1

Lamed List za radoznale

Izabrao i priredio Ivan L Nini} ________________________________________________________________________

Godina 8 Broj 8 Avgust 2015

B.S. Jakobson

O poreklu fizičkog i moralnog zla

Grehovi Adama i Kaina

Ova knjiga, ponuđena hebrejskom čitaocu u našoj zemlji, i u Dijaspori, ima nameru uglavnom da posluži kao uvod i početni vodič ka metodu i posebnom cilju naše bogate egzegetske literature, kako bi potrebe vremena u kome živimo bile zadovoljene. Većina naših savremenika iz raznih razloga ne pronalazi vremena da sistematski i u potpunosti prouči razne komentare na delove Tore. Zbog toga smo se osetili pozvanim da onima kojima su Tora i kultura vezana za nju dra-goceni, ponudimo knjigu koja će im pomoći i uputiti ih ka dubljem razumevanju date materije i problema koji se javljaju po čitanju nedeljnih odeljaka. Kod zadovoljavanja ovog zahteva, iz svakog od pedeset i četiri nedeljna odeljka odabrali smo po jedan od navedenih problema – onaj koji je, po našem mišlje-nju, najvažniji za ispravno razumevanje odeljka – pa smo pokušali da ga analiziramo i razjasnimo iz različitih aspekata, jednostavnim i pristupačnim prikazom, sastavljenim od preseka gledišta i komen-tara o odabranom pitanju, u rasponu od midraških interpretacija iz talmudske epohe, sve do izlaganja nastalih u moderna vremena, gde su uključeni i savremeni doprinosi.

Iz Predgovora knjige Razmišljanja o Tori B.S. Jakobsona, Tel Aviv Od samog početka Tora pred nas postavlja večne probleme koji su okupirali mislioce svih generacija, od prvih dana pa sve do današnjice: koje je poreklo zla u svim njegovim različitim manifestacijama? Otkud zlo u prirodi, biološka smrt koja se nadnosi nad svakim stvorenjem, bolest i patnja od koje nijedno smrtno biće nije izuzeto? I na koji se način zlo, u moralnom smislu, spustilo na ovaj svet, i tera onog

koji je bio stvoren po Božijem liku da se podigne i ubije svog brata? U svom radu „Istorija jevrejske vere“ (II,2 str. 407), Ezekiel Kaufman (Ezekiel Kaufmann) naglašava da, prema prvim poglavljima Tore, ne postoji primor-dijalni koren zla i, stoga, prevazilaženje zla ne pod-razumeva pobedu čoveka nad bezdanskom suprot-nošću (Sitra Achara) Božanskog Stvaranja: „Zlo nema korena u primordijalnoj tami koja služi kao osnova zla u paganskim mitovima, kao, na primer, Carstvo Ahrimana. Božanski Duh (po opisu u Tori) lebdi nad vodama, iznad bezdana, i kontroliše ga.“ U izveštaju o stvaranju, u prvom poglavlju Tore, nailazimo na frazu koja se ponavlja: I Bog vide da je to dobro. Međutim, kod stvaranja čoveka ta fraza postaje složenija i pohvalnija: Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, sve dobro beše (1.31). Ovo sumiranje stvaralačkog procesa možemo da razumemo kao razmetljivu demonstraciju protiv pogrešnog shvatanja koje zlo uzima kao početnu, prirodnu i neophodnu silu; ili koje ga prihvata kao posledicu takmičenja između paganskih sila stvaranja i destrukcije. Fizičko i moralno zlo potiče isključivo od

čoveka, ne od Boga Stoga je u etici, u svom proučavanju šta čini dobro a šta zlo ponašanje, čovek većno konfrontiran sa pitanjem: Šta je dobro, i njegova suprotnost – šta je zlo? Ponuđeni su razni odgovori. Ima koji smatraju da je dobro sve ono što unapređuje sreću i dobrobit. Drugi su mislili da je dobro sve ono što je korisno za pojedinca i za zajedničko dobro. Neki drže da se dobro sastoji u stremljenju ka savršenstvu. Hajde da pokušamo da analiziramo kakve određene odgovore nude prva poglavlja Tore na ovo pitanje. Čitamo da je Adam bio smešten u sredinu koja je obezbeđivala sve što je uopšte mogao da poželi. Ipak je on morao da prođe kroz test. Okružen svim tim dobrom i obiljem, on čuje glas koji mu zapoveda: (2.16-17) Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali

2

s drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega umrećeš. Ne treba da pretpostavljamo da je ovo drvo pozna-nja dobra i zla na bilo koji način bilo drukčije, ili da je pokazivalo nekakve očigledne osobine koje bi navele Adama da očekuje da će mu sa očiju spasti zakloni ako bi pojeo tog voća, čime bi stekao nadmoćno mo-ralno saznanje. Uz zapovest on je čuo i strašnu kaznu koja čeka prestupnika: ... jer u koji dan okusiš s njega umrećeš. Zar nije nezamislivo da se tako oštra kazna predviđa za nekoga ko samo pokušava da unapredi sopstveno znanje? Ako prihvatimo mišljenje Samsona Rafaela Hirša (Samson Raphael Hirsch) o ovom tekstu, onda je drvo poznavanja dobra i zla na svaki način izgledalo upravo kao i ostalo drveće. Od njih se razlikovalo samo po tome što je Adamu otkrilo suštinsku doktrinu o dobru i zlu, koja glasi da su oni Božija volja. Na taj je način on naveden da shvati da ljudsko razmišljanje ne treba da bude sudija kod određivanja moralnih vrednosti. Snaga ove presude je trebalo da navede Adama da bude poslušan, da se ponaša u skladu sa Božanskom zapovesti. Ili, prema terminologiji koju je uveo Saadija Gaon (Saadyah Gaon), zapovest je zahtevala pokorno a ne racionalno ponašanje, kao i mnoge druge zapovesti u Tori, na primer propisi o ishrani. U ovoj prvoj pobuni čoveka protiv Božije volje vidimo koren svih fizičkih zala i poreklo smrti, znoja i teškog ljudskog rada, frustracije i očajanja koja odslikava sve što je smrtno. U svojoj gordosti koja je trebalo da potvrdi njegovu nezavisnost, Adam je imao ambicije da uspostavi sopstvene standarde dobra i zla i da odredi njihove granice u skladu sa sopstvenim rezonovanjem, suprotstavljajući se time superiosrnom moralnom sudu Stvoritelja. Adam je stavljen na prvi test ljudske subordinacije moralnim standardima propisanim od strane Boga – i nije prošao. Zatim je na njegovom mestu stajao izabrani narod, kome nisu bili dati samo racionalni zakoni (naređe-nja), već čak i zapovesti koje zahtevaju samo prostu poslušnost (zakoni) i trebalo je da prođe istu vrstu testa poslušnosti. Pa je narod Izraela stavljen na probu u kojoj je trebalo da se ponaša u skladu Božije volje o dobru i zlu – i prošao je. Mojsije je, u svom oproštajnom obraćanju, svom narodu eksplicitno stavio u zadatak: (De 30.15-16) Gle, iznosim danas preda te život i dobro. Smrt i zlo. Jer ti danas propisujem da ljubiš Gospoda, Boga svoga, da hodiš putevima njegovim i da držiš zapovesti njegove, zakone njegove i naredbe njegove, da bi živeo i namnožio se, i da bi te blagoslovio Gospod, Bog tvoj, u zemlji, u koju ideš da je držiš. Posle Adamovog neuspeha, generacije su lutale i posrtale sve dok se nije pojavio Abraham i uspeo tamo gde je prvi čovek poklekao. Suptilno poređenje

u proceni života ove dvojice je na briljantan način istaknuto u komentaru Naftalija Cvija Jehude Berlina (Naphtali Zvi Yehudah Berlin). Sumirajući Adamov život, Tora izveštava: (5.5) Svi dani koje Adam preživi behu devet stotina i trideset godina. Posle toga on umre. O Abrahamu se kaže (25.7): Evo dana Abrahamovih godina: on požive sto i sedamdeset i pet godina. Zajedničko za obe čitulje je da, među sličnim tekstovima u celoj Bibliji, samo ove dve sadrže reč poživeti. Pa ipak, dok se u Abrahamovom slučaju pominje ž i v o t koji je proživeo, za Adama se navodi samo broj godina koje je živeo, bez da su one označene kao „život“. Adam, koji nije prošao Božiji ispit, samo je p o s t o j a o, dok je Abraham, koji je (26.5) slušao glas moj i čuvao zakon moj i zapovesti moje, p r a v i l a moja i naredbe moje, ž i v e o svoj život u svoj njegovoj punoći. Stoga su, prema Tori, norme dobra i zla čoveku nametnute od strane Stvoriteljevog autoriteta, one prevazilaze čovekovo rezonovanje i procenu i dolaze izvan svesti čoveka. Međutim, dubljim proučavanjem ove etike zakona izvana, nalazimo da Tora komple-mentira ove zakone izvana postulatom humanističke autonomije u etici. Predstavnik autonomne etike je drugi kardinalni prestup koji je učinila prva porodica ljudi, i koji nas uvodi u moralno zlo i izopačenost, naime ubistvo Abela. Dok je Adamov čin greha uveo fizičko zlo (smrt, bolest, težak rad i frustraciju), Kainovo delo ubistva je uvelo moralno zlo. Poređenje izveštaja o ova dva greha nam, pored drugih razlika, pokazuje odsustvo opomene i pretnje kaznom pre Kainovog zločina. Adam je bio naročito upozoren da ne jede plod sa tog određenog drveta, uz pretnju smrću samo zbog tog jednog greha. U Kainovom slučaju, s druge strane, ne nalazimo takvu nedvosmislenu pretnju. On je bio generalno upozoren da pripazi da ga greh bilo kakve vrste ne obuzme: (4.7) ... greh sa tvog praga vreba i žudnja je njegova na tebe okrenuta; ali ti treba da ga savladaš. Njemu nije bilo rečeno Ne ubi, uz navođenje kazne uz dati prestup. Tora u ovom slučaju pre koristi, kao što često čini i na drugim mestima, opisni a ne normativni pristup, da nas poduči, onako kako mi to shvatamo, da postoje moralni postulati koji su urođeno poznati svakom ljudskom biću, bez Božanskog otkrovenja. Onaj koji je stvoren na Božiju sliku mora da razume da je prolivanje ljudske krvi zabranjeno. Abraham Ibn Ezra, u svom komentaru na Deset zapovesti, ovaj racionalni koncept naziva „urođenim u zdrav razum svake normalne osobe“. U vezi ove situacije Agada razmišlja o pravnom pitanju. Ispod teksta koji liči na pripovetku, leži uznemirujući problem ljudske prirode i odgovornosti; zbog čega čovek, u svojoj frustraciji i besu, mora da olakša sebi kroz kriminalni akt, izražavajući svoju zlu

3

karakternu crtu? Zbog čega ga je Svemoćni stvorio sa takvom zlom inklinacijom? Midraš Tanhuma razradjuje Kainov odgovor (4.9): Zar sam ja čuvar brata svoga? Na ovakav način: „Ti si Čuvar svih stvorenja, i Ti ga od mene tražiš?“ Ovo je slično lopovu koji, tokom noći, uspe da neuhvaćen ukrade neke posude. Međutim, ujutru ga čuvar kapije ipak uhvati i pita: ’Zbog čega si ukrao te posude?’ A on odgovori: ’Ja sam lopov; samo sam radio svoj posao. Tvoj je posao da paziš na kapiju, zašto ti nisi radio svoj posao?’ Kain je upravo to hteo da kaže: ’Ja ga jesam ubio – baš kao što si me stvorio sa zlom inklinacijom! Ti si čuvar svemu, zašto me nisi sa-čuvao od ubistva? Zato si ti taj koji ga je ubio! Jer da si moje žrtve prihvatio kao što si prihvatio njegove, ja mu sigurno ne bih zavideo’.“ Postoji još jedna epizoda u odeljku za ovu nedelju koja nas podučava važnoj lekciji na temu moralnog zla. U četvrtoj glavi čitamo Kainovu genealogiju. Lemekova deca su izdvojena zbog svojih materijalnih izuma: Jabal, od njega se narodiše oni koji žive pod šatorima i stoku pasu, Jubal, Od njega se narodiše oni koji sviraju u harfe i sviraju u svirale, i Tubal-Kain, kovač svih bakrenih i gvozdenih sprava. I upravo u tom trenutku Tora, po prvi put, koristi poeziju. Nerazumljivo zvuči Lemekova pesma (4.23-24): Ado i Zilo, glas moj čujte! Poslušajte reči moje, žene Lemekove! Jest, ubih čoveka ja za ranu svoju, i mladića za masnicu svoju. Ako se Kain osveti sedam puta, Lemek će sedamdeset i sedam puta. Od mnogih ponuđenih objašnjenja, pratićemo najdublju interpretaciju Nahmanida, interpretaciju do koje je nezavisno došao i Gotfrid Herder (Gottfried Herder) u svojem delu Suština hebraističke poezije. Ovo su Nahmanidove reči: „Smatram da je Lemek bio veoma inteligentan čovek koji je svog prvorođenog sina podučio stočarstvu, svog drugog sina da se bavi muzikom, a svog trećeg sina proizvodnji metalnih predmeta kao što su mačevi, koplja, bodeži i razni drugi oružarski predmeti. Sada su se njegove žene uplašile da će on biti kažnjen, jer uvodi sredstva uništavanja. Kao potomak prvog ubice, on se upustio u opasnu tradiciju. Stoga Lemek pokušava da ih umiri: ’Za razliku od Kaina ja nisam ubio nijedno ljudsko biće. Nema razloga plašiti se Božanske kazne namenjene meni. On će me sigurno sačuvati od toga da budem ubijen, još više nego Kaina. Jer da li sam ubio čoveka ranivši ga ili mladića nanevši mu ma-snicu? Lemek hoće da kaže da čovek nije ubica samo zato što poseduje oružje, već da rana i masnica mogu da nanesu smrt goru od one nanete mačem, jer posedovanje mača ne mora da znači ubistvo čoveka, niti pravljenje mača stoga ne predstavlja zločin.“ (cf Is 54.16). Nahmanid se ovde dotiče problema koji je oduvek zaokupljao ljudski um: da li je tehnološki napredak prokletstvo ili blagoslov ljudske rase? Metalni pred-

meti mogu da služe kao sredstva miroljubive obrade, ali i kao oružje rata i bratoubistva. Prema gore navedenoj interpretaciji, Lemek u svojoj osvetničkoj pesmi izražava duboku zabrinutost zbog ove od-govornosti. A koliko je tek suptilna i osetljiva uloga njegovih žena, pošto je žena ta koja skrupulozno čuva mir.

Odlomak iz knjige B.S. Jakobsona RAZMIŠLJANJA O TORI

Preveo Brane Popović

Tora Tora znači "učenje", "uputstvo" ili "zakon" na hebrej-skom jeziku. Tora je deo Tanaha, tj. Starog zaveta - Pet knjiga Mojsijevih, Mojsijev zakon (Torat Moše), Sefer Tora ili Pentateuh (Πεντετεύχως "pet svitaka ili kutija") na grčkom.

4

Ivlin Anderhil

Šta je duhovni život? „Duhovni život“ je opasno dvosmislen termin i bilo bi uistinu zanimljivo znati koje značenje baš sada svaki čitalac pripisuje ovim dvema rečima. Bojim se da bismo otkrili da mnogi pod ovim podrazumevaju „sopstveni unutarnji život“, a da deo koji sledi govori o nečem veoma svetom, nerazumljivom, osobenom, da je neka vrsta počasnog tečaja lične religije, čemu oni nisu nameravali da teže. Individualistima obe ove vrste, i ljudima koji raz-mišljaju o duhovnom životu kao o nečemu što jeste za njih i što je o njima samima, i onima koji ga posmatraju kao nešto što za njih nije, potrebna je šira perspektiva u koju se mogu smestiti te zanimljive lične činjenice i u kojoj se one mogu posmatrati u ispravnijem odnosu. Svako duhovno stanovište koje usmerava pažnju na nas same, te postavlja ljudsko stvorenje sa njegovim mizernim idejama i pusto-lovinama u prvi plan, opasno je sve dok ne spoznamo njegovu apsurdnost. Stoga ćemo bar pokušati da se klonimo tih trivijalnih mišljenja i učinimo odlučan napor da sagledamo sopstvenu poziciju u okviru ovog širokog duhovnog pejzaža koji je suviše veliki da bi ga naš ograničeni um pojmio, ali je taj pejzaž naše istinsko nasleđe, sveprisutna realnost, sada i ovde, realnost u kojoj, u ovom trenutku, živimo svoje živote. Posmatraćemo ga kroz širokougaono sočivo nesebičnog obožavanja, a ostavićemo po strani one korisne cvikerčiće koji izoštravaju naše osobine, žudnje, interesovanja i teškoće, a zamagljuju sve ostalo. I evo ga, u svem njegovom sjaju i savršenstvu, kako „sija svecima u večnoj, slavnoj čistoti“, kako reče Toma Kempijski. On nije samo tema kojom se bavi religija, već je i uzrok i cilj svega što u čovekovom životu ukazuje na onostrano – velikih dela, veličan-stvene muzike, poezije, umetnosti. Taj drugi svet ne mari za to da li ga mi zapažamo ili ga zapostavljamo, ali je to silno važno za nas same jer naši životi nisu stvarni ni potpuni dok se ne utemelje na svesnoj saglasnosti sa tim svetom, dok ne postanu ono što im je suđeno da budu – instrumenti i sredstva Božje volje – i dok ne uđu u Carstvo Duhova koji žive jedino u Njemu i za Njega. Svaki put kada izgovaraju molitvu gospodnju, hrišćani, naravno, priznaju tu Volju i to Carstvo za vrhovnu realnost, odnosno, čine to ako zaista poimaju izuzetnu važnost onoga što ta molitva sadrži, i ukoliko zaista misle to što izgovaraju. Ali, mnogi su hrišćani poput gluvih ljudi na koncertu. Oni pažljivo pro-učavaju program, veruju svakoj izjavi koja se u njemu

nalazi, s poštovanjem govore o kvalitetu muzike, ali je jedino što zapravo čuju, sada i vazda, samo puka fraza. Stoga oni uopšte ne poimaju moćnu simfoniju koja ispunjava vaseljenu, simfoniju kojoj naši životi daju skroman doprinos, jer je tako suđeno, simfoniju kojom se iskazuje sâm večni Bog. A ipak, mnogo je stvari u našem običnom življenju koje nagoveštavaju postojanje tog sveta, te muzike, tog života. Ako, na primer, promislimo o molitvi, skoro univerzalnom podsticaju traženja i obraćanja sili koja je izvan nas, i ako obratimo pažnju na visine do kojih se molitva uspinje kod ljudi koji joj se hrabro i s ljubavlju predaju – snagu koju ispoljava, velike žrtve i junačka podvižništva koja podupire, preobražaje karaktera koje čini – već ovo je sasvim dovoljno tajanstvena osobina čovekova. Popularni racionalizam i naturalizam vazda je osporavaju a ona se uvek iznova vraća zaslužujući svoja prava u ljudskim ži-votima, pa i u svom najprostijem, najnaivnijem izrazu, zadržava izvesnu moć kojom može da izmeni čovekov život. Svako ko svesrdno proučava, da kažemo na primer istoriju ponovnog vaskrsavanja vere, ne može sumnjati u to da se iznenada neka sila, koja nije od ovoga sveta, često groteskno prerušena, pod ne-privlačnom maskom, uznemirujućom silinom probije kroz vremenski poredak. Tako i svi oni koji su osetljivi na lepotu poznaju osećaj otkrovenja, blizak silovitom bolu koji udar takve sile donosi – iznenadno otkriće planinskog vrha, cvetanje drveta divlje trešnje, vrhunac veličanstvenog koncerta, posmatranje neke nepojmljive lepote. S druge strane, svaka odrasla osoba koja se osvrne na svoj život moraće u njemu da prepozna elemente koji se ne mogu pripisati nasleđu, sredini, prilikama, ličnom naporu ili pukoj sreći, kao što je neki susret koji se pokazao presudnim u životu, put koji se iznenada pred nama otvorio dok se neki drugi opet zatvorio, stvari koje smo bili primorani da kažemo, pismo koje smo naprosto morali da napišemo. Kao da je nekakva skrivena, usmerena sila, vrlo lična, živa, nezavisna, delala u datim okolnostima, često protivno našim željama i namerama, sileći nas da hodimo u određenom pravcu, oblikujući nas po nekakvom nacrtu. Sa materijalističkog stanovišta se, naravno, ništa od navedenog ne bi moglo objasniti. Ako je ovo tačno, to podrazumeva da ispod površine samog života, kojom se načelno zadovoljavamo, postoje neočekivane dubine i moćne duhovne sile koje uslovljavaju naše male živote i upravljaju njima. Neki ljudi te sile osećaju, ili vremenom postaju osetljivi na njihov pritisak. Mi ostali naprosto ignorišemo dokaze čitave stvarnosti takvih iskustava, samo zato što je ona tako skrivena, toliko unutarnja, a mi smo silno zaokupljeni očiglednim, spoljašnjim stvarima. Ali, nema te psihologije koja može ustvrditi da je potpuna ukoliko ovo ne uzme u obzir. Ako ovo zaista prihvatimo, to

5

svakako nagoveštava da su ljudi suštinski duhovna bića, isto koliko i prirodna, te da sveukupnost života, života koji će se razviti i koristiti sve naše potencijale i ispuniti sve što je u njemu moguće, mora biti u saglasju, koliko sa onom vidljivom, vazda promen-ljivom okolinom, toliko i sa onom nama nevidljivom, nepromenljivom, sa Duhom svih duhova, sa Bogom u kome postojimo i krećemo se, u kome je naše biće. Veličina čovečanstva, njegov značaj, sadržani su u našoj sposobnosti da to učinimo. Smisao našeg života povezan je sa smislom univerzuma. Iako je za sada svest o ovoj sposobnosti i smislu kod većine ljudi tek u nagoveštaju, ona silno uzvisi živote u kojima se sa velikom posvećenošću, podnošenjem patnji, junaš-tvom, ljubavlju, čvrsto za nju drže oni koji su osetili svu njenu privlačnost, te hrabro i bezrezervno od-govaraju na njene zahteve. Kada pod tim svetlom osmotrimo sopstveni po-ložaj, kada dignemo pogled sa stešnjenog sporednog puta na večna brda, koliko bogatije bivaju mnoge lične i praktične stvari sa kojima se nosimo. Naši smeteni životi postaće jasni i smisleni. Život uglav-nom provodimo menjajući tri glagola: želeti, imati i činiti. Žudimo, grabimo, uzrujavamo se u ravnima materije, politike, društva, emocija, intelekta, pa čak i vere, te smo tako vazda nespokojni, a zaboravljamo da nijedan od ovih glagola nema onostranu bitnost uko-liko ga osnovni glagol, glagol biti nije prevazišao ili ako ga u sebi ne sadrži, zaboravljamo da je suština duhovnog života bivstvovanje a ne žudnja, posedo-vanje, činjenje. Ali, kada na ovaj način proširimo vidike, videćemo sopstvene uspone i padove, žudnje, stremljenja i napore u pravoj srazmeri, kao nevažne, prolazne duhovne činjenice u nepreglednom, posto-janom, duhovnom svetu obasjanom nepromenljivom duhovnom svetlošću, namah će u naše postojanje pristići nova jasnoća, spokoj, olakšanje. Tako naše obično bivstvovanje, kao kakva alpska kolibica, dobija atmosferu, dostojanstvo i bitnost od veličan-stvenosti nebesa koja se nad njom uzdižu, od večnih brda koja je okružuju. U vremenu u kome živimo, ljudi su bespomoćni, rasejani, buntovni, nemoćni da shvate šta im se događa i neprestano u iščekivanju onoga što će se tek zbiti, mahom jer su izgubili uporište u onome što je večno a što svakom životu daje smisao i pravac, pa samim tim i staloženost. Pod ovim ne mislim na puki beg od problema i opasnosti, na umicanje onome što se zbiva zarad uživanja u večnom. Mislim na prihvatanje i življenje izvan zbivanja, u njegovim najjednostavnijim detaljima i najvećim zahtevima, u svetlosti večnog, sa tim osobenim osećajem potpune sigurnosti koju donosi samo oslonac na onome što je večno. Kada zaista dosegnemo blistavu stvarnost na koju mislim kazujući ove previše apstraktne reči, kada damo šansu onome što je u nama nepromenljivo i što izranja iz sledstvenog toka kako bi poznalo svoj

istinski dom i cilj, odnosno Boga, tada će iščekivanje, zbunjenost, nestabilnost i očaj prestati, premda može ostati i ostaće mnogo patnje. Suština vere je u toj privrženosti Bogu, u toj punoj poverenja zavisnosti od onog što je nepromenljivo. To je bogatiji život koji nas, svojim posebnim jezikom i načinom priziva da ga živimo. To je naša uloga u jednom životu čitavog univerzuma duhova, naš udeo u veličanstvenom toku ka Stvarnosti, sklonost vasko-likog života da teži Bogu koji ga je za sebe načinio i sada ga podstiče i vodi ga, i zato smo već na njega pripremljeni kao riba na život u moru. Ovakvo posmatranje naše pozicije ispunjava nas izvesnom zadivljujućom i poniznom radošću. Ono nas oslobađa od sve preterane, bespotrebne uzrujanosti nama samima, preči nas da osećamo samovažnost naših malih duhovnih pustolovina, a u isto vreme ih čini vrednim jer su deo jedne veličanstvene duhovne pu-stolovine. Kada se iz tih visina ponovo spustimo do čoveka kao pojedinca, to znači da zapravo moj život nije ništa posebno niti duboko; on je ograđeni komad zemlje koja se teško obrađuje i kojoj je potreban zaklon od ledenih vetrova spoljašnjeg sveta. I ne postoji alter-nativa za moj spoljašnji, praktični život. Naprotiv, sam izvor te suštine i svrhe čini moj praktični život vrednim. Praktični život većine ljudi zapravo uopšte nije vredan življenja. On je kao neka skupocena krznena bunda koju niko ne nosi. Mnoge takve bunde možemo videti na jako odgovornim pozicijama. Andersenova bajka o kralju bez odela kazala je jednu gorku a prostu istinu o ljudskoj prirodi, ali priča o odelu bez kralja opisuje isto tako čestu, samo još žalosniju situaciju. Još manje je duhovni život prosto negovanje sopstvene duše i čeprkanje po svojoj unutrašnjosti uz pomoć električne svetiljke. Premda, u ranim fazama, duhovni život može obuhvatati bavljenje nama samima, i načelno on to i čini, i to na posve drastičan način, što zahteva lični napor i izbor, on je i naglašeno socijalan, jer je to život koji delimo sa svim drugim duhovima, u telu ili van njega, kako to reče Sv. Pavle. Sećate li se kako je Dante rekao da duša najednom prestane govoriti moje i počne da govori naše. Ona tada prelazi iz uskog, ograničenog pojedinačnog života u istinski slobodan, sasvim ličan, posve krea-tivan duhovni život u kome je sve povezano u jedan jedini odgovor, u odgovor Bogu, ocu svih duhova. Tu se sve prožima i svi, ma kako nam se njihovi životi činili skromnim ili nejasnim, mogu uticati jedni na druge, što i čine. Svaki napredak koji načini poje-dinac, napredak je za sve. Istinski smo živi i dobijamo svoje pravo mesto u univerzumu duhova tek kada sve to shvatimo i kada po tome delamo, jer življenje znači svesrdno davanje i uzimanje između njegovih bića i njihove okoline – disanje, hranjenje, rast, promenu. A duhovni život,

6

koji je duboko organski, podrazumeva uzimanje i davanje, voljno saglasje čovekovog majušnog duha s Beskrajnim Duhom, tu gde on jeste, hranjenje tim Duhom, uzrastanje ka savršenom jedinstvu sa Njim, odazivanje Njegovoj privlačnoj moći i tananom pri-tisku. To uzrastanje i odaziv mogu nam izgledati kao pokret, put koji nas vuče, često svakojakim neočeki-vanim i neprivlačnim stazama, gotovo protiv naše volje – ne kao posledica naših prenapetih unutrašnjih sukoba – do istinskog kraja našeg postojanja, na mesto koje nam je suđeno. Taj put je pre nalik neiz-bežnom kretanju čestica gvožđa ka velikom magnetu koji ih privlači nego dugom, iscrpljujućem hodočašću u čeljustima brojnih prepreka iz „ovoga sveta u svet koji dolazi“. To putovanje nam može izgledati i kao rast u punu stvarnost, iz detinjastog, polustvarnog postojanja u kome smo rođeni. Mnogo je načina na koje se to može dogoditi: ponekad se to dešava pod uslovima koji se čitavom svetu čine kao potpuno osujećenje života, napretka, rasta. Tako su brojni pokušaji delanja prikovani za bolesničku postelju i preobraženi u žrtvovanje – onoga koji teži lepoti pošalju da služi u nekakav ćumez, onaj koji voli miran život primoran je da povazdan nekud jurca, onome koji se tome najmanje nada odjednom dolazi zahtev da sve napusti, i kroz ta očigledna osujećenja, i baš u njima, život duha izranja i raste. Tako da će onima što zamišljaju da su pozvani za duboka razmišljanja jer ih ona privlače, kada im se svakodnevne obaveze postojanja ispreče na tom putu, biti bolje da shvate da su naša sopstvena osećanja i naklonosti rđav vodič u stamenoj stvarnosti i nemi-losrdnim zahtevima Duha. Sv. Pavle nije želeo da bude apostol inovernima. Hteo je da bude mudar i poštovan mladi jevrejski učenjak, ali uzalud mu je bilo opirati se. Sv. Ambro-zije i Sv. Avgustin nisu želeli da budu biskupi, zabrinuti i pretrpani poslom. To im nije bilo ni nakraj pameti. Sv. Katbert je želeo da bude sam i slobodan u svojoj isposničkoj ćeliji u Fanu, ali je tamo retko išao. Sv. Franjo Ksaverski ponajviše je želeo da vodi redovnički život uz svog voljenog učitelja, Sv. Ignacija. Dato mu je bilo par sati da se spakuje i da kao misionar ode u Indiju i nikada se više nije vratio u Evropu. Henri Martin, osetljivi momčić, izuzetan student, morao je da intelektualni život, koji mu je savršeno pristajao, žrtvuje misionarskom životu kojem se osetio pozvanim. Kod svih njih je sila izvan njih samih odlučila o pravcu njihovih života. Pa ipak, kod svih vidimo najviša dostignuća a ne osujećenost. Ovakvi događaji, koji se stalno zbivaju, vremenom nas uveravaju da je prevladavajuća realnost života volja i izbor Duha koji ne deluje mehanički, već živo i sasvim lično, i da duhovni život čovekov ne čine puka pojedinačna poboljšanja niti njegova prilježna briga za sopstvenu dušu već slobodan, bezuslovan odaziv na taj pritisak i poziv Duha, ma po koju cenu.

Stoga prvo što se pitamo ne treba da bude „Šta je najbolje za moju dušu?“ niti „Šta je najkorisnije za čovečanstvo?“, već da prevaziđemo oba ova ograni-čena cilja pitanjem koji zadatak ovaj život mora da izvrši u veličanstvenom, zagonetnom gospodarstvu Boga? To načelo nas izravno i potpuno prima u veličanstvenu slobodu Božje dece kroz koju se krećemo s lakoćom i gipko, jer je celina veća od bilo kog svog dela, a u toj celini zaboravili smo na sebe same. I zaista, ako je Bog Sve a Njegov Svet nama Sve, to mora značiti da je on stvarnost i da upravlja svakom situacijom, verskom i svetovnom i da one postoje samo zarad Njegove slave i Njegovog stvaranja. Stoga je naša najdraža podela na duhovni i praktični život zapravo lažna. Oni se ne mogu odvojiti. Oni sve vreme utiču jedan na drugi, jer je čovek biće od čula i od duha i mora da živi dvostranim životom. Čitava Hristova duhovnička služba bila je prikaz ove tajan-stvene istine, najpre jednog a zatim drugog života. Primorani smo da budemo na pravom mestu i u svim okolnostima našeg postojanja, unutrašnjim i spolja-šnjim, data nam je nadnaravna hrana, a ne samo u onim okolnostima koje smo skloni da označimo kao duhovne. Jer duhovni život je naprosto život u kom sve što činimo dolazi iz središta u koje smo u Bogu usidreni. To je život u koji stalno prodire osećaj Njegove realnosti i zahteva, život koji se predao veličanstvenoj kretnji Njegove volje. Većina čovekovih sukoba i teškoća potiče od toga što on pokušava da se sa duhovnim i praktičnim vidovima sopstvenog života nosi zasebno umesto da ih shvati kao delove celine. Ako je naš praktični život usredsređen na naše sopstvene interese, zagušen posedovanjem stvari, ometen ambicijama, strastima, željama, ali i brigama, ako nama vlada osećaj sa-movažnosti i prava koja imamo, uznemirenost u pogledu naše budućnosti, želja za uspehom, ne treba očekivati da nam duhovni život bude drugačiji od svega nabrojanog. Stanište duše nije izgrađeno na odveć udobnom mestu: u njemu je tek nekoliko pregrađenih delova. Tek kada uverenje, a ne puki pojam, da je zahtev Duha, ma koliko bio neugodan, na prvom mestu, i kada on to i jeste, zavlada celim staništem, tada će nestati ona prekora vredna buka što prodire u fino opremljenu kapelicu i svojim zveketom guši sve tiše glasove. Sv. Jovan od Krsta opisao je početak putovanja svoje duše ka Bogu predivnim stihovima: U mračnu noć, Obuzet zebnjom, u žaru ljubavnom, O, sudbo srećna! Pođoh, a da me ne vide niko, Kad se u domu mom već beše smirilo sve.

7

Nema mnogo ljudi koji ovo mogu reći. Ipak, kada dosegnemo živo uverenje da je Bog Sve, nema više prilike za metež, mučenje, sukob, uzrujanost. Sve se zbiva u Njemu. Samo je On bitan, samo On jeste. Naš duhovni život Njegov je posao jer, ma koliko mi o tome drugačije mislili, duhovni je život zapravo načinjen Njegovim postojanim delovanjem koje nas privlači i našim poniznim odgovorom na to pri-vlačenje, odgovorom istkanim od samozaborava. Duhovni život sastoji se od privlačenja, Njegovim tempom i načinom, mestu na kome On želi da budemo, a ne mestu koje mi sami za sebe zamišljamo. Može nam se činiti kao da neki ljudi idu Bogu pokretnim stepenicama, na kojima i sami mogu pomalo pogurati stvari sopstvenim naporima, ali se zapravo većina toga za njih obavi a njihovo napredovanje nikada ne prestaje. Neki drugi, opet, čini se kao da prozuje pored nas u nekakvom liftu, dok se mi sami nalazimo na strmom usponu stepeništa koje je na vrhu zakrivljeno, tako da ne vidimo koliko nam je još hoditi. Ali, ništa od toga nije zapravo važno, ono što je važno jeste uverenje da se sve miče ka Bogu i da, na tom putu, Bog sve prati, podržava, proverava i hrani. Pošto od Njega potpuno zavisimo, i zato što je naša želja da se ispuni Njegova volja, ta silna želja može postepeno progutati i neutralisati sve naše sebične malene želje. Kada se to dogodi, tada život, unutrašnji i spoljašnji, postaje jedan jedinstven, razno-rodan čin obožavanja i samodavanja, to je jedinstven odaziv bića zahtevu i pritisku Stvaralačke Ljubavi. Preveli Sandra Kostadinov i Milojko Knežević

Izdavač Gradac, Čačak

Anđelka Cvijić

O mističkom iskustvu Pažljivo birajući naslove u biblioteci Mistici i gnostici u kojoj je za nepunih petnaest godina objavljeno sedam dela (mali ali dragocen broj za kulturu svake zemlje) autora kao što su Žak Lakarijer, Aleksandar Koare, Rene Genon, Jurij Stojanov, Nikolaj Berđajev, Geršom Šolem i Stiven Ransiman, izdavačka kuća Gradac iz Čačka nedavno je u ovu ediciju uvrstila i knjigu Duhovni život. O mističkom iskustvu (Ivlin Anderhil). U prevodu Sandre Kostadinov i Milojka Kneževića, knjiga u prvom delu donosi četiri besede na temu molitve koje je autorka 1936. čitala u emisijama Doma Bernarda Klementsa, misionara i vikara crkve Svih svetih u Londonu, dok se u drugom delu našao izbor njenih eseja o mističkom iskustvu. Ivlin Anderhil (1875-1941) plodna je autorka zbirki pesama i fikcije, ali najvažniji deo njene biografije pripada istraživanju srednjovekovnih hrišćanskih mistika čiji je bila najbolji i najprecizniji tumač u Anglikanskoj crkvi. Za njenim je katedrama podučavala protestant-sku publiku i kler istoriji mističkog, koje je i lično iskusila, i o čemu je pisala. Postavši glavni stručnjak za misticizam u Engleskoj, bila je i prva žena koja je pozvana da na Oksfordu predaje religiju. Jednostavan i jasan stil, pored tema, razlog je što su njene knjige bile, a i danas su, vrlo popularne u celome svetu. Objašnjavajući delo mističkih mislilaca, raspravljajući o učenjima i iskustvima sv. Avgustina, sv. Franje Asiškog, sv. Jovana od Krsta, sv. Katarine Đenovske... Anderhil otkriva stalnu čovekovu čežnju za Bogom izvan, kako kaže, usredsređenosti na naše tričave poslove. Kako svaki nivo iskustva širi vidike postojanja, čovek se prvo mora usmeriti ka sebi da bi, postepeno se saobražavajući sa širim, mogao da otkrije sve sposobnosti koje su mu date na putu ka savršenstvu. "Umiremo od žeđi pored izvora", piše ona, upućujući na najuzvišeniji misticizam koji našu svest uvodi u treći svet večne lepote i smisla; on je svima dat, ali jeste "odsutan samo za one koji ga ne primećuju". Duhovni svet Ivlin Anderhil i njeno tumačenje misticizma nastali su, jednim delom, i na fonu društvenih lomova u svetu: uoči i tokom Velikog rata, i u osvit Drugog svetskog rata. Potreba za razumevanjem sebe, a potom sveta stvorila je čitave armije poklonika njenog dela, koje se danas samo uvećavaju. Jer, pišući o svom vremenu Anderhil je nepogrešivo ocrtala i čoveka u 21. veku kome je, dok se koprca u trivijalijama, sve teže da se snađe na putu ka duhovnom.

8

Mirjana Brković

To je bio samo piknik Reli Alfandari Pardo

Čast mi je što učestvujem u promovisanju knjige To je bio samo piknik Reli Alfandari Pardo. Obično o knjigama koje sam pročitala pišem i govorim lako, s ljubavlju, ponekad sa željom da zadivim slušaoce, ali češće sa namerom da im sugerišem da i sami pročitaju knjigu koja me je inspirisala svojim sadržajem, formom ili porukama. U slučaju knjige To je bio samo piknik, osećam strahopoštovanje koje me sprečava da odmah podelim s vama brojne emocije koje su me obuzimale dok sam je čitala. Kao strastven čitalac, osećala sam kako se radnja u knjizi toliko ubrzava kako se bližimo kraju, da mi je bilo nemoguće da zamislim šta će se desiti na tih nekoliko poslednjih stranica knjige – da li ću odahnuti s olakšanjem ili će napetost rasti do neizdržljivosti. Neću vam otkriti odmah o čemu je reč, red je da krenem od početka. Prvo, teško je odrediti žanrovsku pripadnost proze To je bio samo piknik. Mogli bismo reći da se radi o memoarskoj prozi, o romansiranoj autobiografiji, o ratnim sećanjima, a savremenim jezikom teorije književnosti rečeno ovde je reč o autofikciji. Pripo-vedanje autorke je obogaćeno brojnim ličnim de-taljima i stoga se čita kao potpuno autentičan doku-ment o vremenu o kojem je reč. S druge strane, postoji sloj filozofskog koji je autorka u svoja sećanja unela naknadno, a koja knjizi daju novu dimenziju koju bih definisala kao zapitanost nad ljudskom prirodom, nad etičkim dilemama i moralnim pitanjima koja su uvek aktuelna i nikad i neće prestati da intrigiraju čitaoce. Na samom početku knjige stoji posveta koja glasi: „Lenki, Moši i Aci Alfandari njihova kćerka i sestra u čijem srcu oni nastavljaju da žive“. Kada sklopimo stranice knjige, shvatimo da će Lenka, Moša i Aca, junaci ove priče čiji se povratak u život pripo-vedačkog subjekta čeka do poslednje stranice knjige, dugo još živeti i u nama kao glas koji pita zašto je ljudska istorija prepuna neljudskih postupaka, po-stupaka nedostojnih čoveka, od kojih se ježi koža čitaocima, a za koje nije moguće naći ni razloga, ni opravdanja, niti razumevanja. Nadalje, knjiga se može smatrati i hronikom života običnih ljudi u Beogradu i nešto šire u Drugom svetskom ratu. Na samom početku autorka opisuje bombardovanje Beograda 1941. godine, kojim i otpočinje rat u Jugoslaviji, a pri kraju se daju veoma živopisni detalji iz perioda bombardovanja Beograda 1944. godine. Za vreme prvog bombardovanja pripo-vedački subjekat, devojčica od 11 godina, u skloništu je sa svojom porodicom i strah ju je, kao i svakog drugog koji je imao prilike da doživi tu vrstu užasa.

Pri kraju rata Reli ima četiri godine više i emocije koje oseća tokom ponovnog bombardovanja potpuno su drugačije. Ona se raduje tom, zapravo užasnom doživljaju, jer je to signal da će nemačka vojska uskoro morati da napusti Beograd, da će kapitulirati, a da će ona i ostali koji prežive, pre svega njeni roditelji i brat, moći ponovo da žive slobodno i u miru. Evo tih njenih razmišljanja: „Ova užasna lomljava je korak slobode koja se približava. Tu, ispod kuhinjskog stola prekrivenog staklom, jedva dišući ponovo postajem Reli, jer za moju porodicu i za mene nema opasnosti, mi ne možemo da poginemo od savezničkih bombi. Osećam se slobodnom“ (str. 191).

Reli Alfandari Pardo Ovo je i privatna istorija devojčice Reli koja je kao Jevrejka odrastala u predratnom Beogradu kao i sve druge devojčice koje su išle u školu, bile mažene i pažene od svojih roditelja. Reli i njen brat Aca su tek nešto pred početak rata postali svesni činjenice da se po svom poreklu i religiji razlikuju od drugih. O tome, jezikom deteta Reli kaže svom ocu: „Mnogo je lakše ne biti Jevrejin, biti kao sav ostali svet“, da bi dobila sledeći odgovor: „To je tačno, ali vera nije šešir koji menjaš kad ti ne odgovara više. Ti si Jevrejka jer smo mama i ja, naši roditelji i preci, to takođe bili. Tvoja religija, to si ti“. Na kraju razgovora sa ocem Reli je zaključila: „Trebalo je naučiti da budem Jevrejka“ (str. 16). Koliko je u tome uspela, svedoče njeni odgovori koje daje rođacima koji joj na kraju rata predlažu da se pokrsti i pređe u hrišćanstvo. Reli im odgovara: „Da se pokrstim, izdala bih svoje roditelje i neću to uraditi nikad“ (str. 247). Ovi iskazi rečeni običnim, svakodnevnim jezikom, mogu da posluže kao podsetnik na večne istine koje je teško zameniti lažima koje nam se često nude, a to je da ako zane-marimo svoje poreklo, religiju, nacionalnu pripadnost, izdamo svoju porodicu i tradiciju možemo očekivati srećniju budućnost. Reli u tom smislu nema nikakve moralne dileme i to je dovoljan razlog da se knjiga pročita, sve i da nema ostalih slojeva koji je krase. Knjiga predstavlja veoma uverljivo i upečatljivo svedočanstvo o stradanjima beogradskih Jevreja u toku Drugog svetskog rata. Način na koji autorka o tome piše je specifičan, jer ona podvlači rezonovanje pripovedačkog subjekta koji odrasta u ratu, a mi

9

znamo da su to razmišljanja devojčice koja tek ulazi u pubertet. Kao refren ponavlja se devojčicina želja da o svemu prodiskutuje sa ocem. Kada prvi put na oče-vom rukavu vidi žutu traku sa Davidovom zvezdom, Reli u sebi konstatuje: „Htela bih da postavim hiljadu pitanja, ali, instiktivno, već znam da ću morati da ih sačuvam za neko vreme posle rata“ (str. 63). O iščekivanju susreta s roditeljima u oslobođenom Beogradu, o drhtaju srca koje nije imala s kim ni da podeli, strah da je drugi ne bi čak ni razumeli, o toj bujici osećanja Reli piše ovako: „Često mi se čini da prepoznajem glas jednog ili oba moja roditelja, ili samo glas moga brata. Pokušavam da dođem do daha i stišam srce, što uspevam pred samim vratima, jer glas dolazi sa radija. Neću da priznam sama sebi razo-čaranje, jer sumnjati znači izazivati sudbinu. Ja, dakle, ne sumnjam, ja čekam“ (str. 235). I opet je u poenti skrivena mudrost ove autorke. Snažan utisak ostavlja na čitaoca niz konstatacija o ponašanju sugrađana prema Jevrejima u vreme nemačke okupacije. Jedna od takvih posebno upe-čatljivih scena je ona u kojoj je majku naše junakinje zaustavio na ulici nemački vojnik i naredio joj da mu ponese kofer. O ponašanju drugih Reli kaže sledeće: „Vidim oko sebe sve dobre srpske građane koji gledaju taj prizor, ne videći ga. Ravnodušni, ili nemoćni kao ja? Ali zašto niko ne pomogne? Zašto se ljudi, koji prolaze ovuda, ne ponude da ponesu kofer? Zašto nema ni jednog jedinog čoveka da to uradi? Ko može da opiše sva ova osećanja koja me guše?“ (str. 76). Današnja Reli na to dodaje: „Još i danas mislim, koliki su morali osećati ljudi strah od Nemaca da nisu smeli, čak ni na srpskom, da kažu nijednu uvredljivu reč o ovom varvarinu, ovom predstavniku naroda koji je sebe smatrao najcivilizovanijim u Evropi. Ili, možda, ono što se nama događalo, nije dirnulo ni-koga“ (str. 77). Postavljena pitanja zadiru u samu srž priče o ljudskosti i svaki moralan čovek uvek i na svakom mestu mora da ih postavlja sebi. Kako se odnosimo prema zlu? Kakvi smo prema nejakima u nevolji? Zašto mislimo da zlo koje se dešava drugima nikada neće zakucati na naša vrata? I, možda još važnije, da li je moguće da je svrha i smisao civi-lizovanja naroda, zapravo, uništavanje drugih naroda koji nisu po oceni prvih dovoljno civilizovani? Susret pripovedačkog subjekta s pravoslavnom sahranom desio se tokom perioda njenog skrivanja u Aranđelovcu. Umro je seljak i na sahranu su se okupili njegova rodbina i prijatelji, jedu, piju i razgovaraju o pokojniku. Dok ih posmatra, devojčica ovako rezonuje: „Smrt mi sada ne izgleda kao neka potpuno završena stvar. Ovi ljudi govore o njegovim roditeljima i prijateljima, i piju u slavu njegovog odlaska u raj, kao da se on sprema da ode na put, kao da ih ostavlja za neko kratko vreme. Ovo groblje u ovom zabačenom selu na mene ostavlja utisak neke

stanice sa koje se polazi, a ne krajnje stanice“ (str. 146). Reli nam ostavlja i podjednako važno svedočanstvo o dobrim ljudima, onim koji se teško nalaze, ali ipak postoje. Zbog njih vredi živeti na svetu. Divne su reči kojima se Reli oprašta od čoveka koji joj je pomogao da preživi strašne i tegobne trenutke gladi i straha: „Pozdravljam se sa grnčarom, mojim jedinim i ve-likim prijateljem, koji je, ne postavljajući pitanja, delio tanjire pasulja u trenucima i za njega najtežim. On pripada onoj vrsti ljudi koje, kad ih jednom upoznaš, nikada više ne zaboravljaš. Nije bio ni školovan ni pismen, ali je imao osobine čije sam vrednosti naučila da cenim i da se u najvećoj mogućoj meri ugledam na njih celoga života“ (str. 151). Pripovedački subjekat je postavio oštru razliku između reči otadžbina i reči rodna zemlja. Kad se kaže otadžbina, to je nešto za šta je čovek spreman da dâ sve, pa čak i svoj život, a kad se kaže rodna zemlja, to je jedna obična reč koja se upisuje u formular, tu nema nikakvih emocija, to je neko bezlično, ogoljeno, daleko i prilično beznačajno mesto. Da bismo shvatili kako je Reli u knjizi prešla put od prvog do drugog osećanja, neophodno je da pročitamo knjigu To je bio samo piknik. Na kraju, moramo da se zapitamo i sledeće: da li se nekadašnja Jugoslavija, a isto tako i današnja Srbija, može i dalje s ponosom nazivati otadžbinom, ili nam je svima postala samo rodna zemlja u kojoj smo slučajno rođeni, tu odrastali i jedva čekamo da je napustimo? Završetak ove autofikcije nosi sa sobom niz veoma mudrih poruka upućenih onima koji danas žive na ovom svetu. To je izvanredno vaganje između onoga što ljudi misle, onoga što masovni mediji prenose, onoga što čovek intimno oseća i onoga što je realnost. Ovde podrazumevam odnos Reli Alfandari Pardo prema različitim nacionalnostima koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu i politici uopšte. Njeni komentari o tome ko je i zbog čega proglasio Jevreje krivcima, o tome kakvi su Rusi u očima Srba i u njenim očima, o tome ko su i kakvi bili Nemci u vreme okupacije, o Draži Mihajloviću i političkim zakulisnim igrama o kojima se govorkalo i govori u novijoj srpskoj istoriji, o pripadnicima komunističkog pokreta, dragoceni su, jer ne pretenduju na to da ih svi prihvate kao jedine ispravne, već podsećaju da se o svemu mora misliti svojom glavom, da je važno razlučiti propagandu od zdrave logike i da se ne smemo povoditi za mišljenjem većine, čak i kad ono teži da bude opšti stav. Koliko je optimizma, hrabrosti i snage bilo po-trebno da se tri godine čami u ostavi metar sa dva metra kako bi se dočekalo oslobođenje, to može da posvedoči samo neko ko je stvarno to preživeo. Koliko lepih saveta i mudrih opomena sabranih na jednom mestu može da nam podari takva osoba, dokazuje ova knjiga pred nama. Jedan od tih saveta,

10

meni najdraži, glasi: „Lekcija koju sam izvukla iz ovog poteza bila je da, ako ne pokušaš, nećeš ništa ni dobiti, dok, ako si uporan da uradiš nemoguće, uvek postoji šansa da ti se stvari srede na željeni način“ (str. 257). Ne želim da povlačim paralelu između Dnevnika Ane Frank i knjige To je bio samo piknik, to će učiniti brojni drugi kritičari koji će o knjizi pisati kada ova druga knjiga u srpskoj i svetskoj literaturi dobije mesto koje joj pripada. Želela sam samo da se osvr-nem na osnovna pitanja koja je autorka pokrenula, na brojne dileme o tome ko smo, kakvi smo i zašto smo takvi. Sigurno je i to da je odličan prevodilac doprineo izvanrednom utisku koji izaziva knjiga u čitaocu, te se i Radmili Šuljagić, prevodiocu s francuskog, mogu uputiti samo pohvale. A darovitost autorke Reli Alfandari Pardo nesumnjiva je i ogleda se, između ostalog, i u jednostavnosti sa kojom progovara o najkomplikovanijim emocijama u ljudskoj duši i mi sasvim dobro razumemo iz njenih kratkih i jasnih rečenica ko je i kakve emocije u njoj pokrenuo, a slutimo da bismo u istoj takvoj situaciji i mi imali iste takve emocije, jedino je pitanje da li bismo bili isto toliko hrabri koliko je ona bila da preživimo sve to. Knjiga To je bio samo piknik Reli Alfandari Pardo je neverovatna i dragocena istorija ove istinske heroine XX veka.

Tekst koji autorica čitala u Galeriji fresaka u Beogradu na promociji knjige "To je bio samo piknik" Reli Alfandari Pardo, objavljene u Službenom glasniku

Mirjana Brković, upravnica Centralne biblioteke Univerziteta u Novom Sadu, rođena je 1961. godine u Zrenjaninu. Školovala se u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Doktorirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše prikaze knjiga, članke iz kulturne i književne istorije, kao i iz bibliotekarstva.

Ivan Ivanji

U senci tajnih službi

Selman Selmanagić je jedan od junaka romana Slova od kovanog gvožđa

Stolarski radnik iz Srebrenice Selman Selmanagić, docnije jedan od velikih nemačkih arhitekata koga su zvali i "Korbizje iz Bosne", upecao se u mrežu mog romana Slova od kovanog gvožđa, kada sam lovio drugu krupnu ribu. Naleteo sam na njega kad sam istraživao život Franca Erliha, čoveka koji je smislio i od gvožđa iskovao onaj čuveni natpis iznad kapije koncentracionog logora Buhenvald: "Svakome svoje" (Jedem das Seine).

Stubovi kulture U Vajmaru je 2009. otvorena izložba u čast tog značajnog nemačkog grafičara i arhitekte, pro-slavljenog borca protiv fašizma. Pozvan sam da otvorim izložbu i počeo da istražujem njegov život, pa sam iznenađeno ustanovio da je kao pripadnik kažnjeničkog bataljona Hitlerove vojske dopao u jugoslovensko ratno zarobljeništvo. Našao sam i auto-biografiju koju je Erlih posle povratka u Nemačku napisao za svoju komunističku partiju i konstatovao da laže. Napisao je, naime, da je u zarobljeništvu radio kao arhitekta i da je na temeljima srušene sinagoge u Pančevu izgradio pozorište. E pa nije. Zime 1945/46. – kada je to navodno radio – glavni građevinac, direk-tor Pokrajinskog zavoda, bio je moj ujak, inženjer Imre Šomlo (otac Ane Šomlo), a ja kod njega u poseti. Znači, Erlih, moj ujak kao njegov šef i moja ma-lenkost, učenik srednje tehničke škole, istu zimu smo proveli u Pančevu. Potom je Erlih zaista na ruše-vinama sinagoge, uz dozvolu beogradskog rabina, podigao privremeni magazin za pozorišne kulise. Privremeni magazin za potrebe pozorišta i pozorište nisu baš jedno te isto.

11

Ponadao sam se da je Erlih možda sarađivao i na izgradnji bivšeg saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u ulici Kneza Miloša. Njen stil me pomalo podseća na "staljinističku" arhitekturu iz Moskve ili istočnog Berlina. Nažalost, nije. Kad je izgradnja počela, Erlih se već nalazio u Nemačkoj, jer je kao komunista ranije pušten iz jugoslovenskog ratnog zarobljeništva, ali sve to me je zaintrigiralo. Na krovu ruševine te značajne zgrade posle bombardovanja NATO-a izraslo je, naime, drveće. Ne šalim se, pro-verite ako ne verujete, lepo se vidi i danas.

ERLIH, VARLIH, SELMANAGIĆ: Održao sam pošten govor o Erlihu u Vajmaru, ali da bih mogao da napišem roman, izmislio sam njegovog druga, Zigfrida Varliha. Erlih – ehrlich – na nemačkom znači "pošteno", a ime izmišljenog junaka romana Varlih – wahrlich – otprilike "zaista" ili "vaistinu". Varlih kao ratni zarobljenik ostaje u Jugoslaviji, gradi taj objekat, pa stigne i na Goli otok, jer se ne snalazi u vezi sa izjašnjavanjem o Informbirou.

Selman Selmanagić

Franc Erlih stvarno, a Zigfrid Varlih u romanu, studiraju na čuvenoj akademiji Bauhaus u gradu Desau. Tu je Selman Selmanagić ne samo studirao, nego je bio sekretar ćelije Komunističke partije Nemačke, po završetku akademije dobio je diplomu sa rednim brojem 100. Bauhaus od svojih studenata nije zahtevao gimnazijsku maturu kao svi ostali arhi-tektonski fakulteti u Evropi, nego dokazana znanja i spretnost, svaki kandidat morao je da pokaže da nije samo dobar crtač, nego i spretan zanatlija, što je momku, kakav je bio Selmanagić, omogućilo da po-stane arhitekta, a da nikad nije pohađao srednju školu. Dokumenti dokazuju, dakle, da je Selmanagić pred sam Hitlerov dolazak na vlast bio partijski sekretar Erlihu, a u romanu takođe i Varlihu.

Erliha hapse i sprovode u tek otvoreni logor Buhenvald, Selmanagić je pametniji i na vreme beži iz

Nemačke, pa kao arhitekta radi u Jerusalimu, Haifi i Istanbulu.

Bio sam iznenađen da se Selmanagić po izbijanju Drugog svetskog rata vratio u Nemačku i to baš u Berlin. Gestapo je svakako znao da je bio ne samo član komunističke partije, nego i njen funkcioner, a on, dokazano oprezan momak, sigurno je imao neke garancije da mu se ništa neće dogoditi, da ga neće smesta uhapsiti. Naš Selman ne samo da radi prvo u arhitektonskom birou Ajerman (Eiermann) nego od 1942. godine kao scenograf u filmskom studiju UFA, koji je pod neposrednom kontrolom samog Gebelsa.

Kraj rata, stižu Rusi, a ne samo da niko ne zamera Selmanagiću što je ratne godine vredno radeći proveo u nacističkom Berlinu, nego ga obasipaju nagradama kao antifašističkog borca, dobija redom sve ordene koje (istočna) Nemačka Demokratska Republika daje zaslužnim ljudima, postaje profesor i gradi brojne monumentalne zgrade, dok Francu Erlihu daju rela-tivno skromne poslove. Sve to su činjenice.

Ja u svoj roman uplićem ne samo Selmanagića, nego još nekoliko istorijskih ličnosti. Pored Erliha pišem o idejnom tvorcu i prvom rukovodiocu Bau-hausa, Valteru Gropijusu, i njegovoj ženi Almi, koja je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, a posle njega za pisca svetskog glasa Franca Verfela. U sporednoj ulozi, ali svojim pravim ime-nom, pojavljuje se prijatelj mojih roditelja, Sava Temer, koji odmah posle rata radi na reparacijama Nemačke u korist Jugoslavije, ali takođe i brojni nacistički funkcioneri, kao gaulajter u Vajmaru Zaukel ili komandant Buhenvalda Koh i njegova žena. Nije, dakle, nimalo nelogično što je lik romana i Selmanagić, rodom iz Srebrenice.

SELMANAGIĆ, GOLUBOVIĆ, CICERO: Činjenica je da su se u isto vreme u Istanbulu pred početak Svetskog rata našli Selmanagić, jedan od najvećih sovjetskih obaveštajaca uopšte Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, Bosanac baš kao i Selman, a takođe i Elijas Basna, lakej kod britanskog ambasa-dora, rodom iz Prištine, koji će svetsku slavu steći kao nemački špijun sa pseudonimom Cicero, koga su nacisti plaćali falsifikovanim engleskim funtama. (Na filmu ga je igrao Džejms Mejson.) U mom romanu se njih trojica sreću i, naravno, razgovaraju srpski, ali dokumenata o tome nemam. Iskreno rečeno, nije čak ni verovatno da postoje. Ali nemoguće nije.

U romanu o Zigfridu Varlihu Selman Selmanagić je samo epizoda. Pošto je objavljen i na nemačkom i na srpskom jeziku, čekao sam da li će neko od rođaka, potomaka ili poštovalaca Selmana Selmanagića da se javi i protestuje protiv moje insinuacije da je jedino objašnjenje za životni put i uspehe tog genijalnog graditelja to da je bio dvostruki špijun, ali da je

12

pretežno radio za sovjetsku službu, a hitlerovsku vukao za nos. Sovjetski Džems Bond iz Srebrenice? U Berlinu i danas postoji arhitektonski biro pod rukovodstvom Selme Selmanagić. Niko nije pro-testovao.

NOVA CENTRALA BND-A: Da sam znao šta će se oko Selmana još dogoditi, ponešto bih dopisao u romanu. Jedno od najvažnijih zdanja, koje je on projektovao i izgradio, bio je stadion u Berlinu otvo-ren za svetski susret omladine 1950. godine, nazvan "Stadion Valtera Ulbrihta". Zamišljen za 70.000 gle-dalaca, posle je renoviran da bi se gledaoci udobnije smestili i bilo više sedišta na račun mesta za stajanje, pa je imao kapacitet za 50.000 gledalaca. Posle uje-dinjenja Zapadne i Istočne Nemačke stadion je srušen, preko jedne decenije teren je ostao prazan, a 2006. godine na tom istom mestu počela je izgradnja nove centrale nemačke obaveštajne službe BND (Bundes-nachrichtendienst). Već sam tada negde u šali napisao da Selmanagićev duh lebdi nad tom zgradom, ali nije ostalo na tome.

Početkom marta ove, 2015. godine, do sada nepo-znata lica su u već skoro gotovoj zgradi BND-a iz sanitarnih objekata ukrala slavine, u toku noći procu-rila je voda i nanela veliku štetu, preplavila šahtove, u već položene kablove, električnu instalaciju, klima-tizaciju... Nimalo nije verovatno da je neko na jednom od najbolje čuvanih gradilišta u Evropi ukrao nekoliko slavina da bi ih preprodao. Očigledno je namera bila da se odloži preseljenje centrale obaveštajne službe iz Pulaha u Bavarskoj u novu zgradu u Berlinu. I čudno je da se počiniteljima ni posle tri meseca nije ušlo u trag, niti je objavljen zvanični stav o mogućim mo-tivima za to delo.

U mom romanu Slova od kovanog gvožđa davno umrli Zigfrid Varlih i avet iz Buhenvalda, Čovek od pepela iz jedne moje ranije knjige, iznenada se pojavljuju pod lipom izraslom na ruševinama zgrade u Beogradu, u kojoj je nekada bilo i sedište savezne Udbe. U nekom novom izdanju mogao bih da dodam da Selmanov duh pušta vodu i uništava instalacije u zgradurini koju dižu na mestu gde je stajao "njegov stadion".

Franc Erlih

Dane Ilić

Goli život Jedan od najpoznatijih romana jugoslovenskog književnika Danila Kiša Bašta, pepeo – delo o detinjstvu i odrastanju, metafora o strahopoštovanju deteta prema ocu1, doživelo je 1980. godine svoje prvo izdanje na hebrejskom jeziku. Našlo se i na policama Univerzitetske biblioteke u Tel Avivu. Bio je to povod da Kiš, u pratnji domaćina i prevodioca, poseti Izrael. U proleće 1986, na poziv Instituta Van Lir2 Kiš se predstavio izraelskoj akademskoj javnosti. „Sve je ovde lepo i krasno, brinu o meni, paze da mi ništa ne fali, ali ja se osećam kao ptica u zlatnom kavezu. U Izraelu sam, ali osim najbliže okoline, nisam ništa video“, priseća se, u svojim zapisima Kišovih reči Jovanka Ženi Lebl3. Poželeo je da upo-zna Izrael iznutra, tragajući za mistikom života u komuni. Kibuc Šaar Haamakim, jedan od dva jugo-kibuca, bio je Kišov izbor. U pratnji Ženi Lebl zastao je u maloj poljoprivrednoj oazi. „U podne smo stigli u kibučku trpezariju. Trebalo je da ručamo i nastavimo sa razgledanjem. Ali, onda se dogodilo nešto što niko od nas nije očekivao: Prišla nam je Eva Nahir Panić, pružila ruku Danilu, pred-

1 Danilo Kiš, 1984. godine. 2 Van Lir (Jerusalim) - vodeći centar za interdisiplinarne studije i rasprave o filozofskim, društvenim, kulturnim i pitanjima obrazovanja. 3 Jovanka Ženi Lebl (1927 – 2009), jugoslovenski novinar, istoričar i pisac. Odrasla je i školovala se u Beogradu. Na početku Drugog svetskog rata, kao četrnaestogodišnja devojčica napustila je Beograd tokom pogroma Jevreja i nastanila se u Nišu. Sa grupom komunista i pripadnika pokreta otpora uhapšena je 1943. godine i odvedena na prinudni rad u nemačke logore. U Jugoslaviju se vratila maja 1945. godine i nastavila školovanje. Tokom rata izgubila je majku i druge rođake koji su ubijeni u kamionu “dušegupki” i sahranjeni u masovnoj grobnici u Jajincima kod Beograda. Tokom 1947. i 1948. godine radila je kao novinar “Politike”, a godinu dana kasnije uhapšena je pod sumnjom da je “Informbiroovac”, zbog vica koji je ispričala o Titu. Robijala je dve i po godine u logorima u Ramskom ritu, Zabeli, na Golom otoku i Svetom Grguru. Nakon izlaska na slobodu, nastanila se u Izraelu. Bavila se istraživačkim radom, pisala je o Jevrejima sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Na podsticaj Danila Kiša objavila je knjigu sudbina žena zatočenih u komunističkim logorima “Ljubičica bela, vic dug dve i po godine” (kao aluziju na poznatu udvorničku pesmu “Druže Tito ljubičice bela, tebe voli omladina cela”.) U Izraelu je 1986. godine upoznala Evu Nahir Panić sa kojom je učestovala u televizijsko-dokumentarnom ostvarenju Danila Kiša “Goli život”. Umrla je u Tel Avivu 2009. godine, ostavivši za sobom više od dvadeset knjiga i veliki broj istraživačkih radova.

13

stavila se i pozvala ga da obavezno dođe na kafu“4, priseća se Ženi Lebl prvog susreta sa Evom, koji će promeniti sliku jugoslovenske javnosti o sudbinama hiljada ljudi u prvim godinama nove Jugoslavije. „Večno ću pamtiti tu subotu. Danilo je sedeo ovde, kraj prozora i razgovarao sa svojim pratiocima, Ženi Lebl i Dinom Katan Bencion, prevodiocem“, priseća se Eva, dok razgovaramo u uglu kibučke trpezarije. „Moj prijatelj Raul Tajtelbaum5 pozvao me je nekoliko dana ranije i kazao da u kibuc dolazi Danilo. Poručio je da se te subote obavezno „zateknem“ na ovom mestu. Prišla sam, pozdravila se i pozvala ih u svoj dom. Nedugo zatim, već smo uz kafu razgovarali o kibucu, njegovom putu i planovima. Za trenutak sam ga prekinula i kratko kazala da sam u Izraelu od 1966. godine, govorila sam o Radetu, Tijani, o zatočeništvu na Svetom Grguru. Bio je iznenađen i pitao me je da li poznajem još koga ko je bio tamo. Zbunjeno sam podigla ruku i pružila je ka Ženi. Nisam ni slutila da Danilo i Ženi o tome nisu prozborili ni reč. Ona je prvoborac Golog otoka, ka-zala sam okrenuvši sa ka Ženi koja je uzaludno pokušavala da mi stavi do znanja da o tome ne govorim. Danilo je bio zapanjen. Pred sobom je imao dve golootočke mučenice. Razgovor se otegao do kasno popodne. Punih pet sati govorila sam o svom životu i stradanjima. Nije dozvoljavao nikome da me prekine. Kada bih zastala trudeći se da ne izostavim kakav važan detalj, nestrpljivo je ponavljao: Nastavite Eva, nastavite. Učinilo mi se da nikada, kao do tada, sa više energije nisam govorila i govorila, trudeći se da ispričam sve. Pred tog neobičnog čoveka, zamišlje-nog lica, spustila sam svoj život. ’Zar je moguće da je tako nešto postojalo u Jugoslaviji?’, pitao se, pro-vlačeći prste kroz gustu razbarušenu kosu. ’Javiću vam se, pisaću vam’, kazao je odlazeći ka vozilu kojim su žurili da se vrate u Tel Aviv. U Danilovom pogledu videla sam tu iskonsku radoznalost koja krasi velike književnike, želju za neprestanim saznanjima iz kojih nastaju dela protkana ljudskom, nepatvorenom žudnjom za istinom. Prošlo je nekoliko nedelja i gotovo sam zaboravila Kišov predlog da o sudbinama golootočanki napiše knjigu, kada me je iznenadilo kratko pismo, adresovano iz Pariza juna 1986. godine. Na predlog Raula Tajtelbauma trebalo je snimiti moju ispovest na magnetofonske trake koje će Kišu biti

4 Ženi Lebl , “Spomenica Danila Kiša”, “Danilo Kiš, ja i Goli život”, Posebna izdanja, Knjiga DCLX, Odeljenje jezika i književnosti, Knjiga 57, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 2005. godine, str 21. 5 Raul Tajtelbaum – izraelski novinar, rođen 1931 . godine u Prizrenu na Kosovu i Metohiji. Ekonomiju i istoriju studirao na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Radio je kao ekonomski analitičar i parlamentarni izveštač izraelskog lista Jediot Ahronot i kao dopisnik iz Izraela beogradskih listova Borba, Politika i NIN.

oslonac za dalji rad“, nastavlja Eva neumorno pripo-vedanje, pružajući mi faksimil prvog Kišovog pisma. „Draga Eva,

Izvinite zbog dugog odsustva iz Pariza, tek sam sada u stanju da Vam odgovorim. Vaša ideja sa magneto-fonom je izvrsna. Utoliko pre što će Raul, uveren sam, postavljati profesionalno svoja pitanja i što ćete imati u njemu pažljivog sagovornika. (A propos: Raulovu sam podsetnicu izgubio, tako da nisam uspeo da mu se javim, niti da mu se zahva-lim na njegovoj velikoj ljubaznosti. Molim Vas, učinite to za mene i pošaljite mi njegovu adresu.) Ja putujem za Beograd kroz 2 -3 dana i ostajem u Jugoslaviji dva meseca. Voleo bih da već početkom septembra imam Vaše magnetofonske trake i da ih poslušam. Šta i kada bih mogao od toga da napravim, za sad naravno ne mogu da Vam kažem, sve to zavisi od mnogo stvari. Važno je u prvom redu da sve to bude zabeleženo, to je već prvi korak, prva pobeda nad zaboravom. Videćete, i Vama će biti lakše. Srdačno, Vaš Danilo Kiš O ženama, zatočenicama u logorima na Golom otoku i Svetom Grguru u Jugoslaviji se nije govorilo: Ceo moj i mojih sapatnica hod po mukama nije bio poznat „javnosti“. Bila je to i ostala tabu-tema. Zašto onda da to potekne i dođe od nas dve, koje živimo u prilično bezbednom inostranstvu?6 Slučajni izraelski susret, učiniće ideju Danila Kiša – da zatvori životno pripovedanje o zatočeništvu – realnom. Deo posleratne političke istorije (sukob sa IB-om i stradanje „neistomišljenika“ u zatvorima i konc-logorima) prekiriven tamnim plaštom Udbinih izvršitelja pravde, pretočiće u dokumentarnu storiju ispričanu televizijskim jezikom. Materijal nastao u razgovoru Eve Nahir Panić i novinara Raula Tajtel-bauma u rukama Danila Kiša trebalo je da preraste u biografsko štivo. Po ugledu na rad književnika Dragoslava Mihailovića koji je već pokrenuo tu temu i dao model: preneti svedočanstvo od reči do reči. 7 Kiš nastavlja pripreme za snimanje televizijske emisije pod rediteljskom palicom Aleksandra Mandića8. Kiša, tog ljubitelja pisane reči i „glasovitog mrzitelja“ tele-vizijskih proizvoda, mučila je dilema na koji način otvoriti temu. Odbijao je, najpre, da se upusti u novu književnu avanturu.

6 Citirano: Ženi Lebl, “Ljubičica bela – dve i po godine u jugo-gulagu za žene”, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str 9. 7 Pismo Danila Kiša Evi Nahir Panić, Pariz 3. avgusta 1988. godine. 8 Aleksandar Mandić (1945) je jugoslovenski i srpski filmski i televizijski reditelj i scenarista.

14

„Upoznao sam dve žene, sa dve sjajne životne priče, ali ja ne želim, neću to da pišem. Međutim, ako hoćeš, napravi, ja ću ti dati sve. Ti napravi seriju o tome“,9 govorio je Kiš prijatelju Aleksandru Mandiću. Tri godine, navodi Mandić, ubeđivao je nevoljnog Danila da stvori „Goli život“. Već teško oboleo, Kiš se marta 1989. godine, sa televizijskom ekipom po-novo našao u Izraelu. U produkciji „Avala filma“, sedmodnevno snimanje počelo je šestog marta.

Eva Nahir Panić, Aleksandar Mandić i Danilo Kiš u Izraelu, marta 1989. godine tokom snimanja doku-mentarne emisije „Goli život“ Prva od četiri epizode „Golog života“ počinje ka-drovima u Tel Avivu, na peskovitoj plaži Sredozem-nog mora. Pred radoznalim Kišom Ženi Lebl govori o odrastanju i svom detinjstvu. Ređaju se, potom, priče o sudbinama beogradskih Jevreja uoči i tokom okupacije. Ne nazire se tada nikakva poveznica dve Jevrejke. Kiš vešto, insistirajući na detaljima obimne životne ispovesti, oprezno izlistava biografiju stradal-nice koja je, četrdeset godina nakon izlaska iz komu-nističkog logora, daleko od Jugoslavije, obuzeta dile-mama o ispravnosti ideologije kojoj je i sama pripa-dala. Novinarski spretno, Ženi Lebl opisuje najzna-čajnije delove ličnog iskustva poveravajući Kišu pred kamerom ono o čemu će kasnije detaljno pisati u biografskom štivu „Ljubičica bela, vic dug dve i po godine“. Prilika je to, piše Mandić, da se osim glavnoj temi iz prikrajka posveti i Kišu – licu čoveka koji je u ranim pedesetim godina već suočen sa konačnošću. „Smrt koja lebdi oko svakog živog, kod Kiša je još vidlјivija. To goni moj refleks dokumentarni da sni-mam i beznačajne stvari, posle postaju važne.“10 .

9 Citirano: Aleksandar Mandić, Danilo Kiš (1935-1989) Između poetike i politike, Međunarodni skup pisaca, Beograd, jun 2005, str. 137. 10 Aleksandar Mandić, Dnevnik Golog života, Politika, Mera za meru, 10. novembar 2012.

Na verandi Evinog doma u kibucu Šaar Haamakim, nervozno prevrćući po dlanovima zrelu pomorandžu, Kiš sluša Evinu ispovest. Osmi je mart, podseća i radoznalo pita kako se „važan datum“ slavio u bespu-ću kvarnerskog zaliva, iza logorske žice. Gotovo u trenu Eva počinje da pevuši logorsku pesmu kojom su zatvorenice ispraćane i dočekivane sa teškog rada. Nižu se jedna za drugom nevidljive slike stradanja i poniženja. Kiš ih spaja u kompaktnu priču ne sluteći da će njome u Jugoslaviji otvoriti Pandorinu kutiju. „Goli život“ na momente mučan i težak, postaje istorijsko-dokumentarna lekcija učmaloj jugosloven-skoj javnosti. Uz sudbine dve žene, Kiš, čini se, zatvara teška vrata lične istorije na putu traganja za sopstvenim korenima, boreći se sa dva pola porodične loze. O tome, dvadeset godina od nastanka „Golog života“, kao posmatrač, piše novinar Raul Tajtelbaum: „U razgovorima sa Kišom, tada, osetio sam da je tokom te dve posete Izraelu pokušao da pronađe odgovor na pitanje svog identiteta. Kišov otac je bio Jevrejin, a majka Crnogorka. Pitao se može li sebe da identifikuje kao Jevrejina? Ipak, odgovor do kojeg je tim neobičnim traganjem došao, veoma ga je razo-čarao. Prema izraelskim zakonima identitet se od-ređuje po majci. Bio sam veoma iznenađen kada je pred smrt u svom zaveštanju tražio da bude sahranjen po pravoslavnoj verskoj tradiciji. Kiš je po ubeđenju bio ateista. Ja sam to tada shvatio kao neku vrstu protestnog akta, jer odgovora na pitanja koja su ga tištila nije bilo.“

Eva Nahir Panić, Danilo Kiš, Aleksandar Mandić i Jovanka Ženi Lebl u Evinom domu u kibucu Šaaar Haamakim, marta 1989.godine Eva me, svojom opaskom, vraća u 2013. godinu. Predvečerje nad kibucom ponovo prekidaju vojni avioni. Odmahuje rukom na moj pogled kratko podig-nut ka nebu: „Ostavite to sada, to je svakodnevica. To više niko ne primećuje.“ Dok premotavamo kadrove „Golog života“ čini se da se na ovom mestu malo šta promenilo. Iznenađen, shvatam da sedimo za istim stolom pod verandom za

15

kojim je Eva sa Kišom razgovarala pred televizijskom kamerom, pre više od dvadeset godina. Nad vratima, iza naših leđa, je ista ona puzavica koja je tada listala dajući prizoru boju večnog leta. Sada je suva, bez ijednog lista. Deluje kao da prkosi godinama, iako u njoj više nema ni traga nekadašnjeg života. Eva nastavlja svoje pripovedanje, duboko uzdahnuvši na pomen Kišovog imena. „Bila sam radosna što ga ponovo vidim, ali i tužna, jer se već grčevito borio sa životnom teskobom. Bo-lest je postajala sve jača. Nisam ni primetila da je pro-šla čitava nedelja njegovog boravka u Izraelu, već je ustao i kazao da je vreme da se pozdravimo. Posled-njeg dana sve češće je pominjao bolove u leđima i ramenu. Krenula sam ka aerodromu u Tel Avivu da se još jednom vidimo. Zatičem ga umornog kraj Aleksandra Mandića. Nisam stigla ništa da kažem kada je prišao i zagrlio me uz prijateljski poljubac. Govori mi da ga muče bolovi u kostima. Slušala sam ga, ne govoreći ništa dok sam pogledom tragala za ljudima iz njegove pratnje. Neko je tiho dobacio – Eh, ta reuma! Ma, kakva reuma, pomislila sam u sebi. To su metastaze, šaputala samo kao da sam želela da rasteram zablude skrivene iza želje da se od umirućeg čoveka što dalje otera trenutak odlaska. Okrenula sam i pružila ruku Mandiću. Ovo je kraj! Sa zvučnika je dopirao glas spikera koji je pozivao putnike na letu za Beograd. Kiš je otišao.“ Kiš nije dočekao da vidi završetak svog televi-zijskog dela, ujedno i poslednjeg autorskog ostvare-nja. Reditelj Aleksandar Mandić snimljeni materijal uobličio je u četvorodelnu televizijsku seriju emitova-nu na Programu Televizije Sarajevo. Upotpunjen kadrovima snimljenim na ostacima golootočke kazni-onice, „Goli život“, kazivanjima i fotografskim dokumentima otisnut sa jadranskih hridina krenuo je ka jugoslovenskoj obali. Vruća tema oživljena život-nim pričama dve Jevrejke pomerila je ugao gledanja na posledice istorijskog sukoba dva komunistička vladara. I sam Kiš, kako navode njegovi savremenici, dugo se dvoumio da piše o toj temi, jer je smatrao da je to od jednom postala moda.11 Svoje poslednje puto-vanje Kiš je okončao u Parizu 15. oktobra 1989. godine kraj uključenog televizora, koji nije voleo, veli Mandić.12 Da li slučajno ili ne, pita se Eva, Kišov odlazak poklopio se sa danom kada je, 38 godina ranije, Rade Panić uhapšen i ubrzo preminuo u istražnom zatvoru u Beogradu. Odlomak iz rukopisa Daneta Ilića Eva

11 Danilo Kiš (1935-1989) Između poetike i politike, Međunarodni skup pisaca, Beograd, jun 2005. godine, str. 218. 12 Isto, str. 141.

Jasna Šamić

Sjeti se da zaboraviš Negdje krajem sedamdesetih godina, počela sam redovito posjećivati Sajam knjige u Beogradu gdje sam se susretala sa raznim piscima iz bivše Jugo-slavije. Većinu njih sam već ranije poznavala preko Josipa Ostija, koji je prijateljevao sa brojnim autorima iz Jugoslavije, i ne samo iz Jugoslavije, a kao izdavač u Veselin Masleši i direktor međunarodne književne manifestacije Sarajevski Dani Poezije, poznavao ih je i profesionalno. U Beogradu sam upoznala i porodicu Ribnikar i počela posjećivati literarni «salon» kod Vladislave Ribnikar i njenog muža Mileta Perišića, tadašnjeg sekretara Zadužbine Ive Andrić kojom je predsje-davao moj otac. U stanu te poznate porodice skupljala se, naročito za vrijeme Sajma knjige, jugo-elita. S Miletom Perišićem sam se povremeno družila i van sajma, znao me je zvati u vezi s Andrićevom zaduž-binom a dolazio je često i u Sarajevo, ali čim se Slobodan Milošević ustoličio u Beogradu, prestao se javljati i meni i svim onima za koje je smatrao da nisu Srbi i pravi Srbi. Za vrijeme rata u Bosni - tad je već bio oženjen drugom ženom, Perišić će se pokazati kao ultranacionalista i postati Miloševićev diplomata. Odlazeći prije «događaja» na Sajamište, Mile me je znao predstavljati domaćim genijima na svoj «duhovit» način, vrlo glasno i iz prilične udaljenosti: «Moram ove provincijalke provesti kroz Sajam, pa ćemo se vidjeti». Podsjetila bih ga tada da je on isto toliko provinijalac koliko i ja, budući da je rodom iz Sarajeva. U restoranu blizu Sajma, za vrijeme ručka, gdje bih se katkad zadesila skupa s beogradskim i inim lite-rarnim veličinama, pjevale bi se “starogradske” koje bi započinjale žene spisatelja odmah nakon prvog zalogaja pečene janjetine, i koji bi, naravno, zalijevali najčešće rakijom. Uveče bi me neki od pisaca odveo na večeru u čuvenu Francusku 7, gdje je već osam-desetih godina dvadesetog vijeka u tom Klubu knji-ževnika, glumac Bubuleja, posrčući između stolova i podrigujući urlao : “Treba zaklati sve Turke!” Bio je u tome glasonoša «modernosti» koja će se krajem osamdesetih prošlog vijeka krojiti baš u toj književ-ničkoj «rupi», iz nje se potom proširiti prijestonicom zajedničke nam domovine, a potom i mnogo šire. U tom periodu, početkom osamdesetih, dakle, srela sam i Mirka Kovača. Ne sjećam se tačno u kojim okolnostima, ali jedna slika sa Sajma mi se, pak, urezala u sjećanje: s nekim poznanikom sam u jednom od «biroa» (možda je to bio upravo Mile Perisic, a možda Vidosav Stevanović ili neki drugi književnik- izdavač), a u dnu te kancelarije, čiji su zidovi tanji od

16

kartona, kakve su inače imale izdavačke kuće koje su izlagale na Sajmu, sjedi Kovač i s nekim vrlo glasno razgovara. Iznenadilo me je, prvo da me niko od mo-maka koje sam tu znala, nije predstavio ovom piscu (mada je kod nas normalno da niko nikog ne pred-stavlja), potom sam se začudila da me Mirko sam nije pozdravio, i napokon, iznenadio me je tako glasan ton njegovog, inače prijatnog glasa, koji po pravilu odaje stidljivu osobu, nesigurnu u sebe (...kad nisu u pitanju Amerikanci koji se u pariškim kafanama i metrou sporazumijevaju vrišteći, a ne govoreći glasno). Baš s Miletom Perišićem sam jedne prilike bila na izložbi Mirkove životne saputnice, izvrsne slikarke. Izložba je bila u jednoj galeriji u samom centru Beograda. Bilo je prekrasnih portreta, ali onaj koji je svima ostao najviše u sjećanju, i pred kojim se najviše gužvalo bio je akt Mirka Kovača, naoružanog moć-nom «alatkom», s janjetom na ramenima. Slikarski je portret bio izuzetno lijep i moćan, kakvim se činio i model. Više puta sam kao vrlo mlada pokušavala čitati knjigu Vrata od utrobe, o kojoj su tih, osamdesetih godina svi mediji uglas bučali kao o izvanrednom romanu, ali nisam u tome uspjela. Nisam nikad bila pristalica “seoskih tema” koje su punile stranice knjiga, ako to nisu bili panegirici našoj hrabroj borbi protiv fašističkog neprijatelja. Osim Krleže, odnosno njegovih Glembajeva, nisam uopšte mnogo voljela jugoslovensku književnost. Slično iskustvo doživjela sam nešto kasnije i s Malvinom. Od tada sam Kovača prekrižila kao autora, bez obzira što sam za vrijeme rata u bivšoj Jugoslaviji gajila simpatije prema njego-voj borbi protiv srpskog i hrvatskog nacionalizma. Budući da sam tada radila na francuskom radiju RFI, napravila sam s njim i intervju. Sreli smo se u mimohodu i u Sarajevu kada je dobio nagradu Stećak. Kovač je bio očito pristojan čovjek, jer me je odmah pokušao predstaviti Josipu Ostiju, kad se završilo čitanje poezije. I ja i Josip, ne oklije-vajući smo povikali da se poznajemo od pamtivijeka, i da smo čak u četvoro – sa našim životnim saputnicima - obišli skoro cijelu Evropu u mom spačeku, ali i dio Afrike, da smo u Aleksandriji tako plesali da su se svi zaustavljali, pravili krugove oko nas i gledali nas. Moj pratilac je “žalio“ pri tome što je Ostijeva supruga primorana da pleše sa ukručenom goropadi kako je sam sebe okarakterisao u šali. Malo smo još pročakulali uz smijeh, a onda se razišli. Josipu je majka, koja je kao i moja, cijeli rat provela u Sarajevu, pa je požurio da iskoristi svoj boravak u Sarajevu (živio je, a živi i danas u Ljub-ljani) i bude što duže s njom, a i ja sam požurila da se vratim kući radi moje. Kada sam 2008. pozvana u Pulu na susrete Sa(n)jam knjige, imala sam priliku da kasno uveče s laureatovim prijateljima proslavim njegovog Kiklopa. Mirko Kovač mi je te noći poklonio svoj netom na-

građeni Grad u zrcalu. Iznenadilo me je nešto dje-čačko u njemu, kao i u načinu na koji je gotovo sramežljivo izrazio sumnju u to da će mi se knjiga dopasti. Knjiga mi se veoma dopala. A ubrzo potom otkrila sam i Pisanje ili nostalgija i bila naprosto začarana. Za mene je to bilo i ostalo jedno od naj-uzbudljivijih književnih svjedočanstava o cijeloj jednoj epohi, kao i o prijateljstvu općenito. Bolje rečeno, to je jedan od najuzbudljivijih romana (makar bio i “roman”) koji sam ikad pročitala. Može li se nakon ove Nostalgije uopšte pisati?, pitala sam se, i pitam se i danas. I kao što se Danilo Kiš, kako tvrdi Mirko Kovač, trudio čitav život da odgonetne Singerovo majstorsko i jednostavno pripovijedanje, tako ću se i ja truditi da odgonetnem književno čarobnjaštvo Mirka Kovača. Za ovog pisca, čije knjige sam nedavno sve pročitala - neke i više puta, mogle bi važiti riječi koje je Rilke uputio Marini Cvetaevoj: Način na koji se izražavaš je kao odsjaj zvijezde. Ono što mi se posebno dopadalo bili su nekompro-misni portreti prijatelja, bivših prijatelja i «prijatelja». Mirko Kovač je pisao upravo onako kako je sam zapisao citirajući Krležu:… s Mnemosinom, boginjom pamćenja, samo sam se povremeno ljubakao, ali vjerujem da sam ostao vjeran onoj Krležinoj da se mora pisati mrko, okrutno, neumoljivo, bez samilosti, pa čak i sa «začepljenim nosnicama». (Pisanje ili nostalgija). Istovremeno me je djelo Pisanje Ili nostalgija takorekuć (literarno) izmirilo s nekim književnicima za koje sam smatrala da “nisu za mene”. U Tuzlu, na Mešine susrete 2009, otišla sam, može se reći, upravo radi Mirka Kovača, odnosno zbog knjige Pisanje ili nostalgija, ili tačnije, zbog moje tetke Bahre Engel koja je insistirala na tome da promijenim sarajevski ambijent (prepun bolesti koji-ma sam posljednjih tridesetak godina okružena), i prenesem Mirku Kovaču, članu žirija, i njene kompli-mente, doslovnu zadivljenost gore pomenutim djelom koji je i ona upravo bila pročitala. U Tuzli sam svoju euforiju odmah pokušala do-čarati autoru kad sam ga vidjela, prenoseći mu i riječi moje tetke (koja mi je inače bila druga majka) i ostala prilično osupnuta piščevom reakcijom, koja bi se mo-gla shvatiti i kao nepristojnost: “Ja ne volim da me hvale, više volim da me kude”. “Nema problema, odmah ću te obradovati i reći da tvoja Vrata nisam mogla nikad pročitati, a da mi je Malvina bila primjer artificijelne, nepodnošljive literature.” Ne znam kako je reagirao na ovu moju repliku. S nekom dosjetkom koje se više ne sjećam? Ili samo šutnjom? Ne očekujući takav preokret, ni drskost s moje strane? “Ono što me čudi, - povikala sam ne pretjerano milozvučnim mezzosopranom , jeste da u knjizi nema

ni jipakda jdomsam JuspjSlankojinesprekizrerepl“Ti “Nznaj Umenodmkaorate Modabespo nsličrimtakose, ti spravzašuizmkinu Unaslascčica Suspstarne mmogodnza s “possvihsvihkaoznaonihne mzomljubčiti mis

jedne žene”. k jedna: Desaje ponovo na

metnuo, uz smmo ljubavniceJoš koji put pjeli razmijennom jezeru, i su nas konanosnom septeko puta meneekao rečeniculika na moje si, znači, konNisam kontra

aje žene”. U međuvremene i Kovačamah povikao, o u velikoj u «e, ja onda odoMirko se odjeavalo veliku pomoćno ruk

ne…”. I jedčnim «optužb

m sagovornikao i tad pođohza drugog ne

se ide”, ali mvdanjem. Nautio, i ja sa

među mene i ula prije nego

Umjesto s Mitavio s našimcivan, napolaama i isto takvSjećajući se oput da je nekrije verzije pimogu da nađegu li se riječi

nositi i na pomstolom: “Žao mi je sstali robovi nh onih koji ph onih nesrećo svoje. Žao ače/ u očima oh koji nemajumože kazati

m žude za prvbomorni na dr

od oholosti.sle da je princ

(Kasnije samanka Maksimakratko zašutmijeh: “Priro”. smo, za vrij

niti po koju rdigao se s k

ačno posadili embarskom se, na drugomu, koja je,, u«komplimen

ntraš”. aš. A ti si, zn

enu je u sama, aterirao i

osjetivši se, «opasnosti»:

oh… ”. ednom spetljanelagodu, i

ke uvis, procijdnom za svaama», neobiča, i potvrdimh izustiti: ” D garantujem, me Mirko Kakon što je «am zašutjela.pisca koga s

o što je i počerkom Kovačem literarnim a budalast, isvim stilskim

ovog nevažnoko na Interneščevog djela em u zagrebakoje mi navi

menutu epizo

svih onih nenad svojom sprimaju mito ćnika / koji tu

mi je svih oonih koji ne zu snage da ka„Da”… / žaovim mjestimaruge, koji su Žao mi je o

cipijelnost. .. Ž

m se sjetila dmović.) Mirkotio, da bi potdno, pošto su

jeme tuzlanskriječ. Za vrijkraja dugačko

nakon šetnjesuncu), i sleti

m kraju stola, u stvari, bila

nte» o Vratim

nači, od onih

mo začelje stkritičar Envko zna zašto,“Ako se vas

ao, s izrazomu znak pravjedivši : “Ohagda, ušutio.čno mi je mil

m sve što miDa, naravno, e

i slobodno mKovač preduh«uhvaćen in Tako se ksam tek bila ela. em, moj razg

arbitrom, gospunjen bedafigurama.

og događaja, petu objavio dUvod u drugčkom izdanjuiru u sjećanje odu i verbalno

eslobodnih ljuudbinom, ... od laskavaca

uđe mišljenje onih koji misznače ništa, žaažu „Ne”, / oo mi je onih ka,/ žao mi je tašti i ne mo

onih koji za Žao mi je ljud

da je tu bila o Kovač kao tom šeretski u meni žene

kog teferiča eme posjete og stola (za e parkom po io na stolicu i kao u letu

a zakašnjela ma i Malvini:

h koji ne po-

tola, između ver Kazaz, i , «ugrožen», dvoje udva-

m lica koji je vdanja digao , ne, nikako, U vezi sa lo da ohrab-i imputiraju, evo udvaram

možeš ići ako hitrio svojim

flagranti» i konverzarcija

otkrila pre-

ovor se, eto, ovor napola

astim dosko-

prisjećam se dio teksta iz gi život (koji u), i pitam se

iz tog djela, o naklapanje

udi/ koji su / žao mi je

a, žao mi je saopštavaju

sle da nešto ao mi je svih onda kada se koji za trpe-onih koji su

ogu se izlije-svoju šutnju di koji misle

da će Gospodsami uz Riječda bih rijama ja, dok poput juonih konjihovou njimakoje stosposobn Mogovdje spoput Mda nijerazliku prizivalmolim

1. rođena Radila fakultetStrazbuRadila jDobitninagradeKnjiževjeziku. svestranosmansmistikase prevfrancusbrojnihprodukrišnih pi saraje

uspjeti na de... / Molimzrok svoje nesči iz ove poepretjerala akokraj Slanog jse, evo, vrać

unaka iz goreoji se služe o, koji se služa trivijalnost, oji tuđa, žao niji od njih...

glo bi se ovaksasvim besprMirka Kovačae ništa loše

od autora Ula pri tome Gse.

u Sarajevu, je na Odsje

ta u Sarajevurgu, Parizu,je u Parizu naica programae Gauchez-Pvna Sehara. P

Jasna Šamino turskom skom jeziku,a – sufizam, mvođenjem sa

skog, engleskh kratkometraciji bosanske

predstava kojevskih pozoriš

tuđu štetu...m te za sve on

sreće. / Molimme jamačno o bih ih dovojezera te, 200ćam susretime navedene potuđim mišlje

že originalnoskoji upotreblmi je ljudi k

o redati u nedredmetno. Doa, da me “nebiti ničiji”.

Uvoda u drugGospoda. Nij

Jasna Š

živi u Parizueku za orijenvu, predavala, Utrehtu, Ga poznatim raa Missions S

Philipot. DanPiše na francć kroz svoj

književnoš književnostmoderna turska turskog, akog i italijaažnih i dokume televizizijee sama postavšta.

Žao mi jene nesrećnikem te za sebe..su tačne, ali

odila u vezu 09. godine. Ip

ma u Tuzli, uzoeme : Žao menjem, a mistima, a ne preljavaju svoju koji mrze one

dogled, što je odaću tek dae mora niko p

Dapače! Jedgi život, nikadje mi žao se

Šamić

u kao slobodantalistiku Filoa je na fakGrenoblu i adijskim progStendahl i knas uređuje cuskom i bo

naučni rad ću (književn

t Bošnjaka, ika književno

arapskog, peranskog jezikamentarnih file, kao i autovlja na scene

e sebe... e koji su .” naravno s brblja-

pak bih i zvikivala

mi je svih sle da je epoznaju moć, iza e koji su

naravno a mislim prihvatiti, dino, za d ne bih

ebe. I ne

an pisac. ozofskog

kultetu u Briselu.

gramima. književne

magazin sanskom bavi se

nost na islamska st). Bavi rzijskog, a. Autor lmova, u or pozo-pariških

18

Bojan Tončić

Pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora

postati "izdajnik" Do druženja Danila Kiša, Borislava Pekića, Mirka Kovača i mene došlo je spontano i prirodno. Zajedno smo dolazili na neke promocije, svi smo cenili Krležu, Andrića, od domaćih pisaca, ali smo bili otvoreni prema zapadnoevropskim piscima, a oni su tada malo objavljivani, jer je to bio rigidni društveno-politički sistem. A bili smo i različiti, jer smo učili od različitih pisaca. Pekiću je bio uzor Tomas Man, Kovaču Fokner, Kišu nova francuska proza, a ja sam voleo Kafku i Edgara Alana Poa. Počeli smo da se družimo jer smo videli da na etički i politički način mislimo dosta slično. I družili smo se do njihovog fizičkog kraja, govori za Lupigu Filip David, dramaturg i antiratni aktivista. Razgovaramo u beogradskom kafeu Galerija, vlasnika Bebe i Dragana Kapičića, sastajalištu pisaca, teoretičara književnosti, istoričara, dramaturga, no-vinara, sportista, diplomata. Deo intervjua obavili smo dopisujući se. Autor nagrađene knjige Kuća sećanja i zaborava Filip David (1940, Kragujevac) bio je dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd; suosnivač je Nezavisnih pisaca, Beograd-skog kruga Nezavisnog sindikata RTS, poznat po dramaturškim ostvarenjima, ali i doslednom anti-ratnom stavu i sukobu sa režimom Slobodana Miloševića. Ne iznenađuje ga interesovanje javnosti za neformalnu grupu književnika kojoj je pripadao. "Kiš je bio boem, a Mirko je uvek iritirao javnost. Namerno. Dolazio je iz takvog kraja da je imao neku patrijarhalnost i pokušavao je sam da je razbije, pokušavajući da sam razbije neke neke tabue. Kod Kiša su, pak, veliki prelom izazvale knjige o logorima, Karlo Štajner, Sedam hiljada dana u Sibiru. To ga je iznutra protreslo, onda je sve što je pisao bilo na neki način vezano za logorsku strukturu. Krleža ga je vrlo cenio, bio je jedan od retkih pisaca koji su mogli da dođu kod Krleže. To je Krleža voleo, između njih je bila jaka veza, mada se to ponekad ne vidi. Krleža je poštovao Danila. Pekić je napisao mnogo, ali nije i svoje glavno delo, Crveni i beli, to je trebalo da bude istorija ideologija na ovim prostorima, kao ni trodelnu knjigu o istoriji Vizantije, borbama, pojavi hrišćanstva. A s druge strane, Kiš je mnogo patio što nije mnogo pisao, i jeste bio pisac koji malo piše. Međutim, kada je otišao, Mirjana Miočinović sredila je njegovu zaostav-štinu i ostalo je 16 knjiga, izjednačio se sa Pekićem. Bio je i sjajan prevodilac.

I o Mirku, koji je bio enfant terrible, bi se dalo mnogo pričati, bio je sjajan, duhovit, šarmantan i izuzetno darovit. Prirodno. Cenili su ga i Kiš i Pekić. I voleli su ga zbog te njegove otvorene prirode, društve-nosti. Ja sam bio najmlađi od njih, učio sam, prihvatao sam savete. Pročitam priču, pa mi Kiš kaže, "Zanim-ljiva je priča, ali ti imaš samo polovinu, gde ti je druga?". Onda je ponovo pročitam, dovršim i, bude jedna od mojih najboljih. Upravo zato što mi je dao pravi savet.

Danilo Kiš (FOTO: Wikipedia) Sećam se, Kiš je živeo u mojoj garsonjeri i kada nam je čitao roman Bašta, pepeo, svi smo bili svesni da prisustvujemo izuzetnom trenutku, kada se pred nama ukazuje jedno remek-delo, priča naš sagovornik.

U knjizi za koju ste dobili Ninovu nagradu, a, utisak je, naročito u zbirci priča Princ vatre i romanu Hodočasnici neba i zemlje, da ste pomirili dosadašnji flert sa temama iz Kabale, Biblije i različtih sadržaja mističnih knjiga sa surovim rea-lizmom primenjenim u doživljaju sudbine Jevreja u Drugom svetskom ratu. Tematski i stilski ostali ste dosledni vlastitoj poetici, da li ste o tome raz-mišljali prilikom pisanja romana Knjiga sećanja?

- Svakako, ne mogu pobeći iz vlastite poetike, kao što ne mogu iz vlastite kože. To je, jednostavno, način na koji razmišljam i način na koji uobličavam priču. Možda i uticaj pisaca koji su pisali na jidišu, danas skoro zabravljenom i napuštenom jeziku Jevreja Srednje Evrope. Taj uticaj se ogleda u načinu kako se prepliću ovostrano i onostrano i čine jedinstvo, a u formalnom smislu kako se različite priče međusobno prožimaju i na kraju slivaju u jedinstvenu celinu. Reč je o knjizi koja je u početku imala podnaslov Roman o zlu, ali sam se bojao da ne bude preten-ciozan. Jer, ja sa ne bavim filozofijom, čak ni isto-rijom. A pogrešno je i tumačenje da je to roman o Holokaustu. Ovo je samo osnova da ispričam sudbine ljudi koje je dodirnulo to zlo. Kao da ste čitaocu namerno ponudili temu Zlo za razmišljanje o tome da li ono, zapravo, postoji i

19

kada nema lice. U romanu ima više, čini se, kontra-diktornih odgovora na pitanje ima li Zlo nekakvo lice. Jedan od njih je postojanje lica gestapovaca, drugi "zauvek anonimni snajperista koji, kako kaže jedan od Vaših likova, ubija njegovu ćerku. Pripovedaču je bliže tumačenje da zlo postoji sa svojom "metafizičkom dimenzijom", odnosno "di-menzijom van našeg saznajnog iskustva".

-Nije to nikakva kontradikcija, nego samo konsta-tacija kako zlo ima bezbroj lica, da se sva različita lica zla ne mogu sagledati i da je zlo duboko usađeno u same temelje civilizacije. To je nasuprot tezi Hane Arent kako je zlo banalno, površno, plitko i da se veliki zločini poput Holokausta više ne mogu po-noviti. Svedoci smo da se na raznim delovima zemalj-ske kugle zlo ponavlja i u svom najmračnijem obliku, poput genocida, masovnih etničkih ćišćenja, istreb-ljenja čitavih naroda. Jedna od ličnosti moga romana kaže da je nemoguće definisati zlo i zbog toga što svemu čega se dotakne oduzima smisao. Na pitanje šta je zlo - nema odgovora u mojoj knjizi. S druge strane, postoji odgovor, šta god bilo to zlo, političko, ideološko, religiozno, ekonomsko, čovek se zlu mora suprotstaviti. Bilo gde. Jer to odr-žava svet u nekakvoj ravnoteži. Važnije je pojedi-načno suprotstavljanje od nekog retoričkog. Nikad nisam govorio da zlo pripada samo poje-dincu, ili jednoj naciji, iako je u knjizi reč o Holo-kaustu, a znamo kojoj on ideologiji pripada. Knjiga, kada se odvoji od pisca, postaje samostalna i svaki čitalac ima prava da je tumači kako hoće, A iz svog ranijeg iskustva znam da pisci svoju knjigu tumače jednostrano. I ne vide neke slojeve koje čitaoci otkrivaju. Zato je knjiga zaseban organizam i, pod pretpostavkom da je zaokružena celina, čitaoci imaju prava da je prepričavaju i tumače. Jer, da pisac nameće svoje stavove i tumači je - nije čak ni ko-rektno. Zato u istoriji književnosti imamo i pisce za koje i ne znamo ko su, poput Travena (Mrtvački brod), a ima i pisaca koji se sakrivaju od javnosti.

Postoji li zakonomernost zla, kakvu naslućujemo iz istraživanja jednog od likova Solomona Levija? Ako i postoji, šta bismo s njom?

- Solomon Levi samo pokušava da iz mnoštva napisa, isečaka iz štampe, dokumentarnih materijala pronađe neki zajednički sadržilac za sva počinjena nedela, zločine. Traži odgovor i u religiji. Sve to uzalud, iako je i sam prošao kroz neku vrstu čistilišta. Na kraju, očajan što ostaje bez objašnjenja diže ruku na sebe.

Videli ste kako se u Beogradu stvara klima za nekažnjivo činjenje zločina i pobunili ste se. Mnogi nisu, čak ni oni od kojih bi se to očekivalo. Kako ste to objašnjavali?

- Pošto sam i kao dete sa svojom porodicom bio svedok zločina u Drugom svetskom ratu, bežanja, skrivanja, promene identiteta da bi se sačuvao goli život, a bili smo “krivi” samo zbog toga što je jedna ideologija, nacistička ideologija, objavila kako nemamo prava na život, jer smo navodno drugačiji, u meni je tokom godina narastao taj moralni imperativ da se svaki častan čovek mora uvek i svuda suprot-staviti zlu, posebno onom koji se krije iza tobožnjeg patriotizma i nacionalizma, da je čudovišno samo stajati i gledati kada se tako nešto događa. Italijanski pisac Primo Levi zapisao je: “Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju”.

Na dodeli Ninove nagrade za najbolji roman objavljen u 2014. godini saznali smo od Vas da je na jedan od spiskova za likvidaciju nepodobnih država stavila i Mirka Kovača. Mirko Kovač je otišao u Rovinj i nije se vraćao u Beograd. Možete li da kažete nešto više o tome kako je doživljavao to izgnanstvo i kako ste Vi doživljavali odlaske i odsustva sebi bliskih ljudi i intelektualaca koji su dali pečat kulturi Srbije i bivše Jugoslavije?

- Dopisivao sam se sa Mirkom i dok se Jugoslavija raspadala u zločinima, mržnji i krvi. Začudo sva naša pisma stizala su na označene adrese. Pošta je radila i kada nije više bilo naše nekadašnje zajedničke domo-vine. Ta pisma smo kasnije objavili u Knjizi pisama 1992.-1995. Mirko Kovač je prvih nekoliko godina živeo sa suprugom Slobodanom Matić, poznatom slikarkom, u veoma teškim uslovima. Bile su to naj-teže godine njegovog života. Duga je i sumorna ta priča.

Filip David (FOTO: screenshot YouTube/ Te Ve Kupek)

Što se mene tiče, teško mi je pao njegov odlazak. Zajedno smo učestvovali u osnivanju Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, Nezavisnih sindikata, mestima okupljanja protivnika Miloševićevog režima. Izgubio sam dragocenog prijatelja i svakodnevnog sagovornika. Ne znam kome je bilo teže i mučnije, onima koji su ostali ili onima koji su odlazili.

20

Gospodari naših života i naših sudbina uvukli su nas u rat, u kriminal, u gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijaše, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i naših uverenja, pretvorili u svoje saučesnike... Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdaj-nici... Biti izdajnik u takvoj zemlji i takvom sistemu najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek. Ovako ste govorili na jednoj od sesija Beograd-skog kruga 1992. Šta biste oduzeli, a šta dodali?

Mirko Kovač

- Mogu samo da ponovim jednu zabelešku koju sam načinio sredinom devedesetih godina: “Godine 1934. podstaknut aktuelnom nemačkom situacijom, Tomas Man pisao je o opasnim režimima koji primenjuju metode bezgraničnog laganja i zaglupljivanja. Manu je zamereno da ovakom direktnom i beskompro-misnom kritikom napušta svoju književnu etiku zasnovanu na ironiji i distanci. Pisac na to odgovara kako se u trenutnim okolnostima "branilac čiste književnosti sam sebi čini žalosnim jer je politička borba u sadašnjim uslovima na trenutke značajnija, važnija i dostojnija poštovanja od celokupne poezije". Režim je Mana optužio za izdaju. Hans Magnus Encensberger, mnogo godina kasnije u Prilogu teoriji izdaje piše o neizbežnosti izdaje. "Za logiku ovog pojma pre je presudno to što pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati 'izdajnik'“. Ovome nemam šta da dodam niti oduzmem. Nadahnjivale su me misli ove dvojice izuzetnih pisaca i izuzetnih ličnosti. Lupiga.Com

Ženi Lebl

Hadž-Amin i Berlin (4)

HADŽ-AMIN LIKVIDIRA SVOJE PROTIVNIKE

Mandatorske vlasti nisu preduzimale nikakve mere da obuzdaju Muftijine aktivnosti, što je dovelo do to-ga da je 19. aprila 1936. godine VAK objavio general-ni štrajk, koji je trajao 175 dana, do 12. oktobra. Došlo je do novih napada na Jevreje u Palestini i do novih ubistava. Hadž-Amin se nije ograničio samo na odmazde i zverstva protiv Jevreja, već je počeo da se obračunava i sa svojim političkim protivnicima i ubijao i sopstveni narod, ljude koji mu nisu bili poslušni i služili mu. On je postao specijalista u upotrebi ubistava kao politič-kog oružja. Bila je javna tajna da je on organizovao ubistva na hiljade Arapa, uključujući palestinske lide-re koji su odbili da prihvate njegovo vođstvo. Među žrtvama bili su mnogi gradonačelnici, muhtari i člano-vi veća, sveštenstvo i prosvetni radnici, pa i stotine oficira i policajaca. Često je uništavao čitave porodi-ce. Od oko 5.000 Arapa koji su poginuli tridesetih go-dina, oko 3.500 ubijeno je po nalogu Hadž-Amina, a ostali u okršajima sa britanskim mandatorskim snaga-ma i od jevrejskih osvetnika. Oktobra 1938. ubijen je advokat Hasan Sidki Da-džani, iz veoma poznate i ugledne jerusalimske poro-dice, član jerusalimskog opštinsklog veća i jedan od osnivača Arapske partije odbrane, jedan od vođa po-bune 1936. godine, ali poznat i kao ljuti protivnik Hadž-Amina. Posle ubistva Dadžanija, svi ostali članovi veća pa-nično su pobegli iz zemlje. To su učinili i mnogi drugi Arapi koji su se bilo kad usudili da se javno ili među poznanicima izraze protiv Muftije i/ili čak pozivali na obustavljanje terorističkih akcija. Od straha su pobegli iz zemlje, između ostalih, gra-donačelnik Nablusa, bivši gradonačelnik Jerusalima, Radžib-beg el-Našašibi, lider Arapske partije odbrane i mnogi drugi. Gradonačelnik Haife Hasan-beg Šukri nekoliko pu-ta je izbegao smrt koju mu je pripremao Hadž-Amin. Otvorena kritika protiv muftije nije se javljala do jula 1938. godine, kada su se Fahri-beg el-Našašibi i Fahri Abd-el-Hadi usudili da dignu glas i javno osude zločine Hadž-Amina. Oni su ga optužili i za korišće-nje humanitarnih i verskih fondova za plaćanje prista-licama koji su vršili teror i izvršavali zločine. Šejh iz Džate optužio je muftiju da je uz pomoć oružja pot-platio i podjarmio sredstva javnog mnjenja i da je

21

konfiskovao štamparije od njihovih legitimnih vlasni-ka. Muftija im nije ostao dužan. 30. novembra 1938. godine on je objavio u listovima u Damasku veliki oglas o odluci "Suda velike arapske revolucije u Ju-žnoj Siriji-Palestini", koji je presudio "u ime Alaha, milosrdnog i sažaljivog" da je Fahri el-Našašibi poči-nio veleizdaju, te je osuđen na smrt, i svako ko ga ikad igde nađe treba da ga ubije. Presuda nad Našašibijem izvršena je dve godine ka-snije, 9. novembra 1941. godine u Bagdadu, a Fahri Abd-el-Hadi ubijen je 1943. godine u selu Araba. Iako su znali da stavljaju glavu u torbu, osmorica pokrajinskih lidera pobune, koji su prebegli u Siriju, usudila su se da objave početkom 1939. godine da je po Hadž-Aminovom nalogu ubijeno mnogo Arapa, za primer kako prolaze "neposlušni". Muftija je optužen za mnogobrojna ubistva sopstvenog naroda, koja su ostavila preko 20.000 nezbrinute siročadi i puno siro-tinje u domovini.

PROGRAM ZA PODELU PALESTINE "Pilova komisija"

Britanska vlada odlučila je da na teren pošalje ko-misiju koja bi ispitala stanje u Palestini. Kraljevska komisija pod predsedništvom lorda Vilijama Pila (Peel) stigla je u Jerusalim 11. novembra 1936. godi-ne. Hadž-Amin el-Huseini, koji je bio na čelu VAK, glavnog štaba arapskog nacionalističkog pokreta, po-stavio je komisiji uslove, koji su se svodili na 4 tačke: a) Britanija treba da napusti ideju "eksperimenta je-vrejskog nacionalnog ognjišta"; b) Jevrejska imigracija treba da bude zabranjena i to odmah; c) Treba odmah zabraniti prodaju zemlje arapskih vlasnika Jevrejima; d) Potrebno je okončati britanski mandat nad Pale-stinom i rešiti palestinski problem dodeljivanjem ne-zavisnosti zemlji, kao što je Britanija učinila u Iraku 1932. godine i kao što je Francuska 1936. godine dala svoju saglasnost da se to učini u Siriji i u Libanu. U svojoj izjavi pred Pilovom komisijom Hadž-Amin nije samo zahtevao obustavu jevrejske imigraci-je već je tražio iseljavanje 80% postojećeg jevrejskog življa u Palestini, njih oko 400.000, tako da tamo osta-ne oko 80.000, koliko ih je bilo pre Prvog svetskog ra-ta. U izveštaju Pilove komisije o Palestini 7. jula 1937. godine utvrdilo se da cionističke aktivnosti ne samo da nisu uzrokovale pogoršanje stanja Arapa, već su dovele do poboljšanja životnog standarda u poređenju sa arapskim življem u okolnim arapskim zemljama. U tom izveštaju pobija se tvrdnja da su Jevreji zauzeli najbolja zemljišta. Naprotiv, utvrđeno je da je najveći

deo tla koji su oni kupili i obrađuju ga bio do tada pot-puno neobradiv, da su to bile močvare, krš ili pustinja. Kraljevska britanska komisija na čelu sa lordom Vi-lijamom R. Pilom objavila je sledeće predloge: Pošto i arapski i jevrejski narod imaju pravo na ne-zavisnost u Palestini, a pošto zajednička nezavisnost u jednoj državi ne dolazi u obzir, komisija predlaže po-delu na malu jevrejsku državu (severni deo obale i Galil), na arapsku državu (80% Palestine), koja bi se ujedinila sa Transjordanijom, kao i na prostrane delo-ve, uključujući i Jerusalim, koji će ostati pod britan-skom upravom. Preporuke su uzele u obzir mogućnost transfera arapskog življa iz delova koji će pripasti je-vrejskoj državi u arapske delove, dobrovoljno ili pri-nudno. Jevrejska strana prihvatila je teška srca, uz izvesne modifikacije, predlog Pilove komisije, dok su se sve arapske zemlje, osim Transjordanije, usprotivile tom planu.. U Palestini je došlo do ponovnih nemira. Sada već nije ni bila tajna da je Hadž-Amin bio njihov inicija-tor, jer je u britanskom planu video kraj svoga uticaja. On je upotrebio VAK kao glavno oruđe, što je Britan-ce učinilo još nepomirljivijima. Muftija je 17. jula 1937. godine izbegao hapšenje od strane Britanaca sakrivši se u jerusalimsku džamiju Al-Aksa, koju Britanci nisu hteli da "oskrnave" svo-jim ulaskom. Iz svoga skrovišta Hadž-Amin je uspeo da organizuje 8. i 9. septembra 1937. godine u Bluda-nu, nedaleko od Damaska, Svearapski kongres protiv odluka Pilove komisije (The Bludan Congress). Kon-gresu je prisustvovalo oko 400 delegata, među njima mnogi nezvanični predstavnici iz arapskih zemalja i 124 iz Palestine. Predsedavao je Nađi el-Suejdi, bivši premijer Iraka. Između ostalih bili su tamo i Šahib Ar-slan i Riad el-Salah, članovi sirijsko-palestinske dele-gacije u Ženevi, koji će kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, usko sarađivati sa Muftijom u Berlinu. Iako nije bio prisutan, Hadž-Amin je izabran za počasnog predsednika kongresa. O kongresu u Bludanu je veoma revnosno i opširno pisano u arapskoj štampi i emitovano na radiju u Pale-stini, a da to nije smetalo Britancima, možda zbog to-ga što su se učesnici kongresa izjasnili za poboljšanje odnosa sa Velikom Britanijom, ali i za pojačanu oru-žanu borbu protiv Jevreja i umerenih Arapa. Takva "pomirljiva" politika nije odgovarala Muftiji i eks-tremnim elementima, koji su se tajno sastali 10. sep-tembra 1937. godine i zahtevali raspirivanje pobune i upotrebu oružja, za koje se znalo da ga ima u gotovo svakoj kući u Palestini. I stvarno, terorističke akcije su se obnovile i dostigle kulminaciju posle dve nedelje: 26. septembra ubijen je u Nazaretu Luis Endrjuz (An-drews), vršilac dužnosti guvernera za Galileju i među prvima na Muftijinoj "crnoj listi". Ubistvo je planirao Hadž-Amin, organizovali su ga članovi jedne od frak-

22

cija, pod komandom Farhana el-Saadija, a izvršilac je bio Jasin Bahri. Ubica Bahri uhvaćen je, suđeno mu je, osuđen je na smrt i obešen. Ovoga puta nije se radilo o ubistvu Jevreja ili ume-renih Arapa i Britanija nije bila spremna da ćutke pre-đe preko toga. Ona je 30. septembra rasturila VAK i proglasila ga za ilegalnu organizaciju, a Hadž-Aminu je oduzeta titula predsednika VAK i funkcija predse-davajućeg Opšteg vakufskog komiteta. Nekoliko lide-ra VAK prognano je na Sejšelska ostrva, među njima Ahmed Hilmi Abd-el-Baki, dr Husein Fahri el-Haldi, Fuad Saba, Jakub el-Gusein i Rašid hadž-Ibrahim. Džamal el-Huseini nije bio među njima. On je us-peo da pobegne od svojih stražara i da se prebaci u Si-riju. Za članovima VAK-a (Auni Abd-el-Hadi, Izat Darvaza, Abd-el-Latif Salah i Alfred Rok) izdate su poternice i zabranjen im je povratak u Palestinu.

BEKSTVO HADŽ-AMINA

Hadž-Amin je, preobučen u žensku haljinu (po dru-gim izvorima u beduina), pobegao iz džamije i preko luke u Jafi, gde ga je čekao brodić, stigao u Liban 15. oktobra 1937. godine, pod imenom Muhamed al-Dža-far. Istoga dana, bio je to petak, Muftija se nije pojavio na jutarnjoj službi u džamiji. Pronosili su se glasovi da je tajno napustio svoje skrovište, ali su to demantovali zvanični arapski krugovi, koji su tvrdili da je Muftija oboleo od zapaljenja krajnika. U svojim memoarima Hadž-Amin je pisao da je pobegao, jer je saznao da će Britanci u džamiju poslati muslimanske vojnike iz In-dije da ga uhapse. Dva dana ranije Muftija je održao sastanak musli-manskih vođa i dao im instrukcije o obnavljanju pobu-ne u Palestini, koja je i planula uveče 14. oktobra. Muftijin "manifest" o tome objavljen je sutradan, 15. oktobra, kad je Hadž-Amin već bio u Bejrutu. U Libanu, u Karneelu, Muftiji je omogućeno da razvije svoje političke delatnosti, pod blagoslovom i zaštitom Kolombanija (Colombani), francuskog lokal-nog šefa policije. Skrivanje i bekstvo Muftije sprečilo ga je da se sa-stane sa dva važna gosta iz Rajha, Adolfom Ajhma-nom (Eichmann) i SD-oficirom Herbertom Hagenom, koji su stigli 4. novembra 1937. godine i boravili oko dva meseca u Palestini i Egiptu, na "studijskom puto-vanju", koje im je organizovao dr Franc Rajhert, pred-stavnik agencije DNB u Jerusalimu. Tom prilikom imali su nameru da se sastanu sa kraljem Abdalahom i drugim ličnostima, ali pre svega sa Hadž-Aminom, ali su stigli kasno, te im se želja nije ispunila. Britanska palestinska administracija zabranila je El-Huseiniju povratak u zemlju. Zvanje muftije nije mu moglo biti oduzeto, jer je po otomanskom pravu on to uživao doživotno, ali je bilo zabranjeno pominjanje njegovog imena u štampi i na radiju.

Hadž-Amin nije dugo ostao u Bejrutu, već je prešao u Damask, gde je formirao novi VAK, koji je bio pod njegovom isključivom kontrolom. Iz Damaska je Muftija dirigovao svim nemirima. Francuske vlasti nisu u njemu videle opasnog čoveka, a u neku ruku im je i pogodovalo što je Muftija bio otvoreni protivnik njihovih rivala Britanaca. Kako je tvrdio francuski predstavnik na anglo-francuskim pre-govorima (Quai d'Orsay, novembra 1938), Hadž-Amin je bezopasan, "pod prismotrom" i ne susreće se ni sa kim od važnih ličnosti. U periodu od 18 meseci nemira Muftija u izgnan-stvu učvrstio je svoje pozicije u Palestini. Samo 1938. godine ubijeno je 297 Jevreja i 427 ih je ranjeno.

HITLER i "PALESTINSKO PITANJE"

U svom govoru od 20. februara 1938. godine, tri nedelje pre "anšlusa" Austrije, Adolf Hitler je kao uz-gred pomenuo i pitanje Palestine, kao odgovor na molbu Britanije da dodeli pomilovanje osuđenima za antinemačku delatnost. On je rekao: "Bilo bi bolje da se britanski poslanici više interesuju za presude u Je-rusalimu nego za one u Berlinu!", aludirajući na pre-sude koje su izricali britanski vojni sudovi protiv arap-skih terorista. Iz Bagdada je dr Groba 3. marta 1938. godine refe-risao o arapskoj delegaciji na visokom nivou koja je bila kod njega da mu izjavi priznanje i zahvalnost arapskog sveta za Hitlerove reči i za promenu u ne-mačkoj politici. Izveštaju iz Bagdada bilo je priključe-no pet izvoda iz arapskih novina, prevedenih na ne-mački. I septembra 1938. godine, uoči Sudetske krize, na Konferenciji nacističke partije u Nirnbergu (Reic-hsparteitag), Hitler je ponovio aluzije u vezi sa pale-stinskim pitanjem. On je rekao da sudetski Nemci nisu ostavljeni na volju i nevolju, kako se to možda događa sa Arapima u Palestini. Opet su Hitlerove reči izazvale buru oduševljenja u arapskom svetu. Kako je izvestio dr Groba početkom oktobra, Arapi smatraju da treba da uzmu za primer nemačku politiku, koja je znala da se oslobodi jarma koji Nemci nose od kraja Prvog svetskog rata i da pre-duzmu slične korake. Neki arapski političari obraćali su se s molbom da se Hitler aktivno angažuje u pro-bleme Palestine. Hadž-Amin se 29. novembra 1938. godine obratio nemačkom konzulu u Bejrutu s molbom da mu se hit-no dostavi oružje i municija za "pobunjenike" u Pale-stini. Posle dva meseca, decembra 1938. godine, i Jusuf Said Abu-Dura, jedan od vođa nereda, predao je pi-smo s istom molbom nemačkom generalnom konzulu u Jerusalimu, s željom da ga ovaj preda lično Adolfu Hitleru, "velikom vođi Nemačke, koji je svome narodu podario ponos i slavu koje neće prestati doveka."

23

Muftija je nastavio da neguje rasprostranjene tajne veze sa Rajhom. Donosimo imena samo nekolicine najvažnijih Hadž-Aminovih ljudi koje je on uputio u Rajh između 1937. i 1941. godine: Musa el-Alami, Musa Abdulah el-Huseini, Said Abd-el-Fatah el-Imam, Auni-beg Abd-el-Hadi i nekoliko puta Nađi Šaukat. Osman Kamal Hadad putovao je u Rajh ne sa-mo pod sopstvenim imenom, već i kao Taufik Ali el-Šakir, Maks Miler i dr.

Dr MUSA ABDULAH EL-HUSEINI

Pošto su Arapi bili protiv plana o podeli Palestine, 9. oktobra 1937. godine Albert Hajmson (Haym-son) i Stjuart Fransis Njukomb (Newcomb), poznati po svo-jim dobrim vezama sa Arapima, predložili su skicu od devet tačaka za rešenje problema Palestine. Ta skica trebalo je da predstavlja bazu za pregovore između predstavnika Arapa i Jevreja. Predlog je upućen Jevrejskoj agenciji u Londonu i dr Lejbu Magnesu u Jerusalim. Jevrejski predstavnici pristali su da se sastanu s arapskom delegacijom i po-vedu preliminarne razgovore. Čovek koji je odgovorio na tu inicijativu bio je Mu-sa Abdulah el-Huseini. On se 14. decembra 1937. go-dine u Londonu sastao sa Levijem Bakštanskim, se-kretarom Cionističke federacije Britanije. Musa Abdulah el-Huseini bio je od tridesetih godi-na do kraja Drugog svetskog rata desna ruka Hadž-Amina. Iz razgovora sa Bakštanskim jasno se vidi da je imao punomoćje da govori u ime Hadž-Amina i ra-znih organizacija koje nisu imale ničeg zajedničkog sa "ljudima arapske levice". Pre nego što se sastao sa Bakštanskim, Musa Abdu-lah je razgovarao sa britanskim pukovnikom Njukom-bom. Oni su se saglasili da su podaci koje im je uputio Hajmson zanimljivi, te je Musa Abdulah uputio pismo muftiji sa molbom za dalje direktive. Po izveštaju Bakštanskog, pre nego što su se rastali, Musa Abdulah mu je rekao da se neće protiviti jevrej-skoj državi ukoliko u njen sastav ne uđu Haifa i Gali-leja, ali što se tiče pustinje Negev ili jednog njenog dela, on nije taj koji odlučuje. Nije jasno da li je, i s kim, Musa Abdulah prethodno razgovarao o toj temi. On je samo saopštio Bakštanskom da putuje u Pariz, gde će ostati oko tri nedelje, te da će se po povratku opet sastati. Jedini koji je nešto malo otkrio o kome je reč bio je Njukomb. Početkom februara 1938. godine on je pi-sao Mošeu Šertoku (Šaretu) da je pregovarao sa dva "veoma uticajna" Arapina, ne navodeći im imena. Je-dan je bio bivši član VAV, a drugi je imao direktne veze sa VAV-om. Njukomb je posle tih razgovora pi-sao Hadž-Aminu o predlozima te dvojice, a Šertoku je dodao da pretpostavlja da Muftija neće prihvatiti nji-hove predloge doslovno, ali da je opšti smer prihva-tljiv i u skladu sa pogledima Muftijinih savetnika.

Ovde treba naglasiti da je u to vreme Hadž-Amin bio u emigraciji posle bekstva iz Jerusalima i da se mesto njegovog boravka držalo u strogoj tajnosti. Šertok-Šaret piše da je bio upoznat sa sadržajem razgovora, ali da prijatelji Muse el-Huseinija nisu spremni da dozvole priliv Jevreja u Palestinu. Ni Šer-tok ne piše nešto bliže ni o dotičnom Musi, niti o tome ko su njegovi prijatelji. Tih dana je u Londonu boravio i David Ben-Gu-rion, pa se i on sastao sa Musom Abdulahom el-Huse-inijem. Sastanak je zakazan za 23. februar 1938. godi-ne i o tom susretu Ben-Gurion piše: "Musa Huseini studirao je u 'Azharu' i po njegovim rečima on je jedini 'šejh' iz porodice Huseini. Sada uči hebrejski. Po njemu, on je socijalist levog smera, iz-među socijalizma i komunizma. On želi da u arapskoj državi bude socijalistička vlada, iako ne vidi nikakvih izgleda za to. Na leto će se vratiti u zemlju." Kad ga je Ben-Gurion pitao za mišljenje o planu iz novembra 1937. godine, Musa Abdulah mu je odgo-vorio da umereni Arapi ne pristaju ni na jedan predlog koji bi omogućio Jevrejima da predstavljaju više od jedne trećine stanovništva, a da po Muftijinom mišlje-nju Jevreja ne treba da bude više od 7 procenta. Zanimljivo je da ni David Ben-Gurion, niti bilo ko iz Jevrejske agencije, nije pitao u čije ime govori taj "socijalist levog smera", iako je već po prezimenu mogao da vidi da je bio bliski Hadž-Aminov rođak, koji se i u nemačkim dokumentima pojavljuje kao muftijin sinovac ("Der Neffe"). Musa Abdulah je bio veoma inteligentan, sjajan, lukav i spretan političar i agitator, koji je govorio nekoliko jezika. On se školo-vao na univerzitetima u Kairu i u Londonu, a doktorat je dobio na univerzitetu u Berlinu. U tom gradu ože-nio se Nemicom po imenu Tea-Marija.

Odlomci iz knjige književnice i istoričarke Ženi Lebl Hadž-Amin i Berlin. Izdavač Čigoja štampa. Nastavak u sledećem broju Lameda

R

24

U ovom broju

B.S. Jakobson: O poreklu fizičkog i moralnog zla Ivlin Anderhil: Šta je duhovni život? Anđelka Cvijić: O mističkom iskustvu Mirjana Brković: To je bio samo piknik Ivan Ivanji: U senci tajnih službi Dane Ilić: Goli život Jasna Šamić: Sjeti se da zaboraviš Bojan Tončić: Pod izvesnim istorijskim uslovima Ženi Lebl: Hadž-Amin i Berlin (4)

www.mansarda.rs

"Nisu sve knjige opasne, opasna je samo

jedna" (Danilo Kiš)

Stranice posvećene Jevrejima bivše Jugoslavije

http://elmundosefarad.wikidot.com

Ne zaboravite da otvorite www.makabijada.com

Istraživački i dokumentacijski centar www.cendo.hr

Časopis za književnost Balkana čiji je jedini kriterij estetski

www.balkan-sehara.com

Lamed List za radoznale

Redakcija - Ivan L Nini} Adresa: Shlomo Hamelech 6/21

42268 Netanya, Israel Telefon: +972 9 882 61 14

e-mail: ivan.ninic667@gmail.com