UREDNICI: Vladan Đokić i Zoran Lazović

NASLOV MONOGRAFIJE: Uticaj klimatskih promena na planiranje i projektovanje

IZDAVAČ: Univerzitet u Beogradu, Arhitektonski fakultet

ZA IZDAVAČA: Vladimir Mako

RECENZENTI:

dr Vladimir Mako, redovni profesor, Univerzitet u Beogradu, Arhitektonski fakultet

dr Dobrivoje Tošković, naučni savetnik, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije

LEKTURA I KOREKTURA:

Dina Tomić Anić

DIZAJN KORICE: Ana Savić

GRAFIČKA OBRADA: Nataša Janković

TIRAŽ: 500

ŠTAMPA: COLORGRAFX

MESTO I GODINA IZDANJA: Beograd, 2011.

ISBN 978-86-7924-065-1

©ZA SRBIJU

Istraživanja publikovana u ovoj monografiji realizovana su u okviru projekta „Istraživanje klimatskih promena i njihovog uticaja na životnu sredinu: praćenje uticaja, adaptacija i ublažavanje“ (43007), koji finansira Ministarstvo za prosvetu i nauku Republike Srbije u okviru programa Integrisanih i interdisciplinarnih istraživanja za period 2011–2014. godine.

19

Klimatske promene i estetika savremene arhitekture

Ljiljana Blagojević i Dragana Ćorović

Apstrakt

U ovom poglavlju se razmatraju pitanja koja istraživanje uticaja klimatskih promena postavlja pred oblast arhitekture kao estetske prakse i koja zadiru u samu suštinu discipline. Drugim rečima, razmotrićemo estetiku savremene arhitekture, koja nasta-je posredstvom primene inovativnih projektantskih koncepata, pristupa i strategija, kojima se odgovara na izazove koje pred disciplinu postavljaju globalno zagrevanje i energetska kriza. Rad polazi od hipoteze da su svest o klimatskim promenama i razvoj novih principa, tehnologija i tehnika ekološkog arhitektonsko-urbanističkog projektovanja doveli do rekonceptualizacije savremene arhitekture i konsekventnih promena njenih estetskih paradigmi.

Adaptivno, fleksibilno i integralno arhitektonsko-urbanističko projektovanje, kao i transdisciplinarni pristup oblastima arhitekture, urbanizma i pejzažnog urba-nizma imaju za posledicu razvoj jedne sasvim nove arhitekture koja izmiče tradi-cionalnim metodama istorijske, stilske, formalne i funkcionalne analize. Promene arhitektonskih paradigmi uključuju i promenu poimanja arhitektonskog prostora i objekta, preispitivanje definicije arhitekture kao tektonske kulture (Frampton, 2001) i otvorenost ka znatno otvorenijim čitanjima, kao što su, na primer, nova shvatanja arhitekture atmosfere ili meteorološke arhitekture. Arhitektura danas ne teži više da bude samo „znalačka, pravilna i raskošna igra oblika okupljenih na svetlosti” (Le Corbusier), već i da stvara okruženje kreirajući mikroklimatske zone u unutrašnjem i spoljnjem prostoru nulte energetske potrošnje. Samim tim nastaje i nova estetika izvan vizuelnog diskursa arhitekture, čije istraživanje uključuje uvođenje analitičkih metoda i pitanja koja se tiču ekološke funkcionalnosti u skladu sa envajronmental-nim uslovima. Važan aspekt nove estetike savremene arhitekture tiče se društvene odnosno socijalne održivosti, u kojem se pred arhitekturu postavljaju etički izazovi u vezi sa socijalnom odgovornošću, odnosom prema mestu i ekološkom svesnošću.

Ključne reči: envajronmentalna istorija arhitekture, urbani pejzaž, zelena arhitektura, envajronmentalna estetika, ekološki održivo društvo, tehnološka održivost, ekološka održivost.

20

Uvodne napomene

Estetika kroz istoriju uvek iznova objašnjava inherentan predmet prouča-vanja, određujući svoju „pretežno neznanstveno” definisanu oblast (Grlić, 1983: 9) u graničnom području delovanja sa srodnim disciplinama: istorijom, teorijom, sociologijom i psihologijom umetnosti. Estetika nije ni umetnička kritika, a ni istorija umetnosti, već „pokušaj da se o umetnosti teorijski razmi-šlja” (Grejam, 2000: 11). U ovom poglavlju usvajamo upravo ovaj pristup te-orijske refleksije kao osnovno metodološko polazište u razmatranju ekološke estetike savremene arhitekture i urbanizma, a u odnosu na problematiku pra-ćenja uticaja klimatskih promena na životnu sredinu, kao i načina adaptacije i ublažavanja u oblasti arhitektonsko-urbanističkog projektovanja. Postav-ku teme ovog rada zasnivamo na novijim razmatranjima envajronmentalne estetike (esthétique environnementale), kako ih navodi Natali Blan (Blanc, 2010) rezimirajući diskusije sa međunarodnog simpozijuma Environment, Aesthetic Engagement and the Public Sphere: the stakes in landscape (En-vajronment, estetska angažovanost i javna sfera: ulozi u predelu),1 održanog u Parizu 2007. godine. U osnovnim crtama rečeno, Blan stavlja društve-nu osnovu envajronmentalnih odnosa u središte ekoloških debata i postavlja tezu nerazdvojivosti estetike i etike održivog razvoja (Blanc, 2008). Ovu tezu dalje proširuje ka principu estetskog iskustva, odnosno, aktivnog estetskog angažmana (engagement esthétique), nasuprot konceptu bezinteresne kon-templacije. Estetski angažman, prema mišljenju Natali Blan, stvara estetsko iskustvo koje predstavlja postojanje aktivnog znanja, ne specijalizovanog, već inkluzivno orijentisanog ka okruženju, koje podrazumeva i sam subjekt saznanja, njegovo telo i duh.2

Struktura poglavlja zasnovana je na razmatranju teorijskih aspekata, zna-čenja, fenomenoloških i socio-kulturnih osnova envajronmentalnih odnosa i novijih koncepcija arhitektonsko-urbanističkog projektovanja, koje smatra-mo indikativnim za razumevanje promene estetskih paradigmi. Istraživanje podrazumeva i proširivanje metodološkog pristupa oblasti istorije i teorije

1 Ukoliko nije drugačije naznačeno, citate su na srpski jezik prevele autorke rada.2 Par «engagement esthétique», il n’est question ici ni du domaine spécialisé de l’art, ni d’une philosophie du beau ou d’une théorie du goût, mais plutôt d’un mode de connaissanceactive de son milieu qui n’est pas réservé à l’art ou aux monuments culturels. Ce mode de connaissance active s’inscrit dans la lignée des réflexions d’un John Dewey (1934) ou, plus récemment, d’un Arnold Berleant (1992), pour lequel l’expérience esthétique est une façon d’inscrire l’environnement à l’intérieur de soi et non plus d’en faire l’objet d’une contemplation passive et désengagée. On notera que Berleant s’inscrit de ce fait en faux contre le désintéressement kantien. L’expérience esthétique est un mode d’apprentissage et un mode de connaissance qui met à l’épreuve, dans un même et unique mouvement, le corps et l’esprit (Blanc, 2010, 11).

21

arhitekture, odnosno sagledavanja estetske prakse savremene arhitekture u istorijskoj i teorijskoj perspektivi u svetlu aktuelnih envajronmentalnih istra-živanja i znanja u oblasti. Iako se envajronmentalni pristupi arhitekturi često vezuju isključivo za savremene primere i prakse podstaknute novijim nau-čnim saznanjima i razvojem tehnologije, smatramo da je u razmatranju este-tike savremene ekološke arhitekture neophodno uvođenje istorijske perspek-tive, a naročito perspektive moderne epohe u kojoj je i razvijena svest i ideja o socijalno i envajronmentalno odgovornoj arhitekturi.

Osnovni uvid u različite tokove, pravce i tradicije moderne arhitekture 20. veka daje istoričar i teoretičar arhitekture Čarls Dženks (Charles Jencks), kroz svoj dijagram „evolucijsko (razvojno) stablo”, koji prvi put objavljuje u svojoj knjizi Architecture 2000: Prediction and Methods (1971), a potom i u znatno poznatijim knjigama Moderni pokreti u arhitekturi (1973) i Jezik postmoderne arhitekture (1977). Ovaj dijagram će Dženks dalje razvijati i revidirati u skladu sa novim pravcima i teorijama postmoderne epohe, stalno uvodeći nove interpretacije aktuelnih tokova (Haddad, 2009). U najnovijoj reviziji knjige Jezik postmoderne arhitekture, koju objavljuje početkom tre-ćeg milenijuma (2002), Dženks ne samo da dopunjuje materijal i osavreme-njuje svoje formulacije i interpretacije, kako je to činio u prethodnih sedam izdanja ove knjige, već odlučuje da promeni i sam naslov knjige. Svestan ključne promene globalnog društva, koja postavlja nove relacije u svim pro-cesima i delatnostima, Dženks svoju knjigu naslovljava Nova paradigma u arhitekturi, s tim što u drugom delu naslova navodi i originalni naslov, time jasno određujući da se radi o reviziji, a ne o novom pristupu. Knjiga proši-ruje polje autorovog prethodnog rada uvodeći pojam „arhitektura komplek-snosti”, којi obuhvata mnoštvo raznorodnih pravaca u okviru aktuelne arhi- tekture od elektronske/digitalne, topološke, blob, fraktalne i biomorfne do ekološke arhitekture. U dijagramu koji u ovoj reviziji naziva „Postmoderna evolucija - razvojno stablo”, Dženks (2007: 50–51) postavlja pojam održi-vosti u graničnu zonu obnove istorijskih vrednosti kraja 20. veka, a u okviru tradicije koju naziva „ad-hok urbanizam” uvršćuje kategoriju „urbanog pej-zaža” i delovanje pejzažnih arhitekata firme West 8. Ne baveći se posebno razmatranjem uslova koji su doveli do ekološke ili zelene arhitekture, Dženks (2007: 228–231) vidi ekološki pokret kao prisutan u svim oblastima arhitek-ture i izazov svim prethodnim paradigmama. Koncentrišući se na izražajne i konceptualne aspekte, on upućuje na eko-tek (Eco-Tech) kao jedan od pra-vaca u okviru kojeg posebno izdvaja nastojanja arhitekta Kena Janga (Ken Yeang) na utvrđivanju stvarnih ekoloških implikacija nove arhitekture, na primeru njegovog „bioklimatskog solitera”, kao i razvoj britanskog haj-teka (High-Tech) prema organi-tek (Organi-Tech) arhitekturi Normana Fostera ili Nikolasa Grimšoa (Nicholas Grimshaw). Rad navedenih arhitekata Dženks

22

vidi u relaciji sa postavkama modernog pokreta, naročito Le Korbizjeovim (Le Corbusier) razumevanjem životnih tehnika i poetike moderne arhitekture i Rajtovim (F. L. Wright) načelima organske arhitekture.

Čini se da Dženks svojim tek lateralnim bavljenjem ekološkom arhitek-turom kroz nekoliko primera, ipak zapostavlja ono što vidimo kao radikalni pomak savremene arhitekture, a koji reflektuje opšti sociopolitički i tehni-čko-tehnološki konsenzus o održivom razvoju i ekološkom projektovanju. U ovom prilogu ćemo stoga nastojati da dalje proširimo uvid u nove konceptu- alne i izražajne aspekte savremene arhitekture, sledeći svoju pretpostavku o značajnom uticaju transdisciplinarnih saznanja o klimatskim promenama i njihovim konsekvencama po životnu sredinu, na stvaranje jedne nove este-tike, odnosno estetske paradigme savremene ekološke arhitekture. Fokusi-rajući se na nekoliko nivoa i oblasti arhitektonskog delovanja, u rasponu od arhitekture pojedinačnog objekta do urbanog pejzaža, nastojaćemo da rasve-tlimo određene prelomne tačke u kojima uočavamo pojavu nove estetske pa-radigme.

Arhitektura s onu stranu građenja

Arhitektura danas uspostavlja nova sredstva izražavanja ispitujući klimat-ski fenomen; stvaraju se arhitektonske kompozicije od vazduha i vode, a u odnosu na temperaturne zahteve funkcionalnih jedinica, kao i na fiziologiju i senzualnost ljudskog tela. Arhitektura pokreće pitanje novog načina shva-tanja prostora, ponašanja u prostoru i odnosa objekta, čoveka i okruženja, kao i razumevanja nejasnih granica između različitih nivoa prostornosti. Izuzetno jak signal promene paradigmi oglasio se iste godine kada je obja-vljena Dženksova knjiga Nova paradigma u arhitekturi realizacijom jednog privremenog objekta, naime izložbenog paviljona na švajcarskoj nacionalnoj izložbi Swiss Expo 2002 (Yverdon-les-Bains). Radi se o paviljonu nazva-nom Blur Building njujorških arhitekata Elizabet Diler i Rikarda Skofidija (Diller&Scofidio), koji teško da može biti shvaćen kao zgrada u uobičajenom smislu te reči, s obzirom na to da je posredi prostor za oko 400 posetilaca koji je formalno i fizički omeđen, ne građevinskim elementima već jednim artificijelnim oblakom koji lebdi nad vodom jezera Nojšatel (Neuchâtel). U naslovu monografije objekta, koja je objavljena iste godine, Blur: The Ma-king of Nothing, autori arhitekti ekspliciraju da se radi o „pravljenju ničega”, dok u opisu na svom portalu, kažu da je ovo arhitektura atmosfere, a da je primarni građevinski materijal autohtoni materijal jezera, voda. U tehničkom pogledu, laka tensegriti konstrukcija dimenzija 90x60x23 m nosi platformu za posetioce i sistem pumpi koji vodu crpe iz jezera, filtrira je i izbacuje pod visokim pritiskom u vidu fine magle kroz 31.500 raspršivača. Pametni si-

23

stem praćenja spoljašnjih vremenskih prilika učitava promenljive klimatske uslove temperature, vlažnosti, brzine i pravca vetra i procesuira ove podatke preko centralnog računara, koji reguliše pritisak vode, a samim tim i omotač, odnosno formu paviljona. Arhitektonska odnosno formalna analiza znatno je složenija i zahteva šira kulturološka, filozofska i teorijska razmatranja, s obzirom na odsustvo forme (formlessness), kako u svojoj studiji piše Volf (Wolfe, 2006): „pitanja forme nisu pitanja o objektima ... ne radi se o pitanju postojanja umetničkog dela već o njegovom značenju ... (naime) po čemu se jedno umetničko delo razlikuje od prirodnih ili artificijelnih objekata ...”. Iako je ovde u prvom planu istaknuto perceptivno i fenomenološko iskustvo koje je konsekvenca veoma specifične projektantske odluke o formi (odno-sno formlessness), tvrdi Volf, pitanje je „zašto čini ono što čini kako to čini – i kako su te (formalne) odluke direktno povezane sa etičkim i političkim poentama koje ovaj projekt proračunato pravi” (Ibid.).3

Mogli bismo reći da je paviljon Blur anticipirao značenja arhitekture s onu stranu građenja, koja su postala ključna pitanja savremenih nastojanja i kao takva reflektovana kroz temu 11. međunarodne izložbe arhitekture Bije-nala u Veneciji (2008) – Architecture Beyond Building.4 U tekstu kojim obra-zlaže ovu temu, njen autor Aron Betski (Betsky, 2008: 21), direktor izložbe, kaže: „Moramo da pronađemo arhitekturu izvan građenja. Možemo je naći u eksperimentima sa formom, konstrukcijom i prostorom. Možemo je naći u deformaciji (iskrivljenju) naše fizičke realnosti, ili u njenom otkrovenju”. Pored pitanja o fenomenološkim osnovama discipline, koje je implicirano u ovoj postavci teme, Betski je podstakao učesnike da svojim odgovorima pre-ispituju različite aspekte arhitekture u otklonu od standardne prakse građenja i normativa. Jedan od aspekata koji Betski apostrofira je odnos arhitektonskih i umetničkih praksi, navodeći primer islandskog umetnika Olafura Elijasona (Eliasson) i efekat instalacije „Projekt vreme” (The Weather Project, 2003) u prostoru glavnog hola Tejt galerije (Tate Gallery) u Londonu. Središnji segment venecijanske izložbe je, stoga, bio posvećen upravo instalacijama u kojima se istražuju mogući pravci rekonceptualizacije arhitekture u odnosu na pitanja eksperimenata sa čulnim percepcijama prostora, njegove atmosfe-re, ambijenta, svetla, klime i infrastrukture.

3 “... the specificity of the project’s formal decisions--why it does what it does how it does--and how those decisions are directly related to the ethical and political point that the project is calculated to make.”4 Teorijskim razmatranjem i arhitektonsko-umetničkim reprezentacijama aspekata ove teme bavila se izložba odnosno instalacija wohnlich, postavljena u nacionalnom paviljonu Srbije u okviru navedene međunarodne izložbe. Videti: Blagojević, 2009 i 2010.

24

Posebno indikativnom smatramo instalaciju švajcarskog arhitekte Filipa Rama (Philippe Rahm), kroz koju se razmatra odnos arhitekture i klimatskih promena pretpostavljajući mogućnost adaptibilnosti arhitektonskog prosto-ra kao meteorološkog fenomena. Suprotstavljajući se dominaciji vizuelnog i semiološkog tumačenja arhitekture u postmodernoj epohi, Ram uvodi novi pravac meteorološke arhitekture i postavlja je u odnosu na svest o klimatskim promenama. Nova paradigma savremene arhitekture, piše Ram (Rahm, 2008: 92), podrazumeva da se više ne radi o „slikama zgrada i njenim funkcijama, već o klimatima i interpretacijama; o vazduhu i njegovom kretanju, o feno-menu provodnika, isparavanju, konvekciji kao tranzitornim, fluktuirajućim meteоrološkim uslovima ... pomeranju kompozicije od metričke ka termal-noj, od mišljenja o konstrukciji ka klimatskom mišljenju i od narativnog ka meteоrološkom mišljenju”. Postavljajući arhitekturu izvan ili s onu stranu vizuelnog, Ram istražuje estetičke postavke koje odgovaraju ovakvim kon-ceptima, zalažući se za otklon od formalnih reprezentacija i interpretacija. Estetika meteorološke arhitekture, kako tumačimo namere ovog autora, je oslobađanjе arhitektonskog prostora od metaforičnosti, analogija i svih zna-čenja koja su izvan arhitekture same. Na taj način, Ram (Rahm, 2008b: 169) nastoji da „arhitekturu oslobodi kao vreme i prostor, koji su otvoreni za inter-pretacije, promene ponašanja, pronalaženja novih oblika stanovanja i koji su otvoreni za ono što je neočekivano i nepoznato”. Ako je cilj ove arhitekture ne da simbolizuje i reprezentuje, već da postoji kao klimatski, geografski ili psihološki i fiziološki odnos prostor–vreme jedne buduće prostorno-društve-ne prakse, onda u njoj možemo videti i razumeti jednu novu dimenziju dru-štvene odgovornosti. Kako možemo da tumačimo ovakve teorijske postavke u odnosu na ono što se najčešće razume kao ekološka arhitektura i ekološko projektovanje?

Arhitektura između tehnološke i ekološke održivosti

Važan uvid u traganju za novim oblicima u arhitekturi, odnosno za novim holističkim pristupom arhitekturi i urbanizmu, u vezi je sa činjenicom da je projektovanje u osnovi problema odnosa ljudi i životne sredine i promene tih odnosa. Kako tvrde Van der Rin i Kouvan (Van der Ryn and Cowan, 2007: 24): „Na mnogo načina kriza životne sredine je projektantska kriza. To je posledica načina na koji su stvari napravljene, objekti izgrađeni i predeli korišćeni”. Ili, drugim rečima, kriza životne sredine je posledica načina na koji globalna ljudska civilizacija, koju odlikuje dinamičnost i visok stepen međuzavisnosti pojava i njihovih posledica, osmišljava, oblikuje i predsta-vlja svoju kulturu.

25

Svetska stručna javnost je početkom prethodne decenije shodno uzroku i prirodi problema životne sredine, odnosno klimatskih promena, proglasila oblast arhitekture i graditeljstva relevantnom za njegovo rešavanje. Svi akteri uključeni u proces građenja, u najvećoj meri arhitekti,5 urbanisti i inženjeri, označeni su kao subjekti rešenja koje vodi ka još uvek nejasno i nedovoljno definisanim putevima za uklanjanje mogućnosti da se dogodi, kako to kaže Zigmunt Bauman (2009, 2010), krajnja katastrofa. Arhitektonsko projekto-vanje koje je naročitu pažnju poklanjalo premisama koje se tiču globalnog zagrevanja, klimatskih promena i održivog razvoja, evoluiralo je u nekoli-ko poslednjih decenija od projektovanja za očuvanje energije ka održivom arhitektonskom projektovanju (sustainable design). Ekologija je tokom 20. veka prevazišla početnu definiciju proširujući teoriju na različite aspekte, pa tako danas govorimo o političkoj, socijalnoj, industrijskoj, humanoj, zatim i dubinskoj ekologiji, kao vidovima ekološke misli. Analogno tome, održivu arhitekturu različiti autori, u zavisnosti od sopstvenog teorijskog i stručnog stanovišta, u poslednjih deset godina vide i kao stil, ali i kao političku ili eko-nomsku doktrinu. Fleksibilno definisan pojam održivog razvoja (sustainable development)6 proizveo je i različite defincije održivog projektovanja, koje su, ipak, do danas bez odgovora ostavile pitanje: šta je to ekološka arhitek-tura?

Pre više od decenije, u Sjedinjenim Američkim Državama se pojavio da-nas jedan od mnogih tržišno podstaknutih sistema kriterijuma zelene gradnje – LEED (Leadership in Energy and Environmental Design).7 Razvijen od strane US Green Building Council, ovaj sistem je zelenu gradnju postavio u glavni tok graditeljske delatnosti, a struci pomogao da, ispunjavajući taksa-tivne zahteve, objektu pribavi sertifikat održivosti, kojim se često povećava tržišna vrednost objekta. Kritički pristupi u razmatranju LEED sistema, na-ročito razvijeni u oblasti pejzažne arhitekture ističu ograničenost njegovog fokusa na pojedinačni objekat odnosno parcelu i zapostavljanje zahteva i od-nosa objekta i parcele prema okruženju odnosno predelu, kao i prema regio-nalnim posebnostima – što sve može imati velikog uticaja na meru održivosti građevine.8 Od pilot verzije (1998) pa do danas, LEED sistem je sve više specifikovan, pa tako sada postoje različiti skupovi kriterijuma za različite namene građevina i etape u graditeljskom procesu, koji, u stvari, predstavlja-ju, koliko meru, toliko i svojevrsnu recepturu za ostvarivanje zelene građe-vine. U tom smislu, ispunjavanje kriterijuma LEED sistema pripada onome

5 Cf. Hawthorne, 2003; http://architecture2030.org/6 Sustainable development is a development that meets the needs of the present without compromising the ability of the future to meet its own needs. Our Common Future, 1987.7 Cf. McLennan, 2004: 138–150.8 Cf. Thompson and Sorvig, 2008.

26

što neki autori nazivaju tehnološkom održivošću, odnosno, ekspertskim in-tervencijama za probleme planete.9 Ovaj pristup ne izaziva dileme, za svaki problem postoji ili tehnološki odgovor ili rešenje koje donosi tržište. Nasu-prot tehnološkoj, ekološka održivost teži da iznađe alternative upravo za one prakse koje su i generisale probleme, naime da se bavi uzrocima i procesima, a ne samo tehnikama i tehnologijama koje omogućavaju rešenje određenog slučaja.

Dva navedena pristupa otelovljuju sasvim različite koncepte održivog društva. Sa opštim konsenzusom o održivosti i zahtevima za ekološkom ar-hitekturom kao glavnim pravcem, postaje vidljiv i paradoksalni reverzibilni proces kojim se misli, ideje, proizvodi, građevine i predeli samo prikazu-ju kao ekološki, dok funkcionišu sasvim konvencionalno, često i suprotno ekološkoj održivosti. Strategije reprezentacije često počivaju na doslovnom ozelenjavanju arhitekture da bi se ova javnosti predstavila kao envajronmen-talno odgovorna, odnosno u skladu sa promovisanom idejom zelene estetike. Ukazujući na ovu pojavu kao na jedan od ključnih paradoksa održivosti, Rem Kolhas (Koolhaas, 2010: 69) svesno prenaglašava reprezentacijski aspekt ze-lene arhitekture na svom trgovačkom objektu u Seulu da bi otvorio raspravu o eksploziji opšteg greenwash-a – zelene pokrivke „nezelene” arhitekture.10 Iako individualni zeleni objekti i pojedinačni restaurirani pejzaži doprinose održivosti, opšta, suštinska održivost podrazumeva sveobuhvatnu sistemat-sku aktivnost koja vodi ka povezivanju sa prirodnim sistemima i stvaranje globalne mreže mesta koja su održiva.11

Kroz komentar niza pažljivo odabranih citata o značajnim zelenim zgra-dama i kompleksima vodećih svetskih eko-tek arhitekata, kao što su Hamza i Jang (T.R. Hamzah, K. Yeang), Renco Pijano (Piano), ili Norman Foster, Kolhas (2010: 69–70) iskazuje sumnju u verodostojnost velikog dela jezi-ka održivosti koji i sam, kao greenwash preplavljuje arhitektonski diskurs. Arhitektura visokih investicija razvijenog tržišta, korporacijska arhitektura i urbanizam korporacijskih gradova, ili poslovnih i/ili naučnih parkova (bu-siness, science park), predstavlja jedno novo veliko tržište zelenih rešenja, tehnologija i sistema kojima se efikasno odgovara na ekološke zahteve za uspešnu realizaciju određenog investicionog programa. Primer možemo naći

9 Dejvid Or (David W. Orr), citiran u Van der Ryn and Cowan, 2007: 20.10 Кolhas (2010: 69) citira definiciju iz Concise Oxford English Dictionary (2008): Greenwash, n. disinformation disseminated by an organization so as to present an environmentaly responsible public image.11 Sustainability is a framework, a systematic way of linking ourselves with the natural systems that support us. Without it, individual green buildings and restored landscapes will not add up to what is really wanted: a worldwide network of healthy places that sustain people and sustain themselves. Thompson and Sorvig, 2008: 2.

27

i u Dženksovom „evolucijskom stablu arhitekture dvadesetog veka” (Jencks, 2000: 77), u kojem je jedna od najuspešnijih globalnih arhitektonskih korpo-racija, firma Kohn Pedersen Fox (KPF) smeštena u delu dijagrama označe-nom kao „korporativni modernizam”, na liniji „samosvesne tradicije”. Ovu tradiciju Dženks karakteriše kao konzervativnu, elitističku, centralističku i pragmatičnu (Dženks, 1982: 58). Biro KPF je autor master plana iz 2002. godine za novi grad Songdo IBD (International Bussines District) u Ju- žnoj Koreji, koji se medijski promoviše kao jedan od najzelenijih gradova u svetu.12 Postavlja se pitanje da li ovaj novi grad, greenfield investicija pro-jektovana i građena na envajronmentalno odgovornim principima i objekti-ma sertifikovanim u LEED sistemu, a namenjena ograničenom socijalnom sloju poslovne zajednice vodi ka ekološki održivom društvu. Drugim reči-ma, tehničko-tehnološka rešenja koja podrazumevaju i LEED sertifikaciju, iako neophodna, nisu sama po sebi i dovoljan uslov za ostvarivanje ekolo-ški održivog društva. Ovde je od posebnog značaja aspekt envajronmentalne pravde (environemental justice) (Thompson and Sorvig, 2008), koja pripada održivosti kao sociokulturnoj aktivnosti i koja se odvija u sociokulturnom kontekstu grada.

Kada govori o ekološkom urbanizmu, Rem Kolhas (2010) savremeni diskurs smešta u istorijski kontekst, počev od iskonskog znanja o ekonomi-čnom, logičnom i lepom građenju u skladu sa prirodom, do sofisticiranog od-nosa prosvećenog pojedinca i društva, kulture i prirode, odnosno umetnosti i nauke koji se razvija u epohi prosvetiteljstva i, kasnije, moderni. Rekli bismo da Kolhas uvodi istorijsku perspektivu da bi ispitao savremenost i validnost savremenih inovacija. Ovakvo polazište nalazimo i kod Filipa Rama (Rahm, 2008b: 171) kada govori o društvenom značenju i istorijskom osnovu kon-cepta meteorološke, odnosno klimatske arhitekture i upućuje na primere iz istorije gradova u kojima su prevashodno fizički parametri uslovili razvoj određene urbane forme i njena društvena i kulturna značenja. U kontekstu ovog razmatranja, posebno nam je zanimljiv primer mreže urbanih trgova i bašta u Veneciji – campi di Venezia – koje apostrofira Ram (Ibid.). Kampi su primarno osmišljeni zbog nedostaka, odnosno nedostupnosti pijaće vode na teritoriji Venecije, tako da služe kao ingeniozni sistem za filtriranje kišnice i njeno skupljanje u bunaru u centru trga/bašte. Kampo je veličinom, oblikom i geometrijom pre svega rezultat parametara koji se tiču vode, naime računanja količine vode koja treba da se skupi u bunaru da bi bile zadovoljene potrebe stanovnika u kućama postavljenim oko samog trga. Prostorno-društvena i kulturna mreža trgova i bašta u Veneciji, dakle, posledica je, kako Ram po-kazuje, rešavanja suštinskog preduslova za postojanje grada – dostupnosti

12 Cf: http://www.songdo.com/songdo-international-business-district/why-songdo/a-brand-new-city.aspx

28

vode – i njegovog odlučujućeg uticaja na razvoj urbane forme. Upravo u ova-kvom razumevanju istorijskih presedana Ram i razvija estetički diskurs nove arhitekture koja se oslobađa svojih reprezentacijskih pokrivki i postavlja kao odnos prostor–vreme otvoren za savremene društvene prakse. Ovaj pristup vidimo i kao jedan od mogućih pravaca razumevanja envajronmentalne este-tike, koja podrazumeva estetsku angažovanost građana u javnom prostoru (Blanc, 2008; 2010).

Zaključne napomene: grad i pejzaž

Savremeni gradovi i njihova okolina pretapaju se i prožimaju, pri čemu se gubi iz vida jasna granica između grada i pejzaža. Tema odnosa arhitekture i pejzaža koja dominira u teorijskim i stručnim debatama poslednjih decenija, ima za posledicu nove transdisciplinarne relacije kao što su ekološki urbani-zam, pejzažni urbanizam odnosno urbanizam predela, zeleni urbanizam, in-frastrukturni urbanizam i dr., ali i razvoj specijalizacija novih graničnih disci-plina, kao što je na primer urbana ekologija. Danas je pejzaž postao objektiv kroz koji se posmatraju savremeni gradovi, a istovremeno je i medij preko kojeg se oni konstruišu (Waldheim, 2006: 15). Višeznačni odnos pejzaža i arhitekture u uslovima postindustrijskih gradova postaje osnovno polazište projekata i planova, ne samo kroz saradnju arhitekata i pejzažnih arhitekata, već i kao osnov novih tehnika i koncepata projektovanja i novih formalnih strategija arhitekture i urbanizma. Međuzavisnost se ogleda i u projekcijama i pitanjima na koji način promene urbanog pejzaža pod uticajem klimatskih promena kao posledice ljudskih delatnosti, povratno uslovljavaju sociokul-turne promene?

Polazne tačke u aktuelnom razmišljanju o problemu urbanog pejzaža na-lazimo u promeni odnosa grada i njegovog okruženja tokom prethodna dva veka, kao i u teorijskom radu jednog od glavnih pokretača envajronmental-nog pristupa u istoriji modernog urbanizma, škotskog botaničara, sociologa i planera Patrika Gedisa (Patrick Geddes). Važnim aspektima fenomena grada Gedis je smatrao, podjednako, njegovu geografsku, istorijsku i duhovnu stra-nu, koje je povezivao sa svojom čuvenom trijadom pojmova: place, work, folk. Gedis je bio uveren u povezanost prostora i socioloških odnosa, kao i mogućnost promene međuljudskih odnosa promenom samog prostora, ali nije zanemarivao važnost poštovanja složenosti svih ostalih relevantnih odnosa u gradu. Definicija ekologije kao nauke o „odnosima između svih organizama koji zajedno žive na jednoj istoj lokaciji i njihovom prilagođavanju svom okruženju,”13 ilustruje i Gedisov organski pristup proučavanju i planiranju

13 Definicija ekologije nemačkog naučnika Ernsta Hekela (Ernst Heackel) objavljena 1876. godine, prema Vidal de la Blache, 1996 (1921): 184.

29

grada kao „oblika koji ljudski život u svom najvišem evolutivnom razvoju ... može i treba da dosegne” (Volker, 2002: 3). Gedis, preteča ekološke misli i politike, posmatrao je grad kao organsku celinu za koju važe i zakonitosti prirodnih nauka, koje su model za prevođenje teorije o gradu u praksu. U drugoj polovini 19. veka se u zapadnoj civilizaciji desila revolucija u načinu razmišljanja kojom je pojam slike predela, bilo da je reč o umetničkoj slici ili kreiranim vrtovima, razdvojen od pojma koji označava neku delatnost – za-štitu ili upravljanje predelom (Jackson, 1984). Delovanje čoveka na okolinu dovodi do pretvaranja prirodnog pejzaža, Naturlandschaft, u kulturni pejzaž, Kulturlandschaft,14 koji nastaje ili razvojem jedne kulture na određenom pro-storu, ili smenom različitih kultura (videti: Sauer, 1996 [1925]: 296–315). Kulturni pejzaž biva, dakle, oblikovan iz prirode, koja je medij, delovanjem kulture, kojoj je inherentna ljudska aktivnost. Jasno zaključujemo iz ovoga, da je međuzavisnost čoveka i predela, u stvari, međuzavisnost kulture i pri-rode i da se delovanjem u ovoj oblasti generišu posledice koje imaju veliki uticaj na gradove i život ljudi u njima.

Pejzaž, shvaćen, dakle, kao proces i aktivnost, a ne samo kao zamrznuta slika, ima uticaja na promenu kulture. Savremeni pejzažni arhitekti vide svo-ju delatnost, naročito u oblasti brownfield investicija, kao sredstvo za kritičko menjanje kulturnih konvencija, za obogaćivanje i stvaranje kulture, a sam pejzaž kao medij, čija rekonstrukcija i rekontekstualizacija ne predstavljaju toliko pitanje estetskih kategorija, koliko načina za stvaranje efikasne dispo-zicije delova čija celina ispunjava zamišljenu strategiju (Corner, 1999). U tom smislu, značajan primer savremene prakse pejzažne arhitekture i urba-nizma, koji će biti realizovan u Sjedinjenim Američkim Državama, jeste pro-jekt transformacije bivše deponije Fresh Kills (Staten Island, NY) u multi- funkcionalni javni zeleni prostor, Fresh Kills Park, autora James Corner Fi-elds Operations (2006).15 Pre deset godina, zatvaranjem jedne od najvećih svetskih deponija (890 ha), počeo je proces u toku kojeg će devastirano i kon-taminirano zemljište smetlišta, koje zauzima oko 45% oblasti koja je predmet projekta, postati deo najvećeg javnog urbanog parka u Njujorku, skoro tri puta većeg od Centralnog parka. Revitalizacija tako velikog obima ne uklju-čuje samo deponiju, već i močvare, netaknutu divljinu koja postoji na ovoj lokaciji i staništa ptica. Master planom je dat koherentni skup projektantskih strategija, kojima se obezbeđuje formiranje parka kao celine, ali i koje poštuju karakteristike svakog zasebnog dela sa različitim mogućnostima korišćenja. Po sanitarnim propisima države Njujork, potreban je vremenski period dug

14 Nemački geograf Oto Šliter (Otto Schlüter), je početkom 20. veka razvio i pojam koji označava divlju, netaknutu prirodu, Urlandschaft, jer se ispostavilo da nije sasvim jednostavno razlikovati prirodni od kulturnog pejzaža. Prema: Baker, 2003.15 Cf. Field Operations, 2006; Youngerman, 2010.

30

30 godina da deponija koja je prestala s radom može da počne da se koristi za novu svrhu. Za to vreme, u realizaciji projekta Fresh Kills Park, vršiće se, u više faza, primena procedura kojima će se integrisati tekući industrijski pro-cesi na lokaciji u ekološki korisne i vidljive, simultane transformacije terena. „Lokacija sa kojom smo se sreli je pejzaž-proces”,16 kaže se u obrazloženju projekta i projektantskog pristupa koji se opredeljuje za formiranje pejzaža produkcije i delanja i koji ne promoviše, s obzirom na dugi period realizacije, stvaranje statičkih i fiksiranih formi. Projektanti se opredeljuju, takođe, za nove tehnike angažovanja javnosti u procesu transformacije pejzaža u razvo-ju, smatrajući veoma važnim permanentnu obaveštenost i stalno učešće za-jednice u generisanju i implementaciji projekta, što vodi ka formiranju novih urbanih iskustava, funkcija i aktivnosti. Projekat za Fresh Kills Park je i ilu-stracija teorijskih uvida Džejmsa Kornera da pejzažne arhitekte, sprovodeći tokom rada istraživanja kojima se otkrivaju međuzavisnosti prirode i kulture, stvaraju urbane predele koji mogu biti valorizovani sa aspekta novostečenih kulturnih, socioloških i ekoloških karakteristika (Corner, 1999: X, 13; Neises and Choulika, 2010).

Na osnovu svega do sada rečenog, jasno je da su ekološka pitanja i duboko etička i filozofska i da se rešenje problema, koje se tiče ekologije i opstanka civilizacije, odnosi i na neizbežnu promenu kulture. Čini se da je antropolog, ekolog, kibernetičar Gregori Bejtson (Gregory Bateson) pre četrdeset godina razmatrao upravo ovaj problem kada je pisao o stvaranju „visoke civilizaci-je” (Bateson, 1987: 348) koja će sadržati sve neophodno za fizičko, estetsko i kreativno zadovoljstvo ljudi, a čija će raznovrsnost proizvesti fleksibilnost neophodnu za odgovor na nepredvidive promene. Zdravom ekologijom (Ba-teson, 1987: 347) Bejtson smatra kombinaciju fleksibilnosti životne sredine i ljudske civilizacije koja stvara tekući, složen, otvoren sistem u sadejstvu sa prirodnim sistemima koji ga okružuju. Analizom ove definicije i kom-paracijom sa savremenim primerima, ali i onima iz istorije arhitekture ili urbanizma, kao što su ovde analizirani Fresh Kills Park i venecijanski kampi, vidimo da Bejtsonova vizija ekologije ne samo da anticipira željeno stanje, već nehotice, ali nedvosmisleno, ukazuje na istorijske presedane ekološke estetike, koji su paradigma za definisanje savremene ekološke funkcional-nosti u skladu sa envajronmentalnim uslovima, a samim tim i estetike savre-mene arhitekture i urbanizma. O Bejtsonovom teorijskom radu i konceptu ekološke estetike, piše Džon Gudban (Goodbun, 2010), navodeći da je ovaj koncept veoma važan za urbanu političku ekologiju, odnosno razumevanje socio-ekonomsko-ekoloških sistema u vezi sa socijalnom pravdom. Društve-nim aspektom održivog projektovanja bavi se i pejzažni arhitekt, Randolf Hester, koji u knjizi Design for Ecological Democracy (2006) obrazlaže stav

16 Cf. Neises and Choulika, 2010.

31

da ekološki procesi mogu da inspirišu oblike urbanih naselja na način koji je efikasan, ekonomičan, lokalno prepoznatljiv i minimalno potrošački. U povezivanju političkog sistema direktne demokratije i primenjene ekologi-je i stvaranju ekološke demokratije, ovaj autor, više nego u „estravagantnoj arhitekturi” (Hester, 2006: 7), vidi osnov za stvaranje radikalno novih formi naselja, i to prvenstveno kroz potragu za fundamentima zadovoljavajućeg kvaliteta življenja. Metamorfoza urbanog pejzaža i ljudskih naselja, odvija se kroz primenu formi koje povezuju ekologiju i demokratiju, a koje Hester definiše kao omogućavajuće, fleksibilne i podstičuće, što je paradigmatično za određivanje oblasti u kojoj se stvaraju postavke estetike ekološke arhitek-ture i urbanizma danas.

Bibliografija

Agnew, J. Livingstone, D. N. and Alisdair, R. (eds.) (1996). Human geography, an essential anthology. Blackwell Publishing, Malden / Oxford / Melbourne / Berlin.

Architecture 2030, website, http://architecture2030.org/, posećeno 18 November 2011.Baker, A. R. H. (2003). Geography and History, Bridging the Divide. Univeristy Press,

Cambridge.Bauman, Z. (2009). Fluidni život. Prevod: Siniša Božović i Nataša Mrdak. Mediterran

Publishing, Novi Sad.Bauman, Z. (2010). Fluidni strah. Prevod: Siniša Božović i Nataša Mrdak. Mediterran

Publishing, Novi Sad.Bateson, G. (1987). „Ecology and Flexibility in Urban Civilization”. In: G. Bateson. Steps to

an Ecology of Mind (1972). Jason Aronson Inc., Northvale, NJ / London, 347–361.Berleant, A. (2005). Aesthetics and environment: variations on a theme. Ashgate, Aldershot.Betsky, A. (2008). „Architecture Beyond Building”. In: Out There: Manifestos. Marsilio,

Venice, 18–21.Blagojević, Lj. (2009). „Metodske, konceptualne i sadržinske osnove reprezentacije

prakse arhitektonsko-urbanističkog projektovanja i teorije savremene arhitekture”. Arhitektura i urbanizam, br. 24–25, 15–18.

Blagojević, Lj. (2010). „Architecture in Between Art and Theory”. In: Blagojević, Lj. (ed.) Wohnlich: Writings and Documentation. University of Belgrade – Faculty of Architecture, Belgrade, 9–17.

Blagojević, Lj. (2011). „Mediating Postindustrial City Issues and Realities in the Study Process: Innovating Architecture Design Studio Curricula and Teaching Methodology”. In: International Scientific Conference & XXIV Meeting of Serbian Surveyors: Professional Practice and Education in Geodesy and Related Fields. Proceedings. University of Belgrade – Faculty of Civil Engineering, Belgrade, 431–436.

Blagojević, Lj. i Ćorović, D. (2011). „Envajronmentalni aspekti kao osnov inovacije kurikuluma u visokoškolskom obrazovanju arhitekata: novi pristupi proučavanju istorije i teorije moderne i savremene arhitekture”. U: Budućnost razvoja naselja u svetlu klimatskih promena. Društvo urbanista Beograda, Beograd, 175–187.

32

Blanc, N. (2010). „Vers une esthétique environnementale? Regards sur un colloque”. RACAR, 1/35, 11–21, website, http://journals.uvic.ca/index.php/racar/article/view/1487/577, posećeno19. decembra 2011.

Blanc, N. (2008). „Éthique et esthétique de l’environnement”. EspacesTemps.net, Textuel, 31.01.2008, website, http://espacestemps.net/document4102.html, posećeno 19. decembra 2011.

Corner, J. (ed.) (1999). Recovering Landscape, Essays in Landscape Architecture. Princeton Architectural Press, New York.

De Žarden, Dž. R. (2006). Ekološka etika: uvod u ekološku filozofiju. Prevod: Aleksandar Dobrijević. Službeni glasnik, Beograd.

Dženks, Č. (1982). Moderni pokreti u arhitekturi. Prevod: Svetlana Maksimović. Građevinska knjiga, Beograd.

Dženks, Č. (2007). Nova paradigma u arhitekturi: Jezik postmodernizma. Prevod Marijana Milosavljević. Orion Art, Beograd.

Field Operations (2006). Fresh Kills Park: Draft Master Plan. Official New York City website, http://www.nyc.gov/html/dcp/pdf/fkl/dmp.pdf, posećeno 20. decembra 2011.

Flannery, T. (2006). The Weather Makers: How Man Is Changing the Climate and What It Means for Life on Earth. Atlantic Monthly Press, New York.

Frampton, K. (2001). Studies in Tectonic Culture: The Poetics of Construction in Nineteenth and Twentieth Century Architecture. MIT Press, Cambridge, Mass.

Grejam, G. (2000). Filozofija umetnosti: uvod u estetiku. Prevod: Zoran Paunović. Clio, Beograd.

Grlić, D. (1983). Estetika, Povijest filozofskih problema (1974). Naprijed, Zagreb.Goodbun, J. (2010). „Gregory Bateson’s Ecological Aesthetics – an addendum to Urban

Political Ecology”. Field: a free journal for architecture, 4/1, 2010, 35–46, website, http://www.field-journal.org/uploads/file/2011%20Volume%204/field-journal_Ecology.pdf, posećeno 20. oktobra 2011.

Haddad, E. (2009). „Charles Jencks and the historiography of Post-Modernism”. The Journal of Architecture, 4/14, 493–510.

Hawthorne, C. (2003). „Turning Down the Global Thermostat: Mazria’s Equation”. Metropolis Magazin, 10/1, website, http://www.metropolismag.com/story/20031001/turning-down-the-global-thermostat-mazrias-equation, posećeno 11. decembra 2011.

Hester, R. T. (2006). Design for Ecological Democracy. MIT Press, Cambridge, Mass.Jackson, J. B. (1984). „Discovering the Vernacular Landscape”. In: J. Agnew, D. N.

Livingstone and R. Alisdair (eds.) (1996). Human geography, an essential anthology, 316–328.

Jencks, Ch. (2000). „Theory of Evolution, an Overview of 20th Century Architecture”. Architectural Review, July 2000, 76–79, website, http://www.architectural-review.com/home/ar-archive/ar-2000-july-jencks-theory-of-evolution-an-overview-of-20th-century-architecture/8623596.article, posećeno 10. decembra 2011.

Koolhaas, R. (2010). „Advancement versus Apocalypse”. In: M. Mostafavi (ed.) Ecological Urbanism, 56–71.

McLannan, J. F. (2004). The Philosophy of Sustainable Design. Ecotone, Kansas City.

33

Mostafavi, M. (ed.) (2010). Ecological Urbanism. Lars Müller Publihers, Baden / Harvard University School of Design, Cambridge, Mass.

Neises, E. and Choulika, T. (2010). „Fresh Kills Park: An Extraordinary 21st Century Landscape”. American Society of Landscape Architects, 2010 Annual Meeting Handouts, website, http://www.asla.org/uploadedFiles/CMS/Meetings_and_Events/2010_Annual_Meeting_Handouts/Sat-A2%20Fresh%20Kills%20Park%20-%20An%20Extraordinary%2021st%20Century%20Landsape.pdf, posećeno 20. de- cembra 2011.

Our Common Future, Report of the World Commission on Environment and Development. (1987). Chapter 2: Towards Sustainable Development, website, http://www.un-documents.net/ocf-02.htm#I, posećeno 10. novembra 2011.

Rahm, P. (2008a). „Meteorological Architecture”. In: Out There: Manifestos. Marsilio, Venice, 90–95.

Rahm, P. (2008b). „In Architecture, Precisely”. In: A. Moravánszky and O. W. Fischer (eds.) Precisions: Architecture between Sciences and the Arts. Jovis, Berlin, 166–195.

Rahm, P. (2009). „Meteorological Architecture”. Architectural Design, 79/3, 30–41.Sauer, C. O. (1925). „The Morfology of Landscape”. In: J. Agnew, D. N. Livingstone and R.

Alisdair (eds.) (1996). Human geography, an essential anthology, 296–315.Songdo IBD website, http://www.songdo.com/songdo-international-business-district/why-

songdo/a-brand-new-city.aspx, posećeno 7. decembra 2011.Thompson J. W. and Sorvig, K. (2008). Sustainable Landscape Construction: a Guide to

Green Building Outdoors (2002). Island Press, Washington, DC.Van der Ryn, S. and Cowan, S. (2007). Ecological Design (1996). Island Press, Washington,

DC. Vidal De la Blache, P. (1921). „Meaning and Aim of Human Geography”. In: J. Agnew, D. N.

Livingstone and R. Alisdair (eds.) (1996). Human geography, an essential anthology, 182–191.

Volker, W. M. (2002). Biopolis: Patrick Geddes and the City of Life. The MIT Press, London / Cambridge, Mass.

Waldheim, Ch. (ed.) (2006). The Landscape Urbanism Reader. Princeton Architectural Press, New York.

Waldheim, Ch. (2006). „Introduction: A Refference Manifesto”. In: Ch. Waldheim (ed.) The Landscape Urbanism Reader, 13–19.

Wolfe, C. (2006). „Lose the Building: Systems Theory, Architecture, and Diller+Scofidio’s Blur”. Postmodern Culture, 16/3, website, http://muse.jhu.edu.proxy.kobson.nb.rs:2048/journals/pmc/v016/16.3wolfe.html, posećeno 12. decembra 2011.

Youngerman, Z. (2010). Field Report: ASLA’s Earth Air Water Fire Design. Urban Omnibus, a project of the Architectural League of New York, website, http://urbanomnibus.net/2010/09/field-report-aslas-earth-air-water-fire-design/, posećeno 20. December 2011.