Karl May - Kanađanin Bil

VARALICA U IGRI Čovek-Kolorađanin se ugodno namesti i, dok su ostali traperi nestrpljivo pratili njegove reci, ispriča: »Da, tako je kako kažem: nikada nije bilo većeg lupeža u Sjedinjenim Državama od Bila Kanađanina. Imam jedan račun sa njime, jednu čitavu, veliku knjigu računa celu ispisanu. Toliko je o-zloglašen da isu čak preko mora u staroj zemlji pisale novine o nijemu - kakoi sam to doznao. Ali nikome niiije toko napakostio kao meni Covek voli da puisti na miru tako krvave stvari, ali kako smo sad ovde kod majke Tik pni priči"uciniiću vam po želji. Znajte Gents, Države su čudna zemlja u kojoj ise najveće nalazi odmah pored najmanjeg, dobro odmah pored zla, i, kažem vam, sva tri pulta kada sam se sreo sa tim ozloglašenim čovekom, nalazio se tu uvek prisutan i najslavniji kojeg možemo predočiti, Abraham Liinkoln, predsjednik. Rodom sam u stvari iz Kentekija, ali bio sam još dečak, koji jedva može da drži pušku, kada smo sišli u Arkanzais da vidimo da li je ta zemlja bdla doista tako dobra kako su nam je opisali. Kažem: mi, a podrazumavam pod tim roditelje, sebe i suseda Ereda Hamera sa dve kćeri Meri i Beti. B'io je Nemac i tek je pre nekoliko godina prispeo ovamo dz Nemačke. Namažite me katranom i zaspite perjem ako u Mio kojolj državi ima bolje i lepše devojke od tih ne-imačkih lejdii. Zajedno ismo odrasli, činili jedni drugima sve moguće usluge, pa kada se jednog dana predomisli, smatram da Meri nije nizašto drugo stvorena nego da bude moja žena. E pa, možete sebd predstaviti da tu misao nisam tajio, nego da sam je tim brže rastrubio, i, doista, sasvim je tako: Meri nije uopšte mislila da bih mogao biti nešto drugo nego njen muž. Roditelji su se složili sa time i otada su se brinuli i ditrinčiili da nas čestito srede. Bio je^to život kao u raju, mešuri, i svakome bih od vas poželeo od srca da pronađe tako srećne dane; sarmo da mu duže pofbraju no meni. Izišao sam jednog dana u

šumu da žigošern podobar broj kolaca za vezanje koinja. Stiže tada neko jelovom šumom i zaustavi svoje kljuse pored -mene. »Dobar dan, momče! Ima li tu u okolini neka farma?« upita on. »Dve mesito jedna, gde svako može rado da nađe utočište«, odgovorili ja. »Gde se nalazi najbliža?« »Hajte, povešću vas!« »Može i bez toga. Zaokupljeni ste tu radom, -pa aiko uočim pravac, ne mogu pogresiti.« 6 »Završilo sam. Hajte!« Čovek je bio još mlad, jedva možda dve ili tri godine stariji -od mene, imao je na isebi gotovo novo lovačko odelo od jelenske kože, imao je odlično oružje i konja koji je 'bio tako živahan kao da je sad upravo odvezan od plota. Prethodno nije podneo velikih napora, inače bi i on i njegova životinja izgledali manje svezi. Da sam ga upiitao za ime i ostato, protivilo bi se to potpuno gostoprimstvu; koračao sam, dakle, ćuteći pored njegovog konja dok nije sam počeo: »Koliko vam je još potrebno do prvog su-seda, momče?« »Do brda tamo pet milja a na drugu stranu reke osam«. »Dugo ste već ovde na ovoj zemlji?« »Nisam tako dugo. Stanujemo još u prvoj baraci«. »A vaše ime, momče?« Šta mu je samo bilo sa onim njegovim miomče? Jesam li možda bio dečak koji još nosi .njegove čarape? Odgovorio sam što je moguće kraće: »Kroner«. »Kroner? Lepo! Moje je ime Vdlijaai Džons i rodom sam gore iz Kanade. Ko je vlasnik druge farme o fcojoij ste 'govorili?« »Jedan Nemac po imenu Fred Hamer«.

»Ima li sinova, momče?« »Dve kćeri«. »Zgodne?« »Ne znam, momče. Sami ih pogledajte! Ljutilo ga je što sam i ja njega nazvao momče, mogao sam to jasno da prime tim. Nismo više govorili dok ne prispesmo pred 'kapiju farmerove kuće. »Koga to Time vodiš?« upita otac koji ise upravo nalazio u dvorištu i hranio ćurane. »Ne znam ko je, neki master Vilijem Džons iz Kanade, mislim«. »Dobro došao, gospodine! Sjašite i uđite!« Pružio mu je iruku, odveo ga u sobu, a meni prepustio brigu oko konja. Kada sam to obavio i došao za njima, stranac je stajao pred Meri koja je došla u poisetu dok sam bio odsutan, i štipnuo je za obraze govoreći: »Do đavola, kako ste premila, lepuškasta devojfca!« Ona se zacrveni zbog te drskosti, ali joj je odmah prava тес bila na 'jeziku: »Gucnuli site možda gutljaj više viskija, gospodine?« »Teško, u preriji se to osveženje ne može naći«. Hteo je da je obujmi rukom, ali ga ona tako udari da zatetura i umalo ne sruši stolicu o koju je htio da se zadrži. »Prokletstvo, hrabra site ženska! Da ste drugi put pitomiji!« To me ražesiti. Približio sam mu se i ne-primetao mu pokazao svoje šake. »Ta gospođica je moja verendca i ko je dirne bez moje dozvole, koštace ga to nekoliko Uboda nožem. U ovaj zemlji je gostoprimstvo sveto i ko to zaboravi sa njime će se prema tome i puistupiti, momče!« »Sto mu .gromova, vi umete da govorite,' momče moj! Imate već dakle i verenicu? Lepo, onda ise povlačim!« Obesio je svoju pušku o zdd i smestio se tako udobno kao da je član porodice. Ridokosi momak nije ee dopao mi meni ni ocu, a ni majka se ndje mnogo brinula o njemu. Ali pravio se kao da mu niiiko nema šta reći, pa Ikada su uve-če došli na časaik Pred i Beti, vodio je glavnu reč i pričao o avanturama koje je rbolbož dozivao u preriji. Dajem deset svežanja dabrovine za kožu pitomog zeca da n'ifje ni zakoračio u savanu, pošto mu je čitava odeća bila potpuno suva. Omogućili smo mu da to i uvidi, da se izvuče iz 'škripca i da iskrene razgovor na nešto drugo. On se maši džepa i izvuče svežanj karata za igru, »Volite li da igrate, mešuri?« pitao je. »Katkad«, odgovori otac, »Sused Fred je poreklom iz Nemačke gde se igra jedna lepa igra fcoj'a ise zove skat. Naučio nas je tu igru, pa uveče kad nemamo da se latimo ničeg boljeg, ,ta nam je igra razonoda«. »Da li ste čuli za igru koja se .tamo preko zove »'komovi listići« master Homeru?« upita Džons. »Ne«. »Ovde u zemlji se zove »Igra na tri karte« . i naijlepša je igra koja postoji. Promatrao som je doduše samo jedanput i u njoj sam šegrt, ali ću vam je ipak pokazati«. Ta »Igra na tri karte« istina svima nam se dopala i 'uskoro smio se zadubili u nrju, pa su i stare žene stavile na kocku nekoliko džentl9 mena. Izgledalo ge doista da je Džons ne razume. Mi smo dobijali, ali to ne potraj a dugo, tako da je morao da potegne zlatmke koje je on svu silu nosio sa sobom. Ohrabrili smo se i Više smo ulagali. Sreća nas je izneverila, tako da smio izgubili ono što smo dobili i morali da se latimo vlastitog novca. Pojedini dobici su nas sve više mamili. Žene su se već odavno bile povukle, a i ja sam takođe odustao. Otac i Fred Hamer su hteli da povrate svoj novac. U-lagali su sve veće svote, pa je igra za obojicu, i pored mojih upo0oiravanfja i mollbi upućenih lejdima, postajala sve opasnija. Tad iznenada primetih jednu Džonsovu kretnju. Zgrabio sam ga u tren oka za levu ruku i izvukao mu maka dz rukava. Igrao je sa četiri karte i bio je varalica u igri. On skočd. »Sta vais se tiču moje karte, momče?« povika on srdito. »Ni manje ni više od našeg novca, gospodine!« i ismesta pretrpah sav dobitak koji se nalazio pred Džorusom. »Ovamo sa dolarima! Moji su i lopov je ko ih prisvoji!« »Doista, .• gospodine! Varalica je ko cvikuje karte, koji mora da vrati ono što je uzeo. Odlazite u krevet d da se sutra rano izgubite odavde! Jedino me gostoprimstvo sprečava da vam pokažem kako se pošteno »Igra na 'tri karte!« »Vaš gost? Ni časa više. Napustiću smesta vašu kuću, pošto mi vratite novac kotji (ste mi opljačkali!« »Dobro! Uopšte vais ne sprečavam da odete. Idite tamo gde je trebalo da stignete. Prerija to sigurno1 nije. Vaš novac treba da primite 10 nazad, ali od našeg ni penija. Time, izvedi njegovog 'konja ptrad ulaz!« »Dođavola, hoćete tako? Onda treba da u-poznate Kanađanina Bila!« On trgnu nož. Tada se diže i Fred Hamer i spusti mu čvrsto ruku na rame. Bio je snažna pojava i voleo je 'da ćuti; ali kada je već nešto rekao, onda je znao kako njegovo mišljenje treba da bude. »Maknite bačkiju, čoveče, inače ću vas zdrobiti sa deset prstiju kao papriku«, upozoravalo je. »Uzmite vaš novac, nosite se odavde i ne pojavljujte nam ise više pred oči. Mi smo pošteni ljudi i vrlo smo skloni da čovefcu

iz vaše bagre pokažemo pult u raj«. Džons opazd bako njegova batina poče da pliva. U svakom slučaju morao je izvući kraći kraj i popustiti. »Vratite! Ali upamtite tu »Igru na tri karte«; dobitak ćete ipak isplatiti!« »Za nas su njegove preitnje isto što i paukove niti na vazduhu. Isplati, suseđu; onda se možeš tornjati!« Doibio je ono što je tražio i pošao. U vratima ise okrenuo još jedanput i zapretio »Zapamtite!' Vratiću se po novac i razgOi-varaću opet sa tom lepuškastom gospođicom!« Da mu samio smesta prosvirasmio fcureum kroz glavu! Neko vreme iza toga morao sam da siđem u Liti Rok i da nabavim -razne stvari za venča-nije. Na. povratku sam. strahovito žurio, pa sam čak i noću jahao, tako da sam ujutro stigao na farmu. 11 Bila je zatvorena i nigđe nije bilo ni konja mi goveda. Veoma zabrinut, požurio sam na drugu stranu do Freda Hamera i 'tu zatekao1 isto stanje. Obuzeo me užasan strah; podbo sam komija mamuzom i požurio gore do suseda Hol-borna. 'On je, kako sam već rekao Kanađaninu Bilu, stanovao dalje pet minuta. Prešao sam taj put za nepun sat. Kada sam se spustio pored ograde, pojuniše iiz kuće Beti i majka. »Zalboga, vi plačete! S ta se desilo?« upitao sam ih. Duboko jadikujući i jecajući, ispričale su mi šta se dogodilo*. Beti je tucala sa ocem, 'kukuruzove klipove, a Meti je sama ostala kod kuće. Polje se prostiralo dosta dalefoo od kuće, ali im se ipak činilo kao da su otuda čuli prigušeni krik ženskog glasa. Priskočili su i stigli u dobar čas da još vide kako četa ljudi ottoalsa. Među njima je jedan držao ispred sebe na samaru vezanu devoj-ku. Provalili su u pola bela dana i oteli mi vere-nicu. U kući je vladao nered: novac, odela i oružje, kao d municija koja se našla, nestali su, a konji su bili isterarai iz ograda da spreče ne-posirednu pokeru. Fred Hamer otrča kod moiga oca':. Nije ni tu bilo konja. Uhvatili su dva teškom mukom, pa su se oba čovefca naoružala; majka i Beti su morale da uzjašu; zatvorili su farmu i poterali tsvu govečad i ostale životinje preko kod Holboirna, gde je privremeno trebalo da borave. A i suseđ je zgrabio svoju pušku iz Kentekija i uzjahao>; zatim je troje ljudi ne oklevajući pošlo za razbojnicima. 'Naredili su mi da smesta kada se vratim pođem za njima. f 12 »U kojem pravcu su pošli?« upitao sam. »Uzvodno uz reku. Hoće da ti ostave jasne tragove da ne pogrešiš put«. Uzeo sam čilog konja i odjurio napred. Pričali su već u nekoliko navrata o nekoj bandi bušhedera koji su provodili svoje od srednjeg toka Arkamziasa do gornjeg područja Mdeurija, a da se niiisu nikada pojavili u našoj blizini. Da li ih je moižda nagovorio Bil Kanađanin da mu pomognu da izvrši svdju osvetu? Pronašao sam najavljene znakove: tu i tamo bila je otkinuta poneka grančica ili raiseče-ma kora drveća, pa sam tako bez nepotrebnog zadržavanja napredovao stalnom brzinom. Nastavilo se tako do večeri kada me mrak primo>-rao da se zaustavim. Privezao sam konja za kočić i ogrnuo se poikrivačem. Nada minom su šumeli vršci drveća, a u meni je besnela bura; nissam mogao mi da zaspim ni da se smirim. U zoru sam ponovo nastavio put i đtlgao još pre podne do mašta gde su otac i ono dvoje prenoćili. Pepeo nijihove vatre bio je ovlažen jutarnjom nosom; bio je to siguran znak da su I oni poranili. ' Bilo je tako do Kanađaninovoig ušća. Suma je na tome mestu bila gušća; znaci su stalno postajali jasruilji i isvežijd. Prodro isam napred u najvećoj žurbi, a moja dobra životinja i pored napreglog kasa ne iispoOlji još nikakva traga pre-morenioisti. Tada sam odjedanput razabrao snažan, dubok 'muški glas koji se, odjekujući snažno, čuo u šumi. Reci su bile na engleskom; moira, dakle, da je to bio belac koji ise javljalo tako neapnez13 no. Usmerio sam konja na mesto gde se on nalazio. Sta mislite, šta sam ugledao? Usred male čisitine stajao je na malom panju oovek, mahao je rukama kroz vazduh i držao govor isifcornorama i bikovim drvetima, kojeg ni lepše ni bolje nije mogao održati ni na kempmitingu. Glava sam svog'e vrate i mnogo se ne obazirem na ono što se govoirti preda mnom; ali glas toga čoveka i njegov način izražavanja preseče mi smeh u kolji umalo ne prasnuh, pošto mi je đavolski euđnio izgledalo da neko usred prašume drži govor (kukcima i moskito-sdma. Mogao sam već iz daleka jasno, da prepo-znam njegovo lace. Bio je visok i jak, čio, krepak i žilav kao pravi, čisti jarifci; nois mu je oštro odskakao od- lica, oči ,su mu se iskreno sjajile, ništa su mu bila široka i oštra, a podbradak uglast i snažan; d pored dobrote koja mu se primećivala na licu mogao je možda da dude pomalo prepreden i lukav. Ispred panja na kome je stajao natedla se velika sekira, dobra puška i neke druge stvari koje su bile potrebne čoveku u tome kraju. O-čevidno1 je bilo da je čovek vežbao da govori i činilo md se kao da je ceo stvoren za selfme-na koji bedom, borbom i radom zna sebi da izbori bolje mašto od onog što ga pruža Zapad. Razabrao sam svaku njegovu reč: »Šta mislite? Ropstvo je sveta i neophodna stvar koja se ne može pobediti aii silom ni podsticajima. Je li

sveto tlačenje čovefca, preziranje i mučenje čitavog ljudskog roda? Je li odvratno pravo

vlasništva potrebno preneti na ljudske snage koje bi, plaćene dobro, radile 14 mnogo bolje d vemi'je? Nećete ni da čujete razloge ni da priznate bilokakvu silu? E pa dobro, !ipak 6u vam saopštiti razloge, pa alko ih ne uvažite, pojaviće se ipak neodoljiva sila boja će slomiti vaš crnački bič, iščupati iz isrca sebičnost i smrviti i uništiti sve ono što se osmeli da joj prepreci put. Kažem vam, približava se vreme kada ...« Ptrestao je da govori; prdmetio me je. Sišao je sa panja za 'tren oka, podigao pušku da opali i povikao: »Stop, čoveče, ni koraka dalje! Ko ste vi?« »Pih! Samo odložite pušku. Ne nanieravam vas požderati ili osetiti u telu.« Mora da ga je dugi, oštar pogled ubedio u miroljubivost moje ličnosti. On spusti pušku, klimnu glavom i pozva me. »Dobro! Prdđite i recite mi ko ste!« »Zovem se Tim Kroner, gospodine, i od ju~ če putujem refeom uzvodno za bandom bušhe-dersa koji su mi oteli vermicu«. »Moje je ime Linkoln, Abraham Linkoln. Spustio sam se sa brda i nameravam tai sagraditi splav d prodati drvo na jugu. Tek sam isait ovde. B'anda torbara, koja vam. ote verenicu, kažete? Koliko ih -ima otprilike?« »Deset do dvanaest glava«. »Na konju?« »Da«. »Skok! M'alo pre sam presekao trag upravo toliko konja i ponovo sam otkrio sličan tu sasvim blizu; ali čini mi se kao da je ovaj po-slednji pokazivao dvanaest kopita manje. »To je moj otac i dva suseda koji su pošli za njima još pre mene«. 15 »Tačno! Vas je dakle četvora protiv dvanaest. Hoćete li maju pomoć?« »Rado, ako želite«. »U redu. Hajde, de.« On pokupi svoije stvari, obesi pušku o jedno rame i prebaci sekiiru prekio drugog. Onda zakorači napred ka'o da se samo po1 sebi razume da earn dužan da ga sledim. »Kuda, gospodine?« upiitao sam pošto krenuh pravcem koiji je sefcao u uglu moj prethodni smer, »Za ljudima, šta drugo? Torbari su s'e udaljili od reke deo puta naviše i krenuli ka iseve-, ru i skratićemo put ako to -isto već sad učinimo«. Način mu je bio tako svojstven i pouzdan da mi nije palo na pamet da mu se suprotstavim. Dopustio sam mu da korača napred i usmerio sam konja odmah iza njega. Koralk mu je bio razvučen i snažan kalko se retkio sreće i da nisam jahao dobro, bih se začelo namučio da ga sledim. I tako smo krenuli napred dok se nije zaustavio na jednom mestu i pokazao na zemlju. »E vio opet itnaga. Dva, šaš t, deset jedanaest, petnaest konja! Kad sam prešao trag bilo ih je samo dvanaest. Vaši su dafele taikođe prošli, po^-šlto se iranije povijene iStruke misu ponovo digle. Po'terajte vašu životinju trkom da ih 'brzo stignemo!« On otrča napred silnim koracima, Morao sam zaista da poteram svoju živio,tinju fcraitkim kasom da ne bih zaostao za njim. Šuma je već davno prestala d prešla u nisko, proneđano žbunje. Stfigtli smo sad na oiba16 sjanu, otvorenu krivinu koja se iz prerije duboko utiiskivala u šikaru; ali u daljini ,smo ponovo primetili guisitu crtu snažnog drveća a lizmedu nas i inje kretalo se itroije jahača jedan za dru-girn prema indijanskom običaju. Sunce je već iščezlo i dan ise (bližio kraju; mogli smo iiipalk da ih jasno raspoanamo. Lin-kolin podiže mišku. »Tamo su. Nastavi!« Baoio sam ise napred u širokim skokovima prenoseći težište stalno na jednu mogu i, 'kada bi se umoiila, premeštao sam ga na drugu. Jedino na tag način naiožemo takvu, triku dugo izdržalti. Ta'feo ae torzo, ismianlj'ila irazdalj'i'na između njiih i nas d, pošto isu nas sad primetili i zastali, uskoro smio dh stigli. »Kiociačno, Time!« poVika nam. oitac. »Ko je taj čioveik?« »Goiapođin Abraham Linfcoln; sreo' sam ga na reci i on želi da nam pomogne. Ali ništa nemajte pričati, sve već ana. Pođite isamio na> pred da stignemo .razibajinike!« »Ndisu Više dalekio, nastojaće da prenoće ta-rno u šumi. Napred pire no što' padne mrak i ne izgubimo njihove tragove^« Rošld isu dalje bez reci, ali su nož držali la-bavije u ruci d pušku na dohvatu. Kad smo stigli dio prvog drveća, Ldmfeoln se sageo da tačno proveiri 'trag. Ujedno je reikao: »Da Vidimo, džentlmeni, još jedanput na čemu smo! U tami šume ito ise više ne može vi-deti. Ovde su najjači otisci, kopita; konj mora da nosd teži teret no drugi; biće to dakle taij koji mora da tegli i jahača i devotjfcu. I pogledajte, bramlje; leva stražnja noga pogađa tie 2 - Kanađanin Bil 17 samo prednjom oštrinom. Horace uskotro sjašiti 8, pustiti ga da miru/je«. »Dobro, gospodine, vi ste u pravu«, prime-tio je otac. »Brzo napred, ljudi!«

»Stap, ooveče! Bila bi to grdna omaška. Računam da BU najviše četvtrt sata pred nama i možda su se već tsmeistili. Hoćete zar da nas konji odaju d da nam pokvare zadovoljstvo?« »Taono, moramo ostaviti konije. Ali gde?« »Tamo na -drugoj strani nalazi se žbun divlje trešnje; biće tu sigurno ako im čvrsto ve-žete prednje noge«. Tako smo i učinHi i zatim ponovo krenuli peške. L/inkoln je predvodio; miotrali smo sasvim nepredviđeno da ga priznamo za vođu. Njegova slutnja ga nirje prevarila, pošto nismo još otišli daletoo1 napred a već nas zapahnu mi-riis paljevine i zatim ugledasmo sveitao dim koji je odozgo između krošanja drveća ttražro izlaz. Trebalo je sad da izbegnemo i najmanji šum. Tražeći zaštitu iza svakog drvefe i preskačući munjevito međuprostore, šunjali srno se sve 'bliže i primetismo vatnu i jedanaest ljudi koji isu se smestffi ako nje. Među njdma je se-dela Meri bleda kalo mrtvac, vezanih ruku i spuštene glave. Nisam mogao da otopim 'tu sliku. Ne pitajući ostale za mišljenje, podigao sam pušku. »Stoj«, opomenu me Ldnkioln«, »jedan je odsutan i...« Tog itreau/fika već prasnu niioj hitac. Tane pravo probi čelo ooveka na kojeg sam naniša-nio. Ostali su иа tren oka bili na niogaraa i zgrabili oruzje. »Vatru i na nijih!« zapoveđd Diinteoln. 18 Taj poklič nije važio za mene, pošto sam već bacio pušku, priskočio Meri i kleknuo pored nije da presečem kajiš koji je vezivao njene ruke. »Time, zar !je moguće!« uiskliknu ona i u zanosu me zagrli svojim osliabođeniim rukama, da sam se jedva mogao maknuti. »Puisti me, Meri, treba isad više raditi!« molio sam je. Potegao sam za nož i skočio na noge. Lin-koln udari pored mene sekiram po glavi nekog čoveka koji se skJjjokao bez reci. Bio je to poslednijii od jedanaestorice. Sa obe strane se samo jedanput zapucalo i onda su se mašili noževa. »Time, zaboga!« povika Meri u tom trenutku i baci mi se na grudi pofcazuljući na neko drvo. Bacio sam tamo pogled i primetio puščarm cev koja je bila uperena pravo na nsas, Strelac se Skrivao za istablom. »To je za »igru na tri kante!« povika neki glas. Pre ono što earn mogao učiniti bilo kakav pokret, sevmi; nagao trzaj prođe mi mišićem mišice i tonik se ote sa Meiinih uisana: niječne ruke me ispuštaše, ona kliznu ma zemlju. Tane je prošlo 'icnoz moju ruifcu i prodrlo u njeno srce. »Na nljih!« šknipiilo je pored mene. Bio je to otac. Jurnuo je na deblo sa dignutim 'kundakom, ja za njim. Planu tad iz druge cevi; pojava, koju nisam mogao dobro da rais-poznam, otrča; otac je ležao pred mojim nogama prostreljenih prea. Gotovo izbeaumljen od besa, pojurio sam za beguncem. Nisam više mo19 gao da ga vadim, ali mi je pravac bio ipak poznat. Posle nekoliko skokova stigao sam već na mašto gde su svezali ifeomlje. Živoitin/ja nije više bilo i 'jedino su kraljevi na brzinu preisečenih lasa štrcali na kolcima u zemlji. Uviđao sam da sad više ne mogu stići čovefca; bio je na konju а ја nisam. Kada sam se viraltio na mašto- boirbe, oba lesa su bili smestili jedan pored drugog, a Din-koln je bio zauzet njihovim pregledavanjem. »Nikakvog više života, meauri, ni traga životu!« reče. Nisam bio sposoban, ni Teci da izustim, kao ni Fred Hanier; postoji muka od feofje pouglijeni srce a da se spoija ne čuje nijedan zvuk. Lin-koln se diiže, primeti da sam se vratio i reče Ijutito: »Ne bi se to desilo da ste pričekali i pucali u pravi čas. Računam, nedovoljan barut i sitno tane feoštalju vas verenice i oca d dobro će biti ako dragom prilikom pozoivete opreznost u pomoć«. »Možete li to dokazati, g№poiđine?« upitao sam. »Dokazati? Ih! Dokaz presltaje posle smrti. Trebalo je da ih opkolimo i da ina znak opalimo istog čafsa sve naše puške. Svaki je imao dvostimfcu cev, to sačinjava deset ljudi, pre no što su još mogli i da pomisle na otpor. A uhvatili bismo sigurno! i vašeg čove'ka »igre na tri karte«, dok se vucarao tamio-ovamo, tako da ne bi stigao da puca!« »Bila je to, džentlmeni1, prava pouka u pravi čas. Tu pouku, kao nd taj čas, nisam nikada zaboravio, možete u to biti sigurni!« ... 20 PODBUNJIVAC Prdpovedač je duboko uzdahnuo, zaćutao i prešao rukom preko lica kao da je hteo da izbriše itužnio Klecanje. Zatim je ispio čašu i počeo ponovo: »Kad divljač ршћија savanom ili prošunja tihim žbunom, onda i inaljmanje, najnečujnije kopito ostavlja trag koga može da pirati lovačko- oko-; isvi (vi to, 'džentlmeni, znalte. Pa kada dani, meseei i godine iprohuje ili se lagano i podmuklo šuljaju fcroiz njegov intimni život, 'onda nastaju tragovi na licu i tragovi u srcu kaje treba samo slediti pa da proniknemo događaje kog i su stvorili od čoveka upravo to što (je on postao.

Hteo -sam da budem i da ostanem viredan farmer, ali je moja palica ipak oitplivala u dru-gioim pravcu. Meri je bila mrtva, otac mrtav; majku je to tako snažno fcosnulo> da je uskoro postala boležljiva i zatim legla u samrtnu postelju. Niis'am mogalo više izdržati tu gde sam pre bio tako srećan, prodao sam farmu za male pare' 21 Fredu Hameru, koji je spoji sa svojom, prebacio sam pušku preko ramena i pošao na zapad upravo nedelju dana pre 110 što se Beta Hamer ve-rila sa nekim rnulatom, veoma zgodnim momkom i poštenijim no što su to obično šareni. Bio je to nekad veseo i živahan život pozadi u mračnoj i krvavoj postojbina, bolji, daleko bolji no sada; to vam ja kažem i zato mi možete verovati. Crvenokošoi su prodrli mnogo dublje u zemlju nego dandanas i trebalo je da čovek otvori octi iako nije želeo da uveče legne i da se ujutro probudi bez skalpa u večnim lovištima. Ipak to nije bilo tako strašno, pošto može čovek da odbije od sebe tri, četiri, pa i više indiismena; ali pored crvenih, vucarala se tako i kojekakva bela bagra, nešto što se naziva na istoku skitnica i vagabund ili kao pro-bisveti koji u po&lednje vreme zadaju toliko brige poštenom čovefcu; ti momci su bili dovoljno zlobni i prepredeni i njih se trebalo više bojati od svih Indijanaca zajedno' između Misisipija i velikog mora. Jedan naročit čovek digao je veliku buku oko sebe; bilo je on tako duška sotona da j(e o njemu glas prodro čak ma drugu stranu, u zemlje evropskog kontinenta. Pogodićete na koga mislim. Na Bila Kanađanina. Ali znate li i to da on Hodom nije drugo no engleski cdgan? Došao je prvo u Kanadu i tu se bavio sitnom trgovinom konja doik nije primetio da se na kanti može zaraditi mnogo više. Tada ise posveta »igri na tri karte«, pa je teme ugrožavao najpre britanske kolonije dok nije postigao takvu majstorsku veštkm da je mogao da se osmeli i ovamo preko granice jenfciima otvorendijeg duha. Terao je sad 'svoje najpre na iseveru i istoku, istresao kesu do poslednjeg penija najprepredenijim 'džentlmenima i onda je pošaa na zapad gde se pored igre bavio i koječim drugim, što bi ga već deset puta dovelo na vešala da nije bio tafco prepreden i da nije uvek uništavao svaki dokaz. Zar kod mene ndije isto tako postupio? Znao sam feo je bio očev i Merin u-bica, mogao sam hiljadu pulta da ise zakrunem da je on bio; ali da li sam ga video da puca? Nisam, i zato ga je bilo nemogućno izvesti pred porotu. Ali sudbina mu nije ostala dužna, na to možete da računate; dobra puška je najbolja porota, i samo sam čekao da nam se jedanput ukrste putevi. Odavno već nisam bio novajlija u svojoj struci, imao sam dobre šake, oštro, budno oko, zdravo telio i nekoliko mučnih godiina za sobom punih iskustava. Lovio sam najizad dabrove na gornjem itofcu starog Kainzasa, uhvatio dobar lov i prodao kože nekim trgovcima koje sam sreo. Onda sam tražio zgodnu priliku da se probijeni do Mfeisipija, pošto sam hteio malo da pređeni na drugu stranu u Teksas, oi kome se u ono vreme toliko poticalo da su mi sve uši au-jale. Bilo je tu, dakako, kojekakvih poteškoća, pošto je kraj kojim sam morao da krenem bio đavolski nesiguran. Ho, ho! čupali su jedni druge za kosu, borili se na noževe jedni protiv drugih i istovremeno su sa svakim ibelcem postupali kao sa zajedničkim neprijateljem. Trebalo je dakle otvoriti i oči i uši. Put me je vodio pravo bojištem i bio sam potpuno sam upućen jedino na vlastitu 23 opreznost i izdržljivost. Nisam imao ni konja; trgovci su mi ga bud-izasto' otkupili i zato sam bio prisiljen da jaseni na svojini starim maka-senima. I tako 'sam stalno lusmeravao ka Sru-aci-Hilu i, kako' sam ocenio, nisam više mogao biti daleko od Arkanzaisa. Nailazio sam sve češće na vodene 'tekove kolji su prdticaili prema njemu i susretao kojekakve životinje koje se jedino mogu pronaći na obalama velikih reka. Prolazio' sam tako šumom kad sasvim neočekivano naiđoh na trag ljudskih koraka. Poticali su od nekog be-lca, pošto su na otnscima nogu delovi nožnih palaca bili izvrnuti prema spoljašnjoj strani a ne prema luniuitrašnjoij kao kod Indijanaca. Sledio sam stope isa najvećom opreznošću i zaustavio se začuđen posle nekog vremena. Orio se gromak ljudski gilais i razabrao sam iz reci da je prisustvovao velik ibro'j slušalaea. »I tako, džentlmeni i lejdi, koji ste se okupili ovde pred sudom da čujete i vidite kako se ponaša čoivek na optuženičkoj klupi okrivljen zbog 'ubiBtiva. Konačno i ja, brainiteflij toga čo-veka, dolazim sad na red i diofcazaou vam da je on nevin. Moram vam to reći, zioivam se Abraham Linkolin d poštovani gospodin kome to ime pripada prihvata samo onda mandat nekog klijente ako je uflbeđen da nema veze isa odbranom nekog lupeža...« »Liinkoiln, Abraham Linkolin?« pomislio sam. »Ne trelba uopšte da oklevam. Napred ka džentlmenima i lejdima sa kojima on, govori«. Brzo sam ikoiraknuio napred. Doista, među drvećem blistala je tu sveti a površina reke i pri-вде№о sarn na vodi prvo namešteno deblo na tek 24 započetom siplavu. Na njemu je stajao Limkolin, ali nije stajao, sa džentlmenima i lejdima, nego

sasvim sam i držao u levoj rue'i oitvoirantu knjigu a desnom tukom ije mahao po vazduhu kao da brand svoje reci, kao da je hlteo da pohvata mušice i fccmijice koji isu poigravali nad talasima. Priimetio me je čim sam 'zakoračio na obalu, ali se uoipšte nije шт-егшпо. »Dobar dan, miasiteru Linikolnu! Moigiu li malo na drugu stranu do vas?« »•Ko je to? S božjom pomoću, to je master Kroner kojli je pucao zbog svoje verenice! Ostanite 'još dve minute

na suhom da prvo svršim svoj govor! Veoma je važno da ga završim, pošto moram da spasem mekog nevinog čoveka koji je tofoož nekog ulb'io.« »Pa produžite! Dotle ću se ovde ismeđtiilti«. Mogu da vam isaoipštim 'mešuri da 'je govor koga je održao bio odličan i da se stvar osnivala na iis'tind, čovek bi sigurno bio oislobođan. Čitav događaj niilje m!i uoipšte bio ismešan, pošto sam didbro primetio du se Liinkoln tu u divlljiini pripremao za zvanje pravnika. Kada je završio, priskočio sam mu na drugu strasnu. On mi priu-ži riuifeu. »Oh! master Kronenu! Odakle dolazite ovamo na istami Kanzas?« »Bio sam ndko vreme gore u. Koloraidu i Španislkim Vrhovima, ulovio sam dobar lov dabrova i sad nameravam da siđem do Miisasipi-ja i da malo odem >u Teksas«. »Da, pa zašto u stvarti lidete na zapad i ne ostanete kod kuće ina svojoj farmi gde sam se nekad, i pored ona dva mrtvaca, osećao ugodno nekoliko dana?« 25 Ispričao sam mu šta je trebalo da sazna. On mi na to ponovo stisnu rufcu. »Tako i jeste! Bol je zao drug i ne »memo dozvoliti da nas prikolje i veže za neko mesto nego treba da ga otpremimo dalefeo, oslobodimo i vratimo kao slobodan čovek. Ja sam još uvek ono što sam onda bio: sečem drvo tamo gde me ništa ne košta Д šaljem ga tamo gde za njega mogu dobiti dobar dolar. Ali ovo treba da bude poslednji splav koji gradim; poći ću zatim na istok i videću mogu li tamo stvoriti nešto bolje. Kad bih bio ovde gotov, mogli biste da putujete ea mnom, ali na žalost provešću ovde još četrnaest dana«. »Nikako ne smeta, gospodine! Ako nemate ništa protiv, ostaću ipak kod vas. Nedelja dana više ili manje, zapadnjaku nije stalo do toga; i, ako mi dozvolite da vam pomognem /avršićemo posao u pola vremena, što vi začelo nećete smatrati kao štetno'«. »Biće mi pravo aiko želite da ostanete i da mi maloi pomognete, pošto će mi to i u drugom pogledu (koristiti. Indismerai se, naime, roje tu od nedavno kao mušice i dva čoveka vrede ovde više no jedan, što vam je dakako poznato. Ili, hvatate li još uvek za pinšfou pet minuta pre pravog časa?« »Ne brinite, gospođine! Tim Kroner se popravio i neće vas obrukati«. »Dobro, nadam se! Ali ako i vi želite da se latite posla, nema sekire. Trebalo bi se spustiti tamo dole u Smoki-Hil i nabaviti sekiru, a usput bismo mogli da ponesemo i nešto municije koja se bliži kraju«. »Koliko je daleko do dole?« 25 »Dva dobra dana puta. Stvar bi se ipak mogla izvesti i bollje i brže. PrikaoLćemo za splav još jedno deblo da bude otporniji i zatim ćemo ploviti niz reku, što ne iziskuje ni pun dan. Debla ćemo tamo usidriti i zatim prikačiti odotraga«. »Otići ću, dakle, i doneti što nam je potrebno«. »Vi? Znate li da kormilarite splavovima?« »Ako je ijedan da, inače ne. Biće ovaj dovoljno malen, dakle, biće mu .potreban samo jedan čovek«. »Ali povraltak je opasan, ukoliko indismeni ne ikreniu drugim pravcem. Oudi me da me nisu još ovde iposeiaii«. »Uspeće, gospodine; možete se na ;to oslo-nilti!« »U redu. Odmorite se doibro od puta; <sme-eta ću prionuti na posao, pošto splav mora biti do sutra dovršen!« »Nisam umoran i pomoći ću.« »Skokni! vidim da ate postali koristan čovek. Hajd', dakle, na posao!« Idućeg ijiutr* plovio sam već reikom. Bila je stalno plovna, o«tmeremo se mšiia, pa sam itako, kad je počeo da не hvasta mrak, ugledao tvrđavu fcoj'a se prostirala preda minom. Usmerio sam splav put obale, pričvrstio debla i zakoračio prema obali koga ije okružavala čvrste brvnare koje au 'tu tnazivaii itvrđava. Na ulazni se nalaizio Htiražar. Poštoi sam naveo cilj evoje poaelte, (on me propusti. U prvoj kući prikaipiih bliža obavešrtenja. »Morate lično govoriti sa kolonelom Dirin-gom, lovdašnjiiim fcomandaratom«, odgovorili su nai. »Nalazi se prekopulta u oficirskoj zgradi«. 27 »Ko će da me najavi?« »Da vas najavi? Goveče, ne nalazite se pred Belom kućom u Vašiingtanu, nego pred poisled-njom stražom na indijanskoj granici, ovde se čovek ne bavi takvim nepotrebnim poslom! O-naj koga propuste (kroz ogradu od kolja, može svoj nos 'gurnuti pravo tamo gde su. se već nalazili drugi noisevi». Otkoračao sam prema zgradi koju su mi označili i ušao' kroz vrata u neku stambenu sobu u kojoj nije bilo nikoga. Ali iz pobočne prostorije zabruja nekoliko glasova pored šuma zlatnika i srebrenjaka, Virata su bila samo prislonjena, Pre no što sam ušao Meo sam inajpre da vidiim sa (kime imam posla i upotio' sam pogled kroz pukotinu. Nasred sobe nalazio ise dugačak isto od grubo izđeljanog drveta i za mjime je sedelo deset oficira raznih činova 'kartajući se pri sjaju svece od jelenjeng loja. A inaispram koloinela - doista, bilo ge /toi on 'i mito drugi - sedeo je Bal Kanađanin pred ogromnom gomilom novca, zlatnog praha d zlata u grumenju i bacao tri karte tamo ovamo fcakoi je on to isamo umeo. Igrali su »igru na itri karte«. Niko oid njih me mije mogao primetiti; o-klevao sam da li da uđem i upravo sam još razmišljao kako da

pozdravim Bila, kad opažah onu istu munjevitu kretnju pomoću koje je već tada bacio u rukav četvrtu kartu. Stajao sam u tren oka iza nljega i zgrabio ga za ruku. »Oprostite, džentlmeni, taj čovek vara u igri!« rekao sam. 28 Nameravao je da iskoči, ali nije uspeo; dok sam levicoim obuhvatio njegovu mišku, desnicom sam mu tako snažno obuhvatio vrat da je izgubio dah i nije mogao, napraviti nijedan pokret. »Vara u igri?« planu pukovnik. »Dokaži! Ko ste i šta hoćete orvde? Kako ste ušli u ovu sobu? « »Ja sam traper, gospodine, i dolazim da iz vašeg magacina uzmem neke stvari. Veoma dobro poanam tog čoveka; zove se Vilijam Džons ili, alko vam je 'možda bolje poznato njegovo drugo ime, Bil-Kanađanin«. »Bil-Kanađanin? Istina? Zvao se ovde Fred Flater. Ah, pustite ga ipak!« »Neću pre no što se uvedite da govorim istinu. On ne igra sa tri karte, nego sa četiri«. »Gde je četvrta?« »Izvadite mu je samo iz rukava!« Jedan od poručnika ga zgrabi i izvuče kartu. »Do đavola, vi ste, eoveče, u pravu, i dugujemo vam punu zahvalnost, pošto nam je bitanga Izmamila sve osim praznog 'stola. Pustite ga sad, imaće sad sa nama posla?« »A nešto malo i sa ,mnoim, džentlmeni. libio je dve osobe kog e .siu mi bile najmilije u čitavom životu i neik sad ćuti dok nisam isa njime obračunao1«. »Zar je tako? Ako možete da ddkažete svoju tvrdnju, propao je!« Digao sam ruku od njega. Gotovo da se u-davio i ustrkavaio je vazđuh brzo i kratko pre no što mu se potpuno povratila svest o> njegovom položaju. Zatim je skočio u vis. 29 »S ta želite . . .« On prekinu svoje pitanije; primeltio rne je tek ;ada i za čas me prepoanao. • čućete šta taj čovek o,d vas želi«, odgovori kokiel. »Vd ste Vilijem Džons, Bil-Kanađa-nim": )Do đavola! Mamite se tog vašeg Bila-Ka-nađaina! Ne poznam ga i zovem se Fred Fla-ter, tako sam vam već davno rekao«. Pa dobro! Ione nije važno', pošto ве imenu neće đudiiti, negoi deki. Vi ste varali u igri!« N"iije mii ni na pamet palo, gospodine! Ili može,!! držite sebe ili ove džentlmene za ljude pred kralj ima čovek srne izvoditi slične majstorije? -Ш ismo inaviikli na poštenu igru i, pretpostavljajući da nislte lupež, nismo vam gledali u prate Da ismo anali koga imamo pred sobom, vaša bi podlost propala«. »3 podlosti tu ne može ibiti ni govora. Igrao sam pošteno«. >.\ karta u vašem rukavu?« >: Te tiče me ise; nisam je zaturio u rajega. " Ili, dali ste to možda videH, fcolonelu?« »jama je, dakle, poletela u rukav!« »li je bila zaturena u njega. Onaj ko me je držfio za mišku zmaće, dakako, kako je tamo sam mogao drugo, podigao sam ruku i udarit ga šakom po glavi, tako da se skljokao stolcu. na »-.'darac vam je dobar, maeteru«, primetio je pukovnik smejući se »ali ga radije pustite; nije te baš neophodno. Zgrabićemo ga već u šake da ie mu svega biti dosta«. 30 »z-ahtevam da me vi branite od takvih napada, gospodine«, pr.im.eti Džons pokušavajući sporo da ise digne. »Optužujem tog čorveka da je pomoću magirje preneo kartu na moju ruku«. »Da, potpuno istu kartu koju ste nam pokapali pre nekoliko itrenuitaka. Nemojte bar da vam se smejemo! Sita mislite, dnugovi: smatrate li krivcem tog mastera Džonsa ili Flatera?« »Varao je u igri; nema 01 to nikakve sumnje!« odzvanjalo je u krugu. »Dozvolite, dakle, da mu izxeknemo pre^ 'sudu i to na licu mesta!« Povukli au se u prikrajak na većanrje. Bil Kanađanin se odao. Bacio je jedan pogled na gomilu novca fcoj<a je ležala pred njim a drugi prema otvorenom prozoru. Zgrabio je naglim zahvatom onoliko novca koliko je mogao u brzini da dohvati i priskočio prozoru. Ali ja sam već digao pušku. »Stanite, maisteru, Džonse! Korak još i bi-eete sleđeni!« doviknuo sam mu. On se osvrnuo, ptfimetio je da je bilo oabiljno. »Brojaču do tri; ako se novac ne nađe pomovoi na svom mestu, opaliću. Jedan -« Primakao je nogu istolu, oklevajući. »Dva-------!« Vratio je novac ina ranije mesto. »Tako, sešćete sada mirno i čekaćete na ono što treba da se desi!«

Oborio sam puščanu cev. Oficiri su završili savetovanje. Pukovnik mi je pružio ruktu smerjiući se >opet. »Vi iste momak i po, maisteru - - da, kako se ^опо vi u đfcvari zovete?« 31 »Ime »Vi e. i po. Site:: mesto ili Džonsiu: poišteniih 4': će vam pc »Pede znaj em ih »Dobr. vini, ali a... da lih priz: da se žali; u tu svrhi diitino ipiisir mamce Ve. i pobrinite što polaže r »Može:-loinelu!« oc »Pođimo, c »Neću pravo!« p'Ov U tom: ru&niće. Da Mogu to fc e uzimam od;' vama, onda set više!« »Dalkle1:* glasi Tim Kroner, gospodine!« dakle, master Kroneru momak što u mome puku nemate neko ičnoi.« Pa produži 'obraćajući se .••„•tucete iza vašu liaikrdijiu pedeset ;:aca po goloj koži i: nadam -se da :ii!« •udaraca? Ja sam nevin i ne prirniloirde, dobićete ih, dakle, ne-ih već dolbiijete, moraćete začelo e. A ako1 želite zbog toga fcaisnije ::irsdisjednifcu Srjedinrjemih Država, sirieravarn da vam inapiišem kre-na daljnih pedeset ili isto. Pomrsite, izvedite čovdka na dvorište da u punoj meri i primi ono na :.vo!« :e potpuno osloniti na mene, ko-:ori mladi oficir i priđe Džonsu. зсе; pedeset čeka napoilju!« iiiaknu'ti is mesta. Hoću svoje ao je Džons. rssiiutfcu okrenuo se pukovnik. ^voljan sa svojom: posrcijj'om, po: mu deset više, šezdeset dakle! minije da saopistim, pošto ja prevoinnost. Pa aifco neće da pođe sa ? za svaku minutu dobiti još deupita poručnik preftećim pogle»Moran: :a idem, ali itu »igru na tri karte« nećete zacei: :aboiraviti, pošto ću se obratiti jednom sudiji :..,: koga sad ni'ko od vais ne misli!« 32 Zakoračio je napred a pomčnik ga je pratio sa nabijenim revolverom. Kolanel se sad ponovo meni obrati. »Sta je !to bilo sa .umorstvom, gospodine? Ako ш vaši dokazi veradoi&tojni, saistavićemo sud na liou mesta i ddbiće uže. Poznato vam je na kakvoj se teritoriji nalazimo i da imamo pravo da začas svršimo sa njime.« Ispričao sam mu naijineophođnije. »Kako čujem, labavo je«, primeti oficir. »Potrebno nam je nijegavo priznanje ili bar neki dobar svedok na koga niožemo da se oslo-iriro. Dajem vam reč: ako ga preslušam, zvaće se Fred Flater i neće vas poznati. Uostalom, vi niste videli da je čovek koji je pucao bio Bil Kanađanin; da, ne možete ni dokazati da je on bio kod 'bušedera. Učiriiću sve što mogu; obećavam vam to; ali znam sigurno da ćemo morati da ga pustimo da pobegne. Ostalo je, dakako, vaša stvar. Oim napustite 'tvrđavu i vi i on, možete sasvim nesmetano da razgovarate sa njim na vaš način!« Posle nekog vremena ponovo su doveli u sobu Bila Kanađanina. Strašno* ije izgledao. Sa očima koje je podišla krv buljio je naokolo u kmgu i činilo se kao da je Meo da ureze u pamćenje crte lica svakog pojedinca. P-ukovndk je počeo preslušavanje; vodilo je reaultatu koji je predskazao. »Vraitilte čovefcu sve što je imao i zaitim ga pod sigurnom zaštitom pošaljite niz reku pet milija daleko iod itvrđave. Neka se zove Pred Flater ili Vilijam Daoos; ne srne se ni časa više zadržavati u našim, granicama!« Tako je glasila pukovnikova konačna odluka. Zatim ise okrenuo meni: 3 - Kanađanin Bit oo »Vi ste naš gost sve dok to budete želeli, master Kroneru, i uzećete besplatno sve iz našeg magazina sito vam je potrebUo. Ili name-ravate da odmah pođete za čovekom?« »Da, da ste ga poslali u drugom pravcu. Ali moj drug me čeka uz reku dva dana puta odavde; moram k njemu i krenuću, pošto su se stvari ovako završile, čim dobijem dobru se-kiru i nešto municije. Bil Kanađanin će, računam, ponovo negđe ukrstiti moj trag!« »Dobro, gospodine, puistite ga nek pobegne! Takva gamad dođe opet sigurno na domet pušci. Dofoićete sekiru i .municiju i, pošto ste spasli naš novac, stavljam vam na raspoloženje kano sa šest veslača koji će vas do idućeg ;jutra odvesti više od polovine vašeg puta. Vama je to od koristi a za njih je vežba koja će im pored lezrog života ovde veoma prijaiti. Ali čuvajte se indismena! Moji stražari koji stoje daleko napolju javljaju mi da su naša ddbra crvena braća iskopala ratnu sekira.« Već su ga, dakle, upozorili i mogao sam da izostavim, svoje priimedbe. Za nepuna četvrt sata već sam sedeo, dobro isnabdeven sa svim što je bilo potrebno, u pirogu* i prepustio se šestorici ljudi da me što je mogućno -brže voze uz talase sitarag Arkanzasa. Bil Kanađanin mi je umakao istom bcrainom fcao što sam ga našao, ali sad md

je dobri Linkoln bio više na srcu nego on. Bio mi je potreban mir i citawu noć sam spavao u čamcu do kasnog jutra; kada sam se probudio, opazio sam da smo već prevalili do-'bru polovinu moga puta. AH i pored moje opo* Riraga - čamac za veslanje. 34 marfe veslači me misu iskrcali na obali pre no što sam im >rak<a» da ću još danas stići do našeg Ib'gorišta.Tjnda su. se vratili i ja sam; pošao na pult natovaren teškom prtljagom. Kasino uveče stigao* isam do Limkolma. Bio je iznenađen što sam se tako brzo vratio i sa neobičnim itniteresovanjem je saslušao moj iz-veštaj o događajima, »Vrlo dobro, Time Kroneru, što srte pustili Džonsa da ode«, reče on. »Naići ćete već na njega nekom zigodmijom prilikom.. Iznenadio bih se, dakako, kada bi dobio batime a me 'bi bar jedanput pokušao da se osveti. Postaje mi tu suviše sparno; prionućemo čilo na posao da što pre odemo odavde!« Argatovali smo sad kao marva; deblo za deblom je moralo pasti i krajem inedelje tre^-balo je još samo balvane da priključimo' spjtavu. Udaljio sam se prilično u unutrašnjost zemlje da ilsečem dobro d izdržljivo pruća za obruče, sakupio dobar svežanj i ispružio se na zemlju da malo' oitpočinem. Oko mene g e sve bilo tako tiho da sam mogao čuti kako pada svaki poijedimd list. U tom času razabrao sam iz izvesme daljine ndki sasvim tih šiušantj. Nije bk> u garanama nego na tlu. Da li je to bila zmija, neki gmizavae ili čovek? Dotičući se zemlje samo vrstima prstiju i nožnim palcima otpuzao' sam nečujno do toga meata i šta mislite džentlmeni da sam video? Indijanca u pumoj rateolj spremi. Bio je to Čoktoi, još mlad, pošto znate da mnoga plemena koriste za izviđanje samo mlade ljude kako bi ispitali njihovu hrabrost i lukavstvo. Imao je, dakako, naređenje da pretraži obalu 3* 35 Trebalo ka; pao je bez putu. Ali prer. reke. Nije još •. 0 primetio nijedan od naših tragova i šunjao :.e prilično vesto knoz žbumje. Mnogo puta h:.:n već zaderao crvenu kožu i znao isam da g.: nisam smeo pustiti na miru ako ne želim da sv.-^^ na kocku naš život. Nisam smeo da oklevem. Zgrabio sam nož, dva skoka - on se o!kr(-;,jo prema meni, oslobodio time prsa i u tom ..stom tremitku oštrica se zarila u njegovo src" u stvari da žalim dobrog mom-,orbe na svom prvom ratničkom _ ,a je okrutna, neumoljiva gospodarica kolja ni-. §tedi nikog drugog osim samu sebe. Pogodio :.am ga ,tafco dobro da nije mogao dsceđiti ni i-}asa_ Ostavio sam ga na zemlji, uzeo svoj sve>,;;:aj i oltišao kod Linkolna. »Imate li rr,aio, vremena, gospodine?« upitao sam ga. »Zašto?« »Da otpn-.'.limo jednog indismena u vodu; sreo sam ga d-/:4 hoda otuda dok je uhodio i zario mu nož.« Ne reikavs.; ^ !rečd, on dohvata pušku i pođe za mnom. K!ac:; je stigao 'do lesa, sagao- ise prema njemu. »Time Кго^отп o^dlično ste udarili. Da niste pogodili ~-postali iste mi smo »Krč! Zbc nađanina da ] »Šta isad? da vidim da li -propali bismo. Vidim sad, potpun čovek. Evo vam ruka: ,- ,|-e ^asti puštam čak Bila Ka;begne_ Ali šta sad?« -ес1^е šta mislite Time; Meo bih f:e^e pogoditi QMO pravo.« rj splav sve dok ga potpuno ne izgradimo; neć-; nam !bdjti potrebrao ni pola časa; se l raispitacemo se zatim o indismenima da vidimo na čemu smo. Postoji mogućnost da žele napasti tvrđavu i onda moramo upozoriti kolo-nela.« »Tačno! Na posao!« Sakrilo, su imdijančevo oružje ispod mahovine i lišća a njega isu tako pričvrstili pod vodom .da les milje mogao izroniti i postati pre vremena izdajnik. Zatim su navalili na splav. Debla završnog polja ležala su pripremljena. Opremili smo ih privremeno pomoćnim trakama, pošto smio ih kasnije mogli zameniti čvršćim; vesla već dovršena pričvrstili smo; onda smo otpremili na splav svu divljač koju smo ulovili za ostavu, kao i luču i treske koje smo imali, pa ako je isad nužda zahtevala brz odlazak, bili smio na to spremni. Sada smo se vratili na rnesto gde sam ubio Čoktoi'a i otuda smo sledili njegov trag. Trag se mogao vrlo doibno raspoKnati što se kod starog iraitnika ni u kome slučaju ne bi desilo, i zato smo brzo napredovali upućujući stalno pogled na zemlju. Išli ismio tako1 šumom nekoliko sati. Kako se lagano hvatao mrak, pobojasmo se već da Više nećemo moći raspaznati trag i pronaći Indijance. Odjedanput smo primetili da se više ne nalazimo u dubokog šumi, nego unutar uskog šumskog jeaika koji se uvlačio duboko u otvorenu livadu. Livada je bez ikakve sumnje bila neka ili veća čistina ili prostran zaliv savane koji se tu usekao. Oni koje smo tražili ležali su u polju na travi ili su u krugu terali svoje mustange. Pro-cenili smo ih oko trista ratnika, pa kako su to 37

bili sami Čoktod, mogli smo naslutiti da se u blizini nalaze njihovi saveznici Komanči. Stajali smo u visokog paprati i mogli smo pregledati čitav logor. Crveni su već zapalili večernje vatre; vatre nasu podržavali na neoprezan način kao beli lovci fcorji gomilaju cepamicu na cepaniou i tako podističu doduše veliku toplinu, ali l visok plamen koji odalje, kao i gust dim, nego na oprezan indijanski običaj, time što su polagali u plamen samo vrške cepatnica koji se polako, postepeno guraju u vatru, pa se tako upravlja dimom i plamenom. Iznad šume se približavao strvinar Ikoji je počeo, pošto je osetio plan, da opisuje svoje krugove nad čistinom. Jedan ihdismen ise diže, opali i pogodi pticu grabljivicu tako dobro da sce sruči na zemlju u obliku spirale koja se postepeno sužavala. KJo je bio strelac, trebalo je odmah saznati, pošto: »Uh!« odjeknulo je iz prikrajka gde smio staijali »Sin crne pantere ije veliki ratnik. Njegovo tane obara lastavicu iz oblaka!« Izgovorio je reci sa onom čudesnom meša-vihom engleskog i indijanskog sa kdjom se Bluze crvenofkošci u razgovoru sa belcem. Neko se dakle uvukao u žbunje pored nas, i to ne jedna osoba, nego dve, pošto smo O'dmah začuli neki drugi glas kako odgovara ma to istim narečjem: »Ali je i neoprezan čovek. Izviđač se nije još vratio i ne znamo da li se u blizini možda nalaze neprijatelji koje. bi pucanj mogao upozoriti na crvene ljude.« »Belac!« prošaptao ije Linfcoln. »Lupež je isto tako neoprezan kao i sin »crne pantere«. Priča tako glasno da se može čuti preko u San 38 Bogu hvala, da nije bilo onog do-1 - i~-x~ SoiVa irmoi dvo~ biismo Francisku. brlog »uh« jici!« »Je li strah mog belog brata?« upita Indijanac gordim 'tomom. »On je došao k nama da nam otvori kuću raltniog poglavice i Mahitu nam je poslao dobar lek koiji oštri naše toma-havke i našim noževima daije brMkodt i sigurnost. Čvrsta kuća belca biće spaljena, njihova glava skalpirana i ponećemo njihov prah.« »I svaki oficir će pre toga morati da podnese sto udaraca; tako mi je obećao maj crveni brait!« »Omi panter je rekao i on nikada ine krši svoju reč; ali crveni čovak se bavi samo sa oružjem; oii nijednog neprijatelja ne bije šibom. Moraš sam delilti udarce, oh!« »Još bolje. Ratnici Kiomanča sitižu još no1-ćas; bićemo tad dovoljno jaki i kad sunce na zapadu još jedanput zađe, tvrđava će biti uništena.« »Do đavola, Bil Kanađanin!« rtiho sam primetio. Liinkoln klimnu glavtom i uze me za ruku. »Nazad i haijdemo odavde! Magli biismo ubiti nožem tu dvojicu, ali bismo ititme -mnogo izgubili i ništa ne bismo dobili. Maramo amesta dtići odavde i upozoriti kolonela. Sada nam je poznato vreme kada će iavršiti prepad i to je najvažnije. Smrt te dvojice lupeža prouzrokovala bi promemi, koja nam ne bi mogla biti prijatna.« :Poviu!kli smo se tiho i oprezno i čim smo se toliko udaljili da nas nifao više nije mogao čuti, pohitali smo žurnim korakom ka mestu gde smo 39 pristali. Znali smo da -sa poslali samo jednog izviđača; on je paoi i nije trebalo da se plašimo bilo kakvog susreta. Nije prošlo ni sat i mi smo već plovili vodom. Splav je bio daleiko veći od onog sa bojim sam 'stigao do tvrđave i kormilarenje je zahte-valo svu našu pažnju i snagu, naročito što je bila noć. Plovidba se ipak srećrao odvijala i podne je još bilo doista daleko kada smo pristali u Smoki-Hilu. U blizini vode. vežbao je u gađanrju jedan pešadijiski odred kojim je feomaindovao sam ko-lonel. Prepoznao me je pre no što .smo ise iskrcali. »Ah, master Kronen*! Treba li vam opet sekira i barut?« »Danas ne, gospodine. Dolazim zato što mislim da smo .mi vama potrebni.« »Vi meni? Zašto?« Skočili smo na obalu. »Čoktoi i Romanci hoće noćas da napadnu tvrđavu.« »Do đavola! Je li istina? Sam znam da se tu u blizini skitaju naokolo, ali isam smatrao da imaju dovoljno' posla sa Krikovima i Semi-no'lima sa kojima su još pre tri dana bili gadan boj, kako su me obavestili maji ljudi.« »BM. Kanađanin ih je natutlkao protiv nais.« »Znate li to sigurno, čoveče? Onda je on ponovo pošao -uz reku kad ga je napustila pratnja. Da ipak inaredih da, tog čoveka ubiju! Pričajte!« »Pogledajte prvo moga druga! Zove se Abraham Linkoln i .momak je koji će još nešto postići!« 40 »Dobro, maistem Linkable, to vam i ja želim! Ali požurite sad da svršite sa mnom to što je najvažnije!«

Ispričali amo mu jučerašnju avanturu. »Lepo, 'dobro!« nasrne jao se kad smo završili na svoj siguran, promišljen način. »Hvala vam, mešuri, na opomeni koju ću iskoristiti kako treba. Hoćete li i vi to vi-deti ili ćete oitiplo-viti dalje?« »Ostaćemo ovde gospodine ako nam to dopustite. Covek ne srne propustiti jedno nesva-kidašnj e zadovoljstvo.« »Uđite onda i ugodno se smesitdtte!« »Kasnije!« reče Linkoin. »Zavezaćemo' naš splav pola milje niže da ga crvena ne prmiete. Oni će svakako navjpre pretražiti okolinu tvrđave i nije potrebno da ini stavimo do znanja da je neko odozgo doplovio. Mogli bi posumnjati, pošto im je nestao izviđač.« Ta namera koju je predočavala opreznost bila je ostvarena; zatim smo se vratili u tvrđavu u ikoljoj su se već vršile pripreme za doček crvenokožaca. Povukli su spolja stražare kako bi se Indijanci mogli što lakše prišunrjatii, napunili isu kartečima četiri topa d dali svakom čo-veku revolver ili lovački nož poired puške sa dva metka ili dvocevnog karabina. Oficiri su bez izuzetka bili naoružani i sa više od jednog revolvera. Neprijatelja je trebalo odmah kod prvog naleta pozdraviti sa što više hitaca. Uveče snio- sedali sa oficirima za njihovim stolom i čudnovato je ibiilo kakvo je Uinkoln iis-poljio u razgovoru odlično poznavanje. On je i pored svoje 'Skromnosti nadvisivao jednog 41 džentlmena za drugim, pa kad su zatim niuli razgovor na prepad, on izjavi: »Ne bi bdio najvažnije da ih samo dočekamo, nego da u prvoj zabuni upadnemo pravo među njih. Računam da su propali u svakom slučaju ako bismo mogli doznati gd.e će da ostave konje. Vi raspolažete sa velikim brojem konjanika, kolonekr, naredite tim ljudima da uz-jašu posle prvog plotuna i da ве dočepaju ko-nja ili.. ., pade mi sad. nešto na pamet! Raspolažete li sa -raketama ili sa nekim drugim vatrometom, možda sa nekoliko pasa koji skreću sa traga?« »Možete ih dobiti, gospodine. Šta nameravaite?« »Da rasteramo konje. Time, hoćete li sa nama?« »Razume se!« odgovorio sam. »Onda mi niije više naiko -potreban, kolo-nelu. Spremite nam stvari i zatim, nam 'dozvolite da izađemo!« »To ne možete nikako preduzeti!« »Uh! Maramo se osmeliti i na druge stvari oisini ovog. Potreban nam je jedan potpaljivač ili dva, da se ne odamo razbuktavanjem vatre.« Nisu hteli pristati na taj predloig 'iz obzira prema nama; Lirikom otkloni svaku isumnju i odmah zatim odšunjasmo se u šumu svaki sa po jednom luči i potrebnom vatrom. Zadatak koji smo postavili bio je težak i opasan, ali je njegovo izvnšenije moglo uspeti sa izvesnom opreznošeu. Bilo (je 'jednostavno pretpostaviti ida će crveni ostaviti svoje konje napolju da ih čuvaju neki ljudi i da ih neće privezati u šumi; zaofcreinuli smo zato što pre na 42 desno gde se ulevao u šumu niz čistina kao mala sredozemna jezera. Kada smo šmugnuli pored ivice prvih čistina Linkoln ine 'u hodu zgrabio za mišfcu i po-viuikao za grmlje. Molgao je da prometi, ono što je njegova pojava ispred mene sakrivala: u senci drveća približavao se šunjaljući neki Indijanac a pored njega belac. »Bil Kanađanin sa 'ornom panterom'«, pro-šaiptao ije moj dirug. U senci je bilo tako tamno da se nije moglo jasno raspozmati Džonsovo lice, ali je po sebi bilo razumljivo da to nije bio niko drugi. Obojica su se kretali napred kao poismaltrači. Nedaleko od njih pomicala se nepregledna zmija indismena, neprekidno jedan za drugim, i veoma dugo smo morali čekati dok nije prošao i pdslednji. »Lepe K povorke, Time! Prvo Ooktoi pa onda Komarici, lukupno naijmanje šest stotina crvenih koža. Kolone! će imati grdne muke a ni mi nećemo bolje proći. Nadam se da nam neće uzmanjfcati vatre.« Produžili smo put i samo što smo stigli na ivicu druge 'čistine kad u. polutami zvezdane noći primetismo ono što smo tražili. Nasred slobodnog prostora razlegala se neka tamna masa. Bili su to konji. »To su konji samo jednog plemena. Drugo je verovatno ostavilo svolje konje dalje pozadi. Hajde!« reče Limkoln. Pošli smo ponovo napred do tamnog iugla iza koga ise nalazila sakrivena najbliža čistina. »U redu, ostali su tamo a i stražarl ш tu, ovde tri itamo četiri čorveka. Mislite da im se možemo približiti?« »Zašto ne? Trava je vis-oka i ako im onemogućimo vetar tako da nas životinje ne moigu odati, uspeće.« »Ind'ismen napada neprijaltelja najrađe u zonu; ali ovi uobražavaju da su tako iSigurni i jaki da se već sad spremaju na napad: Pretpostavljam da su već istigli blizu tvrđave; možemo, dakle, da počnemo. Ali, Time, isamo nož i toma-havka mogu u dejstvof oružje Ikoje se čuje nipošto!«

On leže na zemlju i zavi kroz travu nevidljivo i nečujno kao zmija. Sledio sam ga u stopu. Približili smo se tako trojici indismena koji su sedeli na zemlji, da ismo gotovo mogli čuti kako dišu. Trenutna borba čifitecima između dva konja diže buku i ona nam omogući da se približimo ljudima koji ndlsu ništa slutili. Video sam kako je sevnuo Linikolniov nož, pa sam i ja svoij istrgao između zuba i guirno ga prema leđima. Dvojica su smes'ta eanemela. »Ug!« povikaos lje treći, iskočio uviis, ali se zatim ponovo skljokaio pod udatrcem Liinkolnove tomahavke. »Mrtvi, sva trojica! Time, posao nije loše počeo. A sad taj četvrti na drugoj strani! Na-pred!« Ovaj put nam je bilo teže. Da bi nam ve-> tar dolazio sa suprotne strane, morali smo da krenemo zaobilaznim putem, pa kako> je jedara, od četvoirice ljudi staijao uspravno-, mogao je lako da nas primeti. I pored toga približavali smo im se sve više koristeći eve veštine i - da, 44 u tome trenutku se zaori iz velike daljine sa-tanslka rika i odmah ulsledi strahovit prasak metaka. Počeo je napad Indijanaca na tvrđavu. »Sad je sve svejedno, Timie«, prošaptao je Linkoln. »Uzmite revolver; nijedan ne srne izmaći. Produži«. Sledećeg trenutka stajao je već između njih, a ja pored njega. Četiri lagana pucnja, poneiki sporedan udarac i ubodi nožem i - o-SYOjismo i to mesto. »To [je uspelo! Шј^ nam sad potrebna ni luč, ni vaitrina, Time, da bismo izveli majstoriju o kaj oj će se tu još dugo pričati. To su indijanski konji, parati dobro, i navikli su da idu jedan iza drugog. Brzo kaijiše za njihove repove!« Bila -je to -misao koju je mogao roditi doduše samo jedan Linfcoln, ali koija se ipak nije ostvarila zato što smo začuli riku topova i odmah iza toga 'UTlik iz stotine grla dsorji nas je obavestio o tome kako stvari stoje. »Kasno je; beže i za čas će biti tu. Napolje psi! Životinje ne morate uiopite odvezati, dtrgnuće se same. Sastacemo se tamo preko kod hikori drveća!« Othitao sam natrag do prve grupe konja, istrgao hjič i vastrinu, zapalilo upaljače i bacio ih među životinje. Kada sam se vratio do hi-kora, Liinkiolix me je već čekao. »Pazi, Time; počeće smesta! smejao se. Oba čopora su sumnjivo zabrefctala; životinje su prepoznale opasnost po mirisu. U tom trenutku poče da pršti, 'puca i ševa najpre sa druge stran®, zatim itu; u kiši iskri primetili smo plamene oči, brefetave noadrre i nako&trešene grive preplašenih životinja koje trzaju lasa. Zatim se nešto propeto svom snagom, zatalasalo najpre nesigurno dok konačno nije provalio čitav čopor i odjurio upravo u pravcu tvrđave. »Divno, 'divno, Time! Obaraju, raise i gaze vlastite gospodare Ikoji se sigurno nijedan više neće vratiti svojoj životinji. Kladim se, baciće se u reku i onda će ih lako uhvatiti sa tvrđave!« Nismo isad mogli ništa bolje da učinimo nego da se sakrijemo u džbunje. Oči i uši su nam bile otvorene i mada ništa nismo mogli vi-deti, bolje smo čuli: besno urlikanje razočaranih indismena koji su naišli na leseve stražara umeisto na svoije kiosnrje, gallop1 konjanika koji su jurili za beguncima, prasak karabina i revolvera koji je lagano iščezavalo u daljini i zatim s vremena na vreme nečujan sušanj koji je poticao od nekog begunca sito se bacio u šipražje. Napustili smo svoje skrovište tek u zoru i izašli na čistinu gde su ležali leševi ubijenih. Okolina tvrđave ličila je bojnom polju; jedan indismen ležao je odmah pored drugog ubijen 'mecima vojmka koiji su dza ograde od. kolja ni-šanili dva na tri čoveka, a pred kapijom se go*-rnilala visoka, kao breg užasna gomila leševa i rasečenih udova; bilo je to delo kamteča. Kolonel nas je dočekao sjajna pogleda. »Uđite u dvorište ako hoćete da vidite 'svoje delo! Mislio sam već da ste izginuli, pošto dolazite tako kasno. Pogledaljte to brdo leševa! To je delo- Bila Kanađanina, jer niko drugi nije nagovorio crvene da pođu u odvojen napad kad je već prvi nasrtaj bio tako sjajno odbijen.« »Da li je među mrtvima?« 46 »Nije tu, naći ćete ga veravatno daljje napolju«. U dvorištu ве mialajzio čitav čopor uhvaćenih indijanskih konja. »Pogledajte, mešuri, vaše vlasništvo taje ću vam crtkupiti ako životinje ne možete ukrcati na splav. Smatram da crvenim neće tako brao pasti na pamet da navale na Smdki-Hil; i na tome treba vama da izahvalimo bez koljih bismo začelo propali. Uđite da vidite feato velik doi-bitak možemo proceniti u toj »igri na tri karte«. 47. PALIKUĆA Pripovedač je ponovo zaeuitao, ispio dobar gutljaj iz čaše koju su mu, dok je pričao, ponovo napunili, redom osmotrio' svoje slušaoee, klimnuo glavom i zatim nastavio: Da li vam je poznato, džentlmeni, koliko čovetou prerije treba da znači doibar, brz i izdržljiv konj? Ako vazđ'uhoploveu oduzmete balon a moreplovcu njegov brod, ni jedan -ni drugi neće više postojati. Tako isto se lovac savane ne maže ni zamisliti bez konja. I kakva onda razlika postaji između brodova i između konja! Pih,

neću vam o tome držati govor; ali ako vam kažem da sam godinama 'među naztivcima imao najboljeg konja daleke stepe, shvatićete šta mislim. Čuvao sam ga kao samog sebe1, čak mnogo bolje; nismo samo jedanput i više puta trebali da zahvalimo jedan drugom na životu, pa kad -je naijzad pao pod 'metkom nekog crvenog lupeža, pokapao sam ga 'i priložio skalp ubace, kako to zapadnjak treba da učini. 48 A od Ikoga sam ga dobio, pitate me? Od nikog dragog nego' od »crnog pantera« koji je tada bio u Smofci-Hilu! Nalazio se među uhvaćenim životinjama, na leđima je imao tamno će-be od panterine kože, a griva trnu je bila puna upletenog orlovog perja, što je jasno svedočilo da je bio životinja poglavice. Uzjahao sam ga i opazio da ga je ukrotila najtananija indijanska dresura na boju sam ikad naišao. Nisam zato mogao da >se odvojim od nrjega, ulkrcao sam ga na splav na kome sam udesio za njega lepo, su-vo međto, pa kad smo stigli na Misisipi i rastao se sa Litakolnom, uzijahao sam ga. Isticao se tako da mi je svako zaviđeo na »Streli«, kako sam nazvao pastuha. Otišao isam u Tetesas, potucao se nekoliko godina po Novom Meksiku, Koloradu i Nebraisci i zatim odrjahao čak gore u Dakotu da se tučem malo sa Sijuksirna kolji i najprepredenijeg trapera mogu naučiti ponešto razborito1. Tad sam se na Bleu-Hilima sreo isa nekim lovoima koji su mi saopštili vrlo radosnu vest. Kad smo, naime, ležali uveče ofeoi vatre i pekli sočno parče bivolove 'butine, poveo ise razgovor o svemu i svačemu. Tada je neko od ljudi pri-metio: »Poznajete li visoravan što se prostire od Janfetona na Misasipirju ina desnoj obali reke pravo prema iseveru i zatim strmo1 riuši u zemlje HadzotLovog Z'aliva? Zovu je lofoala Misurija!« »Kako ne bih poznavao obalu? Niiko se dakako ne usuđuje da ode гг mračne, strme, 9te-novite obale i klance u kojima caruje crveno-kožac, medved, lisica i gde se ne može ništa 4 - Kanađanin Bil 49 uhvatiti osim skunk ili divlja mačka od koje nema nikakve koristi«. »Otišao sam gore i pored toga i naišao na nešto što tamo ne bih tražio, naime ina najlepšu naseobinu koja postoji u Sjedinjenim Državama«. »Kako? Tamo gore? Na divljolj obali?« »Da, tamo gore; kako je dospela gore, ne tiče me se. Boravio sam na tom meistu tri dana i uživao gostoprimstvo kao- malo too. Pazili su me kao samog predsednika«. »Kako se zvao vaš gostoprimljivi domaain?« »Garj Vilniers. Sasvim neobično ime, zar ne? Ali čovek je lepši od imena, doduše mulat je, ali momak kao slika. Njegova žena koju zove Beti poreklom je iz Nemačke, preko mora. Nijen otac, nefei master Hamer, stanovao je dole na Arka-n-zasu i pođneo je mnoge patnje. Bušedri su mu ubili kćer i... Skočio .sam na noge. »Gaj Vilmers -? Mulat -? Fred Hamer - zar ne, čovek se zvao Fred Hamer?« »Da, Fred Hamer, dugonja širokih ramena i snežnobele kase i brade. Ali, šta vam je? Poznajete li možda te ljude?« »Poznajem li ih? Bolje od vas sviju! Fred Hamer je stanovao pored nas a najstarija kćer Meii bila je moga verenica; bušedri su mi je oteli, pa kad progonismo bandu, Bil Kanađanin je ubi zajedno sa mojim ocem«. »Tačno, tačno! Vi ste dakle onaj Tim Kroner o kome mi je Vilmers ispričao toliko lepih stvari?« 50 »To sam ja! Otišao sam 'tad u preriju, pa kad sam se vratio jedanput posle mnogo godina, zatekao sam nepoznate ljude«. »Fred Hamer je doibro prodao imanje i kasnije je držao radnju u Sent L/ujsu. Gaj Vilmens je putovao ;za njega i tom prilikom je stigao na obalu gde se nastanio. Za njim su postepeno sledili nljegovi rođaci. Priodlazili su i prijatelji i taifeo je nastalo naselje. Morate ih posetiti master Krotnem, mniogO' ćete ih obradovati, budite u to uvereoi!« »Do đavola, probodite me kopljem i pecite kao to parče bivolove butine, ako sutra u zoru ne krenem odmah na put! Sit sam Blek-Hila i hoću jedanput da odem gore Indijancima, lisicama i međvedima.« »Ali prvo nam morate ispričati priču o torbarima. Govori se da je ovih dana Bil Kanađanin bio u De Moiou i da je u »igri na tri karte« dobio dvadeset hiljada dolara. Đavolja igra, kako mi ise čini, daleko gadnija od obične igre karata korju igraju u Meksiku i u tamošnjoj okolini. »Košta me daleko više od brda srebrenih dolara. Pa kako se to desilo, lepo, čućete to!« Ispričao sam priču i oinda smo se umotali u pokrivače, postavili prvu stražu i zaklopili oči. Ali nisam mogao da se smirim. Pomisao na Freda Hamera, Beta i Garja Vilmensa vrzala mi se po glavi; stare slike oživele su ponovo u novoj svežini, pa kad me najzad ipak savladao lagan san, sanjao sam daleki Arkanzas, obe male farme, oca, majku i Meri koja je stajala preda mnom u punoj lepoti i dolbroti, onako kako sam je pre viđao. A i Bil Kanađanin je bio prisutan; 51 hteo je da me udavi, pa kad je ispruzioi ruku da me zgrabi, probudio sam se. »Time Kroneru, vi ste posleđnji na sitraži. Vreme je, kako mi se čini!«

Bio je to stari lovac felopčar koji me uhvatio za ruku, ali, kažem vam, dao bih daleka više da je preda mnom stajao doista Viljem Džons! Namenno sam zaMevao da mi prepuste po-slednju stražu kako bih bio rano spreman da pođem. Kada sam budio ljude posle straže, obave-štavao sam se kod trapera o p>utu kojim je trebalo da pođem. »Jašite neprestano pravo prema istoku ka Misisipiju; pređite vodu na ušću Gren-Forka i zatim proidužite uzvodno desnom obalom. U visokim rtovima korji izgledaju kao džinovske pro^-poveđaomce i mogu se lako izbrojati, obala se spušta u rečnu dolinu. Treba da se u'spnete između četvrte i pete propovedaonice i da presečete pult prema severu do prašume duge dva dana hoda; sledi zatim prostrana prerija obrasla travom na kojoij pasu bivoli i kojiom treba da produžite u istom pravcu, četiri dana možda, dok ne nabasate ма rečicu na čijim obalama stanuje Vilmers«. »Kakvih Indijanaca ima u tom kraju?« »Sirjuksi, većinom iz plemena Ogalaha. To je najgori narod što ga poznajem. Ali oni se penju ovamo tek u proleće d jesen kad se bivoli sele. Sad su najtopliji dani i bieete sigurni što se njih tiče. Verovatno su se povukli između reke Plate d Niobrare.« »Hvala vam d ako se slučajno opet negde sretnemo, prdčaću vam kako sam jahao«. 52 »Lepo! Pozdravite mi te dobre ljude i od srca im želim sreću!« Rastao sam se sa društvom, pojahao svoju Strelu i okrenuo prema 'istoku. Covek me je dobro uputio. Kod GrenForka sam preplivao Mi-suri i opazio odvojene, visoke zaobljene planinske mase između kojih su divlje doline, pune dubokih provalija, Vodile u visinu. Kada sam prošao pored četvrtog džina, skrenuo sam udesno. Odronjene klisure, kameni šljunak, oborena i napola trula debla Obrasla raznim puzavi-cama, tako su ispunjavali klanac da sam se grdno napatio dok sam se probio sa konjem, a svojoj dobroj tomahavci, sa kojom sam morao da prokrčdm put, treba da zahvalim što1 sam konačno stigao na visoravan. Našao sam se rtu usred najlepše prašume u kojoj nije uopšte bilo šiblja i brzo sam napredovao. Nisam trebao da putujem ni puna dva dana isa svojom' dabrom Strelom pa da stignem do prerije pred kojom sam se najpre zu'stavio da bih se snabdeo isuvim mesom, pošto nisam znao da li ću naići u savani na divljač podesnu za lov. Pošto earn to posvršavao, pošao sam čilo prema sevenu. Prvi dan je prošao bez ikakvog naročitog događaja,, a tako i drugi. Trećeg jutra nisam razgmuo pokrivač suviše rano i upravo sam hteo da osedlam Strelu kad primetih u daljini nekog jahača koji je, sledeći moj trag, jahao meni u susret. Ko je mogao biti. taj čovek kolji je sa razlogom putovao kroz zabačenu savanu! Opustio sam nož i revolver, više iz stare aavike nego 53 opreznosti i dočekao ga u sedlu. Tako sam bio spreman na sve. Što se više približavao, mogao sam jasnije raspOKnatd pojedinosti njegove vlisoke, široke pojave. Jahao je ma ragi veoma dugih nogu i neobično velike glave ali sa utoliko manjim okrajkom repa jedva obraslim dlakom; ali korak koji je napravila životinja ulevao je svakako puno poštovanje. Na glavi je nosio pusteni šešir 'sa neizmemo širokim obodom; telo mu je bilo uvučeno u kožni prsluk čiji prost kroj nije ometao neki pokret a noge u dve Qkzme sa reverima kaje su sezale do tela. Preko ramena visila je dvocevka a na pojasu sačmara, kesa za barut i brašnoi; pored bovi noža visio je revolver i osim toga bila su pričvršćena i dva neobična predmeta koja su 'se kasnliije pokazali kao železne lisice. Lice 'nisam mogao prepoznati zbog širokog oboda šešira. Čekao sam da uđe u prostor gađanja i onda sam podigao pušku. »Stoj, masteru! Sta radite itu u ovom kraju?« On zaiulstavi konja i nasmeja se. »Ho, ho, kakva šala! Time Ктопеш, staro, rakune, hoćete li me možda ustreliti?« »Sto mu grornova, taj glas bi trebalo da poznajem«, odvratio sam i spustio pušku istog trenutka. »Ali smeta mi prokleti šešir. Aibra-hame Ldnkoine, jeste li to doista vi koji na takvom jarcu izjahujete u jutro?« »Dakako da sam to ja, ako nemate ništa protiv. Mogu li sad tamo do vas?« »Priđite i recite mi isa čime se tu bavite!« 54 L»Prvo moram čuti šta vas na vašoj lepoj Streli vođli u ovaj kraj!« »Nameravam da potražim nekog poznanika«. »Poznanika? Korjeg?« »Pogodite!« »Ah, možda Gaja Vilmensa koji stanuje tu napred u strmom predgorju?« »Ziveo, poznajete ga?« »Ne poznajem lično, ali vi iste mi u Smoki-Hilu pomenuJii ime zeta Freda Hamera.« »Znali 'ste dakle da je Fred Hamer preselio na obalu Misuriija. »Ne. Znam 'da tu stanuje neki Fred Hamer, ali da je to naš Hamer, naslutio sam tek kad ste pomenuli poznanika,

pošto mi je tad ponovo palo na pamet ime Gaja Vilmersa. »Dobro, idem dakle k nijemu. A v!i?« »Takođe k nijemu.« »Kako - ? Takođe - ? Šta nameravate? »To je tajna, ali vama mogu da je saop-štim. Prihvatite uzde i pođite napred! Pogledajte me. Kakvim me vi smatrate?« »Hm, najpreduzetnijim niO'mkom između Nove Sfcoitiske i Kalifornliije.« »To je sasvim suvišan odgovor. Mislim na moij poziv?« »Nek pogađa fco hoće, samo ne ja! Volim više oboriti bivala nego> pucati u neku zagoи.« »Pa, ne primeoujete na menli neštoi što inače ne pripada opremi trapera?« »Da, te dve mišolovke. Mislim da ste čak postali policajac! 55 »Nije baš tako, ali ako vam g e pravo možete me ismatrati pravnikom, koji je već stekao skromno ime. Vi ste me zatekli na đtarom, Kan-zasu dok sam držao govor, sa zakonikom -u ruci; to je bio moj univerzitet i vidite, nisam ga uzalud posećivao! Već sam se godine 1836. name-stio u Springtflildu kao pravnik.« »Dakle, pravnik! Da, znao sam da ćete napredovati kako treba i vemjern da se nećete dugo zadržati ni na taj tačci. Ali kakve veze ima pravnik sa vašim putem na konju?« »Vrlo mnogo! U pravniku živii i zapadnjak sa svojom oštrom pronicljivošću; katkad -mi je uspelo da stanem na put i naročito prepredenim zločincima, koji se mogu meriti čak i sa najvešt'ijim policajcem. E. pa, dole u Ilinod'su i Jiovi neka lukava skitnica se ismejavala sa raznim finarasijiskim i administrativnim veličinama 'koje je pošteno vukla za nos d pošto nijednom detektivu nije do sad uspelo da ga uhvati, zapala me je lepa dužnost da ga potražim i da ga, ako je moguće, živog predam pravdi. To mi, ako je moguće, dozvoljava da se fcorilstim oružjem prema prilikama.« »Kako 'se zove bitanga?« »Ima svu silu limena i ne zna 'se koje je od njih pravo. Svoj posiledniji genijalni podhvat fal'sifikovanfja vrednih memica izveo je u De Modnu. Otuda je izgleda vodio trag iprema kotou i pretpostavljam da je svratilo Gaiju Vilniensu.« »Ho'-ho, neće baš tamo dobro proći. Nadam se da ću sa nijim izmenjati nefeu rečcu ako ga mognem pronaći. Neće to valjda biti Bil-Rana-đanin?« »Ne. Zašto?« 56 »Zato što su ga poslednji put videli u De Mod«! gde je dobio, kako kažu, dvadeset hiljada dolara.« »Poznato mi je to. Tiu mu se trag iagubio, i, kao uvek, pojaviće se opet na nekom drugom maštu gde najmanje očekujemo. Veoma je opasan čovefc i to naročito što mu niko ne može zabraniti da igra i što svoje opačine izvodi na takav način da ih niko ne može dokazati. Čudilo bi me kad ga ne bismo .sreli, jer kad god smo se sastali nas dvorjlica, on bi nam upravo zadao brige.« Jahali ismo zajedno dalje. Trebalo je još jedanput da prenoćimo pa da se onda približimo reci. Nismo pred sobom ništa videli osim prostrane, ravne prerije; posle nekog vremena pri.-metili smo ipak trag zapare koja ise sterala savanom od istoka prema zapadu; približili smo joij se brzo i kad smo je sustigli, zaustavili smo se na obali reke m ikoju se ocrtavao dugačaik niz kuća. Gore, nekoliko stotina konjskih dužina od vode, nalazila ise pored prostranih am-bara naročito lepa stambena zgrada; niže dole, primatio isam odmah, uz vodu, 'gomila malih kućica kaje su radintei svakako (koristili za stanovanje. Gde je god oko pogledalo, primetilo bi čistoću i blagostanje. »Živeo! tu je«, rekao je LinJkoln, otkopčao ručne lisice od pojasa i nastavro: »Metoueu sad grivne pod ćebe. Ne treba da odaju zašto dolazim.« Kad smo Btiigli pred kuću, na vratima se pomoli neki radnik. 57 »Dobar dan, čovečel Da li je to mesto u bome stanuje neki master Vilmers?« upitao je Linboln. »Da, masteru. Uđite samo. Đens i lejdi upravo sede za stolom i jedu!« --""""" Privezali smo konje za kolce a ušli. U 'trpezariji su sedeli Fred Hamer, Gaj Vilmere i Beta; smesta je opet prepoznali. Dve mlade lejdi tu prisutne bile su besumnje kćeri i među njima je sedeo nebi džentlmen koga nisam poznavao. Vilmers se diže. »Priđiite samo bliže, mešuri! Sta nam donosite?« upitao je. »Punu vreću pozdrava od nekog izvesnog Tima Kronera, alko možda poznajete čoveka«, odgovorio sam. »Od našeg Tima? To rje----------ah, ta io, si 'ti glavom stari medvede! Umalo te ne pre-poznah. Prerija ti je darovala bradu, tabo da ti se samo vršak nosa može prepoznati. Dobrodošao hiljadu puta! Evo, pruži ostalim svoju rubu!« Eh, bio je to doček koji mi je prijao od srca. Umalo me ne zgnječiše i jedva sam našao vremena da rriislini na svoje drugove: »A tu isam poveo nekog koga morate takođe upoznati. Ili, geste li zaboravili Abrahama Lin-kolna kogi nas je

davno smatrao torbarima?« »Abraham Linkoln? Zaista, on je to! Dobro došli gospodine i ne zamerite što vas se odmah nismo setili! Promenili ste se malo otikad vas nismo videli.« Morali smo da sednemo za sto onako kako smo 'Stajali i tek onda su pomenuli nepoznatog čoveka. 58 »To je naš gospodin David Holman, koji nam već nedelju dana ukazuje čast svojom po-setom, predstavi nam ga Vilmers. »Predstaviću vam kasniije i mastera Beliorta koji je sišao u dolinu da nadgleda uvoz žita. Tanan džentlmen, kažem vam, puna iskustva i okretnosti, kao malo ko. Ume kartom da baja i da dočara čitav pakao.« Zametnuo se veoma živ razgovor i čudio sam se što se za to vreme Lankoln držao veoma ćutljivo. Zašto mu je katkad, kada to master Holman nije primećivao, upućivao tako pronicljiv, ispitivački pogled? Da li je to bio čovek koga je tražio?« U tom trenutku se otvoriše vrata i nisam mogao drugačije, miorao sam da skočim uvis i da čoveka koji je ušao oismotrim ukočenim pogledom. Zbunili su me tamna crna kosa i gusta puna brada, a možda i odeća koja je ličila ode-ći bogatog džentlmena; ipaik, mogao' sam da se zakunem da.........nisam do'speo da izustim svoju misao; Gaj Vilmers se diže. »Stigao je master Belfort koga vam predstavljam., džentlmeni! On je.........« »Master Belfoirt?« upitao je Linkoln. »Mislim, čovek se isto tako može zvati Fled Flater ilii Viljem Đžoms, samo alko prizna da je Bil Kanađanin!« »Bil Kanađanin?« upitao je Fred Hamer, zgrabio noiž kolji je bio na dohvatu i digao se. »Pazite na svoj jezik, gospodine!« odvrati DžonB; Uio je on to zaista, pa ga sad prepoznah. i po glasu. »Jedan džentlmen se ne može vre-đati nekažnjeno.« 59 »To je itačno«, odgovorio je Linkoln, »ali ja sam Uguran da nisam uvredio neikog dženrMl-mena. Koliko iste potrošili čičkovog korena i lapisa da obotjlilte kosu u crno? Dajem vam dobar savet da se idućom prilikom poslužite olovnim češljem, pošto će tad pocmjeti i koremi kose koji su kod vas ostali sasvim svetli. Masteru Vilmense, kažete da on ume potpuno da opčini kartom. Zar vam nije malo pokazao »igru na tri karte?« »Da, i uzeo inam dobar novac«, oidgorori Fred Harner. »Star sam i oči su mi popustile, inače bih ga odmah prepoznao; ali sad nema više niikakve sumnge da preda mnom stoji Me-rin ubdca i, da^ božjom pomoću, treba, na licu mesta, da dobije svoju platu!« »Hoćete da probodete svoga gosta, Fr@de Hameru?« upitao je Bill Kanađanin. .»Možete li mi dokazati da sam to zaista bio ja korpi je uatrelio vašu kćer?« »A i moga oca!« prekinuo sam ga. »Ne, Фо ne možemo dokazati, ali se možemo zakleti. Na isti način kao i to da su vam u Smoki-Hilu iabrojali šezdeset i da site zatim, doveli Indijance.« »Ja? Tih šezdeset ne mogu poreći«, ljuto se masmerjao »i jednog lepog dana ču obračunati sa vama zbog njih, ali mi dokažite ono o crve-nokošcima! Možete li to?« »Mi, rto jest ja li master Linlkoln, stajali smo odmah pored vais dok ste sa »crnom panterom« posmatrali njegovog sina korji ije pucao i razgovarali o, vašem planu; 'nalazili smo se na čistini kada ste doveli Indijance, vi i poglavica na čelu. Mi smo dakako saopštili vaše namere 60 kolonehi i oslobodili vatrom vaše konje. Bio je to pothvat! Zar ne, mastera Džonise? Tad je prvi put saznao te činjenice; oči su mu isevnule i pesnice se sitisle; ali uvideo je da se mora savladati. ste me doista tako> dobro prepoznali da se usuđujete da mi tako nešto kažete, mešuri?« siktao je. Linlkoln mu je sad prišao sasvlim blizu. »Hoću da vam kažem čoveče ikako bismo sa vama mogli brzo da postupimo. Poznato vam je be& sumnje da je master Linč strog momak. Ali vi ste gost u ovoj 'kući i hoću iskreno da priznam da smo kod Smoki-Hila prepoznali doduše vaš glas i ugledali vašu pojavu, ali da vas •nismo tako jasno primetili da bismo -mogli da vam mirne savesti uputimo zrno. Mi smo slobodni građani Sjedinjenih Država i sudimo jedino na osnovu neospornih dokaza! Ti džentlmeni, dakako, neće tražiffi. da im vratite novac koji ste im oduzeli; Bil Kanađanki im je za to suviše bezvredan i zato hoću da vam saopštim moje naređenje: smesita ćete napustiti ovo me-sto i to u roku od deseit minuta; u jedanaestoj će progovoriti moja puška; u to možete biti uvereni!« »Jeste li vi možda gospodar i posednik ove kuće?« upitao je sad David Holman. »Ne možete ništa da dokažete master Džonsu i naša igra je bila poštena igra.« »Istina, to nisam, ali sam ipak neko prema kome se obično oseća poštovanje. Aiko tom čoveku isaopštim svoju odluku, onda tačno znam šta činim.« 61 »E pa pokažite to g »Tu je!« On izvuče iz džepa mi znak korji sam odmt i ispod kenijskog ćebefc Kad sam se vratio prin buljii bled u papir. »No, master Holmt kraste ili. . . kaiko^ vam upitao je Limkoln. »U «. De Momu, oseća 'se~vf:., koji se zove tim lepim i: nemate levog malog pmfe je odalo. Osloibodiću naš dvojice gostiju koji ne mestu!«

»Doista, gospodine, ,1 poviikao je Holman. Uputio je ispitivači, ma i prozoru. »Mislim da smo već ćete poverovati, pogled; kojim ću vais sad ufera,. Uzeo mi je ručne l revolver. A i Holman ;;,: »Maknite ruku ili sam mu. •podine već jedanput!« :apir, pruži ga a uputi razumeo. Izašao sam izvukao ručne lisice, .Lio- sam kako Holmaa 2 ili Raj emu ili Pan-.• dopada taj dekret?« vi i Ilinoi, naročito u ka želja za čovekom an'om. Šteta doista što ; njegovo odsustvo vas eg prijatelja Vilmersa priliče tako čestitom ismo još dotle do'šli!« pogled prema vratiilošli dotle. Aiko to ne-te to drago kamenje li« će a ja sam izvukao mašio1 džepa. iu pucati!« Zapratio »Vidite li da smo se Linkoln. »Pružilfte n ,-;šJi dotle?« nasmijao -no ruke, jer kažem vam: pročitali ste moqu лвдтос koja vas potpuno izručuje u moje ,ke. Brojaču do tri. Ako se zatim železo ne :(зе na vašim rukama, okuisićete metaik. Time, opali ikad izgovorim tri!« Prišao miu je i otvorio lisice. »Jedan-------dva-------!« Holman uvide da je ozbiljno; ispružio je ruke i pustio da ga ulisiči. Linkolin se obratio zatim Viljemu Dzonsu, »Prošlo je pet minuta; ostaje vam još samo pet. Ja se ne šalim. Tornjajte se!« Fred Hamer je još uvek držao nož u. ruci. Preteći je stavio šaku na Džonsovo rame i rekao: »Napred čoveče! Pobrinuću ise da odete beiz muike i uznemiravanlj'a!« Gurnuo ga je napolje kro'z vrata i nekoliko trenutaka kasnije videli smo kako Bil Kanađanin jaše. »Imate li neku sigurnu prostorijo!«, obratio se sad Linkoln Vilmensu, »u kojoj bismo mogli čuvati našeg dobrog mister Holmana?« »Jedno vrlo .dobro i sigurno odelenje. Hodite!« Njih troije se udaljiše i sad sam imao mnogo muke da objasnim Beti i malim lejdima događaj koji ih je tako neočekivano iznenadicx/ Eada smo svi opet zajedno sedeli, Hamer i Vilmetrs isu dbasuli Linkolna recima zahvalnosti, koje je on odbijao iz sve snage. Zeleo je da kretne dalje već sutradan, ali je naišao na opšti protest. »Moraćete jašiti sa svojim zarobljenikom dugim, tegobnim i opasnim putem preko obale niže u Jovu«, objasnio mu je Vilmers. »Priče-kaijte još neikoliiko dana i odavde niz reku za-ploviće tri čamca za Misuri i možete se sasvim 63 nesmetano odvesti sa njima. Stići ćete brzo u Janktan i Dafcotu i onda treba još isamo da pređete kratak pot koji' vodi u De Moin na drugoj istranii. Ostačete dakle ovde. Vaš zarobljenik se nalazi na sigurnom mestu«. Linkoln je uviđao da je ponuda kordisna i popustio je. Spustilo se veče. Od vezali smo svoje konje sa kolaca i pustili ih da slobodno pasu. Nismo ih smeli odvesti u konj usnicu; bili su navikli na slobodu i u tesnoj prostoriji naneli bi povredu jedan drugom. Lejdi i ostali su, izuzev mene, sedeli u stambenoj sobi i ćaskali; koračao sam niz reku, jer sam hteo da nadzirem konje. Bila je neprozirna tama, tako da sam jedva raspoznavao talase od čvrstog tla. Zagledao sam se zamišljeno u vodu što je strujala i nad 'kojom u tom rfcrenu'tku preleti zrak svetla. Blistao je kroz raspucale daščane pregrade jednog od arnbara napunjenih senom i žitom. Začuo sam tada korake. Neka pojava šmugnu pored mene, pa još jedna. Tama mi je onemogućavala da tačno vidim, ali bilo mi je kao da sam rasp'oznao Džonsa i Holmasna. Iščezli su u mraku pre no što sam mogao da ih sledim. Odjurio sam što je moglo brže, zakoračio u stambenu sobu i upitao Linkolna: »Da li je Holman još uvek u zatvoru?« »Zašto? Pre pola sata sam bio kod njega.« »Čini mi se da sam ga video napolju sa Džonsom. Brzo, pogledajmo da li je još tu!« Požurili smo napolje. Željezne reze ina čvrstim vratima podruma U koji su ismestili zarobljenika bile isu namaknute. Otvorili smo vrata; zarobijenoka nije bila. 64 »Bil Kanađanin se vratio i oslobodio ga!« povikao je Linkoln. »Moramo-----------« »Pustite lih, gospodine!« prekinuo ga je Vilmers. »Ujutro ćemo naići na njihov trag i sledićemo ga. Sigurni su nam.«

Izašli smo opet napolje. Bleštava isvetlost nam zaseni pogled. Tamo gde je ranije titrala tamo ovamo zraka svetlosti, lizali su plamenovi uvis prema nebu. Vatra je gutala strahovitom brzinom. Između gustog dima i crvene vatre koja je lagano sagorevala, buknule su ovde onde plamene reske snopova. Požurili smo bliže. Primeltio sam tad pojavu koja je stajala tu kako bi motrila vatru i koja se smesta izgubila čim me je opazila. Taj beg mi se 'učinio sumnjiv i potrčao sam za pojavom, što sam se više približavao čoveku, primećivao! sani da ga je nešto ometalo dok je trčao; ruke su mu bile sputane. Podvostručilo sam brzinu, stigao sam ga i prepoznao Holmana, čije su ruke bile još uvek u lisičinama. Zgrabio sam ga, oborio na tlo i kleknuo na njega; pokušao je da se brani. Otpor kolji je pružio foioi je beznačajan zbog lisica. Trgnuo sam mu maramu sa vrata i sa njome mu vezao noge. Skrgutao je zubima od besa i Ijutito sevao očima na mene, ali nije rekao ni ireči. »Dobro veče masteru!« rekao sam. »Kratko iste šetali. Hoćete li mi reći gde se nalazi Viljem Džonis?« Nlije odgovorio. »Dobro! pokiušaćemo onda da ga bez vas pronađemo.« Kanađanin Bil 65 Uhvatio sam ga za jaku i odvukao nazad prema kući gde ga odmah opet zatvoriše. Zatim se mi ljudi rastrkasmo tragajući za Džon-som. Ali sve što snio nastajali bilo je uzalud; nismo ga našli; utekao je. Za to vre-me su dotrčali radnici. Uspelo im je da obuzdaju vatru skorja se najzad ugasila, pošto je nije niko raspaljivao. Nije nanela pre-teranu štetu, ponajmanje toliku kakvu su Džons i Holman želeli da pričine. Liinkoln je poslao Holmana kad su čamci zaplovili prema Misurirju. Bio je to rastanak koji mi nije zadao malo muke, pošto mi je dobri Abraham bio mnogo prirastao za srce. Nisam smeo da pođem sa ojime. Fred Hamer i Gaj Vilmers su smatrali da to nije u redu a i lej di su tako lepo molile da nisam mogao drugo - morao sam da ostanem. Kasnije smo doznali da je Holman završio na doživotnoj tamnici. Abraham Linkoln nije ostao samo prav-nliik, nego je postigao ono najviše što čestit čo-vek, koji ise sam probio, može da postigne. Postao je predsedniik Sjedinjenih Država, ali je na žalost za svo dobro koje je činio i želeo dobio metak. Nek je proklet lupež koji ga je opalio! A ja? Nisu me uopšte pustili na miru, morao sam podići svoj vigvam kod Vilmersa. Strela nije bila zadovoljna a i ja sam s vremena na vreme osećao kobne trzaje u udovima, tako da bi zgrabio pušku i tomahavku i odjahao na mesec, dva u savanu i Šumski Predeo gde sam bivolima ili Indijancima mogao pokazati da Tim Kroner ne oseća još nikakvu želju da lepu 66 preriju zameni večnim lovištima. Između Longs Fina i Speniš Pina nalazi se moje lovište i tamo sam dobio ime kojim ste me, mešuri, zvali radiije, to jest Kolorađanin. Bila Kanađanina nisam već odavno video. Pre nekog vremena čuo sam negde da se pojavio na donjem Misisipiju i da je tu zaradio lepe pare na »igri na fali karte«. Proteklo je više od trideset godina od našeg poslednjeg susreta, ali se nadam da on još uvek živi d da će jedanput pasti mojih šaka. Moj metak mu je onda osiguran.« »Koloarađanin« je završio. Zamišljeno je posmatrao svoju staru pušku koja je od kundaka do cevi bila ukrašena mnogim urezima, UBecima d ostalim znacima koje neupućeni ne mogu odgonetnuto. 5« LEKAR - GRUDA SAMORODNOG ZLATA Posle nekog vremena poče jedan od slu-šalaca: »Ispričali ste tužnu priiču, čoveče. Mislim ipak da vas 'mogu utešiti. Bil Kanađanin je već primio svoju nagradu i »dokončao« svoj opaki život. »Do đavola, sta to kažete?« »Da, Bil Kanađanin je mrtav, završio je u misionarskom zavodu Santa Lusija u blizini Sakar amenta.« »Od čega? Nije valjda od bolesti? Takvu smrt lupež ne bi zaslužio.« »O, nije tako jeftino prošao. Svršetak duguje čoveku Sije ime svi znamo: Old Fire-hend.« »Sta? Old Firehend mu je stao na put? Kako se to desilo, gospodine?« »To je vrlo zanimljiva priča koju sam u stvari trebao da objavim. Ja sam nadme književnik, mešuri; nije u stvari pametno da plisac priča usmeno ono što želi da objavi u 68 štampi, uvidećete to, mešuni. AH kako danas -tako lepo pričamo i kako sam tu kod vas iiscr-peo mnoga građe za svog e pero, neću biti okrutan i saopštiću vam ono što' mi je poznato.« Qn se nameisti i poče tonom veštog i okretnog pimpovedača: »Bilo je to u luci Sakaramenta u kojoj se razvi slka veoma živih borja. Gomila koja je marljivo bila preplavila obalu ili se skitala okolo lenstvujući izgledala je kao da je ne sačinjavaju stanovnici posebnog sreza ili čak posebnog grada, nego, sličila je više na karneval u kome su se za kratko vreme sjedinili predstavnici sviju naroda. Nalazila se tu grupa mršavih jenkija u obaveznom crnom fraku, sa visokim cilindrom zaturenim na potliljak, sa rukama u džepovima i okačenim zlatnim lančićima, sa pribađa-čama za maramu oko vrata, sa sitnom za košulju i

visuljkoni za oosovnik. Između njih se gurala mala gomila Kineza u modnim jaknama od pamučnog platna i širokim, foelim pantalonama; dugački perčini bili su im brižno doterani i ispleteni. Billi su tu i olstrvljani iz Južnog Mora i plašljivo', zbunjeno i začuđeno šetali po tuđem tlu; kada bi primetili nešto što je po njihovom shvatanju bilo naročito čudno, tiho isu ćućoirili i šaputali. Meksikanci su se šepuriili naokolo sa svojim samotnim pantalonama koje su sa strane bile rasečene do vrha i ukrašene srebrenim dugma-ddma i kratkim jaknama udešenim na iisti način, na glavi su noslili šešire od uvoštenog platna sa širokim obodom. Kalif ornjani u svojim 69 dugačkim pončosima*) koji isu bili satkani u najdivnijim bojama i sezali gotovo do gležanj a; crne lejđd i džentlmeni koji su mirisali na hiljade miomirisa i koji su bfili nametljivo ukrašeni drangulijama; ozbiljni Indijanci koji su koračali kroz gomlilu idosto jamstvenim korakom; prijazni Nemci, Englezi isa dugačkim zulufima i ogromnim cvikerima na nosu, mali živahni Francuzi koji su se prepirali, pričali, dozivali i veoma živo mlatarali rukama; rdđo-koisi Irci koji su mirisali po rakiiji; Čileanci u svojim kratkim pončosima; traperi, iskvateri, ljudi dz prašume u kožnim lovačkim košuljama koji su nosili na ramenima i dugačku pušku, onako kako su upravo stigli ovamo preko Ste-novitih Planina; mestidi i mulati kojd su se pre-livali u svim bojama i osenčenrjima, pa među njima ispiraoi zlata koji su se često vraćalii iz rudnika sa teškim vrećama zlata u fantastičnim kostimima, užasno iiscepane odeće, sa za-krpljenim pantalonama, (kaputima, prs!luci:ma i jaknama, sa izdera.nlim čizmama iz kojih su provirivali goli nožni prsti bez čarapa i sa šeširima koji su čitave masece prkosili danju sunou da bi zatim noću služili kao uzglavlje. Pored njih stajali su u malim grupama urođenici, pravi, zakoniti gospodari zemlje, a ipak u svoj gomlili možda jedini pravi proleteri, koji su sad životarili kao nadničari. Torj šarolikoj mešavini naroda pridružile su se razne svetle pojave koje su ulevale po>-štovanje: američki i engleski moreplovci širokih ramena, ogromnih šaka i izazivačkog po*) Pončo (poncho) - plašt bez .rukava. 70 gleda i mnoštvo španjolskih pomorskih oficira kojii su u svoijim sjajnim, zlaitom izvezenim uinifoirmama stigli ovamo iz San Franeilska da jedanput dobro vide komešam]e u blizini zlato-nosnih predela. _--"' Čovek bi mogao reći: »Ko će izbrojati narode, navesti! njihova imena?« A šta je nateralo ovamo sve elemente jedne mnogostruke antropološke mesa vine? Ništa drugo no - zlato. Naseljavanje gornje Kalif or nije koje je 1768. godine usledilo iz Meksika, potčinilo je zemlju svetovnoduhovnoj vlasti misionara. Je-zuitli su bili izvrsni narodni ekonomi koji su na mnogim podesnim mestima, kako bi širili svoju propagandu, podigli manastire i misionarske zavode. Kada je centralna meksička vlada srušila vlast sveštenika 1823. godine, veliki deo misionara se ustručavao da tu vladu prizna i napustio je zemlju. Nekolicina koja je ostala, bila je bez ikakvog uticalja, životarila je da bi malo pomalo iščezla. U blizini Sakaramenta nalazila se visoka, ogromna višespratnica koja je okmžavala veliko dvorište; njegovu stranu ikoja je bila okrenuta prema gradu oivličavala je starinska crkva sazidana od nepečeoih cigala. To zdanje bilo je misionarski zavod »Santa Lusiija« i u svim n'jenim prostorijama koje su bile kao kasarna stanovale su u poislednje vreime samo dve osobe: nekii stari poštovani duhovnik i jedan Nemac koji sse u stvari zvao Karl Verner, ali koga su isvi njegovi poznanici koji su saobraćali sa njime nazivali njegovim imenom senrjor Karlos i koji je bio sve-štenikova desna ruka. Tad su u Raliforniji otkrivena zlatonoisna polja i vest o basnoslovnom blagu kaje se nalazilo u brdima potakla je useljavanje koje je donosilo gomile ovamo prvo iz isusednog Meksika i Sjedinjenih Država, kako bi uskoro preplavilo1 zemlju decom svih kontinenata. Iza potomaka starih španjolskih koinkvistadora koji su prvi požurili ovamo, sledili su oistrvljani sa Sendvič otoka, Australci, Evropljani, pa čak i kineski kuli da iskopaju svoj deo zlata i da postanu bogataši. San. Frandisko je bio glavna tačka gde su se okupljali stranci, odakle isu kretali dalje na sever ili u unutrašnjost zemlje. Sakaramento je bio jedna od najznačajnijih sporednih ta-čaka. ljudi se povećavao iz dana u dan, pa kako su 'kiše koje su počele da padaju onemogućavale logorovanje u prirodi, a nlije mi imao svako! na putu šator ili neko drugo sfcrovište, koristilo se sve što je moglo poslužiti kao fco-načište. Stari misionarski zavod »Santa Lulsiija« po-delio je itakođe takvu sudbinu koja je jedva sličila njegovoj prvoj nameni. Neiki Francuz iz Elzasa ismestio je dole u jednom krilu pivaru, uzlidao ogroman kotao i počeo da kuva piće ikoje je drsko nazivao pivom. U prednjoj strani, upravo pored crkve, smestio se Amerikanac koji je otvorio krčmu; smatrao je da odgovara cilju da deo crkvene lađe pretvori u dvoranu za igru u kojoj su se 72 svake nedelje igrali rilovi*), harupajpi**) i fan-dangO'zi. To 'je

privuklo pažnju nekog poduzetnog čovefea koji sa druge strane crkve smesti rakidžinicu. Drugi deo drugog bočnog krila zaposeo je Englez koji se udružio sa nekim prepredenim Njuhempširmenom kako

bi privukao Kineze. Bio je to posao u kome su oba džentlmena, kako se ubrzo ispostavilo, priličili jedan drugom. Tako se to nastavljalo i nije dugo potrajalo a stari misiomanski zavod bio je potpuno zauzet izuzev potkrovlja jednog ikrlila. Stari sveštenik nije mogao ništa učiniti protiv 'toga. Nesposoban da primeni silu, poveo je na početku niz parnica da zadržli mrsiki svet da ne uđe u pobožnu kuću; ali nije trebalo dugo pa da upozna tužne poisledice, pošto je pao šaka čitavom, jatu sudova koji isu zahtevali od njega da im plati a da za njega nisu gotovo ništa ni uoinlili. Omrznuo je zbog toga »Santa jednog lepoig jutra ise izgubio bez traga i glasa. Niko nije želeo da 'traga za njim, pa je itafco oid prvih stanara ostao još samo senjar Karlos kotji ije. sa ženom i kćerkom Anlitom stanovao u dve sobice u prizemlju pored pivare. AH i potkrovlje je trebalo da dobije po-sednika. Neki oovek poreklom iz Sinsinetija po imenu doktor Vajt došao je tobož iz Bojnos-Ajresa u Sakaramento; da li je doista bio le-ч kar, nifco: nije pitao. Želeo lje da otvori bolnicu u Saikararaenta, ali nije našao podesno mesto, *)• Bil (reel) - štatska igra. **) Harupajp (ћапфЈЈре) - gajde, diple; vrsta igre. 73 pa je sad stigao na svom konju pred misionarski zavod u bome je bez ustručavanja uzaptio sobe na tavanu, pošto nikoga nije našao od koga bi mogao da ih urane u najam. Bio je praktičan čovek kolji je veoma dobro znao da se u toj zemlji vrlo teško zadire u pravo poised-nika koji je prisutan. Sutradan već stigao je čopor mazgi sa vunenim pokrivačima i dušecima iza kojih je četa Meksikanaca nosila potrebne železne krevete. Još pre mraka nalaailo se dvadeset postelja tamo gore ispod starog, trošnog krova od opeke u otvorenom tavanu kroz koji je često prove-javala bura na sve strane i u ikome je u vre-me kiša nastajala užasna poplava. To je bila bolnica koja je sad očekivala svoje nesrećne pacijente. Stigli su fiisuviše brzo. Ma koliko bila zdrava kaliforniij ska klima, ima uvek isuviše bolesnika u rudnicima. Primitivan, nesređen način života doprinosi isto toliko koliko i naporan rad na koji hiljade nisu navikli, pa nastaju obilni pljuskovi mnogih, naročito žestokih groznlica koje kod bolesnika zbog oskudne nege i nedovoljne lekariske pomoći završavaju veoma često zlo i smrću. Mogli su se tad nazvati srećnim oni koje bolest nije uhvatila same i u divljini, nego su našli prijatelje 'koji su ih ponovo izveli iz gora i klanaca u oblast civilizacije i uredne nege. Većina, dakako, nije našla u rudnicima ništa drugo nego šest stopa zemlje iznad sebe i bedni krug kamena oko tesnog groba. Mnogi su p>u-tem poumirali illi isu živeli upravo toliko da poslednjim pogledom koji se slamao obuhvate 74 neku ljudsku naseobinu; uspelo je samo nekima -da se oporave i osposobe kako bi ojačala tela ponovo počela svoj -rad. Ali sigurno je da je svaki bolesnik nešto izgubio-: zlato kaje je poneo. U ono vreme lek ise merio upravo zlatom i vredan lekar imao je najunosniji rudnik u bolestima svojih pacijenata. Koliko je nadri-lekara bilo koji su umeli to da iskoriste i čiji su mnogi bolesnici poumirali možda samo zbog toga što su imali zlata koje bi da su ozdravili ponovo odneli sa sobom!---------Uzvišlicom koja je vodila prema misionarskom zavodu 'koračao je mladić snažne građe tela, čija je svetla fcoisa, pravilne crte lica i obrazi crveni od zdravlja, odavala odmah njegovo germansko poreklo, iako je nosio laku meksilkansku odeću. Zaustavio se pored žbunova koji isu oivii-čavali zavod i okrenuo se prema zapadu. Bližilo se veče i Sunce je uronjavalo svoje sjajne zrake u blistave talase; pred njime se prostirao grad obasjan blistavom svetlošću a prozori starih didina bleštavo BU odsjajivali u daljinu. . Spustio se na mekani travnjak i utonuo u prizor tako duiboko da nije razabrao lagane korake koji su mu se približavali sa strane. Na rame mu se spustila mala ruka i jedna glavlica se sagela prema njemu. Čuo je reci: »Dobro došli u zavod, senjore! Zaišto tako dugo niste bili kod nas?« »Bio sam u San Francisku senjoirita gde je trebalo da obavim razne poslove«, odgovorio je. 75 J »I gde iste potpuno zaboravili isenjora Kar-losa i njegovu siromašnu malu Anitu!« »Zaboravilo? Per dios, nisam, hiljadu puta, kažem, nisam! Anito, ikako bih ikad mogao da vas zaboravim?« Ona je bez ustezanja sela pored njega. »Da li 'Ste doista mislili na mene, senjore Eduarde? »Molim vas Anito, izgovorite moje Ime kako treba; čujem ga tako rado iz vaših usta. I ne pitajte da M mislim na vas? Ko se drugi starao o meni nego vaš oitac kada sam iStigao ovamo, pošto su mi zli ljudi oteli imovinu? I ko me je onda, kada isu me oskudica i pretrpljeni napori bacili u bolesničku postelju, ne-govao kao sina ili brata? Vi i vaša majka! I koga imam ovde u staroj zemlji kome bih mogao da odem i da se posavetujem sa njime ako ne vais? Anito, nikada vas neću zaboraviti!« »Da li je to istina, Eduarde?« »Da«, odgovorio je prostodušno, uzeo je za ruku i duboko i iskreno pogledao u oči.

»I onda nećete kad se vratite u zavičaj?« »Neću ni onda! Ta rekao sam vam Anito da se neou vratiti u zavičaj bez vas; zaboravili ste«? »Nisam«, odgovorila je ona. »Hi sad sunce vašeg saosećaaja šija nekom drugom?« »Nekom drugom? Ko bi to trebalo da bude?« »Lekar ovde gore, onaj doktor Varjt.« »On -?« upitala je ona otegnuto. »Ko bi želeo da bude sunce tog suhonjavog mastera Činarinda! Bar što se mene tiče mogao bi da oistane u tami dok god mu se svidi!« 76 »Anito, da li je to istina?« uskliknuo je mladi čovek. »Zašto nećete da verujete !mojim recima?« »Zato što znam da vas on uzastopce praiti i da je uvek dobro došao vašim roditeljima.« »Ne mogu da osporim da me ne prati, ali je isto tako sigurno da ga izbegavam (kolikogod mogu. Istina je takođe da Otac nije kivan na njega; nabrbljao mu je koješta o nekom velikom imetku i želi sa nama da pođe u zavičaj kad zaradi dovoljno.« »U zavičaj? Hoće Ili vaš oitac preko u zavičaj?« »Da. Otkad je zavod postao kasarna za svakoga, više mu se ne sviđa. Ali mi smo siromašni a otac je prestar da bi mogao da stekne toliko da bismo mogli da odemo i onda-------« »I onda-------?« »I oinda miislli da bogat zet može da mu ostvari želju.« Eduard -je ću'tao neko vreme. Onda je upitao: »Da li bi vaš otac dao lekaru vašu ruku?« »Dao bi. Ali ja ga ne trpim, a ni moja majka.« »Ali mene dakako trpite?« Ona klimnu glavom. Sad on uze nijenu drugu ruku i reče: »Osećao sam oduvek da smo stvoreni jedno za drugo za ceo život. Tako si dobra i Meo bih da budem večno, večno pored tebe. Smem li da saopštim ito tivojoj majci koja lekara tu gore ne trpi?« »Da.« »Odmah?«i »Odmah!« " 77 »Pa onda hajde!« On se digao i ona je pošla za njim. Prošli su zatjedno ispod kapije i koračali su dvorištem prema vratima koja su vodila u Verne-rov stan. U hodniku su razabrali tvrd, oštar glas koji je govorio upornim tonom. »Doktor je unutra«, rekla je Anita. »Hajde, ući ćemo unutra i sačekaćemo dok ne ode!« To su i učinili i sad su mogli da razaberu svaku reč razgovora koji se vodio između Vaj-ta i roditelja. »Prokletstvo, master Karl ose, mislite li možda da ne umem da držim kesu otvorenu?« upitao je onaj. »Medicina više vredi od najboljeg uspeha gore u rudnicima i čim stebnem dovoljno, otići ćemo odavde u Nju-jork ili Filadelfij'u i otuda dalje, gde god zaželite. Slažete li ise?« »Hm, slagao bih ise kada bih samo znao da ćete održati reč!« »Do đavola! Smatrate li da sam lažov?« »Ne. Niste mi za to još dali povoda. Ali stara Kalif ami] a je u novije vreme kao stvorena da postanemo podozrivi ili, u najmanju ruku, oipreznli.« »Hoiću onda da vam zajemčim! Ne mogu više svoj posao da nastavim bez žene; vaša kćer ima đavolski privlačno lice, tako da mislim da sam joj sklon iznad svake mere. Udaj te je za mene i uveravam vas da će postati moj knjigovođa i da ću joj čak prepustilti blagajnu. Zar vam to nije dovoljno?« »Hm, da. Ali, da li ete već razgovarali sa devojfcom?« 78 »Nisam, izgleda mi da to nije ni potrebno. Doktor Vajt je onaj pravi čovek koji će osvojiti devoijksu ako je uopšte želi, a protiv vaše volje ni u kome slučaju se neće maci snalaziti.« »Nesumnjivo da je tako, ali ipak mislim, makako rado pristao, da u taško važnoj stvari i ona mora da ima svoju volju isto onako kao i ja svoju; ako se ona protivi, od toga neće biti ništa. Govorite dakle najpre sa njom doktore i onda se vratite!« »Učlniću to odmah; vreme mi je ograničeno za takve stvarni, gore mi leži dvadeset i jedan pacijent koji mi zadaju mnogo brige. Gde je ona?« »Ne znam; možda je napolju pred kapijom.« »Lepo! Treba da je nađem; potražiću je.« Okrenuo se prema vratima, ali se iznenađeno zaustavi, pošto su stajali pred njim Anita i Eduard kojii su u tom trenutku izašli iz kuhinje. »Evo one koju tražite, maateru doktore«, reče mladi oovek, »i stvar o kojoj želite da porazgovarate sa njome

neće zahtevati mnogo vremena.« »Kako to, kako to mislite, senjor Eduar-do?« upitao je Vajt koji je dobro poznavao svog suparnika, pošto ga je gotovo' svakog dana sretao kod Andtindh roditelja. »Pretpostavljam da ste zakasnili, pošto smo se Anita i ja upravo sporazumeli. Ona ne želi da postane gospođa doktor i voli više da pokuša sa mnom.« 79 »Je li to tačno, Anita?« Venner se diže iznenađen i 'baci sagorelu cigaretu. »Da, oče. Zar ti to nije pravo?« »Pravo? O, bilo bi mi itekako pravo>, pošto mi je sam dečak drag; ali šta ćete stvoriti jedino sa ljubavlju 01 zemlji u kojoj su staze i bogaze popločane sjajnim dolarima? Senj or Ediuardo je još mlad; om može još nešto i da postigne alko se prerano ne sveže sa nekom de-vojfcom. Doktor naprotiv odavno već zna šta poseduije; u tome je razlika, Anito; želi da pođe sa nama u Nemačku i -• -« »I Eduaird će poći sa nama«, prekinula ga je devojka; »on želi-------« »Može li on to? Zato je potrebno više od dobre volje.« »Senjoir Karloise«, rekao je tad Eduard, »nije sad trenutak da se izjašnjavamo šta je potrebno. Nego, recite mi iskreno: da li biste mi dali Anitu da nisam tako siromašan kao sad?« »Da.« »I koliko bi trebalo da imam?« »Hm, teško je to reći! Što više, to bolje; a trebalo bi najmanje da bude dovoljno da se vratimo u zavičaj i da tamo kupimo malo Imanje ili nešto slično.« »Hoćete li da mi date vremena da toiliko zaradim?« »Vremena? Koliko dugo mislite?« »Šest mesedi!« »Nije to previše. Šta na to kažete doktore?« 80 »Prokletstvo, to znači upravo kao pravi trezven (trgovački posao; dozvolite da se pridružim tome!« »To i treba!« »Onda ću vam nešto predložiti, master Karlose!« »Sta?« »Nameravate dakako gore u rudnike, 'master Eduardo'?« upitao je .om podrugljivo obraćajući se mladom čovefcu. »Tako je.« »Dobro, gospođine, dajemo vam šest meseci vremena. Ako se dotad vratite sa tri hiljade dolara, goispođdca Anita je vaša i neću se suprostaviti ni jednom rečju. Ali ako; se ne vratite ili se vratite sa manje novaca, gospođica će biti moja. Pristajete li master Kartaše?« »Sasvim, pod pretpostavkom da su vaše okolnosti takve kakoi ste mi ih opisali!« »Takve su. Dakle, složili smo se. Zbogom, moram da 'idem svojim graničarima.« * Prošli su meseci i brežuljkom koji je vodio prema misionarskom, zavodu ponovo ise uspinjao neki mladi eovek koji se ispred džbuna osvrnuo na kraj koji se prostirao iza njega. Nije to bio Eduard, mada je već bilo' prošlo šest meseci, koji isu bili dogovoreni, nego> neko drugi. Pošto je iokrepio svoje ako panoramom koja mu se pružala, on prođe ispod kapije i kros dvorište i na ulazu u poibočnjo krilo naiđe na Anitu. Upita je: »Možete li mi reći senjorita da li tu mo'gu da nađem doktora Vajta.« 6 - Kanađanin Bil 81 »Stanuje ovde. Popnite se do potkrovlja; bićete onda u njegovoj bolnici, gde ćete ga sigurno naći.« Poslušao je uputstvo i penjao se sve više i više dok nije stigao do tavana gde je ugledao dva reda kreveta između kojih se pomicala lekarova pojava. Sama prostorija nije baš bila mnogo svetla, pa kako se napolju hvatao već mrak, predmeti se n'isu mogli jasno rais-poznati. Vajt primeti stranca i priđe mu. »Sta želite senjotru?« upitao je. Kad je taj glas zazvučao, onaj kome je pitanje bilo upućeno osmehnuo se i napregnuto upitao: »Vi ste master Vajt, letkar sjer?« »Da.« »Ja sam apotekar, želeo sam da odem u Kal'iforniju kako bih iskopao svoju sreću iz zemlje, ali nisam ništa otkrio pa isam otišao zatim u posrednički zavod da nađem neko mesto. Rečeno mi je 'tamo da tražite bolničara i tako sam se popeo da vidim da M je mesto još slobodno.« »Nije još popunjeno. U kome mestu i u kojem laboratoimjumu ste radili?« »Hm«, odvratio je lagano nepoznati čovek i lagano prešao preko prvih imena, ali je po>-slednje namerno jasno istakao. »U Nju-jorku, Pitsberu, Sinsinetiju i najzad u Norfoklu, Se-vernoj Karolini kod master KMvlenda.« »U Norfolku kod master Kliv----------« Prišao je naglo bliže kako bi bolje ras-poznao strančevo lice i zatim prestrašeno u-stuknuo:

82 »Sto mu gromova, prokleti master Gromom koji je tamo sa mnom u isto vreme------ali s'iđite sa mnom u moj stan, s jer! Zaista, beskrajno me veseli što sam u ovom zabačenom kraju naišao tako na kolegu koji je radio sa mnom na istom mestu!« Nije mogao da primeti potpuno dvoličan osmeh na liou onog drugog i spustio se stepenicama a zatim ušao u neku sobu i upalio svetio. Mala prostorija bila je očigledno u isto vreme i spavaća soba i soba za dnevni boravak. »Tako, sednite d pričajte! Kako je bilo u Niorfloiku posle moga odlaska? Posvađao sam se sa šefom i zbog toga sam otišao ljut i bez otkaza. Nadam se da je dobro starom masteru Klivlendu!« »Dobro? Svršeno je sa svime. Čim ste otišli nestala ije blagajna na neshvatljiv način sa svim vrednosnim papirima koji su čuvani na posebnom mestu. To je upropastilo čoveka i nije mogao da pređe preko toga. On je umro.« »Je li mogućno! Šta kažete! Hm, stari nije nikad baš dobro stajao i nije nikome dozvoljavao da uđe u njegove prilike. Zato verujem čvrsto da je otuđivanje blagajne bilo samo njegov mali lični trik. Neka vas ne čudi što sam se smestio ovde kao leikar. Tu niko ne pita za diplomu, pa se čovek pomaže stvarima. Došli ste dakle zbog nameštenja?« »Da, ali recite mi, Dere, kako ste stekli sredstva za osnivanje ovakvog zavoda i zašto ste promenil'i svoje pravo prezime?« »Hm, do sredstava sam došao gore u rudnicima a ime sam promenio zato što Vajt zvuči učenije nego Der. Ali da sad govorim po83 novo o nameštenJju, doibdćete ga pod predpo-stavkom da mi ne pružate povoda za tužbu. Alko uđete dobro u posao, postoji čak mogue-noist da mi postanete desna iruika, pa možda čak i suvlasn'ik.« »Imate li stan za mene?« »Naći će se bez sumnje rešenje. Pristajete, dakle?« »Razume se!« »Prihvatarn!« »Nećete se tužiti na rnene. I mene je život doista mlatarao tatno-ovamo i zato mi nije mnogo stalo do toga da miislim na prošlost.« Groman je bio namešten 'i postepeno upućivan u razne tajne bolničke uprave. Doktor je bio prisiljen da ga nameatd, ali se smirio kada je primetioi da njegov asistent potpuno odobrava i takve stvarii ikofje je iz predostrožnosti trebalo sakrito od javnosti. Vaj-t je otad imao više vremena koje je koristio da često poseti senjora Karlosa čije je poverenje umeo da steikne prepredenim sudovima. Otac mije uopšte uzimao u oibzir to što je lekar bio mnogo stariji od njegove kćeri i da je on kao čovek, kao i njegov nastup, morao svakog' da odbije. Brošlo je inajzad šest meseci a Eduard se nije pojavljivao. To što od njega nije stigla nijedna napisana reč ili neki drugi znak da živi, mije Anitu mnogo uznemliravalo; znala je da je poštanska veza sa rudnicima veoma loša 'i da je gotovo u privatnim rukama, taiko da se nikad nije moglo računati da će taono stići neko pismo. Dešavalo se čak često da su ljudi ovlašteni za pošiljke pisama i novca bili ili na84 i padnuti putem, opljačkam i ubijeni ili su lovili brod i bežali sa novcem fcoj'i im je bio po-veren. Danas je bilo poslednlje veče i Eduard se nije vraćao. Devojku je užasan nemir vitlao tamo-ovamo. Desilo se to isto i lekaru. Dosada je mogao još da se i nada, ali je 'ipak postojala mogućnost da ise njegov suparnik pojavi svakog trenutka i to - to je svakako trebalo sprečirtL On prepusti pacijente asistentu i napusti zavod. Bolesnici su mogli biti veoma zadovoljni što je Groman bio namešten, koji se pred bespomoćnima pojavio kao 'anđeo spasa. Dok se prema lekaru ponašao veoma poslušno i bezvoljno, radio je iza njegovih leđa potpuno prema vlastitoj uviđavniosti i istekao je uverenje da će mnogi bolesnici koje je Vajt prepustio smrti imati njemu da zahvale za život i imovinu -----------« Br'ipoivedaič je namernOi prekinuo- da zapali'mow cigaretu. Onda ponovo poče: »Saopštio sam vani dakle da je doktor Vajt prepustio bolesn'ike asistentu i da je otišao. Nemir ga je sprečavao da se zadrži, jer, mada je već bilo veče potsilednjeg dana i mada. je, izuzev nekoliko sati, istekao šeistomesečni rok, njegov suparnik je ipak mogao još stići. Nemiir ga je dakle terao napolje dz zavoda u grad,, na želeKnličfcu stanicu gde je hiteo da do-čeika poslednji večernja Voz koji je stizao iz rudnika. : : ;!"'*» Nije dugo potrajalo i VOK stiže i fco se pomoli. Dok je stajao pred vagonom, okrenuo se još jedanput i pozdravio, ka^ko se činilo, nekog 85 ko je eedeo unutra i sa kojim je hteo da se oprosti; zatim je pošao. Čvnsto rešen, Vajt mu se približi i reče: »Doista, evo vas, ipak ste se dovezli! Mislili smo da nećete ispuniti rok. Sad je najvažnije da li ste bili srećni i da li ste našli zlato.«

»Bio sam srećan, srećan protiv svakog očekivanja«, glasio je radoistan odgovor. »Imate li tri hiljade dolara?« »Više, daleko više!« »Gotovo da je neverovatno! Drugi rade godinama u rudnicima i ulažu i zdravlje i život a ništa ne pronađu; a. vi odlazite tamo samo na nekoliko meseci i vraćate se bogati i zdravi! Ali to se sad ne može promendti i moram da se povučem. Idete li odmah odavde u zavod?« »Da.« »I ja. Ići ćemo dakle zajedno. Pođimo!« Udaljili su se a da se Vajt nije uopšte osvrnuo na čoveka sa kojim je Eduard još na kraju razgovarao i koji je za to vreme takođe izašao iz voza. Eduard je žudeo da stigne Aniti, da je resi briga koje su je začelo mučile zbog njega; išao je zato veoma brao. Ali pre toga morao je još da nabavi u gradu neke stvari, što je mnogo zadržavalo; kada su to poisvrša-vali, već se smračilo. Vajt je zato mogao, a da to njegov pratilac ne primeti, da izvuče iz džepa revolver i da mu otkači osigurač. »Vi ste dakle bili veoma isrećni?« rekao je. »Ko bi to mislio! Sad sam ja dakako ostao praznih ruku, pošto ste me poibedili. Da li ste sami radili u rudnicima ili ste bili sa drugovima?« 86 »Sam.« »Šta? Ta vi ništa ne razumete! To je dakako velika sreća, sasvim poseban slučaj da ste odmah naišli na mesto gde ste tako nešto otkrili.« »Nije to bila ni sreća, ni slučaj, pošto mi, je to mes'to pokazao jedan čovek.« »Pokazao? Nije mogućno! Kopaču zlata neće nikada pasti na pamet da nekom drugom oda mesto gde se nalazi zlato.« »Onaj ko je to učinio nije bio mkakav kopač zlata.« »Šta je onda bio?« »Indijanac.« »Zaista? Onda je to veoma čudno. Da, ima Indijanaca koji znaju gde se nalazi zlato; ali im ne pada na pamet da to saopšte belcu.« »Tome Indijancu riije trebalo nikakvo zlato; bio je velik i slavan poglavica Apaša.« »Kako se zvao?« »Inču-čuna.« »Do đavola! Inču-čuna! Kako ste se sreli sa nljiime?« »Posredovao je neki beli lovac, njegov prijatelj sa kojim je bio u digiusima.« »Kako se zvao?« »Ah ------------!« Bezazleni Eduard nije uopšte ni primetio kakav su utisak ostavila oba imena na Vajta; produžio je sasvim prostodušno: »Sreo sam tog Olda Mrehenda slučajno. Raspitivao se za maje prilike, pošto je vero-vatno primetio da nisam Љорас zlata i da mi шје mesto u rudnicima. Ispričao sam sve iskreno i prirodno a i to da sam došao' da u šest meseci zaradim tri hiljade dolara. (Prvo ga je to nasmejalo; zatim se uozbiljio i rekao mi da namerava da dovede čoveka koji bi mogao da mi da dobar savet. Došao je sutradan sa Inču-čunom koji me je pogledao tako' kao da je Meo da me potpuno prozre. Zatim je lagano klimnuo glavom svom belom bratu i trebalo je da pođem za nijdme. Išli smo i tumarali gotovo čiitav dan i Inču-čuna je ma svakom mestu pro-veravao sastav tla i zemljišne kore. Konačno, bilo je već veče kad se zaustavio na jednom mes'tiu i refcaoi: »Tu moj mladi brat treba da kopa, ali, sam, ni sa kime drugim; tu će pronaći samorodno zlato i zlatni pesak.« »Iniču-čuina je imao pravo; našao sam samorodno zlato. Ali, morao sam se dobro čuvati ostalih kopača zlata i sakrivati ono što sam našao, pdšto' je to> većiMom razbojnički ološ i možda bih trđavo prošao da se poslednjih dana nije vratio Old Firehend kako bi se obavestio o mojim uspesima.« »Da li je Inču-čuna ponovo bio! sa njime?« »Mije; rastao1 se sa njime na nekto vreme kako bi najpre krenuo1 u Salkaramento i zatim u San Franciislko. Zadržao' se kod mene dok nisam napustio rudokope i nastojao je da mi se ne približi nijeidan kopač zlata. Odvezao se zatim sa mnom ovamo.« »I tako je on stigaoi oivde isa vama?« »Razume se! Sedeli smo zajedno u istom vagonu.« »Kada ete izašli, 'uputili, ste u vagon neke reci, njemu nesumnjivo?« 88 »Da. Nije odmah izašaa sa mnom, pošto je morao, još da porazgovara sa ostalim sapuit-niaima. Zaželeo sam mu laku noć i zamolio ga da održi reč?« »Kakvu reč?«

»Obećao mti je da će me sutra posetiti u zavodu.« »Do đavola! ЈеГ to istina?« »Da«, odgovorio je Eduard koji nije pri-meitio koliteo je to sad uzbudilo- lekara. Uspelo mu je samo s mukom da se savlada; maglo se obaveštavao: »Možete li i dokazati da imate tri hiljade dolara? Moiraćete dakako da ih pokažete još večeras!« »Mogu to. Razmenro sam sav zlatni prah za čvrste papire koji su kod mene.« »Da, veoma ste srećni što ste naišli na Olda Firehenda i Inču-čuna; ali je daleko1, daleko veća vaša glupost što ste mi sve to 'ispričali!« »Glupost? Zašto?« Zato što sad nećete dobiti devajfcu a nećete ni zlato zadržati. Osetićete to odmah.« Idućeg trenutka prasnu hitac i Eduard se skljoka na zemlju na kojoj nepokretno' osta da leži. Vajt ga podiže, oidnese ga, deo puta sa strane i tu baci na 'zemlju. Hteo je zasad da ga ostavi kako bi ga kasnije gde bilo noću. zakopao; pre svega bilo je neophodno, da mu isprazni džepove. Upravo kada je Meo to da učini, čuo je korake koji su se brzo. približavali; šmugnuo je da ga ko ne vidi. Mrtvac je ležao kako1 treba i mogao« je i kasnije da mu digne novac. Nije uopšte pošao prvo u svoj stan, ne89 go smesta Vernem kako bi tamo, tačno u dvanaest saifci, istakao^ važnost i neodložnoBt svojih zahteva. ----------Za to vireme Old Firehend je pošao u grad sa železničke stanice. Tražio je neku krčmu i pronašao je dobro fconačište. Ipak, nije izdržao u svojoj sobi. Prošvrljao je zato malo ulicama. Sećao se Eduarda kome je obećao da će ga sutradan posetiti i odmah se raspitao o putu koji vodi do misionarskog zavoda. Put su mu pokazali i sasvim nehotice se uputio u okolinu »Santa Lusije«. Već se smrkavalo. Bdio je divno' veće. Duboko zamišljen koračao je Old Firehend lagano putem. Okolo je carevala tišina divljine; samo iz daljine dopirala je buka grada. Tad iznenada oštar prasak raseče noćni mir - pucanj. Old Firehend je hteo upravo da se vrati; pohitao je sad žurno napred, u pravcu mesta gde je odjeknuo pucanj. Tu se zaustavio i oslušnuo. Pričinilo mu se kao da se neko tiho udaljava. Tražio je da neko nije ranjen i da možda ne leži na zemlji, ali nije nikog našao. No, začuo je tad sa strane glas koji je jaukao. Usmerio je u pravcu tog glasa i otkrio Eduarda koji se napola uspravio i pritisnuo ruke na deo grudi oko srca. »Vi ste to?« upitao ga je uplašeno, pošto ga je i pored mraka prepoznao. »Da«, odgovorio je Eduard tiho. »Jeste li ranjeni?« »Da. - U - srce, - pravo u - srce.« Teško je govorio; gubio je dah. »U sirce? Nije mogućno!« reče Old Firehend. »Da ste pogođeni u srce, bili biste mrtvi. Budite mirni! Pregledaću vas.« 90 Otkopčao mu je kaput, prsluk, košulju - nije bilo nikakvog traga krvi, rani! Produži da pregleda i naiđe na unutrašnji džep koga opipa i zatim veselo reče: »Hvala bogu! U tom džepu vam se nalazi velika kesa sa zlatom koja je zadržala zrno. Pipam sad tu rupicu u suknu. Hitac vas je obavio i oduzeo vam dah; ali metak se zadržao u zlatu. Stanuje li tu u zavodu vaš suparnik, lekar?« »Da.« »Odvešću vas njemu ili odneti. On će vas----------« »Ne, zaboga!« »zašto?« »On je upravo taj koji je pucao u mene.« »Ah! On je bio oovek sa kojim iste išli? Kako se zove? Ili bolje rečeno kako se sad zove?« »Vajt, doktor Vajt.« »Doktor, lekar! Kakve je sve razne karijere počela ta hulja; ali će to biti njegova po-slednja. Ovog puta ću mu stati na put, zauvek!« »Poznajete li ga?« »Isuviše dobro! Ali sad to nije važno. Glavno je kako se vi osećate.« »Laknulo mi je; mogu opet da dišem.« »A bole li vas prsa?« »Malo.« Pokuš'aćemo dakle možete li da se dignete i da hodate. Odupirite se o mene!« Pokušarj je uspeo; hodao je sporo, ali je ipak hodao. Eduard je putem ispričao razgovor koji je vodio sa Vajtom. Kada su prlspeli blizu zavoda, morao je da sedne postrani na neko sa91 kriv eno mesito. Old Firehend ga je zamolio da mu opiše način gradnje i raspored bolnice i zatim se uputio u

kuću da potraži Vajta. Stan je bio zatvoren; popeo se tad- slabo oBvetijenim stepenicama do potkrovlja i odškrinuo vrata ne poikucavši. Nalazile su se tu postelje bolesnika a za malim stolićem sedeo je asistent. On se diže veoma začuđen zbog posete ovako kasno. Pa kad čoveka osmotri bolje, umalo se ne zaprepasti. »Ko ste vi? Šta želite ovde?« upitao, je. »Tražim doktora Vajta.« »Nije ovde. Biće da je dole bod senjora Vernera.« »A too ste vi?« »Ja sam .asistent i zovem se Groman.« »Priđite bliže, miisteru Groimane. Moram da vidim vaše lice.« Privukao ga je na svetio., osmotrio i rekao dok mu se na ozbiljnom licu pojavio blag izraz: »Izgleda da niste lupež.« »Pa i nisam, bio sam uvek čestit oovek. Ali kako to da se vi ponašate tako neobično i da govorite tako čudne stvari, isjeru?« »Reći ću vam. Znate li možda za ime Old Firehend? « »Da.« »Taj čovek sam ja. Ali recite šta mislite o svome šefu, doktoru Vajtu?« »Ne znam, isjer, šta nameravate sa svojim čudnim pitanjem!« »E, pa, on je upravo, pokušao' da nekoga ubije.« »Do, đavola! Šta to kažete! Znate li to tač-no? Govorite? Ode? Koga ? . . .« 92 »Polako sjer! Čućete sve! Ali najpre . ..« »Najpre mene poslušajte! To je u stvari tajna, ali vama mogu da je odam. Ja sam naime detektiv.« »Tajni policajac! Kao asistent tog doktora Vajta. Poznajete li Bila-Kanađanina? « »Slušao sam kako ;tu i tamo govore o njemu, bio je nadaleko jedan od najvećih varalica. Sad je već odavno nestao.« »E pa, takozvani doktor Vajt izgleda da je Bil-Kanađaniiin. Čućete sve. Ali kao prvo, iSaopštite mi, isjer, šta znate o pokušaju, umorstva!« Old Firehend 'mu ispriča stvar i tad ni Groman nije više eutao nego1 progovolrio: »Sa vama moram da budem iskren. Ranije sam bio apotekar i kao apotekar sam radio kod m'Mer Klivlenda u Notrfolku u Severnoj Rarolini. Tada se pojavio kod nijega neiki Der kojeg je namestio, pošto je imao1 dobra svedo-čanstva, ali fco'ja su, kako sm'o se kasnije uve-rili, bila falsifikovana. Pokazato ise uskoro da se iraZiumeo u apotekarsku nauku gotovo manje od početnika; došlo je do veoma ozbiljnih nesporazuma između njega i šefa i onda je odjedanput nestao zaljedno sa sadržajem blagajne i celom Klivlendovom imovinom. Voleo sam svoga šefa; bio je moj dobrotvor. Gubitak ga je sasvim upropastio; policija rtje uopšfe ušla u trag zločincu i tako sam odlučio da sam tragam za njim. Tokom traganja nailazk> sam na trag drugih lica za koijima su tafeođe tragali i koja su mojim posredstvom izručena pravdi. To mi je 'Stvorilo dobar glas kod policije koja me je angažovala kao detektiva. Otad sam ras93 L polagao sa daleko većim mogućnostima pomoću kojih sam mogao da otkrijem neko uporište. Produžio sam da radim na tome dok konačno nisam ušao u siguran trag koji me je uputio ovamo.« »Vajtu?« »Da. On je onaj Der.« »Ali mora da vas je ipak prepoznao!« »Sigurno; ipak sam 'mu tako ubedljivo prikazao stvar, da me je, dakako, namestio samo zato da me ućutka. Sad sam njegov asistent, ali moj život nije ni trenutka siguran; očekujem naime svakog trenutka da će me na bilo kakav način maknuti sa puta kako bi odstranio jednog isvedoka njegove prošlosti. Kakvu opreznost i pažnju zahteva to sa moje strane, možete to jedva sebi predstaviti!« »Zašto ne učinite nešto da .postane bezopasan?« »Na koji način bih to mogao da učinim?« »Tako da ga uhapsite.« »To ja ne mogu, pošto ne mogu ništa da dokažem protiv njega. Znam da je pokrao Kli-vlendovu imovinu, ali to ne mogu da mu dokažem. Promatrao sam ga dan i noć, nastojao sam da proniknem u sve njegove ;Lajne, istražio sam svaki ugao, svaki ćošak, koji mi je bio pristupačan; jedino sam dokučio to da je bio poznat kao BilKanađanin.« »Svaki ćošak koji vam je bio pristupačan -------u tome je stvar! On će nastojati da vam ne otkri je svoje tajne. Nećete uspeti sa tim lupežom i pored sve svoje prepredenoisti; kod njega se neki čvor ne može razrešMd, treba ga raseći i mi ćemo to danas i učiniti. Nadam 94 se da u tome mogu da računam sa vašom pomoći?«

»O, dakako, ako vam moja skromna pomoć može da koristi!« »Poseduje li on оетпапе, sanduke, koje niste još dospeli da otvorite?« »Dakako, dole u svome privatnom stanu.« »Moraće jedanput da nam ih otvori! Možete li možda sad da siđete?« »Da. Trenutno nemamo nijednog teškog bolesnika.« »Siđite dakle sa mnom!« Spustili su se stepenicama i stigli na me-sto gde je čekao Eduard. Njega ije Old Fire-hend uputio kako treba da se ponaša i zatim isu se uputili u prizemlje u kome je stanovao Verner. Bila je upravo ponoć. Preprečili su dvorište i uputili su se u kuhinju iz koje je nekad Eduard osluškivao sa Anom. Bila je i danas prazna. Verner je sa ženom, kćerkom i V-ajtom sedeo u sobi. Vajt je upravo rekao: »Sad, 'senjoir Karlosu, upravo je dvanaest; prošlo je šest naeiseci a Eduarda 'još nema. Pod-sećam vas na vašu reč i nadam se da ćete je održati.« »Ja ću je održati«, odgovorio je Verner, »i dajem vam svoj pristanak ako mi dokažete da ste zaista toliko bogati kako ste reikli.« »Spremio sam se da vam pružim dokaz. Pogledajte te papire! Svote kaje sam tu naznačio, deponovao sam u banci. Da li ste zado~ voljni sa njima?« Začulo ise šuškanje papira i onda je Verner povikao: »Senјот doktoru, ta to je daleko više no što sam mogao da očekujem! Vi ste bogat čo-vek!« »O, mogao bih da vam dok-ažem da posedu-jem daleko vdše; ali ovo će biti dovoljno. I da Vidite kakvog će pažljivog supruga naći u meni vaša Anita, hoću da vam pokažem_ nakit koji 6u joj pokloniti već na veridbi. Čisto drago kamenje.« Čuli su kako otvaraju ormare i zatim su odjeknuli Vernerovi povici divljenja i čuđenja. Tad .se na kuhinjskim vratima koja su bila malo odškrinuta pojavio Groman i pogledao u sobu. Samo što je uputio u nju pogled, ustuknuo je ii šapnuo Old Firehendu: »Čujte, sjer, tu je orao što mi je potrebno. Taj nakit su pokrali gospodinu Klivlendu. Pripadao je njegovoj pokojnoj ženi i posle njene smrti biio je čuvan u gvozdenoj kasi. Onda je nestao sa Derom i sa novcem.« Sad je unutra upitao Vajt: »Dakle, eenljoru Karloise, jesam li vas ube-dio?« »Da, isenjoiru. Priđi, Anita, i pruži ruku doktoru!« Osluškivači su napregnuto osluškivali šta će reći Anita. »Neću da mu je pružim!« reče ona čvrsto rešenim tonom. »Poznato ti je da sam mu daro reč!« »Svoju da; ali mu ja nisam dala nikakvu reč!« »Reč je reč!« po vikao je Vajt. Mislim ipak da je svaka kćer obavezna da sluša svoga oca! Eđuard nije došao, verovatno je propao u rudokopima, umro i----------« Nije mogao da produži svoje reci, pošto je ušao u sobu Eduard i rekao: »Došao sam, kako vidite. Od vas senjor Karlose ne ovisi dakako što sam još uvek živ i što nisam umro!« Anita radosno uzvifeuju&i poleti prema njemu. Vaj't ga naprotiv pogleda prestravljeno i ukočeno kao mrtvaca koji uskrsava iz groba. Tad se ponovo otvoriše kuhinjska vrata d Gro-man uđe. Priđe stolu, dohvati se sanduka i reče: »Taj nakit je pokraden od mister Klivlen-da, zaplenjuijem ga.« »Zaplenjujete?« planu Vajt. »Hteo bih da vidim onoga koji se usuđuje da dirne u moj imetak koji sam pošteno stekao!« »Ja to činim, pošto nije stečen pošteno. Ja sam detektiv i izjavljujem da ste vi moj uhap-šenik mister Der koji se tu zove Vajt!« Vrata su se ponovo otvorila. Ušao je Old Firehend i rekao: »Ni Der mu nije pravo irne. Imao je već stotinu imena i zbog toga je nesumnjivo zaboravio na svoje pravo; ali najslavnije ili naj-ozloglašenije glasi Bil-Kanađaiiin.« »Ko iste vi i šta ste --------« »Ljudi me obično zovu Old Firehend!« Sad se strah lažnog doktora pretvori u pravi užas; lice mu je prebledelo kao boja har-tije a telo mu tako zatetura da se morao rukama odupreti od sto. »Old - Fi------re------hend!« prešlo je podrhtavajući preko njegovih beskrvnih usana. • Kanađanin Bll 97 »Da, Old Firehend! Sada vam je dakako jasno da više nema nikakvog uzmicanija! Vaša dela vapiju do neba 'i bolje bi bilo da iste zrno kaje je 'trebalo da ubije tog mladog čoveka, prosvirali kroz vlastito srce; umakli biste tada konopcu kome ću vas ja predati. Vaša zločinačka karijera je sad završena!« Delovanje tih reoi trgnu Bila Kanađanina čiji lik se bio iskljolkao. Obrazi su mu se ponovo zarumeneli i oči

sevnule. On se maši rukom za džep i prodera: »Mislite? Nije još dotle došlo!« »Došlo je, pa vas čak .mi vaš revolver ne može spasiti. Ruke iz džepa, napolje!« »Da, napolje!« Podigao 'je ruku u -kojoj ise sijao revolver i 'Uperio ga na Olda Eirehemda. Pucanj odjeknu praskom. Old Rirehend napravi munjeiivit pokret u istranu; zrno proleti pored njega i gotovo istog trenutka njegova pesnica udari tako snažno Bila Kanađanina po glavi da je tresnuo na pod i oborio nekoliko stolica u padu. Verner je sedeo nem od užasa; njegova žena je naprotiv glasno vrismula: »Tišina!« Naredio je lovac. »On je osuđen i neće više naškoditi nijednom čoveku. Dajte nekoliko' užadi da ga svežemo i zatim pozovite policiju! Obradova će ise 'takvom lovu.« On je podigao revolver koji je ispao iz ruke Bilu Kanađaninu i zatim, su onesvešćenog stavili u okove. Stali su sad da raspituju, odgovaraju i objašnjavaju, pa kada je stigla policija, pretražili su stan zločinca. Pomoću ključeva koji su se nalazili kod njega, moglo se sve otvoriti i tad su otkrili toliko dokaza za njego98 vo delo da nije mogao umaći smrtnoj kazni. Bdio je tu pre'svega mnogo zlatnog praha i samorodnog zlata 'koje je oduzeo svojim bolesnim kopačima zlata u »bolnici«, pošto bi ih »izdok-toirlsao« iz živoit-a. A i čitava svota koju je oteo mister Klivlendu nalazila se na maštu i mogla je biti utvrđena na osnovu njegovih beležaka. Dok su pretraživali stan uhapšenik nije više dolazio svesti i u tom besvesnom stanju su ga otpremili. Kada ise kasnije probudio- u zatvoru počeo je da viče i da besni. Old Fire-hendov udarac pesnicom tako mu je potresao mozak da se više nikada nije pravo oisvestio. Danju i noću borio se sa priviđenjima onih koje je zlostavljao i postao je tako opasan da ga je jedino mogla obuzdati košulja duševnog bolesnika. Besnilo ga nije napuštalo sve dok ga u zapenušenoj borbi nije mrtvog oborilo na zemlju. Tako, završio sam svoju priču i .sad znate, mešuri, gde i kako je 'Završio Biil-Kanađanin«.Slušaoci isu dugo isedeli ćuteći poneseni pričom; sve oči su se nehotice uperile u Kolo-rađanina. On je uzeo isvoj lovački nož i snažnom rukom urezao na kundaku svoje stare puške dva ureza koja su se ukrštavala. 99 TEHNIČKI UREDNIK Hilmo Hađžić Naslovnu stranu Izradio: Mirko Stojnić. Korektor: Zineta Pešto nsko preduzeće »oslobođenje«, Sarajevo - Za štampariju. P. Gnnfe^der