeusudio da to sprovede u delo sve dok mu Anželika Larson nije pomenula mogućnost da MerionGalespi, jedina osoba koja ga je zaista volela u životu, nije njegova majka. Potražio je svoje biološkeroditelje i kad je uspeo da ih identifikuje, saznao je da su njihove nesreće počele istog dana kada se onrodio, potom je napustio posao i svoje prijatelje, legalno nestao i sledećih šest godina posvetio sepripremama za ono što je u njegovim očima predstavljalo ispunjenje pravde: osloboditi svet bezočnihljudi i sprečiti stradanje druge dece. Živeo je skromno i čuvao svoj novac, mogao je da preživi doizvršenja svog zadatka, planirajući u svakom trenutku svako ubistvo, od nabavke droge i oružja, doosmišljavanja načina kako da ih izvrši a da ne ostavi trag.

– Galespi je sâm sebe izbrisao sa lica zemlje, da bi se prošle godine pojavio i ubio Eda Stejtona –reče inspektor.

– Pretvoren u Kerol Andervoter – dodade Blejk Džekson.– Ne verujem da je počinio ubistva prerušen u žensko. U detinjstvu mu je Merion Galespi utuvila u

glavu da su „devojčice dobre, a dečaci zli”. Verovatnije je da ih je počinio kao muškarac – natuknujedan od psihologa.

– Zašto se onda oblačio kao žensko?– Teško je to znati. Možda je transformista.– Ili je to radio da bi se sprijateljio s Indijanom. Kerol Andervoter, to jest Li Galespi, opsednut je

mojoj ćerkom – objasni Blejk Džekson. – Mislim da joj je Galespi, odeven kao Kerol, doneo časopis ukojem se Alen Keler pojavio s drugom ženom, što je dovelo do raskida njihove veze.

– Imamo osvetu kao motiv svih ubistava, osim u slučaju Kelera – reče inspektor.– Ubica je isti, ali je motiv drugačiji. Kelera je ubio iz ljubomore – reče drugi psiholog.Blejk objasni da je Indijana imala poverenja u Kerol i da ju je upućivala u svoju intimu. Ponekad

ju je Kerol/Li čekala u prijemnom delu ordinacije, dok se ona bavila drugim pacijentima. Imala jemnogo prilika da uđe u njen računar, pročita poštu, vidi raspored i ubaci video-snimkesadomazohizma i vuka.

– Često sam ih viđao zajedno u kafeu „Rosini” – dodade Semjuel Hamilton. – U četvrtak, 8. marta,Indijana je sigurno ispričala Kerol da će večerati s Kelerom u San Francisku, kao što joj je pričala isve druge stvari iz svog života. Kerol/Li je imala celo popodne da ode u Napu, uđe u Kelerovu kuću isipa cijanid u čašu, potom se sakrila da ga sačeka, uveri se da je mrtav i u njega ispali strelu.

– Ali nije očekivala da će se pojaviti Rajan Miler da razgovara s Kelerom. Sigurno ga je videla, iliga je barem čula iz svog skrovišta – natuknu Amanda.

– Kako znaš kada je Miler otišao u tu kuću? – upita je otac, koji je već tri nedelje sumnjao da ćerkanešto krije od njega; možda je krajnje vreme da počne da prati njen računar i prisluškuje joj telefon.

– To je čista logika – prekide ga brzo deda. – Miler je Kelera pronašao živog, svađali su se, udarioga je i otišao, ostavivši svuda svoje otiske. Kao poručeno za ubicu. Potom je Keler popio otrovanuvodu i odmah umro. Ali nije mi jasno zašto je ispalio strelu u njegov leš.

– Za Lija Galespija to je takođe bilo pogubljenje – objasni jedan od psihologa. – Alen Keler ga jepovredio, oteo mu Indijanu i morao je da plati za to. Strela ispaljena u srce je jasna poruka: Kupidonpretvoren u dželata. To je slično sodomizovanju Stejtonovog leša, odnosi se na ono što je taj čovekradio njemu u Kampu za dečake, kao i opekotine na Konstanteovima, kao što su oni njega gorelicigaretama kad je mokrio u krevetu.

– Mateus Perejra je poslednja osoba koja je videla Indijanu i Kerol u petak uveče – reče SemjuelHamilton. – Razgovarao sam s Perejrom, jer mi se nešto neprekidno vrzma po glavi.

– Šta to? – upita inspektor.– Kerol je slikaru rekla da idu u bioskop, ali prema rečima gospodina Džeksona, Indijana je

petkom uvek večerala kod kuće.– Da bi videla Amandu kad dođe iz škole. Gospodin Hamilton je u pravu, Indijana nikad u petak ne

bi otišla u bioskop – složi se deda.– Indijana je visoka i snažna, Kerol ne bi mogla da je odvede na silu – umeša se inspektor.– Osim ako joj nije dala onu drogu koja potpuno parališe volju i izaziva amneziju, onu koja se

koristi za silovanje, na primer – odvrati Hamilton. – Perejri nije bilo nimalo čudno što dve prijateljicevidi zajedno, ali kad sam mu pomenuo mogućnost da je Indijana bila drogirana, potvrdio mi je da jebila pomalo odsutna, da mu nije otpozdravila i da ju je Kerol vodila držeći je podruku.

U jedanaest sati i petnaest minuta uveče, svi su već bili umorni i izgladneli, ali nikome nije padalona pamet da nešto pojede ili odspava. Amanda nije morala da gleda na zidni sat u kancelariji svog oca,već dve godine je vežbala da pogađa vreme: njenoj majci je ostalo još dvadeset četiri sata i četrdesetpet minuta života.

Ni Rajan Miler nije spavao te noći. Bio je udubljen u svoj računar, tražeći nit kojom bi raspetljao čvornepoznanica koji je držao u rukama. Imao je programe koje je koristio u svom poslu, koji su muomogućavali pristup svim mogućim informacijama na svetu, od najpoverljivijih do najtrivijalnijih. Zasamo nekoliko minuta mogao je da sazna o čemu se razgovaralo na nedavnom sastanku direktoraEkson Mobila, Petro Čajne i Saudi Aramka, ili šta je za ručak bilo na jelovniku Boljšog teatra.Problem nije bio pronaći odgovor, već postaviti pravo pitanje.

Deniz Vest je žrtvovala jedno od svojih pilića da bi mu napravila ukusan paprikaš, koji mu jeostavila u kuhinji s veknom integralnog hleba, kako bi pregurao noć. „Nek ti je sa srećom, sine”, rečepoljubivši ga u čelo, i Rajan, koji je već dve nedelje bio s njom ali se još ne beše navikao na spontanunežnost, pocrvene. Preko dana osećala se toplota ranog proleća, ali su noći i dalje bile hladne i odnaglih promena temperature škripale su drvene daske u kući, kao artritična starica. Jedini izvor toplotebio je kamin u dnevnom boravku, koji nije bio od velike pomoći, i jedna peć na gas, koju je Denizvukla za sobom iz prostorije u prostoriju, u zavisnosti od toga gde bi se smestila; Rajanu Mileru,naviknutom na svoj ledeni loft, nije bila potrebna. Žena ode u krevet i ostavi ga udubljenog u računar,s Atilom ispruženim kraj njegovih nogu. Pošto je psu bilo dozvoljeno da trči samo u okviru onogDenizinog jednog i po hektara, jer bi dalje previše privlačio pažnju, bio se ugojio, a od kada je delioprostor s dva psa mezimca i nekoliko mačaka, prvi put u svom surovom vojničkom životu mahao jerepom i osmehivao se kao običan retriver.

U dva sata ujutru, Miler je pojeo pileći paprikaš, koji je podelio sa psom. Uradio je svoje ćigongvežbe, ali nije uspevao da se usredsredi. Misli su mu letele s jedne stvari na drugu. Nije mogao da

razmišlja, misli su mu se brkale, a Indijanin lik prekidao je tok svakog razmišljanja. Gorela mu jekoža, imao je želju da viče, da šakama udara o zid; želeo je akciju, bile su mu potrebne instrukcije,odlučno naređenje, vidljiv neprijatelj. To čekanje bez određenog cilja bilo je mnogo gore od izgaranjau najkrvavijoj borbi. „Moram da se smirim, Atila. U ovakvom stanju nisam ni od kakve koristi.” Sastrašnom težinom poraza, bacio se na sofu kako bi naterao sebe da malo odspava. Pokušao je da dišeonako kako ga beše naučila Indijana, obraćajući pažnju na svaki udisaj i svaki izdisaj, i da se opustikako ga beše naučio njegov učitelj ćigonga. Prošlo je dvadeset minuta a da nije uspeo da zaspi.

I tada, u blagom crvenkastom odsjaju poslednjih žeravica u kaminu, ugleda dve siluete, devojčicuod desetak godina u dugačkoj suknji i sa šalom na glavi, koja je držala za ruku jednog malog dečaka.Rajan Miler ostade ukočen, ne trepćući i ne dišući, da ih ne uplaši. Vizija je trajala neodređeno vreme,možda tek nekoliko sekundi, ali bila je jasna kao da deca behu došla iz Avganistana da ga posete.Ranije ih je viđao onakve kakvi su bili tokom rata, 2006. godine, sakrivene u rupi: četvorogodišnjudevojčicu i bebu. Ali te noći, u kući Deniz Vest, to nisu bile utvare iz prošlosti, već oni, Šarbat i njenbrat, kakvi su bili u tom trenutku, šest godina kasnije. Kad su se deca povukla, neprimetno kao i uvek,vojnik oseti kako popušta kandža koja mu je čupala srce dugih šest godina i on poče da jeca odolakšanja i zahvalnosti što su Šarbat i njen brat živi, što su se spasli od užasa rata, čekajući ga idozivajući. Obećao im je da će doći po njih čim ispuni svoj poslednji zadatak mornaričke foke: čimspase jedinu ženu koju je mogao da voli.

Minut kasnije, Miler iznenada utonu u san. Zaspao je s obrazima vlažnim od suza.

Nadam se da ćeš mi oprostiti što sam te pridobio ulogom Kerol, već sam ti objasnio danije bilo zlonamerno. Samo sam želeo da ti se približim. Više puta sam pomislio da sishvatila da je Kerol muškarac i jednostavno prihvatila situaciju, kao što prihvataš gotovosve, ali ti zapravo nikada nisi imala želju da me pažljivije pogledaš, da me bolje upoznaš.Za tebe je naše prijateljstvo bilo površno, ali meni je bilo važno koliko i moja misija.

Kao što ćeš i sama shvatiti, uklanjanje Eda Stejtona, Farkasovih, Konstanteovih,Ričarda Eštona i Rejčel Rouzen nije moglo da prođe nezapaženo, najvažnije je bilo dajavnost sazna. Mogao sam to da učinim na način koji bi ličio na nesrećne slučajeve, nikose ne bi mučio da vodi istragu i ja ne bih imao zbog čega da brinem, ali meni je uveknamera bila da ostale pokvarenjake poput njih naučim lekciju, i pokažem im da im nijemesto u društvu. Moralo je da bude krajnje očigledno da je mojim žrtvama presuđeno, dasu osuđene na smrt i da su pogubljene. Uspeo sam to u svim slučajevima, iako mi planumalo nije propao s Farkasovima, jer policija nije analizirala sadržaj džina, uprkos tomešto sam flašu namerno ostavio u prikolici. Upravo sam saznao da je tvoj bivši muž najzadotkrio da je u piću bilo droge. Posle tri meseca! To ti je dokaz koliko je policijanesposobna.

Deo mog plana bio je da se vest pojavi u medijima i da uznemiri one s nečistomsavešću, ali su novinari lenji ili su ljudi nezainteresovani. Morao sam da pronađem načinda privučem pažnju. U septembru prošle godine, nepunih mesec dana pre prvogpogubljenja, ubistva Eda Stejtona, video sam na televiziji Seleste Roko u dnevnomhoroskopu. Žena je odlična, treba to reći, uspela je da me osvoji, iako ne verujem uastrologiju; nije čudo što joj je emisija toliko popularna. Palo mi je na pamet da jeiskoristim kako bih dao potreban publicitet svojoj misiji i poslao joj četiri kratke porukerekavši joj da će u San Francisku biti krvoprolića. Pretpostavljam da je prvu odbacila kaoneslanu šalu; drugu, kao čin nekog ludaka, ali mora da su joj sledeće već ozbiljno

zaokupile pažnju i, ako je profesionalac kakav za sebe tvrdi da jeste, proučila je zvezde.Ne zaboravi sugestiju, Indijana, koja je vrlo moćan faktor. Rokova je u astrologiji

tražila ono što je želela da pronađe: dokaz krvoprolića nagoveštenog u porukama koje jedobila. I pronašla ga je, naravno, isto kao što ti vidiš istine u svom horoskopu. Prognozesu vrlo neodređene i oni koji, kao ti, veruju u astrologiju, tumače ih u skladu sa svojimželjama. Roko je možda videla proročanstvo ispisano krvlju u potpisu i odlučila daupozori javnost, upravo ono što je meni trebalo. Dobro, Indijana, prihvatam, jer volim dapolemišem, da možda i nije bilo tako.

Šta je starije, kokoška ili jaje? Možda je moja misija zaista bila određena položajemzvezda. Drugim rečima, bila mi je predodređena od rođenja. Ja sam samo ispunjavaosvoju sudbinu, to je bilo neizbežno. Nikad to nećemo saznati, zar ne?

PETAK, 6.

U četiri sata ujutru, kad je Amanda konačno zaspala u krevetu svoga dede, uvijena u njegov prsluk,držeći ga za ruku i sa Spasimo tune na jastuku, zazvoni joj mobilni, koji beše ostavila uključen nanoćnom stočiću. Blejk, koji nije mogao da zaspi već je sedeo u mraku, gledajući kako prolazi vremena svetlucavim brojkama časovnika, trgnu se, prvo s ludom nadom da je to možda njegova ćerka,konačno slobodna, a odmah potom sa strahom da stižu ružne vesti.

Šerlok Holms je morao da ponovi svoje ime da bi deda shvatio o čemu se radi. To se nikad ranijenije dogodilo, jedno od nepisanih pravila bilo je da nema jednostranog kontakta među igračimaTrboseka.

– To sam ja, Šerlok Holms! Moram da razgovaram s učiteljicom! – uzviknu dečak iz Rena.– Klejb ovde, šta se događa?Amanda se probudi čuvši glas svoga dede i ote mu telefon iz ruke.– Učiteljice, imam jedan trag – reče Šerlok.– Kakav? – upita Amanda, potpuno razbuđena.– Saznao sam nešto što može biti značajno: Farkas znači „vuk” na mađarskom.– Šta kažeš?– To što si čula. Potražio sam prevod reči „vuk” na razne jezike i otkrio da na mađarskom glasi

farkas.– Ali to nam ne pomaže da saznamo gde drži moju mamu!– Ne, ali znači da je ubica uzeo simbol vuka zato što je povezan sa Šeron i Džoom Farkasom. Znao

je to pre nego što je počinio prvo ubistvo, ubistvo Eda Stejtona, i ostavio potpis Vuka ili farkas, nasvakom mestu zločina.

– Hvala ti, Šerloče. Nadam se da će to nečemu poslužiti.– Laku noć, učiteljice.– Laku noć? Ovo je najgora noć u mom životu…!Nakon što je prekinula vezu sa Šerlokom, Amanda i njen deda razmotriše taj novi podatak

razmišljajući kako bi mogao da im pomogne u rešavanju slagalice.– Kako se zvao dečak koji se izgubio Farkasovima? – upita devojka, toliko nervozna da su joj

cvokotali zubi.– Molim te, lepotice, smiri se i pokušaj da se odmoriš, dosta si već učinila, sad je red na policiju.– Znaš li kako se zvao ili ne znaš? – dreknu ona.

– Mislim da se zove Anton. Tako je rekao tvoj tata.– Anton Farkas, Anton Farkas… – ponovi Amanda, šetajući se u krug po sobi.– To je ime brata Džoa Farkasa, onoga koji je otišao da identifikuje tela. Misliš da…? – reče deda.– To su slova opekotina na zadnjicama Konstanteovih! Inicijali! – prekide ga unuka.– F na Majklu i A na Doris – podseti je Klejb.– Zavisi kako su tela bila položena na krevetu, to su A i F. Anton Farkas.– Razglednica koju su pronašli u prikolici bila je potpisana tim imenom. To je bio poziv da se

sastanu u kampu Rob Hil 10. decembra prošle godine. Ali brat Džoa Farkasa porekao je da ju jeposlao, bar je tako izjavio policiji.

– Tako je, deda, nikad je nije ni poslao. Razglednica je bila od drugog Antona Farkasa, sina Šeron iDžoa. Shvataš li, Klejbe? Farkasovi su otputovali u San Francisko da se sastanu sa svojim sinom, a nesa Džoovim bratom. Osoba koju su primili u svoju prikolicu bio je sin kojeg su izgubili.

– Treba pozvati tvog oca – reče Blejk Džekson odlučno.– Sačekaj. Daj mi samo minut da razmislim… Treba odmah da obavestimo i Rajana. Najbolje

telefonom.Blejk Džekson okrenu broj tajnog mobilnog telefona koji mu beše dao Alarkon. Telefon je

zazvonio samo dva puta, kao da je Urugvajac već očekivao poziv.– Pedro? Izvinite što zovem ovako kasno – reče Blejk i dodade mobilni svojoj unuci.– Moraš smesta da preneseš poruku Rajanu. Kaži mu da Farkas znači „vuk” na mađarskom. Sin

Farkasovih zvao se Anton. Li Galespi je znao svoje pravo ime i ko su mu roditelji kad je napraviospisak osoba koje će ubiti. Mislim da nema traga Liju Galespiju ili Kerol Andervoter zato što koristisvoje pravo ime. Kaži Rajanu da je Anton Farkas Vuk. Moramo da ga pronađemo u narednih dvadesetsati.

Amanda odmah pozva svog oca, koji beše otišao u svoj stan prvi put za nedelju dana i srušio se ukrevet odeven i u cipelama. On se takođe odmah javio na telefon i Amanda mu ponovi poruku.

– Moraš da uhapsiš Antona Farkasa, tata, i nateraš ga da kaže gde drži moju mamu! Čupaj munokte, ako je potrebno, jesi li me čuo?

– Jesam, kćeri. Daj mi Blejka.– Tu sam, Bobe – reče deda.– Sada je ovaj slučaj u mojim rukama, Blejk. Narediću svim policajcima iz San Franciska i čitavog

zaliva da pronađu sve Antone Farkase koji postoje i uzbuniću federalce. Mislim da je Amanda na ivicinervnog sloma, neće izdržati. Možeš li da joj daš neko sredstvo za smirenje?

– Ne, Bobe. Sledećih nekoliko sati treba nam čiste glave.

U deset sati ujutru, Miler je stupio u kontakt s igračima Trboseka preko skajpa bez slike, jer Deniznije bila tu da mu pozajmi lice. Bio je pijačni dan i ona beše izašla vrlo rano sa svojim paketimasvežih jaja, pilićima i konzervisanima teglama, i trebalo je da se vrati tek predveče.

– Šta se dešava s kamerom na tvom računaru, Džezabel? – upita Amanda koja je bila pored dede ukuhinji, oboje za istim računarom.

– Ne znam, nemam sad vremena da je popravljam. Da li me dobro čujete? – reče Miler.– Odlično, samo što ti je glas čudan – reče pukovnik Pedington.– Imam laringitis.– Ovo su poslednje današnje novosti, igrači. Napred, Klejb – naredi učiteljica igre.Blejk ispriča ukratko ono o čemu se razgovaralo na sastanku u Odeljenju za ubistva. Deca su već

bila upoznata s tim da je Kerol Andervoter Li Galespi i da policija nije uspela da ga pronađe. Deda

dodade Amandino otkriće o Antonu Farkasu.– Jutros sam zvala Džezabel i rekla joj da traži Antona Farkasa, ona je najolja istražiteljka koju

imamo – reče Amanda, ne pomenuvši da su tog istog jutra razgovarale već nekoliko puta.– Dogovorili smo se da niko ne sme da bude privilegovan! – usprotivi se Pedington, zlovoljan.– Nemamo vremena za formalnosti, pukovniče. Bitka je počela. Ostalo je još samo nekoliko sati

do ponoći, a mi ne znamo gde je moja mama. Možda je već mrtva… – reče Amanda, utanjivši glas.– Živa je, ali joj je snaga na izmaku – izjavi Abata svojim jednoličnim glasom mesečarke. – Ona

se nalazi na nekom vrlo velikom mestu, hladnom, mračnom, čuju se povici, krici. Takođe osećamprisustvo duhova iz prošlosti koji čuvaju učiteljicinu mamu.

– Šta si otkrila, Džezabel? – prekide je Šerlok Holms.– Pre svega, moramo da zahvalimo Šerloku i Amandi. Zahvaljujući njima, mislim da ćemo veoma

brzo rešiti ovo – reče Džezabel.I odmah poče da im objašnjava kako Anton Farkas srećom nije često ime. Pronašla je samo četiri

osobe pod tim imenom u Kaliforniji: brata Džoa Farkasa u Eureki, jednog starca u večnoj kući u LosAnđelesu, još jednog muškarca u Sakramentu i poslednjeg u Ričmondu. Pozvala je prvi broj i javila seautomatska sekretarica: „Dobili ste Antona Farkasa, ovlašćenog građevinca, inspekcija i procenaimovine, ostavite poruku i javiću vam se čim budem u prilici”. Pozvala je drugi broj i čula potpunoistu nasnimljenu poruku. Drugim rečima, u pitanju ista osoba.

– Ovo je najvažnije što imamo! – uzviknu pukovnik Pedington.– Ne postoji Farkasova poštanska adresa ni u jednom gradu, samo poštanski pretinci – reče

Džezabel.Amanda i Blejk su to već znali, ne samo zato što im je Miler rekao, već i zato što im je isto rekao i

Bob Martin. Adrese osoba koje iznajmljuju poštanske pretince su poverljive, mogu da se dobiju samosudskim putem. Dodade da on nema nadležnost u tim gradovima, već samo u San Francisku, alisaznavši šta se događa, dvoje federalnih agenata, kojima nije trebala sudska dozvola, smesta su seponudili da pomognu. U tom trenutku Lorejn Barkot je bila u Ričmondu, a Napoleon Furnije III uSakramentu. Ono što deda i unuka još nisu znali bilo je da su Rajan Miler i Pedro Alarkon upravo biliotkrili još nešto.

– Rekla si da je taj Anton Farkas imovinski inspektor? – upita Esmeralda Džezabel.– Da, i zato mi je palo na pamet da pogledam nedavne inspekcije koje je potpisao Anton Farkas u

Sakramentu i Ričmondu, gde sigurno radi. Postoji registrar tih inspekcija. Ima jedna koja privlačipažnju i podudara se s Abatinim opisom: Vajnhejven. To je stara vinarija u Point Molejtu, gde seproizvodilo vino do 1919, kada je prestala s radom. Tokom Drugog svetskog rata u njoj je bilasmeštena Mornarica. Sad pripada gradu Ričmondu – odgovori Miler, u ulozi Džezabel.

– Vrlo zanimljivo – reče Pedington.– Zgrada je ogromna i napuštena je. Mornarica je koristila radničke kuće za smeštaj oficira,

čuvene podrume pretvorila u kasarne i izgradila protivavionsko sklonište.– Misliš da je pogodna za sakrivanje otete osobe? – upita Esmeralda.– Da, savršena, kao da je za to pravljena. Mornarica se povukla 1995. i od tada je Vajnhejven

napušten. Niko ne zna šta da radi sa zgradom; postojao je plan da se pretvori u kazino, ali nije zaživeo.Još postoje kuće onih koji su radili u vinariji. Zgrada, koja podseća na srednjovekovno utvrđenjecrvene boje, nije otvorena za javnost, ali može se videti s trajekta iz Valjeha, koji prolazi nedalekoodatle ne zaustavljajući se, i sa mosta San Rafael. Grad Ričmond je u martu unajmio Antona Farkasada izvrši inspekciju imanja.

– Anton Farkas, ili Li Galespi, ili Kerol Andervoter, kako god hoćete da nazovete Vuka, moju

mamu može da drži u bilo kojoj od tih napuštenih kuća ili u utvrđenju. Kako ćemo je pronaći bezpomoći ekipe za specijalne operacije? – upita Amanda.

– Da sam ja Vuk i da držim taoca, izabrao bih protivavionsko sklonište, jer je sigurnonajzaštićenije. To je osnovna strategija – reče pukovnik Pedington.

– Kuće su zapečaćene i nalaze se u neposrednoj blizini puta. Nisu pogodne za skrivanje taoca.Slažem se s pukovnikom da bi Vuk izabrao protivavionsko sklonište. A pošto je Anton Farkas nedavnobio zadužen za inspekciju, zna kako da uđe.

– Koji je sledeći korak? – upita Esmeralda.– Da obavestimo mog tatu! – uzviknu Amanda.– Ne! – usprotivi joj se Džezabel. – Ako Anton Farkas drži tvoju mamu u Vajnhejvenu, ne smemo

da uključujemo policiju jer bi oni provalili u utvrđenje kao stampedo bizona i tvoju mamu ne bismouspeli da spasemo na vreme.

– Slažem se sa Džezabel. Moramo sami da delujemo i da ga uhvatimo nespremnog – složi sepukovnik Pedington.

– Na mene ne računajte, ja sam u invalidskim kolicima na Novom Zelandu – podseti ih Esmeralda.– Predlažem da zatražimo pomoć od Rajana Milera – umeša se Džezabel.– Od koga? – upita Esmeralda.– Od čoveka optuženog da je ubio Alena Kelera.– Zašto baš od njega?– Zato što je on mornarička foka.– Miler je sigurno na drugom kraju sveta, nije toliko nepromišljen da ostane u blizini mesta

zločina, baš tamo gde ga traže – reče Šerlok Holms.– Nije počinio nijedan zločin, to već znamo – umeša se Abata.– Možda je ostao u zalivskoj oblasti da bi pronašao Vuka, mislim da nema poverenja u

delotvornost policije – natuknu Klejb, dajući svojoj unuci neme znake da pazi šta govori.– Kako ćemo pronaći mornaričku foku? – upita Esmeralda.– Ja ću se za to pobrinuti. Valjda sam zato učiteljica igre – reče im Amanda.– Taj čovek će nam pomoći, osećam ga ovde, posred čela, u trećem oku – reče Abata.– Pod uslovom da nam je dostupan – reče Pedington, žaleći što se nalazi u Nju Džersiju, jer je

situacija zahtevala prisustvo vojnog stratega njegovih kvaliteta.– Pretpostavimo da učiteljica pronađe Rajana Milera. Kako će ući u Vajnhejven? – bila je uporna

Esmeralda.– Mornaričke foke su upale u sklonište Bina Ladena u Pakistanu. Ne verujem da će Miler imati

poteškoće da uđe na napušteno mesto u zalivu San Francisko – reče pukovnik.– To s Binom Ladenom planirano je mesecima, napad je izvršila grupa mornaričkih foka

helikopterima, uz podršku avijacije. Ušli su s namerom da ubiju. Ovo bi bila neplanirana operacijajednog muškarca sa ciljem da spase jednu osobu, ne da je ubije. Najteže je spasti taoce žive, to jedokazano – upozori ih Šerlok Holms.

– Imamo li izbora? – upita Esmeralda.– Ne. Ali ovo je dečja igra za jednu mornaričku foku – reče Džezabel i smesta se pokaja, jer hvaliti

se pre akcije donosi nesreću, u šta su mnogi vojnici često mogli da se uvere.– Ponovo ćemo stupiti u kontakt u šest sati posle podne, po kalifornijskom vremenu. Ja ću u

međuvremenu pokušati da pronađem Milera – naredi Amanda.

Četiri igrača Trboseka povukoše se sa svojih skajpova, dok su učiteljica igre i njen agent ostali sa

Džezabel, to jest Milerom, da saslušaju njegov plan akcije. Mornarička foka im objasni da seVajnhejven sastoji od nekoliko zgrada i da najveća, u kojoj su smešteni stari vinski podrumi, ima trisprata i jedan podrum, gde je Mornarica izgradila protivavionsko sklonište. Prozori su zaštićenimetalnim rešetkama, vrata koja vode u sklonište, sa zalivske strane, zatvorena su s dve ukrštenečelične šipke i ceo posed je ograđen, iz straha da ne bude upotrebljen za teroristički napad na obližnjurafineriju nafte Ševron. Jedan čuvar ide nekoliko puta u obilazak, ali nikada ne ulazi u zgrade. Nemastruje i, prema poslednjoj inspekciji, onoj koju je izvršio Anton Farkas, mesto je vrlo nebezbedno,često poplavi tokom oluje ili kad nadođe voda iz zaliva, podne daske su labave, krov se urušava istvaraju se duboke rupe između spratova.

– Znaš li kakvo je sklonište? – upita ga Blejk.– Otprilike, nije prikazano baš jasno u planovima. Podrum je ogroman. Ranije je postojao lift,

kojeg više nema, ali sigurno postoji stepenište. Prema planu Mornarice, sklonište može da primi čitavkontingent vojnika i oficira, osim pokretne vojne bolnice.

– Kako misliš da uđeš? – upita ga Amanda.– Postoje vrata na drugom spratu koja se vide s puta – reče Miler. – Pedro je u Point Molejtu i

upravo me je zvao; kaže da je sa kapije uspeo da fotografiše vrata svojim teleskopskim objektivom.Gvozdena su i imaju dva industrijska katanca, koja se kako kaže lako otvaraju. Naravno da je za njegasvaki katanac prost ko pasulj.

– Pedro će ići s tobom, pretpostavljam – reče Amanda.– Ne. Pedro nije obučen kao ja, samo bi smetao. Osim toga, mora oprezno da se kreće jer je tvoj

otac odredio jednog detektiva da ga prati, ne znam kako je uspeo da zametne trag kad je išao u PointMolejt i kako će se snaći kad mi bude donosio sve što mi je potrebno.

– Može li da te nauči da otvoriš katance?– Može, ali ovo su rolo-vrata. Ako pokušam da ih otvorim ili razbijem prozor, napraviće se velika

buka. Moram da pronađem drugi ulaz.

Drago mi je da si najzad budna, Indi. Kako se osećaš? Slaba si, ali možeš da hodaš,mada ne moraš to da radiš. Napolju je predivan dan, nije hladno, voda je bistra, nebovedro i duva vetrić, idealno za sportiste. Vidi se na stotinu jedrilica u zalivu i uvek imaludaka za kajt surfing, koji lete po vodi. A ima i mnogo galebova, kakve su to kreštaveptice! To znači da ima puno ribe i da će doći kineski starci da love u okolini. Nalazimo seu blizini jedne stare stanice za lov na kitove, napuštene još pre četrdeset godina,poslednje koja je ostala u Sjedinjenim Državama. Donosili su kitove s Pacifika i do prejednog veka još ih je bilo nekoliko u zalivu. Dno zaliva je prepuno kostiju; kažu da jesvojevremeno jedna ekipa od četrdeset muškaraca mogla kita grbavca da svede na ulje imeso za stoku za sat vremena i da se miris osećao do San Franciska.

Znaš li da se nalazimo na samo nekoliko metara od vode? Šta ja pričam! Kako bi znalakad nisi imala prilike ni da udahneš vazduh. Nemamo plažu i ne može se prići imanju sazalivske strane. Ovo je bilo skladište goriva Mornarice tokom Drugog svetskog rata i jošima prašnjavih priručnika, sanitarnih uređaja i kanistera vode koje sam ti pomenuo preneki dan. Datiraju iz 1960. godine.

Tvoja ćerka me zabavlja, ona je lukava devojka, igrati protiv nje je vrlo podsticajno:zadao sam joj nekoliko zagonetki i ona ih je skoro sve rešila. Siguran sam da se onadosetila da je Vuk Anton Farkas, zato ga policija sada juri, ali pronaći će samo poštanskesandučiće i neke telefone, mađioničarski trikovi, za to sam majstor. Kad sam saznao da

traže Farkasa, shvatio sam da će Amanda pre ili kasnije povezati tog imovinskoginspektora s ovim utvrđenjem. Ali nikad to neće učiniti na vreme, a ja sam u svakomslučaju spreman.

Najzad je došao Veliki petak, Indi, danas se završava tvoje zatočeništvo, koje nisamprodužio u želji da te kaznim, znaš i sama da se grozim surovosti, izaziva konfuziju,prljavštinu i nered. Više bih voleo da sam mogao da te poštedim neprijatnosti, ali nisihtela da se prizoveš pameti, odbijala si da sarađuješ sa mnom. Današnji datum nijeizabran napamet ili slučajno, već zbog mesečevog kalendara. Datumi su važni kao irituali, jer daju značaj i lepotu ljudskim postupcima i pomažu da se upamte događaji. Jaimam svoje rituale. Na primer, moja pogubljenja su uvek u ponoć, u onaj tajanstveni satkad se podiže zavesa koja deli život i smrt. Šteta što u savremenom životu ima tako malosekularnih rituala, svi su religiozni. Hrišćani, na primer, slave Veliku nedelju uz svečaneobrede. To su tri dana bola, obeležava se Hristovo stradanje, svi to znamo, ali malo njihzna u čemu se tačno sastoji razapinjanje, jezivo mučenje, lagana smrt. Osuđenik je vezanili prikovan za dva drvena direka, jedan uspravan i drugi poprečan, to je najpoznatijaslika, ali postoje i krstovi drugačijih oblika. Umiranje može trajati satima ili danima,zavisi od metode i zdravstvenog stanja žrtve, i smrt nastupa od iscrpljenosti, septikemije,prestanka rada srca, dehidratacije ili kombinacije nekih od ovih uzroka; takođe zboggubitka krvi, u slučaju da postoje rane ili da su osuđeniku slomili noge, kako se činilo udavna vremena da bi se ubrzao proces. Postoji teorija po kojoj položaj s raširenimrukama, koje se opiru težini tela, otežava disanje te smrt nastupa od gušenja, ali njedokazana.

Proleće je bilo očigledno u sunčanom danu i eksploziji boja na pijačnim tezgama, među kojima jekružila svetina u laganoj odeći i prazničnom raspoloženju kupujući voće, povrće, cveće, meso, hleb igotovu hranu. Na ulazu je stajala jedna slepa devojka, u dugoj seljačkoj haljini i sa šeširom ženamenonita, pevajući anđeoskim glasom i prodavajući CD-ove sa svojim pesmama; stotinu metara dalje,jedna grupa bolivijskih muzičara, u tradicionalnoj odeći i sa svojim planinskim instrumentimarazgaljivala je slušaoce.

U podne, Pedro Alarkon, u šortsu, sandalama i slamnatom šeširu priđe belom šatoru pod kojim jeDeniz Vest prodavala proizvode iz svog kokošinjca i svoje kuhinje. Detektiv iz Odeljenja za ubistvakoji je već nekoliko dana pratio Pedra beše skinuo jaknu i hladio se ekološkim letkom koji mu je nekoubacio u ruku. Sa udaljenosti od nekoliko metara, krijući se u masi, posmatrao je Urugvajca koji jekupovao jaja i koketirao s prodavačicom, zrelom i privlačnom ženom, odevenom poput drvoseče, sasivom pletenicom koja joj se spuštala niz leđa, ali nije video kad joj je pružio ključeve od svogautomobila. Kasnije, znojeći se, pratio je Pedra Alarkona u njegovoj šetnji od tezge do tezge kupujućišargarepu ovde i vezu peršuna tamo, s iritirajućom sporošću. Nije znao da je Deniz Vest umeđuvremenu otišla do parkinga, izvadila paket iz Pedrovog automobila i stavila ga u svoj kamion.Detektiva nije začudilo što je, pre nego što je napustio pijacu, Pedro prošao da se pozdravi sa ženom skojom je pre toga flertovao i potpuno mu je promaklo da je uzeo nazad svoje ključeve.

Deniz Vest je rano zatvorila tezgu, razmontirala šator, ubacila svoje stvari u kamion i krenulaprema adresi koju joj beše dao Pedro Alarkon, nedaleko od ušća reke Petalume, ogromnom prostorupunom kanala i močvara. Mesto nije pronašla lako, jer je očekivala nešto poput prodavnice za vodenesportove, ali se ispostavilo da je u pitanju kuća u toliko lošem stanju da je delovala napušteno.Zaustavila je svoje teško vozilo u blatu i nije se usudila da nastavi dalje, strahujući da će ostati

ukopana u glibu. Pritisnula je nekoliko puta sirenu i odjednom se, kao nekim čudom, na manje odmetra udaljenosti od njenog vetrobranskog stakla, pojavio neki bradati starac naoružan puškom.Čovek joj doviknu nešto što nije mogla jasno da čuje, nanišanivši prema njoj, ali Deniz ne beše došlačak tamo da bi tako lako odustala pred prvom preprekom. Otvori vrata, izađe teškom mukom izvozila, jer su je bolele kosti, i suoči se s muškarcem podbočivši se.

– Spustite tu pušku, gospodine, ako nećete da vam je oduzmem. Pedro Alarkon vam je najavio mojdolazak. Ja sam Deniz Vest.

– Zašto mi to niste rekli ranije? – zareža muškarac.– Kažem vam sad.– Jeste li doneli ono moje?Ona mu pruži koverat koji joj beše dao Alarkon i muškarac polako izbroja novčanice, da bi potom

zadovoljno ubacio dva prsta u usta i jako zviznuo. Neki trenutak kasnije stigoše dva snažna momka sdve velike vreće od šatorskog platna, koje bez okolišanja ubaciše u prtljažnik automobila. Baš kao štose Deniz plašila, kamion je bio zaglibljen i trojica muškaraca nisu se usudili da odbiju kad im jenaredila da ga gurnu kako bi mogla da izađe.

Deniz se vratila u svoju kuću predveče, kada Rajan Miler već beše pažljivo pripremio svoju opremu,isto onako kako je radio pre svakog zadatka svojevremeno kao mornarička foka. Osećao se sigurnim usebe, kao i onda, iako sada uz sebe nije imao svoju braću iz Tima 6 niti onako raznovrsno oružje,preko četrdeset vrsta, kakvim je ranije raspolagao. Beše upamtio plan unutrašnjosti Vajnhejvena.Mesto je sagrađeno nakon zemljotresa iz 1906. godine u Point Molejtu, gde je u ono vreme živelosamo nekoliko kineskih porodica ribara na škampe, koje su odande bile izbačene. Grožđe je stizalo izkalifornijskih vinograda velikim baržama i dalje ga je obrađivalo više od četiristo stalnih radnika, kojisu proizvodili pola miliona galona vina mesečno, kako bi odgovorili ogromnoj potražnji ostalihdelova zemlje. Posao je naglo prekinut 1919. godine s prohibicijom u Sjedinjenim Državama, koja ćetrajati trinaest godina. Posed je zvrjao prazan više od dvadeset godina, dok ga Mornarica nijepretvorila u vojnu bazu, čiji je plan Miler bez problema pronašao.

Deniz i on izvukoše vreće iz kamiona i otvoriše ih u dvorištu; u prvoj se nalazio kostur, a u drugojpokrov kajaka kleper, direktnog potomka kanua Inuita, samo što je umesto od drveta i fokine kože, bionapravljen od savitljive aluminijumske i plastične konstrukcije, pokrivene nepromočivim platnom. Nepostoji ništa tako tiho, lagano i praktično kao taj kleper, savršen za Milerov plan, koji je onsvojevremeno često koristio u Mornarici, u mnogo uzburkanijim vodama od onih u zalivu.

– Pedro ti je poslao ovo – reče mu Deniz pružajući mu paket koji beše izvadila iz automobilaUrugvajca.

Bio je to prsluk od platna hermes za Atilu i džemper od kašmira bež boje koji Alen Keler bešepoklonio Indijani nekoliko godina ranije. Alarkon ga je pronašao u Milerovom kamionetu i odlučio daga sačuva, pre nego što je ispunio zadatak svog prijatelja da se ratosilja vozila. Kamionet je ostavio ujednoj tajnoj garaži, sakrivenog u napuštenom brodogradilištu Hanter’s Pointa, gde ga je bandaiskusnih lopova preuredila da bi ga prodala u Meksiku. Došao je trenutak da džemper posluži svrsi.

– Znaš već šta mislim o ovome – reče Deniz.– Ne brini, imaću dobru vidljivost – odvrati Miler.– Duva jak vetar.– U moju korist – reče Miler, ali prećuta ostale moguće neprijatnosti.– Ovo je suludo, Rajane. Zašto bi išao sâm pravo u čeljusti vuku? Doslovce.– Zbog mačizma, Deniz.

– Baš si nerazuman! – uzdahnu ona.– Nisam, ženo. Činjenica je da taj bezumnik drži Indijanu i jedini način da je spasemo živu jeste

da ga uhvatimo na prepad, ne dajući mu vremena da reaguje. Drugačije je nemoguće.– Možda se varaš i možda tvoja prijateljica nije oteta na ovom mestu, kao što veruješ, ili će je Vuk

ubiti pre nego što priđeš, ako to već nije učinio.– To se neće dogoditi, Deniz. Vuk je ritualista, sačekaće ponoć, kao što je učinio u svim

slučajevima. Ovo će biti veoma lako.– U poređenju sa čim?– U pitanju je jedan muškarac, sâm, poremećeni ludak, a oružje mu se svodi na tejzer, narkotike,

otrov i strele. Sumnjam da ume da koristi pušku na kuglice. I još se oblači kao žensko!– Možda si u pravu, ali počinio je osam ubistava.

U šest sati posle podne, učiteljica igre je obavestila trbosekovce da je pronašla mornaričku foku i ugrubim crtama im izložila njegov plan, koji je Ser Edmond Pedington prihvatio s oduševljenjem, aŠerlok Holms sa sumnjama. Amanda je bila nepovezanija nego obično, psihički istrošena zboguzaludnih pokušaja da uspostavi telepatsku vezu sa Amandinom majkom. Bilo je smetnji i poruke suvrlo nejasne, objasni. U prvim danima vizualizovala ju je kako lebdi u zvezdanoj noći i mogle su darazgovaraju, ali Indijanin duh više se nije kretao slobodno. Krivicu snosi i ona sama, priznade, krivicuzbog onih petsto kalorija koje prethodnog dana beše ubacila u sebe, zbog čega joj je aura prugastapoput zebre, a stomak u plamenu.

– Tvoja mama je još živa, ali je očajna. U takvom stanju ne mogu da uđem u njen um – dodade.– Da li se muči? – upita je Amanda.– Da, učiteljice, mnogo – reče Abata i Amanda zajeca.– Da li ste razmišljali šta će se dogoditi ako Miler ne uspe? – prekinu ih Esmeralda.Tokom minuta dugog kao večnost niko joj ne odgovori. Amanda nije smela ni da razmišlja o

mogućnosti da Miler ne uspe, jer neće biti druge prilike. S približavanjem noći njene sumnje su bivalesve veće, podsticane njenim dedom, koji je ozbiljno razmatrao mogućnost da pozove Boba Martina isve mu prizna.

– Ovo je rutinski zadatak za jednu mornaričku foku – reče im Deniz Vest u svojoj ulozi Džezabel,prilično neubedljivo.

– S vojne tačke gledišta, plan je dobar ali rizičan i mora imati podršku sa kopna – reče Pedingtonodlučno.

– Pedro Alarkon, jedan Milerov prijatelj, uradiće to uz pomoć mobilnog telefona i GPS uređaja.Nalaziće se na kilometar udaljenosti, spreman da interveniše. Učiteljica i ja bićemo s njim uneprekidnom kontaktu – objasni Klejb.

– A kako mi možemo da pomognemo? – upita Esmeralda.– Tako što ćete se moliti, na primer, ili slati pozitivnu energiju u Vajnhejven – predloži Abata. – Ja

ću se držati telepatije. Moram da kažem Amandinoj mami da izdrži i bude hrabra, da joj uskoro stižepomoć.

Poslednji sati popodneva svima su prolazili zastrašujuće sporo, naročito Rajanu Mileru, koji je krozteleskop posmatrao predstavu jedrilica u zalivu, brojeći minute dok se ne povuku do svojih pristaništa.U devet sati uveče, kad je potpuno zamro brodski saobraćaj i poslednji trajekt prošao u pravcuValjeha, Deniz Vest ga ostavi s Atilom i kajakom u Sanoma Kriku, jednoj od pritoka reke Napa. Noćje bila bez zvezda, s punim mesecom, veličanstvenim kolutom od čistog srebra, koji se polako izdizao

iznad brežuljaka na istoku. Žena je pomogla Mileru da ubaci kleper u vodu i mirno se pozdravila,poželevši mu sreću. Već mu beše rekla svoje mišljenje o svemu tome. Mornarička foka se osećaospremnim, imao je pištolj koji je najbolje odgovarao njegovom zadatku, poluautomatski glokaustralijske proizvodnje. Na zidu svog lofta beše ostavio okačeno najsmrtonosnije oružje, ali mu ononije nedostajalo, jer mu za spasavanje Indijane ne bi bilo od tolike pomoći kao glok. Takođe je nosio iborbeni nož ka-bar, isti model koji se koristio od Drugog svetskog rata, i svoju standardnu kutiju zaprvu pomoć, više iz sujeverja nego zbog bilo čega drugog, budući da zahvaljujući stezaču u Iraku nijeiskrvario na smrt, ostalo je uradio Atila. Deniz je bila zadužena da mu kupi najbolje naočare za noćnivid, koje su ga koštale sitnih hiljadu dolara; zavisiće od njih u potpunosti unutar Vajnhejvena. Beše seobukao u crno – pantalone, majica, potkošulja i patike – i lice namazao imalinom za cipele iste boje.Po noći je praktično bio nevidljiv.

Izračunao je da će mu za prelazak zaliva s tog mesta Point Molejta biti potrebno nekoliko sati,brzinom od četiri ili pet čvorova. To mu je ostavljalo dovoljno vremena do ponoći. Uzdao se u snagusvojih mišića, svoje iskustvo u veslanju i poznavanje zaliva. Pedro Alarkon je pregledao okolinuVajnhejvena i upozorio ga da nema plaže niti pristaništa, moraće da se popne uz kameni zid kako bipristupio imanju, ali nije previše strm i verovao je da će i Atila isto moći da učini, čak i po mraku.Kada stigne u staru vinariju moraće da se kreće veoma oprezno i brzo ukoliko neće da izgubi prednost.Ponovo je u glavi prešao plan Vajnhejvena dok je veslao po mirnim vodama kanala. Sedeći u kajaku,uspravan i pažljiv, Atila je osmatrao horizont kao dobar marinac.

Petnaest minuta kasnije, kajak uđe u zaliv San Pablo i krenu ka jugu. Muškarcu nije bio potrebankompas, upravljao se prema svetlima s obe strane obale širokog zaliva i prema osvetljenim bovama,koje su pokazivale plovne puteve za čamce i teretne dereglije. Kajak je mogao da plovi na vrlo malojdubini, što će mu omogućiti da se kreće pravolinijski prema Point Molejtu, bez straha da će senasukati, kao što bi se dogodilo s njegovim motornim čamcem. Prijatan dnevni povetarac beše sepretvorio u severac, koji mu je duvao s leđa, ali mu nije pomagao, jer je nadolazila plima, vrlo jakatokom punog meseca, i vetar je udarao uzvodno, izazivajući talase. To će ga primorati da vesla mnogosnažnije nego što bi obično trebalo na tom delu puta. Jedini brod koji je video tokom narednih satvremena bila je dereglija, koja se udaljavala prema Golden Gejtu i Tihom okeanu.

Miler nije mogao da vidi nekoliko vrletnih stena gde su se galebovi gnezdili i koje su označavaletačku gde se zaliv San Pablo pretvara u zaliv San Francisko, ali je naslutio gde se nalaze jer je vodapostajala još uzburkanija. Produžio je još jedan deo puta i ugledao pred sobom svetla mosta Ričmond-San Rafael – koji je izgledao mnogo bliži nego što je zapravo bio – i koji će mu poslužiti kaoorijentacija, kao i svetla starog svetionika, pretvorenog u živopisni mali hotel za turiste pustolove, najednom od ostrva pod nazivom Dos Ermanos. Pronaći će Vajnhejven sa svoje leve strane, ali pre negošto stigne do mosta, a pošto je imanje neosvetljeno, moraće da plovi sasvim blizu obale da ga ne biprošao. Nastavi da vesla protiv talasa, ravnodušan na naprezanje mišića ruku i leđa, ne gubećiujednačen ritam. Zaustavio se samo nekoliko puta da bi obrisao znoj koji mu je natapao odeću i popioflašu vode. „Dobro napredujemo, drugar”, uveravao je Atilu.

Muškarac je osećao poznato uzbuđenje koje prethodi bitkama. Svaka iluzija da situaciju drži podkontrolom i da je predvideo sve moguće opasnosti nestala je kad se oprostio od Deniz Vest. Bio jeprekaljen vojnik, znao je da je izaći iz borbe nepovređen samo pitanje sreće, čak i najiskusniji moguda stradaju od zalutalog metka. U svojim ratnim godinama uvek je bio svestan da u svakom trenutkumože da umre ili bude ranjen; svakog jutra budio se zahvalan, a uveče odlazio na spavanje spreman nanajgore. Ovo, međutim, nimalo nije ličilo na tehnološki rat, apstraktan i bezličan, na koji je navikao;ovo će biti borba iz neposredne blizine i ta mogućnost mu je pojačavala polet i teskobu. Želeo je to: da

se s Vukom nađe licem u lice. Nije ga se plašio. Zapravo, nije poznavao nikoga u civilnom životukoga se plašio, bio je bolje pripremljen od svih, ostao je u dobroj formi i te noći sukobiće se sa samojednim muškarcem, u to je bio siguran, jer nijedan masovni ubica nikad nema saučesnike ilipomagače. Vuk je izmišljen lik, apsurdan, nerazuman, svakako nije protivnik dostojan jednemornaričke foke. „Kaži mi, Atila, misliš li da potcenjujem protivnika? Ponekad sam previše arogantani uobražen.” Pas nije mogao da ga čuje; sedeo je nepomično na svom mestu, jedinim okomprikovanim za metu. „U pravu si, drugar, lupam gluposti”, reče Miler. Usredsredio se samo nasadašnjost, na vodu, na ritam svojih ruku, na plan Vajnhejvena, na svetleći brojčanik svog sata, nerazmišljajući unapred o akciji, ne predviđajući opasnosti, ne dozivajući svoju braću foka Tim 6 i neuzimajući u obzir mogućnost da se Indijana ne nalazi u protivavionskom skloništu u staroj pomorskojbazi. Morao je da izbaci Indijanu iz glave, takva razmišljanja mogla su da budu kobna.

Mesec je stajao visoko na nebu kad je kajak pristao uz Vajnhejven, ogromno pristanište od cigle, sdebelim zidinama, nazubljenim grudobranima i kulama. Podsećao je na nezgrapan zamak iz 14. veka umirnom zalivu San Franciska, koji je pod belim odsjajem meseca odavao preteći i zloslutan utisak.Bio je izgrađen na padini brežuljka, tako da je iz Milerove perspektive izgledao vrlo visok, ali jeprednji deo bio upola niži od zadnjeg. Glavni ulaz, do puta, vodio je pravo na drugi sprat; postojao jejoš jedan sprat iznad, jedan ispod i podzemni deo.

Mornarička foka uskoči u vodu, koja mu je dosezala do grudi, priveza krhak brodić za jednu stenu,opremi se oružjem, municijom i ostalom opremom, obu patike koje je nosio okačene oko vrata i dadeznak Atili da krene za njim. Gurnu psa da se popne uz klizave stene i kad se konačno nađoše na kopnu,pretrčaše četrdeset metara koji su razdvajali vodu od zgrade. Bilo je dvadeset pet minuta do dvanaest.Put je trajao više nego što su računali, ali ako se Vuk bude držao svojih običaja, imaće vremena i višenego što je potrebno.

Miler sačeka nekoliko minuta priljubljen uza zid, kako bi se uverio da je sve mirno. Začu samokrik sove i lepet krila divljih pataka na livadi, koje ga nisu uplašile jer ga Pedro beše upozorio da uokolini ima jata tih trapavih ptičurina. Krenu prema senci utvrđenja, okruži oko kule s desne strane inabasa na zid s južne strane, koji beše video na jednoj od Pedrovih fotografija i izabrao ga jer se nevidi s puta, kuda je stražar mogao da prođe. Na najnižem delu, zid je bio visok između petnaest idvadeset osam metara i imao gvozdenu cev za odvod vode s krova. Stavivši Atili pojas, improvizovanprsluk od nepromočivog platna s četiri otvora za šape i drškom na leđima, oseti da pas nervoznopodrhtava. Shvati da se Atila setio događaja kad je na sebi imao sličan pojas. „Smiri se, drugar, ovo ćebiti mnogo lakše od skakanja padobranom”, šapnu mu, kao da je pas mogao da ga čuje, i pomazi ga poglavi. „Sačekaj me ovde i nemoj da ti padne na pamet da juriš patke.” Zakači konopac koji je nosiooko struka za pojas i dade znak psu da sačeka.

Moleći se da cev izdrži, Miler poče da se penje odgurujući se mišićima torza i rukama iodržavajući ravnotežu jedinom nogom, kao što je činio kad je plivao; noga s protezom bila jebeskorisna u tom trenutku. Cev je čvrsto prianjala, zaškripala je ali nije popustila pod njegovomtežinom i on se brzo pope na krov. Odatle je lepo mogao da osmotri ogromnu površinu zgrade ifantastičan pogled na zaliv osvetljen mesečinom, sa svetlima mosta s leve strane i dalekim odsjajemgrada San Rafaela ispred. Povuče konopac blago, kako bi upozorio Atilu, i odmah poče polako da gapodiže, pazeći da ga ne udari. Čim je mogao da ga dohvati, prebaci ga rukama preko zida i olabavikonopac, ali mu ne skide pojas. Tokom tog kratkog vertikalnog putovanja Atili se povratio duh kojimu beše doneo medalju: više nije bio nervozan, čekao je naređenja, pun snage, sa izrazom divljegiščekivanja koji Miler godinama ne beše video. Čestitao je sebi što je nastavio da ga trenira s istom

nekadašnjom strogošću, kad su se zajedno borili. Atila je zadržao potpuno istu vojničku disciplinu.Na velikoj terasi na krovu, prekrivenoj šljunkom, Miler ugleda tri staklene kupole, po jednu za

svaki deo zgrade. Morao je da uđe kroz prvu, da sklizne do gornjeg sprata Vajnhejvena i pronađeputanju lifta koja spaja sve spratove i završava u protivavionskom skloništu. Bio je zahvalan Alarkonuna temeljitosti, jer mu je poslao fotografije spoljnjeg dela, čak i svetlarnika. Skidanje nekoliko tankihmetalnih ploča u ventilacionom delu, u podnožju staklene kupole, nije bilo teško, jer su bile zarđale ikrte. Provirio je da bi osvetlio otvor baterijskom lampom, koju beše odlučio da koristi što manje iproračunao udaljenost od stotinak metara. Okrenu Alarkonov broj telefona i reče mu šapatom.

– Sve je u redu. Nalazim se na krovu sa Atilom, sada ćemo ući.– Imaš petnaestak minuta.– Dvadeset.– Budi pažljiv. Srećno.Mornarička foka stavi Atili pseće naočare za noćni vid koje je nosio u ratu i koje je on sačuvao za

uspomenu, i ne sanjajući da će mu jednom ponovo zatrebati. Vide da su mu neprijatne, ali pošto ih jepas ranije već koristio, istrpeo ih je ćuteći; neće mu biti od velike koristi jer je loše video, ali će muipak biti potrebne. Miler veza konopac za pojas, pomazi plemenitu životinju, dade mu znak i poče daga spušta u mračni prostor koji je zjapio pred njim.

Čim je osetio da je Atila dodirnuo pod, Miler veza drugi kraj konopca za gvozdeni okvirsvetlarnika i upotrebi ga za spuštanje. „Već smo unutra, prijatelju”, promrmlja, stavljajući svoje novenaočare. Trebalo mu je nekoliko sekundi da mu se oči priviknu na zelene, crvene i žutefantazmagorične i lelujave slike. Uključi infracrveno svetlo koje je nosio na čelu i mogao je da steknepredstavu o prostranoj sali u kojoj se našao, nalik na avionski hangar. Skide pojas psu, nepotreban odtog trenutka, jer konopac beše ostao da visi sa svetlarnika; ubuduće će morati da se uzda u tačnostplanova nacrtanih 1995. godine, u svoje iskustvo i u sreću.

Naočare su mu pomagale u kretanju napred, ali mu je nedostajao periferni vid. Pas, sa svojiminstinktom i odličnim njuhom, upozoriće ga ako naiđe opasnost. Ušao je, izbegavajući rupe u podu, inakon desetak metara primetio veliku kocku s metalnim rešetkama u kojoj se ranije nalazio teretnilift, sličan onom u njegovom loftu. Pored otvora pronađe gvozdeno stepenište kakvo je i očekivao.Pretpostavljao je da se Vukova jazbina ne nalazi na spratu na kojem se on nalazio, kao ni na onomodmah ispod, jer je tu preko dana dopiralo nešto svetlosti, koja se probija kroz svetlarnik, otvor za lifti rešetke na prozorima. Primeti da nema signala na mobilnom telefonu i da neće moći da stupi ukontakt sa Alarkonom. Predvideli su tu mogućnost, ali opsova kroz zube jer je sada mogao da seosloni samo na svog psa.

Atila stade da okleva pred strmim i uskim stepeništem, ali na prvi znak poče oprezno da silazi.Pripremajući se u Denizinoj kući, Miler beše pomislio da smanji buku tako što će mu obložiti šape, alije shvatio da bi ga to saplitalo i samo mu je odsekao nokte. Nije se pokajao, jer Atila ne bi mogao dase snađe na onom stepeništu bez kandži.

Ogroman prizemni deo protezao se celom širinom i dužinom preko tri zgrade koje su sačinjavaletvrđavu. Miler odustade od ideje da ga istraži. Nije imao vremena za to, morao je sve karte da stavi nasamo jednu mogućnost: protivavionsko sklonište. Zastao je, osluškujući u mraku, sa Atilompriljubljenim uz svoju nogu. U grobnoj tišini koja je vladala, učini mu se da čuje reči Abate,anoreksične devojčice koja iz jedne klinike u Montrealu potpuno verno beše opisala to nestvarnomesto. „Duhovi iz prošlosti štite Amandinu mamu”, beše rekla Abata. „Nadam se da je tako”,prošaputa Miler.

Sledeći deo stepeništa bio je malo širi i čvršći od prvog. Pre nego što je sišao, otvorio je plastičnukesu koju je nosio ispod majice, izvadio Indijanin bež džemper i poturio ga Atili pod nos. Nasmeši sepri pomisli da bi čak i on sâm mogao da prati trag tog mirisa karakterističnog za nju, kombinacijueteričnih ulja koje je Amanda nazivala „mirisom magije”. Pas onjuši džemper i podiže glavu da bikroz naočare pogledao svog prijatelja, pokazujući mu da je razumeo. Miler vrati džemper u kesu, dane bi zbunjivao psa, i ubaci ga ispod majice. Atila priljubi nos za pod i poče pažljivo da silazi nasledeći nivo. Mornarička foka sačeka i, uverivši se da pas nije naišao ni na kakvu opasnost, krenu zanjim.

Nađe se na spratu s nižom tavanicom i betonskim podom, koji je verovatno bio korišćen kaopodrum za čuvanje prvo vinske buradi, a potom vojne opreme i goriva. Prvi put oseti hladnoću i seti seda mu je odeća mokra. Dokle god mu je dopirao pogled kroz naočare, video je šut, alatke, burad,ogromne zapečaćene sanduke, drvene čekrke za namotavanje creva ili kanapa, jedan stari frižider,nekoliko stolica i stolova. Indijana bi mogla da bude u bilo kom uglu ovog sprata, ali mu je Atilinoponašanje jasno ukazalo da više tu ne smeju da gube vreme; bio je pogrbljen, s njuškom na stepeništu,čekajući dalje instrukcije.

Infracrveno svetlo pokaza otvor i prvih nekoliko stepenika iskrivljenog i oronulog stepeništa, kojeje prema planovima trebalo da vodi u sklonište. Zapahnu ga smrad ustajalog vazduha i ubuđale vode.Zapita se da li će Atila biti u stanju da prati Indijanin trag u tom zagađenom ambijentu i smesta dobiodgovor: psu je dlaka na leđima bila nakostrešena a mišići napeti, bio je spreman za akciju. Bilo jeteško pogoditi šta će pronaći u protivavionskom skloništu, jer je plan prikazivao samo četiri debelazida, otvor za lift i gvozdene stubove. Na suprotnom kraju nalazio se jedini izlaz napolje preko drugogstepeništa, koji se već godinama nije koristio i možda više nije ni postojao. U jednom od izveštajaMornarice, tu su se nalazile improvizovane pregrade namenjene bolnici, kancelarijama i oficirskimsobama, što bi umnogome otežalo kretanje; poslednje što je vojnik želeo bilo je da se izgubi ulavirintu platna.

Rajan Miler shvati da se najzad nalazi, kako beše rekla Deniz Vest, u čeljustima vuka. Uzastrašujućoj tišini tvrđave mogao je da čuje otkucaje sopstvenog srca kao tik-tak nekog časovnika.Prilaz stepeništu nalazio se u udubljenju širokom pola metra. Moraće da se presavije napola i prođeispod metalne šipke pre nego što stigne do stepenika od zarđalog metala. Neće to moći da uradi bašspretno, pomisli, računajući svoju veličinu i smetnju zbog veštačke noge. Snop infracrvenog svetlanije uspevao da osvetli u dubinu, a nije želeo da se oda uključujući baterijsku lampu. Razmišljao je dali da siđe mudro, trudeći se da ne pravi buku, ili da se jednostavno očajnički baci u ambis kako bidobio na vremenu. Uzdahnu duboko, napuni pluća vazduhom i izbrisa sve misli iz glave. Od togtrenutka kretaće se instinktivno, gonjen mržnjom prema muškarcu koji drži Indijanu zarobljenu,vođen iskustvom i neizbrisivim sećanjem na krv i vatru rata, automatski odgovor koji je njegovinstruktor tokom paklene sedmice nazivao „muskularna memorija”. Ispusti skupljen vazduh, otkačiosigurač pištolja i lupnu svog prijatelja nekoliko puta po leđima.

Atila poče da silazi.

Ako je mornarička foka želeo da napadne iznenada, zvuk Atilinih šapa koje su odjekivale u dubinipodruma naveo ga je da odustane. Izbroja pseće stope kako bi procenio visinu i čim je osetio da jeAtila stigao dole, sagnuo se da zaobiđe prepreku od šipke i krenuo da se spušta u rupu stepeništem, nepazeći da li pravi buku, s pištoljem u ruci. Uspeo je da nagazi na tri stepenika, ali je četvrti popustiouz snažnu buku i njegova proteza se zarila u zarđali metal. U sekundi je shvatio da bi mu, da je bilanoga, oštrica iščupala kožu. Povuče da se oslobodi, ali bio je zaglavljen, i morao je da se drži jednom

rukom kako bi oslobodio nogu od ugljeničnih vlakana zarobljenu među krhotinama stepenika. Nijemogao da ostavi protezu, bila mu je potrebna. Izgubio je nekoliko dragocenih sekundi i prednostiznenađenja.

Stigao je dole u četiri skoka i sagnuo se, okrećući se telom ukrug kako bi ispitao prostor dokle muje dosezao pogled s naočarima za noćni vid, stežući glok u rukama. Na prvi pogled učini mu se da senalazi u prostoriji manjoj od ostalih spratova, ali odmah shvati da su duž zidova postavljena tamnaplatna: pregrade kojih se pribojavao. Nije imao vremena da razmišlja o toj smetnji, jer jasno videAtilinu siluetu kako leži na podu. Pozva ga, prigušenim glasom, ne shvatajući šta se dogodilo. Moždaje pogođen metkom a da on to nije čuo od nezgode s polomljenim stepenikom, ili je pak neko pucaona njega s prigušivačem. Životinja se nije pomerala, ležala je sa strane, glave zabačene u neobičnompoložaju, ukočenih šapa. – Ne! – povika Miler. – Ne! – Opirući se nagonu da potrči u njegovompravcu, on čučnu, ispitujući ono malo što je uspevao da vidi oko sebe, tražeći svog neprijatelja, koji senesumnjivo nalazio u neposrednoj blizini.

Stajao je na stepeništu, u blizini velike rešetkaste metalne kutije od lifta, izložen sa svih strana;mogao je da bude napadnut iz bilo kog ugla. Scenario nije mogao biti gori: središnji deo skloništa bioje prazan prostor, ali je ostatak bio razdeljen, za njega je to bio lavirint, a za Vuka savršeno skrovište.Barem je bio siguran da se Indijana nalazi u blizini, Atila beše prepoznao njen miris. Nije se prevariopretpostavivši da je Vajnhejven Vukova jazbina i da tu drži Indijanu zarobljenu. Pošto mu infracrvenosvetlo, za otkrivanje ljudske toplote, ništa nije otkrilo, on zaključi da se čovek krije iza jednog odplatna u tom prostoru. Njegova jedina zaštita bio je mrak i njegova crna odeća, pod uslovom da onajdrugi nema iste naočare za noćni vid kao on. Bio je isuviše laka meta, morao je na trenutak da napustiAtilu i nekako se pokrije.

Potrča na desnu stranu pogrbljen, jer je zbog Atilinog položaja nakon pada mogao da zaključi da jeudarac došao s leve strane, gde se njegov neprijatelj sigurno nalazi. Stiže do prve pregrade i s kolenomna zemlji i leđima okrenutim platnu osmotri bojno polje, razmišljajući o sledećem koraku.Pregledanje platna jednog po jednog bila bi neoprostiva greška, izgubio bi vreme i ne bi bio spremanda zapuca, jer ga možda Vuk čeka iza bilo kojeg od njih spreman da iskoristi Indijanu kao štit. SAtilom bi bio sigurniji, pas bi ga vodio njuhom. Među mnogobrojnim opasnostima koje je zamišljaoplanirajući svoju akciju u Vajnhejvenu, nije računao na mogućnost da će izgubiti svog vernogprijatelja.

Prvi put se pokaja zbog svoje odluke da se sâm suoči s neprijateljem. Pedro Alarkon ga je višeputa upozorio da će mu arogancija doći glave. Čekao je beskonačno mnogo minuta, osluškujućinajmanji zvuk ili promenu u zastrašujućoj tišini skloništa. Morao bi da pogleda na sat i izračunakoliko još ima vremena do ponoći, ali nije mogao da otkrije svoj sat, pokriven rukavom majice, jer bibrojke zasvetlele kao zeleni svetionik u magli. Odluči da priđe zidu u dnu kako bi se udaljio od Vuka,koji se sigurno nalazi u blizini stepeništa, odakle je pucao na Atilu, i potom ga natera da se otkrije.Bio je siguran u svoju preciznost, svojim glokom mogao je lako da pogodi pokretnu metu sa dvadesetmetara, čak i sa slabom vidljivošću zbog naočara. Uvek je bio dobar strelac, sigurnog oka i čvrsteruke, a otkako se beše povukao iz vojske disiplinovano je vežbao gađanje, kao da je znao da će mu tasposobnost jednom ponovo zatrebati.

Krenu priljubljujući se uz platna, svestan da je možda loše proračunao i da bi njegov neprijateljmogao da bude iza jednog od njih i ubije ga s leđa, ali ništa mu pametnije ne beše palo na pamet.Kretao se što je brže i tiše mogao zbog svoje veštačke noge, naprežući sva čula, zaustavljajući se nasvaka dva ili tri koraka kako bi procenio opasnost. Trudio se da ne razmišlja o Indijani i Atili,usredsređen na akciju i na svoje telo: bio je mokar od adrenalinskog znoja, lice ga je peklo od

bitumena na cipelama i stezao ga je lastiš od naočara i baterijske lampe na glavi, ali su mu ruke bilesuve. Oseti da ima potpunu kontrolu nad svojim oružjem.

Rajan Miler je uspeo da pređe devet metara, kad je na kraju podruma primetio treperenje jakogodsjaja za koji nije znao šta je. Podigao je naočare na čelo, jer su umnožavale svetlost, i pokušao daizoštri pogled. Trenutak kasnije razabrao je o čemu se radi i promukli krik ote mu se iz utrobe. Udaljini, u ogromnom crnom prostoru, ugledao je krug sveća, čiji su treperavi plamenovi osvetljavaliraspeto telo. Visilo je na raspeću od stuba i grede, glave nagnute preko grudi. Prepoznao ju je pozlatnožutoj kosi: bila je to Indijana. Zaboravljajući svaki oprez, on potrča prema njoj.

Mornarička foka nije osetio udar prvog metka u grudi i napravio je još nekoliko koraka pre negošto je pao na kolena. Drugi ga je pogodio u glavu.

Možeš li da me čuješ, Indijana? Ja sam Gari Brunsvik, tvoj Gari. Još dišeš, pogledajme. Ja sam ovde, pod tvojim nogama, isto kao što sam bio otkad sam te prvi put ugledaoprošle godine. Čak i sada, u ovom času smrti, tako si lepa… Svilena spavaćiva ti veomalepo stoji, lagana, elegantna, senzualna. Keler ti ju je poklonio da biste vodili ljubav, a jasam ti je obukao da iskupiš svoje grehove.

Ako podigneš lice, moći ćeš da vidiš svog vojnika. To je ovaj zavežljaj na podu kojiciljam svojom baterijskom lampom. Pas je pao malo dalje, podno stepeništa, ne možešodavde da ga vidiš; udar struje bio je smrtonosan za njegovu veličinu, tejzer je za sekundzavršio s tom zastrašujućom životinjom. Vojnik se jedva razaznaje, odeven je u crno.Uspevaš li da ga vidiš? Nije ni važno, više ne može da se meša u našu ljubav. Ovo je bilatragična ljubav, Indijana, a mogla je da bude veličanstvena, samo da si se prepustila.Tokom ove sedmice koju smo proveli zajedno uspeli smo da upoznamo jedno drugo kao dasmo dugo godina u braku. Dao sam ti priliku da saslušaš celu moju priču, znam da merazumeš: morao sam da osvetim bebu koja sam bio, Antona Farkasa, i dečaka koji sambio, Lija Galespija. To je bila moja dužnost, moralna dužnost, neizbežna.

Znaš li da već tri nedelje ne patim od migrene? Mogli bismo reći da su tvoji tretmaninajzad dali rezultate, ali postoji još jedan faktor koji ne smemo da previdimo: oslobodiosam se tereta osvete. Godinama sam nosio teret te odgovornosti, zamisli samo koliko je toštetilo mom nervnom sistemu. Patio sam od tih strašnih migrena, koje ti poznaješ boljenego iko drugi, otkad sam počeo da planiram svoju misiju. Pogubljenja su mi izazivalastanje predivnog uzbuđenja, osećao sam se lakim, euforičnim, činilo mi se da imam krila,ali bi se migrena već posle nekoliko sati vratila i mislio sam da ću umreti od bolova.Verujem da sam sada, kad je misija okončana, najzad izlečen.

Priznajem ti da nisam tako brzo očekivao posete; Amanda je pametnija nego što sammislio. Ne čudi me da je vojnik došao sâm, mislio je da će mene lako moći da pobedi i hteoje da se pokaže velikim spasavajući svoju damu iz nevolje. Kad stigne tvoj bivši muž sonom svojom gomilom nesposobnjakovića, ja ću biti daleko. Oni će nastaviti da tražeAntona Farkasa, ali će Amanda u jednom trenutku shvatiti da je Vuk Gari Brunsvik. Onaima dobro zapažanje, prepoznala je Kerol Andervoter na jednoj mojoj fotografiji izvremena kad sam bio Li Galespi, mislim da će nastaviti da razmišlja o tim fotografijama ina kraju će sabrati dva i dva i shvatiti da je Kerol Andervoter takođe Gari Brunsvik,prijatelj s kojim je volela da igra šah preko interneta.

Ponavljam ti ono što sam ti rekao juče, Indi, da sam nakon što ispunim svoju pravednumisiju imao nameru da ti ispričam celu istinu, da ti objasnim da su tvoja prijateljica

Kerol i tvoj najverniji pacijent, Gari Brunsvik, ista osoba, da je moje kršteno ime AntonFarkas i da bih te pod svakim identitetom, muškim ili ženskim, kao Andervoter, Farkas,Galespi ili Brunsvik voleo podjednako, samo da si mi to dozvolila. Maštao sam da ćemootići u Kostariku. To je gostoljubiva zemlja, topla i miroljubiva, u kojoj bismo bili srećni,mogli smo da kupimo hotelčić na plaži i živimo od turizma. Ponudio sam ti više ljubavinego svi tvoji muškarci s kojima si bila za svoje trideset tri godine. Avaj! Upravo samshvatio da imaš Hristove godine. Nisam ni razmišljao o toj slučajnosti. Zašto si meodbacila, Indi? Naterala si me da patim, ponizila si me. Hteo sam da budem čovek tvogživota; pa ipak, morao sam da se pomirim da budem čovek tvoje smrti.

Ostalo je još vrlo malo vremena do ponoći, a onda će se završiti tvoja golgota, Indi,samo dva minuta. Ovo mora da bude lagana smrt, ali pošto ne možemo da čekamo, jeržurimo, ja ću ti pomoći da umreš, iako znaš da mi je zlo od krvi. Niko ne bi mogao da meoptuži da sam krvnik. Hteo bih da te poštedim neprijatnosti ta dva poslednja minuta, alimesec određuje tačno vreme tvog pogubljenja. Biće vrlo brzo, metak u srce, neće bitiubadanja strele u butinu, kao što su to činili Rimljani s osuđenicima koji su previševremena proveli na krstu…

Rajan Miler se povratio u život od Atilinog lizanja po licu. Pas je primio snažan udar tejzera kročivšina poslednji stepenik, gde ga je Brunsvik čekao. Bio je nesvestan nekoliko minuta, sledećih nekolikopotpuno paralizovan i trebalo mu je neko vreme da se teškom mukom pridigne na šape, povrati odzbunjenosti izazvane strujom i da se seti gde se nalazi. Potom se poveo svojim najjačim instinktom:odanošću. Naočare mu behu ostale na podu, ali ga je njuh odveo do opruženog tela njegovog prijatelja.Miler oseti gurkanje glavom kojim je Atila pokušavao da ga oživi, te otvori oči, zbunjen, ali sa živimsećanjem na poslednje što beše video pre nego što je pao: raspetu Indijanu.

Već pet godina, otkako se vratio iz rata, Miler nije imao potrebu da pribegava krajnjoj odlučnostikoja mu je pomogla da postane mornarička foka. Najsnažniji mišić je srce, to beše naučio tokompaklene sedmice svoje obuke. Nije osećao strah, već ogromnu jasnoću. Rana na glavi mora da je bilapovršinska, da nije tako bio bi mrtav, pomisli, ali ona na grudima je ozbiljna. Ovoga puta nemastezača koji će mi pomoći, pomisli, gotov sam. Nije hteo da razmišlja o bolu i krvi koju gubi, stresaoje sa sebe ogromnu slabost koja ga je mamila da se odmori, da se prepusti kao što se prepuštaoIndijani nakon vođenja ljubavi. „Sačekaj malo”, reče smrti, odgurnuvši je u stranu. Uz pomoć psapridignu se na laktove, tražeči svoje oružje, koje nije uspevao da pronađe; pretpostavljao je da ga jeispustio prilikom pada, nije bilo vremena da ga pronađe. Očistio je krv sa očiju rukavom i na nekihpetnaest metara udaljenosti ugledao scenu Golgote, koja mu se bila urezala u zenici. Pored raspećastajao je neki muškarac koga nije prepoznao.

Prvi put Rajan Miler dade Atili znak koji mu nikada ranije ne beše ozbiljno dao, ali koji suponekad vežbali igrajući se ili trenirajući. Snažno ga povuče rukom za vrat i pokaza mu muškarca udaljini. Bila je to naredba da ubije. Atila je načas oklevao, dvoumeći se između želje da zaštiti svogprijatelja i dužnosti da posluša naređenje. Miler ponovi znak. Pas jurnu napred brzinom i preciznošćuodapete strele.

Gari Brunsvik začu galop i predoseti šta se događa, okrenu se i zapuca bez nišanjenja, u mrak,prema zveri koja već beše skočila da mu se baci za vrat. Metak se izgubi u ogromnom prostorupodruma, a čeljusti psa zariše se u ruku koja je držala oružje. Uz urlik, Brunsvik ispusti pištolj ipokuša očajnički da se oslobodi, ali ga Atila obori na pod i nasrnu na njega svom snagom i težinom.Potom mu pusti ruku i ščepa ga za potiljak svojim snažnim zubima, zarivajući mu titanske očnjake i

tresući ga do iznemoglosti. Gari Brunsvik ostade da leži, polomljenog vrata, dok mu je krv šikljala izvratne žile, sve sporije.

Miler u međuvremenu beše dopuzao odgurujući se rukama i jedinom nogom, budući da mu za toproteza nimalo nije bila od koristi, i beskrajno polako počeo da se približava Indijani, dozivajući je idozivajući, dok mu je glas postajao sve tiši. Gubio je svest na trenutke i čim bi je povratio, dopuzao bimalo bliže. Znao je da za sobom ostavlja krvav trag na betonskom podu. Pređe poslednji deo puta uzpomoć Atile, koji ga je vukao za odeću. Vuk nije uspeo da prikuje ženu na krst, jer su stub i grede bilimetalni, već ju je samo vezao kanapom za zglobove, raširenih ruku, da visi na pola metra od zemlje.Rajan Miler nastavi da je doziva, – Indijana, Indijana – ne dobijajući odgovor. Nije pokušao da utvrdida li je još živa.

Uz nadčovečanski napor, mornarička foka je uspeo da se pridigne na kolena i ustane, naslanjajućise na stub, oslanjajući se na svoju nogu od ugljeničnih vlakana, jer mu je druga klecala. Ponovo obrisaoči rukavom, ali shvati da mu pogled ne zamućuju samo krv i znoj. Izvuče svoj nož iz futrole, svoj ka-bar, primitivno oružje koje svaki vojnik uvek nosi sa sobom, i poče da seče jedan od konopaca kojimaje Indijana bila vezana. Držao je nož spretno i umeo je da ga koristi, ali mu je ipak trebalo više odjednog minuta da ga preseče. Nepokretno Indijanino telo pade na njega i on ga pridrža, jer je još visilana jednom zglobu. Uhvati je jednom rukom oko struka, dok je presecao drugi konopac. Najzad,poslednjim snagama, uspe da je sasvim oslobodi.

Muškarac i žena ostadoše da stoje. Iz daljine bi izgledalo da su zagrljeni, ona celim telomprepuštena ljubavi, a on pripijajući je na svoje grudi posesivnim koliko i nežnim pokretom, ali iluzijane bi dugo potrajala. Rajan Miler polako skliznu na pod, ne ispuštajući Indijanu, jer mu je poslednjamisao bila da je zaštiti od pada.

EPILOG

SUBOTA, 25. AVGUST 2012.

Amanda Martin poslednji put sazva igrače Trboseka kako bi zaključila igru i pozdravila se. Za dvadana ona će otići na MIT, krajnje odlučna da ponovo osvoji Bredlija i u slobodno vreme uči; nećeimati vremena za igre uloga.

– Juče sam bila sa Klejbom da odvezemo moju mamu na aerodrom. Otišla je u Avganistan dapokuša da pronađe dvoje dece u nekom selu – reče učiteljica igre.

– Zašto? – upita Esmeralda.– Mora da ispuni obećanje koje je dala Rajanu Mileru. Ne zna imena te dece ni ime sela, zna samo

da se nalazi u blizini granice s Pakistanom, ali pomoći će joj grupa mornaričkih foka koji su biliRajanovi prijatelji.

– Znači da će ih pronaći – reče pukovnik Pedington, za koga su mornaričke foke bili polubogovi.– Ta deca već šest godina čekaju Rajana Milera – reče Abata.– Otkud znaš? Možeš da im čitaš misli? – upita Esmeralda.– Nisam ni pokušavala. Znam zato što nam je učiteljica ispričala njihovu priču. Imate loše

pamćenje – odvrati spiritistkinja.– Moja mama skoro svake noći sanja Rajana. Sada je zaljubljenija u njega nego dok je bio živ, zar

ne, Klejbe? – reče Amanda.– Naravno. Indijana više nije ista osoba. Mislim da se nikada neće oporaviti od smrti Alena

Kelera, Rajana Milera i od čitavog onog užasa koji je preživela u Vajnhejvenu. A ja nikad sebi nećuoprostiti zbog svega što se dogodilo, mogli smo sve da izbegnemo – reče deda.

– Ni ja sebi neću oprostiti. Da sam samo malo ranije rekla tati, Rajan bi sada bio živ. Policija jestigla deset minuta kasnije. Samo deset minuta! – uzviknu Amanda.

– Mornarička foka je uspeo da spase tvoju mamu i umro je kao heroj. Odlučio se na nepotrebanrizik i nije prihvatao ničiju pomoć. Možda je želeo da umre – natuknu Šerlok Holms.

– Ne! Rajan Miler je želeo da živi, želeo je da se oženi mojom mamom, želeo je da ode da vididecu u Avganistanu. Uopšte nije želeo da umre! – reče Amanda.

– Šta će biti sa psom kad ti odeš na MIT? – upita je Esmeralda. – Ja ću ostati s njim – umeša sededa. – Atila podnosi Spasimo tune i mene, ali i njemu će trebati mnogo vremena da se oporavi.Satima se ne pomera, pogleda prikovanog za zid, kao da je balsamovan.

– To je zbog bola. Vojnikov duh ne može da ode, jer ga Indijana i Atila zadržavaju ovde, morali bida ga puste – reče Abata.

– Možda će se Rajan, kad mama bude ispunila obećanje, oprostiti od nas i nastaviti svojeputovanje – razmišljala je Amanda naglas.

– Hoćemo li jednoga dana ponovo igrati Trbosek? – upita Esmeralda.– Možemo da se okupimo za zimski raspust – predloži Ser Edmond Pedington.– Osim ukoliko pre toga ne budemo imali nešto jezivo da istražujemo – dodade Šerlok Holms.– A u međuvremenu, Klejb će napisati našu priču: roman Trbosek – pozdravi se učiteljica igre.

- K R A J -

ZAHVALNOST

Ova knjiga rođena je 8. januara 2012. godine jer je moja agentica, Karmen Balsels, predložila VilijuGordonu, mom mužu, i meni da zajedno napišemo krimi roman. Pokušali smo, ali je posle dvadesetčetiri sata bilo očigledno da će se projekat završiti razvodom, tako da se on posvetio svom poslu –svom šestom policijskom romanu – a ja se zatvorila da pišem sama, kao i uvek. Međutim, ova knjigane bi nastala bez Vilija, koji mi je pomagao u pisanju i neizvesnosti, podsticao me kad bih počela daposustajem. Takođe, imala sam još neke saradnike kojima dugujem veliku zahvalnost:

Ana Sehas je dobra veštica koja je inspirisala lik Indijane Džekson.Robert Mičel je mornarička foka iz knjige, iako ima obe noge i čistu savest.Sara Kesler je bila moja veličanstvena istražiteljka.Nikolas Frijas, moj sin, pregledao je tekst i ispravio moje česte logičke greške, koje moji čitaoci

pripisuju magičnom realizmu.Andrea Frijas, moja unuka, uvela me je u tajne Trboseka, igre uloga.Doktor D. P. Lajl, forenzički stručnjak, odgovarao je na moja pitanja o ubistvima, oružju, drogama

i otrovima, ne daveći me moralnim pridikama.Lorens Levi, psiholog, doprineo je razvoju najvažnijeg lika: zločinca.Kapetan Sem Mur uputio me je u vode San Franciska.Lori, moja unuka, i Đulijet, moja pomoćnica, branile su me od sveta dok sam pisala.

BELEŠKA O AUTORU

Isabel Aljende je rođena u Čileu. Otac joj je bio čileanski ambasador u Peruu i blizak rođak SalvadoraAljendea.

Radila je kao novinar i kao književni prevodilac. Posle puča u Čileu, godine 1973, prebegla je uVenecuelu, gde je živela trinaest godina.

Po romanima Isabel Aljende, prevođenim na trideset jezika, snimani su filmovi i postavljanepozorišne predstave.

Godine 2012. nagrađena je danskom književnom nagradom Hans Kristijan Andersen.Isabel Aljende živi u Kaliforniji s porodicom.

1)

Engl.: proteze od ugljeničnih vlakana. (Prim. prev.)

⇒

2)

Ital.: krvna osveta. (Prim. prev.)

⇒

3)

Massachusetts Institute of Technology – Masačusetski tehnološki institut. (Prim. prev.)

⇒

4)

Interdisciplinarna istraživačka laboratorija na pomenutom Institutu. (Prim. Prev.)

⇒

5)

Drevna misaona igra, poreklom iz Kine. (Prim. prev.)

⇒

6)

Engl.: pečenica, goveđi but. (Prim. prev.)

⇒

7)

Fr.: – strunjača s oprugama. (Prim. prev.)

⇒

8)

Fr.: romantično prijateljstvo. (Prim. prev.)

⇒

9)

Ital.: veprovina. (Prim. prev.)

⇒

10)

Fr.: veliki poznavalac, stručnjak. (Prim. prev.)

⇒

11)

Engl.: naziv za muškarca koji oblači žensku odeću i oponaša žene radi zabave šire publike. (Prim.prev.)

⇒

12)

Nakon završetka obuke, kvalifikovani komandosi se zvanično upisuju u registar „foka”, dobijajujedinstven lični kod i srebrnu grudnu značku mornaričkih specijalnih snaga, poznatu kao Trajdent.(Prim. prev.)

⇒

13)

Fr.: dragi kamen, nebrušen, ili brušen samo prema svom prirodnom obliku, naročito rubin.(Prim.prev.)

⇒