Autor: SerbianFighter :

Zajednica vernih u Hristu

Bio je to naslov prve knjige Karla Marksa

Pre nego što je postao ekonomista i komunista na glasu, Marks je bio humanista. Danas je jedna

trećina naše planete marksistička. Zapravo, u ovom ili onom vidu, mnogi ljudi su marksisti, čak i

u kapitalističkim zemljama. Sve do samih hrišćana, dakle ljudi iz Crkve - neki od njih su i na

visokim položajima - ljudi su ubeđeni da je Isus ponudio ključ i način kako da se stigne na nebo,

a Marks je ponudio ključ i način kako da se pritekne u pomoć gladnima, siromašnima i

ugnjetenima na ovoj zemlji.

Truli sistem

Marks je bio najdublje čovečna priroda. Jedna ideja ga nije ostavljala na miru - kako pomoći

izrabljivanim masama? Njih kapitalizam - isticao je on - vodi putem osiromašenja. Po njemu,

kada jednom taj truli sistem bude ukinut, i nakon izvesnog prelaznog perioda pod diktaturom

proletarijata, Država će nestati i nastupiće raj za trudbenika. U komunističkom društvu svi bi

radili, svako prema svojim mogućnostima, u fabrikama ili na poljoprivrednim dobrima koja

pripadaju zajednici, a svako bi bio nagrađivan u skladu s njegovim potrebama. Više ne bi bilo

Države koja upravlja ljudima; više ne bi bilo ni ratova ni revolucija, zavladalo bi sveopšte i

beskonačno bratstvo.

Međutim, da bi mase našle sreću potrebno je nešto više od čistog i jednostavnog ukidanja

kapitalizma. Marks je pisao: -"Uništenje religije, kao iluzorne sreće ljudi, jeste nešto obavezno u

ime njihove realne sreće. Poziv na napuštanje njihovih iluzija o njihovim uslovim života jeste

poziv na napuštanje uslova u kojim ase oseća potreba za iluzijama. Kritika religije je dakle kritika

ove doline plača čiji je religija odjek".

Marks je bio protivnik religije jer, po njemu, religija je prepreka realizaciji komunističkog ideala

koji je on video kao jedino rešenje problema sveta.

Upravo tako i marksisti obrazlažu svoju poziciju. Neki ljudi iz Crkve utemeljuju svoju poziciju

na isti način. Prečasni Osterreicher - iz Velike Britanije - izjavljuje u jednoj svojoj propovedi: -

"Komunizam - kakve god bile njegove sadašnje forme u kojima se iskazuje - začetnik je jednog

pokreta čija je namena oslobađanje ljudi iz stanja eksploatacije čoveka od strane čoveka. Jer, sa

sociološke tačke gledišta, Crkva je bila i još uvek je u širem smislu na strani "eksploatatora".

Karl Marks, čije teorije loše prikrivaju jednu istinsku strast za pravdom i bratstvom koje se koreni

u učenju proroka Izrailja, mrzeo je religiju jer je ona služila kao oruđe za održavanje status kvo u

uslovima kada su deca tretirana kao robovi radeći do krajnje iznemoglosti da bi se drugi bogatili.

I to se događalo čak i ovde, u Velikoj Britaniji. Kada je, ima tome stotinak godina, rečeno da je

"religija opijum za narod" - nije to bila kritika bez ikakve osnove... Kao članovi Mističnoga Tela

mi smo dužni da primimo časnu kaznu, moramo umeti jednostavno i to da priznamo, jedan veliki

dug prema svemu komunističkom".

O Marksovom duhu

Što se mene tiče, ja sam hrišćanin. Ja volim čovečanstvo i želim njegovo dobro. Iz tih razloga ja

bih bez skrupula prihvatio anarhiju, komunizam, demokratiju ili fašizam samo ako to može nešto

pridoneti ljudskoj sreći. Dugo vremena već, zaokupljen sam delom Marksovim kako bih bolje

shvatio njegov duh. Otkrio sam, u toku tih proučavanja, mnogo iznenađujućih stvari i sada bih

voleo da ih podelim s mojim čitaocima.

Marksizam nas pogađa - pa i šokira - uspesima koje postiže, ali da li uspesi, u suštini, nešto

potvrđuju? Vračevi iscelitelji takođe imaju uspeha. uspeh potvrđuje grešku u onoj meri u kojoj su

nam i istina, pa uostalom i neuspeh, od neprocenjive koristi - oni nam otvaraju put ka jednoj

dubljoj istini. Prema tome, pozabavimo se analizom izvesnih Marksovih dela ne vodeći računa o

uspesima koje su ona imala ili ih nisu imala.

Srca prema braći

U svojoj ranoj mladosti Marks je bio hrišćanin. Prvo njegovo pisano delo - barem od onih koja su

do nas stigla - nosilo je naslov "Zajednica vernih u Hristu". Tu srećemo ovu lepu misao: - "Uz

pomoć ljubavi kojom ljubimo Hrista mi istovremeno okrećemo srca naša prema braći našoj koja

su s nama najbliže povezana, radi kojih je On lično Sebe prineo na žrtvu".

Marks je dakle poznavao sredstvo pomoću kojega ljudi mogu postati braća među sobom - to je

bilo hrišćanstvo.

On nastavlja: - "Zajednica u Hristu" je u stanju da pruži unutrašnje ushićenje, utehu u bolu,

spokojno poverenje u sebe i srce osetljivo da ljudski voli sve što je plemenito i veliko, ne iz želje

za ambicijom ili slavom, već Hrista radi".

Piše: Ričard Vurmbrant

Autor: SerbianFighter :

Ljuti borac protiv religije

Stari hrišćanski kompleks stoji kao sitna filigranska izrada u Marksovim spisima

Približno negde u isto vreme on piše u svom spisu pod naslovom "Razmatranja jednog mladog

čoveka pri izboru poziva": - "Religija nas sama uči da se Ideal kojem svi ustremljuju svoje težnje

Sam žrtvovao za čovečanstvo. Ko bi se smeo usuditi da mu suprotstavi nešto drugo? Ako smo,

dakle, izabrali situaciju u kojoj za Njega možemo učiniti maksimum, nikada više nećemo biti

smrvljeni teretom jer on, teret taj, neće biti ništa drugo već svesna žrtva u ime ljubavi za sve".

Nema obraćeništva ni apostazije koje čoveka mogu izmeniti sto posto. Događa se često da,

potom, stara verovanja ili neverovanja ponovo stignu u polje svesti, potvrđujući tako da još uvek

nisu u potpunosti izbrisana iz čovekovog duha već samo potisnuta u sferu podsvesnog. Stari

hrišćanski kompleks stoji kao sitna filigranska izrada u Marksovim spisima dugo vremena nakon

što je on postao ljuti borac protiv religije.

Ocena iz gimnazije

Čak i u onoj gustoj, debeloj knjizi posvećenoj političkoj ekonomiji, kakva je "Kapital", knjizi u

kojoj su razmišljanja o religiji u potpunosti deplasirana, Marks, taj hladnokrvni protivnik religije

piše sasvim izvan predmeta kojim se bavi: - "Hrišćanstvo sa svojim kultom apstraktnog čoveka, i

posebno sa svojim građanskim oblicima i vidovima kakvi su protestantizam, deizam i tome

slično, jeste najsavršeniji oblik religije" - glava prva, deo četvrti "Kapitala".

Ne treba zaboraviti da je Marks najpre bio ubeđeni hrišćanin. Kada je završio gimnaziju, u

njegovoj diplomi, u rubrici "verska pouka", stajala je sledeća ocena - zapažanje: - "Njegovo

poznavanje vere i hrišćanskog morala je lucidno i dobro utemeljeno. Jednako vlada u jednoj

određenoj i istorijom Crkve".

Malo vremena nakon dobijanja te diplome u njegovom se životu događa nešto tajanstveno.

Zapravo, mnogo vremena pre nego što ga je Moses Hes godine 1841. privoleo socijalističkim

uverenjima, on je već bio duboko i strasno antireligiozan.

Tokom godina studija na univerzitetu pojavljuje se jedan drugi Marks. I sam beleži u jednoj

pesmi: - "Želim da se osvetim Onom koji vlada nad nama". On je dakle ubeđen da "gore Neko

vlada" i on ima zamerke koje upućuje njemu. Ipak, taj Neko mu nije bio učinio nikakvo zlo.

Marks je pripadao jednoj porodici koja je bila relativno dobrostojeća. On nije upoznao glad u

svom detinjstvu i bio je povlašćeniji među većinom svojih školskih drugova. Ko je dakle učinio

da se u njemu rodi ta neuteživa mržnja naspram Boga? Lični njegovi motivi nam izmiču. Da li bi

trebalo odatle zaključiti da je Marks s takvom izjavom jednostavno bio nečiji glasnogovornik?

U godinama kada svaki mlad čovek sanja prekrasne snove o tome da treba nešto dobro učiniti

svom bližnjem, da se valja pripremati za budući poziv, koji razlozi njega navode da napiše

sledeće stihove u svojoj poemi Zov jednog očajnika:

I tako mi bog neki iščupa "moje sve"

U kletvama i udarcima sudbine.

I svi svetovi ti iščezoše

Bez nade da će se vratiti,

I odsada meni ostaje osveta samo".

Želim da uzdignem tron svoj na visinama,

Vrh njegov biće leden i ogroman,

Zid će mu biti teror užasni,

A čuvar vojnik borba najgroznija".

Onaj ko tronu tom ustremi pogled svoj sigurni,

Okrenuće ga, nem i bled kao smrt,

Pašće on međ kandže smrtnosti slepe i zadrhtaće

Svom srećom će sebi grob iskopati!"

Zar reči "želim da uzdignem tron svoj" i priznanje da od Onoga koji tamo sedi proizilaze strepnja

i teror ne podsećaju na Lucifera i njegov program: - "A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo,

više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj".

Zbog čega Marks želi jedan takav tron? Odgovor se nalazi u jednoj malo poznatoj drami, koja je

napisana takođe u godinama studija, i koja je naslovljena Ulanem. Da bismo objasnili taj naslov

potrebno je da načinimo jednu digresiju.

Postoji Satanina crkva. jedan njen obred je i crna misa koju u ponoć služi sveštenik Zla. Sveće su

postavljene na svećnjaku čija je glava okrenuta dole. Sveštenik je ogrnut odeždom sa postavom -

izvrnutom, spolja. On čita sve što je propisano u molitveniku ali naopačke, počinjući od kraja.

Sveta imena Boga, Isua i Marije čitaju se obrnuto. Osvećena nafora ukradena u nekoj crkvi ima

natpis Satana i služi kao ruganje pričešću. Za vreme te crne mise jedna Biblija gori na vatri. Svi

prisutni se zaklinju da će počiniti sedam smrtnih grehova koji su pobrojani u katoličkom

katihizisu. Služba se završava orgijanjem.

Kult đavola

Kult đavola je veoma star. U petoj knjizi Mojsijevoj koja se zove Zakoni ponovljeni, čitamo -

"Prinosiše žrtve đavolima..." a i kasnije - kaže se o Jeroboamu kralju izrailjskom - i u Drugoj

knjizi dnevnika - "I postavi sebi sveštenike za visine i za đavole i za teoce, koje načini". Ulanem

je namerna inverzija jednog svetog imena - to je anagram od reči Emanueli, biblijskog imena

Isusovog koje na hebrejskom jeziku znači "Bog je s nama". Takava izokrenuta imena su efikasna

u crnoj magiji.

I sada, mi nećemo biti baš u stanju da razumemo dramu Ulanem ako najpre ne čujemo Marksovu

čudnu ispovest iz njegove pesme Svirač: Isparenja paklena do mozga mi stižu

Pune ga, skoro ću poludeti sasvim

A srce se moje sasvim promenilo.

Pogledaj mač ovaj:

Knez tame mi ga prodade".

Piše: Ričard Vurmbrant

Autor: SerbianFighter :

Čarobnim mačem do uspeha

U taj bezdan namenjen đavolu Marks je i želeo da gurne čitav rod ljudski

U obredima najvišeg posvećenja u satanističkom kultu kandidat prihvata čarobni mač koji će mu

osigurati uspehe. On ga kupuje po cenu ugovora koji se potpisuje krvlju ruke, po kojem će

njegova duša nakon smrti pripasti Satani.

Evo sada jednog odlomka iz drame Ulanem:

On dostiže meru

i daje znak.

I sve strasnije,

žešće ja igram

igru smrti.

Oni su takođe Ulanem, Ulanem.

Ime to kao smrt

odjekuje,

Otegne se zatim, i bedno zamukne.

Stanite! Ima ga!

I on se diže sad

iz duha mojega,

Blistav kao zrak, čvrst kao kosti moje".

Ali ja moći imam, s rukama mojim,

Da vas smrvim, da

vas sameljem - "vas" -

(rode ljudski u osobi toj)

Snagom uragana nekog,

Dok se za nas dvoje ponor zjapeći otvara

u tami toj

Tamo ćete čamiti, dole, na dnu,

Ja ću vas slediti

smejući se,

Šapućući vam na uho:

- Siđite, hajte sa mnom, prijatelju moj!"

Biblija koju je Marks čitao za vreme svojih godina provedenih u gimnaziji i koju nije zaboravio

ni u zrelom dobu kaže - U Otkrovljenju Jovanovom - da je đavo zlo, aždaha - "I u bezdan baci je i

zatvori je, i zapečati nad njom..." - Bezdan je abyssos na grčkom. U taj bezdan namenjen đavolu

Marks je i želeo da gurne čitav rod ljudski.

Kome to dakle Marks pozajmljuje svoj glas u ovoj drami? Nije li lišeno zdravog razuma

očekivati od jednog mladog studenta da sledi kao san svojega života jednu ovakvu viziju

čovečanstva guranog u bezdan tame - tama spoljašnja je biblijski izraz koji odgovara izrazu za

pakao - dok on sam, potresan opakim smehom, sledi one koje je doveo do neverovanja? Nigde na

svetu se ne može pronaći potraga za jednim takvim idealom, osim u ritualu posvećenja u crkvi

Sataninoj, i to tek u višim stupnjevima rituala.

Međutim, za Ulanema je nastupio trenutak smrti.? Čujmo njegove poslednje reči:

Propalo je! Izgubljeno. Moj čas nastaje.

Časovnik vremena se

zaustavio,

Patuljasta kuća se srušila.

Uskoro ću na grudi svoje stegnuti večnost,

Uskoro ću izgovoriti čovečanstvu,

Sva prokletstva strašna".

Marks je voleo ove Mefistofelove reči iz Fausta: - "Sve u životu je vredno da uništeno bude".

"Sve" - računajući tu i proletarijat i drugove. U Osamanestom brimeru Luja Bonaparte Marks je

citirao te reči. Staljin ih je shvatio doslovno, uništivši i sopstvenu porodicu.

Sekta Satanina nije materijalistička. Ona veruje u večni život. Ulanem, ličnost kojoj Marks

pozajmljuje svoj glas, ne suprotstavlja se tome. On afirmiše svoje postojanje - život svoj - ali se

to sastoji u životu mržnje dovedene do paroksizma.

Zabeležimo usput da je večnost za đavole sinonim muka. Tako je i Isus čuo prekor koji mu je

upućen: -"I gle, povikaše: što je tebi do nas, Isuse, sine Božji? Zar si došao amo prije vremena da

mučiš nas?".

Upravo je tako i sa Marksom:

Ah! Večnosti, večno mučenje naše,

Smrti neizreciva i neizmerljiva,

Odvratna, veštački pojmljena da nas zagroziš,

Sve nas, točkiće

slepo pokretane,

načinjene da budu

besmisleni kalendari

Vremena i Prostora,

Bez cilja drugoga osim da budu tu

Da bi uništeni

bili svi".

Malo po malo mi počinjemo da shvatamo to što se dogodilo mladom Marksu. On je imao

hrišćanska uverenja, ali nije vodio život koji bi bio u skladu s takvim principima. Njegova

prepiska s ocem uverava nas da je reč o velikim sumama novca koje je on rasipao na svoja

zadovoljstva, i o neprekidnim suprotstavljanjima autoritetu roditelja u vezi s tim i drugim

motivima.

Upravo se tada, verovatno, dogodilo njegovo probližavanje - njegova indoktrinacija - crkvi

Sataninoj, onoj u najvećoj tajni, upravo je tada on bio posvećen u njene rituale. Satana govori

kroz usta svojih obožavalaca koji ga vide za vreme svojih orgijastičkih halucinacija. I tako je

Marks samo njegov glasnogovornik, jer on izjavljuje:"Želim da se osvetim Onome koji vlada

gore".

Čujmo bolje kraj poeme Ulanem:

Ako nečeg ima što je kadro da uništi,

Baciću se k njemu ne štedeći sebe,

Slobodan da svet u ruševinu obratim.

Da, svet ovaj što je zastor izmeđ mene

i bezdana,

Razbiću ga u hiljadu parčadi

Snagom prokletstva mojih;

Zadaviću u zagrljaju svom njegovu istinu

groznu mu stvarnost,

U mojim zagrljajima umreće on bez reči,

Sav će se u nebiće, u prah srušiti,

Uništen biće, da ga ne bude:

Da, život, to će upravo biti to!"

Piše: Ričard Vurmbrant

Autor: SerbianFighter :

Proklinje čitavu

ljudsku rasu

Šta je sve o čarobnjaku praznih džepova ispričala njegova ćerka

U Ulanemu Marks postupa tačno kao đavo - on predaje prokletstvu čitavu ljudsku rasu. To je bez

sumnje jedina drama na svetu u kojoj su svi akteri potpuno svesni svoje sopstvene iskvarenosti,

uostalom oni se ne boje da to izlože i to čine s ubeđenjem. Nema ni crnog ni belog. Tu nema ni

Klaudija ni Ofelije, ni Jaga ni Dezdemone, sve je crno i otkriva crte Mefistofelove. Sve ličnosti

su Satanini pomagači, iskvarene su i uklete.

U vreme kada je pisao ovo, Marks - taj rani genije - nije imao ni dvadeset godina. On je već bio

stvorio program za svoj život. U njemu nema ni jedne reči o služenju čovečanstvu, proletarijatu

ili socijalizmu. On želi da dovede svet do njegove propasti. On želi da uzdigne tron "čiji će zid

biti drhtaj ljudski..."

Približno iz ovog perioda datiraju neki pasaži s tajanstvenim, u nečem, rečima iz prepiske između

Karla Marksa i njegovoga oca. Sin piše:- "Zavesa je pala. Moja Svetinja svih Svetinja se

razderala, trebalo je postaviti nove bogove". Ove reči, napisane 10. novembra 1837, su reči

mladog čoveka koji je, sve do tada, ispovedao hrišćanstvo.

Očevo pismo

On je pre toga izjavljivao da je Hristos u njegovome srcu. Od tada više nije bilo tako. Ko su ti

"novi bogovi" koje je on bio stavio na njegovo mesto? Otac mu odgovara: - "Uzdržan sam i

nisam insistirao na objašnjenju u vezi s tim veoma tajanstvenim problemom, iako mi to izgleda

veoma sumnjivo". Kakav je to tajanstveni problem? Ni jedan Marksov biograf nije još uvek

ponudio objašnjenje tih čudnih reči.

Verner Blumberg u svojoj knjizi Portrait de Mardž citira jedno pismo Marksovog oca sinu. Ono

je pisano 2. marta 1937. godine: _"Tvoje napredovanje, nada da jednoga dana ugledam tvoje ime

veoma na glasu i tvoje blagostanje na ovome svetu nisu jedine želje mojega srca. Sve je to, istina

je, san koji odavno sanjam; mogu, međutim, da te uverim da me njegovo ostvarenje ne bi učinilo

srećnim. Ali ako tvoje srce ostane čisto, ako bude kucalo za čovečanstvo i ako i nikakav đavo ne

bude uspeo da ga liši najplemenitijih osećanja, samo ću tada ja biti savršeno srećan".

Ko je to iznenada nagnao oca da izrazi strah zbog đavolskog uticaja na svog mladog sina, sve do

tada dobrog hrišćanina? Nisu li to bili komadi u stihovima koje je bio primio od sina kao poklon

za svoj pedeseti rođendan?

Evo još jednog citata u kojem Marks, u svojoj poemi O Hegelu, sam razotkriva svoju misao koju

je Hegel inspirisao: - "Naučavam reči spletene u klupko đavolsko, i svak neka veruje kao istinito

ono što je odabrao da promišlja".

Duša za pakao

Na drugom mestu, u pesmi Bleda devojka on priznaje:

I tako, izgubih nebo,

I znam to veoma dobro.

Duša moja doskora verna Bogu

Obeležena za pakao bi".

Ovo ne zahteva komentar.

U početku je Marks imao umetničke ambicije. Međutim, njegove poeme i drame, lišene

književne vrednosti, nisu imale nikakvog uspeha, one su, međutim, korisne jer nam otkrivaju

stanje njegovog srca. Neuspeh u slikarstvu i arhitekturi dao nam je jednog Hitlera - neuspeh u

dramskom rodu jednog Gebelsa.

Neuspeh u filozofiji i slikarstvu nam je, shodno tome, dao dvojicu drugih ratnih zločinaca -

Rozeberga i Streichera. Što se Marksa tiče, on je bio prinuđen da se okane poezije, on je u ime

Satane započeo revolucionarnu pobunu u društvu koje nije umelo da oceni i prizna njegova dela.

Očevidno, tu se radi o jednom motivu - među drugima - o motivu apsolutne pobune. I još jedna

stvar: njega su mrzeli kao Jevrejina.

Dve godine kasnije mladi Marks je napisao doktorsku tezu O razlici između filozofije prirode

kod Demokrita i Epikura u kojoj usvaja, u predgovoru, Eshilovu izjavu: - "Ja gajim mržnju prema

svim bogovima". On ublažuje pomalo takvo tvrđenje govoreći da je on protiv svih bogova na

zemlji i na nebu koji ne priznaju kao vrhovno božanstvo savest ljudi - svest čovekovu.

Marks je bio deklarisan neprijatelj svih bogova - i to on koji je svoj mač bio otkupio od Kneza

tame. On je sebi bio odredio kao cilj da čovečanstvo u celini povuče u bezdan propasti i da mu se

i sam tamo pridruži smejući se gromko.

Da li je Marks stvarno kupio svoj mač od Satane?

U jednoj knjizi koja nosi naslov The Moor and the General - Remembrances about Marx and

Engels - izdanje Dietz, Berlin, 1964. - njegova ćerka Eleonoranam priča kako se, dok je bila

mala, zajedno sa svojim sestrama, njen otac šalio pričajući im priče. Bila je među pričama jedna

koju je ona volela više od drugih; u njoj je bilo reči o izvesnom Hans Rockleu. Ali dajmo reč

njoj: - "Priča o njemu je trajala mesecima, jer to je bila priča kojoj nikako nije bilo kraja. Hans

Rockle je bio čarobnjak... imao je prodavnicu igračaka... i mnogo dugova! Uprkos njegovim

čarobnjačkim svojstvima kesa mu je uvek bila prazna, pa je bio prinuđen da proda đavolu, deo po

deo, sve svoje prekrasne stvarčice koje su mu pripadale... Mnoge njegove dogodovštine su bile

zastrašujuće i nama se dizala kosa na glavi".

Da li je normalno da otac porodice tako priča svojoj deci o groznim stvarima koje se tiču

prodavanja đavolu svega onoga što im je najdragocenije? Robert Payne, u svom delu Marks -

aludira na sve ovo s obiljem drugih detalja koji liče na ono što nam pruža Eleonora. On insistira

na činjenici da je Rockle, onaj čarobnjak, bio veoma nesrećan i da je upravo teška srca na kraju

pristao da ustupi svoje igračke - trudeći se do poslednjeg momenta da ih zadrži za sebe. Međutim,

on je potpisao ugovor s đavolom i nije bilo načina da se to sve izbegne.

Piše: Ričard Vurmbrant

Autor: SerbianFighter :

Sklapao ugovor sa Đavolom

Marks je imao viziju sveta koji je svojsktvo pakosti

Autor dodaje. - "Te beskrajne priče su bile, najverovatnije, jedna autobiografija... Marks je imao

viziju sveta koji je svojstvo Satanino, on je imao u sebi pakosti zbog tog svega. Uostalom, on je

pokatkad - kako izgleda - bio svestan da vrši delo Zla."

Kad je okončao pesmu Ulanem i druge svoje mladalačke spise u kojima priznaje da je sklapao

ugovor s đavolom, Marks još nikako nije razmišljao o socijalizmu. On ga je čak napadao. On je

bio urednik jedne nemačke revije - Rheinische Zeitung - "koja čak nije priznavala teorijsku

vrednost komunističkim idejama u njihovom sadašnjem obliku, i koja je još manje želela njihovu

praktičnu realizaciju, nalazeći da su, u svakom pogledu, nemoguće... Pokušaji od strane masa u

cilju njihovog unapređivanja i promicanja bivaju, umesto primanja, dočekani pucnjavom topova

istoga trena kada postanu neka opasnost...".

Stigavši do tog stadijuma Marks je sreo Mozesa Hesa, čoveka koji će u njegovom životu odigrati

najvažniju ulogu, koji će ga navesti da prigrli ideal socijalizma. No to nije ono što kaže Hes o

tom predmetu: - "To je doktor Marks - moj idol - koji će zadati konačni udarac religiji i politici

Srednjeg veka". Zadati završni udarac religiji" - to je dakle njegov glavni cilj. Jedan drugi

prijatelj Marksov iz toga perioda, Georg Jung, piše o tome na još jasniji način 1841. godine: -

"Marks će sigurno proterati Boga s njegovoga neba i sam će mu suditi. On smatra da je

hrišćanska religija najnemoralnija među religijama". Nšta čudno jer je Marks verovao da su prvi

hrišćani čak davili ljude i jeli njihovo meso.

Takva su dakle bila viđenja onih koji su posvetili Marksa u tajne satanizma. Potpuno je lažno, u

krajnjem slučaju, da je on gajio veliki društveni ideal pomaganja čovečanstvu i da je stoga

usvojio - jer, religija je u njegovim očima bila prepreka za realizaciju tog ideala - jedan takav

antireligiozni stav. Upravo je suprotno. Marks je mrzeo sve bogove bez izuzetka, sve do samog

imena bog. On se pojavi dobrovoljno da "Boga odgurne udarcem nogom". Socijalizam je za

njega samo mamac koji privlači proletere i intelektualce tom đavolskom idealu. Kada su Sovjeti u

početku svoje vlasti prihvatili parolu - "Proterajmo kapitaliste sa zemlje i Boga s neba", oni su

jednostavno time izrazili vernost nasleđu primljenom od Marksa.

Gore sam već govorio o inverziji imena kao postupku u sferi crne magije. Inverzije su do te mere

ukorenjene u misli Marksovoj da ih on koristi na svakom mestu. Na Prudonovu knjigu Filozofija

bede on odgovara knjigom kojoj daje naslov Beda filozofije."Mi treba da koristimo - kaže on -

umesto oružja kritike kritiku oružjem" - i slično.

Zar vam nakostrešeni Marks sa svojom kosom i bradom nije nikada nametao pitanje? Ljudi

njegovoga doba nosili su uglavnom bradu, no ne onakvu kakva je njegova! Ni kosu tako dugu.

Marksov izgled je tipičan za pristalice Džoane Šutkot, sveštenice jedne ekstravagantne sekte čiji

su članovi verovali da imaju odnose sa demonom Šilohom. Zanimljivo je istaći da je još 1814.

nekih šezdeset godina nakon njegove smrti "grupa Chatham od Southcottians ubrajala među

svoje članove jednog vojnika Džemsa Vajta, koji se, nakon vremena provedenog u službi u Indiji,

vratio da rukovodi grupom u mestu, šireći još uvek učenje Džoane, pridajući mu izvesnu

komunističku boju"

Karl Marks nije javno govorio o metafizičkim stvarima, ali mi možemo da rekonstruišemo

njegovu misao pozivajući se na ljude koji su bili u vezi s njim. Među njima je i Mihail Bakunjin,

član Prve internacionale, koji je pisao: - "Satana je prvi slobodni mislilac i spasitelj sveta. On

oslobađa Adama i ispisuje na čelu njegovom znak čovečnosti i slobode navodeći ga da se ne

pokorava"

Bakunjin se ne zadovoljava samo panegirikom Luciferu, on istovremeno stvara program

konkretne revolucije. - "U ovoj revoluciji - piše on - moraćemo da probudimo đavola u narodu i

da u njemu razbudimo najopakije strasti.

Upravo je s tim Bakunjinom, čiji je program bio tako neobičan, Karl Marks stvorio Prvu

internacionalu. Upravo nam Bakunjin i otkriva da je Prudon, drugi veliki socijalistički mislilac, i

u to vreme prijatelj Karla Marksa, "obožavao Satanu". Prudona je Marksu predstavio Hes; on je

imao takođe isti stil s kosom i bradom tipičan za pristalice sekte satanista Džoane Šutkot u XIX

veku.

U svom delu O pravdi u revoluciji i u Crkvi Prudon izjavljuje i to da je bog prototip nepravde. -

"Mi osvajamo saznanja uprkos njemu, mi sebi obezbeđujemo blagostanje uprkos njemu, mi smo

još u društvu uprkos njemu. Svaki korak napred jeste jedna pobeda kojom mi nadvladavamo

božanstvo".

Robovi

On govori u zanosu: - "Bog je glupost i kukavičluk, Bog je hipokrizija i laž, Bog je tiranija i beda

- Bog je ono loše. Svuda gde se ljudi klanjaju pred oltarom, kao robovi kraljeva i sveštenika -

biće osuđeni... Zaklinjem se, o Bože, rukom podignutom prema nebu da ti nisi ništa drugo nego

ubica moga razuma, skiptar moje savesti... Bog je u suštini anticivilizovan, antiliberalan i

nečovečan". Prudon izjavljuje da je Bog rđav jer je čovek, delo njegovo, rđav. Ali takve misli

nisu originalne - obično ih srećemo u molitvama Sataninog kulta.

Kada se kasnije posvađao s Prudonom Marks je napisao knjigu u kojoj je pobijao njegovu

Filozofiju bede, u kojoj se nalaze i gore navedena mesta.

Piše: Ričard Vurmbrant

> Odgovori

^ Povratak na viši nivo

>> Sledeća strana

>Verzija za PC