Naprednjacigori od Dinkića

INDUSTRIJA STRAHA

Reč glavnog urednika

Prošlo je nešto više od mesec dana od otvorenog pi−sma majke učenika niške gimnazije „9. maj“upućenog predsedniku Srbije i ministru policije. Po−

vod: njenog sina su, nasred časa, letvama pretukla dvojicamomaka.

Reč je o teškom i oporom pismu koje svaki roditelj moračitati sa knedlom u grlu. Pismu na koje se ne reaguje reči−ma već delima. Ovaj potresni dokument završava se rečima:„Ja sam kao roditelj dala sve od sebe i mislim da sam ura−dila pravu stvar za moju decu. To je bio jedan od mojihnačina da svoju zemlju učinim boljim i lepšim mestom zaživot, podarivši joj dva divna čoveka. Sada ste vi na pote−zu.“

Predsednik je imao preča posla, ali se zato oglasio prvi donjega, ministar policije Stefanović: „Ovakve stvari ne sme−ju da se dešavaju u našim školama. Pozvali smo roditelje dadođu na razgovor kod mene, primiću ih u bilo kom terminukoji njima odgovara. Želim da razgovaramo o ovom sluča−ju i da zajedno vidimo šta je to što sistem i država mogu dapreduzmu i u slučaju njihovog sina, ali i za ubuduće, da seovakve stvari ne bi ponovo dešavale.“

Nemam potvrdu da su roditelji prihvatili poziv, sumnjam,jer bi se naprednjački talambasi na sva zvona oglasili i takomarkirali još jednu po vođu i vlast neprijatnu priču.Nažalost, ućutalo je i ono malo nekontrolisanih medija.

Poziv doktora Stefanovića je, osim što je kruto zvaničan,i licemeran. Nije mu palo na pamet da ode do Niša i svojimautoritetom malo protrese lokalnu policiju. Ali i da se suočisa hrabrom i čestitom ženom koja mu se obratila ne za ka−binetski razgovor, već za delovanje. Možda je u tom izbe−gavanju bilo i strepnje da mu neko ne postavi pitanje zaštonije donet Aleksin zakon, kao epilog mnogo tragičnijegslučaja iz istog ovog grada, kad je nesrećni dečak poslevršnjačkog nasilja izvršio samoubistvo.

Zašto ovaj zakon nije bio po volji vladajućoj stranci? Ia−ko ga je inicirala žena bliska SNS−u, iako je stigao do nad−ležnog skupštinskog odbora? Da li su mnogobrojni apelijavnosti, peticija, protesti iziritirali vrh vlasti pa su rešili dasve gurnu pod tepih? A tim zakonom je trebalo samo da seugrade mere prevencije, ne i kaznene.

Da je zakon usvojen, verovatno se ne bi desio nov niškislučaj, i ne samo niški, jer vršnjačko nasilje cveta širom Sr−bije! Da li je nečinjenje svesno ili namerno? A koliko sutra,bahati tinejdžeri će prerasti u mlade bitange i kriminalce.Doškolovaće se na fudbalskim stadionima i kvalifikovati dapostanu deo političke industrije ove ili neke druge stranke.

A onda sledi izlazak na veliku scenu, gde se za velikenovce obavljaju veliki poslovi – poput likvidacije OliveraIvanovića.

Čovek kojinam krojiprognozu

IZLAZI SREDOM � GODINA I � BROJ 6 � 24.1. 2018. � CENA 50 dinara

Tako je govorio Oliver IvanovićDA LI SE IZ INTERVJUA I IZJAVA JEDINOG AUTENTIČNOG LIDERA KOSOVSKIH SRBA MOŽE NASLUTITI KO GA JE UBIO?

POGUBNE POLITIČKE FABRIKE NEDELJKO TODOROVIĆ,METEOROLOG

ZANIMLJIVA, POLITIČKI OPRAVDANA I ZRELA ODLUKA „DOSTA JE BILO“ I „DVERI“

Da ovi odu, a da seoni ne vrate

foto

: Duš

an R

istić

2 POLITIKA

Piše: Milan Bečejić

Pametan čovek uvek veruje samo u polovinu onoga štočuje – mudar zna i u koju polovinu“. Kad bi se predsto−jećih mesec dana do izbora u Beogradu odvijalo u duhu

ove stare izreke, rezultat izbora bio bi skoro pa izvestan. To neznači da su građani glupi i lišeni mudrosti, ali njihove procene,angažman i odluka omeđeni su beznađem, apatijom i strahom.U tu kategoriju ne može se gurnuti ni dobar deo onih koji mi−sle da je za zadovoljstvo životom u glavnom gradu, naravno iu Srbiji – dovoljno, po uputstvu – pogledati kroz prozor. Oni susamo žrtve kontrolisanih mas−medija, iz kojih planski isijavajulaži, manipulacije, zamene teza, zastrašivanje... Onima koji sutoga svesni, koji vide i misle drukčije, preostale su samodruštvene mreže da u te kolektivne rupe istresu teret i muku,kao u priči „U cara Trojana kozje uši“. Pristup opozicije mas−medijima, pre svega RTS−u kao javnom servisu, ali i ostalimnacionalnim medijima, maksimalno je ograničen, svedenuglavnom na to da se brani od optužbi, uvreda i šikane.

Zašto se aktuelna vlast, apsolutno oličena u jednom čoveku,koja kontroliše čak i repertoar muzičke fontane na Slaviji, toli−ko plaši javne reči i drukčijeg mišljenja? Čemu tako brutalnoostrvljivanje na sve što oponira knjazovom mišljenju i politiciako su mogućnosti, politička ponuda i dometi opozicije proble−matični i nikakvi? Da li je stvarnost drukčija? Zašto je neop−hodno da se friziraju istraživanja javnog mnjenja, da, recimo,jedna ozbiljna agencija kao što je „Stratedžik marketing“ dopu−sti sebi da iz listinga pitanja namerno izbaci jednu parlamentar−nu stranku (DJB) i njenog lidera (što je jedna Beograđanka ot−krila pre dve nedelje posle nehotičnog priznanja anketarke)?Zašto je kladionicama sugerisano da zamajavaju ljude (i hranetabloide) stavljajući u kladioničarski promet likove poput Cece,Karleuše, Nade Macure...? Hleba i igara, sendviča i izbora...

Podrška Haradinaju uznemirila članstvo SNS

Beogradski izbori dobili su na značaju jer su izostalivanredni parlamentarni, čiji bi najvažniji smisao bio da re−lativizuju i razvodne izbore u glavnom gradu, ali i da jošmalo prolongiraju spolja nametnutu promenu Ustava naputu do okončanja Vučićevog domaćeg zadatka – sta−vljanja tačke na kosovski problem. Ideja o vanrednimopštim izborima zavrtela se još početkom jeseni, ali jejedan događaj poremetio Vučićeve planove. Podrška Ha−radinaju njegove „Srpske liste“ na Kosovu neočekivanoje izazvala konsternaciju i veliki odijum unutar članstvaSrpske napredne stranke. Morala se do kraja ugasiti ta va−tra, za šta je trebalo vremena. Drugo, Vašington i Brisel ni−su davali zeleno svetlo, svesni Vučićevih namera. U izazi−vanju razloga za raspisivanje vanrednih opštih izbora po−

kušalo se sa skupštinskim provo−kacijama i haosom, nagoveštaji−ma državnih udara, napadnimočijukanjem s Rusijom i do−vlačenjem skupo plaćenih letećihkrntija... Na kraju, pokušano jeda se tobožnjom konfrontacijomsa crkvom stvori utisak da je iSPC protiv knjaza. I da patrijarhne otkri da nam je sam Bog po−slao vođu, eto mitropolita na čelu

crkve, a knjazu željenih vanred−nih izbora. Ipak, u komandnomštabu Vašington–Brisel ostali suneumoljivi. Štaviše, iznervirani,pa je Vučiću rok za domaći zada−tak (Kosovo) skraćen s kraja2018. na jun. Dakle, eto namanovog ustava pre leta. Ovim jebio ozlojeđen i sam Vučić, otudai njegova vidna nervoza poslednjih nedelja.

Zbog svega ovoga beogradski izbori postaju bitni kao i oni1996. Šta zasad imamo u izlogu. Izdvojile su se tri važnestvari. Prvo, do juče nepomirljiva ekipa bivših ljudi iz Demo−kratske stranke odlučila je da pod zastavom Saše Jankovića ipod vođstvom među njima jedine osobe sa liderskim karak−teristikama, Draganom Ðilasom, pokuša da ubedi Beo−građane da propali brak može da iz mržnje preraste u novu

ljubav. Pritom, ne treba zaboraviti 2011. godinu kad su svioni imali apsolutnu vlast koju su uspeli da olako prepusteSNS−u. Da bi ih tada Ðilas, svojom liderskom moći, istisnuo

i gurnuo u prisilno formiranje sop−stvenih stranaka. Imali su sve, po−tom izgubili sve, a sad bi trebalo dapokušaju da opet osvoje sve – prvoBeograd. U njihovoj senci ostajebivša matica DS u fantazmago−ričnom nastojanju da se ponovookupi i pokrpi.

O uvenulim socijalistima koji ćecenzus preći uz tuđu pomoć i o nji−hovom antićharizmatičnom,bivšem poslovođi Robnih kuća, nevredi trošiti vreme i reči.

Beograd na nivou Pećinaca i Mionice

Drugi važan momenat je izborna lista SNS−a kojoj jeVučić velikodušno podario svoje ime, ubeđen da je general−na proba u Pećincima, Mionici... pokazala da se takvom eks−ploatacijom imena te dve male opštine mogu staviti u ravansa glavnim gradom. Malo potcenjivački prema Beograđani−ma, ali što da ne – ako je moglo da prođe to kao direktnokršenje Ustava, šta sprečava žitelje prestonice da i oni progu−

taju istu priču. I servirana je lista, najavljena kao veliko iz−nenađenje. Ipak, najveći deo u tom iznenađenju tiče seVučićeve odluke da listu ne nose oni koje je toliko hvalio,ali i beskrajno i uporno štitio zbog učinjenih grešaka i pro−mašaja – Siniša Mali i Goran Vesić. Kako je moguće da„najbolji gradonačelnik Beograda“ ne dobije priliku da idalje ostane najbolji? A onda je puštena magla u vidu spi−

ska ljudi koji tobož nemaju veze sa SNS−om, koji bi trebaloda ostave utisak nečeg novog i novom opsenom građanimanagoveste nešto novo. Tu je glavni apotekar na vagi pažljivoodmerio – malo žena malo muškaraca, malo lekara maloumetnika, vodeći računa ubacivanjem sportista u igru da ihbude i iz Zvezde i Partizana. Mašala!

Uz nešto različitosti sa elementima lične egzotike, kojučine Luka Maksimović Beli i Aleksandar Šapić (bez organi−zovane sztranačke pozadine), sve bi ostalo u granicama, ma−nje ili više, već viđenog i politički stereotipnog, da s boka nascenu nisu istrčali Saša Radulović i Boško Obradović.Međusobne političke simpatije trajale su dugo i samo je bilopitanje trenutka kad će ovaj dvojac doneti odluku da zajed−nički zavesla u predstojećoj trci. Čini se da je ubistvo Olive−ra Ivanovića bilo taj prelomni trenutak, da su i Radulović iObradović shvatili da je vrag odneo šalu, da je neophodnozbijanje redova, da se mora stvoriti ambijent u kom se više

Beogradski nedeljnik. Izlazi sredom � Godina prva, broj 6 � Izlazi sredom. Rukopisi se ne vraćaju � Izdavač: Restart klub d.o.o. MB 21332887; PIB 110298221 � Direktor: Sunčica Stanojević � Redakcija: Brankova 21, Beograd, tel: 328−2600 � Email: glasbeogradski@gmail.com � Glavni i odgovorni urednik: Milan Bečejić � Zamenica gl. i odg. urednika: Ružica Mevorah

� Redakcija: Branislav Krivokapić, Dragica Pušonjić, Radenka Marković, Marija Zlatković � Dizajn i prelom Zoran Mihailović, Web urednica: Tatjana Čanak, Lektura: Zorica Antonijević � Štampa: Štamparija Borba AD, Beograd

Beogradski glas, 24. januar 2018.

�Vašington i Briselnisu dali zelenosvetlo za vanredneparlamentarneizbore

� „Dosta je bilo“ i „Dveri“ – nova ponudana političkoj berzi Srbije i ozbiljna perspektiva

Hleba i igara – sendviča i ŠTA SE BEOGRAĐANIMA NUDI U POLITIČKOM IZLOGU MESEC DANA PRED IZBORE

Zašto 4. martIako su u igri za ove izbore u Beogradu bili neki kasniji martovski datumi, Aleksan-dar Vučić se odlučio za prvu martovsku nedelju. Naizgled nebitno, samim tim štoje svima bilo i očekivano. Prvo, rok za kampanju je skraćen te je opoziciji bitnosužen prostor. Drugo, Skupštinu, kao jedino preostalo mesto za promociju opozi-cije, ne bi bilo dobro držati predugo u hibernaciji jer su pod spoljnim pritiscimaskraćeni rokovi za ustavne promene. Treće, talas novih obećanja vlasti (jeftinistanovi, Beograd na vodi, tuneli, mostovi) uglavnom su datirani na mart i april, atreba ostaviti što ubedljiviji utisak da će se nešto od toga i okončati. I, možda ni-je nebitno, 12. marta je planirano otkrivanje spomenika Zoranu Đinđiću, zgodanmomenat da se poentira ako se negde bude igrao i drugi izborni krug.

3

ne bi dešavala politička ubistva, država ko−ja bi usred Evrope da se nekako domogneEvrope... I da je zima takva da pas i mačkamoraju da se priviju jedno uz drugo. Ideo−loške razlike gurnute su u drugi plan, prviput se neko na našoj političkoj sceni od−lučio i usudio da se pozabavi onim što ihspaja, pokazujući da znaju ne samo štaneće već i šta hoće. To je potpuna promenasistema, nasuprot jednima koji taj sistemkoriste da ostanu na vlasti i drugima koji bido vlasti ne menjajući sistem.

Taj novi kvalitet ima uporište pre svegau saznanju da ove dve stranke, iako na ni−vou dva pokreta, nisu bile na vlasti, nisukompromitovane niti su opoganjene i op−terećene lošom prošlošću. I nije čudno štosu narodni poslanici DJB i „Dveri“ bilinajviše provocirani i šikanirani u Skupšti−ni, gde je i novčano kažnjavanje bilo ufunkciji svojevrsnog mobinga. Trebalo jeizazvati dovoljno incidenata i na taj načinproizvesti materijal i povode za tabloidnoblaćenje i satanizovanje. Jer iz prošlostiljudi koji čine DJB i „Dveri“ nije se mo−gla pokupiti prljavština neophodna za dis−kreditovanje. Najvrednije u ovoj poli−tičkoj simbiozi jesu jasni i konkretni pro−grami, gde nije samo marketinški važaneksplicitni stav sadržan u sloganu „Da oviodu, a da se oni ne vrate“. Ova nova ponu−da na političkoj berzi Srbije možda nećeodmah ostaviti dubok trag u biračkom te−lu, ali je svakako ozbiljna perspektiva igarancija za budućnost i nagoveštaj krajasrpskim podelama.

�Zašto se aktuelna vlast, apsolutno oličena u jednom čoveku,koja kontroliše čak i repertoar muzičke fontane na Slaviji, toliko plaši javne reči i drukčijeg mišljenja?

Beogradski glas, 24. januar 2018.

ISTINA AJE JUNG, ILIFESTIVAL POLITIČKIH IGRICA izbora

Na prvi pogled činilo se žalosno gostovanje Aje Jung, direk−torke i osnivačice Beogradskog festivala igre, druge na listiSNS−a za beogradske izbore, u „Novom danu“ TV N1. Ali

samo površnom posmatraču. Neko zloban bi, pre gledajući negoslušajući Aju, rekao da to ona pokušava da opravda svoj ne bašpreterano etički čin, da prikrije da je primorana (čitaj ucenjena), a dapritom ne iznosi ni jedan jedini argument jer ga, to je svima jasno,nema.

Doista, cinik je u pravu, Aja Jung doista nije iznela ni jedan jediniracionalni, profesionalni, stručni, pa čak ni politički argument u koristsvog opredeljenja da stavi svoj integritet u službu vladajuće organizaci−je, kako god je ko karakteriše, od političke do kriminalne.

Ipak, javnost, i to ne samo beogradska, trebalo bi da bude mnogomudrija i da ovaj Ajin TV nastup posmatra u dnevnom, političkom,društvenom, medijskom i svakom drugom, jednom rečju, opštem i

neveselom kontekstu stvorenog od ove iovakve, sve samo ne legitimne i legalnevlasti, ali i nju da shvati, možda i kao njenpokušaj da između redova kaže i ono što sezove ISTINA koja na, nimalo nežan, čakna brutalan način određuje njen sadašnjipoložaj, kao ličnost, kao umetnika i kaoženu koja je ipak odgovorna za jedan pro−jekat koji navrhvođi i njegovim sledbenici−ma ne predstavlja ništa vrednije od paklecigareta skupa sa upaljačem za jednokrat−

nu upotrebu. Čini mi se da blage osude koje su usledile od javnostina društvenim mrežama zapravo govore u prilog ovoj mojoj tezi,ljudi razumeju i Ajin položaj, ali i njenu poruku, što je najvažnije, ato jeste ohrabrujuća tendencija.

Ipak, uoči predstojećih izbora, više bi nas trebalo brinuti nemuštai dozlaboga nesposobna i neinventivna opozicija koja nije u stanju dana normalan i argumentovan način prevede tužnu ispovest Aje Jung,koju možemo i moralnim i ljudskim vapajem nazvati, i približi„političku istinu“ njenog položaja i naše stvarnosti, koju namna krajnje brutalan način servira obesni navrhvođa SNS.

Ono što prvo upada u oči jeste tvrdnja Aje Jung da nije niti ćebiti član SNS−a, potom, iako je na 2. mestu njihove izborne liste,neće biti odbornica, da nema ambicija ni za jednu funkciju, nitisebe vidi negde drugde osim u timu za Beograd (što je, priznaćete,krajnje fluidno i van svakog institucionalnog sistema), gde su mnogob−rojni ljudi od ugleda i profesije, i, konačno, nema ambiciju da bude min−istarka kulture jer ionako dnevno je angažovana za Festival igre i do 16časova. Aja Jung je izričita, tvrdi da ne ulazi u politiku i veruje da apoli−tični ljudi mogu da doprinesu politici jedne zemlje, što je kontradikcijasvoje vrste i samu tvrdnju čini apsurdnom (verovatno ju je zato i izgov−orila).

Doduše, kaže da je odluci da bude na listi SNS−a doprinelamogućnost da menja stvari u kulturi jer je Beograđanka koja voli svojgrad u kome već petnaest godina pravi uspešan festival i kaže:„Verujem da na tu listu mi ne ulazimo kao umetnici i ljudi sa velikimambicijama (govori o ljudima iz sveta umetnosti i kulture koji su nalisti SNS−a), već da bismo učinili nešto za Beograd“ jer, kako veli,Beograd baš i nije grad kulture (i Aja zna da već šest godina napred−njaci žare i pale Beogradom i beogradskom kulturom).

Napomenimo, Aja je bila izričita kada je rekla da je sa njom razgo−varao predsednik, dakle, Aleksandar Vučić. Da li nam to govori dagospodin predsednik u toj uslovno rečeno političkoj organizaciji –stranci, odlučuje o svemu, da tu nema demokratskog odlučivanja ni očemu, pa ni o listi odbornika? (Valjalo bi pogledati Statut te organizaci−je i videti kako bi zapravo trebalo biti.)

Način na koji govori o svom angažmanu je sledeći: „Mislim damogu da doprinesem da svoj model, koji smo pokazali da može dabude uspešan, možemo da implementiramo u nešto što će sutraBeograd činiti boljim gradom.“ Kako? Vaninstitucionalno, u okviru

tima za Beograd? Postoji li ta institucija uopšte u Gradu? Kada sumenjali Statut? Ili ga nameravaju menjati a to od građana kriju?

Ono što je simptomatično jeste i njena sledeća rečenica: „Verujemda ću imati udeo u nečemu što je segment kulture. Ne verujem da jeBeograd u ovom trenutku grad kulture, imamo dobrih primera, ali nesmeju da ostanu na jednom primeru. Gradska kasa više nije prazna,imam garancije da novac postoji.“ Da, Aja zna da taj tim nije instituci−ja, da ga može biti ali da ga najverovatnije neće biti, pa ako ga budebilo, možda će moći nešto da negde promeni, ali ona ne zna ni šta, nigde ni kako, jer nema ni plana ni programa, da je sve to krajnje prob−lematična skupina sumnjivaca koja želi da zadrži vlast, svojih interesaradi.

I završio bih sledećom njenom rečenicom: „Hoću da kažem dadosta zavisi od nas, ne može niko da nam pomogne ako mi prvo sebine pomognemo. Nisu nam krive ni loše sale ni loš baletski pod akoimate lošeg igrača.“

U analizi pak krenuo bih upravo od njene poslednje rečenice ovdecitirane. Da je Aja dobar igrač, to je nesporno, ona jeste igrač koji ćeprvo sebi pomoći jer zna da joj niko drugi pomoći neće, mada jojdrugi mogu odmoći ako se ispostavi i da je loš igrač. A da očiglednou konkretnoj situaciji zavisi od nje, njoj je jasno, i ona kao dobarigrač, sebe radi i svog festivala radi zna šta treba da uradi da ne bidošla u situaciju da sutra sedi u nekom kafiću poput mnogih balerinai baletana bez perspektive ako joj „zavrnu slavinu“ i ostave bezfinansijskih i drugih sredstava i potpora potrebnih za realizacijuFestivala igre.

Sve nam je rekla, naravno, samo ako želimo da čujemo.Koje je termine Aja koristila? Pa evo ih: „mislim“, „verujem“,

„nešto“, „nečemu“, „možemo“... Dakle, ništa određeno, a podsetimo se,ona govori o kulturi glavnog grada zemlje u kome živi skoro trećinaukupnog stanovništva Srbije. Pritom tvrdi da neće imati nikakvufunkciju, čak neće biti ni odbornik iako je na listi budućih odbornika,što je naprednjački presedan i doprinos međunarodnoj političkoj teoriji

i praksi – kandidat za odbornika (a imalismo identični slučaj sa kandidatima iziste stranke za poslanike) unapred kažeda ga (je) to ne interesuje. I s pravom semožemo pitati da li kandidat to namakaže: nemojte glasati za mene!

U nekim normalnim okolnostima, au Srbiji takvih očigledno nema, normalni, nikako fiktivni kandidatza odbornika (poslanika, svejedno) bi u svom javnom predizbor−nom nastupu valjda rekao da stranka na čijoj je listi ima program iplan u toj i toj oblasti (u ovom slučaju posredi je kultura) i naveonekoliko načelnih, opštih mesta i eksplicitno kazao da će se zarealizaciju svega toga ultimativno zalagati.

Ali Aja Jung ne spominje nikakav program jer zna da naprednjaci tajprogram nemaju, ne samo za Beograd, već ni za Srbiju, jer njima kulturanije ni potrebna, oni se za nju i ne interesuju, osim u slučaju kada imdonosi manje−više izravne koristi i prestiž, u zemlji ili, naročito, u inos−transtvu. Zato Aja koristi one grdne kondicionale i neodređene frazekojima se brani, jer govori o svojim nadanjima, ona ništa ne obećava, jerzna da će je nakon 4. marta otpustiti i omogućiti joj da i dalje organizu−je svoj festival, naravno ako u međuvremenu nešto ne zabrlja.

I istine radi, ovde treba reći da je davne 2009. godine mala (zapravodvočlana) grupa autora sačinila Programska načela u oblasti kulture zaBeograd, koji je i predstavljen uoči izbora 2012, ali je odmah potom ibačen u koš i, naravno, zaboravljen. Jedan od autora zahtevao je da seutvrdi odgovornost tadašnjeg (i sadašnjeg) predsednika Gradskog odb−ora, Stefanović dr Nebojše zbog nesprovođenja dela izbornog progra−ma, i bio, naravno, izbačen iz stranke zbog nanošenja istoj nenadok−nadive štete.

KO zna, možda će i ovaj tekst uzrokovati nenadoknadivu štetunavrhvođi i njegovoj organizaciji koja je unatoč tome što nosi nazivstranke van svakog ustavnog i pravnog sistema ove zemlje.

kolu

mna

Piše: Živojin Ivković

�Ne verujem da je Beogradgrad kulture

4 DOGAĐAJ NEDELJEBeogradski glas, 24. januar 2018.

Priredila: D. Bg. P.

Bez namere da na bilo koji načinučestvujemo u poluzvaničnim i čaršij−skim nagađanjima ko je likvidirao Olivera Ivanovića a ko ga je označiokao metu, izabrali smo karakterističneizvode iz njegovih izjava i intervjua,ubeđeni da se iz njih može makar na−slutiti, ako ne i zaključiti, politička po−zadina ovog bestidnog ubistva

Ja sam član Socijaldemokratske partije Srbijekoja je registrovana na pokrajinskom nivoukod OEBS−a. Međutim, pošto kosovske vla−

sti to nisu prihvatile i nisu nam dali da pod timimenom učestvujemo na izborima, mi smo smi−slili „Srbija, demokratija, pravda“ jer je akronimisti – SDP. Vaše kolege novinari često to čitaju„Sloboda, demokratija, pravda“ i možda su minešto i naslutili, tako da se i ne bunim. Sad misloboda mnogo više znači nego što mi je ranijeznačila.� Sa Beogradom mora biti najbolja moguća

veza, i to je jedino što je apsolutno sigurno. Nika−da Srbi sebi ne smeju dozvoliti takvu grešku daimaju politiku suprotnu stavovima Beograda. Tone znači apsolutnu poslušnost i nerazmišljanjesvojom glavom. Međutim, mi smo ti koji će sa te−rena davati Beogradu tačne informacije o real−nom stanju i predlagati šta bi bilo najbolje.� Da, situacija se promenila nagore. Nevero−

vatan je osećaj ugroženosti, straha kod naroda.Od stotinak ljudi sa kojima sam razgovarao to−kom prvih par nedelja na slobodi, nema nijednogkoji u prvih par rečenica nije postavio pitanjebezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi sene boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahijai kriminalaca koji se voze u džipovima bez tabli−ca. Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki ro−ditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali neu ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahatokao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa segrađani osećaju nezaštićeno, iako su u kosovskojpoliciji na severu sve naši ljudi, Srbi. Neki odnjih su iskusni policajci koji su ranije radili zaMUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa.� Po mom mišljenju, srpska zvanična politika

ima malo drugačiju listu prioriteta i misli da jeodnos sa Hrvatima i Bošnjacima značajniji negoodnos sa Albancima. Ja mislim da je naš prioritetotvoreno pitanje sa Albancima i zalažem se za toda se tom pitanju posveti makar jednako velikapažnja. Potencijal za nevolje i sukobe najveći jena relaciji Albanci–Srbi, i tu su najveći nespora−zumi. Put za rešenje tog nesporazuma je odabrankad je o meni reč. To je članstvo u Evropskoj uni−ji kao strateško pitanje i, drugo, uspostavljanjeodnosa sa Albancima preko Tirane, što je poli−tički ispravno i praktično će dati rezultate. Da nebude zablude, ne mislim da je uticaj Tirane nakosovske Albance toliko veliki – oni su više svo−ji, ali to je malo lakši put. Nekom iz Beograda ko−ji je dobro primljen u Tirani i u Prištini će selakše otvoriti vrata... Srbe i Albance može da uje−dini samo zajednički interes, a to je bolji život. Iznaju to i Srbi i Albanci, ali to je nama potisnutorazličitim agendama i dnevnim redom. Mislim daće Kipar biti dobar model i mnogo sam puta to re−kao i pred strancima, iako sam unapred znao nji−hov odgovor: nećemo napraviti istu grešku da uEU uvedemo zemlju s otvorenim pitanjem. Ondaim kažem da na to nemaju pravo, a jednom sam

Tako je govorio

Desilo se, nažalost, još jedno ubistvo.Oliver Ivanović, čovek koji je pred−stavljao Srbe na Kosovu i Metohiji,

još jedna je žrtva u nizu. Nagađa se sada kosu ubice, da li je ubistvo politički motivisano,ko ima korist od toga...

Pokušaću da sagledam celu situaciju izaspekta običnog čoveka, koji nemo gleda iposmatra šta se dešava. Ljudski život je naj−vredniji deo nas kao dela društva, ali došlismo u realnost da živimo u vremenu u kojemsve ima svoju cenu, čak i ljudski život – onošto smo uvek smatrali za najvrednije i nepro−cenjivo.

Sad nakon ovog ubistva vidim koliko jeljudski život postao jeftin, ne samo za osobukoja ga je izgubila, jeftin za sve oko njega.Neko to koristi za silne konferencije za medi−je, za obračun s političkim neistomišljenici−ma. Osvrnuću se na predsednika AleksandraVučića, kojeg sam, nažalost, gledao dok jedržao konferenciju povodom ovog gnusnogčina. Od monologa od bezmalo sat vremena,u kojem smo videli i premijerku Anu Brnabićkao nemog posmatrača Vučićevog posma−trača, kao nekoga ko samo klima glavom idodaje papire gospodinu koji nemilice koristiono najvrednije – ljudski život, kao jeftinupropagandu, za jeftino skupljanje političkihpoena, obračun sa svima koji ne misle kaoon. Pitam se samo da li je išta više u ovomživotu sveto? Gledajući tu konferenciju shva−tio sam koliko smo dotakli moralno dno, daumesto izražavanja saučešća porodici ubije−nog, umesto saosećanja i žalosti zbog gubitkajednog života slušamo na nacionalnoj televi−ziji politički marketing.

Ako uzmemo u obzir da je svaki preranoizgubljeni život naš poraz, poraz društva, po−raz čoveka kao svesnog bića, pitam se šta nasrazlikuje od životinja? Životinje ne ubijaju izkoristi, iz zavisti, iz mržnje – one ubijaju dase prehrane u skladu s lancem ishrane, doksmo mi na vrhu tog lanca samo nemi posma−trači ubistva sa nakaradnim motivima, pa joši potrebom da se iz toga izvuče i neka korist.

Opet se vraćam na tu famoznu konferen−ciju, gde sam mogao da vidim u punoj snazičoveka koji cedi i ono malo dostojanstva štonam je ostalo, koristeći ubistvo jednog čove−ka za skupljanje jeftinih političkih poena.Nije to morao biti Oliver Ivanović, to je ononajtužnije, to je jednom bio pilot helikopte−ra, to je nekad bio neko drugi, ali uvek sevraćam na početak teme i pitanje: da li jemoguće da ljudski život više nema cenu? Dali u strahu da ga ne izgube ljudi više ne mo−gu ni da rade svoj posao, da izraze svojemišljenje? Koliko je novinara ubijeno u po−slednjih dvadesetak godina samo zato što supokušavali da rade svoj posao? Sad su u si−tuaciji da više ne smeju ni svoj posao da ra−de jer vrlo lako može da se desi da prođukao njihove kolege ili kao Oliver Ivanović.Jedna novinarka na konferenciji se odvažilapa je postavila par pitanja koja se predsedni−ku nisu svidela, na šta je reagovao krajnjeprizemno, nekulturno i neprimereno. Osuoje verbalnu paljbu po toj ženi samo zato štose usudila da postavi pitanje koje se njemunije svidelo. Usudila se da naruši njegovihpet minuta moći iako on s kamerama živisvaki dan. Damir Tolja, Barajevo

PismoCENA

LJUDSKOG ŽIVOTA

foto: E-Stock

5Beogradski glas, 24. januar 2018.

�Plašim se da u ovoj nestabilnoj situaciji možestradati neko nevin, a moram priznati da se isam plašim za svoju bezbednost

Oliver Ivanovićim to objasnio, možda malo ba−nalno, ali slikovito. Kod nas naBalkanu, a tako je i kod vas, de−vojka koja jednom spava samuškarcem više nije nevina. Viste spavali dva puta. Prema to−me, nema drugog rešenja. AkoSrbija neće priznati Kosovo – aneće, ako to neće uraditi ni Ru−sija ni Kina – a neće, i ako pet zemalja EU to neće daurade – objasnite mi tu magičnu formulu po kojoj ćeteovaj prostor integrisati. Nemaju odgovor.� Ja sam zagovornik drugačijeg koncepta. Da se mi

manemo te igre za javnost, da mi ostanemo čvrsti u to−me da Kosovo nije sastavni deo Srbije, da prihvatimoda nam je Rezolucija 1244 suspendovala suverenitet ineke naše državne funkcije dole na terenu, a da u dušii u glavi nikad ne napravimo ništa što bi moglo i de fak−to da znači priznanje. Ja sam mišljenja i dan−danas daučešće u pravosuđu na svim nivoima može da nam bu−de od velike koristi za opstanak Srba, jer ako nemate fi−zičku sigurnost, nemate pravnu sigurnost, a ako nećeteimati pravnu sigurnost, sasvim izvesno je da će Srbipočeti da beže. Ekonomska perspektiva i nekakva eko−nomska izvesnost bi mogla da bude treći bitan element,ali kao što vidite sve se vrti oko pravne i fizičke sigur−nosti, a to je ono što mi ne možemo obezbediti beznaših sudija u postupku pred sudovima. Ja uvek kažemovako: da sam ja imao jednog Srbina sudiju, koga god,evo nemam uopšte dileme, koji god sudija da je bio uveću kad sam osuđen na devet godina, ja vam garantu−jem da ne bih bio osuđen. Zato što bi on predstavljao tajprotivteg, imali bismo čoveka unutra koji bi rekao:„Ne, ovog čoveka ne možete osuditi jer ovo što ste po−nudili kao dokaz ne znači ništa.“ Jer dokaz je da samkao Srbin živeo u Mitrovici, da sam radio u Prištini i dakao takav do tog trenutka nisam ukazao da sam ličnostkoja bi tako nešto izvela... Pravda je spora ali dostižna,a do sada smo dobijali samo politička rešenja, a nepravdu. Time ne možemo biti zadovoljni.� Ne znam šta je zapravo ultimatum. To često tvitu−

jem. Stranci su vrlo interesantni ljudi, ja sam od njihdosta učio, ali ubeđen sam da oni ne mogu da me pre−veslaju jer ja imam jasne stavove i tačno kažem štahoću, šta neću, a šta nikad neću.Kad to tako postavite, onda vasnikad neće dovoditi u situaciju davam zavrću ruke. S njima nemakoketiranja. Ako počnete priču snjima i ostavite mogućnost da zanešto mogu da vas stisnu, buditeubeđeni to će vam se dogoditi.Postavite stvari: za mene je Ko−sovo Srbija, i ja to kažem jasno. Možemo li da nastavi−mo razgovor? Ako ne možemo, idemo kud koji. A akomožemo da nastavimo razgovor i da to na trenutak za−nemarimo, možemo da pričamo o nečem drugom. Daprevedem na srpski – njih ne smete lagati. Ako ste ne−jasni u stavovima, oni će iskoristiti tu nejasnoću da jetumače kako njima odgovara. Ne znam šta je Vučić do−bio od Hojta Lija, on je iskusan diplomata, ali sam sre−tao neke koji su od njegovog ranga visočije. MoždaVučić može da vidi i Trampa, ali ja bih menjao četiri ta−kva usputna susreta za jedan razgovor s Trampom od20 minuta.� Uopšte nije laka stvar baviti se politikom na Koso−

vu. To traži mnogo sposobnosti. Između ostalog, po−trebna je sposobnost kreativnog razmišljanja. Dobropoznavanje situacije na terenu, do tančina. Spremnostda saslušate sagovornika jer mi dole imamo puno sago−vornika koji nisu samo Srbi. Tu srećete i Albance istrance. I to strance različitih nivoa i različitih profila, injih morate isto saslušati jer neki put se i od njih neštomože naučiti. Ne treba da imamo iluziju da smo mi naj−pametniji i da mi sve znamo. Prema tome, ako i ne učite

od njih, od njih ćete čuti kojesu im namere. Zato je potreb−na sposobnost percipiranjanamere druge strane – nije toobavezno protivnik, anajčešće je baš tako, morateda predvidite njegove poteze.Ako ne predviđate njihovepoteze, onda ste u situaciji da

delujete konsekventno: kad oni povuku potez, da viimate reakciju. To baš i nije politika kojom bi trebaloda se hvalimo. Srpska lista je sastavljena tako da nerazmišlja.� Vučića dosta dobro poznajem, ali nisam razumeo

izjavu da ne bi bilo Zajednice srpskih opština (ZSO)da sam ja izabran za gradonačelnika. Pozivao sam presvega Vučića da krene sa konstituisanjem organaZSO, da se Briselski sporazum jednostrano imple−mentira, jer šest tačaka govori o ZSO (skupština, pred−sednik, izvršni organi), a Albanci ne žele da faktorišuSrbe, hoće da su marginalizovani... Ako Isa Mustafa,koji je imao značajnu skupštinsku većinu, to nije smeoda uradi, kako očekujete da to sprovede Haradinaj, ko−ji ima većinu od samo par poslanika? Ne mislite valj−da da će da rizikuje da mu padne vlada zbog nekeZSO? Na albanskoj političkoj sceni vlada stav da Srbi−ma više ne treba davati nikakve ustupke i da je svaki ta−kav čin ravan izdaji. � Podneo sam krivičnu prijavu protiv N. N. lica

zbog tri slučaja zastrašivanja, prvo srpskom, a zatim ikosovskom tužilaštvu. Očekujem da neko reaguje, jerako se ovako nastavi, biće teških posledica. Tragično jeda posle osamnaest godina života u strahu od ekstrem−nih Albanaca Srbi sada strahuju od ekstremnih Srba iiseljavaju se zbog toga. Do te promene je došlo doksam bio u zatvoru i ja je možda bolje uočavam nego onikoji su to proživeli postepeno, ali je očigledno: ljudi supreplašeni i ćute ili se pakuju za selidbu. Ako država nepreduzme nešto da se ovaj trend zaustavi, postojiozbiljna opasnost da se sever Kosova sruši i da sve štosmo čuvali svih ovih godina nestane. Ranije smo znaligde je front, ali sad ne znamo jer je front među nama.� Plašim se da u ovoj nestabilnoj situaciji može stra−

dati neko nevin, a moram priznati da se i sam plašim zasvoju bezbednost. � Ovo što se meni do−

gađa (suđenje za ratnezločine) jeste jedna kalku−lantska kombinacija nekoli−ko međunarodnih predstav−nika koji su hteli da se pri−kažu Albancima kao nepri−strasni. Pošto nije bilo Srba

koji imaju težinu, jer su mnogi otišli sa političke scene,ja sam, nažalost, ostao kao poslednji Mohikanac i kao ta−kav sam izabran. Stekao sam utisak da su hteli da me slo−me, jer su me držanjem u Prištini, u jednom neprijatelj−skom okruženju, izložili dodatnom pritisku i na taj načinlomili kao ličnost. Ali ja nisam tako lomljiv kako su onizamišljali, i to sam dokazao do sada. Mislim da su vlastiu Prištini iskoristile ovaj proces, jer im je to odgovaraloda bi smirile strasti u svojim redovima, ali ne bih rekaoda stoje iza lažne optužnice koja se vodi protiv mene.� Gubitak od tri godine je veliki i za nekog mnogo

mlađeg od mene. Ja sam veoma vezan za svoju porodi−cu, pre svega za svoju decu, suprugu, i odvojenost odnjih mi je najteže pala. Bogdan nije naučio da skija ipliva, da igra košarku i fudbal, a da mene nisu uhapsi−li, to bi sigurno naučio. Nema strpljenja da čita bajke, ato je trebalo da nauči kada sam ja otišao u zatvor. Iakosu mi ostali sinovi stariji, otac je potreban i njima, a kaonajstariji u porodici bio sam potreban i bratu i sestri.Mislim da sam ja izgubio kao čovek, ali su izgubili igrađani, jer bi Mitrovica izgledala potpuno drugačijenego što danas izgleda.

KOSOVO IZMEĐU NADE I OČAJA

Vikend boravak predsednika Srbije Aleksandra Vučićana Kosovu, neposredno posle ubistva tamošnjeg srp−skog lidera Olivera Ivanovića, ispostavilo se, nije do−

neo ni trunku olakšanja življu u južnoj pokrajini. Kako prenosiizveštač ruske novinske agencije TASS, ceo događaj odvijao seviše u atmosferi očaja nego u nadi da gost iz Beograda možeišta da uradi ne bi li se na ovaj prostor Balkana vratio kakav−ta−kav mir.

Naglašeno najavljivan kao „poseta visokog rizika“, Vučićevboravak proticao je bez istinskog cilja i konkretnog plana.

Prema saopštenjima albanskihbezbednosnih službi, čak ni oninisu morali vanredno da reaguju.Pretnji nije bilo. Uprkos tvrdnja−ma Beograda.

Ukratko, ništa od onoga što jesrpski predsednik poručiouplašenom narodu nije bilo novoi nije izlazilo iz okvira već zahuk−tale kampanje za predstojeće beo−gradske izbore. U samoj Kosov−skoj Mitrovici atmosfera je bila –mračna, piše izveštač TASS−a.Ovde nije bilo radosti zbog dola−

ska Vučića, već je sve vreme vladala izrazita napetost. Glavnopitanje je bilo: Zašto Srbija ne daje oružje svojim žiteljima naKosovu kako bi mogli da štite sami sebe, zašto ne insistira narazmeštanju srpske policije i zašto ne uvodi vojsku?

Poziv na oružje čuo se i tokom istupanja Vučića pred novina−rima.

Ono što su takođe zapazili strani izveštači bilo je primetnoprisustvo žena pri susretima sa gostujućom delegacijom. Višenego muškaraca. Objašnjenje ovakve atmosfere pronađeno je utome da su upravo žene čuvari kućnih ognjišta i da je njihovoshvatanje ratovanja, i svih drugih vrsta stradanja, daleko dublje.Tako su se i tokom Vučićeve posete muškarci više držali postrani, dok je među učesnicima ratova iz druge polovine deve−desetih godina prošlog veka čak vladao primetan muk.

Gost iz Beograda nije štedeo na obećanjima u vezi sa socijal−nim, humanitarnim i ekonomskim projektima koje Beograd na−merava da pokrene na jugu republike, ali kada bi se povela rečo zaštiti života ljudi u pokrajini, rečitost bi u velikoj meri zamr−la. Sve se svelo na već poznatu frazu o „miru, preživljavanju iopstanku Srba na Kosovu“. „Pomoć za izgradnju škola i obda−ništa – da, oružje za samoodbranu – ne“, odlučan je bio pred−sednik.

Još uvek se ne stišavaju komentari na ubistvo Olivera Ivano−vića. Prema pisanju Mustafe Erdemola, novinara turskog lista„Birgin“ koji ovaj događaj naziva „krajnje neprijatnim“, svaštaje moguće očekivati. Položaj Albanaca, nesumnjivo podržanihod SAD i pojedinih velikih zemalja EU, takav je da bi i najma−nja iskra sukoba mogla da doprinese obnavljanju ratnih opera−cija na širem prostoru Balkana, zahvatajući i Makedoniju.

Sa druge strane, sve je evidentniji i ruski uticaj u Srbiji. Po−sebno nakon nedavnog neuspelog pokušaja državnog udara uCrnoj Gori. Pri tome, svaka paralela sa onim što se dešavalo idešava u Ukrajini, Gruziji, Moldaviji, Siriji… pa i u Kataloniji,previše je tanka da bi ukazivala na bilo kakva pravila u međuna−rodnim odnosima.

Upravo to u najvećoj meri predstavlja opasnost po Kosovo iBalkan uopšte. Jer ako je Beograd odlučan da ne odgovara na„pozive na oružje“, to ne znači da ih neko drugi neće uslišiti. Aza Srbe na Kosovu, objektivno, svako takvo rešenje moglo bi sepokazati kao – potencijalno pogubno.

�Tokom Vučićeve posete atmosfera u Kosovskoj Mitrovici bila je – mračna,piše izveštač TASS−a. Ovde nije biloradosti zbog njegovog dolaska,a sve vreme je vladala izrazita napetost

kolu

mna

Piše: Slobodan Samardžija

�Srbi sada strahuju od ekstremnih Srba i iseljavaju se zbog toga

�Da se mi manemo te igreza javnost, da mi ostanemočvrsti u tome da Kosovonije sastavni deo Srbije

6 EKONOMIJA

Piše: Branislav Krivokapićfoto: Xxxx Xxxxx

Nema tog zahteva stranaca koji ova vlast neće is-puniti samo da bi se, prilikom potpisivanja ugo-vora i otvaranja fabrika, promovisao njen lider

Od 501,8 miliona evra, koliko je Srbija u periodu od 2006. do2016. izdvojila po osnovu ugovora o dodeli podsticajnihsredstava za privlačenje investicija (analiza Miroslava Filipo−

vića sa Ekonomskog fakulteta i Miroljuba Nikolića iz Ministarstvaprivrede), skoro 90 odsto otišlo je strancima. Zadeset godina država je sponzorisala strane investi−tore otprilike istom sumom koju je pljačkaškim ineustavnim Zakonom o privremenom uređivanjunačina isplate penzija otela od penzionera. Efekatje daleko ispod očekivanog – manje novih radnihmesta nego što je najavljeno, na mnogima plateviše nego dvaput niže od prosečnih, a radnici nezaštićeni i izloženi ne−viđenom šikaniranju. Uz sve to, strani investitori sve češće otvorenoprete da će, ukoliko država prestane da ih subvencioniše, otpustiti deoradnika, a nove do daljeg neće zapošljavati.

Fijasko „posla veka“

„Nema državnih subvencija – nema novih radnih mesta“, nedavna jeporuka poslovodstva „Gorenja“ koje je još krajem 2016. najavilo ula−ganje od 12 miliona evra i otvaranje 300 novih radnih mesta u Fabri−ci rashladnih uređaja u Valjevu, ali s Vladom Srbije nikako da se do−govori o iznosu subvencija za ovaj poduhvat. A priča je i počela s„Gorenjem“ još 2006. kada je Mlađan Dinkić isposlovao odluku Vla−de da se preko Agencije za podsticanje stranih investicija (SIEPA)stranim investitorima za otvaranje novih radnih mesta dodeljuju

novčani podsticaji u iznosu od 4.000 do10.000 evra. U to vreme subvencije su na−merno usmeravane u gradove gde su uvlasti participirali Dinkićevi „Ujedinjeniregioni Srbije“, pa je tako, umesto u Va−ljevu, gde su već imali uhodane pogone,

novi pogon „Gorenja“ završio u Zaječaru, gde su Slovenci, sem sub−vencija od 10.000 evra po radnom mestu, dobili i dodatne pogodno−sti oko infrastrukture.

Najčuvenija politička fabrika iz tog perioda svakako je „Fijat auto−mobili Srbija“, projekat koji su mlađani Dinkić i Boris Tadić lansira−li uoči izbora 2008. Ni deset godina nakon potpisivanja ovog ugovo−ra njegova sadržina nije poznata javnosti. Da li smo na dobitku i ko−liko, ili novcem građana plaćamo statističku fatamorganu, koja poka−zuje da se u Kragujevcu proizvodi 110.000 automobila, da je „Fijat“najveći izvoznik (1,5 milijardi evra), da država prihoduje ogromniuvozni PDV.., pita se ekonomista Ljubodrag Savić napominjući dastatistika takođe beleži da je „Fijat“ među najvećim uvoznicima (okomilijardu evra) jer blizu 80 odsto komponenti dolazi iz sveta, preko90 odsto vozila se izveze i na njih se ne plaća PDV, „Fijat“ radnici−ma isplaćuje samo neto platu, a država plaća poreze i doprinose,

POGUBNA POLITIKA SUBVENCIONISANJA Burekom do poslaU Poljoprivrednoj školi „Radoš JovanovićSelja“ u Prokuplju đaci prolaze obuku zapravljenje bureka. Direktor te škole Ne−bojša Bjelić rekao je agenciji Beta da je tajzanat trenutno najtraženiji na tržištu rada,pa buregdžije i pekari nemaju problema sazapošljavanjem. Tako pekara „Ðukić“ izBlaca stipendira deset učenika buregdžij−skog smera kojima će, osim zaposlenja,obezbediti i usavršavanje u renomiranimpekarama u Sloveniji i Italiji.

Lov nakirijeNa osnovu izmena Zakona o stanovanju iodržavanju stambenih zgrada, novi upravni−ci zgrada dužni su da popišu sve stanove,lokale, garaže, kao i sve žitelje zgrada, ali ida ažurno vode evidenciju o vlasnicima sta−nova i njihovim podstanarima, te o firmamakoje iznajmljuju stambeni prostor. Ukolikoupravnik ne prijavi stanara, preti mu kaznaod 5.000 do 150.000 dinara, budući da osta−li stanari mogu o tome da obaveste komu−nalnog inspektora.

Daleko od EU Po svih šest tranzicionih kvaliteta, ekonomijaSrbije može se uporediti sa zemljama zapad−nog Balkana, ali u odnosu na razvijene ekono−mije, poput nemačke ili američke, postoji veli−ki jaz, ocenila je Evropska banka za obnovu irazvoj (EBRD). Srbija posebno zaostaje po pi−tanju konkurentnosti, gde smo od mogućih de−set dobili ocenu 4,94, i javne uprave (ocena4,39), a posebno su loše ocenjeni zaštita imo−vinskih prava, efikasnost Vlade i regulatornoopterećenje.

EBRD ukazuje na nedovoljnu transparent−nost državne politike subvencija, kao i na veli−ko administrativno i finansijsko opterećenje bi−znisa i na državnom i na lokalnom nivou.

Nebriga za agrarNa 4,1 milion hektara obradivih površina u Sr−biji je u 2017. godini zabeležen ogroman padu proizvodnji svih kultura. U odnosu na 2016.proizvodnja pšenica manja je za 21, šećernerepe za 14,6, suncokreta za 13, soje za 20, akukuruza za čak 45,5 odsto. Izvoz hrane u2017. iznosio je tri milijarde dolara, dok jednaHolandija, po površini malo veća od Vojvodi−ne, godišnje izveze hranu u vrednosti oko 70milijardi dolara. Za ovako loš rezultat krivi suhladna zima 2016/17, ali i činjenica da odukupnih direktnih stranih investicija koje stižuu Srbiji u agrar ide tek oko jednog procenta.

Zašto koncesija„Transparentnost Srbija“ (TS) podseća jav−nost da nije objavljen nijedan deo iz obave−zne Studije o izvodljivosti i Koncesionogakta u kojima bi, prema Zakonu o javno−privatnom partnerstvu i koncesijama, treba−lo objasniti zašto je za Aerodrom „NikolaTesla“ koncesija bolja od alternativnihrešenja. TS je ove informacije tražio od Mi−nistarstva saobraćaja i od Vlade Srbije. Mi−nistarstvo je prvo odbilo da ih dostavi tvr−deći da bi time bio ugrožen interes države,a potom je, nakon intervencije poverenika,tvrdilo da uopšte ne poseduje te dokumente,dok Vlada nije ni odgovorila na zahtev.

Beogradski glas, 24. januar 2018.

Naprednjaci gori

�Koliko građane košta statistička fatamorganapod imenom „Fijata“

Država uložila četiri puta više od investitora

Za investiciju američke kompanije „Lir“, osim državne subvencijeod 9,6 miliona evra, Grad Novi Sad izgradio je halu od 28.000kvadrata, uloživši u ovaj posao četiri milijarde dinara (33,3 milio-na evra). Amerikanci zakup plaćaju 2,5 evra po kvadratu, štoznači da će Novi Sad novac uložen u halu vratiti tek nakon 40godina naplaćivanja zakupa. Inače, „Lir“ je u ovaj posao uneo9,5 miliona evra u opremi, pa ispada da je država, kroz subven-cije i izgradnju hale, uložila četiri puta više od stranog investitora.

7Beogradski glas, 24. januar 2018.

�Samo je SIEPA promenila ime u RAS, a Vučić je preuzeocelokupan Dinkićev aparat učinivši ga još više ponižavajućim

za zaposlene i još štetnijim po državni budžet

doškolovanje i preobuku radnika...Država je „Fijatu“ dala na raspo−

laganje preko 300.000 kvadrata po−slovnog prostora, kompletnu infra−strukturu u krugu fabrike, garancijuza kredit od 500 miliona evra, bes−povratno je uložila 50 miliona evragotovine, plaća kapitalne investici−je, komunalne usluge, tekućeodržavanje, zaštitu životne sredine,10.000 evra za svako novootvorenoradno mesto… FAS je oslobođenporeza na imovinu, poreza na dobit,kao i taksi prema lokalnoj samou−pravi, a jedno vreme država je čaksubvencionisala i prodaju „Fijato−vih“ automobila sa neverovatnih3.000 evra po vozilu. A koliko jeSrbija profitirala od „posla veka“?Toliko da se proizvodnja i broj rad−nika smanjuju, izvoz opada, a odobećanog novog modela nemaništa, kaže profesor Savić i podsećada je nekadašnja „Zastava“, za raz−liku od „Fijata“, bila istinski pokre−tač razvoja srpske privrede vezujućiza sebe stotine kooperanata i deseti−ne hiljada radnika.

Kablova – na kilometre

Kad su videli kako „Fijat“ muzesrpski budžet, i drugi su postali ne−

zajažljivi. Za zapošljavanje 500 radnika u Pirotu francuskom„Mišelinu“ odobrena je subvencija od 60.000 evra, a kompa−niji MEI−TA za ulaganje u Bariču kod Obrenovca 30.000evra po radnom mestu. Da bi se ovaj novac vratio državikroz uplate poreza i doprinosa na plate, pod pretpostavkomda one iznose 300–400 evra, potrebno je više od 20 godina.Bugarska firma „Kalinel“, koja je oktobra 2016. potpisalaugovor o preuzimanju vranjske fabrike čarapa „Kobos“, zazapošljavanje 250 radnika uzela je od države subvenciju od750.000 evra (50.000 evra po radniku), ali je samo godinudana nakon početka rada zatvorila fabriku, odnela mašine, a103 radnika poslala na ulicu. U Vranju je bilo skandala i zavreme prethodne vlasti kada je britansko−kiparski državlja−nin, izvesni Savas Janis, potpisao ugovor sa SIEPA na iznosod šest miliona evra, uz obavezu da zaposli 3.000 radnika(20.000 evra po radniku), ali je pobegao bez traga čim je pri−mio prvu polovinu subvencija od tri miliona evra. SIEPA da−nas više ne postoji, njena nekadašnja direktorka i bivša mi−nistarka za telekomunikacije u Vladi Mirka Cvetkovića Ja−sna Matić jedno je vreme provela u zatvoru, ali na kraju ni−kome dlaka s glave nije falila, samo je SIEPA promenila na−

ziv u Razvojna agencija Srbije (RAS), a naprednjačka vlastje politiku subvencionisanja stranih investitora nastavila davodi na još gori način od prethodne.

Tipičan primer je nerazumno subvencionisanje projekataulaganja u kablovsku industriju, granu koja ne zahteva nika−kva posebna ulaganja u opremu i koja počiva na nekvalifiko−vanoj, pretežno ženskoj radnoj snazi čije su plate jedva neštoveće od minimalne, najviše 200 evra. Otkad je Vučić na vla−sti, otvoren je čitav niz fabrika kablova – „Jura“, „Leoni“,PKC, „Delfi“, već pomenuti „Lir“, „Jazaki“, sve odreda fir−me u kojima radnici padaju u nesvest, nose pelene i doživlja−vaju razne druge torture. I sve to za platu od, na primer,19.000 dinara, koliko radnike plaća „Jazaki“, japanska kom−panija koje se, za subvencije od 12,5 miliona evra, obaveza−la da će do kraja 2019. u fabrici u Šapcu zaposliti 1.700 lju−di. Ali, gle čuda, ispostavilo se da Šapčani nisu preterano ras−položeni da rade za te pare, pa su menadžeri „Jazakija“, kakobi ispunili uslove za dobijanje subvencija, prinuđeni da u po−trazi za radnicima obilaze okolna sela i gradove, a došli su ina genijalnu ideju pa zaposlenima koji dovedu brata, sestru,tetku, teču itd. nude jednokratnu nagradu od 1.500 dinara!

U oceni svrsishodnosti ovakve politike stručnjaci nemajudileme. Fiskalni savet je javno upozorio Vladu da su efektisubvencionisanih investicija zanemarljivi, a da previsoki iz−nosi subvencija imaju i dodatni negativni efekat na budžetskideficit i javni dug. I u prošlogodišnjem izveštaju Svetske ban−ke ocenjeno je da „broj novih radnih mesta u Srbiji ne bi biodrastično manji i bez subvencija koje država daje investitori−ma“, odnosno, da je od ukupno otvorenih radnih mesta u pe−riodu od 2005. do 2016. najviše trećina otvorena zahvaljujućisubvencijama, a da bi ostatak bio otvoren i da su novci datiza subvencije potrošeni na pametniji način. Profesor ekono−mije dr Mihailo Crnobrnja smatra da je stvaranje ambijentaza investiranje od izuzetne važnosti, ali da je veliko pitanje dali država uopšte treba da se pojavljuje kao investitor.

„Da li je neko čuo da u zemljama koje su najjače u fudbalu,poput Britanije, Nemačke, Španije, država investira u izgradnjustadiona ili da je vlasnik takvih objekata? Takve investicije unacionalne stadione postoje samo u zemljama poput SeverneKoreje. Srbija treba da ulaže u infrastrukturu i u oblasti koje nedaju brzo materijalne efekte, ali se na duži rok svakako vraćaju,

poput nauke, kulture, obrazovanja, zdravstva... A miulažemo 150 miliona evra u stadion“, kaže Crnobrnja.

Ali Vučić nikoga ne sluša. Nema tog autoriteta ko−ji bi ga primorao da prizna da je, iako ni dobar danne ume da kaže a da ne pljune prethodnu vlast, izu−zev što je SIEPA promenila ime u RAS, praktičnopreuzeo celokupan aparat Mlađana Dinkića, učinivšiga još više ponižavajućim za zaposlene i još štetni−jim po državni budžet nego što je bio. Bez obzira nacenu, uslove rada, niske plate i ljudska prava, nematog zahteva stranaca koji ova vlast neće ispuniti sa−mo da bi se, prilikom potpisivanja ugovora i otvara−nja fabrika, promovisao njen lider i njegova država ukojoj, čim pogledate kroz prozor, shvatite da vam jebolje nego što vam je bilo ikada pre. Kad−tad takvaće politika biti nagrađena kao Dinkićevi „Ujedinjeniregioni Srbije“ na izborima 2014. godine.

Nisam siguran da se slažem sa tezom osličnosti Miloševića i Vučića. Tačno je dasu i Milošević i Vučić pre svega motivisa−

ni opstankom na vlasti, jer je prvi morao očekivatida će ga demokratizacija brzo skinuti sa vlasti, dokse drugi suočava sa privrednim, pre svega, neuspe−sima i može da očekuje smenu na nekim od pred−stojećih vanrednih ili redovnih izbora. Tako da jeposezanje za nacionalizmom i za ruskom podrškom

i jednome i drugome bi−lo politički korisno, ali,kao što sam rekao, izrazličitih razloga.

Takođe, Miloševićevnacionalizam bio jeosvajački, dok jeVučićev uglavnom de−magoški. Razlika je ta−kođe i u ruskoj politici.Milošević i ljudi okonjega očekivali su od−lučnu rusku podršku, ko−ja je izostala jer je Rusi−ji bila potrebna podrška

Evrope i Amerike da se stabilizuje i stoga je sa nji−ma bila u partnerskim odnosima. Vučić se nada ru−skoj podršci, ali ruska politika na Balkanu nije na−ročito uspešna. I to u državama i među narodimakoji su tradicionalno naklonjeni Rusiji – u Grčkoj,Bugarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori čak. To je takou nemaloj meri zbog toga što ruske vlasti nisuspremne, a nemaju ni sredstva, da preuzmu veću od−govornost na Balkanu. Pa podržavaju autokrate i si−rove nacionaliste čiji su politički dometi mali. Ne−spremnost na veću angažovanost izražava se u sta−vu da Rusija podržava Srbiju u onome čemu onateži, a kako su srpske mogućnosti veoma ogra−ničene, i ciljevi su takođe. Što, naravno, omoguća−va ruskim vlastima da se ne angažuju previše, osimna nekoj vrsti bratstva i jedinstva.

I u onome u čemu se čini da postoji sličnost njezapravo nema. Milošević je posle Dejtonskog spo−razuma, koji je bio izuzetno povoljan po njega, mo−gao da normalizujeodnose sa evropskimsilama i sa Ameri−kom, i da obezbedipolitičko rešenje ko−sovskog problema.On je precenio svojuulogu i uticaj, što jetakođe jednim de−lom posledica njego−vog agresivnog nacionalizma.

Vučić je u sasvim drugom položaju. To se videlopo reakciji na makedonske političke promene. On jesebe video kao sledeću metu, jer je u makedonskojdemokratizaciji slutio američke prste. Usled toga,on pribegava nacionalizmu koji ga potencijalno vo−di položaju u kojem se nalazi Dodik, a Srbija bi sepostepeno transformisala u neku verziju RepublikeSrpske. To je daleko od Miloševićevog viđenja i se−be i Srbije.

Konačno, kao i u vreme Miloševića posle 1995,opozicija greši zato što se žali na politiku Evropskeunije i Sjedinjenih Država. Oni posluju sa onim koje na vlasti. I kako ga politički i privredni neuspesibudu vodili većem oslanjanju na Rusiju, opozicijabi trebalo da pokaže sposobnost da preuzme obave−ze vladanja i partnerski odnos upravo prema Evropii Americi, čak nezavisno od svih nedoumica koje sekod njih javljaju kada je reč o Srbiji i Balkanu. Ta−kođe, nema potrebe dići ruke od Rusije. Od drugeRusije. Nije ova vlast zadnja reč Rusije.

STRANIH INVESTITORA

Kolu

mna

Piše: Vladimir Gligorov

�Miloševićev naci-onalizam bio jeosvajački, dok jeVučićev uglav-nom demagoški

MILOŠEVIĆ IVUČIĆ – RAZLIKA

Na evro investicija evro subvencija, plus nova hala

Shvativši da od srpske vlade mogu da traže šta hoće, pojediniinvestitori počeli su da je neviđeno ucenjuju. Tako je za osammiliona evra uloženih u otvaranje fabrike za kabliranje u Sme-derevu finska kompanija PKC ugovorila da joj država isplati 7,5miliona evra subvencija, a da Grad Smederevo za deset milio-na evra izgradi fabričku halu koja će po beneficiranim uslovi-ma biti izdata PKC-u u zakup. Finci su dobili sve što su tražili, za-posleni radnici platu u proseku oko 200 evra, a fakultetski obra-zovani nezaposleni Smederevci mogućnost obučavanja zaposlove nekvalifikovanih radnika, uz naknadu za vreme traja-nja kursa od 5.000 dinara mesečno.

Vučićeva „visoka tehnologija“Prilikom potpisivanja ugovora sa NCR-om, američkomglobalnom tehnološkom korporacijom koja u Srbiji imaNCR Servisni operativni centar, tadašnji premijer Aleksan-dar Vučić istakao je da se radi o visokotehnološkoj investi-ciji koja će uposliti mlade visokoobrazovane ljude. I ovuinvesticiju država je subvencionisala sa 10.000 evra poradnom mestu, uz obrazloženje da se investira u novetehnologije. Ispostavilo se, međutim, da su u pitanjuobični kol-centri, gde veliki broj operatora odgovara napozive stranaka iz Amerike, a visoku tehnologiju čineračunarski terminali i telefoni na koje se odazivaju radnici.

od Dinkića

8 GRAD NA DLANUBeogradski glas, 24. januar 2018.

vremeplov

Nekom Zemun, nekom Munze, a nekom propagandaZemun je posle više decenija počeo da se razvija, rekao je Siniša Ma−li, gradonačelnik Beograda, u predizbornoj poseti Batajnici i Gor−njem gradu. Asfaltirali smo 163 ulice, uradili fasade u Gospodskojulici, pešačku zonu u centru, a uskoro započinjemo novu kanalizaci−onu mrežu u Batajnici, sanaciju vodovodne mreže u Gornjem gradu,izgradnju kluba penzionera i rekonstrukciju ambulante u Batajnici.

Predizborna propaganda na stranu, drago nam je što je Beogradnajzad počeo da razvija opštinu koja mu se pridružila pre 84 godine.Bilo je krajnje vreme. Krajnje vreme da ostvarimo čuvenu parolu odpre 30 godina – munze konze. Izvinjavamo se Zemuncima – MunzeKonze.

Blago nama – spasioci stižu 2050.

Potpredsednik Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova NebojšaStefanović obišao je prošle nedelje polaznike prve klase osnovneobuke pripadnika vatrogasno−spasilačkih jedinica i tom prilikom na−javio da će MUP zaposliti još 150 vatrogasaca−spasilaca. Polaznici suvaljda onih sto vatrogasaca zaposlenih lane? Srbiji inače nedostaje

četiri hiljade vatrogasaca! I to je podatak koji stručnja−ci potežu sedam−osam godina!

O neodgovornosti države prema vatrogasnoj službigovori i podatak da se na gašenje požara ide vozilimau proseku starim 28 godina, a u upotrebi su i vozila sta−ra 40 godina. Jesmo, doduše, pre tri godine od RuskeFederacije dobili 14 vatrogasnih vozila vrednih 9,2 mi−liona dolara, ali ona čame u depoima jer država nijeplatila osiguranje za njih!

U glavnom gradu prilike nisu ni za dlaku bolje od si−tuacije na čitavoj teritoriji za koju je Stefanović nad−ležan. U Beogradu se svake godine dogodi u proseku4.500 požara i eksplozija, u kojima strada do 10 ljudi,a stotinak se povredi. Grad ima nešto više od 600 va−trogasaca, a potrebno mu je 1.700! U tih 600 ulaze iljudi preuzeti 2011. godine iz Ministarstava odbrane iživotne sredine, a to nisu obučeni vatrogasci već admi−

nistrativni radnici. Ovim tempom će nadležno ministarstvo popuniti brigade do 2050.

godine!, a u međuvremenu kom obojci, kom opanci.

Još jedna divlja deponija uObrenovcu

Otkrivena je nova divlja deponija u opštini Obrenovac, ovoga putau naselju Skela, objavio je predsednik te opštine Miroslav Čučkovićna svom „Tviter“ nalogu. „Nešto najgore što sam dosad video!Obećavam da ćemo sve očistiti, ali i da će ovaj rejon biti pod strogimnadzorom“, kaže prvi čovek Obrenovca.

U poslednjih mesec dana u opštini Obrenovac otkriveno je oko 60tona! kancerogenog i otrovnog otpada zakopanog na tri lokacije. Pr−va burad i cisterne otkopani su u Vukićevici, naselju uzvodno od Ob−renovca, na pet−šest kilometara od Save. Naredno otkriće bilo je uVelikom polju, a to je predgrađe Obrenovca, od Save ga deli manjeod pet kilometara. Skela je naselje na pet−šest kilometara uzvodno odObrenovca na samoj obali reke.

Znamo zasad da je otpad zakopavan i pre i posle velike poplave2014, kada su sve pomenute lokacije bile pod vodom. Podzemne vo−de u tom kraju inače rade non−stop. Zato je zdravo posumnjati kadvam kažu da je ekološka katastrofa izbegnuta.

Kopa se, buši, gradi„Jedan prilog za proučavanje srpskog nacional−

nog karaktera“ (1958)

Koliko je potrebno pored nacionalnog i poli−tičkog obrasca imati i jedan kulturni obra−zac, videlo se između dva rata... Izgledalo

je da u toj nestašici nacionalnih i političkih idealasvak ima da gleda samo svoja posla. To je u stvariznačilo da svaki može da pusti da ga njegov privat−ni egoizam vodi. I naravno javna svest stala je daslabi, i znaci kvareži naravi stali da se javljaju. U teznake spada i pojava poluintelektualca koji se u svevećem broju sretao u javnom životu.

Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i naji−zrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek kojiuredno, pa čak možda i s vrlo dobrim uspehomsvršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja imoralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilousled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mah−na školskog sistema, on nije dobio podstreka za du−hovno samorazvijanje. On sve ceni prema tome ko−liko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u„čaršijskom“ smislu, dakle, sasvim materijalistički.

S ostalim duhovnimvrednostima odbacuje imoralnu disciplinu, ali nesasvim, jer prekršaji tediscipline povlače kri−vičnu odgovornost. Ipak iu moralnom, kao i u kul−turnom pogledu, on je uosnovi ostao primitivac.

Neomekšan kulturoma sa olabavelom moral−

nom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Škol−ska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dalamu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. Udruštvenoj utakmici taj diplomirani primitivac borise bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samosvoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskujesuparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bićanego materijalne prepone. On je dobar „laktaš“ – iz−raz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovre−meno s pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila političkaambicija, i da je postao ministar. Taj položaj mo−gao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmogla−vu jagmu, i zato će smatrati da je sada to nešto „nje−govo“. Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gle−daće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupci−onaš“ ali neće biti sasvim svestan toga fakta: tolikoće mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedanpoluintelektualac, kad je čuo da se govori o njego−voj ostavci, rekao je: „Ko je lud da se odvaja od pu−nog čanka?!“ Njemu je izgledalo nepojmljivo da sečovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bibilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostanegladan. Politička ambicija jednog poluintelektualcaupravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tomeda se čovek kroz politiku obogati, i da na visokimpoložajima progospoduje. On ne zna ni za kakveviše i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac iz−bije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako jeon moralno zakržljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i po−luintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektu−alac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozici−onar. Poluintelektualac u takvom položaju tim jeopasniji što ne zna ni za kakve moralne obzire ko−ji bi njegovo ogorčenje ublažili. To nije slučajno dasu mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u ko−muniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojavakoja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturniobrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkogobrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj tadva obrasca stane slabiti, i – (2) da škola koja seograničava na davanje znanja, bez uporednog vas−pitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu ta−kvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Foto

: Em

il Č

onki

ć /

E st

ock

Age

ncy

Foto: Miloš Rafailović/ E stock Agency

O POLUINTELEKTUALCU Piše: Ružica Mevorah

SLOBODAN JOVANOVIĆ:

9Beogradski glas, 24. januar 2018.

Sreća! Radost!

„KraljevskiBeograd“

Eto nama i rojalista u borbiza mesta u Skupštini grada!Nosilac liste Pokreta obnoveKraljevine Srbije za SkupštinuBeograda Predrag Markovićizjavio je da se na političkuscenu Srbije vraća jer nije za−vršio „posao“ koji je započeou politici (kao jedan od osni−vača G17 plus?), a to je, kakonavodi, da Srbija obnovi svojemonarhističko uređenje.

Predrag Marković, istoričar i pisac, osnivač i vlasnikugledne izdavačke kuće „Stubovi kulture“ (1993−2013),predsednik Skupštine Srbije (2004−2007) i član Krunskogsaveta, dostavio je „Tanjugu“ za vikend saopštenje u ko−me kaže da građanima Beograda nudi da po prvi put posle73 godine mogu da glasaju i srcem i razumom, a za „kra−ljevski Beograd“.

Pokret obnove Kraljevine Srbije za Skupštinu Beogradabiće, kaže, zadovoljan rezultatom „koji će omogućiti da seBeograd odbrani, da odbrani svoj univerzitet i njegovuimovinu, da odbrani pravo da tokom obeležavanja 100 go−dina od pobede u Velikom ratu, umesto zelenih žirafa naTopčiderskoj zvezdi, podigne spomenik kralju PetruOslobodiocu i kralju Aleksandru Ujedinitelju“.

Neka, vala, i njih na listi. Neka, vala, cveta i nama hiljaducvetova! Ne, čekajte, to ne! To je iz one druge političke bašte.

Sreća! Radost! Tuneli, mostovi...

Pre neki dan je, prema najavi Gorana Vesića, gradskogmenadžera, potpisan ugovor sa Saobraćajnim institutom CIPza izradu projekta novog mosta koji treba da bude izgrađen

na mestu Starog savskog mosta, poznatog i kao tramvajskimost. Vrednost projekta je 58 miliona dinara, a rok zanjegov završetak je novembar 2018, kad će biti raspisantender za izvođača radova, planiranih da krenu u prvojpolovini 2019. Taj novi biće nikad lepši i veći, a stari će,kaže Vesić, reparirati i premestiti na neku drugu lokaciju,gde će biti u službi pešaka i biciklista.

Zašto prosto, kad može komplikovano, zašto jeftino,kad može skupo? Pa, jasno je zašto. Može im se. Akonešto ne uradimo 4. marta na izborima.

Ova dragocena PP najava gradskog menadžera otkrilanam je ne samo mostograditeljske PP planove ove vlastiveć i nove detalje glede kopanja tunela. Sa izgradnjomnovog mosta povezana je, reče Vesić, izgradnja tunela odautobuske stanice do Pančevačkog mosta, čija će okvirnacena biti oko 110 miliona evra. Taj tunel će, kako je ista−kao, omogućiti da se koncentracija saobraćaja u centrugrada smanji za 14 odsto, posebno kad se ima u vidu daće protok saobraćaja na novom mostu biti veći nego naBrankovom.

Aha! Jedan tunel kopamo za metro od Makiškog poljado Pančevačkog mosta, a drugi kopamo od Beograda navodi do Pančevačkog mosta.

Ono – sreća, radost iz naslova odnosi se na vode Savei Dunava, Bare Venecije i ostale potoke koje ćemo otkri−ti tokom novih graditeljskih poduhvata.

– propagandnoISTRAŽIVANJE: ŠTA MUČI STARIJE

NOVOBEOGRAĐANE

NAJTEŽE SU BOLEST I SAMOĆA

Piše: Radenka Marković

Samoća, loše zdravstveno stanje i materijalna oskudica najveći suproblemi sa kojima se suočavaju stariji Novobeograđani, pokazaloje istraživanje koje je među ovom populacijom uradilo Udruženje

građana „Snaga prijateljstva – Amity“. A ima ih dosta jer, prema popisu iz2011. godine, od oko 212.000 stanovnika, koliko je tada imao Novi Beo−grad, starijih je bilo 38.000, što je više od ukupnog broja stanovnika u 110drugih opština u Srbiji pojedinačno.

Međutim, kako navodi Nadežda Satarić, predsednica Upravnog odborapomenutog udruženja, skoro polovina njih živi u staračkim domaćinstvi−ma, dakle domaćinstvima gde su svi članovi stariji od 65 godina, a najvišeih živi sasvim samo. Žene mnogo češće nego muškarci, pa ih je među sa−mačkim domaćinstvima čak 80 odsto. One su, ističe naša sagovornica,mnogo zastupljenije i među starima koji žive sa malom porodičnom pen−zijom. Tako je u grupi stanovnika iz domaćinstava koja mesečno primajumanje od 15.000 dinara bilo 92 odsto žena.

– Veoma je teško i starima koji nemaju nikoga od srodnika, a takvih jeprema našem istraživanju oko sedam odsto. Oni su obično i veoma stari,zašli su u drugu polovinu devete decenije, što znači da im je samim timsvakodnevno funkcionisanje veoma otežano. Veći broj gerontodomaćicasvakako bi olakšao život starih kojima nema ko da pomogne. To je potvr−dilo i naše istraživanje jer je skoro svaki deseti ispitanik rekao da bi mudobrodošla pomoć gerontodomaćice – objašnjava Nadežda Satarić i doda−je da ovu pomoć inače koristi manje od jedan odsto starijih ljudi.

Najveća prepreka sa kojom se stariji suočavaju u svakodnevnom funkcio−nisanju jeste održavanje higijene stana, a zatim kretanje po gradu. Obavljanjesvakodnevnih kućnih poslova, odnosno pranje, čišćenje, peglanje, kao pro−blem je navelo 37 odsto ispitanika, dok je svaki četvrti rekao da mu je pro−blematično da ode kod le−kara, obavi kupovinu, platiračune. U slučaju da im jeza obavljanje neke od sva−kodnevnih aktivnosti po−trebna pomoć većina seoslanja na člana porodice.

Među starijima je veo−ma visok procenat, 83 od−sto, onih koji boluju odjedne ili više hroničnihbolesti. I ovde je porazni−je stanje među ženama,budući da je njih čak 85odsto reklo da ima nekuod hroničnih bolesti, dokje kod muškaraca proce−nat nešto manji – 79.Inače, među hroničnimbolestima najzastupljenijesu kardiovaskularne bole−sti i bolesti lokomotornogsistema. Zanimljiv je i po−datak da su hronična obo−ljenja češća kod ljudi samanjim primanjima.

Mnogi su kao problem naveli zakazivanje pregleda kod lekara, jer čestonema slobodnih termina, zbog čega oni koji imaju pare idu kod privatnoglekara, a oni koji nemaju neretko i odustaju od pregleda.

Samoća je ipak gorući problem starih. Osećaj samoće najizraženiji je uvišespratnicama, gde je i otuđenost stanara najveća. Još kada su liftovi ukvaru, a to nije retkost, praktično ne mogu ni da izađu iz zgrade.

– Nekada ni njihova deca, iako žive u Beogradu, nemaju dovoljno ni vre−mena ni strpljenja za svoje roditelje. Pozovu ih telefonom, pitaju kako su iveruju da je to dovoljno. Kada smo o tome razgovarali sa starijima, oni suna bezbroj načina pravdali svoju decu i druge članove porodice. Ne samoda im ne zameraju na nebrizi već se brinu što im deca ili rade po ceo danili su ostala bez posla. Brinu se i za unuke koji, uprkos završenim školama,a često i fakultetima, ne uspevaju da se izbore ni za prvu šansu za posao.

Dosta starijih ne zna ni da u gradu postoje brojni dnevni centri i klubo−vi gde mogu da se druže i zanimaju, pa bi, prema rečima naše sagovorni−ce, informisanje ove populacije o takvim mestima, te o drugim načinimadruštvene podrške, trebalo da se popravi. Valjalo bi, dodaje ona, podstica−ti volontiranje i susedsku solidarnost, razvijati nove i unapređivati posto−jeće servise za starije u lokalnim zajednicama.

Više klupa na Savskom keju

Iako na prvi pogled Novi Beograd izgleda kaodobro mesto za život najstarijih, i to zbog ravnekonfiguracije terena, dobre putne infrastrukture,širokih bulevara, dostupnosti zdravstvenih usta-nova, trgovina, zelenih površina, u svakodnevicinajstarijih i nije baš sve tako idilično. Zato što, ka-ko su sami rekli, neke javne ustanove i popriličanbroj stambenih zgrada fizički su nepristupačneza osobe sa invaliditetom, zeleno svetlo zapešake na nekim semaforima, kao što je onajkod hotela „Jugoslavija“, traje kratko pa teškostignu da bezbedno pređu ulicu.Stariji žitelji mesne zajednice Ledine požalili su seda se osećaju kao građani drugog reda na No-vom Beogradu. I to zato što je često pritisak vo-de slab, pa ne mogu da se okupaju ni dauključe veš-mašinu.Stariji Novobeograđani voleli bi da ima više dr-venih klupa za sedenje na Savskom keju i da ublokovskim parkovima ima više sadržaja za sta-rije. Fitnes sprave, kažu, postoje samo pored Sa-ve, ali od ukupno 13 postavljenih dve nikada ni-su radile. Naveli su i to da s prvom poplavom tesprave budu pod vodom.

� Hronična oboljenja češća su kodljudi sa manjim primanjima

10 GRAD NA DLANUBeogradski glas, 24. januar 2018.

PREDNOSTI I MANE KOMPJUTERSKOG ZAKAZIVANJA

Piše: Radenka Markovićfoto: Xxxxx Xxxxx

Uvođenje elektronskog zakazivanja pregleda i elek−tronskih recepata za lekove donelo je izvesneolakšice pacijentima, jer oni to više ne moraju da ra−

de sami telefonom, već im izabrani lekar u sistemu zakaziva−nja pronalazi prvi slobodan termin i zakazuje pregled. Paci−jentima je ovo na kraju krajeva komfornije i zato što za razli−ku od ranije ne moraju da čuvaju i nose nikakav papir odno−sno uput sa sobom. Dovoljno je da sebi negde pribeleže kadaimaju zakazan termin i da se u to vreme pojave kod lekara.

Šta ako nema termina

A što se tiče uvođenja elektron−skih recepata, mnogi hronični paci−jenti su ovu novinu doživeli solakšanjem jer, kako kažu, višeneće morati da zakazuju odlazakkod lekara i čekaju u čekaonicamasamo da bi im se propisala terapija.Sada je dovoljno da odu do apotekei uzmu lekove.

Međutim, i jedna i druga elektronska olakšica imaju isvoju lošu stranu. Govoreći o problemima u funkcionisanjuelektronskog zakazivanja pregleda, prim. dr Nevenka Di−mitrijević, specijalista opšte medicine i portparol Sekcijeopšte medicine Srpskog lekarskog društva, kaže da sedešava da su izabrani lekari nekada prinuđeni da po dva, triputa šalju pacijenta na isti pregled, a on da se šeta od leka−ra do lekara.

– To se događa kad postoji potreba da pacijenta koji nam

je došao uputimo na neku specijalističku kliniku na pre−gled, a u tom trenutku nema termina ni za jednog doktorana klinici. Pacijent tada ima pravo da dobije uput bez ter−mina, i to u istom tom programu koji se zove „Moj dok−tor“, ali nema vreme u koje je njegov pregled zakazan. Iza−brani lekar je u takvim situacijama dužan da napiše obra−zloženje zašto mu je dao uput bez termina. Međutim, kadapacijent sa takvim uputom dođe na kliniku, najčešće ga i neprime na pregled. Na šalteru mu kažu da mora imati zaka−zan pregled, iako dobro znaju da je ovakvo davanje uputasasvim u redu i da uput važi 30 dana – kaže doktorka.

Tada pacijenta iz klinike vraćaju izabranom lekaru damu zakaže termin, iako termine sami nisu istakli, zbog

čega im je pacijent i upućen beznavedenog tačnog vremena pre−gleda.

− Kada se pacijent vrati i kažeda su odbili da ga pregledaju,izabrani lekar u programu vidida ili nema istaknutih terminaili da su svi popunjeni. Nekadase desi da u međuvremenu, dok

se pacijent vrati sa klinike kod izabranog lekara, na kliniciistaknu termine pa mu izabrani lekar daje novi uput. Topredstavlja veliko maltretiranje za pacijenta ali i problemza lekara, jer se svako davanje uputa knjiži a preterani brojdatih uputa nije baš poželjan – objašnjava prim. dr Neven−ka Dimitrijević.

Prema njenim rečima, čeka se najmanje mesec do dva dabi se zakazao pregled kod specijaliste, čak i u domu zdravlja,jer kako navodi, svi obično istaknu termine između prvog idesetog u mesecu, pa ko od izabranih lekara uklopi svoje pa−

Elektronsko šetanje

�Zdravstvo je digitalizovano ali lekari još moraju da vode dvostruku evidenciju

KAKO SU PSI POSTALIDŽUKELE

Grad Vršac je još 2008. godine sredstvima EU, uz sop−stveno učešće, izgradio objekat za sakupljanje živo−tinjskog otpada sa vozilom, po domaćim i EU propi−

sima, prvi takav u Srbiji. Javno komunalno preduzeće „Drugioktobar“ dovozilo je leševe životinja u ovaj objekat, čuvalo ihrashlađene nekoliko dana, dok se ne nakupi određena ko−ličina, a zatim su ih prevozili na tretman u neku od kafilerija.I to je tako radilo godinama.

A onda je, bez posebno vidljivog i razumljivog razloga,Skupština grada 26. decembra 2017. godine odlučila da izosnivačkog akta „Drugog oktobra“ izuzme ovu delatnost.Prvo je mesec dana ranije sa dnevnog reda sednice skinutaodluka u kojoj je navedeno da JKP nije osposobljeno za ovudelatnost, bez objašnjenja o kakvim nedostacima se radi, aliuz sugestiju za rešavanje kroz javno−privatno partnerstvo.Na sledećoj sednici je Skupština grada usvojila odluku, ali jeiz obrazloženja izostavljen deo o nesposobnosti JKP i part−nerstvu sa privatnom firmom. Obrazlažući odluku, grado−načelnica Dragana Mitrović je samouvereno više puta pono−vila da komunalno „nema rešenje Ministarstva“ i „ne ispu−njava sve zakonom propisane uslove“ da sakuplja životinj−ske leševe. Slagala je a da nije ni trepnula. I nije joj prvi put.

Uprava za veterinu Ministarstva poljoprivrede, na zahtevOpštinskog veća Vršac, izdala je rešenje o ispunjenosti svihuslova objekta za sakupljanje leševa životinja još u martu2008. godine. Komunalno preduzeće, koje je preuzelo objekat,u januaru 2016. godine obratilo se istoj upravi sa zahtevom zaizdavanje istog rešenja, koje glasi na to preduzeće. Uprava zaveterinu je rešenjem od 7. marta 2016. potvrdila ispunjenjesvih propisanih uslova. Dakle, JKP „Drugi oktobar“ IMA SVEZAKONOM PROPISANE USLOVE za obavljanje ove delat−nosti. Da li je gradonačelnica slagala iz blaženog neznanja, ilizato što joj se može zbog nepostojanja medija koji će ovečinjenice preneti, ostalo je nevažno.

Firma koja će umesto „Drugog oktobra“ raditi ovaj posaoizabrana je par nedelja pre odluke Skupštine, što je posebnozanimljivo. Javna nabavka objavljena je na sajtu grada 28. no−vembra, a već sutradan je stigla prva i jedina ponuda firme„Ekovet plus“ iz Novog Sada, koja je u Vrbasu izgradila spa−lionicu za leševe životinja. Ponuda je bila u vrednosti od4.780.000 dinara bez PDV−a.

Umesto da Javno komunalno sakuplja leševe životinja uVršcu i susednim opštinama, kako je godinama činilo, sada ćeto da radi privatna firma koja upravlja spalionicom u Vrbasu.Kako će to da se izvede? Da li će za svaku uginulu životinjupo vršačkim selima da dođe neko iz Vrbasa? Ili će se an−gažovati lokalni podizvođač? Možda baš „Drugi oktobar“?Zašto se posle toliko godina kvari trajno i ekonomski opravda−no rešenje i pravi kratkoročna skupa improvizacija? Zašto je tovažno sprovesti, toliko da se pristaje i na lupetanje sa skupštin−ske govornice i otvoreno laganje javnosti?

U pitanju je sinhronizovana akcija za izvlačenje novca izlokalnih budžeta. Spalionica u Vrbasu je od Ministarstvadobila uslove pre no što je i izgrađena. Za manje od mesecdana su u 16 opština Vojvodine sprovedene javne nabavkeza usluge sakupljanja leševa životinja. Svuda je jedini po−nuđač bila ista firma sa spalionicom u Vrbasu. Svuda su za−ključeni kratkoročni ugovori na četiri meseca, ukupno vred−ni 62 miliona dinara. To je višestruko više nego što su dosada opštine godišnje izdvajale za istu uslugu prema kafile−rijama. Tragovi ove korupcije vode u sam vrh SNS−a, očemu su mediji već pisali.

Vršac je pitanje sakupljanja animalnog otpada imaorešeno bolje nego što to može da uradi firma iz Vrbasa, bo−lje nego što je to uradila bilo koja druga opština u Srbiji. Alilokalni poslušnici spremni su da interes grada kojim upra−vljaju podrede ličnom i partijskom interesu.

11Beogradski glas, 24. januar 2018.

I IZDAVANJA RECEPATA

cijente − uklopi, a ko ne uspe, mora da čeka sledeći mesec jer je posledesetog u mesecu veoma teško naći slobodne termine za preglede.

S receptima bolji rezultatDruga elektronska novina, izdavanje elektronskih recepata za lekove

počela je da se primenjuje krajem oktobra prošle godine. Najviše su jojse obradovali hronični pacijenti, dakle oni koji stalno koriste lekove, jerće ređe ići kod lekara za propisivanje terapije. Ranije su uglavnom mo−rali ići svakog meseca a sada više ne. Koliko često sada moraju da idu,zavisi od terapije koju primaju s tim što je šest meseci najduži period nakoji se neka terapija može propisati. Propisana terapija se elektronskiunosi u kompjuter, a recept se prosleđuje svim državnim apotekama kaoi privatnim sa kojima Republički fond za zdravstveno osiguranje imaugovore. Na osnovu tog recepta pacijent sa zdravstvenom karticom uapoteci podiže lek a kad istekne period za koji mu je lek propisan, ide po−novo kod izabranog lekara na propisivanje terapije. U slučaju pogoršan−ja zdravstvenog stanja pacijent ne mora da čeka da prođe taj propisaniperiod da bi tražio promenu terapije već to može da uradi odmah.

Osim pacijenata koji su puni reči hvale za ovu novost i zdravstvenevlasti je smatraju dobrom, pošto će, kako kažu, lekari biti rasterećeni bi−rokratije odnosno čestog propisivanja lekova hroničnim bolesnicima imoći će više da se posvete drugim pacijentima.

Međutim, kako ukazuje naša sagovornica, ovakvi stavovi sobom nosei određenu zamku za hronične bolesnike koji tako mogu previše da seopuste i zanemare kontrolu svog zdravlja.

– Dolazak kod lekara i kontrolu sopstvenog zdravlja ne treba doživlja−vati kao opterećenje. Kod mnogih hroničnih bolesti terapija nije uvekista, menja se zavisno od stanja pacijenta, spoljašnjih faktora, pa je po−vremeno potrebno uraditi neki pregled, izmeriti krvni pritisak, uraditi la−boratorijske analize. Za praćenje i održavanje zdravlja nije dovoljno doćidva puta kod lekara da propiše terapiju. Zato se bojim da se ova olakši−ca ne okrene protiv njih – kaže prim. dr Nevenka Dimitrijević.

pacijenata „Srbija – raj sirotinje“ naslov je knjige engleskog nov−inara Herberta Vivijena, nastale nakon njegovogboravka u Beogradu 1896. godine. Specijalni dopisnik„Morning presa“ i „Dejli ekspresa“, Herbert je oličen−je stranog dopisnika kakav nam je i danas potreban –on se ovde apsolutno dobro osećao, pa je to svojeraspoloženje izražavao tako što je sve viđeno u Srbijiopisivao uz veliku naklonost. To se već vidi i iz naslo−va putopisa, jer je život u oskudici i na repu Evropesvrstavao u nešto jako romantično. Vrhunac je opisšetnje Kalemegdanom:

„Nađete se naširokom prostoru zaparade. Sa leve stranesu kafane za vojnike imirisavi vrtovi, gdebodri zatvorenicizveckaju svojimlakim okovima dokzalivaju travnjake.“

Eh, da nam sesada nađe neki takav,pa da nas ne opisuju

kao „rogate i zubate“, već suptilnije. Recimo, da pod−nevna impresija sa beogradskih ulica bude: ... aživopisni grozdovi razdraganih, neustrašivihBeograđana lepršaju na vratima autobusa, dragoceniholdtajmera sačuvanih nesebičnim zalaganjem vlasti!Ili politička hronika: ... Srbi su duboko, sudbinski,vezani za svoju vlast, tako da više puta dnevnozapadaju u vrlo emotivna duševna stanja, prisećajućise čak i čitave familije vodećih političara!

Međutim, retko nas snađe sreća poput Vivijena ili,recimo, Gustava Raša, koji je Beograd nazvao„Svetionik istoka“. Mnogo su nam češći gosti koji nasvide gore čak i od one predstave koju o nama samimazadobijamo u časovima depresije.

Takav je bio i Žozef Renak, francuski političar ipublicista, koji je ovim krajevima putovao sedamde−setih godina prošlog veka, opisavši potom utiske uknjizi „Putovanje na istok“. Žiteljima današnjegZemuna, ponosnim na baroknu istoriju i specifičnukulturu svoga mesta, preporučujemo da preskočeopis koji sledi:

„Vi znate da ja nisam od onih romantičara kojibedu krste poetičnim imenom čim ona nije francus−ka. Reći ću vam dakle bez okolišanja da nema goreselendre od Zemuna. Stanovništvo u ritama, ružno,poročna izgleda, odvratna mešavina onoga što jenajlenje u Mađarskoj, najneotesanije u Nemačkoj,najprljavije u Sremu, najpokvarenije u getu; kršnimomci zločinačka izgleda, starci u ranama, nagadeca, polunage žene, gadni psi, i sve to gmiže, dreči,viče, urla, svađa se, valja po prašini, nasrće namene, nudi mi usluge, hoće da mi ponese neko šal,neko suncobran, neko ručnu torbu, grdeći me štouporno odbijam njihovu pomoć... Sam grad je – onošto sam od njega video – u savršenom skladu sastanovništvom: ništa bednije od toga! Ukrcao samse na brzu ruku, i sa kakvim sam zadovoljstvomposmatrao, u pravcu Beograda, beli grad...“

Ali to da je „sreća lepa samo dok se čeka“ otkrivenoje još pre poezije Desanke Maksimović. Zato Renaknije bio ništa nežniji ni prema Beogradu:

„Knežev konak je velika seljačka kuća koju jesagradio neki prozaičan bakalin. Crkve ne zaostajumnogo za njim. Kalemegdan, uprkos svom istori−jskom i čudnom imenu, nije ništa drugo do običanskver jedva uočljiv. Popeo sam se u tvrđavu, prešaopreko njenih zidina sa zupčastim starim bedemima odopeke, prošao njenim veličanstvenim dvorištimaobraslim u travu, otišao na terasu koja se nadnela nad

rekom. Oh, kako se Zemun, tamo, veličanstveno blis−tao na suncu!“

U Renakovom putovanju na istok ovaj naš kraj je,očigledno, predstavljao granicu Evrope i prvi susret sistočnjačkim fatamorganama. Okrivljavao je sebezbog površnog podleganja njihovim čarima, ne zna−jući da ni lokalno stanovništva nije ništa više imunona različite fatamorgane. U stvari, posebno je osetlji−vo na one političke, verbalno dočarane...

Kad smo već kod Srba i politike – zanimljiva jeRenakova primedba koja se, uz razumljive istorijskevarijacije, odnosi na vekovno raspoloženje ovdašnjegnaroda:

„Ovi jadni Srbi su kivni na ceo svet: na Austrijancekoji ih ugrožavaju u Bosni; na Ruse koji ih podržavajupreko Bugarske; na Turke koji su ih tukli; na diplo−mate Berlinskog kongresa koji su im priredili osrednjidoček, a naročito na sebe same zbog toga što su nes−motreno potpalili bure baruta.“

Gde nas nađe! I to pre 120 godina! I još nam laskada smo potpaljivači, a mi u uverenju da vekovimavelikima služimo samo za potpalu!

Teško je biti stranac u zemlji gde se otvorenost sma−tra neprijatnim fenomenom – zaključio je Luj Leže,francuski slavista, nakon višekratne posete Srbiji:

„Uloga stranca u ovim malim prestonicama mora dabude veoma oprezna. Ako dopusti sebi da ukaže nakakvu zloupotrebu, onda nikad nije siguran da on tone saopštava baš onome čija je ona maslo i od koje tajživi. Ako daje ocenu o nekom javnom radniku, ondamožda on to čini baš u prisustvu njegova sina ilisinovca. Najpametnije je, dakle, da pusti domaće dagovore, a on neka mudro ćuti.“

Mudar savet koji razni Gelbardi, Kinkeli iGonzalesi nikako nisu shvatali, nego samo pričali,pričali... Leže nastavlja:

„Međutim, ne bi trebalo da ova uzdržljivost ide takodaleko da čovek zaboravi stare prijatelje ili da seodrekne starih prijatelja koji imaju tu nesreću da danasbudu u opoziciji, a koji će sutra možda opet doći navlast.

Kolo od sreće uokoli,vrteći se ne prestaje; tko bi gori, eto ’e doli,a tko doli, gori ostaje.

Ko je ovo rekao? Srbin Gundulić, koji je aksiomunarodne mudrosti samo uobličio u lepe stihove.“

Nažalost – ova poslednja Ležeova impresija je, odmnogih, jedina neprimenljiva na današnjicu...Dotično kolo se na ovim prostorima zaustavilo jošpre tričetvrt veka. Beznadežno zarđalo, ponekad semalo mrdne, uz veliku škripu i muku retkih ličnostikojima je stalo i koje su sposobne da ga pokrenu, aonda se odmah nađu odvažni da gurnu nogu međupaoke i ponovo ga zaustave.

Okreni−obrni, Beograd se najbolje sporazumevao sgostima koji su dolazili iz prvog komšiluka. AntunGustav Matoš je, krajem prošlog veka, sedeći uMinhenu patio za furunom kod „Dardanela“, zaćevapčićima i bozom, opraštajući se čak i sa bubašv−abama:

„Zbogom, oj tatabići, svjedoci mojih noćnijehsnova...

Zbogom ostajte i vi, bezimeni moji biogradski ’kri−tičari’! Jedite i gojite se, jer bi inače mnogoga od vasšuplja glava mogla odnijeti u modri etar...

Velikodušnost ima, ali zloba odista nema granica, ateško katkad onima koji su toliko glupi te se usuđujuimati duha!“

Beogradska čaršija pre sto godina. A danas?(„Čekajući Spasovdan“, 2005)

� Padanja sistema nije retkost jer je veomaopterećen. U tom slučaju čekaju i lekar i pacijent

SRBIJA – RAJ SIROTINJE

kolu

mna

Piše: Aleksandar Crkvenjakov

12 DRUŠTVOBeogradski glas, 24. januar 2018.

Razgovarala & foto: Hana Adrović

Skuvajte sebi čaj i nastavite sa čita−njem. Slobodno neka čaj bude vrućjer je takav i intervju. Kakav inter−

vju, takva i sagovornica. U pitanju je Iva−na Rašić, u narodu poznata kao Sajsi MC.

Ivanu sam ugostila u prvoj epizodi emi−sije „Nešto drugačije“ i nije krila radostzbog činjenice da mi je prva. Nisam ni ja,jer žena čija karijera u rep muzici, gde presvega dominira testosteron, traje duže od15 godina, zaslužuje da skine mrak ovojemisiji na „Jutjubu“.

Razgovarale smo o politici, što je zaSajsi MC dobro poznat teren budući da jediplomirala na Fakultetu političkih nau−ka. Skoro sam saznala da je pesma „Ma−ma“, kojom je Sajsi stekla ogromnu po−pularnost, u stvari politička pesma i dagovori o odnosu moći u svetu kroz odnosdve devojčice u školi, pa smo razgovara−le i o odnosu moći u svetu. Ali i odnosumoći u Srbiji.

(Napomena: razgovor je snimljen uoktobru 2017, ali to fakat ne menja nje−govu relevantnost jer su u Srbiji temevazda iste.)

Kako se informišeš, da li čitaš novine?– Gledam da se ne informišem. Imam taj

luksuz da ne moram da znam šta se deša−va. „Vreme zabave“ više ne izlazi, tako dani ja više ne kupujem novine i ne čitam ih.

Prelistaćemo zajedno dnevnu štampu. Nedavno jeVladimir Putin proslavio 65. rođendan, pišu novine.Mnogi su mu čestitali, među njima i Aleksandar Vučić,koji je trenutno predsednik Srbije.

– Ja mislim da je on i dalje premijer. I predsednik. I svojasekretarica. I svoja žena sebi. I svoja ljubavnica sebi. Neznam šta je on u horoskopu, ali Vladimir Putin je Vaga. Jasam Vaga i mogu da kažem da je on jedna „podivljala Vaga“.

Podivljala Vaga? Podivljalu Vagu zamišljam kao ne−ku Vagu koja trči po ulici...

– Da. Trči i divlja, i usput ubijaljude. Možda neke novinare.

Piše u jednom dnevnom listu„Pop krao iz kase za siromašne,godišnje nestajalo i do 750.000 evra“.

– Za 750.000 evra bi mogla da se izgradi cela Srbija po−novo. Da je srušimo i izgradimo je ponovo.

Evo primera radi – kićenje Beograda je koštalo 175 mi−liona. Dinara naravno.

– Ja nemam kapaciteta da shvatim koliko je to puno nov−ca i čak ne mogu ni da krenem da pričam koliko je to ogav−no. Većina ljudi koja živi u Beogradu ne zna koliko je osta−tak Srbije u mraku i koliko je siromašan i šta su sve moglida urade za neke druge gradove u Srbiji ovim novcem kojisu uložili u kićenje prestonice. Recimo Bor, Majdanpek,

Sombor, Kruševac. Beograd je samo našminkan i jednakosiromašan. Koncentracija moći i para je u rukama malogbroja ljudi, ovo sve ostalo je devastirano.

Ti si završila smer Međunarodni odnosi na Fakultetupolitičkih nauka, otuda i pitanje u vezi s tim. Piše u jednomdnevnom listu „Odložena poseta predsednika Srbije Hr−vatskoj“. Jezikom dejtovanja „Vučić otkačio Kolindu:Neću tako skoro u Zagreb“.

– Da sam ja na njenom mestu, ne bi on više provirio kodmene. Osvetoljubiva sam do imbecilnosti,pa izgleda da ne bih bila dobra predsednicaHrvatske. Ali možda bih mogla da budempredsednica Srbije. Zvala bih se Putina. Li−tlle Putina.

Tvitovala si pre izvesnog vremena „Verovatno mi je ma−li“. Na šta si mislila?

– Tako je. Taj tvit je u vezi sa izjavom Siniše Malogkoji je rekao „Verovatno ću podneti ostavku“. To je jed−na besmislena rečenica koju ne možeš tek tako da izgo−varaš. Svi oni pričaju prilično besmislene rečenice u jav−nosti i za to ne postoje nikakve sankcije, a trebalo bi dapostoje.

(Ostatak intervjua možete pogledati na „Neštodrugačije“ „Jutjub“ kanalu, a sveprisutni smo nadruštvenim mrežama kao @nstdrgcj na „Fejsbuku“,„Tviteru“ i „Instagramu“. Do sledećeg ispijanja čaja!)

NEŠTO DRUGAČIJE SA SAJSI MC

PLATNI RAZREDINEPRAVEDNI I LOŠI

Zakon o zaposlenima u javnim službama naljutio je izabrinuo zaposlene u prosveti, zdravstvu, socijalnim,naučnim i kulturnim delatnostima. Jasna Janković,

predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, i ŽivoradMrkić iz Novog sindikata zdravstva bili su gosti emisije„Energija Sputnjika“, koju vodi Jelica Putniković.

Jasna Janković smatra da će opasnosti koje nosi zakon ozaposlenima u javnim službama isplivati na površinu kad budepočeo da se primenjuje, od 1. januara 2019. godine, ali da će tadabiti kasno. Ona, pre svega, misli da su prosveta i druge delatnostiizolovane i odvojene od drugog korpusa koji radi za državu, a kojisu povlašćeniji. „Država neće da se odrekne toga da u javnom pre−duzeću neko sa prvim ili trećim stepenom obrazovanja ima onolikokoliko imaju prosvetni radnici sa sedmim u osnovnoj i srednjojškoli“, napominje Jankovićeva i kaže da to traje već decenijama.

Njoj je žao što ljudi na vlasti govore neistine kad tvrde da ćezakon doneti kvalitet obrazovanja, jer ona smatra da se, akoneće biti ni povećanja ni smanjenja plate, ne može se govoriti okvalitetu rada.

Ona objašnjava da nisu problem samo platni razredi, nego isistem nagrađivanja u sprovođenju novog zakona, vrednovanjezalaganja i usavršavanje ljudi koji se bave obrazovanjem inaukom kao merljivost koja je u prosveti komplikovana.

„Rad nastavnika u gimnazijama, koji rade sa briljantnomdecom, koja osvajaju nagrade, razlikuje se od rada nastavnikakoji imaju slučajeve u kojima decu u petom razredu uče da čita−ju. Nastavnik nekada mora da bude i socijalni radnik, a nekadamora da bude i tetka, baba, majka“, objašnjava naša gošća.

Situacija u našem zdravstvu je toliko ozbiljna da preti da Srbijaostane bez kvalitetnog školovanog kadra zato što se njihov rad uSrbiji ne vrednuje, objašnjava Živorad Mrkić. „Taj proces jedobio razmere biblijskog egzodusa. Desetine, stotine, možda čaki do hiljadu visokospecijalizovanih lekara, medicinskih sestara izdravstvenih tehničara svake godine odlaze u Nemačku,Norvešku, Ujedinjene Arapske Emirate, Katar… Mnogenemačke privatne agencije za zapošljavanje imaju agente koji idupo bolnicama u Srbiji i vrbuju zdravstvene radnike“, kaže on.

Mrkić kaže da ovaj zakon više liči na leks specijalis i da munije jasno zašto su tim zakonom zaposleni u javnim službamaizopšteni i izvučeni pod svojevrsnu segregaciju. „Pravi se seg−regacija gde će svi ostali zaposleni da budu plaćeni na osnovuZakona o radu, a mi ćemo da budemo bukvalno diskriminisani.Ovaj zakon je jedan radno−pravni geto.“ On naglašava da neželi da zarade ostalih zaposlenih u Srbiji, pa i zaposlenih u javn−im preduzećima, budu umanjene, već da budu povećane zaradezaposlenih u zdravstvu.

Jasna Janković je zamerila državi što je blizu pola milionaljudi koji rade u ovim sektorima novim zakonom stavila unajsiromašniju kategoriju građana. Ona podseća da su štrajkom,koji je trajao skoro šest meseci, prvi u Srbiji bili za uvođenjeplatnih razreda, ali pravednih. Kaže da nisu znali da će se desi−ti da neki budu izopšteni iz konteksta.

Prema njenim rečima, Unija sindikata prosvetnih radnikaSrbije, kao i ostala tri reprezentativna sindikata, jesu radili naovom zakonu, ali koliko god su pokušavali da isprave nekestvari, one su ostale u njemu.

„Mi smo želeli pravedne platne razrede, ali ova država nemože nikako da se odrekne svojih ljubimaca“, tvrdiJankovićeva i dodaje da joj se čini da ovim zakonom utrčavamou neoliberalizam i da nekome to očigledno odgovara. „Znamoda neoliberalni koncept ne želi ništa što je nacionalno.Neoliberalni koncept ne zanima postojanje dobrog obrazovanja,već ga zanimaju ljudi, deca koja će postati radnici i koji ćeumeti da spoje samo dve žice.“

Prema Mrkićevim rečima, najveći problem platnih razreda jenjihova nepravednost i to što raspodela nije izvršena na pravi−lan način. (Sputnjik)

Verovatno mi je mali

�Beograd je samo našminkan i jednako siromašan

ZAKON O ZAPOSLENIMA U JAVNIMSLUŽBAMA

13�„Dodatno je odloženo“ usvajanje nove nacionalne strategije i akcionog plana za borbu protiv nasilja nad ženama

Beogradski glas, 17. januar 2018.

Zastrašivanje novinarabrine Evropu

PO IZVEŠTAJU EVROPSKE KOMISIJE, NALAZIMO SE NA OPASNOJ EVROPSKOJ STRANPUTICI (2)

Priredila: D. Bg. Pušonjić

Uposlednje tri godine stalnoopada broj prijava protiv Srbi−je Evropskom sudu za ljudska

prava u Strazburu, konstatuje Evrop−ska komisija (EK) u četvrtom i posled−njem odeljku Poglavlja 23 koji se od−nosi na osnovna prava. Taj dokument(tzv. Non−paper, tj. podsetnik) stigaonam je minulog novembra, nije for−malno−pravno obavezujući, ali će iznjega jednoga dana verovatno izrastipravni akt čija će sadržina morati bitiispoštovana.

EK beleži da je u Srbiji izabran novzaštitnik građana, ali da kasnimo sapoboljšanjem zakona koji reguliše nje−gov rad. „O izveštajima zaštitnikagrađana, poverenika za zaštitu podata−ka i poverenika za ravnopravnost ras−pravljali su skupštinski odbori, među−tim, već treću godinu Narodna skupšti−na nije raspravljala o njima na plenar−nom zasedanju i nije podnela zaključkena razmatranje Vladi“, zapaža EK.

MUP i Javno tužilaštvo razvili sumetodologiju za istraživanje mučenjakoja su počinili policijski službenici, asprovode se redovne inspekcije da se„fizičko ograničavanje i izolacija u psi−hijatrijskim ustanovama primenjuju uskladu sa pravilima“. Uveliko trajugrađevinski radovi u nekoliko zatvora,u duhu strategije za smanjenje preopte−rećenja zavoda za izvršenje krivičnihsankcija.

Kasni i usvajanje novog zakona ozaštiti podataka: iako je poverenikpredložio nacrt zakona, „zakonodavniproces je znatno odložen“. Poverenik idalje nema dovoljan broj saradnika.

„Kada je reč o slobodi izražavanja imedijima, Srbija nastavlja da se suoča−va sa značajnim izazovima u pogleduuspostavljanja povoljnog okruženja zapluralistički medijski prikaz“, navodiEK i apostrofira značaj primene medij−skog zakonodavstva, transparentnostivlasništva i finansiranja privatnih me−dija, državnog finansiranja medija i su−finansiranja medijskih sadržaja. Po−trebno je jačanje nezavisnosti regula−tornih tela, kapaciteta i mandata. Prija−vljeni napadi na novinare i zastrašivanje novinara i dalje za−brinjavaju. Priprema se nova medijska strategija. Javnotužilaštvo i nezavisna udruženja novinara održali su sastankei razmenili informacije o sprovođenju sporazuma o saradnjii merama za podizanje ni−voa bezbednosti novinara.Komisija za istraživanjeubistava novinara nastavila

je sa radom, ali napreduje sporo. EK očekuje „nultu toleran−ciju“ prema pretnjama novinarima i navodi da su „brojne za−interesovane strane iznele tvrdnje da se fiskalne inspekcijenesrazmerno koriste kako bi se vršio ekonomski pritisak na

medijske kuće“. REM treba daobezbedi potpunu primenu pro−pisa koji predviđaju da se svimkandidatima tokom predizbor−

nih kampanja obezbedi jednak pristup mediji−ma.

Potrebno je nastaviti sa izmenama Zakona ozabrani diskriminacije, a poverenik za zaštituravnopravnosti i Kancelarija za ljudska i ma−njinska prava još nemaju planirani broj zaposle−nih. Krivični zakonik, već izmenjen radi suzbi−janja rasizma i ksenofobije, čeka izmene koje seodnose na krivično gonjenje „javnog sankcioni−sanja, poricanja ili grube trivijalizacije genoci−da, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina“.Obavili smo obuku za uvođenje rodno odgovor−nih budžeta, a usvajanje Nacrta zakona o rodnojravnopravnosti je „dodatno odloženo“. Od 1.

juna do 11. jula, zahvaljujući Zakonu osprečavanju nasilja u porodici, sudovi su izrekli117 kazni zatvora, a „dodatno je odloženo“usvajanje nove nacionalne strategije i akcionogplana za borbu protiv nasilja nad ženama.

U oblasti prava deteta, između ostalog, na−preduje deinstitucionalizacija: 90 odsto decesmešteno je u hraniteljske porodice, a samo de−set procenata je još u ustanovama. Sarađujemosa Unicefom „radi pretvaranja postojećihsmeštajnih ustanova u centre za porodične uslu−ge“. Kasni se sa usvajanjem zakona o besplat−noj pravnoj pomoći, usaglašenog sa tekovina−ma EU. Odložene su izmene pravnog okvira opravima manjina. Konsultacije o izmenama idopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda na−cionalnih manjina još traju. Udžbenike za al−bansku i bošnjačku manjinu koče problemi, no−tira EK. Od januara do maja prošle godine ma−njinski jezici na Drugom programu RT Vojvo−dine učestvuju sa 70 odsto, ali toga nema vanVojvodine. Država će podržati 87 projekata (79treba da budu sufinansirani na 16 jezika nacio−nalnih manjina, kao i osam višejezičnih). Ipak,fond za ove namene treba povećati, a „državnai pokrajinska podrška privatizovanim medijimamora da bude raspodeljena na blagovremen itransparentan način“. Nije okončan postupakusaglašavanja nosilaca javnotužilačke funkcijesa etničkim sastavom stanovništva.

Kada je reč o integraciji Roma, MUP jeuspešno nastavio prijavu i izdavanje ličnih do−kumenata „pravno nevidljivim“ licima i licima

koja žive u neformalnim naseljima. Razvijen je model zasprečavanje napuštanja školovanja, srednjoškolsku stipendi−ju dobilo je 768 Roma. Kasni se sa uspostavljanjem pravnogosnova za romske koordinatore i pedagoške asistente, s timda mere zapošljavanja „moraju biti bolje usmerene“. A kadaje reč o izbeglicama i interno raseljenima, uprkos sufinansi−ranju EU, još nismo ostvarili krajnji cilj: zatvaranje pet pre−ostalih kolektivnih centara.

�Kasni usvajanje novog zakonao zaštiti podataka

�Odložene su izmenepravnog okvira

o pravima manjina

14 FORUMBeogradski glas, 24. januar 2018.

Utišini i bez publiciteta, Skupština Srbije je u decembru 2015. godine usvojila izmeneZakona o budžetskom sistemu. Tada je, između ostalog, uvedena odredba po kojoj sunamenski prihodi ostali samo donacije, krediti i samodoprinos. Svi ostali, do tada na−

menski prihodi utvrđeni posebnim zakonima prevedeni su u opšte, što znači da država možebudžetski novac da koristi za bilo koje namene i rasporedi ga na bilo koje korisnike. Time je udelo sprovedena davnašnja teza Mlađana Dinkića, dok je još bio ministar finansija, o tome dase novac za određene namene, naročito za koje postoji više izvora prihoda, prenamenjuje zadruge potrebe, za koje ima manje prihoda.

Stručna javnost nije reagovala, a široka javnost nije upućena u smisao i značaj ove izmene.Tako je promakla suština – da je time uspostavljen opasan i dobro sakriven partokratski meha−nizam, koji omogućava vlasti da novac naplaćen od građana i privrede za neku namenu ili uslu−gu potroši na bilo šta drugo. Da sa jedne strane zakida kako bi na drugoj strani krpila rupe ilinastavila sa rasipanjem. Partokratija tako neće morati da štedi na sebi, na partijskom zapošlja−vanju, naduvanim tenderima, uslugama po ugovoru, već će to činiti zakidanjem tamo gdeočekuje najmanju političku štetu.

I pre ove izmene nenamensko trošenje javnog novca u Srbiji bilo je rašireno na svim nivoi−ma vlasti, bez ikakvih posledica. Ali umesto da doslednom primenom propisa i finansijskomdisciplinom obezbedi namensko trošenje, vlast je javnim prihodima ukinula namenski karak−ter?! Ono što su ministarstva, opštine, javna preduzeća ranije činili protivzakonito sada moguda čine u skladu sa zakonom. Problem rešen.

Već pune dve godine se ova odredba Zakona primenjuje i imamo očigledne posledice. Evonekoliko primera koji prikazuju razmere štete ove pogubne politike:

Primer 1: Zakon o zaštiti životne sredine propisuje republičke naknade (koje su 100 odstoprihod republičkog budžeta i koje se dele sa opštinama i gradovima u odnosu 60:40) i lokalnenaknade (100 odsto prihod lokalnih budžeta). Zbir prihoda ovih naknada jeste iznos koji organrepubličke, pokrajinske i lokalne vlasti namenski mora da utroši za zaštitu životne sredine, krozbudžetski fond, na osnovu godišnjeg programa. Ukoliko se u tekućoj godini ne izvrše sve ak−tivnosti i ne potroše sva sredstva, neiskorišćeni iznos se, u skladu sa Zakonom o budžetskomsistemu, prenosi u narednu godinu.

Zbog malverzacija koje nisu dobile sudski epilog, Skupština Srbije je u septembru 2012. godi−ne ukinula Fond za zaštitu životne sredine Republike Srbije, koji nije postojao u naredne četirigodine. U periodu od 2013. do 2016. godine ukupni prihodi republičkog budžeta od „ekoloških“naknada bili su veći od 20 milijardi dinara (godišnje između četiri i šest milijardi dinara), ali jenovac, u nedostatku fonda, potrošen za druge namene. Tokom 2016. godine ponovo je osnovanfond, pod nazivom Zeleni fond. S obzirom na prihode ranijih godina, u 2017. godini mogli su seočekivati prihodi veći od šest milijardi dinara. Međutim, Zakonom o budžetu za 2017. rashodiZelenog fonda planirani su na samo 2,29 milijardi dinara. Tako je oko četiri milijarde raspoređenona druge korisnike, za namene koje nemaju veze sa zaštitom životne sredine.

Stanje je jednako nepovoljno i na lo−kalnom nivou. U više od 80 odsto opšti−na i gradova rashodi budžetskih fondovamanji su od namenskih prihoda od na−knada. To se stanje ponavlja već godina−ma, a ukupna razlika između iznosa na−plaćenog i potrošenog novca je više od6,5 milijardi dinara, za sve opštine i gra−dove, u periodu od 2010. do 2016. Kadase uporede programi fondova u svim lo−kalnim samoupravama, primećuje seznačajno smanjenje iznosa sredstava pla−niranih za korišćenje. Sa 6,4 milijarde di−nara, koliko su zbirno sve lokalne samo−uprave planirale u 2015. godini, iznos jesmanjen čak za 20 odsto, na 5,2 milijardedinara u 2016. godini. Za to smanjenjeplana rashoda ne postoji opravdanje jersu u isto vreme primetno porasli prihodi,kako tekući od naknada, tako i sredstvapreneta iz prethodne godine. Jedini raz−log smanjenja planiranih rashoda fondova vidimo u ukidanju namenskog karaktera sredstvima odnaknada za zaštitu životne sredine, što su opštine i gradovi iskoristili već u prvoj godini primene.

Odličan primer kako lako „zeleni“ dinar dobija drugu boju imamo u gradu Vršcu. U Fonduza zaštitu životne sredine u 2016. godini planirano je 70 miliona dinara rashoda. Međutim, urebalansu budžeta za istu godinu za istu namenu planirano je samo 11,8 miliona dinara. S obzi−rom na to da je u 2016. godini bilo 61,2 miliona dinara tekućih prihoda od naknada, Grad Vršacje prenamenio 50 miliona dinara. Da je to nova praksa koja će se ubuduće primenjivati, ukazu−je činjenica da je i u budžetu za 2017. u tom fondu planirano 12 miliona, a u budžetu za 2018.godinu 16 miliona dinara.

Državna uprava odavno je svesna činjenice da se sredstva prikupljena od ekoloških naknada

koriste nenamenski. U obrazloženju pred−loga izmena i dopuna Zakona o zaštitiživotne sredine iz 2009. godine stoji da se„u praksi predviđaju stavke koje predsta−vljaju nenamensko korišćenje (umesto zazaštitu životne sredine sredstva se koristeza izgradnju saobraćajnica, zdravstvenu,socijalnu i dečju zaštitu i dr.)“. Međutim,umesto da dosledno primeni zakone, vlastse šest godina kasnije odlučila za „prila−gođavanje bezakonju“ – izmenila je pro−pis i tako „ozakonila“ trenutno stanje. Ta−ko su neodgovorne i rasipničke vlasti nasvim nivoima za šest godina pojele oko 30milijardi dinara ekološkog novca, maloprotiv, malo u skladu sa Zakonom.

Primer 2: Po Zakonu o poljoprivred−nom zemljištu (član 71), sredstva od zaku−pa državnog poljoprivrednog zemljišta su60 odsto prihod republičkog budžeta (uautonomnoj pokrajini 30 odsto prihod re−publike i 30 odsto prihod pokrajine), a 40odsto prihod su budžeta lokalne samou−prave na čijoj teritoriji se zemljište nalazi.Po istom zakonu, ova sredstva se koristenamenski, za realizaciju godišnjeg pro−grama zaštite, uređenja i korišćenja poljo−privrednog zemljišta (na primer, za ure−đenje atarskih puteva, opremanje i rad po−ljočuvarske službe, čišćenje kanala, od−branu od grada itd.). U 2015. i 2016. go−dini opštine u AP Vojvodini su za ove na−mene potrošile za oko milijardu dinaramanje nego što su od zakupaca naplatile.Takođe, u budžetu AP Vojvodine za2018. godinu planirano je 2,25 milijardidinara prihoda od zakupa, dok su rashodi na programe uređenja zemljišta planirani na 1,65 mi−lijardi. To znači da će, ako se planirani prihodi ostvare, vojvođanski paori sa 600 miliona dina−

ra finansirati druge potrebe AP Vojvodine. Nakonsušne godine, umesto da se paorima pomogne, oniće plaćati cenu partokratije, i na lokalnom i na po−krajinskom nivou.

Primer 3: Zakonom o bezbednosti saobraćaja naputevima propisano je da se novac od kazni za sao−braćajne prekršaje raspoređuje 70 odsto republičkomi 30 odsto budžetu lokalne samouprave, na čijoj teri−toriji je prekršaj učinjen, uz namensko korišćenje zaunapređenje bezbednosti saobraćaja. Po izveštajuDržavne revizorske institucije, u 2015. godini, od 25kontrolisanih opština i gradova, kod devet nije biloanalize stavki u budžetu koje se odnose na prihode irashode u vezi sa saobraćajnim prekršajima. Kodostalih 16 opština prihodi od kazni bili su ukupno107,7 miliona dinara, a rashodi za programe bezbed−nosti saobraćaja tek 34,2 miliona dinara. Samo četiriopštine imale su rashode za ovu namenu, a u slučajujedne opštine rashodi su bili jednaki prihodima.

Ovo su samo neki primeri koji daju obrise mehani−zma i manjeg dela posledica. Kada sledeći put bude−

mo slušali samohvalospeve vlasti o „fantastičnim rezultatima“ fiskalne konsolidacije, odličnim oce−nama MMF−a i smanjenju deficita, znajte da ste to platili smanjenjem plata i penzija, povećanjemporeza i naknada, ali i đubrištima, prljavim rekama, zagađenim vazduhom, zapuštenim zaštićenimprirodnim dobrima, lošim i skupim komunalnim uslugama, neuređenim atarskim putevima, zamu−ljenim kanalima, većom štetom od grada i poplava, lošijom bezbednošću saobraćaja itd.

Rešavanje problema javnih finansija zakidanjem na vitalnim javnim potrebama nije održivo, ito će se pokazati prilikom prve veće nepogode ili nezgode. Tako će biti sve dok se ne vrati namen−ski karakter javnim prihodima, a namensko korišćenje garantuju profesionalne i nezavisne držav−ne institucije koje će sprovoditi propise, a ne stranačke interese. Dejan Maksimović, Vršac

poslanik u Skupštini AP Vojvodine

KAKO SU I ZAŠTO NAMENSKI PRIHODI ZAKONSKI PREVEDENI U OPŠTE?

Budžeti prilagođeni bezakonjuKritikovati sadašnju gradsku vlast na−

kon pet godina rada u maltene lagod−noj i opuštajućoj većini, sa rezultati−

ma koji očigledno nisu rešili osnovne proble−me Beograđana – saobraćaj i nezaposlenost –ne samo da je demode već nije ni u beograd−skom maniru. Beograđani kažu: Gospodo,pokazali ste šta znate i malo toga nam garan−tuje da ćete uraditi išta drugačije. Beogradtraži daleko više. Političke stranke, bile pozi−cija ili opozicija, koje merkaju glasove starijihBeograđana – penzionera, a njih je 400.000 –na pogrešnom su putu. Uz dužno poštovanjevremešnih sugrađana, zar nije krajnje vremeda mlađi Beograđani kažu glasanjem kakavBeograd žele, jer će oni u njemu živeti?

Ako ne izađu na izbore podjednako su kri−vi kao i oni koji su krivi za Beograd u trago−vima. Da li žele Beograd u kome se samo zaprelazak sa jedne obale reke na drugu putujei po 30 minuta u autobusima bez klime? Da ližele Beograd gde se radi za 300 evra me−sečno ukoliko uopšte imate posao? Da li želeBeograd u kome treba veza za vrtić? Da ližele da i dalje ćute kada ih pitaju da li su pod−stanari u 45. godini života? Da li...

Na redu je opozicija

Ipak, sva ova pitanja su, ovoga puta, name−njena opoziciji. Gospodo, lepo je to sve štogovorite, ali šta vi nudite Beograđanima? Ve−rujte, oči Beograđana uprte su u vas. Kakoplanirate da rešite problem saobraćaja, gužvi,zastoja... ali odmah? Strpljenje je lepa stvar,

KRAJNJE JE VREME DA MLAĐI

�Samovoljom vlasti novacgrađana se troši nenamenskii novcu od zemljišne rente gubise trag

Milo

š Ra

failo

vić/

e-st

ock

15Beogradski glas, 24. januar 2018.

ali u prethodnih 25 godina svi su namobećavali metro i dosta nam je čekanja.

Koja je strategija razvoja beogradske pri−vrede s projektima i rokovima odmah i sad,jer bez nje nema razvoja srpske privrede?Bilo je i biće tako. Pogledajte podatke koli−ko je ljudi sredinom 80−ih prošlog veka ra−dilo u beogradskim fabrikama i gde se sveizvozilo? Kako to da je „Sava centar“ iz−građen za nepunih godinu dana i to emitova−njem prve obveznice Grada Beograda kadaBeogradska berza nije ni postojala? Koji sukonkretni projekti gde će za godinu−dve višeod 90.000 nezaposlenih sugrađana da dobijestalan posao, ali ne za 35.000 dinara?

Da li imate ideju kako da stan u Beogradu nekošta kao da je u Parizu, Milanu, Lisabonu...?

Rešenja nisu nevidljiva

Šta Beogradu treba odmah, a opozicijamože da ponudi? Suštinska decentralizacijaprema opštinama, kao i formiranje novihopština. Šta će vlast beogradskim opštinamaako su pare Beograđana kod gradonačelnika?Za kapitalne investicije mora se organizovatireferendum Beograđana kao efikasna prepre−ka za korupciju. Hitan plan rešenja saobraćaja,jer postojeći proizvodi haos i previše košta.Bolje je i po zdravlje.

Kratkoročni plan otvaranja novih fabrika

i pogona gde će minimalac bitipočetna plata a ne pravilo. Ob−noviti fabrike traktora, kombaj−na, precizne mehanike, odela,obuće, mesa, tekstila, PKB...

Fabrika traktora IMT – idanas se koriste posle 30 go−dina...

Neko će reći – to su pustisnovi... Ali sve to sada uvozi−mo ne u snovima već na javi zalepe pare. Kako to da je komu−nistički Beograd 80−ih prošlogveka nalazio novac za te fabri−ke, ali i za vrhunske direktore,a danas, u vreme digitalizacijesa 20 stranih banaka i nekoliko privatnihuniverziteta, Beograd nema niti para niti do−bre menadžere?

Otvorena pitanja

Zar nije uklanjanje železničke stanice izcentra idealna prilika da „Beovoz“ dobijenov život i pruži jeftin i brz prevoz iz pri−gradskih opština? Novca i znanja, kažu oni,ima, samo nedostaje politička odluka. Kadaće se shvatiti da Beogradu trebaju mini au−tobuske stanice – jug, sever, istok i zapad?Zašto bi neko dolazeći iz Leskovca, a živina Voždovcu, išao na novu BAS stanicu

Novi Beograd, vrednu 21 milion evra, pa sevraćao na Voždovac kući? Da li neko tu pre−poznaje nova radna mesta?

Autobuska stanica Grac, Austrija...jedna od tri, daleko jeftinija od beo−gradske

Zašto Beograd nema uređen sistem naj−manje osam rečnih marina na Savi i Dunavupo međunarodnim standardima za sve vrstebrodova, sa gorivom, bankomatom, usluga−ma... sa rečnom policijom i carinom...? Ko−liko je to novih radnih mesta?

Rečna marina – Projekat CLUSTERCLUB u okviru IPA Jadranskog progra−ma prekogranične saradnje

Zašto se Novobeograđankeili Borčanke porađaju prelazećiSavu i Dunav ili u gužvi Ze−munskog porodilišta – tačnije,koliko treba još da ima građanaNovog Beograda i Borče da bidobili porodilište i potrebanbroj vrtića? Opet radna mesta iopet politička odluka...

Kada će Beograd da kaoAtina ima jedinstven taksi pre−voz, a ne 13 ili 15 taksi prevo−znika gde sam bog zna kakorade za male pare i komeplaćaju porez, a svi su nezado−voljni? Dokle ćemo se stideti

taksista na beogradskom aerodromu dokčekamo goste?

Athens Airport to Piraeus Port TaxiPitanja je mnogo, a konkretne odgovore

Beograđani očekuju od opozicije. Odgo−vor Belog Preletačevića na korektan poziv„Dosta je bilo“ na saradnju – „Fala, nisamzainteresovan“... – možda je poslednjaopomena opoziciji da počne da radi svojposao, a ne da ga prepusti Preletačevićimasvih vrsta. Da zaboravi dve, tri, pet kolonai ponudi Beograđanima političke odluke sakonkretnim rešenjima, rokovima i projek−tima. Jer samo to je beogradski.

Slaviša Vasiljević, novinar iz Beograda

Čekajući kampanju

Kad bi političari bili bolje plaćeni, da li bismo imalibolje ljude na tim funkcijama? Možda mala platane privlači prave ljude, samim tim ne privlači i

pravu politiku? Da li bi vrsni ekonomista ili privrednik zadobru platu ušao u izazov politike? Neko bi reko da to većimamo na političkoj sceni! Samo polako…

Ne bih da ulazim u to da bi kod nas mnogi radili besplat−no pa se na „čudan način“, u svakom slučaju, naplate. Ili biradili za pola plate, a drugu polovinu dali humanitarnostranci koja im je to omogućila.

Argument za ovu atraktivnu ideju dolazi iz Amerike, odekonomista – da se podizanjem plata izabranih i drugih vla−dinih službenika:

a) signalizira pravi značaj posla; b) privlačili neka vrsta kompetentne osobe; c) dozvoljava političarima da se više usredsrede na zada−

tak, a ne da brinu o svom prihodu; d) to čini političare manje podložnim novčanom interesu.Neke zemlje već pozamašno plac´aju svoje državne

službenike – Singapur, na primer, gde su ministri plaćenikao nigde drugde u svetu, a plata premijera Lija HsijenaLonga skočila je na 3,1 milion dolara, više od 400.000 do−lara nego što je svojevremeno dobijao kao predsednik SADBarak Obama. Utisak je da tu nema razloga za korupciju.Obama se tek sada naplaćuje, dok je u Singapuru gramzi−vost sprečena velikom platom radi dobrog sistema.

Mnogobrojni dokazi postoje da plac´anje političara ustvari poboljšava kvalitet, kao na primeru opštinskih vlasti

u Brazilu, državnih službenika u meksičkim gradovima itd.Veće zarade treba da privuku najsposobnije kandidate,

merene njihovim IQ−om, obrazovanjem, karakterom i spo−sobnošću za rešavanje problema u javnom sektoru. Zami−slite neku slabostojeću opštinu ili region pod vođstvom vi−sokoplaćenog stručnjaka iz sfere ekonomije.

Koliko para toliko i muzike. Što znači da vrhunski mu−zičar ume muziku i da izvede i predstavi. Neki magistar, sajoš kakvim titulama, sigurno ne bi da radi kao seoskiučitelj, prvo jer nema izazov i drugo – nije adekvatnoplaćen.

Nisam spreman da tvrdim da bi plac´anje članova Vladeviše i nužno poboljšalo naš politički sistem. Ali, baš kao štoizgleda loša ideja da školskom učitelju platite manje odsložene talentovane osobe, može verovatno biti pogrešnoočekivanje da će dovoljno dobrih političara i državnihslužbenika otići na te poslove budući da mogu napravitimnogo više novca ako rade nešto drugo.

Postoji još radikalnija ideja o kojoj već neko vreme raz−mišljam: šta ako podstičemo političare velikim kešom jer seto što rade za društvo ispostavlja da je dobro za zajednicu?

Ili u borbi protiv korupcije biti komisiono nagrađen zasve što otkriješ i naplatiš. Znam puno njih koji bi znali i ra−do uskočili u taj posao.

Glasači žele da političari pomognu u rešavanju teškihproblema koji imaju dugoročne vremenske okvire: prevoz,zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, ekonomski razvoj, geo−političke probleme i tako dalje.

U međuvremenu, političari imaju snažne podsticaje dadeluju u sopstvenim interesima (opstajanjem na vlasti, po−dizanjem novca, konsolidacijom moći itd.), od kojih većinaima kratkoročne isplate. Koliko god mi ne volimo kako sepolitičari ponašaju, oni jednostavno reaguju na podsticajekoje je sistem postavio ispred njih. E, ja bih da se taj sistemmenja.

Pitanje od milion dolara: kako da se to uradi? Oslanja−juc´i se samo na političare, ekvivalentno je opcijama berzeu zakonodavstvu koje oni proizvode. Ako su izabrani iliimenovani službenici godinama na projektu koji donosi do−bre rezultate u javnom zdravlju, ili edukaciji, ili prevozu, iako se odradi temeljna provera recimo za deset godina, na−kon što su ti ishodi verifikovani, do kakvih bismo došli re−zultata? Da li bi oni zaslužili ikakav bonus? Po zasluzi!

Ja bih uvek da platim nekom nakon posla nego unapred.Ne bih da se džabe kreči, pa ponovo plaća. A „dobar posao“na kraju treba i dobro nagraditi.

Ruku na srce, žao mi je političara. Stalno ih prozivaju zaimovinu, za cipele, za satove, marke odela, a međusobno senazivaju lopovima. A uvrede sa upiranjem prsta na drugogda je lopov ne stoje dok se ne dokažu.

Mislim, ako čovek dobro i časno zarađuje, ima li razlo−ga da krade? Možda ovo pitanje nosi grešku društveneevolucije! Svejedno, ja sam za to da se dobar muzičar pla−ti za dobru muziku, a onda – teramo ga na krov da svira –za sve pare.

Zoran Pilot, novinar i osnivač „Teslavizije“ iz LA

Koliko para toliko i muzikeDA LI BI BOGAT POLITIČAR BIO DOBAR POLITIČAR?

�Plata singapurskog premijeratri miliona dolara

BEOGRAĐANI GLASANJEM KAŽU U KAKVOM GRADU BI DA ŽIVE

16 REPORTAŽABeogradski glas, 24 . januar 2018.

Piše: Radenka MarkovićFoto: Miloš Rafailović/E-stock Agency

Uobičajeno je da svako ponekad to−kom radnog veka ne može da dođena posao. Ali nije baš uobičajeno da

to bude prvog radnog dana u životu. Upravoto se desilo Nedeljku Todoroviću, našem po−znatom meteorologu. Tako je počela njegovaradna karijera u Republičkom hidrometeoro−loškom zavodu 3. januara 1979. godine, kadaje trebalo da prvi put dođe na posao, odnosnodan kasnije kada je na posao stvarno došao.

Razlog nedolaska je, naravno, meteoro−loške prirode – zavejao ga sneg na Tari.

– Primeren početak, nema šta. Kad sam sejavio da ne mogu doći na posao, iz Zavoda sume u šali pitali da li ja stvarno mislim da do−lazim da radim – seća se uz smeh prvih danasvoje karijere.

To je bio samo formalni početak obavljanjaposla meteorologa. Bolje reći civilni početak,jer je kao meteorolog već radio za vreme

služenja vojnog roka. Kao„plavac“, prvo u Somborua zatim u Mostaru.

– U vojsku sam otišaopred sam kraj studija, ostaomi je bio još jedan ispit dapoložim. Radio sam osma−tranje, beležio, isto što i sa−da radim. Avijaciji je mete−orologija neophodna. A imene je spasila mnogihvojničkih obaveza, pa štose kaže, u vojsci pušku ni−sam video. Naročito mi jebilo lepo u Mostaru. Samokad sam pobegao iz vojvođanske ravnice jer ja volim brda, pla−nine i vode planinske. Redovno sam obilazio rečicu Radobolju,što se uzvodno od Starog mosta uliva u Neretvu.

Ljubav prema planinama vodila ga je po celom svetu. Prvose peo na Cer, onda na Triglav, pa Monblan, Kilimandžaro, Pa−mir, Maunt Vitni u Sijera Nevadi, u Americi. Svaka planina jepriča za sebe, ali ipak je najizazovnije bilo na Pamiru.

– Ogromna strmina, a sve u ledu i kamenu. Sa 6.000 metaravisine vidi se unaokolo na 50 kilometara. Izgleda kao beskraj,a vidi se samo kamen, vrhovi, sneg. I gore nebo. Osećaj jedin−stven i neopisiv. Vanzemaljski.

A tek čuveni vrhovi Kilimandžara. Večiti sneg i led Afrike. Putujući mnoge je klime na svojoj koži osetio. A koja mu

najviše prija?

– Kada sve saberem i oduzmem, ovde kod nas je klima naj−prijatnija. Eto, Beograd ima odličnu poziciju i odličnu klimu.Raznovrsna je, pa zimi možemo da uživamo u čarima snega,leti da se kupamo na Adi, Savi i Dunavu. Puno je sunca, a pro−leća i jeseni blage. Mnogo je lepše u odnosu na recimo severEvrope i Skandinaviju zbog tamošnjih sumraka polarnih noći,hladnih i jakih vetrova. Opet na jugu, u Španiji, Italiji,Grčkoj leti je neizdrživo vruće, a zimi grmljavine, nepogo−de, bura. U Beogradu je jedini problem košava, i to samozato što je neprijatna, a inače je izuzetno korisna jer sma−njuje zagađenje od saobraćaja i industrije. Nosi ga iz gra−da i smanjuje koncentraciju zagađujućih čestica. Najgoreje kada zimi nema vetra pa se vazduh ustoji.

Odeljenje za prognozu vremena je najisturenije odeljenje

RHMZ prema javnosti, a Nedeljko Todorović većdeceniju, dve, najistureniji meteorolog. Nije se,kaže, borio za tu poziciju. Tako ispalo. Kad supočela uključenja meteorologa u radio i TV emi−sije, sve njegove kolege su se uključivale, ali vre−menom su mediji bacili pik na njega. To kako ontumači vremenska zbivanja i daje prognozu ispo−stavilo se kao podesno za široke narodne masekoje ga odlično razumeju.

– Valjda su videli i da nešto znam – kaže u šali.Ali kad prognoza omane, šale nema. Građani

se ljute. Znaju to i u Zavodu.– U većini slučajeva ljudi ne razumeju mo−

gućnost prognoziranja i zato bezrazložno ocrnjujunaš posao. Desi se, normalno, da neki put bude od−stupanja, ali u veoma malom procentu. Na krajukrajeva, to je ipak samo prognoza. Vremenski pro−cesi u atmosferi neuhvatljivi su do kraja. Možemomi da uhvatimo osnovni tip vremena sa nekim bro−jčanim vrednostima temperatura, padavina i slično.Ali uvek postoji malo odstupanje. Kada ono u ne−kom od parametara bude malo veće, kažemo da jeto neuspešna prognoza. U većini slučajeva, između85 i 95 odsto, kratkoročne prognoze, one do tri da−na, jesu dobre. A i u preostalih pet odsto imatačnog, ali kada bismo cepidlačili sa detaljima, ni−kada ne bismo ni radili ovaj posao.

Još jednu stvar građani znaju da zamere meteo−rolozima. Leti, kada su tropske vrućine, ubeđenisu da Zavod namerno saopštava niže vrednostitemperatura nego što su one stvarno.

– Nema govora da je tako – kategoričan je Ne−deljko Todorović. – Stvar je utome da se prema standardimaSvetske meteorološke organi−zacije temperatura vazduhameri dva metra iznad tla obra−slog travom, i to ošišanom.Pošto se vazduh veoma malozagreva direktno od sunca, amnogo više od podloge iznadkoje je, onda je sasvim jasno daće temperatura vazduha izme−rena iznad vrelog asfalta ili nametalnom oluku biti veća negoona iznad travnate površine.

Naravno da se ne radujevremenskim nepogodama, alimu je mnogo zanimljiviji radni

dan kada se nešto u atmosferi događa, bar neki pljusak, dazagrmi. Onda razmišlja zašto je to tako i šta dalje može bi−ti. Sunčan dan je za meteorologa na radnom mestu mono−ton. Svaki posao ima svoje manje ili veće profesionalnedeformacije. Ovo je jedna mala meteorološka.

Planinarenje osim znanja i iskustvatraži i veliku kondiciju, pa je Nedelj-ko, dok je bio veoma aktivan plani-nar, a planinari i sada pomalo, radiodržavanja kondicije trčao. Prvomanje atletske trke, a kada se kra-jem 80-ih sa planina spustio u doli-nu i planinarske cipele zamenioatletskim patikama, počeo je datrči maratone koji su se baš tih go-dina počeli održavati po našimgradovima.– Godine 1989. na Beogradskom

maratonu trčao sam polumaraton,da proverim kolike su mi mogućno-sti. Već sledeće godine u Beogradusam trčao svoj prvi maraton, a kasni-je u Novom Sadu, Nišu, Podgorici,Zagrebu, Skoplju, Ljubljani, Budim-pešti. Do decembra prošle godineukupno 161 maraton i još nekolikomanjih trka.Nije trčanje jedini sport kojim se ba-vio. Kao gimnazijalac skakao jeudalj, bio i član atletske ekipe Četvr-te beogradske gimnazije na atlet-

skom prvenstvu Beograda i Srbije. UFudbalskom klubu „Rad“ sa Banjiceigrao je fudbal, i to dobro.– Igrao sam na mestu centarhalfa,tako se to tada zvalo. Iako samigrao pozadi, kao glavni u odbranidavao sam i golove. Ali kada samkrenuo na studije, na fakultetu smoimali toliko predavanja i vežbi da ni-sam imao vremena za fudbal, a biosam stigao do prvog tima. Takvo je vreme bilo. Studiranje je bi-lo važnije od igranja fudbala.

Ttčao više od 160 maratona

� Najviša temperatura u Beogradu izmerena je 24. jula 2007. – iznosilaje 43,6 stepeni, a najniža – 26,2 stepena (10. januara 1893)

� Najviše snegau Beogradu biloje 3. februara1962. godine, i to 80 cm

Nema lepše klimeod beogradske

NEDELJKO TODOROVIĆ, METEOROLOG, PLANINAR, MARATONAC

Hašime Tači, i pojasnite: da li je Vučićevaposeta Kosovu bila izraz „normalizacije ipoverenja“ (RTS) ili „populistički nastup zaunutrašnju upotrebu“ (N1)?

!