POETIKA STEFANA MALARMEA – seminarski rad (Miloš Bodnar) :

Velek naziva Malarmea Visokim prvosveštenikom poezije,1 Rejmon klerikom "koji ističe svoju nekompetenciju o svemu što nije apsolutno",2 a Vilson pravim svecem u književnosti.3 Ovi pompezni nazivi nisu dati olako : Malarme je bio pesnik koji je sebi postavio nadljudski cilj, kojem je stremio beskompromisno i asketski strogo. Napor da iznađe sasvim osobit jezik poezije, na kome je i zasnovana njegova poetika, teško nalazi paralelu u čitavoj istoriji književnosti. Malarmeova poetska misao rasuta je po njegovim esejima, sakupljenim pod nazivom Lutanja (Divagations), ali i po pismima i intervjuima, kao i u samoj poeziji. Gotovo da se ta poetika može predstaviti kao celovit i povezan sistem ideja, uprkos zagonetnom stilu kojim su one izložene.

Kao i mnogi pesnici pre njega, Malarme je želeo da izrazi misteriju univerzuma, ali on oseća da ova misterija nije samo nerešiva i neizmerno tamna, već je takođe i šuplja, prazna, nema, ništavilo samo. Vrlo rano je napustio religiju i čini se da se, poput mnogih ateista, kolebao između materijalizma ili agnosticizma i neke vrste okultizma. Ne čini se verovatnim da je sa Platonom ili Hegelom bio nešto više nego jedva upoznat, a sa njima je često povezivan, naglašava Velek.4 Ako je Velek u pravu, onda je to argument u prilog Malarmeovoj originalnosti. Velek kaže da nije potrebno ništa više, da bi se objasnile Malarmeove pesničke teorije, nego uvid u atmosferu ateističkog pesimizma 19.v. i nešto znanja o glavnim idejama neoplatonističke tradicije u estetici. Umetnost traga za Apsolutom, ali očajava nad mogućnošću da ga ikada dostigne; suština sveta je ništavilo, nirvana, i pesnik ne može da uradi ništa osim da govori o ovom ništavilu.5

Baura smatra da je simbolizam bio mističan u tome što se izricao u ime idealnog sveta koji je, prema oceni simbolista, bio stvarniji od sveta čula. Mistični karakter simbolizma nije ni u kojem strogom smislu bio hrišćanski. Bila je to religija idealne lepote - "Lepog" ("le Beau") i "Ideala" ("l'Ideal"). Taj ideal se kod Malarmea otkriva u proročkim i zagonetnim izjavama, on je za njega sve što je važno. U nemogućnosti da se vrate svom izopačenom i obesnaženom hrišćanstvu, simbolisti su svoju potrebu za verom pronašli u Lepom, kaže Baura.6

Malarme crpi iz Poa i Bodlera, ali se od njih značajno razlikuje u ključnim mestima svoje poetike. Od Poa, koga je cenio nada sve pesnike, preuzeo je naglašavanje proračuna i efekta, neprijateljstvo prema romantičarskoj inspiraciji i obožavanje dela i zanata, veštine, tehnike. Filozofija kompozicije je za Malarmea bila neka vrsta uputstva, uzora, kanonskog spisa na koji se uvek ugledao. Od Poa je naučio i to da svaka slučajnost mora biti isključena iz modernog dela, da se ona može samo fingirati.

Malarme ustaje protiv uobičajene slike zanesenog pesnika, koji nasumice izbacuje svoje lake i nepovezane stihove u jednom dahu. Za njega, pesnik je ozbiljni mislilac, sa snažnim idejama, koji okružuje svoje zamisli smelim i sporo isklesanim slikama. Malarme prihvata Poovu koncepciju poezije, kao proračunatost efekata udruženu sa težnjom ka čistoj lepoti. Međutim, Malarmeov ideal lepote ima nečeg ozbiljnog, asketskog, ledenog, zastrašujuće tamnog i čak šupljeg.7

Bodlerov teorijski uticaj je znatno slabiji, i takoreći pregažen Poovim. Tek poneke periferne ideje Bodlerove, kao ona o jeziku kao evocirajućem čarobnjaštvu, nalaze glasnijeg odjeka kod Malarmea.

Uostalom, Malarme je originalni mislilac; Po i Bodler su samo pesnici koji su najviše uticali na njega. Temelj Malarmeove poetike predstavlja kritika jezika; moglo bi se reći da njegova poetika počiva na poetici jezika. Zbog radikalnog nezadovoljstva jezikom kao takvim, pesnik pokušava da rastumači sasvim osobit poetski jezik. Za njega je jezik u svojoj sirovoj i trenutnoj upotrebi odvojen od suštinskog jezika

1 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 4522 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str. 263 Edmund Vilson, Akselov zamak, str. 174 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 4615 ibid.6 S. M. Baura, Nasleđe simbolizma, str. 117 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 453

poezije : pripovedanje, predavanje, opisivanje - to spada u osnovnu upotrebu, u službu univerzalnog iskaza, svakodnevnog jezika, što nije pogodan materijal za poeziju.

... raznolikost idioma na zemlji sprečava čoveka da iskaže reči koje bi inače našle, jedinstvenim iskovavanjem, materijalnu istinu. Ta zabrana hara izričita u prirodi... da ne postoji razlog da se smatramo Bogom;... 8

Nedostaje savršen, božanski jezik, u kojem bi reči, jednom iskovane, ovaplotile samu Istinu. Prave, božanske reči bi govorile apsolutnu istinu. To bi bio Pravi jezik, koji stvara, reči kao stvari. Ali to nije moguće, "ta zabrana hara izričita u prirodi". Ako jedini Bog zna istinu, onda samo Bog raspolaže jezikom koji tu istinu može da izrazi.

Verovao je u čvrstu vezu između zvuka i smisla koju pesnik treba da otkrije i upotrebi. Zvučni simbolizam izgledao mu je kao nauka budućnosti, koju je pokušao amaterski da istraži u svojoj čudnovatoj knjizi Engleske reči (Les mots anglais). Kod Malarmea engleski jezik ima ulogu koju u Platonovom Kratilu ima "jezik bogova". To je lingvistička utopija, izgubljeni jezički raj, a ne engleski kakav je zaista, kakav se govori. Naznačeni zadatak Malarmeovog (kvazi)lingvističkog istraživanja Engleske reči je da delo bude neka vrsta kritičkog engleskog rečnika, u kojem bi etimologija i motivacija imale mnemotehičku ulogu. Tu se engleskom pripisuje izuzetna mimetička moć. U stvari, engleski je ovde iskorišćen kao osnova za sanjarenje o jednom savršenom, božanskom jeziku. Engleske reči su basna ili simbol a contrario univerzalnog nedostatka jezika, smatra Ženet.9

Malarmeova glavna ideja jeste da je pesnik taj koji mora nadoknaditi manjkavost prirodnog jezika. Najvažniji tekst, u kojem se svom snagom iskazuje najdublja i najparadoksalnija Malarmeova lingvistička misao, jeste Kriza stiha (Crise de vers).

Jezici nesavršeni zato što su mnogobrojni, nedostaje vrhovni... upravljen prema estetskom, moj razum žali što govor zataji u predstavljanju predmeta dirkama koje im odgovaraju po boji i pokretu, a postoje u instrumentu glasa... Samo, znajmo da ne bi postojao stih : on filozofski nadoknađuje nedostatak jezika, nadmoćna dopuna.10

Budući da nije "jedini", jezik ne može biti savršen. Dakle, "nesavršenost" ili "nedostatak" je u odsustvu tačnosti, "istine", to jest mimetičke nužnosti, kako kaže Ženet.11 Ipak, Malarme veruje u mimetičku sposobnost fonetskih elemenata jezika, "dirke" koje bi predmetima odgovarale bojom ili pokretom, "a postoje u instrumentu glasa". Ako jezici nisu tačni, mogli bi to biti bar delimično, samo ako ispravno upotrebimo ove dirke, tj. vokale i konsonante. Običan, svakodnevni jezik ne može da izrazi predmete na taj način, osim slučajnih izuzetaka.

Malarme je zamislio jednu reformu jezika koja bi mu dala ili povratila svu tačnost za koju se smatra sposobnim ("sekundarni kratilizam", kako ga naziva Ženet).12 Kod Malarmea je stih zadužen da "filozofski" nadoknadi nedostatak jezika, tj. ne da ga ispravi, već da ga kompenzuje pomoću neke upotrebe drugog reda i drugog nivoa nego što je jezik : "nadmoćna dopuna". Da je jezik "savršen", stihu ne bi bilo mesta, jezik bi sam bio poezija, poezija bi bila svuda, prema tome nigde. Spontana poezija, prirodno mimetički jezik, činio bi izlišnom pesnikovu umetnost, koja nije ništa drugo do stvaranje jednog jezika koji je veštački motivisan, dakle stih.

Na stihu je, dakle, da uspostavi, na višem nivou, tačnost za koju su foneme sposobne, a koju su reči izdale. Kad ne možemo popraviti jezik menjajući reči, sklopićemo ih u šire jedinice koje će tvoriti nešto kao sintetičke reči, tačne i nužne, "budući da stih nije ništa drugo do savršena, prostrana i izvorna reč" 13 : Malarme je verovao je da je sinestezija ugrađena u jezik. Zvučni kalup, aliteracija, rima, sačinjavaju jedan nivo pesničkih izuma. Drugi čini metar sa svojom ritmičkom smenom, kojom uspeva da izoluje reč iz običnog jezika, opiše magični krug oko pesme. Metar pretapa reči, stih postaje novi, jedinstveni element :

8 Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 559 Gerard Genétte, Mimologije, str. 25610 S. Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 5811 Gerard Genétte, Mimologije, str. 25412 ibid. str. 25613 ibid. str. 257

2

Stih koji od više reči ponovo stvara totalnu reč, novu, stranu jeziku i kao mađijsku, okončava tu

izolovanost Reči : odričući, nadmoćnim gestom, slučajnost termina uprkos veštini njihova naizmeničnog kaljenja u smislu i zvučnosti i priređuje vam to iznenađenje da nikad niste čuli neki obični odlomak iskaza istovremeno kad se reminiscencija na imenovani objekt kupa u jednoj novoj atmosferi. 14

Slučajnost termina, koji negira, ali ne uklanja, suvereni gest stiha, ono je što nazivamo arbitrarnošću jezičkog znaka, ne nužna oznaka veze smisla i zvučnosti. Jedna beleška iz 1869.g. govori o reči : "princip koji se razvija preko negacije svakog principa, slučaj". "Slučaj ne načinje stih", kaže Malarme u jednom pismu Kopeu. 15 Kad ga već ne može ukinuti, stih prevladava slučaj integrišući ga.

Malarmeov poetski rad se odvija na nivou stiha, a ne na nivou reči. Kod njega ima povlašćenih reči, po učestalosti ili strukturi, ali nema kratilovske igre na nivou reči.16 Malarmeova poetika se ne može svesti na efekte aliteracije, imitativne harmonije, homofonije i drugih anagrama. On je svoje pesme, kako je jednom rekao Dega-u, pisao ne idejama, nego rečima, prepuštajući im svu inicijativu. Jezička spekulacija Malarmeova dovodi do pravog cepanja jezika :

Jedna želja svojstvena mom vremenu je da se razdvoji kao za različite namene dvostruko svojstvo reči, sirovo i neposredno ovde, bitno tamo.

Pripovedati, predavati, čak opisivati, to ide, mada bi svakome možda dovoljno bilo da izmenja ljudske misli, da ćutke uzme ili položi u tuđu ruku novac, osnovna upotreba je u službi univerzalnog iskaza u kome, izuzev književnosti, učestvuju sve vrste savremenih spisa. 17

Ono što pesnik naziva "dvostrukim svojstvom reči" jeste odnos između "sirovog i neposrednog", svakodnevnog jezika, i "bitnog", pesničkog jezika. Prvi služi samo za "pripovedanje, podučavanje, čak opisivanje", "u službi univerzalnog iskaza"; arbitrarnost jezičkog znaka tu nimalo ne sveta. Drugo stanje, koje Malarme još zove Kazivanje ili Reč (Dire/Verbe),18 nikako se ne prilagođava tom "slučaju" (jezičkoj konvenciji, dogovoru) i teži ponovnom uspostavljanju, ali na višem nivou, besprekorne nužnosti jednog "vrhovnog", božanskog jezika. Malarmeova poezija je jezik u jeziku, njegov najčistiji oblik, koji je najverniji prvobitnim istinama. U tome je smisao čuvenog stiha iz soneta Grob Edgara Poa (Le Tombeau d'Edgar Poe) :

Donner un sens plus pur aux mots de la tribuDati smisao (značenje) čistiji rečima plemena 19

Malarme zamišlja da zvučni sloj poezije može dostići efekte muzike, ali ne brka poeziju sa muzikom, niti želi da ih poistoveti. On shvata da je muzika u poeziji uzalud ako jezik ne dodeli značenje zvuku. Prema Veleku, muzika kod Malarmea jeste muzika u grčkom smislu, kao ritam Ideje, "celokupnost odnosa postojećih u svemu", nešto božanstvenije od simfonije.20 Baura smatra da je njegov ideal "l'absence", odsutnost, savršenstvo koje nikad nije stvarno prisutno, tišina u kojoj ima više muzike nego u bilo kojoj pesmi. Malarme je snevao o nečem što bi se moglo uporediti sa pitagorejskom muzikom sfera, harmonijom čujnom za duhovno uho u oblicima idealne lepote.21 I Fridrih se slaže sa tim da Malarme pod muzikom misli, pre svega, na treperenje intelektualnih sadržaja poezije, koje se obraćaju unutrašnjem uhu.22 Poezija je u Malarmeovim očima nedvosmisleno najviša umetnost.

14 S. Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 5815 Gerard Genétte, Mimologije, str. 25816 ibid. str. 25917 S. Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 5818 Gerard Genétte, Mimologije, str. 26019 www.mallarme.net20 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 45521 S. M. Baura, Nasleđe simbolizma, str. 2022 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 146

3

Čak i više nego organizacijom zvuka, Malarme želi da ostvari poetski jezik promenom značenja reči : njihovom upotrebom u etimološkom značenju, sa označavanjem neuobičajenim u svakodnevnom jeziku; uključivanjem neologizama, čije se značenje može pogoditi, ili povremenim arhaizmima; uglavnom razvijanjem nove sintakse, koja vrši nasilje nad uobičajenim odnosima u strukturi francuske rečenice. Pretpostavljalo se da je bio pod uticajem engleske sintakse, još više latinske; međutim, njegova sintaksa nije ni engleska ni francuska, već sopstvena.

Kasni Malarme uvodi nove izume, još izrazitije narušava konvenciju : dodaje grafičku sliku na štampanoj stranici. U Bacanju kocki (Un coup de dés) grafičkim sredstvima sugeriše temu zvezdane konstelacije, ali uređenje stihova i reči na stranici najviše sugeriše hijerarhije važnosti, naglašenost i nenaglašenost, i u prazninama, intervale, pauze, tišine. Malarme očito ima na umu model muzičke partiture, o čemu jasno govori u predgovoru. Raspored stranica, vrlo uočljiv, ima nameru da poeziju izuzme iz vremena, da dostigne nešto slično statičnom efektu slike. Čak i prelom knjige, način na koji je složena, njen format, takav je da učestvuje u efektu umetničkog dela. Zaokret ka pisanoj slici pokazuje Malarmeovo rastuće nepoverenje prema zvučnom elementu u poeziji, potpuno napuštanje ambicija da se nadmeće sa muzikom, smatra Velek.23 Ovu promenu prati Malarmeovo napuštanje utvrđenog metra i upotreba slobodnog stiha, koji je ranije smatrao labavim i ćudljivim.

Malarmeova umetnost je antinaturalistička i impersonalna; ona ne može biti deskriptivna : pesnik ne sme da imenuje predmet, samo da ga sugeriše i evocira, i stoga Malarme stalno upotrebljava elipsu i perifrazu. Umetnost nije i ne sme biti lična ili lirska :

Čisto delo podrazumeva izražajno iščeznuće pesnika, koji prepušta inicijativu rečima, stabilizovanim sukobljavanjem njihove nejednakosti. One se pale od međusobnih odsjaja... 24

Pesnik je sveštenik, u potpunosti posvećen svojoj umetnosti, služi joj skrušeno, asketski, u dubokoj usamljenosti, bez nade u lični uspeh ili slavu. Nestanak pesnika izgleda mu kao otkriće moderne poezije. Pesnik i čovek su potpuno zasebni za Malarmea. Njegovo delo potkrepljuje ove stavove : on je prevalio dug put od ranog parnasovskog i bodlerovskog stila do konciznosti i kompleksnosti svog zrelog stiha.

Malarme je obuzet idealnom lepotom, a bilo kakva angažovanost, realistički ili naučni pogled na umetnost, razara idealni svet koji je središte njegovih aktivnosti. Malarme upravo sa tog stanovišta kritikuje i prevazilazi parnasovsku umetnost, ostavljajući između njih nepremostiv jaz, jaz između materijalnog i duhovnog sveta :

Parnasovci uzimaju stvar celu : pokažu je : tako nema tajanstvenosti; oni oduzimaju duhu divnu radost verovanjem da sami stvaraju. Imenovati predmet, to znači uništiti tri četvrtine uživanja u pesmi... 25

Smatrao je da je poezija dostupna malom broju ljudi, da se umetnik mora izdvojiti i ostati aristokrata.

Popularizacija umetnosti za njega je bogohuljenje. Pesnik je "u štrajku pred društvom" :Za mene je slučaj pesnika u ovom društvu, koje mu ne dozvoljava da živi, slučaj čoveka koji ide u

osamu da izvaja vlastitu grobnicu. (...) Stav pesnika u doba kao što je ovo, kad je on u štrajku pred društvom... 26

Jedina moguća umetnost za Malarmea je usamljena stroga umetnost, čiji je vrhunac "arhitekturalno i promišljeno" delo, božanski i složen organizam koji pesnik naziva "Knjigom". "Knjiga" ima gotovo bezgraničnu sposobnost reprodukcije; ona će, poput Biblije, stvarati poeziju, univerzalnu, neuništivu, besmrtnu. Svi razrađeni izumi zvuka i smene verbalnog značenja, čitav osobiti jezik poezije, služi da bi se postiglo uklanjanje slučaja i nepredviđenih mogućnosti, koji muče običan jezik.

23 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 45724 S. Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 5625 ibid.: S. Malarme, O književnoj evoluciji, str. 6026 ibid.: S. Malarme, O književnoj evoluciji, str. 61

4

Logično je da postoji samo jedna Knjiga, pošto može postojati samo jedan univerzalni jezik. Takva knjiga bi jednostavno postojala, nezavisna od uma autora ili čitaoca. To bi bilo kao jezik koji samog sebe stvara. Jedna Knjiga, koja je stvarnost i stvarni jezik.

Po Veleku, čitava ideja o jednoj Knjizi i o "pravom" jeziku je očigledno pogrešna. Ona se suprotstavlja raznolikosti stvarnosti kako se razvijala kroz istoriju. To je očajničko i herojsko bacanje kocki, koje, međutim, nikada neće ukinuti slučaj, nadahnut je Velek.27

Malarmeova Knjiga trebalo je da pruži "orfičko objašnjenje Zemlje"; trebalo je da to bude knjiga magije, koja pokušava da sugeriše ili evocira središnju misteriju, neizrecivo, Ideju, Tišinu, Ništavilo. Velek smatra da se ne postavlja nikakav stvarno nerazumljiv problem onim što se veličalo kao Malarmeova negativna estetika.28 Po njemu nesumnjivo postoji psihološka osnova pesnikovog osećanja jalovosti, nemoći, i konačne tišine. Malarme je često u pismima opisivao svoju agoniju nad delom, kao malo koji drugi pesnik. On je bio perfekcionista, sa uzvišenim idealom o tome šta bi poezija trebalo da bude, minuciozni zanatlija koji je pokušao nešto što je zbog same svoje prirode nemoguće ispuniti: knjigu koja će okončati sve knjige, magični rezime univerzuma.

Malarmeov zahtev za depersonalizacijom nije mističan. To je odricanje pesnikove ličnosti u svrhu adekvatnog odražavanja univerzuma i njegove zagonetke. Impersonalnost je objektivnost, istina. Umetnost poseže za Idejom, koja je krajnje neizreciva, jer je tako uopštena kao da je bez ikakvih odrađenih crta. Umetnost je i apstraktna i opskurna. Ona može biti samo aluzivna, može samo da nagovesti misteriju.

Malarme veliča apstraktnu umetnost tonom očajničkog ponosa. Uprkos svemu, pesnik se baca :...očajnički u snove za koje zna da ne postoje, pevajući sve vreme o našoj Duši i o svim sličnim i

nebeskim utiscima smeštenim u nama još od najranijih vremena, i obznanjuje, pred Ništavilom koje je istina, te slavne laži. 29

Ovo je izraz pesnikovog ponosa, ali i istinske vere u to da sve nestaje osim savršenog umetničkog dela, neuništive Knjige. Samo umetnost preživljava u univerzumu, osobito poezija. Čovekov glavni poziv je da bude umetnik, pesnik, da bi spasao nešto iz olupine vremena. Na taj način, kod Malarmea poezija upija sveukupnu stvarnost i postaje jedina stvarnost. Istovremeno, poezija je odlučno odsečena od konkretne stvarnosti, od njene stare brige o podražavanju prirode, od izražavanja pesnikove ličnosti, od bilo kakve emotivne retorike, i postaje samo znak, koji ne označava ništa, tj. označava ništavilo.30

Prema Bauri, simbolizam ne poznaje teorije tako transcendentalne, stroge i potpune kao što su Malarmeove... Nijedan simbolista nema poglede tako kompleksne i mistične poput Malarmeovih.31

Malarme je stvorio novi misticizam umetnosti. On ga je izražavao bez logičke veze, rečima heraklitovski nejasnim i snažnim. O određenim pitanjima je najradije govorio metaforom :

Ja kažem cvet; i izvan zaborava gde moj glas odbacuje bilo kakav obris kao nešto drugo nego (što su) poznate cvetne čašice, muzički se izdiže, ideja sama i ljupka, izostala iz svih buketa.

Baura smatra da ovaj zagonetni tekst sadrži glavne smernice za razumevanje Malarmeove umetnosti.32

Postoji sličnost između ovog idealnog cveta i platonske ideje, eidos, ili forme. "Cvet" je ideja, on se ne opaža čulima. Malarme je pronašao stvaralački princip u idejama, koje su lepe po sebi i uzrok lepote u drugim stvarima. U pesmi Proza za Dezesenta (Prose pour des Esseintes), koja je neka vrsta Malarmeove L'art poetique, izražava slična ubeđenja.

Suština simbolizma je njegovo insistiranje na svetu idealne lepote, i uverenost da se taj svet ostvaruje putem umetnosti. Simbolista svojim radom na poeziji traži ekstaze koje pripadaju svetu religije. Ta težnja

27 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 46128 ibid.29 René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 46230 ibid. str. 46331 S. M. Baura, Nasleđe simbolizma, str. 1232 ibid. str. 13

5

za čistim estetskim stanjem, za brisanjem svih razlika i oslobađanjem od svih odnosa, zaista podseća na religioznu predanost. Ipak, crkva ima vlastite, hrišćanske simbole. Pesnik koji piše o svojim privatnim mora da pronađe svoje simbole, čiju je vrednost i smisao teško oceniti. Bodler izopačava, izokreće simbole katolicizma; ali Malarme pronalazi nove simbole. Oni potiču od raznolikih utisaka, njihovo značenje često ostaje tamno i nejasno. Zbog toga je, priznaje Baura, Malarmeova poezija "teža" od gotovo svake druge velike svetske poezije.33

Čak i onda kad su obrisi nejasni, osnovne boje se ističu velikim sjajem. Malarmeov postupak je vrlo rano upoređivan sa postupkom slikara impresionista. Zabeležene su reči slavnoga Igoa, prilikom jedinog susreta sa autsajderom : "Moj dragi impresionistički pesnik!"34 Vreme će pokazati čija će slava duže trajati. U svakom slučaju, Malarme pronalazi reči za iskustva što pripadaju svetu koji se teško da uopšte iskazati. On koristi reči iz predmetnog sveta, da bi se vinuo u svet ideja.

Malarmeov svet je strogo ograničen, međutim neizrecivo bogat : on predmetnom svetu određuje jasne i uske granice, da bi prodro do apsolutnog, koje ne poznaje više nikakve granice. Njegova poezija odiše izvesnim intenzitetom, ona se zaista sa naporom čita; ali upravo je taj intenzitet ono što predstavlja teškoću za čitaoca, a ne jedna od najčešćih optužbi na Malarmeov račun : nejasnost. Odakle taj specifični intenzitet? On proističe iz odbacivanja svega sporednog, retorike, politike, moralizma. Jedini cilj te poezije je Lepo. Simbolizam je vratio poeziji njena osobena svojstva, oslobodivši je objektivnosti, vrativši joj subjektivnost. Malarmeova poezija je bez poze, bez predrasuda, bez ikakvog nameštanja, ili se potpuno iscrpljuje u nameštanju. To je poezija iskrena, duboka, suštinska :

Pošto se poezija sastoji u stvaranju, treba uzeti u ljudskoj duši stanja, svetlosti tako apsolutne čistote da one, dobro opevane, dobro osvetljene, budu stvarno dragulji čoveka : tu postoji simbol, stvaranje, i tu reč poezija ima svog smisla : to je, u stvari, jedino moguće ljudsko stvaranje. 35

Da, ali kako doći do tih duševnih stanja, do "svetlosti apsolutne čistote"? Simbolizam je otkrio nove puteve, novi metod stvaranja elementarno subjektivne lirike, nove instrumente za izražavanje jedva uhvatljivih osećanja. Malarmeova "ontološka" poezija neprekidno produbljuje taj novi metod, odlazeći sve dalje u otkrivanju, tako da neka njegova dela, kao Irodijada (Hérodiade) postaju gotovo nepodnošljiva za čitanje. Ova "neuspela drama", kao i Popodne jednog Fauna (L’après-midi d’un faune) neuspela zbog "nedostatka neophodne anegdote",36 pokazuju da Malarme nikad nije mogao da bude dramski pisac. Poeziji koja govori o ogoljenom biću, možda još i više o ne-biću, nije potrebna nikakva anegdota. Nije potrebna nikakva "radnja". Nijedan pesnik pre njega nije tako hrabro ispitivao granice ljudskog bivstva, nijedan se nije osmelio da ode tako daleko u Ništavilo. Ništavilo! To je ključna reč u poetici Malarmea :

...već mesec dana sam u najčistijim glečerima Estetike - nakon što sam našao Ništavilo, našao sam Lepotu... 37

U pogledu formalne tačnosti stiha, njegova lirika se pridržava metričkih konvencija. Strogost u pogledu forme kontrastira sa sadržajima koji se polako rasplinjavaju. Fridrih smatra da je kontrast između razređenog, nematerijalnog sadržaja i vezivne forme u biti je kontrast između opasnosti i spasenja, kao kod Bodlera.38 Ontološka shema Malarmeove poezije dovodi u vezu Ništavilo (Apsolut) i logos : logos je mesto na kojem se Ništavilo rađa za svoju duhovnu egzistenciju. Prema starom romanskom mišljenju, i pesničke forme su pojave logosa. Malarmeovo pesništvo, koje odbacuje svaku realnost, utoliko snažnije priziva lepotu, uobličenu u jeziku. Tako jezik u metričkim uslovima postaje spasonosna posuda za ono u objektivnom smislu ništa. Kod Valerija i njegovih sledbenika, važiće taj zahtev da pesništvo svoju

33 ibid. str. 1434 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mićevića, str. LXII35 S. Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, , O književnoj evoluciji, str. 6136 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mićevića, str. XLVI37 ibid. str. LXXVII38 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 123

6

apstraktnost i mnogoznačnost vezuje formom, te da ona služi kao oslonac u prostoru bez stvari i kao put i merilo za pesmu.39

Ovaj majstor forme, koji nikad nije bio veseli virtuoz, nesposoban da zapeva blistavo poput dobrog parnasovca, lomio je klasični aleksandrinac na sve moguće načine. Malarme je postajao slavan među mlađim pesnicima, koji su se okupljali oko njega u sve većem broju; mađu njima je bilo već više takvih koji su se služili slobodnim stihom. Malarmeov duh, tako retko dragocen u svojoj otvorenosti, dakle sposoban za neprekidno učenje i usavršavanje, nije u načelu, poput Verlena, odbijao ovu novotariju. Naprotiv, on se još kako zanimao za mogućnosti vers libre. Bacanje kocki (Un coup de dés) ne predstavlja najbolji primer za to. Ova filozofska poema jeste pisana stihovima kojima ne gospodari određeni metar, ali u svojoj strogosti, u svojoj neumoljivoj tačnosti – gde nijedna praznina, razmak, čak tip i veličina štamparskih slova, a kamoli reč, sa svojim zvukom i smislom, nisu "slučajne", već im je cilj upravo ukidanje slučaja - deluje poput najrigidnije, najpažljivije promišljene forme.

Valerija utisak nije varao kad je rekao, u svojim uspomenama na Le Maitre, da mu se pri prvom čitanju Bacanja kocki učinilo da vidi "obličje jedne misli, po prvi put stavljene u ovaj naš prostor", "neko sazvežđe koje bi najzad nešto objašnjavalo".40 I Ženet govori o "prostornoj" poetici u Bacanju kocki.41

Pred nama se uspostavlja jedan Poredak, čije unutrašnje odnose određuje Nužnost. Značenje reči se stoga pokazuje u svoj mogućoj, ako je dozvoljeno reći, 24-karatnoj čistoti. Reči deluju kao da su oslobođene od svih odnosa, ali njima ne vlada Haos, njima ne gospodari Slučaj. Ovi "prizmatični pododeljci Ideje" nalaze se u složenim, gotovo matematičkim odnosima. Iz te "ogoljene primene misli" zaista "proizlazi partitura" :

...pokušaj proističe (...) iz traganja posebnih i dragih našem vremenu, slobodnog stiha i pesme u prozi. Njihovo jedinjenje se ostvaruje pod jednim, znam, čudnovatim uticajem, koji vrši Muzika na koncertu; tu se nalazi više sredstava za koja mi se učinilo da pripadaju Književnosti, preuzimam ih. Rod, makar postao nešto kao simfonija, (...) ostavlja nedirnutim drevni stih, prema kome gajim kult i pripisujem mu vladavinu strasti i sanjarija; sve dok budu obrađivani, u prvom redu (kao što sledi) određeni predmeti čiste i složene mašte ili intelekt... 42

Malarmeov predgovor Bacanju kocki jasno kaže da poema proističe iz "traganja" slobodnog stiha i pesme u prozi, traganja čije se jedinjenje ostvaruje muzičkim sredstvima. Pesnik smatra da ta sredstva pripadaju poeziji, te ih preuzima. Ovo delo je često i upoređivano sa simfonijom. Kontrastirajući pesničke slike na principima kontrapunkta, Malarme je nastojao da reč pretvori u izraz neke misli, drhtaj nekog osećanja ili da joj da važnost simbola.43

Malarme uvodi "površinsko" čitanje koje vezuje za linearno "čitanje". Razvoj reklame i fotografije kao da sugeriše ideju kompozicije na površini; kao da pesma, ukoliko se njeno psihološko jedinstvo raspada, oseća potrebu da se prilagodi principu vizuelnog jedinstva. Ipak, Bacanje kocki donosilo je predstavu jedne misli duboko razrađene i koherentne; pokušaj Malarmeov bio je da predstavi unutrašnje konstelacije koje crta čista misao.44

Autobiografija S.Malarmea, u obliku pisma Polu Verlenu, poetički je tekst od prvorazrednog značaja :...uvek sam sanjao i pokušavao nešto drugo, sa strpljivošću alhemičara, spreman da žrtvujem svu

taštinu i svako zadovoljstvo, kao što su nekada spaljivali svoj nameštaj da bi se napunila peć Velikog Dela. Šta? To je teško reći : jedna knjiga, sasvim lepo, u nekoliko tomova, knjiga koja bi bila arhitekturalna i promišljena, a ne zbirka slučajnih makar čudesnih nadahnuća... Ići ću i dalje, reći ću :

39 ibid. str. 12440 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mićevića, str. 34541 Gerard Genétte, Mimologije, str. 260 : ..."prostorna" poetika u Bacanju kocki (Un coup de dés) se ne oslanja ni

na kakav grafički mimologizam. Pjesnička kreativnost ovdje premašuje na apsolutan način jezičnu datost, pridajući - kao što svatko zna - čišći smisao riječima društva.

42 Stefan Malarme, Poezija, pesnikov predgovor Bacanju kocki, str 17043 Rečnik književnih termina, str. 77244 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str. 247

7

Knjiga, uveren da, u stvari, i nema više od jedne, kakvu pokušava da napiše svako ko se time bavi, makar bio i Genije). Orfičko objašnjenje Zemlje, to je jedina pesnikova dužnost i književna igra prvoga reda (...) to me zaokuplja i uspeću možda; ne da ostvarim to delo u njegovoj celosti (...), nego pokazati bar jedan njegov izvedeni odlomak, učiniti da na jednom mestu zasija veličanstvena autentičnost, označavajući čitav ostatak za koji jedan život nije dovoljan. Dokazati kroz učinjene delove da ta knjiga postoji, i da sam spoznao ono što nisam stigao dovršiti. 45

Na početku citata nailazimo na reč koju ne bi trebalo izgubiti iz vida : alhemičar. Ne sme se dozvoliti upliv današnje, jevtine simbolike potrošačke masovne kulture, na smisao ove reči. Treba prihvatiti njeno bukvalno značenje, u smislu poziva čije se praktikovanje nekad kažnjavalo spaljivanjem na lomači. Naučnik i mag, dakle, koji sve žrtvuje naporu da pronađe Kamen mudrosti, "Veliko Delo".

Pa kakvo je to "Veliko Delo"? "Jedna knjiga", "u nekoliko tomova", "arhitekturalna i promišljena", delo koje, skromnije u nastavku, čak ne mora da bude ostvareno u celosti : "pokazati bar jedan njegov izvedeni odlomak", koji bi imao moć da "označi čitav ostatak, za koji jedan život nije dovoljan". Zamišljeni odlomak bi nedvosmisleno govorio o mogućnosti postojanja takvog dela, o realnosti takvog jednog očekivanja, kao i o nadmoćnoj spoznaji autora o onome "što nije stigao dovršiti", sprečen dakle pukim uslovima zemaljskog života.

Ali u čemu je, zapravo, smisao ove ideje? Iako se Malarme odlikuje karakteristično francuskom britkošću uma, ova misao zapanjuje svojom smelošću. Odlomak o kome pesnik govori sadržao bi neslućene moći poetske produkcije jednom induktivnom metodom. Ovo je sam izvor Malarmeove pesničke zamisli : on sanja o jednom izumu, takoreći jednom uređaju uma, uz pomoć kojeg bi iz pojedinačnog zaključivao o opštem, dolazio do istina o prostornovremenskoj ili bilo kakvoj drugoj stvarnosti, o živoj, organskoj poetskoj mašini, o jednoj kosmičkoj materici sa sposobnošću samooplođenja.

Vratimo se "orfičkom objašnjenju Zemlje". Ova reč najpre upućuje na mitskog tračkog pevača, čija je pesma očaravala ljude i bogove, okupljala životinje kraj njegovih nogu, pokretala drveće i stenje, zaustavljala tokove reka, gospodarila vetrovima i topila sneg na visokim planinama.46 To je jedan od najčešćih motiva u istoriji umetnosti. Međutim, neophodno je osvrnuti se i na religiozno-mističku sektu orfičara. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni su uveli kajanje i askezu u grčki život.

Malarme je jednom u razgovoru rekao da je poezija posle "velike zabludelosti Homera" izgubila put. Pre Homera je bio Orfej. Malarme je posegao za mitskom pojavom koja otelovljuje jedan vid pevanja u kojem pevanje, mišljenje i tajna još čine jednu celinu. Osećao je neko srodstvo sa orfičkim pevanjem. Fridrih kaže da ga je na to možda prisilila ona iskonska izvornost njegovog lirskog jezika za kojom je težio, te se pozivao na najudaljenije, mitsko izvorište poezije.47 Rejmon nalazi da je pesnikov orfizam diskutabilan : pravo orfičko verovanje u misterije, pasivnost bez ikakvog ponosa, ne slaže se sa hipersvesnom voljom pesnika Irodijade.48

Dakle, "orfičko objašnjenje Zemlje" ima bar dve bitne komponente : istovremeno obuhvata najslavnijeg mitskog pesnika i religiozno-mističko učenje koje se zasniva na askezi i pročišćavanju. Malarmeov život je u mnogom pogledu zaista bio asketski; provodio ga je u nestašici, skromnosti, trpljenju. Radio je mahom u dubokoj provinciji, kao neugledni profesor engleskog jezika, koji je zarađivao taman toliko da izdržava svoju malu porodicu. Za života nije objavio nijednu zbirku poezije; objavljivao je samo po časopisima, i to veoma retko. Prva zbirka njegove poezije izašla je posthumno, godinu dana nakon pesnikove smrti. I sve to u doba kada je književno izdavaštvo bujalo u Parizu kao nigde na svetu, u poslednjoj četvrtini 19.v, kada je Pariz zaista bio kulturna prestonica sveta, čiju nam atmosferu verno

45 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mićevića, str. XI46 D. Srejović i A. Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, str. 31047 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 14648 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str. 28

8

dočarava Valter Benjamin.49 To je čitav opis Malarmeovog života i dela : najveći pesnik svog doba i strogi asketa koji živi sasvim povučeno.

Fridrih smatra da je Malarmeovo delo, kao i Bodlerovo, težilo da bude jedna arhitektonska celina, ali to nije postalo. Razuđena tematika, koja je činila temelj Malarmeovog mišljenja i pevanja, nije mogla da urodi knjigom kompaktnom poput Cveća zla. To što je to delo ostalo torzo nije posledica lične nemoći nego nadljudskog cilja koji je sebi bio postavio.50

Okosnica Malarmeove poetike je ideja da poezija ne treba da obaveštava nego da nagoveštava i oživljava, ne da imenuje stvari nego da stvara njihovu atmosferu. Njegov veliki uzor, Po, tražio je od poezije "sugestivnu neodređenost nejasnog i stoga duhovnog efekta", nagoveštajem dati poeziji tajanstvenost.51 Filozofija kompozicije ostala je za Malarmea tekst od epohalnog značaja, koji je davao glavne smernice za stvaranje. Malarme je beskompromisno sledio zadate ciljeve. Ipak, zbog takvih načela, njegova poezija je postajala sve manje jasna. Ograničio je interpunkciju, stvarao nove spregove reči, zaobilazio pravila sintakse. To su sve posredna obeležja Malarmeove poezije, posledice stremljenja ka pesničkom idealu. Središnji cilj njegove poezije ostaje sugestija :

...mislim da treba da postoji samo aluzija. Pevanje je, u stvari, kontemplacija predmeta, slika koja poleće iz sanjarenja, njima izazvanih. (...) Imenovati predmet, to znači uništiti tri četvrtine uživanja u pesmi, koje se sastoji u postepenom odgonetanju : sugerisati ga, to je san. Savršena upotreba te tajne čini simbol : evocirati postepeno predmet da bi se pokazalo jedno duševno stanje, ili obrnuto, izabrati jedan predmet i degažirati iz njega duševno stanje, nizom dešifrovanja... Uvek mora biti zagonetke u poeziji, cilj je literature – nema drugog – da evocira predmete. 52

Malarme napušta tradicionalni način slikanja i poređenja, i stvar identifikuje sa onim na šta ona podseća. Smatra da je to izražava potpunije nego što bi to moglo puko imenovanje. Ali stvar nije tako jednostavna. Pažljivije čitanje nas upućuje na sumnju. Da li je u pitanju samo retorski trik, dosetka da se preskoče "pripremni radovi" i odmah pređe na srž stvari? Malarme izbacuje veznik "kao", da bi i u tehničkom smislu sebi onemogućio nasleđeni mehanizam poređenja i dobro poznatih, prozirnih metafora. On kreće u dotad nepoznato, neistraženo, nedirnuto, i tako postavlja metafori nove zadatke. Sa kojim ciljem? Teško da mu je namera bila samo da publiku sablazni novinom i smelošću. Njegova ambicija bila je daleko veća, i tako reći, ne od te vrste.

"Pevanje je, u stvari, kontemplacija predmeta, slika koja poleće iz sanjarenja, njima izazvanih". "Kontemplacija", misaono posmatranje, reč koja nedvosmisleno govori o filozofskim težnjama povučenog pesnika. Opis stvaralačkog puta je dosta jasan : najpre misaono udubljivanje u predmete, zatim sanjarenja koja ono izaziva, i konačno pesnička slika koja se javlja kao produkt misaonog rada. Biće, dakle, da su zamenjeni uzrok i posledica : naime, nije Malarme odlučio da napusti ustaljeni način pevanja da bi postigao nove tašte efekte, već je do novog načina pevanja došao dubokim promišljanjem, filozofskom kontemplacijom predmetnog sveta. Nipošto se ne smeju zaboraviti njegovi veliki uzori na tom putu, Bodler i Po.

Ostalo su tehnički podaci, uputstvo za pravilnu upotrebu : "...evocirati postepeno predmet da bi se pokazalo jedno duševno stanje, ili obrnuto, izabrati jedan predmet i degažirati iz njega duševno stanje, nizom dešifrovanja...". Zbog ovakvih težnji je ispravno nazvati Malarmeovu poeziju ontološkom, naime onom poezijom, koja se tiče mišljenja.

Novi način pevanja, koji je odbacio sve "prethodne radove", objašnjenja, "razumna" poređenja, preporodio je poeziju. Profit koji je doneo novi način proizvodnje je ogroman : odatle potiče ona osobena usredsređenost i snaga Malarmeove poezije. Ona je potpuno zbijena, bez suvišnih veza i međuprostora, a osvojila je i od muzike ono što nalazi da joj pripada. Baura nije škrt u pohvalama : kaže da nijedan pesnik nije pisao tako nesumnjivu i čistu poeziju, da je Malarme doneo francuskom stihu usredsređeno bogatstvo

49 Valter Benjamin, Estetički ogledi: Pariz Drugog Carstva u Baudelairea50 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 11551 S. M. Baura, Nasleđe simbolizma, str. 1852 S. Marić i Đ. Vuković, Poezija: S. Malarme, , O književnoj evoluciji, str. 61

9

kakvo ovaj nije poznavao.53 Postupak sugestije omogućio je evidenciju prolaznih, neodređenih stanja duha koja nemaju jasnog obrisa ni karaktera, koje je gotovo nemoguće izraziti. Malarmeov postupak je omogućio da se ona opipljivije nagoveste i saopšte, on nekako uspeva da ih "uhvati".

Malarmeova mistična vera je poznavala apsolut estetskog zadovoljstva koje je bilo izvan misli i reči određenog značenja. Njegov ideal je "l'absence", odsutnost : nečujna muzika i nema reč su simboli koji izražavaju njegov ideal odsutnosti, koji pruža najveće zanose i zadovoljstva. Verovao je da izvan svake poezije postoji neka idealna, apsolutna poezija, u poređenju sa kojom je "obična" poezija sporedna stvar, suvišni teret. Malarme je verovao da će poeziju tako očistiti da će ona izazivati čisti zanos, apsolutnu radost koja prevazilazi ograničenja što ih priroda nameće rečima, koja je svojstvena idealnom svetu. Želeo je da dosegne čisto estetsko uživanje, apsolutni estetski kvalitet, koji je zajednički muzici i poeziji, a nema prave, suštinske veze sa svojim umetničkim medijumom.54

Pesnik nastoji da njegove reči dostignu muzički ideal. Ali one su ograničene svojim značenjima. Tu teškoću je pokušao da prevaziđe stremljenjem idealu odsutnosti, da od reči vezanih u stih stvori neku vrstu vezanih nota, muzičke partiture. Problem je bio u tome što je krajnji stepen odsutnosti, najveća moguća udaljenost, prelazila u ništavilo. Reči, maksimalno utišane, ipak su zadržavale svoje značenje. Stih je služio kao "nadmoćna dopuna", ali reči jednog od nesavršenih, mnogobrojnih ljudskih jezika, nisu mogle da izbrišu svoje poreklo. Slučaj nastavlja svoju suverenu vladavinu u svakoj pojedinoj reči, stih ga ne može ukinuti. Ali, zbog toga što "on filozofski nadoknađuje manu jezika", Haos pojedinačnih slučajeva se ukida, oni se dovode u strogo uređenu međusobnu zavisnost, koja ih, svakog pojedinačno, ograničava u značenju, i uspostavlja se specifično poetski Kosmos. Utisak velike napregnutosti, ogromnog pritiska koji vlada u ovim predelima, ne vara; spada u osobeni intenzitet Malarmeove pesničke zamisli.

Fridrih smatra da Malarme dovršava od Bodlera poznato shvatanje po kojem umetnička fantazija nije idealizirajuće odslikavanje stvari nego svojevrsno izopačavanje ili deformisanje stvarnosti, i tom shvatanju daje ontološko obrazloženje.55 On ontološki utemeljuje tamnoću i zagonetnost pesničkog stvaranja i njegovo uzmicanje od ograničavajuće razumljivosti. Jedinstvo umetničkog stvaralaštva i refleksije o umetnosti natkriljuje mišlju koja teži ka apsolutnom bivstvu (izjednačenog sa ništa) i njegovom odnosu prema jeziku. Pesništvo želi da bude mesto na kojem mogu da se sretnu apsolutno i jezik. Time je lirika uzdignuta na visinu na kojoj se u postantičkoj literaturi još nikada nije nalazila. Ipak, njoj nedostaju transcendencija i bogovi.

Fridrih je izdvojio ontološku shemu Malarmeove poezije : stvari koje se odlikuju realnom prisutnošću zapravo su nečiste i nisu apsolutne; tek činom njihovog poništavanja omogućava se rađanje njihovih, čistih, suštastvenih svojstava u jeziku.56 To nije običan jezik; to je jedan transcendirajući jezik koji izbegava svaku smisaonu jednoznačnost. On stvara atmosferu sa mnoštvom značenja, u njemu je sve samo jedno neprestano kretanje koje ničim nije ograničeno.

Reč treperi u svoj svojoj višeznačnosti - Malarme u tom pogledu ide do krajnjih mogućih granica. On beskrajne potencijale reči čini pravim sadržajem svojih pesničkih dela. Time ostvaruje tajanstvenost koja, kao kod Bodlera i Remboa, ne oslobađa samo od skučene realnosti, nego omogućava da se sada ontološki tumačena transcendencija, posredstvom totalnog otuđenja onoga što je poznato i prisno izrazi u samom jeziku.57

Malarme je bio duboko uveren da je poezija jezik koji se ničim ne da zameniti, da je jedino područje u kojem se posve može isključiti slučajnost, skučenost i nedostojnost realnog. To uverenje je imalo gotovo kultne forme. To kultno izdvajanje je bilo nastojanje da se u "reci banalnosti" očuva ostrvo duhovne čistote lišeno bilo kakve svrhe. "U očima drugih moje delo je ono što su oblaci i zvezde u sutonu : nešto

53 S. M. Baura, Nasleđe simbolizma, str. 1954 ibid. str. 2055 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 10156 ibid. str. 11057 ibid.

10

beskorisno." Malarme nastavlja proces koji je od 19.v. pesništvo poveo u otpor prema komercijalizovanom javnom životu i prema naučnom zatiranju tajne života i sveta. 58

Jedan od osnovnih činova Malarmeovog pevanja jeste uklanjanje i odbacivanje onog što je stvarno, težnja da se odbaci realnost kao u Bodlerovim teorijama i Remboovoj poeziji. Malarme produbljuje jaz : odbacivanje stvarnog javlja se kod njega kao posledica ontološki shvaćenog nesaglasja između stvarnosti i jezika. Uklanjanje stvarnog i aktiviranje kreativne fantazije idu ruku pod ruku. Sredstvo koje se koristi je perifraza, koja ima moć da jednu stvar oslobodi njene brutalne materijalnosti, ali i od istrošenosti uobičajenih reči..

Težnja za udaljenjem od realnosti odgovara težnji za idealnošću. Ponekad se čini da Malarme dodiruje platonski način mišljenja; ipak, njegov ideal ne poseduje metafizičku egzistenciju. Sve pozitivne oznake idealnositi ostaju veoma neodređene. Tek negativna oznaka, Ništavilo, gradi precizniji pojam. Time je učinjen najekstremniji korak na liniji prazne transcendencije koju možemo da pratimo od Bodlera. Dakle, ono što je za Platona bio svet ideja, za Malarmea je ništavilo. To je srž Malarmeove metafizike, njegove ontološke poezije. On ne veruje u bilo šta, odnosno veruje u ništavilo.

Fridrih predočava komplementarnu ulogu koju kod Malarmea imaju pojmovi "apsolutno" i "ništa".59

"Apsolutno" označava idealnost u kojoj su izbrisani svi "slučajevi" empirijskog. Čisto bivstvovanje i čisto "ništa" postaju identični. I sama ideja "poesie pure" kao da upućuje na ovaj zaključak; jer, apsolutna čistota, kojoj se teži, šta je drugo nego ništavilo? Savršena čistota, sterilnost, jeste uništenje haosa organskog života, ne-biće.

Pojam Ništavila ima eminentnu ulogu u Malarmeovoj lirici. Ono čime je pesnik zaokupljen jeste nedovoljnost svega realno datog. Upravo je ideal, prema kojem se realnost odmerava, Malarme postavio tako visoko, da ostaje čista neodređenost, koja neizbežno prelazi u "ništa". Malarmeov nihilizam se da razumeti kao konsekvenca jednog duha koji uklanja sve datosti kako bi udovoljio svojoj kreativnoj slobodi.60 Pesnikovo ključno ontološko pitanje u vezi je sa odnosom između "ništa" i jezika. Apsolutno, shvaćeno kao "ništa", doziva jezik – logos da mu on bude mesto na kome će se predočiti kao čista pojava.

Distanciranje od stvarnosti, pomoću kojeg jezik stvari dodeljuje odsutnost, omogućava najčistiju prisutnost u reči, oslobođenu od svega stvarnoga. U Malarmeovom pesništvu dolazi do uništenja svega stvarnog, tako da stvar onda u reči postaje čista ideja, duhovna bitnost; ta ideja postoji samo u ispevanoj reči. Osnovni postupak njegove lirike: negira stvarno, a stvara u jeziku.61

Tema kasnog dela Bacanje kocki je da se i "ništa" ne da dosegnuti, jer mišljenje nije u stanju da izbegne "slučajeve" (jezika i vremena). U pesmi Proza za Dezesenta, koja je neka vrsta stihovane poetike, opet se javlja tema o nedovoljnosti jezika. Pesništvu je postavljen previsok cilj; delo može samo da mu se nasmeši, a nikad da ga dosegne; "duh sporenja", nesklad između htenja i cilja je imanentan delu; to je bolno saznanje da postoji zemlja idealnosti koja će uvek nanovo prisiljavati pesništvo da se vine ka njoj, ali ono će uvek nanovo omašiti.62

Pretpostavka pesničke čistote je da stvari budu lišene svoje realnosti. U tom Malarmeovom pojmu sadržane su i sve ostale odlike moderne lirike : distanciranje od svakodnevnog iskustva, od poučnih ili bilo kakvih drugih korisnih sadržaja, od praktičnih istina, od svake sentimentalnosti. Fridrih smatra da se pojam "poesie pure" dosledno uklapa u skop Malarmeove lirike.63 To je pesničko-teorijski ekvivalent za "ništa" oko kojeg ta lirika kruži. Taj pojam se može upotrebiti za svu liriku koja ne želi prvenstveno da izražava emocije i pogled na svet nego da bude igra jezika i fantazije. Rejmon kaže da je estetika čiste poezije "antiprozaična", jer zabranjuje izlaganje činjenica i pojmova, opisivanje i didaktizam. Za čistu poeziju, kako je shvataju Malarme i Valeri, svaki događaj je proza.64

58 ibid. str. 12159 ibid. str. 13360 ibid. str. 13461 ibid. str. 13762 ibid. str. 14163 ibid. str. 14664 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str.253

11

Rejmon vidi Malarmea kao čistog pesnika, maga, koji ne može da prihvati svoje granice i želi da sve dalje proširi polje svoje svesti.65 Pesnik je zamislio Delo, Knjigu, da se savladaju fatalnosti i zakoni sveta, sve što misao ne može da podvrgne svojoj vlasti, slučaj. U francuskoj književnosti nikad nije neki pisac zamislio tako visoke ambicije i nije umetnosti poverio tu poslednju misiju da sažme Stvaranje i da ga u isti mah opravda pred ljudskim duhom. Nejasno, ali patetično priznanje Malarmeovog neuspeha sadržano je u poemi Bacanje kocki.66

Malarme nastoji da preuzme neke od prerogativa božanskog slova; on se trudi da, magičnom snagom reči, obnovi stvari u njihovom integritetu, u njihovoj prvobitnoj nevinosti. Sam kaže da "između starih postupaka magije i čarolije što će ostati poezija postoji potajna jednakost".67 Tako je nastavljano delo sugestivne magije kojem se već Bodler bio posvetio. Pod tim treba razumeti eksperimentalnu i intuitivnu nauku o vrednosti i poetskoj težini reči, njihovih odnosa i obostranih reakcija, jedan način da se ponovo da život prvobitnim slikama i ostacima mitova koji u njima preostaju, da se zahvati sa izvora molitvene snage reči.68 Malarmeovo okriće se sastoji u tome što je svešću osvetlio jedan instinkt kome se, pre njega, predavala većina velikih pesnika.

Po Rejmonu, posle čitavog veka romantizma, večni nemir, večna metafizička ambicija su se do te mere razdražili - u vreme kad su filozofi "kapitulirali" pred pozitivnom naukom - da je čoveku palo na um da od poezije traži neko rešenje problema svoje sudbine, i nastalo je doba moderne poezije.69 Učiniti od poezije sredstvo saznanja, to je ono što su propovedali Bodler, Malarme, Rembo.70

Malarme je predviđao pesničke prerogative, poverio pesniku misiju da donese "orfičko tumačenje zemlje". Opravdano je uveren da istinsko saznanje zahteva prekidanje svake granice između subjekta i objekta, da upoznaje božansko, da je pesnikov zadatak da povrati apsolutno. Najveći pesnici se okreću prema tom istoku u svom traženju te integralne poezije – saznanja. To je želja za nemogućim, i tu se nalazi drama ove poezije. Ona živi od čovekovog najuzvišenijeg zahteva, zahteva za saznanjem, ali sama od sebe prima odgovore; nikad ne zna da li se veliko nadanje ispunilo.71

LITERATURA 1.- Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, Novi Sad, Svetovi, 2003 2.- Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, Sarajevo, Veselin Masleša, 1958 3.- S. M. Baura, Nasleđe simbolizma, Beograd, Nolit, 1970 4.- Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mićevića, Beograd, Nolit, 1985 5.- Gerard Genétte, Mimologije, Zagreb, GZH, 1985 6.- Moris Blanšo, Eseji, Beograd, Nolit, 1960 7.- Rečnik književnih termina, gl. i odg. urednik Dragiša Živković, Beograd, Nolit, 1992 8.- The Oxford Companion to English Literature, edited by Margaret Drabble, OUP, 1985 9.- Žan-Pol Sartr, Šta je književnost, Izabrana dela, Beograd, Nolit10.- René Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, Cambridge University Press, 198311.- Valter Benjamin, Estetički ogledi, Zagreb, Školska knjiga, 198612.- Šarl Bodler, Odabrana proza, prir. Miodrag Pavlović, Beograd, Kultura, 195813.- Edmund Vilson, Akselov zamak, Beograd, Kultura, 196414.- D. Srejović i A. Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd, SKZ, 199215.- S. Marić i Đ. Vuković, Poezija, Beograd, Nolit, 1975

65 ibid. str. 2766 ibid. str. 2967 ibid. str. 3068 ibid.69 ibid. 4270 ibid. str. 12871 ibid. str. 370

12