Постројења за пречишћавање воде за пиће

Значај воде за људе, живи свет, екосистеме и планету у целини, веома је велики и многострук. Вода је најважнија материја у природи и неопходна је за одржавање биљног, животињског и људског живота. Вода у природи је најраспрострањенија материја, јер се налази у атмосфери, хидросфери, криосфери, биосфери и литосфери.

Вода у организму човека одржава потребан хидростатички, осмотски и онкостатички притисак, а такође омогућава метаболизам. Поред великог физиолошког и хигијенског значаја, вода има и знатну епидемиолошку и токсиколошку улогу. Иако за пиће није потребно више од 2 – 3 литара воде по човеку, ипак је укупна дневна потрошња много већа и одраз је стандарда живљења и културе понашања. Норма потрошње се стално повећавала. Садашња норма потрошње је око 460 l/дан у највећим градовима. Овом нормом су обухваћена сва коришћења висококвалитетних вода.

Вода налази најразличитију примену у човековом деловању: служи за пиће, за припрему хране, за одржавање личне хигијене, стамбене и урбане хигијене, користи се у пољопривреди, индустрији, саобраћају, енергетици, рекреацији итд.

Буран технички прогрес 20. века проузроковао је исцрпљење природних ресурса, загађење атмосфере, тровање водне средине и друге промене, што се негативно одражава на људско здравље. Већина река, канала и језера у Србији загађено је у мањој или већој мери. Наше највеће реке: Дунав, Сава, Тиса и Велика Морава припадају III класи вода, што значи да су делимично погодне за наводњавање и за неке индустријске сврхе, али не и за пиће док се не прераде.

Ради стварања услова за рационално коришћење и употребу вода, заштиту квалитета вода и заштиту од штетног деловања вода граде се водопривредни системи. Да би се трошкови њихове изградње минимизирали неопходно је да се у планирање развоја и управљање водопривредним системима уведу квалитативно садржајнији приступи који се већ примењују у развијеним земљама.

1. КАРАКТЕРИСТИКЕ И КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИРОДНИХ ВОДА

Као изворишта воде за пиће користе се подземне и површинске воде. Површинске воде се узимају из реке и акумулације, а од подземних вода користе се највише алувијалне воде, воде из основног водоносног комплекса, воде из карста, воде из издана у оквиру неогених наслага и издани пукотинске порозности.

Процењује се да подземне воде обезбеђују око 70% потреба за водом за домаћинства и индустрију у Србији (дијаграм 1), а на подручју Војводине је ово искључиви вид водоснабдевања. На Косову и Метохији доминира снабдевање водом из површинских акумулација. У централној Србији учешће површинских вода је око 10%.

Дијаграм 1. Републички Завод за статистику, Захваћене количине воде према врсти водозахвата, Годишњи извештај о јавном водоводу ВОД-2В, 2004. године

1

Према пореклу воде могу да се сврстају у три групе:атмосферска: киша, снег, роса, мраз, магла итд.површинска: океани, мора, реке, језера, мочваре.подземне воде: реке понорнице, извори итд.

Иако Земљу називамо „водена планета“ веома мали део воде се може без проблема користити за пиће или за одржавање биљног света. Поред тога, с обзиром да је до сада човек својим бахатим понашањем загадио један велики део тих ресурса, намеће се потреба за заштитом вода. Са друге стране, иако је вода према хемијском саставу једињење водоника и кисеоника, она се у таквом саставу у природи не налази, већ она садржи низ разних супстанци растворених у њој. У води се могу наћи скоро сви елементи периодног система. Неки од ових елемената могу бити и штетни за живи свет, а неки изузетно корисни. Поред неорганских материја природна вода садржи и органске материје као што су хуминске и фулвинске киселине. Такође, због улива непречишћених отпадних вода у природне водотокове у води се могу наћи различита једињења као што су пестициди, нафта, детерџенти, уља и масти и др.

Природне воде, у зависности од свог порекла, имају различите карактеристике. Најчистије су атмосферске падавине. Подземне воде из већих дубина најквалитетније су за пиће. Обично су тврђе од плићих и немају бактерија и растворених органских материја. Плитке подземне воде обично су безукусне и садрже много органских материја, гвожђа и силицијумове киселине. На локалитетима где постоји интензивно испирање, плитке подземне воде су високоминерализоване и лако се загађују.

Састав површинских вода је различит. Брдски потоци и реке обично су врло чисти. Органских материја и бактерија имају врло мало, а мала је и тврдоћа воде. Речне воде, које човек највише користи, знатно варирају по свом саставу, а у многоме зависе од квалитета вода које примају. Живи организми у води имају, такође, утицај на састав природних вода. Квалитет вода акумулација највише зависи од воде која их напаја. У самој фази пуњења акумулације водом настају битне промене, поготово ако простор за акумулацију није припремљен.

Природне воде се могу класификовати на следећи начин: Класа I – воде које се у природном стању, уз евентуалну дезинфекцију,

могу употребљавати за пиће и у прехрамбеној индустрији, а површинске воде и за гајење племенитих врста риба.

Класа II – воде које се у природном стању могу употребљавати за купање и за рекреацију грађана, за спортове на води, за гајење других врста риба, или воде које се уз уобичајене методе обраде (коагулација, филтрирање, дезинфекција и сл.) могу употребљавати за пиће и у прехрамбеној индустрији.

Класа III – воде које се могу употребљавати за наводњавање, а после уобичајних метода обраде и у индустрији, осим у прехрамбеној индустрији.

Класа IV – воде које се могу употребљавати за друге намене само после одговарајуће обраде.

2

2. СТАНДАРДИ И ПОКАЗАТЕЉИ КВАЛИТЕТА ВОДЕ ЗА ПИЋЕ

Стандарди квалитета воде за пиће могу бити релативни и апсолутни. Код релативних стандарда постављају се начелни захтеви, као нпр. да би вода за пиће требало да је чиста у физичком, хемијском и бактериолошком погледу. Апсолутни стандарди – национални, међународни, регионални и сл., прецизирају следеће захтеве:

садржај катјона у води (калцијума, магнезијума, гвожђа, мангана, натријума и калијума);

садржај анјона у води (бикарбоната, карбоната, сулфата, хлорида); укупни садржај соли (сума свих катјона и анјона); укупну тврдоћу (карбонатну и некарбонатну); оксидативност; концентрацију водоник јона (pH вредност); количина растворених гасова (угљен-диоксида, сумпор-водоника и

кисеоника).У нашој земљи је на снази „Правилник о хигијенској исправности воде за пиће“,

који садржи 133 индикатора хигијенске исправности воде за пиће и 384 норме. Од међународних стандарда најважнији су они које прописује Светска здравствена организација, као и Савет економске заједнице.

Показатељи квалитета воде могу бити: физички, хемијски и санитарни.Физичка својства или показатељи квалитета воде су:

температура воде (најпогоднија температура воде за пиће је 8-12 ºC, порастом температуре вода губи питкост, а суспендоване материје се лакше и брже таложе);

боја воде (води порекло од хуминских материја, нема већи санитарни значај, мада није пожељна из естетских разлога);

мирис и укус воде (настају због присуства микроорганизама, отопљених гасова, органских материја, минералних супстанци и сл., вода за пиће треба да је без мириса и укуса);

мутноћа воде (настаје због садржаја суспендованих и колоидних материја; настаје најчешће спирањем тла, падавинама, а може потицати и од живих и мртвих микроорганизама);

резидуалне чврсте материје (то су материје које остану иза испаравања); проводљивост (повећање проводљивости говори о неком загађењу).

Хемијска својства воде су: активна реакција (карактерише киселост или базност воде; вредност pH

показатеља код воде за пиће треба да се креће у границама 6,5-9,5); тврдоћа воде (условљена је постојањем растворених соли калцијума и

магнезијума; разликујемо карбонатну тврдоћу – пролазна и некарбонатну тврдоћу - стална);

оксидативност (то је укупан садржај загађивача који реагују са јаким оксидансима).

Микробиолошка својства воде – садржај бактерија у води за пиће чини најважнији санитарни (хигијенски) показатељ квалитета воде. Воде се загађују патогеним и другим микроорганизмима путем фекалног загађења. Вода за пиће не сме да садржи такве микроорганизме.

Потребна количина воде у насељима зависи од:1. броја становника;2. површине градске територије;

3

3. географског положаја насеља (клима насеља);4. развијености привреде и јавних служби и објеката;5. стандарда живота и уређења насеља (комунална хигијена);6. квалитета воде;7. цене воде, начина обрачунавања потрошње;8. постојања локалних изворишта и постојања канализационог система.

3. ПРОЦЕСИ, ОПЕРАЦИЈЕ И ПОСТРОЈЕЊА ЗА ПРЕЧИШЋАВАЊЕ ВОДЕ ЗА ПИЋЕ

Различити објекти који чине делове водоводног система могу се поделити на пет група:

1. Објекти за захватање воде – захватне грађевине на рекама, језерима, природним изворима, бунари за захватање подземне воде, сабирне површине, цистерне за кишницу и сл.

2. Постројења за пречишћавање воде – уколико вода не одговара условима квалитета, што је готово увек и случај, њен се квалитет мора поправити на посебним инсталацијама које морају бити смештене између изворишта и потрошача. Технолошки процес у сваком постројењу за пречишћавање пројектује се према садржају и квалитету сирове воде која се пречишћава, као и стандардима које треба да задовољи чиста вода.

3. Објекти за довођење воде од постројења за пречишћавање до града, заједно са коморама за прекид притиска или црпним станицама уколико су потребне.

4. Дистрибутивна мрежа – цевна мрежа за развођење воде до сваког потрошача.

5. Резервоари – објекти за сакупљање и чување чисте воде, за изравњавање разлика између дотицаја воде и потрошње.

Сирова вода, тј. вода коју преко водозахватних објеката узимамо за потребе водоснабдевања никад није апсолутно чиста. Она садржи разне материје које су унешене из околине кроз коју пролази. У води, такође, могу да се нађу унешене разне врсте загађења, што се утвђује спровођењем анализа. Добијени резултати упоређују се са важећим стандардима воде за пиће. Резултати поређења говоре да ли и у којој мери треба вршити кондиционирање воде.

Кондиционирање воде за пиће подразумева коришћење различитих процеса и операција којима се уклања недостатак сирове воде, а понекад се вештачки поправља одређено својство које захтевају потрошачи, односно стандарди којима су прописани критеријуми квалитета воде за пиће.

Методе за припрему воде за пиће обухватају низ главних и допунских процеса и операција који се комбинују у оквиру технолошког поступка, често и са посебним третманом, чија шема кондиционирања може бити веома једноставна (нпр. само дезинфекција воде), али и крајње комплексна.

Производња воде за пиће обавља се применом одговарајућих операција и процеса. Погоршањем квалитета сирове воде са изворишта повећава се број и сложеност операција и процеса које треба применити да би се постигао прописани квалитет воде за пиће.

За кондиционирање воде користе се следеће основне операције и процеси: мешање; аерација; коагулација и флокулација; таложење; флотација;

4

филтрирање; дезинфекција.

Као допунски процеси примењују се: оксидација; сорпција; одстрањивање гвожђа и мангана; одстрањивање амонијака; омекшавање; стабилизација воде и сл.

Саставни део процеса кондиционирања воде је обрада и одстрањивање муља из постројења. При кондиционирању воде за пиће често се користи и операција задржавања на решеткама и ситима пливајућих и лебдећих материја. Уређаји за ову операцију постављају се ван постројења на почетку водозахватних објеката или на самом улазу у постројење.

Постројење за пречишћавање воде обједињује објекте процеса, опрему и хемикалије које треба применити да би се на технички реалан и економски оправдан начин из сирове воде уклонили сви нежељени састојци. Комбинације процеса могу бити следеће:

дезинфекција; флокулација, филтрирање, дезинфекција; флокулација, таложење, филтрирање, дезинфекција; флокулација, флотација, филтрирање, дезинфекција.

У случајевима изузетно лошег квалитета сирове воде, уз наведене комбинације процеса, мора се укључити још и:

аерација, оксидација и сорпција.

3.1. Предтретман

Мешање, аерација, коагулација и флокулација спадају у категорију предтретмана сирове воде. У предтретман сирове воде такође спада и пролазак воде кроз решетке и сита, било да су оне постављене код водозахвата или се налазе испред самих постројења за припрему воде за пиће. Од начина примене ових операција и процеса зависи успех наредних фаза пречишћавања воде.

Мешање је операција која се у постројењима за пречишћавање воде примењује у циљу: равномерног распореда додате хемикалије по целокупној запремини воде на месту додавања; уношења у систем енергије неопходне за дестабилизацију и флокулацију; да се убрза растварање, суспендовање или разблаживање хемикалија при прављењу раствора или суспензија. Мешање се остварује на неки од следећих начина:

млазницама и ињекторима, кружењем воде, дисперзијом гаса, механичким мешањем елисама, лопатицама или турбинама или

хидрауличким губитком оствареним сужењима, праговима и денивелацијом.Типови неких мешалица виде се на слици 1.

5

Слика 1. Типови мешалица:1 – пропелерна; 2 – коса турбинска; 3 – гредаста; 4 – мрежаста; 5 – лисната;

6 – вишестепена; 7 – спирална; 8 – турбинска; 9 – пумпна; 10 – сидрена

Аерација је процес размене материје између воде и гасне фазе (ваздуха или чистог кисеоника) преко границе додира. Аерација се изводи довођењем у додир воде са ваздухом или чистим кисеоником. Разлози за примену аерације воде су уклањање растворених гасова (метан, водоник-сулфид и угљен-диоксид) и повећање садржаја раствореног кисеоника. Вода која нема довољно раствореног кисеоника има повећани садржај гасова, који се морају уклонити јер су штетни по квалитет воде. Осим ових гасова, у води се могу наћи и органске материје, претежно органски растварачи. Аерација је ефикасан процес за њихово делимично уклањање из воде. У пракси се најчешће за аерацију користи техника образовања воденог филма велике површине изложене додиру с гасном фазом, или увођењем гаса (ваздуха или чистог кисеоника) у воду. Образовање воденог филма велике површине остварује се распршивањем воде у виду млаза, превођењем воде преко неког неутралног материјала велике површине или образовањем вишестепеног пада воде преко преливних ивица – каскада. Увођење гаса у воду остварује се преко порозних тела – дифузора, постављених на дно коморе или на турбине. Аерација путем утискивања ваздуха (дифузиона аерација) може бити са централним доводом ваздуха, са бочним доводом, путем Venturi уређаја, са ињекторским доводом и сл. На сликама 2, 3 и 4 приказани су типови неких аератора који се срећу код постројења за пречишћавање воде за пиће.

Слика 2. Каскадни аератор: Слика 3. Аерација путем Слика 4. Аерација путем1 – довод воде на аерацију; распршавања воде: утискивања ваздуха2 – каскаде; 1 – довод воде на аерацију; (дифузна аерација):

3 – вода после аерације 2 – млазнице за распршивање; 1 – довод воде на аерацију;

6

3 – разводне цеви; 2 – компресор; 4 – вентилација; 3 – ињектор за утискивање

ваздуха; 5 – вода после аерације 4 – контактно тело;

5 – вода после аерације

Коагулација и флокулација су процеси припреме воде уз примену хемикалија за даљу обраду. Применом коагулације и флокулације, нерастворене и колоидне материје претварају се у облик погодан да се са ефикасношћу од 95 до 99% уклоне из воде једним од процеса:

таложењем и филтрирањем, флотацијом и филтрирањем, директним филтрирањем.

Нерастворене и колоидне материје које се појављују у води су: честице минерала и земљиште од ерозије, неорганске и органске материје од загађених вода становништва и индустрије, бактерије, вируси, алге, обојене материје, планктон организми и супстанце које дају мирис и укус води. Објекти за извршење процеса коагулације и флокулације, коагулатори и флокулатори, могу бити појединачни или у склопу заједничке целине са таложником.

Коагулација је процес дестабилизације микроскопски ситних честица којим се уз помоћ хемикалија неутралише њихов електрични набој и омогућава спајање у крупније честице које се брже таложе или се задржавају у простору филтерске испуне. Коагулација се одвија кроз две фазе. Прва је равномеран распоред додате хемикалије по целој запремини воде која се због разблажења хидролише. Друга фаза је дестабилизација, у којој се одвија сорпција хидролисане хемикалије – коагуланта на површини честица и неутрализација наелектрисања.

На слици 5 приказани су неки од најчешће примењиваних начина дестабилизације. На врху вертикалне осовине (слика 5/1) налази се мотор који је покреће. Базен за мешање има квадратну или кружну основу. Дубина базена требало би да је приближно једнака ширини и обично се користи само једна мешалица. Избегавају се потопљени ослонци осовине мешалице. Мотор је са непроменљивим бројем обртаја јер успешно функционисање мешалице зависи само од величине базена, а не од протока.

Слика 5. Начини извођења брзог мешања у фази коагулације воде1 – брзи мешач са моторном мешалицом; 2 – статички брзи мешач

Флокулација је процес који се надовезује на коагулацију и има задатак да омогући интензиван додир између дестабилисаних честица, чиме се постиже њихово спајање у крупније фракције. Флокулацијом се постиже образовање честица, флокула, одређене величине и јачине. Објекти за флокулацију могу бити двојаки и то: флокулатори са

7

коришћењем механичких уређаја и флокулатори са коришћењем енергије воде уз формирање турбуленције. Начини којима се остварује флокулација приказани су на сликама 6 и 7.

Слика 6. Вертикални флокулатор: Слика 7. Хоризонтални флокулатор:

1 – погон; 2 – мешалица 1 – погон; 2 – мешалица

Комбиновани објекти - Флокулатори се данас веома често комбинују са таложницима. На сликама које следе приказани су неки од тих комбинованих објеката.

На слици 8 приказан је акцелератор. У средњој зони акцелератора налази се простор за флокулацију који је окружен зоном за таложење.

Слика 8. Акцелератор:1 – сирова вода; 2 – одвод; 3 – славина за узорке и испуст муља; 4 – испуст за

испирање и пражњење; 5 – хемикалије; 6 – зона повратног тока; 7 – примарна зона мешања и реакције; 8 – погон; 9 – секундарна зона мешања и реакције

Преципитатор је објекат сличан акцелератору и приказан је на слици 9. Вода са хемикалијама се доводи у средњи конус који представља флокулатор са мешалицом која има могућност промене броја обртаја. Таложник је у спољашњем делу, са вертикалним током и са облаком муља.

Слика 9. Преципитатор:1 – довод воде; 2 – одвод воде; 3 – испуст муља; 4 – испуст за пражњење

преципитатора;5 – довод хемикалија; 6 – концентратор муља

8

Пулсатор, слика 10, има специфичан уређај за флокулацију, тако да се она врши у облаку муља. Пуњењем и пражњењем звона уноси се потребна енергија за одржавање муља у суспензији и мешање које обезбеђује међусобно додиривање пахуљица.

Слика 10. Шема пулсатора и његов рад:1 – довод сирове воде; 2 – сакупљачи пречишћене воде; 3 – вакуум-пумпа; 4 – испуст

са аутоматским затварачем

Хемикалије које се најчешће користе као коагуланти су соли алуминијума, алуминијум-сулфат, и соли гвожђа, феро-сулфат, фери-сулфат и фери-хлорид. Најпознатији флокуланти су: активни силицијум-диоксид и полимерни електролити. Одређен значај и улогу у процесима коагулације и флокулације имају и оксидациона средства, активни угаљ и друге помоћне материје.

3.2. Бистрење

По завршетку фазе предтретмана воде следи фаза бистрење. Ова фаза обухвата таложење и флотацију.

Таложење (седиментација) је сепарација суспендованих материја из воде помоћу гравитације. До таложења долази због редукције брзине воде испод оне брзине при којој суспендоване материје почињу да се крећу. То је тзв. спонтано или једноставно таложење, али оно се данас ретко користи као самостални поступак за пречишћавање воде за пиће. Када је у питању кондиционирање воде за пиће у савременим условима, онда долази у обзир тзв. потпомогнуто таложење, тј. таложење уз додатак коагуланта, а за њим следи филтрирање на брзим филтерима.

Флокулација и таложење нису строго одвојени поступци пошто се флокулација наставља и у таложнику. Ова околност је искоришћена код комбинованих објеката за коагулацију, флокулацију и таложење (акцелератори, преципитатори, пулсатори).

Врсте таложника - у пракси кондиционирања воде најчешће се користе следећи таложници:

правоугаони са хоризонталним током воде, кружни са вертикалним током воде, таложник са лебдећим муљем, цевни таложник, ламеларни таложник (без рециркулације муља, са рециркулацијом

муља, са згушњавањем муља).Таложници могу бити отворени или покривени. Покривени су бољи јер спречавају

дејство ветра, формирање леда, пораст алги и сл.Таложници се граде од армираног бетона или челика. Челични се најчешће користе

за припрему технолошке воде у индустрији. Таложници се граде обично дупли или са два одељења, ради чишћења и поправке.

9

Правоугаони таложници су осетљиви на промену протока и температуру воде за време задржавања у таложнику. Обе појаве изазивају вртложење у таложнику, које има за последицу дизање са дна већ исталожених флокула и смањење ефикасности таложења. Ови таложници су такође осетљиви на ветар ако су на отвореном простору. Минимална дубина правоугаоних таложника је 2 – 2, 5 m, а најчешће су од 4 до 6 m.

Слика 11. Правоугаони таложник

У пракси се често среће кружни таложник који у средњем делу има простор за флокулацију. Предност оваквог распореда је у јефтинијем и једноставнијем раду, а недостаци су што се не могу мењати услови за време флокулације у смислу промене места дозирања хемикалија и енергије мешања у више степени. То онемогућава постизање оптималних услова припреме воде за таложење. Дубина ових таложника креће се до 7, 5 m.

Слика 12. Кружни таложник

Предности цевастог таложника су у томе што поред високог ефекта седиментације заузимају мањи простор, а самим тим утиче на ниже инвестиционе, као и експлоатационе трошкове. Целокупан процес кондиционирања воде који укључује коагулацију, флокулацију, таложење и филтрирање траје свега око 30 минута. Уклањање боје и мутноће изводи се са ефикасношћу процеса од скоро 100%. Међутим, проблем је уклањање муља. Пречници цеви обично износе 2, 5 – 5 cm, а њихова дужина иде од 60 до 120 cm. Повећање пречника цеви доводи до турбулентног кретања воде што умањује ефекат таложења, а знатно смањење пречника цеви повећава ефекат, али доводи до бржег зачепљења цеви.

Слика 13. Цевасти таложник

10

Кад се уместо пакета цеви или канала поставе редови плоча, појединачних површина око 2 m, добија се ламеларни таложник (слика 14). Вода са флокулама улази бочно између плоча кроз отворе у доњој трећини плоче – ламеле. Избистрена вода иде навише, а муљ наниже, у део за сакупљање муља. Код ламеларног таложника површина је боље искоришћена за таложење него код цевних таложника, па зато имају и већи капацитет прераде.

Слика 14. Ламеларни таложник

Слика 15. Ламеларни таложник са рециркулацијом и згушњавањем муља

Као мерило ефикасности бистрења може се користити податак о мутноћи воде. Постоји корелација између мутноће и садржаја суспендованих материја у води.

Флотација је супротна радња од таложења, јер долази до испливавања на површину честица материја које су лакше од воде. Ради бржег остварења процеса флотације води се додају средства за флотацију, као што су фини мехурови ваздуха или хемикалије. Тако се из воде могу уклонити уље, маст исуспендоване материје. Честице које испливају на површиу скидају се као скрама или пена.

Слика 16. Припрема воде путем флотације (бистрење):1 – довод воде са хемикалијама; 2 – ињектирање воде под притиском; 3 – канал за муљ;4 – избистрена вода; 5 – припрема воде под притиском; 6 – резервоар избистрене воде

11

3.3. Филтрирање

Филтрирање је процес који се у кондиционирању воде користи за уклањање нерастворених материја. Филтрирање се остварује проласком воде кроз слој гранулираног материјала постављеног на перфорирану подлогу. Уз одговарајуће услове током филтрирања могу се одигравати и неки други процеси, као што су биолошка оксидација амонијака, каталитичко уклањање мангана, сорпција тешких метала, растварање органских материја, као и задржавање бактерија и вируса.

Технике филтрирања се деле на филтрирање које се одвија у контролисаним условима и филтрирање које се одвија у природним условима. Филтрирање под контролисаним условима чине споро, брзо и микрофилтрирање, а у природним условима обална инфилтрација и коришћење инфилтрационих базена.

Филтрирање воде у контролисаним условима изводи се у спорим филтерима, брзим гравитационим филтерима и у филтерима под притиском. Филтерска јединица, у свим овим случајевима, састоји се од објекта изграђеног од бетона или челика на чијем се дну (перфорирана подлога) налази дренажни систем преко којег се сакупља филтрирана вода и одводи изван филтерске јединице. Исти дренажни систем користи се и за прање филтера са кретањем воде за прање одоздо на горе.

На перфорираној подлози постављена је филтерска испуна директно или преко носећег слоја. Изнад испуне налази се простор за воду која се филтрира.

Код гравитационог филтрирања примењеног у спорим и брзим филтерима погонска снага филтрирања је разлика притисака која се остварује висином воденог стуба од нивоа воде у филтеру до осе цеви дренажног система. Код филтера под притиском у виду затворених судова погонска сила се остварује притиском помоћу пумпи. Саставни елементи филтерске јединице су доводне и одводне цеви или канали са затварачима, као и опрема за управљање радом филтера.

Микрофилтрирање је операција пропуштања воде кроз сита и микросита израђена од нерђајућег челика. На површини микрофилтера формира се танак слој нечистоће који има велику ефикасност филтрирања, и у стању је да задржи суспендоване материје које су по величини мање него отвори на филтерском медију.

Слика 17. Шематски приказ контролисаног (брзог) филтрирања:а) отворени филтер; б) филтер под притиском;

1 – довод сирове воде; 2- филтерска испуна; 3 – затварач (сифон); 4 – дренажни систем;5 – резервоар чисте воде

Филтрирање у природним условима - кад постоје повољни хидрогеолошки услови користи се захватање сирове воде путем тзв. инфилтрационих водозахвата који се постављају уз обалу реке или уз вештачки формиран инфилтрациони канал, базен или бунар.

12

Слика 18. Примери филтрирања у природним условима:а) инфилтрациони базен; б) инфилтрациони бунар;

1 – инфлитрациони слој (песак или шљунак) дебљине 50-80 cm; 2 – уводна колона;3 – бунарска цев; 4 – филтер; 5 – таложник; 6 – пијезометар; 7 – осматрачка бушотина

Спори филтери се користе за бистрење воде која није хемијски третирана. Филтерска испуна код спорих филтера је ситнија него код брзих филтера. Простор изнад испуне димензионише се тако да обезбеди задржавање воде 3-15 сати, како би дошло до таложења крупнијих честица, али и спајања ситнијих. Чишћење филтера врши се сваких 30-60 дана, а обавља се скидањем горњег слоја песка дебљине 1-2 cm. Један пример спорог филтера представљен је на слици 19:

Слика 19. Спори филтер: а) пресек; б) основа;1 – довод воде; 2 – испуст; 3 – одвод; 4 – главни дрен; 5 – латерале

Спори филтери су за одржавање веома једноставни. Мана им је што заузимају велике површине земљишта, па су почетни трошкови и до два пута већи од брзих филтера.

Брзи филтер добио је назив по томе што му је брзина филтрирања око 40 пута већа него код спорих филтера. Филтерска испуна је крупнија него код спорих филтера. Разликујемо брзе отворене филтере и филтере под притиском.

13

Слика 20. Попречни пресек брзог отвореног филтера:1 – слој песка; 2 – слој шљунка; 3 – жлебови за прање филтера; 4 – колектор (сакупљач)

воде са отворима на горњој површини; 5 – носећа плоча филтера; 6 – перфорирани сакупљачи (дренажне цеви)

Брзи филтери под притиском су затворене челичне посуде (цилиндри) са пажљиво распоређеним кварцним песком изнад дренажног система који је уграђен на дну цилиндра. Вода која се филтрира улази у филтер на горњем делу цилиндра, пролази кроз филтерски слој и кроз дренажни систем излази из филтера. Филтери под притиском могу бити вертикални и хоризонтални (користе се за веће капацитете). Филтери под притиском се примењују за мање количине воде.

Микрофилтери: Сита и микросита чине уређаје за микрофилтрирање воде. Сита се израђују у различитим облицима и са отворима различите величине. Испред сита се увек постављају решетке или груба сита. Разликујемо следеће врсте: сита у виду траке, сита у виду добоша и микросита.

Сита у виду траке примењују се на водозахватима речне воде, за задржавање крупнијих лебдећих и пливајућих материја, где је промена нивоа воде веома изражена.

Сита у виду добоша примењују се када су промене нивоа воде мало изражене. За веће количине воде они се повезују у батерије и раде паралелно.

Микросита се израђују у облику филтера под притиском или у облику добоша (слика 21).

Слика 21. Сито у виду добоша:1 – улаз сирове воде; 2 – вода која је прошла кроз микросита; 3 – довод воде за прање;

4 – канал за воду од прања

Најважнија примена микрофилтера је за прелиминарно пречишћавање, пре спорих и брзих пешчаних филтера, са циљем да се смањи њихово оптерећење, да се редукује учесталост прања пешчаних филтера, као и да се повећа брзина филтрирања без проширења постојеће опреме. Микрофилтери се могу користити и за комплетно кондиционирање воде, у

14

случају да сирова вода није много мутна и ако није обојена. После процеђивања кроз микросито вода се мора хлорисати, ако ће се користити за пиће.

3.4. Дезинфекција

Помоћу физичко-хемијских метода (коагулација, таложење, филтрирање) из воде је могуће уклонити скоро све суспендоване материје, као и 90-95% бактерија. Међутим, за уништење преосталог дела бактерија, потребно је воду пре употребе још и дезинфиковати. Задатак дезинфекције воде је уништење бактерија, вируса и протозоа у циљу спречавања преноса болести путем воде. Осим ових микроорганизама дезинфекцијом треба уништити и друге живе организме и алге, чије би присуство у пречишћеној води утицало негативно на квалитет воде у мрежи. Стално присуство дезинфекционог средства у води водоводног система нужно је и због евентуалног накнадног загађења воде (пуцање цевовода, поправке на објектима система, привлачење загађења и сл.), тако да је процес дезинфекције императиван код свих водовода, без обзира на квалитет сирове воде.

За дезинфекцију воде користе се физичке, хемијске и биолошке методе. У водоводној пракси највећу примену имају хемијске методе. Дезинфекција хемикалијама заснива се на дејству хемикалија на виталне делове микроорганизама. Дезинфекција се постиже деловањем одређене концентрације дезинфекционог средства по укупној запремини воде током времена контакта. Најчешће примењивана дезинфекциона средства су: хлор, хлор-диоскид и озон.

Уређаји којима се постиже равномерно дозирање дезинфекционог средства називају се дозатори. Пошто је у пракси најчешће дезинфиковање воде хлором и хлорним препаратима, то се заједничким именом такви дозатори називају хлоринатори. Задатак хлоринатора је да хлорни раствор увек у једнаким и прецизно одређеним количинама дозира континуално у воду која се дезинфикује.

У пракси, уобичајни су називи: гасни хлоратор (хлоринатор), за уређај који користи хлор-гас, и хипо-хлоринатор, за уређај који користи хипо-хлорите. Први се користи за водоводе већег капацитета и тамо где је велика потрошња хлора, док се хипо-хлоринатори примењују код мањих и локалних водовода.

Хлоринатор се обавезно поставља у посебну просторију – хлорну станицу. У оквиру хлорне станице потребно је одељење за резервне хемикалије и пословни простор. У хлорном одељењу монтирају се два хлоринатора (један у резерви). Просторије би требало да имају добро проветрење, јер је хлор отрован. Елементарни хлор се чува и транспортује у течном стању у челичним боцама под притиском, а раствор хипо-хлорита у пластичним бурадима,

Слика 22. Станица за хлорисање воде Слика 23. Дезинфекција хлор-диоксидом

15

3.5. Допунски процеси

У процесу кондиционирања воде за пиће користе се и допунски процеси, самостално као посебне методе или у комбинацији са основним методама припреме воде за пиће.

- Оксидација је поступак који се примењује код кондиционирања воде ради одстрањивања неорганских и органских састојака. Оксидација се примењује у склопу осталих процеса кондиционирања. Да би се повећала ефикасност оксидационих средстава, она се често додају у више тачака процеса. Уобичајна места додавања су на почетку и у току процеса. Избегава се додавање већих количина оксидационих средстава на крају процеса, због могућег дејства продуката оксидације на здравље потрошача. Примена оксидационих средстава која имају и дезинфекционе особине у почетку третмана имају за циљ побољшање ефеката рада постројења у фази бистрења и филтрирања, спречавање развоја микроорганизама у појединим фазама процеса, као и делимичну дезинфекцију воде. Оксидациона средства која се користе у кондиционирању су: кисеоник, хлор, хлор-диоксид, озон, калијум-перманганат. Хлор, хлор-диоксид и калијум-перманганат се додају води у виду раствора путем цевовода, канала или улаза у неку од јединица процеса, док се озон додаје води у виду гаса.

Слика 24. Начин остварења контакта озона са водом:а) ејекторски; б) хидрокинетички; ц) турбински са рециркулацијом; д) дифузионо

1 – вода; 2 – према реакционој комори; 3 – парцијални ток; 4 – пумпа

- Сорпција је поступак кондиционирања воде који се примењује првенствено да се из воде уклоне растворене органске материје. Овај поступак се примењује када се установи да вода има или ће имати садржај материја које су потенцијално опасне по здравље људи. Сорпцијом се успешно могу поправити: укус, мирис, боја и претерано пенушање. Овим процесом уклањају се токсичне материје из воде: пестициди, хлор-органска једињења, полициклични аромати, органски растварачи и метали. Као сорбент користи се активни угаљ (у праху и у гранулама).

- Одстрањивање гвожђа и мангана- Одстрањивање амонијака- Омекшавање је процес смањења садржаја соли калцијума и магнезијума у води.

Основни циљ омекшавања воде за пиће је заштита кућних инсталација топле и хладне воде од каменца. У пракси се најчешће користе два начина омекшавања воде: реагенсни метод омекшавања и омекшавање воде јонском изменом.

16

Слика 25. Типични јонски измењивач (директно омекшавање воде-неутрална измена):1 – сирова вода; 2 – одвод омекшане воде; 3 – јонски измењивач; 4 – измењивачка маса;

5 – скупљач воде од прања; 6 – вода под притиском; 7 – ејектор;8- резервоар за регенерацију; 9 – испуст у канализацију; 10 – подножни слој

- Ултра-виолетна стерилизација – циљ овог поступка је инактивација бактерија, вируса, плесни, гљивица и спорих бактерија у води. Овај метод је постао уобичајни микробиолошки третман воде јер је економичан и истовремено представља еколошки чист начин стерилизације воде. УВ стерилизатор је уређај који тренутно уништава микроорганизме у води. Минерални садржај воде остаје непромењен, а третман зрачењем не утиче на промену укуса воде. Принцип рада уређаја се заснива на проласку ултраљубичастих зрака кроз слој воде у проточном систему. Ефекат рада овог уређаја је потпуно уништавање свих микроорганизама у води при чему се добија стерилна вода.

Слика 26. УВ стерилизатор фирме Berson

- Мембрански процеси користе се углавном за дестилацију воде, као и у поступку добијања воде за инфузионе растворе.

17

Слика 27. Шематски приказ процеса осмозе и реверзне осмозе:А) раствор; В) чист растварач

- Обрада муља – Муљ у процесу кондиционирања настаје при бистрењу и омекшавању воде. Муљ из процеса бистрења састоји се од суспендованих материја сирове воде и хемикалија примењених код коагулације и флокулације. Муљ из процеса омекшавања садржи нерастворене соли калцијума и магнезијума и део додатних хемикалија. Осим ових састојака, обе врсте муља садрже органске материје, алге и друге нечистоће из сирове воде. Муљ настао у процесу бистрења сакупља се у таложнику 95-99% од укупне количине, а остатак од 1-5% у филтеру. У пракси кондиционирања воде за пиће користе се два начина обраде муља. Први је одлагање муља на поља за сушење, а други је концентрисање муља у тзв. „згушњавачима“ и механичко оцеђивање. Муљни колач или погача, који се добија на крају оба начина обраде муља, одлаже се на депонију смећа, где служи као инертни материјал.

Слика 28. Поступак концентрације и механичког оцеђивања муља:1 – прихватни базен; 2 – „згушњавач“; 3 – полимер; 4 – креч; 5 – филтер-пресе

3.6. Постројења за припрему и третман воде

Постројења за кондиционирање воде за пиће чини скуп грађевинских објеката и уређаја са опремом, у којима се одвијају поједини процеси и поступци припреме воде, у зависности од постављених критеријума који се морају постићи на излазу постројења у пречишћеној води. За успешан рад постројења, односно одвијање кондиционирања воде за пиће, нужна је употреба различитих хемикалија, електричне енергије и воде, као и одговарајући стручни персонал који води процес кондиционирања. Савремени начин вођења процеса кондиционирања подразумева разна мерења, програмирање и коришћење рачунара за управљање радом постројења.

Постројење за кондиционирање воде за пиће може бити лоцирано близу места водозахвата на подручју изворишта или близу места потрошње. У пракси се чешће среће први случај, мада на сам избор локације утиче више фактора:

постојање инфраструктуре (прилазни пут, електрификација, телефон и сл.);

18

могућност организовања санитарне заштите; постојање локалног материјала за изградњу објеката; безбедност у односу на поплаве; погодност геолошких, хидрогеолошких и геомеханичких услова и др.Посебно је важно да рељеф терена локације буде такав да омогућава одговарајући

хоризонтални и вертикални распоред објеката, како би протицање воде кроз објекте било гравитационо и што краће. При томе треба тежити за што мањим укопавањем објеката, односно да земљани радови буду минимални, и да утицај подземних вода не буде велики. Код избора локације мора се предвидети могућност проширења постројења у складу са порастом потрошње воде. Пожељно је да сви објекти буду у оквиру једне грађевинске целине, јер је то економичније него да постоји већи број грађевинских објеката, што је чешћи случај само код великих постројења.

Слика 29. Шема постројења за кондиционирање воде за пиће:1 – пумпна станица сирове воде; 2 – реагенсно одељење; 3 – мешач; 4 – флокулатор;

5 – таложник; 6 – филтер; 7 – резервоар чисте воде; 8 – пумпна станица чисте воде;9 – хлоринаторска станица

Састав објеката постројења за кондиционирање воде за пиће и њихов распоред зависи на првом месту од квалитета сирове воде, врсте корисника воде и од стања заштите изворишта воде. Ако се вода захвата са изворишта површинских вода, онда у састав постројења улазе објекти са решеткама и ситима, реагенсно одељење (припрема и дозирање хемикалија), мешачи, таложници, филтери и одељење за смештај уређаја за дезинфекцију воде и резервоар чисте воде. Кад се захватају подземне воде, у зависности од њиховог порекла и физичко-хемијског састава, у састав постројења могу да се уључе објекти за омекшавање, деферизацију и деманганизацију воде, филтери и станица за дезинфекцију воде, као и резервоар чисте воде.

За снабдевање водом мањих насеља и појединачних индустријских (или неких других) погона пројектују се и граде тзв. компактна „пакет“ постројења. На локацију постројења се обично довлаче камионима, и монтирају на објектима који су изграђени на класичан начин (темељи, армирано-бетонски базени и сл.). На слици 30 даје се ситуациони приказ мањег једноставног постројења за припрему питке воде кад је водозахват из реке са малим загађењима.

19

Слика 30. Пример диспозиционог распореда објеката мањег постројења за кондиционирање речне воде за пиће:

1 – речно извориште; 2 – доводни канал; 3 – одводни канал; 4 – спори филтер;5 – хлоринатор; 6 – резервоари чисте воде; 7 – преграда; 8 – одвод ка мрежи;

9 – одвод у канализацију

Изглед дела постројења за кондиционирање воде приказан је на слици 31, док су шеме кондиционирања воде за пиће дате на сликама 32, 33 и 34:

а) б)

Слика 31. Део постројења које садржи линију брзог мешања, флокулације и таложења;а) мешалица флокулатора; б) таложник

20

Слика 32. Кондиционирање подземних вода:а) дезинфекција и флуорисање; б) оксидација, уклањање гвожђа и мангана; ц) омекшавање

путем таложења (примена хемијских реагенса)

Слика 33. Кондиционирање воде површинског изворишта

21

SEPTICKE JAME

Отпадне воде по пореклу могу да буду: кућне или санитарне, из насеља и из индустрије. Кућне отпадне воде настају код припреме хране, прања, купања и одржавања хигијене у стану. Отпадне воде из домаћинства садрже највећим делом органске отпадне материје. То су фекалије и урин, отпаци хране, масноћа, вода од купања са сапуницом и слична. У неорганске састојке спада минерална прљавштина од одржавања чистоће и разна средства која се данас користе у домаћинствима за одржавање чистоће (детерџенти, растварачи, препарати хлора и друго).

Количина отпадне воде из једног домаћинства зависи од начина снадбевања водом и хигијенских навика. На основу потрошње воде у насељу може се проценити и количина отпадне воде.

За све објекте који не могу бити прикључени на канализацију и у насељима без канализације, уклањање отпадних материја се мора решити на одговарајући начин. Посебно је значајно отклањање отпадних вода из већих објеката, као што су лечилишта, хотели, кампови или школе, јер се јавља већа количина отпадне воде него за једно домаћинство. То је углавном фекална отпадна вода и вода из кухиње која садржи велику количину органских отпадака.

У сеоским насељима, мањим градовима или деловима већих градова где још нема канализације, налазимо нехигијенски начин уклањања санитарних отпадних вода, тако да долази до загађивања плићих или дубљих слојева земљишта и водоносних слојева. На тај начин постоји стално кружење бактерија и штетних супстанци у земљиште и водоносни слој и преко плитких бунара и пумпи поново у домаћинство са водом за пиће.

1. Упијајућа и непропусна јама

Септичке јаме морају бити изграђене без испуста и прелива с водонепропусним дном и зидовима, о чему треба приложити атест правног лица које управља јавном канализацијом.

У септичке јаме се испуштају само:- санитарне отпадне воде;- индустријске отпадне воде;- радиоактивне отпадне воде (ако су предходно пречишћене до прописаног

степена).Хигијенски и епидемиолошки незадовољавајући начин уклањања отпадних вода је

упијајућа пропусна јама, која се још и назива понирајућа јама или понирајући бунар. Сва ова имена говоре да вода из јаме понире у земљиште. Јама има пропусно дно, а зидови се најчешће озидају да би се спречило урушавање. Дубина јаме је око 2-3 m. На дно јаме се ставља ломљен камен или крупан шљунак. Овакав вид јаме се може користити на више начина у домаћинству: уклањање свих отпадних вода из домаћинства, посебно за кухињску отпадну воду или као понирајући бунар за течни преливни део код непропусно изграђених јама.

22

Слика 1. Упијајућа јама1. Нужничка кућица 2. Даска 3. Насута земља

4. Ломљен камен

Упијајућа јама се гради на пропусном терену са ниском подземном водом. Вода се из јаме процеђује кроз земљиште, које разлаже органски материјал. Временом се земљиште прекомерно оптерети, поре земљишта запуше и пропустљивост се смањује.

Уколико пропусна јама служи само за нужничке отпадне воде, онда се над јамом може изградити нужничка кућица. Јама може да се гради у удаљеном делу дворишта па да се отпадна вода доводи до јаме преко цеви.

Хигијенски бољи начин уклањања отпадних вода су непропусне јаме. Непропусна јама може бити једно или вишекоморна.

Слика 2. Непропусна јама (једнокоморна)1. Нужничка кућица 2. Бетон 3. Отвор за пражњење јаме

4. Слој набијене глине 5. Одвод воде

Непропусна једнокоморна јама може да служи за сакупљање укупне отпадне воде или за фекалије. Објекат који има санитарне уређаје сву воду преко цеви може да доводи у јаму, која се зида на удаљеном месту у дворишту лако доступном за пражњење. Величина јаме зависи од броја корисника и интервала пражњења.

Непропусна јама јаме се гради тако да се озидају непропусно зидови и дно јаме (камен или бетон). Зидови су премазани бетонском глазуром и по површини битуменом да се спречи корозија бетона. Углови и ивице треба да су заобљени ради лакшег чишћења. Пожељно је да се око јаме набије слој иловаче или глине, да се појача непропусност. Горња површина јаме се такође бетонира и остави се отвор за пражњење. Поклопац мора добро да пријања, а преко се добро затрпа земљом. Пожељно је да јама има изведен вентилациони отвор да се спречи враћање непријатних мириса кроз санитарне уређаје у кућу.

23

У једнокоморној јами се садржај само делимично разлаже, тако да је талог непријатног мириса и епидемиолошки опасан. Пражњење треба да се обавља преко посебних пумпи и цистерни, а то треба да ради комунална служба. Није пожељно ручно пражњење. Садржај се не сме користити за ђубрење док се не изврши минерализација, што је најбоље да се спроведе на компосту.

Вишекоморна непропусна јама назива се септичка јама, која је најбољи локални начин уклањања отпадних вода јер се не загађује земљиште, а минерализација садржаја је готово комплетна.

Вишекоморна (септичка) јама се зида на исти начин као и једнокоморна, али је подељена на две, некад и три коморе. И она може да буде само за фекалије и да се над њом озида нужничка кућица. Чешће служи за сакупљање свих кућних отпадних вода. Капацитет зависи од броја потрошача, потрошње воде и од интервала пражњења. Садржај, било да је само из нужника или се доводи из куће преко канализационе цеви, улива се у прву комору, а затим преко преграда у другу и трећу комору. У првој комори се таложе крупнији отпаци и ту се развија анаеробни процес разлагања. Стварају се мехурићи гасова, који испливавајући на површину износе и мање честице. У току задржавања на површини и приликом преливања настају аеробни процеси, који уништавају анаеробне микроорганизме, па се процес разлагања наставља. Садржај се празни из последње коморе након 6-9 месеци. Дошло је до потпуне минерализације и уништавања патогених и условно патогених бактерија, па се садржај може одмах користити као ђубриво.

Код великог броја потрошача и велике потрошње воде, тешко је обезбедити довољну запремину јаме. Код честог пражњења не долази до потпуне минерализације садржаја. Због тога се течни садржај из последње коморе одводи или у водоток, ако је довољно велик, или се за преливну воду гради упијајући бунар.

Слика 3. Вишекоморна (септичка) јама1. Довод из кућне канализације 2. Одвод муља 3. Отвори за чишћење

4. Преливна цев 5. Одвод воде

2. Изградња септичке јаме

Као што је већ наведено септичка јама се гради у оним продучјима где не постоји изграђен градски канализациони систем. Служи за складиштење отпадних вода и тиме спречава ширење непријатних мириса и заразе.

Конструкција септичке јаме је једноставна. То је бетонирана, подземна просторија која је подељена у две спојене коморе. Већи део чини две трећине запремине, док мањи заузима трећину укупне запремине. Већи део је најчешће изведен под нагибом (од улаза у јаму) пошто је седиментација највећа. Док из мањег дела иду филтери или вода отиче у упојни бунар.

24

Слика 4. Септичка јама

Величина септичке јаме се може прорачунати у односу на потрошњу воде у домаћинству. Може се пронаћи податак да члан домаћинства у просеку потроши око 150 литара воде дневно, што значи да један члан домаћинства за месец дана напуни 4.5 m3. Наравно то је под условом да не постоји упојни бунар. Иначе код градње се поштује правило да се као најмања запремина пројектује 3 m3 за куће до 5 просторија, и да се за сваку наредну просторију запремина јаме повећава за 1 m3. У неким земљама постоји законски минимум од 10 m3.Пречник цеви која улази у септичку јаму је обични 160 mm. Оптималан нагиб цеви према јами је 1%, изузетно 1,5 %. Што значи да 1см на сваки метар. Да би се смањила брзина прилива течности удаљеност септичке јаме од куће је најмање 2 m. Највећи угао под којим се постављају цеви је 45 степени, док се спајање цеви под углом од 90 степени избегава. Ако је неизбежно постављање цеви под углом од 90 степени обавезно је постављање шахта, кинете, на том месту.

Слика 5. Цев код улаза у септичку јаму

Пожељно је да се испред септичке јаме постави једна рачваста цев, која ће служити за чишћење септичке јаме уколико дође до загушења.

Потечак градње септичке јаме почиње ископавањем рупе 80-ак cm веће од планиране септичке јаме и излевањем “мршаве“ бетонске глазуре на дно будуће септичке јаме. После стврдњавања бетона дно се премазује битуменом. Оставља се око 50 cm преко ивица будуће септичке јаме. Преко тога се ставља арматрура и залева бетоном око 15 cm, а затим се постављају и бочне амратуре и залева бетон за спољашње зидиве. Када се бетон стврдне зидови се са спољне стране премажу хидроизолацијом, а унутрашњи зидови се глетују водоотпорним цементом.

25

Слика 7. Постављање арматуре и премазивање хидроизолацијом

Разлог брзог пуњења септичких јама могу да буду подземне или воде које настају после киша или топљења снега. Како би се ово избегло потребно је одвсети површинске воде из околоне септичке јаме. Уколико је терен под нагибом, довољно је спровести дренажну цев. Око дренажне цеви се поставља денажни шљунак велике гранулације (од 16 до 64 mm) паралелно са падом терена дужине око 10 m.

Слика 8. Септичка јама код терена под нагибом

Уколико се септичка јама налази у равничарском подручју неопходно је изградити упојни бунар за површинске воде. Обично се 10-ак метара од јаме ископа рупа за 1,5 метара дубља од септичке јаме. Затим се напуни тих 1,5 m дренажним шљунком а остатак затрпа земљом. У део са дренажним шљунком уводи се дренажна цев од септичке јаме. Дренажна цев је обична пластична цев која је избушена по површини како би пропуштала воду.

Слика 9. Септичка јама код равничарских подручја и дренажна цев

26

Дренажни канал, у коме се поставља дренажна цев, је дубине око једног метра а ширине 20-ак сm. Пошто се постави дранажна цев и до половине напуни дренажним шљунком остало се затрпа земљом. Понегде се на дренажни шљунак поставља текстилна заштитна фолија како би се спречило замуљивање дренаже.

Слика 10. Дренажни канал са дренажним шљунком Слика 11. Дренажни канал са текстилном заштитном фолијом

Упојни бунар може бити изведен на више начина. Најчешћи начин је бетонски бунар, док постоје и разне импровизације од металних буради који су избушени по површини. Такође упојни бунари могу бити израђени као уздужни дренажни канали.

Слика 12. Бетонски и уздужни упојни бунар

На крају је јако важно септичкој јами оставити одушак. То је могуће урадити директно на јами али се најчешће одушак изводи изнад последње етаже куће где се као наставак вертикале поставља цев чији је пречник обично око 32-50 mm.

27

Слика 13. Одушак за септичку јаму

2.1. ПЛАСТИЧНЕ СЕПТИЧКЕ ЈАМЕ

Пластичне септичке јаме су хоризонтални укопавајући резервоари за таложење и делимично пречишћавање отпадних вода. Пласичне септичке јаме су савремено решење за одлагање отпадних вода у домаћинствима, школама, вртићима, викенд насељима, хотелским и мотелским смештајима. Пластичне септичке јаме могу бити проточне и непроточне, могу се израдити са једним, два или више таложника и њихов број зависи од потреба таложења материја. Предности оваквог решења отпадних вода је: лака уградња, отпорност на утицај подземних вода, дуг век трајања. Пластичне септичке јаме су апсолутно водонепропусне и непорозне и отпорне на све врсте хемјиских супстанци које се користе у домаћинствима, самим тим и имају дуг век употребе.

Слика 14. Пластичне септичке јаме

28

2.2. БИОЛОШКО ПРЕЧИШЋАВАЊЕ ОТПАДНИХ ВОДА СЕПТИЧКЕ ЈАМЕ

Да би се избегли високи трошкови одвоза садржаја из септичке јаме, постојећа септичка јама се може преуредити у постројење за биолошко пречишћавање отпадних вода.

Пречишћивач отпадних вода се састоји од биолошког септичког суда и спорог биолошког филтера. Та два система су удружена у једну јединицу за пречишћавање. Пречишћивач такође нема никакве механичке делове и функционише на принципу гравитационог тока.

Пречишћивач отпадне воде израђен је од полипропилеенских плоча као компактна затворена, трокоморна, контејнерска јединица са манипулативним отвором на врху, која се врло лако уграђује. Процес функционише у два степена. У првом делу (две коморе) долази до седиментације материја распршених у отпадној води, минерализације, а таложењем материје уз анаеробни процес ствара се акумулација трулећег муља. У другом делу је уграђен биолошки филтер који значајно повећава ефекат чишћења и одстрањује евентуални непријатни мирис. То је уствари анаеробни реактор у којем се одвија разградња нечистоћа деловањем микроорганизма нараслих на биоконтакторима филтера.

Пречишћена вода се кроз додатни биофилтер пење на изливни ниво и изливном цеви излази из система.

Слика 15. Пречишћивач отпадних вода септичких јама

3. Пражњење септичких јама

Пражњење септичких јама се врши уз одговарајућу опрему, уз правно лице које управља јавном канализацијом или уз лице које је регистровано за обављање ових врста послова.

Овлашћена лица су дужна да воде евиденцију власника и корисника септичких јама и да их редовно празне. О времену пражњења септичких јама, одговорна лица су у обавези да унапред обавесте њихове власнике.

Сарджај септичких јама се испушта на за то одређена места, уз сагласност правног лица које управља јавном канализацијом.

29

Слика 16. Цистерна за пражњење септичке јаме

JAVNE ZELENE POVRSINE

Zelenilo u gradu ima veliki značaj za urbani ekosiste jer istovremeno predstavlja biotop za biljke i životinje, oazu svežeg vadzduha , filter za prašinu, sredstvo za regulisanje temperature i vlage ali i mesto za zabavu, odmor i rekreaciju. Zelenilo takođe pruza vizuelni kontarast izgrađenom prostoru.

Osim biološke, zelenilo u gradu ima i veliki socijalni značaj jer je od velikog značaja za kulturni razvoj grada. Ako dođe do upropašćavanja ili uništenja zelenila, neminovno je da će doći do sušenja i isčezavanja gradova. Za istvarivanje i regulisanje svih ovih funkcija značajnu ulogu imaju urbanističko i prostorno planiranje. Nepoštovanje prirodno-geografse sredine prilikom razvoja gradova može dovesti do negativnih efekata za stanovništvo ili urbane strukture (pojava klizišta, podrzemnih voda i sl.)

Seče šuma i uništavanje zelenila naročito u periodu industrijalizacije ali i kasnije dovele su do toga da su zelene površine u gradovu sve oskudnije. Ozelenjavanjem moguće je ponovo oživeti gusto naseljen prostor, obnoviti zapuštene parkove i centralne trgove i režiti problem napuštenih parcela.

2 Planiranje i početak formiranja zelenih površina u urbanim sredinama

Planiranje zelenih površina ima svoju istoriju koja se prati kroz razvoj koncepcije gradskog prostor, funkcije stanovanja i kroz koncepta korišćenja zemljišta. Najveći problem prilikom planiranja zelenih površina predstavlja nedostatak u praćenju uticaja između: prostornih uslova i potencijala, politike korišćenja zemljišta, opšte prihvaćenjih stavova za razvoj grada i kvaliteta života koji se postižu u celini.

Planiranje zelenih površina obuhvala analizu:1. Prihvaćenje politike razvoja i korišćenja gracko zelenila 2. Karakteristike i fizičke strukture urbanog prostora 3. Aktivnosti i potrebe čoveka koji živi u gradu

Indikatori i kriterijumi koji se sprovode za vrednovanje slobodnih i ozelenjenih urbanih prostora su:

30

veličina zelenih površina u gradu-izražava se brojem korisnika po jedinici površine od zelenilom u gradu

dostupnost zelenih površina u gradu-predstavlja mogućnost savladavanja prostornih rastojanaja pešačkim kretanjem

funkcionalnost zelenih površina u gradu-opremljenost javnih zelenih površina i slobodnih povrđina s saglasnosti sa potrebma korisnika

privlačnost zelenih površina u gradu-ambijent koji stavra pozitivne emocije kod građana.

Početak formiranja javnih zelenih površina javlja se u 19. veku tj. u periodu industijalizacije i velike urbanizacije. Do tada neviđen razvoj gradova uzrokovao je ogroman priliv stanovništva sa sela i doveo do velikog demografskog pritiska što je dovelo do narušavanja kvaliteta životne sredine u gradovima. U tom periodu javio se pokret koji se zalagao za podizanje gradskih zelenih površina kao što su parkovi, sprotka i dečija igrališta, i formiranje vangradskih šumskih parkova i izletišta.

Tako je u Beogradu u 19. veku na prsotoru starog gradskog polja izgrađen park Kalemegdan.

Slika1. Kalemegdana iz 19. veka

2. Sistem zelenih površina i njihova kvalifikacija

Pod zelenim površinama podrazumevaju se javne i privatne slobodne površine pretežno obrasle vegetacijom ili predviđene za rast biljaka, koje sz direkto, ili indirekto na raspolaganju korisnicima, koje ujedno imaju i važnu ulogu u struktuiranju gradskih zona, estetkom izgledu grada, regulaciji gradske klime, i slže za odmor i rekreaciju. Za plairanje i razvoj gradova značajno je posmatrati sve zelene površine na ukupnoj gradskoj teritoriji.

Sistem zelenih površina u gradu je složen i raznovrstan. Formiaju ga elementi različite funkcije, oblika i veličine i kompozicije, vegetaciskog sastava, kao i arhitektonski objekti i drugi elementi koji se na njima nalze.

Klasifikacija sistema zelenila:1. prstenasti (pojasni) potiče iz XVII veka i karakteriše stvaranje koncenričnih zelenih

pojaseva koji opasuju grad. Primer su kružni bulevari u Parizu, Kelnu, Beču, sagrađeni u XIX veku. 2. radijalni (klinasti) formiran je gradovima sa rečnim dolinam klisurama itd. On u

formi klinova dopire do centra grada uz rečni tok. Primri su Hanoveru i Drezdenu 3. Mozaični (sistem “zelenih fleka“) –zelenilo je ravnomerno raspoređeno u svim

delovima naselja. Najviše je planiran krajem XIX veka u američkim gradovima. 4. linijski (trakasti) najčešće formiran krajem XIX veka u američkim državama sa

geometrijskom uličnom mrežom (Vašington, Boston...)5. kombinovani sistem- je sveobuhvatni pristup povezivanja ravnomerno rasopređenih

zelenih površina stambenih blokova sa zelenim koridorima, bulevarima i zelenim površinama. Tako je moguće iskoristi sve funkcije zelenila.

31

Klasifikacija svih tipova zelenila moguće je izvršiti na osnovu više kriterijuma. Tako postoji kalisifikacija javnog zelenila prema:

vrstama vegetacije nameni korišćenja površina ulozi koju ima u gradu

Prema vrsti vegetacije zelenilo se kalsifikuje u: -travnjaci (visine od 10-15 cm)-žbunje (0.5-1.5 m)-grmlje (visine 1.5-2.5 m)-drveće (visine 2.5-20 m)

Prema namenni korišćenja zelenilo se dalje klasifikuje na: -Površine za rekreaciju i odmor (gradski parkovi opšteg i opsebnog tima, zabavni park,

dečija igrališta i skverovi) -Površine za fiskulturu (sportski tereni, igrališta, itd.) -Površine za utilitarnog ograničenog korišćenja (zoološke i botaničke bašte , groblja,

rasadnici, zelenilo kulturnih, prosvetnih i zdravstvenih usnova, blokovska zelenila, itd.)

Prema ulozi koju ima u gradu: 1. zelene površine opšte namene 2. zelene površine određenje namene3. zelene površine specijalne namene

2.1.Zelene površine opšte namene

Zelene površine opšte nemene čine; centralni gradski park, gradski park, skverbulevar zelenilo ispred javnih zdrada, ulično zelenilo, zelenilo duž obale, plaže, keja, park-šume, izletišta i nacionalni park.

Centarlni gradski park uglavnom imaju samo veliki gadovi sa vise stotina hiljada stanovika, ali u nekim velikim gradovima oni ne postoje jer nisu neophodni. Tos su velike zelene površine, obično u centru grada i zauzima prostor od više desetima ili stotina hektara. U centralnim gradskim parkovima nalaze se obično restorani, toaleti, pošta, ambulanta, službe obezbeđenja kao i zabavni parkovi.

32

Slika2: Central park New York

Gradski parkovi se nalaze u gradovima manjih površina u centalnom delu grada ili na periferij a njihova lokacija određena je prema rejonima ili prema zelenim površinama formiranim u prošlosti. Oni sliže za odmor i razonodu. Veličina parkova je uglavnom od 5-25 hektara.

Slika 3: Najveći gradski park u Nišu-park Čair

Park šume predsavljaju slobodan šumski prostor koji se nalazi na teritoriji grada i vrlo su značajni jer su izvori svežeg i zdravog vazduha.

Izletišta su površine za rekreaciju i razonodu stanovištva u danima odmora i praznovanja. Na izletištima se obavezno nalaze restorani, sanitarni čvorovi, rasveta, rasveta, klute, stolovi i dečija igrališta. Naglo širenje gradova može izletižta da pretvori u gradske parkove.

Slika 4: Park šuma Gorica u Podgorici33

Skver prdstavlja najmanju zelenu površinu estetske funkcije veličine nekoliko kvadratnih metara.

Slika 5 Skver u Požarevcu Bulevar je široka ulica zasađena drvećem sa šetalištem. U zavisnosti od njegove čine

može da sadrži više vrsta drveća, travljane, žbunje i cveće. Ima vrlo važnu ulogu jer ako se prostire pravcem preovadajućeg vetra tada linearno zasađene zelene površine omogućavaju pojačanu cirkulaciju kroz naselja.

Slika 6: Bulevar Nemanjica u Nišu

Ulično zelenilo ima funkciju pešačkog i kolskog saobraćaja gde su ulice često ozelenjene individualnim rastinjem ili gdrupom stabala ili drvoredom koji su ukras grada. Ulično zelenilo čine:drveće, šiblje, cveće i predbašte.

34

Slika 7: Primer uličnog zelenila u Barseloni

2.2.Zelene površine u gradu koje imaju određenu namenu

Zelene površine u gradu koje imaju određenu namenu čine: tereni za sport i i izgru, saobraćajno zelenilo, tereni za društvene potrebe, zelenilo oko i u skopu industrijskih kompleka aerodroma i grobla, zelenilo unutar blokova zgrada, zelenilo škola i univerziteta, dečijih vrtića, zdravstvenih ustanova, turistićko-ugostiteljskih objekata, memorijanih spomenika, zoološki vrtovi i botanički vrtovi.

Tereni za igru i sport predviđena su za decu racličitog uzrasta i različith karakteristika. Za decu ispod 10 godina predviđa se 0.5 metara kvadratnih površine po stanovniku grada i planiplaniraju se u okviru stambene jedinice, dok tebeni predviđeni za odrasle pripadaju jedinicama stanovanja koje su tipa gradskog rejona ili većeg naselja, i zahtevaju dobre saobraćajne veze sa ostalim gradskim zonama.

Slika 8: Sportski centar Vračar

Saobraćajno zelenilo se nalazi uz saobraćajnice drumskog i železničkog saobraćaja i ima zastitnu u logu od buke i zagađujućih supstanci koje nastaju sagorevanjem goriva.

35

Slika 9: Sabraćajno zelenilo Beograd

Tereni za društvene potrebe su letnje pozornice i prostor za održavanje kocerta i sličnih priredbi pod vedrim nebom . Po površini predviđenja je za 3 osbe po kvadratnom metru.

Slika 10: Letnja pozornica u Nišu

Groblja se koriste za sahranjivanje ali imaju i kulturni značaj jer predsavlja svojevrstan urbanistički dokument.

Slika 11: Strao groblje u Nišu

Zelenilo industijskih kompleksa ima zaštitnu ulogu tj da izoluje stamenu zonu od industijske odnosno da spreči prodor prašine, čađi i ostalih zagađujućih supsanci.

36

Slika 14: Industrijski kompleks EI u Nišu

2.3.Zelene površine specijalne namene

Zelene površine specijane namene su: zelene površine kosih i ravnih krovova, vertikalno zelenilo, alpinetumi, zelenilo fontana, itd.

Zelenilo kosih i ravnih krovnih površina počelo je uzemljma zapadne evrope, amerike i Kanade zbog nedostataka pejzaža kojeg zamenjuju ozelenjeni krovovi i bašte kojima se građani bave u slobodne vreme ne trošeći novac za izgradnju skupih zelenih terena. Za izolaciju koriste se razičiti recikalžni materijali kao što su: guma, polietilen i ekspandirani polistiren.

Slika15 Zeleni krov Čikago

Vertikalno zelenilo se uglavnom nalazi u ulicama u kojima nema dovoljno mesta za drvorede. Uglavnom su to puzavice koje rastu uz zidove i ujedno maskiraju stare i neuredne fasade. Pored toga što doprinose vizuenom izgledu imaju i sanitarno-higijensku ulogu.

37

Slika 16: Primer vertikalnog zelenila na fasadi

3 Značaj gradskog zelenila

Zelenilo u gradu i njegovoj okolini ima mnogostruki značaj. Biljke na zelenim površinama, svojim oblikom, građom i životnim osobinama, predstavljaju nezamenljive elemente prirode, koji doprinose melioraciji životne sredine u najširem smislu reči. Zelene površine grada pozitivno utiču na okolinu delovanjem na mikroklimat, tako što smanjuju visoke temperature vazduha, povećavaju stepen vlažnosti, regulišu jačinu vetra, prečišćavaju vazduh…

3.1 Uticaj vegetacije na vetar

Zelene površine predstavljaju važan faktor za poboljšanje mikroklime urbanih struktura jer veći masivi zelenila mogu da deluju kao filteri za prečišćavanje vazduha, obnavljaju kiseonik u atmosferi, utiču na povoljniji toplotni i racionalni režim, povećavaju vlažnost vazduha, apsorbuju prašinu u čađ, umanjuju refleksiju, ublažavaju dejstvo ulične buke itd. Zeleni kompleksi se u urbanističkim projektima koriste kao zaštita od jakih i hladnih vetrova.

Biljke zelenih površina, pre svega drveće i žbunje, imaju pozitivan uticaj na umanjivanje snage i brzine vetrova. Često se pojasevi zelenila postavljaju sa ciljem da ublaže snagu vetra (vetrozaštitni pojasevi). Kada je drveće i žbunje grupisano u gust zeleni masiv, pa čak i kada se radi o pojedinačnim stablima, zaštita od vetra može da bude veoma značajna. Izbor vrsta drveća i žbunja zavisi i od gustine krošnje. Smanjenje brzine vetra zavisi i od visine drveća. Uočeno je da se efikasna zaštita postiže do rastojanja koje je jednako petostrukoj visini pojasa, kao i da brzina vetra postaje jednaka prvobitnoj na rastojanju od 15 do 20 visina pojasa. Visoka vegetacija može znatno da smanji brzinu vetra pri tlu .

3.2 Uticaj vegetacije na mikroklimu teritorije

Uticaj vegetacije na mikro klimu gradske teritorije je povoljan jer omogućava stvaranje uslova za odmor na otvorenom prostoru vazduhu, štiti zemljište, zgrade i trgove od pregrevanja. Tako na primer u senci drveća po vrelom letnjem danu temperature vazduha je niža za 7-8 oC. isparavanjem vode preko lišća povećava se vlažnost vazduha pa dolazi do smanjnja temperature ozelenjenog prostora i vazduha ispod krošnji stable pa je tako vlažnost vazduha za 20 posto veća od vlažnosti vazduha oko izgrađenih stambenih objektata.

3.3 Uticaj vegetacije na sastav vazduha

Biljke povećavaju količinu kiseonika u vazduhu, istovremeno smanjujući sadržaj ugljen-dioksida u njemu. Jedan hektar šume troši na čas oko 8kg CO2, a istu količinu izdahne za 1h približno 200 ljudi. Pokazalo se da pojedine vrste drveća vrlo različito učestvuju u procesima

38

razmene gasova. Otpadni gasovi i čestice zagađuju atmosferu užeg ili šireg područja, u manjem ili većem stepenu, ponekad sa kritičnim posledicama.

Širenje zagađivača oko izvora zagađenja zavisi od mnogih elemenata: vrste i jačine vetra, položaja zagađivača, kvaliteta čestica, karaktera zaštitne zone itd. Sa povećavanjem udaljenosti od izvora, smanjuje se količina zagađujućih čestica u vazduhu. Različite vrste biljaka zadržavaju različite količine čestica na lišću i granama. Ispitivanja pokazuju da četinari na iglicama zadrže i do 30 puta veće količine čestica od pojedinih lišćarskih vrsta. Osim toga, postoji određena zakonomernost u sadržaju zagađivača pod krunama drveća, zavisna od godišnjeg doba. Najveće smanjenje sadržaja čestica oseća se u septembru (38%), a najmanje u maju (oko 20%). Tokom celog vegetacionog perioda, prosečan sadržaj zagađujućih elemenata u vazduhu je za 42% manji nego u okolini. Sanitarni značaj drveća u sakupljanju čestica veoma je značajan u zimskom periodu. Krošnje drveća i bez listova zadržavaju zagađivače u većem broju (prosečno 37% od njihove ukupne količine u vazduhu). Akumulacija čestica zagađivača na listovima drveća i žbunja utoliko je značajnija ukoliko su zelene površine veće.

Biljke filtriraju vazduh i pomoću takozvanog vertikalnog prečišćavanja vazduha. Vlažniji i hladniji vazduh iznad zelenih površina kontinuirano zamenjuje vazduh nad otvorenim prostorom, odnoseći naviše sa sobom gasovito zagađenje.

Izbor biljaka zavisi od lokalnih uslova, a neke od najotpornijih vrsta kod nas su: Ailanthus glandulosa, Celtis australis, Acer rubrum, Celtis occidentalis, Cornus mas, Corylus colurna, Platanus sp., Robinia pseudoacacia, Juniperus sp., Quercus robur, Rosa canina, Hedera helix, Thuja occidentalis, Juglans nigra, Acer platanoides...

U uslovima visoke aerozagađenosti korisno je: saditi zaštitne pojaseve upravno na pravac dominantnog vetra; kombinovati otporne biljke i biljke retke krune sa biljkama guste i kompaktne krune; koncentrisati sadnice što bliže izvoru zagađenja; formirati što šire pojaseve, odnosno što veće zelene površine.

3.4 Fitocionidi

Mnoge vrste biljaka izlučuju fitocionide. Naziv – fitoncidi – dobile su zbog svojih baktericidnih svojstava. Jednu vrstu bakterija fitoncidi uništavaju, a druge sprečavaju u razvoju. Različite vrste imaju različitu sposobnost produkcije fitoncida. Aktivni emiteri fitoncida su:

obeli bagrem o iva obreza o zimzeleni i crveni hrast o jela o topola itd.

Stepen baktericidnosti zavisi od vrste vegetcije. Najviši stepen baktericidnosti bilajak je za vreme njihovog cvetanja i pupljenja dok maglovito i kišovito vreme vreme smanjuju. Neke vrste biljaka baktericidna svojtva imaju samo tokom leta dok se zimi to svojstvo ne ipoljava.

3.5 Uticaj zelenila na klizišta

Ozelenjavanje površina utiče na sprečavanje pojave klizista, dok uklanjanje može negativno da utiče na pojavu ili oživljavanje već posatojecih klozistnih procesa. Na mestima gde je moguća pojava klizista preporučuje se izbor zelenila koje imaju dubok i razgranat koren, ali i žbunaste vrste jer ne opterećuju suviše kliziše. Sprečavanje pojave klizišta postiže se tako što korenje vezuje čestice zemljišta na površinu, zaustavljajući njihovo kretanje i tako smanjuje i eroziju zemljišta. Upotreba biljaka za ozenjavanje prirodnih padina i veštačkih kosina zavisi od ekoloških, esteskih, bioloških i funkcionalnih osobina.

39

Slika: Kliziste u mestu mestu Džonsons Lending na zapadu Kanade

3.6 Uticaj zelenila na nivo saobraćajne buke

Vegetacija se korist kao koristi kao dopunsko sredtvo za smanjnje ekvivalentnog nivoa buke u saobraćaju. Vegetacija, ako je dovoljno visoka, široka i gusta da se preko nje i kroz nju ne može videti, može smanjiti saobraćajnu buku. Širok drvored pored kojeg je zasađeno veoma gusto nisko rastinje snižava nivo buke. Vegetacija širine 30m može smanjiti buku za 5dB. Ipak, nije izvodljivo posaditi dovoljan broj drveća i druge vegetacije uz autoput da bi se postiglo toliko smanjenje. Drveće i druge vrste zelenila mogu biti posađene zbog psihološkog efekta, ali ne i da se snizi realan nivo buke.

Efikasnost smanjenja saobraćajne buke opada sa visinom posmatrača je tako kod visokih zgrada uticaj zelenila skoro zanemaljiv.

1.Простори намењени сахрањивању

1.Гробља

Гробља настају поступно, пратећи развој насеља и одржавајући животни континуитет заједнице и насеља. Човекова тежња да сачува гробље одраз је његове жеље хуманошћу, за одржаванје везе са прошлошћу, са својим ближњима.

Гробље је одређени простор земљишта на коме се налазе гробна места, пратеће грађевине и комунална инфраструктура. Гробља се састоје од :

- Унутрашњег простора ( површине за укоп, опроштајни, пратећи и погонски део ) и

- Спољњег простора ( саобраћајне површие, паркиралиште и остале услуге )Простор намењен за гробља одређује се просторно планском документацијом. За

гробља је потребно израдити детаљни план уређења којим би се утврдила намена и детаљно уређење и организација гробних површина унутар подручја које се планира као почивалиште умрлих. Изградња нових и проширења постојећих гробља утврђује се

40

просторно планском документацијом одређеном посебним прописима и то за најмање 100 година код изградње новог гробља, а најмање 30 година код проширења постојећег гробља, са могућношћу уређења у етапама. Постојећа гробља могу се проширити, ако је то предвиђено простором планске документације.

1.2.Потребан простор за гробље

Гробља треба да задовоље потребе покопа умрлих у једном насељу (селу), више насеља унутар јединице локалне самоуправе. У односу на површину које заузима поједино гробље, разликују се :

- Мала гробља (до 5hа), - Средња гобља ( од 5 – 20hа), и- Велика гробља ( преко 20hа).

Око 40hа површине гробља укључујући у ту површину путеве и слободне просторе, је потребно обезбедити за око 100000 становника. Површина гробља. Површина гробља у великим градовима креће се од 40 - 70hа. Око 60 – 65 % ове површине чине простор за сахрањивање а остало обухвата простор за путеве , зеленило, грађевинске објекте. Предпоставља се да око 70% умрлих сахрањује а да се 30% кремира.

Према начину сахрањивања разликујемо :- Гробља са класичним укопом,- Крематоријумска гробља за полагање урни,- Мешовита гробља.

Према начину оснивања гробља могу бити:- Јавна и - Посебна .

Посебна гробља су :- Спонем гробља,- Војна гробља,- Гробља масовних катастрофа- Свештеничка гробља, - Анонимна гробља и - Гробља одређених верских заједница.

Посебна гробља могу бити и посебним део јавног гробља.

1.3.Локација гробља

Гробља треба лоцирати на погодном и довољно великом простору који је амбијентално и по конфигурацији перена одговарајуци за сахрањивање. Овај терен треба да је ван или на рубу насеља, да је уз приступачне саобраћајнице и са пешачком стазом. Гробља треба лоцирати на местима до којих се лако долази трамвајима, аутобусом и да су од задње куће насеља удаљена 3 – 5km.

Простор за гробља треба да испуњавају следеће критерујуме:- Терен на коме се врши сахрањивање мора да буде оцедан, осунчан,

стабилан (глина, песак,итд.),- Ниво подземних вода треба да је минимално 2.5 – 3.0m испод најниже

коте гроба (потребно је да постоји могућност дренаже подземних вода )- Конфигурација терена треба да је : без превеликих нагиба како се

површинске воде не би задржавале, ван токова подземних и површинских вода, ван водозаштитних и плавних подручја, ван зона заштићених делова природе и подручја шума,

41

- Нова гробља морају бити удаљена најмање 50m од аутопутева и железница, грађанске зоне на којој је изграђена или се може градити грађевина која има стамбену или пословну намену,

- Код проширења постојећих гробља удаљености од аутопута, железница или стамбено пословних објеката може износити 10m под условом да се на гробљу осигура појас зеленила минималне ширине 5m мерено по целој дужини конкретног простора.

1.4.Грађевине и припадајући простори гробља

Гробље чине :- површине за сахрањивање,- површине и грађевине за испраћај покојника,- простори за погон,- унутрашње саобраћајнице,- зеленили,- пратеће функције за посетиоце гробља,- пратеће функције за запослене,- сервис и оржавање,- спољне саобраћајнице површине и услуге.

Гробље се састоји од :- гробног места (гроба ),- гробних редова које чине низ гробних места (гробова ),- гробних поља (више гробних редова са не више од 200 гробова са

приступним стазама),- стазе које повезују групе гробова у гробном пољу или ред гробова,- главних стаза које повезују гробна поља са одмориштима и

проширењима,- интерних и екстремних саобраћајница за колски превоз са

паркиралиштем,- зеленила,- опроштајног – церемонијског дела са отвореним и /или затвореним

опроштајним простором (мртвачнца, опроштајна дворана и помоћне просторије),- радног и службеног дела за пријем и обред покојника,- сервисних функција за одржавање и управљање гробљем,- пратећих услуга продаја ( продаја цвећа, свећа, опреме и сл.),- део за отпад од цвећа и хране,- може имати и пратеће услуге производње венаца, свећа, надгробних

обележја.Гробље може имати капелу, звоник и посебан меморијални део за посебне врсте

сахрањивања, и пратеће мање произвдене погоне за израду венаца, и надгробних споменика ван простих гробља.

Опроштајне просторе треба сместити уз улаз у гробље, а за велика гробља опроштајни простори могу бити ближе средини гробља, али тако да се до објекта прилази са саобраћајне површине без прелаза поља за сахрањивање.

Погонски, радни и службени део треба сместити у близини улаза, са посебним прилазом за возила и тако да су заклоњени од јавних простора и окупљања.

Пратеће услуге ( продаја цвећа, свећа, опреме и сл.) треба да се налазе ван простора гробља а у близини улаза у гробље.

42

Радни и службени део састоји се од простора за пријем и одлагање сандука, простор за службено особље (администрација ), простор за индетификацију и опремање покојника. Просторија за службено особље мора имати гардеробне и санитарне просторије.

На гробљу мора постојати простор који је затворен или ограђен и то посебно за органски отпад (цвећа, зеленила и сл.), а посебно за остали чврсти отпад ( пластика , керамика и сл.).

Свако гробље мора имати зелене парковске површине које износе бар 10% површине гробља. Одмориште са клупама за седење требе потавити унутар гробног поља тако да појединачни гроб не буде удаљен од нјих више од 100m.

Унутар гробног поља треба поставти:- корпу за отпад, тако да оне покривају гробна места у радијусу ос 50m,- контејнере у радијусу од 100m, који мора бити ограђен и заклоњен од од

осталих површина и лако доступан,- чесму, која покрива радијус од 100m.

На улазу у гробље мора бити табла са планом гробља. Гробље мора бити ограђено, а по потреби и чувано. Ограда може бити жичана са зеленилом, односно са зидним подножјем и стубовима, обликована према традицијоналним елементма локалне архитектуре.

Паркин простор за потребе гробља треба димензионисати у складу са посебним прописима. Он треба да је ван гробља и одвојено од јавне саобраћајнице. Прилаз немењен посетиоцима и пословн колски улаз морају бити одвојени. Службени улаз у гробље и опроштајне површине морају имати јавну расвету. Све јавне површине морају бити изведене без просторних баријера како би било омогућено кретање особа са инвалидитетом. Све грађевине које се граде за потребе гробља морају комунално опремљене.

2. УРЕЂЕЊЕ И ОДРЖАВАЊЕ ГРОБЉА И САХРАЊИВАЊЕ

2.1. Просторна организација гробља

На основу анализа урбанистичке документације, основних циљева уређења и изградње предметног простора и анализе постојећег стања: природни услови, карактеристичке терене, власничка структура земљишта и постојеће парцелације, стање саобраћаја, одерђује се одговарајући тип и карактер гробља.

План уређења гробља садржи :- извештај о погодности локације за изградњу гробља,- програм садржаја гробља,- прпрачун димензија гробља и садржај са површина, бројем капацитетом

места за сахрањивање,- етапност и услове реализације и коришћење.

Просторна организација гробља обухвата:- програм градње и уређења површина и земљишта,- детаљну намену и организацију гробних површина- саобраћајну и комуналну инфраструктурну мрежу :

колски саобраћај ван гробних површина ( приступне улице, паркиралиште, аутобуска станица, такси стајалиште),

колски и пешачки саобраћај унутар гробних површина ( површине главних гробљанских алеја, пешачке стазе ),

водоснабдевање,43

каналисање отпадних вода и атмосферских вода, одлагање гробног отпада, електроенергетска мрежа, телекомуникацијаска мрежа топловодна мрежа, збрињавање отпада, јавна расвета,

- Услове коришћења, уређење и заштита површина и грађевина: Заштита природних и културно – историјских грађевина и амбијенталних

вредности, Спречавање нњповољног утицаја на животну средину,- План пејзажног уређења

2.2.Уређење и одржавање

Јединица локалне самоуправе одлуком прописује услове и начин организовања послова на уређењу и одржавању гробља и гробова, уређење и одржавање гробља, које је проглашено за културно добро, сахрањивање и стављање гробља ван употребе.

Уређење и одржавање гробља је опремање простора за сахрањивање и оремање простора за сахрањивање, изградња и одржавање саобраћајница и стаза, подизање и одржавање зеленила, одржавање чистоће, уређивање одржавање и опремање објеката за погребне услуге, одржавање гробова укоп, превоз пренос умрлих и пружање других погребних услуга.

Комунално предузеће је обавезно да има слузбу за превоз покојника у II и III смене , која ће истовремено по позиву Министарства за унутрашње послове истражног судије Оптинског и окружног суда, дежурна служба интервенише у случајевима задесне смрти на јавном месту, убиству, самоубиству, саобраћајне несреће и другим случајевима каа процене органи по чијем позиву се интервенише. Дежурна служба приликом интервенције врши и асанaције терена.

О изградњи, уређивању, одржавању гробља стара се град. Комунална делатност, утеђивања и одржавања гробља и сахрањивања обавља комунално предузеће коме град повери обављање ове комуналне делатности, по поступку прописаном законом о Одлуком о комуналним делатностима.

2.3.Гробље

Гробље је земљиште које је урбанистичким планом одређено за сахрањивање умрлих. Гробље у употреби мора да испуњава услове прописане законом. Скупштина јединица локалне самоуправе одређује уи ставља ван употребе грпбље или део гробља. Гробље стављено вљн употребе или део таквог гробља може се користити за друге намене, према урбанистичком плану у складу са законом.

На гробљу се у складу са урбанистичким планом одређује гробно место – једногробна или двогробна за гробове, четворогробна или шестогробна за гробнице, розаријум или колумбаријуми за полагање урне у врт сећања за посипање пепела. Гробна места комунално предузеће које обавља у делатност даје закуп не време од 10 година, као обавезног рока почивања.

Закупнину гробог места, накнаду за уређивање и одржавање гробња и цене неопходних погребних услуга утврђује предузеће које обавља комуналну делатност, у сагласности Скупштине јединице локалне самоуправе. Предузеће одређује накнаду за

44

грађевинско уређење гробних места трошкове ексхумације и посебних услова по захтеву странке.

Гробље које је у употреби мора бити отворено сваког дана и то у периоду од 1. априла до 30. септембара, од 7-19 сати, а у периоду од 1.октобра до 3.марта од 7-16сати. На гробљу се мора одржавати ред и мир. Предузеће коме је поверено обављање ове комуналне делатности прописује одржавање реда на гробљу. На видном месту на улазу у гробље истичу се одредбе о одржавању реда на гробљу и времену обављања погребне делатности.

На гробљу је забрањено : Улажење и задржавање ван времена када гробље није отворено за

посетиоце, Приступ деце млађој од 10година без пратње одраслог лица, Увођење животиња, Оштећење гробова, гробница, и објеката који служе за одржавање и

коришћење гробља, Друге радње чије забране пропише предузеће које обавња комуналне

делатности.Средстван за прибављање земљишта за гробље и средстав за уређивање и

одржавање гробља обезбеђује се из : из накнаде за земљиште за закупнине за гробно место, накнаде за уређивање и одржавање гробља, цена за неопходне погребне услуге, буџета града, средства фонда за комунално уређење сеоског подручја. Накнада за земњиште су трошкови које град има у поступку експрпријације за прибављање земљиштљ зљ гробље или проширење гробља. Накнада је елемент за утврђивање висине закупнине за гробно место. Предузеће коме је поверено уређење и одржавање гробља, накнаду за земљиште наплаћује у оквиру закупнине за гробно место и уплаћује је у буџет града. Средства од накнаде за земљиште могу се користити само за прибављање земљишта за гробља и проширења гробља.

Уређивање у одржавање гробља у граду , у насељима градског карактера, уређевање и одржавање гробља бораца и гробља проглашеног за споменик културе обавља јавно комунално предузеће, које је град основао за обављање ове комуналне делатности. Уређивање и одржавање гробља на сеоском подручју обавља комунално, односно друго предузеће коме град повери обављање ових послова. Уколико град не повери уређење и одржавање сеоског гробља комуналном односно другом предузећу о његовом уређивању и одржавању стара се управа надлежна за грађанска стања преко месне канцеларије и градска општина на чијој се територији налази сеоско гробље. Уређивање и одржавање гробља обавља се у складу са програмом предузећа коме је поверено обављање ове комуналне делатности. Сагласност на програм даје Скупштина јединице локалне самоуправе. Програм се доноси до краја календарске године за следећу годину. Уређивање и одржавање сеоског гробља обавља се у складу са програмом изградње сеоског подручја. Средства за уређивање и одржавање сеоског гробља обезбеђује се из средства фонда за комунално уређивање сеоског подручја и буџета града. Средства за уређивање и одржавање гробља бораца и гробља споменика културе обезбеђују се у буџету града.

Гробна места уређују се и одржавају у складу са пројектом гробља. Гробља и споменици културе на гробљима уређују се и одржавају на начин уређен прописима о заштити културних добара. Изградња гробница подизање надгробних споменика и других спомен – обележја на гробљу врши се у складу са урбанистичким планом. Робна места уређује и одржава ју породица, сродници и друга лица која су преузела обавезу уређивања и одржавања гробних места. Лица могу уређивање и одржавање гробних места поверити предузећу које обавља ову муналну делатност.

На гробљу се могу изводити радови у вези подизања споменика, спомен обележја, као и други грађевински радови, у складу са урбанистичким планом гробља и прописаним редом на гробљу и уз одобрење надлежног органа предузећа које обавља ову комуналну делатност. Радове могу изводити правна лица и предузетници регистровани за извођење ових врста радова. Радови на текућем одржавању споменика и спомен – обележја могу се

45

изводити без посебног одобрења. Под текућим одржавањем сматра се : замена слика, бојење слова, поправка појединих елемената споменика и спомен – обележја, замена дрвених симбола (крст, табла, пирамида и сл.). На гробљима – споменцима културе и спомен – гробним обележјима, радови се могу обављати само по претходно прибављеној сагласности Завода за заштиту споменика културе.

Извођач радова на гробљу дужан је да : Поднесе скицу објекта, односно споменика и сагласност закупца гробног

места, Радове обавља у време које одреди предузеће које обавља комуналну

делатност, Грађевински матерјал уклони одмах по завршетку радова, а у случају прекида

и застоја у извођењу радова доведе месте извођења радова у уредно стање одмах, а најкасније у року од три дана од завршетка, односно прекидања или застоја,

За превоз матерјала користи оне стазе и путеве чијим коришћењем неће нанети штету гробовима и гробницама и другим објектима и инсталацијама на гробљу.

На гробљу је забрањено подизање постављање обележја и других ознака које нису у вези са сахрањеним лицем на гробљу. Забрањено је постављање обележја на гробницама, споменицима и спомен обележјима, који изгледом, знацима и натписом вређају патриотска, верска и национална или друга осећања грађања.

Гробља – споменици културе, спомен – гробнице и споменици који су проглашени за културно добро – споменике културе уређују се и пдржавају по одредбама Закона о заштити споменика културе. Евиденцију о споменицима културе из става води надлежна организација за заштиту споменика културе.

Уређење и одржавање гробља и гробова бораца врши се се у складу са законом о уређивању и одржавању гробља бораца. Гробља и спомен обележја на гробовима бораца који су проглашени за споменике културе уређују се и одржавају по одредби Закона о застити споменика културе. Управа налаже за борчко – инвалидску заптиту води евиденцију о гробљу и гробовима бораца у складу са Правилником о евиденцији о гробљу и гробова бораца организује заштиту од уништења или оштећења споменика, обележја и знакова на гробљима и гробовима бораца, прикупља и чува документацију која се односи на гробља и гробове бораца.

2.4. Сахрањивање

Сахрањивање се обавља на гробљу које је у употреби, на начин прописан законом и овом одлуком. По утврђењу смрти, посмртни остаци умрелог преносе се на гробље специјалним возилом у времену од 00,00 до 24,00 сати и до сахране се чувају у посебним просторијама, мртвачнице или капеле. У насењеним местима где на гробљу нису изграђене капеле и мртвачнице, посмртни остаци преносе се и чувају на местима које одреди породица и сродници умрлог.

Сахрањивање се пријављује предузећу које обавља комуналну делатност најмање 12 сати пре сахране. На основу потврде о смрти, предузеће одобрава и одређује дан и време сахране у споразуму са лицем које је пријавило сахрану. Предузеће које обавља комуналну делатност дужно је да за сахрањивање умрлих обезбеди рад службе сваког дана, осим недељом, на дан Божића, Ускрса и 1.јануара, и то :

Од 1.маја до 30.септембра - од 8,00 до 17,00 сати, Од 1.октобра до 30.априла - од 8,00 до 16,00.

46

По пријави за сахрањивање, предузеће одређује гробно место за сахрањивање и закључује уговор са чланом породице, сродником или другим лицем које је поднело пријаву за сахрањивање или лицем које сноси трошкове сахрањивања. Уговором се утврђује висина накнаде за закуп, резервацију и одржавање гробног места, обавезни рок почивања и рок за који се врши закуп, накнада за резервацију гробног места, међусобна права и обавезе након истог рока почивање, начин и услови за ексхумацију и пренос посмртних остатака.

Сахрањивање на сеоском гробљу се пријављује месној канцеларији. На основу потврде о смрти, месна заједница одобрава и одређује време сахране на сеоском гробљу у споразуму са лицем које је пријавило сахрану. Месна канцеларија одређује гробна места за сахрањивање на основу пријаве за сахрањивање, за гробља у селима која нису поверена другом предузећу на одржавање.

Гробница, гробно место се може унапред резервисати на основу уговора о закупу независно од пријаве сахрањивања.

Приликом сахрањивања може се организовати погребна свечаност. Погребну свечаност организује предузеће, при чему се у погледу врсте обима и врсте свечаности уважава воља умрлог, сродника и других лица и утврђен дневни распоред сахране.

Погребна свечаност и опроштај од умрлог обавља се уколоко је то жеља умрлог породице, сродника и других лица, у складу са верским обредом, по прописима о врским заједницама.

Део погребне свечаности се може извршити поред гобног места. Најкаснија два часа по завршетку погребне свечаности, предузеће мора да затвори гробно место, односно обликује гробну хумку, постави надгробна обележја и распореди донето цвеће и венце. У знак сећања на умрлог, породица, сродници и друга лица могу да засаде спомен – дрво или поставе друго спомен- обележје (спомен – чесма, клупе), на месту које одреди предузеће. Лица која обављају сахрањивање орају носити пригодну свечану униформу коју обезбеђује комунално, односно друго предузеће.

Сахрањивање неиндетификованих умрлих лица обавља предузеће у року од 3 дана од преноса умрлог у мртвачницу. Сахрањивање се извршава на основу акта надлежног органа, који је утврђена чињеница да је лице неиндетификовано.

Посмртни остаци сахрањених почивају у гробном месту у року одређеном законом. Изузетно, пре истека рока обавезног почивања у исто гробно место може се сахранити брачни друг сахрањеног, његов сродник по крви у првој линији, а у поочној линији до четвртог степена сродства, као и брачни другови тих лица.

Породица, сродници и друга лица имају право да , по истеку обавезног пока почивања од 10 година , продуже ро почивања, под условима утврђеним уговором са предузећем које обавља ту комуналну делатност. Предузеће је дужно да шест месеци пре истека рока, односно продуженог рока почивања обавестити о праву да продужи рок почивања. Ако у року од једне године по протеку обавезног рока почивања породице, сродници или друга лица не продуже рок почивања и уколико гробно место нема својство спомен – гробног места преузеће које обавља комуналну делатност ће посмртне остатке пренети у заједничку гробницу.

Надгробне споменике и друге предмете са громбних места на којима је истекао рок почивања и није продужен, предузеће које обавља ову комуналну делатност може уклонити и позвати корисника гробног места да их преузме у року од 30 дана. Ако се корисник гробног места не одазове позиву и не преузме надгробне споменике и друге предмете, у року од шест месеци по нјиховом уклањању, предузеће може продати исте путем јавног надметања, а средста добијена од продаје, по подмирењу трошкова надметања, депоновати код надлежног суда.

На писмени захтев или уз писмену сагласност породице, сродника и других лица лица умрлог може се дозволити ексхумација ради преноса посмртних остатака у други гроб или гробно место у граду, селу или ван града или ван села, пре истека прописаног рока почивања. Уз захтев за ексхумацију прилаже се потврда предузећу, коме коме је поверено

47

уређивање и одржавање гробља о обезбеђењу гробног места и одобрење санитарнг инспектора. Решење о ексхумацији издаје управа надлежна за комуналну делатност. Трошкове ексхумације и преноса посмртних остатака сносе подносиоци захтева.

Предузеће којем је поверено обављање ове комуналне делатности, дужно је да уређује и одржава гробље. Да води евиденцију о сахрањеним лицима, времену сахрањивања, гробним парцелама – месту, гробним и другим спомен – обележјима, као и другим објектима и инсталацијама које пропадају гробљу. Евиденцију за гробља на сеоском подручју води управа надлежна за грађанска стања преко месних канцеларија.

Надзор над законитошћу рада предузећа које обавља комунална делатност врши управа надлежна за за комуналне делатности. Послове инспекције надзора над оваљањем ове комуналне делатности врши комунални инспектор.

Комунани инспектор, поред овлашћења утврђених законом и Одлуком о комуналним делатностима, овлашћен је да :

Да донесе решење о уклањању обележја или других ознака које нису у вези са сахрањеним лицима на гробљу,

Донесе решење о уклањању натписа или других обележја или ознака на гробницама и гробовима којима се вређају патриотисти, верска , национална и друга осећања грађана,

Предузима и друге мере у складу са законом и овом одлуком, које су неопходне за обављање делатности.

Новчаном казном казниће се за прекршај предузеће које обавља ову комуналну делатност ако:

Врши сахтањивање на мњсту и начин супротан условима прописаним законом, Не донесе акт о реду на гробљу и исти не истакне на видно место, Не придржава се прописаног радног времена гробља, Не уређује и не одржава гробље и гробове бораца, као и гробља и гробова који

су проглашени за споменике културе у складу са Законом о одржавању гробова бораца и Закон о заштити соменика културе,

Не придржава се радног времена о раду службе за сахрањивање, Не обавести чланове породице, сроднике или друга лица пре истека обавезног

рока почивања о праву продуженог рока почивања, Не обавести корисника гробног места о предузимању надгробног споменика и

других предмета са гробног места, којима је истекао рок обавезног почивања, а исти ије продужен,

Не води евиденцију о гробовима, гробницама и другим спомен – обележјима, споменицима и другим предметима на гробљу, сахрањеним лицима, као и о објектима који припадају гробљу.

1.Elektroenergetski sistemi

48

Pomoću elektroenergetskih infrastrukturnih sistema električna energija se dovodi do potrošača . U opštem slučaju elektroenergetski sistem je: složeni, dinamički sistem čija je funkcija da:

sigurno, pouzdano i ekonomično snabdeva potrošače dovoljnim količinama kvalitetne električne energije.To je skup niza uređaja, počev od postrojenja za proizvodnju električne energije i mreze

za prenos , raspodelu i distribuciju električne energije koji su tako povezani da su uslovi iskorištavanja pojedinih uređaja neposredno zavisni jedan od drugog.

Funkcionalno elektroenergetski sistem se može podeliti na četiri podsistema:1. Proizvodnja 2. Prenos3. Distribucija i 4. Potrošnja

Slika 1.Elektroenergetski sistem

Proizvodnja elekrične energije se vrši u elektranama.U transformatorskim stanicama (TC) se vrši transformacija napona a pomoću dalekovoda i li kablova se vrši transport elekrične energije . Od elektrana proizvedena energija se prenosi do razvodnog postrojenja,tamo se vrši transformacija napona od 6 -31, 5 Kv na 220 Kv odnosno 400 Kv .Od razvodnog postrojenje elekrična energija se na ovom naponu transportuje do transformatorskih stanica.

1.1.Podela elektroenergetske mreze

U zavisnosti od napona električna mreza se deli na : Mrezu niskoд napona – napon od 0,4 Kv Mrezu srednjeд napona – mreze sa naponom od 10 kV , 20 kV... Mrezu visokoд napona : mreze sa naponom od 110 kV , 220 kV Mrezu veoma visokoд napona - mreze sa naponom od 400 kV , 750 kV , 1150 kV

Niskonaponska mreza se koristi za napajanje potrošača u prigradskim naseljima i selima i delovima grada gde gustina opterećenja nije velika.

Prema tipologiji elektroenergetske mreze se dele na dve osnovne grupe :49

Radijalne Petljste mreze

Osnovni kriterijum podjele mreža na ove dvije grupe su moguci smjerovi protoka elektricne energije po dionicama vodova, odnosno putevi napajanja potrošackih cvorova posmatrane mreže.

Radijalne mreže karakteriše samo jedan smjer protoka elektricne energije po dionicama vodova mreže i jednostrano napajanje potrošackih čvorova.

Petljaste konfiguracije karakteriše mogucnost protoka elektricne energije po dionicama vodova u oba smjera, a što se obezbeđuje medusobnim povezivanjem dionica vodova i vezivanjem napojnih dionica na jedan ili više izvora napajanja.

Prema konstruktivnoj izvedbi osnovnih elemenata, a to su elektroenergetski vodovi, mreže se dele na:

nadzemne ili vazdušne mreže. kablovske ili podzemne mreže

Podzemne kablovske mreže se koriste u urbanim sredinama, gde je primena nadzemnih vodova previše skupa ili neizvodljiva. Takođe se koriste za prenos energije ispod reka, jezera ili zaliva. Nadzemne prenosne mreže se koriste na ostalim mestima, jer su za isti naponski nivo, one jeftinije od kablova.

Elektroenerдetska mreza se prema nameni deli na : Prenosnu – za prenos električne energije od elektrana do potrošača Distributivnu za prenos električne energije unutar potrošačkog područja

1.1.1.Elektroenergetske distributivne mreze

Pod distributivnom mrežom podrazumeva se funkcionalna celina • elektroenergetskih vodova, • transformatorskih stanica i • prateće opreme različitih naponskih nivoa, međusobno povezanih u jedinstvenu

celinu za distribuciju električne energije.

Distributivne mreze, kao deo elektroenergetskog sistema predstavljaju vezu između potrošača i prenosnog sistema. Razvojem gradova i industrijske proizvodnje, kao i porastom životnog standarda došlo je do ekspanzije ovih mreža. Njihov zadatak je da sigurno, bezbedno, kvalitetno i ekonomično vrše snabdevanje potrošača električnom energijom. Zbog velikog prostranstva koje snabdevaju električnom energijom i zahteva koje treba da ispune distributivne mreže zahtevaju velika investiciona ulaganja.Zato se javlja potreba da se kako pri planiranju razvoja, tako i tokom eksploatacije ovih mreža vrše detaljne analize, kako bi se u svakom konkretnom slučaju došlo do najboljeg rešenja.

Distributivne mreže se uslovno mogu podeliti na:• дradske (tipično kablovske) mreže,• priдradske (samonoseći kablovski snop (SKS) ili nadzemni дoli provodnici) mreže,

50

• vanдradske (seoske, ruralne) mreže дde je napajanje sa дolim provodnicima na nadzemnim vodovima,

• industrijske mreže.

1.1.2.Pravila pri konstruisanju elektrodistributivnih mreza

Prema UCTE pravilima i preporukama, pet je ključnih karakteristika bitnih za rad povezanog prenosnog sistema:

1.Ograničena snaga prenosa - dalekovodi mogu prenositi snagu samo do određene granice;

2.Sekundana regulacija učestanosti i snaga razmene - mora se u svakom trenutku održavati ravnoteža između proizvodnje i potrošnje da ne bi došlo do raspada sistema ili odvajanja pojedinih delova sistema („ostrvski" rad);

3.Prenos na velike daljine - kod prenosa na velike daljine veliki deo energije se gubi na zagrevanje;

4 . Slobodni tokovi snaga - snaga između izvora i potrošnje teče putem sa najmanjim otporom, a ne putem koji je najkraći ili putem na kome je kapacitet najmanje iskorišćen;

5.Raspored proizvodnje električne energiije - neophodan je dobar raspored izvora u mreži kako bi se proizvodnjom reaktivne energije naponi održavali u tehnički prihvatljivim granicama.

Zahtevi pri koncipiranju distributivnog sistema : određeni nivoi siдurnosti, kvalitet isporučene električne enerдije, ekonomičnost, dobro uklapanje u postojeći sistem, jednostavnost, fleksibilnost, evolutivnost i adaptivnost, kontrolabilnost.

Kvalitet električne energije se definiše u odnosu na normalan pogon prenosne mreze iz koje se napaja distributivna mreza.Dozvoljeno odstupanje napona i frekvencije od nazivnih vrednosti na mestu isporuke definise se propisom kojim se uređuju uslovi isporuke električne energije .

Sigurnost napajanja se obezbedjuje tako sto se tehnička rešenja biraju na osnovu analize pouzdanosti koja obuhvata verovatnoću kvarova,visinu šteta zbog neisporučene električne energije i stepen neprihvatljivosti prekida isporuke.Radi obezbeđenja sigurnosti napajanja planira se i : drzanje optimalnog nivoa rezervnih elemenata mreze i automatizacija procesa rada.

Ekonomičnost se obezbedjuje izborom koncepcije i odgovarajućih elemenata mreze na osnovu prethodno urađenih optimizacionih postupaka.

Distributivna mreza se planira tako da bude prilagodljiva promeni uslova u odnosu na pretpostavljene,odnosno da je optimalna za širok opseg ulaznih parametara .Gradi se etapno i zato se koncipira da se lako dograđuje ,odnosno da se novi elementi lako uklapaju u postojeću mrezu .

Podaci i podloge za razvoj distributivne mreze su : podaci o potrošnji električne enerдije podaci o preuzetoj električnoj enerдiji podaci o merenjima

51

urbanistički i demoдrafski podaci podaci o mrezi podaci o novim korisnicima

Predviđanje potreba potrošača za električnom energijom moze da bude : Duдoročno ( za period od 15-30 дodina ) Srednjeročno ( za period od 5 дodina ) Kratkoročno ( za period od 1 дodine )

1.2.Elektornergetski vodovi

Elektroenergetski vod je elektroenergetski objekat od provodnika, izolacije i odgovarajuce nosece konstrukcije namenjen za prenos, raspodelu ili distribuciju električne energije izmedu dve tačke sistema.

Postoje dve vrste vodova: nadzemni (vazdušni) i kablovski (kablovi). Ovi drugi se najčešće postavljaju (ukopavaju) u zemlju.

Nadzemni elektroenerдetski vod je elektroenergetski vod ciji su provodnici postavljeni iznad zemlje, pomocu izolatora i stubova.

Podzemni kablovski vod je elektroenergetski vod s izolovanim provodnicima, položenim u zemlju direktno ili u kablovskim kanalima, cevima i sl.

1.2.1.Nadzemni vodovi

Dalekovodima se vrši nadzemni prenos i razvod električne energije do naseljenih mesta ili delova grada .Dalekovode čine : provodnici, zaštitna uzad, zemljovodi , uzemljivači , izolatori , konzole , nosači , stubovi i temelji.

Zaštitna užad su uzemljena užad koja služe za zaštitu voda od atmosferskih i pogonskih prenapona. Zaštitno uše se postavlja na vrh stuba i duž citave trase voda prati provodnike.Može ih biti jedno ili dva.Postavljaju se dovoljno visoko iznad faznog provodnika tako das e obezbedi zaštitni ugao od najviše 30 º. Za vodove od 110 Kv do 400 Kv se celom dužinom postavlja zaštitno uže.

U skladu sa podjelom napona na: niski napon (do 1000 V) i visoki napona(iznad 1000V), nadzemni elektroenergetski vodovi se svrstavaju u dve osnovne grupe:- niskonaponski nadzemni vodovi i- visokonaponski nadzemni vodovi.

Slika 2.Dalekovodi

52

1.2.2.Kablovi

Kablovi su namenjeni prenosu i distribuciji električne energije, isto kao i nadzemni vodovi. Pošto su skuplji, oni se koriste uglavnom kada su prenos i distribucija nadzemnim vodovima teško izvodljivi (u samim naseljima, u industrijskim pogonima, za podvodni prenos električne energije,...). Izvode se (u našoj zemlji) za sledeće naponske nivoe: 0.38, 6, 10, 20, 35 i 110 kV.

Osnovni elementi kablova su: 1 -- provodnici od bakra ili aluminijuma (kada su manjeg preseka oni su puni, a kada su većeg -- použeni); 2 -- izolacija (impregnisani papir, PVC -- polivinil hlorid, itd.) i 3 -- mehanička zaštita (čelik, olovo).

Kablovi se prema izvodjenju mogu podijeliti na:• Trožilni (višežilni) kabel – u jednom kabelu ugrađena su tri (ili više) fazna vodiča,međusobno izolirana.• Jednožilni kabel – u kablu se nalazi jedan fazni vodič, a trofazni sistem onda čine tri

jednožilna kabla

Slika 3.Trožilni kabl

Prednosti kablova u odnosu na nadzemne vodove su:• nema vizualne degradacije prostora, osim prilikom instalacije kablova,• imaju veću pogonsku pouzdanost zbog činjenice da nisu izloženi udarima gromova i

ostalim atmosferskim uticajima,• zaštićeni su od namernog uništavanja.

Nedostaci kablova u odnosu na nadzemne vodove su:• najčešće daleko veće cene u odnosu na cenu dalekovoda,• u slučaju kvara koji može nastupiti negde na kablu, teže je locirati mesto kvara,a

potrebno je i daleko više vremena za uklanjanje kvara.

1.3.Distributivne transformatorske stanice

Distributivna transformatorska stanica je elekrtroenergetsko razvodno postrojenje namenjeno za transformaciju i razvođenje elekticne energije .One transformišu električni napon na napon korišćenja.

Glavni delovi DTS su: energetski transformator, srednje-naponski rasklopni blok, nisko-naponski rasklopni blok, ulazni srednje-naponski podzemni kablovi i izlazni nisko-naponski vodovi koji su direktno povezani sa nisko-naponskom mrežom u zgradama. U specijalnim slučajevima, u jednu DTS mogu biti ugrađena dva energetska transformatora.

Pre puštanja u rad vrši se provera da li distributivna TC ispunjava sve tehničke uslove koji obezbeđuju da buka ili eventualni pozari ne mogu ugroziti zivotnu sredinu.

53

1.3.1.Lokacija transformatorskih stanica

Na lokaciju distributivnih transformatorskih stanica utiču : ekonomsko tehničke moдućnosti Lokalni uslovi Urbanistički zahvati

Kod izbora lokacije TS treba voditi računa o sledećem : Da bude postavjena što je moguće bliže tećistu opterećenja i da vodovi budu što

kraći Pristup transformatorskoj stanici mora da bide takav da omogućava brzu intervenciju

lica koja su zaduzena za rad u njoj O mogućim opasnostima od odronjavanja i klizanja terena ,bujica,površinskih ili

podzemnih voda i slično O prisustvu podzenih vodova u blizini TS poput gasovoda,naftovoda,cevovoda O uticaju na životnu sredinu ( buka,požari itd ).

U zavisnosti od uslova lokacije distributivne TC mogu da budu u : Zдradama Izdvojenim дrađevinskim objektima Građevinskim aneksima zдrada Na stubovima Na spratovima

Transformatorske stanice u vangradskim podrucjima su cesto izgradjene kao stubne zato što se napajaju sa nadzemnih vodova i najejdnostavnije su i zato najjeftinije.

Slika4.Skica stubne transformatorske stanice

54

Na osnovu standardno definisanih napona definisane su i sledeće standardne transformatorske stanice :

DTC 400/ 220 Kv DTC 220/110 KvDTC 110/20 Kv DTC 35/ 10 Kv DTC 20/ 0,4 Kv DTC 10/ 0,4 Kv

Distributivne transformatorske stanice 400/200 Kv, 220/ 110 Kv , 110 / 3k Kv , 110 / 20 Kv, i 110 / 10 Kv izvode se na otvorenom prostoru i posebno su ograđene zaštitnim ogradama.Distributivne TC 35/10 Kv izvode se u montaznim betonskim ili zidanim kućištima ,a DTC 20/ 0,4 Kv i 6/ 0,4 Kv izvode se u zidanim zgradama ili betonskim limenim ili poliesterskim kućicama.

Slika 5.TS kao izdvojeni objekat

Ako se DTS postavlja u okviru nekog objekta koj služi za druge namene,onda treba voditi računa i o sledećem :

Prostorija u koju se montira DTS treba da bude u nivou terena Kroz prostoriju nije dopušteno postavljenje instalacija gradjevinskog objekta:

vodovoda,kanalizacije,gasovoda,toplovoda .

Slika 6.TS izgradjena u okviru zgrade

1.4.Sigurnosna udaljenost i sigurnosna visina

55

Minimalno dozvoljeno rastojanje najnize tacke provodnika od zemlje zove se sigurnosna visina.

Minimalno dozvoljeno rastojanje najnize tacke provodnika od zemlje ili nekog objekta u u bilo kom pravcu pri maksimalnom ugibu i opterećenju vetra od nule do punog iznosa zove se sigurnosna udaljenost.

Sigurna udaljenost od nepristupačnih delova zgrade za viskokonaponske vodove do 110 kV je 3 metara,a za niskonaponske vodove na nosačima zgrada je 0,25 metra.Za pristupačne delove zgrada sigurnosna visina za visokonaponske vodove do 110 kV je 5 m,a za niskonaponske vodove je 2,5 m.

Posebna paznja posvećuje se udaljenosti vodova od drveća .Za visokonaponske vodove udaljenost je 2,5 metara , a za niskonaponske 1m.

Elektroenergetski kablovi ne smeju prelaziti iznad igrališta,a sigurnosna udaljenost je 12m.

Kod plovnih reka i kanala sigurnosna visina je 15 m ,a sigurnosna udaljenost 10 m od obale i 6 m od nasipa.

1.4.1. Ukrštanje elektroenergetske mreže sa cevovoodima, toplovodima , naftovodima i gasovodima

Ako se elektroenergetski kabl ukršta sa vodovodnom mrezom , a nalazi se iznad vodovodne cevi , onda je minimalno dozvoljeno rastojanje za kablove napona do 1 kV 0,3 metara, a za kablove našpona 10 i 35 kv 0,4 m.Ako se kabl polaže ispod vodovodne cevi onda je dozvoljeno rastojanje 0,25 m.Horizontalno rastojanje izmedju kablovskog voda napona do 35 kv i vodovodnih cevi je najmanje 0,50 m.

Pri ukrštanju toplovoda i elektroenergetskog kabla , rastojanje ne sme da bude manje od 0,6 m.Toplovod na delu ukrštanja i sa svake strane po 2 m treba da bude toplotno izolovan , kako se tempreratura zemlje ne bi povećala više od 10 ºC pri višoj letnjoj i ne više od 15 ºC pri nižoj zimskoj temperaturi.

Ako su toplovodi , naftovodi i gadsovodi postavljeni nadzemno . sigurnosna udačjenost iznosi za visokonaonske vodove napona do 110 Kv 4 m, a za niskonaponske vodove 2,5 m. Za podzemne vodove uslovi ukrštanja se posebno projektuju.

1.4.2.Ukrštanje elektroenergetskih kablova sa putevima i železničkim prugama

Paralelno vođenje podzemnih elekto-kblova sa autoputevima dozvoljeno je na rastojanju od 1 m od pojasa puta. Kabl se polaže u pocinkovane,čelične ili plastične cevi na dubini od 1,5 m.Pri polaganju kabla paralelno železničkoj pruzi kabl mora da se nalazi van pojasa pruge. Najmanje dozvoljeno rastojanje za elekticifirane pruge iznosi 10m.Paralelno vodjenje kablova tramvajskoj pruzi dozvoljeno je na rastojanju od 1 m od najbliže šine.

2. Uticaj na zivotnu sredinu

2.1.Zastita od buke i od požara

Smanjenje buke koja potiče od nekih postrojenja postiže se na sledeći način : Kontaktori i drugi elementi ne treba da proizvode veliku buku ET treba oabrati tako da pri jednakim ostalim karaktersitikama ( gubici,stepen

iskorišćenja) proizvodi najmanju buku , Po potrebi treba primeniti i dopunske zaštitne mere za smanjenje buke .

56

Dopunske zaštitne mere se primenjuju kod DTS koja se nalazi u sklopu neke stambene zgrade. U ove mere spadaju :

Postavljanje elastičnih gumenih podmetača ispod ET Izvodjenje elastičnih spojeva i priključaka Postavljanje dopunske zvučne izolacije – premazivanje prostorije materijalima koji

apsorbuju zvuk ,postavljanje izolacionih ploča i slično.

Za Zaštitu od širenja požara u blizini DTS primenjuje se Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu elektroenergetskih postrojenja i uređaja od požara .

Vrata DTS moraju da se otvaraju u smeru izlaženja a otvaranje sa unutrašnje stane mora da bude lako izvodljivo ,bez korišćenja alata i ključa.Takođe moraju biti otporna na požare.

Ako se DTS postavlja u stambenu zgradu ,onda periferni zidovi,tavanice i podovi prostorije moraju da imaju požarnu otpornost od najmanje tri sata.Prag prostorije treba da bude dovoljno uzdignut u slučaju da dođe do izlivanja ulja iz ET ,celokupna količina ulja ostane unutar prostorije.

Za gašenje požara koriste se pokretni aparati i sprave za gašenje ali se ovi aparati ne postavljaju unutar DTS već su njima snadbevena vozila ekipa koja izvode radove i manipulacije na distributivnoj mreži.

2.2.Uticaj elektromagnetnih polja

Učestanost naše elektodistributivne mreze je 50 Hz.Elektromagnetna polja ove učestanosti spadaju u oblast ekstremno niskoh učestanosti ELF.Ljudski organizam ne poseduju čula koja bi mogla registrovatiova polja.Pošto je čovek stalno izlozen dejstvu ovih polja neophodno je proučiti njihov efekat.

Studije koje su obavljene proteklih decenija in vivo i in vitro proučavale su ovu problematiku i navele veliki broj različitih poremećaja na skoro svim organskim sistemima,posebno na kardiovaskularnom i centralnom nervnom sistemu .Jedna od prvih opservacija o negativnom dejstvu EPM na zdravlje ljudi je pojava nespecifičnih simptoma poput nesanice,razdraljivosti kod radnika koi rade u blizini elektroenergetskih postrojenje.

Distributivne transformatorske stanice (DTS) ugrađene u stambene ili poslovne zgrade svoju neposrednu okolinu opterećuju neželjenim elektromagnetskim poljima. Polazeći od podataka koji su objavljeni u najrelevantnijem dokumentu - kada se radi o opštim vrednostima (Tehnical report IEC 61000-2-7 – Low frequency magnetic fields in various environments) jasno je da nivoi tih polja nekoliko puta prevazilaze:

1. nivo polja koji ne sme da se pređe prilikom ozračavanja stanovništva, a koje su zadnjih godina donele neke države, i

2. imunost nekih uređaja za koji se očekuje da mogu biti korišteni u takvim prostorima.

Zbog toga, elektromagnetska polja koja stvara ili može da stvori DTS u svom neposrednom okruženju su opasnost po korisnike tog prostora.

Ove opasnosti su identifikovane, ali ne i dovoljno definisane. Za definisanje svake od navedene opasnosti potrebno je znati koliki je prostor oko DTS njima obuhvaćen. To opet zavisi od:

1. opterećenja DTS (koliko i kakvi potrošači su jednovremeno priključeni),2. načina kako su izvedene DTS i kvaliteta integracije u zgradu, i3. elektromagnetskih karakteristika opreme koja je ugrađena.

Nivo i prostorna raspodela magnetskih polja koje stvaraju električne struje iz DTS ne zavise samo od jačine struja koje ih generišu već i od: geometrije i dužine vodova, njihove međusobne udaljenosti, načinu postavljanja i položaju vodova, vrste energetskog transformatora i

57

drugih konstruktivnih elemenata. Zbog toga, kod dve DTS koje se sastoje od istih elemenata, razlika u nivoima polja koje generišu može biti velika ako su vodovi drugačije razmešteni ili postoje druge konstruktivne razlike.

Slika 7: Magnetska polja koja se generišu od strane različitih izvora i u različitim stanjima DTS.

Koliki će prostor mogućeg oštećenja (smetanja) biti oko DTS zavisi od karakteristika polja i veličine prostora koji je obuhvaćen poljem, te od osetljivosti (imunosti) ljudi, opreme i procesa koji se u njima realizuju.

Kada su u pitanju uređaji moguće je vrlo precizno odrediti njihovu osetljivost (imunost) na elektromagnetska polja definisanih karakteristika. Na osnovu toga se može izračunati i očekivani radijus oštećenja (smetanja). Direktiva Evropske unije o elektromagnetskoj kompatibilnosti obavezuje države članice da zakonski definišu i realizuju neophodnu imunost elektronskih uređaja koji se prodaju i koriste na njihovoj teritoriji.

Kada se radi o osetljivosti (imunosti) ljudi na elektromagnetska polja, prisutni su određeni problemi. Definisani kriterijumi u odnosu na termičke efekte nisu sporni i za njih postoji opšta saglasnost. Preporuke Evropske unije su zasnovane iskljućivo na termičkim efektima (uz određen faktor sigurnosti). Međutim, sve više država koristi mogućnost principa predostrožnosti (uz saglasnost sa EU) zbog ozbiljnih indicija da pored termičkih efekata postoje i netermički, koji se javljaju na nižim nivoima magnetskog polja od onog u Preporukama EU. Zbog toga one donose zakone sa nižim granicama dopuštenog izlaganja.

Tabela 1.Intenziteti električnog polja prema nekim standardimaIntenzitet električnog polja Standardi

1 V/m Aaronia " E1" preporukaBiološka peporuka za spavaće sobe

58

1o V / m Aaronia "E 2" preporukaNCRP ,Maksimalna ekspozicija za stanovništvo ( 1996 )

100 V / m NCRP ,Maksimalna ekspozicija za profesionalno izlaganje,1996

1000 V / m AGGIH ,Maksimalna ekspozicija za ljude sa srčanim pejsmekerom

5000 V / m Maksimalna ekspozicija u Nemačkoj i maksimalna ekspozicija prema IRRA / INIC za stanovništvo

10 000 V / m Maksimalna ekspozicija prema IRRA / INIC za profesionalnu izloženost

Tabela 2.Intenziteti magnetne indukcije prema nekim standardimaMagmetna indukcija Standardi

10 nT Aaronia " M1" preporukaBiološka peporuka za spavaće sobe

100 nT Aaronia "M 2" preporuka

1000 nT NCRP ,Maksimalna ekspozicija za profesionalno izlaganje,1996

100 000 nT Maksimalna ekspozicija u Nemačkoj i maksimalna ekspozicija prema IRRA / INIC za stanovništvo

500 000 nT Prepouka IRRA / INIC za profesionalnu izloženost

U svim medjunarodnim normama se sagledava uticaj EPM kroz definisanje preporuka ya spavaće sove jer se smatra da se tu čovek najviše odmara i regeneriše svoje moydane funkcije.Postoje različita odstupanja prilikom definisanja kriterijuma izloženosti u zavisnosti od polaznih pretpostavka koje su korišćene pri proučavanju polja kao i od vremena u kome su vršena istraživanja.

2.1.1.Upravljanje rizikom od DTS

Upravljanje rizikom od magnetskih i elektromagnetskih polja DTS, u prostorima koji su neposredno uz nju je moguće, ali se pri tome najmanje može računati na „oklapanja“ ili unošenja „eliminatora“ polja. Smanjenje rizika u prostorijama korisnici mogu najčešće realizovati kroz promenu sadržaja i namene prostora sa povećanim rizikom. Na primer, da u njemu: ne spavaju, što kraće borave, ne postavljaju osetljive uređaje ili realizuju procese koji su osetljivi na elektromagnetska polja. Vlasnici DTS mogu: redizajnom unutrašnjosti DTS da bitno smanje nivo magnetskih i elektromagnetskih polja, posebno, ako se o tome nije vodilo računa tokom postavljanja, pa nisu iskorištene sve mogućnosti. Takođe, ponekad je moguće da smanje snagu konkretne DTS, tako što će dodatnu energiju obezbediti drugačijom organizacijom u postojećoj distributivnoj mreži ili njenom dogradnjom.

Preduslov za upravljanje rizikom jeste da je poznat rizik, ili da su opasnosti definisane na upotrebljiv način. Ako to nije slučaj, potrebno je prići merenjima, izračunavanju i procenama. Pri tome, treba voditi računa da se merenja dokumentuju na takav način da ih može ponoviti i proveriti bilo koja druga kompetentna organizacija. Na taj način se obezbeđuje i odgovornost onih koji vrše merenja.

1.Elektronski i električni otpad59

Elektronski otpad je popularno i neformalno ime za električnee proizvode na kraju radnog veka. Ubraja se u opasne otpade zbog niza štetnih hemijskih jedinjenja poput kadmijuma (tiskane ploče), arsena, olova (koristi se u monitorima radi zaštite od zračenja) žive, hroma (dekorativne svrhe), berilija, fosfora (katodne cevi monitora i televizora) i plastike koji su opasni po ljudsko zdravlje i veliki su zagađivači okoline.

Elektrotehnički i elektronski otpad se u zakonima Europske unije označava kraticom WEEE (Waste Electrical and Electronic Equipment), a oprema EEE. Danas gotovo svako domaćinstvo poseduje takve naprave. Elektronska oprema je sve zastupljenija u trgovinama, jednom rečju svuda, a kad joj dođe kraj pojavljuje se u otpadu.

Elektronski i električni otpad ima karakter opasnog otpada i prema Zakonu o upravljanju otpadom (član 50.) ne može se mešati sa drugim vrstama otpada. Zbog toga je potrebno da se sa EE otpadom veoma pažljivo radi i da se njegova reciklaža obavi uz apsolutno poštovanje zakona.

Procenjuje se da je godine 1992. u ukupnom evropskom kućnom otpadu WEEE iznosio oko 2%, odnosno 4 miliona tona, a 1998. već 6 miliona tona (4% u kućnom otpadu ili 50 miliona komada). Očekuje se da će se količina WEEE-a povećavati po stopi od 5% godišnje, što znači da će se u sledećih deset godina taj otpad udvostručiti. Porast WEEE-a je tri puta veći od porasta komunalnog otpada.

Sa gledišta ekologije i očuvanja životnog prostora jedan od najvećih globalnih problema je elektronski otpad.Specifičnost elektronskog otpada je njegova složenost i brzina kojom se elektronski proizvodi, zastarevaju i bivaju zamenjeni novim. Osim toga el-otpad je vredan izvor sekundarnih sirovina i toksičan ukoliko je nepravilno tertian.

Brza promena tehnologije, početni treškovi i planirano zastarevanje proizvoda su upravo rezultovali veoma brzom rastu problema u celom svetu. Proizvodi poput televizora, mobilnih telefona, kompjutera i srodne kompjuterske opreme, fotoaparata, štampača i drugih

Postali su veliki deo komunalnog otpada i iz tog razloga je tok el-otpada identifikovan kao jedan od onih koji beleži najbrži rast u Evropi čineći 4% komunalnog otpada danas.

Vodeći kontinent u godišnjoj proizvodnji ovog otpada je Severna Amerika sa preko 20 miliona tona iza koje slede Evropa i Azija sa po oko 14 miliona tona i ostali kontinenti su na nivou oko 5 miliona tona. Glavni proizvođači elektronskog i električnog otpada se svrstavaju u tri grupe:

• pojedinci i mala preduzeća,• velika preduzeća, institucije i vladine organizacije i• proizvođači originalne elektronske opreme (OEMs).Analize koje su proveli stručnjaci evropskih država pokazuju kako je

početkomdevedesetih godina prošlog veka udeo elektronskog otpada u ukupnom evropskomkućnom otpadu iznosio oko 2 %, odnosno 4 miliona tona.

Krajem devedesetih godina količina elektronskog otpada se povećala na 6 miliona odnosno na 4 % u kućnomotpadu.

Procenjuje se da će rast količine elektronskog otpada u Evropi biti po stopi od 5% godišnje, tako da će do kraja ove dekade količina otpada biti udvostručena. 

Nivo reciklaže u zemljama u razvoju raste, ali ne drži korak s rastom proizvodnje otpada. U poslednjih dvadeset godina razvijene zemlje su uspostavile različite kontrolne mehanizme za upravljanje otpadnim materijama, pri čemu je prednost data upravo strategiji sprečavanja stvaranja otpada. Pri tome, prevenciji se daje prednost u odnosu na reciklažu, koja je bolja od spaljivanja, dok je odlaganje na deponije najmanje poželjan način.

Međutim zbog načina funkcionisanja postojećih sistema sakupljanja otpada, skoro 90% električnog otpada završava na deponijama ili postrojenjima za insineraciju. Uticaj električnog otpada na okolinu nastaju njegovom upotrebom, dizajnom ( količinom materijala i korišćenju energije) kao i načinu njegovog odlaganja na kraju upotrebnog veka.

60

U krajnjem slučaju kada proizvod uđe u tok otpada njegov uticaj na okolinu ne samo da zavisi od osobina proizvoda već i od načina sprovođenja njegovog tretmana.

1.1. Gubitak resursa

Kad se otpadni materijal ne reciklira, za proizvodnju se moraju pronaći nove sirovine. To bespotrebno troši energiju i najčešće uzrokuje nove ekološke probleme. U 1998. procenjeni gubitak

sirovina u Evropi zbog ne reclikliranja elektronske i električne opreme bio je :- 2.4 miliona tona gvožđa- 1.2 miliona tona plastike- 652.000 tona bakra- 336.000 tona stakla

Na te brojke je potrebno dodati i gubitke teških metala (olovo, živa…) koji, u slučaju nepravilnog zbrinjavanja, čine veliku štetu životnoj sredini. Da recikliranje može biti vrlo isplativo može se videti na primeru aluminijuma. Recikliranjem jednog kilograma aluminijuma možemo uštedeti 8 kg boksita, 4 kg hemijskih proizvoda i 14 KW struje. [1]

Uvođenje male količine električnog i elektronskog otpada u proces insineracije rezultuje visokom koncetracijom metala uključujući i teške metale u dimnjacima ili filterima postrojenja za insineraciju. Procenjeno je da emisije, proistekle iz insineracije otpada u EU na godišnjem nivou iznose 36 t žive i 16 t kadmijuma.

U elektronskom i električnom otpadu se nalazi značajna količina PVC-a (polivinilhlorid) koja nije pogodna za insineraciju usled njihove ’’opasne’’ prirode ostataka u dimnjacima. Sa druge strane pilot testovi su pokazali da obični tehnički uređaji, kao što je TV rezuzltuju gubitkom energije tokom procesa incineracije usled CRT-a: gubitak energije nastaje uvođenjem stakla u incinerator, a procenjuje se da je 4000kJ/kg.

Pored toga što sadrži mnoge štetne i otrovne supstance, elektronika takođe sadrži supstance koje su veoma vredne. Veći deo tih vrednih supstanci se nalaze u štampanim kolima koja povezuju elektronske komponente. Štampana kola u računaru sadrže gvožđe, aluminijum, bakar, olovo, nikl, kalaj, zlato, srebro, platinu i paladijum. Metali i druge vredne komponente postoje i u drugim električnim komponentama, kao na primer bakar u žicama i gvožđe i aluminijum u kućištima.

Mnogi materijali koji su ključni u ICT industriji su veoma retki i deficitarni. Snabdevanje sa 14 vrsta minerala koji se koriste u modernoj elektronici je dostiglo kritičnu stopu, a očekivano je da se potražnja za njima utrostruči do 2030. [2]

Neki od njih, kao što su tantal, tungsten i elementi grupe retkih metala dolaze iz izvora koji nisu pouzdani, što uključuje i zemlje u kojima su aktivnosti kompanija koje ih ekstrahuju razlog velike zabrinutosti javnosti i tema različitih kampanja NVO koje se bave ljudskim pravima.

Kada se uzmu u obzir rizici koji su povezani sa dobavljanjem ovih materijala i sa činjenicom da su neki od njih tako retki i deficitarni, velika je šteta da oni odlaze u nepovrat kada stare aparate bacimo na deponiju ili kada ih nepropisno recikliramo. Moramo zahtevati da proizvođači minimizuju količinu ovih sirovina pri proizvodnji i da proizvode elektronske aparate tako da ih možemo ponovo upotrebljavati i reciklirati. Takođe moramo da držimo e-otpad podalje od deponija, da povratimo koliko god možemo sirovina iz naše odbačene elektronske opreme.

1.3. Zdravstveni rizici

Zdravstveni rizici uzrokovani opasnim hemijskim elementima u elektronskom otpadu su jedan od najbitnijih razloga za brigu o kvalitetnom zbrinjavanju takvog materijala.

61

U elektronskim i električnim uređajima može se pronaći mnoštvo vrlo toksičnih supstanci, npr. arsen, brom, kadmij, CFC i HCFC jedinjenja, olovo, živa i drugi. CFC i HCFC jedinjenja se koriste u proizvodnji rashladnih uređaja i izolacije. Obe vrste jedinjenja spadaju u takozvane "gasove staklene bašte" koji ispuštanjem u atmosferu uzrokuju promenu klime i oštećenja ozonskog omotača. Fluorescentna rasveta sadrži potencijalno štetne supstance kao na primer visoko toksični teški metali, naročito živa, kadmijum i olovo.

Ulaskom u organizam ove supstance mogu oštetiti jetru, bubrege i mozak. Živa je takođe i neurotoksična pa se može akumulirati u lancu ishrane. Sadržaj žive u fluorescentnim lampama je zabrinjavajući. Jedna takva lampa kakvu se može pronaći u prodaji sadrži 30 mg žive, a po evropskim propisima 1 l vode sme sadržavati maksimalno 0.001 mg tog teškog metala. Jednako tako, Evropska unija planira da izbaci olovo iz većine proizvoda, ali do sad dve trećine proizvođača nije izradilo detaljne planove o prelasku na čistije tehnologije.

Broj proizvoda sa tečnim metalima (LCD) stalno raste tako da sve više počinju prevladavati na tržištu personalnih računara. Donedavno su tečni metali ubrajani u opasni otpad, pa su takvi proizvodi zahtevali posebnu obradu. Nemačka savezna agencija za životnu sredinu (UBA) je na temelju ekotoksikoloških studija zaključila da tečni metali nisu posebni otpad pa ih ne treba rastavljati u proizvodimaa pre njihovog zbrinjavanja.

Dejstvo otrovnih supstanci iz elektronskog otpada na organizam:

62

2. Zbrinjavanje elektronskog otpada

2.1. Načini zbrinjavanja elektronskog otpada

Elektrotehnički i elektronski otpad sadrži visok udeo opasnih materija, pa ukoliko se njime ne upravlja na pravilan način može uzrokovati poremećaje u životnoj sredini. Samo 11 % odbačene elektronske opreme se 1998god. recikliralo. Ostalo se deponiralo ili izvozilo. Jedan od problema reciklaže elektronskog otpada nalazi se u teškom razdvajanju pojedinih sirovina iz otpada. Zato je jako bitna zakonska regulacija načina izrade elektronskih komponenti i uređaja kako bi se recikliranje olakšalo u što većoj meri. Ako je recikliranje lakše, cena mu je manja te postaje konkurentna primarnim izvorima sirovina.

63

Evropski parlament u Strasbourgu donio je početkom maja 2002god. odluku da do 2005. taj otpad ne sme u smeće i na deponije (sada u EU ide godišnje oko 6 miliona tona).

Proizvođači opreme moraće snositi troškove zbrinjavanja što će ih postaknuti da izrađuju opremu koja se može lakše zbrinuti ili reciklirati. Elementi kao olovo, kadmijum i živa moraju nestati iz te opreme. Neka su rešenja počele nuditi velike korporacije poput Hewlett-Packarda koji reciklira računare pretvarajući ih u plastičnu ambalažu i plemenite metale koji se tope i oblikuju u proizvode od bronze ili zlatne poluge. U kompaniji tvrde kako se tako svi troškovi uloženi u proces recikliranja podmiruju, ali bez obzira na to čini se da je glavni problem što još kod mnogih proizvođača nije proradila svest o problemu elektronskog otpada. Jedini način da se to promeni donošenje je strogih zakona pa tako, primera radi Korporacija Sony je došla na ideju da umesto rastavljanja, staru elektronsku opremu odlaže u napuštene otvorene rudnike. Neki od njih mogli bi primiti preko 70 milijardi računara, a onda bi se iz te "urbane rude" mogao u budućnosti vaditi bakar, zlato, gvožđe i ostali materijali.

2.2 Odlaganje e-otpada na deponije

Predstavlja najmanje poželjno rešenje i predstavlja posebnu opasnost, pošto nijedno tlo nije potpuno nepropusno. Može doći do curenja, isticanja opasnih materija: živa iz štampanih ploča, PCB iz kondezatora i kadmijum iz specifičnih plastika mogu iscureti u zemljište i podzemne vode. Značajne količine olova mogu biti rastvorene iz stakla CRT-a(katodne cevi) pomoću podzemnih voda koje sadrže razne kiseline, a nalaze se na deponijama. Još jedan problem predstavlja isparavanje žive iz električnog otpada. Dodatno, nekontrolisani požari mogu povećati emisiju veoma toksičnih dioksina I furana usled prisustva širokog spektra opasnih materija na deponijama.

2.3. Ponovna upotreba i recikliranje

Zasad postoje četiri osnovne metode reciklaže elektroničkog otpada (koje nisu međusobno isključive pri obradi nekog odbačenog proizvoda):

• rastavljanje opreme: ručno odvajanje delova koji se mogu ponovo upotrebiti i reciklirat• mehanička obrada: uklanjanje štetnih delova, zatim usitnjavanje i rezanj• spaljivanje i pročišćavanje: nakon što se spale gorivi delovi mogu se odvojiti metal• hemijska obrada: plemeniti metali mogu se ukloniti iz presovanih krugova putem

hemijskih procesa.

Elektronsku i elektrotehničku opremu je teže reciklirati nego staklo, papir ili limenku. Njena reciklaža je vrlo kompleksna, a manji je problem velika bela tehnika nego mala komplikovanija oprema. Primera radi, u SAD-u je 1998. reciklirano samo 11% računara, a cak 70% velike bele tehnike iz domaćinstava. Problem rastavljanja i recikliranja sitnog elektronskog materijala vidi se i u presovanim pločama u kojima se može naći pola metala i nemetala iz periodnog sustava elemenata, među njima zlato, platina, srebro, tantal, lantan, razni elektroliti, sredstva protiv gorenja, plastika i dr. Špansko udruženje elektronske industrije ANIEL planira recikliranje mobilnih telefona. S prikupljanjem se počelo 2001. godine na 3100 sabirnih mesta i procenjuje se da je već prve godine prikupljeno oko 700 000 komada, a do 2003. ukupno četiri miliona, i to na trošak proizvođača. Japan je 2001. doneo odluku o recikliranju televizora, perilica, hladnjaka i klima uređaja, koji u Japanu iznose oko 80% električnih proizvoda. Od aprila 2001. do februara 2002. prikupljeno je 7,9 miliona komada te opreme.

U elektronski otpad možemo svrstati i potrošne medije za potrebe podataka. Fabrika Bayer AG je 1998. objavila da je u svom pogonu u Dormagenu proizvela 5000-itu tonu

64

polikarbonata i to reciklažom 350 milona kompaktnih diskova koje je prikupljala od 1994. u saradnji s fabrikama srednje veličine u Nemačkoj, Engleskoj i Nizozemskoj. Optički nosači podataka sastoje se od polikarbonata, metaliziranog sloja aluminijuma, zaštitnog laka i štampe. Hemijskim procesom odvajaju se slojevi, a zatim centrifugiranjem odvaja plastika. Dobijeni polikarbonat meša se s novim materijalom, dobija oznaku R-tip i koristi za kućišta u elektro i elektronskoj opremi

3.1. Recikliranje baterija

Uzmimo za primer baterije zbog činjenice što svi redovno odbacujemo stare, iskorišćene baterije. Kako koristimo sve više mobilnih uređaja broj odbačenih baterija raste iz godine u godinu. Nažalost, većina tog otpada završi sa ostalim kućnim otpadom na deponijama koja nisu predviđena za odlaganje opasnog otpada. Postoje mnoge vrste baterija, jednokratne, punjive, one sa izuzetno toksičnim komponentama i one koje su praktično potpuno neutralne ako se odbaci u prirodu. Važno je znati koje od njih možemo relativno sigurno odbaciti s komunalnim otpadom, a koje od njih moramo obavezno zbrinuti na pravilan način kao opasni otpad. Jednako je bitno znati koje baterije je isplativo reciklirati kako ne bi bez razloga odbacivali vrednu sirovinu.

Automobilski akumulatori sadrže živu pa je njihovo nezbrinjavanje izuzetno opasno i štetno. U razvijenim državama velika većina ovakvih baterija završi u reciklaži. Nikal-Kadmijumske baterije su punjive, ali nakon određenog broja ciklusa gube snagu i moraju se zbrinuti. Kadmijum je teški metal i njegovo odlaganje u prirodi je štetno jer vremenom može doći do podzemnih voda i zatim u celi ekosistem u kojem se akumulira.

Nikal-metal-hidridne punjive baterije se smatraju ekološkia. Ali, nikal je relativno štetan metal, a i ove baterije sadrže elektrolit koji može biti štetan u većim količinama. Međutim smatra se da pojedinačne baterije mogu biti odbačene u komunalnom otpadu, ali ukoliko skupimo veći broj baterija potrebno ih je odneti na recikliranje.

Litiujumke jednokratne baterije se koriste u fotoaparatima. Ne sadrže visoko toksične komponente, ali pre odlaganja bi ih trebalo potpuno isprazniti kako bi se potrošio metalni litijum u njima.

Litijum-jonske punjive baterije ne sadrže otrovne supstance pa ne postoji problem odlaganja. To je ohrabrujuća činjenica s obzirom da se koriste u sve većem broju mobilnih uređaja, od mobilnih telefona do prenosnih računara pa čak i automobila na električni pogon.

U masovnu upotrebu ne ulaze zbog osetljivosti, pa ekološki nepovoljnije tehnologije imaju prednost u mnogim područjima primene. Sam proces recikliranja teče tako da se prvo odbacuju zapaljive materije kao što je plastika. Nakon toga se ogolele ćelije seku na komade, a ti se komadi zagrevaju do tačke topljenja metala. Deo nemetala ispari, drugi deo se sedimentira zavisno od specifične mase. Opasni kadmijum brzo isparuje pa je pare potrebno hladiti i skupljati. Dobijeni metali se koriste u raznim granama industrije.

Recikliranje baterija je isplativo ukoliko pogoni dobijaju sortirane baterije zavisno od njihovog hemijskog sastava. Selekcija i transport odbačenih baterijskih delova su obično subvencionirani od strane države.

3.2.Problemi u zemljama u razvoju

65

Osim povećanja količine sopstvenog otpada, problem uvoza otpada sa zapada je daleko veći. Kao i obično, najveća svetska ekonomija, Sjedinjene Američke Države, se i pri ovom ekološkom problemu ponaša krajnje neodgovorno i zaostalo. Čak 70 do 80 % opasnog elektronskog otpada SAD izvozi u siromašne zemlje. Procene govore da 225 tona elektronskog otpada se izveze iz SAD-a svake nedelje. Jedina su razvijena država koja nije potpisala Baselsku konvenciju koja propisuje kontrolu izvoza opasnog otpada. Dok Evropska regulativa pritisak pokušava da usmeri na proizvođače i natera ih na proizvodnju ekološki prihvatljivijih proizvoda, SAD planira zakone koji će još više postaknuti nemoralnu aktivnost izvoza otpada.

Najveći uvoznik američkog otpada je Kina. U pokrajini Guandong, tek četiri sata vožnje udaljenoj od Hong Konga, ogromne količine toksičnog otpada pristiglog sa zapada prerađuju siromašni radnici primitivnom tehnologijom opasnom po njih i njihovu okolinu. Iako je najveći sused SAD-a, Kanada, potpisnica Baselske konvencije, u praksi čini malo protiv ilegalnog izvoza otpada u siromašnije zemlje. 

3.3.“Zeleni” - svesni proizvođač

U zemljama koje poseduju razvijene sisteme za reciklažu, na berzi se već nekoliko godina prodaje “sortirano đubre”. Začuđujuće je da otpad vredi sve više izgodine u godinu, a među najvrednijim otpacima su upravo elektronske komponente. Čipovi, kondenzatori, otpornici ili integralna kola, se po razvrstavanju u postupkureciklaže prodaju na sve unosnijoj svetskoj berzi polovnih elemenata, gde ih različiti proizvođači kupuju i kasnije ugrađuju u svoje proizvode od novih kompjutera do muzičkih stubova. Zbog toga, sve veći broj velikih prizvođača želi da proizvodi jeftinije proizvode korišćenjem recikliranih materijala.Troškovi recikliranja postali su sastavni delovi cene novih televizora,kompjutera i mobilnih telefona. Proizvođači, poput “HP”-a “Siemens”-a i “Dell”-a,otvorili su besplatne centre za recikliranje elektronskog otpada u kojima se na pravilan način, sa minimumom ugrožavanja zdravlja radnika vrši reciklaža. Tehnologija i oprema za ovaj zadatak su vrlo skupe i složene i većina manje bogatih zemalja ih nema.

O tome da je reciklaža skup proces govori i činjenica da je reciklaža katodnih cevi iz računarskih monitora deset puta skuplja od njihovog otpremanja na drugi kraj sveta. Ipak, svaka kompanija koja je počela da se bavi ovom idejom došla je do sledećeg zaključka: reciklaža počinje mnogo pre nego što odbačeni kompjuter dođe u postrojenje za rastavljanje- reciklaža počinje prilikom dizajna delova za taj kompjuter. Rešenje se nalazi u upotrebi takvih komponenti i dizajnu proizvoda koji bi omogućili lako recikliranje. Tako se javio trend da se zavrtnji sve više zamenjuju plastičnim spojevima i da se metalne površine više ne lakiraju, već se obrađuju specijalnim praškom. Na ovaj način se vreme reciklaže ovih komponenata skraćuje, a povećava se procenat materijala koji se može ponovo primeniti.

Međunarodna ekološka grupa “Greenpeace” objavila je izveštaj pod imenom“Vaš vodič kroz zelenu elektroniku”, u kome je saopštila rezultate procena koliko koji proizvođač mobilnih telefona i kompjutera brine o zaštiti prirode i zdravlju ljudi. Na ovoj bodovnoj skali od 0 do 10, proizvođači su svrstani uglavnom po tome da li u svojim proizvodima koriste opasne PVC i BFR materijale. Tako su “Nokia” i“Dell” osvojili po 7 poena, dok su se “Apple” i “Motorola” našli na samom dnu lestvice. “Nokia” je proglašena liderom u eliminisanju toksičnih hemikalija, jer svi njeni novi modeli ne sadrže ni PVC, a ni BFR supstance. Za kompanijama “Nokia” i“Dell” slede “Hewlett Packard” (HP), “Sony Ericsson”, “Samsung”, “Sony”, “LGElectronics”, “Panasonic”, “Toshiba”, “Fujitsu Siemens Computers”, “AppleComputer” i “Motorola”.

3.4. "Siemens"

66

Kao primer praktične primene reciklaže elektro-otpada može poslužiti iskustvo poznate firme “Siemens”, koja već niz godina usavršava i primenjuje reciklažu svojih proizvoda. Tako je kompanija “Siemens Nixdorf” u 2007.godini reciklirala 5 700 tona svojih starih komponenata, pri čemu je uštedela oko 30 miliona evra. Razlog za ovoliku uštedu je i to što “Siemens” pravi proizvode u kojima je 88 % komponenti ponovo upotrebljivo, a svake godine pokušavaju da povećaju ovaj procenat.

Slika [2] Rastavljanje dotrajalih elektronskih uređaja u reciklažnom pogonu firme Siemens.

„Siemens” nudi svim kupcima preuzimanje dotrajalih uređaja i aparata. Naslici 3. može se videti kompletan tok Siemensovih proizvoda od trenutka prodaje do finalnog odlaganja nastalog otpada. Kod preuzetih uređaja prvo se proverava mogućnost ponovnog korišćenja. Na taj se način jedan deo uređaja nakon obnavljanja (regeneracije) vraća u dalju upotrebu.

Kod većine uređaja to nije izvodljivo i oni se prepuštaju reciklažnom centru u kojem se izdvajaju delimično dotrajali i ispravni delovi koji se prodaju za dalju upotrebu. Preostali potpuno dotrajali uređaji i delovi se u Siemensovim pogonima rastavljaju irecikliraju.

Prva faza je ručno rasklapanje i razvrstavanje u 8 grupa i 30 podgrupa (metali, čisti termoplasti, mešana plastika, elektronski sitni otpad, kablovi, kondenzatori, ekrani, ambalaža, opasni otpad itd.). Dalju preradu pojedinih grupa preuzimaju specijalizovani pogoni za reciklažu. Najveći udeo u otpadu pripada metalima (40 do 70%). Kablovi i vodovi se, bez spaljivanja, razdvajaju na metal i plastiku. Elektronski sitni otpad, koji učestvuje uukupnoj masi uređaja od 15 do 30%, sadrži u proseku 30% metala i 70% plastike.

Prerada ove vrste otpada obavlja se automatiziovanim postupkom mehaničkog usitnjavanja, a zatim razdvajanja pojedinih vrsta materijala (magnetski, elektrostatički, indukcijski, vazdušnom strujom, prosejavanjem, ispiranjem itd.).

67

Slika [3]. Dijagram toka Siemensovih proizvoda

4. Količina elektronskog otpada u Srbiji

Sadašnje stanje u Srbiji po pitanju otpada je veoma teško proceniti. Osnovni razlog je nedostatak podataka o kvalitativnoj i kvantitativnoj analizi otpada, tačnije vođenja evidencije o količinama, utvrđivanje karakteristika, naročito sastava i sprovođenje kategorizacije otpada.

Ove informacije su neophodne u cilju planiranja i sprovođenja strategije upravljanja otpadom. Treba takođe napomenuti da se pouzdani podaci o utvrđivanju karakteristika otpada utvrđuju na osnovu višegodišnjeg ispitivanja po utvrđenoj metodologiji uz primenu određenih standarda.U Srbiji do sada nije bilo ozbiljnih istraživanja vezanih za određivanje količine elektronskog otpada. Mora se reći, sasvim neopravdano, s obzirom na činjenicu da je proces kompjuterizacije u Srbiji počeo pre više od 20 godina i da je uvezena velika količina novih i polovnih kompjutera. Imajući u vidu tu činjenicu, kao i da se prosečni radni vek računara sve više smanjuje, realno je izvesti pretpostavku da je količina elektronskog tj. računarskog otpada na teritoriji Srbije velika.

68

4.1. Aproksimativna metoda I

U Srbiji je na kraju 2005.godine bilo ukupno milionračunara. Na ovaj broj se mora dodati i broj prodatih računara u 2006. i 2007.godini kako bi se dobila ukupna količina računara u Srbiji za posmatrani period od pet godina. Ovde se usvaja da je prosečni radni vek računara (ili novog ili polovnog) d= 2godine, i prema jednačini:

P.O = (Qdom. + Qind.) / d

Dobija se da potencijalni računarski otpad iznosi: 900 500 računara.

P.O – prosečna količina otpada u posmatranom perioduQdim. – količina el. Otpada u domaćinstvima Qind. – količina el. Otpada u industriji

4.2. Aproksimativna metoda II

Najjednostavnija i možda najlogičnija metoda za proračun potencijalne količine računarskog otpada. Kada se proizvod proda i nakon određenog vremena upotrebe sigurno je daće jednog dana postati otpad. Iako je napomenuto da se posmatra period od pet godina , ovde to nije moguće, jer imajući u vidu prosečni životni vek računara od dve godine, ne može se reći da će računar koji je kupljen 2007.godine biti zastareo na kraju 2008.godine. Zato se ovde računa broj prodatih računara do 2007. godine, jer se smatra da će računar kupljen 2006. godine biti otpad na kraju 2008. godine. Prema tabeli 1. i prostoj jednačini:

P.O = P(t)

P.O – potencijalna količina otpada u posmatranom periodP(t) – broj prodatih računara u posmatranom vremenskom periodu

Dobija se da će potencijalni elektronski otpad na kraju 2008. godine iznositi: 1 550 000 računara.

Slika [4] grafički prikaz dobijene potencijalne količine računarskog otpada prema različitim metodama

69

Zaključak

Kako se količina opasnog elektronskog otpada povećava u svakom domaćinstvu, vrlo je bitno da i obični građani budu svesni mogućnosti ispunjenja svojih obaveza prema životnoj sredini. Često se mogu videti stari računari i TV uređaji ostavljeni među uobičajenim smećem. Veliki deo građana je neinformisan o mogućnostima sigurnog odlaganja tog štetnog otpada, a mnogi čak nisu ni svesni štetnosti odbačenih elektronskih i električnih uređaja.Otpad je bumerang – kada je bačen vraća se kroz zagađenu vodu, vazduh i zemljište, atime se narušava i zdravlje ljudi. Zbog toga je bitno shvatiti problem otpada i načine njegovog tretiranja, tj.smanjenja, počev od samih proizvođača pa do krajnjih korisnika.

Upravo je reciklaža prioritet u hijerarhiji upravljanja otpadom. To je ekološki i ekonomski efikasna mera koja ima pozitivan efekat ne samo na životnu sredinu već i na društvo u celini. Postoje ograničavajući faktori za prikupljanje elektronskog otpada,kao što su nerazvijena sakupljačka mreža, loši trenutni zakonski propisi o odlaganju otpada i problem ne primenjivanja takvih zakona. Ono što je Srbiji potrebno jeste bolja informisanost stanovništva kako i zašto razdvajati odpad, i razviti svest kod građana o značaju reciklaže.

Rrešenje po pitanju problema elektronskog otpada u Srbiji postoji. Kako po pitanju određivanja njegove količine, tako i po pitanju njegovog zbrinjavanja tj.reciklaže, jer su koristi od reciklaže višestruke. Pitanje je samo da li stvarno svi žele da voda, vazduh i zemljište budu čistiji?

70