MILOŠ KOVAČEVIĆ(So12/27) - REFERAT

TOMAS HOBS “LEVIJATAN” XIV POGLAVLJE

Za razliku od prava i mogucnosti ljudi u društvenim zajednicama, Hobs čoveka u prirodnom

stanju vidi kao nekoga kome je u potpunosti nemoguće da uživa ta prava. Ovo svakako proizilazi

odatle što takvih prava i mogucnosti u prirodnom stanju zapravo i nema. Hobs prirodno stanje

opisuje kao stanje opšte nesigurnosti i straha, gde se svako ljudsko biće bori da ostvari

minimum pozitivnih vrednosti života. U takvom stanju nema pravde, nema prava i nema

svojine. Uopsteno govoreći, u prirodnom stanju nema ničega sto smo navikli da vidimo u

zajednici ljudi koji su se “dogovorili” da žive na jednoj određenoj teritoriji, u zajednici koja ce

biti uređena na određeni način, sa minimalnom hijerarhijom. Taj “dogovor” kome ljudi

pribegavaju i na osnovu kojeg izlaze iz prirodnog stanja, nosi sa sobom potrebu za

ostvarivanjem težnji i ambicija koje nisu postojale u prirodnom stanju, kao želju za očuvanjem

onoga što je preduslov bilo kakvih vrednosti- goli život.

Hobs pravi jednu važno razlikovanje između onoga što naziva prirodnim pravom i onoga što

naziva prirodnim zakonom.

Prirodno pravo, po Hobsu, predstavlja jednu vrstu delanja koja važi nezavisno od bilo kakvog

uređenog sistema. Prirodno pravo Hobs opisuje kao slobodu pojedinca da čini sve ono sto

smatra neophodnim pri tome ne vodeći racuna o bilo kakvim pravilima i obrascima koji postoje

u političkim zajednicama. Nema sankcija i pojedinac može da čini sve sto smatra pogodnim za

očuvanje ili održanje sopstvenog života.

Sa druge strane imamo prirodni zakon. Razliku između prirodnog prava i prirodnog zakona Hobs

predstavlja kao razliku između slobode i obaveze. Videli smo o kakvoj slobodi je reč kada je u

pitanju prirodno pravo i videli smo da se ono odnosi na prirodno stanje i u njemu svaki covek

ima od prirode pravo na sve.

Prirodni zakon sa druge strane jeste zaposvest ili opšte pravilo razuma koje nalaze da “svaki

čovek treba da teži za mirom sve dotle dok se nada da ga može postići, a kada ne može da ga

dobije, da može tražiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata”. Prvi deo tog pravila sadrži prvi

i osnovni zakon prirode: težiti miru i održavati mir; drugi deo- najviše prirodno pravo : braniti se

svim mogućim sredstvima. Iz ovog prvog i osnovnog prirodnog zakona- da treba težiti miru i

održavati mir, izvodi se drugi osnovni prirodni zakon: ‘’ da je čovek spreman, ako su i drugi isto

tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti prirodno pravo

na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da

drugim ljudima protiv sebe prizna”.

Ovde vidimo da Hobsov prirodni zakon ili opšte pravilo razuma u sebi sadrži i deo koji ljude

moze učiniti delom društrvene zajednice. Dok sa druge strane, prirodni zakon ostavlja

mogucnost povratka u prirodno stanje. Idući pozitivnom linijom prirodnog zakona mi smo u

mogućnosti da dedukujemo i druge prirodne zakone koji ce predstavljati osnovu za pravljenje

jednog drustvenog ugovora čije poštovanje će biti uslov za pojam pravde, što je treći prirodni

zakon: da ljudi ispunjavaju sklopoljene sporazume, a da je nasuprot tome neispunjavati

sporazume i kršiti ih – nepravedno.

Naravno, društvena zajednica se ne uspostavlja sama od sebe niti je čovek u stanju da preko

noci “skoči” iz prirodnog stanja u drustvenu zajednicu. Neophodno je obrazovanje kroz moć

prinude. Odričući se prirodnog prava zarad kvalitetnijeg života u pogledu njegove vrednosti

pojedinci ta prava prenose na državu koja ih koristi kako bi organizovala život u zajednici. To

zahteva određenu vrstu prinude od strane vlasti što je uslov za uspostavljanje svojine. Jer, gde

nema države, tamo nema ni svojine, jer svi imaju pravo na sve; a gde nema svojine, tu ne može

biti ni pravde. Priroda pravde sastoji se u tome da se odrze u vaznosti sporazumi.

LITERATURA:

1. Tomas Hobs “Levijatan”, XIV poglavlje, ( Prvi deo).