Ljudska prava u Evropi - The AIRE Centre · Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred ... aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, ... zakoni koji štite državne

The AIRE CentreAdvice on Individual Rights in Europe

Ljudska pravau EvropiPravni bilten

Broj 3, 2011.

AIRE CENTAR

AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi unapređenjem znanja o evropskim pravnim standardima na polju ljudskih prava, i pružanjem pomoći licima čija su prava ugrožena da ih ostvare u praksi. Tim međunarodnih pravnika Centra pruža obaveštenja, savete i zastupanje u oblasti prava Evropske unije i Saveta Evrope. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 120 slučajeva. U toku poslednjih petnaest godina AIRE centar je takođe organizovao i učestvovao u nizu seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je posebno aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, gde sprovodi niz dugoročnih projekata usmerenih ka poštovanju vladavine prava i punog uvažavanja ljudskih prava u ovim državama.

SAVET EVROPE

Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47 zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno jeviše od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava, saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju odbrane.

Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina prošlog veka, sve zemlje koje su želele da postanu članice Organizacije, bile su obavezne da je rati�kuju. Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi, ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od država ugovornica ili ne.

Bro

j 3, 2

011

Lju

dsk

a p

rava

u E

vro

pi

Broj 1, 2012.Bro

j 1, 2

012.

1

2012, broj 1

AIRE Centar London

Urednici:

Biljana BraithwaiteNuala MoleCatharina Harby

CopyrightAIRE CentreApril 2012.

Prevod sa engleskog jezika:

Alpha Team One

Tiraž: 3500 primeraka

Štampa: «KUĆA ŠTAMPE», Zemun

Izdavanje ove publikacije pomogli su Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i Savet Evrope

2

LJUDSKA PRAVA U EVROPI

Uvod

Ušli smo u drugu godinu objavljivanja Pravnog biltena AIRE Centra u novom formatu i istinsko nam je zadovoljstvo što nam se pruža prilika da svoje čitaoce i dalje obaveštavamo o najnovijim događanjima u Evropskom sudu za ljudska

prava u Strazburu i Sudu pravde Evropske unije (SPEU) sa sedištem u Luksemburgu. Naši čitaoci već svakako znaju da su odluke Suda pravde EU sve relevantnije za zemlje Jugoistočne Evrope, budući da su države u celom regionu ili već postale članice EU ili su se čvrsto opredelile da stupe u redove EU, samo što se danas svaka ponaosob nalazi u nekoj drugoj fazi tog procesa. U okviru pregovora o članstvu preuzete su obaveze u pogledu rešavanja raznih pravnih i političkih zahteva. Reforme u cilju vladavine prava, koje već više od 10 godina zauzimaju jedno od najviših mesta na spisku prioriteta društvenih promena, postale su važnije no ikada dosad, i pritom su znatno šire po razmerama i obuhvatu. Upravo je zato od presudnog značaja da sudije, pravnici praktičari, vladini zvaničnici i aktivisti nevladinih organizacija budu upućeni u relevantne odluke i praksu koji se neposredno tiču prava Evropske unije.

Pravni bilten AIRE Centra od januara 2000. godine objavljuje sažetke najnovijih odluka Evropskog suda za ljudska prava sa sedištem u Strazburu, usredsređujući se pritom na one slučajeve koji su najvažniji za region. U našem novom, osavremenjenom formatu Biltena našlo se mesta i za odluke Suda pravde EU, iz već navedenih razloga. Svi sažeci slučajeva sadrže i komentare iz pera eksperata za ljudska prava, u kojima se osvrću na presude i iznetu argumentaciju. Slučajevi o kojima izveštavamo uglavnom su vezani za pitanja koja se otvaraju u sklopu procesa evropskih integracija. Pored toga, Bilten sada, umesto jednom mesečno, izlazi na svaka tri meseca. To nam omogućuje da svaki put napravimo znatno bogatije i sadržajnije izdanje - svako izdanje tako sadrži i članak koji je napisao neki poznati evropski pravnik, posebno se usredsređujući na pitanja od naročite važnosti za region.

Iskreno se nadamo da će Bilten i dalje doprinositi podizanju nivoa svesti o evropskim zakonima i praksi u oblasti ljudskih prava, kao i o standardima vladavine prava koji se primenjuju kako u zemljama članicama Saveta Evrope, tako i u Evropskoj uniji. Pored primerka Biltena koji sada izlazi tromesečno i koji će se distribuirati širom regiona, naši čitaoci takođe mogu da koriste bazu podataka koja se nalazi na vebsajtu AIRE Centra www.airecentre.org kako bi pregledali starija izdanja ove publikacije i pronašli sažetke i komentare nekih konkretnih ranijih slučajeva.

Posebno nam je zadovoljstvo da u prvom broju Biltena za 2012. godinu objavimo članak uvaženog sudije Tagendata (Tugendhat), sudije Visokog suda za Englesku i Vels. On je najviši sudija u Velikoj Britaniji na polju medija, i velika nam je čast što je za Bilten priložio veoma sadržajan članak, koji omogućuje temeljni uvid u način zaštite prava na

3

2012, broj 1

slobodu izražavanja shodno Evropskoj konvenciji za zašititu ljudskih prava, kao i uvid u situacije u kojima može biti opravdano da država to pravo ograniči. Kroz ovaj članak čitaoce obaveštavamo o nekim od najnovijih slučajeva u tom domenu, sa posebnom pažnjom posvećenom slučajevima naročito relevantnim za zemlje Jugoistočne Evrope.

U skladu sa temom u žiži pažnje članka sudije Tagendata, u odeljku Biltena u kome objavljujemo sažetke i komentare slučajeva dajemo tri nedavna veoma važna slučaja koji se odnose na slobodu izražavanja. U presudama Velikog veća u slučajevima Špringer (Springer) i Fon Hanover protiv Nemačke (Von Hannover v. Germany) razmatra se odnos između prava na slobodu izražavanja i prava na poštovanje privatnog života. U slučaju Fejdeland protiv Švedske (Vejdeland v. Sweden) Sud ispituje granice prava na slobodu izražavanja u slučaju koji se tiče govora mržnje protiv homoseksualaca. Pored toga, u ovom broju Biltena objavljujemo i sažetak i komentar slučaja Stanev protiv Bugarske (Stanev v. Bulgaria) u kome je Veliko veće donelo veoma važnu presudu u vezi sa lišenjem slobode i proglašenjem poslovne nesposobnosti podnosioca predstavke, koji je smešten u dom za socijalno staranje daleko od svog rodnog grada, u kome vladaju zastrašujući uslovi. U slučaju Ananjev i drugi protiv Rusije (Ananyev and others v. Russia) Sud takođe analizira uslove pritvora, ovog puta u takozvanom ruskom SIZO, odnosno centru za boravak u pritvoru tokom pretkrivičnog postupka. Ova presuda je važna za čitaoce koji su posebno zainteresovani za izvršenje presuda Evropskog suda, budući da je Sud ruskim vlastima dao veoma jasna uputstva o tome koje su opšte mere neophodne da se ispravila situacija u pogledu nehumanih uslova pritvora u takvim centrima. Presuda u slučaju Al Havadža i Taheri protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Al-Khawaja and Tahery v. UK) predstavlja još jednu presudu Velikog veća u kojoj Sud ispituje korišćenje dokaza koji se svode na svedočenje po čuvenju u krivičnom postupku, a u svetlosti prava na pravično suđenje. U slučaju Al Hanči protiv Bosne i Hercegovine (Al Hanchi v. Bosnia and Herzegovina) Sud je analizirao tvrdnju podnosioca predstavke (stranog mudžahedina) da će njegovom deportacijom u Tunis biti prekršena Konvencija. Konačno, slučaj Gladiševa protiv Rusije (Gladysheva v. Russia) tiče se imovinskih prava podnositeljke predstavke i prava na poštovanje doma, u odnosu na iseljenje iz stana koje je naloženo zbog toga što su prethodni vlasnici predmetnog stana prevarom došli u njegov posed.

Nadamo se da će vam ova publikacija i dalje biti korisno sredstvo u redovnom radu i praksi, i željno očekujemo vaše ocene i komentare Biltena u ovom novom formatu.

U Londonu, aprila 2012. godine

Biljana Brejtvejt (Braithwaite) Katarina Harbi (Catharina Harby)Urednik i osnivač Urednik

4


SAdRžAj

UVOd ...............................................................................................................2

OdRžAVANjE dELIKATNE RAVNOTEžE:

SLOBOdA IZRAžAVANjA I OPRAVdANA

OgRANIčENjA TE SLOBOdE ..........................................................................5

PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjEVIMA

AKSEL ŠPRINgER PROTIV NEMAčKE I

FON HANOVER (2) PROTIV NEMAčKE ...........................................................12

PRESUdA U SLUčAjU

FEjdELANd I dRUgI PROTIV ŠVEdSKE ........................................................17

PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjU

STANEV PROTIV BUgARSKE .........................................................................20

PRESUdA U SLUčAjU

ANANjEV PROTIV RUSIjE .............................................................................25

PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjU

AL HAVAdžA I TAHERI PROTIV UjEdINjENOg KRALjEVSTVA .....................29

PRESUdA U SLUčAjU

AL HANčI PROTIV BOSNE I HERCEgOVINE ..................................................33

PRESUdA U SLUčAjU

gLAdIŠEVA PROTIV RUSIjE ..........................................................................37

5

2012, broj 1

OdRžAVANjE dELIKATNE RAVNOTEžE: SLOBOdA IZRAžAVANjA I OPRAVdANA OgRANIčENjA TE

SLOBOdE

Član 10 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava (EKLJP) dopušta mešanje u slobodu izražavanja, ako to mešanje predstavlja neophodnu i srazmernu meru za ostvarivanje jednog od navedenih opravdanih ciljeva i pod uslovom da je mera takođe propisana zakonom.

Član 10 - Sloboda izražavanja1 Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja

sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.

2 Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.U mnogim državama su tokom istorije preduzimane mere koje predstavljaju

mešanje u slobodu izražavanja. U demokratskim državama u kojima postoji vladavina prava, i u kojima se poštuje pravo na slobodu izražavanja, te mere su preduzimane uglavnom iz sledećih razloga: - radi javne bezbednosti, i radi sprečavanja nereda ili zločina (govor koji sadrži

pretnju ili provocira nasilje)- radi zaštite ugleda drugih pojedinaca (kleveta)- radi zaštite prava pojedinaca na privatnost i poverljivost (uključujući tu prava

obuhvaćena članom 8)- radi zaštite prava pojedinaca na slobodu veroispovesti i savesti i slobodu okupljanja

(članovi 9 i 11)- radi zaštite prava pojedinaca i drugih na pravično suđenje, što obuhvata očuvanje

autoriteta i nepristrasnosti sudstva (uključujući tu i prava po osnovu člana 6)- radi zaštite prava javnih vlasti i drugih pravnih lica na poverljivost podataka.

Zakoni koji propisuju preduzimanje ovih mera ili daju ovlašćenje da se one preduzmu mogu uvoditi krivične sankcije, ili mogu naložiti građanskopravne lekove, ili pružiti osnov i za krivične i za građanskopravne sankcije. Najuobičajeniji građanskopravni

6


lekovi su naknada štete i sudska rešenja, koja mogu obuhvatiti zabranu pre objavljivanja. Međutim, u nekim jurisdikcijama zakonom su propisane i druge mere, kao što je zahtev da novine objave izvinjenje ili ispravku.

Od konkretne istorije države o kojoj je reč zavisi to da li će u određenim okolnostima zakon propisivati krivičinopravni ili građanskopravni lek. Krivične sankcije će verovatno biti neophodne, barem u nekim slučajevima, tamo gde je svrha mere održavanje javnog reda i autoriteta sudstva, zaštita državnih tajni ili zaštita podataka o ličnosti. Ako je svrha mere zaštita takvih prava kao što je ugled nekog lica, onda krivične sankcije ne moraju biti primerene, a sudovi mogu biti ograničeni u pogledu izbora ponuđenih lekova na sudski nalog o zabrani ili isplatu odštete, ili kakav drugi građanskopravin lek.

U nekim okolnostima, zakon može imati nekoliko različitih ciljeva. To je posebno tako kada je reč o kleveti. Reči izgovorene o nekom pojedincu mogu istovremeno naneti štetu njegovom ugledu, a mogu ga možda podstaći i da reaguje nasilno. Ovo je bila veoma česta pojava u prošlosti kada države nisu imale delotvorne policijske snage, pa su ljudi smatrali da je potrebno da oružje bude deo njihove uobičajene, svakodnevne opreme.

Isto tako, govor koji se uopšteno svrstava u govor mržnje može predstavljati mešanje u privatni i porodični život nekog pojedinca, kao i mešanje u njegovu slobodu veroispovesti i slobodu okupljanja, a u isto vreme može verovatno provocirati nasilje i nerede.

Takođe, zakoni koji štite državne tajne mogu u isto vreme štititi podatke o ličnosti pojedinaca. U savremeno doba od njih se traži da državnim organima vlasti dostave mnogobrojne detalje o svome zdravlju i o drugim ličnim pitanjima.

Važno je da se primeti kako sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10, nije ograničena samo na slobodu štampe i drugih sredstava informisanja. Mnogi pojedinci nikada ne žele da komuniciraju sa nekim novinarom niti sa javnošću u celini. Za mnoge pojedince, sloboda govora koja im je potrebna je sloboda razmene činjenica i mišljenja sa drugim pojedincima o vlastitim privatnim životima, verskim, političkim i drugim uverenjima, poslovnim i fi nansijskim pitanjima. Za te pojedince, sloboda izražavanja nije zaštićena samo članom 10, već i članom 8. Zaista, istorijsko poreklo člana 8 leži u pravu pojedinaca da budu zaštićeni od neopravdanih pretresa i plenidbi od strane državnih zvaničnika, kao i na zaštitu njihove prepiske i drugih dokumenata. Pre razvoja telekomunikacija i interneta, većina ljudi je privatnu komunikaciju ostvarivala zapisima na papiru, i ako ti papiri nisu bili zaštićeni od neopravdanih pretresa i zaplena, onda se oni nisu mogli slobodno izražavati. Otkako je došlo do razvoja telekomunikacija i interneta, član 8 predstavlja osnovnu zaštitu pojedinaca od neopravdanog presretanja njihovih komunikacija od strane državnih zvaničnika, kao i svih drugih koji nabave tehnička sredstva neophodna za obavljanje takvih vidova presretanja.

Iz istorijskih razloga, sudovi ne raspolažu uvek zakonima koji jasno razlučuju legitimne ciljeve od mere koja predstavlja mešanje u slobodu izražavanja, odnosno pravne lekove koji su primereni od mešanja koje je nezakonito. Na primer, u Engleskoj se

7

2012, broj 1

zakon o kleveti razvijao nezavisno u krivičnopravnoj i građanskopravnoj oblasti, usled čega je nastala zabuna oko toga da li krivično delo klevete postoji radi zaštite ugleda, ili radi očuvanja javnog reda. Tek odnedavno je ova pravna situacija razjašnjena. Stari zakon o krivičnoj kleveti ukinut je i zamenjen krivičnim delom koje je jasno mera za sprečavanje zločina i nereda. U Francuskoj je postojao samo jedan zakon o kleveti, koji je bio krivični zakon, ali je bilo moguće da se građanska stranka pridruži kao stranka u postupku radi naknade štete. Danas, iako je kleveta i dalje formalno krivično delo, u praksi postoji jedino situacija kada postupak pokreće građanska strana koja interveniše. Sada se razmatra mogućnost da se jasno stavi do znanja da kleveta više ne spada u red krivičnih dela.

Složenost odnosa između raznih ciljeva zakona koji omogućuju mešanje u slobodu izražavanja, kao i odnosa između različitih pravnih lekova, može otežati tumačenje i međusobno usaglašavanje mnogobrojnih različitih presuda Evropskog suda za ljudska prava. U jednoj presudi Evropskog suda može se učiniti da je dosuđen previsok iznos naknade štete, pa je samim tim došlo do mešanja u prava po osnovu člana 10 Konvencije. Ili se pak može zaključiti da je neki dosuđeni odštetni iznos isuviše nizak, pa je onda reč o mešanju u prava čoveka po osnovu člana 8. Prethodno rešenje o zabrani objavljivanja može se učiniti prestrogom merom, što znači da se radi o mešanju u prava po osnovu člana 10 Konvencije. Ili se pak takvo rešenje može smatrati neophodnom merom radi zaštite prava koja proističu iz člana 8 Konvencije, a možda u nekim slučajevima čak i prava na život (član 2) pojedinca (na primer, u situaciji u kojoj bi obelodanjivanje adrese pojedinca moglo da ga izloži neposrednoj opasnosti od ubistva ili otmice koju bi izvršilo treće lice, bilo iz osvete ili iz kakvog drugog motiva). Novčana kazna ili kazna zatvora mogu predstavljati prestrogu meru, pa samim tim proizvesti mešanje u prava po osnovu člana 10 Konvencije, ili pak mogu biti srazmerna mera onda kada je sporni čin za posledicu imao provociranje nereda ili kriminala.

Skorašnja sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu svedoči o složenosti zadatka nacionalnih sudova.

Odšteta

U slučaju Ružovi Panter OS protiv Republike Češke (Ruzovy Panter OS v Republique Tcheque1) češki sud je dosudio iznos u domaćoj valuti koji odgovara iznosu od 3.300 evra na ime odštete za objavljivanje klevetničkog teksta na internetu. U obrazloženju svoje presude po kojoj u ovom slučaju nije bio prekršen član 10 Konvencije, Sud je primetio da je dosuđeni iznos u vreme kada je ta kazna izrečena bio otprilike pet i po puta veći od iznosa prosečne mesečne plate u Češkoj.

U slučaju Avram protiv Moldavije (Avram v Moldova2) Sud je ustanovio da je naknada (ne više od nekoliko stotina evra odštete i 2.500 evra na ime sudskih i ostalih troškova) koju je nacionalni sud dosudio za tajno snimanje i klevetu na račun podnositeljki 1 Růžový panter, o.s. c. République Tchèque, presuda od 2. februara 2012.2 Avram v Moldova, presuda od 15. novembra 2011, Bilten br. 3 za 2011.

8


predstavke isuviše niska da bi se mogla smatrati srazmernom težini mešanja upravo na poštovanje privatnog života, te se iz tih razloga u ovom slučaju radilo o kršenju člana 8 Konvencije.

U slučaju Koprivica protiv Crne Gore (Koprivica v Montenegro3) Sud je ustanovio da je prekršen član 10 Konvencije time što je na ime odštete i sudskih i ostalih troškova dosuđen iznos od 5.000, odnosno 2.677,50 evra, jer je ta svota otprilike 25 puta veća od penzije podnosioca predstavke.

U slučaju Mozli protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Mosley v the United Kingdom4) Evropski sud je saopštio u stavu [120] presude:

“Sud dalje primećuje da je u svom razmatranju i analizi svih dosad izrečenih mera na domaćem nivou u cilju zaštite prava koja proističu iz člana 8 Konvencije u kontekstu slobode izražavanja implicitno prihvatio da ex post facto odšteta predstavlja primerenu kao naknada i sredstvo za ispravljanje kršenja prava koja proizlaze iz člana 8, kada su ta prava povređena objavljivanjem privatnih informacija u nekom listu. Tako se u slučaju Fon Hanover (Von Hannover), ... Sud se u svojoj analizi usredsredio na to da li je presuda domaćih sudova u građanskom postupku koji je poveden zbog objavljivanja privatnog materijala uspostavila pravičnu ravnotežu između konkurentnih interesa. U slučaju Armoniene protiv Litvanije (Armonienė v. Lithuania, br. 36919/02, od 25. novembra 2008.), predstavka upućena Sudu zbog toga što je obelodanjen HIV pozitivni status supruga podnositeljke predstavke imala je u žiži pažnje “ponižavajući iznos” dosuđen na ime odštete (oko 2.896 evra) u potonjem građanskom postupku koji je bio pokrenut zbog teškog kršenja privatnosti. Iako je Sud u ovoj prilici zahtevao više od odštete dosuđene u građanskom postupku da bi se ispunila pozitivna obaveza koja proističe po osnovu člana 8 Konvencije, u datom slučaju je sama priroda kršenja člana 8 bila od posebnog značaja.”Treba primetiti da se slučaj Armoniene protiv Litvanije (Armonienė v Lithuania5)

odnosio na informacije o zdravstvenom stanju. U stavu [47] presude u tom slučaju, Sud u Strazburu je naveo:

“u slučaju drastične zloupotrebe slobode štampe, a to se dogodilo u slučaju koji je predmet ove predstavke, Sud zaključuje da usled ozbiljnih zakonodavnih ograničenja sudskih diskrecionih prava u pogledu ispravljanja i naknade štete koju je žrtva pretrpela i odgovarajućeg preventivnog delovanja protiv ponavljanja ovakvih zloupotreba podnositeljki predstavke nije bila pružena zaštita koja se legitimno mogla očekivati po osnovu člana 8 Konvencije”.

3 Koprivica v Montenegro, presuda od 22. novembra 2011, Bilten br. 4 za 2011.4 Mosley v the United Kingdom, presuda od 10. maja 2011, Bilten br. 2 za 2011.5 Armonienė v Lithuania, presuda od 25. novembra 2008.

9

2012, broj 1

Prethodna rešenja o zabrani (objavljivanja):

Sud je odavno saopštio u vezi sa prethodnim rešenjima o zabrani objavljivanja u slučaju Observer i Gardijan protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Observer and Guardian v UK6) u stavu [60]

“Konvencija ne zabranjuje izričito donošenje prethodnih rešenja o zabrani objavljivanja, kao takvih... S druge strane, opasnosti koje su inherentne prethodnim zabranama objavljivanja tolike su da je neophodna najveća moguća pažnja Suda. To posebno važi kada je reč o štampi, zato što vesti predstavljaju robu koja brzo zastareva i odlaganje objavljivanja, makar i na kraće vreme, lako može dovesti do toga da vesti izgube svu svoju vrednost i zanimljivost.»Međutim, prethodna rešenja o zabrani objavljivanja mogu se pokazati neophodnima

radi zaštite prava po osnovu člana 8. U slučaju Fon Hanover protiv Nemačke (von Hannover v Germany7) Sud je stao na stanovište da su nemački sudovi povredili prava podnosilaca predstavke po osnovu člana 8 time što nisu doneli rešenje o zabrani objavljivanja izvesnih fotografija. U slučaju Fon Hanover protiv Nemačke (br. 2) (Von Hannover v Germany (No 2)8) nemački sudovi su doneli prethodna rešenja o zabrani objavljivanja dveju fotografija, ali su odbili da zabrane objavljivanje drugih dveju fotografija. Sud u Strazburu je imao da razmotri jedino pitanje da li su nemački sudovi prekršili prava podnosilaca predstavke proistekla iz člana 8 time što su odbili da zabrane objavljivanje drugih dveju fotografija. Sud je zaključio da nije bilo povrede prava. Međutim, u svome obrazloženju presude Sud je (u stavu 118) s očiglednim odobravanjem ukazao na činjenicu da su nemački sudovi doneli rešenja o zabrani objavljivanja dveju fotografija za koje je bilo planirano da budu objavljene isključivo u svrhu zabave. U slučaju Aksel Špringer AG protiv Nemačke (Axel Springer AG v Germany9) nemački sud je doneo rešenje o zabrani izveštavanja o hapšenju i osudi poznatog glumca za prekršaj u vezi s drogom. Nemački sud je takođe izrekao novčanu kaznu (od 1.000 evra) prema Građanskom zakoniku, Što Sud u Strazburu je opisao kao “blagu” kaznu. Ipak, Sud u Strazburu je zaključio da je prekršen član 10 Konvencije.

Kazne zatvora i novčane kazne

U slučaju Lahtonen protiv Finske (Lahtonen v. Finland10) Sud je primetio da, samo po sebi, pribegavanje krivičnim sankcijama u cilju kažnjavanja medijskih profesionalaca koji objave novinske izveštaje za koje se utvrdi da predstavljaju nasrtaj na privatnost pojedinca, nije inkompatibilno sa članom 10 Konvencije. Međutim, takve sankcije mogu biti opravdane samo u izuzetnim okolnostima.

6 Observer and Guardian v the United Kingdom, presuda od 26. novembra 1991.7 Von Hannover v Germany, presuda od 24. juna 2004.8 Von Hannover v Germany (No 2), presuda od 7. februara 2012, čiji sažetak objavljujemo u ovom broju Biltena.9 Axel Springer AG v Germany, presuda od 7. februara 2012, čiji sažetak objavljujemo u ovom broju Biltena.10 Lahtonen v. Finland, presuda od 17. januara 2012.

10


Postoji izvestan broj nedavnih slučajeva razmatranih pred Sudom u sličnom tonu i sa sličnim zaključcima, uključujući tu slučajeve Šabanović protiv Crne Gore i Srbije (Sabanovic v Montenegro and Serbia11) (uslovna kazna koja bi se, pod određenim okolnostima, mogla preobraziti u kaznu zatvora) i Aksel Špringer AG protiv Nemačke (vidi gore). U slučaju Bodrožić i Vujin protiv Srbije (Bodrožić and Vujin v. Serbia12) Sud u Strazburu je to objasnio u svojoj presudi, i u pogledu zatvorske kazne, i u pogledu novčane kazne, čije bi neplaćanje moglo imati za posledicu odvođenje u zatvor:

“39. Najzad, Sud podseća da su, prilikom ocenjivanja srazmernosti mešanja, priroda i ozbiljnost određenih kazni takođe činioci koji moraju biti uzeti u obzir... S tim u vezi, Sud ističe da pribegavanje krivičnom gonjenju novinara za iznete uvrede koje pokreću pitanja od javnog značaja, kao što su ove u predmetnom slučaju, treba smatrati srazmernima samo u veoma izuzetnim okolnostima koje podrazumevaju najozbiljniji napad na prava pojedinca... Svako drugačije obrazloženje bi zaplašilo novinare u njihovom doprinosu javnoj raspravi o pitanjima koja utiču na život zajednice i, u celini gledano, ugrozilo bi štampu u obavljanju njene važne uloge ‘čuvara javnog interesa’ (public watchdog).

40. U predmetnom slučaju, mora se uzeti u obzir činjenica da podnosioci predstavke nisu bili samo podvrgnuti krivičnoj osudi, već je i novčana kazna koja im je izrečena mogla, u slučaju neizvršenja, da bude zamenjena zatvorom od šezdeset dana...”U slučaju Fejdeland protiv Švedske (Vejdeland v. Sweden13) švedski sud je osudio

podnosioce predstavke zbog podsticanja protiv nacionalne ili etničke grupe i prvog i drugog podnosioca je osudio na kaznu zatvora od dva meseca, dok je trećeg podnosioca predstavke osudio na uslovnu kaznu zatvora zajedno sa novčanom kaznom, a četvrtog podnosioca na uslovnu kaznu uz pojačani nadzor zajedno sa 40 sati društveno korisnog rada. Izrečene novčane kazne kretale su se u opsegu od 200 do 2.000 evra. Ovi podnosioci predstavke su rasturali materijal u kome se o homoseksualcima uvredljivo govorilo. Sud u Strazburu stao je na stanovište da napadi na ličnosti i zvršeni vređanjem, ismevanjem ili klevetanjem određenih grupa stanovništva mogu biti dovoljan osnov da se vlasti odluče da borbu protiv rasističkog govora pretpostave borbi za slobodu izražavanja, kada se ta sloboda izražavanja ostvaruje na neodgovoran način. Evropski sud je zaključio da osude podnosilaca predstavke i kazne koje su im tom prilikom izrečene nisu nesrazmerne zakonitom cilju kome se težilo.

11 Sabanovic v Montenegro and Serbia, presuda od 31. maja 2011, Bilten br. 3 za 2011.12 Bodrožić and Vujin v. Serbia, presuda od 23. juna 2009, čiji je sažetak objavljen u Biltenu br 115.13 Vejdeland v. Sweden, presuda od 9. februara 2012, čiji sažetak objavljujemo u ovom broju Biltena.

11

2012, broj 1

Sažetak

Iz svega ovoga sledi da sud, kada razmatra slučaj u kome se radi o slobodi izražavanja, tom zadatku nikako ne može pristupiti mehanički, kao da popunjava formular. U mnogim takvim slučajevima ne postoji samo jedna odluka koja je očigledno ispravna, već postoji čitav niz mogućih odluka, između kojih sud mora da izabere onu pravu za koju će se opredeliti, uzimajući u obzir sve različite činioce koji su tu od značaja.

Sudija nacionalnog suda može ovakvom slučaju pristupiti razmišljajući u sledećim okvirima (ovo je samo orijentacioni, a ne iscrpni kontrolni spisak):1) Da li ovaj slučaj predstavlja isključivo spor između privatnih prava, ili se tu radi i

o pravima šire javnosti? Ako se radi o pravima šire javnosti (na primer podsticanje na nasilje ili nerede, govor mržnje) onda može biti neophodna krivična sankcija, ali ona ne sme biti stroža nego što je srazmerno datom slučaju. Ako se spor vodi isključivo oko privatnih prava (što, na primer, važi za većinu slučajeva u kojima se radi o kleveti ili povredi prava na privatnost) onda nije verovatno da će kazna ili globa biti nužna ili srazmerna).

2) Da li privatni tužitelj zahteva izdavanje sudskog rešenja kojim se zabranjuje objavljivanje pre nego što je do objavljivanja došlo (prethodna rešenja o zabrani)? Prethodno rešenje o zabrani predstavlja veoma ozbiljno mešanje u slobodu izražavanja, tako ono ne sme biti izdato osim u slučaju da je zaista neophodno i srazmerno. Primeri u kojima takvo rešenje može biti neophodno su kada tuženi preti da će objaviti intimne informacije o pojedincu ili koje zadiru u njegovu privatnost (kao što su informacije o zdravstvenom stanju ili fotografije privatnih aktivnosti, posebno ukoliko je lice na fotografijama nago ili pati), ili tamo gde bi te informacije predstavljale mešanje u pravo na pravično suđenje trećih lica po osnovu člana 6 Konvencije. Prethodno rešenje o zabrani nije neophodno ni srazmerno da bi se sprečilo objavljivanje vesti ili drugih izlaganja koja doprinose javnoj debati.

3) Da li je dosuđivanje naknade štete (kompenzacije) neophodno, ili sudu stoji na raspolaganju neka druga mera u skladu sa nacionalnim zakonima (na primer, nalog da se objavi ispravka) i, u slučaju da takva mera postoji, da li će ona doneti delotvorno i srazmerno pravno zadovoljenje? Ako je naknada štete neophodna, ona mora biti dovoljna da nadoknadi štetu koja je naneta, ali ne treba dosuditi više nego što je stvarno srazmerno.

Sudija Tagendat (Tugendhat)Uvaženi sudija Tagendat je sudija Visokog suda za Englesku i Vels i najviši sudija Ujedinjenog Kraljevstva u oblasti medija.

12


Medijsko izveštavanje o privatnim životima slavnih ličnosti: prihvatljivo ako je u opštem interesu i ako je u razumnoj ravnoteži

s pravom na poštovanje privatnog života

PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjEVIMA AKSEL ŠPRINgER PROTIV NEMAčKE I FON HANOVER (2) PROTIV NEMAčKE14

(predstavke br. 39954/08, 40660/08 i 60641/08)

7. februar 2012.

1. Osnovne činjenice

Aksel Špringer AG

Privredno društvo koje podnosi predstavku, Aksel Špringer AG (u daljem tekstu: Špringer) registrovano je u Nemačkoj. Ta kompanija je izdavač Bilda, visokotiražnog nacionalnog dnevnog lista.

U septembru 2004. godine Bild je na prvoj stranici objavio članak o poznatom televizijskom glumcu X, kako je uhapšen na festivalu piva u Minhenu zbog posedovanja kokaina. U članku se takođe pominje da je X, koji od 1998. godine igra ulogu načelnika policije u jednoj popularnoj TV seriji, u julu 2000. godine zbog posedovanja droge već osuđen na kaznu zatvora koja je preinačena u uslovnu kaznu. Drugi članak list je objavio u julu 2005. godine. U tom članku Bild je izvestio da je X u potpunosti priznao delo za koje je optužen, pa je proglašen krivim i izrečena mu je novčana kazna za nezakonito posedovanje droge.

Kada se pojavio prvi članak, X je pokrenuo postupak za izdavanje rešenja o zabrani objavljivanja protiv kompanije Špringer pred okružnim sudom u Hamburgu. Sud je pozitivno rešio zahtev X i zabranio je dalje objavljivanje članka i fotografi ja. U sledećem postupku koji se odnosio na drugi članak, onaj o tome da je X osuđen, okružni sud u Hamburgu je takođe pozitivno rešio zahtev za zabranu objavljivanja. Hamburški apelacioni sud i Savezni sud pravde potvrdili su ove presude. I u jednom i u drugom slučaju, sud je stao na stanovište da je pravo X na zaštitu privatnosti nadjačalo javni interes.

Fon Hanover (br. 2)

Podnosioci predstavke bili su princeza Karolina fon Hanover (Caroline von Hannover), ćerka pokojnog princa Renijea Trećeg (Rainier III) iz Monaka, i njen suprug princ Ernst Avgust fon Hanover (Ernst August von Hannover).14 Ova presuda je pravosnažna

13

2012, broj 1

Od ranih devedesetih godina princeza Karolina je pokušavala da spreči objavljivanje fotografija iz svog privatnog života u štampi. Dve serije fotografija objavljene 1993. i 1997. u nemačkim časopisima bile su predmet tri niza postupaka pred nemačkim sudovima. Ti postupci su na kraju dospeli pred Evropski sud za ljudska prava, videti slučaj Karolina fon Hanover protiv Nemačke (Caroline von Hannover v. Germany) (predstavka br. 59320/00). U ovom slučaju, Evropski sud je stao na stanovište da je objavljivanjem fotografija prekršeno pravo princeze Karoline na poštovanje privatnog života koje proističe iz člana 8 Konvencije.

Pozivajući se na slučaj Karolina fon Hanover protiv Nemačke princeza Karolina i princ Ernst Avgust poveli su nekoliko postupaka pred nemačkim građanskim sudovima tražeći donošenje rešenja o zabrani objavljivanja novih fotografija. Savezni sud pravde je pozitivno rešio zahtev princeze Karoline u vezi sa objavljivanjem dve fotografije, uz obrazloženje da te fotografije ne doprinose debati od opšteg javnog interesa. Međutim, Savezni sud pravde je odbacio njen zahtev u vezi sa rešenjem o zabrani objavljivanja druge fotografije, na kojoj se ovaj par vidi kako šeta na zimskom odmoru u Sen Moricu; uz tu fotografiju objavljen je članak u kome se izveštavalo o lošem zdravstvenom stanju princa Renijea od Monaka. U donošenju te odluke Savezni sud se rukovodio stavom da je loše zdravstveno stanje vladajućeg princa Renijea bilo predmet opšteg javnog interesa, te da štampa ima pravo da izveštava o tome na koji način prinčeva deca uspevaju da pomire svoje obaveze u pogledu porodične solidarnosti sa legitimnim potrebama svog privatnog života.

Savezni ustavni sud je docnije odbacio ustavnu žalbu princeze Karoline posebno odbacujući tvrdnju o tome da nemački sudovi nisu uzeli u obzir ili su u nedovoljnoj meri uzeli u obzir presudu u slučaju Karolina fon Hanover protiv Nemačke.

2. Odluka Evropskog suda

Kompanija Aksel Špringer AG uložila je Sudu predstavku u kojoj je tvrdila da su donošenjem rešenja kojim se zabranjuje bilo kakvo dalje objavljivanje članaka prekršena njena prava po osnovu člana 10 Konvencije.

Princeza Karolina fon Hanover i princ Ernst Avgust Hanoverski su se žalili da su odbijanjem nemačkih sudova da zabrane objavljivanje spornih fotografija bila prekršena njihova prava po osnovu člana 8 Konvencije. U predstavci je prvenstveno izneta tvrdnja da nemački sudovi nisu u dovoljnoj meri uzeli u obzir presudu u slučaju Karolina fon Hanover protiv Nemačke.

Sudsko veće kome su te predstavke bile poverene spojilo je postupke po predstavkama i ustupilo nadležnost Velikom veću.

Aksel Špringer AG

Nije bilo sporno to da su odluke nemačkih sudova predstavljale mešanje u prava kompanije Špringer po osnovu člana 10 Konvencije. Pored toga, nije bilo sporno da je

14


mešanje bilo propisano nemačkim zakonima i da se njime težilo ostvarivanju legitimnog cilja, zaštiti ugleda drugih.

Kada je reč o pitanju da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu, Sud je zaključio da su se članci o kojima je reč, o hapšenju i osudi glumca, ticali javnih pravosudnih činjenica, te da je postojao interes javnosti da o tim činjenicama bude obaveštena. U načelu, nacionalni sudovi su ti koji treba da procene koliko je poznata neka osoba, posebno onda kada je ta osoba, kao što je bio slučaj sa ovim glumcem, uglavnom poznata na nacionalnom nivou. Evropski sud je primetio da je nemački Apelacioni sud takođe ustanovio da je, zahvaljujući tome što je veoma dugo igrao ulogu načelnika policije, pomenuti glumac bio poznat i veoma popularan. Iz tih razloga, Sud u Strazburu je zaključio da je X bio dovoljno poznat da to može da ga svrsta u red javnih ličnosti. Stoga je interes javnosti da bude obaveštena o njegovom hapšenju i potonjem postupku koji je protiv njega vođen bio samo pojačan.

Iako je Evropski sud mogao, u osnovi, da se složi sa ocenom nemačkih sudova o tome da je interes kompanije Špringer za objavljivanje predmetnih članaka bio isključivo posledica činjenice da je reč o poznatom glumcu koji je prekršio zakon - o tome se ne bi izveštavalo da je na isti način postupilo neko javnosti nepoznato lice - on je naglasio da je glumac uhapšen na javnom mestu, na minhenskom festivalu piva. Očekivanje glumca da će njegov privatni život biti delotvorno zaštićen bilo je dodatno umanjeno činjenicom da je on već prethodno u čitavom nizu intervjua otkrio detalje iz svog privatnog života.

Ako je suditi prema izjavi jednog od novinara koji su bili uključeni u ovaj slučaj, a čiju istinitost nemačka država nije osporila, informacije objavljene u Bildu u septembru 2004. godine o hapšenju pomenutog glumca dobijene su od policije i od minhenskog javnog tužilaštva. Iz tih razloga, objavljene informacije su imale dovoljnu činjeničnu osnovu i stranke nisu dovele u pitanje istinitost informacija objavljenih ni u jednom ni u drugom članku. Ništa nije ukazivalo na to da privredno društvo Špringer nije nastojalo da uspostavi ravnotežu između svog interesa da objavi te informacije i prava glumca o kome je reč na poštovanje njegovog privatnog života. S obzirom na to da je izdavačka kuća Špringer dobila potvrdu informacije koju su joj preneli organi tužilaštva, ona nije imala dovoljno čvrst osnov da poveruje da bi trebalo da sačuva anonimnost autora. Iz tih razloga, ne može se reći da je postupila u lošoj nameri.

Evropski sud je takođe primetio da u člancima nisu obelodanjeni detalji o privatnom životu pomenutog glumca, već su se oni uglavnom ticali okolnosti njegovog hapšenja i ishoda krivičnog postupka koji je protiv njega vođen. U člancima nije bilo omalovažavajućih izraza niti neosnovanih tvrdnji, a država nije dokazala da je glumac usled objavljivanja tih članaka pretrpeo teške posledice. Iako su sankcije koje su izrečene kompaniji Špringer bile blage, one su mogle da deluju obeshrabrujuće na kompaniju. Iz tih razloga, Evropski sud je zaključio da ograničenja nametnuta tom privrednom društvu nisu bila srazmerna legitimnom cilju zaštite privatnog života tog glumca. Prema tome, u ovom slučaju radilo se o kršenju člana 10. Konvencije

15

2012, broj 1

Fon Hanover (br. 2)

Evropski sud je primetio da je, po donošenju presude u slučaju Karolina fon Hanover protiv Nemačke 2004. godine nemački Sud pravde uneo izvesne izmene u svoju pređašnju sudsku praksu. Tako je pre svega nemački Savezni sud pravde saopštio da je važno da li je neki izveštaj objavljen u medijima doprineo činjeničnoj debati i da li je sadržaj izveštaja prekoračio granice želje da se zadovolji radoznalost javnosti. Savezni sud pravde je primetio da je što je veća vrednost informacije za javnost, to je veće interesovanje lica da bude zaštićeno od objavljivanja te informacije, i obrnuto, kao i da zainteresovanost čitalaca da se zabave po pravilu ima manju težinu od interesa zaštite privatnosti.

Činjenica da je Savezni sud pravde procenio vrednost predmetne fotografije u svetlosti članka koji je uz tu fotografiju objavljen nije mogla biti kritikovana po osnovu Konvencije. Evropski sud je mogao da prihvati da je ta fotografija, u kontekstu navedenog članka, barem u izvesnoj meri doprinela debati od opšteg javnog interesa. Način na koji su nemački sudovi okarakterisali bolest princa Renijea kao događaj od važnosti za savremeno društvo nije se mogao smatrati nerazumnim. Sem toga, Sud je primetio da se, bez obzira na pitanje u kojoj je meri Karolina fon Hanover preuzela zvanične funkcije u ime Kneževine Monako, nije mogao tvrditi da su podnosioci predstavke, ljudi koji su bez svake sumnje bili veoma poznati u javnosti, bili obična privatna lica. Iz tih razloga, oni su se morali smatrati javnim ličnostima.

Nemački sudovi su zaključili da podnosioci predstavke nisu dostavili nijedan dokaz da su fotografije napravljene u atmosferi opšteg progona, kako su oni tvrdili, ili da su napravljene tajno.

Iz tih razloga je Sud zaključio da su nemački sudovi pažljivo odmerili ravnotežu između prava izdavačkih kuća na slobodu izražavanja i prava podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog života. U tome su oni implicitno uzeli u obzir sudsku praksu Evropskog suda, uključujući i prethodni slučaj Karolina fon Hanover protiv Nemačke. Sa svim tih razloga, ovde nije bilo kršenja člana 8. Konvencije.

Član 41

Sud je odlučio da Nemačka treba da kompaniji Aksel Špringer AG plati iznos od 17.734,28 evra na ime materijalne štete, kao i 32.522,80 evra na ime sudskih i ostalih troškova.

3. Komentar

Pitanja privatnog prava koja budu pokrenuta pred Evropskim sudom za ljudska prava neminovno podrazumevaju uspostavljanje ravnoteže između suprotstavljenih prava dvoje ili više ljudi. Ti slučajevi podrazumevaju dva međusobno povezana izazova za Sud. Prvo, odluka u korist jedne stranke neminovno će biti sagledana kao ograničenje prava druge stranke. Drugo, svaka stranka u takvim slučajevima može tvrditi da su

16


prekršena njena prava po Konvenciji ukoliko izgubi u sporu, što otvara mogućnost nastavka postupka “u četvrtom stepenu” pred Evropskim sudom. Ovi problemi će se dogoditi u širokom spektru slučajeva koji se sve češće pojavljuju pred Sudom: povrede privatnosti od strane štampe; sporovi između roditelja o zajedničkoj deci (prvenstveno u kontekstu međunarodne otmice dece); sukobi između verskih ustanova ili lica i drugih (pre svega njihovih poslodavaca ili zaposlenih) koji odbacuju njihove vrednosti. Nemačka država se sa posebno visokim stepenom jasnoće pozabavila sa ova dva problema koji su svojstveni slučajevima iz oblasti privatnog prava. To je ohrabrilo Evropski sud da dopusti izvestan prostor (“koridor”) za rešenja koja u takvim slučajevima donose nacionalni sudovi, suštinski se zalažući za široku primenu polja slobodne procene.

Evropski sud je, s druge strane, ukazao na dve bitne stvari u vezi sa ovim slučajevima: • prvo, teorijski gledano, ishod ne bi trebalo da se razlikuje u zavisnosti od toga koja

je stranka podnela predstavku; • drugo, tamo gde su nacionalni sudovi nastojali da uspostave ravnotežu propisanu

u sudskoj praksi Evropskog suda, samo se “jakim razlozima” može opravdati mešanje u odluke nacionalnih sudova. Nije sasvim jasno da li je Sud u praksi veoma dobro primenio ova dva načela. Kada

je reč o prvom načelu, ove dve presude, kada se zajedno pročitaju, mogu ostaviti utisak da je Evropski sud pokazao veći stepen saosećanja prema štampi nego prema privatnim licima čija je privatnost bila ugrožena. Taj utisak se stiče zbog neujednačinog načina na koji je Sud primenio drugo načelo. U slučaju Fon Hanover, Sud je posebno uvažio stav nacionalnih sudova o tome da je bolest vladajućeg princa Renijea od Monaka bila pitanje od javnog interesa, uprkos uverljivoj tvrdnji podnosilaca predstavke da je njegovo loše zdravstveno stanje bilo samo izgovor za objavljivanje fotografi je pomenutog para na zimovanju. Nasuprot tome, u slučaju Aksel Špringer, Evropski sud je osporio dva važna zaključka nacionalnih sudova: da kontrast između ponašanja pomenutog glumca u njegovom privatnom životu i ponašanja izmišljenog lika koji on igra u televizijskog seriji nije važan činilac; kao i da glumčev prekršaj nije bio značajan.

Ove presude se mogu protumačiti i kao davanje zakonskog legitimiteta sumnjivim racionalizacijama koje časopisi nude kada objavljuju glasine i koja čitaoci prihvataju kada “gutaju” takve izveštaje: pošto je princ od Monaka bolestan, mi imamo interes da znamo gde se skijaju njegova ćerka i zet (i šta ona pritom ima na sebi); pošto glumac na televiziji igra načelnika policije, imamo pravo da znamo da li on krši zakon. Time je Sud, na kraju krajeva, prihvatio perspektivu javnosti. To je demokratski pristup koji dovodi u pitanje strože sisteme, poput onog kakav postoji u Francuskoj, gde se u potpunosti zabranjuje snimanje ili objavljivanje takvih fotografi ja.

17

2012, broj 1

Krivična presuda za rasturanje letaka uvredljivih prema homoseksualcima nije bila u suprotnosti sa slobodom izražavanja

PRESUdA U SLUčAjU FEjdELANd I dRUgI PROTIV ŠVEdSKE15

(predstavka br. 1813/07)

9. februar 2012.


Podnosioci predstav Tor Fredrik Fejdeland (Vejdeland), Matijas Harlin (Mattias), Bjern Teng (Björn Täng) i Niklas Lundstrem (Lundström) državljani su Švedske rođeni 1978, 1981, 1987. i 1986. godine. Sva četvorica podnosilaca predstavke žive u Švedskoj.

U decembru 2004. godine, u sklopu svojih aktivnosti u okviru Nacionalne omladine, podnosioci predstavke su ostavili oko 100 letaka u garderobnim ormarićima učenika jedne srednje škole. U tim lecima se tvrdilo da homoseksualnost predstavlja “devijantnu seksualnu sklonost”, da ona ima “u moralnom pogledu razorno dejstvo na društvenu supstancu” i da je odgovorna za pojavu HIVa i side.

Podnosioci predstavke su tvrdili da, kada su rasturali te letke,nisu imali nameru da izraze prezir prema homoseksualcima kao grupi. Umesto toga, oni su, kako su rekli, imali nameru da pokrenu debatu o odsustvu objektivnosti u švedskom obrazovanju. Međutim, 6. jula 2006. godine Vrhovni sud je osudio podnosioce predstavke za podstrekivanje protiv jedne nacionalne ili etničke grupe. Većina sudija koji su izrekli presudu smatrala je da učenici nisu bili u mogućnosti da odbiju da prime te letke i da svrha predočavanja argumenata koji bi đacima mogli da posluže u debati mogla biti ostvarena i bez posezanja za uvredljivim izjavama.


Podnosioci predstavke su tvrdili da je Vrhovni sud time što ih je osudio za podstrekianje protiv nacionalne ili etničke grupe prekršio njihovu slobodu izražavanja po osnovu člana 10 Konvencije. Sem toga, tvrdili su da su kažnjeni bez odgovarajućeg zakonskog osnova čime je prekršen član 7 Konvencije.

Član 10

Podnosioci predstavke su osuđeni za podstrekivanje protiv nacionalne ili etničke grupe u skladu sa Krivičnim zakonikom Švedske. Iz tih razloga, Sud je stao na stanovište da je mešanje u njihovu slobodu izražavanja bilo u dovoljnoj meri jasno i predvidljivo, pa

15 Ova presuda će postati pravosnažna shodno okolnostima iz člana 44 stav 2 Konvencije.

18


samim tim i “propisano zakonom” u smislu Konvencije. To mešanje je težilo legitimnom cilju, konkretno, težilo je “zaštiti ugleda i prava drugih” (član 10 stav 2).

Evropski sud se složio s Vrhovnim sudom Švedske da je, čak i ako je cilj podnosilaca predstavke da pokrenu debatu o odsustvu objektivnosti u obrazovanju u švedskim školama bio prihvatljiv cilj, morala da se obrati pažnja na izraze korišćene u spornim lecima. Naime, prema tekstu objavljenim u tim lecima, homoseksualnost predstavlja “devijantnu seksualnu sklonost”, ima je “moralno pogubno dejstvo” na društvo i odgovorna je za razvoj HIVa i side. U lecima se, sem toga, tvrdilo da “homoseksualni lobi” nastoji da umanji značaj pedofi lije. Sve te tvrdnje predstavljale su teške navode pune predrasuda, čak i ako nisu bile neposredni poziv na dela mržnje. Evropski sud je naglasio da diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije predstavlja isto tako tešku diskriminaciju kao i ona koja se temelji na “rasi, poreklu ili boji kože”.

Iako je podnosiocima predstavke priznao pravo da izraze svoje ideje, Vrhovni sud je stao na stanovište da su tvrdnje iznete u spornim lecima bile nepotrebno uvredljive. On je, sem toga, naglasio da su podnosioci predstavke nametnuli letke učenicima time što su ih ubacili u njihove garderobne ormariće. Evropski sud je primetio da su učenici u uzrastu kada su osetljivi i podložni uticajima, kao i da su leci rasturani u školi koju nijedan od podnosilaca predstavke nije pohađao i u koju oni nisu imali slobodan pristup.

Trojica podnosilaca predstavke osuđeni su na uslovne kazne u kombinaciji sa novčanim kaznama, gde se iznos kazne kretao u dijapazonu od oko 200 evra do oko 2.000 evra, dok je četvrti podnosilac predstavke osuđen na pojačani nadzor. Evropski sud nije zaključio da su te kazne prekomerne s obzirom na okolnosti, budući da je za krivično delo za koje su oni osuđeni bila zaprećena kazna u trajanju do dve godine zatvora.

Iz svih ovih razloga, Sud u Strazburu je zaključio da su mešanje u pravo podnosilaca predstavke na slobodu izražavanja švedske vlasti opravdano smatrale neophodnim u demokratskom društvu radi zaštite ugleda i prava drugih. Stoga je Evropski sud zaključio da u ovom slučaju nije bio prekršen član 10 Konvencije.

Član 7

Imajući na umu zaključak po osnovu člana 10, o tome da je izrečena mera zbog koje su se podnosioci predstavke obratili Evropskom sudu bila “propisana zakonom”, Evropski sud je pritužbu podnosilaca predstavke po osnovu člana 7 Konvencije proglasio neprihvatljivom, kao očigledno neosnovanu.

3. Komentar

Ovaj slučaj leži na razmeđu dva tipa predmeta koji se sreću u sudskoj praksi Evropskog suda. Prvi tip tiče se govora mržnje, grupe predmeta iz sudske prakse Evropskog suda koji se svode na kršenje člana 10 (videti članak sudije Tagendata u ovom broju). Drugi tip tiče se prava ljudi LGBT orijentacije.

19

2012, broj 1

U ovoj drugoj kategoriji slučajeva, Sud je pomno vodio računa da zaštiti prava seksualnih manjina u kontekstu parada ponosa (gay pride) i sličnih događaja, što se može videti, na primer, u slučajevima Bačkovski i drugi protiv Poljske (Baczkowski and others v Poland) (presuda od 3. maja 2007, Bilten br. 90.) i Aleksejev protiv Rusije ( Alekseyev v Russia) (presuda od 21. oktobra 2010, Bilten br. 131.), ali se čini da okleva kada je reč o obezbeđivanju suštinske ravnopravnosti za ljude sa LGBT orijentacijom. U slučaju Šalk i Kopf protiv Austrije (Schalk and Kopf v Austria) (presuda od 24. juna 2010, čiji je sažetak objavljen u Biltenu br. 127.), Sud je stao na stanovište da istopolni parovi nemaju pravo na stupanje u brak niti imaju pravo na neki vid registrovanog partnerskog odnosa.

Sve sudije su se složile da su tvrdnje ovih podnosilaca predstavke bile uvredljive. Međutim, u presudi Suda nije utvrđeno da se tu u suštini radi o govoru mržnje. Umesto toga, Evropski sud je ustanovio da te tvrdnje spadaju u domen člana 10 Konvencije i nastojao je da uspostavi ravnotežu u skladu sa članom 10 stav 2. Pravi interes pobuđuju tri izdvojena saglasna mišljenja. Sudije Jutkivska (Yudkivska) i Filiger (Villiger) odbacuju američki pristup - kojim se zabranjuju praktično sva ograničenja slobode govora - opisujući to kao “luksuz” koji Evropljani, s obzirom na svoju istoriju, ne mogu sebi da priušte. Te sudije bi radije klasifikovale tvrdnje koje su podnosioci predstavke izneli u svojim lecima kao govor mržnje, koji spada van opsega nadležnosti člana 10. Sudija Zupančić koji, kako izgleda, prihvata američki pristup, čak nalazi izvesnu (vrlo ograničenu) podršku u američkoj sudskoj praksi za to da se omogući da podnosioci predstavke budu osuđeni. U isto vreme, međutim, sudija Zupančić ukazuje na (mada to ne prihvata u naročitoj meri) evropsko poreklo jednog strožeg pristupa govoru mržnje. Krivični zakonik SFRJ bio je prvi krivični zakonik u svetu koji je propisivao kažnjavanje govora kojim se podstiče nacionalna ili rasna mržnja, kaže sudija Zupančić. Sudije Špilman (Spielmann) i Nusberger (Nussberger) ne pominju američku sudsku praksu, ali se posredno zalažu za oblik američkog pristupa pronalazeći koren takvog pristupa u sudskoj praksi samog Evropskog suda.

Na taj način, Evropski sud je priznao da je cilj kome su podnosioci predstavke težili kada su rasturali letke bio opravdan (da se započne debata). Usled toga, njima je priznato da uživaju zaštitu nastojanja da se uspostavi ravnoteža po osnovu člana 10 stav 2. Sve to, međutim, ne bi važilo da su oni slične izjave dali o pripadnicima neke rasne manjinske grupe, ili čak, na primer, o pripadnicima ljudi iz odreženog regiona zemlje - videti slučaj Novo udruženje bulonjskih navijača protiv Francuske (Association Nouvelle des Boulogne Boys v France) (odluka od 7. marta 2011, Bilten br. 2 za 2011.). Kako se razvijaju stavovi Evropskog suda o suštinskim pravima homoseksualaca (na primer, u pogledu sklapanja registrovanih partnerskih odnosa ili obezbeđivanja zakonskog priznanja zajedničkih roditeljskih prava), tako se mogu razvijati i mišljenja u odnosu na onu vrstu zaštite koju pruža član 10 za izjave o homoseksualcima.

20


Bugarska je povredila ljudska prava čoveka primoranog da godinama živi u nehumanim uslovima u psihijatrijskoj ustanovi

PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjUSTANEV PROTIV BUgARSKE16


17. januar 2012.


Podnosilac predstavke, Rusi Kosev Stanev, bugarski je državljanin, rođen 1956. godine. On živi u Bugarskoj. Godine 2001. bugarski sudovi su ustanovili da g. Stanev boluje od šizofrenije još od 1975. godine. Iz tih razloga, sud ga je proglasio delimično nesposobnim. Godine 2002. određeno mu je delimično starateljstvo jednog činovnika gradskog veća.

Bez ikakvih konsultacija ili čak obaveštavanja, staratelj g. Staneva ga je u decembru 2002. godine smestio u Centar za socijalno staranje o muškarcima sa psihijatrijskim poremećajima. Kasnije je direktor te ustanove postao staratelj g. Staneva. G. Stanevu je bilo dozvoljeno da napusti ustanovu isključivo uz dozvolu direktora.

Uslovi u tom domu za socijalno staranje bili su takvi da je Komitet Saveta Evrope za sprečavanje mučenja i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) posle zvaničnih poseta toj ustanovi tokom 2003. i 2004. godine ocenio da uslovi koji tamo vladaju sasvim odgovaraju pragu koji se postavlja da bi se postupanje prema štićenicima proglasilo nečovečnim i ponižavajućim postupanjem. CPT je primetio da su zgrade u potpunosti uništene, da nema tekuće vode, da su sanitarne prostorije u veoma lošem stanju i nalaze se van zgrade. Sem toga, CPT je ustanovio da su grejanje i ishrana žitelja doma neadekvatni, da ljudi koji su tamo smešteni žive pasivnim, monotonim životom zbog toga što nemaju mogućnost da se bave bilo kakvim aktivnostima i, konačno, da se odeća posle pranja ne vraća pravim vlasnicima.

U novembru 2004. godine g. Stanev je pokušao da povrati poslovnu sposobnost. Tužioci su 2005. godine, po dobijanju lekarskog izveštaja, odbili da pokrenu postupak za vraćanje poslovne sposobnosti, utvrdivši da g. Stanev nije u stanju da vodi samostalan život i da je ustanova najpogodnije mesto za njega. Docnije je, međutim, u jednom privatnom lekarskom izveštaju ustanovljeno da je g. Stanevu pogrešno dijagnostikovana šizofrenija.

16 Ova presuda je pravosnažna.

21

2012, broj 1


G. Stanev je u predstavci Evropskom sudu naveo sledeće: (a) da uslovi života u domu za socijalno starenje predstavljaju kršenje člana 3, kojim se zabranjuje nečovečno i ponižavajuće postupanje; (b) da mu je uskraćeno pravo na delotvorni pravni lek zbog toga što bugarski zakoni ne predviđaju mogućnost da ospori odluku o svome smeštaju u dom za socijalno staranje; (c) da je prekršen član 5 stavovi 1, 4 i 5 time što je nezakonito i proizvoljno lišen slobode i smešten u dom za socijalno staranje; (d) da je povređen član 6 zbog toga što g. Stanev nije mogao da se obrati sudu i zatraži oslobađanje od delimičnog starateljstva; i (e) da je ograničenjima koja predstavljaju posledicu delimičnog starateljstva prekršen član 8 Konvencije.

Veće kome je ovaj slučaj poveren ustupilo je nadležnost Velikom veću.

Član 5 stav 1

Sud je ustanovio da je u ovom slučaju primenjiv član 5 st. 1. Sud je primetio sledeće: (a) g. Stanev je mogao da napusti dom za socijalno staranje, ali samo uz dozvolu; (b) kada je bio na dopustu, kretanje g. Staneva je bilo ograničeno, a dom za socijalno staranje zadržavao je njegova lična dokumenta; (d) nije bilo precizirano koliko vremena g. Stanev treba da provede u domu za socijalno staranje, te je njegov boravak u tom domu na taj način bio neograničen; i (e) g. Stanev nije dao svoj pristanak za to da bude smešten u dom za socijalno staranje.

Evropski sud je potom ustanovio da je, zbog toga što je staratelj g. Staneva odlučio da ga smesti u ustanovu za ljude s psihijatrijskim poremećajima ne dobivši za to njegov prethodni pristanak bila nevažeća po bugarskom zakonu, njegovim lišenjem slobode prekršen član 5 Konvencije: član 5 nalaže da lišenje slobode bude propisano zakonom. Sem toga, Sud je ustanovio da su mere bile nezakonite u smislu člana 5 stav 1, budući da se u ovom slučaju nije mogao primeniti nijedan od predviđenih izuzetaka. Iz svih tih razloga, ovde se radilo o kršenju člana 5 st. 1.

Član 5 stav 4

Sud je primetio da Bugarska nije ukazala ni na jedan domaći pravni lek koji bi g. Stanevu mogao da pruži neposrednu mogućnost da ospori zakonitost svog smeštaja u dom za socijalno staranje. Sud je takođe ukazao na to da bugarski sudovi nisu bili uključeni u donošenje odluke o smeštanju g. Staneva u dom za socijalno staranje, kao i da bugarski zakoni ne propisuju periodično sudsko preispitivanje odluke o smeštaju u zatvorenu ustanovu. Sa svih tih razloga, ovde se radilo o kršenju člana 5 st. 4.

Član 5 stav 5

Sud je ustanovio da nije dokazano da je g. Stanev imao, ili da bi mogao da ima, ni pre ni posle presude Suda mogućnost pristupa ostvarivanju prava na naknadu zbog nezakonitog pritvora ili lišenja slobode. Iz svih tih razloga, u ovom slučaju jeprekršen član 5 stav 5.

22


Član 3

Sud je primetio da se članom 3 Konvencije zabranjuje nečovečno i ponižavajuće postupanje prema bilo kome pod staranjem vlasti, bez obzira na to da li je pritvor naložen u kontekstu krivičnog postupka ili je reč o prijemu u dom za socijalno staranje.

Analizirajući uslove u tom domu, Evropski sud je ustanovio da je, prema nalazima CPT: (a) hrana bila nedovoljna i lošeg kvaliteta; (b) zgrada bila nedovoljno zagrevana, pa je tokom zime g. Stanev morao da spava u kaputu; (c) g. Stanev mogao da se tušira samo jednom nedeljno u nehigijenskom i uništenom kupatilu; (d) sanitarne prostorije su bile u užasnom stanju i da im je bilo opasno pristupiti. S obzirom na činjenicu da je g. Stanev bio prinuđen da boravi u takvim uslovima oko sedam godina, to postupanje je predstavljalo kršenje člana 3. Država je pokušala da tvrdi kako je usled nedostatka fi nansijskih sredstava bila sprečena da renovira taj dom. Evropski sud, međutim, nije prihvatio tu tvrdnju kao opravdanje za uslove kojima je bio izložen g. Stanev.

Član 13

Sud je primetio da se smeštaj g. Staneva u dom za socijalno staranje po bugarskim zakonima nije svrstavao u kategoriju pritvora, te da g. Stanev iz tih razloga nije imao pravo na naknadu. Prema tome, pravni lekovi o kojima je reč nisu bili delotvorni u smislu člana 13.

Član 6 stav 1

Sud je utvrdio da g. Stanev nije bio u mogućnosti da zatraži da mu se ponovo uspostavi poslovna sposobnost na bilo koji drugi način sem preko staratelja, ili pojedinca koji je naveden u Krivičnom zakoniku Bugarske. Sud je takođe primetio da, prema bugarskom zakonu, nema pravne razlike između lica koja su delimično ili u potpunosti lišena poslovne sposobnosti, kao i da ne postoji propis o periodičnom preispitivanju odluke o lišenju poslovne sposobnosti.

Sud je ustanovio da, iako pravo na pristup sudovima nije apsolutno pravo, pravo na obraćanje sudu sa zahtevom da se preispita odluka o proglašenju poslovne nesposobnosti predstavlja pravo od suštinskog procesnog značaja za zaštitu svih lica delimično lišenih poslovne sposobnosti. Iz toga sledi da lica koja su lišena slobode usled toga što se smatraju poslovno nesposobnima u načelu treba da imaju mogućnost neposrednog pristupa sudu. Nastavljajući dalje rezonovanje u tom okviru, Sud je takođe primetio da, prema rezultatima jedne nedavno organizovane studije, 18 od 20 nacionalnih evropskih pravnih sistema dopušta neposredni pristup sudu svakom licu koje je proglašeno delimično poslovno nesposobnim, a želi da se njegov ili njen status preispita. U 17 zemalja taj pristup je otvoren čak i za one koji su proglašeni u potpunosti poslovno nesposobnima. Prema tome, postoji evropska saglasnost kada je reč o davanju mogućnosti licima koja su proglašena poslovno nesposobnim da se neposredno obrate sudu.

Iz tih razloga, član 6 stav 1 mora se tumačiti kao član koji u načelu svakome ko se nalazi u položaju g. Staneva jemči neposredni pristup sudu, kako bi zatražio da mu se

23

2012, broj 1

vrati poslovna sposobnost. Odgovarajuće bugarsko zakonodavstvo ne jemči to pravo uz dovoljan stepen sigurnosti, te se u datim okolnostima radi o kršenju člana 6 stav 1.

Član 41

Sud je zaključio da je Bugarska dužna da isplati podnosiocu predstavke iznos od 15.000 evra na ime nematerijalne štete.

3. Komentar

U poslednje vreme smo u ovom Biltenu izvestili o većem broju značajnih slučajeva u kojima se radi o podnosiocima predstavke koji imaju problema sa psihičkim zdravljem, uključujući tu slučajeve Štukaturov protiv Rusije ( Shtukaturov v. Russia) (presuda od 27. marta 2008, Bilten br. 100.), Hadžić i Suljić protiv Bosne i Hercegovine (presuda od 7. juna 2011, Bilten br. 3 za 2011) i X. i Y. protiv Hrvatske (presuda od 3. novembra 2011, Bilten br. 4 za 2011.).

Ovaj, veoma važan slučaj, otvorio je čitav niz pitanja koja su imala negativne posledice po podnosioca predstavke, pošto je proglašen delimično poslovno nesposobnim i smešten u dom za socijalno staranje u kome su vladali užasni uslovi, tako da ćemo u ovom komentaru moći samo da osvetlimo neka od njih. Evropski sud je prvo ustanovio da je g. Stanev suštinski bio lišen slobode, te se stoga u ovom slučaju mogao primeniti član 5. Sud je brzo ustanovio da je ovaj član prekršen, budući da je odluka o smeštaju podnosioca predstavke u dom za socijalno staranje doneta bez njegovog pristanka, pa je samim tim bila nevažeća po bugarskom zakonu, što znači da nije ispunjen uslov koji se u članu 5 postavlja u pogledu zakonitosti. Međutim, ono što je stvarno zanimljivo u ovom slučaju je da je Evropski sud, uprkos tome što je doneo taj zaključak, nastavio da razmatra ostale aspekte predstavke ovog podnosioca na osnovu iste odredbe - iako uobičajena praksa Suda podrazumeva da, onog trenutka kada je ustanovljena povreda, on prelazi na druga pitanja. Ovo je, međutim, presuda Velikog veća, i Sud je po svemu sudeći nastojao da pruži dodatne smernice za slične slučajeve. Ovde je Sud ustanovio da lišenje slobode g. Staneva nije bilo opravdano sa stanovišta člana 5 stav 1 (e) budući da nije postojao nedavan medicinski nalaz, koji bi poslužio kao osnova za odluku o lišenju slobode.

Prilikom razmatranja prava na pristup sudu sa stanovišta člana 6 i konačnog zaključka o tome da je taj član prekršen, Sud je kritikovao činjenicu da domaće zakonodavstvo ne pravi nikakvu razliku između lica potpuno lišenih poslovne sposobnosti i onih koja su, poput ovog podnosioca predstavke, samo delimično lišena poslovne sposobnosti. Pored toga, domaće zakonodavstvo nije predvidelo mogućnost automatskog periodičnog preispitivanja kako bi se utvrdilo da li i dalje postoje valjane osnove za stavljanje nekog lica pod starateljstvo. Naglašavajući da takvo preispitivanje predstavlja jedno od najvažnijih prava lica o kome je reč, budući da je to odlučujuće za ostvarivanje mnogih drugih prava i sloboda, Sud je stao na stanovište da lica koja su delimično lišena poslovne sposobnosti u načelu treba da imaju mogućnost neposrednog

24


pristupa sudu u tom pogledu. S tim u vezi, Evropski sud je posebno skrenuo pažnju na tendencije i na evropskom i na međunarodnom nivou, a koje se odnose na zaštitu ljudi sa psihičkim oboljenjima i na to da im se dodeli što je moguće više pravne autonomije. To bi podrazumevalo donošenje individualne procene sposobnosti nekog lica da donosi odluke i da obavlja razne zadatke, a potom mogućnosti da sudovi primene jedno takvo svrsishodno rešenje u svakom pojedinačnom slučaju kada je reč o lišenju datog lica poslovne sposobnosti ili ograničenju njegove poslovne sposobnosti.

Četvoro sudija je izrazilo neslaganje s ovom presudom, sve u vezi sa odlukom većine da se ne razmatra pritužba koju je podnosilac predstavke podneo po osnovu člana 8. Sudija Kalajdžijeva (Kalaydjieva) (Bugarska) posebno je oštro formulisala svoje kritike na račun te odluke. Ona je naglasila da je podnosilac predstavke, onog trenutka kada je proglašen delimično poslovno nesposobnim, bio lišen mogućnosti da postupa u sopstvenom interesu, te je samim tim de facto bio tretiran kao pojedinac koji je u potpunosti poslovno nesposoban. Po mišljenju sudije Kaladžijeve, nepoštovanje priznate lične autonomije ovog podnosioca predstavke, kao što je nepoštovanje njegovih želja i odluka o tome kako da provede svoje vreme ili ostatak svoje penzije predstavljalo je kršenje člana 8 i ni u kom slučaju nije ispunilo savremene standarde neophodne da se osigura nužno poštovanje želja i sklonosti koje je taj podnosilac kadar da izrazi.

25

2012, broj 1

Od Rusije se zahteva da preduzme hitnu akciju u vezi sa nečovečnim i ponižavajućim uslovima u pritvoru tokom pretkrivičnog postupka

PRESUdA U SLUčAjU ANANjEV PROTIV RUSIjE17

(predstavka br. 42525/07 i 60800/08)

10. januar 2012.

1. Osnovne činjenicePodnosioci predstavke Sergej Ananjev (Sergey Ananyev), Genadij Baširov

(Gennadiy Bashirov) i Gulnara Baširova (Gulnara) državljani su Rusije. Svi podnosioci tvrde da su u pritvoru držani u nezadovoljavajućim uslovima.

Godine 2007. g. Ananjev je lišen slobode i držan u pritvoru oko dva meseca u ćeliji od 15 kvadratnih metara, u kojoj se nalazilo 13 ležajeva. Tu ćeliju je delio sa još 20 pritvorenika. G Baširov i gđa Baširova bili su u pritvoru u nekoliko različitih ćelija za koje tvrde da su sve bile pretrpane ljudima.

2. Odluka Evropskog sudaPodnosioci predstavke su se pozvali na članove 3 i 13 i obraćajući se Sudu naveli da

su bili smešteni u pretrpanim ćelijama, kao i da nisu mogli da se izbore za poboljšanje uslova pritvora niti da dobiju neki vid naknade.

Član 13

Sud je ispitivao da li su pojedinci koji su smatrali da su držani u neadekvatnim uslovima pritvora mogli delotvorno da se požale zatvorskim vlastima, tužiocu, Zaštitniku građana ili sudovima, kao i da li su mogli da upute zahtev za naknadu štete, s tim da taj zahtev ima izgleda na uspeh.

Razmatrajući odgovor na to pitanje, Sud u Strazburu je zaključio da, zasad, ruski pravni sistem ne pruža mogućnost korišćenja delotvornog pravnog leka koji bi se mogao upotrebiti za to da se isposluje prestanak nečovečnih i ponižavajućih uslova pritvora ili koji bi mogao da pruži odgovarajuće i dovoljno pravno zadovoljenje u vezi sa pritužbom o kojoj je reč. Iz tih razloga, Sud je ustanovio da se u ovom slučaju radilo o povredi člana 13 Konvencije.

Član 3

G. Ananjev i g. Baširov su u svojim ćelijama imali manje od 1,25 odnosno manje od dva kvadratna metra ličnog prostora. Broj pritvorenika je takođe znatno premašio 17 Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostima iz člana 44 stav 2 Konvencije.

26


broj raspoloživih ležajeva. Pored toga, g. Ananjev i g. Baširov su neprestano bili u tim ćelijama, a jedini izuzetak od toga bio je period od jednog sata dnevno kada su izvođeni u šetnju na otvoreno. Svi su jeli i koristili sanitarne objekte u prenatrpanim uslovima ćelije. Iz tih razloga, Sud je ustanovio da su g. Ananjev i g. Baširov bili podvrgnuti postupanju koje je u suprotnosti sa članom 3, to jest da su bili podvrgnuti nečovečnom i ponižavajućem postupanju.

Član 41

Evropski sud je presudio da je Rusija dužna da plati iznos od 2.000 evra g. Ananjevu i 13.000 evra g. Baširovu na ime nematerijalne štete, kao i 850 evra na ime sudskih i ostalih troškova.

Član 46 (mere za izvršenje presude)

Sud je ustanovio da neadekvatni uslovi pritvora i nedelotvorni pravni lekovi predstavljaju sistemski problem koji se u Rusiji ponavlja. Trenutno je pred Sudom 250 slučajeva koji čekaju ishod postupka, a u svima njima su predmet predstavki podnosilaca uslovi pritvora.

Mada su se kršenja za koja je ustanovljeno da su se dogodila zbila u geografski različitim regionima, poreklo svih tih kršenja prava po Konvenciji suštinski je slično: pritvorenici su trpeli nečovečno i ponižavajuće postupanje zbog akutnog nedostatka prostora u ćelijama, nedostatka odgovarajućeg broja ležajeva, ograničenog pristupa svetlosti i svežem vazduhu i nepostojanja privatnosti prilikom korišćenja sanitarnih objekata. Prema tome, čitav ovaj problem je rezultat lošeg funkcionisanja ruskog sistema za organizovani boravak u pritvoru i izdržavanje kazni, kao i nedovoljnih pravnih i upravnih jemstava.

S obzirom na sve što je rečeno, Sud je odlučio da primeni postupak izricanja “pilot presude”. Sud je prvo konstatovao da se izvesne mere za poboljšanje materijalnih uslova pritvora mogu primeniti kratkoročno i uz male dodatne troškove - u takve mere spada razumno povećanje broja tuševa i mogućnosti za tuširanje. Evropski sud je takođe ohrabrio pokušaje ruskih vlasti da iznađu integrisani pristup rešavanju problema pretrpanosti u pritvorskim jedinicama, uključujući tu promenu zakonskih okvira, prakse i stavova.

Sem toga, Sud je primetio da je osnovni uzrok pretrpanosti tih objekata prekomerno posezanje za pritvorom u pretkrivičnom postupku, bez odgovarajućeg opravdanja, kao i preduga primena takvog pristupa.

Mere pritvora trebalo bi rezervisati samo za najteže slučajeve u kojima se radi o nasilnim krivičnim delima, tako da bi određivanje pritvora trebalo pre da predstavlja izuzetak, nego normu.

S obzirom na to je da za primenu svih gore pomenutih mera potrebno vreme, treba primeniti privremene aranžmane. To znači da treba ustanoviti maksimalni kapacitet svake pritvorske jedinice, kao i da tu ocenu treba povremeno preispitivati, u skladu sa normama koje se stalno razvijaju.

27

2012, broj 1

Pored toga, treba uvesti preventivne i kompenzatorne pravne lekove. Preventivni pravni lekovi treba da omoguće pritvorenicima da se izbore za brzo i delotvorno razmatranje njihovih pritužbi u vezi sa neodgovarajućim uslovima prtvora.

Kada je reč o vremenu, odnosno rokovima u kojima sve navedene mere treba da budu primenjene, Sud je stao na stanovište da ruska vlada treba da sačini, u saradnji sa Komitetom ministara, obavezujući plan sa rokovima na osnovu koga će staviti na raspolaganje preventivne i kompenzatorne pravne lekove u slučaju navodnih kršenja prava po Konvenciji usled neadekvatnih uslova pritvora; to treba da bude urađeno u roku od šest meseci.

3. KomentarU ovoj važnoj i dugačkoj pilot presudi, Evropski sud razmatra suštinu nečovečnih

uslova u ruskim centrima za držanje ljudi u pritvoru u pretkrivičnom postupku, takozvanih SIZO (skraćenica od Sledstvennyi izolyator - objekat za izolaciju u istražnom postupku). Kao što Sud više puta ističe u svome obrazloženju, ovo je ozbiljan i široko rasprostranjen problem u Rusiji. Još otkako je Sud prvi put izrekao presudu u vezi sa ovim problemom, u slučaju Kalašnjikov protiv Rusije (Kalashnikov v. Russia,presuda od 15. jula 2002, Bilten br. 32.) neprestano je utvrđivano da se krše članovi 3 i 13.

Kada je Ruska Federacija postala članica Saveta Evrope 1996. godine, jedno od obećanja koje je dala prilikom pristupanja odnosila se na to da će, bez odlaganja, poboljšati “praktično nečovečne uslove” u centrima u kojima se građani drže u pritvoru u pretkrivičnom postupku. Međutim, uprkos tome, kao i uprkos činjenici da su se događaji koji su poslužili kao osnov za sadašnji slučaj zbili više od pet godina posle izricanja presude u slučaju Kalašnjikov, uslovi pritvora kojima se krši član 3 Konvencije i dalje predstavljaju jedan od najkrupnijih problema u Rusiji.

Sud je priznao da postoji izvestan broj razloga za tako veliki broj kršenja člana 3, kao i da je reč o složenom problemu. Pre svega je ukazao na loše stanje popravki u pritvorskim jedinicama i na pogrešno usmeravanje sredstava, ali i na prekomerno i često neopravdano pribegavanje pritvoru u pretkrivičnom postupku, umesto korišćenja drugih preventivnih mera. U tom kontekstu, Evropski sud je takođe pozdravio izvestan broj reformi koje su već započele da sprovode ruske vlasti i koje obuhvataju izgradnju i obnovu pritvorskih centara širom zemlje.

Međutim, veoma je važno to što je Sud ukazao na činjenicu da postoji i jedan broj dodatnih mera koje bi vlasti mogle da primene brzo i uz veoma male troškove - te mere obuhvataju zaklanjanje toaleta u ćelijama sa zavesama, da bi se obezbedila izvesna privatnost pritvorenicima, kao i skidanje guste mreže kojom su prekriveni prozori u ćelijama, zato što ta mreža sprečava dopiranje prirodne svetlosti. U ovoj fazi Sud je odlučio da ne proširuje dalje dijapazon mera koje bi valjalo preduzeti, budući da je smatrao da je to pre zadatak Komiteta ministara, nego samog Suda. Umesto toga, Evropski sud je posebno skrenuo pažnju na dva pitanja kojima se ruske vlasti

28


neminovno moraju pozabaviti kako bi u budućnosti ispunile svoje obaveze proistekle iz člana 3 Konvencije: 1) smanjenje automatskog posezanja za izricanjem mere pritvora u pretkrivičnom postupku i 2) preduzimanje privremenih aranžmana kako bi se sprečila i ublažila prenatrpanost prostorija.

Kao što je Sud već istakao, verovatno će biti potrebne i zakonodavne promene za sve to, kao i promena stava i kod tužilaca i kod sudija. Treba pronaći drugačija rešenja od držanja u pritvoru pre suđenja, a Sud je takođe preporučio da se upravnicima zatvora da ovlašćenje da odbiju da prihvate pritvorenike ukoliko pritvorske jedinice kojima upravljaju već rade punim kapacitetom i preko tog kapaciteta. Razume se, biće potrebno izvesno vreme da se ove promene sprovedu, ali ova oštro izrečena presuda jasno stavlja do znanja koliko ozbiljnima Sud smatra sve te probleme. U tesnoj vezi sa ovakvim načinom razmišljanja i obrazloženja je i temeljito razmatranje raspoloživosti pravnih lekova za pritvorenike, kojim se Sud pozabavio. Iako je istakao da visoke strane ugovornice imaju slobodu da izaberu sredstva pomoću kojih će ispunjavati svoje obaveze po Konvenciji, Sud je prilično detaljno razmotrio različite sisteme pravnih lekova ne bi li, kako je naveo, pomogao ruskim vlastima da pronađu odgovarajuće rešenje. Podsećajući na pređašnju sudsku praksu, Sud je naglasio da treba postaviti sistem preventivnih i kompenzatornih pravnih lekova, i pritom je, što je veoma važno, odredio rok od šest meseci u okviru koga ruske vlasti treba (u saradnji sa Komitetom ministara) da donesu obavezujući plan i vremenski raspored za stavljanje takvih pravnih lekova na raspolaganje pritvorenicima u Rusiji.

Konačno, što je veoma zanimljivo, Sud je istakao da, u skladu sa postupkom izricanja pilot presude postoji mogućnost da se svi slični slučajevi odlože sve dok visoka strana ugovornica o kojoj je reč ne primeni mere za ispravljanje postojećeg stanja. Međutim, član 3 Konvencije štiti prava koja su od toliko bitnog značaja da je, umesto da odloži rešavanje po predstavkama, Evropski sud nasuprot tome naglasio da će nastavljanje pomnog obrađivanja svih predstavki koje se odnose na uslove u pritvoru “redovno podsećati tuženu državu na obaveze koje ima po Konvenciji”. U suštini, Sud je pored toga naložio ruskim vlastima da u roku od 12 meseci pruže pravno zadovoljenje svim žrtvama povreda člana 3 Konvencije u SIZO koji su već, pre dana donošenja ove presude, podneli predstavke po tom osnovu.

Pošto je izrekao 90 presuda u kojima je ustanovljeno da je prekršen član 3 Konvencije u vezi sa uslovima boravka u centrima za držanje u pritvoru pre krivičnog postupka, Sud je u svojoj pilot presudi oštrim i jasnim rečima ukazao da je krajnje vreme da Rusija ubrza reforme u ovoj oblasti, a pre svega da promeni kulturu automatskog pribegavanja izricanju mera pritvora, čak i ukoliko se radi o licima osumnjičenim za manja krivična dela. Ruske vlasti će sada morati da tesno sarađuju sa Komitetom ministara, dok će Sud takođe pomno pratiti i nadzirati situaciju. Ovde je zanimljivo napomenuti da, otkako je Konvencija izmenjena i dopunjena Protokolom br. 14, Komitet ministara sada ima mogućnost da prosledi Sudu pitanje da li je visoka strana ugovornica ispunila svoju obavezu poštovanja i izvršenja izrečene presude ili je propustila da to učini (videti član 46 st. 4).

29

2012, broj 1

Evropski sud ustanovio da korišćenje dokaza po čuvenju ne sprečava automatski održavanje pravičnog suđenja

PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjU AL HAVAdžA I TAHERI PROTIV UjEdINjENOg

KRALjEVSTVA18

(predstavka br. 26766/05 i 22228/06)

15. decembar 2011.


Al Havadža

G. Al Havadža (Al-Khawaja) je britanski državljanin rođen 1956. godine. On živi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Optužen je po dvema tačkama za bludne radnje prema dvema pacijentkinjama dok su one navodno bile pod hipnozom. Jedna od njih, ST, izvršila je samoubistvo pre suđenja. Međutim, ST je pre smrti policiji dala izjavu o incidentu.

Na suđenju g. Al Havadži izjava ST bila je pročitana poroti. Vredi napomenuti da se, kada se izjava data van suda pročita poroti, to naziva “svedočenjem po čuvenju”. Pored izjave ST, porota je takođe imala prilike da čuje svedočenje drugih svedoka, uključujući tu i drugu oštećenu. Kada je davao pregled celog slučaja za porotu, postupajući sudija je podsetio porotu da nije videla ST kako daje iskaz niti je bilo unakrsnog ispitivanja, kao i da su njeni navodi u izjavi osporeni.

G. Al Havadža je jednoglasnom odlukom porote proglašen krivim i po jednoj i po drugoj tački optužnice za bludne radnje. Osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 15 meseci. G. Al Havadža je uložio žalbu na presudu, ali je nacionalni sud stao na stanovište da njegova prava po osnovu člana 6 Konvencije nisu bila prekršena.

Taheri

Ali Taheri (Tahery) je iranski državljanin, rođen 1975. godine u Teheranu. Nastanjen je u Londonu. G. Teheri je optužen za namerno povređivanje i pokušaj da omete sudski postupak. G. Taheri je navodno izbo nožem S. u leđa, a krivicu za to je prebacio na drugog pojedinca. U početku nije bilo svedoka za napad nožem. Međutim, dva dana posle događaja T. je policiji dao izjavu u kojoj je rekao da je video kako g. Taheri nožem napada S.

Izjava T. pročitana je poroti zato što je on bio isuviše uplašen da bi se pojavio pred sudom. Iz tih razloga, njegova izjava je tretirana kao svedočenje po čuvenju. Postupajući

18 Ova presuda je pravosnažna.

30


sudija je, kada je dao pregled svega što je izneto pred porotom, upozorio na opasnost od oslanjanja na svedočenje T: ono nije bilo podvrgnuto unakrsnom ispitivanju.

U aprilu 2005. godine g. Taheri je većinskom odlukom članova porote proglašen krivim i osuđen na 10 godina i tri meseca zatvora. G. Taheri je uložio žalbu na presudu, ali je i u ovom slučaju nacionalni sud utvrdio da nije bio povređen član 6 Konvencije.


Pozivajući se na član 6 stavovi 1 i 3 (d) (pravo na to da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka i da ispituje svedoke protiv sebe) podnosioci predstavke su, obraćajući se Sudu u Strazburu, naveli da su presude koje su im izrečene bile u odlučujućoj meri zasnovane na izjavama svedoka koji nisu mogli biti podvrgnuti unakrsnom ispitivanju. Iz tih razloga, podnosioci predstavke su tvrdili da je u njihovom slučaju prekršen član 6 Konvencije.

Veće Evropskog suda za ljudska prava prvi put je razmotrilo slučaj g. Al Havadže i g. Taherija. Veće je jednoglasno ustanovilo da se ovde nije radilo o kršenju člana 6 stav 1 u vezi sa članom 6 stav 3 (d). Međutim, 1. marta 2010. slučaj je ustupljen Velikom veću Evropskog suda za ljudska prava.

Član 6

Veliko veće je ponovilo da je, u slučajevima pokrenutim po osnovu člana 6, zadatak Suda da proceni ukupnu pravičnost suđenja. U odnosu na pravo ispitivanja svedoka, sadržano u članu 6 stav 3 (d), Sud je istakao da važnost zaštite leži u tome da se obezbedi da pojedinac može da ospori iskaz svedoka koji svedoče protiv njega ili nje. Prema oceni Suda, iz važnosti tog načela sledi sledeće: (a) mora postojati valjan razlog za neprisustvovanje svedoka; i (b) osuda koja se temelji isključivo ili u odlučujućoj meri na izjavi odsutnog svedoka u celini gledano se smatra inkompatibilnom sa zahtevima pravičnosti po osnovu člana 6. To je navedeno kao pravilo o isključivom ili odlučujućem uticaju.

Kada je razmatrao obim dejstva isključivog ili odlučujućeg pravila, Evropski sud je, međutim, bio mišljenja da to pravilo ne treba primenjivati na neprilagodljiv način; u Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske su, na primer, tokom nekoliko stoleća razrađena detaljna pravila o prihvatljivosti svedočenja po čuvenju i smatra se da su ta pravila takva da optuženome obezbeđuju visok nivo zaštite od nepravičnog suđenja. Iz tih razloga, Sud je ponovo istakao da je njegov osnovni zadatak i dalje procena ukupne pravičnosti postupka. S tim u vezi, Sud je stao na stanovište da, ukoliko je neka osuda zasnovana isključivo ili u odlučujućoj meri na izjavi odsutnog svedoka, ta presuda neće predstavljati automatsko kršenje člana 6 Konvencije, pod uslovom da postoje i činioci protivteže: pre svega da postoje jaka procesna jemstva.

Primenjujući navedena načela na slučaj g. Al Havadže i g. Taherija, Sud je uzeo u obzir sledeće: (a) da li je bilo nužno prihvatiti izjave svedoka ST i T; (b) da li je

31

2012, broj 1

njihovo neosporeno svedočenje, odnosno svedočenje koje nije bilo izloženo unakrsnom ispitivanju, bilo isključiva ili odlučujuća osnova za oglašenje krivim svakog od ova dva podnosioca predstavke; i (c) da li su postojali dovoljno jaki činioci protivteže kako bi se obezbedila pravičnost svakog od tih sudskih postupaka.

Al Havadža

Utvrđeno je sledeće: (a) usled smrti ST bilo je neophodno da se njena izjava prihvati; (b) svedočenje ST, odnosno njen iskaz, nije bilo jedini dokaz protiv g. Al Havadže: porota je saslušala i iskaz druge oštećene; i (c) poroti je bilo jasno da je u datim okolnostima iskaz ST trebalo da ima manju težinu.

Iz tih razloga, Veliko veće je utvrdilo da su usmerenja koja je postupajući sudija dao poroti i dokazi koje je tužilaštvo ponudilo omogućili poroti da izvrši pravičnu i valjanu ocenu pouzdanosti navoda ST protiv g. Al Havadže. Stoga je Sud zaključio da su, bez obzira na opasnosti koje postoje kada se kao dokazni materijal prihvati takva izjava i teškoće koje je to prouzrokovalo za odbranu, postojali dovoljni činioci protivteže da se moglo zaključiti kako se u ovom slučaju nije radilo o kršenju člana stav 1 u vezi sa članom 6 stav 3 (d).

Taheri

T je bio jedino lice koje je tvrdilo da je videlo nanošenje povreda nožem i njegova nepotkrepljena izjava očevica bila je ako ne jedini, u najmanju ruku odlučujući dokaz protiv g. Taherija. Bez tog iskaza postojali su veoma mali izgledi da on bude oglašen krivim.

Evropski sud je utvrdio da ni činjenica da je g. Taheri sam mogao da ospori iskaz T., ni upozorenje, koje je postupajući sudija izrekao članovima porote kada je sažeo sve što je do tada predočeno, nije u dovoljnoj meri predstavljala protivtežu teškoćama sa kojima se odbrana suočila zbog toga što je ovo svedočenje prihvaćeno kao dokazni materijal. Iako je sudija svoje upozorenje poroti izneo jasno i naglašeno, to nije bilo dovoljno da uspostavi protivtežu nepravičnosti prouzrokovanu samom činjenicom da je neosporena izjava jedinog svedoka optužbe uopšte bila prihvaćena kao materijal u datom postupku.

Iz tih razloga, Sud je zaključio da nisu postojali dovoljni činioci protivteže koji bi mogli da nadoknade teškoće sa kojima se odbrana suočila samom činjenicom da je svedočenje po čuvenju bilo prihvaćeno, te je stoga zaključio da je u ovom slučaju bio prekršen član 6 stav 1 Konvencije u vezi sa članom 6 stav 3 (d).

Član 41

Sud je presudio da Velika Britanija treba da isplati g. Taheriju iznos od 6.000 evra na ime nematerijalne štete i 12.000 na ime sudskih i ostalih troškova.

32


3. Komentar

Član 5 stav 3 (d) propisuje pravo optuženog da ispita svedoke protiv sebe, i da postigne da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega. U slučaju Al Havadža i Teheri kao što je ovde već jasno izneto, Sud je u svome obrazloženju krenuo od postavke da je svrha slučajeva pokrenutih po osnovu člana 6 da se proceni pravičnost postupka u celini. Tako je Sud ustanovio da, u okolnostima kada je presuda zasnovana isključivo ili u odlučujućoj meri na iskazima koji su dati van suda, suđenje ne mora biti automatski proglašeno nepravičnim, već da će saglasnost sudskog postupka sa članom 6 zavisiti od postojanja mera zaštite ili činilaca protivteže.

Ova presuda je posebno važna za zemlje kao što je Velika Britanija, gde postoji duga tradicija razrade metoda na osnovu kojih svedočenje po čuvenju može obezbediti iznošenje dokaza protiv optuženog, a da se u podjednakoj meri poštuju načela opšte pravičnosti suđenja. Time što je stalo na stanovište da pravilo o isključivom ili odlučujućem uticaju nije ono usled koga se suđenje automatski proglašava nepravičnim, Veliko veće u slučaju Al Havadža i Teheri nije omelo funkcinisanje postupaka kao što su ti u kojima se koristi svedočenje po čuvenju, već je samo podsetilo nacionalne sudove važnost obezbeđenja ukupne pravičnosti sudskog postupka.

Takođe vredi ukazati na to da je Evropski sud za ljudska prava u slučaju Ajdarić protiv Hrvatske (Ajdaric v Croatia, presuda od 13. decembra 2011.) nedavno razmatrao pitanje da li je sudski postupak bio nepravičan zbog toga što se osuda temeljila na svedočenju samo jednog svedoka, koji je svedočio u samom postupku. U slučaju Ajdarić Sud je ustanovio da je bio prekršen član 6 Konvencije, jer je isključivu osnovu za osporenu presudu predstavljalo svedočenje svedoka, koji inače ima ozbiljne psihijatrijske probleme, pa je suđenje u celini bilo nepravično.

33

2012, broj 1

Proterivanjem stranog mudžahedina u Tunis neće biti prekršena njegova ljudska prava

PRESUdA U SLUčAjU AL HANčI PROTIV BOSNE I HERCEgOVINE19


15. novembar 2011.


Podnosilac predstavke Amar Al Hanči (Ammar Al Hanchi), tuniski je državljanin rođen 1965. godine. U Bosnu i Hercegovinu je stigao tokom rata 1992-95. godine i pridružio se stranim mudžahedinima (mudžahedinski pokret je muslimanski pokret koji tvrdi da vodi džihad, ili sveti rat). Posedovao je falsifikovane dokumente na osnovu kojih je 1995. godine dobio nacionalnu ličnu kartu. Docnije, 1997. godine, oženio se državljankom Bosne i Hercegovine. Bračni par ima dvoje dece, od kojih je jedno rođeno 1998, a drugo 2000. godine.

U aprilu 2009. godine vlasti su ustanovile da je g. Al Hanči ilegalni imigrant. U maju 2009, na osnovu stranih obaveštajnih izveštaja, doneta je odluka da g. Al Hanči predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti. Na osnovu toga je doneto rešenje o proterivanju i zabranjeno mu je da se u narednih pet godina vrati u Bosnu i Hercegovinu.

U julu 2009. godine, g. Al Hanči je podneo zahtev za azil, tvrdeći da će, ukoliko bude vraćen u Tunis, biti suočen sa postupanjem koje je suprotno članu 3 Konvencije. Njegov zahtev za azil je odbačen i u decembru 2009. godine uručeno mu je rešenje o proterivanju.


G. Al Hanči se požalio da će, usled njegove povezanosti sa stranim mudžahedinima, proterivanje u Tunis dovesti do toga da bude izložen postupanju koje je suprotno sa odredbama člana 3 Konvencije. Sem toga, g. Al Hanči je naveo da su u njegovom slučaju bili prekršeni članovi 5 i 8 Konvencije, jer je lišenje slobode do proterivanja bilo nezakonito, i zato što će proterivanje dovesti do povrede veza sa porodicom.

Član 3

Razmatrajući tvrdnje koje je podnosilac predstavnik izneo u vezi sa članom 3 Konvencije, Sud se pozvao na zaključke Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i specijalnih izvestilaca UN: ti zaključci su ukazivali na to da su u Tunisu preduzeti

19 Trenutno u ovom slučaju postoji zahtev za ustupanje Velikom veću.

34


koraci u pravcu razvoja demokratskog sistema vladavine u zemlji. Evropski sud se posebno pozvao na one odeljke tih izveštaja u kojima se navodi sledeće: (a) proglašena je amnestija kojom su obuhvaćeni svi politički zatvorenici; (b) raspuštena je Državna služba bezbednosti; i (c) neki visoki zvaničnici su smenjeni ili je protiv njih pokrenut krivični postupak zbog toga što su u prošlosti kršili ljudska prava. S obzirom na sve te zaključke, Sud je smatrao da, iako u Tunisu još uvek, prema izveštajima, ima slučajeva postupanja suprotnog članu 3 Konvencije, to su ipak tamo sporadični incidenti. Sud je posebno ukazao na to da nema znakova da su, posle promene režima, islamisti kao grupa sistematski na meti.

Sud je takođe uzeo u obzir to što je Tunis pristupio Opcionom protokolu uz Konvenciju UN protiv mučenja, kao i to što je usvojio Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Samim tim, ta zemlja je u zakonskom smislu priznala nadležnost Komiteta za ljudska prava UN da razmotri pojedinačne slučajeve u kojima se tvrdi da je bilo zlostavljanja. U takvim okolnostima, Sud je stao na stanovište da postoji rešenost vlasti Tunisa da iskorene kulturu nasilja i nekažnjenosti koja je preovladavala u vreme prethodnog režima. Iz svih tih razloga, Evropski sud je zaključio da nema opasnosti da će se, ako bude deportovan u Tunis, prema g. Al Hančiju postupati protivno članu 3 Konvencije.

Članovi 5 i 8

Sud je odbacio preostale pritužbe g. Al Hančija.Sud je utvrdio da je g. Al Hanči lišen slobode i stavljen u pritvor u očekivanju

proterivanja potpuno u skladu sa domaćim zakonima, u povoljnim uslovima, a ne na osnovu proizvoljnih razloga. Prema tome, u ovom slučaju nije bio prekršen član 5.

Što se tiče navodne nepravičnosti postupka za proterivanje, Sud je podsetio da odluke koje se tiču ulaska u zemlju, boravka i proterivanja stranaca nisu zaštićene po osnovu člana 6, budući da se tu ne radi o utvrđivanju građanskih prava i obaveza.

Konačno, u vezi sa pritužbom koju je g. Al Hanči izneo u vezi sa članom 8 Konvencije, Sud je primetio da žalba Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine, u načelu, predstavlja delotvorni pravni lek u smislu Konvencije. S obzirom na to je žalba g. Al Hančija i dalje u postupku rešavanja pred sudom, kao i da Konvencija ne nalaže da podnosioci predstavki koji se obraćaju Sudu zbog deportacije po osnovu člana 8 imaju pristup pravnom leku sa automatskim suspenzivnim dejstvom (za razliku od pritužbi po osnovu člana 3), njegova pritužba izneta po osnovu člana 8 je preuranjena.

3. Komentar

U februaru 2011. godine (tadašnji) Predsednik Suda, Žan-Pol Kosta (Jean-Paul Costa) je, povodom toga što imigranti kojima preti proterivanje u sve većem broju postavljaju zahteve za donošenje privremenih mera, primetio da Evropski sud nije “apelacioni tribunal kao drugostepena instanca u odnosu na evropske tribunale koji

35

2012, broj 1

rešavaju o azilu i imigraciji”. U izvesnom smislu, ova presuda potvržuje taj čvrsti stav jer se u njoj zaključuje da iseljenje podnosioca predstavke u Tunis neće predstavljati kršenje Konvencije. U isto vreme, međutim, ova presuda potvrđuje sadašnju već ukorenjenu ulogu Evropskog suda kao suda poslednje instance za ona lica kojima nije odobren azil: Sud je u ovom slučaju doneo rešenje po pravilu 39, privremeno zaustavljajući postupak proterivanja podnosioca predstavke, i doneo presudu na koju će se verovatno pozivati državne vlasti širom Evrope kada budu odbacivale zahteve za međunarodnu zaštitu (uključujući tu zahteve za azil) Tunižana posle promene režima u Tunisu. To je bila neminovna posledica one vrste analize koja se u vezi sa članom 3 nalaže Sudu: zbog ovakvih slučajeva, kada lice još nije iseljeno, sud mora razmotriti situaciju u trenutku donošenja svoje presude, pa se “zahteva puna i ex nunc procena”, uključujući tu “uzimanje u obzir informacija koje su obelodanjene posle konačne odluke domaćih vlasti” (stav 41). Iako Sud ne utvrđuje da li neko ispunjava uslove za status izbeglice, on donosi slične procene u pogledu rizika u zemlji porekla. Iz tih razloga, Sud ima svoju ulogu u uobličavanju sudske prakse zasnovane na informacijama o zemlji porekla, a tu sudsku praksu neprestano razvijaju i prilagođavaju tribunali koji se širom Evrope bave slučajevima azila i imigracije.

Ovaj slučaj takođe osvetljava ono što se može tumačiti kao neuspeh Ustavnog suda Bosne i Hercegovine kao supsidijarnog mehanizma za zaštitu ljudskih prava u toj državi: pošto se žalbom Ustavnom sudu na odluku o proterivanju ne obustavlja automatski postupak proterivanja tog lica, uprkos činjenici da lice tvrdi da će u zemlji prijema biti podvrgnuto postupanjuu suprotnosti sa članom 3 Konvencije, nije neophodno da se takva pritužba podneta Ustavnom sudu iscrpi pre no što se uputi predstavka Strazburu. To međutim ne znači da ne postoji delotvorni pravni lek: ispostavlja se da je podnosilac predstavke imao na raspolaganju delotvorne pravne lekove (u smislu u kome je taj pojam korišćen u članu 13) pred redovnim sudovima protiv odluka o njegovom proterivanju i o tome da mu se odbija zahtev za azil. Međutim, zaključak Suda o iscrpljenosti domaćih pravnih lekova u odnosu na član 3, znači to da Ustavni sud na kraju može biti sveden na umanjenu ulogu, dok se Sudu u Strazburu poverava veća uloga u rešavanju tužbi stranaca u kojima oni zahtevaju međunarodnu zaštitu u Bosni i Hercegovini. Način da se ovo promeni podrazumevao bi da se obezbedi da se podnošenjem žalbe Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine automatski obustavlja postupak proterivanja podnosioca žalbe koji tvrdi da će time biti prekršen član 3 Konvencije.

Razlika u načinu na koji je Sud rešavao po žalbi podnosioca predstavke podnetoj sa stanovišta člana 3 - utvrđujući da je taj deo predstavke prihvatljiv, i žalbi podnetoj sa stanovišta člana 8 - za koju je utvrdio da je preuranjena, temelji se na osnovanoj razlici: zbog nepovratne prirode štete za koju se tvrdi da je naneta u slučajevima pokrenutim po osnovu člana 3, pravni lek je delotvoran (pa samim tim mora biti iscrpljen) samo ukoliko pozivanje na taj pravni lek automatski obustavlja proces iseljenja; šteta naneta po osnovu člana 8 (u slučajevima proterivanja to je obično razdvajanje od članova porodice) nije nepovratna, pa se samim tim ne primenjuju istovetna pravila. To odgovara istorijskoj

36


praksi Evropskog suda po kojoj se privremene mere donose u mnogim slučajevima proterivanja gde podnosioci predstavke tvrde da postoji kršenje člana 3, ali ne u onim slučajevima gde se oni pozivaju samo na kršenje člana 8. Međutim, u sve većem broju slučajeva proterivanja Sud je odobrio privremene mere kako bi obustavio postupak proterivanja čak i tamo gde pritužbe nisu zasnovane na članu 3 Konvencije, već na članu 8. Videti, npr. slučaj F.I. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (F.I. v Th e United Kingdom,odluka od 15. marta 2011), kojom je primenjeno pravilo 39 da bi se obustavio postupak iseljenja oca koji je bio uključen u postupak odobravanja starateljstva nad ćerkom, kada je izneta tvrdnja da bi na taj način bili prekršeni članovi 6 i 8; slučaj je na kraju rešen prijateljskim poravnanjem. Činjenica da neki slučajevi proterivanja kod kojih se podnosioci predstavke pozivaju na član 8 privlače donošenje odluke o privremenim merama ukazuje na to da u takvim slučajevima pravni lek koji postoji na domaćem nivou možda neće biti smatran delotvornim, osim ukoliko pozivanje na taj pravni lek automatski ne suspenduje postupak preseljenja. Ovaj slučaj, međutim, očigledno ne spada u red takvih.

37

2012, broj 1

Sud je naložio Rusiji da vrati samohranu majku u posed stana i da obustavi njeno planirano iseljenje

PRESUdA U SLUčAjU gLAdIŠEVA PROTIV RUSIjE20

(predstavka br.7097/10)

6. decembar 2011.


Podnositeljka predstavke Svetlana Gladiševa (Gladysheva) ruska je državljanka rođena 1973. godine. Ona je vlasnica stana u Moskvi u kome živi sa sinom, tinejdžerom. Stan je prvobitno kupila od države gđa Je (Ye) u okviru programa privatizacije.

Godine 2008. Sekretarijat za stambena pitanja grada Moskve pokrenuo je postupak protiv gđe Gladiševe kako bi privatizaciju stana proglasio ništavom; postojala je sumnja da je prethodna vlasnica, gđa Je, prevarom došla u posed te kuće. U julu 2009. godine nacionalni sudovi su utvrdili da je gđa Je na prevaru došla u posed tog stana. Sudovi su priznali da je gđa Gladiševa kupila stan u dobroj veri, ali je, u skladu sa Građanskim zakonikom, nacionalni sud utvrdio da grad Moskva nije imao nameru da u datim okolnostima izvrši prenos vlasništva. Iz tih razloga, sud je naložio iseljenje gđe Gladiševe bez ikakve naknade ili obezbeđivanja alternativnog smeštaja. Ona je uložila žalbu na tu presudu, ali je ta žalba odbačena.

Stav države bio je da je iseljenje gđe Gladiševe zakonito i da se njime teži legitimnom cilju zaštite prava onih koji ispunjavaju uslove za socijalno stanovanje. Država je takođe stala na stanovište da gđa Gladiševa može da tuži prethodnu vlasnicu tražeći odštetu, te da ona samim tim ima na raspolaganju odgovarajući pravni lek.


Gđa Gladiševa je uputila predstavku Sudu u Strazburu pozivajući se na član 1 Protokola br. 1 (zaštita imovine) i član 8 Konvencije (pravo na poštovanje doma), tvrdeći da su radnje koje je Država preduzela bile nesrazmerne u tom smislu da je ona lišena imovine iako sama nije učinila ništa loše.

Član 1 Protokola br. 1

Evropski sud je stao na stanovište da je država ta koja treba da definiše uslove i postupke u kojima ona vrši prenos vlasništva. Međutim, Sud je ustanovio da treće lice 20 Ova presuda je postala pravosnažna po osnovu člana 44 stav 2 Konvencije.

38


kao kupac ne može da preuzima rizik da bi njegovo vlasništvo moglo biti poništeno zbog manjkavosti koje je sama država trebalo u nekom ranijem trenutku da utvrdi. U takvim okolnostima, Sud je zaključio da se ovde radilo o kršenju člana 1 Protokola br. 1: podnositeljki predstavke je na teret stavljeno prekomerno breme; to breme se nije moglo opravdati nijednim argumentom koji bi se zasnivao na razlozima javnog interesa.

Takođe je važno istaći da je, donoseći tu odluku, Sud ustanovio da država nije u položaju da tvrdi kako je podnositeljka predstavke imala na raspolaganju dovoljne pravne lekove u vidu zahteva za naknadu štete: nije utvrđen vinovnik, a i izgledi za to bili su izuzetno mali.

Član 8

Evropski sud je saopštio da, od trenutka kada je doneto rešenje o iseljenju, postoji mešanje u pravo na pošotovanje doma, bez obzira na to da li je do iseljenja došlo ili nije došlo. U okolnostima ovog slučaja, Sud je zaključio da nije mogućno uspostaviti ravnotežu između interesa onih za koje postoji namera da budu korisnici stana i interesa same gđe Gladiševe: oni za koje je postojala namera da budu korisnici stana nisu mogli da budu u dovoljnoj meri individualizovani. Sem toga, Sud je utvrdio da, u svakom slučaju, nijedan pojedinac sa liste čekanja ne bi imao istu vrstu vezanosti, niti interes, za taj konkretan stan kakav je imala i ima gđa Gladiševa. Imajući u vidu i to da gđa Gladiševa nije ispunjavala uslove za alternativni smeštaj i da joj moskovski Sekretarijat za stambena pitanja nije pružio pomoć, očigledno je da vlasti nisu uzele u obzir pravo gđe Gladiševe na poštovanje njenog doma onda kada su ga suprotstavile sa interesima grada Moskve. Iz tih razloga, ovde se radilo o kršenju člana 8.

Član 41

Evropski sud je stao na stanovište da je Rusija dužna da u potpunosti vrati gđu Gladiševu u posed njenog stana i da poništi doneto rešenje o iseljenju. Takođe je gđi Gladiševa dodelio iznos od 9.000 evra na ime nematerijalne štete i 11.245 evra na ime sudskih i ostalih troškova.

3. Komentar

Ovaj slučaj na prvi pogled izgleda kao još jedan primer problema sa kojima se suočavaju postsocijalističke zemlje-članice Saveta Evrope. Međutim, pristup države programima privatizacije predstavlja problem koji može iskrsnuti u svim zemljama-članicama Saveta Evrope. Izuzetno je važno da se, prilikom razmatranja posledica prevare u sklopu programa privatizacije, vodi računa o onome što je Sud jasno stavio do znanja: država koja sprovodi takav plan privatizacije odgovorna je za to da obezbedi da ne bude grešaka u prenosu vlasništva. Iz tih razloga, Sud je jasno stavio do znanja da pojedinci kao što je gđa Gladiševa ne treba da budu opterećeni prekomernim bremenom - problemom prevare počinjene u nekoj ranijoj fazi.

39

2012, broj 1

Ovaj slučaj je veoma važan i zbog toga što je u postupku utvrđeno da je došlo do kršenja člana 8. Sud je saopštio da je, od trenutka kada su nacionalne vlasti zauzele stav da gđa Gladiševa više ne uživa pravo vlasništva nad tom imovinom i da podleže iseljenju, na delu bilo mešanje u član 8, iako samo rešenje o iseljenju nije sprovedeno u delo. Ovo obrazloženje je veoma važno zbog toga što pojedincima pruža mogućnost da se pozovu na kršenje člana 8 i pre no što budu iseljeni.

40


Za da l je in fo rmaci je može te se obra t i t i na s ledeće adrese:

AIRE Centre (for Biljana Braithwaite)17 Red Lion SquareLondon WC1R 4QHtel: +44 207 831 4276advice line: +44 207 831 3850fax: +44 207 404 7760e-mail: [email protected]: www.airecentre.org

KUĆA ŠTAMPE(za Bilten «Ljudska prava u Evropi»)Bačka 1511080 ZemunSrbija

AIRE CENTAR

AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi unapređenjem znanja o evropskim pravnim standardima na polju ljudskih prava, i pružanjem pomoći licima čija su prava ugrožena da ih ostvare u praksi. Tim međunarodnih pravnika Centra pruža obaveštenja, savete i zastupanje u oblasti prava Evropske unije i Saveta Evrope. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 120 slučajeva. U toku poslednjih petnaest godina AIRE centar je takođe organizovao i učestvovao u nizu seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je posebno aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, gde sprovodi niz dugoročnih projekata usmerenih ka poštovanju vladavine prava i punog uvažavanja ljudskih prava u ovim državama.

SAVET EVROPE

Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47 zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno jeviše od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava, saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju odbrane.

Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina prošlog veka, sve zemlje koje su želele da postanu članice Organizacije, bile su obavezne da je ratifikuju. Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi, ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od država ugovornica ili ne.

Documents

Ljudska prava u Evropi - The AIRE Centre · Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred ... aktivan u zemljama Zapadnog Balkana, ... zakoni koji štite državne