ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ

Основне академске студије

СЕМИНАРСКИ РАД

,,Композиција Горског Вијенац“

Одсек – Српски језик и књижевност

Предмет – Романтизам

Ментор: Кандидат:

Проф др Славица Дејановић Александра Крстић

Број индекса : 6-g/113

Косовска Митровица, 2013.

УВОД

Књижевност овог раздобља сва је у оштрим супротностима и поларизацијама. Било је више покушаја да се на стваралачком или теоријском плану превладају те супротности, али је праву велику синтезу остварио једино црногорски владика и владар Петар Петровић Његош (1813-1851).

Једино је он успео да споји оно што је изгледало неспојиво, Вишњића и Мушицког, те да постигне нешто што је у делу његова песничког учитеља само наговештено, да на темељима народног стваралаштва створи поезију највише вредности.

Његош потиче из породице која је преко двеста година давала владике и владаре Црној Гори. Детињство је провео у родном селу Његуши, до 1825, када га је стриц, владика Петар I, узео у цетињски манастир да га васпита за наследника. Школовање му је било кратко и нередовно. Једно време био му је васпитач Сима Милутиновић. Он му је једва могао пружити какво систематско знање али је несумњиво покренуо његов дух и машту и увео га у свет поезије.

Након смрти свог стрица (1830), дошао је на власт. Као владика и владар Његош је створио прве органе државне власти у земљи и од савеза племена, каква је Црна Гора била до тада, створио модерну државу. Заокупљен напорима да заведе ред у земљи и да јој избори међународно признање, он је у својој цетињској осами ипак налазио времена и начина да се образује, да пише и да ради на подизању народне просвете.

Научио је руски, италијански, француски, читао слободоумне философе и песнике, заносио се револуционарним идејама епохе и сањао о општенародном устанку против Турака. Његова путовања (прво путовање у Русију 1833, када је завладичен, друго путовање у Русију 1836, оба пута с дужим задржавањем у Бечу, боравећи у Бечу 1844. и 1847, путовање у Италију 1851. и др.) била су увек и политичка и образовна. На њима је стицао нова знања, обогаћивао своје песничко искуство, набављао књиге које је после читао код куће.

У раздобљу између 1844. и 1848. достигао је пуну стваралачку зрелост и као песник и као политичар. Збивања у нашим земљама у револуционарној 1848. пратио је с надом да је куцнуо час ослобођења за све наше народе. Његова је оријентација у тим годинама југословенска. После тога дошле су суморне године разочарања и тешке, неизлечиве болести и, на крају, прерана смрт (1851). Сахрањен је на Цетињу а четири године касније његове кости пренесене су на Ловћен, у гробницу коју је себи за живота подигао.

У свом песничком развоју обухватио је цело то раздобље, од народне епике преко класицистичких стремљења до романтике. Почео је као народни песник низом песама "на народну" о локалним сукобима црногорских племена с Турцима. Затим се приклонио класицистичком маниру, али није прихватио тада владајући "римски размер".

Певао је у осмерцу и десетерцу оде владарима, министрима, великашима, пријатељима (Пустињак цетињски, 1834. и др.), написао је, такође у осмерцу, опсежан класицистички еп Свободијада (1835), али га није објавио. Преко класицизма доша је у додир с класичном старином. Његови узори нису, као код тадашњих наших песника, римски него хеленски: Хомер, Пиндар, трагичари.

Његов даљи развитак показује још више самосвојности. Његош се не окреће немачким класицистима и предромантичарима, као што то чине Лукијанови ученици, него модернијим романтичарским струјама код нас и у Европи: чита француске песнике Игоа и Ламартина (последњег и преводи), одушевљава се Пушкином, коме посвећује збирку народних песама Огледало серпско (1846), блиске су му идеје Вука Караџића, наслања се на песничко дело Симе Милутиновића. Тада, у пуној песничкој зрелости, пошто је прошао кроз школу народне, класичне и романтичне музе, он ствара своје велике песничке синтезе: Лучу микрокозма (1845), Горски вијенац (1847) и Лажног цара Шћепана Малог (1851).

Његош није тематски разноврстан, он је у бити битематски песник. У његовом стварању издвајају се два главна тока, која иду паралелно: једном је у основи космичка судбина човека, а другоме историјска судбина Црне Горе. Остале теме о којима је певао подређене су тим двема основним. Оде су му претежно политички мотивисане, усредсређене на тадашњи тренутак Црне Горе. Његова једина љубавна песма Ноћ скупља времена, има космичку и философску димензију. Еротском чину који је у њеном средишту дато је апсолутно значење, какво у песмама космичког круга има мисаоно понирање у биће а у песмама историјског круга – хероика.

Почетак је космичке поезије у песми Црногорац свемогућем богу, првој песми у првој књизи "Пустињак цетињски". Касније су настале друге песме: Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу спјевата ноћу без мјесеца, Мисао, Философ, астроном и поета и још неке. Завршетак и синтезу овог тока дао је у религиозно-философском спеву Луча микрокозма. У основи је свих тих дела мисао о јединству човека и бога, о човековој небеској преегзистенцији, о његовој моралној кривици и паду. Човек ту није обично земаљско биће, створено од земље, него више биће небеског, божанског порекла, коме је земља само привремено боравиште, место испаштања казне и окајавања кривице, а његов је прави завичај небо одакле је потекао и камо треба да се врати. Његошева космичка поезија говори о духовном повратку човека на изворе свог бића, на почетке свог постојања, повратку чија је сврха, пре свега, сазнајна, јер треба да донесе одговор на питање шта је човек и какав је његов смисао у космичком поретку.

Други тематски круг, црногорски, у ствари је први по месту и значају који има у Његошевом песничком делу. Поезија коју обухвата прошла је у свом развоју кроз три главне етапе: прву чине песме "на народну", у којима Његош пева о појединачним догађајима и индивидуалним подвизима, другу – епске историје, Свободијада и њена прва, аутентично несачувана верзија.

Глас каменштака, у којима се излаже цела историја црногорских војевања за слободу у 18. и првој половини 19. века, и трећу – драмски спевови „Горски вијенац“ и „Шћепан Мали“, где се Његош поново враћа појединачном догађају, проширује га и драматизује, али у његову обраду уноси перспективу целине остварену у епским историјама. У тим делима, нарочито у првом од њих, у Горском вијенцу, огледа се цео пређени пут, као и цела књижевна епоха у којој је настао. На темељу народне песме од које је пошао, Његош је створио нову песничку форму, каква није постојала ни у усменој ни у писаној традицији наше књижевности, користећи при томе све своје песничко искуство, своје познавање европске поезије од Хомера до романтизма, као и све оно што му је могла пружити наша тадашња поезија и њени најзначајнији представници Мушицки, Вишњић и Милутиновић.

Синтетичан у својим захватима у песничку традицију и савременост, Горски вијенац је такав и по својим унутрашњим, садржинским и формалним обележјима. Око једног догађаја невеликих размера и непривлачног за песничку обраду, какав бејаше истрага потурица, "историческо собитије" у доба владике Данила, Његош је исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане.

У ствари, у „Горском вијенцу“, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцима и једне тужбалице у дванаестерцима), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на нашем тлу; прва је наша херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора; друга, турска оријентално-исламска цивилизација; и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама. Без обзира о каквој је личности реч, о обичну ратнику или о духовном лицу, њен доживљај света испуњен је осећањем за бесконачно.

Исходиште акције у спеву је народни колектив. Народ се најпре појављује у своме симболичном, историјском јединству као коло а затим се идеолошки и карактеролошки разлаже на појединачне личности. Ликови у Горском вијенцу израстају из историјске

идеје чији је непосредан израз дат у песмама кола. Све их одређује пре свега однос према тој идеји, однос према историји. Личности се међусобно разликују најпре посебношћу тог односа па тек онда својим личним особинама.

У том погледу могу се издвојити три кључна становишта која се међусобно условљавају и чине дијалектику мисли Горског вијенца: становиште главара, становиште владике Данила, и становиште игумана Стефана. Главари су носиоци колективног искуства народа, њихово мишљење заснива се на традицији и обичају, њихов став на бесприговорном прихватању историјске националне идеје и херојских идеала колектива. На тој основи они су јединствени па сви делују као једно једино умногостручено лице, док карактеролошке диференцијације међу њима, иако врло рељефне, у бити уносе само нијансе и нагласке у то темељно јединство. Владика Данило и игуман Стефан оличавају различите етапе у развоју мисли која је напустила уточиште традиције и кренула властитим путем: владика – сукобљеност са стварношћу, прва искушења и горчину сумњи које доносе прва сазнања, а игуман – сигурност, спокојство и ведрину коначног сазнања.

Сумња владике Данила драмски је покретач радње. У традиционално епско виђење света она уноси упитаност, спорење. Мисао игумана Стефана представља крајњу тачку у духовним напорима личности Горског вијенца да одговоре на питања која пред њих поставља историја. Та мисао доноси разрешење дилеме владике Данила и на једном вишем нивоу потврђује првобитну, народну мудрост кола и главара, философски је осмишљава и доводи у склад с космичким поретком.

Композиција „Горског вијенца“, иако одступа од закона драмског рода, има дубљу, философску заснованост. Основну тему спева, истрагу потурица, Његош није развио у линеаран низ међусобно повезаних догађаја, већ је око ње описао неколико узастопних кругова, унутар којих је та тема увек на нов начин развијена. Горски вијенац почиње као поетска визија, наставља се као политичко-историјска драма, прелази даље у венац епских слика из народног живота, а завршава се призорима заснованим на паралелизму историјских збивања и философских монолога игумана Стефана. У формалном погледу, „Горски вијенац“ је синтеза свих трију основних родова поезије с њиховим различитим врстама и подврстама, песничка енциклопедија у којој су обухваћене све песничке форме и сви видови црногорске стварности и историје. Он спада у оне изузетне поетске творевине у које као да се слегло свеукупно искуство читавих епоха у животу појединих народа и цивилизација, историјско, песничко и философско.

Дела настала после „Горског вијенца“ представљају наставак претходних али и отварање нових могућности у Његошевом песничком стварању, Шћепан Мали, најобимније од три Његошева велика дела, најмање је познато и најмање цењено међу њима. Критика можда исувише наглашава његову блискост Горском вијенцу те није увек у стању да уочи новине које доноси.

Написан у драмском облику као и Горски вијенац, Шћепан Мали има више драмског у себи од претходног дела, и то не само због формалне поделе на дејствија и јављенија" него и зато што тој подели одговара развијенија драмска заснованост радње и ликова. Тематски интерес дела помакнут је са спољашњег на унутрашњи план црногорске стварности, с борбе против Турака на унутрашње сукобе у Црној Гори изазване изненадном појавом цара у црногорској средини. У њему има мање поезије него у Горском вијенцу, али више конкретне стварности и свакодневног живота, више реализма и критичности у сликању понашања појединаца и колектива. У његовој мисаоности нема толико високе сентенциозности ни универзалних тема, али има у изобиљу практичне животне мудрости. У њему је у слику црногорске хероике унесена комична димензија. Ако је Горски вијенац романтична херојска поема у драмском облику, Шћепан Мали херојска је комедија (И. Секулић је чак у њему видела неку врсту "грађанског позоришног комада"), Његошев заокрет од романтизма к реализму.

Горски вијенац – Композиција

По композицијској структури „Горски вијенац“ се разликује од свих угледа које је Његош евентуално могао имати. Дело није ни хомерска епопеја, ни српска народна песма. Широком, изразито епском илустрацијом народног живота Његош се у делу удаљио и од есхилске драме, на коју више личи него на друга дела која су му могла бити углед. „Горски вијенац“ није ни херојска драма која је била заступљена у српској књижевности у доба романтизма.

Такође, веома се разликовао од романтичарских поема какве су неговали Бајрон и Пушкин, тако да се ово дело не може потпуно уврстити ни у један од постојећих књижевних родова.

У композицији „Горског вијенца“, у језгру дела налази се спољни национално-политички сукоб, који има и класни, антифеудални карактер. Овај сукоб преноси се даље у душу владике Данила и других јунака спева и постаје њихова лична драма: политичка, етичка и интелектуална.

Патријархална структура

Спољни облик „Горског вијенца“ условљен је до извесне мере друштвеним обликом средине коју Његош у њему слика. У црногорској племенској заједници потреба сталне одбране од Турака сједињује угрожена племена око владике, који је, и у Његошево доба симбол народног јединства. Међутим, ово дело није композиционо чврсто изграђено око владике Данила или неког другог драмског језгра.

Из разговора међу јунацима „Горског вијенца“ ниже се мноштво слика које међу собом нису тесно повезане: Мандушић сања на месечини Милоњића снаху, остали гатају у плећку, сватови се натпевавају и свађају међу собом, поп Мића не уме да прочита писмо, сестра се убија од туге за братом, преплашена баба казује зашто је као вештица хтела да смути Црногорце, а Драшко нашироко прича о посети Млецима. Све ове слике, мада се непосредно не наслањају једна на другу се држе као целина. Општа борба против потурица или, тачније, одбрана од турског феудализма , јесте оно што те слике спаја у једно.

У „Горском вијенцу“ црногорски главари се састају на скупштинама о верским празницима, до којих је тадашње патријархално друштво доста држало. Зато се баш они намећу песнику као чворне тачке поеме око којих се групишу уметничке слике племенског живота.

Као и у патријархалном свету, тако се и у „Горском вијенцу“ жена налази у позадини. Она је снаха, сестра, мајка, љуба, а не самостална херојска личност. У племенско-родовском свету жена не излази пред људе док већају о јуначким пословима. Зато и у делу о њој сазнајемо само из разговора и снова јунака. Сестра Батрићева, која се једина појављује на сцени, ступа на позорницу како би потресном тужбалицом ожалила трагично погинулог брата.

Епопејична и рефлексивно-лирска структура

У „Горском вијенцу“ се осећа и извесна епопејична структура или, прецизније, тенденција да се епске слике организују око једног изузетног историјског тренутка, око истраге потурица. Као у епопејама и у овом делу су супротстављена два зараћена табора, црногорски и турски. Али епопејична фабула није у делу до краја развијена. Јунаци не излазе на бојишта нити има слика битака. О сукобу Црногораца и Турака сазнајемо тек посредно. Епопеје у класичном смислу нема, али се зато у делу налазе многа епска, наративна места: разговори јунака око ватре на цетињском гумну, казивање војводе Драшка о боравку код Млетака и тако даље.

Заједничка борба против Турака, коју воде јунаци „Горског вијенца“, намеће им колективни критеријум вредности. Као и у другим епопејама, овај критеријум је херојски и традиционалистички. Хероика дела на многим местима непосредно се наслања на народну традицију. Из традиције су извучене и представе о народној историји. Међутим, „Горски вијенац“ не следи до краја патријархални критеријум. Претежно лирска хероика овог дела није идентична са традиционалном епиком.

Структура „Горског вијенца“ није одређена само друштвено-историјским одликама насликаног света. У њу се укључује и Његошева филозофска визија. У центру ове визије је непрекидна борба, непрекидно кретање на путу од таме ка светлости. Од ноћи на Ловћену, у којој дело почиње, до зоре на Цетињу, када стижу гласови о победи. Све је непрестана борба и све визија кретања ка светлости, ка слободи.

Такође, кола играју веома битну улогу у делу. По свом лирском духу, она се разликују од епопејичног тока дела, у коме се препознаје епско развучена слика народног живота, дијалошко приповедање и колективни критеријум. Епопејична структура служи се и фолклорним илустрацијама (празноверице, гатања, натпевавања и друго). У колима, пак, преко народа сам песник казује оно што слути да постоји притајено у дубинама народне психе: жудњу за слободом.

Сва Његошева кола прожета су херојски сублимном етиком. Она извире из песниковог осећања бесконачности, до које се може винути само ако се смрћу у борби за слободу остави вечни спомен за собом, што није идентично са патријархалном хероиком.

Оглашујући вечност херојског подвига, кола јачају борбени морал и подижу дух јунака спева, сугеришући им да ће и они ући у историју ако се понашају онако као они о којима се у песми говори.

Гледан шире, „Горски вијенац“ по херојским немирима својих јунака више одговара духовној и политичкој клими савремене Европе уочи револуције 1848. него древном епском свету. И као глас средине, дело није сплет слика из народног живота, већ израз нечега дубљег у менталитету и бићу нације: народног духа, како се говорило у Европи у доба романтизма.

Народно, колективно, фолклорно и епско у „Горском вијенцу“ се стално укршају са модерним, индивидуалним и лирским. Овај процес непрестано тече у горњим слојевима дела као сукоб између сензибилног интелектуалца и модерног државника владике Данила, на једној страни, и политичке ускогрудости племенских главара, која се наслања на елементарну хероику патријархалног света, на другој. Два тока осећају се и у стилу, речнику. Другачије говори владика Данило, а другачије кнезови, војводе и сердари. Владичин речник је интелектуалнији. У његовом изразу је много више сликовитости.

Лирско-филозофска компонента „Горског вијенца“ обогатила је дело новинама каквих нема у народној епици. Из потребе за конкретно ликовном реализацијом одређене филозофске визије родио се игуман Стефан. Његови дијалози делују као рефлексивно-лирске поеме и потврђују основне филозофске ставове самог Његоша. Сличну инспирацију имају и монолози владике Данила. Израз Његошеве филозофске визије света је и сам крај дела: речи владике Данила упућене Вуку Мандушићу. Оне су пуне филозофског оптимизма. Филозофска основа „Горског вијенца“ наметнула је и овом делу, као и „Лучи микрокозма“, симболе као честу поетску слику (кола, Милош Обилић, Карађорђе, Мандушићев џефердар и друго).

Лирско-рефлексивна инспирација допринела је да „Горски вијенац“ добије и нов песнички облик, модеран и архаичан, драмски, епски и лирски у исти мах. Најближа одредница књижевног рода „Горског вијенца“ била би: рефлексивно-херојска поема у облику народне драме.[5]

Хероика

Хероика „Горског вијенца“ је многолика. Она није само на површини спева, у речима. Његош се служи и сном да би открио оно најдубље, скривено у подсвести јунака. Пред неминовношћу сукоба, на изглед мирни и прибрани, Његошеви јунаци после сусрета с потурицама на скупштини дубоко су потресени оним што осећају да се мора збити. Снови Обрада и сердара Вукоте, откривају унутрашњи страх њих двојице пред ужасом погибије. Кнез Бајко у сну наслућује да ће га у предстојећим догађајима задесити велико

зло: погибија младог Батрића. Несрећно заљубљени Мандушић, пред битку, тугује у сну што и за њим неће плакати снаха Анђелија. Кнез Роган, коме је стало до тога да уочи истраге сви јунаци буду на окупу, предосећа Драшков долазак из Млетака.

И после завршетка цетињске скупштине, на којој је донета одлука о истрази, јунаци казују снове. Али снови су сада код свих једнаки: у сну гледају Обилића. Унутрашње кризе изазване првим сазнањем о неминовности покоља преброђене су, а племенити обилићевски занос продро је и у подсвест јунака.

Композицијске целине

„Горски вијенац“ је организован у следеће композицијске целине:

Посвета праху оца Србије Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену (стихови: 1–197) Скупштина о Маломе госпођину дне на Цетињу, под видом да мире неке главе

(стихови: 198–2437) Бадње вече (стихови: 2438–2665) Ново љето (стихови: 2666–2819)

Посвета праху оца Србије

Пролог „Горског вијенца“ — „Посвету праху оца Србије“, Његош је посветио Карађорђу Петровићу, јер је у њему и Првом српском устанку видео „изви искру“ првог организованог српског отпора након вишевековног ропства и мрака под Турцима. Он је Карађорђа сврстао међу великане деветнаестог века као што су Наполеон, Карло, Блихер, војвода од Велингтона, Суворов, Шварценберг и Кутузов. Иако потиче из малог народа, Црни Ђорђе је, за Његоша, неизмерном храброшћу, постао симбол отпора и витешког духа српског народа, а претња и страх за поробљивача.

Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену

„Горски вијенац“ започиње монологом владике Данила, у глуво доба ноћи. Окупили су се највиђенији Црногорци на Ловћену да, у заједничком договору, нађу решење за своју колективну невољу јер на сцени су два непријатеља: један спољни — Турци који су се окомили на Црну Гору и други, унутрашњи - потурице. Ови други су опаснији: не прихватају борбу против Турака, верски су отуђени, са њима је народ издељен и нејединствен, ослабљен за борбу. Дан је протекао у већању главара и витешком надметању младих. Скупштина је завршена, али одговора на питање шта чинити није било. И док, у ноћи, сви тону у сан, владика Данило, најмлађи али и најодговорнији међу њима за судбину Црне Горе, остаје будан. Речи које изговара откривају његову усамљеност, очај и безизлаз:

“А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове,

сирак тужни без нигђе никога.”

Ово подсећа на тужбалицу над властитом судбином и судбином Црне Горе. Његово жаљење у даљем монологу постаје још алармантније:

“Црни дане, а црна судбино!

О, кукавно српство угашено...”

Вук Мићуновић све то слуша, а онда га прекорева због његовог песимизма и очаја:

“Не, владико, ако бога знадеш!

Каква те је спопала несрећа

тено кукаш кано кукавица

и топиш се у српске несреће?”

Њему, као јунаку, то је срамотно јер „људи трпе, а жене наричу“. И други разлог за прекор јесте у чињеници да се „на муци познају јунаци“. Уместо песимизма и очаја, Мићуновић буди оптимизам:

указује на снагу народа:

“Ти нијеси саморана глава:

видиш ове пет стотин’ момчади,

које чудо снаге и лакоће

у њих данас овђе видијесмо?”

скреће пажњу на спремност младих да се боре;

открива одлучност за борбу до победе:

“Борби нашој краја бити неће

до истраге турске али наше...”

Скупштина се разилази без икаквих одлука, а прва целина „Горског вијенца“ завршава симболиком: чује се грмљавина у даљини и две муње се сударају, у чему присутни виде предсказање будућих борби.

Скупштина о Маломе госпођину дне на Цетињу

Скупштина на Цетињу почиње народним колом. Коло, песмом, подсећа на хор у античкој драми и у функцији је колектива. Оно подржава косовски мит, подсећа на издајство које је дошло са Вуком Бранковићем и на корене „чојства и јунаштва“ у витешком духу Милоша Обилића. Коло проклиње великаше који су изделили српско средњовековно царство и жали за њим. Подсећа на пад Српства, вишевековно ропство и страдања српског народа. Коло прекорева црногорске главаре због ћутања, неодлучности и губитка витешког морала. На ту песму, која је „из главе целог народа“, одговара војвода Милија позивом и решеношћу на борбу јер борба је опстанак, а падом у ропство губи се све.

Долазе Мартиновићи и доносе вест да су Турци уграбили једну жену, што ће убрзати одлуку осталих да се определе на борбу. Међутим, владика Данило се још колеба, још покушава да одложи одлуку како не би дошло до крвопролића, до братоубилачке борбе. У том смислу он и говори:

“Не бојим се од вражјега кота,

нека га је ка на гори листа,

но се бојим од зла домаћега.”

Опет се јавља коло да ту дилему и страх ублажи мишљу да нико није попио „чашу меда“, а да пре тога није испио „чашу жучи“. Вук Мићуновић упозорава да без великих напора и мука нема великих остварења, да се жртве за домовину не заборављају, оне су вечне. Пред једногласношћу кола и главара владика Данило све више се приклања идеји о акцији. Тај чин тешког пристајања он оглашава речима:

“Младо жито, навијај класове,

пређе рока дошла ти је жњетва!

Треба служит чести и имену!

Нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може...”

Па и поред таквог става, наизглед енергичног, он ће покушати још једном да неспоразум реши мирним путем - позивањем потурица на заједнички састанак и договор. Поглавице потурчене браће долазе, али, сем узајамних клеветања и прејаких речи, ничег другог није било. Владика Данило све више увиђа да је сукоб неизбежан, те да ће борба против потурица бити део опште борбе црногорског народа за слободу и одржање голог опстанка. Слушајући њихове говоре, владика Данило је дошао до непобитног закључка да та браћа по крви нису променила само веру, него да су прихватила и једно сасвим ново поимање живота, чиме су се још више удаљили од црногорског колектива.

Ситуацију, наелектрисану мржњом и међусобним оптуживањима, прекида долазак каваза који доноси писмо од Селима везира. У писму се тражи покорност Црногораца и њихова оданост везиру, што је пропраћено и претњом да „јаки зуби и тврд орах сломе“, да су Црногорци исто што и „глава од купуса“ и „миш наспрам лафа“. Владика, бранећи достојанство и витешки дух свог народа, узвраћа:

“Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га ал’ зубе поломи!”

Након отписивања владике везиру догађаји у делу постају доста лабави у односу на централни догађај и предмет певања. Нижу се следећим редоследом:

ноћ и сан Вука Мандушића;

војвода Драшко прича о својим доживљајима код Млетака;

ручак и гледање у плећке брава;

свадба потурица (песма, пуцњава);

тужбалица сестре Батрићеве и њено самоубиство због жалости за погинулим братом;

Црногорци доводе бабу „вештицу“;

главари се разилазе;

долазак игумана Стефана, најстаријег и најмудријег међу њима, и ноћ поред огња;

мудра беседа игумана Стефана о устројству света, о противуречностима и вечној борби у њему, о човековом положају, дужностима и смислу његовог трајања.

Бадње вече и Ново љето

Ове две последње композицијске целине чине следећа збивања:

разговор владике Данила и игумана Стефана поред огњишта и бадњака — речи игумана које треба, коначно, да доведу владику до освешћења и сазнања о непходности борбе;

одлазак у цркву на Божићну литургију;

пуцњи у даљини, први знак да је „истрага“ почела;

долазак Црногораца и сведочење о ономе што се десило (свађе са потурицама, сукоб, паљење кућа);

причешће у цркви

„Ново љето“ - окупљање народа и поглавара пред црквом;

писмо од кнеза Николе о борбама и тешкој погибији с једне и друге стране;

„владика Данило плаче“ јер се десило оно чега се највише плашио, „а игуман се Стефан смије“;

долазак Вука Маднушића из борбе и његово сведочење о крвавим сукобима (плаче за сломљеном пушком);

владика даје други џефердар Мандушићу, пропраћајући то речима: „...а у рукама Мандушића Вука,/биће свака пушка убојита!“

Тако се завршава „Горски вијенац“. Сама „истрага потурица“ није опевана, него само оно што јој претходи. Тежиште је на унутрашњој борби и драми, како би се што више истакло „чојство и јунаштво“ црногорског народа. Истрага је само наговештена, дата само као ехо страшног збивања, али тамо негде иза сцене (пуцњи у даљини, писмо, сведочења других о томе).

Лица: Владика Данило, Игуман Стефан, Сердар Јанко Ђурашковић, Сердар Радоња, Сердар Вукота, Сердар Иван Петровић, Кнез Раде, брат владике Данила, Кнез Бајко, Кнез Роган, Кнез Јанко, Кнез Никола, Војвода Драшко, Војвода Милија, Војвода Станко, Војвода Батрић, Томаш Мартиновић, Обрад, Вук Раслапчевић, Вукота Мрваљевић, Вук Томановић, Мнозина, Богдан Ђурашковић, Вук Мићуновић, Вук Мандушић, Вук Љешевоступац, Поп Мићо, сестра Батрићева, Хаџи-Али Медовић, кадија Скендер-Ага, Мустај-кадија, Арслан-Ага Мухадиновић, Кавазбаша Ферат Зачир, Риџал Осман, једна баба.

Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци и момче.

Закључак

Црногорски народ је прави актер или колективни јунак у „Горском вијенцу“. Он се препознаје најпре у колу а затим у појединцима: владици Данилу, Вуку Мићуновићу и Вуку Мандушићу, војводи Драшку и осталим, наизглед епизодним јунацима. Природу колективног јунака осветљавају дијалози, песме, игре, свадбе, обичаји, веровања, гласна размишљања појединаца и њихови поступци.

Црногорски колектив обележавају велике моралне и физичке снаге, а првом реду чојство и јунаштво. Захваљујући црногорској везаности за косовски мит и Милоша Обилића, одувек је негован култ јунаштва. А са јунаштвом иде и чојство. По мишљењу Марка Миљанова, јунаштво значи бранити себе од других, а чојство бранити друге од себе, а то подразумева самосавлађивање, спутавање разметљивости снагом и пригушивање бахатости која би била неправедна и зло за друге. На чојство и јунаштво се наилази скоро код свих Његошевих јунака, што је и навело неке тумаче „Горског вијенца“ да у њему виде „библију хероизма“ и да га назову „јеванђељем чојства“.

За проблем чојства везује се и слободарски дух црногорског колектива, затим згражавање над мекуштвом, кукавичлуком и било којим срамним падом човека. Црногорци не подносе лаж и лицемерје. Они су патријархални и сујеверни, увек искрени, одрешити, непосредни и врло витални - испуњени вером у живот. Такође ако се мало више прате њихови поступци и реакције може се доћи до закључка да је њима ошти интерес важнији од личног, себичног

Поред патријархално-племенске културе, која оличава црногорски колектив, Његош је пружио и слике других култура: источњачке и европске. Патријархално-племенску културу обележавају: јунаштво, чојство, певање уз гусле, кола, обреди, тумачење снова, разна веровања, клетве и освете, слобода мишљења, поштовање старијег (господара, поглавара, домаћина).

Европску културу Његош је дао кроз исказе војводе Драшка о Млецима. Млеци су репрезент те културе која је, према реаговању Његошевих јунака, изопачење свих људских вредности. Црногорци осуђују њихово: дволично понашање спрам црногорске борбе за слободу, одсуство људског достојанства и људске слободе, нехуман однос према затвореницима (затворе и затворенике Црногорци немају), богатство као једини идеал, уличну тескобу као последицу урбанизације и смрад као траг градске пренасељености.

Источњачки свет дат је у дијалогу Црногораца о том свету, али и у самом говору и наступу Турака и потурица. Они су неискрени саговорници, склони лажима („нико крупно ка’ Турчин не лаже“). Црногорци не могу да прихвате ни њихов ондос према жени јер они „жене у чељад не броје/но их држе ка’ продано робље“, јер никаквих моралних закона немају („Закон му је што му срце жуди“). Знају само за хедонизам (уживање у јелу, пићу и свему што је телесно).

Када се добро сагледа шта се дешава око основне теме - истраге потурица, колико је ликова обухваћено, колико је много ситуација, која су веровања и обичаји, неслагања и сукоби дати, онда се јасно може закључити да је Његошев циљ био не да пружи слику појединачних људских судбина, него да преко појединачног да оно што је опште. Зато се може рећи да је „Горски вијенац“ енциклопедија црногорског живота и црногорске историје или још више: енциклопедија јужнословенске патријархалне цивилизације, чији је најизразитији представник Црна Гора.

Песнички језик у „Горском вијенцу“, одликује се језгровитошћу и дубоком мисаоношћу, тако да много израза поприма пословички или гномски облик. То је облик народне пословице и мисаоност многовековне мудрости на коју се наилази само у народним пословицама. Међутим, утицај народног језика није само у пословичком стилу, него и у самом језику, у његовој лексици, као и у дословном преузимању народних израза и идиома.

Његош у свом певању користи и десетерац, што значи да је ово дело настало под снажним утицајем народне епске песме. Такође, песник у делу користи снажна поређења, метафоре и симболе, али и звуковне фугуре — асонанцу и алитерацију.

Литература

Јован Деретић, „Композиција Горског вијенца", Завод за издавање уџбеника, 1969 - 197 стране

Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Књижевност и српски језик, Издавачка агенција Д-Ђорђевић, Нови Сад 2009, стр 65-76, ИСБН 978-86-85691-39-3

Јован Деретић, „Кратка историја српске књижевности“, Миодраг Поповић, Историја српске књижевности - романтизам И, Нолит, Београд

1968, стр. 251-274 Петар Петровић Његош, Изабрана дела: Горски вијенац, Луча микрокозма,

Издавачка кућа „Драганић“, Београд 1998, стр 7-108 Димитрије Калезић, Етика „Горског вијенца“, Београд, 1987. Др Никола Банашевић, Поезија младога Његоша, Савременик, 1955, 9, стр. 237-249. Павле Поповић, О „Горском вијенцу“, Београд, 1923. Исидора Секулић, Његошу књига дубоке оданости, И, Београд, 1951.