Kada se najmanje nadamo, desi se neshto

Jednostavno je u uetao u moj ivot. udno, pomalo smeno. Sudbina? Hm. Ne bih rekla. Ili je moda zaista sueno svakome od nas da moe da dobije novo srce. Meni je on podario novo srce. Bez oiljaka, nepopravljivih delova koji se vremenom odvajaju jedan po jedan I padaju u zamagljenu duu, nestale nade I nedostizne snove. Gube se u tmini vremena, gustoj magli ivota koji smo sanjali, a dobili onaj za koji smo se nadali da e otii najveem greniku. Pri svakom neuspehu, patnji, oaju, deo po deo se cepa, ostavljajui suze; dok na kraju ne ostane samo komadi lepog, tanunog postojanja nade koja bledi, ali sporije, sve dok se njeno svetlo ne ugasi. Tada Tada postaju ljudi od kamena. Tuni. Malaksali. Ogoreni. Misle da uvaju ljubav za nekog posebnog. Ali zapravo, nema u njima ljubavi. Ostala je samo gorina pomeana sa ukusom zebnje; njima osmeh nita ne znai. Videli ste ih kako se smeju? Da li je to iskren osmeh? Da li je ita kod njih pravo, da li ita nosi veo sree? Kada sam ga videla, pomislila sam-kakav obian momak. Fin, ali opet ne previe uglaen. Jake, krupne ake, miiavo telo Nije tu bilo mesta za nedostatke. Zraio je samopouzdanjem. Bio je previe dobar za mene. Od poetka se prema meni ponaao kao prema princezi. Ponekada sam mislila da se previe trudi, ali on je voleo da mi ugaa. Voleo je da me voli. Ljubav. Divna re. Kada je ujemo, znamo da je na ivot ispunjen. Nesputani ljubavnici, sreni par, sve smo to bili. Volela sam I ja njega. Zaista. Svim srcem, ali mi se inilo da je njegovo bilo vee. Svee ljubiice, pomo u kui. Sve to ja nisam bila, on je bio. Kada je za posao bilo potrebno etiri ruke, njegove dve su bile pored mojih I pre nego to bih ga pozvala. Mali poljupci samo da mi kae da je tu. Da pazi na mene. vrsti zagrljaji da mi prui sigurnost. Sam miris njegove kose bio mi je povod sa se nasmeim. Uvek tu, uvek tu za mene. A onda ga jednog jutra nije bilo. Nisam morala da otvorim oi da bih znala da nije tu. I setila sam se svega. Suze su mi tekle niz lice. Bespomona, nesvesna sveta oko sebe sedela sam na krevetu. Nisam primetila da mi je koa ledena, niti da me glava boli od plaa. Nisam pimetila da alarm zvoni. U glavi sam samo imala sliku onoga to se dogodilo. Posle posla vraao se na motoru kui. U trenutku Volvo je udario u njega. Obojca su poginula na mestu. Boe. Danas je sahrana. Ne mogu ja to. Plakala sam. Nisam primetila da mi neko kuca na vrata. Nisam primetila da je neko legao na zvono. Blago sam se trgla pri otrom udarcu na kvaku. Bili su moja najbolja drugarica I njegov najbolji prijatelj. Poeli su da me oblae, ali ja sam samo plakala. Umesto deo po deo, celo moje srce se odjednom raspalo na komadie. ivela sam kao biljka; ekala da dan proe I doe no, da popijem tablete za spavanje I lano se odmorim etiri sata. Budim se crvenih oiju I sa mokrim jastukom. Spavam, a dua mi je iscrpljena. Moje srce je prestalo da kuca kada I njegovo. Vreme za ljubav se zavrilo, a tek se bilo pupoljak. Niega vie nema za mene. Ni neba, ni ptica, ni prolea. Ispred oiju mi provejavaju sitne pahulje. Stavljam al ne bi li se zagrejala. Ali da li je mermernoj statui potrebna toplota?