trubadurskim konceptom qubavi ovaploãenim u liku idealne ÿene, koji je bli-ÿi metafiziåkom nego zemaqskom svetu.

Crwanski u svom viðewu velikog renesansnog umetnika posebno mesto dajefiguri majke koja je, po wemu, imala centralno mesto u ÿivotu renesansnogumetnika, i wome objašwava nastanak prve velike znaåajne skulpture, Pijete ucrkvi sv. Petra u Rimu.

Kwiga o Mikelanðelu je Crwanskovo najesejistiånije delo, smatra autorka,gde se naš pisac smelo suoåava sa uvreÿenim nauånim istinama o velikomumetniku, odriåuãi se nauånosti u ime sopstvene istine, i u kojem se nalazipoetiåki kredo našeg pisca koji je pokazao da se do istine moÿe doãi prepo-znavawem, kao i samorefleksijom. „Samorazumevawe se tako åini kao karakte-ristika koja umnogome preciznije odreðuje esejistiåku formu od subjektivno-sti."18

Treba istaãi da je studija Gorane Raiåeviã Eseji Miloša Crwanskog napi-sana jednim iscrpnim, teoretskim i kritiåkim ponirawem, kako u suštinustvaralaštva našeg pisca, a time i u wegovu sveobuhvatnost, tako i u obrise ihorizonte pojedinih perioda i epoha u kojima je wegovo delo nastajalo, kreãuãise, prividno lako, kroz mesta obraåuna pojedinih nauåniåkih nesaglasnosti,traÿeãi i drÿeãi se osnovnih premisa wegove poetike, ingeniozno nasluãenejoš u sumatraistiåkom razdobqu, krunišuãi zakquåke i uvide steåene na tomputu jednim raskošnim profilom stvaraoca koji sa pravom moÿe da ponese imevelikog umetnika i da, saglasno temama i uticajima kojima se bavio, gotovo op-sesijama, stoji uz velik broj figura svetskog umetniåkog stvaralaštva, uz koje jenalazio svoju meru, kob i nadahnuãe.

Lidija Mustedanagiã

UDC 111.852

LEPOTA I WENA LICA

Povodom objavqivawa kwige Mirka Zurovca Tri lica lepoteIzdavaå: „Sluÿbeni glasnik", 2005, Filozofska biblioteka, 618 str. (Kwiga je raðena

u okviru projekta Savremena filozofija, Odeqewa društvenih nauka SANU)

Bezbrojna su dela koja se nazivaju umetniåkima i bezbrojne su rasprave kojeopisuju ili åak pokušavaju da „objasne" ta dela, da ih vrednuju ili razvrstajupo nekom principu, ili odgonetnu sam åin umetniåkog stvarawa. Naporedostoje umetniåki pravci i epohalni stilovi sa teorijama o wima; naporedo stojebezbrojni umetnici i rasprave o wima. Supstancijama veza svih ovakvih nasto-jawa qudskog duha nazvana je „ono lepo", ali åim se pomisli da je ono lepoupravo jedinstvo u tom nepreglednom mnoštvu lepih dela umetnosti i govora owima, susreãemo se s najveãim moguãim poteškoãama. Dok je, na primer, pozi-tivna nauka osigurala svoj temeq u nametnutom slagawu prirode i razuma i ti-me sebi omoguãila rekonstrukciju, opis i najavu svakog svog preduzeãa, umet-nost i govor o woj ne mogu da se pohvale sliånom pretenzijom, a kamoli sliå-nim rezultatima. „Lepo" se pokazalo kao nezahvatqivo i za stvaraoca i za pri-maoca, ali i za mislioca o wemu. Ipak, umetnici ne prestaju da proizvode tru-deãi se da, zapravo, predstave „lepo", a mislioci ne zastaju pred wegovim zago-

691

18 Isto, 381.

netnim izvorom. O odluånosti nezastajawa pred tom zagonetkom, spretnoj radi-kalnoj redukciji tog nepreglednog problemskog prostora, stringentnoj pojmov-nosti iznetoj u formi visoke literature, govori kwiga Tri lica lepote MirkaZurovca. To je jedna, pokušaãemo da pokaÿemo, hermeneutiåka ontologija umet-nosti.

Treba poåeti s onim što ãe i åitaocu odmah pasti u oåi, a što je konsti-tutivno za samu stvar: to je stil kojim je kwiga pisana. Kada åitamo, na primer,Hegelovu Logiku u kojoj on pokazuje kretawe åistog mišqewa, tada, zahvaqujuãiupravo formi pisawa, i mi åitaoci odista oseãamo da se kreãemo u elementuåistog mišqewa i da smo otuda gotovo prisiqeni da tako mislimo: bez meta-fora, redundanci, bilo iåega aposteriornog, mi klizimo kroz to štivo s nul-tom viskoznošãu jer nema niåega što nije „åisto". A kada åitamo wegovu Este-tiku naprosto oseãamo kao neminovno da se åulno sijawe ideje mora pojavitikao lepota pošto smo veã saobraÿeni s kretawem apsolutnog duha i, putem sti-la, nošeni wime kroz povest. Upravo na isti naåin, kada sklopimo Zurovåevukwigu, mi ustanovqavamo da lepota moÿe imati samo tri lica pošto nam sestil kojim je zahvaãeno filozofsko-estetiåko pojmovqe javqa kao medijum kojije konformno sjedinio misaoni autorov tok od polazišta u idealnom, prekofenomenalnog u prirodnom do sijawa ideje u åulnom, sa pripadajuãim epohal-nim pojmovqem.

Unutrašwa stilska gvozdena nuÿnost velikih filozofskih dela uvek nastera da se sloÿimo s autorom, pa tako i Tri lica lepote svojim unutrašwim sa-glasjem autorove ideje i medijuma-stila u kojem se ona kreãe, „prisiqava" nasaglasnost. Drugim reåima, pojmovni svet umetnosti iznet u ovoj kwizi rastva-ra se u umetniåkom jeziku stvarajuãi od wega jezik umetnosti, jezik saobraÿensuštini umetnosti, dakle metajezik za „samu stvar" umetnosti. Ovakvo autorskopostignuãe za nas postaje merodavno, a posebno je zanimqivo što je Zurovacbaš u ovoj najnovijoj, po teorijskim uvidima najdubqoj kwizi, uspeo i da naj-primerenije sjedini samu stvar i weno stilsko zahvatawe. Zurovac je za sa-mu-svoju stvar našao svoj jezik. Uostalom, u filozofiji je uvek za „novu stvar"nalaÿen i „novi jezik", a Tri lica lepote su nova-sama stvar. U ovako predsta-vqenom jeziku kreãe se filozofsko pojmovqe kojim Zurovac zahvata umetnost ilepo. Åešãe nego što bi se oåekivalo, u filozofskoj, a u estetiåkoj literaturiposebno, ne vodi se previše raåuna o izvornoj strogosti temeqnih ontološkihpojmova, pa se oni zarad „lakšeg razumevawa" oslabquju, ili se previða wihovaistorija pa se oni dovode do upotrebe ad hoc. Autor Tri lica lepote, opet namerodavan naåin, nalazi jezik lepog, ili lep jezik, da u wemu rastvara najteÿepojmove istorije filozofije, u åemu se ogleda wegova akribiånost, nauånaskrupuloznost te otuda i briga oko pojmova. Gråki i latinizirani pojmovi, paKantovi i Hegelovi, stalno su prisutni pred nama uvek u razliåitim registri-ma primereni svojim mesnim vrednostima, bez cirkularnosti, izvuåeni iz sta-rine kada treba da budu osadašweni, a oni savremeni s ukazivawem na izvornustarinu. Uzajamna veza autorovog jezika-stila s pojmovnošãu egzemplarno jepredstavqena, na primer, u odeqku u kojem se razmatra Kantova Kritika moãisuðewa, gde je predstavqawe pojma svrhovitosti tako uspelo kao da je neposrednopovezano s oseãawem zadovoqstva, a sama ta predstava je estetska predstava svr-hovitosti. Uopšte ovo ulanåavawe, ovo naizmeniåno uzajamno obuhvatawe pojmajezikom i jezika pojmom, predstavqa analitiåki standard ove kwige.

I upravo kada åitalac poåne da se kreãe kroz kwigu, kada poåne da klizikroz medijum jezika-pojma lepog, kada poåne da se kao Narcis ogleda u lepotiautorovog stila i uveri sebe da zahvaqujuãi lepoti strogosti stiÿe do osigura-nih uvida, on dospeva u paradoksalnu situaciju: on uviða da je ova kwiga „te-

692

ška", iako su obezbeðeni svi mehanizmi tumaåewa i razumevawa, pa se moramozapitati zašto åitalac zapiwe u tako teånom medijumu? Ovde, naime, autor sle-di vrhunski zahtev filozofskog drÿawa, pa tako tek što se ispeo na gotovoosiguran vrh nekog razvijenog uvida, on poåiwe da podriva te iste uvide, daosporava druge autore, ali i sebe, i to ne bilo gde nego na najjaåim mestima, dadeluje autosubverzivno vraãajuãi i sebe i åitaoca na poåetak koji je izgledaonesporan, demonstrirajuãi bespoštedno stalnu neophodnost obnavqawa „uza-ludnosti" filozofskog truda. Tako åitalac gubi „dobar san" pošto je svedok dase autor stalno izlaÿe riziku da smiri nesmirive napetosti, a da pri tomesvaku ekvivokaciju uåini produktivnom. Ako je reåeno da je ova kwiga prvora-zredno filozofsko, ali i literarno štivo, onda se to u prethodnom gestu naj-boqe ocrtava: filozofija je po svojoj suštini autosubverzivna, a prava litera-tura nam ne da da se smirimo i tera nas da je åitamo u jednom dahu. Otuda ovakwiga traÿi åitaoca sa „idealnom nesanicom".

Ne smatramo da smo zauzeli suviše mnogo prostora predstavqajuãi åitao-cu formalnu strukturu ove kwige, jer to ovde nipošto nije spoqašwi negokonstitutivni moment. Samo se ÿeli da se kod buduãeg åitaoca razvije oåekiva-we, pošto ova kwiga pripada onima koje se åitaju „sa oåekivawem". Paradok-salno, ova kwiga-stil, pojmovno barokno teška, sa rokoko-reåenicama, kojastoji pred nama u „mirnoj veliåini i plemenitoj jednostavnosti", kao da je sa-drÿajno „siromašna": „samo" tri lica lepote, „samo" tri filozofa! Ali, fi-lozofija upravo obdelava paradokse, pa naš autor i kaÿe: „obiqe lepote u bes-krajnoj raznovrsnosti wenih pojedinaånih pojava, koje se moÿe smisaono zahva-titi samo ako se posmatra kroz tri wena osnovna vida: suštinsku lepotu, pri-rodnu lepotu i lepotu umetnosti… Samo u trouglu koji se ocrtava izmeðu ovetri vrste lepote estetika moÿe da detektuje novu zemqu po kojoj se stvar kojuona misli kreãe u celini svojih vidova i aspekata". Pošto se u ovom trouglunalaze sve umetniåke tvorevine, svi pravci i pokreti, kao i estetiåka uåewa,ovaj trougao ãe i predstavqati polazište Zurovåevih istraÿivawa koje ãe serazviti u pravo sadrÿajno obiqe.

A na poåetku, kao i u svakoj estetici od ranga, kao ontiåki ali i ontolo-ški prius, stoji Gråka, t. j. Platon i Aristotel. Zurovac zna da mora tako dapoåne jer je gråka filozofija isto što i metafizika, da je to prvi zaåetak mi-šqewa, pa jedino u woj i mogu biti utemeqene sve naknadne razliåite metafi-zike lepog u åijem centru nije ni prirodno ni umetniåki lepo, nego lepo posebi, lepo po svojoj nepromewivoj suštini, apsolutno, idealno lepo. Grci ta-kvu lepotu postavqaju pre svake druge, jer sve druge mogu samo u esencijalnoj le-poti imati svoj uzor i izvor. Veã na poåecima svoje kwige autor demonstriraono što ãe i kroz celu kwigu biti na delu: drÿawe celokupne epohalne para-digme pred istraÿivaåkim pogledom, a ovde drÿawe ideje lepog i dobrog napo-redo. Ideja lepog stoji u napetosti sa idejom dobrog i ukazuje zajedno s wom daima neåeg neprolaznog u tom uåewu koje je zauvek pokazalo vaÿnost onog ideal-nog za naåin åovekovog bivstvovawa i delawa. Bez pogleda uprtog u idealno iwegove moguãnosti, nego samo u idealno „spušteno na zemqu", åovek bi ostaozarobqen u konaånosti bez uzora za usavršavawe oblika u stvaralaštvu i dela-wu. Naš autor uoåava da je Platon objavio pobedu mišqewa nad bivstvovawem,da je time tradicionalna ontologija dala prednost esenciji nad egzistencijom,idealnoj moguãnosti pred nepodnošqivom stvarnošãu.

Zurovac nije ostao samo kod naåelnog ukazivawa na znaåaj otvarawa sfereidealnih moguãnosti koje regulišu stvarnost, pa upozorava da ovo osvajawe mo-guãeg ne bi trebalo shvatiti kao nasumiåno istråavawe u prazno i nepoznato,pošto ono treba da bude voðeno umnim uvidima u to šta je i pod kojim uslovi-

693

ma moguãe. Platon je umetnicima zauvek podario moguãnost da wihova dela moguda imaju svoj prototip u ideji u kojoj su unapred date sve moguãnosti koje moguda postanu umetniåka stvarnost. Otuda ãe i za našeg autora, u Platonovom smi-slu, umetnik biti „pali bog koji se seãa neba", dakle åovek oka uprtog u nepro-mewivo idealno bivstvovawe, pa on nikada neãe promašiti da stvori delo sa-vršene lepote, a onaj oka uprtog u prolazno i propadqivo neãe napraviti ni-šta lepo. Ako je to tako, ako se stvaralaåkim åinom idealne moguãnosti pre-tvaraju u stvarnost, tada Zurovac dospeva do vaÿnog zakquåka: „To znaåi da seumetniåka stvarnost razlikuje od objektivne realnosti na osnovu jednog u sebisadrÿanog idealnog odnosa. Prema tome, wena priroda je idealna".

Platonistiåka metafizika lepog i klasiåni esencijalizam dugo ãe bitivladajuãa paradigma u evropskoj kulturi. S wom u vezi stoji isto tako dugo vla-dajuãa teorija podraÿavawa na koju su se pozivali, više od dva milenijuma, sviumetnici i mislioci. Veo samorazumqivosti sa ove teorije Zurovac je strgnuobeskompromisno. Naime, estetika istraÿuje lepo da bi utvrdila zašto nekustvar nazivamo tako. Moÿda suštinska lepota ostaje za stvaraoca i misliocaveåito izazovna upravo po tome što ona ukazuje na postojawe dve lepote, oneprirodne i one umetniåke, dela prirode i dela åoveka-umetnika, jer jedino tedve lepote åovek zatiåe kao „spuštene" s neba na zemqu da slede idealni uzorlepote. Pa ko, onda, koga treba da podraÿava: da li umetnost treba da podraÿavaprirodu, ili priroda treba da podraÿava umetnost, ili i jedna i druga treba dapodraÿavaju svoj idealni uzor koji u odnosu na obe ima ontološku prednost? Sjedne strane autor demonstrira istraÿivaåko istrajavawe u ovom trouglu, a sdruge zadobija potvrdu na jednom od kquånih teorijskih problema za redukcijubeskrajnog prostora lepote i umetnosti: lepota koja je rasula svoje darove u bes-krajnoj raznovrsnosti neponovqivih pojava stvarnog i idealnog sveta moÿe semisaono zahvatiti samo ako se posmatra u sva tri wena osnovna vida, suštin-ski lepom, prirodno lepom i umetniåki lepom. Autor se kroz celu kwigu borida doðe do åistog znaåewa ove tri vrste lepote kao i do wihovog uzajamnog pro-ÿimajuãeg odnosa, pri åemu na retko uporediv naåin izlaÿe odnos ove tri le-pote koji se, kada se pusti da se slobodno kreãe u medijumu åiste estetske re-fleksije, preokreãe u mnoštvo neraspletivih zapleta koji se razmrsuju nit ponit, a da ni jedna nit nije nasilno prekinuta.

Drugi deo kwige govori o prirodnoj lepoti koju autor uvodi imajuãi opetcelu epohu pred sobom: prosvetiteqstvo, Kantov kriticizam i romantizam. Svitada slute da se u lepom åulnom poretku skriva najava vrhunske inteligencije.Da bi izloÿio kako se ta i pretfilozofska slutwa prevela u filozofsko raz-matrawe, autor majstorski spaja sve epohalne niti, a meðusobnu upuãenost Kan-tovih Kritika posebno. Kritika åistog uma odnosi se na prirodu i moguãnostwenog saznawa, Kritika praktiåkog uma na slobodu åoveka u podruåju praktiå-kog delovawa, ali se pokazalo da veza izmeðu prirodne nuÿnosti i carstva slo-bode postaje temeqno ugroÿena pošto princip kauzalnosti u carstvu prirodnenuÿnosti iskquåuje svaki slobodni åin. Braneãi prirodno åovekovo nagnuãeka celini, Kant smatra da, u ciqu izgradwe jedne metafizike, prirodu trebaposmatrati tako kao da je ona izgraðena po principu slobode, što on postiÿeuvoðewem pojma svrhovitosti koja je teleološka za našu delatnost i razumeva-we. Stav po stav autor prati Kanta koji nastoji da pomoãu pojma svrhovitostidospe do kategorija razuma koje mogu dati formu empirijskom saznawu tako dabi se mogla zhvatiti celina. Tako ãe se doãi do toga da prirodno i umetniåkilepo postaju najviši principi jedinstva kritiåke filozofije åime se povezujeåulna predstava koja je dostupna samo razumu i natåulna sloboda dostupna samoumu. Odavde autor minuciozno prati put Kantovog transcendentalnog subjekta

694

kojem ãe biti dodeqena moã suðewa koja treba da posreduje izmeðu teorijske ipraktiåke sfere, izmeðu saznawa i ÿudwe. Postavqawem kritiåkog problema dase u subjektu koji posmatra odredi ono što omoguãuje da se opazi lepota stvari,Kant je dao, smatra Zurovac, odluåan podsticaj refleksiji o prirodno lepom io odnosu prirodne i umetniåke lepote. Moglo bi se reãi: deo o Kantovoj este-tici najsjajniji je deo ove sjajne kwige. Poznato je, naime, i mnoge ispisaneistorijsko-problemske estetike nam o tome govore, da se Kant, moÿda, od svihfilozofa najteÿe izborio za mesto umetnosti u vlastitoj filozofiji. Otuda supredstavqawa ¡¡¡ Kritike u ovakvim spisima åesto i najmawe uspela jer je izu-zetno naporno pratiti Kantova nastojawa da poveÿe carstvo nuÿnosti i car-stvo slobode. U Tri lica lepote, naprotiv, vidqiv je napor saobrazan Kantovomda se lepota strogosti izvoðewa dovede do sijawa, pa su zato stranice tome po-sveãene ujedno najteÿe i upravo zato najsjajnije.

Pošto je predstavio Platonovu ideju suštinske lepote, Aristotelovo shva-tawe podraÿavawa i Kantovo uzdizawe prirodno lepog, Zurovac se okreãe Hege-lu i wegovom uzdizawu umetniåki lepog. Po Kantu je umetnost vratila nadu umoguãnost izmirewa duha i prirode, pri åemu je to izmirewe ostalo zagonetnodelo duševnih moãi subjekta, dok je za Hegela ovo izmirewe veã ostvareno.Umetniåki lepo mora za Hegela biti jedino lepo, pošto je umetnost åulna ma-nifestacija onoga što su qudi i narodi pojmili zahvaqujuãi svom duhu i izra-zili stvarawem konkretnih dela umetnosti. Naš autor smatra da je za Hegelasamo umetnost sposobna da izrazi unutrašwe kroz spoqašwe, ideju u woj pri-merenom obliku. Iz stranice u stranicu åitalac prisustvuje naporu koji jekonforman Hegelovom, da „išåupa" umetnost u stvarno, pošto ideja kao ap-straktna traÿi materijalnost da se izrazi. Apsolutni duh se mora ostvariti ita potreba i jeste izvor umetnosti koja duhu daje wegovu stvarnu egzistenciju.

U istorijsko-filozofskom, ali i didaktiåkom smislu, u odeqku o Hegelo-voj estetici u Tri lica lepote Zurovac svedoåi u prilog mišqewu-preporucimnogih koji smatraju da studij Hegelove filozofije vaqa zapoåeti wegovomEstetikom. Kao i uvek kada razmatra estetiku nekog filozofa, autor ima predsobom celokupno delo, a u sluåaju Hegela to je i najeksplicitnije i najrazvije-nije demonstrirano jer Hegelov metafiziåki sistem i jeste najkonzistentniji uistoriji filozofije, pa naprosto ne dopušta parcijalno razmatrawe nekog de-la. U skladu s tim pred nama stoji razvijena interna mapa meðusobnih upuãeno-sti Estetike, Fenomenologije duha, Nauke logike i Filozofije istorije, naosnovu koje se prati istina koja se zasniva na apsolutnoj ideji, koja, u svojojistinskoj stvarnosti nije ništa drugo do duh, ali ne duh u wegovoj konaånoj po-vezanosti i ograniåenosti, nego opšti, beskonaåni i apsolutni duh koji samsobom odreðuje šta u istini jeste istina, a åije se pojavqivawe u umetnostinajboqe „vidi". Moglo bi se reãi da istraÿivaåima tek predstoji da ispitajuovaj Zurovåev problemsko-istorijski zahvat na Hegelovoj estetici, koji ãe poka-zati da se estetika javqa kod Hegela kao prava enciklopedija wegove filozofi-je, kao krug u kojem se ta filozofija i zatvara i rastvara.

Rekosmo ranije da Tri lica lepote govore „samo" o tri lepote kroz „samo"tri filozofa, Platona, Kanta i Hegela. To nipošto nije nedostatak, nego seradi o „lozinki" Zurovåeve estetike, o tome da je wena srÿ dostigla lakonskiizraz. Da „lepota ima tri lica" govori da autorova misao podnosi najveãu sa-ÿetost, štaviše da je za wu sposobna. Ona ãe o svemu reãi mnogo tek kada åita-lac uspe da se pomno raspita. Sa druge strane, to da je svakom od tri filozofadodeqeno po jedno lice lepote govori da je autor uspeo da redukuje nepregledniprostor estetiåkih uåewa, kao i da se „nešto" samostalno jedino i moÿe zapo-åeti samo s velikom filozofijom. U tom smislu to se moÿe smatrati diskret-

695

nim uputstvom istraÿivaåima da se prvo raspitaju na izvorima, pre nego štose povedu za neåim što je proglašeno „modernim".

U ÿanrovskom smislu to je jedna istorijsko-filozofsko-problemska este-tika, pa otuda weno bogato unutrašwe meðuukazivawe na izvedene estetiåke te-orije, problemska podruåja i otvorena pitawa. Ona poåiwe Platonovim esen-cijalizmom, ali se odmah dolazi do suåeqavawa sa Aristotelom i razmatrawaodnosa sa sofistima preko Hipije veãeg, pri åemu se vitalnost ideje suštinskilepog prati sve do Vinkelmana, Lesinga i Getea. Problemski je zahvaãena idejalepog uopšte, teorija podraÿavawa, te klasiåne kategorizacije lepog.

Kantovo uzdizawe prirodno lepog dovedeno je u bogat istorijsko-filozof-ski kontekst uåewa Baumgartena, Haåesona, Rusoa, Šilera, Berka, dok je pro-blemski razmatran svaki pojam Kantove estetike, umetnost genija posebno, kao irazlozi Kantovog prekida sa aristotelizmom.

I Hegelovo osvajawe umetniåke lepote predstavqeno je u kontekstu epohal-nog suåeqavawa s Kantom i Šelingom, sa egzemplarnim prikazom Kroåeovih iLaloovih koncepcija lepog.

Pošto je Tri lica lepote filozofska kwiga s potpuno razvijenim este-tiåkim pojmovqem, ona je, upravo zahvaqujuãi tome, sama u sebi preporuåujuãa iza svaku istoriju umetnosti: ova, naime, analizira i rubricira bez pojma, a ov-de ãe za svoje potrebe, našavši opise stilova, pravaca i pojedinaånih delaumetnosti zasnovanih na ontologiji umetnosti, naãi toliko neophodan aparatda pokuša da ne opstaje samo na kitwastim atributima.

Od prve do posledwe stranice autor ãe odrÿavati produktivnu napetostizmeðu tri vrste lepote, a zakquåci koje je iz we izveo imaãe u sebi nešto go-tovo „normativno" u smislu ukazivawa na pouzdano orijentisawe u vreme veli-ke pometwe umetniåke i teorijske svesti. Suštinskoj lepoti dato je prvenstvou odnosu na beskrajne manifestacije u prirodi i umetnosti, ali autor prime-ãuje wen suštinski nedostatak: ona moÿe da postane estetska samo ako se pojaviåulno, što moÿe postiãi samo uz pomoã prirode i umetnosti. Otuda: „Bez pri-rode i umetnosti, wene moguãnosti bi i daqe vodile sablasan ÿivot. Lepapriroda i umetnost prevode u stvarnost idealne moguãnosti i tako ih åineestetskim", kaÿe autor. Wihova nerazmrsiva zapletenost bila je razlog za mno-ge nesporazume i pogrešne zakquåke. Sve se svodilo na vulgarnu teoriju podra-ÿavawa, pa se umetnost suviše lako odvajala od prirode, kao da jedna sa drugomnemaju nikakve izvornije veze. Pri tome se zaboravqalo da je umetnost roðenaiz prirodne potrebe åoveka za usavršavawem i ispoqavawem wegovih prirod-nih snaga, pa naš estetiåar zakquåuje da ovo qudsko usavršavawe ne moÿe iãiprotiv prirode ako umetnost ne ÿeli da se pretvori u nešto drugo, åak i usvoju suprotnost, nego da mora ostati u saglasju s wenim suštinskim snagamatako što ãe ih preuzeti da bi im omoguãila da se ispoqe i daqe razviju. Naosnovu toga moglo bi se reãi da je priroda bila lepa taåno u tolikoj meri u ko-joj sadrÿi jednu umetnost. To je ono što ãe Zurovac nazvati poiesis-om prirodei što treba slediti našim umnim oåima da bismo izbegli stramputice i lu-tawa.

U skladu s ovim autor smatra da u umetnosti progovara raðajuãa prirodajoš pre nego što poånemo da na wu delujemo preko nauke i tehnike, pa upravo uwihovom odnosu prema prirodi vidi poåetak razlikovawa i razilaÿewa tehni-ke i umetnosti koje potiåu iz istog korena: tehnika razbija izvorni odnos åo-veka i prirode, dok se umetnost duboko slaÿe sa prirodom. Upravo zato umet-nost dozvoqava åulnosti da se razvija i oseãa slobodnom. Autor veruje da ovasreãa dolazi od oseãawa saglasnosti slobodne igre åula i izvorne snage priro-

696

de koja ih podstiåe na igru, pa na osnovu toga zakquåuje da svako ispadawe izovog saglasja igru pretvara u nešto drugo i oduzima joj weno estetsko svojstvo.Jedino slagawe s prirodom „omoguãuje qudskoj prirodi da se razvija i da na-preduje u svom biãu, bez ispadawa iz svoje izvorne istine i zapadawa u otu-ðewe".

I, pri kraju, moramo da se vratimo na poåetak i poloÿimo raåun o naja-vqenom karakteru kwige, pri åemu za ovo moramo imati na umu i ostale Zurov-åeve spise. Zakquåno sa ovom kwigom autor je predstavio gotovo sve znaåajneestetiåare, wihove filozofije umetnosti ili, što je isto, wihove ontologijeumetnosti, isto kao što je i problemska pitawa iznosio u wihovoj ontološkojformi. Otuda wegova estetiåka razmatrawa mogu pripadati samo ontologijiumetnosti.

Pored toga, Zurovac je razmatrao i strukturu umetniåke egzistencije (ras-prave o Kjerkegoru, Sartru itd.), kao i samu strukturu stvaralaåkog i receptiv-nog akta (studije o Frojdu, Jaspersu itd.), što znaåi da je u hermeneutiåkomsmislu iscrpeo prostor stvaralac-primalac-mislilac umetnosti. Pokazano jeda i stvaralac i primalac umetnosti, kao i mislilac o woj, „ÿive" na naåinbivstvovawa umetnosti, što znaåi u jednoj dimenziji koja nije ni saznajnoteo-rijska, kao ni metodska u pogledu duhovnih nauka, u smislu klasiånih hermeneu-tiåara Šlajermahera i Diltaja. Upravo u skladu sa današwim stawem hermene-utike koju su fundirali Hajdeger i Gadamer, Zurovac pokazuje da umetniåkomnaåinu bivstvovawa pridolazi jedna veã izvorna i prednauåna otvorenost svetavoðena predontološkim razumevawem. Otuda on razdvaja razumevawe umetnostiod pojma fiksiranog u nekom metodskom pravilu i izraðuje hermeneutiku umet-nosti åijem razumevawu pripada bivstvovawe umetnosti, za razliku prema pri-rodnonauånom saznawu odnosa subjekta i naspram wega postavqenog nezavisnogsubjekta. Dakle, ponavqamo, Zurovåeva estetika jeste jedna hermeneutiåka onto-logija umetnosti.

Iskquåivo imajuãi u vidu „samu stvar", ovde stvar mišqewa o lepom iumetnosti, mi moramo iskazati oduševqewe pojavom jedne ovakve kwige u našojkulturi u kojoj su, u prostoru estetike, delovali Damwanoviã, Jeremiã, Grliã,Foht i mnogi drugi i u kojoj su prevedena gotovo sva najznaåajnija dela svetskeliterature. Ne reãi da Tri lica lepote jeste jedan od štråeãih vrhova u ovoj„imaginarnoj biblioteci" znaåi prisilno sniziti sud zarad toboÿweg „urav-noteÿenijeg" smirivawa u indiferentnoj „objektivnoj" proceni koja, zapravo,ošteãuje samu stvar. Svaka kultura dugo åeka na pojavqivawe jedne ovakve kwigezato što je za weno pojavqivawe potrebna sluåenost za koju su Grci koristilireå xairoj. Potrebno je da, pored niza drugih okolnosti, na delu bude moã uo-braziqe jednog inspirisanog åoveka, dakle sposobnost da se predstavi predmetkoji nije prisutan, a ovde, da se u najteÿim okolnostima u kojima se nalazi vla-stiti narod, predstavi misao o lepoti. U predanosti nastavniåkom pozivu pro-fesora estetike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, neosetqiv na spoqa-šwi meteÿ, Zurovac je samo ÿeleo saznawe za kojim traga, jer je znao da misaokoja nije traÿena zbog sebe same ne moÿe ni biti istinski prisvojena. Tako, spunom svešãu jednog naroda i wegovog pojedinca o xairoj-u, pojavila se kwigaTri lica lepote.

Na samom kraju, umesto uobiåajenog pitawa „kome se ova kwiga moÿe pre-poruåiti?", smatramo primerenijim da iznesemo nešto izmewenu Hartmanovu„preporuku": ova kwiga napisana je i za stvaraoca i za primaoca, ali i za mi-slioca kojem drÿawe ove dvojice predstavqa zagonetku.

Slobodan Jaukoviã

697