Ликови романтизма, Франсоа Фире

У збирци есеја под називом Ликови романтизма Франсоа Фире објединио је низ историјских, социолошких, културолошко и књижевних списа више аутора писаних на различитим језицима, као покушај да се на једном месту да приказ друштвених околности и припадника карактеристичних друштвених слојева оваплоћених у књижевности западноевропског романтизма, међу којима, у новој друштвеној стратификацији, најзначајнија улога припада грађанину као представнику трећег сталежа. Избором текстова у овој књизи Фире твори калеидоскопски приказ карактеристичних представника друштва у епоси која се у историји европске уметности назива романтизмом. Већина текстова својим предметима прилази у контексту Француске, земље у којој су корените револуционарне тежње у великој мери измениле друштвену стварност или најбучније увеле ново доба, дајући јој тако вредност оријентира спрам кога се могу посматрати други народи и државе, као и индустријске револуције, која се истовремено дешава на плану привређивања. Да ли Фире каже зашто је највећи број текстова француски – погледати у уводу!

У свом историјском есеју о грађанину, Хајнц-Герхард Хаупт указује на разноликост грађанског живота у периоду од 1780. до 1850. године. Истичући појаву грађанске класе као искључиво западноевропску, Хаупт указује на специфичности тог процеса у Немачкој, Француској и Енглеској, док се у мањој мери бави и другим европским друштвима. Пратећи историју развоја самосвести ове класе, аутор се осврће на дефиниције и историју критичког разумевања њене генезе и значаја у речницима, лекскиконима и другим записима из XIX века, указујући на понекад есенцијалистичка виђења истих, какво је било Ларусово. Имајући на уму романтизам као наднационални феномен, Хаупт покушава да ослика сличности и разлике унутар грађанске класе као посредника између сталешких и модерних грађанских структура исказано дискурсом појединачних националних историографија. Проблематизујући специфичности њихових приступа указује, на пример, на оптерећеност немачке историографије новијом немачком историјом, чију спутаност у смислу телеолошких испитивања немачке специфичности по идеализованом англосаксонском моделу схватања генезе грађанског друштва замењују плодоноснија, истинитија емпиријски утемељена компаратистичка проучавања интересних група, те посебних структура друштвених класа и занимања, пребацујући акценат са политичко-правних фактора на културноисторијске појаве, не само у контексту немачког друштва већ и шире. Сличан помак италијанске историографије лежи у сагледавању новаторских достигнућа грађанске класе на регионалном а не националном нивоу, јер је раније оптуживана за неиспуњавање своје улоге у развоју историјског друштва Италије. Недостатак француске историографије је, према аутору, у претераном бављењу позитивним тековинама Француске револуције унутар марксистичких категорија, при чему инсистирање на тези о сукобу елита иде на уштрб стварној многострукости друштвених разлика. Проблем целовитог виђења грађанске класе додатно усложњавају околности постојања вишенационалних држава до 1918. године, у светлу могуће изразито национално-историографске обојености тумачења која овој класи приписују велики друштвеноисторијски значај.

Разнолики, развојни, прелазни карактер појма грађанин у Немачкој видљив је у мноштву дефиниција које се наводе, а које упућују на одвојеност друштва од државе. Не разлучујући јасно између сталешког и модерног значења појма, оновремене дефиниције бавиле су се више уско политичким а мање економским импликацијама грађанске класе, инсистирајући на природности лаганог темпа промена и хармонији друштвених односа пре 1848. Схватање појма грађанин у Француској, сличн ономе у Немачкој, прерасло је у концепт заједнице градског становништва, чији је положај, у индивидуалном смислу, ипак био условљен висином фискалних прихода. Превласт једног сталежа над другим додатно подцртава историјска етничка подела народа на Гале и Франке, а инсистирање на тековинама Француске револуције бива додатно оснажено у периоду рестаурације. Грађанска класа као средња, чија је историјска разноликост залог њене отворености и личне могућности, у каснијим дефиницијама везује се за животни стандард и јасно одваја од малограђана, потврђујући тиме економску компоненту схватања друштва.

Стварање буржоазије у Енглеској, за коју чак ни не постоји одговарајући појам, било је условљено тржишном привредом и раслојавањем друштва од XVIII века. Морално-политичке смернице таквих кретања садржане су у вештачки уведеном аристотеловском societas civilis, заједници грађана. Она се одваја политичким и моралним врлинама, а не друштвено-историјским критеријумима, и таква њена неодредивост имала је за последицу, између осталог, релативно лаку промену изборног права.

Хаупт закључује да се „зауздавање” сталешког схватања грађанства одиграло или тако што је у себе интегрисало модерна схватања, или тако што је уступило место новим терминима. У класификацији грађанске класе у европским друштвима, он полази од поделе Р. М. Лепсиуса засноване на структурним чиниоцима, механизмима за прихватање нових припадника и порекла принципа који су руководили њиховим активностима. Разматрајући хетерогеност грађанске класе, аутор указује на погрешке генерализујућег схватања привређујућег слоја које већински живи у малим западноевропским градовима, који нису превасходно велики предузетници или фабриканти, већ бројни различити носиоци грађанског права, који су могли живети и на селу од откупљене земље и промовисали грађанско схватање привређивања. Насупрт њему, у градовима средње и источне Европе није дошло до потпуног раздвајања пољопривреде од занатске производње, нити до стицања правне и управне економије, а доминантни су политички, привредни и административни магнати. Хаупт сматра да је трансформација старог у нови тип града, у којем настаје грађанска класа, условљена сталном насељеношћуј, економској бази становништва у привреди града и њиховом правном сигурношћу.

Разноврсност грађанске класе и процеса трансформације улога Хаупт показује на приемрима промена у правном оквиру, које су неодвојиве од социјалне динамике урбане грађанске класе, првенствено трговаца схваћено у најширем смислу, и друштвено-економских процеса. Патрицијат је земљама Бенелукса задржао примат у правном смислу и био носилац привредног развоја, макар споријег; припаднике грађанског слоја у Немачкој није интересовала само одбрана привилегија и очување правног статуса, већ и новаторске делатности, као што је побољшање градске инфраструктуре. У Француској након револуције чланове градских скупштина бирају носиоци бирачког права, које на широким основама обезбеђује цензус, што доводи до „демократизације” локалних власти, уз уклањање сталешког система и правне привилегије. У Валенсији након периода неоапсолутизма трговци преузимају власт од старог патрицијата и аристократизованог трговачког слоја, апсолутизујући чак и политичку власт.

Иако сви ови примери потврђују тежњу широм Западне Европе код грађанског слоја, првенствено трговаца, ка ексклузивнијем друштвеном статусу, он је ипак најизразитији у немачким градовима, уз изузетак градова са историјски посебним статусом, као што су ханзеатски градови. Такав статус није значио само поседовање одговарајућег иметка и припадање имућној породици, већ и учешће управљању градом и руковање механизмима за одбрану и снабдевање, и друге специфичне привилегије. Демократизација грађанског права у XIX веку, најизразитија у Пруској и Алзасу, није истовремено узела маха у јужнонемачким градовима, при чему је оно свакако наставило да буде везано за иметак и занимање, а бирачко право и за цензус, тако да није обухватало више од четвртине становништва градова.

Пре него што је почетком XIX века отпочела привредна специјализација, трговина је подразумевала и низ других предузетничких активности, кроз посредништво у мануфактури, а трговци су чинили значајну градску снагу, и са трговинским коморама и судовима у неким земљама чак били сасвим самостални. Начин живота и образовања велетрговаца, а касније и великих индустријалаца, чинио их је далеко мање провинцијским од других грађана, захваљујући путовањима и боравку у иностранству, учењу страних језика и додиру са другим националним групама и верским заједницама. Велетрговци, који су се одвајали од трговаца на мало и међу којима је постојала хијерархија, били су блиски као појава фабрикантима, у оно време доживљаваним колико пионирима толико и скоројевићима, чији је успех најчешће зависио од мудрог удруживања у заједнице улагача, проналажења и паметног пласирања већ постојећег капитала.

Хаупт указује на специфичности, у економском смислу, буржоазије, укључене у традиционалне токове новца, у односу на индустријалце, који се ослањају на фиксни капитал и имају на уму дурогорчне перспективе, што их је често чинило ширим личностима,

познаваоцима технике, управљања, па чак и права. Указујући на специфичности развоја појединих грана индустрије након преоријентације трговаца, најчешће унутрашњих или домаћих, аутор тврди да су индустрије ипак почивале на постојећем капиталу и породичним везама, а затим стасавале консолидацијом капитала на породичним основама. Ако је велетрговац и предузетник или индустријалац истовремено и новопечени земљопоседник, он тиме не имитира племство нити поседује одлике преиндустријског менталитета, већ покушава да пвоећа свој политички утицај на локалном нивоу, осигура пословање или престане да се бави предузетништвом. Осврћући се на национално и верско порекло ових категорија, Хаупт истиче предузетничку успешност и покретљивост затворених заједница каква је јеврејска, али указује и на примере успешних предузимача из редова римокатолика, уз потврду уврежене и доказане тезе о привилегованој вези између протестантизма и предузетничке делатности.

Хаупт разлаже уопштену претпоставку да су грађански интелектуалци, државни службеници и припадници слободних занимања, чија се егзистенција није темељила на материјалним поседима и које је карактерисала племенитост духа, чинили јединствену групу, било у погледу компетентности, прихода, класног статуса или стремљења. Они су у немачким градовима формирали класно утицајни слој грађанске интелигенције, битан за истицање особитог значаја образовне традиције у Немачкој, са важном улогом у одређењу немачке грађанске класе у односу на племство, и који је успоставио принцип личних заслуга као залог оправдања својих захтева на општедруштвеном нивоу. У Француској Револуција није донела трајни напредак у смислу самосталности и меритократичности државне службе, која је до пред крај XIX века зависила од политичке подобности; ипак су преимућства државне службе била крајње привлачна и постојао је континуитет у смислу породичног избора занимања. И у Италији је политичка опредељеност била кључна за добијање службе; и иако је специјалност образовања и његова друштвена валоризација као у Немачкој и тамо имала улогу у формирању грађанства, јер су се грађански интелектуалци захваљујући писмености издвојили у статусном смислу након Наполеонове окупације и укидања традиционалних правних норми, то им није донело засебан статус или превласт у односу на велепоседнике, као ни у Швајцарској, где је тај слој био одвише професионално и социјално хетероген. Да се ипак може говорити о кохерентној групи, а не тек о „менталном конструкту” историчара, потврђује чињеница да је један од идеала немачког академског образовања остало вера у непрекидност процеса самоусавршавања, без практичног циља, што донекле појашњава чињеницу да се у Немачкој у државну службу врло рано улазило на основу квалификационих испита, као и да су њени припадници учествовали у „дефанзивној модернизацији”, и многе друге.

У налажењу заједничког именитеља суштински хетерогеног грађанства, Хаупт се уместо марксистички одређеним економским факторима окрече социјалним, према чему се групе одређују одвајањем од других друштвених група или слојева. У том смислу, могуће је одредити карактер европских друштава према степену интегрисаности старих и нових елита. У земљама Западне Европе тај процес је, уз мање или више опирања од стране племства, ишао у корист не само грађанској калси већ и читавом друштву; најбезболнији је био у Енглеској и Италији, где су друштвене конвенције и начин учешћа у привредном животу довели до прожимања двеју класа. Насупрот томе, исти поступак је био дезинтеграцијски у Средњој и Источној Европи, где је аристократија чак и могла да преузме део грађанских економских функција од Јевреја или досељеника који су их најчешће обављали, али регресивно, јер их је користила да би обновила аристократски начин живота. Однос између немачког племства и грађанства наликовао је ономе у Француској, с тиме да је грађанска класа тежила да ненасилним путем укључи племство у уставни поредак, грађанско друштво или елиту чији би статус почивао на личним заслугама. Пропорционално томе, грађанска класа је подражавала племићки начин живота и истовремено наглашавала аутохтоне вредности грађанског живљења, при чему најизразитије у Енглеској. С друге стране, након искуства јакобинства, нарастајућем градском пролетеријату приступало се репресивно, уз примену свих могућих механизама спречавања његовог економског или политичког удруживања, јачања и осамостаљивања.

Аутор есеја о грађанину указује на удружења која су, уз специфичности у различитим друштвима служила као механизам друштвене самоорганизације, за сврставање и организовање појединца по слободној вољи, и као такви били и остали институција грађанског друштва, упркос постојању друштвене ексклузивности, најчешће спрам жена, осигураване кооптацијом и

чланарином. У погледу политичких ставова грађанске класе, Хаупт указује на то да се либерални покрети у првој половини XIX века могу довести у везу са разним групацијама, не само грађанским фракцијама, и да у себи садрже различите вредносне дефиниције. Везу између либерализма и индустријског капитализма могуће је потврдити у подручјима јаке индустрије, као у случају Рајнске области. У другим земљама либерали су укључивали земљопоседнике или чак племиће, а кредо либерала могао је укључивати очување равнотеже пољопривреде и индустрије, као у Француској, или статичну тежњу ка очувању преиндустријске средње класе, као у Немачкој. Уз политичке разлике, разноликости друштвеног живота доприносиле су и разлике у вероисповести, које су постојале напоредо или се преплитале. Значајније обележје консолидације грађанског начина живота и нове друштвено-економске стварности била је секуларизација, која се одигравала мимо државне политике или уз њену подршку. Она је пратила просветитељски концепт самоостварења појединца и допринела алтернативним облицима његовог удруживања. Иако су овакве појаве су у нпр. Француској биле и географски одређене и упркос сентименталним тежњама међу највишим круговима грађанства да се применом и подстицањем верских принципа реше социјални проблеми, све је евидентније одсуство религијске праксе, при чему се хришћанство своди на пуки етички оријентир.

Значајна одлика идентитета појединца и групе, па и грађана, јесте територијална припадност. У разматраном периоду, када у урбанистичком смислу широм Европе још увек имамо превагу малих градова, природно је закључити да се грађанин идентификовао пре у локалним и регионалним него националним оквирима. Изузетак су могла бити подручја под страном влашћу или изоловане регије чије је становништво своју културну историју доживљавало драстично друкчијом од шире заједнице којој је припадало. Подела на јавни и приватни живот и изразито подељене родне улоге, уз жену која је подређена како у грађанској породици, тако и у грађанском поимању права и политике, Хаупт доводи у везу са не тако давном прошлошћу, са периодом од средине XVIII до средине XIX века. Женска посвећеност кући и породици била је у функцији грађанске репрезентативности, а такво стање ствари је брзо прешло границе једном консолидоване грађанске класе као друштвене групе и постало шира друштвена реалност. У сличном духу, схватање рада као вредности разграничавало је грађански начин живота од других образаца, мада су од истог одступали припадници саме класе, попут рентијера у Француској, Шпанији или Италији, који су радије нагињали достојанственој доколици. На основу свега овога, Хаупт закључује да је политичка и културна историја сачинила каталог вредности карактеристичних за грађански живот, али да њихово прихватање и остварење треба анализирати у самој пракси.

У свом есеју Радници Сидни Полард говори о издвајању радничке класе као засебне, уз јединствени термин који обухвата све мануелне раднике који се усталио тек средином 19. Века, и указује на хетерогеност процеса њеног формирања. Полард овај посао олакшава тиме што се концентрише на три земље, Велику Британију, Француску и Немачку, а мануелне раднике дели у четири провизорне категорије, од којих прве три сматра представницима економских система који су постојали у прошлости у Европи: квалификоване занатлије, радници у домаћој индустрији, радници у фабрикама и надничари. Занатлије подсећају на средњовековни еснаф, који је давао структуру и логику систему, а који је обично имао и представничку функцију у градској управи. Институција која је представљала механизам организовања временом се претворила у механизам који спречава развој, тако да јој је правна моћ свуида смањена. Утолико су паду еснафа допринели и много суптилнији економски разлози. Растуће потребе тржишта условиле су све већи број шегрта и калфи, мимо ограничавајуће структуре еснафа, који није хтео нити могао да их прими, а као последица повећао се број квалификованих радника. Иако је, на пример у Лондону крајем XVIII века, веома мали број људи имао формални статус занатлије, своју вештину су сматрали неком врстом имовине и штитили је. У Француској се интереси калфи и мајстора разилазе тек у првој половини XIX века, док су се у Немачкој, с обзиром да су еснафи и мајстори знатно дуже задржали привилегован правни статус, до половине XIX века, много спорије трансформисале у квалификоване раднике. Стационирање занатлија у једном месту представљало је и услов и последицу неких других промена, али је свакако постало законом прописано и уобичајено. И у немачким државама су растући специфични захтеви тржишта довели до пролиферације шегрта и калфи, те њихове

пролетаризације. Вештина занатлије омогућавала му је да, у историјски различитим условима од земље до земље, буду део радничког синдиката, као у Ирској, или почну да се сматрају националним капиталом, као у Британији, која је кажњавала исељавање квалификованих радника. Полард сматра да механизација и аутоматизација производње објективно није угрозила потражњу за квалификованим радницима, јер су увек тражене нове, све сложеније вештине, које су мајсторима, иначе боље плаћеним од калфи, доносиле још већу зараду. Питање је у којој мери је, међутим, ово већ повећавало осећај неизвесности радника на „ослобођеном” тржишту. Формални услови шегртовања чије је задовољење раније контролисао еснаф углавном се занемарују, сем у Немачкој, захваљујући снажној правној регулативи. Британски синдикати су само донекле и формално преузели ту улогу, бавећи се више тржишним условима привређивања. Занатлије је од других одвајала свест о посебној вештини коју поседују, а тиме и њиховој вредности за друштво, писменост па и образовање, и боља зарада. У разматрању начина на који су промене у привређивању довеле до измена у њиховом положају, Полард закључује да су неке занатлије задржали статус кво, други напредовали у послодавце, а трећи постали надничари.

Када су у питању квалификовани радници запослени у домаћој радиности или „протоиндустрији”, Полард се првенствено бави текстилном индустријом као претежном, напомињући да јој је у Немачкој припадало осамдесет до деведесет одсто свих радника протоиндустрије. Ови радници привређивали су за посреднике, што их је чинило пуно рањивијим од занатлија: нису познавали своје тржиште, које је постало несигурно, мање су плаћани и морали су да допуњују приходе пољопривредним радом. Живели су на селу, могли да се жене рано, неспутани условима еснафа, и да имају деце колико су желели, радну снагу којом се попуњавала протоиндустрија и пролетаријат. Механизација производње текстила, која је у коначном збиру оставила велики број ткача без посла, без могућности лаке преквалификације, једно је од најтрагичнијих поглавља развоја индустријске ере у Европи.

У исту групу спадају и рудари и радници у црној, обојеној и индустрији стакла, који обично нису били формално обучавани. Њихово положај је, у зависности од специфичности друштвено-економских односа кроз историју, варирао географски од привилегованог, са извесним облицима самоуправе, у неким крајевима Британије, добро плаћеног у време повећаних захтева услед раста индустрије, до кметског у Шкотској, Шлезији и Русији. Полард се бави и положајем жена у овим делатностима, али и другим аспектима и специфичностима, уз навођење разних статистичких података.

Полард фабрику дефинише као институцију која је одредила модерно индустријско доба, са централним погоном и машинама, где се радник по први пут прилагођава оруђима производње. Други аспекти институције фабрике, као што је величина уложеног капитала и деперсонализација радника, придружује их, пак неким другим облицима привређивања, нпр. рудницима. Иако се фабрика сматра главним обележјем индустријске револуције, та револуција текла је споро и до средине XIX века, према различитим проценама, обухватила у различитим деловима Европе занемарљив проценат радно способног становништва, углавном испод пет одсто. Прве фабрике биле се углавном предикаонице, па се оне сматрају архетипом фабрике. Запошљавале су мајсторе који су могли да помогну у машинском делу, али су главнину радне снаге чиниле жене и деца, млађи од двадесет пет година, због чега су етички аспекти рада у фабрикама врло брзо добили на значају. Та снага је била углавном стална и поуздана, уз запошљавање номадских радника у периодима повећане потражње. Фабричка производња условила је строге услове рада, уз изразиту дисциплинску контролу и кажњавање, драстично повећан број радних сати, који је ишао и до сто, и пропорционално смањење броја слободних дана годишње на три до четири, при чему је положај фабричких радника још увек био далеко бољи од неквалификованих, надничара, који су минимално плаћани, често искоришћавани и нису могли добити статус занатлије, па се чак нису ни женили.

Други по реду извор запослења у Британији била је кућна послуга, која је чак могла да напредује на друштвеној лествици, док су пољопривредници, најбројнији и најмање поштовани, изазивали само презир, упркос својим бројним практичним умећима, која је још тек понеко идеализовао. Капиталистичко привређивање одузело је поступком ограђивања могућност да земља припада обичним људима, а власници су све мање слугу трајно везивали за посед. Полард наводи бројне специфичности везано за статус надничара и облик њиховог

изнајмљивања у различитим крајевима, а говори и о променама условљеним ратовима или неродним годинама. Тенденције у Француској, деловима Немачке и Ирској биле су такве да је било мало радника у пољопривреди, већ су земљу обрађивали сељаци, чији је број растао и међу којима је било чак и беземљаша који су радили за друге. Говорећи о статусу бројног слоја сеоских радника у Немачкој, Полард истиче да су за разлику од Британије, ослобођени кметови још увек могли да добију земљу од поседника, као и да су наднице биле убедљиво најнише на истоку Европе, мислећи при том на Пруску.

Оно што отежава анализу квалитета живота радника помоћу економских показатеља је немогућност процене животног стандарда, услед непостојања или природе информација о висинама надница, било на сат или по учинку, или трошковима живота, који су могли, на пример, да укључују стамбену ренту. Аутор повезује дуго радно време, које је у пракси значило веома тешке услове рада, са жељом да се дође до индустријских производа прављених у фабрикама, као што су јефтини материјали или машински произведене ситнице. Повећан интензитет рада значио је опасније услове рада у свим привредним гранама, што су додатно погоршавали ужасни, нехигијенски услови живота, нарочито у градовима у којима демографски раст није пратио и урбанистички развој.

Полард се дотиче и последица које су у ширем смислу на егзистенцију радника имале осцилације на тражишту радне снаге узроковане неплодним годинама, ратовима, сезонским флуктуацијама и другим, а које су доводиле до масовног исељавања или радничких буна, или чак револуција. Хуманистичким мерама помоћи најсиромашнијима до средине XIX века супротставиле су се мере запошљавања сиромашних у посебним радионицама са крајње нехуманим условима, условљено општим порастом друштвеног сиромаштва или можда све гладнијим тржишним капитализмом. На основу непотпуних показатеља могуће је претпоставити да је овакво стање пратио пад у висини надница и потрошње од краја XVIII до половине XIX века. Уз ове Полард износи и веома занимљиве претпоставке о повезаности начина исхране или живота уопште са висином, што би се дало повезати са просечном дужином живота те присутношћу на тржишту рада. Поричући раније претпоставке да је прелазак у градове доводио до асоцијализације, Полард указује на обрасце према којима је дошло до стапања сеоске културе придошлица са постојећом градском и формирања нових елемената.

Уз нека побољшања која су наступила централистички, као што је обавезно образовање којим је до 1850. у разматраним земљама потпуно искорењена неписменост, барем дечака, и радници су имали механизме којима су побошљавали свој положај, какви су били синдикати. Полард наводи аргументе у прилог претпоставци да се први синдикати могу довести у везу са еснафима, али и са удружењима калфи, нпр. у Француској или Немачкој, најчешће незаконитим али толерисаним од стране полиције, који су најаве касније класне конфронтације радника са занатлијама. Синдикати у модерном смислу формирани су најраније у Британији, а затим и у Француској и Немачкој, четрдесетих година XIX века, и регистровани као друштва пријатеља како не би били проглашени незаконитим. Иако су се побуне у којим су учествовали радници временом све више тицале побољшања услова рада, неретко су били укључени у друштвена стремљења других класа и њихове циљеве. Најрадикалнији, са донекле утопистичким идејам, били су „социјалисти”, који су покушали да промене друштвени систем. Какви год да су били резултати таквих настојања, закључује Полард, припадници радничког слоја, пореклом било занатлије или пољопривредници, схватили су да су без иметка врло слични, и да ће у будућности делити судбину.

Текст Стефан Мишо о женама, написан у феминистичком духу, бави се првенствено променом друштвеног положаја жена, њиховом еманципацијом услед измене законски регулисаних људских права и њиховим динамичнијим друштвено-политичким деловањем и не увек праволинијском у корелацији са променљивим третманом женског питања од стране законодавства. У великој мери импресионистички или ентузијастички, текст не инсистира на ширим историјским и друштвеним прецизним категоризацијама које би биле и статистички потпомогнуте, што је разумљиво, с обзиром да документација на основу које би се могли доносити закључци о друштвеним кретањима није узимала у обзир разлике по полу. Стога Мишо, опредељујући се за донекле импресионистички приказ синтезе оног дела

историографије у пет томова који се бави друштвено-политичком егзистенцијом и деловањем жена у периоду романтизма, Histoire des femmes en Occident (Duby, Perrot), говори о судбинама и утицају жена које су узеле учешћа у Француској револуцији, радничком покрету и деловале на широј културно-уметничкој, посебно књижевној сцени.

Утисак да је текст написан у ентузијастичком тону и да не осигурава јасноћу и логичност класичног научног дискурса појачава квалитет превода: као да преводилац није имала довољно времена да француску синтаксу у већој мери прилагоди српкој, или да од постојећих, могућих српских еквивалената за превод одабере оне који би највише допринели јасноћи и пренели занчење оригиналне мисли ауторке текста. Стога је нарочито велика разлика у читљивности овог есеја у поређењу са одличним преводом са, на пример, италијанског језика.

Оптужујући мушкарца да у датој епоси истовремено слави жену и чини је невидљивом, Мишо констатује да се превише жена бори за слободу до чијег остварења долази тек понека, али да је свакао потребно друкчије читање ствари, које не сме да изузме двосмислености и противречја. Наглашавајући Хауптову тврдњу о доминантном виђењу жениног места у кругу породице, Мишо за то заслугу приписује мушкој, званично прихваћеној историографији. Томе доприноси и пасивност жене, али слика није тако уједначена. Целовита, тврдоглаво одржавана слика морала је да напукне како би се ишло ка друкчијој синтези, првенствно кроз историју и књижевну критику, две дисциплине које су жене прве вратиле себи.

Напори првих заговорница женских права, утврђених у свом уверењу у равноправност полова Повељом о правима човека и грађанина, Олемп де Гуж и Мери Волстонкрафт налазе жену, али и целокупно друштво, неспремну за одговор на изазов друштвене историје. Борба за достојанство људског бића устукнула је и предала се идолатрији, што су препознали и презрели најпроницљивији и најдоследнији, као Жорж Санд у односу на Анфантена. Упућујући на... Чак ни писање Бодлера или Балзака, које би требало са репутацијом да је дато да прикаже истину, даје апстрактну или тек парцијалну слику жене.

Борба жене за слободу тицала се порицања схватања природе жене као инфериорне; на практичном плану, то је значило почетак могућности контроле рађања, прво у Француској, а онда и шире. Колико год да јасност и одређеност пионирског деловања може да мами обећањима лаких уопштавања, валидни закључци морају да се изборе са бројним запретеностима, који разлику у полу узимају последњу у обзир – као дискурс о описмењавању.

Звучећи на моменте импресионистички психологизовано, писање Мишо тежи да оживи личности бројних женских фигура, из женске перспективе доживљаја себе и света, при чему их ноншалантно поставаља у матрицу мушке историје света.

Да би се видело ко жена заиста јесте, и ако јој друштво у коме живи не дозвољава да пусти глас и изрази своје жеље, онда одговор на то можда лежи у празнини тишине, у специфично женској етици крхкости које поштује туђу личност, која не жели контролу већ разумевање, и која обнавља друштвено ткиво. Чињеница да посматрани период почиње Француском револуцијом и завршава тренутком када је британска краљица Викторија на врхунцу владавине указује на временски распон коме приличи промена угла посматрања.

Чак и када су пасивне, жене романтизма остварују се на личном плану, било да се то тиче филантропије, религије или милосрђа. Друге су толико динамичне да претичу сународнике на одабраном пољу деловања; госпођа де Стал својим О књижевности уводи нову естетику пре Шатобријановог Духа хришћанства, а револуционарке, социјалисткиње, попут сенсимоновки, утопију преносе у стварност, макар и својим суздржавањем од преусмеравања те борбе за утопију у сукоб за власт.

Вредност овог прелазног периода, који не дозвољава велику синтезу и чији је исход упечатљив повратак конзерватизму, ипак изводи друштвене учеснике из сенке, нијансира судове, ствара маргине за маневрисање потлаченог пола или за противречност личности. Израњање жене на карту друштвеног постојања кореспондира са противречностима које одједном раздиру политику, религију, књижевност и морал. То што је жена искључена из појединачних функција, војске, свештенства, чини њену вредност универзалном, достојном становишта са кога се посматра свет. Парија или мајка, она се издваја својом маштом, склоношћу за срећу и осећајем за свакодневно.

Наводећи примере бројних жена које су учествовале у немирима и бунама кроз историју Западне Европе, а није их мимоишла ни гиљотина, Мишо оповргава сексистичко убеђење да

жене нису политичка бића. Пресудна је била политичка акција жена 5. 9. 1789, када су маршем на Версај у настојању да осигурају жито за становништво Париза жене приморале краља да потпише декрет којим му је ограничена власт. Уплив жена на политички живот Француске биће крваво прекинут погубљењем најзначајнијих револуционарки. Бахатост таквог ударца вероватно није ништа гора од чињенице да жене, присутне на трибинама парламента, нису биле у стању да спрече изгласавање губитка право на грађански статус од стране Револуционарне скупштине. Индивидуално деловање путем писане речи прве генерације револуционарки прерашће у масовније деловање, клубове и женске батаљоне друге генерације, коју није омело искључивање Уставног одбора 1789, с обзиром на свепрожимајући дух инсистирања на једнакости и рушењу забрана.

Промене у менталитету не прате револуционарну свест, и предлози којима би се женама даровала или повећала грађанска права листом падају у воду, уз аргументе да су жене жене, мање образоване, инфериорне у смислу закона и природно окренуте породици. Жене ван Француске које су дале подршку или се укључиле у револуционарне токове дале су себи подједнаку слободу у смислу друштвене слободе, покретљивости и видљивости, од којих је можда најзначајнија Каролина Бекер. Мишо такође прати историју учешћа жена у револуционарним дешавањима у Француској од 1789. до 1848. Политичка борба жена у време опадања реакционизма води се кроз клубове, штампу и писање петиција упућених Народној скупштини.

Ако женама измиче признање друштвене улоге кроз политички ангажман, добијају га својом утицајем у домену морала, који је био битан како реакционарном хришћанству, тако и лаичким филозофима и наступајућим идеологијама у кризним временима XVIII и XIX века и одсуством стабилности и реда изазваним индустријском револуцијом. Иако се у овом смислу може говорити о њиховом конзервативнијем или прогресивнијем деловању, свакако се доводи у питање идеја о друштвеној безначајности жене. Филозофски заснована француска филантропија, која се остваривала кроз доброчинство жена из аристократског и грађанског миљеа, те тако конзервативнија, доприноси променама које ће касније бити озакоњене, а тицаће се социјалне помоћи, образовања или криминала, иако у реакционарним периодима сврсисходност постаје инфериорна у односу на друштвену контролу. Ни ту не изостају парадокси: морално најконзервативнији часопис издаје женска династија, а обнављање неких видова црквеног живота, колико год одбијајуће за цара, у функцији је остварења жена, кроз традиционално деловање кроз образовање и неговање болесних. Филантропија имућних жена Енглеске у великој мери је пуританска, и у својој патријархалности подудара се са економским либерализмом индустријских и трговачких средина, а с протестантизмом су спојива и слободарска стрмљења у односу на проблем ропства, када активности средином XIX века избацује жене на политичку позорницу САД.

Прогресивније деловање на пољу морала провоцира друштво које је у стању да одговори догматским острацизмом, па се жене проглашавају изродима сопственог пола ако позивају на друштвену одговорност због проституције и беде или себи дозвољавају мушку слободу друштвеног општења. У таквим околностима се остварују Каролина фон Гиндероде, која у условима када јој је допуштен развод, не ускраћујући себи задовољење потреба интимног живота, наступа са апсолутном искреношћу и за то тражи поштовање, или Рахела Фарнхаген, чија двострука маргинализација, као жене и Јеврејке, чини стално живим изазов потраге за собом, на књижевном и јавно-приватном плану, на сопствено тумачење онога што је морално, које се чак везује за личну интерпретацију Исусове природе у признавању вредности хришћанства једне Флоре Тристан или Полине Ролан.

И као аутор и као уживалац књижевности жена је у незамисливом положају: законски не полаже право на своје стваралаштво, а уколико чита, то се лако може протумачити као подстицај за чињење недела или морални пад уопште. Ово ипак не умањује литерарни значај гђе де Стал, енглеских романтичарки или Марселине Валмор, чији рад одликује спој најразличитијих супротности, или Жорж Санд, интернационалне фигуре романтизма, ослобођене сваког својатања и потребе да у стваралаштву доноси дефинитивне закључке. И то књижевно дело, закључује Мишо, најтрајнији је утицај жене, чак и ако је револуционарно деловање највидљивије, али све заједно потврђује њен искорак ка ослобођењу на размеђи две велике историјске епохе.

Фабијен Ребул-Шерер у свом есеју прати развој делатности учитеља, ниподаштаване и без статуса институције у смислу „старог режима” на почетку разматране епохе, до занимања у модерном смислу речи. Она се концентрише на претежно сеоску континенталну Француску; Енглеском, која је у области педагогије велики иноватор, бави се посредно, јер је тамо половина становништва већ градска и по брзини промена у инстутуционалном смислу налази се између северне и источне Европе и латинских земаља које касне. У овом периоду учитељ прелази пут од помоћника сеоског свештеника до носиоца све изразитије централизованог система основног образовања, чији је циљ да описмени, морализује, обезбди националну кохезију и друштвени ред, али и који одговара за финансијска и педагошка средства.

Ауторка инсистира тврди да је улога и природа школе од самог почетка посебна, мисионарска, у смислу ширења цивилизације. До XIX века школа није и школска установа, мада учитеља сви желе – држава, црква, локална заједница. Услови наставе су крајње провизорни, у смислу обучености учитеља, педагогије коју примењује и школских просторија и намештаја. Учитељ може бити путујући, готово скитница, или један од сељака, који најчешће индивидуално подучава децу и одрасле. Секуларна школа ће се у већој мери институционализовати онда када се напорима постреволуционарне државе, уз велике прекиде, у домену основног школства са великих мушких монашких редова пређе на колективну наставу, удруже врсте учења и учитељи уједначе по својој спреми.

Револуција је значила истовремени прекид и континуитет у развоју основне школе и делатности учитеља у старом смислу. Распуштањем црквених редова и увођењем заклетве за учитеље и свештенике проблематизује се однос међу њима. Континуитет у смислу сазревања се обезбеђује потврдом цивилизацијске мисије: у годинама после Револуције, истиче се могућа улога у националној консолидацији кроз потенцирање наставе на једном, француском језику, а затим и у постизању моралног и интелектуалног напретка човека, ради обезбеђења садржине којом се завређује политичка једнакост призната Декларацијом о људским правима. Године 1792. уводи се појам учитеља основног образовања, а залог вредности делатности биће њихово једнообразно школовање. Иако до преображаја не долази лако, услед отпора становништва и недостатка финансијских средстава, корениту промену донеће световни дух и обавезно бесплатно школовање.

Ако модерно школство наилази на суздржаност, ако се строго контролише знање које се преноси најсиромашнијима, ако је пао углед човека од пера у време контрареволуције, то неће довести довести до назадовања описмењавања. Питање успостављања свеприсутног система основног образовања преувеличало је прекид који се десио у међувремену. Тиме држава признаје да је незнање било отежавајући фактор у покушају да се десе промене, али као и да прецењује систем који то никако није. Најнапреднија у смислу успостављања јединственог система је Пруска под Хумболтом 1809-10; истовремено, Наполеон се бави средњим и високим образовањем, за потребе своје администрације и војске. Напори по питању основног образовања формалне су природе, по једна школа у свакој општини, слободна настава, надзор префекта. Поново делује и Братство хришћанских школа, које добија и прву субвенцију државе. По први пут се отварају учитељски разреди у колежима и гимназијама, под новооснованим Царским универзитетом.

Новина која је у педагошком смислу унапредила француски систем основног образовања након 1815. Године била је метода узајамне или упоредне школе, коју је у Енглеској развио англикански свештеник Бел, а разрадио и у систем претворио квекер Ланкастер. Ова метода, која је била најприменљивија у градским срединама са великим бројем ученика у истој учионици, до две стотине, базирала се на степенастом преношењу знања: учитељ би обучио мању групу ученика, а затим би сваки од њих радио са подједнако великом групом, млађом или нижег образовања. Метод су преузели и монашки редови, а погодовао је ширењу њиховог система школа.

Упоредна школа била је значајна како у смислу педагошке иновације, тако и за образовање наставника по систему „монитора”, и за повећање броја школа. Гизоов закон који је ступио на снагу 1833. имао је за циљ да уједначи наставу по садржају, по и квалитету и тако обнови национално јединство, системом основних школа покрије читаву земљу и побољша положај учитеља спрам свештеника, озбиљно нарушен верским, друштеним и политичким

борбама, дајући им аутономију. Учитељи су аутономни утолико што општина, уз субвенције државе, мора учитељу да исплаћује редовну плату, чему се додаје и школарина коју родитељи исплаћују порезнику. Свака општина мора да има школу, а сваки департман учитељску школу. Свестан отпора народа према школи револуционарне владе, Гизо одлучује да школа не мора да буде обавезна.

Формирање институције учитеља значило је стварање једног интелектуалног занимања за народ, јер је већина потицала из народа. Образовање учитеља, које је почињало најраније у шеснаестој години и укључивало француски језик и рачун али и веронауку, субвенционисано је, а учитељи су били у обавези да раде у јавном школству десет година. Знања која преносе не смеју да имене класни поредак, и још увек нема друштвене пропустљивости, због чега су наставни програми у учитељским школама строго контролисани: подучава се Свето писмо, али и француска историја и географија, као и практична вештина премера земље. На трећој години у наставни план је укључивана педагогија, која се практично спроводила у упоредним школама, а полагао се и дипломски, што је све чинило ово образовање уједначеним. И двадесет година након што је закон заживео ситуација на терену је, ипак, зависила од локалних услова, како у смислу квалитета школских просторија тако и квалитета и редовности наставе, који зависе од локалних материјалних услова. Ауторка се у општим назнакама дотиче и институционализације основношколског система и образовања учитеља у Великој Британији.

Са консолидацијом занимања, средином XIX века, са револуционарним покретима, почиње политичко деловање учитеља, некад вољно а некад и невољно, у Француској кроз друштва узајамне помоћи. Политички ангажман, стварни или перципиран као такав, открива идеолошку подељеност народа: многи учитељи се оптужују за социјализам и њихов положај се погоршава и враћа на стару зависност од префекта и локалних власти. Оваква перцепција потврђује остварење Гизоове амбициозне просветне политике, којом је учитељ, на крају овог периода, пуно сигурнији у своје место под сунцем.

У свом есеју о лекару Ђорђо Козмачини разматра низ схватања о суштини природе, природи човечјег организма и медицинској пракси која се, ни у ком случају сасвим емпиријска, заснивала на таквим теоријама. Период романтизма као да се одвија између метафизичке спекулације и емпиријског самодоказивања, а биологија као новозаснована наука не иде даље од хипотезе или генијалног запажања и наслућивања. С једне стране, филозофи овог периода упућени су на природу; тако Хегел инсистира на томе да „осећајни разум”, којим се приступа интутитивно и опсервативно, замени потпуно „апстрактни”. С друге стране, Џон Браун, шкотски лекар и професор, позива се на Њутнову методологију и сировим емпиризмом долази до закључка, који без стварног експерименталног доказивања остаје тек метафизичка суштина, да је основно својство живих бића надражљивост. Здрав организам оптимално одговара на надражаје, док супротно стање болести значи повећану или смањену ексцитацију или реаговање на надражаје, што се без обзира на конкретне симптоме лечило применом стимулативних или контрастимулативних метода. Таква је била ова брунонијанска доктрина, која се налазила између прокламованог емпиризма и практикованог спекулативног априоризма, брзо и широко прихваћена у Западној Европи, која се заснивала на претпоставци... Према доктрини шкотског доктора Џона Брауна...

Лекари с обе стране Алпа, који су се надахњивали било метафизиком филозофије природе било сензуализмом идеолога, радо су прихватали овакву „премису а приори” за медицинску науку. Иако ова премиса није била хипотетичка и није се могла побити, њено прихватање није спречило лекаре попут Андреаса Решлауба да је прихвате као темељ за проширење сазнања и наставак емпиријске анализе. Браунова доктрина дала је основа за потврду од стране филозофије немачког идеализма; износи се закључај да је медицинска наука уздигнута тиме што у посебним болестима препознаје универзално као суштину. Хегелу, ипак, не промиче Браунова идеолошка условљеност и „празни формализам”, неспособност да схвати да су спекулативне и емпиријске хипотезе ипак различито применљиве.

Упркос утицају који је браунијанизам имао на класичну немачку филозофију, немачка медицинска теорија и пракса надахњивали су се другим појмовима и вредностима, указујући на велтшаунг као стварни принцип епохе. По једној пантеистичкој визији, која спекулише о јединству-целини природе и њеном напретку кроз супротности у поларно-динамичкој

затегнутости, људски живот се схвата као савршени поларитет, а болест као динамичка неравнотежа између поларизованих снага. Нарушавањем складне повезаности са целином болест чини да се организам повуче у себе и пренесено схвати као егоизам тела и духа, онтолошка другост, чак живо, паразитско, засебно биће. Или према Новалису, који је такву судбину и доживео, стање астеније, самњене надражљивости, којим човек иде ка Богу.

Откриће неуромускулаторног електрицитета и електромагнетизма охрабрила су веровање у јединствени супстрат енергије и свеприсутног животног набоја, универзалне симпатије, испољене на више нивоа, која настаје дејством магнетних полова. Разна истраживања овог типа донела су углед месмеризму, методи лечења коју је промовисао аустријски лекар Франц Антон Месмер, који је јаким гвозденим магнетима враћао „склад нерава” и инсистирао да то може и човек сам, као најсавршенији магнет. Теорија магнетизма послужила је за продор у онирички живот, јер је сан схваћен као веза између унутрашњег и спољног поларитета, чиме је утрт пут каснијој Фројдовој теорији несвесног и психоанализе. Слична месмеризму била је Ханеманова доктрина „неусклађене животне силе”, која је темељила теорију лечења на пројним посматраним случајевима, а руководила се „законом сличности”. Његов начин лечења, у суштини хомоиопатски, усмеравао се на целокупност симптома и сличности фармаколошког дејства одабраног лека, који је даван у најмањим дозама, са симптомима болести.

Поред две горе наведене доктрине, на немачком тлу поникла је и френологија, која је нашла везу између кранијалних избочина и улегнућа облика лобање и посебних зона мозга. Лекар Франц Јозеф Гал главни је утемељивач три научна принципа, од којих је најважнији принцип можданих центара, и једног псеудонаучног, о френолошкој мапи можданих зона способности, осећаја и осећања, чија се специфична својства манифестују на спољашњој површини лобање, која је нашла примену у виду популарне друштвене забаве, и са много озбиљнијим последицама у примени теорије раса. У Италији је плодно тле нашао браунијанизам, а ширила су га два лекара, од којих је први, Москати, желео да унесе исправке у медицину засновану на теорији темперамента, и инсистирајући на опрезној примени Браунових принципа, покушавао да ограничи универзалну примену методе пуштања крви. Ђовани Разори је, позивајући се на филозофско-биолошко дело Зоономија, или закони органског живота Еразма Дарвина, формирао теорију противнадражаја на претпоставци да је живот спонтано и активно, чак хиперактивно стање у условима болести, чије надражаје треба слабити; у том смислу пуштање крви сматра средством над средствима, због чега су га савременици више критиковали него ценили.

Браунијанизам је у Француској одомаћио Брусе у Разоријевој модификованој варијанти контрастимулативне методе. Његов главни мотив био је да ову романтичарску медицинску доктрину супротстави званичној медицини, али још више пракси Лаенака, изумитеља посредне аускултације и промотера анатомско-клиничке медицине, која је инсистирала на прецизној дијагностици, али се клонила терапеутике као ненаучне. Циљеви творца и/или присталица брунонијанизма били су двоструки и егалитаристички, у смислу поједностављења лечења које би заменило пренатрпано и скупо апотекарство традиционалне медицине и рационализације дијагностичко-терапеутског приступа. Одговарајући на изазове хирургије, која је напредовала захваљујући пракси у Наполеоновим ратовима, и интернистичке медицине Лаенаковог клиничког анатомизма, Брусе је одговорио физиолошком медицином, по којој претерана ексцитација доводи до иритације, а она до запаљења и свих других великих озбиљних болести; лечи се суздржавањем од хране или модификованом терапијом пуштања крви њеном посредном и ограниченом применом помоћу пијавица.

Потврђујући Разоријево тумачење брунонијанизма, лекар Ђакомо Томазини проширио је основни концепт појмом бола, који дефинише као израз противнадражаја. Иако се ово противи здравом разуму, наговестило је теоријску алтернативу где се бол више не посматра само у чулној димензији, и што ће касније, физиолошким проучавањима, бити схваћено као упозорење на неко биолошко оштећење. Козмачини закључује да, иако је Томазини своју суштински синкретичку доктрину промовисао као нову и у целости италијанску, она је, не прихватајући Лаенакову аускултацију, била у суштини реакционарна.

Осврћући се на кореспонденцију и разне списе везано за медицинску теорију и праксу Томазинија, Козмачини описује стање ове науке у школама и у самој пракси, виђено очима

студента Ђованија Кавачутија, касније професора патологије на пармском факултету. Његови дневници са студија указују на опште схватање живота и смрти, појединости из наставе различитих предмета и области, и наговештавају лагано избацивање праксе пуштања крви и увођење стетоскопа у Италији од четврте деценије XIX века.

Говорећи о сеоском лекару као лику романтизма, Козмачини му приписује древно и крајње романтично схватање да је живот неодвојив од смрти, да је човек као живи створ уклопљен у природу и да је болест смрт омогућена у животу. Док се на новину вакцинисања гледало са страхом, уобичајени „контрастимулативни” метод рада сеоског лекара било је пуштање крви, насупрот чему се могло прописати испијање вина као „стимулативни” лек. Таква пракса поклапала се с народним веровањем, што објашњава заостајање италијанске медицине, потврђено у записима страних посетилаца, која је често функционисала у истој равни с исцелитељском или ритуалима сеоских свештеника. На крају свог есеја аутор разматра смрт романтичарског духа медицине, којој су допринели превенствено немачки и француски експерименталисти. Тако су се развиле, на пример, биохемија и експериментална физиологија, хистологија и микробиологија; али дух спекулативне медицине наставља да се сматра основом која је омогућила искуствену науку. Уз признање иновативности и успешности којим је тај други ипак довео до савремене медицине у облику каквом је данас знамо, њен редукционистички и фрагментарни карактер као да, у светлу модерног појма стреса, упућује на неопходност холистичког посматрања човека, какво је красило романтичарску медицину, закључује Козмачини.

Посматрајући лик свештеника, чији утицај на локалну заједницу и друштво почиње да слаби у посматраном периоду, Филип Бутри разликује категорије религиозног романтизма и романтичарске религиозности, превасходно католичанства, чије елементе и делове теолошке конструкције први присваја и својевољно мења. Положај свештеника прати у тим и ширим оквирима, као и у склопу цркве као институције, а његова анализа је заправо синтеза двоструког типа, како се очитује у романескним ликовима свештеника код Балзака.

Бутри карактерише Балзакову религију као истовремено католичку и монархистичку и синкретистичку и мистичну, а његов сеоски свештеник, који је третиран маргинално и наслања се на модел преузет из протестантизма, јаким једноставним сликама намеће се као тип католичком романтизму. Балзакови физички ситни, нејаки свештеници нису ту да би се славила црква или преданост вери, корз свакодневне институције свештеничког позива, већ да би показали снагу личности, вољу, која се потврђује као припадање Божјој промисли. Сеоски свештеник је неизоставно посвећеник, мисионар, са социјалном и политичком, као и верском функцијом, у друштвеном поретку, како је веровао Балзак, који је окриље свег зла, добра, порока и врлина. Тако се покорност, преко потребна људској заједници да оствари напредак, дугује католичанству, а вера пројекат обнове морала на селу. Романтичарски свештеник, међутим, не призива средњовековну казну, већ се обраћа просвећујућем милосрдном Богу; свестан и очајан због неостварљивости своје етичке мисије међу грубим сељацима, наслућује и повиноваће се надолазећим друштвеним променама.

Балзакова представа сеоског свештеника, са сензибилитетом за социјално, назнака је поново измишљеног хришћанства романтичног доба. Свештеник после Револуције усамљен је у борби коју му је поверило провиђење, што га чини романтичним. Овакво ново виђење се јасно оцртава као скретање или изворно романтично значење, видљиво у обнови католичке мисли XIX века, која будуће друштво мора да оквалификује као хришћанско, које измењеног сензибилитета поново пише историју, у жељи да антиципира будуће, хришћанско друштво. Ово теоријско католичанство и романтизам имају додирних тачака у критици доба просвећености и његове филозофије, док се заједнички позивају на традицију. У писању тог типа, било да су у питању хришћански теолози, католички или протестантски, филозофи или романтичарски књижевници, Бутри види потврду или одступање од догме, у зависности од конкретних друштвено-историјских прилика у домовини писца. Традиционална мисао, која инсистира на историчности као основном одређујућем принципу везе између заједнице и цркве, ако одступа од догме, не налази пута до исте, јер се црква споро покреће и врло је конзервативна у историјским преокретима. Обојена под утицајем револуционарног трауматизма, открива се такође као крута и ограничена, и свакако не успева да догму промени. Свесна свог историјског

задатка и потребе за централизацијом свог положаја у друштву и простору, црква инсистира на потпуном очувању добара вере и видљивости култа и институције. Ипак, свете тајне и црквена заједница могу се тумачити на романтичан, мистичан начин, а резултат је продубљивање како сакралног тако и световног у еклезиологији новог времена.

Романтизам на друкчији начин обликује схватање хришћанства средњег века, у смислу политике, друштва и религиозности. Хришћанско гледање се осавремењује измењеним вредновањем историјске перспективе, али су укуси још увек слични и доминира класична естетика. Хришћански средњи век се оживљава, у својој општој слободи, као улог расправе о будућности католичког друшта, а главни допринос сензибилитета романтичне инспирације је у поступном увођењу осећајности у учење хришћанства и вредновању њене распрострањености у верском осећањима.

Културни опстанак свештеника XIX века Бутри везује за пријемчивост за развој научног и културног живота, која се код традиционално образованог, посебно сеоског свештеника, најчешће не подстиче од стране црквене институције. Немогућност одговарајуће репрезентације свештеника романтизма је управо у јазу који дели његово институционално формирање и секуларне друштвене токове. Ако промена интелектуалне климе у црквеном свету учествује у романтичарском покрету, он је таквог учешћа несвестан. У складу са романтичарском узнемиреношћу је незадовољна савест клерика, који се бори за очување права цркве али мора да потврди и себе као појединца у време које тражи како такву потврду тако и потврду друштва. Овакве супротстављене тежње налазе, према Бутрију, троструки израз, по природи романтичарски, као полет побожности спремне на жртву, позив на мисије у иностранству и покретање хришћанских маса. Сва ова колебања, која су потресла теолошку мисао и чинодејствујуће свештенство, у функцији су динамике и обнове духа, чиме се потврђује, како аутор закључује, неодвојивост од духа и тежњи европског романтизма.

Класификујући интелектуалце романтизма у неколико типова према систему мишљења, Серђо Ђивоне на почетку свог есеја утврђује везу између нихилистичке естетике уметности, ка којој води шире културно стваралаштво, и функције уметности у филозофском систему класичног немачког идеализма. Иако у суштини не трпи ништавило, романтичар му се окреће у свом трагању. Стварност је ништа и недовољна, јер је изнад ње њена апсолутна другост, која се не може досегнути; тиме је, парадоксално, предмет страсти романтичара неопредметљив. Хегел можда неоправдано оптужује поетику романтизма за мањак амбиција по питању своје моћи, јер уметност још од хришћанства може да упути бесконачно као на принцип који надилази и отвара религији слободе, уместо што се, у духу дефетистичке сентименталности, задовољава кретањем између удвојених коначности, не досежући слободу.

Међутим, аутор подсећа да је управо у окриљу романтизма нихилизам добио пун замах и да ће покренути логику дијалектике, што Хегел негде и признаје својим уважањем Золгерове мисли. Према Золгеру, уметност открива идеје кроз конкретизацију и поништавање, при чему је и сам тај процес нихилистички. Овим се разрешавају бројни проблеми романтизма, као што је питање наше спознаје највише стварности, што се не може приписати човековој субјективности или тежњама, већ ништа које је божанско и у основи свих његових манифестација. Трагичка иронија је свест о непостојању друге стварности сем ове, која се открива својим поништавањем и тако спасава, остварујући се у насталом простору ништавила. Стога трагично не лежи у противречности између између слободе и нужности; за спасење је ипак потребно одрицање од себе и пад у ништавило, чиме се и грчко и хришћанско трагично откривају као два историјска облика исте појаве и духовне динамике. Уметност је та која настоји да очува вредност и значење људског искуства у пуном сјају његове ништавности, тиме што га враћа апсолуту и чини вредним самог апсолута. Доводећи Золгера у везу са Кантовим промишљањем слободе као ништавила искуства, аутор тврди да он у истом духу твори праву метафизику уметности.

Ђивоне се позива на Шелинка како би потврдио романтичарско схватање о првенству поезије и тврди да је једино у поезији стварност извор откровења, јер приказује оно што је бескрајно различито, при чему се разлика претвара у идентичност, а све оно о чему поезија говори је идентично с истином коју изражава свака ствар на свету. Како је, према Хегелу, романтичарска уметност прихватила свест да вреди само као ступањ манифестације

бесконачног, утолико уметник губи потребу за уметношћу, јер му је цео живот уметност. Уметност уступа место уметничком живљењу, оствареној естетици живота, због чега је гђа де Стал била екстатична, а Хајне критичан. Три типа личности манифестују то уступање, естета, денди и доколичар; они верују у уметност која не захтева да се с њом мере. Научили су да је примерност дела најзаводљивији интелектуални изазов, а дело обзнањује закон сопственог настанка, а то може и појединац, животом строгим попут уметничког дела.

По Ђивонеу, естета, денди и доколичар пате од посебне врсте шизофреније, јер су нихилисти, неверници и неизлечиви усамљеници, а радосно се посвећују свету. Од сумњичавости коју тиме изазивају први се брани иронијом, други прерушавањем, а трећи отуђењем. Естети иронија помаже да осцилира између ствари коју бира, у часу привлачења, и верности себи у временском континууму, уз равнодушност од које се ј стимулансима. Религија боље од етике објашњава трагедију естете, јер га мучи дилема избора између расипања до самоуништења и немогућег искупљења, због самодовољности. Денди је форма лишена суштине, вишеструки идентитет, који вреву велича у игри формалних односа и који се одриче могућности да буде субјекат морално одговоран за дела која се одвијају у континуитету. Супротно од естете, доколичар, којег свет опредмећује и чини својим одразом, који се упорно сећа изгубљене субјективности и примата свести, не искупљује себе или друге, јер је не-особа. Тиме што сами не стварају уметност, ове три категорије ликова су суштински отклон од средишње идеје романтизма, по којој је уметност вишеструко нужна.

Разматрајући идеју обајковљења света, аутор супротставља Новалисово виђење по којем истине о свету нема без тумачења Ничеовом по којем је обајковљење потпуно и истине нема. Статус бајке, мита, мења се у романтизму, у односу на неокласицизам, када још у култури немачког језика задржава своје митолошке корене, док се у француском рационализује. Хердер потврђује истоветност везе између истине и чињеница и истине и фикције, и до истине се стиже кроз привид, поезију, која, супротно Хердеровом мишљењу, не омогућује разуму да присвоји садржај мита, већ користи разум да изрази своју митску природу. До злоупотребе појмова, идеја, идеала, у светлу оправдања грађанског друштва, не долази због губитка рација услед предавања ирационалном, већ због заблуде да се рацио осамосталио и може без мита.

Насупрот првенству рација, спис под називом Најстарији системски програм немачког идеализма, приписиван неколицини различитих аутора, истиче да идеја о лепоти обједињује све идеје, а да их разум спознаје естетским чином, док њихово обзорје сачињава моћ доласка на свет. Из ове идеје могуће је развити политички, утопијски пројекат, који би помирио интелектуалце, којима је мит мрзак јер не просветљује разум, и народ, кога не занимају идеје ван осећања и маште. Системски програм поистовећује уметност и митологију, јер обе негирају, разлажу обзорје које је чист привид, лепота. Неутемељеност онога што јесте ослобађа стварност за њу саму и предаје је песнику да је сачува у њеној слободи.

У даљој разради аутор оповргава да је схватање мита мост између раног и позног романтизма, сматрајући да је прво инсистира на филозофском, а друго на историографском виђењу. Ослобађање мита које га не изједначава са пуноћом ствари, архетиповима и нуждом, већ са тумачењем, негативношћу и слободом, заслуга је раног романтизма, како је изнела „расправа о миту” покренута 1971. Познији романтизам, насупрот томе, враћа га филозофији нужности и чини предметом религије пре него уметности, дефинишући га као заборављену истину коју биће чува на основу темеља непротивречности.

На њиховој размеђи, осликан у књижевно-филозофским делима насталим у првој деценији XIX века, налази се меланхолик, који пати и радостан је због страсти коју осећа у условима опште пролазности и бесмислености. Тиме што промишља суноврат, меланхолик је способан за вечност. Али таква контемплација разоткрива обману, што постаје разлог за деструктивност. Симболична одлагања проналажења „видљивијег склада, већег јединства” чине биће безначајним и непрозирним, а религиозна чежња преобраћује се у метафизичку бол. Сенанкуров Оберман, меланхолик, окусио је савршенство које је плод маште, што је чињеница која не ублажава осећај неповратног пада, али субјект ипак храни очајањем. Сенанкур излаз предлаће у умерености расположења, а Ђивоне га поставља у раван филозофског обзорја Русоовог дела. Предлог о повратку мери ће се, с једне стране, изоштрити у нихилистичко скретање, које ће потврдити немогућност превазилажења меланхолије. У трагичком смислу, како је у Китсовој поезији, спасење бића од претварања у ништа, у сусрету времена и вечности,

значи изневеравање властите вечности. Време заустављено у ћутљивом облику потврђује истоветност лепоте и истине, док ништа чува догађај од ништавила.

Доводећи у везу основну тезу романтизма, по којој се искуство истине доживљава у уметности, са филологијом, Ђивоне се позива на Хердерово виђење језика као творевине у којој поетским путем настаје истина. При том, и поезија и свете књиге, у смислу колективног гласа народа, могу бити само божанске. О тој културној баштини брине се филолог – песник и прогресивни критичар, не архивар – чија делатност омоћења језика истине ради открива у прошлости, кроз историју, првобитну природну истину, док ће у будућности омогућити да се новим рађањем завлада над сталежима и створи нова нација. Примери два виђења улоге филолога могу се наћи код раних енглеских те италијанских романтичара; они су на мети Леопардијеве критике, који поетику романтизма тачно окривљује за противречни интелектуализам, јер поезија обједињује метафизику и митологију, твори истину истовремено изван себе и у себи. Ђивоне сматра битним то што Леопарди потврђује значај уобразиље у модерном свету, јер је све свакако обмана, интелектуална или фантастична, при чему поезија, као фантастична, опонашањем и репродуковањем твори истину.

У последњем делу свог есеја Ђивоне разматра романтичарско схватање сна и спознајну моћ ониричке активности, која је двосмислена, јер носи ризик удруживања смисла с метафизичким безумљем, али се једино као таква и може схватити. Такав какав јесте, као и мит и поезија, сан не допушта једнозначност, одваја свест од саме себе и дарује јој стварно просветљујуће искуство. То искуство се не подноси, њему се препушта, а његов садржај не сме бити храна за анализу већ за визију, у потврду Новалисовој тези да је функција разума да увек и превремено уводи у ред грађу првонастале уобразиље; овим се оправдава најфантастичније деловање визионара у стварности. Овакво схватање односа између разума и уобразиље довешће до ничеовског нихилизма, али ће пре тога Жан Пол крајем XVIII века развити поставку о двосмислености постојања, о поларитету хаоса, непостојању временског поретка, и идиле савеза неба и земље, уз иронично дивљање духа које наговештава даље правце развоја романтизма на пољу идеја.

Последњи лик чији приказ према Фиреу заслужује да се нађе у овој збирци је револуционар; у опширној фусноти у којој говори о развоју појма револуција, Бронислав Бацко се задржава на значењу по којем је револуционар активни учесник револуције схваћене као радикална, чак насилна политичка промена. Аутор дефинише револуционара кроз супротстављена схватања револуције као средства и циља. Револуционарни статус је правилно и једино могуће утврдити као елемент потраге за идентитетом конкретне групе. Уз све различитости, схватање овог феномена може упутити на општи појам чија матрица у доба романтизма подразумева насиље. Аутор инсистира и на модерности и колективности лика револуционара, уз услов заједничког политичког мишљења групе и одсуство партикуларних интереса који карактеришу, на пример, плаћенике и пучисте, и глобалност која тежи свеопштој промени друштва. У складу с таквим одређењем, даје се примат Француској револуцији над сличним догађајима у Енглеској и Америци, само захваљујући свеобухватности промена које је донела, универзалности њених принципа и енергији симбола.

Тиме што се није остварила у потпуности, Револуција је оставила у завет идеје, тежње и моделе, доказавши да је феномен националних размера и искупљујући се за крвопролиће које је изазвала смрћу својих поборника који су се жртвовали, тиме себе уздигли до хероја, а њој обезбедили вредност мита или чак религије. Књижевна и друга обрада наслеђа Револуције подједнако епопејистички слика имиџ не-хероја оник који су били кључни за Револуцију, преживели је и доживели блажу одмазду реакције. Од дела којима су тековине Револуције од традиције постале историја аутор се посебно задржава на Завери против такозване бабефовске једнакости Филипа Буонаротија, приручнику завере и стварања тајних револуционарних друштава, значајном у историјском и идеолошком смислу утолико што је рехабилитовао Робеспјера и Републику као идеју друштва оживео комунистичким идејама. Аутор је био посебно актуелан и књига тражена у земљама Свете алијансе, параноичних и ауторитарних монархијских режима, али и шире у Европи, где се једино и могло деловати кроз тајна друштва.

Као пример деловања тајних друштава Бацко говори о историјату и организацији француских карбонерија и италијанских карбонара, руских декабриста, те бројних јавних

друштава и политичких клубова, који су мање или више тајно деловали субверзивно све до 1848. године. Значајан је помен Мацинијеве Младе Европе, која је иако малобројна, значила интернационализацију концепта тајног друштва, наговештавајући заживљавање и промовисање идеје заједништва на тлу старог континента. Да би заиста оцртао лик револуционара, Бацко разматра питања приступања друштвима завереника, правила и структуру, идеолошку мотивацију, све до култа страдалника. Церемонијалност у раду друштава открива се као пропорционална њиховој тајности, а пример текста иницијације Друштва породица конкретно наведен у есеју на идеологију, политичку оријентацију и револуционарни дух друштва. Описујући шему организације, Бацко указује на противречност птребе да друштво расте, чиме се умањује његова тајност и ефикасност.

Супротно од демократског принципа развијања структуре одоздо према горе, оснивачи друштава налазили су следбенике и од њих правили базу. Бацко описује степен строгости организације, начине сусретања чланова друштва и степен личне укључености, где се већ издваја лик професионалног револуционара. Битна је етика револуционара, а занимљиви покушаји одређивања њиховог броја, професионалне и друштвене провенијенције, те разлога за придруживање тајном друштву.

Колико жртве револуције, толико су и оне тајних друштава и оружаних побуна задојиле револуционарну имагинацију до 1848, иако су револуције 1830. и 1848. Првенствено произашле из шире политичке и социјалне кризе, маргинализујући на известан начин искуство чланова тајних друштава, која ће се идеолошки свакако расточити по остварењу Републике. Сасвим у том духу, Бацко завршава своје есеј поглављем у којем се осврће на живот завереника у емиграцији у Енглеској, међу којима су неки били чувења једног Мацинија, Херцена и Маркса.