Kako je lepo bilo živeti Smisao života i najveća, konačna pobeda. Poslednja herc minuta koja ne donosi ništa, od koje neće ispasti ni pesma ni simfonija, reč ni oblik, ali je ova najvažnija - da se na poslednji put podje sa osmehom i bez žaljenja. Trenutak kada shvatiš da je zaista vredelo. Vredelo je čekanja, patnje i nadanja, gradnje i rušenja, tuge, hodanja i smejanja. Vredelo je padanja i ustajanja, odlazaka, kretanja, vredelo je dana kad se pevalo i smejalo, dana kad je zebnja trošila nerve, dana kada se ništa naročito nije uradilo. Ležiš nemoćan, istrošen i srećan, umireš ali ne mariš, odlaziš iz života ali nećeš se izgubiti, nekada snažne ruke, sad već slabašni udovi sa ostarelim dlanovima uskoro će u zemlju - ali ko će sada misliti o njima? Ko, pored svih uspomena i sećanja? Vidiš : pred očima ti teče reka slika, uspomena i trenutaka, malih i velikih, svih značajnih. Slike sitnica i velikih sreća, predela i lica, kuće i dvorišta, oblika, iluzija i obrisa..Zvuci i mirisi detinjstva, ukusi i dodiri mladosti, i kao da je sve tu, odjednom, opet se sve prožima, proživljava. Puno se vremena na gluposti straćilo, izgubilo, prespavalo, u mrzovolji i nemaru potrošilo..Ali više uopšte nije važno. Sada shvataš da je ceo život traženje samo jednog odgovora. Sve loše, sve što je bolelo i peklo tako je mizerno, zanemarljivo i malo. Ostali su još jedan, miran, glas - od pamtiveka, da pita; i još dve reči što sede na usnama, radosne u iskrenosti te jedne, poslednje i najvažnije istine. - Da li je vredelo? - Vredelo je.
Kako je lepo bilo iveti Smisao ivota i najvea, konana pobeda.
Poslednja herc minuta koja ne donosi nita, od koje nee ispasti ni
pesma ni simfonija, re ni oblik, ali je ova najvanija - da se na
poslednji put podje sa osmehom i bez aljenja. Trenutak kada shvati
da je zaista vredelo.Vredelo je ekanja, patnje i nadanja, gradnje i
ruenja, tuge, hodanja i smejanja. Vredelo je padanja i ustajanja,
odlazaka, kretanja, vredelo je dana kad se pevalo i smejalo, dana
kad je zebnja troila nerve, dana kada se nita naroito nije
uradilo.Lei nemoan, istroen i srean, umire ali ne mari, odlazi iz
ivota ali nee se izgubiti, nekada snane ruke, sad ve slabani udovi
sa ostarelim dlanovima uskoro e u zemlju - ali ko e sada misliti o
njima? Ko, pored svih uspomena i seanja? Vidi : pred oima ti tee
reka slika, uspomena i trenutaka, malih i velikih, svih znaajnih.
Slike sitnica i velikih srea, predela i lica, kue i dvorita,
oblika, iluzija i obrisa..Zvuci i mirisi detinjstva, ukusi i dodiri
mladosti, i kao da je sve tu, odjednom, opet se sve proima,
proivljava.Puno se vremena na gluposti strailo, izgubilo,
prespavalo, u mrzovolji i nemaru potroilo..Ali vie uopte nije vano.
Sada shvata da je ceo ivot traenje samo jednog odgovora. Sve loe,
sve to je bolelo i peklo tako je mizerno, zanemarljivo i malo.
Ostali su jo jedan, miran, glas - od pamtiveka, da pita; i jo dve
rei to sede na usnama, radosne u iskrenosti te jedne, poslednje i
najvanije istine.- Da li je vredelo? - Vredelo je.
