Назив школе

Назив предмета

Матурски рад

Тема:

Источна Србија

Ученик: Професор:

САДРЖАЈ:

1. Положај, величина, простирање и подела 3

2. Природне одлике 4

3. Привредне карактеристике и индустријски центри 8

4. Историја 10

5. Већи градови региона 12

5.1. Зајечар 12

5.2. Књажевац 16

5.3. Кладово 17

5.4.Неготин 19

5.5. Мајданпек 21

5.6. Бор 24

6. Туристичке вредности - закључак 26

7. Литература 29

1. ПОЛОЖАЈ, ВЕЛИЧИНА, ПРОСТИРАЊЕ И ПОДЕЛА

2

Источна Србија представља разноврсну планинско-котлинску регију. Протеже се од

Ђердапа на северу, до Заплањско-лужничке котлине и Руј-планине на југу. На западу се

ослања на Поморавље. Према истоку се протеже до границе према Бугарској и Румунији.

Слика 1. Источна Србија - мапа

Површина источне Србије износи 13 607 км2. Северно од линије Ражањ-Ртањ-Тупижница-

Стара планина је Карпатски, а јужно Балкански део источне Србије. Карпатски део

источне Србије се састоји од већег броја мањих географских целина: Ђердал, Звижд,

Хомоље, Ресава, Доњи Тимок, Кључ, Неготинска крајина, Пореч, Црноречки крај"

Балканском делу источне Србије припадају Сокобањски, Сврљишкј крај, Понишавље,

Коритница, Јелашница и Заплање

3

2. ПРИРОДНЕ ОДЛИКЕ

У геолошкој грађи источне Србије учествују кристаласти шкриљци и пешчари палеозојске

старости, мезозојски кречњаци и вулканске стене. По котлинама и речшм долинама

јављају се језерски седименти, а затим речни и еолски наноси.

Слика 2. Ђердапска клисура

Рељеф инсточне Србије је разноврстан. Доминирају ниске и средње млађе веначне

планине растављају их бројне речне Долине И котлине. Зато Су Карпатско балканске

планине знатно проходније од Динарских. Простране површи су карактеристични облици

рељефа у источној Србији.

4

Заступљени су палеовулкански, крашки и еолски облици рељефа. Ђердап је највећа

пробојница Србије и Европе (95,5 км). Спаја Панонски И Влашко понтијски басен.

Састоји се од система котлина и клисура. Због природних лепота и археолошких

налазишта проглашен је за национални парк међународног значаја. Изнад Ђердапа се

дижу Мироч, Велики гребен и Северни Кучај, Даље према југу; Дели Јован, Хомољске

планине, Велики крш, Бељаница, Кучај, Ртањ, Тресибаба.

Важније котлине Карпатског дела источне Србије су: Хомољска у долини Млаве,

Црноречка у долиниИ Црног Тимока, Зајечарска на саставцима Црног и Белог Тимока и

Књажевачка котлина где се састају Бели и Трговишки Тимок. Планине Балканског дела

источне Србије су сличне Карпатским.

То су: Озрен, Девица, Сврљишке планине, Сува планина. Стара планина (2169 м) је

највиша у источној Србији. Протеже се дуж границе према Бугарској. На овој планини се

налази најисточнија тачка Србије (Сребрна глава 23° 00' 42"). По изгледу и лепотама

подсећа на Копаоник. Важније котлине Балканског дела источне Србије су: Сокобањска у

долини Сокобањске реке, Белопаланачка и Пиротска у долини Нишаве, Сврљишка у

долини Сврљишког Тимока, Заплањско-лужничка у долинама истоимених река.

Простране површи обрасле бујним ливадама и пашњацима, улепшавају природни декор

источне Србије. Јављају се на Бељаници, Кучају, Мирочу, Девици. Поред Ђердапске, у

источној Србији се јавља већи број мањих клисура: Сићевска у долини Ншнаве, Горњачка

у долини Млаве, Каонска у долини Пека итд. Поред површи, пећине и јаме су најчешћи

облици крашког рељефа. Познатије пећине су: Боговинска, Ресавска, Злотска. Неке од њих

су доступне посетиоцима. Одоровско крашко поље недалеко од Пирота је једино ове врсте

у источној Србији, Лежи у подножју Видлича.

Специфичност и реткост крашког рељефа источне Србије су прерасти, настале

урушавањем пећинских таваница (Велика прераст код Брзе Паланке, прераст Самар

недалеко од Жагубице итд.).

У околини Бора и Мајданпека и Брестовачке бање има облика вулканског рељефа.

У Кључу и Неготинској Крајини јављају се облици еолског рељефа, настали радом ветра.

5

Клима источне Србије је разноврсна: жупна у котлинама, умерено континентална у

речним дол инама и планинска на планинама. Лета су умерено топла, зиме доста хладне и

ветровите. Кошава је нај;ешћи ветар у источној Србији. Јесени су топлије од пролећа.

Неготинска Крајина је најведрији део источне Србије.

Слика 3. Голубачка тврђава

Падавиие су недовољне (565 мм у Пироту, до 950 мм на планинама). Бројни водени

токови настају најчешће од јаких крашких врела. Млава. Пек, Тимок су притоке Дунава.

Нишава долази из Бугарске, пресеца Балканске планине и код Ниша се улива у Јужну

6

Мораву. Гамзиградска бања, Сокобања и Брестовачка бања су значајни природни,

лечилишни и туристичко-рекреативни потендијали источне Србије. Биљни свет источне

Србије је разнолик. Шуме су још увек релативно добро очуване, мада су понегде и

проређене. По очуваним шумама се истиче Северни Кучај, где се јављају шуме

прашумског изгледа. Ретке биљке, разиоврсно цвеће и лековито биље је специфичност

планинске вегетације источне Србије. Животињски свет је проређен алв разноврстан.

Разноврстан је и педолошки покривач, што омогућава гајење свих врста житарица, воћа,

поврћа, индустријског биља и винове лозе. Становништво и насеља Лепенски вир у

Ђердапу је светски значајно откриће насеља из доба 6000 - 7000 година пре наше ере. У

Злотској пећини нађени су траговн културе палеолитске старости. На десетине старих

градова у источној Србији потиче из римског периода. Гамзиград и Костолац

{Виминацињн) најлепши су примери насеља из римског периода. У доба дуготрајне

владавине Турака, источна Србија је била ређе насељена. У XВИИИ и XИX веку овде се

досељавало становништво из Македоније, са Космета, из Црне Горе, Ердеља и Бугарске.

То је условило садашњу етничку структуру становништва. Најбројнији су овде Срби.

Влаха има у Звижду

Хомољу, Поречу Кључу и неготинекој крајини. Бугара има у граничном појасу око

Босилеграда и Димитровграда.

У источној Србији живи око 570 000 становника, Процес депопулације и деаграризације је

одавно ушао у критичну фазу. Села се гасе, школе затварају. ПечалбарСтво и исељавање

је заузело велике размере.

Бројна сеоска насеља се налазе у речним долинама по дну, ободу и странама котлина. Има

их на нижим планинским заравнима. Села су обично мала, збијеног типа. У вишим,

планинским деловима села су разбијеног типа.

Градска насеља и варошице су бројна. Међу њима се истичу Зајечар. Неготин. Бор,

Мајданпек, Књажевац, Пирот, Димитровград, Босилеград итд.

3. ПРИВРЕДНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ИНДУСТРИЈСКИ ЦЕНТРИ

7

Источна Србија располаже значајним природним и привредним потенцијалима. У речним

долинама и котлинама развијена је разноврсна ратарска производња. Гаје се житарице,

поврће, воће, индустријско биље и винова лоза. Позната су виногорја у околини Зајечара,

Неготина, Књажевца и у Понишављу.

Екстензивно сточарство је важна грана пољопривреде. Највише се гаје овце и говеда.

Познате су хомољске, кучајске, кривовирске, пиротске и старопланинске овце и млечни

производи.

Слика 4. Борски рудник

Планрше источне Србије су познате по бројним врстама лековитог биља и шумског воћа.

Рудно богатство источне Србије чини солидну основу привредног развоја. Чине га руде

бакра, олова, цинка, гвожђа, волфрама, молибдена, барита, кварцног песка. Сва та

налазишта се још увек проучавају.

8

У Борском басену (Бор, Мајданпек, Кривељ) експлоатише се руда бакра.У Бору се налази

модерна топионица бакра, електролиза и фабрика сумпорне киселине. Застој и стагнација

су озбиљно угрозили Борски басен и његову привреду.

Мајданпек се развио у модеран центар за производњу украсних предмета од злата. На бази

сумпорне киселине из Бопа, у Прахову се развила производња вештачких ђубрива

(суперфосфата).

Пирот је познат по индустрији гумених производа „Тигар", алатних машина, текстила,

кожних производа и намештаја.

На више места у источној Србији има појава руде гвожђа, олова, цинка, волфрама,

молибдена и друге руде.

Код Рготине, недалеко од Зајечара, налази се богато налазиште кварцног песка. То је

основна сировина за индустрију кристала у Зајечару. По томе је Зајечар познат далеко

изван граница Србије.

Каменог угља има на више места: Вршка чука, Подвис, Ртањ, Добра срећа. Мрки угаљ се

јавља у Боговини, Сењско-ресавском и Јелашничком басену и Јереми код Пирота. Лигнита

има у околини Деспотовца и у суседном Костолачком басену.

Хидроенергетски потенцијал се користи у Ђердапу (ХЕ Бердап И и ИИ Ш „Соколовица у

клисури Тимока и ТЕ „Звездан" и „Бор"). На падинама Старе планине утврђене су појаве

руде урана.

Источна Србија се ослања на пловни пут Дунава и Моравско-нишавску друмску

железничку магистралу. Пресеца је и део трансбалканске магистрале: Ниш-

ЗајечарПрахово. У том погледу планински део источне Србије до недавно био је слабо

саобраћајно повезан. Последњих деценија овде је изграђено неколико попречнихпугева и

пруга. Периферне магистралне саобраћајнице су међусобно повезане. То је допринело

интензивнијем коришћењу природних потенцијала, бржем развоју привреде и побољшању

услова живота становништва у овом делу Србије.

9

Источна Србија има велике могућности за развој туризма. То су национални парк Ђердап,

бројне планине и клисуре, пећине и прерасти, крашки извори, понорнице И потајнице,

бујне шуме и ливаде, чист ваздух, културно-историјски споменици итд.

Ако се то све рационално искористи, могуће је успешно развијати планински, језерски,

спелеолошки, бањски, градски и сеоски, ловни и риболовни, спортски, излетнички,

рекреативни, стационарни, летњи и зимски туризам.

4. ИСТОРИЈА

У римско доба, ово подручје је првобитно било у саставу провинције Мезије.

Уситњавањем провинција и променом њихових граница, подручје региона улази у састав

провинције Горња Мезија, а затим у састав провинција Дарданије и Дакије. Дакија се

потом дели на две провинције: Дакија Рипензис и Дакија Медитеранеа. Касније, поделом

Римског царства, цела област је укључена у Византију.

Крајем 5. и почетком 6. века, на ове просторе се масовно досељавају словенска племена.

Током раног средњег века, овом регијом доминирају Бугарска и Византија, да би се од 12.

века на ове просторе ширила српска држава. На северу региона, шири се

средњовековнаугарска држава, која на овом подручју формира покрајине Браничевска

бановина и Кучевска бановина. У 13. веку, подручјем Браничева владали су бугарски

великаши Дрман и Куделин, да би затим њихову област краљ Драгутин укључио у своју

Сремску краљевину.

Средином 14. века, регион је у саставу Душановог српског царства, а затим, после

пропасти царства, улази у састав Моравске Србије и државе Константина Драгаша.

Североисточни делови региона били су у саставу Видинске кнежевине, настале распадом

бугарске државе. Подручје региона затим улази у састав Српске Деспотовине, али га

постепено, током 15. века, освајају Турци.

10

Падом Српске Деспотовине (1459. године) целокупно подручје региона долази под турску

власт. У кратком периоду, између 1718. и 1739. године, северни део области улази у састав

Аустријске Краљевине Србије и Тамишког Баната. После Првог српског устанка 1804.

године, највећи део региона улази у састав Карађорђеве Србије, да би после Другог

српског устанка 1815. године, само северни делови региона били признати као део Србије,

док јужни делови остају под непосредном турском влашћу.

На том подручју, које остаје под непосредном турском влашћу, формиран је 1846. године

Нишки пашалук. Проширењем граница Србије 1833. и 1878. године, у састав Србије улазе

и остали делови региона, док под турском влашћу остаје само крајњи југ области, који ће

такође ући у састав Србије 1912. године. Поред тога, још неке мање пограничне

територије на истоку региона добијене су од Бугарске 1919. године.

У Првом светском рату, крајем 1915. године, Бугари окупирају регион и на овом простору

формирају војно-инспекциону област Мораве. Почетком 1917. године, због репресија

бугарских окупационих власти, подигнут је Топлички устанак. У јесен 1918. власт прелази

из бугарских унемачке руке, да би убрзо српска војска ослободила окупиране територије.

После формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, подручје региона

је било подељено на неколико округа (1918-1922) и области (1922-1929). Са формирањем

бановина 1929. године, подручје региона је углавном ушло у састав Моравске Бановине,

изузев неких северних и јужних територија које су ушле у састав Дунавске и Вардарске

бановине.

Током окупације Југославије од стране Сила осовине у Другом светском рату, ово

подручје је углавном било у саставу Недићеве Србије, изузев јужних и источних делова

региона који су били под окупацијом Бугарске. После ослобођења, регион улази у састав

СР Србије у оквиру нове социјалистичке Југославије. На северу и југу СР Србије налазиле

су се аутономне покрајине Војводина и Косово, док је централно подручје републике које

се није налазило у саставу аутономних покрајина било познато под именом Ужа Србија

(касније Централна Србија) и функционисало је као нека врста статистичког региона, који,

за разлику од других делова Југославије, није имао сопствене органе власти, али су

статистички подаци исказивани у оквиру његових граница.

11

Током 2009. године, подручје Централне Србије подељено је на 5 статистичких региона

(Београд, Западни регион, Централни регион, Источни Регион, Јужни регион), да би 2010.

године, спајањем региона, овај број био смањен на 3 (Београд, Јужна и источна Србија,

Шумадија и западна Србија).

5. ВЕЋИ ГРАДОВИ РЕГИОНА

5.1. Зајечар

Географске карактеристике

Град Зајечар се налази у централном делу Тимочке крајине и обухвата Зајечарску котлину,

источни део Црноречке и северни део Књажевачке котлине, као и јужне делове

Неготинске крајине. Територија општине је омеђена: са севера обронцима планине Дели

Јован, са истока и југоистока обронцима Старе планине, којом иде државна граница према

Бугарској, на југу и југозападу Ласовачком планином као огранком планине Тупижнице, а

на западу Јежевицом и огранцима Великог Крша. Површина општине Зајечар је 1.069 км2

(око 15 % површине Тимочке крајине).

Град Зајечар, географски, административни, привредни, политички и културни центар

општине и Зајечарског округа, налази се у Зајечарској котлини (између 43°54' и 43°42'

северне географске ширине, 22°07' и 22°24' источне географске дужине и 137 м апсолутне

надморске висине), на 11 км од границе према Бугарској, у међуречју и на саставцима

Црног и Белог Тимока. Град је првобитно лежао на десној обали Црног Тимока,

простирући се до брда Краљевица. Временом се ширио на левој обали Црног Тимока и

према западу.

12

Слика 5. Град Зајечар

Град је изграђен на раскрсници магистралних путева: Параћин - Зајечар – Кула (одакле се

овај магистрални правац грана ка Видину и Софији), Параћин – Зајечар – Неготин -

Кладово - румунска граница, Параћин – Зајечар – Књажевац – Ниш и Неготин – Зајечар –

Књажевац – Ниш. Магистрални правци ка Видину и Софији су, поред магистралног пута

Београд – Доњи Милановац – Кладово – Неготин и даље, једина и најкраћа путна веза

Европе и осталог дела наше државе ка северној Бугарској и јужној Румунији и даље према

Црноморском басену, што Зајечару даје посебан међународни значај.

На територији Града Зајечара преовлађује брдско-планинско земљиште, са зајечарском

котлином у центру. Сама котлина се налази између два планинска лука, карпатског и

балканског. Смештена је у западном делу Тимочког басена. Котлина се протеже од

Вражогрнца до вратарничке клисуре, на западу до гребена Ласовачке планине, као дела

Тупижнице где је делимично растављена од црноречке котлине планином Тупижницом,

13

али је морфолошка граница опет обележена ниском пречагом у којој је Црни Тимок

усекао клисуру Баба Јону.

Зајечарски басен припада Црном, Белом и Великом Тимоку. Дужина басена је око 20 км.

Овом басену припада 16 км тока Црног Тимока, 22. км тока Белог Тимока и 10 км Великог

Тимока. Он представља део простране уздужне депресије која се пружала од Дунава до

Књажевца и која је тектонског порекла.

Јужно од Зајечара Бели Тимок је усекао Вратарничку клисуру, која представља спону

између зајечарског басена на северу и књажевачког на југу. Ова клисура је усечена између

засеока Змијанца и Грлишке реке. Дужине је 5 км, дубине 170-190 м и ширине 0,5 км.

Географски полозај

Зајечарска општина се налази у континенталном климатском појасу. Клима је влажно

умерена, са топлим и сувим летом и умерено хладном зимом, шта указује да Зајечар и

околина имају умереноконтиненталну климу. Најхладнији месеци су у просеку јануар и

фебруар, а најтоплији јул. У последњој деценији клима је се знатно изменила. Присутне су

њене варијације које указују да више нема прецизног временског периода у којем траје

зима или лето, као што је то било раније. Сада су летњи месеци изузетно жарки са

дневним температурама које достижу и до 40°Ц, док су ноћи у просеку свеже.

По тој разлици дневне и ноћне температуре у току лета, сувим и жарким летима клима у

овом крају све више поприма обележја пустињске климе. Зиме су благе и са мало

падавина, али у појединим периодима температура силази и преко 15°Ц испод нуле. У

зајечарском басену дувају ветрови слични кошави, најчешће североисточни, док

повремено дувају ветрови са правца Карпата и Старе планине. Ветрови су најчешћи у

пролеће и јесен. Град се јавља ретко. Током године укупне падавине у просеку износе 560

мм.

14

Зајечарску општину пресецају Црни и Бели Тимок, који се код Вражогрнца спајају у

Велики Тимок. Ова три Тимока чине основу речног система Тимок, који чини основу

хидрографске мреже овог краја. Поред њих, територију општине пресецају мање речице

(Лубничка река, Леновачка река, Горња Бела Река, Ласовачка река и др.). Водостај свих

ових река је највиши у пролеће, а најнижи у летњим месецима. Речни систем Тимок има

изузетан значај за овај крај, чија плодна долина је изузетно погодна за пољопривреду.

Историја

Најстарији познати становници ових крајева били су Трибали, после њих на овом

подручју се спомињу Мези, у долини Тимока помињу се још и Тимахи, али се о њима сем

њиховог имена ништа не зна. Насељени Словени у ове крајеве назвали су се Тимочани, а

прве директне вести о Тимочанима односе се на 818. године, када се они већ сматрају

формираном словенском групом, те исте године они су се одметнули од Бугара.

Зајечар се први пут спомиње 1466. године у турском тефтеру везаном за становништво

видинскога пашалука, а од XВИ - XВИИИ века има мало података о насељу. 1806. године

створени су повољни услови за дизање устанка у овим крајевима Карађорђе је одобрио

хајдук Вељку Петровићу, кнезу Милисаву и попу Радосаву да са Тимочанима и

Црноречанима дижу устанак и после низа успешних бојева највећи део Крајине и Зајечара

је ослобођен. Криза и пропаст Првог српског устанка имали су тешке последице и у овим

крајевима. 1833. године овај крај је коначно ослобођен и припојен Србији.

Назив је највероватније турскога порекла. По неким претпоставкама потиче од извесног

Саид-Асир паше који је своју војску поставио у долини Тимока у годинама кризним по

српску деспотовину. У близини града се налазе остаци римске царске палате из ИВ пре

нове ере, Фелиџ Ромулиана (Гамзиград), која је призната као светска културна баштина

под заштитом УНЕСКО-а.

15

Демографија

У насељу Зајечар живи 32337 пунолетних становника, а просечна старост становништва

износи 40,2 година (39,3 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 13733

домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,88. Према незваничним

подацима, у граду данас живи преко 53000 становника, и представља, као такав, највећи

град у Тимочкој крајини. У делу града који се назива Котлујевац, живи преко 20000

становника и највећи (по броју становника) је део Зајечара.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

5.2. Књажевац

Географски подаци

Општина Књажевац се налази у источном делу Србије, уз границу са Републиком

Бугарском и улази у састав Тимочке крајине. Налази се на  северној географској ширини

од 43°20' до 43°45' и  источној географској дужини од 22°11' до 22°41'.

Општина се простире на површини од 1.202 km2 и по величини је четврта у Републици

Србији. Претежни део општине Књажевац припада брдско – планинском подручју.

Највиша тачка на територији општине је Миџор на Старој планини (2169m надморске

висине), који је и највиши врх у Републици Србији.

Најнижа тачка је 176m надморске висине и налази се у књажевачкој котлини. Подручје

општине обухвата 86 насеља, од чега је 85 сеоских насеља.  Сам град се налази на саставу

Трговишког и Сврљишког Тимока који заједно чине Бели Тимок,  који тече ка Зајечару и

заједно са Црним Тимоком чини Тимок, по коме је и сама Тимочка крајина добила назив.

У општини Књажевац живи 37.172 становника, од чега 19.705 у граду (подаци из

16

последњег пописа становништва 2002.године). Просечна густина насељености је 31

становник по km2, што је сврстава у ретко насељене општине. Књажевац је са другим

градовима повезан друмским и железничким саобраћајем.

5.3. Кладово

Историја

По предању, плодно тле са којег су изникли први људи, стециште похода аргонаута на

златно руно – оличење надприродних моћи, подручје Ђердапа са Кладовом као међашем,

своје посетиоце дарује несвакидашњим естетским доживљајем и осећањем благородности.

Разговетне знамене у овдашњем камену оставила је давно прохујала цивилизација

Лепенског човека, римски градитељи на леђима Дунава, незаузданогод келтских

коњаника, изнедрили су чудесне мостове, да би му средњовековни Срби удахнули

светлост православља. Кладово чија је колевка ветар, а простирка велика вода, стасавајући

у потпору долазећих времена, отворени је град.

Географске карактеристике

Разграната хидрографска мрежа, са Дунавом као највећом и водом најбогатијом реком,

равничарско-терасасти терени поред обале Дунава и брдско планински предели са

надморском висином до 500 метара су најважније географске карактеристике. Клима је

континентална, са жарким, топлим летима са мало падавина, и дуга и хладна зима са

снегом од новембра. Ветрови су честа појава, и обично доносе обилне и изненадне

падавине.

17

Становништво и насеља

Слика 6. Панорама Кладова

Према подацима са пописа 2000. године у Кладову живи око 32.000 становника. Општина

је састављена од 23 насеља и 6 заселака. Од тог броја цак 18 насеља се налази у приобаљу

Дунава. Густина насељености износи 171 становник на 1 км квадратни. Осим Кладова

карактеристике варосице имају и насеља Брза Паланка и Текија. Остала насеља су села

усореног типа.

18

5.4. Неготин

Слика 7. Град Неготин

Неготин је градско насеље у општини Неготин у Борском округу. Према попису

из 2002. било је 17.758 становника (према попису из 1991. било је 17.355 становника).

Неготин се налази близу тромеђе Србије, Румуније и Бугарске. Име Неготин је први пут

забележено у 16. веку. Место није имало значаја до 18. века, када је постало важно војно

упориште. Године 1833. Неготин је трајно ушао у састав Србије и отада почиње његов

бржи развој, који је трајао до почетка Првог светског рата.

Неготин је, између осталог, познат и као родно место композитора Стевана Мокрањца.

19

Име

О постанку Неготина има више легенди. По првој, у данашњем Малом селу (један од

најстаријих делова Неготина) населио се неки Негота са женом Тином, породицом и

стадима оваца, јер је околина била богата бујном пашом, а около долине су се налазиле

шуме и шумарци. Око њиховог стана за овце стварало се постепено насеље и од њихових

имена Него и Тина, настало је име Неготин.

Друга легенда каже да су у старо време два великаша зидали градове, један где је Неготин,

други на брду близу села Видровца (данашње развалине Видров града). Кад су завршили

радове, тада је онај с брда рекао оном у долини: „Ја сам бољи град начинио, него ти!“ Од

„него ти“ постало је име Неготин.

Географија

Територија општине Неготин се данас географски, углавном, поистовећује са

Неготинском крајином. Крајина се налази на тромеђи Србије, Румуније и Бугарске.

Равница, позната под именом Неготинска низија, протеже се између Тимока и Дунава до

лучне брдовите косе Видровац-Бадњево-Братујевац. Изнад ове косе наставља се

равничарски плато све до планина Дели Јован иСтол, које читаво ово подручје природно

одвајају од централне и западне Србије. Сам град је на око 45 m изнад нивоа мора.

Клима

Град Неготин се налази у низији окруженој планинама. Низија је отворена са источне и

јужне стране што све доприноси специфичној клими Неготина. Неготин представља

најконтиненталнију област Србије са топлим летима и хладним зимама. Током зиме

температура се спушта и до -30°C, а лети могу се пењу и до 40°C у хладу.

20

У зимском периоду најчешће дува западни и северозападни ветар. Пошто долази

преко Хомољских планина увек наилази као хладан ветар и доноси изненадне и обилне

падавине. Овај ветар је у народу познат као „горњак“ и представља најзначајнији ветар и у

летњем периоду. Он је најбитнији за климу Неготина и време врло често зависи од

њега. Кошава такође често дува током зиме. Она је хладан ветар, слабији од горњака, али

изазива вишедневно падање ситног снега. Још се јављају и северац и југо. Снег је редовна

појава на територији источне Србије. Кад облачност са кишом дође са Средоземног

мора или Атлантског океана Неготинска крајина дуго остане без снега, док је централна

Србија већ покривена снегом. Обрнуто, кад влажни и хладни таласи наиђу са истока или

североистока, Неготинска крајина добије снежни покривач раније од осталих крајева

Србије.

Демографија

У насељу Неготин живи 14014 пунолетних становника, а просечна старост становништва

износи 37,7 година (36,8 код мушкараца и 38,6 код жена). У насељу има 6212

домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,84.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у

последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

5.5. Мајданпек

Географски положај 

Територија општине Мајданпек се налази у северном делу источне Србије и захвата

простор највећег шумског и рударског комлекса источне Србије.

21

Простире се између Ђердапског језера на северу, Мироча (632 м) на североистоку, Дели

Јована (1.133 м) на истоку, Стола (1.155 м) на југу, Малог Крша (929 м) и Великог Крша

(1.148 м) на југозападу, северних обронака Хомољских планина (923 м) на западу и

планинских масива Старице (796 м) и Шомрде (803 м) на северозападу.

Слика 8. Рудник Мајданпек

По површини од 932 км2 општина Мајданпек налази се на једанаестом месту у Републици.

Административно, општина се граничи са општинама Браничевског округа на југо-западу

(Голубац, Кучево и Жагубица), као и са 3 општине из Борског округа (Кладово, Неготин и

Бор) на источном и јужном делу територије, док северним делом територије, Дунав

представља природну границу са суседном Румунијом.

Територију општине Мајданпек чине 14 насељених места: Бољетин, Влаоле,Дебели Луг,

Доњи Милановац, Голубиње,Јасиково,Клокочевац, Лесково,Мајданпек, Мироч, Мосна,

Рудна Глава,Тополница, Црнајка .

Рељеф је претежно брдско-планински (76% општине), високопланинско подручје обухвата

свега 0,9%, а 23% површине је низијско-брежуљкастог рељефа.

22

Клима је континентална са просечном годишњом температуром ваздуха од 7,73º Ц, ипак

се издвајају две климатске области: подручје око Дунава има умерену климу (Доњи

Милановац је место у Републици са највише сунчаних дана у години) и брдско-

планински део са оштром климом и више снежних падавина.

Историја

Мајданпек је типично рударски град; да није рудника, уска долина Малог Пека, неподесна

за друге облике традиционалне привреде - била би пуста, као што је бивала увек пуста

када је рудник на дуже време престајао са радом. Иако рударство у самоме месту траје, са

краћим или дужим прекидима, око 7.000 година, данашње име града се први пут

помиње 1560. године у једном турском документу, али у облику Медани Пек. Ово указује

на то да је у предтурско време рудник био под српском влашћу, јер се у основи ојконима

"Медани Пек" налази реч мед - познати старосрпски назив за бакар! Под називом Medani

Pieck насеље ће се појављивати на европским картама, и у другим западним изворима, све

до прве половине XVIII века.

Тада почиње постепено да га потискује конкурентни турски облик са основом на арапској

речи madän ("рудник, руда"), који је у Србији одомаћен у облику мајдан са истим

значењем. Други део имена града јесте хидроним Пек, који потиче, према истраживањима

Музеја у Мајданпеку, још из доримских времена. Име ове реке може се основано повезати

са грчком речју pékos, која је некада означавала овчје руно.

Историјске су претпоставке да су Грци, још у времену пре Тројанског рата (крај II

миленијума старе ере), експлоатисали златоносне реке данашње северне Србије, међу

којима је, као најзлатоноснији, свакако био и Пек. А за само испирање злата Грци су

користили овчје руно које су полагали у корито реке. Ова древна испирачка техника, коју

су Грци, према Херодоту, преузели од Колхиђана, задржала се међу становницима долине

Пека све до скорашњих времена. Данашње име Мајданпека је, дакле, по пореклу

23

историјска мешавина старогрчких, старословенских и арапско-турских израза, чије је

крајње значење: "рудник бакра на златоносној реци" ...

Да је Мајданпек истовремено и древно рудиште, сведоче локалитети Рудна Глава и

Праурија, које археометалурзи датују у време раног енеолита (V миленијум старе ере).

Рудна Глава је непуна 24 km југоисточно од Мајданпека, а Праурија се налази у самоме

кругу данашњег рудника.

Демографија

У насељу Мајданпек живи 7804 пунолетна становника, а просечна старост становништва

износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,5 код жена). У насељу има 3631

домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,77.

Ово насеље је у углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња

три пописа, примећен је пад у броју становника.

5.6. Бор

Бор је градско насеље и седиште општине Бор и Борског округа у источној Србији у

региону који је познат и под именом Тимочка Крајина. Према попису из 2011. било је

33328 становника (према попису из 1991. било је 40668 становника).

Бор је рударски и индустријски град са развијеном обојеном металургијом.

Град је основан 1945. године, а само насеље негде око 1800. године. Плански је насељаван

стручном радном снагом у време Југославије те је стога изузетно шареноликог етничког

састава.

24

Географија

Бор се налази у Тимочкој крајини у непосредној близини Брестовачке Бање. Бор је такође

у непосредној близини Борског језера и планине Стол.

У општини Бор је један од највећих рудника бакра у Европи.

Бор има цивилни аеродром који последњих година није у функцији. Најближи цивилни

аеродроми су у Нишу и Београду. Међународни аеродром Константин Велики Ниш врши

редовне летове за Болоњу од 25. децембра 2009. године и има сезонске летове ка

Анталији, Тивту и Подгорици. Бор - Ниш преко Зајечара и Књажевца је удаљен 128km

европским путем Е771, док је Бор - Ниш преко Параћина удаљен 192km европским

путевима Е761 и Е75. Међународни аеродром Никола Тесла у Београду врши летове ка

великом броју одредшта у иностранству. Београд је удаљен 272km путем Е761 и Е75.

Бор је удаљен око 30km од Зајечара, 60km од Неготина, око 60km од Мајданпека и 120km

од Кладова.

Најближи гранични прелази су Ђердап 1 - Гвоздена Капија код Кладова са Румуннијом и

Вршка Чука код зајечара са Бугарском.

Демографија

У насељу Бор живи 30895 пунолетних становника, а просечна старост становништва

износи 37,4 година (36,5 код мушкараца и 38,2 код жена). У насељу има 14044

домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,80.

Ово насеље је у углавном насељено Србима (према попису из 2002. године) али уз

присуство великог броја нација и националних мањина.

25

6. ТУРИСТИЧКЕ ВРЕДНОСТИ - ЗАКЉУЧАК

Исток одувек подразумева дозу мистике, тајновитости, посебне филозофије и веровања

којима се тумачи живот. Источна Србија такође чува такве састојке у себи – побуђујући

машту. Где год да кренемо источном Србијом – од моћног Ђердапа до предивних села око

Бујановачког језера – чека нас по која занимљивост. Више него било где у Србији мешају

се стварност и легенда, тако да је тешко спознати границу између њих.

Слика 9. Тимочки виногради

Велике реке су својим током увек одређивале животе људи. Природне терасе крај Дунава,

плодна и здрава земља, условили су да се уз његове обале настањују људи, баве

риболовом, подижу воћњаке, а посебно винограде. Да вам буде удобно колико и

26

занимљиво, побринуће се многобројна сеоска домаћинства у близини Доњег Милановца,

Кладова, Голупца, Мајданпека и Неготина која се баве сеоским туризмом.

Тимочка крајина је такође позната по традицији виноградарства. Услови за узгој винове

лозе су овде једноставно идеални. Од села Рајац до Рајачких пимница стиже се за

петнаестак минута кроз предивну шуму у којој ентузијасти беру печурке, зовин цвет и

лист матичњака од кога се прави чај нарочито добар за смирење. У овом крају, у околини

Зајечара, Књажевца, Бољевца, Сокобање или Бора домаћини ће вас послужити качамаком

званим белмуж, гулашом од срнетине, чорбом од коприва, а пасуљ пребранац је посебан

гурмански догађај. Качамак од белог кукурузног брашна, белмуж, познати специјалитет

источне Србије, припрема се са младим несланим овчијим сирем, а служи се топло са

овчијим киселим млеком.

За планину Ртањ везане су многе митске приче. Било да верујемо у њих или не, ваздух,

храна и лековито биље овог простора граниче се с магијом. На овом месту спајају се руже

ветрова са Карпата, Јадранског мора и северних равница, па не само што осећамо благодет

чистог ваздуха, већ истински удишете лековитост која уклања кашаљ, чисти плућа и јача

одбрамбене снаге организма.

Хомољски крај је посебан ентитет у источној Србији. Једна од његових специфичности су

многобројне клисуре: Горњачка, Рибарска, клисуре Велике и Мале Тиснице, Осаничке

реке и реке До. Врело Млаве је посебна туристичка атракција. Река Морава путује

Браничевским крајем у коме нас Пожаревац и Љубичево позивају на коњичке игре сваког

септембра.

А ка југоистоку је Пирот са околином, познат по својим пиротским ћилимима, насталим

преданим радом на ручном разбоју у селима око Старе планине. На ћилимима преовлађује

црвена боја а орнаментика је увек геометријска – стилизована птица, цвет, гугутка или

предмет из непосредне околине ткаља. Стара пиротска јела су кулинарска специфичност

овог краја: сарме од јагњећих изнутрица и листова винове лозе, чорба ћисалица, уштипци

од кромпира и све што можете замислити од паприка.

27

Смедеревска тврђава, као и тврђаве Рам и Голубац, налазе се на обали Дунава. Ту је и

једна од најлепших клисура у Европи, Ђердапска клисура, Национални парк „Ђердап“ и

истоимена Хидроелектрана. Уметност праисторијских житеља Лепенског Вира, коју

одликују камене скулптуре риболиких божанстава, задивила је свет. Остаци

Виминациума, главног града римске провинције Горње Мезије и значајног римског војног

логора, налазе се близу Костолца. Фелиџ Ромулиана, близу Зајечара, један је од

најрепрезентативнијих и најсложенијих споменика римске дворске архитектуре и под

заштитом УНЕСЦО-а.

Из свега наведеног, више је него јасно да источна Србија са свим својим природним

вредностима и потенцијалима представља истинско богатство наше земље. Богатство које

због општег стања није ни довољно цењено ни довољно искоришћено. На будућим

генерацијама остаје да то промене из корена. Јер благо које нико не пронађе ничему ни не

вреди!

28

7. ЛИТЕРАТУРА

1. Грчић, М. (1999): Политичка географија, Географски факултет, Београд.

2. Марковић Ј. (1980): Регионална географија СФРЈ. Грађевинска књига,

Београд. 

3. Мастило, Н. (2005): Речник савремене српске географске терминологије,

Географски факултет, Београд.

4. Родић, Д. (2005): Географија за 3. разред средње школе, Београд.

5. www.ekopedia.rs

6. www.дeoдrafija.net

7. www.wikipedia.rs

29