Ivica Stamenković - DOBRA VIJEST · značenje i uticaj na hrišćanstvo. Takođe, objasniću šta Sveto pismo govori o ovoj pojavi, kao i kakve posledice ostavlja prihvatanje monasticizma

PRAVOSLAVNO MONAŠTVO

Ivica Stamenković

Deseto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

''I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu. (...) I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Zato će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.''

Prva knjiga Mojsijeva 2:18, 21-24.

Pored poštovanja ikona koje pravoslavni, kao što smo uvideli, bez ikakvih valjanih dokaza vezuju za same početke hrišćanstva (i tako opravdavaju njihovo postojanje), u okviru Istočne (kao i Zapadne) crkve se početkom IV veka počela da razvija još jedna nebiblijska pojava. Reč je o organizovanom obliku i posebnom vidu samačkog života, koji je nazvan monaštvom. Kao što ćemo shvatiti iz daljeg proučavanja, Pravoslavlje i ovaj vid neautentičnog hrišćanstva predstavlja biblijski opravdanim i valjanim, proglašavajući ga, čak, uzvišenijim načinom života od onoga koji je Bogom ustanovljen još na početku ljudske istorije. Na početku ovog poglavlja želim da predstavim svojim čitaocima na koji način crkva Istoka objašnjava pojavu monaštva kao i njeno značenje i uticaj na hrišćanstvo. Takođe, objasniću šta Sveto pismo govori o ovoj pojavi, kao i kakve posledice ostavlja prihvatanje monasticizma od strane onih koji su zavedeni ovim vidom nebiblijskog iskazivanja religiozne svesti.

Nastanak monaškog pokreta i vidovi njegove organizacije

Prvi oblici monaštva nastali su prvobitno u okviru egipatskog hrišćanstva, u III i IV veku posle Hrista. Ovaj asketski pokret se relativno brzo proširio i u Siriji i Palestini, ali ono što je sigurno jeste to da su temelje monaškom pokretu postavili prvi egipatski pustinjski oci. Monaštvo se u Pravoslavlju veoma ceni i smatra uzvišenim bitisanjem. Evo šta, između ostalog, o njemu možemo da pročitamo u jednom crkvenom časopisu:

''Monaštvo u Crkvi Božjoj bilo je i ostalo kroz vekove (od samog početka hrišćanstva, pa do danas) najzreliji i najbolji plod hrišćanskog života. U monaštvu su dostignuti najuzvišeniji vrhovi hrišćanskog



3

savršenstva. Monaštvo je za Crkvu kroz vekove bilo od neprocenjivog značaja. Od broja i kvaliteta monaha zavisila je snaga crkve, i svetost jednog naroda.. Crkva bez monaštva bila bi što i neplodna smokovnica kraj puta. Monasi su bili najbolji revnitelji i čuvari ne samo uzvišenosti i čistote hrišćanskog života, nego i najhrabriji borci za čistotu i nepovredivost pravoslavne vere. Krvlju monaškom uglavnom je zapečaćena i izvojevana svaka pobeda pravoslavne vere nad zloslavnim jeresima. I danas monaštvo ništa nije izgubilo od svoga značaja za Crkvu pravoslavnu niti od svoga ugleda u Crkvi Božjoj.''1

Postoje najmanje dve glavne teorije o nastanku monaštva koje pravoslavni odbacuju, tvrdeći da ovaj asketski pokret nalazi svoje utemeljenje u učenju Isusa Hrista i njegovih apostola. Naime, jedna od teorija govori da se monaštvo u okviru hrišćanske crkve pojavilo pod uticajem istočnjačkih religija, koje od samih početaka neguju različite oblike asketizma tj. religioznog podvižništva. Po drugoj teoriji monaški život (tj. povlačenje u samoću) se pojavio kao izraz otpora prema sve bližem odnosu između crkve i države za vreme i posle cara Konstantina Velikog, koji je kao rezultat imao masovno pokrštavanje pagana a sledstveno tome i opadanje hrišćanskog morala. Pravoslavni veruju "da je monaški život kao sistem oblikovan spontano u krilu Crkve, telo od tela i kost od kostiju Njenih. Monaški život zvanično se pojavljuje u IV veku, iako koreni njegovi dosežu do apostolske epohe . Opisan način hrišćanskog života u svetim spisima Novoga Zaveta predstavlja prvi asketski tipik, kako po cilju tako i po metodama. ''Budite Vi savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski'' (Mt. 5, 48); ''Koji ljubi oca ili mater, sina ili kćer, većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37); ''Ko hoće za mnom da ide, neka se odrekne sebe, uzme krst svoj i za mnom ide'' (Mt. 16, 24). Već i sami Apostoli svojim životom ispunjavaju monaške zavete, iako se oni kao takvi formulišu mnogo kasnije. Isto to važi i za svetog Preteču Gospodnjeg Jovana, kao i za presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvišeniji primer poslušnosti i devstvenosti za koji svet zna.

Isto tako, još za vreme svetih Apostola postojale su devojke posvećene Bogu koje, iako su živele u domu roditelja svojih, predstavljaju začetke monaškog života. (V. I Kor. 7, 36-38)."2

Pominjanje apostola i presvete Bogorodice koji su, tobože,

ispunjavali monaške zavete i na taj način postavili temelje kasnijem monaškom pokretu je naravno sasvim biblijski neutemeljeno, kao što smo

1 Sveti knez Lazar, časopis raško-prizrenske eparhije, br. 2. 1993. god. str. 181. Naglasak moj. 2 Navedeno delo, str. 182. Naglasak moj.



4

utvrdili u poglavlju ''Blažena Marija ili carica nebeska?''. Nešto kasnije ćemo se osvrnuti i na stihove za koje smo uvideli da ih Istočna crkva koristi da bi opravdala postojanje monasticizma pod svojim okriljem. Pre nego što se detaljnije pozabavimo poreklom i nastankom hrišćanskog asketizma koji se pojavio u ovom obliku, želeo bih da dam odgovor na pitanje šta zapravo znači reč monah. Ernst Benz ovako objašnjava ovaj pojam:

''Riječ monah - monachos – ne znači u prvom redu, kako je

općenito prihvaćeno: pustinjak, samac; nego: jedinstveni; najstarija sirijska oznaka za monaha – ihidaja – još je jasnija; ona istovremeno znači: »jedinstveni« i »savršeni«. Monah je, dakle, unutar kršćanske zajednice prvotno »savršeni«, koji se trudi da ispuni evanđeosku zapovijed: »Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski« (Mt. 5, 48) Sirijska riječ znači također i »Jedinorođenac«, »Jedinac«. Kristova mesijanska titula kao jedinorođenog Sina (Iv. 1, 14) prenosi se na savršenog kršćanina, monaha. On je slika Isusa Krista i zbog te uzorne sličnosti s njim bit će uzdignut u rang jedinorođenog Sina Božijeg.''3

- Nastanak monaštva

Nastanak monaštva se obično objašnjava kao posledica želje

nekih hrišćana da žive pobožnije, radi čega su smatrali da je neophodno da se udalje iz svojih domova i naselja (sela i gradova) u kojima su živeli, te da počnu sa usamljeničkim životom. Ovi ''uzdržljivci'' su najpre živeli u blizini svojih naselja a ne u pustinjama kako je to bivalo nešto kasnije.4

Prema Milanu Vukomanoviću "sam čin "anahoreze", izdvajanja iz društva, bio je u ta rana hrišćanska vremena povezan i s pokušajima da se izbegnu veliki nameti i porezi, pa su tu često i čitave grupe ljudi odlazile u napuštena područja Tebaida i Gornjeg Egipta. Ta "bekstva" posebno su uzimala maha u doba velikih progona, kao što je, na primer, bio onaj pod Decijem, oko 250. godine." 5

Crkveni otac Jeronim svedoči o tome da je Pavle iz Tebe, bio prvi

isposnik koji se povukao u pustinju i to iz razloga progonstva hrišćana od strane cara Decija (Dekija). Dionisije iz Aleksandrije, pisac na kojeg se oslanja i crkveni istoričar Jevsevije (Euzebije), takođe je tvrdio da su se mnogi hrišćani povukli u pustinju pred rimskim progoniteljima.6 To bi

3 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 83. 4 Vidi u: Sv. knez Lazar, str. 182. 5 Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, str. 260. 6 Navedeno delo, str. 262.



5

značilo da njihov odlazak u pustinju i privikavanje na pustinjski način života nije bio dobrovoljan izbor, radi povećanja stepena svoje duhovnosti i tobožnjeg ugledanja na ''monaški primer'' kojeg su ostavili (prema malopre navedenim tvrdnjama pravoslavnih autora) apostoli i presveta Bogorodica, već nešto što im se nametnulo silom prilika. U tom slučaju, prema istom autoru, moglo bi se pretpostaviti da su se prve hrišćanske askete pojavile još početkom drugog veka za vreme progonstava egipatskih Jevreja od strane cara Trajana, a među kojima je verovatno bilo i hrišćana. U pravoslavnoj crkvenoj literaturi nalazimo potvrdu za prethodna tvrđenja:

''Čak su i gonjenja u vreme rimskih careva doprinosila razvoju i

napretku monaškog života, jer su mnogi hrišćani, da bi izbegli nečuvena mučenja, ili odricanje od svoje vere, bežali u pustinju. S obzirom da su mnoga gonjenja trajala dugo, boravak u pustinji se produžavao i mnogi su se privikli na takav način života, te i posle prestanka gonjenja, nisu se vraćali u naseljena mesta, nego su ostajali da žive načinom kako su navikli u pustinji.''7

Prvi poznatiji pustinjak - asketa bio je, kao što sam i maločas

istakao, Pavle iz Tebe (Pavle Tivaidski) u gornjem Egiptu, ali je pravi ''gospodar pustinje'' i otac monaštva bio Antonije Veliki, rođen oko 251. a umro 357. godine posle Hrista.8 Prema Jevseviju Popoviću, Antonije je živeo u pustinji od 286. do 311. godine kada ju je napustio i došao u Aleksandriju da bi se stavio u redove boraca za veru, u vreme kada se Dioklecijanovo proganjanje hrišćana već bližilo svom kraju. Nakon što je izazvao veliko oduševljenje među mnogima, a ne dobivši mučenički venac za kojim je težio, vratio se nazad u pustinju vodeći za sobom mnoštvo koje je htelo da živi njegovim načinom života. Ovi ljudi, sledbenici Antonijevi, živeli su odvojeno jedan od drugoga i bili nastanjeni u dve kolonije; jedna kolonija je bila smeštena pored reke Nil kod Fajuma u Tivaidi a druga u podnožju brda Kolcim na obali Crvenog mora. Jedan od njegovih učenika, Pahomije, je nešto kasnije bio utemeljitelj (''otac'') i jednog drugačijeg vida monaškog života; naime života u jednom te istom, zajedničkom, manastiru:

''Ovi pustinjaci živeli su u malim kolebama po njegovu uputstvu,

odavajući se radu, molitvi i uzdržljivosti u svim pravcima. Osnivanjem monaških kolonija postade Antonije ocem monaštva , ali ne u kasnijem obliku istog, jer su njegovi monasi živeli još uvek pojedinačno i

7 Sv. knez Lazar, str. 183. Naglasak moj. 8 Na istom mestu.



6

samostalno, i samo su se zajednički vladali po njegovom uputstvu. Jedan od njegovih učenika, Pahomije međutim osnovao je 340., po drugima već 330., zasebnu koloniju na nilskom ostrvu Taveni u gornjem Egiptu i skupio je tu svoje monahe u jedno dvorište za sasvim zajednički život, u kinoviju, tj. kuću za zajednički život, zato je njegova kolonija nazvana tako, tj. kinovija, i to je već bio manastir (kuća usamljenika, kuća monaha) ili kloster (zatvor, zatvorena kuća) u kasnijem smislu te reči. Na taj način je Pahomije, koji je umro (348.) još pre Antonija, otac monaštva sa zajedničkim životom, dakle otac kinovitskog, manastirskog monaštva .''9

- Vidovi ili oblici monaškog života10

- Prvi i po nastanku i po strogosti života bio je anahoretski ili

pustinjski vid monaškog života. Anahoretom se naziva osoba koja napušta svoje mesto življenja i nastanjuje se na pustom mestu. Takva osoba se naziva i pustinjakom ili eremitom. Za vreme Antonija, prema predanju, u nitrijskoj (egipatskoj) pustinji bilo je oko 5000 pustinjaka koji su se podvizivali kako su znali i umeli, pred Bogom i pred svojom savešću, posećujući povremeno poznatije duhovne starce radi primanja duhovnih saveta.

- Drugi oblik monaškog života je lavriotski. Lavra je prvobitno predstavljala vizantijsku monašku organizaciju. Učenik svetog Antonija, prepodobni Ilarion, odneo je ideju o anahorezi u Palestinu, gde su nastale i prve monaške kolonije koje su bile nazvane lavrama. Prva takva lavra je bila osnovana oko 330. godine n. e. od strane prepodobnog Haritona, u Faranu u judejskoj pustinji. Osnovna karakteristika lavre jeste da se ona, za razliku od manastira u kome su monaške kelije opasane jednim zajedničkim zidom, odlikuje po tome što je sačinjena od mnogih samostalnih monaških kelija, koje su manje ili više udaljene jedna od druge, a koje imaju zajednički bogoslužbeni hram. U kinoviji tj. manastiru monasi žive zajedno i sve im je zajedničko, dok u lavri preovladava polupustinjski, samostalni način života. Kasnije su se lavrama nazivali i manastiri sa velikim brojem monaha, iako se u njima nije živelo anahoretski već kinovijski.

- Kinovijski ili opštežiteljni sistem je treći vid organizacije

monaškog života. Njegov utemeljitelj je bio sveti Pahomije u IV veku. Karakteristika ovog načina života jeste zajedništvo i zajednička imovina

9 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, prvi tom, str. 479-480. Naglasak moj. 10 Glavni podaci preuzeti iz: Sv. knez Lazar, br. 2, 1993. god. str. 182-185.



7

svih žitelja manastira. Opštežiteljni sistem se vremenom razvio i postao najuzvišeniji vid monaškog života.

- Idioritmijski sistem (osobovština) ''U idioritmijskim manastirima zadržano je zajedničko stanovanje,

molitva nedeljama i velikim praznicima i donekle rad i odevanje, a lično ili osobno ostala je ishrana, što je i dovelo do velikih odstupanja i zloupotreba u tom pogledu. Do skora se veliki broj svetogorskih manastira vladao po ovom sistemu, pa i naš Hilendar, što je bio uzrok opadanja monaštva kako brojčano, tako i po kvalitetu.''11

''...Primećuje se raslabljavanje monaškog života i discipline, što

se završilo stvaranjem jednog novog (u stvari dekadentnog) monaškog sistema – Idioritmije (ruski: osobštine). Ovaj sistem je plod ne razvoja, nego opadanja monaškog života.''12

Nakon što smo sagledali koji vidovi organizacije monaškog

života postoje, preći ćemo na još zanimljiviju temu a to je istraživanje uticaja različitih nehrišćanskih ideja koje su imale udela u pojavi monasticizma u okviru hrišćanske religije. Takođe, razmotrićemo i značenje citata iz Novog zaveta kojima pravoslavni podupiru biblijsko utemeljenje monaške životne filozofije.

- Uticaj nehrišćanskih ideja na postanak i razvoj monaštva Da li su, pored čisto ''praktičnih'' razloga bežanja hrišćana u

pustinje radi spasavanja vlastitih života pred surovim progonstvima, na njih uticala i neka verska ili filozofska učenja koja se nisu Biblijom podrazumevala – a koja su doprinela oblikovanju onoga što mi nazivamo monaštvom? Istoričari i proučavaoci pomenutog pokreta nam daju na ovo pitanje potvrdan odgovor. Naime, već smo u prošlom poglavlju pomenuli da se u pravoslavnim hramovima, na freskama mogu naći oslikani i ''hrišćani pre Hrista'', grčki filozofi Sokrat, Platon i ostali. Pomenuli smo takođe i to da je grčka filozofija u znatnoj meri predstavljala ''Stari zavet'' za hrišćansko bogoslovlje. Tako, nalazimo da su pomenuta grčka filozofija kao i neke druge ideje poprilično uticale i na nastanak i razvoj monasticizma. Evo šta o tome govori Ernst Benz:

11 Sveti knez Lazar, str. 185. 12 Isto. Naglasak moj.



8

''Već se jako rano može naći praksa da su askete stanovali izvan zajednice, izvan gradske naseobine na usamljenom mjestu i u ograđenom okrugu. Tek ovom oznakom poprima pojam monaha, osim značenju savršenog, također i značenje prostorne odijeljenosti. U značenju života ovih monaha ustaljuju se tada oblici koji nose pečat starijih kasnožidovskih i helenističkih uzora religioznih zajednica, zatim monasima sličnih grupa pitagorejaca kao i – u kasnožidovskom području – po uzoru na esene.''13

Prema nekim istraživačima, kakav je bio Nemac Valter Bauer u

prvoj polovini dvadesetog veka, na razvoj monaštva su uticala i učenja opisana u raznim apokrifnim, gnostičkim evanđeljima kakva su npr. ev. po Hebrejima i ev. po Egipćanima; takođe valentinski, bazilidovski i ostali gnostički spisi.14 Vukomanović smatra da, ako i odbacimo pomenute spise kao jeretičke (što su i bili) ''onda se bar mora priznati da se istorija najranijeg hrišćanstva u Egiptu razvijala pod dominantnim uticajem gnosticizma.''15

Zanimljiv je i podatak da se u Egiptu, prema navodima crkvenog

oca Origena, još u II veku uveliko čitalo i koristilo apokrifno (gnostičko) evanđelje po Tomi. Sledstveno tome, zaključuje Vukomanović, ''okolnost da je Tomu lako smestiti u taj specifični religijski i ideološki okvir ide, svakako, u prilog činjenici da je to delo vrlo rano i rado prihvaćeno među egipatskim hrišćanima.''16 Ovaj autor, koji je inače i vrsni poznavalac apokrifnih evanđelja, kazuje da je u ev. po Tomi naglašen direktni ''Isusov'' poziv na asketizam i samotnjaštvo (što se naravno, u tom smislu, ne može naći nigde u kanonskim evanđeljima):

''Sam mit oživljavao je potom kroz obred krštenja, kao i anti-

seksualno, isposničko ponašanje članova zajednice koje predstavlja jednu od dominantnih karakteristika te ideologije. Uzdržavanje od polnih odnosa, glorifikacija ''samotništva'' i opšti negativni stav prema rađanju predstavljali su, možda, i najizrazitije odlike tog asketskog stava prema životu i svetu.''17

''U Jevanđelju po Tomi dominantan je, takođe i jedan vid

asketizma (...) Videli smo, recimo, da Tomin Isus preporučuje svojim

13 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 83-84. Naglasak moj. 14 Vidi kod: Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, str. 255. 15 Na istom mestu. Naglasak moj. 16 Isto, str. 257-258. 17 Isto, str. 203. Naglasak moj.



9

učenicima bukvalni, kao i simbolički ''post u odnosu na ovaj svet'' (log. 27), život u celibatu, usamljenosti, kao i odricanje od bogatstva i privatnog vlasništva. Te osobene karakteristike asketskog i monaškog stava prema životu navode nas na pomisao da je i Tomino zajedništvo u Egiptu18 moglo zastupati nekakav vid ''proto-monasticizma'' kao ideološki stav koji je bio osoben za hrišćanske propovednike u Egiptu još pre svetog Antonija.''19

Vukomanović na kraju zaključuje, na osnovu svoga

dugogodišnjeg istraživanja i bavljenja ovom temom, da je ''hrišćanski asketizam u Egiptu predstavljao rezultat jednog postepenog i prirodnog procesa u kome su veliku ulogu imali ne samo ideologija Filona Aleksandrijskog i jevrejskih platoničara, već i iskustvo brojnih bezimenih (nehrišćanskih; prim. I. S.) filozofskih i asketskih zajednica koje su živele u okolini Aleksandrije i prenosile svoja učenja u druge kulturne centre duž obale Nila.''20

Sa druge strane, monasticizam je kao pokret naglo počeo da jača

u IV veku, i to kako navodi Benz, ne zbog ''umora od života u svijetu i dekadencije kasnoantičkog svijeta'', već zbog oduševljenja mnogih idejom asketizma i podvižništva u usamljenosti.21 Prema Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, završetak progonstva od strane Rima i ''obraćenje'' cara Konstantina učinili su da pojedini hrišćani posegnu za putem posvećenja koji bi zamenio upravo ukinuta progonstva i mučeništva. Naime, u ranijem periodu, nečija odanost Hristu se merila podnošenjem fizičkih patnji prilikom stradanja od strane progonitelja:

''Do četvrtog veka (...) dani iskušavanja nečije odanosti Hristu

podnošenjem fizičkih patnji nametnutih od strane paganskih vlasti bili su okončani. Hrišćani su sada tragali za nekim drugim obrascem svetosti i savršenstva. Pronašli su ga u asketizmu. Hrišćanski asketa je, poput mučenika, dokazivao svoju odanost Hristu herojskim prihvatanjem bola, odbacivanjem udobnosti porodičnog života i borbom za potpunu posvećenost životu duha. Sa okončanjem razdoblja progonstva, asketizam je postao najviši cilj. Asketizam je imao smisla kao moćno rešenje za glavni problem religije: kako premostiti jaz između ljudskog i božanskog. Uzimanjem učešća kako u ovom svetu (posredstvom tela), tako i u Božjem

18 Autor misli na vernike koji su postupali u skladu sa učenjem koje je proizilazilo iz apokrifnog Tominog evanđelja. 19 Isto, str. 258. 20 Isto. Naglasak moj. 21 Benz, str. 84.



10

kraljevstvu (vođenjem anđeoskog devičanskog života), asketa je obezbeđivao nedostajuću kariku.''22

Što se tiče razvoja monasticizma na Zapadu, najuticajniji crkveni

oci su bili blaženi Jeronim, istoričar Rufim, a posebno sv. Amvrosije Milanski, Martin Turski, prep. Jovan Kasijan i blaženi Avgustin.23 Kada je reč o ovom poslednjem, blaženom Avgustinu, pouzdano se može tvrditi da je njegova askeza poticala i bila utvrđena pod jakim uticajem neoplatonističke filozofije. Naime, Avgustin se najpre upoznao sa strogim manihejizmom, koji je isticao zlu prirodu materije i tela:

''Za manihejce, sve telesno je bilo grešno, a greh je dostizao

vrhunac seksualnim činom. Tu je započela priča o Augustinovim unutrašnjim borbama koje će biti razrešene tek nakon što protekne više od jedne decenije kada je postao celibatni sveštenik ne manihejske sekte, već katoličke crkve.''24

Nakon svoga preobraćenja u hrišćanstvo, koje se zbilo

zahvaljujući usrdnim molitvama njegove majke Monike, Avgustin je napuštajući život ispunjen telesnim uživanjima, posegao za ispunjenjem uzvišenijeg cilja – duhovnog sjedinjenja sa Bogom. Ovakvo duhovno sjedinjenje sa božanskim bićem, pomenuti svetitelj je pokušao da ostvari ne prema učenju Svetog pisma, koje bi podrazumevalo rođenje od Boga i život u skladu sa vođstvom Svetoga Duha, nego uz pomoć nehrišćanskih filozofskih ideja:

''Ovu filosofiju (platonizam, prim. I. S.) su usvojili brojni

hrišćanski intelektualci koji su smatrali grčko govorno područje za svet sa najprefinjenijom kulturom toga doba. Augustin i mnogi njegovi savremenici su silno poštovali dela Plotina (205-70), neoplatoniste koji je u svojim kasnijim godinama služio kao dvorski filosof rimskog imperatora Galijena. Plotinovo učenje je čvrsto preporučivalo odricanje od sveta i prihvatanje asketskog načina života. (...) Ono što je (Avgustin; prim. I. S.) konačno usvojio bila je mešavina platonizma i hrišćanstva. (...) Zajedno sa ovim misticizmom, Augustin je usvojio asketski način života koji je preporučivao neoplatonizam i koji je bio čvrsto ustanovljen u monaštvu. (...) Iako je priznavao vrline bračnog života, Augustin je davao očitu prednost anđeoskom načinu života. Nije teško zapaziti Plotinov duh u ovom stavu. Plotinov uticaj je takođe bio očigledan u Augustinovom

22 Raj jedna istorija, str. 77-78. Naglasak moj. 23 Vidi: Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 185. 24 Raj jedna istorija, str. 79.



11

tumačenju Biblije. (...) Asketski hrišćani ne samo da su odbacili ostatke paganske kulture, već su na čitav materijalni univerzum gledali sa sumnjom. Svet je služio kao domen, ako ne i tvorevina Đavola. Dualistički pristup kako gnosticizma tako i neoplatonizma naglašavao je vrednost duha nad materijom.''25

Kao što smo iz upravo navedenog teksta mogli da uvidimo,

asketizam tj. monaška filozofija života se zapravo zasniva na zanemarivanju i odbacivanju materijalnog i vrednovanju duhovnog sveta, ali ne u skladu sa novozavetnom teologijom (o kojoj ćemo malo kasnije govoriti) već na principima ideja koje pravoslavnoj bogoslovskoj misli služe kao svojevrstan ''Stari zavet''. Potvrđujući prethodne zaključke, i Ernst Benz, govoreći o pravoslavnoj monaškoj mistici, navodi da se ona umnogome zasniva na neoplatonističkom dualizmu koji se nalazi čudno isprepletan sa hrišćanskim učenjem. Obratimo posebnu pažnju na sledeći iskaz ovog autora:

''Unutar pravoslavnog monaštva razvila se najznačajnija duhovna

snaga istočnocrkvene pobožnosti i duhovnosti – mistika. Ona se ovdje razvila na jednom radikalno asketskom temelju. Tradicije starocrkvene askeze, u kojoj se jedna s drugom isprepliću evanđeoska i neoplatonska duhovna tradicija a da jedna drugu ne isključuju, provođene su u pravoslavnom monaštvu sve do današnjih dana gotovo nepromijenjeno. Dok je prvobitnu kršćansku askezu snažnije određivalo iščekivanje neposredno predstojećeg kraja svijeta i dolaska kraljevstva Božjega, na čiji se dolazak pripremalo borbom protiv vlasti ovoga prolaznog svijeta, dotle se kao temelj kasnije monaške askeze manje isticalo skoro iščekivanje kraja, već mnogo više neoplatonski dualizam.''26 Nakon što smo argumentovano pokazali da se koreni asketizma i kasnije monaštva u okviru hrišćanske religije ne nalaze u tlu kojeg nazivamo Svetim pismom već grčkom filozofskom mišlju, u narednom delu poglavlja načinićemo i pregled biblijskih tekstova koje koriste pravoslavni bogoslovi, kao i sagledati njihovo pravo, izvorno značenje. - Šta Sveto pismo kazuje o monasticizmu? Kao što sam to spomenuo na samom početku poglavlja, Pravoslavlje, zastupajući uverenje da predstavlja Hristom ustanovljenu Crkvu, nastoji da svoje ispovedanje dokaže biblijskim tekstovima. Kao što

25 Navedeno delo, str. 80-83. Naglasak moj. 26 Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 93. Naglasak moj.



12

je to slučaj i sa mnogim drugim svojim kasnije uvedenim verovanjima i praksama, teolozi Istočne crkve nastoje da u Hristovim i apostolskim rečima pronađu utemeljenje za postojanje monasticizma. Radi podsećanja, navešću još jednom deo teksta iz ''Sv. kneza Lazara'', a koji nam stavlja do znanja na koji način pravoslavni posmatraju nastanak monaškog pokreta: ''Već sami Apostoli svojim životom ispunjavaju monaške zavete, iako se oni kao takvi formulišu mnogo kasnije . Isto to važi i za svetog Preteču Gospodnjeg Jovana, kao i za presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvišeniji primer poslušnosti i devstvenosti za koji svet zna. Isto tako, još za vreme svetih apostola postojale su devojke posvećene Bogu koje, iako su živele u domu roditelja svojih, predstavljaju začetke monaškog života. (V. I Kor. 7, 36-38). (...) Monaški život se naziva anđelskim životom ovde na zemlji. Osnov i izvor toga života je Sveta Evharistija, koja je ikona budućeg carstva. Otuda, monaštvo kao filosofija života, staro je koliko i hrišćanstvo (što smo videli i ranije, na primeru sv. Apostola).''27 Kao što smo utvrdili ranije, u ovom tekstu spomenuta presveta Bogorodica uopšte nije bila onakva ličnost kakvom se u Pravoslavlju smatra i poštuje. Isto se odnosi i na apostole za koje se tvrdi da su ispunjavali monaške zavete (koji su: bezbračnost, apsolutna poslušnost (poslušanje) starešini - igumanu i siromaštvo28). U ranijim proučavanjima smo istakli da većina apostola nije bila neoženjena, već su imali svoje supruge – kao što nam jasno svedoči i Sveto pismo. Evanđelje po Mateju 8:14-15 nam govori da je ap. Petar imao taštu, a to znači da je bio oženjen. Isto nam potvrđuje i ap. Pavle u 1. Kor. 9:5: ''Zar nemamo prava da vodimo jednu sestru kao ženu – kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja i Kifa?'' Dakle, i ostali apostoli, kao i Isusova polubraća po materi, bili su oženjeni ljudi. Šta više, na misijskim putovanjima su ih pratile i njihove žene, kao što nam Pavle u ovom stihu jasno stavlja do znanja. Stihovi poput onih iz Mt. 10:37 i 16:24, koje pravoslavni navode29 uopšte ne opravdavaju postanak asketizma i samotnjaštva (a najbolji dokaz za to je što te Isusove izjave u tom smislu nisu shvatili ni Njegovi prvovekovni učenici), već govore o ceni Hristovog učeništva u svetu u kojem živimo. Sasvim je sigurno da čovek koji želi da bude iskreni

27 Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 182, 186. Naglasak moj. 28 Vidi: Isto, str. 186-187. 29 Vidi na početku ovog poglavlja citate iz gore navedenog dela.



13

Gospodnji sledbenik ne može i ne sme da uvažava mnoga mišljenja koja zastupaju neverujući grešnici, pa makar koliko ih on voleo, jer su stavovi neverujućih uglavnom u potpunosti različiti od onoga što Bog nalaže u svojoj Reči. Mnoge vernike njihovi roditelji i srodnici žele da odgovore od čitanja Biblije i poslušanja Božije volje, pa je stoga jasno zbog čega vernik mora da se odupre onima koje jako voli, jer njegova ljubav prema Bogu mora da bude jača. Zapravo, ono što stoji kao skrivena istina za svaku porodicu koja izražava nepoverenje prema Bogu, jeste to da je makar i jedan hrišćanski vernik u njihovom domaćinstvu pravi blagoslov za sve ukućane (makar koliko oni to zbog svoga duhovnoga slepila ne uviđali). Upravo zato što Bog želi obraćenje i život večni čitavoj porodici, vernik koji živi u okviru pomenutog domaćinstva pod stalnim pritiscima da se odrekne vere, mora da istraje u njoj – da bi Gospod kroz njega i njegovo molitveno zastupništvo i pozitivno hrišćansko svedočanstvo učinio svoj spasonosni uticaj na sve njegove bližnje. Gospod Isus ni u kom slučaju ovim izrekama nije upućivao na samoizolaciju ili (sačuvaj Bože) napuštanje doma i porodice od strane svojih učenika (što upravo čine monasi i monahinje), već naprotiv borbu za spasenje duša onih koji još nisu poverovali, a koji su sa novoobraćenim vernicima u najbližem srodstvu. Sa druge strane, ''odricanje od samog sebe i uzimanje svoga krsta svakodnevno'' podrazumeva svakodnevnu borbu sa svojom starom grešnom prirodom koja teži protiv bogopoznanja i Njemu ugodnog življenja (Rim. 7:5-6; Gal. 5:16-17; 2. Kor. 10:3-5). Takođe, ovaj pojam ''nošenja krsta'' označava i uzimanje na sebe poruge i stradanja (koje za sobom nosi iskreno sledbeništvo Isusa Hrista) od strane neverujućih i krivoverujućih koji su pod uticajem nečastivoga. Kao što sam rekao, ove Hristove reči ne upućuju na izopštavanje iz društva i odlazak u pustinje i manastire, već na podnošenje teškoća prilikom življenja sa ostalim ljudima u svetu koji nas okružuje. Apostol Jovan zapisuje Isusove reči koje ističu činjenicu da su njegovi sledbenici izabrani iz grešnog svetovnog okruženja ali da moraju biti među ljudima radi njihovog zadobijanja za Hrista i večnog spasenja: ''Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta, svet bi ljubio svoje; ali kako niste od ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od sveta , zbog toga vas svet mrzi.''30

''Ovo sam vam govorio da imate mir u meni. U svetu imate nevolju; ali budite hrabri – ja sam nadvladao svet.''31

30 Ev. po Jovanu 15:18-19. Naglasak moj. 31 Ev. po Jovanu 16:33.



14

''Dao sam im tvoju reč i svet ih omrznu, zato što nisu od sveta –

kao što ni ja nisam od sveta. Ne molim da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla. Oni nisu od sveta, kao što ni ja nisam od sveta. Posveti ih u istini; tvoja reč je istina. Kao što si ti mene poslao u svet, poslah i ja njih u svet.''32 Postoji još najmanje jedan tekst koji može biti pogrešno protumačen od strane onih koji zagovaraju asketizam i samotnjaštvo radi ugađanja Bogu i carstva nebeskog. To je tekst koji se nalazi u ev. po Luki 18:28-30. Evo kako glase pomenuti stihovi:

''Na to Petar reče: vidi, mi smo ostavili sve svoje i pošli smo za tobom. A on reče: zaista vam kažem da nema nijednoga koji je radi carstva Božijeg ostavio kuću ili ženu, ili braću, ili roditelje, ili decu, a da ne primi mnogo više u ovo vreme i večni život u svetu koji će doći.''

Svakako da je bila činjenica da su apostoli radi sledbeništva Isusa

Hrista morali da napuste svoje domove, žene i decu, rodbinu i zaposlenje da bi krenuli za Njim. Nije bilo drugog načina, ukoliko su zaista hteli da budu sa svojim učiteljem. Međutim, nakon što se Gospod vazneo na nebo, ovakav vid sledbeništva je postao izlišan. Posle silaska Svetog Duha na prve hrišćane, svako je mogao i dalje da se bavi svojim poslom a da u isto vreme ostane veoma primeran hrišćanin, jer se Hristos, prema obećanju, uselio u njihova srca (Jn. 14:16-17; 14:23; Rimlj. 8:9, 11). I sami apostoli su se ponovo, kao što svedoči 1. posl. Korinćanima koja je pisana više od dvadeset godina nakon izricanja reči iz ev. po Luki 18. poglavlja, vratili svojim porodicama, te su, bivajući u aktivnoj propovedničkoj službi putovali zajedno sa svojim ženama (koje su privremeno ostavili kod kuće da bi mogli biti sa Isusom za vreme njegove zemaljske misije). Činjenicu da ap. Pavle i Varnava nisu sebe smatrali monasima (iako su bili neoženjeni), makar koliko im današnje Pravoslavlje pripisivalo ispunjavanje monaških zaveta, uviđamo iz 1. Kor. 9:5, gde govore da bi svakako imali slobodu i pravo da se ožene i vode svoje supruge sa sobom na misijska putovanja. Nasuprot ovome, kao što ćemo videti detaljnije nešto kasnije, pravoslavni monasi ne smeju niti da pomisle na svoju eventualnu buduću ženidbu, a kamo li da izjave da im je posve slobodno da se ožene u bilo kom momentu. Monasima se nalaže da se suzdržavaju takvih misli i energično bore protiv njih, upravo zbog zavetovanja na bezbračnost prilikom stupanja u monaški red.

32 Ev. po Jovanu 17:14-18. Naglasak moj.



15

Spominjanje ''devojaka koje su posvećene Bogu'' i neudate živele u roditeljskim domovima, kao primera ''začetaka'' monaškog života, takođe nije biblijski primenljivo. Naime, u čitavom 7. poglavlju maločas pomenute poslanice, ap. Pavle ističe činjenicu da su ljudi stvoreni kao polna bića, koja poseduju jak prirodni seksualni nagon koji im je darovan od Boga. Pavle je, kao neoženjen, smatrao da je bezbračnim ljudima lakše da ugode Bogu iz razloga što stupanjem u brak bivaju uključeni u još mnogo poslova koji bi ih sprečavali da se više mole, putuju i propovedaju evanđelje (poput kućnih poslova, brige za porodicu, odgajanja dece itd; st. 29-35). Verujući da će uskoro proći obličje ovoga sveta i nastupiti Božije carstvo na zemlji (st.31), ovaj apostol je predlagao onima koji su mogli da se seksualno uzdržavaju – da i dalje ostanu bezbračni, iako je u isto vreme naglašavao da neće pogrešiti ni ako stupe u brak (st. 36-38). No, kao što ćemo videti u nastavku poglavlja, pravoslavni ne samo da ne razumeju i ne primenjuju ispravno tekst iz 1. posl. Korinćanima 7. glave, već čine potpuno nasuprot Pavlovim bogonadahnutim poukama i Božijim zapovestima koje sam izneo u ovom poglavlju.

- Posledice ispunjavanja strogih monaških zaveta Prema učenju Svetog pisma, Bog je ustanovitelj prve bračne

zajednice. Pošto ga je stvorio kao polno biće, Bog je Adamu doveo ženu, stvorenu od njegovog tela, sa kojom je, između ostalog, trebao da neguje i intimnu, seksualnu zajednicu. Sva ostala živa bića (više životinjske vrste) stvorene su kao mužjaci i ženke radi stvaranja potomstva. Poznato je da je polni nagon (nagon za parenjem) veoma jak kod životinja. Iako čovek nije deo životinjskog sveta, seksualni nagon kod ljudi je takođe veoma jak, a po nekim stručnjacima i najjači od svih prirodnih nagona (jači i od nagona za samoodržanjem). Upravo iz tog razloga Gospod je rekao:

''Nije dobro da je čovjek sam, da mu načinim druga prema

njemu.'' (1. Mojs. 2:18). Apostol Pavle je potvrdio da bračna zajednica podrazumeva

intimnost između muškarca i žene i to bez uzdržavanja, da neko od bračnih drugova ne bi zapao u iskušenje da učini preljubu:

''Ali zbog bluda svaki neka ima svoju ženu, i svaka žena svoga

muža. Muž da čini svoju dužnost ženi, a isto tako i žena mužu. Žena ne raspolaže svojim telom, nego muž; isto tako i muž ne raspolaže svojim telom, nego žena. Ne uskraćujte se jedno drugom, sem po dogovoru na



16

izvesno vreme, da se predate molitvi, a zatim da se opet sastanete, da vas satana ne iskuša zbog vaše neuzdržljivosti.''33

Sveto pismo još podrazumeva da je bračna zajednica punovažna

pred Bogom od trenutka zaključenja braka (pred društvenom zajednicom; u državnoj ili verskoj ustanovi), a ne od momenta stupanja u bračne polne odnose. Biblija naime kaže: ''I biće dvoje jedno tijelo.'' (1. Mojs. 2:24). Mnogi ljudi stupaju u brak u starijoj životnoj dobi, a to čine i hendikepirana lica (sa telesnim nedostacima ili psiho-fizičkim oboljenjima). Ove dve grupe ljudi verovatno nikada neće stupiti u polne odnose. Ipak, njihov brak je jednako punovažan pred Bogom – kao i kod mlađih i zdravih, seksualno aktivnih osoba. Za svaki brak važi i jedno veoma važno pravilo, odnosno Božija zapovest koja glasi ''Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja.'' Na pitanje fariseja, koji su smatrali da se razvod braka može veoma lako obaviti u slučaju da muž nije zadovoljan svojom ženom, Isus je veoma jasno odgovorio:

''I pristupiše mu fariseji kušajući ga i govoreći: da li sme čovek da

otpusti svoju ženu za svaku krivicu? A on odgovori i reče: zar niste čitali da ih je tvorac od početka stvorio kao muško i žensko, i reče: »Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo«? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je dakle Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.''34 Prema Gospodnjim rečima, brak kao nebeska ustanova jeste neraskidiv, zato što su supružnici postali jedno biće, ''jedno telo''. Razvod braka je moguć samo u slučaju preljube jednog od supružnika (Mt. 5:31-32) – iako ni tada sa biblijskog stanovišta nije preporučljiv (1. Kor. 7:11). Međutim, sasvim suprotno od ovih svetopisamskih principa, pod uticajem monaške filozofije i nebiblijskog učenja o spasenju, u istoriji Istočne crkve postoji mnogo primera da su oženjeni muškarci napuštali svoje žene i decu zauvek, i odlazili u pustinje i manastire. Iako su primeri mnogobrojni, pomenuću samo neke koje nam opisuje vladika Nikolaj u Ohridskom prologu: ''Prep. Teofan Ispovednik. (...) Imaše ogromno bogatstvo i sjaj. No sve to izgubi svoju vrednost za Teofana onda kada se Hristos Gospod zacari u duši njegovoj. Tada se on opiraše ženidbi svojoj pa kad ipak bi primoran oženiti se, on uspe da usavetuje svoju nevestu da žive

33 1. Korinćanima 7:2-5. Naglasak moj. 34 Ev. po Mateju 19:3-6. Naglasak moj.



17

celomudreno kao brat i sestra. A čim mu pomreše roditelji, žena mu ode u jedan manastir a on u drugi .'' (12. mart); ''Sv. Aleksije Čovek Božji. (...) Imađahu jedinca sina, ovoga Aleksija, koji kad odraste bi prinuđen da se oženi. No on te iste noći ostavi ne samo ženu nego i dom oca svoga, sede u lađu i dođe u grad Edesu u Mesopotamiji (...). Aleksije se obuče u odelo prosjaka i kao prosjak življaše 17 godina u tom gradu, neprestano moleći se Bogu u paperti crkve sv. Bogorodice.'' (17. mart); ''Prep. Zaharija. Sin Kariona Misirca, koji ostavi ženu i decu i zamonaši se.'' (24. mart); ''Sv. Nikita Ispovednik. Rođen u Vitiniji, u gradu Kesariji. Otac njegov Filaret, lišivši se svoje supruge, zamonaši se te Nikita osta kod svoje babe, očeve majke.'' (3. april); ''Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuću svoju, i ženu i imanje, i ode u jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizivaše teškim podvizima.'' (24. maj); ''Prep. Karion i Zaharija. Otac i sin, oba veliki podvižnici misirski. Karion ostavio živu ženu s dvoje dece i otišao u monahe.'' (5. decembar);35 Iako bi za očekivati bilo da Pravoslavna crkva osudi svako ponašanje koje je suprotno učenju Hrista i apostola, a pogotovo ono koje se odnosi na raskidanje ''svete tajne braka'', dešava se upravo suprotno. Ovakva dela bivaju pohvaljena a nesavesni roditelji i brakorazvodnici se nazivaju svetiteljima i kao takvi poštuju. Bilo bi, mislim, sasvim na mestu postaviti pitanje da li bi i danas, bilo koji pravoslavni hrišćanin koji bi napustio ženu i decu i otišao u manastir, bio pohvaljen kao bogougodnik i proglašen svetiteljem? U najmanju ruku morao bi da sirotoj napuštenoj ženi plaća alimentaciju (ali odakle? - jer se u manastiru, po pravilu, ne zarađuje novac) a njoj bi ostalo samo da žali za svojim upropaštenim životom, započetim sa čovekom na koga se oslanjala, a koji je dozvolio da bude zaveden da prekrši svoju pred mnogim svedocima i samim Bogom datu reč prilikom sklapanja braka.36

35 Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa (kurzivom) su moji. 36 Možemo i da se zapitamo kako li su samo u svome životu prošle napuštene žene sa sirotom dečicom, čiji su muževi kasnije, zbog svoga ''bogougodnoga žitija'' proglašeni svetiteljima i prepodobnima? Verovatno su neke od njih sa svojom



18

- Primeri seksualne neuzdržljivosti Prema jasnom učenju evanđelja, muškarac je stvoren da bi zajedno sa svojom ženom slavio i uzvisivao Tvorca. Prema istom tom evanđelju, neki od hrišćana su pozvani od Boga da žive bezbračnim životom – radi služenja Njemu i izgrađivanja Božijeg carstva. Apostol Pavle je pozvao one koji ne poseduju jaku seksualnu želju i mogu da se uzdržavaju – da budu kao i on – da bi mogli da služe Gospodu kao što je to on činio:

''Ja pak želim da svi ljudi budu kao ja; ali svako ima svoj blagodatni dar od Boga, jedan ovako, a drugi onako. A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja. (...) A ja hoću da ste bezbrižni. Bezbračni brine se za ono što je Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, a ko je stupio u brak brine se za ono što je svetsko, kako će ugoditi ženi, te je podeljen. I neudata žena, i devojka, brine se za ono što je Gospodnje, da bude sveta i telom i duhom, a koja je stupila u brak brine se za ono što je svetsko, kako će ugoditi mužu.''37

Ovim pozivom, kao što sam i ranije u poglavlju napomenuo,

apostol ne poziva hrišćane da se zamonaše - u smislu te reči kakvu je mi danas poznajemo. Takođe je sigurno da Pavle nije mislio da kaže da su ostali apostoli bili ''podeljeni'' (pola duhovni a pola svetovni) zbog toga što su živeli bračnim životom, a da je, eto, on među njima ''najposvećeniji'' jer nije stupio u brak. Ono što je ovaj apostol želeo da stavi do znanja svojim čitaocima, jeste to da mu se čini da je, iz njegove perspektive kao neoženjenog, blaženije ostati bezbračan i služiti Gospodu ''punovremeno'' i bez ''gubljenja vremena'' na stvari kojima će ionako brzo doći kraj.38 Rečima iz 1. Kor. 7:29-31, apostol poručuje vernicima da se mnogo više okrenu u mislima nebeskim stvarima (molitvi, dovođenju ljudi k istinitom bogopoznanju), a to su svakako mnogo uzvišeniji ciljevi od izvršavanja obaveza koje proizilaze iz puke bračne svakodnevice. No ipak, ovim rečima Pavle nipošto ne negira visoku vrednost braka u Božijim očima,

decom opljačkane od razbojnika, smrtno postradale od gladi ili kojekakvih bolesti, ne imajući uz sebe muža - hranitelja i branitelja, koji je od Boga postavljen da bude glava svoje porodice. 37 1. Korinćanima 7:7-8, 32-34. 38 Ne treba zaboraviti da je Pavle ovaj tekst pisao, kao što je i sam naglasio, iz razloga čvrstog uverenja da će uskoro nastupiti drugi Hristov dolazak i uspostavljanje mesijanskog carstva. Vidi stih 31, kao i 1. Kor. 15:51-52; 1. Sol. 4:16-17.



19

niti poništava bilo šta od onoga što je napred izrekao o njegovoj neraskidivosti.

Ono što bi još bilo dobro razumeti, a što se tiče novozavetnih tekstova za koje može da nam se učini da podržavaju monašku ideju, jeste i tumačenje Hristove pouke iz ev. po Mateju 19:9-12. Pomenuti tekst glasi ovako:

''Nego vam kažem da ko otpusti svoju ženu, sem zbog preljube, i

oženi se drugom, čini preljubu, i ko se oženi otpuštenom, čini preljubu. Rekoše mu učenici: ako je tako sa čovekom i ženom, nije dobro ženiti se. A on im reče: ne shvataju svi ove reči, nego oni kojima je dano. Jer ima uškopljenika koji su se iz utrobe materine tako rodili, i ima uškopljenika koje su ljudi uškopili, i ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskoga. Ko može da shvati neka shvati.''39

Iz navedenih stihova uviđamo da postoje tri vrste ''uškopljenika''

(tj. onih koji nemaju potrebe za stupanjem u brak): a) ''Oni koji su se iz utrobe materine tako rodili'' Ove Hristove reči svakako mogu da se odnose na ljude koji su

rođeni sa nekim telesnim nedostacima (kakvih je u ono vreme bilo dosta) ili teškim mentalnim oboljenjima koji ih onesposobljavaju da sklope brak sa osobom suprotnog pola.

b) ''Oni koje su ljudi uškopili'' Ove osobe su svakako ljudi koji su bili mnogo poznatiji u

Hristovo nego u naše vreme. Reč je o uškopljenicima koji su radili na carskim dvorima u državama u jevrejskom okruženju, koji su bili sluge ili pak čuvari vladarevog harema. Jedan takav uškopljenik se pominje i u Novom zavetu, u Delima apostolskim 8. poglavlju. Uškopljenici su bile osobe kojima su operativnim zahvatom odstranjene muške polne žlezde (semenici – testisi), radi onemogućavanja lučenja hormona testosterona koji izaziva polni nagon kod muškaraca, kao i onemogućavanja stvaranja muških polnih ćelija, koje nastaju u testisima.

v) ''Oni koji su sami sebe uškopili radi carstva nebeskog'' Ove reči se odnose na one muškarce (i žene), hrišćane, koji su se

radi što efektivnijeg služenja Gospodu odrekli stupanja u brak, bivajući u

39 Naglasak moj.



20

svakodnevnoj borbi sa svojim prirodnim seksualnim porivima, ne dozvoljavajući im da se ispolje. Apostol Pavle je svakako bio jedan od njih:

''Nego mučim svoje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji sam

drugima propovedao, sam postao nevaljao.''40 ''Jer plot žudi protiv Duha a Duh protiv ploti; ovo se jedno

drugom protivi, da ne činite što biste želeli.''41

''Mi, doduše, živimo u telu, ali se ne borimo kako telo hoće...''42 ''Ko, međutim, čvrsto stoji u svom srcu i nema nužde, nego vlada

svojom sopstvenom voljom, pa je ovo odlučio u svom sopstvenom srcu, da sačuva svoju devojku, dobro će činiti.''43

Prethodne apostolove izjave, jasno je, odnose se na Gospodnje sledbenike koji žive u društvu i zajedništvu sa drugim ljudima po gradovima i selima, a ne na one koji su se povukli u osamu kakve pustinje ili manastira. Jasno je, takođe, da je Pavle vodio svakodnevne borbe sa svojom starom grešnom prirodom koja je čeznula za tim da izađe na površinu. Ipak, iako bivajući stalno u mnoštvu u kojem su ga, kao neoženjenog zdravog muškarca, čekala mnoga čulna iskušenja, silom Svetoga Duha koji je u njemu obitavao, uspevao je da ne čini ono ''što bi njegova grešna telesnost želela''. Sa druge strane, proučavajući žitija raznih svetitelja, pronalazimo mnoštvo primera da su oni, iako su napustili ljudsko društvo i otišli u osamljenost, isto tako ostali ljudi poput svih drugih, imajući iste telesne prirodne nagone i prohteve. Najveći deo iskušenja o kojima ćemo govoriti odnosi se ispoljavanje polnog nagona kod monaha, tj. njihove borbe sa posve prirodnim osećanjima koji se nahode kod zrelih ljudi. Pravoslavni monasi ovu borbu protiv svoje ljudske prirode nazivaju borbom protiv ''pustinjskih demona kušnje''44 smatrajući da su pustinje mesta istinitog obitavanja zlih duhova (verovatno na osnovu: Mt. 12:43)45. Tako, dakle, u Ohridskom prologu čitamo i o sledećim ljudima i događajima: 40 1. Kor. 9:27. Naglasak moj. 41 Galatima 5:17. Naglasak moj. 42 2. Kor. 10:3. 43 1. Kor. 7:37. Naglasak moj. 44 Vidi kod: Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 84. 45 ''Da se nahode neki među ljudma koji su, ili za jestestvene ili naravne nedostatke ili uzroke i ljutom nuždom, usiljeni ne ženiti se, i tako bez poroda i bez ploda živu i umiru, to po neščastiju i bivalo je i biće. Ali iz toga zakon, i što je najužasnije: sveti i hristjanski zakon, ustanovljavati i praviti, ovo je uprav protiv



21

''Prep. Martinijan. Divno je i predivno žitije ovoga svetitelja, i vredi ga pročitati u celini. (...) U 18. godini udaljio se u planinu, zvanu Kovčežna, u Kapadokiji, i tu proveo 25. god. u postu, bdenju, molitvi, i borbi sa mnogim iskušenjima. Kad je jedna žena došla da ga kuša, i on vidi da će pasti u greh s njom, skoči bos u oganj i postoji u ognju dok mu bol ne nagna suze na oči i ne ubije u njemu svaku požudu. Kad su nastala druga iskušenja, on pobegne na neku usamljenu stenu u moru, i tu je živeo. No kad, pri nekom brodolomu, i na tu stenu ispliva neka žena, on skoči u more da se udavi...'' (13. februar); ''Prep. Benedikt. (...) Pobegne u neki manastir gde ga inok Roman zamonaši, posle čega povuče se u jednu vrletnu goru gde u pećini osta preko 3 godine na velikom trudu oko svoje duše. (...) Jednom kad ga nečisti bes telesne pohoti spopade, on se skide nag i valjaše se po koprivi i trnju, dok ne odstrani od sebe i svaku pomisao o ženi.'' (14. mart); ''Sv. Jakov Postnik. Živeo u VI veku. Toliko se usavršio bio u bogougodnom životu, da je lečio molitvom najteže bolesnike. No neprijatelj roda ljudskog navodio je na njega silna iskušenja. Tako jednom od nekih podsmešljivaca bude poslata k njemu žena razvratna. Pretvarala se pred njim i plakala no navlačila ga na greh. Videći da će pasti u greh, Jakov stavi svoju levu ruku u oganj i držaše dotle dokle se sva ne oprlji . (...) Ali drugom prilikom on ne odole iskušenju nego pade sa jednom devojkom, koju behu roditelji doveli k njemu kao sumašedšu, da je isceli od ludila. On je zaista isceli, no potom zgreši s njome46, i onda da bi sakrio greh, ubi je i baci u reku. (...) Deset godina potom provede Jakov kao pokajnik živeći u jednome grobu.'' (4. mart)47;

božjeg namjerenija, volje i blagoslova, protiv bogosozdanoga jestestva, protiv svake iskrice pameti i razuma, na umaljenije, istrebljenije i na pogibel roda čelovečeskoga, sljedovateljno vsekonečnoga bezumija izmišljenje i delo.'' Na ovaj način je veliki srpski mudrac Dositej Obradović prokomentarisao smisao monaške filozofije i predočio put kojim ona vodi ljude i narode koji su njome zavedeni. Vidi: Sabrana dela, Prosveta, Beograd, 1961. god. str. 609. 46 Ovim je rečima Dositej prokomentarisao jedan od sličnih događaja koje je pročitao u Prologu u svoje doba: ''A prolog: Nasred crkve božije, reče starac to, i učini ono, i sotvori blud. Hoćemo li se, braćo, zaboga, jedanput osvestiti? To je stvar taka da jedva je čovek na ispovedi kaže; a naš prolog, kao da se s nečim ponosi, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio!'' Vidi: Izabrani spisi, str. 119. 47 Naglasci na pomenutim tekstovima iz Prologa, označeni kurzivom, su moji.



22

A evo kako je podvižnička žitija nekih od monaha opisao poznati istoričar Vil Djurant u svom delu ''Istorija civilizacije'': ''Zapisi tih isposnika obiluju seksualnim priviđenjima i snovima; u ćelijama se čulo njihovo ječanje dok su se borili sa fantazmagoričnim iskušenjima i erotskim mislima; oni su verovali da je vazduh oko njih pun demona koji ih napadaju; izgleda da su monasi smatrali da je teže biti krepostan u osami nego u življenju usred svih zgodnih prilika u gradu. Nisu bili retki slučajevi da ankoriti (tj. anahorete - monasi pustinjaci, prim. I. S.) polude. Rufin priča o jednom mladom monahu u čiju je ćeliju ušla neka lepa žena; on je popustio pred njenim čarima, posle čega je ona nestala, kako je on mislio, u vazduhu; taj monah je pomahnitalo odjurio do najbližeg sela i skočio u peć u javnom kupatilu da bi rashladio svoju vatru. U jednom drugom slučaju, mlada žena je molila da je prime u ćeliju nekog monaha pod izgovorom da je jure divlje zveri; monah je pristao da je nakratko primi, ali u tom trenutku ona ga je slučajno dodirnula, i u njemu se javio plamen želje koju sve godine strogog režima života nisu uspele da ugase. Pokušao je da je ščepa, ali je ona iščezla iz njegovog zagrljaja i iz vidokruga. A hor demona, kažu, veselio se i grohotom ismejavao njegovo poniženje. Taj monah, kaže Rufin, nije mogao više da podnese monaški život; kao Pafnucije u Thais Anatola Franca, nije bio u stanju da izbaci viziju lepote koju je zamislio ili video; napustio je svoju ćeliju, uronio u život grada i pratio tu viziju konačno sve do samog pakla.''48 Iz svih ranijih pripovesti, koje pravoslavni ističu i hvale se njima, saznajemo koliko su monasi, poput ostalih svetovnih ljudi, pa možda i više od njih, skloni erotskim maštanjima i fantazijama. Neki su išli čak dotle, kao što smo videli, da siluju i ubijaju devojke koje su došle da traže pomoć od ovih ''duhovnih staraca i podvižnika'', a neki pak i da izvršavaju samoubistva. Sve ove neprilike, nažalost, na ove sirote ljude nametnuo je strogi monaški sistem utemeljen na nebiblijskom učenju o spasenju koje se propoveda u Pravoslavlju. Apostol je naime rekao: ''Ali ako ne mogu da se uzdržavaju, neka stupe u brak, jer je bolje stupati u brak nego raspaljen patiti. (...) Misli li ko da neprilično postupa sa svojom devojkom, ako je ona zašla u godine, i tako mora da bude, neka čini šta hoće; ne greši, neka stupaju u brak. ''49

48 Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 81-82. Naglasak moj. 49 1. Kor. 7: 9, 36. Naglasak moj.



23

No, očigledno je da je u Istočnoj crkvi mnogo važnije ono što su rekli i ustanovili kasniji crkveni autoriteti (već smo saznali pod čijim sve uticajem), nego Hristovi apostoli u skladu sa učenjem svoga Gospoda.

Dositej Obradović je, komentarišući monaški život i pravila, jednom prilikom pisao o tome da je u svom životu upoznao veliko mnoštvo monaha i saznao za mnoga njihova i najskrivenija stremljenja:

''Ja sam ostario već sa mnogih naroda i jezika kaluđeri (i sam, da

koja sam guja nego kaluđer, kad ovako sam živim, razve što u crnim haljinam obučen ne hodim), jošte, hvala gospodu bogu, nisam ni u jednom rodu i jeziku takove drvene i nečuvstvene kaluđere našao ni upoznao koji za ženom ne uzdišu, ne čeznu i ne ginu. Onim drevnim u neprohodinim livijskim pustinjama pustinjikom (kako žitija njihova glase) vozdušni, ili bolje da rečem: črez njihovo voozbraženije načinjeni duhovi u žene (i po svoj prilici lepe) su im se pretvarali, i kako na san tako i na jave dolazili. A da šta je drugo ovo razve nepobjedimaja volja boga tvorca i nepokolebimi i vo vjeki nepodvižimi jestestva zakon, koji čini da človek bez žene ne može biti, kako god golub bez golubice, kako riba bez vode i kako sve što živi i diše ne može biti bez vozduha.''50

Iako je u ranoj mladosti, imajući čvrstu želju da se zamonaši i

bude ''sličan anđelima'', mislio da je bolje da ga kakva svirepa lavica ili medvedica na parčeta raskine nego da ga najlepša srpska kći u svoj zagrljaj primi, u poznijim godinama priznao je da je morao u ''takovu krivoputicu i zabluždenije upasti čitajući knjige koje nisu za njega bile, i hoteći da pre vremena svrh djevstva i ženidbe mudruje, ne znajući ni što je jedno ni drugo.''51 Potvrđujući biblijsku istinu o tome da ''nije dobro da je čovek sam'', Dositej je to vrlo lepo iskazao sledećim rečima:

''Prvo milost bog k čoveku po stvorenju pokaza kad mu darova

ženu, i prvi blagoslov što mu izreče, ovo je: ''Rastite i množite se.'' Kad bi dakle (sačuvaj bože!) hoteo bog najveću nemilost pokazati čoveku, što bi mu učinio? Uzeo bi mu natrag ženu, pak eto ti ga. A kad bi hteo da ga prokune, šta bi mu rekao? ''Ne rastio se ni plodio, no nek ti propadne rod i koleno, i nek te nestane na zemlji''. Ko ima mozak i pamet, sam sebi iz ovoga može prekrasne i prepolezne nauke davati; ko li nejma, il' neće da ima, njemu se sve zaludu besedi.''52

50 D. Obradović, Sabrana dela, Beograd, Prosveta 1961. god. str. 609-610. Naglasak moj. 51 Vidi: D. Obradović, Izabrani spisi, str. 78. 52 D. Obradović, Sabrana dela, str. 660.



24

Dositej Obradović, i sam u mladosti monah, a potom samac do kraja života, smatrao je velikim Božijim blagoslovom bračni život, a sa druge strane, monaški način života okarakterisao kao nebiblijski tj. onaj koji je ustanovljen protiv Božijeg namerenja, volje, kao i čovečje zdrave pameti. Na izgradnju ovakvog Dositejevog stava, umnogome je uticao i mudri pravoslavni episkop Georgije Popović, koji je, kako je to Dositej opisao u svojim delima, u više navrata govorio protiv monaštva i ondašnjih monaha, iako je i sam bio monah. Evo nekih njegovih reči:

''Poznajte drvo od ploda njegova'', - govori sveto Jevanđelije –

''neplodno drvo seče se i na vatru meće.'' No narod iz svoje prostote misli ako nestane među njima kaluđera, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti je najpoleznije i najpotrebnije, hoćeš da drugi za te radi. (...) Arhimandrit bezdinski: ''Po vašem govorenju, gospodine, valjalo bi koliko danas istrebiti sve kaluđere?'' Episkop: ''Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste čekali moga govorenja. (...) Možeš li sad razumeti šta ja mislim govoreći da su se sami kaluđeri davno i predavno istrebili?'' Arhimandrit: ''Gospodine, na moju dušu, imate pravo; božija istina iz Vaših usta besedi. Kamo sreća da svi arhijereji tako misle! Ja bih se namah ženio.''53

Smatram da iz svih ovih navoda iz svetačkih žitija, a posebno iz

ovog poslednjeg priznanja arhimandritovog, da bi se i on, samo kad bi smeo - odmah oženio, možemo da zaključimo kakve sve nevolje donose sebi oni koji krenu za izvršavanjem nebiblijskih religijskih pravila proisteklih iz antihrišćanstva.54 No, ono što predstavlja još veću opasnost jeste velika verovatnoća da neki od monaha seksualno zastrane, te da se među njima jave homoseksualizam i pedofilija (konkretne primere naveo sam u pretposlednjem poglavlju ove knjige). Da zlo bude gore, očigledno je da ovakav protivbiblijski naopaki sistem može da dovede i do toga da monasi mogu smatrati izvorom seksualnog iskušenja i prisustvo ženki životinja u svom prisustvu. Iz ovog razloga, dozvoljeno je da se u manastirima čuvaju samo životinjske jedinke istog pola kojeg su i kaluđeri. Prema Ralph-u Woodrow-u, ova zabrana držanja životinja 53 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 97-99. Naglasak moj. 54 ''Človek koji se odrekao svega sveta i šta god je na svetu; koji ni za što drugo niti misli niti se stara, kromje da spase dušu svoju. (...) A od žene valja da se čuva kao od žive vatre i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni haljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo, kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama.'' Reči episkopa Georgija Popovića; Vidi: Navedeno delo, str. 95. Naglasak moj.



25

suprotnog pola u manastirima potiče iz IX veka, a razlog uvođenju zabrane je bio veliki nemoral koji je u manastirima bio izražen.55 Rimokatolički kardinal Peter D'Ailly je rekao kako se ne usuđuje ni da opiše nemoral u ženskim manastirima56, te da je stupanje među monahinje u prošlosti bio samo drugi način da se postane javnom prostitutkom57.

Ovakva zabrana stupanja svega što je žensko u muške manastire postoji i na Svetoj Gori u Grčkoj, na kojoj se među mnogima nalazi i srpski manastir Hilandar. Jedan novinski izveštaj sa Svete Gore, tačnije njegov deo koji govori o idealima života tamošnjih monaha, glasi ovako:

''Od osnivanja ''monaške republike'', 1054. godine, na Svetoj Gori

zabranjeno je prisustvo žena, iako su svih 20 manastira posvećeni ženi – Bogorodici. Štaviše, na ovo poluostrvo, naseljeno monasima posebnih moralnih načela i stremljenja ka gotovo savršenom idealu duhovnog života, zabranjen je ulaz i ženkama životinjama. Nema krava, koza i ovaca! Sve što je ''žensko'' smatra se mogućim iskušenjem za monahe zavetovane na celibat.''58

Očevidno je, dakako, da je pisac ovog novinskog izveštaja bio

pristrasan i želeo da postojeće zabrane proglasi veoma duhovnim. Međutim, svaki zdravomisleći čovek bi morao da se zapita kakva je to duhovnost svetogorskih monaha (i svih ostalih) u pitanju kada ni beslovesne životinje nisu mirne u njihovom prisustvu? Očigledno je da se

55 Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 120. 56 Na istom mestu. Ovde se dakako radi o manastirima u Zapadnoj crkvi, međutim, ono što treba znati jeste da su Istočna i Zapadna crkva bile jedinstvene do 1054. godine, odnosno do velikog raskola (šizme) između njih. Do toga perioda, ne možemo da govorimo o katoličkim i pravoslavnim manastirima, već samo o manastirima opšte, ''vaseljenske'' crkve. Protođakon Ljubomir Ranković veli da je Crkva do 1054. godine ''osim manjih trzavica živela u blagodatnom miru. Istočna i Zapadna Crkva bile su jedno. Zajedno su učestvovale na Vaseljenskim saborima, zajedno donosile svete dogme i kanone i živele u međusobnoj bratskoj ljubavi.'' Vidi u: Život srpske crkve; Glas Crkve, Valjevo, 1989. god. str. 132. Naglasak moj. 57 U časopisu woMAN, magazinu za zdravu porodicu (broj 13, godina II, 2005. god.), u opširnom tekstu pod naslovom: Najstariji zanat – prostitucija, naveden je i podatak da su u ranom srednjem veku mnoge prostitutke prisilno odvođene u manastire: ''Carica Teodora, koja je i sama bila prostitutka prije udaje za cara Justinijana (VI vijek), misli da čini dobro djelo time što će ih (radi se o prostitutkama; prim. I. S.) smjestiti u manastir. Međutim, prilikom prevoza preko Bosfora neke od njih su uspjele da pobjegnu, ali su mnoge pri pokušaju bjekstva stradale ili se ubile.'' Izdavač: Udruženje građana ''Zdrava porodica''. Redakcije magazina se nalaze u Sarajevu i Banja Luci. 58 Nedeljni telegraf, 5. februar 2003. god. str. 11. Naglasak moj.



26

može očekivati da neki od njih, iskušan (Bože sačuvaj!) grešnim iskušenjem jer je ''nešto žensko'' u blizini, obleži neku ženku životinje (kravu, kozu, ovcu i sl.) i tako učini nešto što mu ni na pamet ne bi palo da se nije zamonašio. Da nije tako, ne bi ni bilo razloga da postoji zabrana da u manastirima ne sme biti životinja suprotnog pola! Iz ovoga uviđamo istinitost svega onoga o čemu smo do maločas govorili navodeći reči apostola, reči Dositeja kao i ep. Georgija. Uostalom, poznato je da neki od ljudi koji dugo borave u zatvorima (a manastiri su jedna vrsta zatvora)59 od prirodno nastrojenih heteroseksualaca postaju homoseksualci, ili posežu za obležavanjem životinja radi zadovoljavanja polnog nagona.

Gospod Bog je u svojoj Reči jasno objavio da su ovakvi gresi više nego odvratni pred njim:

''S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je. Živinčeta

nikakoga nemoj obležati skvrneći se s njim; i žena da ne legne pod živinče; grdilo je.''60

''Ko bi obležao živinče, da se pogubi; ubijte i živinče. I ako bi

žena legla pod živinče, ubij i ženu i živinče, neka poginu, krv njihova na njih.''61

''Proklet da je koji bi obležao kakvo god živinče. A vas narod

neka reče: amin.''62 Kada uzmemo za ozbiljno ove Gospodnje reči, koje zapovedaju

da se prokletnik koji je obležao živinče pogubi, i povežemo sa činjenicom da je Gospod Hristos u ev. po Mateju 5:27-28 rekao da je čovek učinio preljubu već samim tim što je poželeo da ima drugu ženu, a ne pošto je spavao sa njom, to bi značilo da su mnogi monasi već odavno trebali da budu pogubljeni (istrebljeni; po rečima ep. Georgija) zbog grešnih misli usmerenih ka ženkama životinja.

- Žene u muškim manastirima Kao što smo dakle uočili, jedan od monaških zaveta, bezbračnost,

nalaže nepoštednu borbu protiv bogomdanog polnog nagona. U skladu sa predhodno citiranim tekstovima koji opisuju život muškaraca u

59 Vidi kod: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 480. ''Kloster'' (zatvor, zatvorena kuća). 60 3. Mojs. 18:22-23. 61 3. Mojs. 20:15-16. Naglasak moj. 62 5. Mojs. 27:21. Naglasak moj.



27

manastirima, mogli bismo da pomislimo da ni jedna žena nikada nije smela ni da kroči nogom ni u jedan od njih. Sudeći po seksualnoj raspomamljenosti ''svetitelja'' o kojima smo čitali u Ohridskom prologu, dolazak žena u muške manastire bi mogao da rezultuje ili samoubistvom monaha ili silovanjem a potom i ubistvom radoznalih žena. Ipak, ''svetačka žitija'' nam stavljaju do znanja da je kroz istoriju više žena boravilo, i to dugo vremena, u muškim manastirima, preobučeno u muškarce. Evo nekih tekstova koji nas izveštavaju o tome:

''Prep. Apolinarija. (...) Ne htede se Apolinarija udavati, nego se

u srcu obruči Hristu i udalji u pustinju Misirsku. U muškom odelu i pod muškim imenom Dorotej ona stupi u muški manastir gde se podvizivala uznoseći duh svoj neprestano k Bogu i goreći ljubavlju prema Tvorcu svome. (...) Tek kad se Apolinarija upokoji, objavi se tajna da ona nije bila muško no žensko. (...) Upokojila se 470. god.'' (Ohridski prolog, 5. januar);

''Prep. Marija. Devojka muške odvažnosti. Po smrti njene majke

otac njen poželi da se zamonaši. No Marija se ne hte razdvajati od svoga oca, te dogovorno oboje se upute u jedan muški manastir, i to Marija sa ostriženom kosom i u muškom odelu, kao mladić. Umre otac, a Marija se zamonaši kao muško i dobije ime Marin. (...) Tek po smrti sazna se da je ''monah Marin'' bio žensko. (...) Sv. Marija upokoji se i preseli u besmrtnu radost 508. god.'' (12. februar);

''Prep. mater Anastasija, patricija i dama na dvoru cara

Justinijana. Kad obudove i kad vide da je carica Teodora ne trpi, ona se najedanput izgubi iz Carigrada i obrete se u pustinji misirskoj. Čuveni duhovnik Avva Danilo postriže je i objavi je kao monaha Anastasija škropca, po njenoj želji, da bi se kao žena pod muškim vidom lakše spasla a i od carevih traganja za njom ukrila. I zatvori se Anastasija u tesnu keliju gde provede 28 godina, i gde se upokoji 563. god. Pred smrt vide starac Danilo lice njeno svetlo kao sunce.'' (10. mart. Naglasak moj.).

Jedna od nekoliko zajedničkih karakteristika ovih kazivanja jeste

i neophodnost da se pomenute ženske osobe lažno predstave muškom monaškom bratstvu – kao muškarci. Ukoliko nam je poznato da osobe koje odlaze u manastire to čine (kako one već misle) da bi se posvetile i što više Bogu približile, onda ostaje vidno da su ove žene (i ne samo one) to činile namerno kršeći Božije zapovesti. Naime, deveta Božija zapovest iz Dekaloga glasi:

''Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega.'' (2. Mojs. 20:16).



28

Ova zapovest je mnogo šira u svom značenju nego što se obično

misli i ne zabranjuje samo izgovaranje laži putem govora. Ova zapovest zabranjuje ''lažno svedočenje'', bez obzira da li je to izrečena laž, lažno predstavljanje (kao u ovim slučajevima od strane pomenutih žena) ili nešto treće. Uostalom, greh lažnog predstavljanja (bez reči) je počinila samo Apolinarija, dok su Marija i Anastasija u grehu imale i pomoćnike, koji su ih i rečima lažno predstavili kao muškarce. U vezi Marije to je bio njen otac, takođe sa namerenjem monah, a u slučaju Anastasije niko drugi do ''čuveni duhovnik Avva Danilo'' koji je pred svom bratijom ovu ženu predstavio kao - uškopljenika Anastasija.

Takođe, veoma je zanimljiv i podatak da je Anastasija stupila u muški manastir pod muškim imenom, ''da bi se kao žena pod muškim vidom lakše spasla''. Ukoliko se pod ovim ''spasavanjem'' u tekstu misli (a izgleda da nas kontekst navodi na takav zaključak) na spasenje pred Bogom i zadobijanje večnog života, prema novozavetnom hrišćanskom učenju nije ni malo jasno u kakvoj se povezanosti nalazi spasenje u odnosu na pol osobe?! Prema jasnom učenju Sv. pisma, i muškarci i žene se na potpuno istovetan način spasavaju pred Bogom, verom u Isusa Hrista Spasitelja i novim rođenjem Svetim Duhom (Ev. po Jovanu 1:12; 3:16; Rim. 10:9-13; Gal. 3:26-28). Međutim, ukoliko zapazimo činjenicu da se prep. Anastasija zamonašila u egipatskoj (misirskoj) pustinji, i setimo se našeg razmatranja sa početka ovog poglavlja u kome smo govorili da je egipatski asketizam nastao ''pod dominantnim uticajem gnosticizma'' (po M. Vukomanoviću i drugim autorima), onda na pitanje povezanosti spasenja i bivanja muškarcem dobijamo mnogo konkretniji odgovor. Evo jednog kratkog teksta iz apokrifnog gnostičkog evanđelja po Tomi, koje je, po mišljenju mnogih istraživača, presudno uticalo na oblikovanje filozofije egipatskog pustinjskog asketizma:

''Simon Petar im reče: Neka Marija ode od nas, jer žene ne

zavređuju Život. Isus reče: Gle, ja ću je povesti da bih od nje načinio muško, tako da i ona, kao i vi muškarci, može da postane duh života. Jer svaka žena koja postane muško ući će u Carstvo Nebesko.'' (log. 114).''63

Prema ovom gnostičkom spisu, sam Isus od žena stvara

muškarce, da bi i one mogle da uđu u nebeski raj. Po mom mišljenju, sasvim je moguće da je nešto od ovog gnostičkog učenja ostalo do VI veka te da se prema njemu Anastasija i upravljala u svojoj težnji da zadobije večni život.

63 Vidi kod: Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, str. 196. Naglasak moj.



29

U jednoj od futnota na prethodnim stranicama istakao sam izjavu protođakona Ljubomira Rankovića o tome da su pre velikog raskola između Istoka i Zapada 1054. godine, dve crkve živele u ''blagodatnom miru'', te da su bile ''jedno''. Upravo zbog toga, želim da na ovom mestu spomenem primer još jedne žene iz tog davnog vremena crkvenog jedinstva (iz IX veka), koja se prerušena u muškarca (poput žena iz ''Prologa'') popela čak do papske svete stolice u Rimu. Iako neki smatraju da je ova pripovest izmišljena, postoji više istorijskih dokumenata koji potvrđuju njenu istinitost. Prve informacije o tome da je nekada davno stolovao rimski episkop koji je bio žena, nalazimo u dokumentima koji potiču upravo iz IX veka, a potiču od Anastazija Bibliotecariusa koji je bio upravnik papske biblioteke i lični savetnik pape Leona IV. Evo kako je jedan rimokatolički istoričar iz XV veka, Bartolomeo Platina u svojoj knjizi ''Život papa'', opisao događaje vezane za ženskog papu:

''Papa Ivan VIII bio je engleskog podrijetla, a rođen je u Mainzu.

Da je uopće stigao do Svete Stolice, može zahvaliti jedino zlim duhovima. Jer papa je doista bio žena prerušena u muškarca. (...) Sveto Pismo nitko nije poznavao tako dobro kao ona; na temelju njene učenosti, njenog sveobuhvatnog znanja i njene sposobnosti da postigne sve što poželi, još je na umoru pape Leona jednoglasno izabrana za njegova naslednika. Nakon dvije godine, pet mjeseci i četiri dana na putu od crkve Laterana do Koloseuma počeli su odjednom trudovi. Umrla je u kratkom roku nakon poroda i ubrzo je šutke pokopana .''64

Martin Scotus, redovnik opatije sv. Martina u Kelnu (umro 1086.

godine) napisao je sledeće: ''»A.D. 854, Lotharii 14, Ivana, žena, proglašena je Leonovim

nasljednikom i vladala je dvije godine, pet mjeseci i četiri dana.«''65 Stefan od Baurbona (umro 1261. godine) u svojoj knjizi ''O

sedam darova Svetoga Duha'' (De septem donis spiritu sancti) uglavnom je spominjao iste detalje kao i drugi njegovi prethodnici i savremenici. Pojedinosti o životu papise Ivane se donekle razlikuju od izvora do izvora. U nekim srednjevekovnim spisima ona se naziva Agnes ili Gilberta. Po nekima, ona je bila supruga pape Leona IV koja je posle njegove smrti preuzela papske dužnosti. Međutim, najinteresantnija verzija je ona koju je u svojoj ''Hronici papa i careva'' (Chronicon pontificum et imperatum)

64 Snaga i moć vjere, Založba mladinska knjiga, Ljubljana - Zagreb, 1991. god. str. 58. Naglasak moj. 65 Na istom mestu.



30

izneo Martin von Troppaua iz XIII veka, koji je izvestio o životu i smrti ženskog pape dajući iste informacije kao i već citirani Bartolomeo Platina, koji je živeo dva veka kasnije. Na mestu na kome je pokopana papisa Ivana bila je postavljena velika kamena ploča sa klasičnim natpisom, ali je ona kasnije uništena po naređenju pape Pija V (1566-1572), da bi se izbegli dalji skandali. Posle događaja sa pomenutim ženskim papom, svi kasniji pretendenti na to najviše mesto u Zapadnoj crkvi bili su najpre podvrgavani proveri pola. Pošto je u XV i XVI veku protestantska reformacija sve više dobijala na snazi, nije bilo ništa čudno što je Rimokatolička crkva učinila sve da negira postojanje ženskog pape, koji je postao simbolom korupcije i nemorala. Sa svoje strane, ''Katolička enciklopedija'' koja ovo predanje smatra običnom bajkom, ipak ističe da je nakon Leona IV (847-855) na papsku stolicu seo Englez Jonh of Matiz, koji je ''navodno'' bio žensko, te koji je na tom mestu proveo dve godine, sedam meseci i četiri dana. Takođe, ista enciklopedija kazuje da je u XIV i XV veku pomenuta papisa smatrana istorijskom ličnošću, u čije postojanje niko nije sumnjao. Ona je u jednoj od katedrala imala svoju bistu, koju su kasnije, po zapovesti pape Klementa VII (1592-1595) transformisali u bistu pape Zaharija. U jednoj od ulica u Rimu koje vode ka crkvi sv. Petra, u srednjem veku je postojao i kip ženskog pape. Prilikom svoje posete Rimu, Martin Luter je video ovaj kip i začudio se kako pape uopšte dozvoljavaju da on stoji tamo. Četrdeset godina nakon Luterove smrti, po naređenju pape Siksta V papisin kip je bio uklonjen.66

Proučavajući prethodno navedene dogodovštine koje su usko

vezane za praktično ispoljavanje monaških ideja u životima vernika - pripadnika tradicionalnih crkava istoka i zapada, verujem da možemo da kao zaključak izvedemo činjenicu o njihovoj potpunoj nezasnovanosti na Bibliji kao Božijoj knjizi. Proučavanje tema koje predstoje u ovom poglavlju, još više će nas utvrditi u tom stanovištu.

- Neoženjeni episkopi Prema učenju Svetog pisma, služba episkopa (tj. nadglednika) u

crkvama je bogougodna ali i veoma odgovorna. Srž službe ovih Gospodnjih učenika u ranoj Crkvi ogledala se u duhovnom staranju i brizi za celokupni život i rad hrišćanskih prvovekovnih zajednica (dakle u odnosu na svakog pojedinca i crkvu u celini). Apostol Pavle o ulozi crkvenih starešina - episkopa kaže sledeće:

66 Vidi kod: Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 99.



31

''Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da će posle moga odlaska među vas ući zverski vuci koji neće štedeti stada. (...) Stoga budno pazite i sećajte se da tri godine, noć i dan, nisam posustao savetujući sa suzama svakog od vas.''67

Apostol Petar ovako savetuje starešine u prvom veku

ustanovljenih crkava: ''Starešine među vama molim ja, koji sam i sam starešina i

svedok Hristovih stradanja i učesnik u slavi koja će se otkriti, napasajte stado Božije koje je kod vas i nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće, ne iz želje za sramnim dobitkom, nego u predanosti, i ne kao gospodari nad onima koji su vam dodeljeni, nego budite primer stadu. I kad se pojavi arhipastir, primićete slavni venac koji ne vene.''68

Ovaj apostol je od samoga Gospoda, nakon Njegovog slavnog

vaskrsenja, dobio istovetan nalog. Hristos je naime, nakon što je dobio odgovor na postavljeno pitanje: ''Simone, sine Jovanov, ljubiš li me?'', Petru tri puta ponovio veoma važno uputstvo:

''Napasaj moje jaganjce...čuvaj ovce moje...napasaj moje ovce.''69 Ono što je potpuno sigurno jeste da ne može baš svaki hrišćanin

da postane starešina jedne lokalne hrišćanske crkve. Prema učenju Svetog pisma, Hristos je svojim vernicima dao različite duhovne darove, koji udruženi sa prirodnim predispozicijama, bivaju od Gospoda iskorišćeni na izgradnju Hristovog tela – Crkve:

''A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi. I Bog je postavio

pojedince u Crkvi prvo za apostole, drugo za proroke, treće za učitelje...''70 ''I on je sam dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za

evanđeliste, a druge za pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristovog tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri

67 Dela apostolska 20:28-31. Naglasak moj. 68 1. posl. Petrova 5:1-4. Naglasak moj. 69 Vidi: Ev. po Jovanu 21:15-17. 70 1. Kor. 12:27-28.



32

i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta.''71

Stoga, episkop mora da bude od Gospoda odabran i osposobljen

za izvršavanje veoma odgovorne službe koja mu se poverava. Neke od osobina za koje se podrazumeva da treba da budu prisutne u episkopovom hrišćanskom životu, Pavle spominje na još jednom mestu:

''Jer služitelj Gospodnji ne treba da se upušta u takve borbe, nego

treba da bude blag prema svima, kadar poučiti, voljan zlo podnositi, da u krotkosti vaspitava one koji se protive, ne bi li im kako Bog dao pokajanje na poznanje istine...''72

No, dva posebna teksta koja se konkretno odnose na službu

episkopa u crkvi, nalaze se u 1. Timoteju 3:1-7 i u poslanici Titu 1:5-9. Na ovom mestu navešću ih u celini, da bismo mogli jasno da vidimo u čemu se sastoji razlika između apostolskog ranohrišćanskog učenja i religijske prakse koju nalazimo u okviru današnje Pravoslavne crkve.

''Istinita je ova reč: ko želi episkopstvo, lepu službu želi. Episkop,

dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit, pristojan, gostoljubiv, kadar poučiti, ne pijanica, ne ubojica, nego blag, ne naklonjen svađi, ne srebroljubac, koji dobro upravlja svojim domom i ima poslušnu decu sa svakom čestitošću; jer ko ne zna da upravlja svojim domom kako će se starati za Crkvu Božiju? – ne novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod đavolsku osudu. A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su van Crkve, da ne bi pao u pogrdu i zamku đavolju.''73

''Zato sam te ostavio na Kritu, da urediš ono što još nedostaje i da

postaviš prezvitere po gradovima – kao što ti naredih; ako je ko besprekoran, muž jedne žene, ako ima decu koja veruju, koju ne optužuju zbog raskalašnosti ili kao nepokorne. Jer episkop kao domoupravitelj Božiji treba da je besprekoran, ne samoljubiv, ne osoran, ne pijanica, ne ubojica, ne lakom na sraman dobitak, nego gostoljubiv, prijatelj dobra, razborit, pravedan, duševan, uzdržljiv, koji se drži pouzdane reči saglasne sa naukom, da bude kadar i opominjati u zdravoj nauci i izobličavati protivnike.''74

71 Efescima 4:11-13. 72 2. Timoteju 2:24-25. Naglasak moj. 73 Naglasak moj. 74 Naglasak moj.



33

Pored ostalih istaknutih duhovnih vrlina koje treba da poseduje, episkop dakle, po rečima bogonadahnutog apostola, mora da bude i oženjen (''jedne žene muž''). I to ne samo da bi se i praktično videlo da li je sposoban da bude pastir Božijeg stada, po ugledu na upravljanje sopstvenom porodicom, već i zbog prirode njegove službe koja podrazumeva vrlo često kontaktiranje sa mnoštvom verujućih i bezvernih ljudi (dakle i sa devojkama, udatim i razvedenim ženama kao i udovicama, a u skladu sa 1. Kor. 7:2-5). Već smo ranije jasno uvideli da bezbračnost kod muškaraca u manastirima može da dovede do različitih seksualnih nastranosti i ''raspaljenosti'' kojoj se ne može lako odoleti; te je stoga neophodno da, po rečima ap. Pavla, ''zbog bluda svaki ima svoju ženu i svaka žena svoga muža'' (1. Kor. 7:2). Episkopi u Crkvi jednostavno, po učenju preuzvišene Božije Reči, moraju da budu oženjeni. Sa moje strane više puta citirani episkop Georgije Popović je o službi crkvenih nadglednika i njihovom moranju da se nalaze u braku, potvrđujući učenje sv. apostola, rekao sledeće:

''U vreme apostola i trista i više godina posle njih episkopi su bili

mirski poglaviti sveštenici i imali su svoje žene. Vidimo da po prvom Nikejskom soboru otac svetoga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u čestnom braku živeći, episkop je bio i sinove i kćeri izrodio. Tako brat Velikoga Vasilija, tako sveti Spiridon i mnogi drugi. Apostol Pavel javno svedoči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen, i tome pridodaje uzrok govoreći: ''Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on biti vredan crkvom i narodom upravljati?'' Vidi se da su episkopi prvi poglaviti mirski sveštenici. Episkop ništa drugo ne znači nego nadziratelj; a arhijerej će reći načalni jerej. A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti i arhijerejska dostoinstva primati, malo-pomalo uveo se običaj da episkop mora biti monah, protiv javne nauke apostolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma episkop ne može nipošto biti monah. On nije određen da u pustinji živi, nego u miru u gradovi i seli, među ljudma i ženama; i čovek budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije oženjen, u velikom bjedstvovaniju nahodi se .''75

Ko bi nam mogao dati bolji odgovor na pitanje kako se oseća

episkop - monah među ljudima sa kojima živi u okruženju, od samog bezbračnog episkopa? Georgije Popović je bio upravo takav, a on je izjavio da se svaki njemu sličan, koji živi među običnim svetom kojem služi, nalazi u velikom ''bjedstvovaniju'' (što bi trebalo da znači u velikoj bedi, tj. nevolji zbog svoga beženstva). Šta više, stav koji je zastupao ovaj arhijerej pravoslavne srpske crkve u XVIII veku je u potpunosti u skladu

75 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 84-85. Naglasak moj.



34

sa Biblijom; naime stav kojeg su oduvek zastupali hrišćani koji su verni Bogu i Njegovoj Reči. Taj stav glasi da episkop nipošto ne može biti monah, te da se taj običaj uveo (poput mnogih drugih koji se u Pravoslavlju danas obdržavaju) tek nekoliko stotina godina nakon Hrista i apostola koji su o tome naučavali sasvim drugačije.

Činjenicu da su u prvim vekovima hrišćanstva episkopi bili oženjeni ljudi, te da je tek kasnije došlo do ustanovljavanja pravila i obaveze da se oni postavljaju iz redova monaha, potvrđuje nam i istoričar Jevsevije Popović. Evo kako nas on izveštava o nastaloj promeni koja se odnosi na crkvene episkope:

''Ta okolnost, što je monaštvo dobivalo sve jači utecaj u crkvi,

učinila je, da su postepeno najviša crkvena dostojanstva došla u ruke tako visoko cenjenih monaha, a sveštenstvo, koje je živelo u braku, pored monaha postepeno je potiskivano. Usled toga su monahe, ne samo rado posvećivali za prezvitere i đakone (...) – nego su njihovi nastojatelji dobili mesta i u sinodima, naskoro i na episkopskim stolicama na Istoku nalazimo skoro samo monahe, i i oženjeni episkopi već su u početku V. stoleća u celoj crkvi velika retkost. Kad je 410. Sinesije Kirinejski izabran za ptolemaidskog episkopa, ustezao se isprva da primi izbor, jer je bio oženjen, a nije se hteo rastati sa svojom ženom76; ali je još posvećen za episkopa, iako se nije morao rastati sa ženom. Kašnje nema skoro ni govora o episkopima, koji žive u braku . (...) U pogledu episkopa je Justinijan I. (527-565) naposletku izričito naredio, da moraju biti neoženjeni. I zaista na Istoku većina episkopa behu monasi.''77

Kao što uočavamo iz izveštaja koje nam pruža crkvena istorija, u

skladu sa apostolskom naukom, neki episkopi su sve do VI veka na Istoku bili oženjeni, iako je to već od V veka postala retkost. Što se tiče crkava na Zapadu, samo je, prema J. Popoviću, u Britaniji, Irskoj i Škotskoj Crkvi postojao oženjeni episkopat sve do VII veka iz razloga njihove izolovanosti od ostalog dela Evrope i prestanka rimske vlasti nad pomenutim ostrvima. Što se tiče ostalog dela kontinenta, mogućnost ženidbe je mnogo ranije ukinuta, i to ne samo episkopima, već i prezviterima i đakonima. Evo šta saznajemo o ovim zabranama iz Jevsevijeve ''Istorije'':

76 Primer episkopa Sinesija je dostojan svake pohvale iz razloga njegovog poštovanja svetinje i neraskidivosti bračnog zaveta u skladu sa Hristovim učenjem, a nasuprot mnogobrojnim primerima (od kojih sam neke naveo ranije) brakolomstava učinjenih od strane ''svetitelja'' koji su ostavljajući žene i decu odlazili u pustinje i manastire misleći da time ugađaju Bogu. 77 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 490-491. Naglasak moj.



35

''Na ostalom zapadu, gde je već 306. na španskom saboru u Elviri (Eliberis) naređeno, da episkopi, prezviteri i đakoni ne žive u braku, poslednje gledište sa širenjem ideje monaštva sve je više prevlađivalo i pri kraju IV. stoleća (385.) i rimski episkop Siricije (384. - 398.) naređuje isto, što je naredio elvirski sabor. Rimski episkop Leon (Lav) I. (440-461) zabranio je 450. brak i subđakonima. I to je postalo merodavnim na celom Zapadu.''78

Očigledno je, dakle, da je u vaseljenskoj crkvi, najpre na Zapadu,

a potom i na Istoku, zabranjena ženidba episkopima (a na Zapadu, videli smo, i svim ostalim crkvenim službenicima), iako takva pravila nipošto nisu proisticala iz Biblije.79 Nasuprot tome, apostoli su predvideli da će se u budućnosti (u odnosu na njihovo vreme) u okviru Crkve pojaviti lažne nauke na osnovu kojih će stupanje u brak biti zabranjeno:

''A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od

vere, obratiće pažnju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju lažljivaca, koji su žigosani u svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak...''.80

Zabrana nekim licima u okviru Crkve da se žene, po objavi

Svetog Duha, spada u domen otpadništva od vere, koje je prouzrokovano usvajanjem ''demonskih nauka'' pod uticajem ''varljivih duhova''. Pošto već znamo da su ovakve zabrane proistekle zbog usvajanja monaške životne filozofije i verovanja u duhovnu uzvišenost bezbračnih, koje su nastale pod dominantnim uticajem grčke neznabožačke misli, onda nam nije potrebno da puno nagađamo o čemu je to Duh kroz apostola govorio i na šta je to upozoravao. Sasvim je sigurno da neoplatonizam i gnosticizam ne spadaju u grupu Bogu ugodnih filozofiranja, već nasuprot tome, u nauke koje nemaju nikakve dodirne tačke sa evanđeljem Isusa Hrista i zbog toga se svrstavaju među ''demonske nauke''. Zabrana ženidbe crkvenih starešina, i to baš onih koji ponajpre trebaju biti oženjeni zbog takvog Gospodnjeg određenja i pravilnog izvršavanja svoje odgovorne službe, ne može poticati ni od koga drugog već od neprijatelja Crkve Hristove, tj. od samog nečastivog.

- Najtotalitarniji sistem na svetu

78 Na istom mestu. Naglasak moj. 79 Prema Bibliji, poput episkopa (nadglednika) i đakoni (služitelji) i prezviteri (starešine) treba da budu oženjeni. Vidi: 1. Timoteju 3:12; Titu 1:5-6. 80 1. Timoteju 4:1-3. Naglasak moj.



36

''A zna se – svaka neposlušnost i protivljenje vrhovnom autoritetu povlači sobom Crkveni sud i mogućnost zabrane sveštenodejstva, raščinjenja i odlučenja (ekskomunikacije) od Crkve! Tako nalažu kanoni zapisani u crkvenom Ustavu, ''najtotalitarnijem spisu takve vrste na svetu'', kako ga opisuju poznavaoci.''81

Zadnji deo upravo citiranog navoda predstavlja zaključak koji se

sasvim prirodno nameće ukoliko nepristrasno i objektivno proučimo crkveni ustav i kanone svetih otaca, a koji se odnose na mnoge aspekte života vernika Istočne crkve. Konkretno, pomenuti tekst koji je izašao u Novinama Vranjskim odnosi se na isključenje iz crkvene i veroučiteljske službe đakona V. S. od strane vladike vranjskog Pahomija, iz razloga što je pomenuti sveštenik stao na stranu dece koja su optužila vladiku zbog seksualnog uznemiravanja i podsticanja na protivprirodni blud. Poput ovog sveštenog lica, još nekoliko sveštenika i monahinja je došlo pod veoma oštar udar ep. Pahomija, koji je očigledno odlučio da se osveti onima koji su mu stali na put. Prema propisima koji vladaju u SPC (i drugim Pravoslavnim crkvama) episkop jedne eparhije je apsolutni autoritet u svim verskim pitanjima na teritoriji koja mu je poverena. Čak ni patrijarh ne može da dođe u samovoljnu posetu nekoj eparhiji ili parohiji ako nije za to dobio poziv ili dozvolu od mesnog episkopa.82 Tako dakle, i posle više meseci od podizanja optužnice protiv ep. Pahomija u kome se on tereti za pedofiliju i homoseksualizam ispoljen prema maloletnicima, niko još nije uspeo da pomenutog vladiku pomeri sa njegove vladičanske stolice.

Da su kanoni koji važe u Pravoslavlju zaista najnedemokratskiji i najtotalitarniji propisi koji postoje na svetu, dokazaću još jednim veoma ozbiljnim primerom. Naime, radi se o pravilima o postupanju prema iskušenicima i monasima koji prestupe zavet apsolutne poslušnosti, ili pak u slučaju kada ''padnu u greh'' sa nekom ženom (prekršivši zavet bezbračnosti). Takođe, pravila se odnose i na one koji napuste manastir u želji da zasnuju brak, pošto su uvideli da ne mogu da se seksualno uzdržavaju, sa druge strane ne želeći da zbog toga postanu homoseksualci ili alkoholičari (poput nekih drugih u svom okruženju). Kao što smo spomenuli u prvom delu poglavlja, monaški zaveti su celomudrenost (bezbračnost), poslušanje i siromaštvo. Polažući pomenute zavete, iskušenik se svojevoljno odriče svega što ga vezuje za ovaj svet. Uvođenje u monaški red potvrđuje se i zapečaćuje monaškim postrigom (šišanjem kose) i davanjem novog imena:

81 Novine vranjske, 11. 9. 2003. god. str. 24. Naglasak moj. 82 Na istom mestu.



37

''Osim novim imenom, ovo biva zapečaćeno i postrigom, unakrsnim sečenjem kose na glavi. Iako se monaški postrig ne broji među sedam svetih tajni, on je od Svetih Otaca (Teodor Studit npr.) smatran svetom tajnom, najpribližnijom svetome krštenju. Baš kao i krštenje, i monaški postrig je večan.''83

Ovako zamonašena osoba, prema crkvenim kanonima više nikada

nema prava da se vrati u građansko društvo i svetovan život. Ona treba da živi u tišini, u postu i molitvi, ne učestvujući ni u svetovnim niti pak u crkvenim poslovima, sem po posebnom episkopovom dopuštenju.84 Sveti oci prizivaju anatemu (prokletstvo) na svakog monaha koji bi odlučio da napusti manastir i posveti se drugačijem načinu života:

''Koji su jednom stupili u klir, ili su se kaluđerstvu posvetili,

naređujemo, da ne mogu već stupati ni u vojničku, ni u svjetsku službu; a koji se na ovo usude, i ne povrate se, pokajavši se, k onome što su radi Boga izabrali, neka budu anatema. (7. kanon IV Vas. Sab.) (...) Napuštanje manastira donosi anatemu.''85

Prema zakonu cara Justinijana (VI vek n. e.) koji je i strogim

državnim propisima podržavao i štitio vizantijsku crkvu, monah koji bi napustio manastir i potom zadobio neku svetovnu službu, bio bi smesta prisilno vraćen nazad, čime bi njegova svetovna služba prestala:

''Slično Crkvi, i država je donosila svoje zakone, kojima je

podržala stav iznet u kanonima. Iako danas u doba odvojenosti Crkve od države, ti zakoni nemaju važnosti, navešćemo Justinijanov zakon, zato što na svoj način svedoči istinu: ''Kaluđer koji je ostavio svoj manastir i prešao svjetovnome životu, ako je slučajno već dobio kakvu građansku ili vojničku čast, neka se iste liši, i od dotičnog episkopa, i oblasnog sudije neka se odmah u manastir pošlje.'' (Nov. CXXIII c. 42).''86

Što se tiče onih ljudi koji su se zamonašili a potom uvideli da ne

mogu živeti takvim načinom života, pa su poželeli da zasnuju brak i vrate se življenju koje je Bog osmislio za ljude, ni oni se nisu mogli nadati iskazivanju razumevanja od svojih pretpostavljenih u veri. Crkveni kanoni nalažu i u ovom slučaju veoma rigorozne mere, koje ne samo da ugrožavaju već i bacaju pod noge dostojanstvo čoveka kao bogolikog

83 Sveti knez Lazar, godina šesta, br. 2, 1998. god. Naglasak moj. 84 Na istom mestu (naveden: 4. kanon IV Vaseljenskog sabora). 85 Navedeno delo, str. 33. Naglasak moj. 86 Na istom mestu.



38

stvorenja. Na takve osobe se baca prokletstvo, zatvaraju se pod prisilom u manastir sve do smrti bez ikakve šanse za zadobijanje spasenja i večnog života. Evo kako glasi propis kojeg su ustanovili ''sveti oci'', a koji se odnosi na onoga koji je prestupio ''zavet bezbračnosti'':

''Ako koji kaluđer napusti sveti čin i bude jeo mesa i ženu uzme,

pak neće da se povrati, takvoga treba podvrgnuti anatemi, te na silu ga opet obući u kaluđersko odijelo i zatvoriti ga u manastiru.'' (35. pravilo Nikifora Isp.). Ovo pravilo se odnosi na monaha, koji sasvim napusti sveti monaški čin, koji, dakle, i mesa jede, i opšti sa ženom, i ode bespovratno iz manastira. Pravilo takvoga predaje anatemi. U ovom ono stoji u saglasju sa navedenim 7. kanonom IV Vas. Sab. koji anatemiše monahe koji bespovratno odu iz manastira i monaški podvig zamene svetovnom službom. Pravilo pored anateme, nalaže da se dotični, koji ne želi da se povrati svome činu, na silu (upor. navedeni Justinijanov zakon) obuče u kaluđersko odelo i zatvori u manastiru. Zašto je ovo Svetitelj odredio, ako je dotični već anatemisan? Anatemisan čovek je izbačen iz Crkve za sva vremena, i osim toga on je i proklet, dakle, stran svima (v. Jovan Zlatousti Homel. XVI in. epist. ad Romanos). Takav ne može biti monah, ali mu se silom oblači monaško odelo, da bi se pokazalo da ga i u propasti anateme, čak i tu, prate zaveti, koje je dao.''87

Slično sv. Nikiforu Ispovedniku, i sv. Vasilije Veliki za ovakve

izopštenike propisuje strogi zakon. Evo na koji način ovaj svetitelj primenjuje Sveto pismo u ovom slučaju:

''Kaže Sveto Pismo: ''Ako ko protiv Boga sagriješi, ko će onda za

nj moliti?'' Jer onaj, koji sebe samoga prinese Bogu, a zatim se odmetne u drugačiji život, taj postade svetogrdnik, jer sam sebe pokrade i odnese prinos dan Bogu. S pravom takvima više ne treba otvarati vrata bratstva, pa čak ni kad bi došli da se sklone pod krov prilikom jednostavnog proputovanja.''88

Prema svetim ocima, takođe, ukoliko bivši monah zasnuje brak,

Pravoslavna crkva takvu bračnu zajednicu ne priznaje već je smatra bludnom vezom:

''Svako suživljavanje monaha sa ženom jeste blud, pa i u slučaju

da država tu vezu smatra brakom.''89

87 Isto, str. 36. Naglasak moj. 88 Isto, str. 37. 89 Isto, str. 31.



39

''Monaškome činu po sebi se već razumije da odgovara bezbračje,

bilo da je čovjek dao zavjet ili ne (u starini ovaj zavet se nije obavezno polagao). Pokušaj sklapanja braka monaha Svetitelj naziva predavanjem rasputnom i strasnom životu, a sami taj brak, ne smatra brakom, nego bludočinom svezom, koju treba svakim načinom razvrgnuti.''90

Sva ova do sada pomenuta prestroga pravila koja važe za monahe

(i monahinje) ali i za iskušenike koji se još nisu zamonašili primivši postrig (a ukoliko su iz nekog razloga samo obukli monašku odeću; – jer se zbog toga kasnije silom primoravaju da se zamonaše iako su možda u međuvremenu od monašenja odustali)91 se verovatno ne mogu naći ni u najtotalitarnijim i najdestruktivnijim sektama i kultovima. Kod nas je poznato više primera napuštanja raznih pseudohrišćanskih organizacija od strane njihovih višegodišnjih članova. Verovatno najpoznatiji je primer bivšeg pripadnika Munove unifikacione crkve, mladića Vuka Andrejevića iz Beograda, koji je uz svesrdno zalaganje svojih roditelja napokon zaključio da mu u pomenutoj organizaciji nije mesto. Na početku, nije bilo nimalo lako da roditelji ubede Vuka da je krenuo stranputicom, te se on opirao ideji da napusti kult. Međutim, kada je kasnije, konačno, odlučio da napusti organizaciju, Munova crkva jednostavno nije posedovala mehanizme kojima bi Vuka zadržala u svom članstvu, te se pomenuti mladić sa roditeljima vratio u Srbiju i u potpunosti raskinuo veze sa pomenutom organizacijom. Hvala Bogu, nijedan totalitarni kult, koji egzistira u civilizovanim zemljama sveta, nema načina da svoja stroga pravila nametne državnim organima zemlje u kojoj deluje. Stoga je moguće da se iz ''kandži'' nekakvih ''čudovišnih sekti'' izbave mnogi njihovi pripadnici koji se predomisle i odluče da ih napuste. Međutim, u srednjem veku, za vreme postojanja ''simfonije'' između crkve i države, kao što smo videli, strogi crkveni zakoni su postajali i zakoni države. Mnogi radikalniji bogoslovi i članovi SPC, priželjkuju da se u Srbiji dvadeset i prvog veka ponovo uspostavi isti ovaj srednjevekovni odnos između crkve i države, a samim time i da svi Justinijanovi zakoni ponovo postanu realnost. U svakom slučaju, i sa Justinijanovim zakonima i bez 90 Isto, str. 41. Naglasak moj. Možda bi bilo uputno naglasiti i to da se prema učenju ''otaca'' (nasuprot biblijskoj nauci) i svaki građanski brak koji nije potvrđen u crkvi od strane pravoslavnog sveštenika, smatra bludnom vezom – jer takav brak nije sklopljen sa Božijim blagoslovom te je kao takav pred Bogom nevažeći. (Da Pravoslavna crkva smatra građanski brak bludništvom, što će reći da veći deo srpskog naroda živi u bludu (a to se pogotovo odnosi na one osobe venčane građanskim brakom (a ne i crkvenim) u doba socijalizma), čuo sam na predavanju u zgradi eparhije timočke sredinom '90-tih od ep. timočkog Justina Stefanovića). 91 Vidi: Isto str. 42.



40

njih, roditelji mladića i devojaka koji se danas u Srbiji monaše (kao iz nekakvog pomodarstva) moraju da znaju da više nikada neće moći da računaju na svoju decu koju su izrodili i u njih uložili čitav svoj život. Ukoliko bi se neko od zamonašenih mladih ljudi i predomislio, istupio iz manastira i oženio se (ili udala se - ako je u pitanju devojka) na radost svojih roditelja, kao što se vidi iz kanona svetih otaca, prošao bi neuporedivo lošije od Vuka Andrejevića. Bio bi anatemisan i doveka proklet, bez mogućnosti spasenja, a povrh toga i uhapšen i strpan u manastirski zatvor da doveka proklinje dan kada je rođen i kada je čuo dušepogubnu nauku na osnovu koje je, zaveden, i stupio u monaški red.

- Kako pravoslavni objašnjavaju poreklo ovih strogih pravila? ''Volja i zaveti čoveka položeni su pred Crkvom. U Crkvi Bog

svetom tajnom monaškoga postriga čoveka ustrojava, osvećuje ga i telom i dušom kao monaha. Ovaj savez se polaže u Crkvu na čuvanje, i zaista, mnoštvom kanona Crkva ga čuva prema pravilu: ''Što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja'' (Matej 19, 6.)''92

Kao što smo, dakle, mogli da upravo pročitamo, propis da se

monah na silu mora da drži u manastiru makar on to uopšte više ne želeo, zasniva se na izjavi Gospoda Isusa Hrista iz ev. po Mateju 19:6. Radi boljeg razumevanja ove Gospodnje poruke, iz koje tobože proizilazi ono što su pravoslavni razumeli, navešću još nekoliko stihova, koji sa ovim pomenutim čine celokupni kontekst:

''I pristupiše mu fariseji kušajući ga i govoreći: da li sme čovek da

otpusti svoju ženu za svaku krivicu? A on odgovori i reče: zar niste čitali da ih je tvorac od početka stvorio kao muško i žensko, i reče: »Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo«? Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je dakle Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.''93

Možemo odmah i to sa velikim pravom da se zapitamo kakve

veze ima pomenuti Hristov govor sa opisanom manastirskom prisilom? Kao što je očigledno, stih kojim se opravdava ''stalno trajanje'' monaških zaveta, u smislu neprestane veze monaha sa manastirom i zavetima koje je na monašenju položio, se zapravo odnosi na nešto što sa usamljeničkim životom nema ama baš nikakve veze – a to je neraskidivost bračne

92 Isto, str. 40. Naglasak moj. 93 Ev. po Mateju 19:3-6. Naglasak moj.



41

zajednice. Ono što jasno proizilazi iz mnogih tekstova Svetog pisma (između ostalih i 1. Kor. 7. gl.), svaki brak sklopljen prema važećim društvenim propisima (bez obzira što nije sklopljen u verskoj zajednici) je punovažan pred Bogom i ne sme biti raskidan od strane trećih lica. Takođe je jasno, iz svih naših dosadašnjih proučavanja, da veza monaha sa manastirom uz polaganje ljudskim telesnim umom izmišljenih zaveta (uz primetan demonski uticaj) ne samo da nema nikakve važnosti pred Bogom (jer je On nije ni ustanovio) već se direktno protivi Njegovoj volji objavljenoj u Svetoj Reči. Zapravo, veliki je greh pred Gospodom na silu raskidati brak čoveka (ili žene) koji je poslušao reči apostola Pavla. A on je kazao da ljudi ''ako ne mogu da se uzdržavaju, neka stupe u brak, jer je bolje stupati u brak nego raspaljen patiti.''94 Očigledno je da je stih iz ev. po Mateju 19:6 u potpunosti istrgnut iz konteksta i njegovog pravog značenja, da bi dokazao ono što je na osnovu Pisma nedokazivo, a to je nekakva bogougodna sveza monaha sa njegovim manastirom. Upravo suprotno, svetootački propis da ''brak treba po svaku cenu razvrgnuti'' jeste onaj koji se u potpunosti suprotstavlja Božijoj Reči i Njegovoj volji objavljenoj hrišćanskom rodu u Knjizi nad knjigama.

Na kraju ovog poglavlja želim da se upoznamo sa jednim od mnoštva primera negativnog uticaja monaške životne filozofije na pripadnike srpskog (i ostalih pravoslavnih) naroda. I ovaj primer bi mogao da pokrene na razmišljanje mnoge moje čitaoce u čijem se okruženju nalaze i žive osobe koje se zanose mišlju o svom eventualnom budućem monašenju, da bi ih na vreme sprečili od te sulude ideje.

Kao što smo ranije uvideli, monaški zaveti podrazumevaju ne samo odricanje od braka i bogatstva, već i bukvalno napuštanje svoje porodice i rodbine kao i odricanje od države u kojoj se do tada živelo. 95 Ono što je, naravno, najveći problem jeste činjenica da Pravoslavna crkva smatra da je ovakvo izrazito negativno ponašanje monaha koje ona propisuje, a koje ćemo sada pomenuti – vredno pohvale. Što je još gore, veći deo srpskog naroda, ne poznajući prirodu monaštva niti pak ono što se njime podrazumeva, podržava bez razmišljanja sve što crkva propisuje, ma koliko se to kosilo sa osnovnim moralnim normama koje važe u jednom civilizovanom ljudskom društvu. U isto vreme, boreći se protiv satanista i drugih destruktivnih kultova96 za koje tvrdi da vrše fizičko i 94 1. Korinćanima 7:9. 95 ''Monah, da bi izgradio sebe i zadobio vrline, kida veze sa materijalnim svetom i živi stranim životom, drukčijim od ostalih po svemu: po mestu boravka, po odeći, po ishrani, po ponašanju (otuda: INOK, inakovij, drukčiji). Begstvom u pustinju on odbacuje otadžbinu, srodnike, imovinu.'' Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 186. Naglasak moj. 96 Među koje potpuno neopravdano svrstava i mnoge evanđeoske - protestantske verske zajednice (vidi detaljnije o tome u poglavlju ''Crkva koja proganja'').



42

psihičko otuđenje pojedinaca odvajajući ih od svojih porodica i vršeći mentalnu manipulaciju, u okviru Pravoslavlja se odigrava gotovo istovetan scenario. Zato molim svakog svog čitaoca da vrlo pažljivo pročita opis sledećeg događaja:

''I tako, u toj priči, uz odličnu kafu, sve do posnog ručka, moglo

se mnogo čega čudnog i neobičnog čuti. Mnogim monasima svetogorskim još su živi roditelji. Jednom je hilandarskom monahu došao u posetu otac. On je pošao pred njega u liman Dafni. Videli se nisu dvadeset pet godina. Kad je današnji hilandarski monah, o kome govorim pošao od kuće, bio je dečak kao i svi dečaci i imao je devojčicu sa golubovima u košulji, a selo je cvetalo, napamet.

Otac ko otac, prešao je toliki put da vidi sina. I umesto dečaka njega je dočekao monah zarastao u sedu bradu do očiju, sa perčinom i očima koje su bile iste one oči, ali drukčijeg sjaja, drugog izgleda.

Otac je pobledeo kad mu ovaj monah reče: - Oče! - Jesi li ti moj sin!?! - Jesam, oče, ja sam tvoj sin!

Onda se stari izgubio. Poboleo i počeo da mre. Monah se udaljio i sačekao, pa opet prišao, a otac opet upita:

- Jesi li zaista, ti, moj sin?! Kad monah reče opet da je stvarno njegov sin, stari je potamneo kao bor posle groma. I, celim putem na mulama jašući, vikao je po gori nerazgovetne i nevezane rečenice. Ostao je mesec dana uz svog sina, tu, u manastiru. Noću, dugo razgovarali su o tome kako mu je on bio nada . Kako je mislio da će mu dovesti mladu, uveče kad se pale prve zvezde, ali monah mu je govorio o tome da ga smatra mrtvim i da razume što on na čelu lobanja monaških u kosturnici, s večeri ispisuje imena monaha. (Monah je u zemlji tri godine a onda se prenosi u kosturnicu). Kad je odlazio, stalno je vikao po gori:

- Bojim se! Bojim se! Sine, svega se bojim!'' Sin je takođe ponavljao: - Smatraj me mrtvim, i, piši mi. Mene nema više! Bilo je to strašno, ta starčeva rana, taj ne zamireni ožiljak.

(Putovanja grešnog Elefterija, ''Slovo Ljubve'', Beograd 1971).''97 Ono što posebno zapanjuje u ovom tekstu jeste činjenica da,

sudeći po strogoći monaških zaveta, najverovatnije svaki monah zastupa istovetan stav prema svojim najbližim krvnim srodnicima - poput ovog

97 Osam vekova Hilandara, Nin, specijalni dodatak, 15. januar 1998. god. str. 28. Autor teksta ''Dani i noći hilandarske'' - Slobodan Marković. Naglasak moj.



43

svetogorca. U navedenoj istinitoj priči, kojom se pravoslavni očigledno ponose, pomenuti siroti otac je u pravom smislu skrenuo sa uma, od bola, kada je ugledao svoga sina – isposnika. Izrazi kao što su: ''stari se izgubio'', ''poboleo i počeo da mre'', ''potamneo kao bor posle groma''; šta mogu drugo da označavaju nego duboku duševnu agoniju kroz koju je prolazio? Kao i svaki roditelj, smatrao je da će ga sin u svoje vreme obradovati ženidbom i unucima koja će se sedeti u krilu svoga srećnog dede. Umesto toga, protivno volji roditelja (što nam dokazuje reč da je ovaj kao dečak pošao od kuće, nasuprot očevom nadanju sinovljevoj ženidbi) ovaj nezreli mladić je svojim odlaskom u manastir roditeljima priredio žalost kakvu čovek doživljava samo prilikom smrti najbliže voljene osobe. I, kojim je rečima ovaj veliki ''duhovnik'' i ''podvižnik'' sa Svete Gore dočekao svoga oca? Da li sa rečima pokajanja zbog očevidnog bola i razočarenja koje je video na licu svoga roditelja? Nipošto! Reči koje je ovaj ''svetitelj'' našao za shodno da posle 25 godina najviše ponavlja ljubavlju i bolom ispunjenom očevom srcu koje je krvarilo, koje su se kao noževi zabijale i parale njegovo biće i njegov um, bile su: ''Smatraj me mrtvim... mene više nema!'' Očevo izbezumljeno vikanje po gori dok je odlazio svojoj, zbog sinovljevog otuđenja, opusteloj kući, je samo još jedan dokaz dokle jednu zdravu porodicu mogu dovesti nebiblijska i neljudska monaška pravila proizašla iz religija suprotnih izvornoj hrišćanskoj nauci. Gotovo da nije ni potrebno da ističem koliko je ovakav odnos ''hrišćanina'' prema svojim roditeljima u suprotnosti sa učenjem Svetog pisma. Naime, peta Božija zapovest iz Dekaloga glasi:

''Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji,

koju ti da Gospod Bog tvoj.'' (2. Mojs. 20:12). Apostol Pavle u Novom zavetu potvrđuje da pravi hrišćani

moraju poštovati, voleti i voditi brigu o svojim roditeljima uvek, a pogotovo u njihovoj starosti:

''Ako (...) ima decu ili unučad, neka prvo nauče svoju kuću

poštovati i roditeljima uzdarje uzvraćati; jer je to ugodno pred Bogom.''98 ''A ko ne vodi brigu o svojima, naročito o domaćima, odrekao se

vere i gori je od onoga koji ne veruje.''99 No, očigledno je, da samo još i to spomenem, da je naš bezimeni

monah sa Svete Gore smatrao da je od ženidbe i daljeg upravljanja

98 1. Timoteju 5:4. Naglasak moj. 99 1. Timoteju 5:8. Naglasak moj.



44

domaćinstvom svoga oca mnogo uzvišenije rovanje po grobovima, iskopavanje monaških kostiju i pisanje po mrtvačkim lobanjama. Uostalom, ovaj ''nazovi sin'' je uputio svoga oca da ''razume što on na čelu lobanja monaških u kosturnici, s večeri ispisuje imena monaha.'' Običaj da se tri godine nakon smrti hrišćana iskopavaju njihovi raspadnuti leševi i da se piše po lobanjama nipošto ovaj monah nije mogao da pronađe u Bibliji. Ovako nešto je monaštvo moglo da usvoji samo iz nekog neznabožačkog kulta (kao što je i samo iz neznaboštva proisteklo).

Prof. dr Veselin Ilić, u svojoj knjizi ''Religija i kultura'', navodi

između ostalog i činjenice o tome da se kult lobanja očuvao još iz davnih vremena, kada su ljudi verovali da sačuvane i u blizini pohranjene lobanje umrlih obezbeđuju prisutnost samih pokojnika u društvu živih:

''U Hilandaru se već vekovima čuvaju preparirane lobanje

monaha. Izvesno je da se jedan od ''skrivenih'' zaboravljenih razloga može tražiti i u meto-religijskim slojevima društvene svesti iz kojih je oformljen najpre kult lobanje a potom kult pretka.''100

Siguran sam da će se svaka civilizovana i zdravomisleća osoba u

našem narodu složiti sa mnom da je primer koji sam maločas spomenuo (o sinu koji je za svoju porodicu mrtav te koji se bavi iskopavanjem kostiju i pisanjem po lobanjama, umesto da se ženi i živi u okviru svoje porodice bivajući svima na blagoslov) za svaku osudu. U vreme kada je mladi Dimitrije Obradović, kasnije narečeni Dositej, stupao po prvi put u manastir, sa njime je u društvu bio i jedan od njegovih drugova po imenu Niko. Pošto je proteklo više dana od njihovog dolaska, na manastirskim vratima se pojavila Nikova mati, sva zajapurena i veoma ljuta. Pošto je sin bez njenog pristanka otišao među monahe, želela je pošto-poto da ga vrati kući. Evo kako je Dositej docnije opisao ovaj donekle komičan ali zapravo veoma ozbiljan i ispravan potez dečakove majke:

''No pre nego počnem moj način žitija u Hopovu, neka nakratko

javim što se je s mojim Nikom uradilo. On je vesma trudoljubiv bio, crkvu čisteći, sveće i sve što je u

crkvi nameštajući, tako da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio. No po mesecu dana eto ti njegove matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj namah dete njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri

100 Ilić, na str. 188. Naglasak moj.



45

radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak nek rađaju i hrane decu. Neki Dionisije Horvaćanin, iz Garevice rodom, rečit čovek i odveć drzostan, siđe k njoj da vidi što stoji vika i da viku s vikom predusretne; no nađe se u velikom rusvaju i tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila da bi na sto Dionisija udarila. Kad ova svoju viku predvostruči i podigne, rekao bi čisto da se upali manastir i planine naokolo zatutnjaju. ''Brže mi dete na sredu'' – vikne sa gromovitim glasom na Dionisija – ''jer, ako te ščepam, svu ću ti bradu očupati i oči ću ti iskopati! Ne rađaju se deca kaono što ti misliš, nijedna vero crna!'' Ovi nije znao kojim se je putem vratio. Brže – bolje pošlju joj sina, kojega kad upazi u mirski haljina i vidi da se nije bio jošt pocrnio utoli se.''101

Budući da je znala kakav je bio monaški život u to vreme u

srpskim manastirima102, a u isto vreme bivajući svesna da od njenog sina neće biti ono u šta je ona polagala nade – ukoliko ostane u manastiru – postupila je upravo onako kako bi trebao da postupi i svaki drugi srpski roditelj kada mu dete (iako punoletno) odluči da pogazi roditeljsku ljubav monašeći se i polažući zavete koji nalažu da bude ''mrtvo'' za svoje najbliže (a ''živo'' za bavljenje kojekakvim manastirskim grobarskim zanatima i sl.). Pošto je monaški način života oduvek podrazumevao, biblijski gledano, čisto gubljenje vremena za onoga koji se zamonašio, a propast za porodicu iz koje je otišao, mudri episkop Georgije Popović je preporučio veoma dobar lek protiv umnožavanja ovakvoga zla:

''Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! (...)

Pokor i sramota srpskom imenu! Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i neka ne sramoti rod svoj.''103

''Što mi možemo, ovo je: mirske sveštenike u manastire silom ne

goniti; ne dopuštati nipošto da se mladi ljudi kaluđere. Malo će se ko

101 Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 121. Naglasak moj. 102 Prema rečima samoga igumana manastira Hopovo Teodora Milutinovića izrečenih mladome Dositeju, tadašnji život monaha se svodio na ispijanje alkoholnih pića (vina i rakije) a ne na duhovnom prosvećivanju naroda: ''Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče, naša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godina.'' Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 131-132. Naglasak moj. A Milka Stanković u svom delu dodaje: ''Dositej je shvatio, vrlo brzo, da je ta ista nepismena ''bratija'' sastavljena od neukih, samoživih, prostih, lakomih lenjivaca i pijanaca intriganata i spletkaroša koji su jedno propovedali, a vodili sasvim drugačiji, licemeran i raspusan život, tonući do dna najnižeg morala, počev od krađa, pa do zloupotreba i mita.'' Citat iz: Prometej sa Balkana, Kekec, 1989. str. 34. 103 Navedeno delo, str. 96-97. Naglasak moj.



46

posle dvadeset godina pokaluđeriti kad sebe pozna, a navlastito kad sazna šta je monah, šta li se od njega iziskuje.''104

Iskreno se nadam da će svaki čitalac ovog poglavlja, posle

sagledavanja svih činjenica i argumenata koje sam izneo, doneti ispravan sud o monasticizmu u okviru Istočne crkve.

Moje lično presvedočenje jeste da je i monaška životna filozofija krajnje nebiblijska poput mnogih drugih pravoslavnih doktrina koje smo već proučili i sa kojima ćemo se tek baviti u ovoj knjizi.

104 Isto, str. 103. Naglasak moj.


Documents

Ivica Stamenković - DOBRA VIJEST · značenje i uticaj na hrišćanstvo. Takođe, objasniću šta Sveto pismo govori o ovoj pojavi, kao i kakve posledice ostavlja prihvatanje monasticizma