KUBA, septembar – oktobar . 2013.

1

Bojana Rilke, Jovan Jovanovic

S A D R Ž A J

1. Putopis

2

2. Prilozi (foto)3. Prilozi (tekstualni)

Kažu da Kubu vredi videti! Kažu da na Kubu treba otići dok je još Kastro živ, dok još nije „amerikanizovana“! Kažu da na Kubu treba ići od septembra do aprila jer je u sušnom periodu priroda manje lepa, sve je suvo, osim turističkih rezorta koji se navodnjavaju. Kažu, kažu ...

I krenusmo da proverimo...

Nedelja, 22.09. 2013.

Oko 22,00 sata smo stigli na beogradski aerodrom Nikola Tesla. Sve je delovalo prilično uspavano, da bi se to ubrzo promenilo, jer su oko 23 sata počeli da pristižu putnici za Moskvu.

Ponedeljak, 23. 09.

Poleteli smo tačno u minut, Aeroflotom, u 00.50. Avion je bio krcat, a meni se čini da nikada nisam videla tako šarolike putnike – od „gospode i dama“, do radnika pretrpanih nekom čudnom prtljagom, nekim čudnim zavežljajima; bilo je nekoliko crnaca Kubanaca, neke su devojke bile u čizmama, jedna je devojka bila u lepršavoj mini haljinici i sandalama na bosu nogu...

Let je bio odličan, neosetan, a mi smo ga skoro celog prespavali budeći se jedino na posluženje koje je bilo vrlo fino. Nakon 2,20 sata leta takodje neosetno smo sleteli na Šeremetjevo, moskovski aerodrom, renoviran, ogroman, prelep. Aerodrom sav blista, pun je prodavnica, reklama, divnih kafića i restorana, ugodnih fotelja, glancastih podova koji dodatno reflektuju to silno osvetljenje. Rečju,

3

razlika od „onog Šeremetjeva“ od pre desetak godina kada smo odavde leteli za Kinu je neverovatna (da ne kažem od pre tridesetak godina kada sam odavde letela sa roditeljima za Sibir). Danas je ovo pravi zapadnjački aerodrom u kojem čak prevladava latinica (na pr. na glavnom ulazu u kafić piše Coffee Shop, a tek sa strane na ćirilici Шоколадница). Cene su vrtoglave, izražene u eurima za robu, a u kafićima u rubljama (1 euro je oko 43 rublje). Kolač je oko 10 eura, malecki espresso (1 gutljaj) je 4 eura, moj espresso sa mlekom je 6

eura...1 Osoblje na aerodromu ne zna ili neće (što mi je nekako verovatnije) da govori engleski i ne mogu reći da su baš nešto simpatični.

Do poletanja za Havanu imamo užasno puno vremena. Medjutim, relativno nam je brzo prošlo, jer smo se - kao prvo pripremili na čekanje, a kao drugo to je zaista aerodrom za uživanje. Malo smo čitali, malo razgledali, malo pijuckali kafe i jeli kolače u kafiću... Vremenska razlika Srbije i Moskve je 2 sata, odnosno Srbija je minus dva sata u odnosu na Moskvu. A Havana je minus šest sati u odnosu na Moskvu, što je i razlog da mi treba da u istom danu iz Beograda

stignemo u Havanu.2

Tako smo se opet u minut ukrcali na Airflot-ov Airbus 330, vrlo komforan veliki avion (2+4+2 sedišta). Imali smo zasebna dva sedišta i opet odličan let – dakle Rusi su se zaista pokazali – sve što je vezano za sam let, za tačnost, za posluženje... sve je zaista vrhunsko i zaslužuje desetku! 3 A tek sletanje – potpuno neosetno!

1 Poredjenja radi,u prodavnici suvenira, mala figurica Hrama Vasilija Blaženog košta oko 20 eura, ja sam pre par meseci sličnu figuricu Hrama Svetog Save kupila u samom Hramu za 300 dinara. Prihod je išao za daljnju izgradnju.2 Razdaljina Moskve i Havane je 9900 km, razdaljina koju smo prešli za 12 sati i 29 min. Dakle leteli smo vrlo dugo, zbog čega se pilot i izvinio. Naime frontalni vetar je bio vrlo jak (iako ga mi nismo osetili u smislu nekih turbulencija), ali on je usporavao letenje.3 Aerodromsko osoblje je druga priča, kao što rekoh niti su simpatini niti uslužni, strane jezike ne govore (neće da govore), a informacije koje daju su u najmanju ruku smešne (na moje pitanje koliko se leti do Havane, devojka na informacijama „ladno“ odgovara „four times“, želeći reći četiri sata (Bože koji jezik i koji odgovor – razlika u vremenu joj je potpuno nepoznata). U poslastičarnici smo desetak minuta dogovarali kafu s mlekom – konobarica je uporno nudila 1 kafu i 1 mleko... i tako ... to im je zaista minus!

4

Pilot je dobio baš žestok aplauz, što je nekad na tim dugim preko-okeanskim letovima i bio običaj!

Nakon sletanja na havanski aerodrom Jozé Martí usledile su tipične socijalističke birokratske začkoljice, iako, netipično za druge zemlje – svih je 22 šaltera radilo! Tako da je to išlo relativno brzo, uz fotografisanje, ispunjavanje nekih formulara (koje smo morali da sačuvamo i po izlasku iz zemlje vratimo). Prošavši policijsku kontrolu malo smo lutali i dosta čekali na prtljag, što je mene poprilično nerviralo (imam puno iskustva sa gubljenjem prtljaga – koji uvek na kraju stigne) jer je ovde dodatni problem što nema šta da se kupi, pa sam se ja pitala šta ćemo ako koferi ne stignu. Ipak, stigoše! Samo sam rekla jedno veliko – UH! – koje olakšanje...Za 50 eura, koliko sam promenila, dobih 63 CUC-a (konvertibilna pezosa4) i odmah sedosmo u taksi koji nam je obezbedio čuvar reda u menjačnici (verovatno vozi neki njegov drugar na crno). Stari auto, ogroman, debeli Kubanac za volanom, njegov sin na suvozačevom sedištu, muzika svira, noć, toplo, vlažno... auu, baš je prava Kuba – avantura počinje!!!

Ali, prvi šok – Havana je u totalnom mraku – ulice kojima prolazimo kao da su zamračene pred bombardovanje (prva asocijacija - još su mi sveža sećanja na Begrad od pre desetak godina). Neke kuće se naziru, ali i u njima „čkilji“ neko bedno osvetljenje. U jednom trenu nam vozač pokaza „univerzitet“ – ono ništa, tek konture jedva naziremo. Totalno smo u šoku! Ovde nema govora o nekoj noćnoj individualnoj šetnji – u pravom smislu reči može da te pojede mrak, u najboljem slučaju možeš da povrediš nogu u nekoj od rupa na asfaltu...

Za 35 CUCa nas je taksista doveo do spolja predivnog hotela, Panorama, ogromne zgrade čiju okolinu u mraku uopšte nismo razaznavali. Sobe ja velika, vrlo lepa i prijatna. Ugodno je nameštena, onako kako se kod nas nameštalo negde 70-ih, 80-ih godina.Odmah nam na recepciji rekoše da se voda ne pije, tako da sam u baru, koji radi non-stop, za 3 CUC-a kupila 1,5 litre flaširane vode.

Umorni smo - izračunali smo da smo do Havane putovali oko 24 sata – zaista je vreme za spavanje – ono pravo, u horizontali!

4 Izvorno, to je skraćenica za CUba Corvetibile (CUC) odnosno fonetski: KUba Konvertibile (KUK)

5

Utorak, 24. 09.

Spavali smo sjajno (nije ni čudo, s obzirom na toliki put). A kada smo razgrnuli zavese - imali smo šta i da vidimo... Soba ima jedan velki erker, jedno veliku nišu svu u staklu odakle se pravo ispred naše sobe, na pristojnoj udaljenosti, dizao jedan ogroman betonski, socijalistički toranj (kasnije se ispostavilo ambasada Rusije, zgrada

koja i predstavlja obeležje ovog dela Havane - Miramara5), a sa leve strane ogromno prostranstvo-šetalište uz more (neuredjeno). Talasi su bili poveliki, ali je sve to, onako iz klimatizovane sobe, ipak

izgledalo lepo.6

Otidjosmo na doručak koji je bio izuzetno bogat po izboru hrane (toplo, hladno, slano, slatko, voće, sokovi, razne vrte kafa...) ali nam se ipak nije baš dopalo – čak ni voće koje je po izgledu bilo lepo, ali nije bilo dovoljno slatko.

U sobi se tanje obukosmo za izlazak u šetnju, ali kada smo izašli – odmah se vratismo po još laganiju garderobu. Vrlo, vrlo toplo, beskrajno vlažno... A unutra vrlo jak aircondition, tako da je „moj nos“ već počeo da reaguje (ali još uvek ništa u odnosu na naredne dane!).

I opet šok - za mene toliki, da sam prosto postala depresivna – totalno neuredjena obala, bez ikakvog sredjenog šetališta, sve zapušteno, okolo papiri, neuredno (ovo je čak možda od celog puta bilo najneurednije mesto po kojem smo šetali – ili se meni samo tako činilo zbog očekivanja kojeg sam ponela od kuće).

Medjutim, na ovoj šetnji se dogodilo nešto čudno. I prosto neverovatno! Uz more se nalaze betonske klupe, bez naslona, dugačke, razlupane... Na jednoj uočismo nešto – kada smo prišli – bila je to kreolska glava u terakoti. Delovala je staro, neobično, interesantno. Okolo nikog, osvrtasmo se da vidimo prodaje li je ko. Nigde nikog. Divili smo joj se još malo, i nastavismo šetnju. Odjednom se niodkud pojavi čovek i poče nešto da priča, mlati rukama, prati nas, traži, valjda pare – ništa ga nismo razumeli. Kao ni to da li ta glava pripada njemu. Nakon nekog vremena je digao 5 Prilog: slika 1: Ruska ambasada u Havani6 Prilog: slika 2: Šetalište uz more u Miramaru

6

ruke od nas i vratio se, a mi nastavismo dalje. I šetnju i zgražavanje...

Miramar je, prema onom što smo pročitali, rezidencijalna četvrt Havane, jedna od „elitnih“ – bili smo očajni – sve je toliko, toliko

zapušteno7... ne možemo doći sebi! Prošli smo kraj „salona za kučiće“ gde je jedno kuče baš „imalo tretman“ – bila je to hoklica ispred kuće, kuče na njoj, „šišač“ radi svoj posao – šiša kuče električnim aparatom čiji je kabl izvučen kroz prozor, preko dvorišta kuće, a gazdarica sve posmatra sa strane. Naidjosmo na dugački red ljudi – čekaju ribu; na brijačnicu koja me neodoljivo podsetila na tibetanske; na ženu koja na ulici sedi za šivaćom mašinom; upitasmo nešto jednu mladju ženu koja je imala neke strahote po licu... – ma bili smo totalno šokirani!

Otišli smo do betonskog monstruma – ambasade Rusije, još malo prošetali po Petoj aveniji, kako se zove široka ulica koja ima nekoliko pristojnih zgrada, koje su uglavnom ambasade, i vratismo se do „glave“, koja nam nije izlazila „iz glave“. Bila je na svom mestu, mirna, dostojanstvena. Sama... Sedosmo malo dalje. Gledamo je. Pitamo se, kako je ostala, kada se ovde turistima prodaju i suveniri od otpadaka, kako bi se zaradilo!?! Čekamo. Ne znamo šta. Na kraju je stavismo u najlon vrećicu i ponesosmo u sobu. Čudno smo se osećali što smo je uzeli, iako ona kao da je to čekala – da dodje u Srbiju i sa uvažavanjem bude deo naše

„kubanske baštine“8

Jedva smo dočekali da udjemo u hotel zbog vrućine – Jovanova majica je mogla da se cedi, a ja se pogledah u liftu u ogledalo – lice i dekolte su potpuno sjajni i vlažni -ma dobro rekoše za vreme, temperatura 30-35, „real feel“ 46. Moda nije baš 46, ali jeste 45. Strašno!

Za sada nas ovde NIŠTA ne oduševljava!

7 Prilog: Slika 3: Miramar, deo Havane Što reče moja Ujna Marija kada je videla fotografije:“Mnogo sam putovala, ali ovako nešto nigde nisam videla“8 Prilog: Slika 4: slikano u Beogradu

7

Nakon ručka legosmo i dobro odspavasmo u hladovini klimatizovane sobe. Nakon „naše“ poslepodnevne kafe, krenusmo opet u šetnju. Cilj je bio tržni centar koji je u neposrednoj blizini hotela i koji je takodje izgledao jadno i bedno, ali kao da su nam se oči već navikle na ovaj ambijent, a svest prihvatila postojeće stanje. Šokovi i zgražavanja ostaju polako iza nas.

Obišli smo i okolinu našeg hotela sa druge strane, koja je nekako „bolja“ – to je red velikih, finih hotela (4 i 5 zvezdica), svi su okruženi divnim zelenilom, sa lepim bazenima različitih oblika. Posebno nam se dopao hotel Melia, ne toliko sam hotel nego njegova bašta i bazeni koji kao da su usred prave prašume sa providnom ogradom kroz koju se vidi okean. Obišli smo i ogromnu crkvu Jesus de Miramar, videli jedan mali tržni centar, znatno bolji od prethodnog, promenili novac...

Posle podne sam se čula sa vodičem – grupa je stigla, ali prvi sastanak je sutradan, dok je danas večera individualna. Ona je opet bila izuzetno raznolika i bogata, ali nama opet ne posebno ukusna – meni je prijao avokado kojeg ću ja u ogromnim količinama jesti tokom celog boravka na Kubi. Kažu da je zdrav, i meni se slaže uz sve i uz meso i uz ribu – tako da sam imala pravi „tretman“ avokadom.

Miramar je ponovo utonuo u mrak – gde gde koja slaba sijalica, čuju se talasi – penjemo se u sobu da vidimo „šta nam radi glava“ i da razmislimo kako ćemo da se snadjemo sa njom narednih skoro mesec dana. Vrlo je teška i moramo je nekako imobilizirati i negde „deponovati“ da je ne nosimo stalno uz sebe.

Sreda, 25. 09.

Nakon doručka, u 9,15 smo kod bazena imali sastanak grupe sa vodjom puta Reimondom (svi ga zovemo Rej), koji će putovati sa nama; iz Varadera je, oko 45-50 godina i liči malo na Kodžaka. Grupa nam je mala, što je odlično, samo nas deset, šestoro Nemaca, dvoje

Švajcaraca i nas dvoje9. Bio je i predstavnik Meiers-a, naočiti Nemac koji živi na Kubi i koji nam je u nekih pola sata dao najznačajnije podatke vezane za Kubu i ovo naše putovanje.

9 Prilog: Slika 5: Grupa (sem Jovana koji slika)

8

Podelio je i naplatio karte za večeras za Tropicana klub, koji postoji od 1939. i koji od tada neprestano radi – bez ijednog dana pauze. Sve je isto kao nekada (osim plesačica koje „nisu iz 1939“, kako je šarmantno napomenuo). Tropicana klubovi postoje i u Varaderu i u Santiago de Kuba, s tim što nisu ni približno uspešni kao ovaj ovde, ni po kvalitetu ni po samom izvodjenju programa (uporedio je kvalitet klubova u Havani i Varaderu, sa kvalitetom Mercedesa i Lade, pri čemu se klub u Santiagu nalazi negde u sredini). Karte smo platili 140 eura, što je srednja cena, jer je ceo prostor podeljen na tri dela – one najbliže muzici, „najglasnije“ karte su 75 eura, one najdalje, 65. On sam je savetovao ove srednje, jer mi Evropljani ipak ne volimo toliku buku.

Zatim se ukrcasmo u autobus, mali, sladak. Karoserija autobusa je kineska, a motor je japanski, što je za Kubu uobičajeno. Vozač

Manolo je iz Santiaga, ispostaviće se sjajan, pravi laf10. I krenusmo.

Rej je usput dao neke podatke vezane za Kubu i Havanu. Kuba ima nešto više od 11 miliona stanovnika, a Havana oko 2 miliona.

Vodič je bio jako ponosan na činjenicu da danas u Havani ima oko pola miliona ljudi u privatnom sektoru i sve ih je više. U Havani ima 11 miliona stanova, od čega je 87% privatnih, do kojih se dolazi na način da država pojedincu da stan, koji on zatim 20-godišnjom otplatom otkupi. I inače sve je na Kubi nekako otvorenije prema zapadu otkako je Kastrov brat Raul, danas prvi čovek Kube (s

obzirom na Fidelove godine), što se oseti u svim domenima života.11

Tako na primer, Kastro jeste bio dozvolio privatne kafane, ali su one do pre godinu-godinu i po mogle da imaju samo 3 stola. Danas su to normalne kafane i restorani. Ili zabrana Kastra da se kupuju klima uredjaji, frižideri i ostali „žderači“ struje danas više nije na snazi – Raulov stav je da se sve to može i treba kupovati, jer će rezultat biti veći rad, kako bi se struja mogla platiti.

Još jedan interesantan podataka-51% stanovnika čine žene.

10 Prilog: Slika 6: Vozač Manolo i vodič Rej11Od pre nekoliko dana postoji i snimak na kojem se, na ispraćaju Nelson Mendele, rukuju Raul Kastro i američki predsednik Obama.

9

Krenuli smo duž široke avenije Avenida America i prešli na Avenida Malecón, 8 kilometara dugačku aveniju uz okean, od kojeg je, celom

njenom dužinom, deli jedan oniži zidić12 (koja je mene podsetila na Avenida Copacabana u Riu). Sa druge strane su soliteri i zgrade (na Copacabani su najelitniji hoteli i sve je blistavo i uredno za razliku od ruiniranosti ovde). Prošli smo kraj hotela Riviera, koji je ogroman, a izgradila ga je mafija. Vodič nam je pokazao veliki studentski dom i ogromnu bolnicu, u kojoj se vrše razna presadjivanja organa i uopšte značajni hirurški zahvati, uz napomenu (što će celog puta ponosno naglašavati) kako je školovanje i lečenje na Kubi besplatno. U zdravstvu na Kubi danas radi oko 10 hiljada ljudi. Videli smo američko predstavništvo (Amerikanci na Kubi nemaju ni ambasadu ni konzulat).

Zanimljivo je da mnoge kuće i zgrade imaju plave detalje – plavo je boja bejzbol kluba Havane, a ta je igra za Kubance izuzetno značajna i omiljena.

Kod Kapitola smo imali pola sata slobodno. Kapitol je replika onog iz Vashingtona, ali je 5 santimetara viši (na što su Kubanci jako ponosni). On se restaurira i to već pune četiri godine, jer se unutra neki detalji čak rade u zlatnim listićima. To finansira UNESCO, država, ali i gradjani preko poreza. (HM !) Spolja smo razgledali divno pozorište. Malo smo zašli u sporedne ulice, gde sve, ali sve deluje zaprepašćujuće zapušteno i bedno. Ma ne samo u sporednim

ulicama, nego i ono preko puta, direktno nasuprot Kapitolu.13 To nisu samo oronule kuće, to su kuće u nestajanju... Na ulicama je bilo puno sveta, masa navalentnih muškaraca, navalentnih u smislu da žele kontakt („hallo my friend, odakle ste, iz koje zemlje“), vrlo pričljivih, dosadnih zapravo. Sve nešto kao prodaju (prosjačenje je u principu zabranjeno, iako ga ima), i to potpuno nerealno – na primer, oni vide da mi nismo Kubanci, i nude nam lokalne novine. Do sada od te „silne sreće siromašnih ljudi, koji stalno sviraju, igraju i pevaju“ (što nam rekoše kod kuće) ja ništa videla nisam. Tačno je da mnogi pevaju, ali sa ispruženom rukom da im se da koji CUC – oni na taj način zaradjuju. A s obzirom da su muzikalni i vrlo „ritmični“,

12 Prilog: Slika 7: Avenida Malecón

13 Prilog: Slika 8: zgrade u centru, nasuprot Kapitolu

10

to im je je zgodnije nego da nešto rade, da sredjuju okolinu, kuće... 14

Prošli smo kraj stare železničke stanice, videli prastare vagone, videli stari gradski zid Murailla, mesto gde se planira izgradnja moderne luke i akva parka i ušli u stari deo grada, Staru Havanu.

Obišli smo hotel Ambos Mundos, u kojem je, u sobi 511, plaćajući

1,5 dolara dnevno, živeo Hemingvej od 1932. do 1939.15 Ovde je i danas izložena njegova pisaća mašina na kojoj je napisao svoj roman „Za kim zvona zvone“.

I tako stigosmo do Trga oružja. On je lep, liči na slične trgove južnoameričkih gradova, ali samo delimično. Ovde naime nema crkve (ona je malo izmeštena), ali postoji park u sredini i upravne zgrade okolo. Tu se nalazi i stara gradska kuća iz španskog doba, iz sredine 17. veka i izgleda predivno. U ono davno doba ovde je spavao guverner i usled topota konja imao problema sa snom. Zato je dao da se ulica poploča kockama od palminog drveta, kako bi kočije prolazile tiše. Inače interesantno je da su Španci, kada su stigli na Kubu, na njoj zatekli 98% površine pod šumama, palmama... Tokom vremena one su uništavane, tako da je 1995. godine Kuba imala samo 15% pošumljenih površina. S obzirom da je uočen značaj šuma, krenulo se sa pošumljavanjem, tako da danas ta cifra iznosi oko 40%.

U jednoj kafanici smo popili mohito, jedan od omiljenih koktela

Hemingveja16, osvežili se i nastavili razgledanje – obišli smo deo grada koji je pun obeležja čuvenih revolucionara – na ogromnom trgu, mislim čak većem od Tienanmena u Pekingu, nalazi se

spomenik José Martíu17 , zatim ogromni metalni crteži Fidela Castra i

14 Celog puta su me izludjivali prizori zdravih i pravih mladića koji po ulicama na pragovima kuća kradu Bogu dane. Strašno!!! Slika 9. 15 Prilog: Slika 10: Hotel Ambos Mundos16 Zaseban prilog br.1:Recepti najpopularnijih koktela koji se piju na Kubi, u prilogu17 Martí (1853-1895) je bio borac za oslobodjenje Kube, koji je 1892. osnovao kubansku revolucionarnu partiju.  Bio je govornik, pisac političkih pamfleta i novinar. Sahranjen je u Santiago de Cuba i po njemu su nazvane mnoge institucije na Kubi. Pored ostalog i internacionalni aerodrom. Slika 11: Spomenik Joséu Martiju

11

Che Guevare, tu su razna ministarstva ... Na trgu se održavaju politički mitinzi, ali ponekad i rok koncerti.

Zatim smo bili u jednoj prodavnici cigara, da se snabdemo za put (oni koji puše), jer je to mesto sigurno za kupovinu – cigare se nikako ne kupuju na ulici – obično je to prevara, samo je gornji list duvan, ostalo -lišće banane.

Ručali smo u jednom džez klubu, modernoj zgradi simpatičnog ambijenta i prijatnog ne preglasnog džeziranja.

Nakon toga smo posetili jednu od 24 destilerije ruma, u kojoj postoji flaša Havana Club ruma, stara 70 godina koja košta 1700 eura.

Opet smo se odvezli do centra gde smo obišli Katedralu, božanstvenu gradjevinu, jedan od najlepših primera barokne arhitekture u Latinskoj Americi, koju je kubanski pisac Alejo Carpentier opisao kao „okamenjenu muziku“. Katedrala, za koju su karakteristična dva nejednaka tornja, lepše izgleda spolja nego iznutra, ali se (opet) čini godinama nečišćenom, tako da je kamen

siv od smoga koji se nataložio18. Interesantno je da se ta značajna crkva ne nalazi na Trgu oružja. Inače, u njoj je sto godina, do 1898., počivao Kolumbo kada je prebačen u Katedralu u Sevilji.

Oko 17 sati se vratismo u hotel, na odmor. Uveče treba da zajedno krenemo u Tropicana klub. Tako je i bilo.

U 21,15 smo se našli pred recepcijom i sa vozačem Manolom, za dodatnih 5 CUCa po osobi za transfer, otišli do Tropicane, oko 10-ak minuta autobusom udaljene od hotela. Program je počinjao u 22,00 sata i trajao do ponoći. Na ulazu se plaćalo 5 CUCa za snimanje kamerom i slikanje fotoaparatom. Svaka dama iz grupe je dobila karamfil-crveni ili roze, što je bio lep gest.

Kada smo ušli, sve je delovalo vanzemaljski. Dobro je što je noć – verovatno po danu to ne izgleda tako romantično i mistično – ovako je bilo prosto nestvarno. Ceo spektakl se odvija napolju, sve je u tropskom rastinju, puno je raznobojnih svetala, fontana... To je zapravo raskošni bar pod palmama i zvezdama. Spektakl ima 170 učesnika sa najšarenijim, najraskošnijim i najraznovrsnijim kostimima. To je plejada mladića i devojaka predivnih, isklesanih

18 Prilog: Slika 12: Katedrala u Havani

12

tela kojima su virtuozno plesali.19 Tačno je rekao juče Namac da je Tropicana kombinacija akrobatike, plesa, erotike... Bilo je nekoliko pevača i pevačica, glasovi su bili moćni, a njihovo pojavljivanje u krošnjama velikih tropskih stabala ostavljalo je bez daha. I posluženje je bilo fino – uz rum (250 ml) i koka kolu, u cenu je bila uračunata i čaša šampanjca, neke fine slane grickalice i veliko čokoladni bombon – rečju taman dovoljno za 2 sata programa, koliko je trajao. Program je završio na tradicionalan način, prozivajući po nacionalnostima posetioce, voditelji su imali spisak – Jovan i ja smo pomenuti kao Jugoslavija, jer je očito to je zemlja koja u glavama mnogih još uvek postoji.

Manolo nas je oko 00,15 vratio u hotel. Sutra napuštamo Havanu,

što nam nije žao i krećemo prema istoku.20

Sve u svemu jučerašnji dan je prošao vrlo zanimljivo a bilo bi i znatno prijatnije da ja nisam bila jako prehladjena. U Tropicani sam potrošila bukvalno sve do poslednje maramice koje sam ponela, uveče sam popila aspirin i legla u nadi da će sutradan biti bolje.

Četvrtak, 26. 09.

Ustala sam rano, napisala puno razglednica, marke sam već pre kupila tako da sam ih poslala sa recepcije – pišem ovako na početku

putovanja, sve u nadi da će „javljanje“ stići pre našeg povratka21. Osećam se nešto bolje, iako je prehlada još uvek „tu“.

U 8,30 je bio dogovor da se nadjemo kod recepcije. Po zapadnom vremenu (kada se u Kubi dogovara sastanak, napominje se da li po zapadnom ili po kubanskom vremenu. Ako je po kubanskom, pojam je vrlo rastegljiv- za mene još jedan minus).

Vodič je to jutro bio vrlo pričljiv, mi smo svi kunjali i dremali s obzirom na jučerašnji provod u Tropicani. Krenuli smo nacionalnim auto putem koji se proteže sredinom Kube. Usput je Rej davao neke podatke ... radno vreme na Kubi je od 7,30 ili 8,00 sati, radni dan

19 Prilog: Slika 13: Tropicana klub Saznala sam da mesečno zaradjuju i do 1000 CUCa, što je izuzetno visoka plata. 20 Zaseban prilog br. 2: Naš itinerer 21 Ispostavilo se da one uopšte do današnjeg dana nisu stigle (vratili smo se pre skoro dva meseca)! Još jedna loša strana Kube!!!!

13

traje 8 sati, a godišnji odmor je mesec dana. Škole počinju od 8, a radnje rade od 9. Oni koji imaju automobil, u slobodno vreme uglavnom taksiraju. Moraju, kako bi dopunili kućni budžet.

Kuba je  okružena meksičkim zalivom, Karipskim morem i Atlanskim okeanom.  Na severu SAD-om i Bahamima; na zapadu Meksikom, na jugu Kajmanskim ostrvima i Jamajkom, a Haitijem na jugoistoku. Najbolje plaže se nalaze na severu, dakle na Atlantiku. To su koralne plaže, od kojih je najlepša ona u Varaderu, 20 kilometara belog

peska. Pričao je o nacionalnim simbolima22, o tome kako Kuba više ne izvozi šećernu trsku, jer je ceo svet prešao na šećernu repu kao sirovinu za proizvodnju šećera. Trska se uzgaja i danas, ali samo za hranjenje stoke. Grana privrede u kojoj Kuba vidi budućnost je turizam.

Dosta dugo smo se vozili i stigli na poluostrvo Zapata, u nacionalni park istog imena. Cela se grupa ukrcala na dva brza glisera i odjurila veštačkim kanalom do velikog jezera, gde se na jednom ostrvu nalazi replika sela Taíno indijanaca, koji su se bavili ribarenjem i sakupljanjem plodova. Lepo su napravljenja šetališta, skulpture indijanaca u raznim aktivnostima (jedna je skulptura u vodi, gde je indijanac rukama ulovio patku (vau!), uredjena vegetacija... Ovde živi 17 edemskih vrsta ptica, od kojih 4 vrste samo i jedino ovde. Moguće je i spavanje u izgradjenim bungalovima, ali ono nije prijatno zbog nekih velikih komaraca koji ovde „haraju“ (nisu malaričari). U jednoj nam slamnataj kućici skinuše negativnu energiju – dobili smo par crta po licu i malo neke vodice kojom su nas poprskali (možda i prehlada prodje ???)

Zatim smo posetili Guama farmu krokodila, gde smo ih videli u svim fazama, od beba do „pune zrelosti“. Interesantno je da oni mogu da trče 50 km/sat, a u stanju su da skoče do 2 metra uvis. Na sreću, ovi su nam podaci poznati samo teoretski.

Nastavismo put dalje do Cienfuegos-a, grada zaštićenog od strane UNICEF-a od 2005. godine. Gradić je predivan (centar naravno) i izuzetno čist. Parkirali smo na Trgu Martí odakle je grad počeo da se razvija, oko 1815. godine. Ovde se nalazi pozorište, u kojem su 20-tih godine nastupali Enrico Caruso i Sarah Bernhardt . Postoji jedna promenada sa velelepnim obnovljenim vilama. Jedna od najlepših je

22 Zaseban prilog br. 3: Nacionalni simboli Kube

14

Palacio de Valle, za koju kažu da je kombinacija dvorca i burga, mešavina istoka i zapada, mešavina gotike, baroka i mavarskog

stila. Danas je pretvorena u hotel.23 Prošli smo i kraj groblja, značajnog po tome što ga kapela deli na siromaško i bogataško. Razlika je upečatljiva.

Put je dalje vodio prema Trinidadu24, ali smo tri km pre grada skrenuli u brda Escambray (Sierra del Escambray) gde smo u mestu Toppes de Collantes spavali dve noći. Hotel Los Helechos je

simpatičan, soba ogromna, nameštaj od ratana, prelepa terasa25. Na prvom smo spratu (ceo hotel ima samo tri sprata).

Nakon fine večere podjosmo na spavanje. Ja se bolje osećam, pijem naizmenično aspirin i antialergijske tablete iz Annecy-a. Da li je od tableta ili je od onog skidanja negativne energije?!!

Petak, 27. 09.

Nakon doručka, u 15 min do 9 smo krenuli za Trinidad,26 grad od oko 40 000 stanovnika koji je 1514. godine osnovao Diego Velazquez. Grad je nekada bio izuzetno bogat, što se i danas vidi po arhitekturi, posebno centra. Okolna brda su ga na neki način izolovala, tako da je on ostao izvan nekih civilizacijskih tokova, izvan industrijalizacije, što je i dobro jer kada su 1988. stigli predstavnici UNESCO-a i videli ga, odmah je došao pod njihovu zaštitu. I danas se vrši restauracija mnogih njegovih delova. U gradu postoji velika pešačka zona, kaldrmisana, sa masom predivnih restorana u unutrašnjim dvorištima kuća (tipično za mavarski stil Južne Amerike).

23 Prilog: Slika 14: Palacio de Valle, Cienfuegos24 Uz cestu se prodaje voće, razno, nama nepoznato. Ili polu poznato - postoje recimo dve osnovne vrste banana – one koje se jedu i one koje se prže, kuvaju kao pire ili od njih pravi čips. Inače svo voće je mahom odlično, pogotovo jedna vrsta koju nazvah „pljuckavac“, vrlo je ukusno, ali sa masom malih koštica koje se moraju „pljuckati“. Slika 15: Voće „pljuckvac“, u prilogu

25 Zgodan je način na koji slažu peškire, Slika 16: slaganje peškira u hotelu u prilogu26 Naš vodič voli polaske u 15 min do punog sata ili 15 min nakon punog sata

15

Za Trinidad je značajna Valle de los Ingenios (područje izvan grada,

poznato po uzgoju šećerne trske) i Plaza Mayor, u samom centru,27 gde se nalazi i arheološćki muzej koji smo posetili. Muzej se nalazi u zgradi koja je u 19. veku bila u vlasništvu porodice Padrón, čiji je prijatelj bio Humbolt. On je i posetio Kubu, odseo u ovoj kući i njegova se bista nalazi u dvorištu. Bili smo i u jednoj predivnoj kafani sa živom muzikom (jedan od muzičara je nekada svirao u klubu Buena Vista u Havani), pili mohito, izlazili malo u kupovinu u

radnjice na trgu (Jovan kupio svoju prvu guayaberu 28), ja neke umetničke slike... U restoranu na Plaza Mayor smo ručali (opet je svirala živa muzika, a jedna devojčica je lepo svirala flautu). Ja sam probala crni pasulj koji ovde mnogo jedu, mešajući ga sa pirinčem – nije mi se nešto dopao. Put nas je dalje vodio na jedan vidikovac – 146 stepenica za pogled koji zbog loše vidljivosti nije bio spektakularan. U nastavku smo posetili jednu kuću kafe, gde smo videli kako se ona proizvodi. Ovde smo izmedju puno, puno vrsta izabrali dve. Bila je odlična.

Vratismo se u hotel i dogovorismo da u 15 do 8 ispred recepcije podjemo na zajedničku večeru. Rej reče – iznenadjenje!!!

Iznenadjenje je bio restoran oko 5 min vožnje udaljen od hotela, jedna ogromna terasa gde je bilo postavljeno za nas. Sreća da smo se toplije obukli – u planinama je noću sveže. Večera je bila sjajna, a

Jovanova nova guajabera je opšte dobro prihvaćena29. U hotel smo se vratili nešto pre 22,00 sata.

Subota, 28. 09.

27 Prilog: Slika 17: Plaza Mayor, Trinidad28

Guayabera je muška košulja Kariba, poznata i kao „meksička venčana košulja“. Nosi se izvan pantalona, a uobičajeno ima dva ili četiri džepa i

fine tanke štepove spreda ili pozadi. Često su je nosili politički lideri Južne Amerike, Castro, Chavez, Soccarás...Obično je od lana ili pamuka. U SAD-u

je posebnu popularnost stekla 70-ih godina, gde predstavlja simbol solidarnosti Hispanoamerikanaca.

29 Prilog: Slika 18: Jovan u novoj guajaberi

16

Nakon doručka smo stavili prtljag u autobus, a mi se ukrcali u ruski

kamion ZIL30 i krenuli ka nacionalnom parku Guanayara. Ovde imamo u programu trosatnu šetnju, razgledanje vodopada „El

Rocio“, lagunu, eventualno kupanje u njoj i ručak na kraju šetnje31.

Sedeći na hladnim, metalnim sedištima, po „drndavoj“ cesti smo se vozili oko pola sata i onda, sa vodičem samo za tu šetnju, krenuli u pešačenje. Šetnja je bila umereno naporna, a videli smo mnogo interesantnog. Recimo biljku, vrstu mimoze koja se na dodir potpuno skupi i pretvori u crtu, da bi se posle opet vratila „u

normalu“32; ovde smo videli nacionalni cvet-beli leptir (Mariposa Blanca); videli smo nacionalnu pticu el tocororo; nacionalno drvo-kraljevsku palmu (La Palma Real), čijim se sitnim plodovima hrane svinje, a od izdanaka se pravi čaj koji je dobar za kamence (ne znam koje). Videli smo nekoliko vrsta bambusa (na Kubi ih ima 36 vrsta, jedna grupacija je kubanska, jedna južno-američka, jedna azijska. Kubanska raste sporo, samo 0,2 cm dnevno, dok azijska u danu naraste čak 20-30 cm).

Šetali smo neka 3-4 kilometra ali je šetnja relativno dugo trajala – put je bio mestimično prilično strm, na momente čak vrletan, zatim podloga je bila vlažna, samim tim klizava (kod vodopada „El Rocio“ jedan je par iz druge grupe pao). Inače vodopad je divan, romantičan, i posebno smo ponosni na jedan snimak koji smo

napravili i koji deluje kao da se radi o slici u ulju starih majstora.33

U laguni se moglo kupati – kupali su se i neki iz naše grupe.Priroda je ovde potpuno „bezopasna“. Na Kubi generalno nema opasnih životinja, a glavna duhovitost vodiča, koja se ponavljala nekoliko puta tokom ovog našeg boravka je da su „najopasnije zverke - tašte“.

30 Prilog: Slika 19: ZIL- ruski kamioni31 Slike Prilog: 20; 21; 22: Nacionalni park Guanayara,Laguna i Vodopad “El Rocio”

32 Zato se i kaže da je neko „osetljiv kao mimoza“. Ako se ispod lista stavi plamen, nakon manje od sekunda ta cela grančica „kljokne“, da bi se posle opet „oporavila“. Šta se zapravo dešava? Biljka je puna vode koja se u trenu, uz izvor topline, povuče dole do korena, što je i razlog njenog „pada“. Za desetak minuta „dolazi k sebi“. Stvarno je „mimoza“!Prilog: Slika 23: Vrsta mimoze, pre i posle dodira 33 Zaseban prilog br. 4: Snimak vodopada „El Rocio“

17

I stigosmo na ručak. Restoran - kuća u prirodi tipa haciende okružena prelepim rastinjem. Ručak baš odličan. Vodič Rej nam se ovde priključio.

I ponovo kamioni, 15 km vožnje i onda u autobus, gde nas je sa našim stvarima čekao Manolo.

Umorni zaspasmo svi odreda. Budjenje je bilo naglo – stigli smo u Santa Claru. To je univerzitetski grad sa oko 200 hiljada stanovnika, poznat kao mesto hodočašća Che-ovih fanova. Godine 1997. ovde je izgradjen Memorialni centar Che Guevara. To je jedan veliki, enormni trg, praktično prazan na kojem se nalazi ogroman Che-ov kompleks, na vrhu kojeg je njegova divna skulptura, visoka 6

metara izradjena od bronce. 34 Razgledali smo mauzolej-ne sme se imati ništa uz sebe – od pre par godina kada je bio podmetnut eksploziv i poginuo jedan Italijan.

Trg zaista deluje monumentalno.

Nastavljamo put ka mestu Ciego de Ávila, gradu od blizu 150 hiljada stanovnika, sredjenog i restauriranog centra u kojem većina zgrada

ima kolonade35. To je rezultat nekadašnje naredbe kako bi ljudi po ulici mogli hodati u senci. Kuće su obojane različitim bojama i deluju zaista veselo. A i sveukupna atmosfera u gradu je bila nekako pozitivna, puno ljudi po ulicama, nema „hallo my friend“ napasnika, u jednom lepom parku nekakva muzika...možda zato što je subota... Nazivaju ga i gradom ananasa, jer se ovde on uzgaja u velikim količinama. Inače poznat je jedino po lepoj zgradi pozorišta (Teatro Principal), izgradjenom 1927.

Prespavali smo u jednom pristojnom, ništa posebnom hotelu.

Nedelja, 29. 09.

Posle doručka, u 8,15 minuta krenusmo dalje. Usput je vodič malo govorio o uraganima, kojih ima svake godine i javljaju se uglavnom od sredine jula do sredine novembra. Uragan uglavnom dolazi sa Antlantika, prolazi Kubu i nastavlja ka Hondurasu. Lako je shvatiti

34 Prilog: Slika 24: Mauzolej Che Guevara Zaseban prilog br. 5: Ernesto Che Guevara

35 Prilog: Slika 25: Kolonade u mestu Ciego de Ávila

18

da dolazi, sve meteorološke stanice ovih zemalja gde su vetrovi česti su povezane, pa čim ga uoči jedna, javlja ostalima, a i ljudi su uglavnom verzirani, tako da i malo dete zna da se u tim situacijama ne sme izlaziti iz kuće. Uglavnom nema ljudskih žrtava. Prošle, 2012. godine je uragan Sandi na Kubi imao samo jednu žrtvu, i to

jednog pijanca koji je nesmotreno izašao iz kuće.36 Inače puno se toga prilagodjava čestim vetrovima – na primer, država je ulaže mnogo novca u menjanje električnih stupova od betonskih u drvene, jer – beton na uraganskom vetru puca, a drvo se savija, pa je pogodnije.

Bilo je još priče o Kubi (vodič je veliki patriota!) – o tome kako ovu socijalističku zemlju mnogi smatraju terorističkom, što je potpuno nepravedno – to je zemlja koja je otvorila svoje škole stranim studentima, (na univerzitetu u Santiagu de Cuba na primer studira puno stranaca, posebno Kineza); nakon nesreća uslovljenih vremenskim kataklizmama Kubanci su prvi da pomogunu; to je nacija koja se raduje životu; ovde su deca bezbedna... Postulat ovdašnje vlasti je da obrazovanje i zdravstvo mara biti jednako za sve!!!! Ovde ipak ima i bogatih i srednje imućnih i siromašnih. Medjutim i ti siromašni imaju šta da jedu i gde da spavaju, što je mnogo bolje od, na primer Meksika, gde je puno onih koji nemaju nijedno od toga.

Pričali smo i o konfesijama na Kubi – ovde postoje sve vere – postoje i tri sinagoge (jedna u Havani, jedna u Santiagu i jedna u gradu u Camagüey-u). Medjutim, Kubanci generalno nisu mnogo religiozni – oni se okreću Bogu kada im treba – kada su bolesni-mole se za zdravlje, kada se takmiče-za dobar rezultat, za uspeh... Crkvi ima dosta, ali su uglavnom lepše spolja, iznutra nisu nešto

glamurozne.37

36 Sve su ovo ipak samo puste teorije, ovogodišnji tajfun na Filipinima (8.11.2013.) divljao je brzinom od oko 380 km/sat i imao na hiljade žrtava. Inače tajfun i uragan je različiti naziv za istu pojavu – na Pacifiku tropske ciklone zovu tajfuni, a na Karibima uragani.37 Postoji jedna široko rasprostranjena afro-amerikanska religija na Kubi, a to je Santeria.

Yoruba crnci iz Nigerije koji su ovde dovoženi kao roblje, nisu u Kubi 19. veka smeli da ispovedaju svoju veru. Oni su zato našli katoličke svece, kao

19

I tako se u priči vozimo kroz vrlo uredni poljoprivredni kraj u kojem ima lepih farmi i urednih kuća sa pristojnim okućnicama. Ovde se proizvodi pirinač, izgajaju banane, mnogo vrsta pasulja (poznat je crni), manioka, slatki krompir, šećerna trska, (koja danas služi kao stočna hrana), a od stoke se uzgaja bukvalno sve, uključivši koze, ovce, čak i kunići.

I konačno stigosmo - grad se zove Camagüey - to je kolonijalni, univerzitetski grad, treći po veličini na Kubi, sa preko 300 hiljada stanovnika. Ovde postoji velika pivara, poznata ginekološka bolnica, čuveni baletski ansambl... Grad je star oko 500 godina i ususret proslavi ove značjne godišnjice vrše se velike pripreme (vrše se značajna renoviranja sredstvima UNESCO-a. Centar grada je pod zaštitom).

Čim smo ušli u grad stigosmo do velike pijace, gde nas je Rej „predao“ lokalnom vodiču, jednom ogromnom – crncu (inače smo primetili da su ljudi ovde izuzetno visoki i snažni), koji je govorio engleski i koji nas je tokom nešto manje od pola sata proveo kroz nju, upoznavajući nas sa nekim lokalnim plodovima i odgovarajući na sva pitanja. To je vrlo velika pijaca u kojoj je treštala muzika (kao i na većini mesta ovog tipa). Naučismo da je „kralj voća“ ananas (jer i „fizički liči - ima krunu“), da je vitaminom najbogatija guava, vrsta citrusa.

Zatim krenusmo u razgledanje grada rikšama - naša je bila Santa

Maria broj 9.38 To je bilo mnogo dobro – mi smo na ključnim mestima

pandan svojim bogovima i u crkvama su, na primer, klečali ispred Sv.

Barbare, ali je ona i dalje predstavljala njihovog boga rata Chango-a (u svom katoličkom pojavnom obliku). Ili njihov Babalú Ayé je bio Sv. Lazar. Iako Katolici u jedinstvu katoličkih svetaca za raznim bogovima Santerie nisu videli nište protivrečno, ipak je katolička crkva i njen kler u osnovi negiraju, ali tolerišu.

U doba socijalizma afro-kubanske religije i rituali su dugo vremena bili zabranjeni. Religiozna verovanja bila su inkopatibilna se postojećom politikom. Castro je tek 90-ih godina postao tolerantniji prema afričkim bogovima, čak je dozvolio pripadnicima tih vera da udju u njegovu partiju.

38 Prilog: Slika 26: Camagüey-rikša Santa Maria broj 9.

20

stajali, izlazili i vodič nas je upoznavao sa pojedinim delovima grada. I njegovim značajkama.

Camagüey se smatra gradom lavirintom – ovde je vrlo lako da se čovek izgubi, jer su sve ulice slične, bez posebnih oznaka. To je bilo namerno jer je izludjivalo i pirate, koji su se nekada lako gubili na njegovim ulicama. (Konkretno na trg na kojem smo se nalazili, izlazilo je 7 ulica – i sve jedna nalik na drugu – zaista zbunjujuće!)

Grad je poznat i po zemljanim vrčevima za kišnicu (nekada nije bilo vodovoda), kojih ima oko 10 hiljada. Izgradnjom vodovoda, oni su se

počeli koristiti za vino. Najstariji je iz 1760. godine.39

U gradu ima 25 crkvi, koje su danas u udruženju koje se brine o njihovom održavanju.

Stali smo na jedan lepi, uredni, kaldrmom popločani trg, na kojem je bilo nekoliko skulptura. Nekada je ovde bilo okupljalište onih koji traže posao, pa je jedna od skulptura i posvećena čoveku koji čeka da ga pozovu i vreme krati čitajući novine, druga prikazuje čoveka koji nosi krčage vode za ljude koji tu stoje, treća su tri žene na stolicama koje „tračare“, četvrta stolica je prazna (i zgodna za

fotografisanje)40. Na trgu je i vrlo lepa i interesantna galerija, u kojoj je mnogo slika debelih žena – tu saznasmo i zašto – Kubanci vole debele žene!!!

U crkvi, na jednom drugom trgu, videli smo predivan srebrni sanduk, koji je vezan za svakogodišnju procesiju, koja ide od crkve do Katedrale (oko 250 metara). Sanduk nosi šest ljudi, ali se oni na tom putu moraju menjati, zbog njegove velike težine. Za sanduk je

vezana legenda41.

Na sredini tog istog trga se nalazi i drvo ceiba, koje je Afrikancima, koji su na Kubu bili dovedeni u roblje, zamenjivalo njihov baobab.

39 Prilog: Slika 27: Vrčevi za kišnicu, sada vino - Camagüey40 Prilog: Slika 28: Camagüey - skulpture na trgu41 Postoji legenda: U ovom je gradu živeo čovek sa jednim rodjenim i jednim posvojenim sinom. U Havani, gde su obojica bila na studiju, zaljubiše se u istu devojku. U borbi za nju, posvojeni sin ubija prirodnog. Vraća se u Camagüey da zatraži oprost od oca. Ovaj mu ga je dao, uz uslov da od srebrenjaka napravi veliki sanduk, što je sin i učinio. I to je upravo

taj sanduk, slika 29

21

Oni su oko njega obavljali svoje procesije. I ovde postoji legenda42 Obišli smo još neke znamenitosti i završili na finom ručku, u bašti restorana - za živom muzikom, naravno.

Oko 13 sati nastavismo ka mestu Guardalavaca. U hotelu Playa Costa Verde treba da spavamo tri noći. Sve je na bazi all inclusive koncepta (sve je uračunato u već plaćenu cenu, osim stranih pića, koja se plaćaju na licu mesta); dobili smo „narukvice“, koje nam naredne dane predstavljaju i pasoše i novčanike, nakon čega su nas eko vozilima odveli do smeštaja. To je zapravo hotelski kompleks utonuo u zelenilo sa jednospratnicama od po četiri apartmana.43 Naš je u prizemlju, sa ogromnom sobom, delom za garderobu, velikim kupatilom, divnom terasom, baštom. Oduševljeni smo već na prvi pogled. S obzirom da je dok smo prilazili Guardalavaki pala kiša, ovde je sve vlažno, oblaci su još uvek niski, i sve deluje očaravajuće.

Veče se polako spušta, ali mi ipak krećemo da „upoznamo okolinu“. Plaža je udaljena oko 150-200 metara. Izgleda divno, a do nje se prelazi jedan most na nogarima, nad vodom sa raznim biljem. Plaža je puna suncobrana od trske, tipičnih za ovaj deo sveta. Obišli smo ogromne bazene sa ležaljkama, videli gde se nalaze ala cart restorani u kojima se može večerati (isključivo) i kojih ima četiri, i to: Venezia (italijanski), Kyoto (japanski), El Conuco (kreolski) i El Bohio (gril restoran). Mesta se rezervišu unapred, svakog dana pre podne, od 8-13 sati. Naravno i oni ulaze u all inclusive ponudu.

Nakon šetnje otidjosmo na večeru u „glavni restoran“ (koji je za sve obroke), Bariay Buffet, ogroman poluotvoreni prostor divnog ambijenta, sa valjda, najvećim švedskim stolom što postoji. Nestvarna je raznolikost hrane koja se ovde nalazi. Osvetljenje je pomalo prigušeno, konobari se nečujno muvaju, donose pića, odnose posudje, muzika tiho svira, žamor mase sveta nije preglasan, temperatura vazduha je prijatna... rečju – ma da li smo to stigli u raj???

42 Kada se u jednom smeru tri puta obidje drvo, čovek postaje mladji. Ako ga obidje u suprotnom smeru, postaje stariji. Jedino što niko ne zna koji je koji smer !!! Slika 30: drvo ceiba

43 Prilog: Slika 31: Hotelski kompleks Playa Costa Verde i njegovi sadržaji

22

Posle večere smo u lobiju, uz koktel koji smo pijuckali za barom, slušali jedan par koji je divno svirao na akustičnim gitarama. Čarobno je.

Sutra imamo slobodan dan.

Ponedeljak, 30. 09.

Divno smo spavali u ovom lepom ambijentu na krajnjem severoistoku Kube. Danas imamo baš onako ležeran dan za odmor.

Nakon doručka, nešto pre 9 , rezervisali smo sto za večeru u italijanskom restoranu (za sutradan), a zatim uzeli ogromne peškire koje dobijamo na prilazu plaži (koje možemo dnevno da menjamo) i na plaži proveli preko tri sata. Uglavnom u moru, i to najlepšem moru na svetu, kristalne zelene boje. Ono je znatno slanije nego kod nas, prosto je gusto, kao da se pliva kroz sirup, tako da je divno za brčkanje, a naporno kada se pliva brzo. Kada nismo bili u vodi šetali smo po toj prelepoj, ne mnogo velikoj plaži sa peskom organskog porekla (školjke, ljuske kornjačinih jaja, razni kosturi), koji samim tim nije bio vruć, nego prijatan za bose noge. Na plaži su i barovi sa divnim koktelima, alkoholnim i bezalkohonim. Tako da se neretko pije i u vodi (naravno iz plastičnih čaša, staklo je zabranjeno zbog eventualnog razbijanja).

Nakon plaže smo otišli do bazena u kojem je bar44. Štosa radi doplivala sam do stolice bara u vodi i sedeći, ovde popila poručeno.

Posle ručka („nije bilo čega nije bilo“) smo odspavali i probudilo nas je natmureno vreme, tamnih oblaka. (ovde je svako jutro bilo kristalno, a onda su se polako navlačili oblaci). Nakon kafe sam u „suvenir“ delu ovog kompleksa kupila haljinu, a zatim smo malo

prošetali.45 Zbog oblaka se vratismo u sobu i uz gitaru komšije koji fino svira, odmarasmo se, gledajući Trvtka, našu privatnu krabu koja

44 Prilog: Slika 32: Playa Costa Verde – bar u bazenu45 Tokom šetnje se zbio jedan smešan detalj – životinjama je pristup u kompleks zabranjen, ali se ipak potkrade koja maca. Mi naidjosmo na jednu potpuno crnu, pogledala nas je i nezainteresovano ostala da leži. Uto naidjoše neki ljudi i pitaju za put ka plaži. Jovan ih uputi rečim: „Vidite li onu mačku? E kod nje skrećete desno“. Mnogo mi se dopalo na taj način odredjivanje smera.

23

neumorno pokušava da se popne uz spoj dvaju zidova na terasi. Nakon 20-30 santimetara, redovno tresne o zemlju, malo dodje sebi, pa ponovo. I tako unedogled. Kad padne, to čini vrlo zvučno s

obzirom na tvrdi oklop – pravi je Tvrtko.46

Vetar duva, a „palme njišu grane“... i dalje mislim da smo stigli u raj...

Kiša ipak nije pala. U daljini je malo sevalo. Mi smo se do večere kartali (JA pobedila u samom finišu). Večerali opet maestralno, pa u holu uživali u klavirskom koncertu, koji je svirala jedna mulatkinja. Vrativši se, na terasi smo pogledali Tvrleta, opet je 10-ak cm od zemlje – ne može mu se osporiti upornost.

Utorak, 01. 10.

Nakon doručka smo oko pola 9 autobusom pošli na izlet, čiji je konačni cilj bio Cayo Bariay, mesto gde se 28. oktobra 1492. iskrcao

Kolumbo.47

No prvo smo starinskim vozom sa parnom lokomotivom obišli neka sela. Oko pola sata smo na stanici, u blizini napuštene fabrike za preradu šećerne trske čekali jedan autobus pun turista koji su nam se priključili na ovoj vožnji. Voz otvoren, samo natkriven, svira muzika (5-6 momaka), jedan stari čovek oko voza igra. On ne deluje očajno, igra i iz zadovoljstva ali u nama, koji to posmatramo, izaziva

otužnost. Radi to i za neki kuk, vidi se po njemu ...48 Prolazili smo kroz sela gde su oko pruge stajala deca u prevelikim košuljama očeva ili starije braće, mahala, svi su lepi, dragi, i beskrajno siromašni... Vožnja je trajala oko pola sata; dočekali su nas autobusi koji nas odvezoše do Cayo Bariay.

Cayo Bariay je proglašen nacionalnim spomenikom, istorijskom tačkom koja prikazuje spoj kultura starog i novog sveta (korintski

46 Prilog: Slika 33: Tvrtko 47 Kada je sa svoja tri jedrenjaka, La Pinta, La Niña i la Santa Maria pristao na ovu obalu oduševljenje ovim lepotama sumirao je rečima: ovo je najlepše što je ljudsko oko ikada videlo!

48 Prilog: Slika 34: starac igra oko voza

24

stubovi i visoke skulpture od terakote). Tu se nalazi i natpis vezan

za Kolumba i datum iskrcavanja.49

Vratismo se u Playa Costa Verde50.

Odmah sam u hotelskoj prodavnici kupila sunčane naočare, jer su se moje raspale. Opet divno kupanje, odličan ručak, odmor poslepodnevni...

Poslepodne se Jovan kupao, ja sam pakovala, uredjivala nokte i jednostavno „komodala se“. Zatim smo se kartali, pa nakon koktela u velikom holu, otidjosmo na večeru u italijanski restoran Veneciju. Restoran je lep, muzika, prijatna, osoblje uslužno, a hrana – nikakva! Donekle je bilo fino moje predjelo – škampi sa ananasom – ostalo baš ništa!

Sreda, 02. 10.

Probudile su nas ptičice, sve je mirno sem njih, vreme je kristalno. Nakon doručka, u pola 10 treba da krenemo dalje, a 15 minuta pre toga će nam stvari električnim automobilima preneti do autobusa. Šteta što već odlazimo!

Prvo odredište je bio Holquin, četvrti grad po veličini na Kubi, oko 250 000 stanovnika, kojeg zovu i „gradom trgova i parkova“. Od njih je najznačajniji Parque Calixto Garcia, kulturno središte grada gde se nalazi pozorište, muzički klub Casa de la Trova, bioskop, biblioteka, galerije, muzej...Ovde smo parkirali i dobili preko sat vremena slobodno, do ručka zakazanog u restoranu „1720“. Vreme je bilo izuzetno toplo, sunce je peklo kao pred kišu (ipak ona nije pala). Sve oko trga je velika pešačka zona sa puno prodavnica: ušli smo u neke – uglavnom su to „svaštare“ u kojima se prodaje sve, od garderobe, preko kozmetike, cipela, sanitarnih uredjaja, farbe za

krečenje, ventilatora, raznih vrsta ruma...51 Pred bankama su bili ogromni redovi – početak je meseca, bile su to verovatno plate i

penzije52

49 Prilog: Slika 35: Cayo Bariay, mesto gde se iskrcao Kolumbo 50 Naknadno sam u Beogradu na internetu pronašla da plaže Playa Costa Verde, Guardalavaca i Esmeralda predstavljaju najlepše plaže „netaknute severoistočne obale Kube, nestvarne lepote“.51 Prilog: Slika 36: Prodavnica u Holquinu

25

Malo smo šetali, malo sedeli u parku, malo u jednoj radnji sa klimom. Trošili smo vreme. Naime, kada tako dobijemo slobodno, mi se ne usudimo sami ući u neku kafanu ili restoran, prevashodno zbog čistoće, odnosno njihovih „higijenskih običaja“. Ne zbog ljudi, oni su OK, a osim toga su u ovom istočnom delu znatno simpatičniji nego Habanerosi, što nije samo naša opservacija, nego i konstatacija vodiča.

Na jednom drugom trgu dominira mural koji priča istorijat Kube i vrlo je impresivan53. Ovde je i katolička crkva u čijoj je porti velika skulptura Pape Pavla II.

Restoran „1720“ je zapravo lepo uredjeno unutrašnje dvorište (opet ona karakateristika zemalja Latinske Amerike), u kojem smo jeli vrhunske škampe sa pirinčem punim šafrana, kao prilogom.

Nastavismo prema planinama Mayari. Ušli smo u La Mesura National Park (u kojem je registrovano 293 vrste raznih biljki, od kojih je 67 endemskih) gde se nalazi čuveni Guayabo vodopad.

Na mestu skretanja ka vodopadu čekao nas je stari gelender kamion u koji smo prešli i nekih 200-tinjak metara po strmini sišli do uredjenog vidikovca. To je lepo sredjeno šetališta do dva vodopada – jedan je 96, a drugi 126 metara. Postoji i restoran, u kojem sam htela da popijem neki sok – na žalost – „nema“. U restoranu je bilo samo kafe. (Žao mi je, zbog njih, i da sam pitala. Imam utisak da im je neprijatno!) Tužno je, pogotovo što je kulisa cele priče najčarobnija priroda koja može da se zamisli !!!

I stigosmo u Pinares de Myari. Muzika svira i mi popismo piće dobrodošlice. Spavaćemo u drvenim kućama. Svaka je podeljena na dva apartmana, a svaki ima dve sobe, dnevni boravak, kupatilo, hodnik i terasu; dakle za četvero je, ali mi u apartmanu spavamo po dvoje. Jedini smo gosti u ovom velikom, lepo zamišljenom, ali zapuštenom kompleksu. Sve je besprekorno čisto.

U 19 sati imamo zajedničku večeru koja je bila u velikoj trpezariji, gde je svirala živa muzika, fino, tiho, nenametljivo. Večera je bila

52 Prilog: Slika 37: Redovi pred bankom u Holquinu. Ovo nas nije zaprepašćivalo – prizor nam je dobro znan!

53 Prilog: Slika 38: Mural „Istorija Kube“ , Holquin

26

dobra, a nakon nje je glavni (i jedini) konobar sjajno plesao salsu. Krupan je, ali je izgledao spretno i gipko.

Ma sve je lepo, ali opet nekako tužno – svi ti ljudi, kuvari, svirači, spremačice plus obezbedjenje u šumi oko bungalova – svi su oni radili za nas 12 (grupa + Manolo i Rej). Nekako mi ih dodje žao!

Četvrtak, 03. 10.

Probudili su nas petlovi u daljini. Nakon doručka krećemo put Santiaga, grada od pola miliona stanovnika, smeštenog izmedju planina Sierra Maestra i Karipskog mora.

20-ak kilometara severo-zapadno nalazi se bazilika „Nuestra Señora de la Caridad del Cobre“ odnosno „Naša Gospa Milosrdnica od El

Cobre“, zaštitnica grada koju prvo posećujemo.54 Usput smo (ko je hteo) kupili cveće, vrlo lepo složeno, koje se po običaju nakon mise

polaže ispred oltara.55 Tada se pale i sveće.

Polako smo se spustili u grad.

Santiago de Kuba se smatra kolevkom kubanske revolucije. Ovde su se dogodila četiri ključna politička momenta Kube:

(1) Godine 1868. Carlos Manuel de Céspedes je poveo I gradjanski rat protiv Španaca

(2) Trideset godina kasnije ovde je kapitulirala kolonijlana vlast(3) Pola veka kasnije gerila Kastra i Che Guevare ovde je

pokrenula revoluciju(4) Godine 1959. Kastro je ovde proglasio pobedu na

diktatorom Batistom

54 Prema legendi, u moru je za vreme oluje pronadjena statua Gosple sa Isusom u jednoj, i krstom u drugoj ruci. Gospa je uslišila mobe ljudi koji su je našli, i oluja je stala. Odneli su je u mesto Barajagua, ali Gospa nije htela tu da ostane. Nestajala je u nekoliko navrata. Kada ju je jedna devojčica pronašla u brdima iznad Santiaga, shvaćeno je ovde želi da ostane. Tako je na tom mestu 1925. godine izgradjen hram – smešten u predivnim šumama, sa pogledom na Santiago, grad od izueztnog značaja za prošlost i sadašnjost ove zemlje. Na zahtev veterana Rata za nezavisnost, Papa Benedikt XV je 1916. Gospu Milosrdnicu od El Cobre proglasio zaštitnicom Kube, a Papa Pavle VI je svetilište 1977. proglasio bazilikom. Svakog 8. septembra obavlja se procesija od grada do bazilike. Slika 39: Bazilika El Cobre55 Prilog: Slika 40: Cveće koje se prinosi u Crkvi

27

Kuba je propatila mnogo (pati i danas), njena revolucionarna istorija

je burna i seže daleko u prošlost56

U gradu ima mnogo tamnoputog stanovništva, potomaka nekadašanjih robova. Grad je železnicom povezan sa Havanom, do koje se nekada putovalo cela 24 sata; danas je to svega 5-6 sati. U Santiagu se od 16. veka poslednje nedelje jula održava šareni karneval koji je nekada bio religioznog karaktera posvećen apostolu Santiagu, patronu grada. Tokom vekova karneval se pretvorio u šareni spektakl raznih uticaja – španskog, francuskog, afrikanskog, haićanskog... Danas se pojedini delovi grada kostimiraju u nošnje pojedinih zemalja i sviraju njihovu muziku – jednom kinesku, drugi put afrikansku, treći put rusku... Najoriginalnije ideje, koreografija i kostimi dobijaju nagrade.

Na Trgu Revolucije smo imali foto pauzu, nakon čega smo obišli čuveno groblje Sv. Ifigenije, koje je jedino groblje koje sam ja do sada videla velikim delom popločno mermerom. U tom „otmenom“

delu sahranjeni su mnogi bogatuni i poznati ljudi Kube57. Grobljem dominira mauzolej Jozé Martí-a, koji može da se poseti svakih pola

sata, kada se i vrši smena straže.58

Inače svako fotografisanje značajnih sajtova u Santiagu se plaća – 5 CUCa košta slikanje groblja na primer. Uprkos nastojanjima većine onih koji se bave turizmom, i koji to smatraju neprimerenim, propis je i dalje na snazi.

56 Zaseban prilog br. 6: Kuba i njena revolucionarna istorija

57 Na primer porodica Bakardi, osnivači fabrike čuvenog ruma Bacardi. Ovaj se rum danas više ne proizvodi na Kubi; familija je odnela recepturu i pravo na brend, a fabrika danas proizvodi rum Santiago de Cuba. Ovde je i grob čuvenog muzičara, gitariste Compay Segunda, koji je sa klubom Buena Vista Social medjunarodnu slavu stekao u 93. godini života. Godine 2002. njegov album „Flores de la Vida“ (Cveće života) nominovan je za nagradu Grammy kao najbolji tradicionalni latino album. Segundo je umro u 97. godini, a na grobu, uz gitaru i rasuto metalno cveće, piše i naslov čuvenog albuma.

58 Prilog: Slika 41: groblje Sv. Ifigenije

28

Pre ručka smo onako grupno bili u domu našeg vozača Manola. Zatekli smo njegovu majku; deca su bila u školi, supruga neznano gde. Veliki ventilator donosi slabo osveženje ove vrućine, skromno, skromno uredjeno, ali je tu svakako nezaobilazna stolica-ljuljaška (Kubanci ih mnogo vole i ima ih skoro svaka kuća). Majka simpatična i vesela kao i sin, naš vozač, koji kada kod prilazimo nekom

odredištu veselo uzvikne „TARA RI - TARA RA.59

Ručali smo u restoranu El Colibri, uz neverovatnu svirku akustičnih gitara i pesmu dve sestre, mlade žene, fine, nenametljive, lepe, sa neverovanim slaganjem glasova – ovde smo napravili grešku, i ne kupismo CD. Nisu ga dovoljno reklamirale, pa nismo ni znali da ga imaju. (Rekoh da su zaista prefine.) Šteta, prelepi ritam Kariba prijao bi nam ponekad tokom zime u Beogradu!

Opet smo imali slobodno; u centru provedosmo narednih sat i po. Na trgu Park Céspedes smo se divili hotelu Casa Grande koji na petom spratu ima kružni vidikovac sa prelepim pogledom na ceo Santiago. Na ovom je trgu Castro 1. januara 1959. proglasio pobedu revolucije. A ovde su i još neki značajni objekti – pozorište, muzej

Bacardi60, muzej karnevala, Casa Diego Velazquez...

Inače, grad je bio vreo, gužva užasna, izduvni gasovi automobila zagušujući... Jedva dočekasmo da se na trgu Dolores (gde je Jovan video muvanje s prodajom droge) ukrcamo u autobus i odemo do hotela.

Hotel Melia Santiago de Cuba je sa 15 spratova najviša zgrada u

gradu, ima pet zvezdica i deluje vrlo OK61. Ostatak dana imamo slobodno.

59 Ovde se desila jedna čudna stvar: Manolo je na jednom kiosku usput kupio ogromnu granu banana za pečenje, koje nije hteo da unese u kuću, “zbog komšija” kako reče, uneće ih uveče. Čudno!60 Emilio Bacardi, jedno vreme gradonačelnik Santiaga je 1899. osnovao fabriku ruma što je bio početak njegove imperije. Godine 1957/58. arhitekta Ludwig Mies van der Rohe sklopio je ugovor sa porodicom Bacardi da u Santiagu izgradi modernu zgradu od betona i stakla za njegovu fabriku, što je osujetila revolucija. Imovina im je konfiskovana, a porodica je proterana Danas se nesudjena zgrada nalazi u Berlinu, izgradjena je 1968. malo je promenjen nacrt i sada je u funkciji galerije. Emilio Bacardi je 1922. sahranjen na groblju Sv. Ifigenija.61 Prilog: Slika 42: Hotel Melia Santiago de Cuba i naša soba

29

Malo smo prošetali oko hotela, i verovatno njegova lepota i kontrast sa onim što je spolja, opet izaziva nekako tugu i pomalo neraspoloženje. I upitah se – šta je to što mi se na Kubi dopada – odgovor je definitivno PRIRODA – neverovatno zelenilo, neverovatne plaže, neverovatno more. A što se arhitetkture tiče – sve ono što je bilo lepo, potiče još iz doba Španaca, kasnije je to samo propadalo i urušavalo se. Ljudi su letargični (ko ne bi bio nakon 50 godina izloacije), lenji, nezainteresovani... meni se TO ništa ne dopada...

Večerali smo u prelepoj hotelskoj trpezariji – izbor hrane je bio izuzetan, ali mi nešto nismo bili oduševljeni. Rano smo legli.

Petak, 04. 10.

Super smo spavali. Soba je tako nekako ušuškana i prijatna, sa vrlo lepim nameštajem iako su naravno, kao i u svim hotelima na podu

keramičke pločice62

Nakon doručka u pola 10 smo autobusom otišli do „Siboney farme“, gde su se obučavali Castrovi ljudi neposredno pre napada na Monkada kasarnu i odakle je usledio taj početni napad na Batistin režim. Okruženje farme je vrlo lepo (vegetacija posebno – mango,

kakaovac...63), a jedna od baraka je pretvorena u muzej.

Usledila je kasarna Monkada, izgradjena 1859. godine, danas pretvorena u školu „26.juli“, prema datumu napada na nju. Na ulazu se nalaze rupe od metaka koje su rekonstrukcija „pravih rupa“ iz

1953, kada je bio Kastrov napad.64

Sledeće odredište u našem razgledanju Santiaga, bila je njegova tvrdjava – Castillo del Morro, vrlo lepa, gradjena 1638-1710. godine, odnosno od 1997. pod zaštitom UNESCO-a. Tvrdjava se nalazi na

ušću u zaliv, vrlo, vrlo dubok na kraju kojeg se nalazi Santiago65 Nakon što smo je razgledali, ručali smo u restoranu uz tvrdjavu sa

62 To je i inače karakteristika većine zemlja tople klime i u Evropi 63 Ovde smo videli kako čovek kosi travu VADANJOM, odnosno malom, 30-ak santimetara dugom kosom koja ima oštricu sa obe strane, tako da je košenje znatno brže, jer nema praznog hoda, kao kod kose sa jednostranom oštricom.64 Odmah nakon napada, Batista je dao da se sva oštećenja poprave, kako bi se uništio svaki trag napada, ali je kasnije sve rekonstruisano – Monkada predstavlja spomeničko zdanje. Slika 43: kasarna Monkada65 Prilog: Slika 44 (tvrdjava) i slika 45 (zaliv)

30

čarobnim pogledom na otvoreno more, gde smo posmatrali jedan mali tegljač koji je vukao dva ogromna teretna broda i ulazio u taj

duboki zaliv66.

Nakon ručka vratismo se u hotel i ja htedoh da odem frizeru da operem kosu. U hotelu se salon renovira, pa me uputiše u „odličan, državni“, par ulica dalje, na aveniju Céspedes. To je bilo toliko strašno da sam brže izašla, nego što sam ušla – sve crno, peškiri puni rupa, crni od raznih farbi, na podu masa ošišane kose, iz stolica ispred hauba vire federi... Tiha jeza.

Vratih se u hotel. Dobrano smo odspavali. Napolju pada kiša. Kartamo se i naravno, ja pobedjujem. Opet.

Pre večere smo se popeli do bara na 15. spratu hotela odakle se

pruža veličanstven pogled na večernji Santiago67. Nakon odlične večere smo malo otišli „na Internet“ u prizemlje, pa na spavanje.

Subota, 05. 10.

Posle doručka smo oko pola 11 otišli u nekadašnju fabriku Bakardi ruma, danas ruma Santiago de Cuba, nakon čega smo se popeli u brda do vidikovca, odakle se pružao prelep pogled na Santiago. Ovde je bio i restoran koji je radio od 12,00, što je doslovno i značilo – u smislu da u 11,55 još niko nije hteo da nas usluži.

Sledila je plaža na Karipskom moru (dakle južna strana ostrva) i to plaža „za lokalce“. E to je nešto sasvim drugačije od „našminkanih“ plaža za turiste. U blizini je bio restoran sa konfornim toaletom u kojem smo se presvukli. Ovde smo proveli puno vremena, vreme je bilo toplo, sunčano, ali vetrovito. Jovan se kupao, ja ležala na ležaljci

pod suncobranom i slikala okruženje. A ono je baš bilo šaroliko68

66 Pre par godina, kada smo bili na jezeru Titicaca u Peruu, na jednom smo

ostrvu ručali u sličnom ambijentu sa isto tako nestvarnim pogledom na

veliko vodeno prostranstvo. Prilog: Slika 46 (El Morro, Santiago, Kuba) i

slika 47 ( Titicaca jezero, Peru)

67 Prilog: Slika 48: Santiago de Cuba uveče

31

Oko 18 sati smo otišli na večeru, opet u samom Santiagu i to u delu vrlo lepom i sredjenom u kojem se uglavnom nalaze ambasade i konzulati, tako da je naš Manolo, da bismo uopšte ušli u taj deo grada, morao čuvarima da kaže da vozi grupu stranaca.

Nakon večere, Manolo nas je dovezao na aerodrom Antonio Maceo, gde se od nas oprostio. Dogovor je bio da mu svaki par da po 25 eura, što većina nije ispoštovala. Neverovatni su, imam čak utisak da što su imućniji to su gramziviji – od cele grupe, od Nemaca je bio najpošteniji bračni par koji je nekada živeo u Istočnoj Nemačkoj, a najveće cicije - bračni par iz Švajcarske.

Čekirali smo, mene su totalno ispregledali, sve mi iz tašne izvadili, zagledali fotoaparat, tri puta hteli da otvaraju paket sa „glavom“ iz Havane (što sam im naravno odobrila, ali na kraju je nisu otvorili). I

konačno prodjoh!69

Let imamo tek u 21,30 dakle čekanje će biti poduže. Do Havane se leti jedan sat, tako da ćemo u hotel stići tek oko ponoći.

Avion je bio Antonov 158, i mi smo 5 minuta pre vremena, u 21, 25 poleteli za Havanu. Dobra je organizacija ulaska u avion – zemaljska stjuardesa STROGO kontroliše karte, tako da prvo ulaze oni iz repa. I zaista nema nikakve gužve, iako je avion bio pun. Na ulazu u avion stoji stalak sa jednom vrstom novina i tanjir s bombonama. Samoposluživanje! Tokom leta stjuardese su alternativno služile kafu i vodu. Let je bio vrlo ugodan. Svi smo što spavali, što dremali. U Havanu sletesmo nakon 1sat i 10 min.

Dočekao nas je drugi autobus (nešto manji od prvog) i novi šofer Vali (ispostaviće se nikakav, neuslužan i antipatičan). Nešto pre ponoći došli smo u hotel Panoramu u kojem smo već bili i dobili sobu na IV spratu, kao i ostatak grupe. Odmah sam krenula sa

68 Prilog:Slike 49, 50, 51 i 52: Plaža za lokalno stanovništvo – južna obala Kube

69 Ali odmah odlučih da u povratku za Srbiju „glavu“ nećemo stavljati u kofer koji ide u prtljažnik aviona – jer ako koferi prolaze kroz rentgen „glava“ se očito vidi. A ja neću da nam zbog nje zadržavaju kofer. Nosićemo je uz sebe, pa ako žele da je otvore i uzmu čak, bilo bi nam žao, ali šta se može. Videćemo!

32

raspakivanjem, raspremili smo krevete, upalili TV... i Jovan podje do toaleta. I onda je krenula kalvarija...

Povukao je vodu (koja je ovde „ubitačno“ glasna, pamtimo od prošli put) i – ona više nije htela da stane. „Urlala“ je. Zvali smo recepciju, niko se ne javlja – otišla sam dole (ja sam još bila obučena) i tražila majstora, alternativno drugu sobu. Vratila se, majstora nije bilo, otišla ponovo, vratila se, majstor i dalje nije dolazio, otišla opet i tražila (sada decidirano) drugu sobu, dadoše mi. Ali mi se ona nije dopala, vratila se na recepciju (majstor je u medjuvremenu stigao u sobu da zatvori vodu – uh, koje olakšanje, buka je stala!) i dobila drugu sobu – ovaj put PREDIVNU, najlepšu koju smo u ovom hotelu videli (a videli smo ih četiri – s obzirom na predjašnji boravak). Zaista je bila prelepa, sa divnim pogledom. Tako da je priča sa sobom završila negde oko 2 sata.

Zaspasmo najdubljim mogućim snom. Sutra(zapravo danas već) krećemo „stopama Hemingveja“

Nedelja, 06. 10.

Osvanulo je sunce, tek gde god po koji oblačak. Posle doručka, u 9,30 krenusmo u deo grada San Francisco de Paula, gde smo trebali da posetimo Hemingvejevu vilu. Usput je vodič pričao priču vezanu za slavnog pisca.

Hemingvej je 30-ih godina XX veka stigao u Havanu i prvih desetak godina živeo vrlo intenzivnim društvenim životom u hotelu Ambos Mundos, koji smo obišli prvih dana boravka na Kubi. Kada je odlučio da se smiri, od jedne je porodice za 100 dolara mesečno iznajmio kuću sa ogromnim imanjem od oko 10 hektara, koju je nakon četiri meseca kupio za 18 hiljada dolara, što je u to doba bila velika cifra (danas toliko košta automobil). Ovde je, sa poslednje dve, od svoje

četiri žene70, živeo 20 godina, od 1940 do 1960, i ovde je napisao svoje najčuvenije romane: „Za kim zvona zvone“ i „Starac i more“.

70 Prva Hemingvejeva supruga je bila Elisabeth Hadley Richardson (1921-1927),druga Pauline Pfeiffer (1927-1940.), treća (Martha Gelhorn (1940-1945) i poslednja Mary Welsch Hemingway (1946-1961). Imao je tri sina, Jack-a (1923-2000), Patrick-a (1928.) i Gragory-a (1931-2001).

33

Vila se nalazi u blizini Playas del Este, 15 km jugoistočno od Havane. Nalazi se usred božanstvenog zelenog parka sa bazenom, u kojem se nekada kupala Ava Gardner ali i Ingrid Bergman i Gari Kooper koji su bili glavni glumci u ekranizaciji njegovog romana „Za kim zvona zvone“.

Kada se pomene Hemingvej, reče vodič, obično se misli na čoveka koji je živeo raskalašno i mnogo pio (omiljeno piće mu je bio mohito sa tamnim rumom), no medjutim on je prevashodno bio dobar čovek, veliki čovek koji je svesrdno pomagao sirotinji iz svog

okruženja. Nadimak mu je bio PAPA71. Poslednjih godina, više je piće plaćao drugima, no što je sam pio.

Bio je veliki ljubitelj mačaka tako da ih je na imanju živelo pedesetak; njegove četiri ljubimice su i sahranjene na imanju Negrita, Neron, Blacky i Bijilja.

Od njegovog odlaska sa Kube72 u kući se nije mnogo toga promenilo, tako da se prosto ima osećaj da će se on svakog trena pojaviti kako bi ponudio piće gostima. Imanje je restaurirano 2012. godine.

U kuću se ne može ući, ali su sva vrata i svi ogromni prozori otovreni, a kako se radi o prizemnici, sve se može lepo videti i spolja. U regalima danas ima oko devet hiljada knjiga, koje se nalaze čak i u kupatilu i toaletu. Na zidovima su okačene vredne slike, jedan tanjir koji je dekorisao Picaso, mnoštvo afričkih maski i mnogo vrednih trofeja sa lovnih putovanja, posebno 30-ih godina u Keniji. Hemingvej je naime bio strastveni lovac na velike životinje. U vrtu se nalazi njegova jahta Pilar.

Njegovi obožavatelji sa Kube ali i celog sveta dolaze ovamo u vidu prave procesije. I mi stigosmo pred kapiju tog velikog imanja – samo pred kapiju, jer su vrata bila zatvorena. Čudno, danas je nedelja – ostavismo zato posetu za utorak (ponedeljkom sigurno muzeji ne rade), kada budemo odlazili prema Varaderu.

Nastavljamo ka mestu Cojimar, ribarskom mestašcu gde je Hemingvej držao svoj brod kojim je odlazio na ribarenje sa svojim 71 Da li zbog brade, korpulencije ili ne znam čega još, Jovana su u par navrata, prema Hemingveju zvali PAPA.72 Hemingway je zauvek napustio Kubu 25. jula 1960., a kuću mu je, nakon invazije u Zalivu svinja, konfiskovala kubanska vlada sa nekoliko hiljada knjiga. Ubio se u svojoj kući u SAD-u, u Idahu 2. jula 1961.

34

prijateljem i kapetanom broda Gregoriem Fuentes-om73. Ovde je bar

u koji su oni rado odlazili, a u centru mesta bista velikana74 Kada smo joj prišli, jedan stari čovek sa štapom je svirao gitaru, a jedna stara gospodja je lepo pevala. Bili smo jedini iz grupe koji smo im dali nešto CUCa.

Vratismo se u Havanu, prodjosmo avenijom Malecón i predjosmo do stare tvrdjave Castillo de los Tres Reyes Magos del Morro iz 1631. godine. Ovde smo imali foto pauzu – Havana prelepo izgleda sa ove druge strane, a ovde se nalazi i divna statua Hrista (koja malo

podseća na Corcovado u Riu)75. Skulpturu je diktator Batista od svojih novaca finansirao kao poklon supruzi Marti.

Ručali smo u restoranu „12 apostola“, a zatim se putem ispod zaliva vratili u centar Havane. Posetili smo bar Floridita, najskuplji bar u gradu, omiljeno mesto u koje je Hamingway odlazio svo vreme dok je živeo u centru. U baru se nalazi brončana skulptura pisca, koji

„stoji za šankom“.76 Krcat je svetom i, premda je rano poslepodne, svira živa muzika, a pevačica grleno peva.

Prošetali smo starom Havanom, delovi su restaurirani, i izgledaju

vrlo lepo, posebno Stari trg77, delovi nisu i izgledaju bukvalno

jezivo78. Šetnja je bila prijatna, onako s noge na nogu, uz priču - u rano nedeljno posle podne.

Zatim otidjosmo u ogroman market suvenira – nešto kao naš „depo“, samo nekoliko puta veće. Dobismo preko sata za kupovinu, što je nama lično bilo previše, jer smo skoro sve suvenire već bili

kupili.79 Jovan je kupio još jednu guajaberu. Ostatak vremena sam ja razgledala suvenire, a Jovan sedeo na klupi i pričao sa Santiagom,

73 Gregorio je rodjen na kanarskom ostrvu Lanzerote u Španiji, 1897,. gde je i umro, u 105. godini, 2. januara 2002. Prilog: slike 53 i 5474 Prilog: Slika 55: Hamingway u Cojimar-u

75 Prilog: Slika 56: Pogled sa tvrdjave del Morro, i slika 57: Statua Hrista76 Prilog: Slika 58: bar Floridita i slika 59: Hamingway u baru 77 Prilog: Slika 60: Restaurirani Stari Trg u Havani78 Prilog: Slika 61: Nerestaurirani deo centra Havane79 Što je bilo dobro, jer Havana ima samo jednu vrstu suvenira, na drugim mestima su neke druge vrste.

35

klošarom koji je znao tek nekoliko reči engleskog, ali ih je „dobro znao upotrebiti“. „Life is not easy“ – Santiagova je glavna misao, izgovorena posle dugog razmišljanja i ponovljena nekoliko puta.

Nešto pre 19 sati se vratismo u hotel na odmor i večeru. U 20,45 treba zajednički da odemo u klub Buena Vista Social. E, tome se baš,

baš, baš radujem !!! 80

Nakon večere našli smo se kod recepcije i autobusom se dugo, dugo vozili do blizu centra grada. Uveče je teško razaznati bilo šta u Havani, sve je mračno, sve deluje pomalo avetinjski. Avenida Malecón je donekle osvetljena, ali to je ujedno i jedino što svetli – ako se pogledaju pobočne ulice, bile one široke ili uske, sve su u tami. Nešto posle 21 sat, stigosmo u klub.

Na spratu smo ušli u veliku prostoriju koja je sva mirisala na hranu, stolovi su relativno veliki, konobarice lepe i mlade, obučene u belo, sa nekim polu-kaubojskim šeširima (???), gostiju puno, ali smo mi

imali rezervisano.81 Ulaznica jer koštala 38 eura u šta je bilo uračunato tri pića (svi smo uglavnom pili koktele). Ubrzo je počeo i program.

Zvuci najpoznatije kubanske pesme, neki kažu najpatriotskije "Guantanamera", što u prevodu znači žena iz mesta Guantánamo doveli su na improvizovani podijum par crnaca, koji su bili čudo nad čudima – i izgledom (neverovatno lepa žena i muškarac neobičnog izgleda, uske glave koju je potencirao načinom šišaanja i ogromnim konjiskim repom ) i čarobnim, temperamentnim plesom. Delovali su kao dve prelepe, egzotične, opasne životinje.

Zatim se poklonila cela ekipa pevača – mahom starih ljudi - i program je počeo. Bilo je nekoliko muških i nekoliko ženskih solista.

80 Klub Buena Vista Social je bio klub muzičara koji su održavali svirke i plesove i 40-ih godina 20. veka stekli popularnost. Svoju renesansu Klub je doživeo 90-ih godina, skoro 50 godina nakon što je zatvoren, zahvaljujući kubanskom muzičaru Juan de Marcos González-u i američkom gitaristi Ryland "Ry" Cooder-u. Postali su planetarno poznati (neki od članova već u dubokoj starosti), putovali po svetu, priredjivali koncerte. U Beogradu su takodje gostovali dva puta, ja ih tada nisam gledala, ali sam

ih srela u Beču na aerodromu, kada su dolazili u Srbiju. 81 Prilog: Slika 62: Atmosfera u klubu Buena Vista Social

36

Posebno su me se „dojmile“ tri pevačice, stare gospodje – sve su imale perike, sve su vrlo tamne puti – jedna je divno pevala i izgleda vrlo slabo videla; druga je bila korpulentna u šljaštećoj haljini velikog izreza, pevala je dobro takodje, ali i igrala, pomalo izazovno, pomalo karikirajući; a treća je bila predivna. To je bila gospodja od, po mojoj proceni, 85 godina vrlo lepog lica i još uvek divnog tela, obučena u belo odelo vrlo uskih pantalona i crnu bluzu, sa puno nakita. U svom drugom nastupu, u finalu pregrama skinula je sako tako da je ostala u vrlo elegantnoj crno-beloj kombinaciji. Ona je izgledala tako dobro, da kada je bila na pozornici i sa drugim učesnicima ja nisam od nje mogla da odvojim pogled.

Bilo je dosta lokalnih mladića koji su igrali salsu sa strankinjama, žene su igrale i medjusobno, a ono što je posebno bilo sjajno – osoblje je igralo takodje. Onako usput. Za svoju dušu. Čak se recimo pojavio i kuvar debeljuca koji je takodje sjajno igrao. Ma bilo je to čudesno veče !!!

Program je trajao do 23 sata82, zvanično. A onda je još sat trajalo opraštanje, zajedničko plesanje i pevanje - da bi sve opet završilo "Guantanamerom".

Najbolje ću ilustrovati kako mi je bilo, ako kažem da kada bih trebala da biram izmedju Tropicane, koja je neverovatni i muzički, i ambijentalni i vizuelni spektakl, i ovog ovde, izabrala bih ovo. Ovo je „kubastije“, ovde se oseća onaj pravi duh i dah Kube.

Vodič i autobus sa vozačem su nas čeklai i mi smo relativno brzo stigli u hotel.

Usput smo duž cele Avenide Malecón (oko 8 kilometara) posmatrali mlade Kubance (i ne samo Kubance) kako se druže sedeći na zidiću uz more. Pijuckali su, svirali gitare, smejali se, uživali, živeli ... Delovalo je zaista lepo...masa, masa omladine...

82 Nama je dodatni prgram bilo posmatranje Švajcarca iz grupe koji je bio toliko uživljen u celu priču da je non stop igrao, unosio se pevačima u lice da bi ih fotografisao blicem sa dvadesetak santimetara udaljenosti, trudio se da govori španski... Sve je kulminiralo kada je kleknuo i slikao nožne prste ove lepe gospodje-pevačice. A da ne pričam kako je izvodio seksi besne gliste za crnkinjom plesačicom!!! Ma mnogo je bio smešan!

37

Ponedeljak, 07. 10.

Naš boravak sa grupom se polako približava kraju – danas je pretposlednji dan. U pola 9, nakon doručka pošli smo u današnje „aktivnosti“, opet zapadno od Havane. Vozeći se kroz grad, prošli smo vrlo lepu i uredjenu četvrt la Coronela, gde se nalaze ambasade i prelepe vile okružene divnim rastinjem.

Izadjosmo na autoput; dozvoljena brzina je maksimalnh 100 km/h (naš autobus ima ugradjeno ograničenje na 95-96 km/h, tako da je vozač stalno na dozvoljenoj granici. Autoput je širok, sa po tri trake u svakom smeru ali – on ima i ulaze sa sporednih puteva; njime često ivicom idu kola sa konjima; kauboji na konjima; neretko prolaze i pešaci, a preprodavci voća uz njega su uobičajena pojava. Dakle to je put potpuno drugačiji od onog što mi pod pojmom autoputa podrazumevamo.

Danas je na programu Valle de Viňales, pod zaštitom UNESCO-a, dolina sa oko 20 hiljada stanovnika, najpoznatija po proizvodnji

najkvalitetnijeg duvana na svetu.83 To je čarobna dolina nestvarne prirode koja se proteže do unedogled. A od novembra ona postaje jedna ogromna plantaža duvana. I jedan kuriozitet, po obodima duvanskih plantaža raste odredjeno drveće (vodič je rekao ime, ja zaboravila) čiji su plodovi puni vode, tako da i ono na neki način vlaži duvan.

Postoji i mesto Viňales, sa oko 5 hiljada stanovnika, gde ima privatnih pansiona kao nigde drugde na Kubi.

Stali smo na jednoj farmi, vlasnik je Benito84, naočiti tridesetogodišnjak, koji sa porodicom živi na 10 ha zemlje (zemljišni maksimum na Kubi iznosi 40-45 ha). On uzgaja duvan (ima svoju sušionu) i razne domaće životinje. Razgledali smo farmu, bili u sušioni, demonstrirao nam je kako se uvija cigara, Jovana prozvao „Papa“. Posluženi smo kafom, koristili smo njegov privatni toalet,

83 Zaseban prilog br. 7: Duvan i cigare Prilog: Slika 63: Pinar del Rio84 Prilog: Slika 64: Benito na ulazu u sušaru duvana – secaderos

38

razgledali kuću. Pušači isprobaali cigare85 Sve je vrlo lepo i uredno. Eto jedan vredni Kubanac – zaista imponuje!

Nastavili smo dolinom do Murala de la Prehistoria86, 180 m visoke stena koju je 1971. godine prizorima iz predhistorije oslikao slikar LEOVIGILDO GONZALES á MORILLO. Jedan od slikara koji je radio na muralu bio je i Diego Rivera.

Bilo je doba ručka koji smo ovaj put imali na jednom posebnom mestu. Naime, dolina de Viňales ima mnogo krečnjačkih formacija koje se ovde zovu mogotes u kojima ima rupa, odnosno jako starih spilja koje su služile Indijancima za stanovanje, a kasnije, u 19. veku cimarrónes-ima (odbeglim robovima) kao skloništa. U blizini jedne takve spilje smo ručali, a nakon toga organizovano je obišli i u njoj

se čamcem vozili podzemnom rekom.87 Bilo je prosto vanzemaljski.

Oko 18 sati smo se po užasnom pljusku vratili u Havanu. Spakovali smo se, i nakon večere rano zaspali.

Utorak, 08. 10.

Nakon doručka u 9,30 smo se ukrcali u autobus zajedno sa svim stvarima i krenuli ka Hemingvejevoj vili. Grupa više nije potpuna, jer je mladi par već noćas otputovao na neko ostrvo, gde nastavlja svoj boravak na Kubi još nekoliko dana.

Na putu do San Francisco de Paula prošli smo kraj vile u kojoj je 40-ih godina prošlog veka živeo čuvani mafijaš Charles "Lucky" Luciano. U to doba je u Havani bilo puno ljudi iz tog miljea – Havana je za njih bila El Dorado.

Hemingvejeva vila je danas bila dostupna turistima, kojih je bilo baš dosta. U kuću ne može da se udje, ali se u nju može solidno „proviriti“ – otvoreni su svi veliki prozori i sva vrata, zagradjeni jedino kanapom, tako da se sve može pristojno i videti i slikati. Videli smo sve prostorije, njegovu garderobu, cipele, masu knjiga, umetnička dela po zidovima, lovne trofeje, masu poluispijenih flaša

85 Prilog: Slika 65: Uživanje u kubanskoj cigari86 Prilog: Slika 66: Mural de la Prehistoria87 Prilog: Slike 67 i 68: Spilja „Cueva del Indio“ i slika 69: podzemna reka

39

pića u dnevnoj sobi... Mnogo je lepa i prijatna kuća – a tek vrt – pun

divnog drveća i divnog cveća88

Nastavismo ka Varaderu. Uz još jedno stajanje da bi oni koji putuju kući mogli da popiju „farewell“ koktel, stigli smo do aerodroma Juan G. Gómez, u Varaderu. Nemci su samo izašli, pozdravili smo se, opet su SAMO NEKI Reju dali napojnicu. Švajcarac je bio neverovatan – Reju je dao sitniš koji mu je ostao – šta će mu kubanski novci u Švajcarskoj – kako ga samo nije sramota?!?

Mi nastavismo put Varadera.

Varadero je turistička enklava, oko 140 km istočno od Havane, sa 20 km dugačkom plažom na poluostrvu Hicacos. Ovde su pre 3 hiljade godina živeli Taino Indijanci. Od 1870. na ovom poluostvu bogate porodice iz obližnjeg Cárdenas-a grade vrlo lepe drvene kuće, koje se i danas mogu videti u Varaderu u Avinda Principal (ili Primera Avenida). Početkom 20. veka bogati Amerikanci takodje grade u Varaderu, a najpoznatiji Amerikanac koji je ovde imao kuću, bio je Al Capone. Ovde se uživalo u odmoru, kockanju, regatama, utrkama konja...

I danas je poluostrvo Hicacos namenjen mnogobrojnim turistima iz celog sveta (najmnogobrojniji su Kanadjani, Italijani i Nemci) koji

plaćaju u devizama.89 Amerikanaci dolaze još uvek veoma slabo. Sam gradić Varadero ima oko 20 hiljada stanovnika koji su mahom zaposleni u hotelima duž poluostrva.

Ovde se, pored mnogobrojnih hotela nalazi i eko-park i delfinario, negde na polovini ostrva.

Danas Varadero kvalifikuju rečima: „all inclusive, raj, palme, pesak i

more“. Voda je boje akvamarina, pesak je blistavo beo90, široke plaže i palme bez kraja, što sve omogućava da se karipski snovi ostvare. Svima, OSIM KUBANCIMA!!! Oni ovde samo dolaze kao

88 Prilog: Slike 70, 71, 72, 73: Hemingvejeva finca i vrt89 Prilog: Slika 74: Poluostrvo Hicacos i moguće aktivnosti na njemu 90 Stručnjaci su otkrili da je na celoj kugli zemaljskoj najkvalitetnii pesak upravo na ovoj velikoj plaži!!! Slika 75: Pesak Varadera

40

zaposleni, dovozi ih se na radno mesto i sa njega odvozi, tako da oni

pojma nemaju bilo šta o susednim hotelima u kojima ne rade91.

Vožnja do našeg hotela je bila duga, jer se on nalazi u drugoj polovini poluostrva. Rej je izašao s nama do recepcije, dadosmo mu napojnicu u eurima (tako im je, kažu, bolje), pozdravismo se. I ostadosmo ovde. Do 15. oktobra.

Hotel Melia Las Antillas je veoma lep, sav je nizak, sastoji se od glavne zgrade i nekoliko depandansi smeštenih u ogromnom parku sa bazenima, barovima, ležaljkama, mrežama razapetim izmedju drveća, malim suvenir zonama, letnjim pozornicama … i uopšte

mnoštvom turističkog sadržaja92

Sobom smo zadovoljni, na dva nivoa je, u glavnoj zgradi, na drugom

spratu, sa terasom, vrlo komfornim kupatilom.93 Trpezarija je velika, hrana fantastična, neverovatan izbor, vrlo kvalitetna.

S obzirom da naredne dane nameravamo da provedemo zaista odmarajući se, “zgušnjavam priču”.

Elem, u Varaderu smo proveli dane od 8-15. oktobra.

Vreme je uglavnom prolazilo u kupanju, šetnjama prelepom plažom, uživanju u raznim sadržajima koje nudi hotel (na primer sjajnom djakuziju, gde sam svakog dana provodila oko jedan sat), igranju košarke u bazenu, ispitivanju spoljne okoline hotela (koja mi se nije baš dopala - koncept je takav da “živiš” u svom hotelu, a u ostale “nisi dobro došao”), odmaranju u pletenim ležaljkama razapetim

medju palmama, kartanju, čitanju …94

91 Crnac zaposlen u hotelu oko 500-tinjak metara udaljenom od našeg pita nas kakav je naš hotel Melia Las Antillas, da li je velik. On ne zna, on ne može da zna, on nije bio (jer mu nije dozvoljeno), niti će biti (barem ne u dogledno vreme). Ružno i tužno!92 Prilog: Slika 76: Koncept hotela; Slika 77: Izgleda hotela spolja; slika 78: Razne „uživancije“ pozadi93 Prilog: Slike 79 i 80: Soba br. 4106

94 Prilog: Slike 81; 82; 83, i 84: Razne svakodnevne dnevne „aktivnosti“ u hotelu Melia Las Antillas, Varadero

41

Mi smo malo “istraživali“, šetali sa spoljne strane hotela – ma ništa, Varadero na ovom poluostrvu nema praktično nikakvu infrastrukturu. Hoteli su poredjani duž plaže, dakle duž Atlantika i svaki je priča za sebe – u smislu žičanih ograda koje ih medjusobno dele. Svaki ima „sve svoje“ – svoj deo plaže, svoj deo zelenila, svoje bazene, barove, djakuzie i ostale sadržaje. Uključivši narukvice kao oznake „all inclusive“-a, u raznim bojama za identifikaciju hotela. Jedino što svi mogu koristiti sve – je plaža i more. Zato horde ljudi šeta plažom, talasi su bili preveliki za kupanje, a ovde ni more nije nešto baš toplo. (nama je ipak srce ostalo u Paya Costa Verde).

Kada se izadje na plažu našeg hotela sa obe strane se pruža plaža od po 1,5 – 2 kilometra. Mi smo je obišli u dva puta, jednom levi deo, drugi puta desni – bosi, što nam je izuzetno prijalo, jer je i ovde pesak organskog porekla, pa deluje na stopala „lekovito“. Napravili smo par sjajnih snimaka, voda je vrlo „fotogenična“, divne su boje... Inače tokom tih dugih šetnji gosti jednog hotela nemaju pravo da koriste usluge barova na plaži drugih hotela – ti barovi ništa ne mogu ni naplatiti, jer su svi hoteli „all inclusive“, tako da za šetnju treba da se ponese piće. Mnogi nose male termos flaše u kojima u „svom“ hotelu natoče koktele (pinja kolade, mohita, i sl) tako da se

usput stalno po malo „dopinguju“.95 S obzirom da je prijatno pijuckati koktel i u bazenu, mnogi gosti koriste termosice i ovde (što da izlaze iz bazena svaki čas ili iz djakuzija) – natoče podosta finog pića – i provod u vodi je zagarantovan. To i jeste razlog što u poslepodnevnim satima pola bazena igra salsu u vodi. A muzike

svuda i odasvud, čak i sa krova96

Mi smo uveče, posle večere običavali malo da prošetamo po parku sa bazenima. Sve je puno nekih mostića, kanalčića (sa dosta riba u njima), divno je osvetljenje, puno je tih nekih barova, sve je nekako

čarobno...97

95 Prilog: Slika 85: Termos za koktele za plažu, bazen…96 Prilog: Slika 86: Svirač na krovu

97 Prilog: Slika 87: “Unutrašnji ambijent” hotela, Slika 88: Ribe u kanalićima;

Slika 89: Večernje-romantično osvetljenje

42

Jedini izlet koji smo nameravali da napravimo bilo je pecanje velikih riba (kažu ima najviše barakuda, ali i tuna). Nažalost nismo ga realizovali jer nije bilo zainteresovanih, a mi nismo hteli da sami iznajmljujemo brod za četiri osobe.

Dan nakon dolaska smo imali sastanak sa predstavnikom Meier’s-a; prilikom dolaska dat nam je koverat sa svim „uputstvima“ za hotel, gde se medju ostalim nalazila i poruka za ovaj sastanak. Razgovarali smo o rekonfirmaciji leta za povratak, prevozu do aerodroma u Havani (koji smo mi sami organizovali i gde su se cene kretale od 90 do 160 CUCa, u zavinosti ko vozi taksi;na kraju smo u Havanu išli shuttelom za 50 CUCa), izletima koje je on nudio na mesta, koja smo mi već bili obišli.

U ovom hotelu postoji mnogo barova - „Las Copas“, „La Tórtola“, „La Duna“... Takodje postoje i razni restorani: restoran „El Romántico“, zatim italijanski „Don Peperone“, riblji „El Conuco“. Mesta se relativno brzo popune, mi smo rezervisali za nedelju, 13. 10. večeru u „Romantici“. Bila je savršena, sve na bazi jastoga – krem supa od jastoga sa armanjakom, glavno jelo jastog flambiran rumom, a kao desert breskva sa kuglom sladoleda i crvenim vinom. I neuobičajeno i odlično !!!

Utorak, 15.10.

Stvari smo jutros spakovali već pre doručka, zatim se posle doručka opet vratili u sobu i odmarali se do oko 12 sati kada smo morali da je napustimo. U hotelu smo se kartali, čitali i dočekali shuttel, koji je stigao na vreme, oko 14, 45. Bilo nas je četvero; uz nas dvoje, još

dvoje Rusa, iz dva različita hotela98. S obzirom da je nas pokupio prve, bila je to prilika da se malo provozamo samim mestom Varaderom, ali i da vidimo i neke druge hotele.

Meni je vožnja izuzetno prijala, divila sam se još malo čarobnoj prirodi Kube, i ponovo konstatovala kako je ceo ovaj kraj „friziran“ i

98 Većina turista koji dolaze u Varadero koriste taj aerodrom. Medjutim ruski Aeroflot, kojim smo mi došli, i francuski Air France sleću u Havanu.

43

ne daje zapravo pravu slike Kube, onako kako smo je mi doživeli.99 Ali zato pravu sliku Kube daje naš shuttel, jer je vozač u dva navrata stao da proveri da se zadnja vrata nisu slučajnu otvorila, i četiri puta da ispumpa vodu iz dizela, jer je kupio razvodnjeno gorivo.

Na aerodrom stigosmo na vreme, čekirali smo, platili aerodromsku taksu 25 CUCa po osobi, potrošili do kraja „CUCove“ (kupih kožnu futrolu za naočare).

Koliko god sam imala, posebno u početku, neke zamerke na Kubu, ipak sam je nekako zavolela i pomalo sam setna što odlazimmo. Jako mi je milo da smo je upoznali – zaista mogu da tvrdim da je poznajemo!

Sreda, 16.10

Na vreme smo sleteli na moskovski aerodrom Šeremetjevo. Let je bio vrlo ugodan, sem nekoliko turbulencija koje nisu bile preterane, ali ja ih baš „ne ljublju“. A kada ih nije bilo, leteo je tako mirno da smo i zaboravili da smo u avionu. Isto se maestralno i spustio.

Čekamo let za Beograd, kasno uveče.

Četvrtak, 17.10.

Na vreme smo poleteli iz Moskve, i na vreme, nešto iza ponoći sleteli u Beograd. Prtljag je isto brzo stigao – ali ne i jedan naš kofer. Olakotna okolnost je bila što nam je odmah prišao službenik na aerodromu i rekao da su iz Moskve javili da je kofer ostao tamo. Vest je dakle stigla pre nas. Meni se ovo dešava tačno šesti put – uvek se sve dobro završi, ali je to ipak izvesni stres, koji malo „pomrači“ euforiju povratka kući. I još je dobro kada se to desi u Beogradu; imala sam situacije kada se to desilo „u belom svetu“.

Ta mala nezgodacija se okončala već isto poslepodne, kada su nam kofer doneli kući.

Prodje još jedno naše „veliko putovanje“. Šta reći na kraju?

99 Jovan je čak u jednom trenu rekao da je u Varaderu u potpunosti zaboravio da je na Kubi – tek kada bi ugledao oldtajmer taksi ili mali „coco taxi“ setio bi se gde je.

44

Čudna je ta Kuba, čudno je delovala na mene – bila sam i razočarana, i očarana, i deprimirana i egzaltirana – na kraju sam shvatila da mi je nije bilo dovoljno! Nakon skoro mesec dana koliko sam provela tamo, izgleda da sam je ipak još na neki način ostala željna – željna njenog plavog, „gustog“ mora, njenog prodornog zelenog rastinja, njene očaravajuće muzike i njenog danzóna ... ali ... ko zna...

A do tog „...ko zna...“ slušaću „Hoy Tengo Ganas De Ti”, koju izvode Alejandro Fernández i Christina Aguilera. Svo vreme sam je slušala „tamo“ – kada je čujem ovde - opet sam „tamo“... u mislima...

45

P R I L O Z I

Slika 1: Ruska ambasada u Havani Slika 2: Šetalište

46

uz more u Miramaru

Slika 3: Miramar, deo Havane Slika 4: “Kubanska glava”

Slika 5: Grupa (sem Jovana koji slika) Slika 6: Vozač Manolo i vodič Rej

Slika7:Avenida Malecón

47

Slika 8: Zgrade u centru, nasuprot Kapitolu

Slika 9: Radni dan velikog broja kubanskih mladića

48

Slika 10: Hotel Ambos Mundos

Slika 11: Spomenik Joséu Slika 12: Catedral de la Virgen María de Martiju u Havani i a Concepción Inmaculada de La Habana

49

Slika 13: Tropicana klub Slika 14: Palacio de Valle, Cienfuegos

Slika 15: Voće „pljuckvac“ Slika 16: Peškiri u hotelu Los Helechos

Slika 17: Plaza Mayor, Trinidad Slika 18: Jovan u novoj guajaberi

Slika 19: ZIL- ruski kamioni Slike 20: Nacionalni park Guanayara

50

Slike 21: Laguna Slike 22: Vodopad “El Rocio”

Slika 23: Vrsta mimoze, pre i posle dodira

Slika 24: Memorijalni centar Slika 25: Kolonade u mestu Che Guevara Ciego de Ávila

51

Slika 26:Camagüey-rikša Santa Slika 27:Krčazi za

kišnicu, Maria broj 9. danas za vino, Camagüey

Slika 28: Camagüey - skulpture na trgu

52

Slika 29: Camagüey: Srebrni sanduk u Slika 30: Camagüey: drvo crkvi ceiba - seiba

Slika 31: Hotelski kompleks Playa Costa Verde i njegovi sadržaji

Slika 32: Playa Costa Verde – bar u bazenu

Slika 33: Tvrtko Slika 34: Starac igra oko

53

Slika 35: Cayo Bariay, mesto Slika 36: Prodavnica u

Holquinu gde se iskrcao Kolumbo

Slika 37: Redovi pred bankom u Holquinu

Slika 38: Mural „Istorija Kube“ , Holquin

54

Slika 39: Santiago de Cuba: Slika 40: cveće koje se prinosi Bazilika El Cobre u Crkvi

Slika 41: groblje Sv. Ifigenije

Slika 42: Hotel Melia Santiago de Cuba i naša soba

55

Slika 43: Kasarna Monkada

Slika 44: Tvrdjava El Morro Slika 45: Zaliv Santiago del Cuba

Slika 46:Tvdjava El Morro, Slika 47: Titicaca

jezero, Peru Santiago, Kuba

56

Slika 48: Santiago de Cuba uveče

Slika 49 Slika 50

Slika 51 Slika 52:Plaža za lokalno stanovništvo – južna obala Kube

57

Slika 53: Hamingway Slika 54: Fuentes u Slika 5Hamingway i Fuentes starijim godinama

u Cojimaru-

Slika 56: Pogled sa tvrdjave Slika 57: Statua Hrista, del Morro Havana

Slika 58:bar Floridita Slika 59:Hamingway u baru

58

Slika 60:Restaurirani Stari Trg Slika 61: Nerestaurirani deo u Havani centra Havane

Slika 62: Atmosfera u klubu Slika 63: Pinar del Rio Buena Vista Social

59

Slika 64: Benito na ulazu u Slika 65:Uživanje u kubanskoj sušaru duvana – secaderos cigari

Slika 66: Mural de la Prehistoria

Slika 67 i Slika 68: Spilja „Cueva del Indio“ i Slika 69: podzemna

reka

Slike: 70, 71, 72, 73: Hemingvejeva finca i vrt

60

Slika 74: Poluostrvo Hicacos i Slika 75: Pesak na plaži Varadera moguće aktivnosti na njemu

Slika 76: Koncept Slika 77: Izgled spolja Slika 78: Razne „uživancije“ hotela pozadi

61

Slike 79 i 80: Soba br. 4106

Slike 81; 82; 83, i 84: Razne svakodnevne dnevne „aktivnosti“ u hotelu Melia Las Antillas, Varadero

Slika 85: Termos za koktele za plažu, bazen…

Slika 86: Svirač na krovu Slika 87: “Unutrašnji ambijent” hotela

62

Slika 88: Ribe u kanalićima Slika 89: Večernje-romantično osvetljenje

63

P R I L O Z I

64

„zasebni“ Zaseban prilog broj 1

Najčešći kokteli na Kubi i njihovi recepti

. Shaker Štapić za mešanje koktela

Mojito Limetu dobro oprati, osušiti prerezati napola i iscediti sok. Kašikom istrugati sve ostatke iz kore. Koru rezati u krug da se dobije tanka spiralna vrpca

U čašu staviti kašičicu i po šećera i zaliti sokom od limete.Na tanjuriću kašikom malo prognječiti mentu, staviti je u čašu, dodati led, zaliti rumom, i nakon toga kiselom vodom. Čaše ukrasiti korom limete.

Cuba Libre

Ime koktela se prevodi kao “Slobodna Kuba” i postao je popularan krajem špansko-američkog rata. Jednostavnoj mešavini ruma i kole

65

dodatak limete daje osvežavajuću notu i ovo piće definiše kao poseban koktel.

U čašu uliti sok od pola cedjene limete i dodati kockice leda. Usuti rum i koka-kolu. Dobro promešati.

Piña Colada

Ovo je jedan od najpopularnijih kubanskih koktela i definitivno najkremastiji. Original iz 50-ih godina 20. veka je smrznuta Piña Colada, ali se danas uglavnom pravi „shaken“ verzija.

U šejker uliti istu količinu soka od ananasa i ruma, malo manje kokos kreme i dopuniti ledom. Dobro protresti. Usuti u čaše i dekorisati trouglom ananasa i maraskino trešnjom.

Napomena: Često je teško naći kremu od kokosa, koja je sladja i gušća od kokosovog mleka. U tom slučaju otvoriti konzervu kokosovog mleko (kada se ne pomera ono se prirodno razdvoji na dva dela) i uzeti gornji, sladji sloj, pa ga pomešati sa malo kondenzovanog mleka.

Daiquiri

U šejker usuti 45 gr ruma, 25 gr soka od limete i 10 gr šečćernog sirupa. Dobro protresti i sipati u ohladjene čaše.

Ovaj se koktel često pije u smrznutoj varijanti.

66

Onaj ko ne voli rum, sve ove koktele može da pije i u bezalkoholnoj varijanti – tada su to devičanski kokteli - Virgin Coctails

Zaseban prilog broj 2

ITINERER PO KUBI 22.10 – 17. 10. 2013.

67

Zaseban prilog broj 3

Nacionalni simboli Kube

ZASTAVA: Godine 1850. prvi put se zavijorila sadašnja

zastava Kube. Njom dominiraju tri boje: crvena, bela i plava.

Simbolika zastave izažena je kroz tri plave pruge koje predstavljaju

države na koje je ostrvo nekada bilo podeljeno, dve bijele pruge koje

oslikavaju idealizam i snagu boraca za nezavisnost, crveni trougao

koji predstavlja jednakost, bratstvo i slobodu, a istovremeno i krv

koja je morala da se prolije tokom borbi za nezavisnost i izdvojena

bela zvijezda, kao simbol apsolutne slobode koja vlada među

nacijama.

GRB: Nacionalni grb prestavlja kubansko ostrvo. Načinjen

je u obliku zašiljenog kožnog štita i podeljen je na tri dela. Na

gornjem horizontalnom delu zlatni ključ izmedju dve planine, na

simboličan način prikazuje položaj Kube u zalivu izmedju dve

Amerike, i sunce koje se rađa nad novonastalom državom. Plava i

bela traka na donjoj levoj strani, predstavljaju raniju podelu Kube na

više država u kolonijalnom periodu. U donjem desnom uglu

kubanskim predelom dominira kraljevska palma koja je simbol

nesalomivog karaktera kubanskog naroda.

NACIONALNA PTICA: El Tocororo (Priotelus temnurus) Vrsta

ptice slična ptici Quetzal na čijem se perju nalaze boje nacionalne

68

zastave: crvena, plava i bela. Ona je simbol slobode jer umire ako se

zatvori u kavez.

NACIONALNI CVET: La Mariposa Blanca (Beli Leptir) Vrsta

jasmina kojeg su kubanske žene koristile tokom rata za nezavisnost

da bi prenosile poruke između pobunjeničkih trupa.On je simbol

čistoće, borbe i nezavisnosti. Raste u vlažnim predelima oko rečnih

obala i u lagunama. Može se uzgajati i u baštama i dvorištima.

NACIONALNO DRVO:  La Palma Real (Kraljevska Palma)

Prisutna širom Kariba, ova palma dominira i kubanskim pejzažom.

Predstavlja izvor drvne građe u seoskim krajevima, kao i sirovinu od

koje se prave šeširi, ulje i dobijaju drugi elementi za duvansku

industriju. Zbog svog uspravnog oblika, odoleva svim olujama, pa je

veoma poštovana, a simboliše i neustrašiv karakter kubanskog

naroda.

NACIONALNI PLES: Danzón, ples nastao oko 1879. godine, koji predstavlja značajan koren kubanske muzike. Preteča danzóna je Habanera koja opet predstavlja kreolizovani oblik kubanskog plesa. Prema nekim izvorima tvorac danzóna je kubanski muzičar iz Matanzasa, Miguel Faílde Pérez (1852-1921).

NACIONALNI SPORT: Interesantno, ali – najjači američki sport je i nacionalni sport Kube – bejzbol, koji se na Kubi igra od 1860. godine

69

Zaseban prilog broj 4

VODOPAD “EL ROCIO”

70

Zaseban prilog broj 5

71

"Che"

Ernesto "Che" Guevara rodjen je u malom industrijskom gradu Rosario u Argentini 14. 06. 1928. kao jedno od petoro dece bračnog para Lynch. Otac Argentinac bio je arhitekta i konstruktor, a majka Celia Španjolka. Od malih nogu je imao problema sa plućima, koji su se kasnije pretvorili u astmu. Odrastao je u gradu Alta Gracia, gde je završio školu, nakon čega se uputio u Buenos Aires na studije medicine. Iako u vreme studija ima ljubav, devojku iz poznate i uticajne argentinske porodice, on sam sa prijateljem obilazi zemlje južne i srednje Amerike. Sa devojkom raskida. U jeku svojih putovanja uspeva da završi fakultet (1953.) nakon čega odlazi u Gvatemalu, gde dobija nadima „Che“, kako su u Latinskoj Americi obično nazivali Argentince. U to vreme na Kubi se „dogadja Monkada“ – grupa buntovnika na čelu sa Fidelom i Raulom Castrom pokušava da osvoji kasarnu i sruši diktatora Batistu. Pokušaj nije uspeo. Fidel i Raul nakon hapšenja i kasnije abolicije odlaze u Meksiko, gde se Fidel 9. 08.1955. sreće sa Gevarom koji radi kao fotograf po meksičkim gradovima i povremeno stažira u bolnici u Meksiko Sitiju. Fascinacija je obostrana. Ipak Che ne odlazi odmah sa Fidelom na Kubu, nego se ženi Peruankom Hildom Gadea. Radja im se kćer Hilda (1956-1995). Medjutim, prijateljstvo sa braćom Castro postepeno stvara „čeličnu trojku“, koja u ponoć 25. 11. 1956. isplovaljava na brodu „Granma“ iz meskičke luke Tukspan ka Kubi. Na brodu su 82 čoveka, svi Kubanci sem Chea.Nakon uspešno izvedene revolucije Kuba se menja, ali sa njom i lični život Che-a. Razvodi se od Hilde i ženi Aleidom March, svojom ljubavi iz Santa Clare. Sa njom Che ima četvero dece: kćeri Aleidu (1960.-danas dečji lekar) i Celiu (1963.- veterinar) i sinove Camila (1962.-gradj. inženjer) i Ernesta (1965.-advokat). Svi danas žive u Havani.Nakon revolucije Che vodi Centralnu banku Kube i postaje ambasador ove zemlje i njenog novog poretka. U toj ulozi uveliko

72

mu pomaže njegov šarm i harizma. U tom periodu, putujući po svetu, posetio je i Jugoslaviju.

Ipak njegov nemirni duh nadvladava njegov racio. Ideja mu je da sve zemlje Južne Amerike oslobodi kolonijalizma, što tada nikako ne odgovaa ni Moskvi ni Fidelu. Amerika je i tako na granici strpljenja. Zato se Fidel slaže sa odlaskom Che-a u Afriku, u Kongo, gde ovaj pokušava da in cognito “ponovi Kubu“. Ali uslovi su ovde potpuno drugačiji, prevashodno moral i entuzijazam potencijalnih pobunjenika.Che odlazi u Prag, gde nastoji da pripremi akciju oslobadjanja negde u Latinskoj Americi. Castro ga nagovara da se vrati na Kubu, što on i čini, u tajnosti, u julu 1966. godine. Počinje da živi u varošici San Andres de Taigunabo, gde, pod gerilskim imenom Ramon, priprema odlazak u Boliviju, kamo i odlazi u oktobru 1966. sa lažnim dokumentima, zamećući trag, preko Praga, Beča, Frankfurta, Pariza i Madrida.

U La Pazu ga čeka operativac  Tamara Bunke Bider, poreklom Nemica, rodjena u Buenos Airesu 1937. Ima mnogo imena kojima se koristi u svom ilegalnom radu, jedno od kojih je i Laura Gutiérrez Bauer. Nadimak joj je “Tanja gerilka”. U nepriostupačnim prašumama Bolivije, gerilci kupuju više hiljada hektara zemlje i pretvaraju ga u pobunjeničko gnezdo.

Che dolazi u La Paz kao urugvajski biznismen Adolfo Mena Gonzales. Praktično je neprepoznatljiv zahvaljujući plastičnoj operaciji. Zajedno sa Tanjom stiže u gerilski logor, gde otkriva svoj pravi identitet, ali nakon

73

početnog oduševljenja, to nema posebnog odjeka medju bolivijskim gerilcima – ovde je siromaštvo otupelo ljude i teško se bude iz mrtvila. Che se ipak nada.U drugoj polovini 1967. u hajku na Che-a i gerilce krenulo je oko 1800 vojnika uz pomoć CIE. Tanja je stradala prva, poginula je 31.avgusta 1967. Che ju je nadživeo malo više od mesec dana. Poginuo je 9. oktobra. Do danas ostaje nejasan lični odnos Chea i Tamare.

U jesen 1997. zemni ostaci Che Guevare preneti su na Kubu. On počiva u mauzoleju u Santa Clari, kao i Tanja Gerilka.

Medjutim,

El Commandante živi i danas. Legenda je nadživela svoju stvarnost, čemu je sigurno doprineo i Alberto Korda, fotograf najčuvenijeg Cheovog portreta, snimljenog 1960. godine. Umro je i on, 2001. u Parizu. Snovi nisu dosanjani. Ipak, i dalje vredi ono što u Cienfuegosu, na glavnom trgu piše uz sliku Chea:

Tvoje ideje i tvoj primer živeće večno

(I u Beogradu se i danas mogu videti natpisi „Che je živ“)

74

Zaseban prilog broj 6

Kuba i njena (revolucionarna) istorija

Prvi naseljenici Kube bili su Tainosi, kojih je bilo oko 100 000 i koji su se bavili lovom i zemljoradnjom. Bili su razvijeniji od ostala dva plemena - Sioboni i Ganajatabi. Kolumbo je 1492. sa svoja tri broda pristigao na Kubu, nakon čega je ubrzo krenula okupacija od strane Španaca. Diego Velaskez je već 1510. na kubi osnovao naselje „Nuestra Seňora de la Asuncion“ . Kuba je bila zemlja robova koji su masovno iskorišćavani prevashodno na poljima šećerne trske i plantažama duvana.

Revolucionarna istorija Kube počinje davno; njena borba za nezavisnost započela je 1868. kada je de Céspedes doneo Deklaraciju o nezavisnosti. I oslobodio svoje robove.U rano jutro, 10. oktobra 1868., kada se oglasilo zvono nakon čega robovi počinju da rade, i kada su se oni okupili da dobiju dnevne zadatke, plantažer Carlos Manuel de Céspedes del Castillo (1819-1874) im je objavio da su slobodni. Tada je i sačinijena Deklaracija o nezavisnosti, čime je započeo desetogodišnji rat, koji je bio prvi ozbiljni pokušaj da se postigne nezavisnot od Španije i oslobode svi

75

robovi. Rat se vodio izmedju dve grupe. Na istoku Kube plantežeri duvana i farmeri, kojima su pristupili mulati i neki robovi - borili su se protiv Zapadne Kube, protiv plantažera šećerne trske i Španaca generalno.

Borba je nastavljena tokom celog 19. veka, u kojoj se posebno istakao pisac i novinar José Julian Marti (1853-1895), koji je u Njujorku 1892. osnovao Kubansku revolucionarnu partiju. Kada je na Kubi izbio ustanak, iskrcao se u zalivu Las Playitas  i poginuo u sukobu sa španskom vojskom. Španci su se povukli tek 1898. nakon što je Amerika u špansko-američkom ratu stala uz pobunjenike (i kasnije ih lako „stavila pod svoje“).SAD su okupirale ostrvo, a nezavisnost od Španaca je proglašena 1902. Nezavisnost Kube je bila samo zvanična, jer su sada SAD ovde imale veliki uticaj, koji je trajao nesmanjenim intenzitetom u doba represivnih režima generala Machada, Carlosa Mendieta i konačno diktatora Fulgencia Batista.Kuba je sve do 1959. godine bila zapravo američki dekortivni privezak. Njena privreda je bila integralni deo američke i praktično njen šećerni dodatak. Avioni izmedju Majamija i Havane bili su vazdušni taksiji, kako bi bogati Amerikanci mogli da „skoknu u bordel, na rulet ili pićence“, koje je kod njih prohibicijom bilo zabranjeno. Kuba je bila rajski vrt zadovoljstva za američke bogataše, a tuga i čemer za većinu Kubanaca. Castro je odlučio da to promeni.

Fidel Castro je treće od šestero dece bogatog farmera, diplomirao je prava i koketirao sa politikom. Sa grupom zaverenika (od toga dve žene), medju kojima je bio i njegov mladji brat Raul, pokušao je 26. jula 1953. godine da udje u Santiago i osvoji kasarnu Monkada u kojoj se nalazilo oko 700 Batistinih vojnika. Izabran je baš taj datum jula, jer je ta sedmica u Santiagu vreme karnevala. Sa Siboney farme je krenulo 16 automobila – na kasarnu, na bolnicu i na palatu pravde. Medjutim, dva automobila (u jednom je bio Raul) su se zagubili i stigli prekasno, a jedan je imao gumi defekt. Borba je trajala 40-ak minuta i rešena u korist Batiste; većina gerilaca je pobijena, a Fidel i Raul su uspeli da pobegnu. Nakon sedam dana skrivanja u planinama Siera Maestre, bili su uhapšeni.

Sticajem okolnosti, odnosno zahvaljujući jednom časnom oficiru Batistine vojske, nisu bili ubijeni. Sudjeno im je i osudjeni su na 15

76

godina zatvora. Dve godine kasnije, Batista ih amnestira. Castro se sklanja prvo u SAD, zatim u Meksiko, gde će se i sresti sa Ernestom Guevarom. I zajedno sa njim krenuti u istorijske pohode, sve do 1. januara 1959. kada je u Santiagu zvanično proglasio pobedu.

Ako je 26. jul 1953. bio prolog kubanske revolucije, 1. januar 1959. bio je njen epilog. Kuba je postala „crveni vulkan Kariba“.

Zaseban prilog broj 7

Duvan i cigareNajbolje rukom zavijene cigare dolaze sa Kube i to su Montecristo, Cohiba i Rome y Julieta. Iako na ideološki suprotnim stranama i John F. Kennedy i Castro su delili strast prema tim finim cigarama. Indijancima je duvan služio kao sredstvo za smirenje, oni su ga mešali sa različitim aromatičnim biljkama, da bi sa evroposkim osvjačaima duvan krenuo u osvajanje zemljine kugle.Industrija duvana je na Kubi započela 1719. njegovim uzgajanjem na plantažama provincije Pinar del Rio.100 Te plantaže su od tada, praktično nepromenjene. A prva manufaktura cigara je otvorena 1760. U dolini Viňales je optimalna klima za uzgoj duvana, što znači ispravan balans izmedju sunca i hladnih noći. Proces od sejanja duvana do lagerovanja cigara u suvenir radnje je prilično komplikovan i dug, koji se mora raditi sa velikom ljubavlju, a kod odredjenih vrsta duvana traje i do tri godine. Sejanje u crvenu zemlju započinje najkasnije u novembru. Od januara do marta je doba žetve. Nakon toga se listovi suše oko 7 nedelja u sušionicama, casas de tabaco ili secaderosima. U secaderosima mora biti dovoljno vazduha, mora se voditi računa o temperaturi i vlažnosti. Zatim sledi proces fermentacije. Svetlo braon listovi se slažu jedan na drugi u velike „buntove“ nakon čega fermentacija traje tri meseca. U fabrikama se listovi halbiraju, i sortiraju prema veličini i boji.

1001 Prilog: Slika 63: Pinar del Rio

77

Tada na red dolaze torcedoresi – oni koji motaju cigare, čija izobrazba za taj posao traje devet meseci. Na radnom mestu sede kao u razredu, jedan iza drugog, a oko 2/3 su žene. Dnevno su u stanju da „zarolaju“ oko 100-120 cigara, za što dobijaju oko 230 pezosa. Nakon toga cigare odlaze „u svet“

Dobri poznavaoci cigara smatraju da su najbolje cigare one koje su stare 6-8 godina. Kvalitet cigare se pozna po svilenkastom sjaju i malo masnim listovima. U Evropi dosežu dvadesetostruku cenu u odnosu na cenu na Kubi.

78

BOJANA I JOVAN, KUBA, SEPT-OKT. 2013.

79