Diskursi popularne kulture

EdicijaKomunikacijeKnjiga 4

UrednikNada Popovi Perii

Recenzentiprof. dr Nada Popovi Periiprof. dr Novica Mili

Dubravka uri

Diskursipopularne

kulture

fmkBeograd

2011

4

5Studije kulture i prouavanjepopularne kulture

Knjiga Diskursi popularne kulture jedan je

narativ (pria, pripovest) o diskursima koji su odreivali razumevanje popularne kul ture od 19. veka do danas, i u bliskoj je vezi sa podru-jem studija kulture (cultural studies studije kulture, kulturalni studiji, kulturni studiji). Narativ kao pojam je uveden da bi se naglasi-lo da svaki tekst pria neku priu, bez obzira da li je u pitanju Ajntajnova (Einstein) teori-ja relativiteta, teorija identiteta Stjuarta Hola (Stuart Hall) ili poslednja epizoda animirane serije Simpsonovi. Narativi nam nude okvire koji omoguavaju razumevanje i ukazuju na pravila pomou kojih se konstruie drutveni poredak, ili nam priaju priu o tome kako je nastala neka teorijska disciplina. Narativ o osnivaju studija kulture ujedno je i narativ o diskursima popularne kulture1.

1 Videti: Chris Barker, Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000; Dean Duda: Kilturalni studij

6Poto je svaka pria mogua samo zahva-ljujui jezikom uobliavanju, potrebno je skrenuti panju na to kako se studije kultu-re odnose prema jeziku. Sa stanovita studi-ja kulture jezik nije neutralan medijum, koji nam slui da formiramo odreena znaenja i znanja o nekom nezavisnom svetu-objektu koji postoji izvan jezika, ve je konstitutivan za sama ta znaenja i samo to znanje. Jezik daje znaenje materijalnim predmetima i drutvenim praksama koje su postavljene u vidno polje zahvaljujui jeziku, i postaju nam razumljive u terminima koje jezik odreuje. Ovi procesi proizvodnje znaenja su prakse oznaavanja (signifying practices). Razumeti kulturu znai istraiti kako se znaenje sim-boliki proizvodi u jeziku kao sistem oznaa-vanja (signifying system).

Ishodita i problemi, AGM, Zagreb, 2002; John Storey, Cultural Theory and Popular Culture An Introduction, Peking University Press, 2004; Dominic Strinati, An Introduction to Popular Culture, Routledge, London, and New York, 1995; Peter Stankovi, Kulturne tudije: pregled zgodovine, teorij in metod, u Cooltura Uvod v kulturne tudije, uredili Ale Debeljak, Peter Stankovi, Gregor Toms, Mitja Velikonja, Scripta, tudentska zaloba, Ljubljana, 2002, str. 11-70; Studije kulture Zbornik, Jelena orevi (ur), Slubeni glasnik, Beograd, 2008.

7Definisau jo nekoliko osnovnih poj-mova vanih za dalji tok nae prie. Prvi je pojam teksta. U teoriji informacije i u semi-otici tekst se odreuje kao svako pravilima regulisano nizanje ili kombinovanje jedinica nekog znakovnog sistema u vremenu ili pro-storu. Tekst je, po strukturalistima, zatvorena znakovna celina, nastala sistematskim obje-dinjavanjem elemenata oznaavanja nieg reda koji mogu, ali ne moraju, biti jeziki. Poststrukturalisti su kritikovali komunikacij-sku i reprezentacionu (tj. neproduktivnu) upotrebu jezika, i tekst su definisali kao neto to je sutinski produktivno, to proizvodi znaenja. Koncept teksta upuuje ne samo na napisanu re (to je jedno od njenih znaenja) ve i na sve prakse koje oznaavaju. On moe da obuhvati generisanje znaenja slikama, zvucima, predmetima (na primer, odeom), i aktivnostima kao to su ples, sport, naini ophoenja itd. U pitanju su znakovni siste-mi koji oznaavaju istim mehanizmima kao i jezik, pa ih nazvamo tekstovima kulture. Tekstovi kao forme prikazivanja su viezna-ni, to znai da ih moemo na razliite nai-ne itati. itajui jedan tekst kulture itaoci i itateljke proizvode znaenje, tako da je tre-nutak konzumiranja teksta ujedno i trenutak proizvodnje znaenja.

8Diskurs je pojam sa kojim se stalno susree-mo. Njegova najoptija definicija glasi: diskurs je regulisani nain govora. Po francuskom teo-retiaru Mielu Fukou (Michel Foulcault), dis-kurs se odnosi na jezik i na praksu i ukazuje na regulisanu proizvodnju znanja2. Diskurs konstruie, definie i proizvodi predmete zna-nja na jedan razumljiv nain dok istovreme-no iskljuuje druge naine rezonovanja kao nerazumljive. Kao koncept, diskurs ukazuje na naine miljenja, govora, reprezentacija, delovanja, kao i na oblike upotrebe jezika i na drutvene interakcije. Moemo rei da diskurs ukazuje na drutveni proces stvaranja smisla i reprodukovanja realnosti. Diskursi su istovre-meno i proizvodi i konstituenti realnosti: oni govore u ime hegemonog glasa i kao hegemo-ni glas, konstruiui, odravajui i osnaujui dominantnu ideologiju i odnose moi. Pored dominantnih, postoje i marginalni diskur-si. Diskursi se razlikuju od vrste institucija i drutvenih praksi u kojima se oblikuju i u od-nosu na pozicije onih koji govore, kao i u od-nosu na one kojima je govor upuen. Postoje razliiti tipovi diskursa: institucionalizovani

2 Chris Barker, Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, p. 19-20.

9diskursi (pravo, medicina, nauka), diskursi medija (televizija, novine itd), popularni dis-kursi (pop muzika, rep, strip, sleng) i drugi. Diskursi privremeno fiksiraju znaenja. Oni se ne mogu odvojiti od istorije kao to se ne mogu odvojiti ni od ideologije, jer im je svrha da daju smisao kulturi u kojoj ivimo.

Narativ o diskursima popularne kulture na-lazimo u britanskim studijama kulture. Studije kulture se postepeno formiraju krajem pede-setih godina 20. veka, da bi devedesetih po-stale globalno rasprostranjene od Sjedinjenih Amerikih Drava do Kine, kao jedan od najvanijih teorijskih pristupa u domenima razliitih disciplina, kao to su prouavanje medija, popularne kulture, knjievnosti, teatra, filma, vizuelnih umetnosti itd. Korpus teorija koje ulaze u sastav studija kulture potiu od teoretiara koji su smatrali da je proizvodnja teorijskog znanja politika praksa. To znai da znanje nikada nije neutralni ili objektivni fe-nomen, ve je stvar pozicioniranosti, odnosno, mesta sa kojeg neko govori, kome govori i s ko-jim namerama. Jedan od savremenih teoretia-ra popularne kulture, Don Fiks (John Fiske), pisao je da je termin kultura u sintagmi studije kulture politiki. Pojam politika odnosi se na brojne manifestacije i odnose moi na svim nivoima ljudske interakcije. Studije kulture se

10

posebno bave politikom reprezentacije, tj. nai-nom na koji je mo upletena u konstrukciju, regulaciju i utvrivanje kulturnih klasifikacija pomou privremene stabilizacije znaenja3.

Bitno odreenje studija kulture, a samim tim i studija popularne kulture, jeste njihovo zanimanje za mehanizme moi u kulturi, za strukturu dominacije, za borbu oko znaenja i reprezentacije, dakle za sve ono to proizvo-di represiju i nejednakost. Potrebno je nagla-siti da ne postoji definicija kulture koja tran-scendira politiku reprezentacije, to znai da su sve kulture i sve reprezenacije politike i ideoloke. Ova pozicija se u studijama kulture naziva politikom teorije (politics of theory)4.

Termin reprezentacija (repraesentation reprezentacija, prikazivanje, predoavanje, predstavljanje) bitan je u prouavanju kul-ture, jer ukazuje na proces proizvodnje i raz-mene znaenja u kulturi, odnosno na kulturu kao poprite borbi oko znaenja. Po Krisu Barkeru, pojam reprezentacija nam pomae da shvatimo kako mi svet drutveno konstrui-

3 Chris Barker, Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, p. 389.

4 Politika popularnog zbornik radova iz kulturalnih studija, Dean Duda (ur.), Disput, Zagreb, 2006, str. 27.

11

emo i prikazujemo i kako je svet drutveno konstruisan i prikazan za nas. On obuhvata niz mehanizama i strategija koje raspola-u sistemima znakova kao to su jezik, slike, zvukovi itd., odnosno tekstovima i diskursi-ma i, kako to Dean Duda istie, okupljaju se oko odnosa znanja i moi, njihove socijalne konfiguracije, politike znaenja, diskurzivne zastupljenosti i prisutnosti, odnosno zakinu-tosti i nevidljivosti (rodnog, rasnog, dobnog, klasnog itd.)5. Bitno je istai da su dominan-tni modeli reprezentacije istovremeno i modeli nadziranja znaenja.

Studije kulture su diskurzivna formacija, a to, po reima Stjuarta Hola, znai skup (ili formacija) ideja, slika i praksi, koje pribavlja-ju naine govora o, forme znanja i ponaanja, povezana sa odreenim temama, drutvenim aktivnostima ili institucionalnim mestima u drutvu6.

Britanski teoretiar studija kulture, Toni Benet (Tony Bennet) izdavaja sledee vane elemente u definiciji studija kulture:

5 isto6 Chris Barker, Cultural Studies Theory and

Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, p. 6.

12

Studije kulture su interdisciplinarno po-lje u kojem perspektive iz razliitih disciplina mogu biti selektivno preuzete da bi se istraili odnosi kulture i moi.

Studije kulture se bave praksama, insti-tucijama i sistemima klasifikacije kojima se ljudima usauju odreene vrednosti, verova-nja, kompetencije, ivotne rutine i uobiajene forme ponaanja.

Forme moi koje studije kulture istrau-ju su raznovrsne i obuhvataju rod, rasu, klasu, kolonijalizam itd. Studije kulture nastoje da istrae veze izmeu formi moi, i da razviju naine miljenja o kulturi i moi koje ljudi mogu primeniti kada ele neto da promene.

Studije kulture su institucionalno deo sistema visokog obrazovanja, ali one poku-avaju da uspostave veze izvan akademije sa drutvenim i politikim pokretima, radnici-ma u institucijama kulture i u menadmentu u kulturi7.

Studije kulture, a samim tim i studije po-pularne kulture, konstituisane su kao nedis-ciplinarni, postdisciplinarni, multidisciplinarni ili transdisciplinarni pristup prouavanju kul-

7 Chris Barker, Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, p. 7.

13

ture. Ovi termini oznaavaju bitno drugaiji analitiki pristup u savremenoj proizvodnji znanja. Nekada su se discipline konstituisale kao meusobno nezavisne, imale su odvojene korpuse teorija i posebne metode u prouava-nju8. Dananje discipline se, nasuprot tome, zasnivaju interdisciplinarno, to znai da su ponitene granice izmeu disciplina, kao i da metodologije razliitih nauka vie nisu odvo-jene. Ova tendencija analogna je politiko-ekonomskim procesima globalizacije ili je, drugim reima, njihov efekat.

Kultura - ta je to?

U diskursima studija kulture i studija po-pularne kulture stalno nailazimo na pojam kultura. Vano je stoga pokazati kako se zna-enje ovog pojma menjalo i kako se kultura definisala u istorijskim diskursima razliitih

8 Videti: Willis, Paul. Foreward, u Barker, Chris. Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, p. XX; Chris Barker, Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publication, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, p. 34; Politika popularnog zbornik radova iz kulturalnih studija, Dean Duda (ur.), Disput, Zagreb, 2006, str. 11; Studije kulture Zbornik, Jelena orevi (ur), Slubeni glasnik, Beograd 2008, str. 11.

14

disciplina. Prema jednom od vanih uteme-ljivaa studija kulture, britanskom teoretiaru Rejmondu Vilijamsu (Raymond Williams), re kultura se pojavljuje kao imenica koja oznaava proces uzgajanja itarica, to jest kul-tivisanje. Ideja o kultivisanju je zatim proi-rena da bi obuhvatila ljudski um ili duh, te tako nastaje pojam kultivisane ili kulturne osobe. Termin se upotrebljava u tri relativno odvojena smisla: da se oznae umetnosti i umetnike aktivnosti, zatim uene, pre svega, simbolike odlike odreenog naina ivota i, konano, sam proces razvoja.

Odnos prema kulturi, oznaen sintagmom kultura sa velikim K , podrazumeva uverenje da se kultura sastoji od dela i praksi intelektu-alne, posebno umetnike delatnosti. Re kul-tura tada podrazumeva muziku, knjievnost, slikarstvo, skulpturu, pozorite i film. Pozicija oznaena sintagmom kultura kao nain ivota ukazuje na to da se u humanistikim nauka-ma re kultura primenjuje u irokom rasponu znaenja, i na stvaranje i upotrebu simbola, koji odvajaju nain ivota jednog naroda, jednog perioda, grupe ljudi ili ljudske vrste. esto se tvrdi da su samo ljudi sposobni da stvaraju i prenose kulturu, a da su u stanju to da ine zato to stvaraju i koriste simbo-le. Ljudi poseduju sposobnost simbolizacije

15

koja je osnova njihovog kulturnog postoja-nja. Pozicija oznaena sintagmom kultura kao proces i razvoj podrazumeva da se re kultura koristi da bi se ukazalo na to da su pojedinci sposobni da se razvijaju, ali se njeno znaenje proirilo tako da obuhvata i ideju da je kulti-visanje opti drutveni i istorijski proces.

Masovna kultura i popularna kultura

U javnim diskursima, posebno od dvade-setih i tridesetih godina 20. veka, sve je prisut-nija rasprava o masovnoj kulturi. Autori poput Lea Loventala (Leo Lownthal) ve su u spisi-ma Paskala (Pascal) i Montenja (Montaign) iz 16. i 17. veka pronali argumente kojima su ovi autori osudili masovnu kulturu, koja se pojavila zahvaljujui uspostavljanju trine ekonomije. Drugi autori su tvrdili da je ideja o postojanju popularne kulture oduvek prisut-na, a kao primer su navodili funkcionisanje popularne kulture u Rimskom carstvu, na ta ukazuje fraza hleba i igara. Piter Berk (Peter Burke) je sugerisao da su moderne ideje o po-pularnoj kulturi povezane sa razvojem formi nacionalne svesti u poznom 18. veku, to je vidljivo u pokuaju intelektualaca, na primer, pesnika, da konstruiu popularnu kulturu kao narodnu (folk) kulturu. Razliku izme-

16

u popularne kulture i visoke ili uene kulture u ovom periodu nalazimo u spisima nemakog pesnika Johana Gotfrida Herdera (Johann Gottfried Herder). Dominik Strineti (Dominic Strineti) pie da su u poznom 18, tokom 19. i u ranom 20. veku intelektualci, koji su delovali kao nacionalisti, romantia-ri i folkloristi, izumeli koncept popularne kulture.

Popularna kultura se moe definisati na dva naina. U prvom smislu ona se shvata kao kvazimitoloka, ruralna, narodna (folk) kultura, a u drugom popularna kultura je de-gradirana masovna kultura nove urbane in-dustrijske radnike klase. Rejmond Vilijams je pisao da popularnu kulturu nije definisao narod, ve intelektualci, i da se ona upo-trebljava u etiri smisla. Izrazom popularna kultura oznaavamo dela koja smatramo infe-riornim, kao to je, na primer, popularna knji-evnost. Njime oznaavamo i dela realizovana s namerom da postanu popularna, na primer, popularno novinarstvo, ili sve ono to moe-mo podvesti pod zabavu u najirem smislu rei. Popularna kultura se odreuje i kao ono to se dopada velikom broju ljudi. Ona ozna-ava i kulturu koju narod stvara odole za sebe, pri emu se istie da se narodi meu-sobno razlikuju, a vano je pritom naglasiti

17

da se narodna kultura najee vremenski iz-meta u daleku prolost.

Poto pojam popularne kulture nije jed-noznaan, mogue je postaviti niz pitanja u vezi njegovog odreenja. Moemo se zapitati ko odreuje ta je popularna kultura. Da li ona nastaje u narodu spontano kao auto-noman izraz specifinog naina izraavanja odreenog naroda, ili je nameu oni koji su na pozicijama moi kao neku vrstu drutve-ne kontrole? Naime, moemo se zapitati da li se popularna kultura artikulie odozdo iz naroda, ili je elita namee odozgo, ili je, moda, u pitanju njihova interakcija? Kako komercijalizacija i industrijalizacija utiu na popularnu kulturu? Da li to to se popularna kultura pojavljuje kao roba znai da je kriteri-jum profitabilnosti i trinosti vaniji od kva-liteta? Bitno je i pitanje koja je ideoloka ulo-ga popularne kulture. Da li ona indoktrinira ljude, da li ih primorava da prihvate ideje i vrednosti koje osiguravaju dominantan polo-aj privilegovanih, ili se radi o pobuni i opo-ziciji prevladavajuem drutvenom poretku9.

9 Dominic Strinati, An Introduction to Popular Culture, Routledge, London, and New York, 1995, p. 3-4.

18

Tradicija kulture i civilizacije ili kultura sa velikim K

Stanovite da su tekovine jedne kulture

zapravo tekovine jedne civilizacije posledica je liberalnih humanistikih strujanja nakon prosvetiteljstva. U tom periodu se oblikuje uverenje da je kultura uvek samo ono najbolje to omoguava usavravanje ljudi. Teoretiari i teoretiarke studija kulture zastupaju sta-novite da je ova koncepcija konzervativna i elististika. Njen utemeljiva je Metju Arnold (Marhew Arnold), engleski pesnik, religiozni mislilac, kolski nadzornik, knjievni kritiar i profesor pesnitva na Oksfordu, autor opse-nog opusa u kojem se nalazi i knjiga Kultura i anarhija (1869). Arnold je zauzeo ikoniki sta-tus u narativima studija kulture. On je kulturu definisao kao skup znanja ili kao ono najbo-lje to su ljudi ikada mislili i izrekli. Smatrao je da kulturu kao oblik ljudske civilizacije treba suprotstaviti anarhiji sirovih i nekul-tivisanih masa10. Moemo se, meutim, za-pitati ko ima mo da odredi ta je u kulturi najbolje i ta se pod tim to je odreeno kao

10 Arnold, Metju. Kultura i anarhija, u or e-Arnold, Metju. Kultura i anarhija, u or e-vi, Jelena. Studije kulture Zbornik, Slubeni glasnik, Beograd 2008, str. 37-42.

19

najbolje podrazumeva? Odgovor bi u ovom kontekstu bio da je najbolje ono to misli kultivisana izdvojena manjina, koja poseduje znanje, otkriva istinu i omoguava napredak ljudske rase.

Za ovakvo elitistiko shvatanje kulture za-lagao se i engleski profesor knjievnosti F. R. Livis (F. R. Leavis), iji rad poinje tridesetih godina 20. veka i protee se na etiri decenije. Livis je bio uticajan i imao je niz sledbenika - livisista. Livisisti su, kao i Arnold, smatrali da je kultura visoka taka civilizacije i briga obra-zovane manjine. Livis je tvrdio da je Engleska pre industrijske revolucije imala autenti-nu narodnu kulturu i manjinsku kulturu obrazovane elite. Bilo je to zlatno doba jed-ne organske zajednice u kojoj je postojala ivljena kultura, iji su vaan aspekt inile narodne pesme i igre. Ta izvorna narod-na kultura se izgubila usled standardizacije i ujednaavanja do kojih je dovela industri-jalizovana masovna kultura. Cilj je visoke ili manjinske kulture, sada svedene na knjievnu tradiciju, da u ivotu odri, hrani i rasprostire sposobnost ljudi da odvoje najbolju od naj-gore kulture. Po livisizmu, obrazovana elita mora da definie i odbrani ono najbolje u kulturi, a to je kanon dobrih knjievnih dela, i da istovremeno kritikuje reklame, filmove i

20

popularnu prozu, tj. ono najgore u masovnoj kulturi.

Livisisti su smatrali da savremena civili-zacija doivljava duhovnu krizu. Knjievnost je za njih bila vana, jer je u sebi krila pri-tajene stvaralake snage koje su posvuda u modernom 'komercijalnom' drutvu bile u defanzivi11. Smatrali su da se u knjievnosti jo sauvao oseaj za kreativnu upotrebu jezi-ka, dok je masovno drutvo obezvreivalo jezik i tradicionalnu kulturu. Bili su uvereni da u uglaenom ponaanju Engleske 18. veka i u prirodnom, organskom, zemljorad-nikom drutvu 17. veka nailazimo na oblike ivog senzibiliteta bez kog e moderno indu-strijsko drutvo zakrljati i umreti. Ovakvom stavu, Rejmond Vilijams je suprotstavio uve-renje da je organsko drutvo zauvek nestalo. Moemo se sloiti sa britanskim teoretiarem Terijem Igltonom (Terry Eagleton), da je po-jam organskog drutva lukavo smiljeni mit za verbalne napade na mehanizirani i-vot suvremenog industrijskog kapitalizma (Eagleton: 49) .

Arnoldova i Livisova stanovita mo-emo kritikovati, jer su arbitrarna i elitistika,

11 Terry Eagleton, Knjievna teorija, prevela Mia Pervan-Plavec, SNL, Zagreb 1987, str. 43.

21

ali bez obzira na to, oni su ustanovili diskurs o popularnoj kulturi, primenjujui na nju sredstva i koncepte utemeljene u prouavanju umetnosti i knjievnosti.

Kulturalizam

Riard Hogart (Richard Hoggart), Edvard Tompson (Edward Thompson) i Rejmond Vilijams su nainili odmak od elitistikih koncepcija, utemeljivi antropoloko i istorij-ski zasnovano razumevanje kulture. Tome je dat naziv kulturalizam (culturalism). Mada se ovi autori meusobno razlikuju, svi su nagla-avali svakodnevni karakter kulture i aktiv-nu, kreativnu, sposobnost obinih ljudi da konstruiu zajednike prakse pune znaenja. Bavili su se kulturom radnike klase, zalagali se za demokratiju i socijalizam, insistirajui na kontekstu istorije engleske radnike klase.

Termin kulturalizam skovao je jedan od bivih direktora Centra za savremene studije kulture u Birmingenu (Birmingham Centre for Contemporary Cultural Studies, skraeno CCCS), Riard Donson (Richard Johnson), da bi opisao rad Hogarta, Tompsona i Vilijamsa. Kulturalisti Hogart i Vilijams su prekinuli sa livisizmom, dok je Tompson ra-skinuo sa mehanicistikim i ekonomskim de-

22

terminizmom marksizma. Zajedniko im je insistiranje na tome da je analiziranjem kul-ture jednog drutva, njegovih tekstualnih for-mi i dokumentovanih praksi kulture, mogue rekonstituisati modele ponaanja i konstelaci-je ideja zajednike mukarcima i enama koji proizvode i troe tekstove kulture, kao i prakse drutva u kojem ive. Ova perspektiva nagla-ava ljudsku agensnost (agency - delatnost), tj. aktivnu proizvodnju kulture, a ne njenu pasivnu potronju.12 Kulturalisti su smatra-li da je kultura, u smislu ljudske agensnosti, ljudskih vrednosti i iskustava, sutinska za socijalna i istorijska razumevanja drutvenih formacija. Ako se re kulturalizam upotrebi u negativnom smislu, onda se ima na umu korienje pomenutih pretpostavki, a da se u potpunosti ne prepoznaje i ne priznaje da je kultura efekat struktura koje je prevazilaze, i da one imaju mo da odrede, ogranie i da, u krajnjoj liniji, proizvedu kulturu, ukljuu-jui i ljudsku agensnost, vrednosti i iskustvo. Zanimljivo je da je Tompson u potpunosti odbijao i samu pomisao da bi kulturalizam, bez obzira na definiciju, mogao da se primeni na njegov rad.

12 Termin agency oznaava drutveno determini-sanu sposobnost delovanja koje dovodi do promena.

23

Treba znati i to da su Hogart i Vilijams poticali iz radnike klase, ali su zahvaljujui demokratizaciji sistema obrazovanja, uspeli da se koluju. Obrazovali su se u okvirima livisovskog obrazovnog sistema. Hogartova knjiga Upotreba pismenosti i Vilijamsove knji-ge Kultura i drutvo i Duga revolucija opisuju se i kao prekid sa livisizmom i kao primeri levi-arskog livisizma. Obojica su neko vreme ra-dili u domenu obrazovanja odraslih, gde su se suoili sa injenicom da njihovi uenici ima-ju sasvim drugaija ivotna iskustva. Postojao je nepremostiv jaz izmeu onoga to se uilo kao visoka kultura i kulture svakodnevnog ivota kojom dominira popularna kultura, sa kojom su iveli njihovi uenici. To ih je na-gnalo da redefiniu pojam kulture.

U knjizi Upotreba pismesnosti (1957) Riard Hogart je istraio kako se kultura engleske radnike klase menjala i razvijala od tridesetih do kraja pedesetih godina 20. veka13. Knjiga se sastoji iz dva dela i pokazu-je autorov istorijski i komparativni pristup. U prvom delu, koji se zasniva na seanju na

13 Riard Hogart, Prokleto bogat ivot i novi-ja masovna umetnost: seks u izlizanim depovima, u Studije kulture Zbornik, Jelena orevi (ur), Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 134-139.

24

detinjstvo, Hogart detaljno opisuje ivljenu kulturu radnike klase. Dominik Strineti pie da je za one koji su rasli uz komercijalnu kul-turu i pop muziku, Hogartov pogled na kul-turu radnike klase, pogled uperen u prolost, koji nostalgino ali za izgubljenom auten-tinou kulture kreirane odole. U drugom delu knjige, Hogart ogoreno opisuje kako se razvijala komercijalna kultura kojom domi-niraju duboks mladii, siromani, lenji, indiferentni Amerikanci i glasna muzika. On negativno ocenjuje uticaj koji su ameri-kanizovana imaginacija i potronja imale na mladie iz engleske radnike klase. Uvoz ame-rike masovne kulture odvraa duboks mla-die od autentinog ivota radnike klase i vodi ih ka ispraznom svetu fantazija amerika-nizovanih zadovoljstava. Hogart je vaan zato to je dao legitimitet detaljnom prouavanju kulture radnike klase, znaenjima i praksa-ma obinih ljudi, nainima na koje oni ele da ive svoj ivot i stvaraju sopstvenu istoriju.

Bavei se istorijom britanskih studija kul-ture, Gream Tarner (Graham Turner) je ista-kao da je Hogart uspeno primenio analitike protokole studija knjievnosti na proizvode popularne kulture, kao to su muzika, novi-

25

ne, asopisi i popularni romani14. Knjiga je znaajna i zato to je autor u njoj pokazao da su razliiti aspekti javne kulture, kao to su gostionice, radniki klubovi, asopisi i sport, povezani sa strukturama koje pripadaju pri-vatnom, svakodnevnom ivotu pojedinca, kao to su uloge u porodici, odnosi izmeu polo-va, jeziki obrasci ili zdrav razum zajednice. ivot radnike klase u periodu pre Drugog svetskog rata opisan je kao kompleksna celina u kojoj su javne vrednosti i privatne prakse usko povezane, i zato nije mogue razdvojiti i vrednovati specifine elemente kao dobre ili loe. Mada je njegov opis tradicionalnog urbanog ivota radnike klase kojim ukazuje na kompleksne uzajamne povezanosti razlii-tih segmenata ivota dobar, ipak mu se moe prigovoriti, kao to je ve reeno, da predstav-lja nostalginu sliku organske, a ne sliku kon-struisane kulture.

Hogartov pristup popularnoj kulturi je u mnogim aspektima blizak livisizmu, posebno u analizi popularne kulture u drugom delu knjige. Kao i livisisti, Hogart ima na umu

14 Turner, Graham. Britanska tradicija; krat-Turner, Graham. Britanska tradicija; krat-ka istorija, prevod Damir Arsenijevi, u: Razlika/ Differance, temat Kulturalni studiji i drugo, br. 3-4, Tuzla, 2003, str. 17.

26

ideju o opadanju kulture, a obrazovanje vidi kao sredstvo odupiranja manipulativnom potencijalu masovne kulture. Meutim, za razliku od livisizma, Hogart je zaokupljen kulturom radnike klase. Njegovo udaljava-nje od livisizma je najuoljivije u binarnoj opoziciji dobra prolost loa sadanjost, jer pod dobrom prolou nije podrazume-vao organsku zajednicu 17. veka, ve kulturu radnike klase tridesetih godina. Tu kulturu, koju su livisisti odbacili, on slavi, otuda nje-gov pristup moemo shvatiti kao implicitnu kritiku livisizma. Stjuart Hol je pisao da je Hogart ipak nastavio tu tradiciju, iako je od-bacio mnoge livisovske ideje o kulturi, kori-stei livisovsku knjievnu metodologiju.

U knjizi Stvaranje engleske radnike klase (1963), Edvard Tompson se bavio istorijom odole: ivotima, iskustvima, verovanjima, stavovima i praksama radnike klase. Kao i Vilijams, Tompson je posmatrao kulturu kao ivljenu i svakodnevnu, mada se nije zanimao samo za podruje kulture ve i za socijalno-ekonomske probleme. Klasa je, po Tompsonu, istorijski fenomen koji su stvorili ljudi, ona je rezultat drutvenih odnosa i iskustava. Naglasio je da je engleska radnika klasa ima-la aktivnu i kreativnu ulogu u sopstvenom nastajanju: Radnika klasa je sebe stvorila u

27

meri u kojoj su je drugi stvorili. Kaemo da ova knjiga predstavlja istoriju odole, jer je au-tor teio da iskustvo radnike klase, izostavlja-no iz istorija, ponovo uvede u istorijski proces, ali i zato to je, kao to je ve reeno, insistirao na uverenju da je radnika klasa bila svesni inilac u sopstvenom oblikovanju. Imao je na umu uvenu Marksovu tvrdnju: Ljudi stva-raju sopstvenu istoriju, ali je ne stvaraju kako im je drago; oni je ne stvaraju pod uslovima koje sami biraju, ve pod uslovima koje nepo-sredno susreu, koji su dati i preneti iz prolo-sti. Isticao je ljudsku agensnost iz prvog dela navedene Marksove tvrdnje, a ne strukturne determinante, prisutne u drugom delu, koje su naglaavali marksistiki istoriari.

Rejmond Vilijams je u knjizi Kultura i drutvo (1958) pisao da se koncept kulture kao privilegovani termin vrednovanja pojavio to-kom industrujske revolucije. Knjiga je naja-vila mogunost nove opte teorije kulture i pokazala da teorija kulture treba da bude teorija odnosa izmeu elemenata u celoku-pnom nainu ivota (''whole way of life''). Kritikovao je tada dominantnan koncept da mase imaju niske strandarde ukusa i pona-anja i u jednom eseju iz istog perioda zalagao se za suprotnu tezu koja glasi da je kultura zajednika, obina i svakodnevna (Culture

28

is common). U knjizi Duga revolucija (1961) pisao je da je kreacija, stvaralatvo, svakodnev-no i obino (Creation is common). Njegov koncept kulture je antropoloki, jer se usred-sredio na svakodnevna znaenja: na vrednosti (tj. apstraktne ideale), na norme (jasne princi-pe i pravila) i na materijalna, simbolika do-bra. Shvatanje kulture kao celokupnog naina ivota ima kao pragmatinu posledicu odvaja-nje tog koncepta od umetnosti, ime se daje legitimitet popularnoj kulturi, i otvaraju se televizija, novine, ples, fudbal i drugi svakod-nevni artefakti i prakse kritikoj analizi, koja je ovim fenomenima naklonjena. Njegova analiza raskida sa livisizmom na vie naina. Po Vilijamsu, umetnost vie nema povlaeno mesto. Umetnost je aktivnost poput drugih ljudskih aktivnosti. Ova drutvena definici-ja kulture je sutinska za osnivanje kulturaliz-ma. Ona uvodi tri nova naina razmiljanja o kulturi. Pre svega, videli smo da je u pitanju antropoloka pozicija koja kulturu posma-tra kao opis odreenog naina ivota. Zatim, bitno je shvatanje da kultura izraava izvesna znaenja i vrednosti, kao i tvrdnja da analiza kulture treba da razjasni znaenja i vrednosti koje su implicitne i eksplicitne u odreenom nainu ivota, u odreenoj kulturi. Vilijams je bio svestan da analiza koju zahteva dru-

29

tvena definicija kulture esto obuhvata ana-lizu elemenata naina ivota koji prema mi-ljenju sledbenika drugih definicija uopte ne pripadaju podruju kulture, kao to su organizacija proizvodnje, struktura porodice, struktura institucija kojima se izraavaju ili ureuju odnosi u drutvu i naini komuni-kacije.15 Tompson je kritikovao Vilijamsovu definiciju kulture kao celokupnog naina ivota i opis postojeih odnosa u kulturi kao zajedniki (common), jer se time porie da u kapitalizmu postoje nejednakosti i antagoniz-mi. Umesto toga, insistirao je na stavu da u drutvima postoje stalni sukobi izmeu razli-itih naina ivota.

Po Vilijamsu postoje tri nivoa kulture: 1) ivljena kultura odreenog mesta i vremena, dostupna samo onima koji ive u tom vreme-nu i na tom mestu; 2) zabeleena kultura, koja obuhvata raspon od umetnosti do svakodnev-nih injenica; 3) kultura selektivne tradicije, koja ivljenu kulturu povezuje sa kulturama drugih istorijskih perioda. Tradicionalna kul-tura jednog drutva uvek e teiti da odgovara savremenom sistemu interesa i vrednosti, jer

15 Rejmond Vilijams: Analiza kulture, u Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 124-133.

30

ona nije apsolutni korpus dela, ve je u pita-nju neprestani proces selekcije i interpretacije. Selekcija e se u datom drutvu uvek vriti u skladu sa razliitim interesima, koji obuhvata-ju i klasne interese. Kao to se sadanja dru-tvena situacija u velikoj meri ostvaruje zahva-ljujui selekciji koja se trenutno vri u odree-nom drutvu, tako e i razvoj drutva, tj. proces istorijske promene, odrediti selektivnu tradici-ju. Tradicija kulture nije samo selekcija ve je i interpretacija. Analiza kulture ovo ne moe da promeni, ali smetajui jedan tekst ili prak-su u istorijski trenutak kada su nastali, moe pokazati istorijske alternative savremenim interpretacijama i odreenim savremenim vrednostima na kojima poiva. Na taj nain moemo jasno odvojiti celokupnu istorijsku organizaciju unutar koje je tradicija izraena od savremene organizacije unutar koje se kori-sti. Ali je vano jo jednom istai da je ova ana-liza kulture uvek svesna da su beleenja deo selektivno sauvane i interpretirane tradici-je. Njen cilj je da istrai i analizira zabeleenu kulturu odreenog vremena i prostora da bi rekonstituisala strukturu oseanja (structure of feeling), tj. vrednosti i nazore zajednike odre-enoj grupi, klasi ili drutvu u celini.

Vilijams je insistirao na tome da se kultu-ra shvati posredstvom reprezentacija i praksi

31

svakodnevnog ivota u kontekstu materijal-nih uslova njihove proizvodnje. Ovaj pristup je nazivao kulturnim materijalizmom (cultu-ral materialism). Kulturni materijalizam uk-ljuuje analizu svih formi oznaavanja [...] unutar stvarnih znaenja i uslova njihove pro-izvodnje. Vilijams je izrazio uverenje da kul-tura nije osloboena od veza sa materijalnim uslovima ivota. Tvrdio je da ma kojoj svrsi prakse kulture sluile, njihova sredstva proi-zvodnje su uvek nedvosmisleno materijalna. Drugim reima, insistirao je na materijalno-sti kulture, na materijalnosti svih duhovnih i kulturnih procesa.

Vilijamsova teorija kulture, kao teorija od-nosa koje uspostavljaju elementi celokupnog naina ivota, bila je socijalistika. Istorijska je bila po tome to ivot drutva posmatra kao istorijski oformljen i promenjiv, a bila je i izrazito anti-idealistika zato to stvaranje smisla opisuje kao svakodnevnu obinu prak-su koju ljudi sprovode u svojim aktivnostima.

Klasini marksizam

Marksizam je nastao iz uenja nemakog filozofa Karla Marksa (Karl Marx), koja obu-hvataju filozofiju (dijalektiki materijalizam), politiku ekonomiju i sociologiju (istorijski

32

materijalizam). Marks je isticao da su drutva podeljena na klase i da u svakom periodu jed-na klasa ivi na raun drugih klasa. Tako su u robovlasniko doba, koje je zamenilo pri-mitivno, praistorijsko, drutvo zasnovano na jednakosti, vlasnici robova iveli u izobilju poto su robovi za njih radili. Usavravanjem sredstava za proizvodnju, tj. tehnologije, dolo je do smene proizvodnih odnosa te je nastupio period feudalizma, u kojem su feu-dalci iveli na raun kmetova. U kapitalizmu kapitalisti, vlasnici fabrika i preduzea, ive na raun radnike klase. Kapitalisti zadrava-ju viak vrednosti koji radnika klasa svojim radom proizvodi. U procesu kapitalistike proizvodnje, objanjavao je Marks, radnik je otuen od svog rada, nije kreativan, jer u fa-brici ponavlja jednoline pokrete i, to je jo vanije, nije vlasnik proizvoda sopstvenog rada, a otuen je i od drugih radnika koji ue-stvuju u procesu proizvodnje. Marks je sma-trao da se nepravedni drutveni odnosi u isto-riji odravaju, jer vlasnitvo nad materijalnim sredstvima za proizvodnju vladajuoj klasi omoguava da nadzire dominantne ideje, vrednosti i naine miljenja u datom drutvu. On uvodi pojam ideologije i objanjava da je svest ljudi u klasnim drutvima uvek iskrivlje-na. To je lana svest, jer proizlazi iz parcijalnih

33

pogleda, odnosno interesa vladajue klase.Ekonomski odnosi, prema shvatanjima

Karla Marksa, bitno utiu na ovekovu svest, pa i na sferu kulture. Shvatanje da je kultura odreena proizvodnjom i organizacijom ma-terijalne egzistencije u marksizmu je izraeno metaforom baze i nadgradnje. Pojam baza od-nosi se na sredstva za proizvodnju (fabrike i maine) i na proizvodne odnose, koji nastaju iz organizacije proizvodnih snaga i dovode do formiranja klasa. Marksisti su smatrali da je nain proizvodnje stvarna osnova pravnih i politikih nadgradnji, i odreuje drutveno, politiko i duhovno, pa se kae da nain pro-izvodnje oblikuje nadgradnju kulture. Marks je pisao da svest ljudi ne odreuje njihovo drutveno bie, ve da njihovo drutveno bie odreuje njihovu svest.

Kultura, kao posledica ili kao odraz spe-cifinog istorijskog naina proizvodnje, nije neutralno podruje, jer se postojei odnosi proizvodnje koji reguliu odnose izmeu po-jedinaca nuno moraju izraziti i kroz politi-ke i pravne odnose. Kultura je politika, jer izraava odnose moi, zato je Marks istakao da su ideje vladajue klase u svakom periodu vladajue ideje, tj. klasa koja je dominantna materijalna snaga u drutvu istovremeno je njena dominantna intelektualna snaga.

34

Ako se sutina kapitalistikih drutvenih odnosa u sferi trita shvati kao neto to se po sebi podrazumeva, sakriva se injenica da se ona zasniva na eksploataciji u podruju proizvodnje. injenica da postoji ekonom-ska eksploatacija skriva se i priom o trinoj suverenosti i jednakosti kojom nas uveravaju da smo svi mi potroai. Ono to je istorijski specifian skup drutvenih odnosa uspostav-ljen izmeu ljudi predstavlja se kao prirodan, univerzalan. Drugim reima, sluajni drutve-ni odnosi se reifikuju i prikazuju kao fiksni i univerzalni.

Tradicionalni marksizam, na tragu Marksovih i Engelsovih razmatranja, tumai ideologiju kao interesni skup ideja i vrednosti koji ljudima, mada ne svima, iskrivljuje sliku sveta, odnosno onemoguava im uvid u nji-hovo stvarno stanje. Razlog tome, ve je ree-no, lei u injenici da su u svakom istorijskom razdoblju vladajue misli, vladajue ideje, uvek misli i ideje vladajue klase. Kako vlada-jua klasa raspolae sredstvima za materijalnu proizvodnju, istovremeno raspolae i sredstvi-ma za duhovnu proizvodnju. Vladajue misli samo su idejni izraz vladajuih materijalnih odnosa. Podreene misli su ideje onih koji ne raspolau sredstvima za materijalnu pro-izvodnju. Cilj vladajue klase je da zadri po-

35

stojee odnose, tj. da zadri vlast nad sredstvi-ma za proizvodnju, zato i proizvodi ideje koje joj to omoguavaju i tako iskrivljuje stvarno stanje stvari. Podruje ideolokog posledica je odnosa u procesu materijalne proizvodnje ili, shodno reniku klasinog marksizma, nad-gradnja zavisi od materijalne baze.

Izraen na ovaj nain, odnos izmeu eko-nomske baze i nadgradnje kulture je meha-nicistiki i ekonomski deterministiki. Pod ekonomskim determinizmom se podrazumeva to da klasni odnosi i profit kao motiv nepo-sredno odreuju formu i znaenje proizvoda kulture. Uticaj ovakvog mehanicistikog i deterministikog modela u studijama kultu-re davno je odbaen. Narativ studija kulture pripoveda o kretanju od ekonomskog redukcio-nizma ka analizi autonomne logike jezika, kul-ture, reprezentacije i potronje. Mada je analiza ekonomskih determinanti nuna da bi se ra-zumela odreena kultura, nije i ne moe biti dovoljna. Potrebno je prouiti fenomene kul-ture i njihova sopstvena pravila, logiku, razvo-je i uinkovitost.

Frankfurtska kola

Frankfurtska kola za drutvena istraiva-nja osnovana je 1923. godine. Njeni osnivai

36

su bili nemaki jevrejski intelektualci, levi-ari, pripadnici vie i srednje klase. Nastojali su da razviju teorijsku kritiku i otkriju dru-tvene kontradikcije u osnovi tadanjih ka-pitalistikih drutava i njihovih tipinih ideolokih okvira. Od istaknutih intelektua-laca povezanih sa ovom kolom pomenuu Teodora Adorna (Theodor Adorno), Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) i Herberta Markuzea (Herbert Marcuse). Podjednako vana, ali marginalnija, figura u odnosu na glavne predstavnike bio je Valter Benjamin (Walter Benjamin).

Uspon nacistike partije i njeno preuzima-nje vlasti u Nemakoj tridesetih godina 20. veka, kao i antisemitizam i represija ispoljena u odnosu na levicu, primorali su lanove ko-le da napuste Nemaku. Ranih etrdesetih go-dina njeno sredite je premeteno u Njujork. Tako su nacistika Nemaka i ameriki mo-nopolistiki, potroaki kapitalizam bili kon-tekst u kojem se oblikovala analiza popularne kulture i masovnih medija Frankfurtske ko-le. Njeni predstavnici izveli su kritiku prosve-titeljstva, odbacivi verovanje u nauni i raci-onalni progres. Mada su se oslanjali na mar-ksizam, nisu smatrali da je ekonomija jedini inilac koji nam moe pomoi da objasnimo kako i zato drutva funkcioniu. Konceptom

37

industrije kulture iskazali su privrenost mar-ksizmu zato to su industriju i dalje posma-trali kao sutinsku proizvodnu snagu kapita-lizma, ali su, za razliku od klasinog marksiz-ma, istakli vanost kulture.

Marksova teorija je bila u osnovi Adornove i Horkhajmerove teorije o industriji kultu-re. Njegova rasprava o robnom fetiu je, po Adornu i Frankfurtskoj koli, bitna za teoriju koja objanjava kako funkcioniu forme kul-ture, kao to je popularna muzika, da bi osi-gurale ekonomsku, politiku i ideoloku do-minaciju kapitala. Teorija robnog fetiizma je prisutna u uverenju da robe svih vrsta postaju dostupnije i sve vie ovladavaju sveu ljudi. Fetiizam se istie ukazivanjem na dominaci-ju novca kojim se na tritu reguliu odnosi izmeu roba.

Teoretiari Frankfurtske kole su razliko-vali lane od stvarnih potreba ljudi. Koncept lanih potreba se povezuje sa radom Herberta Markuzea, ali je izveden iz opteg teorijskog okvira kole. Zasniva se na pretpostavci da ljudi imaju istinske, stvarne, potrebe da budu kreativni, nezavisni i autonomni, da kontro-liu svoje sudbine, kao aktivni lanovi zna-enjskog i demokratskog kolektiva, i da imaju potrebu da ive slobodno i da samostalno razmiljaju. Stvarne potrebe se u modernom

38

kapitalizmu ne mogu ostvariti, jer sistem na-mee lane potrebe, koje mora da podstie da bi preiveo. Lane potrebe potiskuju i negira-ju istinske, stvarne potrebe. Vetaki stvorene proizvodnjom, lane potrebe mogu biti zado-voljene potronjom samo na raun nezado-voljenih stvarnih potreba. Industrija kulture osigurava stvaranje i zadovoljenje lanih i obuzdavanje stvarnih potreba. Poto su kapi-talistike proizvodne snage u stanju da proi-zvedu nepregledne koliine roba, zahvaljujui nepreglednoj proizvodnji, koja istovremeno stvara i ispunjava lane potrebe pripadnika razliitih drutvenih klasa, radnika klasa vie ne predstavlja opasnost za stabilnost i konti-nuitet kapitalizma, ona je pacifizovana. Obilje proizvedene robe i njena potronja omogu-eni ekonomijama kapitalistikih drutava, kao i nove ideoloke kontrole koje sprovode njihove industrije kulture, dovele su do toga da se radnika klasa potpuno inkorporira u kapitalistiki sistem. Pripadnici radnike kla-se oseaju da su finansijski sigurniji, mogu da kupe mnogo toga to ele ili misle da ele, a kapitalistiki sistem kao da im garantuje si-gurnost, te oni vie ne prieljkuju njegovo zbacivanje i uspostavljanje besklasnog dru-tva.

Marks je razlikovao razmenjive i upotreb-

39

ne vrednosti roba koje krue u kapitalistikim drutvima. Razmenjiva vrednost se odnosi na novac kojim roba moe da upravlja tritem. U pitanju je cena za koju se roba moe ku-piti ili prodati, dok se upotrebna vrednost od-nosi na korist koju potroa ima od robe, tj. na njenu praktinu ili utilitarnu vrednost. Marks je smatrao da e razmenjiva vrednost u kapitalizmu uvek dominirati upotrebnom vrednou. Ovo je od sutinske vanosti za Adornovu teoriju koja se bavi kulturom ka-pitalizma, jer i on smatra da razmenjive a ne upotrebne vrednosti odreuju proizvodnju i protok roba. Industrija kulture odraava jaa-nje robnog fetiizma, dominaciju razmenjive vrednosti i nadmo monopolskog dravnog kapitalizma. Ona oblikuje ukuse i naklonosti masa, tako to modelira njihovu svest usai-vanjem elje za lanim potrebama. Industrija kulture ne samo da iskljuuje stvarne potre-be, ve i alternativne i radikalne koncepte, te-orije i politiki opozicione naine miljenja i delovanja. Industrijska proizvodnja kulture podrazumeva proces strandardizacije, kojim proizvodi stiu formu zajedniku svim vrsta-ma robe, istovremeno paradoksalno potkre-pljujui oseaj individualnosti. Naime, svakom proizvodu kao i svakom potroau pripisuje se svojstvo individualnosti, ime se skriva

40

standardizacija i manipulacija sveu, koju praktikuje industrija kulture. to su proizvodi kulture standardnizovaniji, ini nam se da su individualizovaniji. Individualizacija je ideo-loki proces ija je funkcija da sakrije proces stan-dardizacije. Zanemariti odlike industrije kul-ture, kako ju je Adorno definisao, znai pod-lei njenoj ideologiji. Adorno je smatrao da mase na taj nain postaju bespomone, dok industrija kulture stie neverovatnu mo nad ljudima. Njeni proizvodi ohrabruju konfor-mizam i konsenzus koji garantuju potovanje autoriteta i stabilnost kapitalistikog sistema.

Savremeni znaajni britanski teoretiar popularne kulture, Don Stori (Jonh Storey), uoio je razlike u pristupu izmeu Arnolda i livisista i teoretiara Frankfurtske kole. Arnold i livisisti su osuivali popularnu kul-turu, jer su verovali da e svrgnuti neospor-ne autoritete u drutvu i kulturi. Teoretiari Frankfurtske kole su tvrdili suprotno, tj. da ona podupire autoritete. Anarhija je, po Arnoldu i livisistima, pretila da e unititi drutvo, dok je Frankfurtska kola ukazivala na konformizam kao na opasni uinak po-pularne kulture.

Strukturalizam, semiologija, poststruktu-ralizam

41

Gream Tarner je skrenuo panju na po-lemiku koja se obino prikazuje kao sukob izmeu strukturalizma i kulturalizma.16 Strukturalizam je potakao teoretiare studi-ja kulture da Tompsonovu ali i Vilijamsovu usredsreenost na iskustva pojedinca i ljudska delovanja promatraju kao romantian i regre-sivno humanistiki in. Poto je razumevanje kulturno konstruisano, postavlja se pitanje zato gubiti vreme na njegove pojedinane sadraje kada moemo analizirati njegove for-mativne procese, kao to je, na primer, jezik? Za kulturaliste je, s druge strane, strukturali-zam previe apstraktan, nefleksibilan i meha-nicistiki da bi mogao obuhvatiti ivljene sloenosti kulturnih procesa. Po miljenju strukturalista, kulturalistima je nedostajao teorijski okvir, a po miljenju kulturalista, strukturalisti su bili previe usredsreeni na teoriju. U okviru istorijske nauke, polemika se vodila oko specifinog problema: istoriari su tvrdili da je strukturalizam aistorian, da je odbacivao procese koji su ispitivali istoriari,

16 Graham Turner: Britanska tradicija: kratka istorija, prev. Damir Arsenijevi, u: Razlika/Differance, temat Kulturalni studiji i drugo, br. 3-4, Tuzla, 2003, str. 38.

42

dok su strukturalisti smatrali da istoriari-kul-turalisti teorijski naivno shvataju procese koji se odvijaju u kulturi.

Ve je bilo rei o tome da se kulturalizam pobunio protiv marksistikog ekonomskog determinizma tako to je klasu pokuao da definie pomou kulture, a ne iskljuivo u smislu odnosa uspostavljenih u proizvodnji. I strukturalizam je bitno doprineo osporavanju ekonomskog determinizma. Strukturalisti su dokazivali da jezik kojim govorimo jednostav-no ne odraava materijalnu realnost sveta, kako se do tada mislilo. Jezik nas snabdeva konceptualnim mapama prema kojima mi utiskujemo izvestan poredak na ono to vidi-mo i iskuavamo. Zato jezik kojim govorimo ima bitnu ulogu u oblikovaju onoga to se za nas konstituie kao realnost materijalnog sve-ta. Strukturalisti su tvrdili da jezik organizuje i konstruie na oseaj realnosti. Razliiti jezi-ci proizvode razliita mapiranja realnog.

Osnovna premisa strukturalizma je da su ljudske aktivnosti i njihovi proizvodi, per-cepcija, pa i sama misao, konstruisani, a ne prirodno dati. Strukturalizam se najee po-vezuje sa grupom francuskih teoretiara, po-put Kloda Levi-Strosa (Claude Levi-Strauss) i ranog Rolana Barta (Roland Barthes), koji su tokom pedesetih i ezdesetih godina 20. veka

43

pod uticajem teorije vajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira (Ferdinand de Saussure) primenili pojmove strukturalistike lingvi-stike na prouavanje drutvenih i kulturnih fenomena. Strukturalistike metode izvede-ne su iz metoda savremene lingvistike, to znai da su se razliiti fenomeni analizirali kao jezik. Strukturalisti smatraju da elemen-ti svakog sistema stiu znaenja samo uspo-stavljanjem odnosa sa drugim elementima sistema i to uspostavljanjem meusobnih razlika. Strukturalizam sve posmatra kao si-stem znakova: mit, takmienje u rvanju, ple-menske odnose, jelovnik, kao i slikarsko delo. Tako se, na primer, smatra da slike nemaju materijalno nego suodnosno znaenje. Strukturalna analiza se ne bavi onim to zna-kovi zaista kazuju, ve se usredsreuje na njihove meusobne odnose. Miljenje da bi lingvistika mogla biti korisna u prouavanju drugih fenomena kulture zasniva se na dva bitna saznanja. Prvo se odnosi na to da dru-tveni i kulturni fenomeni nisu jednostavno materijalni predmeti ili zbivanja ve predme-ti ili zbivanja sa znaenjem, pa otuda znaci. I drugo, da oni nemaju sutinu, ve da su odre-eni spletom unutranjih i spoljanjih odno-sa i meusobnim razlikama koje uspostavlja-ju. Strukturalisti su insistirali na tome da je

44

znaenje konstrukt, da je ono proizvod opte-ljudskih znaenjskih sistema. Stvarnost se ne odraava u jeziku, ve jezik proizvodi stvarnost. Strukturalizam govori o praksama oznaiva-nja koje generiu znaenje kao rezultat struk-tura ili predvidljivih regulativa koje se nalaze izvan bilo koje osobe. Po svom decentriranju ljudskih delatnika (agents) iz sredita istra-ivanja, on je antihumanistiki, jer prednost daje analizi u kojoj fenomeni imaju znaenje samo u odnosu prema drugim fenomenima u sistemskoj strukturi kojoj izvor nije nijedna osoba. Strukturalistiko razumevanje kulture bavi se sistemima odnosa jedne pozadinske strukture (obino jezika) i gramatike koja omoguava znaenje. Strukturalisti su smatra-li da je oznaavanje ili proizvodnja znaenja uinak dubinskih struktura jezika koji se ma-nifestuje u specifinim fenomenima kulture ili ljudskim govornicima, ali koji nisu rezultat intencija aktera po sebi. Bavili su se pitanjima kako se znaenje generie, pri emu se sma-tralo da je kultura analogna jeziku, tj. da je strukturirana kao jezik. Meutim, poststruk-turalisti i poststrukturalistkinje su otro kriti-kovali uverenje da su znaenja stabilna, koje se zasnivalo na uspostavljanju binarnih zna-enjskih opozicija, tako karakteristinih za strukturalistike analize. Drugim reima, po-

45

ststrukutalizam dekonstruie samo uverenje da su strukture jezika stabilne.

Strukturalizam ne svodi kulturu na eko-nomiju kao to je to sluaj u modelu baze i nadgradnje. Nasuprot tome, naglaava se ne-svodivi karakter kulturnog kao skup jasno definisanih praksi, koje imaju sopstvenu unu-tranju organizaciju ili strukturaciju. Kao teo-rijski i filozofski okvir, strukturalizam je bio vaan za drutvene nauke u celini. Pruio je opte tvrdnje o univerzalnom, uzronom ka-rakteru struktura. Bio je zaokupljen pozadin-skim strukturama, koje generiu fenomene, ija se dubinska struktura prouavala, a koji, prema Klodu Levi-Strosu, upuuju na opte karakteristike uma.

Semiologija, s druge strane, kao opta nau-ka o znacima, prouava znakovne sisteme kao kulturu, kao sisteme oznaavanja, sredstva kojima ljudi, pojedinci ili grupe, komunici-raju ili pokuavaju da komuniciraju gestovi-ma, reklamama, jezikom, hranom, odeom, muzikom itd. Mada je bliska strukturalizmu, semiologija ne poiva na uverenju da u po-zadini svakog sistema znakova postoji neka univerzalna struktura, pa je u stanju da anali-zira drutvene promene. Znaci i kodovi koje prouava mogu se shvatiti kao istorijski i kul-turno specifini. Semiolozi i semiolokinje

46

tvrde da materijalnu realnost nikada ne treba shvatiti kao neto to se po sebi podrazumeva. Realnost je uvek konstruisana i postaje nam jasna zahvaljujui kulturno specifinim siste-mima znaenja. Znaenja nikada nisu nevi-na, uvek postoji neki specifini pozadinski cilj ili interes, koji semiologija nastoji da ot-krije. Nae iskustvo sveta nikada nije isto i nevino, jer sistemi znaenja osiguravaju na koji nain e se ono razumeti. Ne postoji ne-posredno, nekodirano i objektivno iskustvo realnog sveta. Realni svet postoji, ali njegova razumljivost zavisi od kodova znaenja ili si-stema znakova, kao to je jezik.17

Poststrukturalizam kao pojam ulazi u upotrebu sedamdesetih godina 20. veka, zajedno sa pojmovima postmoderna i de-konstrukcija. Predstavlja odrednicu koja povezuje razliite ideje teoretiara kao to su ak Derida (Jacques Derrida), ak Lakan (Jacques Lacan), il Delez (Gilles Dellecuze), Miel Fuko (Michael Foucault), Rolan Bart (Roland Barthes), an Bodrijar (Jan Baudrillard) i Julija Kristeva (Julia Kristeva). Poststrukturalisti i poststrukturalistkinje

17 Dominic Strinati: An Introduction to Popular Culture, Routledge, London and New York, 1995, pp. 109-110.

47

kritikuju reduktivna strukturalistika shvata-nja o zatvorenom jeziku, dovrenom znaku, statinoj strukturi, izolovanom sistemu, intencionalnom subjektu, egzaktnoj ko-munikaciji, jasnom kontekstu i doslovnom itanju. Ukratko, poststrukturalizam odba-cuje uverenje da postoji jedna pozadinska stabilna struktura koja zasniva znaenje na fiksnim binarnim parovima (crno-belo, gore-dole, dobro-loe). Znaenje je pre nestabilno, uvek je odloeno i u procesu. Znaenje ne moe biti ogranieno na pojedinane rei, reenice ili odreene tekstove, ve je rezultat odnosa tekstova, to jest, intertekstualnosti. Poststrukuralizam je, kao i strukturalizam, antihumanistiki u svom decentriranju jedinstvenog, koherentnog subjekta kao po-rekla stabilnih znaenja. Strukturalizam i po-ststrukturalizam su doveli u pitanje klasine humanistike poglede na svet, drutvo i in-dividuu, uvodei drugaiji nazor na svet koji je od osamdesetih godina 20. veka postao dominantan, a naziva se socijalni konstrukcio-nizam. Ukratko bih se osvrnula na temeljne pozicije ova dva pristupa, uspostavljajui dve binarne opozicije: humanizam-antihumani-zam i esencijalizam-antiesencijalizam.

Humanizam je sistem miljenja karakteri-stian i dominantan u zapadnim drutvima.

48

Prema tom sistemu miljenja, osoba se po-smatra kao objedinjeni, koherentni i racional-ni delatnik (agent), kao tvorac vlastitog isku-stva i njegovog znaenja. Humanizam je esen-cijalistiki, jer pretpostavlja da u sri jedinke postoji neka sutina i da je ona jedinstvena, koherentna i nepromenjiva. U esencijalisti-kom shvatanju sveta smatra se da iskustvo je-dinke i znaenje tog iskustva potiu od same osobe, iz njene sutinske prirode.

Antihumanizam u prvi plan postavlja je-zik kao izvor znaenja iskustva. Teri Iglton je pisao da je strukturalizam omoguio uvid da je znaenje rei konstrukt, a to znai da zna-enje nije bitno vezano za lini doivljaj, niti je sluajnost, ve je proizvod komunikacijskih sistema. Strukturalizam je spoznao da jezik prethodi pojedincu, da jezik nije toliko pro-izvod pojedinca koliko je pojedinac proizvod jezika. Teite je sa jedinke preneto na dru-tveno okruenje. U drutvenom konstrukci-onizmu, po britanskoj psiholokinji Vivijen Ber (Vivien Burr), objanjenje drutvenog sveta, bilo da je re o individualnim postup-cima i oseanjima ili o grupama, klasama i drutvima, ne treba traiti u pojedincima, ve u lingvistikom prostoru kojim se oni kreu zajedno sa drugim ljudima. Antihumanizam podrazumeva stav da je jastvo (self jastvo,

49

sopstvo, sebstvo) proizvod jezika i drutvenih interakcija i neprestano se menja u zavisnosti od okolnosti u kojima se data osoba kree i s kojim ciljem. Razlika izmeu strukturalizma i poststrukturalizma je u tome to poststruk-tualisti smatraju da znaenje nikada nije utvreno, da rei, reenice, pesme, knjige itd. menjaju znaenje u zavisnosti od vremena, konteksta i osoba koje ih izvode.

Esencijalizam je doktrina koja pripisuje fik-sna svojstva ili sutine kao univerzalna svoj-stva odreenim kategorijama ljudi. Moe se rei da esencijalizam pretpostavlja da rei ima-ju stabilne referente i da drutvene kategorije odraavaju jedan sutinski pozadinski identi-tet (na primer, enskost, mukost, ili osobine crne ili bele rase itd.). Poststrukturalisti i poststrukturalistkinje smatraju da jezik nema stabilne referente i zato ne moe da reprezen-tuje fiksne istine ili identitete. Esencijalistiki odgovor na pitanje ta je ena? uzima kate-goriju ena kao odraz jednog identiteta koji je u osnovi a zasniva se na biologiji (bioloki esencijalizam), ili na kulturnim i drutvenim ulogama (drutveni ili filozofski esencijalizam).

Strukturalizam i poststrukturalizam su antiesencijalistiki. Po strukturalistima i po-ststrukturalisttima, istine, subjekti ili identi-teti ne mogu postojati izvan jezika (struktu-

50

ralizam) ili teksta (poststrukturalizam). Po antiesencijalistikom stavu, enskost i mu-kost, na primer, nisu univerzalne i vene kate-gorije, ve naini opisivanja i disciplinovanja ljudskih subjekata u odreenom istorijskom trenutku i u odreenim drutvenim kontek-stima.

Jo jednom u se osvrnuti na problemati-ku jezika. Prema konvencionalnoj teoriji jezika, jezik se posmatra kao sredstvo komunikacije. Ona podrazumeva da je jezik transparentan (tj. proziran) medij kojim pojedinac prenosi drugom pojedincu odreena unapred data znaenja. Ovo se moe predstaviti shemom poiljalac poruka primalac. Suprotnu koncepciju ponudili su strukturalisti i po-ststrukturalisti, koji su smatrali da je znaenje konstrukt. Drugim reima, jezik je sutinski, konstitutivni i instrumentalni inilac ivota jednog drutva. Shema poiljalac poruka primalac moe se transformisati u shemu autor/autorka/pisac/spisateljica delo/tekst italac/itateljka. Humanistiki pristup privi-leguje poiljaoca/autora/pisca kao najbitnijeg u ponuenoj shemi. On je izvor znaenja i stvaralac smisla.18 Delo, poruku, tekst emo

18 U humanistikom pristupu imenice i zameni-ce mukog roda imaju univerzalno znaenje, odnose

51

razumeti ukoliko znamo intencije (namere) poiljaoca, odnosno pisca. Strukturalizam, koji je antihumanistiki, privileguje poruku, tj. delo, i na nju se usredsreuje. Za struktu-raliste autor/poiljalac nije bitan. Oni pro-uavaju delo kao zatvorenu strukturu, koja ima odreene elemente, a znaenje nastaje uspostavljanjem odnosa elemenata unutar strukture. Strukturalisti sve analiziraju prime-njujui lingvistiku kao nauku koja daje me-tode analize, jer su po njima, videli smo, sve pojave u kulturi analogne jeziku. Oni tragaju za dubinskom strukturom koja se iskazuje binarnim odnosima, na primer, crno-belo, muko-ensko, priroda-kultura, dobro-zlo, Bog-avo, organsko-neorgansko, racional-no-iracionalno itd. Znaenje je stabilno, tj. fiksirano. Poststrukturalizam je antihumani-stiki, ali delo, tj. tekst, shvata kao otvorenu strukturu, koja uspostavlja intertekstualne odnose sa drugim tekstovima kulture. Kao koncept, intertekstualnost nastaje u kontekstu poststrukturalistikog prouavanja knjiev-nosti, medija i popularne kulture. Termin je uvela Julija Kristeva, francuska teoretiarka

se osobe mukog i enskog roda, dok antihumaniz-ma tu univerzalnost negira i insistira na tome da rod mora da bude vidljiv u jeziku.

52

bugarskog porekla. Intertekstualnost je ula u iroku upotrebu u postmodernim tekstual-nim analizama i analizama kulture. Odnosi se na pozajmljivanje sadraja ili stilskih karakte-ristika prisutnih u prethodno proizvedenim tekstovima. Time se izraava stav da tekstovi ne postoje izolovano, ve su proizvedeni u slo-enom drutvenom kontekstu i ulaze u me-usobni dijalog. Uspostavljanje intertekstual-nih veza proces je kojim tekstovi ukazuju na druge tekstove, anrove, diskurse, teme, forme i stilove. Svaki tekst je intertekst, jer se sastoji od referenci koje upuuju na druge tekstove, a nae razumevanje u izvesnoj meri zavisi od naeg poznavanja drugih tekstova.

Poststrukturalisti i poststrukutralistkinje kritikuju binarne opozicije koje uspostavlja strukturalizam i izvode kritiku stabilnosti, fiksiranosti znaenja znaka. Za njih je znak, odnosno tekst, polivalentan, vieznaan. Znaenje nastaje u interakciji sa itaocem/i-tateljkom. italac/itateljka nije vie pasivan/pasivna primalac/primateljka unapred datog i izvesnog znaenja, ve je aktivan stvaralac/aktivna stvarateljka u proizvodnji znaenja. Tekst nije u funkciji komunikacije i mimeze, u smislu neproduktivnosti, ve sam proizvodi znaenje, to znai da je produktivan.

53

Luj Altiser

Poetkom sedamdesetih godina 20. veka postalo je jasno da je za razumevanje kultu-re potrebna sistematinija teorija ideologije, i zato su u diskurs studija kulture ule ideje francuskog teoretiara Luja Altisera. Stjuart Hol je pisao da je to bio trenutak kada je u Velikoj Britaniji dolo do savladavanja ne-teoretinosti ili otpora prema teoriji. Altiser je, naime, napravio kljuan pomak od klasinog marksistikog ekonomskog determinizma i pojmova kao to su iskrivljene ideje i lana svest ka jezikoj ili diskurzivnoj'' koncep-ciji ideologije. Ideologiju vie nije mogue objanjavati kao lanu svest, jer ima semioti-ku vrednost.

Drutvenu formaciju Luj Altiser nije po-smatrao kao totalitet iji je kultura jedan izraz, ve kao sloenu strukturu razliitih ni-voa ili praksi koje su strukturirane kao do-minantne. Naime, razliiti primeri politike, ekonomije i ideologije artikulisani su zajed-no da bi oformili jedinstvo koje nije rezultat jednosmernog determinizma baze i nadgrad-nje, ve determinacija koje dolaze sa razliitih nivoa, tako da je drutvena formacija rezul-tat naddeternimacije (overdetermination).

54

Ovo podrazumeva da je bilo koja data praksa ili trenutak rezultat razliitih viestrukih determinacija. U pitanju su nivoi ili tipovi praksi, koji imaju sopstvenu logiku i specifi-nosti, koje se ne mogu svesti na druge nivoe ili prakse, niti se mogu njima objasniti.

Ideologija je relativno autonomna u od-nosu na druge nivoe na primer, u odnosu na ekonomiju mada je u krajnjoj instanci njom determinisana. Altiser ideologiju shvata kao sistem reprezentacija (slika, mitova, ide-ja ili koncepata), koji ima sopstvenu logiku i strogost. To je praksa koja se ivi i transformi-e materijalni svet. On izdvaja sledee bitne aspekte ideologije:

a) Ideologija ima optu funkciju konstitu-isanja subjekata;

b) Ideologija kao ivljeno iskustvo nije la-na;

c) Ideologija kao pogreno prepoznavanje stvarnih uslova iskustva je lana;

d) Ideologija je ukljuena u proizvodnju drutvenih formacija i njihovih odnosa mo-i.19

19 Chris Barker: Cultural Studies Theory and Practice, Sage Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi, 2000, pp. 56.

55

Na ulazak u simboliki poredak jezika, a na taj nain i konstitucija nas samih kao su-bjekata (osoba), po Altiseru, uinak je rada ideologije. U eseju Ideologija i ideoloki aparati drave iz 1971. godine, utvrdio je da ideologija pozdravlja ili interpelira kon-kretne individue kao subjekte20. Ideologija deluje putem interpelacije, strategije kojom doziva pojedince da postanu subjekti, tran-sformie ih tako da zauzmu svoje podreene, podanike poloaje. Ova tvrdnja pokazuje Altiserov antihumanizam. Naime, subjekt se po njemu ne posmatra kao samokonstituiu-i delatnik (agent), ve kao uinak struktu-ra. U ovom sluaju, rad ideologije konstruie subjekt, jer nema prakse osim one koja je ideoloka i u ideologiji. Ukratko, ideoloki diskurs konstruie subjekatske pozicije, ili me-sta koja subjekt u diskursu zauzima, a zahva-ljujui njima svet dobija smisao. Subjekti su uinci diskursa, jer je subjektnost konstituisa-na pozicijama koje nas diskurs primorava da zauzmemo, poto smo konstituisani u diskur-su i diskursom. Diskurs je ideoloki, jer je par-cijalan. Nepotpuni naini razumevanja sveta

20 Luj Altiser: Ideologija i dravni ideoloki aparati, u: Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 143-147.

56

u kojima su subjekti konstituisani slue da proizvedu drutveni poredak i interese klasa koje imaju mo.

U altiserovskoj paradigmi, budui ofor-mljeni u ideologiji subjekti nisu jedinstveni i celoviti, ve su fragmentirani i zauzimaju pluralne subjekatske pozicije. Klasa, ako tako moemo rei, nije objektivna ekonomska i-njenica, ve diskurzivno formirana kolektiv-na subjekatska pozicija. Ali klasna svest nije ni neminovnost niti je jedinstven fenomen. Mada lanovi jedne klase imaju izvesne zajed-nike uslove egzistencije, jedinstvena klasna svest se ne oblikuje automatski. Klase su he-terogene, jer postoje konfliktni interesi, uslov-ljeni konkretnim istorijskim procesima i ini-ocima kao to su rod, rasa, etnicitet, politika pripadnost itd.

Ideologija je, po Altiseru, dvosmerna. S jedne strane, ona konstituie stvarne uslove ljudskih ivota, konstituie poglede na svet prema kojima ljudi ive. U tom smislu, ide-ologija nije lana, jer oblikuje kategorije i sisteme prikazivanja kojima drutvene grupe shvataju svet. Drugim reima, ideologija je iv-ljeno iskustvo. Ali ona se moe shvatiti i kao razraeniji skup znaenja koji svetu daje smi-sao (ona je jedan ideoloki diskurs), ali tako da pogreno prikazuju mo i klasne odnose.

57

Po Altiseru, ideologija predstavlja imaginar-ne odnose pojedinaca prema njihovim realnim uslovima egzistencije. Ideje i predstave koje sa-injavaju ideologiju, nemaju idealnu, duhov-nu, ve materijalnu egzistenciju. Ideologija postoji u aparatima i sa njima povezanim praksama. Altiser oznaava niz institucija, pre svega porodicu, sistem obrazovanja, crkvu i masovne medije, kao ideoloke aparate dr-ave (IAD). Crkva je, po njemu, dominatan pretkapitalistiki ideoloki aparat drave, a u kontekstu kapitalizma zamenjuje je sistem obrazovanja, koji je upleten u ideoloku i fi-ziku reprodukciju radne moi i drutvenih odnosa proizvodnje. Ideologija je efikasnije sredstvo zadravanja klasne moi nego to je to fizika sila. Obrazovanje ne samo da preno-si optu ideologiju vladajue klase koja oprav-dava i ozakonjuje kapitalizam, ono repro-dukuje stavove i ponaanje koje u podeli rada zahteva dominantna klasna grupacija. Svaka klasa ima ideologiju koja joj je potrebna da bi u klasnom drutvu ispunila svoju ulogu. Ideologija maskira realne eksploatatorske osnove proizvodnje premetajui naglasak sa proizvodnje na potronju, istiui da su ljudi individue i time fragmentirajui pojam klase. Ona vrsto spaja individue, postavljajui ih ponovo u imaginarnu koherentnu celinu kao

58

pasivnu zajednicu potroaa, ili u okvire ideje jedinstvene nacije.

Altiser smatra da ne postoji drutveno bez ideologije. Ona je organski deo njegove celine, drutvena potreba koja omoguuje socijalno formiranje ljudi, njihovu promenu i sposob-nost da odgovore na konkretne egzistencijal-ne uslove. Ideologija je, kako je to Stjuart Hol objasnio, diskurzivno oblikovana. Stanje stva-ri nuno je predstavljeno simbolikim struk-turama koje govore o nainu kako neko do-ivljava svet. Meutim, ideologija skriva arbi-trarnost znaka i predstavlja ga kao prirodnu, zdravorazumsku tvorevinu. Ona pokuava da naturalizuje (prikae prirodnim, normalnim, neupitnim, univerzalnim i venim) svoju diskurzivnu proizvedenost, skrivajui meha-nizam na kojem poiva. Vlasnici sredstava za proizvodnju, na primer, proizvode ideoloku naraciju o optoj slobodi koja im omoguava da potinjene dre u pokornosti, i da vlasti-tu dominaciju ive kao slobodu za sve, kao normalnu, prirodnu situaciju. Naracija ima za cilj da reprodukuje uslove proizvodnje (tj. proizvodne snage i proizvodne odnose), koji garantuju zadravanje postojeih odnosa do-minacije, a to ini posredstvom odreenih institucija.

Drava je u marksistikoj teoriji uvek shva-

59

ena kao ugnjetaki aparat, maina kojom vladajua klasa ugnjetava potlaene. Drava je dravni aparat, a ine ga vlada, administra-cija, policija, sudstvo, vojska. Da bi se teorija drave unapredila, istie Altiser, potrebno je voditi rauna o tome da postoji razlika iz-meu dravne vlasti i dravnog aparata, koji se ne mogu poistovetiti. Cilj klasne borbe je osvajanje i zadravanje dravne vlasti, pa vlast koristi dravni aparat za ostvarivanje svojih ci-ljeva, a proleterijat mora osvojiti vlast kako bi unitio postojei dravni aparat, nadomestio ga svojim i zatim ukinuo.

Dravni represivni aparat sainjavaju i drugaiji mehanizmi od pomenutih. Njih Altiser naziva, videli smo, ideolokim aparati-ma drave (IAD). Tu spadaju razliite specija-lizovane institucije: religijski IAD (sistem ra-zliitih crkava); kolski IAD (sistem razliitih javnih i privatnih kola); porodini IAD; politiki IAD (politiki sistem, sa razliitim partijama); pravni IAD; sindikalni IAD; infor-macijski IAD (tampa, radio, televizija itd.); kulturni IAD (knjievnost, umetnost, sport). Dok dravni ugnjetaki aparat deluje u sferi javnog, ideoloki aparati drave u svojoj ras-prenosti deluju u sferi privatnog, ali su oni, mada raznorodni i protivreni, utemeljeni u vladajuoj ideologiji. Nijedna klasa ne moe

60

vladati dravom ako istovremeno ne vlada i njenim ideolokim aparatima.

Antonio Grami

Jasno je da ideologija priziva subjekt da zauzme unapred datu poziciju, ali se postav-lja pitanje zato je to tako. Odgovor je dao italijanski marksistiki teoretiar Antonio Grami (Antonio Gramsci) poetkom tride-setih godina 20. veka, definiui pojam hege-monije21. Ve je bilo rei o tome da je Marks smatrao da je vladajua klasa u stanju da na-metne svoje vrednosti i ideje drutvu u celini, jer ima privilegovanu ekonomsku i politiku poziciju i da e se potlaene klase kada uvide svoj poloaj pobuniti, pa e je revolucijom zbaciti. Grami je, dok je bio u zatvoru pod faistikom Musolinijevom diktaturom, razvi-jao ideju o hegemoniji da bi objasnio zato ne dolazi do socijalistikih revolucija. Tvrdio je da su razvijene zapadne demokratije postigle iroki konsenzus i da strukture moi drave nisu primorane da koriste silu da bi vladale. Podreene klase u njima kao da aktivno po-

21 Antonio Grami: Hegemonija, intelektualci i drava, u: Studije kulture Zbornik, ur. orevi Jelena, Beograd: Slubeni glasnik, 2008, str. 148-154-

61

dupiru ili bar pristaju na vrednosti i ideale monih, dominantnih klasa. Dok se marksi-zam bavio drutvenim klasama i vlasnitvom nad sredstvima za proizvodnju, pojam hege-monije je pokazao da nema jedne jedinstve-ne klase kapitalista, ve da pre postoji savez, vladajui blok, koji ima zajednike interese. Hegemoni blok se nikada ne sastoji od jed-ne drutveno-ekonomske kategorije, ve je formiran nizom saveza u kojima jedna gru-pa zauzima vodeu poziciju. Ideologija igra sutinsku ulogu, dozvoljavajui ovom savezu grupa, prvobitno shvaenom u terminima klase, da prevazie usko ekomonsko-korpo-rativni interes u prilog dominaciji nacional-nog. Drugim reima, vladajue grupe, klase, delovi klasa ili blokovi ne vladaju na silu, nego dogovorno, zahvaljujui postignutom konsenzusu. Poto je drugaija artikulacija vladajueg bloka uvek mogua, hegemonija nije trajno stanje, ona se stalno mora sticati, obnavljati i odravati.

Hegemonija je, po Gramiju, proces stva-ranja, zadravanja i reprodukovanja jednog autoritativnog skupa znaenja i praksi. U njegovoj analizi, ideologija se shvata u smi-slu ideja, znaenja i praksi, za koje se smatra da su univerzalne istine, a u stvari su mape znaenja koje podupiru mo odreenih dru-

62

tvenih grupa. Ideologija nije odvojena od i-votnih aktivnosti, ve je materijalni fenomen ukorenjen u svakodnevnim uslovima ivota. Ideologije snabdevaju ljude pravilima prak-tinog vladanja i moralnog ponaanja.

Grami je verovao da su proleterijatu po-trebni organski intelektualci, koji ne opisuju drutveni ivot spolja, ve jezikom visoke kulture izraavaju realna iskustva i oseanja masa. Po njemu, sve osnovne drutvene klase stvaraju vlastiti sloj intelektualaca, a in-telektualni rad povezuje ljude u poseban sloj, te se ini da intelektualni rad ima duhovnu autonomiju. Ali poto je istorijski proces ce-lina, kulturne aktivnosti nemaju autonomni smisao. Grami je smatrao da pobeda radni-ke klase nije mogua ako njeni intelektualci jezikom obrazovanih klasa ubedljivo ne arti-kuliu vlastitu originalnu kulturu i ne na-metnu je kao hegemonu22. O organskim inte-lektualcima je pisao kao o individuama, ali je njegov koncept u neogramijevskim analizama u studijama kulture transformisan u smislu kolektivnih organskih intelektualaca na tra-gu altiserovskih ideolokih aparata drave, kao to su porodica, televizija, tampa, obra-

22 Laek Kolakovski: Glavni tokovi marksizma III, prev. dr Risto Tubi, Beograd: BIGZ, 1985, str. 272.

63

zovanje, religija i industrija kulture. Poto je hegemonija rezultat pregovora izmeu domi-nantnih i podreenih grupa, nju istovreme-no odlikuju i otpor i inkorporacija, a to znai uverenje da se nikada ne radi o moi koja se namee odozgo. Po neogramijevskim analizama, popularna kultura se stvara kada ljudi aktivno konzumiraju tekstove i prakse koje proizvodi industrija kulture. Don Stori istie da koncept hegemonije dozvoljava stu-dentkinji23 popularne kulture da se oslobodi ranijih ograniavajuih pristupa. Popularna kultura se vie ne posmatra kao neto to ometa istorijski razvoj drutva. To nije ni kul-tura nametnuta politikom manipulacijom, kao u sluaju Frankfurtske kole. Ne shvata se ni kao znak drutvenog zastoja i propadanja, kao u tradiciji kulture i civilizacije, niti je ne-to to se spontano pojavljuje odole, kao u ne-kim oblicima kulturalizma. Popularna kultu-ra nije maina koja stvara znaenja utiskujui oblike subjektnosti na pasivne subjekte, kao u nekim oblicima strukturalizma. Koncept hegemonije nam dozvoljava da o popularnoj

23 Stori upotrebljava imenicu enskog roda kao Stori upotrebljava imenicu enskog roda kao univerzalnu i ona se odnosi i na muki i na enski rod: The concept of hegemony allows the student of popular culture to free helself from...

64

kulturi razmiljamo kao o mnotvu suprotnih namera oko kojih se pregovara, kao o kulturi koja se istovremeno namee odgore i formira odole, koja je istovremeno i komercijalna i autentina, stalno se kree izmeu otpora i inkorporacije itd.

Centar za savremene studije kulture

Riard Hogart je 1963. godine doao u Birmingen na Katedru za engleski jezik i ubr-zo osnovao Centar za savremene studije kul-ture. Na elu Centra bio je do 1968, kada ga je zamenio Stjuart Hol, koji je na toj funkciji ostao do 1979, kada je na njegovo mesto do-ao Riard Donson. Analitiki otvorena i na-uno stroga, ova institucija je bila usmerena protiv usamljenikog, izdvojenog i kompetativ-no-posesivnog modela istraivanja, koji domi-nira u humanistikim i drutvenim naukama.

Istraujui medije, teoretiari koji su de-lovali u ovom Centru, znaajno su promenili pristup prouavanju medija. Treba najpre rei da su napustili interpretativni model nepo-srednog uticaja utemeljen u bihejvioristikoj koncepciji nadraaja i reakcije, koju su razvi-jali ameriki teoretiari. Taj model zamenjen je modelom koji u sredite panje postavlja pitanje ideoloke uloge medija, odnosno prou-

65

avanje medija kao glavne kulturne i ideolo-ke snage koja zauzima dominantnu poziciju u definisanju drutvenih odnosa i politikih problema, kao i u proizvodnji i preobliko-vanju popularnih ideologija u odnosu na njihovu publiku. Teoretiari ovog Centra su odbacili uverenje da su medijski tekstovi tran-sparentni (prozirni) posrednici ili prenosnici znaenja, i uveli su sloene oblike analize nji-hovog jezikog i ideolokog strukturiranja. Transparentnost (prozirnost) medija, analogno transparentnosti jezika, podrazumeva teori-ju komunikacije zasnovanu na pretpostavci da jezik (medija) neproblematino slui kao sredstvo u komunikaciji24. Pretpostavljalo se da realnost postoji izvan jezika (medija) i je-zikom treba da je to tanije predstavi. Ovaj model komunikacije pretpostavlja uverenje da realnost i iskustvo prethode jeziku. Teri Iglton je objasnio da bi se u tom smislu mo-glo rei da se holivudski film slui kamerom kao prozorom ili drugim okom kojim gle-daoci/gledateljke posmatraju stvarnost. Ali sadraj snimljene sekvence proizvod je niza tehnikih postupaka, a ne prirodna kon-kretna stvarnost koju kamera naprosto odra-

24 Dubravka uri: Jezik, poezija, postmoderni-zam, Beograd. Oktoih, 2002, str. 108.

66

ava. Teoretiari birmingemskog centra odba-cili su i koncept po kojem je publika pasivna i nediferencirana masa, koja jednostavno trpi uticaj medijskih kua i oglaivaa, zameniv-i je idejom aktivne publike i aktivnog ita-nja. Odbacivanje pojma masovne kulture, znailo je da postoji uverenje da je pitanje o medijima i ideologiji podstaklo razmatranje uloge koju sredstva saoptavanja imaju u cirkulaciji i osiguravanju dominantnih ideo-lokih definicija i reprezentacija.

Stjuart Hol

Mnogi autori smatraju da je objavljivanje teksta Kodiranje/dekodiranje (Encoding/Decoding) televizijskog diskursa 1973. godi-ne Stjuarta Hola oznailo trenutak kada su le-viarske, postlivisovske studije kulture postale semiotiko-strukturalistike. Ovaj tekst je, po reima Frensisa Malherna (Francis Mulhern), doveo do post-kulturalistikog obrta. Hol je izveo kritiku amerikog empiristikog bihej-vioralistikog pristupa procesu komunikacije, koji se, po njemu, zasnivao na zdravorazum-skoj pretpostavci da poslata poruka do pri-maoca stie neiskrivljena. Smatrao je da svaki trenutak u procesu komunikacije ima vlastite uslove postojanja, zato je taj proces izuzetno

67

sloen. Proizvodnju i potronju poruke odre-uju:

- diskursi upotrebljenog medija (na primer, slika na televiziji);

- diskurzivni kontekst (na primer, vizu-elne konvencije televizijskih vesti);

- tehnologije, koje nose poruku (na primer, unapred snimljen prilog ili izvetava-nje uivo).25

Drugim reima, Hol kritikuje reduktiv-

nost modela poiljalac poruka prima-lac. Njegova namera je bila da teoretizuje tele-vizijsku komunikaciju kao specifinu praksu oznaavanja. Imajui na umu Marksa, zalagao se za koncepciju komunikacije kao strukture s dominantom, artikulisane kroz meusobno povezane distinktivne prakse proizvodnje, razmene, raspodele, odnosno potronje, i re-produkcije. U toj komunikaciji kao struktu-riranom procesu, nijedan trenutak u potpu-nosti ne garantuje sledei trenutak sa kojim

25 Peter Stankovi,.Kulturne tudije: pregled zgodovine, teorij in metod, u: Cooltura Uvod v kul-turne tudije, uredili Ale Debeljak, Peter Stankovi, Gregor Toms, Mitja Velikonja, Scripta, tudentska za-loba, Ljubljana, 2002, str. 37.

68

je artikulisan. Po Holu, jedan dogaaj mora najpre postati pria pre nego to postane komunikativni dogaaj, a pria mora da bude jasna unutar okvira znanja kojima publika raspolae. Zakljuio je da je televizijski govor polisemian (vieznaan), ali da ipak nikada nije sasvim pluralan, i izdvojio je tri pozicije u procesu dekodiranja. Prva je dominantno-he-gemonijska, u kojoj gledanje deluje unutar do-minantnog koda i proizvodi kodiranjem pri-eljkivano znaenje. Druga pozicija je struk-turirana oko pregovarakog koda ili pozicije, i predstavlja neku vrstu meavine prilagoenog koda u odnosu na preferirano znaenje. Trea pozicija je opozicijski ili suprotni kod. Diskurs se tu otvara politici znaenja, ukljuuje borbu za semantiki ishod, izbegava nadzor, a u de-kodiranju proizvodi strategiju otpora.

Holova namera je bila da u analizi uspo-stavi autonomiju i produktivnost specifinih kulturnih praksi, a da istovremeno istrai odnose koje one uspostavljaju sa drutvom u celini. Proizvodnja i recepcija podjednako su podreene uspostavljenim mogunostima dominantne kulture koja je kodirala odreu-jue uslove ekonomske i politike egzistenci-je.

Hol je osamdesetih godina uestvovao u

69

projektu pod nazivom New Times, koji se ba-vio ekonomijom, a imao je za cilj moderni-zaciju intelektualaca komunista, jer je i sam pripadao novoj levici. Uesnici u ovom pro-jektu su smatrali da kapitalizam prolazi kroz vanu unutranju reorganizaciju, koja obu-hvata prelaz od starog naina masovne pro-izvodnje odreene proizvodnom tekuom trakom i masovnog trita ka novom svetu fleksibilnih specijalizacija i diferencijacije proizvoda. U pitanju je prelazak od fordisti-kog na post-fordistiki reim akumulacije. To je znailo da razvijena zapadna drutva, kao to je britansko, poinju da se odlikuju raznolikou, raznovrnou i fragmentaci-jom, a ne vie homogenizacijom, standardi-zacijom, ekonomijama i organizacijama ka-rakteristinim za moderno masovno drutvo. Levica je, u skladu sa tim, morala da revidira svoje zastarele nazore. Hol je ipak istakao da post-fordizam, postindustrijalizam, pos-tmodernizam ili revolucija subjekta nisu nuno meusobno povezani26. Zanimljivo je da je politika sada koincidirala sa civilnim drutvom, u kojem su se take moi i sukoba

26 Francis Mulhern: Culture/Metaculture, Routledge, London and New York, (2000), 2006, pp. 115.

70

umnogostruile i okruivale sve ono to se do tada smatralo apolitikim: porodicu, zdravlje, hranu, seksualnost, telo itd. Politika za koju se dugo mislilo da je povezana sa ekonomijom, postala je kulturalna.

Fraza novi etniciteti (new ethnicities) po-kazuje dominantnu temu u Holovim spisima tokom devedesetih godina. Treba znati i to da je Hol crni subjekt Britanske imperije, poreklom sa Jamajke. Frensis Malhern istie da je u prvoj fazi nastojanja, oznaenog po-menutom sintagmom, namera bila da se os-pori pozicioniranje crnih ljudi kao onih koji ne govore, i koji su nevidljivi drugi domi-nantne (bele) estetike i diskursa kulture. Cilj je bio otvoriti pristup mestima i sredstvima kulturne proizvodnje, da bi se afirmisala sa-moreprezentacija, nasuprot dominantnom, rasistikom poretku oznaavanja. U drugoj fazi vie nije bilo vano baviti se samo od-nosima reprezentacije, ve politikom same reprezentacije, tj. teorijom i praksom kulture koja ide dalje od esencijalistikog nevinog uverenja da crni subjekt zaista sutinski po-stoji. Naime, smatralo se da je reprezentaci-ja formativna i konstitutivna a ne izra-ajna. Oblikujuji uslovi bivanja crnim (blackness) sada su se posmatrali kao istorijski, poto ih priroda ne moe garantovati. Pojam

71

crn udaljio se od rasistikog diskursa, preo-brativi se od negativnog u pozitivan termin. Istovremeno je pojam etniciteta preuzet od multikulturalizma dominantnog toka, koji je teio da ga uini apsolutnim kao nepromenji-vu kulturnu injenicu. On je redefinisan, tako da kada se o njemu govori priznaje se da su istorija, jezik i kultura odreujui u konstruk-ciji subjektnosti i identiteta. Na kraju treba istai i to da je Hol pisao da je injenica da su svi diskursi smeteni, pozicionirani, situirani i da je svako znanje kontekstualno27.

Don Fisk

Kao teoretiar, Don Fisk je delovao u Velikoj Britaniji, Australiji i Sjedinjenim Amerikim Dravama. On je popularnu kul-turu definisao kao kulturu obezvlaenih, koja nosi obeleja odnosa snaga dominacije i podreenosti. Popularna kultura je u indu-strijskim drutvima kontradiktorna, zato to je roba koja postaje popularna kultura indu-strijalizovana, to znai da je proizvodi i dis-

27 Ibid, pp. 121.

72

tribuira profitom motivisana industrija. Ali, poto je roba namenjena obinim ljudima, oni je prisvajaju, a njihovi interesi se razlikuju od interesa industrije. Popularna kultura nije potronja, ona je kultura, jer podrazumeva ak-tivan proces stvaranja i prenoenja znaenja i zadovoljstava unutar odreenog drutvenog sistema.

Kultura svakodnevnog ivota poiva na kreativnom i selektivnom korienju izvora koje nudi kapitalizam. Roba koju ljudi koriste u izvesnoj meri postavlja ideoloke zahteve i disciplinuje potroae, jer je kao proizvod in-dustrije kulture postavljena kao centristika, disciplinujua, hegemona, tj. u skladu je sa zahtevima drutva u okviru kojeg se proizvo-di. Ekonomski sistem, koji odreuje masovnu proizvodnju i masovnu potronju, po Fisku, ideoloki reprodukuje sebe u robi koju pro-izvodi. Roba reprodukuje ideologiju sistema koji ju je proizveo. Ona je materijalizovana ideologija i nastoji da u podreenima stvori lanu svest o njihovom poloaju u drutvu. Ideologija deluje u sferi kulture onako kako ekonomija deluje u svojoj sferi, s tenjom da naturalizuje kapitalistiki sistem tako da de-luje kao da je on jedini mogu28. Tako je, po

28 Don Fisk: Popularna kultura, prev. Zoran

73

Fisku, dins proet ideologijom belog kapita-lizma, te svako ko ga nosi neizbeno uestvu-je u toj ideologiji i doprinosi njenom irenju. Kada se obuemo u dins prihvatamo poloaj subjekata unutar te ideologije, usaglaavamo se s njom i dajemo joj materijalni izraz.

Ali postoje i sile popularne kulture koje transformiu robu pluralizujui znaenja i zadovoljstva koja nudi, izbegavajui ili suzbi-jajui njenu sposobnost disciplinovanja, na-ruavajui njenu homogenost i koherentnost. U raspravi o potronji kao proizvodnji, Fisk se poziva na francuskog teoretiara Miela de Sertoa (Michel de Certeau). U uvodu u knjigu Invencija svakodnevice, De Serto je pi-sao da je fabrikacija skrivena proizvodnja, rasprena na prostorima koje odreuju i za-uzimaju sistemi proizvodnje. Ta proizvodnja moe biti urbanistika, trgovaka, televizijska itd. Ali, istakao je on, racionaliziranoj, ek-spanzionistikoj, kao i centralistikoj, bunoj i spektakularnoj proizvodnji odgovara druga proizvodnja, koja se odreuje kao konzuma-cija. Ona je lukava, rasuta, ali se uvlai svuda, tiha je i gotovo nevidljiva, jer je ne odreuju vlastiti proizvodi nego nain korienja proi-zvoda koje namee prevladavajui drutveni

Paunovi, Beograd: Clio, str. 22.

74

poredak29. De Serto koristi vojniku metaforu da bi objasnio borbe koje se u kulturi vode oko znaenja i govori o strategiji monih, koji koriste velike, dobro organizovane snage, a suprotstavlja im se promenljiva taktika sla-bih. Taktike potronje, odnosno domiljanje slabih kako da iskoriste jake, vodi politizaciji svakodnevne prakse. Slian stav nalazimo i kod Fiska, koji istie da je politika popularne kulture politika svakodnevice, a to znai da ona deluje na mikro, a ne na makro politi-kom novou, i da je progresivna, a ne radikalna. Pojam politike svakodnevice izveden je iz rada Miela Fukoa, koji se bavio modernim forma-ma moi. Fuko je smatrao da mo ne potie iz jednog izvora, ve cirkulie celim drutvenim telom, pa i najsitnijim i najtrivijalnijim delo-vima. Isticanjem da moderna mo ima kapi-larni karakter, naglasio je politiku svakod-nevnog ivota. Politika svakodnevnog, koja deluje na mikro nivou, tie se svakodnevnih ostvarivanja neravnopravnih odnosa moi u strukturama kao to su porodica, radno okru-enje ili uionica. Njena progresivnost ogleda se u preraspodeli moi unutar tih struktura u korist obespravljenih.

29 Michel de Certeau: Invencija svakodnevice, prev. Gordana Popovi, Zagreb: Naklada MD, 2003, str. 33.

75

Objanjavajui pojam produktivnih zado-voljstva, Fisk se poziva na Rolana Barta i poj-move jouissance i plaisir. Bart je imao na umu pre svega avangardne i realistike knjievne tekstove. Pisao je da je pojam plaisire povezan sa konzistentnou jastva ili subjekta, koji se afirmie posredstvom vrednosti, udobnosti, ekspanzivnosti i lagodnosti. On pripada do-menu itanja klasinih tekstova. Nasuprot tome, pojam jouissance oznaava sistem i-tanja ili iskaz, kojim subjekt, umesto da se afirmie, odbacuje sebe, prolazei kroz isku-stvo obilja, koje je strogo govorei jouissance. Veina tekstova koje itamo, po Bartu, pripada domenu pleasure, a samo retki domenu jouis-sance. Avangardni tekstove su, naravno, teksto-vi jouissance-a. Oni su neitljivi ne samo zato to koriste neobine slike i imaginaciju, ve, to je jo vanije, i na nivou samog struktu-riranja jezika. Re jouissance se prevodila kao blaenstvo, ekstaza ili orgazam. Fisk je pisao da je za Barta jouissance zadovoljstvo tela na-stalo u trenutku provale kulture u prirodu, i oznaava gubitak vlastitog bia i subjektnosti koja kontrolie to bie i njime upravlja. Poto je bie drutveno konstruisano, to znai da je i kontrolisano, ono je sredite subjektnosti, pa stoga i sredite ideoloke produkcije i re-produkcije. Gubitak vlastitog bia predstavlja

76

izbegavanje ideologije. Plaisir stvara drutvo, ono je utemeljeno u dominantnoj ideologiji, a tie se drutvenog identiteta i njegove po-tvrde. Ako jouissance stvara zadovoljstva iz-begavanja drutvenog poretka, plaisir stvara zadovoljstva koja uspostvljaju vezu s tim po-retkom. Plaisir je vie svakodnevno zadovolj-stvo, a jouissance je zadovoljstvo koje nastaje u posebnim, karnevalskim trenucima30.

Dok je klasina teorija teksta posmatrala tekst kao zatvorenu celinu koja ima unapred odreena, izvesna znaenja, poststrukturali-sti i poststrukturalistkinje su smatrali da je tekst proizvodan, da proizvodi, a ne da pre-nosi unapred data znaenja. Fisk je primenio ovu tezu na tekstove popularne kulture kada je pisao da popularni tekst treba da bude proizvoaki. On koristi Bartovu distinkciju lisible/scriptible (itljivo/pisivo). Lisible je ono to se slae s ustanovljenim kodovima i zna-mo kako ga treba itati; scriptible je ono to se opire itanju i moe biti samo napisano. Poststrukturalistika potraga za kodovima na-vela je kritiare i kritiarke da delo posmatra-ju kao intertekstualni konstrukt, proizvod ra-zliitih kulturnih diskursa na koje se oslanja

30 Don Fisk: Popularna kultura, prev. Zoran Paunovi, Beograd: Clio, str. 66.

77

da bi bio razumljiv, uvrujui na taj nain, sredinju ulogu itaoca/itateljke kao obje-dinjujuu taku. Fisk objanjava da itljivi (italaki) tekst zahteva sutinski pasivnog, receptivnog, disciplinovanog itaoca, koji na-stoji da usvoji znaenja teksta kao unapred data. Takav tekst je relativno zatvoren, lak za itanje i ne postavlja specijalne zahteve itao-cu. Nasuprot njemu postoji pisivi (spisatelj-ski) tekst, koji itaoca neprestano izaziva da ga ponovo napie i podari mu smisao. Takav tekst istie vlastitu tekstualnu konstrukciju i poziva itaoca da uestvuje u konstrukciji znaenja.

Kulturni populizam

U knjizi Kulturni populizam (1992) Dim Mekgigan (Jim McGuigan) je tvrdio da se prouavanje popularne kulture u studijama kulture suoilo sa krizom paradigme. To je najjasnije naznaeno u politici kulturnog po-pulizma. Kulturni populizam Mekgigan de-finie kao inte