ISSN 1800 - 5039

ЗА ПЕТРОВДАН 2010.

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

САДРЖАЈ

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 36Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Нико Ј. Мартиновић, Зоран Станојевић, Мато Беговић (коректор) и Дарко Ђуровић (техничка припрема). Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12. 1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 30.000 примјерака.

Митрополит Михаило: БЕĆЕДА НА ГАВРИЛОВЦУ...2ЂУКАНОВИЋ ПРИЗНАО АУТОКЕФАЛНОСТ ЦПЦ...3ОДЛУКА О УСТУПАЊУ НЕКРЕТНИНА ЦПЦ.......5Др. Чедомир Богићевић: ЦРНА ГОРО, ПРИЈЕСТОЛЕ ЗЕМАЉСКЕ СЛОБОДЕ................................................6Мр. Ј: ПОЛА МИТРОПОЛИЈИ, ПОЛА АМФИЛО-ХИЈУ................................................................................7Драшко Ђурановић: КО ЈЕ ОДОБРИО ПРОМЈЕНУ ВЛАСНИШТВА.............................................................8Мићо Орландић: ЧИЊЕНИЦЕ СУ СЛАБА СТРАНА СПЦ...............................................................................10Новак Аџић: МОЖЕ ЛИ АМФИЛОХИЈЕ ПРОДАТИ ЦЕТИЊСКИ И ОСТРОШКИ МАНАСТИР..............12Мијат Шуковић: СВОЈИНА И ИМОВИНА НИЈЕСУ СИНОНИМИ................................................................15Радослав Ротковић: НАСЉЕЂИВАЊЕ ПУТЕМ УБИ-СТВА..........................................................................19Горан Секуловић: ПОНИШТИТИ ДЕКРЕТ РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА.............................................................21Борислав Цимеша: АНТИТЕИЗАМ ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ..............................................................22Редакција Лучиндана: О ДЕВАСТАЦИЈИ ЦРНОГОР-СКИХ СВЕТИЊА........................................................27Марко Врбица: ФИЛЕРМОСА КАО ИНСТРУМЕНТ РАЗДОРА У РУКАМА МОЋНИКА..........................30Блажо Средановић: СТАМБЕНИ ПРОБЛЕМ ФИЛЕР-МОСЕ............................................................................32Сретен Зековић: ЊЕГОШ И МАЖУРАНИЋ.............33Митрополит Михаило: БЕĆЕДА У ДАНИЛОВГРАДУ..38

Др. Звездан Фолић: ЦПЦ (ЕГЗИСТИРАЊЕ И УКИ-ДАЊЕ)..........................................................................39Бранислав Борозан: ПРВА ФАЗА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ЦРКВЕ РОЂЕЊА БОГОРОДИЦЕ МАНАСТИРА ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊУ.....................................44Симеон Поповић: ДАЈБАБЕ.......................................50Др. Карол Кадлец: АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ ПРАВО-СЛАВНИХ СЛОВЕНА................................................53Бранко Никач: ОДНОСИ ЦРНОГОРСКЕ И СРПСКЕ ЦРКВЕ..........................................................................62Мирко Ђорђевић: АМФИЛОХИЈЕВИ ПОЛИТИЧКИ РЕБУСИ........................................................................67Жарко Л. Ђуровић: САБОР СВЕТИЈЕХ И СЛАВНИХ АПОСТОЛА................................................................69Борислав Цимеша: ВЈЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТО-ЈИМ............................................................................71Чедомир Љешевић: ДАЛЕКО ЈЕ ДО САМООЧИШ-ЋЕЊА..........................................................................76Иван Тепавчевић: ЗБОРНИК РАДОВА О СВЕТОМ ПЕТРУ..........................................................................78Стево Вучинић: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ НОВАКА АЏИЋА.........................................................................84Сретен Зековић: „МАЋЕХА ЦРКВА“ ИЛИ АУТО-КЕФАЛИЈА.................................................................86ИНТЕРВЈУ ДР. МИЛЕНКА ПЕРОВИЋА.................88Зоран Станојевић: ХУМОР КАО ИДЕОЛОГИЈА....92Чедомир Љешевић: БИЈЕЛА БОЈА ЗНАК НЕВИНО-СТИ ИЛИ ПРЕДАЈЕ....................................................93

2

Говор Његовог Високопреосвjештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског господина

Михаила на Ђурђевдан, Гавриловац, 6. маја 2010.године Ваше екселенције и уважене званице, Црногорци и Црногорке, часни црногорски зборе,

Драги вјерници и поштоваоци Црногорске Православне Цркве, Даме и Господо,Поштовани пријатељи и цијењени гости,

Данас славимо Ђурђевдан, велики хришћански празник у част Светога Ђорђа којему због љубави према Христу не би тешко да остави чин трибуна, богатство, царску почаст и привилегије, пријатеље и сав свијет. Када цар Диоклецијан отпоче страшно гоњење хришћана, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповиједи да је и он хришћанин. По Царевој наредби отпоче страшно мучење овога мартира. Кладе на ногама, тешки камен на прси, везање за точак повезан са даскама са великим ексерима под којим су га окретали док му тијело не постаде једна крвава рана, закопавање у ров из кога му само глава бјеше ван земље, три дана и три ноћи, смртоносни отров и све те непрестане и невиђене муке теже од смрти, уз молитву Богу и Божје исцјељење оставише га у животу на удивљење народа. Када и мртваца једног Бог молитвом васкрсе, тада многи примише Христову вјеру. Међу овима бјеше и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, Гликерије, Валерије, Донат и Терина. Цар најзад осуди на поćечење мачем Ђорђа и своју жену Александру. Она издахну на губилишту, а Ђорђе би поćечен 303. године. Чудесима на његовом гробу не би краја и нема им броја. За неизмјерну љубав и вјеру у Бога и Исуса Христа, Господ га награди вијенцем неувеле славе на небу и на земљи, као и животом вјечним у царству Свом. Дарова му Господ силу и власт да помаже у биједама и невољама онима који га славе и његово име призивају. Хагиографи широм хришћанског свијета назвали су га светом звијездом међу звијездама, а поједини поети му и молитву срочили: „Свети Ђорђе, господаре наш!“ Пјесници му исписаше баладу: „Ексере би требало ковати од Ђорђевих, јер не би било чвршћих од ексера тих.“ Свети Ђорђе је подвигом исписао свету пјесму за хришћански народ да би је овај на вјеки вјеков читао својим народним очима. Значајан дио Црне Горе данас слави ову велику славу. Слави је и велики дио Ријечке Нахије и цеклинског племена који су своју славску радост дијелили и са самим Црногорским двором, пошто је Ђурђевдан слава потоње Црногорске динасије Петровић Његош. Под њеним вођством црногорски хероји вјековима очуваше света имена Црне Горе и Црногорске православне цркве водећи борбу за крст часни и слободу златну. У томе им је водиљом био и култ Светога Ђорђа, као култ мученичке и жртвене борбе за слободу, достојанство и вјеру у Бога. Култ Светог Ђорђа допринио је формирању црногорског култа херојске и жртвене смрти као „пића најслађег душевног којијем се пјане покољења“, како стиховима својим проговори на сав глас бесмртни Његош. Смрти се гледало право у очи, а побједа је водила у славу и „бесмртно царство појезије“. У славу и част великомученика Светога Ђорђа, подиже господин Будимир Лопичић, на Гавриловцу на Скадарском језеру Божји храм посвећен овом свецу тако оданом Богу и Божјем сину Исусу Христу. На прошли Ђурђевдан освјештасмо свето здање, прво новизграђено у обновљеној Црној Гори у славу Црногорске Православне Цркве. Од тада се у овом Божјем храму шири Божанска љубав и милост јер је ово Богоугодно дјело потврдило рађање човјека у Богу. Данас ћемо у овој светињи крстити и вјенчавати синове и шћери Црне Горе и вјернике Црногорске Православне Цркве. Њима и свима Црногорцима који славе Ђурђевдан срећна слава и нека њима и Вама свима овај светац донесе обиље радости, задовољства, сваку благодат и вјечност у тренутку у слободној нам домовини, Црној Гори. Будите Благословени! Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски

C М и х а и л о

3

ЂУКАНОВИЋ ПРИЗНАО АУТОКЕФАЛНОСТ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Осим новинара „Фокуса“, за интервју са Премијером питања су достављале и исељеничке организације у Сјеверној Америци. На питање организације из Торонта када ће се Влада јасно изјаснити о постојању Црногорске Православне Цркве и да ли су посљедње изјаве предсједника Филипа Вујановића уједно и званични став извршне власти, Ђукановић је одговорио да је „неспорна аутокефалност Црногорске православне цркве“. „Она је потврђена у бројним историјским документима. Једнако тако, неспорно је и легитимно обнављање ЦПЦ. Но, чак и да не постоје ти необориви факти, самосталност ЦПЦ проистиче и из уставног права на исповиједање вјере и слободу вјерског организовања“, казао је Ђукановић, који је признао да у „државном врху постоје одређене разлике“ о томе.

Казнићемо непоштовање симбола На питање зашто се санкционише непоштовање црногорских симбола, у првом реду застава и химна, само ако то долази од стране обичних људи, али не и од политичких званичника, Ђукановић је казао да непоштовање државних симбола сматра крајње неодговорним чином који проистиче из дјеловања појединих политичких странака у Црној Гори. Он је казао да се мора енергичније дјеловати поводом тога и најавио предузимање нових мјера: „Планом рада Владе у другом кварталу за 2010.годину планирана је измјена и допуна важећег Закона, гдје ће се ово питање ријешити на још квалитетнији начин“.

Вијести, 26.05.2010. стр.2.

Ђукановић: Биће ЦПЦ аутокефална Подгорица – Премијер Мило Ђукановић казао је јуче да је Црногорској Православној Цркви неправедно укинуто право аутокефалности, али да ће она бити обновљена. „Треба бити истрајан и стрпљив у напорима да се обнови аутокефалност ЦПЦ, али то није посао државе“, рекао је Ђукановић у интервјуу Радију Црне Горе. Он је казао да држава мора гарантовати слободу вјероисповијести.

Вијести, 16.6.2010.г. стр.3.

Ђукановић: За враћање аутокефалностиЦркви потребна истрајност

Сматрам да је Црногорској Православној Цркви укинута аутокефалност коју је неспорно имала. То право јој је укинуто након насилног укидања црногорске државе. С обзиром да смо обновили државност, треба да будемо истрајни и у напорима да се обнови аутокефалност Црногорске Православне Цркве – поручио је премијер Мило Ђукановић. Он, међутим, истиче да тај процес није у надлежности државе, јер Устав прописује њену одвојеност од цркве. -Држава треба да обезбиједи право сваког грађанина на слободу вјероисповијести, не да га усмјерава ка овој или оној цркви, нити да мимо надлежности државни органи тумаче шта је, а шта није канонско право. Зна се која је процедура за легитимисање цркве у оквиру канонског права – истакао је Ђукановић. Побједа, 16.6.2010.г. стр.5.

4

5

6Др Чедомир Богићевић Бадње вече, 06.01.2010. Даниловград (из архиве ЦПЦ)

Црна Горо, Пријестоле земаљске слободе, Црна Горо,

“Пријестоле земаљске слободе, сунчана трпезо богова,

светиониче изгубљених лађа, земљо праотаца, подвига и славе” (В.В.)

Часни зборе,дико црногорска,даме и господо!

Мир Божји, Христос се роди! Овај небески поклич слободарског народа у земљи црних брда и сваког њеног сина и одиве пролама се стољећима и одлијеже не само земаљским шаром него и диљем космоса. Зар краљ Владимир, владар и свјетитељ дукљански, није свој трон, огњиште и народ бранио сопственом главом под светим вијенцем што га је Господ крунисао. Зар није, управо он, учврстио савез између Бога и свога народа, који га није остављао упркос тешким искушењима. Зар није крст Светога Владимира Дукљанског - симбол јединства и толеранције вјерских различитости и вјерности славноме отечеству црногорскоме. Зар се Балшићи, у ове дане, окружени завојевачима, пред отоманском најездом нијесу бранили, екуменски, у два крста и славом и оружјем. Управо се, у ове дане, господару Ивану Црнојевићу “ведро небо насмијало грохотом”, па је пренијевши пријесто са Жабљака на Цетиње утемељио светилиште црногорске вољности и слободе и онтолошко право на опстојност. Зар није, управо у ове дане, његов син Ђурђе Црнојевић штампао прву књигу и пред лицем моћног освајача своме народу црногорском отворио небеска врата, на аманет сину Божијем, а сам окончао у изгнанству, на Понту, као и славни римски пјесник Овидије, а народ свој небески шатор раширио под Ловћеном, чувајући државно огњиште и искру слободе. Зар није, баш овђе, у Мартинићима, у доба Петра Светог Цетињског, у центру крста који су направиле оне двије муње, које не престају – једна од Кома к Ловћену, а друга од Скадра к Острогу - отпочело ново саздање црногорске националне државе. Овђе се, наново, обједињавала црногорска

географија са црногорском историјом. Али, нажалост, у ове дане Црна Гора је, у Првом свјетском рату, остављена и издана од својих савезника, неколико дана послије витешке побједе на Мојковцу, капитулирала и положила оружје први пут у својој 14 - вјековној повјесници. У ове дане је плава гробница, под Медовом, прогутала наше добровољце из Америке. У ове дане наш Краљ је, издан и преварен, пошао трагом Ђурђа Црнојевића у страдање за своју земљу. Док су други бјежали то је названо – “одступањем”, а наша заштита те одступнице - издајом. Али, ваљда је Црној Гори било суђено да прође кроз тешка искушења, погибије и страдања. Она јесте мученица и свјетитељка међу државама и народима. Борбом непрестаном за своју она се борила и за слободу цијелог човјечанства. Зато је Црна Гора, најдрагоцјенији дар и најљепши бисер у људској историји. Она се, свјесна своје мисије и позвања, није заносила “царством небеским”, већ земаљском књигом, културом и моралним прегнућем, у чијем је темељу уписано људско начело просвијећености: Не тражим друго до кору хљеба – да нијесам гладан, књигу – да нијесам слијеп и слободу – да смијем зборит, док су у свете адете каменог мора уписани најузвишенији етички постулати, као универзалне вриједности цивилизације: Ђе је ријеч ту и глава; Чојством другог од себе бранити; Више давати него узимати; Умјесто силе разлог изабрати; Никад испред људи него у ред људи стати. Црногорска вјера и црногорски морал сматрају да појам човјечности искључује појам непријатеља, јер, и као такав, он не престаје бити човјек.

7 А Његош је опомињао да је самообмана тешка и за људе и за народе и “да среће у народу није / којим капа руководи црна”. Али, стигло је и четврто црногорско васкрснуће: Црна Гора је опет независна, суверена међународно призната држава. Опет јој се, у свијетлој мајској зори, ведро небо насмијало грохотом. Али, ако је држава слободна нијесу наши манастири и цркве. Наши свеци су утамничени и посвојени. Окрећу их против Црне Горе, народа, вјере и самобитнога, посебитога, људскога и светога црногорскога језика, јер како рече пјесник: “У језику док те буде и главом ће Тебе бити” (П.П.). Али, увијек је изгубио онај који је мислио да искористи Његоша и друге црногорске величине против Црне Горе. А “ко се стиди мајчина млијека нек се стиди људи и свијета, нек се стиди Сунца и Мјесеца”. (П.П.). Ако су Јевреји успјели да изађу из египатског ропства, ваљда ће и наши свеци из онога у коме их држе мали фараони и њихове слуге наше крви.

Црна Гора је божја промисао на земљи. Да је мислио Господ да треба да буде већа, он би је и створио већом. “Вјера је у Црногораца најплеменитија врлина душевна, њихова прва светиња, залог поштења и истине огледало чистога морала људског и највећи аманет. У вјери виде Бога, па је зову и Божија вјера. На њој су почивали, њоме се огледали као врсни народ, као јунаци и поштенога карактера људи. Кад зада вјеру, држи Црногорац, да је по сриједи те ријечи сам Бог чиме полаже залог сигурности за сваку људску работу!” (М. М.) А Бадњи дан и Божић били су и остали празници људске вјере и слободе, свети дани праштања, помирења, доброчинства, људске стиме, слоге црногорске, али и поштовања достојанству сваког живог бића. Нека овај дан, у центру црногорског живог крста, овђе у несуђеној пријестоници црногорској именом узвишеног црногорског Књаза – Муње (Данило I), донесе мир Божји, љубав, радост, напредак и озарење. Срећно славите рођење Божијега сина – слободне горе црногорске и неувенула Ви слава док траје свијета и вијека!

КАКО СЕ И ПОД КОЈИМ УСЛОВИМА ДИО ДРЖАВНЕ ИМОВИНЕ НАШАО У ВЛАСНИШТВУ СРПСКЕ ЦРКВЕ

ПОЛА МИТРОПОЛИЈИ ПОЛА – АМФИЛОХИЈУ

На Митрополију су од 1993. до 2002.године преписане десетине вјерских објеката у општинама Подгорица, Даниловград, Никшић и Бар, као и 12 хиљада квадратних километара земљишта, чији се добар дио налази на Приморју.

Подгорица – У периоду од 1993. до 2002.године у општинама Подгорица, Даниловград, Никшић и Бар све цркве и манастири из државног власништва прешле су у својину Митрополије црногорско-приморске, тврде у Црногорској православној цркви. Према њиховом истраживању, половина вјерских објеката у которској општини остала је дио државне имовине, док су у будванској и херцегновској сви православни објекти и даље у власништву државе Црне Горе. Важно је напоменути да су будвански манастири Режевићи и Градиште остали у државном власништву, као и

Црква Светог Јована у Бајицама и Влашка црква у центру Цетиња. Слична ситуација је и на сјеверу Црне Горе, гдје су у општинама Колашин, Мојковац, Жабљак, Шавник и Плужине православни вјерски објекти остали државни. На Митрополију је у посљедњих десет година преписано и 12 хиљада квадратних километара земљишта, чији се добар дио налази на Приморју – каже за Побједу Стево Вучинић, који у јавности најчешће наступа као промотер интереса ЦПЦ. На основу посједовних листова , у које је Побједа имала увид, цркве и манастири су до деведесетих биле заведене као појединачна правна лица и биле су у власништву села, братстава, племена и државе. Митрополија црногорско-приморска до деведесетих није била правно лице, тако да је законски било немогуће преписати имовину на ту заједницу. У Црногорској Православној

8Цркви тврде да је одлуком Владе Црне Горе из 1998.године Митрополија црногорско-приморска добила статус правног лица, отворила жиро рачун у банци постала власник наведене имовине. Према њиховим тврдњама, до 2000.године унос података у катастар одрађивао се ручно, да би послије увођења базе података овом државном органу био дат налог да се све што се води као сакрални објекат упише под матичним бројем Митрополије. Знатан дио веома вриједне имовине, коју је Српска црква укњижила на себе у посљедњој деценији, како стоји у листовима непокретности у који је Побједа имала увид, преписан је на митрополита Амфилохија лично као власника, сувласника или корисника. Амфилохије Радовић власник је 59 листа непокретности. Митрополит Амфилохије је, на основу података Управе за некретнине, власник имовине у Рогамима, Сеоцима, Грбавцима, Махали, Врањини, Гостиљу, Цијевни, Беранама, Петњику, Жабљаку, као и на бројним локацијама у Подгорици и Бијелом Пољу. Остала имовина се води на име Митрополије

Црногорско-приморске, на име Српске православне цркве, а поједина и на име Београдске и Пећке патријаршије. Прије двије године, Управа за некретнине је на жалбу Црногорске Православне Цркве да је Српска црква ту имовину незаконито преписала на себе, власништво над црквеном имовином у пријестоници вратила у оквире из периода 1962.године, када је укњижена у катастарске књиге као својина црногорског народа, тј. државе. Директор Управе за некретнине Мићо Орландић је за Побједу потврдио да Митрополија зна, а да треба да знају и грађани, да је цетињска подручна јединица ту одлуку донијела у складу са законом и имовину вратила ономе коме и припада. Он истиче да Митрополија црногорско-приморска нема аргумената, нити докумената којима може доказати да је та својина бесправно одузета овој вјерској заједници. Мр.Ј. Побједа, 3.4.2010. стр. 3.

Други пишуПОРТАЛ АНАЛИТИКА

КО ЈЕ ОДОБРИОПРОМЈЕНУ ВЛАНИШТВА?

Манастир Острог је – без рјешења и правног основа – из власништва Добра Манастира Острог прешао у својину Митрополије црногорско-приморске! Чин преписа власништва одиграо се уз тајно одобрење некога из врха црногорске власти, у периоду од марта 1990.године до марта 2010. године. Манастир Острог, једно од највећих европских светилишта, постао је власништво Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, а да нико из надлежних служби и државних институција Црне Горе данас не располаже подацима – када је и по којем рјешењу уписано то власништво! У Управи за некретнине Црне Горе не постоји записник нити одговарајуће рјешење на основу Закона о премјеру, катастру и уписима права на непокретности да би се открио начин пререгистрације власништва Манастира Острог, сазнаје портале Аналитика. Једино извјесно: пререгистрација је обављена у периоду између 14. марта 1990.године и 11. марта 2010.године.

У разради могућих начина на који је дошло до промјене титулара својине, може се основано закључити да су у посао тајне промјене власника морале бити упознате неке особе са високих државних адреса Црне Горе. Првобитно власништво: Документа којима располаже портал Аналитика недвосмислено показују да је Манастир Острог, са катастарским парцелама у долини испод светилишта, још у доба ФНР Југославије, био власништво – Добра Манастира Острог. У посједовном листу број 1 из 1954.године је записано да у срезу Титоградском, на територији Слап Даниловградски, а на катастарској општини Врела, под редним бројем 1, 2, 3, 4, 5 и 9 уписано власништво над Манастиром Острог, али и великим дијелом долине испод манастира. Неспорно је, свакако, да су свештенициСрпске православне цркве годинама, деценијама водили рачуна о манастиру, да су обављали службу и чували мошти Свеца... Али, Манастир Острог није био имовина

9Српске православне цркве нити Митрополије цетињско-приморске као правног лица: тадашња комунистичка држава Црна Гора је, очито, имала разлога да не дозволи право својине цркви чији је центар био ван Црне Горе. Посљедња званична потврда: Такво правно стање остало је на снази најмање 36 година. Посљедња званична потврда да власништво над манастиром Острог није мијењано потиче од 14. марта 1990.године. Тада је овјерен и потписан Записник о поступку излагања на јавни увид података о непокретностима, утврђен премјером и катастарским класирањем земљишта. Трочлана комисија на чијем је челу била Славица Даниловић, констатовала је да је у пописном листу бр 53 уписан Манастир Острог и утврдила исто стање као и давне 1954.године. О садржају записника, што је за ову прилику веома важно, упознао се и писмено потврдио његову вјеродостојност Серафим Кашић – Шпиро, тадашњи управник Манастира Острог. -Упознат сам са изложеним подацима о непокретностима евидентираним у пописном листу бр. 53 КО Врела и након прегледа елабората и идентификације катастарских парцела изјављујем: Немам примједби и слажем се са утврђеним стањем у вези са подацима о непокретностима, утврђеним премјером и катастарским класирањем земљишта, записао је Кашић. Никоме тада из структуре Српске православне цркве није сметало – или се пак нијесу смјели јавно жалити – што нијесу уписани као директни власници него су практично били само корисници и управитељи Манастира Острог. Рађање идеје: Догађаји који су услиједили почетком деведесетих из коријена су измијенили Црну Гору: Ново црногорско руководство, које је изњедрила такозвана антибирократска револуција, управо је 1990. године (Сјећате се: „Године почињу јануаром“) објеручке пригрлило политику званичног Београда. Закономјерно, Српска православна црква постала је један од темеља новог политичког пројекта, а српски митрополит Амфилохије вјерни партнер власти у Београду и Подгорици. У том циљу је и Влада Црне Горе логистички подржала СПЦ кроз бројне донације. Само за изградњу Храма Христовог васкрсења у Подгорици из државног буџета је својевремено издвојено више милиона њемачких марака!

Да ли се тада, у тим „оловним временима“, родила идеја да Српска православна црква брзопотезно под своје власништво стави виталне сакралне објекте попут Манастира Острог? Није ту ријеч само о духовности: Манастир Острог доноси Српској православној цркви милионе еура. Да ли је заиста тада идеја спроведена у дјело, иако је Манастир Острог још 1961.године проглашен за споменик културе Црне Горе и, као споменик културе, требало да је имовина државе? Према једном извору портала Аналитика, промјена власништва је обављена 1994. или 1995.године; други извори да се све тајно одиграло након 1997. године и расцјепа у ДПС, када је црногорски државни врх – током борбе против Милошевића – склапао тајне договоре са митрополитом Амфилохијем како би се српски митрополит „пацификовао“. Волшебна пререгистрација власника: Истину знају малобројни, али је сасвим извјесно да је наредба о пререгистрацији донешена уз знање неких људи из државног врха. Званична провјера у Управи за некретнине Црне Горе, спроведена марта ове године, показала је да се као титулар својине, „власник, један кроз један“, води – Митрополија цетињско-приморска (Лист непокретности, препис 53). Не постоји записник о поступку излагања на увид, нема евиденције о датуму пререгистрације, нема захтјева и нема рјешења... Само сува пререгистрација титулара својине! Народски речено – стављање пред свршен чин. Тешко је повјеровати да би обичан државни чиновник имао дрчности да, без овлашћења, мимо прописа, препише на СПЦ власништво над Манастиром Острог. Зато човјек који је дао миг на одлуку да Манастир Острог постане власништво Српске православне цркве треба тражити у редовима владајуће коалиције, тачније врха Демократске партије социјалиста. То је засигурно неки од оних који су маја 2006.године на суверенистичким митинзима ускликивали с љубављу Црној Гори, иако су – коју годину раније – из својине државе Црне Горе отуђили бисер црногорске културне и историјске баштине. У годинама које долазе једино ће се судским поступком моћи утврдити истина и, можда, исправити нечија лоша одлука или процјена.

Драшко Ђурановић

10

РЕАГОВАЊЕ

ЧИЊЕНИЦЕ СУ СЛАБА СТРАНА СПЦМићо Орландић

Већ више пута парох подгорички г-дин Велибор Џомић, било у име Митрополије црногорско-приморске било у своје име, износи низ неистина у вези са радом институције на чијем сам челу. У својим тенденциозним и пропагандистичким текстовима, он такође износи и читав низ неистина и подметања у вези са мојом личношћу и мојим професионалним и политичким ангажовањем. Таква његова склоност показује се и када расправља о положају Црногорске цркве и о статусу црквене имовине у Црној Гори, с тим у што у свакој од својих расправа показује елементарно непознавање чињеница и факата, а и оно што би му као свештеном лицу морало бити познато искривљује и прекраја, на само њему познат начин, или је можда увјерен да је у посљедњих 150 година у свему томе учествовао и био присутан и тиме дао свој непроцјењиви „допринос“. Његову склоност таквом креативном тумачењу чињеница не бих овог пута повезивао са карактером његове личности, већ са карактером идеологије којој припада. Такође, не желим да коментаришем његов непримјерени вокабулар када су у питању људи који другачије мисле и који је већ постао персонификација једног непримјереног стила у јавној комуникацији на простору Црне Горе, али желим да га питам да ли је такав вокабулар примјерен једном духовнику и човјеку који претендује да као интелектуалац учествује у јавном животу Црне Горе? Из тих разлога му препоручујем да такав начин комуникације промовише у средини из које је дошао у Црну Гору. У расправама о Црногорској Православној Цркви и о питањима везаним за статус титулара црквене имовине, господина Џомића ми је искрено жао јер као „сирак тужни без иђе икога“ полемише са свима који, наравно, другачије мисле на основу историјских чињеница и своје свијести о државном и националном достојанству Црногораца и Црне Горе. Није ми јасно зашто господин Џомић упорно на пристрасан и навијачки начин, показује површно знање из историје Црне Горе или је могуће да као човјек који се интелектуално формирао у другој

средини не може да докучи што је право, а што је криво, што су чињенице и што су факти? Поштовани господине Џомићу, само неук и при томе тенденциозни човјек може да устврди да: „црквена имовина никада није била у власништву црногорске државе“. Свако ко зна да чита лако ће протумачити члан 119 Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору који гласи: „Непокретна добра православних цркава и манастира не могу се никако продавати ни уступати, без нарочита допуштења државне власти“. Што друго може да значи ова одредба осим да црква није апсолутни власник имовине коју користи? Па ко је апсолутни власник? Наравно, држава. Такво је стање трајало до 1918.године, све док црногорска држава и њена Црногорска Православна Црква нијесу насилно укинуте. Тада је, господине Џомићу, цјелокупна покретна и непокретна имовина, имовина која је припадала црногорској држави, а коју је користила Црногорска Православна Црква, насилно, незаконито и неканонски припојена Српској православној цркви. Прочитајте, господине Џомићу, доказ за ову тврдњу у члану 230 Устава Српске православне цркве из 1931. године који гласи: „СПЦ самостално управља и слободно располаже црквеном имовином, црквеним фондовима и задужбинама (закладама), као и својим приходима, у границама Закона о СПЦ и овог устава“. Дакле, до 1918.године Црногорска Православна Црква није могла слободно да располаже имовином коју је користила јер је то право имала црногорска држава, док је Краљевина Југославија то право уступила Српској православној цркви. То значи да се из Београда могло располагати и управљати имовином било које црногорске цркве или манастира. Господине Џомићу, вама би требало бити познато да је статус црквене имовине у независној Црној Гори до 1918.године био на сличан начин уређен као и у другим државама гдје је православље званична религија, па вас упућујем да извршите најобичнију упоредну анализу и консултовање Закона о црквеним властима источно-православне

11цркве који је до 1914.године важио у Краљевини Србији. Ако господину Џомићу овај акт није довољан, нека консултује књигу митрополита Михаила „Православна црква у Краљевини Србији“ (1895) или књигу др Ђока Слијепчевића „Историја Српске православне цркве“. И ове књиге ће му посвједочити да је и у Краљевини Србији Православна црква, фактички, била под влашћу државе. Посебно ће вам, господине Џомићу, књига др Ђока Слијепчевића помоћи да боље разумијете традицију земље у којој вршите службу и да схватити да црногорско свештенство у прошлости није никада радило против интереса своје државе, нити је било носилац или покровитељ било каквих манипулација. Насупрот таквом узорном моралном лику црногорског свештеника, стоје неки други примјери, па и један извор који на 341. страни друге књиге „Историје Српске православне цркве“ наводи Слијепчевић, па вам предлажем да уложите напор и то прочитате. Пошто су господину Џомићу чињенице најслабија страна, слободан сам му предложити да у својим будућим јавним расправама објасни грађанима Црне Горе: Да ли је у вријеме насилног укидања црногорске државе и цркве у новембру и децембру 1918.године било у Црној Гори између 10.000 и 12.000 српских војника и објасни што је била њихова „демократска“ мисија и задатак, Да објасни правни основ за доношење рјешења од 16. децембра 1918.године да се и Света аутокефална црква у Црној Гори неканонски и насилно уједини. Цијеним да би било јако добро да господин Џомић отвори полемику и са радовима Никодима Милаша (1845-1915), „Православно црквено право“, „Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори“, „Устав православних консисторија у Књажевини Црној Гори“. Иначе, Никодим Милаш је важио за „провјереног комунисту“ кога епископ шумадијски Сава сматра „највећим канонистом нашег века“. Такође би било јако добро да господин Џомић грађанима Црне Горе појасни и која је то мука наћерала краља Александра и његову владу да у времену насилног уништења црногорске државе и Црногорске Цркве учини позамашну уплату у златним швајцарским францима Цариградској патријаршији (милион и пет стотина хиљада). Препоручио бих господину Џомићу да консултује „Службени лист Српске православне

патријаршије бр.7 од 01/14 октобар 1920.године“, увјерен да ће читајући гласник сазнати да је Црногорска Православна Црква била аутокефална и да је као такву признавала Цариградска патријаршија. Цијеним да господин Џомић, као поштовалац права и правде, може на себи својствен начин објаснити или предочити грађанима Црне Горе документацију на основу које је Митрополија црногорско-приморска стекла својство правног лица и извршила упис и регистрацију. Увјерен сам да ће господин Џомић такође објаснити и рад опуномоћеног представника Митрополије црногорско-приморске који пред комисијом Управе за некретнине, за излагање података премјера на јавни увид, изјављује: „да за тачност ових тврдњи не посједује одговарајућу документацију осим народног предања и усмених изјава мјештана“. Господин Џомић би можда могао објаснити грађанима Црне Горе на који је начин Манастир Острог, као правно лице, лишен својства титулара својине без рјешења и без правног основа. Поштујући институцију пароха подгори-чког, цијеним да би можда први корак господина Џомића ка истинитом тумачењу чињеница и факата могло бити појашњење свих питања која сам посебно у овом тексту потенцирао. (Аутор је директор Управе за некретнине)

Гравура Црногорца

12СРПСКА ЦРКВА НЕМА СВОЈИНУ

НАД ПРАВОСЛАВНИМ ХРАМОВИМА У ЦРНОЈ ГОРИ

Новак Аџић

МОЖЕ ЛИ АМФИЛОХИЈЕ ПРОДАТИЦЕТИЊСКИ И ОСТРОШКИ МАНАСТИР

С обзиром на досадашње искуство у трговинским пословима које обавља Српска православна црква у Црној Гори (у даљем тексту СПЦ) и на њену евидентну и континуирану хајдучију и девастацију црногорског културно-историјског наслеђа, може се не само правно-теоретски, хипотетички, већ и практично, доћи у ситуацију да се Амфилохије Радовић одлучи прода Цетињски или Острошки манастир. Присјетимо се да је Амфилохије уговором из 10. јула 2008. године продао (иако формално дао у закуп у трајању 99 година) поклон завјештан још 1914.године цркви Св. Архангела Михаила на Луштици, земљу површине 2570 квадратних метара на ували Росе, за 590.000 еура госпођи Љиљани Мишковић СПЦ, доносно, њена епархија Црногорско-приморска је импортована на црногорску територију од анексије и окупације Црне Горе 1918.године и насилног укидања њене државне независности и бесправног укидања аутокефалне Црногорске Православне Цркве. СПЦ нема право својине над сакралним православним покретним и непокретним добрима у Црној Гори, већ има оно што се у грађанском и стварном праву и закону зове, незаконита, несавјесна и манљива државина. До краја независности Црне Горе и до бесправног укидања аутокефалне ЦПЦ сакрална православна добра (манастири и цркве и њима припадајуће непокретности) у својинском смислу биле су власништво државе Црне Горе (која је имала ius abutendi – право располагања над њима) док је аутокефална ЦПЦ управљала тим добрима право употребе, коришћења и убирања плодова (ius utendi и ius fruendi, али не и ius possidendi). Епархија СПЦ у рангу Црногорско-приморске митрополије је окупацијом дошло у посјед цркaва и манастира и црквених непокретности, који су били у власништву Црне Горе, а којима је управљала ЦПЦ. Она није могла стећи окупацијом право својине, јер на непокретности се окупацијом не може засновати својина, у том смислу не важи правило „res nullius cedit occupanti“ /“ничије ствари

припадају ономе ко их први заузме“/. СПЦ је путем окупације дошла у посјед тих добара и она деценијама њима господари, рентира их, остварује профит, иако нема својинска права, већ „манљиву државину“, то јест има фактичку стварну власт над њима, стечену силом, преваром и злоупотребом повјерења (Vi, Clam et Precario). СПЦ У Црној Гори, није могла постати њихов власник ни путем грађанско-правног института који се зове Одржај (Usucapio, praescriptio longi temporis), зато што није имала правилан законити разлог, правни основ (iusta causa) и зато што се понашала зломислено (mala fides) и несавјесно (у одсуству bona fides). То ће рећи, СПЦ је била је свјесна или је могла и морала бити свјесна да ствари које држи у посједу нијесу њене, већ су отете од другога. У члану 845. Општег Имовинског Законика за Црну Гору (из 1888.) се дефинише незаконити и несавјесни одржај и у том смислу се каже „Разумије се да онај који нешто држи у злој мисли, никада не може ствар одржајем стећи“. У доба независне Црне Горе до 1918.године било је регулисано да се непокретна црквена добра (црквене и манастирске зграде и земљишне непокретности) не могу продавати, уступати, замјењивати. То је регулисано и у Уставу Православних Консисторија у Црној Гори из 1904.године члану 109 и 116. Значи, држава Црна Гора је била та која је својински располагала црквеном имовином. Православне цркве, храмове у независној Црној Гори до 1918.години градили су, подизали и обнављали држава Црна Гора и црногорски народ и црква, односно, органи свјетовне власти – владар-суверен, уз помоћ духовне власти, те братства, села, племена. Примјера ради, до 1860. до 1910.године, када је Црном Гором управљао књаз Никола у независној Црној Гори подигнуте су 163 нове цркве, обновљено је 112 цркава, подигнута су два манастира док је 12 манастира обновљено. Велики дио тих манастира и цркава су данас законом проглашени и заштићени споменици културе Црне Горе. Зато се поставља питање: на

13основу којег права СПЦ у Црној Гори, односно, митрополит Амфилохије могу управљати том и бројним црквама и њима располагати? Не постоји ниједан валидан акт којим се црногорска држава 1918.године, одрекла своје својине над сакралним православним добрима, нити постоји канонски, законити акт којим се Црногорска црква одрекла својих права управљања тим добрима. Краљ, Влада Црне Горе, Црногорска народна скупштина и ЦПЦ никад се нијесу, нити су хтјели, нити су правно имали могућност да то учине, одрекли права својине и управљања над тим добрима. То нијесу урадили ниједном врстом правног посла. Ни пословима, разним уговорима међу живима (actus inter vivos) ни у случају смрти (mortis causa), дакле, ни завјештајем (тестаментом), ни даровштином (поклоном, donacio, ни било каквим купопродајним уговором (emptio), нити било којим институтом насљедног права, насљеђивања (ab intestate) то није урађено, нити је могло прећи у својину СПЦ, односно, њене митрополије Црногорско-Приморске. У ОИЗ за Црну Гору /1888/, у члану 801 се каже да и држава и црква могу „имати своју сопствену имовину“. Данашње и раније понашање СПЦ може се објаснити оним што Богишић наводи у члану 818. ОИЗ који гласи: „Самовољном називање закону ону држину која је добивена насиљем, кришом иликаквим пријеварним узећем или задржајем. То су најтежи недостаци држине, те закон, који у опште штити сваку држину, одказује заштиту оној која је имала свој постанак самовољним дјелом“. Преведено на данашњу ситуацију то би гласило: СПЦ има „самовољну држину“ а закон не штити „држину самовољна држитеља, него напротив од њега је одузимље и повраћа коме пристоји“ , како наводи Богишић у истом члану ОИЗ. То значи да „самовољну држину“ или „манљиву државну“ треба законски одузети данашњој СПЦ у Црној Гори и вратити сакрална православна непокретна и покретна добра у посјед ЦПЦ, како је и било до њеног насилног укидања. У доба независне Црне Горе до 1918. сва имовина, па и црквена имала је свог власничког и државинског титулара. Члан 843. ОИЗ каже: „Пошто у Црној Гори нема земље за коју се не би знало чија је (јер кад није појединца човјека или куће, тад је братства, племена, цркве итд.), нека нико не мисли да, раскрчив или оградив међом или плотом какву земљу, он тијем постаје њен власник. Таква земља и послије тога остаје онога чија је, па баш и кад би је власник и сасвим запустио“. Споменицима културе Црне Горе од

изузетног и великог значаја, законом проглашеним и заштићеним, највећим дијелом деценијама управља Српска црква и по свему се понаша као да је то њена својина. То су, рецимо, Цетињски манастир, Влашка црква, црква у Ћипуру на Цетињу; Острошки манастир (споменик културе прве категорије, од изузетног значај), и бројни други и држава Црна Гора, односно, Влада, која је, уз јединице локалне самоуправе овлашћена да располаже државном имовином може својом одлуком, Уредбом, да Српску цркву лиши „манљиве дрзавине“ и да примијени члан 391 Закона о својинско-правним односима из 2009, као и члана 63 истог закона који каже да се „на непокретности не може стећи право својине окупацијом“. У ставу 2 члана 7. Закона о својинско-правним односима (2009) каже се: „Одређеним предметима својине (природна богатства, добра у општој употреби ,средстава државних органа, културна добра) држава, односно државни органи и организације управљају и располажу у складу са законом /империум/. Својинска овлашћења на стварима у државној својини врши Влада Црне Горе ако посебним законом није другачије одређено“. Значи држава је, ако се та норма примијени, власник културних добара, односно, законом проглашених споменика културе. „Проглашење споменика културе, упис, односно, брисање уписује се у земљишне књиге“, пише у члану 45 Закона о заштити споменика културе Црне Горе. То значи да је Рјешење о проглашењу споменика културе изворни, оригинарни акт, на основу којег је врши упис у земљишне књиге /катастар непокретности/. Све остало накнадно интервенисано, дописивано, преправљано у односу на првобитни акт и упис, је нелегалан чин и представља биће кривичног дјела преваре, те фалсификовање службене исправе и злоупотребе службеног положаја од стране НН починиоца, који су у земљишним књигама вршили те незаконите преправке и то неосновано уписивали као „власништво Српске православне цркве“. У Закону о заштити споменика културе, у члану 76 каже: „Споменик културе не може се продавати“. Ово говорим да се зна да је законска регулатива таква да Амфилохије и Српска црква нијесу и не могу бити титулари својине над споменицима културе. Рецимо, споменик културе је Црква на Ћипуру на Цетињу, ђе су сахрањени краљ Никола и краљица Милена, подгнута од стране краља Николе 1890. као Дворска црква и она је уписана у катастар непокретности као власништво 1/1 Пријестонице Цетиње, а то значи да је државна имовина, јер

14по закону државном имовином, поред Владе, могу располагати и органи локалне самоуправе. Цетињски и Острошки манастир би требало и званично бити државна својина, јер су споменици културе прве категорије, законски проглашени. Према Закону о државној имовини из 2009.године држава је власник, она располаже, то пише у члану 13, „добрима од општег интереса“ и „споменицима

културе у својини Црне Горе“. Влада Црне Горе је Уставом и Законом овлашћена да може донијети Уредбу о проглашењу државном својином законом проглашених и заштићених споменика културе Црне Горе. Такође, има овлашћења да може приступити изради таквог закона и доставити га Скупштини Црне Горе на разматрање и усвајање.

Новак Аџић

ДРЖАВА ЈЕ БИЛА ВЛАСНИК„ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ“

Пошто ме господин Велибор Џомић неистинито оптужио да нијесам понудио документе (а мој чланак је био управо документован с правном експликацијом), ево још неколико кључних докумената: Члан 719. Општег имовинског законика (ОИЗ) за Црну Гору, аутора проф. др Валтазара Богишића, којег Џомић прећуткује гласи: „Непокретна добра православних цркава и манастира, не могу се никако продавати или иначе уступати, без нарочита допуштења државне власти“. У Уставу Православних Консисторија у Књажевини Црној Гори из 1904.године у члану 109. се каже: „Непокретна добра црквена не могу се продавати, замјењивати или иначе уступати. Ако интерес дотичне цркве захтијева да би требало какво добро продати или промијенити са другим, у оваквом случају консисторија ће претходно учинити све потребне извиђаје и тада ће поднијети предлог Министарству просвјете и црквених дјела. Последња ријеч у оваквим стварима припада Књажевској Државној власти“. Норме су јасне и оне зборе да је држава власник, јер је она једино могла одлучити могу ли се продавати или уступати непокретна православна добра. То право црква није имала. Да је имала то право, имала би својину, а кад нема својину, имала је државину, иначе не би писало да о томе мора тражити нарочиту дозволу државе, која је у том погледу имала својинска овлашћења. У члану 718. ОИЗ, којега Џомић заобилази, каже се да се управа црквених добара одбија по унутрашњим актима цркве, ако нијесу у супротности са државним законима, што значи да су државни закони у погледу управљања црквеним добрима били обавезни за цркву у Књажевини и Краљевини Црној Гори. Кад је Црна Гора постала

секуларна држава, у одлуци Црногорског сената од 7. марта 1852.године наводи се и то да „Владика, или боље рећи епископ или архиепископ Црне Горе, који ће имати ограничену власт над црквеним стварима, биће изабран посредством црногорске владе!. Др Валтазар Богишић, у дјелу „Правни обичаји у Црној Гори, Херцеговини и Сјеверној Албанији“ (анкета из 1873), приредио др Томица Никчевић, Титоград, 1984, стр. 238-267, експлицитно наводи аутокефалност Црногорске Православне Цркве и истиче чињеницу да је она имала као самостална јуридичка личност право управљања, употребе и коришћење црквеном имовином, али да је власништво над сакралним непокретним православним добрима припадало држави Црној Гори, односно било је подложно законима њене суверене власти. Богишић наводи експликацију коју му је дао архимандрит Нићифор Дучић да је владар одлучивао о избору митрополита, о његовој хиротонији, о његовом постављању, да је држава митрополиту давала плату и да „узимаше дохотне манастирске у опћу касу. При финанцијалној реформи 1868. дадоше се сва добра у управу митроплиту под увјетом да доходци и манастира Цетињског и племенских буду употребљавани на издржавање основних школа у држави. Рачуне, пак држи државна финанцијска управа“, те да је „митрополит под контролом државне финанцијске комисије“, те да већина манастирских прихода припадају држави. Разграничење између државних и црквених имања, односно, између државне имовине Књажевине Црне Горе и аутокефалне Црногорске цркве извршено је 24. марта 1868. Ту одлуку фалсификује протојереј Џомић. У њој је извршен

15попис црквене имовине, за коју се вели да је држава у „имовину предала управи преосвећеног господина Илариона, садажњег митрополита Црногорског“, те да њене приходе користи за функционисање цркве, а да држава, одбор Сенатски, „којем ће се народна благајна повјерити, прегледа рачуне манастирске свака три мјесеца, да беспосредни одговорник за добра црквена буде исти Митрополит Иларион, или други, који би га наслиједио; и на посљетку, да глава Цркве под никаквим изговором, без знања власти, не може ништа купити, продати, промијенити, или даровати од онога што цркви принадлежи“ („Орлић“ , црногорски годишњак, 1869, стр. 62-64). Ту одлуку је донијела Црногорска народна скупштина по налогу и одобрењу владара-носиоца највише апсолутне власти у Земљи – краља Николе. По тој одлуци црква је има своју имовину коју је користила и њоме намјенски управљала, под државном контролом, а својину, власништво над храмовима, манастирима и црквама као непокретностима задржала је држава, односно државна власт. Јасно као бијели дан: Црногорска црква је управљала имовинским црквеним добрима,

користила их за живот цркве, али државна власт (држава) је располагала са њима, то јест она је једина имала право својине. Чак је било изричито прописано да црква не може дати у закуп /аренду/ црквену имовину, уколико то не одобри држава. Рецимо, архимандрит Митрофан Бан, у име Захумско-рашке епархије Црногорске православне цркве, актом број 280, Острог 25. јула 1884.године, тражи дозволу од Министарства просвјете и црквених дјела да посједује Пивског манастира изда под закуп /аренду/. Значи, и из тог документа се јасно види да је држава имала својинска овлашћења над православним непокретностима, а да је црква била само њихов држалац /корисник, плодоуживалац/. Јер да је имала својину, могла је сама дати у закуп земљиште, а не тражити одобрење и дозволу од државе. То значи да је држава одлучивала јер је имала домунум и империум о томе да се црквено земљиште да под аренду, а то је, господине Џомићу, СВОЈИНА или ВЛАСНИШТВО.

Из прве рукеМијат Шуковић

СВОЈИНА И ИМОВИНАНИЈЕСУ СИНОНИМИ

У јавним расправама око својине непокретне црквене имовине које користи Митрополија црногорско-приморска, која је у саставу Српске православне цркве, (припадништво њој не отклања изостављање ријечи „српске“ из њеног из тактичких разлога промијењеном називу), кривотвори се садржина Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору (у даљем тексту ОИЗ). Чини се то стављањем, приликом цитирања одредби из ОИЗ, ознака једнакости између појмова „имаоник“ и „власник“, „имаоништво“ и „својина“, иако се та два појма веома јасно разликују у ОИЗ-у. У науци Грађанског права такође се битно разликују својина и имовина. То су двије правне категорије. На основу неутемељеног стављања тог знака једнакости, тврди се да су правне норме у ОИЗ-у којима се регулише и доказује имаоништво, доказ постојања пуних својинских права на имаоништву! Одредбом у члану 953. ОИЗ-а, међутим, пошто се у првом и другом ставу прецизира да

је „право имаониково само по себи“, што значи да је одвојено од својинског права, да имаоник „може бити и власник“, што значи да безрезервно није власник, и да зато имаоник увијек нема право располагања са имовином коју користи, по чему се разликују имаоништво и својина, у ставу 3. истог члана се утврђује: „Од имаоништва је посве различита имовинска с в о ј е в л а с т (проред у оригиналу), која је тек призната подобност имаоника да располаже имовином својом“. То јест, својевласт, својина, постоји када је посебно имаонику признато право располагања. Затим се одредбом у члану 957. ОИЗ-а изричито утврђује: „И ономе чије је имаоништво најпотпуније, може бити ускраћена имовинска својевласт“. Може му бити „стегнуто“ (ускраћено) располагање. ОИЗ-ом, а тако је и у теорији Грађанског права, утврђује се, дакле, да се имаовинско право састоји у праву на посједовање и коришћење и у границама та два права и на управљање. Право на располагање имовином, без кога нема својине,

16имаоник има само ако му се то право посебно призна од власника. Насупрот томе, одредбама у члановима 93. и 94. ОИЗ-а утврђује се обим власничких права и изричито утврђује да је „свачија влаштина потпуна и слободна“ да то обухвата и право „располагања по вољи“ и право власника да имовином „може урадити што га је год воља“. Бити имаоник неке некретнине у вријеме важења ОИЗ-а, не доказује да је, по ОИЗ-у, био и власник. Имаоник може доказати своје власништво само ако докаже да је имаоништво стекао у својину на један од начина на који се по свјетовним законима стиче својина, градњом, куповином, поклоном, додјелом пуноважним легислативним актом или на други правно ваљан начин. Кривотвори се ОИЗ и на други начин. Кривотвори се тако што се цитира само дио појединих одредби из њега, а изоставља други дио, који ограничава садржај, значење и правни домет цитираног дијела. На примјер, цитира се први дио одредбе у члану 716. ОИЗ-а, у којем се каже да су „имаоници православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и власт“, а изоставља се наставак реченице који гласи: „а то признање није у опреци са државним законом“. Наставак који утврђује да имаоништво, да би постало својина, зависи од признања свјетовних закона. То ће рећи од тога је ли испуњен неки од свјетовним законом прописаних начина стицања својине. Више пута су јавно цитиране одредбе из свјетовних и црквених прописа у Црној Гори из прве деценије XX стољећа којима је изричито утврђено да тадашња православна црква у Црној Гори није могла располагати, без одобрења државе, црквеном имовином, па није потребно то овђе понављати. Ти прописи су непорецив доказ да је она била, говорећи ријечима ОИЗ-а, само имаоник црквених објеката, а не и њихов власник, када није могла слободно располагати са њима, без чега нема својине. Правни и друштвени аксиом је: Нико на другога не може пренијети право које и сам нема! Када она није била власник, већ само имаоник, није имала основа нити је правно могла пренијети право својине на непокретним објектима које је Црква у Црној Гори имала у посједу, у државини, на ново насталу црквену организацију. Није то ни учинила. Свједочи то садржина „Записника изванредне сједнице Светог Синода Православне Цркве у Црној Гори, одржане 16. децембра 1918.године“, на којој је ријешено „да се Православна Црква у

Црној Гори уједини са Православном Црквом у Краљевини Србији“. Свједочи тиме што у њему нема ниједне ријечи о црквеним објектима и њиховом преношењу на Српску православну цркву. Потврђује то и садржина саме Одлуке архијереја свих дотадашњих православних цркава на територији Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, донесена на сједници одржаној 13/26 маја 1919.године, у којој се само „изриче духовно, морално и административно јединство“ њихово, а нема ниједне ријечи ни о имовинским, ни својинским правима на објектима. СПЦ није постала, ни могла постати власник црквене непокретне имовине у Црној Гори ни по основу акта Александра Карађорђевића, од 17. јуна 1920.године, којим је прогласио „уједињење свих православних црквених области у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца“. Прво, зато што у њему пише да је донесен сагласно „одлуци архијереја“ од 13/26. маја 1919, а не на основу неког правног прописа или акта свјетовне власти. Друго, зато што у њему нема ријечи ни о имовинским ни о својинским правима на црквеним објектима. И треће, зато што је тај акт објављен само у броју 1. Гласника Српске православне цркве, а није објављен ни у једном службеном гласилу у којем су објављивани државни прописи. Одређење на основу чега је донесен и да није објављен ни у једном службеном државном гласилу, казује да тај акт никада није ни постао пропис свјетовног правног поретка. А свјетовни правни прописи једино имају легитимитет да утврђују својински статус културно-историјских објеката. Ни у записнику са „седнице законодавног одбора Св. Архијерејског Сабора Српске Патријаршије , одржане у Београду 3 (16) септембра 1920.године“, на којој је одлучивано о животним питањима новоформиране Цркве, нема ниједне ријечи о својини те Цркве на објектима које су дотадашње цркве користиле. Рубрум (наслов) одредбе у члану 230. Устава Српске православне цркве, од 1931.године, такође садржи одредницу „Црквена имовина“, а не „својина“ Цркве. У одредби у том члану такође се утврђује да Српска православна црква има „имовину“. Постоји у тексту и ријечи „располагање“, али у контексту цјелине текста те одредбе та ријеч нема домет дејства који би могао потријети садржину, значење и правни домет одреднице „имовина“ у рубруму и тексту те одредбе. Досљедно поштовање граница поља дејства канонског права и права правног поретка државе

17јесте претпоставка и услов стварне одвојености и складних односа цркве и државе. Обавезује то да се поштује чињеница да су услови стицања својине и рјешавање својинских односа, од Римског права до сада, искључиво у пољу регулативе правног поретка државе и његовог дејства, а не канонског права. Обавезује такође да се поштује чињеница да Цетињска митрополија има канонске ингеренције само на својој територији, а не на дјеловима територије Црне Горе на којима канонску ингеренције имају друге двије епархије СПЦ. На основу овђе констатованог и свега познатог о својини имовине коју посједује и користи СПЦ у Црној Гори, имајући у виду и податак, објављен прије неки дан, да је Митрополија црногорско-приморска издала закуп у трајању од 99 година поклоном завјештану цркву на Луштици и продала приватном лицу повећу парцелу црквеног земљишта у ували Росе, Заштитнику имовинско-правних интереса Црне Горе, новоустановљеној државној институцији (члан 53. Закона о државној својини), уз срдачне честитке (штампа је објавила обавјештење о именовању Заштитника) за именовање и добре жеље за успјех у раду, упућујем апел: без одлагања прикупите потребне доказе за покретање законима прописаних одговарајућих поступака и покрените правне поступке, уколико буде потребно и судске, у којима ће се представницима СПЦ у Црној Гори омогућити да поднесу, ако имају, доказе да је СПЦ стека својинска права на непокретним црквеним објектима на територији Црне Горе, на један од правно ваљаних начина – насљеђем, грађењем,

поклоном, куповином, одрицањем власника у њену корист, законитим прописом свјетовне власти или на било који други правно ваљан начин, у који, свакако, не спада, како појединци тврде, само освјештање објекта или његовог темеља, јер то никада, од Римског права до сада, и нигдје у свијету, није правно ваљан основ стицања својине, већ само потврда да објекат испуњава услове да се користи за вјерску намјену. Испуните дужност коју сте прихватили. Једино тако може се ријешити проблем. Реторика, нарочито која и није резултат дубљег изучавања и промишљања, води само конфликтима. Уколико то не учините без одлагања, наставиће се лоше стање о овом питању, што ће штетити кохезији друштва и држави Црној Гори, а историја неће оцијенити да сте успјешно извршили дужност коју сте прихватили. То што органи који су имали ту дужност до сада нијесу учинили то што се сада очекује, само је доказ о тактизирању државе да ћути о једном крупном проблему, а не даје оправдање да се и даље ћути о том изузетно важном, осјетљивом и крупном питању. Тим прије што се гомилају разлози да о овом питању одлучује Европски суд као што је одлучивао о Митрополитској цркви Бесарабије (пресуда од 13. децембра 2002, број преставке 45701/99). Не би било добро за државу Црну Гору да се то догоди. Да ли ће до тога доћи или не, зависи и од тога што ће учинити институција Заштитника имовинско-правних интереса Црне Горе.

(Аутор је редовни члан Црногорскеакадемије наука и умјетности)

РЕАГОВАЊЕ

КРИВОТВОРЕЊЕФАЛСИФИКАТА

Сретен Зековић

Послије туште годишта упорнога безуспједшног нијекања не(о)спорених доказа за аутокефалију Црногорске православне цркве прије насилнога присједињења Краљевине Црне Горе Србији, а са њом и ЦПЦ-е СПЦ-и 1918-20, накнадно , тек 1999, службеник СПЦ у ЦГ објелодањује копију тобожњега „Записника изванредне сједнице Св. Синода Православне цркве у Црној Гори од 16. децембра 1918“. У циљу доказивања добровољнога „ујед(и)њења свих српских цркава“

и преиначења пријетходнога имена аутокефалне ЦПЦ. То чини протојереј мр Велибор Џомић у „Побједи“ од 16.о.м. у штиву „Митрополија није ни малољетник ни слабоумник“ у којем при крају замјера академику Мијату Шуковићу да би „било коректно да је тачно цитирао и одлуку Св. Синода Православне цркве у Црној Гори од 16.12.1918, коју је навео, а у којој је посебно наглашено да се независна Српско-православна Св. Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном

18Црквом у Краљевини Србији“. По сопственој дефиницији, сам Џомић врши преиначавање и кривотворење када један прилагођавани став (за потребе присаједињења) подмеће као наводну „тачно цитирану одлуку“ која се и не спомиње у реченом Записнику, умјесто изреке „Ријешење“ уз којем се као нуж(де)на посљедица тзв. Подгоричке скупштине наводи и „да се и св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Православном црквом у Краљевини Србији“. Чуд(н)о је и сасвијем сумњиво да се ови Записник реченога датума нигђе не (с)помиње у дотадашњој обимној научној и другој литератури и објављенијем архивалијама, нити у самом поступку ујед(и)њења тзв. „српских цркава“ 1918. Записник је, занаго, правно ништаван из више разлога, па је његово протурање само кријумчарење фалсификоване воље легалнога и легитимног ујед(и)њења. 1.У ниједном акту у јурисдикцији владика-господара Петровића, Законику Петра I Светог, акт Шћепана Малог о одвајању цркве од државе, Његошевим државним актима, акту о проглашењу Књажевине Црне Горе књаза Данила и његовом Законику, Уставу КЦГ, Уставу Св. синода у КЦГ, Уставу православних консисторија у КЦГ, Закону о парохијском свјештенству и другим, у Богишићевој анкети, Црногорска црква се не имен(т)ује са атрибутом српска. 2.Устав КЦГ, Устав Св.синода у КЦГ и остали закони знају само за назив Црногорска црква. 3.Ниједан од пријетходно наведенијех закона не предвиђа ничесову могућност укидања аутокефалне ЦПЦ нити њезинога ујед(и)њења (присаједињења) са неком другом црквом. 4.По чл. 6 Устава СВ. синода „мора бити извијештена Државна Власт о сваком састанку Св. Синода“, што за спорни śедник и записник није био случај.

5.По чл. 7 истог Устава пре(д)śедавајући Св. синода КЦГ за śеднике Синода „издаје ради тога писмене позиве дотичнијем синодским члановима (бр. 2. раставник 12. чл.), што у овом спорном случају није било. 6.Чл.25. Устава Св. синода КЦГ гласи: „Св. синод може доносити пуноважне одлуке, кад су присутни у śедници: пре(д)śедник (чл.12) и бар још три члана од којих два члана по положају“ тј. најмање четири члана од укупно седам, и то три који су по положају (митрополит ЦГ, епископ захумско-расијски и архимандрит цетињски (чл.11) и један по избору (један од три протопрезбитера (чл.11). Секретар Св. синода ЦГ није члан (чл. 25, 26 и 28). Међути(је)м, спорни записник „потписали“ су само три члана и секретар, што значи да није постојао минимални кворум ни могућност одлучивања. 7.Чл. 22 истог устава је изричит: „Одлуке Св. синода о спољашњим пословима (чл.21) да постану извршне и за свакога обавезне потребито им је врховно Књажевско одобрење“, што наравно није било са рјешењем у спорном Записнику (чл. 19. таксативно наводи унутрашње послове Св. синода, а чл. 21. спољашње послове у које би, евентуално, спадало спорно рјешење). 8.Сумњиви Записник, односно рјешење о присаједињењу ЦПЦ СПЦ-и потписао је митрополит пећки др Гаврило Дожић, који по Уставу Св. синода КЦГ није члан (чл. 10). Исто се односи и на потписанога Кирила Митровића као епископа никшићкога, а Уставом Св. синода није предвиђен, но захумско-расијски са śедиштем у Острогу. Тако би од само три присутна члана само један био легалан (митрополит). Не само да је такав акт незаконит, но и постоје јаке индиције и разлози да је и сам Записник кривотворен и „оправдан“, еуфемистички речено, црнорукачко-бјелашком „револуцијом“ („свим расположивим средствима без презања“).

(Аутор је филозоф, књижевники члан Сената пријестонице)

ЦПЦ оцијенила да је неопходна арбитража поводом црквеног питања

НЕМА РЈЕШЕЊА БЕЗ ДРЖАВЕ Подгорица – Црногорско црквено питање доведено је до кулиминације и не може се рјешавати без арбитраже државне администрације, оцијењено је из Црногорске Православне Цркве. -Та администрација, на несрећу ове земље и народа, дијелом није наклоњена ни сопственој цркви ни држави. Црногорско црквено питање доведено до тачке када се више не може рјешавати без подршке државе коју у томе не може да замијени

нико. Зато се против нас води необјављени рат који предводи Београдска патријаршија. На Цетињу је општинска администрација поново иницирала да се изнад Цетињског манастира сагради капела Карђорђевића. Такав акт ми сматрамо нападом на биће народа и темеље државе – рекао је агенцији Мина потпредсједник Савјета митрополије Стево Вучинић.

19

Управо у вријеме када се припрема нови Кривични законик, у Црној Гори се врше и намјеравају даље вршити безакоња од стране општинских власти, у којима Владајућа коалиција има власт, тако да се чини да је Власт опозиција самој себи и да јој друга опозиција не треба. А били смо се понадали, из ријечи предсједника Владе, да је Црногорска Православна Црква, укинута неканонски 1920, била – аутокефална, што се до сада није могло чути са тако високога мјеста, да ће се поступити њеноме државноме признању. Но, у истој тој изјави господин предсједник Владе је најавио спровођење у дјело једне идеје Митрополије Српске православне цркве у Црној Гори, која правно не постоји, јер у Уставу СПЦ нема митрополија неко само епархије и патријаршија, да се, ваљда, укину обје постојеће митрополије, а да се усвоји назив Православна црква уЦрној Гори, коју би водио тај поглавар правно непостојеће митрополије господин Амфилохије. Па се онда, уз то, додаје привидно племенита идеја да у истим православним црквама у Црној Гори наизмјенично служе данас постојеће двије митрополије. За такву племенитост, да се исте богомоље користе за двије цркве, нема потребе, јер СПЦ у Црној Гори има довољно цркава и манастира које је или наслиједила од Немањића или изградила црногорским парама из Манастира Острога, из којега је извукла око милијарду еура! Можете ли замислити што би се десило ове године, када је Ускрс пао у исти дан и православним и католицима, да у истим црквама и манастирима моле и једни и други! И да се туку пред тим богомољама. Постоји, дакле, много правичније рјешење: да се Црногорска православна црква, неканонски укинута 1920.године, а обновљена 1993.године, врати у своје цркве и манастире, којијех има око 650, а да се Српска православна црква премјести

у своје цркве и манастире, од Мораче, и Ђурђевих Ступова до Момишића и даље. Ово рјешење је једино правно засновано, на основу сазнања: а) да је ЦПЦ неканонски укинута 1920.године, јер се регент Александар, доносећи декрет о укидацу ЦПЦ, није могао позвати на Устав ЦПЦ; б) да је тај незаконити акт регента Александра од 20. јуна 1920. укинут одлуком Предсједништва АВНОЈ-а 5. II 1945, са потписом др Ивана Рибара и секретара Р. Чолаковића; ц) да Српска православна црква, која је неканонски укинула Црногорску православну цркву, не може да буде њен насљедник, јер се насљеђе не може стећи убиством, односно уклањањем онога који се насљеђује. Иначе би синови некажњено убијали очеве и сусједи сусједе, и луталице било кога, да узму од њега оно што је имао и да наслиједе њиховину имовину (куће, земљиште, јахте, аутомобиле, паре на жиро-рачуну! Но, у складу са оном стријепњом коју смо изрекли, ми видимо да се црногорско црквено земљиште, са некретнинама, уписује у посједовни лист једне Цркве која не признаје црногорски народ па ни црногорску обновљену државу, а самим тим ни њенога Предсједника, ни њену Владу! Нека црквена имовина остане на употребу Цркви, али оној Цркви која правно наслеђује неканонску укинуту Црногорску аутокефалну православну цркву! Нека се свак моли Богу у својој богомољи. Иначе је – безбожник!

ИЗ ПРВЕ РУКЕРадослав Ротковић

НАСЉЕЂИВАЊЕ ПУТЕМ УБИСТВА

20

Ових дана изложени смо преко медија изопаченој реторици и невјероватним измишљотинама којима нас до засићености бомбардује Српска православна црква у Црној Гори. Све што пишу и изјављују су неутемељене и произвољне тврдње иза којих стоји једино похлепа и жеља да озваниче оно што су отели и незаконито присвојили. Врхунска хипокризија ове асимилаторско-имепријалне установе, увијена је у обланду и претензију узвишене хришћанске мисије. А све је почело прије двадесет година доласком Амфилохија у Црну Гору као експонента великосрпске политике. Узурпирао је трон Светог Петра Цетињског у пратњи и под заштитом наоружаних ноторних криминалаца. Одмах се прихватио затирања свега што је црногорско. Његошев маузолеј је прогласио за много-божачки храм, који по њему личи на шамар и којега треба уклонити и на његово мјесто поставити Александрову капелу, јер је за СПЦ Ловћен „кров српске државе“. Запосјео је све сакралне објекте и једног по једног самовољно преузређивао и преводио у власништво СПЦ-а у Црној Гори, упркос мноштву необоривих доказа – да је до 1918.године црногорска држава имала потпуну контролу над црквеном имовином. Јер код патријарха у Цариграду и Москви су црквени канони, али не и катастар Црне Горе, па се по њиховој директиви не може књижити оно што је отето и што по ниједној људској норми и закону не припада СПЦ-у. У свему је СПЦ налазила подршку одговорних људи, док је истовремено обновљена Црногорска Православна Црква стављена под својеврсни ембарго и спријечена да дјелује у складу са општенационалним интересима црногорског народа. СПЦ се позива на пригодно име „независна српско-православна црква у Црној Гори“ које јој је нађенуто 1918. кад је српска окупациона војска палила куће и убијала недужни народ по Црној Гори, а тамнице Јусовача и Богданов крај биле пуне црногорских родољуба. Све што се тада дешавало и одлучивало било је у сјенци српских бајонета, па су је слободно могли назвати и шумадијско-православна црква у Црној Гори, јер није било никога да им се супротстави.

Речено је да птица не може лећети са једним крилом, па ни наша обновљена и међународно призната држава неће направити велики напредак без наше црногорске Цркве која је била и остала темељ наше духовности. Може Црна Гора ући у ЕУ и у НАТО, може постићи значајан напредак у демократским процесима, али док је год једној страној цркви дозвољено да господари нашим културним и историјским споменицима и богомољама, које је вјековима градио црногорски народ, црногорско национално и духовно биће остаће располућено, а црногорска култура, историја и традиција тавориће у сјенци великосрпских мантијаша. Биће још серијски прављених лимених цркава по нашим брдима, јер је за Амфилохија и његове питомце Црна Гора полигон за увјежбавање „јатребова“ СПЦ. За њих је проповиједање идеологије и мита важније од истине, а умјесто јеванђеља шире мржњу и понижавају црногорску нацију. Црногорци су за Амфилохија „Срби у усијању“. Јасно је да он није дошао да гаси ватру, већ да подстрекава раскол и подјеле. Он и његови клерици су пиромани у улози ватрогасца. Због оваквог стања наш идентитет, образовање и језик и општа консолидација нашег националног бића већ је увелико ретардирана, а над мултиетичношћу и вјерској толеранцији и суживоту, по чему је Црна Гора била запажена и цијењена међу народима висиће Дамоклов мач српских клерикалаца. Сада су нагло постали савремени Европљани и позивају се на европске стандарде, а недавно су тврдили да Европа не почива на хришћанским вриједностима. Истовремено, пред Међународним судом у Хагу њихов миљеник и херој Радован Караџић одговара за злодјела која је починио, а којима је СПЦ здушно кумовала. Зар могу одговорни људи у Црној Гори да затворе очи пред неумољивим чињеницама. Зар могу због политичких поена неистинитим аргументима да заступају неосноване и незаконите аспирације СПЦ у Црној Гори?! Блажо Средановић

ЦРКВА И ДРЖАВА

КО КРИВОТВОРИ У ИМЕ БОГА,У ЊЕГА НЕ ВЈЕРУЈЕ

Код патријарха у Цариграду и Москви су црквени канони, али не и катастар Црне Горе, па се по њиховој директиви не може књижити оно што је отето и што по ниједној људској норми и закону не припада Српској православној цркви. Врхунска хипокризија ове асимилаторско-имепријалне установе, увијена је у обланду и

претензију узвишене хришћанске мисије

21ПРОЗОР У СВИЈЕ(С)Т

Др Горан Секуловић

ПОНИШТИТИ ДЕКРЕТ РЕГЕНТААЛЕКСАНДРА

Ове године је девет деценија од када је Александар Карађорђевић, тада српски регент, а касније краљ, нелегалним актом на основу такође нелегалне тзв. Погоричке скупштине укинуо аутокефалну Црногорску (православну) цркву. Садашња „Митрополија“ није она некадашња Црногорска (православна) црква (ЦПЦ), већ обична, једна од многих, епархија Српске (православне) цркве (СПЦ). Названа је „Митрополијом“ искључиво ради историјске преваре и обмане, не би ли се некако затрло сјећање на аутокефалну Црногорску (православну) цркву у циљу приказивања садашње „Митрополије“ СПЦ као некадашње Црногорске православне цркве (Автокефалне православне Митрополије у Црној Гори, тј. аутокефалне Архиепископије Цетињске и Митрополије Црне Горе, Брда и Приморја), а садашње (и ваздашње, јер је насилно и неправедно укинута) Црногорске православне цркве као „секте“. ЦПЦ је обновљена на Лучиндан 1993.године. Обновом црногорске државности у мају 2006.године фактички је укинута одлука тзв. Велике подгоричке народне скупштине од 13. новембра 1918.г. о „уједињењу“ са Краљевином Србијом. Ипак, потребно је констатовати поништење нелегалне и нелегитимне Подгоричке скупштине из 1918.год. одговарајућом одлуком Скупштине Црне Горе. Посебно из разлога што је то била основа нелегалног акта регента Александра о укидању аутокефалне Црногорске цркве. Скупштина Црне Горе на приједлог Владе Црне Горе треба да поништи декрет регента Александра, јер је тај акт потписао суверен државе СХС (тадашње Југославије), из разлога што се овај акт није базирао на Уставу и законитим одлукама Св. синода Црногорске цркве, већ на насилним и фалсификованим актима. Поништењем овога акта ситуација се доводи у пређашње стање што ће рећи, црква повраћа своју аутокефалност а држава имовину, са којом је до тада располагала. Држава Црна Гора се мора умијешати у овај проблем између двије православне цркве,

јер је на то обавезују међународне Конвенције о људским правима. То није ствар Цркве, како каже митрополит СПЦ Амфилохије (Радовић), већ државе. Пресуда Европског суда у Стразбуру којом је по тужби Митрополијске цркве Бесарабије наложено туженој страни, тј. Влади државе Молдавије да поврати аутокефалност Митрополијске цркве Бесарбије у предмету спора са Митрополијском црквом Молдавије, показује да се одвојеност државе и цркве и „неутралност“ државе не могу узети као аргументи за немијешање у сукоб двије цркве. Ова пресуда биће „репер“ и за Црну Гору. Добро би било да ми сами ово питање ријешимо, без међународних судских процеса. У пресуди Европског суда у Стразбуру пише: „Обавеза државе да одржи неутралност и непристраност, одређена праксом Суда, неспојива је са било каквим овлашћењима државе да процијени легитимност верских осећања. (...) У посматраном случају Суд сматра да је заузимањем става да (Митрополијска црква Бесарабије) није нова вјерска заједница и условљавањем њеног признавања одлуком власти цркве која јесте била призната – Митрополијске цркве Молдавије – Влада није поштовала своју обавезу неутралности и непристрасности.“ Из пресуде проистиче да Влада државе Молдавије мора омогућити да вјерници било које цркве у складу са људским правима и слободама исповиједају своју веру и имају слободан приступ свим храмовима и да им нико не може ограничити ова права. Сваки вјерски објекат једне религије мора бити отворен за припаднике свих цркви унутар једне истовјетне конфесије. „Канонска“ права не могу никако онемогућавати остваривање националним Уставом и међународним документима загарантованих вјерских (људских) права и слобода, а посебно у оним случајевима, као и у примјеру Црногорске цркве, када је конкретна вјерска организација била аутокефална и када јој је насилно и неправедно укинут тај статус. Све да и није тако, Црногорска црква би имала сва права као и све друге цркве унутар православне конфесије, укључујући и

22Српску цркву. Држава Црна Гора мора да омогући бесконфликтно, безбједно и мирно одвијање вјерског живота у свим вјерским објектима, па тако и несметано исповиједање вјере припадника свих цркава у оквиру православне конфесије. На њој је да одлучи, у име ефикасности, мира и рационалности, да ли ће у свим православним

црквама да омогући и црногорским и српским вјерницима исповиједање вјере, или ће подијелити вјерске објекте по историјском и чињеничном, реалном критеријуму на оне које припадају црногорској и на оне које припадају српској цркви, како то предлаже академик Радослав Ротковић.

ХРОНИКА ДЕВАСТАЦИЈА ЦРНОГОРСКОГ САКРАЛНОГ ФУНДУСА

Борислав Цимеша

АНТИТЕИЗАМ ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ

На нелегалном и нелегитимном скупу плаћених и именованих, а не и изабраних представника, 1918.године, ликвидирана је црногорска држава. То је био увод у потпуно сатирање црногорског националног духа и свијести и припрема за ликвидацију Црногорске Православне Цркве, односно предаје црногорске душе ђаволу. У науци је добро познат став једног од потпредсједника Подгоричке Скупштине Сава Фатића који је на овом засиједању изјавио : „Ми од данас више нијесмо Црногорци но Срби“. Тијем је означио крај црногорске историје у заблуди да ће тијем промијенити стварност. Најрадикалнији негатори у Подгоричкој Скупштини били су „посланици“ такозване социјалистичке групе (будући комунисти) који су се у порицању Црне Горе истицали више од својех осталих бјелаша. Посебно мјесто међу њима имао је представник Даниловграда, социјалиста – комуниста и астроном Милош Јовановић. У име социјалистичке групе понудио је приједлог програма рада Извршног народног одбора (Привремене владе) у 18. тачака. У тачци 11. предложио је да:“Народни одбор сва црквена и манастирска имања као и цијелу своју имовину има уручити Влади Србије, али тако да пројекат трошкова остане исти“. Тачка 13. била је заиста у знаку овог броја, крајње антидуховна, антитеистичка и културоцидна. Гласила је:“Да велика Народна скупштина све цркве и манастире сведе у ранг капела. Да нареди да се закопају у земљу сви суви лешеви који још и данас постоје у манастирима под именом чудотвораца, тако да се над тим остацима једном изврши сахрана и народна свијест ослободи од притисака вјековних вјерских сахрана....“ Када су се окупатори у лику „ујединитеља“, односно насилних присајединитеља Црне Горе

Србији 1918.године овако припремали на обрачун са највишим црногорским светињама у хијерархији духовних вриједности, Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким, може се јасно виђети какав се погром спремао над обичним народом. И заиста, како стоји у „Крвавом албуму Карађорђевића“ (Рим, 1921, стр. 18 и 19): „Једног дана у децембру 1918. у 1. сат ноћу, једна група србијанских официра праћена војницима и једно групом најгоре фукаре којом су терорисали честито и мирно становништво, извршила је у Никшићу сљедећи одвратни злочин, желећи тиме убити ауторитет цркве, односно свјетитеља, патрона црногорског народа и црногорске државе. Направили су три ковчега, на форму мртвачких сандука. На једном је било написано Свети Петар, на другом Свети Василије, а на трећем црногорска круна. Ове ковчеге су носили кроз варош Никшић на начин као што се чине црквене процесије, затим су се задржали на тргу, ђе су ископали три гроба, у која су положили ова три ковчега. Послије тога одржали су опијело, као што се то чини у православној цркви приликом сахране. Како је у православној цркви обичај да се гробови прелију вином и уљем, то су, умјесто тога, србијански официри препишали јавно гробове. Ти су официри: пјешадијски поручник Душан Стајић, пјешадијски поручник Мијушковић и артиљеријски поручник Тунгуз. Сва тројица су активни официри србијански...“ Посљедица овакве припреме био је Декрет регента Александра Карађорђевића од 17. (30.) јуна 1920.године, којим су потврђене нелегитимне одлуке друге Конференције православних епископа у Краљевини СХС и уједно укинута аутокефална Црногорска Православна Црква.

23А) Злочини према појединцима

у намјери да унизе угледцркве и државе

1.Једног дана, децембра 1918. у 1 сат ноћу, једна група србијанских официра, праћена војницима и једном групом најгоре фукаре, којом су тероризирали честито и мирно становништво, извршила је у Никшићу сљедећи одвратан злочин, желећи тим убити ауторитет државе, односно светитеља патрона црногорског народа и црногорске државе. Направили су три ковче, на форму мртвачких сандука. На једном је било написано Св. Петар, на другом Св. Василије, а на трећем црногорска круна. Ове ковчеге су послије кроз варош Никшић на начин као што се чине црквене процеије, затим су се задржали на тргу, гдје су ископали три гроба, у која су положили ова три ковчега. Послије овога одржали су опјело, као што се то чини у православној цркви приликом сахране. Како је у православној цркви обичај да се гробови прелију вином и уљем, то су, умјесто тога, србијански официри препишали јавно гробове. То су официри: пјешадиски поручник Душан Стајић, пјешадиски поручник Мијушковић и артиљериски поручник Тунгуз.( Сва тројица су активни официри србијански, прва двојица рођена су у Србији на територији коју је добила прије 1913; трећи је прирођени Србијанац. У случају да се поведе истрага, треба водити рачуна о околности да су ови официри од 1918. аванзирали најмање за један или два чина, будући се у србијанској војсци авансира брже и лакше него и у једној војсци на свијету. Ово је потребно нагласити с тога, што је србијанска влада способна да рече, да у њиховој војсци уопште не постоје поручници Стајића, Тунгуза и Мијушковића, јер су сад ови капетани II и I класе.) 2.У мају мјесецу 1919 црква у село Озринићима (никшићска област) била је разбијена и опљачкана. На сред ње била је наложена ватра од црквенога намјештаја и од крстова са гробља. Војници су се покривали одеждама и лежали на њих. 3.У мјесецу фебруару 1920. предао се Србијанцима, пошто су му ноге биле сасвијем премрзле, усташе Никола П. Вучинић, бивши управитељ централног казненог завода у Подгорици. Мјесец дана доцније ноге су му отпале и он је умро у болници у Никшићу. Његова мати пренијела је његове посмртне остатке у Рогаме (подгоричка област) у његово родно мјесто. Србијанске локалне власти забраниле су да га

закопа у опште сеоско гробље, већ су наредиле да се закопа овђе гђе се копају злочинци и осуђеници. Свјештеник Крсто Вукотић, напротив, радио је на томе да се са остацима има поступити као са обичним мртвацем. Не могући добити дозволу, свјештеник га је сахранио ноћу. Кад су србијанске власти за то дознале, осветиле су се несрећном свјештенику батинајући га јавно, пљувајући му у лице и ћушкајући га. 4.У мјесецу јуну 1919. устаници су се упутили у цркву Жупе Никшићске и захтијевали благослов и свету причест од калуђера Павићевића. Он је то учинио драге воље, али Србијанци су то дознали и испалили су на цркву један хитац из топа великог калибра, тукли га и затим га бацили у тамницу.

5. 25. децембра 1918. затворен је у Никшићу Марко Ђукановић, предсједник Државног Савјета, бив. министар и т.д. Кад је вођен под стражом од куће у затвор, србијанска власт најмила је око 20 ђеце и амала, који су, кад је пролазио пјешке кроз улице, пљували на њега, вукли га за нос, бркове и браду и бацали се на њега блатом и разним нечистоћама. Г. Ђукановић се налази од 25. децембра 1818. затворен у централном казненом заводу у Подгорици (Црна Гора); он досад није ни исљеђиван ни суђен. (Кућља Ђукановић није запаљен с тога, што је била у вароши, те су се Србијанци бојали због страних мисија, које су пролазиле кроз вароши, да пале куће. Међутим по селима то су редовно чинили. Тако, између многобројних других, попаљене су куће генерала Јока Аџића (у Пиви); генерала Ђура Јововића (околина Никшића); данашњег предсједника црногорске Г. Ј.С. Пламенца (у Црмници), данашњег министра војног, генерала Вучинића (на Врањицким Њивама – Дукља, стара Диоклеција) и т.д. Крактеристично је, да друга кућа г. Пламенца, коју има у вароши Цетињу, није запаљена. Ова је од Србијанаца претворена само у затвор. Тако исто није запаљена кућа генерала Вучинића, коју има у вароши Подгорица.) 6.Генерал Јоко Аџић, стар 65 година, није хтио положити заклетву краљу од Србије, него је за читаву годину дана остао „неутралан“. Према њему се управљао и читав крај у ком он живи. Стога су му Србијанци у децембру 1919. опљачкали имање и запалили кућу у којој је становао у Пиви (област никшићска). Осим тога њега су ухапсили, тукли по табанима шипком од пушке, затим га боса и пјешке гонили из Пиве до Никшића у затвор (неколико сати хода). Кад је провођен кроз варош Никшић,

24малтретиран је на исти начин као и предсједник Државног Савјета М. Ђукановић. Осим тога тукли су га и празним кутијама од американског консервираног меса. Генерал Аџић још се налази у затвору у Подгорици. 7.Мило К. Мартиновић, стар 75 година, судија у пензији, из Никшића, водио је прибиљешку у свом нотесу о злочинима који се чине. Због тога су га Србијанци одмах ухапсили у јуну 1919. и организовали „руљу“ да га нападне приликом спровођења у тамницу. Он је не само тучен, него су му ишчупали бркове и браду, која је била врло дуга. Због овога „злочина“ г. Мартиновић је био у затвору 7 мјесеца. 8.На исти начин, као и судија Мартиновић, био је бијен и малтретиран Г. Новица Николић, бив. судија и народни посланик, кад је ухапшен у јуну 1919. због једне патриотске пјесме коју је спјевао, али коју није био објавио. 9.На сличан начин су малтретирани од србијанског среског начелника Томића у децембру 1918. три брата: војвода Божо Петровић (70 година), бивши предсједник министарства, генерал Ђуро Петровић (69 година) и Марко Петровић (63 године), бивши обласни управитељ, који су живјели на својим имањима у околини Никшића. Сва тројица су били тада затворена у Подгорици. Послије скоро годину дана војвода Божо Петровић и Марко Петровић били су ослобођени, а сад се налазе у Сарајеву (Босна).

Генерал Петровић налази се још у затвору у Подгорици, гдје је потпуно ослијепио. Он већ неколико мјесеци моли да му се дозволи операција на очима, али ту дозволу још ни до данас није добио. ( Генерал Петровић јесте несумљиво један од првих војсковођа црногорских. Он је са генералом Милутином Вучинићем, садашњим црногорским министром војним и генералом Вешовићем (сада затворен од Србијанаца у Београду) командовао у јануару 1913., када су Црногорци извојевали славну побједу над Турцима на Бардањолту. У овом рату командовао је четом црногорске војске. Од октобра до децембра 1915. херојски је са својом војском одбио многобројне нападе неколико пута надмоћније аустро-угарске војске, која је имала задатак да, пробивши њего фронт, прекине одступницу србијанској војсци, која одступаше преко Црне Горе и коју је црногорска војска спасла од сигурног ропства.) У јануару 1919. србијанске власти затвориле су капетана рудинског Г. Мојаша Перовића. Да га понизе, оставили су му самар на леђа и тако је осамарен вођен од србијанских агената по цијелом Никшићу, послије чега су га бацили у тамницу.

Неколико страница из крвавог албума “Карађорђевића”, Рим, 1921.г. стр. 18-21.

ЗЛОЧИН ОКУПАТОРА НАД ЦРКВЕНИМ И ВЈЕРСКИМ СВЕТИЊАМА И НАРОДНИМ

СВЕШТЕНСТВОМ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

Окупатори и домаћи издајници заједни-чки су се нашли не само у убијању мирног становништва, пљачки и паљењу њихове имовине, већ и на рушењу духовних народних блага. Рушени су и оскрнављени скоро сви наши манастири и цркве. Свештенство и калуђери такође нијесу поштеђени, већ су убијани и мучени сви они који нијесу хтјели благословити окупаторска фашистичка недјела нити се ухватити у коло народних издајника. У те сврхе окупатори су употребили све што им је требало, па макар то биле и велике светиње, како би задовољили своје нечовјечне прохтјеве и понизили наш народ. Поступак тобоже побожне и цивилизоване италијанске војске, као и „браниоца“ крста и

вјере – четника, види се у томе, што скоро ниједан манастир на територији Ц р н е Г о р е и Боке није остао, а да тамо није окупаторска, и четничка рука ставила своје прсте. Манастир Б и ј е л у опљачкали су, а конаке попалили, иако су служили за хумане и самарићанске сврхе. Такође су испробијали топовским гранатама манастир Ждребаоник, а на његовом звонику направили бункер. Ради овога, децембра 1941. године, народна-ослободилачка власт и војска били су приморани да под убитачном непријатељском ватром пренесу ћивот св. Арсенија у Јеленак ради сачувања. Исто тако тешко су прошли и манастири: Жупа, Морача, Брчело, Режевићи и други, којима су уништена покретна добра, спаљени сви конаци, а од њихових кубета

25прављени бункери. Страдале су и парохијске цркве. Зато су докази што на територији Црне Горе и Боке, поред велико броја порушених цркава, скоро ниједна није остала а да њихова дјејанија, крстови, сасуди, иконе скупоцјена еванђеља нијесу уништена или опљачкана, а затим продавана од италијанских војника. Потпуно су срушене и уништене парохијске цркве: Слатина, Пода, Поповићи, Горње Поље и друге. У Шавнику и на Кошћелама италијански окупатор затварао је мазге у цркве и направио бункере.

Девастација гробља

Иако су гробља највећа црногорска светиња, ни она нијесу поштеђена од ових зликоваца. Код цркве на Богетићима Италијани су у гробљу смјестили топове и одатле тукли Острог и осталу околину, а од надгробних споменика правили бункере и топовске заклоне. Исти је случај са гробљем код цркве у Горњем пољу као и многим другим гробљима.

Пљачка црквене имовине

Окупаторси су завукли своје прсте и онамо ђе су знали да има нека вриједност. Тако су 1941.г. демолирали Епархијски дом на Цетињу, опљачкали намјештај и друге драгоцјености, а што нијесу однијели потпуно су уништили, па чак и архиву и план за градњу катедрале на Цетињу. Уништили су и опљачкали и двије прилично богате Библиотеке, а затим и машинерију свјећарске радионице са великом количином материјала за прављење свијећа. Опљачкали су обвезнице ратне штете разних цркава и манастира, које су чуване у каси Епархијског управног одбора, у вриједности преко 5 милиона динара. Окупатори су опљачкали Цетињску богословију, а затим исту претворили у коњушницу. Но и то им је било мало. Септембра 1943.године у згради се десила експлозија, која ју је општетила за неколико стотина хиљада динара. А кад су Њемци, под притиском наших јединица НО Војске, морали побјећи из Цетиња, четници су опљачкали и богословски магазин.

Злочини над нашим свештенством

Окупаторске слуге – четници у свему су помагали ова звјерства и срамоте па чак и правили већа него што је окупатор сам правио. Ево како извјештава никшићки архијерејски намјесник

Вулановић митрополита Јоаникија о поступку четника према ухваћеном старом протојереју Мирчети Головићу, који је из Никшића био отишао својој кући у Дробњацима, а четници га одатле спровели у Никшић.

„Православној митрополији Цетиње...

Дана 29 (16) прошлог мјесеца доведен је у Никшић протојереј Мирчета Головић, који је прије неколико дана, у Срезу шавничком, већ био у р у к а м а националних власти. Приликом његовог спровођења на команде Националних трупа до канцеларије народног суда, гдје је требало прећи дуж цијеле пјаце никшаске, протојереј Головић деградиран је на један нечувени и ни од кога незапамћени начин, с тим, што су му били објаснили два чактара – један сприједа а један позади, те је тако звечећи прешао пјацу никшиску и неке улице вароши Никшића. Да би што боље био изложен руглу, чактарима су лупали два дјечака...“ Овај акт заведен је под бројем 22 од 3-VII-1942.године у чијем наставку свештеник Вулановић моли митрополита Јоаникија да овакав четнички поступак према свештеницима убудуће спријечи. Међутим, актом М. Бр. 1266 од 9 јула 1942.године, митрополит Јоаникије одговара поред осталог: „... Протојереј Мирчета Головић није ни најмање заслужио да га бране архијереји и браћа у Христу, али наш је идеал: П р а в д а, и по њој нека буде он и свак суђен и осуђен...“

Прогони

Но није то био једини случај. Наше узор-свештенике и велике родољубе: Цветка Станишића, Сима Поповића, Бошка Поповића, Маринка Вујиновића и Марка Борозана, четници су предали окупатору, који их је држао у затворима, мучио и стријељао. На захтјев четника интернирани су свештеници: Благота Ђуровић, Милан Михајловић, Никола Милошевић и многи други, само зато што нијесу пристали да буду окупаторске слуге. Приликом Пете њемачке офанзиве, а да би што више утјерали страх у народ, четници су са Њемцима запалили игумана Илариона Мијатовића, надстојатеља манастира Пиве. Поред злочина над свештенством и монаштвом, пљачке и паљевине манастира, цркава и њихових добара, вршени су и други злочини. Актом митрополита Јоаникија, М. Бр. 372 од 4-XI-1942 године наређено је да се поново крсте ђеца и опоју гробови умрлих, јер је те свештене радње

26извршио јеромонах Платон (Петко) Ивезић „којег су партизани поставили за пароха вучедолског“ и за вријеме партизана „служио је литургију у храму св. Богојављења на неколико празника.“ Због вршења свештеничке дужности на партизанској територији, јеромонах Платон је кажњен – постављен за послужитеља у храму, док је остале свештенике, који су се борили у редовима НО Војске, актом бр. 465 до 16 априла 1942.године, митрополит Јоаникије отпустио из службе и забранио свештенодејства. У својој противнародној и провјерској работи, митрополит Јоаникије отишао је толико далеко да је на захтјев окупаторског слуге, Јеврема Шаулића, претсједника Никшићке општине, издао наређење да се посмртни остаци партизана Бранка Вишњића избаце из никшићког гробља и сахране у „пасје гробље“. Свештеник који је вршио опијело, узет је на одговорност, па чак и црквењак који је приликом сахране звонио.

Награда „мисионарима“

Овакве противхришћанске и противљудске радње награђиване су добрим парама од стране окупатора, као и вишим чиновима. О томе најбоље говори акт М.Бр. 49 од 24 (11)-И-1944.године

упућен од митрополита Јоаникија Архијерејском намјесништву – Никшић. У акт се каже да свештеници који су се као „мисионари истакли у раду против партизана „право је било постарати се да, поред великог труда и смртне опасности, не буду још и материјално оштећени“ и даље: „У ту сврху је био замољен Гувернер Црне Горе да отвори кредит од 80 000 лира. Кредит је био отворен и до 23 септембра 1943 године до потоње паре потрошен.“ Сви ови горе наведени докази су врло мали дио свега онога што су њемачко-италијански окупатори и њихови помагачи – четници заједно са митрополитом Јоаникијем и другим хришћанским и народним отпадницима учинили над нашим светињама и народом за три и по године окупације наше земље. У наше руке пали су многобројни документи, који очигледно говоре о многим недјелима која су досада народу можда остала непозната.

Свештеник Ђорђе Калезић,секретар Вјерске комисије

при Претсјеништву ЦАСНО-а

27

О ДЕВАСТАЦИЈИ ЦРНОГОРСКИХСВЕТИЊА

Хроника девастирања црногорскијех сакралних објеката учињених од стране Српске православне цркве у Црној Гори је веома дуга. Попут оне из 1918.године она је деведесетих година сада већ прошлога вијека и првијех година овога достигла кулминациону тачку. Пошто су тијем девастирањем угрожени многи сакрални објекти у Црној Гори којима је све до својег неканонског и насилоног укидања 1920.г. управљала Црногорска православна црква, редакција часописа ЛУЧИНДАН је одлучила да серијом текстова поśети јавност на ове догађаје који су у бити дио смишљеног и организованог атака на црногорско културно и духовно насљеђе са циљем преумљења и асимиловања црногорског народа. Листајући штампу, у првом реду листове „Вијести“, „Црногорски књижевни лист“, „Публику“ и часопис „Монитор“ за период 1999-2010.година наилазимо, поред осталих, на ове случајеве девастације; обрађиване и у првим документима владиног извјештаја „Стање културне баштине Црне Горе“: Манастир Стањевићи (општина Будва) Као млетачку тврђаву владика Данило га је 1714.г. претворио у манастир у коме је Св. Петар прогласио први црногорски законик. Комплекс је у рушевинама. Умјесто извођења припремних радова, рашчишћавања комплекса, сортирања нађеног материјала, детаљног снимања затеченог стања како би се омогућила санација овог историјског здања СПЦ је приступила рушењу.

Цетињски манастир (Цетиње) Послије рушења манастира Црнојевића, владика Данило га је саградио 1701.г. а обновљен је 1876.г. да би у својој структури садржао цркву Рођења Богородице, конаке, дворско гробље, зидине и ризницу (манастирски музеј) са богатим музеолошким, културно-историјским фондом. Након што су 1986.г. прекопане и оскрнављене гробнице књаза Данила и Великог војводе Мирка, 1999.г. президано је постојеће камено степениште које води у хор цркве, постављена хидроизолација на улазу у хор и подигнути потпорни зидови у

дворишту и уз све то подигнут нови објекат испод испоснице Св. Петра, чиме је дизентигрисан наслијеђени интегритет споменика. Манастир Горњи Брчели (Бар) Основао га је вл. Данило почетком 18. в. Обновљен је 1906.г. Девастација се огледа у чињеници да је са источне стране озидан нови објекат висок као и постојећи конак, чиме је унесено страно тијело у стари историјски комплекс.

Манастир Страчево (Бар) Изграђен је између 1376. и 1378.г. Кровни покривач од каналице је замијењен оловним, све фасаде су исфуговане. У унутрашњости цркве уклоњен је оригинални средњевјековни под од цигала форме „рибље кости“ и постављен нови, а и зидови су грубо омалтерисани. Манастирској порти је промијењен изглед.

Манастир Ком (Скадарско језеро) Подигнут је 1415-27. као задужбина Ђурђа и Љеша Црнојевића. У манастиру су надгробне плоче Љеша, Маре, мајке Ивана Црнојевића и плоче које се везују за гробове Ђурђа и Стефана Црнојевића. Реконструисани објекат са покривачем од медитеран цријепа озидан је аљкаво и нимало не личи на манастирски конак, кућишта старих конака су дозидана само до крова. На крововима су пробијени сулундари од пећи а извршене су и друге девастације.

Манастир Дуга, Биоче (Подгорица) Богородична црква овог манастира обновљена је средином 18. в. У току санације стари конак добија поткровне прозоре. У току прошле године почињу радови доградње припрате, уклањају се три гробне плоче, а на иконостасу цркве се појављује позлата.

Манастир Ћелија Пиперска (Подгорица) Настао 1651.г. да би 1815. уз цркву дозидана припрата и звоник. Умјесто првобитног пода постављен је нови од мермера високог сјаја.

28Уз доградњу оградног зида подигнута је нова капија – звонара а и накнадно су подигнуте настрешнице уз манастирске конаке.

Манастир Ждребаоник (Даниловград) Остаци старијег храма су из 16. в. Изграђен је потпуно нови конак чији детаљи су у супротности са постојећим споменичким архитектонским фундусом.

Манастир Острог (Даниловград) Основао га је Св. Василије 1665.г. Нова зграда конака Горњег манастира добија дјелимичне облоге од камена, чиме је ублажен груби изглед фасаде од бетона. У комплексу Доњег манастира на једног од старијих зграда конака у близини гроба владике Данила Дајковића дозидана је бетонска настрешница са бетонскијем стубовима, што није у сагласју са каменим здањем. Са источне стране цркве дозидано је крило конака, што опет није у духу и изгледу ни са једним дијелом манастирског комплекса.

Манастир Дајбабе (Подгорица) Дјело је попа Симеона Поповића сазидано 1897.г. Зграда новог конака подигнута је на остацима старије грађевине.

Манастир Дуљево, Куљаче (Будва) Датира по предању из 14. в. Грађевинске интервенције СПЦ су деградирале и овај објекат, што се види из новог прилаза до порте манастира са централно постављеном гаражом, доградњом оградних зидова кулице код улазних врата.

Манастир Подострог, Маине (Будва) Настао у 15. в. (епоха Црнојевића), а увећан је 19. в. Надзиђена је зграда конака са прозорима димензија које су необичне и неуобичајене. Измијењена су рјешења кровних радњи.

Манастир Добриловина (Мојковац) Потиче из 1609.г. У оквиру манастирске порте изведен је већи манастирски конак и пространа капија, а уништени сутрагови старог објекта. Нови објекат изгледом одудара и деградира цркву.

Зграда основне школе. Донедавно Полимски музеј у Беранама

Из 1869.године. Порушен је првобитни кров подизањем новог спрата и крова, што је довело до промјене фасаде и висине објекта.

Влашка црква (Цетиње) Потиче из око 1450.г. У комплетној унутрашњости цркве је обијен малтер, живописан је олтарски дио и постављене нове подне плоче од камена. Тако је објекат изгубио аутентичност и своју вриједност споменика културе.

Манастир Бешка (истоимено острво) Задужбина Балшића (Ђурђа Стратими-ровића и потом Јелене). У овом споменичком комплексу изграђен је спратни објекат, чиме се нарушава аутентичност комплекса из прве половине 15. вијека.

Манастир Морачник (острво Морачник) Потиче из доба око 1400.г. Градњом улазне капије, спољашњег степеништа прислоњеног уз сјеверну страну куле, монтажом преградних зидова на новоизграђеној бетонској плочи конака извршена је још једна девастација на овом објекту и у ланцу промјена на црногорскијем божјим храмовима.

Црква Св. Николе (Пелев Бријег) Из 1869.године. Промјене су доживјеле часна трпеза (нови камени) под, пијевнице (пластичне плафоњерке), унутрашњост (испуњена штекерима), пилаоница свијећа, приступна стаза и друго.

И други црквени објекти у ЦрнојГори изложени су атацима СПЦ. Дворска црква на Крушевцу (Подгорица) била је предмет обијања, изношени су сандуци из ње и извођени одређени радови унутар овог објекта. Разумије се, без сагласности надлежног Републичког завода за заштиту споменика културе са Цетиња. Било је то 1993.г. Од тада, као и прије тога, судбину овђе укратно иписанијех девастираних сакралних објеката црногорске националне и духовне баштине имали су и друге богомоље – споменици културе. Драма црногорскијех вјерских и културних споменика је у току. Она још увијек траје. Но, о томе говорићемо неком другом приликом.

Редакција Лучиндана

29

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЦРНОГОРСКЕПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЦЕТИЊЕ

Саопштење

На Цетињу је већ дуги низ година на дјелу културоцид, који сваким даном мијења физиономију историјског језгра, срца Црне Горе. До сада је, измеђуу осталог уништено или неповратно изгубљено: Локанда, гробнице Великог војводе Мирка и књаза Данила (у једној од тих гробница прије посвећења је почивао и Свети Петар Цетињски). Подвожњаком је поцијепано старо језгро Цетиња на двије неприродне половине. Покретно културно насљеђе које се налази у посједу Српске православне цркве, више од двије деценије није пописивано и нико са сигурношћу не зна да ли је уништено или отуђено; неизвјесна је судбина чак и прве штампане књиге, а судбина петнаестак покрадених панагија, међу којима је била и панагија Св. Петра Цетињског, никада није предочена јавности. Уз све наведено, са сигурношћу не знамо ни гдје су границе старог језгра Цетиња, а контакт зона је већ подуго „растегљива“ категорија. Мастер план Министрарства културе предвиђао је изостављање зоне некадашње Табље и платоа изнад Манастира из историјског језгра, што аутоматски омогућава даље несметано пустошење старог језгра Цетиња. Пропали пројекат изградње храма изнад Цетињског манастира, вођен са самог државног врха, ових дана доживљава своје повампирење. Ово непочинство се покушава гурнути у руке самим Цетињанима, односно цетињском Парламенту, како би пројектанти ових прљавих и сулудих работа на крају опет имали чисте руке, као и низ пута до сада. Конкретно, ради се о приједлогу Скупштине пријестонице Цетиња. Њиме се нуди усвајање Декларације, а она предвиђа измијештање иконе Филермосе у пећину изнад Цетињског манастира, што је и са културолошког и са сигурносног становишта потез без преседана, имајући у виду непроцјењиву вриједност ове реликвије. Све то опет представља нарушавање старог језгра Цетиња и унижавање црно- горске духовности. Доказ томе је да се у склопу оваквог пројекта морају предвидјети и мокри чворови за стотине хиљада очекиваних туриста, и то изнад ћивота Светог Петра Цетињског Чудотворца. Наводни захтјеви Малтешких витезова, којима наши званичници често баратају, представљају пуку превару, јер они су посве другачији и предвиђају изградњу храма као донацију на неутралној локацији, али никако изнад Цетињског манастира, уз то нудећи као знак захвалности и обнову старе болнице „Данило И“.

Као што обично бива, зло никада не долази само! У плану је и скандалозно сахрањивање земних остатака Ивана Црнојевића, без обзира на опште познату чињеницу да је господар Црне Горе и оснивач Цетиња канонизован од стране Црногорске Православне Цркве и да свецу није мјесто у гробници већ у ћивоту.

Обавјештавамо јавност да покрећемо акцију прикупљања потписа како би покушали спријечити даљу девастацију црногорског културног насљеђа.

Преко ове петиције истовремено захтијевамо да се земни остаци Ивана Црнојевића званично уступе Црногорској Православној Цркви, која ће знати да се на достојан и достојанствен начин опходи према овом свецу и великану црногорске историје.

Цетиње, 21.05.2010.

30„Вијести“ 30. мај „Филермоса ујединила Митрополију и ЦПЦ“* Реаговање

ФИЛЕРМОСА КАО ИНСТРУМЕНТ РАЗДОРА У РУКАМА МОЋНИКА

Ко год познаје црквене прилике у Црној Гори, овакав наслов у контексту актуелних стремљења би значио искључиво најаву оснивања „аутономне православне цркве“ у Црној Гори, под патронатом Српске православне цркве и укидање Црногорске Православне Цркве. Не вјерујемо у малициозност редакције „Вијести“, али већина читалаца га у том смислу разумије, па Вас молимо да на истој страни у истом обиму објавите наш текст.

У истом тексту је исказана отворена пријетња од стране Алесандра Богдановића, па смо ово вријеме жељно ишчекивали не би ли неко од надређених господина Богдановића ове пријетње оповргао.

Сваки народ је поносан на своју културу, историју и традицију. Као саставног дијела духовности по којој су препознатљиви, не дозвољавајући било какву девастацију. То је легитимација која их сврстава међу цивилизоване народе. Црна Гора има све те атрибуте. Црногорска интелектуална елита својевремено се побунила против изградње храма за три хришћанске реликвије изнад Цетињског манастира, јер изградња на том локалитету представља девастацију црногорског културног насљеђа и унижавање црногорске духовности, које морамо његовати као аутентично национално благо уз сво поштовање општехришћанских вриједности.

Пројекат изградње храма на поменутом локалитету ових дана доживљава своје повампирање. Одборнички клуб ДПС-а, на сједници одржаној 17. маја о.г. предложио је да Скупштина Пријестонице на сједници заказаној за 25. мај усвоји приједлог Декларације о обезбјеђивању простора за икону Филермосу, а образложење је дао предсједник обог клуба Александар Богдановић. Приједлог је наручен са највишег државног врха, а уврштен је у Дневни ред Скупштине прије засиједања Одборничких клубова.

Грађани Цетиња су схватили да се пројекат покушава лоцирати на неприхватљивој локацији, без претходне јавне расправе, и да се покушава гурнути у руке самих Цетињана односно Скупштине Пријестонице, како би пројектанти

ових нечистих работа опет имали чисте руке као низ пута до сада.

За оне који су за очувања властитих вриједности, духовних, културних, историјских, амбијенталних, неприхватљива је било каква изградња изнад Цетињског манастира, осим радова који би били усмјерени на враћање девастираног простора у првобитно стање, уз реконструкцију Његошеве Табље умјесто постојећег звоника. Цетињани очекују другачију локацију на којој би храм употпунио културни амбијент града, развио вјерски туризам валоризовао постојеће културно-историјске споменике. Није на одмет размислити и о реконструкцији Двора Ивана Црнојевића, оснивача Цетиња, за што већ постоји пројекат, који не угрожава Дворску цркву Петровића.

Даљој девастацији културног насљеђа супротставила се Црквена општина ЦПЦ, преко петиције којој су се придружили бројни грађани Цетиња, и предложила Скупштини Пријестонице да не усвоји понуђену Декларацију. Скупштина је игноришући вољу својих грађана ипак усвојила поменуту Декларацију.

Културни и јавни радници који су се раније оглашавали против локације изнад Манастира су наједном заћутали, поред раније образложеног свог става, за који одговорни ни тада нијесу хтјели чути. Остао је усамљен и глас Димитрија Поповића, којега многи сматрају једним од највећих сакралних сликара и који је члан савјетодавног тијела Римског Папе. Он је поводом овог пројекта поручио да се не чини светогрђе због три реликвије.

Сасвим је препознатљиво у чијем је кабинету зацртан план сељења Иконе. Својевремено је предсједник Вујановић упутио оштре критике на рачун културних и јавних радника који су се успротивили одабиру локације Храма, назвао их „центром деструкције“. Господин Вујановић је све „канонски“ образложио у јавним наступима у присуству митрополита СПЦ у Црној Гори. На првом промотивном скупу одржаном у Бару 22.02. 2008. године као кандидат за предсједника Државе, господин Вујановић је изјавио да ставља тачку на причу о светилишту: „Не желим да пропагирам нешто што неће бити прихваћено од Цетиња и

31Цетињана!“

Након поновног избора за предсједника изјавио је да је потребно градити цркву за три светиње на Цетињу, али ако се докаже да је изградња цркве изводљива у другом мјесту, треба размотрити и ту могућност. Збуњују заиста двије опречне изјаве човјека којега сматрају озбиљним политичарем.

У Менаџмент плану историског језгра Цетиња, Министарства културе ЦГ не помињу се ни реликвије ни изградња Храма. Познато је само да је 1996.године тадашњи министар културе ЦГ покушао измјестити Икону у Подгорицу. Ову намјеру су осујетили грађани Цетиња.

Декларација је очигледно инструмент сијања раздора у рукама моћника. У прилог општој конфузји говори и сајт www.рев-арцхитецтуре.цом/пројецтс/цетиње_санцтуарy.схтмл . Довољно је бацити летимичан поглед и видјети огромну бетонску конструкцију на платоу изнад Манастира, противно свим правилима прописаним од стране UNESCO-а за очување културно-историјских цјелина. Декларацијом се тврди да ће „капела“ бити у пећини и да неће нарушавати постојећи амбијент?!

Предлагачи Декларације очигледно немају или искрене намјере или јасну визију када је у питању раализација пројекта измијештања иконе Филермосе.

Очекујемо да ће консултовати и укључити у овај пројекат и Малтешке витезове, Јовановце, који су преко медија исказали жељу и намјеру да учествују у финансирању Пројекта и његове валоризације. За узврат су тражили да им се објекат неколико пута годишње уступи за рукополагање нових витезова, у присуству представника краљевских породица, а у знак захвалности обећали су обнову музејског здања Болнице „Данило I“ и стављење објекта у функцију. Одбијање оваквог поклона може бити условљено једино тиме што у њему непостоји „уграђивање процента“.

(приједлог антрфилеа) У Законуј о Пријестоници из 1993. године, иновираном 2008. стоји одредба да ће Скупштина Црне Горе и Влада у року од 6 мјесеци, од дана ступања Закона на снагу, одредити које јавне, научне и културне установе, министарства, државни и други органи управе имају сједиште у Пријестоници. Та законска обавеза није још испуњена. Напротив, покушало се са измијештањем Музичке академије, а извјесно је да ће Завод за заштиту споменика културе бити измјештен у Подгорицу. У припреми је и Закон

о библиотекама. Како ствари стоје изгледа да ће Национална библиотека убрзо напустити Цетиње. Тешко је и претпоставити која нас још изненађења очекују. То ће показати вријеме, а за вјеровати је да ће се измијештања кључних националних институција са Цетиња „амандмански“ укинути и Закон о Пријестоници. Од локалних политичара се очекује само бескрајна послушност, и „сервисирање“ налога из Подгорице, без обзира да ли они наносе штету Пријестоници.

Грађанима Цетиња, који су се одважили да искажу негодовање због планиране даље девастације Цетиња, савјетник предсједника Црне Горе, Александар Богдановић, преко „Вијести“ упућује отворену пријетњу да грађани „морају сносити одговорност и посљедице“ због демократски исказаног мишљења. Овакве пријетње су достојне „најблиставијих“ времена разних ГУЛАГА.

Предлажемо господину Богдановићу да прва средства која се добију за очување културне баштине на Цетињу усмјери на санацију и реконструкцију затвора у Богдановом крају. Специфичан културно-историјски споменик у коме су послије 1918. затварани противници уништења Црне Горе, а од 1941. црногорски антифашисти и родољуби. У једном дијелу овога затвора предлажемо музејску поставку, која ће свједочити о овим тешким временима. У другом дијелу треба адаптирати просторије, по свим савременим међународним стандардима, за боравак оних који се усуде другачије мислити од Предсједниковог савјетника, и то мишљење јавно саопште.

Овај објекат би употпунио културно-историјски амбијент Цетиња и обогатио туристичку понуду. Свечано отварање овог музејско-резиденцијалног објекта требало би уклопити у манифестацију Године културе на Цетињу.

Жеља нам је да свечану врпцу пресјече господин Филип Вујановић, а у случају да „због раније преузетих обавеза“ буде спријечен, предлажемо та то уради господин Александар Богдановић, уз благослов митрополита Српске православне цркве у Црној Гори, господина Амфилохија Радовића.

(необјављен текст који је понуђен “Вијестима”)

Црквена општина Црногорске Православне Цркве Цетиње,

потпредсједник,Марко Врбица

32СТАВ

СТАМБЕНИ ПРОБЛЕМФИЛЕРМОСЕ

Блажо Средановић

Као главни разлог за премјештање Филермосе, посланик ДПС-а, Александар Богдановић, наводи потпуни изностанак ходочасних посјета овој реликвији у Плавој капели и да је треба премјестити у пећини изнад Цетињског манастира, јер је тај простор мистичан и погодан за ходочашће. Највећа вриједност ове ријетке реликвије је у њој самој, а не у мјесту ђе је изложена. Ма колико да је вриједна, она ипак није наше изворно духовно насљеђе и неприхватљиво је постављати изнад и у непосредној близини наше највеће светиње. Филермосу је само судбина догађаја донијела на наше просторе, за што ми немамо никаквих посебних заслуга. У том погледу она се баш много не разликује од судбине Таксина Шинаватре. Ако, пак, нешто специфично карактерише боравак Филермосе код нас и у нашом крајевима, за разлику од осталих крајева у свијету ђе је вјековима боравила, онда је то да је овђе покрадена. А то се у свијету зна и не може нам служити на част. У свијету постоје бројна мјеста са пећинама, као Лурд у Француској, ђе су се по тврдњи вјерника спонтано десиле натприродне појаве, па су та мјеста постала стециште ходочасника, јер се тамо, наводно, појављује Госпа и преноси им поруке од бога. Али те пећине нијесу прво прегледали геолози и стручњаци да одреде да ли је погодна за појаву „миракула“. Постављањем Филермосе у „нову Витлејемску пећину“, како су је неки крстили, личи на трик или превару. Јер овђе један политичар унапријед најављује стварање мистичног амбијента који ће имати чудотворни ефекат, а који Филермоса нема у Плавој капели, што ће неодољиво привући вјернике. А све то плански, у „оквиру економског препорода града и нових радних мјеста“. Тако ће, чим се Филермоса препакује у нову амбалажу, приходи бујицама да потеку, као кад се одријеши Ладница! Жао ми је Цетиња, ђе су приходи по становнику нижи него у Андријевици, али ми је још жалије да многи

насиједају на празне приче. Јер, то им обећава овај исти политичар који је прије неколико година израчунао да ће приходи од жичаре Котор-Ловћен-Цетиње бити виши од четири милиона годишње, а предсједник Вујановић још од 2006. наводно тврди да за жичару имамо финансијску подршку банака, јер су то веома исплативи пројекти. Богдановић већ дуго тврди да ће Цетиње постати град на мору једином жичаром у свијету која спаја два града. А кад се Цетињани упуте том жичаром на море, завршиће у голети изнад Грбља око 6 километара далеко од мора! Можда је најбоље да као рекламу пећини гарантујемо будућим ходочасницима и потпуно физичко и душевно исцељење, ако на кољенима пређу од пресједникове резиденције до на Табљу. Свезнајући, претенциозни млади политичари опаснији су од старих, јер дуже живе! Филермоса је била заштитница Медитерана и боравила је већином близу мора (Родос, Малта), па зашто је сада не би смјестили у неку малу капелицу у амбијенту старог града Котора. Убијеђен сам да би се баш тако најбоље уновчила ова реликвија, а тим да се на врх Оријена, као најбоља реклама, постави крст висок педесет метара са њеном силуетом која свијетли ноћу, слично Каркаваду изнад Рија де Жанеира. Сваки брод са пучине који плови Јадраном би је видио, па и они који доводе ходочаснике у Међугорје. А то би се могло реализовати брже и са мање инвестиција. Ко не вјерује у финансијски ефекат, нека упореди број туриста који годишње посјете Котор са посјетом Цетињу. Филермоса је власништво државе, па би Влада у заједници са ове двије општине направила споразум да највећи дио прихода иде за унапређење пријестонице, као културног и историјског центра Црне Горе.

33

ЊЕГОШ И МАЖУРАНИЋ У САВРЕМЕНОМ КОНТЕКСТУ ОЧУВАЊА КУЛТУРНОГ ИДЕНТИТЕТА

И БАШТИНЕ МУСЛИМАНА У ЦРНОЈ ГОРИ И ОКРУЖЕЊУ

(Повод и мотив овог излагања су гледишта неких Бошњачких интелектуалаца који сматрају да Његоша треба избачити из културних и школских програма, односно уџбеника.)

Је су ли Његош и Мажуранић антимуслим-ски и геноцидни пјесници које треба избачити из кулутрних и школских програма у име савременијех међунационалних и међувјерскијех начела, посебно толеранције, равноправности и очувања идентитета? Да ли су такви захтјеви утемељени и основани и да ли се тијем надилази или изазива обрнуто (интерактивно) дејство и продубљује обострани екслукизивазам и антагонизам? Имају ли такви захтјеви дубље хуманистичко, еманципаторско, сазнајно, критичко и самокритичко оправдање које су имали Његошев Горски вијенац и Шћепан Мали и Мажуранићев спјев Смрт Смаил-аге Ченгића? Изазивају ли, можда, такви приједлози интерактивно једнострано одбранаштво, умјесто критичкога одговорног и цјеловитог приступ(ишт)а, а уједно и обострано црногорско-муслиманско брисање сопствене историје или за њихову амнезију?

У основи таквих захтјева лежи прећутна претпоставка дубинскога непознавања овијех пјесника и њиховог истргавања из конкретнога друштвено-историјског и идеолошко-политичкога контекста историјских тема које су оба ова пјесника поетизовала.

Ако би се и могало зборити код овијех поета о антиисламизму, он се мора препознати само (искључиво) у конкретним друштвнео-историјском и идеолошко-политичком контексту историјских тема које обрађују.У таквом склопу, они су, заиста, дали данак балканском и ширем средњовјековљу тијем што су крвави рат између двије иновјерне народности не само заогрнули у стари феудално-религиозни плашт но и готово идентификовали као ”крсташки рат” против ислама, као непомирљиву борбу крста и луне, крста и некрста, хришћанства и ислама, ”српске вјере” и ”турске вјере”, иако су они сушт(аствен)о били свјетовни сукоби.

Можда се може у том контексту Његошу и његовим традиционалним Црногорцима приго-

ворити и антимуслиманизам, али само као ондашњи антитурски исламизам, односно само онолико колико је у оном вакту турски ислам био инструментализован као империјална, освајачка, неријатељска, антицрногорска идеологије, односно религија. Штудиозније мотрећи, то није чак ни антитурски исламизам, но суштински одбрана од њега, одбрамбена борбеност спрам њега буквално ради самоодржања у слободи, нарочито у процесу исламизације, која је уједно била и ток денационализације по старом феудално-балканском поистовјећивању вјере и народности. Оба ова пјесника испољавају дубински историјски клинч обостранога, међусобног непомирљивога непријатљства до принудне превјере и истраге. Тога ради оно битно што би се могло приговорити једној страни за антиисламизам или само турски антисламизам, може и обрнуто, за ‘’турску страну’’ против Црногораца, крста, православља, хришћанства.

У вези са нашим питањима о приједлозима за избачање ова два пјесника из училишних програма и уџбеника, може се глобално рећи да је потребита обострана историјска свијест о томе, свијест о антиномији овога обостраног средњовјековнога реликта и друштвена самосвијест о потреби и нужности двостранога суштинског разумијевања и толеранције.

Тијем трагом је и историологија (олако) себи дозволила, све до данас, да збори о црногорско-турскијем ратовима на нашем простору, умјесто о братоубилачком (грађанском) рату. Можда би се и наш речени проблем знатно другачије поставио да је код нас присутна и развијена критичка историологија.

Такођер би критичка историологија, критичка култорологија и наука општенито требале више освијетлити секуларни, а то једанак значи и објективистики приступа и хоризонт из којега би се разумијевали и освјетља вали и

34национални и културни идентитети и баштина наспрам разних вјерскијех фундаментализама и архаичнога идентификовања вјере и народности. Јер, нпр, између осталијех, по секулраном мјерилу Муслимани у Црној Гори су исте етничке основе, значи аутохтаони, као и Црногорци, а посебни, особити и различити по исламској вјери, својој култури и акултурализацији, дакле, културалитетом аутономни, тј. национално различити. Иако је у западноевропској науци утемељено и афирмисано секуларно начело и мјера за одређење народности-националности, можда би било добро поново темељно критички преиспитати оправданост,

реалност и присутност његове конкретизације на нашем простору, прије свега, зарад растерећења од разнијех вјерских и империјално-етатистичких фундаментализама и њиховога предоминантнога критерија за препознавање народносно-националног бића уопште.

Сретен Зековић(Резиме реферата на научном скупу Очување културнога идентитета и баштине Муслимана Црне Горе у Подгорици 26. јун 2010).

УВАЖЕНЕ ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ,ПОШТОВАНЕ ЗВАНИЦЕ,ЦИЈЕЊЕНА ГОСПОДО

Свједоци смо епохалних процеса свеопште глобализације. Информатичка револуција, технотронско доба и трећи цивилизацијски талас подржавају и изражавају ток глобалистичког уједињења Европе и свијета. А Свијет по Маршалу Маклуану није ништа друго до глобално село. И док европски континент и свијет иду у сусрет неминовности властитог јединства само ми хришћани још увијек живимо подијељени. Ми, који смо потекли од Једног и који треба да живимо за Једно. Људски ум и рука су подијелили наше изворно и исконско јединство. У својој посланици Ефешанима Св. Апостол Павле је поручио: „Једно Тијело и један Дух, као што сте својим позивом позвани само ка једној нади; Један Господ, једна вјера и једно крштење; Један Бог и Отац свих, који је над свима, који дјелује по свима и у свима живи“ (4,4-6). Светим крштењем Адамови потомци су једно у Христу и браћа међу собом. Крштење је квасац јединства. Наше хришћанско јединство носи богатсво у различитости. Његов плуралитет му даје темељ заједништва и нераскидивог јединства. Кроз плуралитет ће се једино стићи до заједништва и јединства. А заједништво-заједништво вјере и заједничко слављење еухаристије јесте бит и врхунац црквеног живота и јединства. Зато, окупимо се у јединству, напуштајући бесмислене диобе, у јединству праве вјере и дјелотворне љубави што се у потпуности слаже с Христовом молитвом у предвечерје његове муке: „Да сви буду једно“ (Јов. 14,21). Са овом поруком, у нади да ће овај цијењени форум допринијети свијести о јединству хришћана и о припадности једној и јединој Цркви, која је тврђава истине, поздрављам Вас драга браћо у Христу, увјерен да ће наше достижно, будуће јединство умјети да пјева, као што су подијељени хришћани пјевали о њему.

Архиепископ Цетињски иМитрополит Црногорски

C М и х а и л о

Ријеч Митрополита Михаила на екуменском симпозијуму,Маја 2010.године у Италији.

35

ПОВОДОМ 90. ГОДИНАОД НАСИЛНОГ УКИДАЊА ЦПЦ

Сви изузев Српске цркве признају аутокефалност Црногорске Православне Цркве. Чак и да никада није постојала, сви осим Српске цркве признају право Црногорцима да сходно Уставу суверене Црне Горе слободно исповједају вјеру у оквиру своје аутокефалне Црногорске Цркве. Весељенска патријаршија је признала аутокефалност ЦПЦ у Синтагми из 1855.г. А далеко прије тога је имала намјеру да и своје śедиште пренесе на Цетиње. У случају спора Црногорске и Српске цркве из 1913.г. за упражњено мјесто пећког епископа, васељенска патријаршија се опредјељује за Црногорску цркву и њеног кандидата др.Гаврила Дожића. Од тада кулминира нетрпељивост Српске према Црногорској цркви. Да би смо схватили коријене нетрпељивости Српске цркве према другима у првом реду према Црногорцима и Црногорској Цркви морамо имати у виду сљедеће чињенице: Срби о свом православљу говоре као о српској вјери, о Богу као о српском Богу а својој цркви дају етнофилетистички карактер. Зато они имају типичну националну ознаку православља које називају Светосавље. Професор Миодраг Петровић који је највиши дио живота посветио изучавању Светог Саве пише „Теодосије Доментијан који је писао Житије Саве Немањића нетачно извјештава да је Саву хиротонисао патријарх Герман II (1223-1240). Саву је хиратонисао Васиљенски патријарх Михаило Авторијан. Овај аутор се пита ко је још хиротонисан са Савом Немањићем, јер је морао да има још једног епископа да би хиратонисали другог. Ово зато, јер прво Апостолско правило каже: Епископа хироитонишу два и више епископа, а познати аутор Јевсевије Поповић у својој „Општој историји хришћанске цркве“ каже да у изузетним случајевима један епископ може хиротонисати другог“. Може бити да је овакав случај био и са Св.Савом. На бази служења Светосавском култу рађали су се митови да нема ни земаљске ни небеске силе која ће проћетари Св.Саву из Црне Горе. У овај контекст се уклапа и казивање да Папа Урбан IV није помогао Србима у бици на Косову и зато су они изгубили битку 1389. јер нијесу признали папски примат због чега је по њима пропала Европа као и Србија. Будимљанска

епископија Црногорске Православне Цркве у Васојевићима води непрекидну борбу за слободу Црногораца и дио је аутокефалне Црногорске Православне Цркве. Навршило се пуних девет деценија од насилног укинућа Црногорске Православне Цркве њеним неканонским и нелегитимним присаједињењем Српској православној цркви. У црквеном животу Црногораца и Црне Горе наступило је доба интеррегнума. Црногорска Православна Црква је избрисана из стварности. Укинуто је тим чином и њено право својине. То је значило да она нема ни животног права,нити могућности да живи. Цјелокупна црквена имовина, цркве и манастири, парохијске куће, зграде, манастирски посједи, земља, воде, шуме, били су јој одузети. Свјештеници ЦПЦ су били прогоњени. Онај дио који је наставио мисију у оквиру СПЦ то је урадио из заклетве Богу а не Српској православној цркви. Своја елементарна права, било је принуђено да остварује, штрајкачким покретом. Из црквених календара СПЦ бришу се црногорске славе, светиње и свечеви. Све црногорско је преименовано у српско. Елиминисани су црногорски празници. Настојало се да се Црногорци потпуно денационализују. Стара религијска настава замијењена је светосавском. Црногорско славље и црногорско православље требало је да постане Светосавље. Црногорци су били отуђени од себе, од своје духовности, вјерског живота и обичаја. Послијератни социјалистички период развоја црногорског друштва није донио промјене у црквеном животу. ЦПЦ је и даље у стању interregnuma. СПЦ је потпуни и једини актер православног црквеног живота у Црној Гори. Тек 90-тих година прошлог вијека оживљава покрет и процес обнове аутокефалне Црногорске Православне Цркве. Са њиме и нада да Црногорци неће више славити Божић у тами. Процес обнове ЦПЦ тече тешко и успорено. Српска црква се бави свим методама и средствима онемогућавања живота и рада Црногорске Цркве. Демонизација и прогон ЦПЦ од стране Светосавске Српске цркве достижу кулминацију. Онемогућава се приступ вјерницима и свјештенству Црногорске Цркве

36својим вјековнима светињама, Божјим храмовима које су подигли њихови преци. Иако је ЦПЦ као и свака хришћанска црква духовна институција она као и њене сестринске цркве не може постојати, живјети и мисионарити без материјалних добара, у првом реду без Божијих храмова које је у међувремену Светосавска Српска црква девастирала до мјере њиховог преобликовања у српско културно насљеђе. Црногорски сакрални фундус као дио јединствене црногорске културне баштине апсорбован је у српско насљеђе чак и у својинско-катастарском смислу. Нарочито се у атацима на Црногорску Цркву и Црну Гору обрушава митрополит Амфилохије. Залагао се за очување јединства Српске Југославије и тражио да се 26. новембар 1918.године као дан Подгоричке скупштине прогласи државним празником Црне Горе. Са Патријахом Павлом молио је Римског папу Војтилу да не призна Црногорску Цркву и Михаила за митрополита. Тражио је помоћ од Кине да спасе Косово тврдећи, да је довољно рећи „њет“ и Косово је спашено. Његова обмана јавности био је став да ако се буде судило ратним злочинцима у Републици Српској да ће се и он сам пријавити на суд. Нетачно је тврдио, као своју крунску мисао, да свака црква има икону Светог Саве у Црној Гори. На његове ставове надовезивали су се неки великодостојанственици из свјетовног живота тврдњом да ће штитити имовину Црногорско-приморске митрополије како би тиме задобили захвалност предсједника Тадића. И даље, да се православне цркве не региструју а затим закључивали да дијељење цркве на Српску и Црногорску је подјела грађана на Србе и

Црногорце при чему је Црногорско-приморска митрополија српске цркве канонска и да њу једино треба признати. Ниче је говорио:“Ко се у нешто увјери без аргумената не можеш га увјерити аргументима“!. Питамо се, није ли управо циљ био свих ових нетачних навода увјеравање Црногораца без икаквих доказа у српске митове и заблуде како се од њих неби могли ослободити ни са непобитним доказима. Митрополит Амфилохије врши све функције у Српској цркви. По њему и другим митрополитима ове цркве, више нема Српске православне митрополије већ само православна митрополија што значи да она ниче из Српске патријаршије. Значи ли то да нема више печата Српске православне цркве већ само православне цркве. Постављамо питање , значи ли то да би и центар источног православља сада требао да буде на Цетињу. Сијању илузија , митова и заблуда Српске православне цркве нема краја. Насиљу и безакоњу СПЦ се коначно мора стати на пут јер је њиме угрожен духовни и национални идентитет Црногораца, интегритет и територијалитет државе Црне Горе коју СПЦ не признаје, као и живот, опстанак и мисија Црногорске православне цркве. У одбрани права на постојање и живот Црногорске Православне Цркве неопходна је помоћ свих релевантних снага, институција и појединаца у Црној Гори. Очекујемо, зато, да овај цијењени скуп допринесе ширењу спознаја о Црногорској цркви, расвијетли нове детаље везане за њен насилни нестанак 1920.године и помогне остварењу њених угрожених права. Редакција Лучиндана

37

ТРИБИНА ЦПЦ У ДАНИЛОВГРАДУМихаило: На потезу је држава

Митрополит Црногорске Православне Цркве Михаило казао је да је тешко схватити да држава Црна Гора није у стању да ријеши проблем властитог културног насљеђа којим се управља из друге државе. „Ми радимо све што је у нашој моћи поводом обнове Црногорске Православне Цркве, надмашујући често оне који имају на располагању и материјалну и логистичку подршку центара са којима је више од деценије проблем имала укупна међународна заједница. Ми ту инфраструктуру немамо, али имамо нешто што се не може побиједити, а то је бескрајна љубав према домовини и истрајност да је његујемо и чувамо. На потезу је држава. Историја и будуће генерације им неће опростити неразумни однос према властитом бићу“, казао је Михаило на скупу у Даниловграду поводом 90 година од укидања ЦПЦ. „Деведесет је година од када је срамно, декретом, укинута Црногорска Православна Црква. Црна Гора и сви часни Црногорци то никада признали нијесу и неће. Не живи Црногорска православна црква вјековима само на папирима, она живи у срцима и у души народа црногорског који иза себе и пред собом има вјекове трајања, постојања, људскости, истине и честитости“, нагласио је предсједник црквене општине Даниловграда Драган Митов Ђуровић.

На овој трибини одржаној 17. јуна ове године поводом 90. годишњице доношења Декрета регента Александра којим је неканонски, насилно и нелегитимно укинута аутокефална ЦПЦ и присаједињена, преćеданом без премца у православној васељени, Српској православној цркви, говорио је и адвокат Жељко Томовић. Он је у свом излагању указао на значај карактер и историјску мисију Црногорске Православне Цркве и њене обнове, говорећи о духовности којом оплемењивала државу Црну Гору и црногорски народ и нацију, подćетио је и на њену круцијалну тековину – њену улогу у обнови независне и суверене државе Црне Горе. Наиме, презентирао је истиносну тезу како је обнова ЦПЦ претходила ресититуцији црногорске државе на референдуму 21.5.2006.године. Полазиште обнове нашао је у модификованом слогану из 1918.године којим по њему у новом контекту значи: „За право, част и слободу ЦПЦ и црногорских грађана“. Уз његову надахнуто излагање трибину су својим беćедама и теми посвећеним рефератима обиљежили митрополит Михаило и др. Звездан Фолић чија излагања објављујемо у прилогу овог кратко извјештаја.

Редакција Лучиндана (видеозапис: www.cpc.org.me)

Са трибине поводом 90 година од укидања ЦПЦ

38ПОЗДРАВНА РИЈЕЧ НА ТРИБИНИ У ДАНИЛОВГРАДУ ПОВОДОМ ОБИЉЕЖАВАЊА

90 ГОДИНА ОД НЕКАНОНСКОГ И НЕЛЕГИТИМНОГ УКИДАЊА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Поштоване Црногорке и Црногорци,Драги вјерници и поштоваоциЦрногорске православне цркве

На данашњи дан прије 90 година у Службеном листу Београдске Патријаршије објављен је акт Александра Карађорђевића о присаједињењу цркава Српској православној цркви. Међу њима је била и Црногорска Православна Аутокефална Црква. Већ 12 септембра 1920.године у Сремским Карловцима, Патријаршијског двора, владика Варнава Росић прочитао је одлуку Светог Архијерејског Саобра о васпостављању Српске патријаршије на простору Црне Горе, што је потврђено са врха српске државне власти. Свему овоме претходио је акт владике Митрофана Бана, који је на Цетињу самовољно и неканонски одлучио да укине Црногорску Православну Цркву. Такав је и акт Александра Карађорђевића од 17 јуна 1920.године. Бројни су докази о неспорном постојању Црногорске Православне Цркве. Већ наведено јасно указује да се званично не може укидати црква која није ни постојала, како тврди Српска православна црква. Ове активности је пратила незапамћена кампања, па се антихришћански „српство“ подмете умјесто православља, а „светосавље“ умјесто хришћанства. Ова чињеница јасно указује на расколничку дјелатност Српске православне цркве у односу на православље и секташки у односу на хришћанство. Живи доказ непоштовања канона од стране Српске православне цркве очит је и из навода познатог византиолога Миодрага Петровића, човјека који је највећи дио свог научног рада посветио изучавању Светог Саве. Св.Саву је хиротонисао Михаило Аврторијан а не патријарх Герман II како пишу његови биографи. Петровић се пита ко је још хиротонисан са Савом Немањићем, будући прво Апостолско правило каже: Епископа хиротонишу два и више епископа. Стога произилази да Сава Немањић, као

једини епископ, није могао хиротонисати друге епископе о чему говоре његови биографи Теодосије и Доментијан. Ови факти потврђују неканонски статус Српске православне цркве. У контекст митоманства, које умјесто вјере нуди Српска православна црква, уклапа се и тврдња да су Србија и Европа пропале након Косовске битке, јер Папа Урбан IV није помогао Србима, стога што ови нијесу признали папски примат. Уз ову измишљотину о наводној нетрпељивости према католичанству иде и чињеница да су три српска патријарха у Пећи: Јован Кантун, Пајсије и Гаврило били за унију са Римом! Патријарх Гаврило се потручио 1758. а Патријарх Пајсије је убијен да не би потписао унију са Римом. О лажним култовима говори и случај са Будимљанском епископијом Црногорске Православне Аутокефалне Цркве, која води непрекидну борбу за слободу Црногораца. У доба када је Васојевићима управљао војвода Миљан Вуков укинут је Светосавски култ и уведена слава Светог Арханђела Михаила. Црногорско свјештенство у оквиру Српске православне цркве је трајно жигосано, дискриминисано и експлоатисано. Оваквим односом СПЦ покушава затријети духовност Црногораца и вјековну копчу са народом. Добрим дијелом отуђује Црногорце од себе самих, властитих духовних, културних и националних вриједности. Илустрације ради, Ђурђевдан, крсна слава династије Петровић Његош први пут је прослављена 1941.године од снага које су тада покушавале да рестаурирају Црногорску Цркву и државу. Овакве тежње су благодарећи негаторима Црне Горе увијек приказиване као издајнички или колаборационистички акт. Да се не одустаје лако од идеја урушавања црногорске духовности и државности најсликовитије говори и тражење српског

39митрополита Амфилохија да се срамна Подгоричка скупштина прогласи државним празником. Црногорци нијесу навикли славити поразе као празнике! Црна Гора кроз своје хиљадугодишње трајање има довољно блиставих датума, којима би се поносиле и многе древне цивилизације. Већ 17 је година од обновљања Црногорске Православне Цркве. Свјесни смо да у нашој светој мисији постоје активности које су дио неизбјежног процеса и сазријевања. Међутим, тешко је схватити да држава Црна Гора није у стању ријешити проблем властитог културног насљеђа којим се управља из друге државе, исте која тренутно води најперфиднију кампању на свим нивоима за реафирмацију идеје поновног присаједињења Црне Горе Србији. У тим сулудим идејама клеронационалистички кругови у Србији и Црној Гори имају најјачи ослонац у Српској Митрополији у Црној Гори. Она ових дана прилагођава своју административну инфраструктуру, укривајући вучју ћуд јагњећом кожом. Ми смо то препознали али и држава би морала имати сазнања у том смислу. Држава је обавезна да властити културну баштину стави под високи државни надзор, да

спријечи давање лажних информација по том питању Европској Унији. Лако се може десити да због „обећане брзине“ европеизације Црна Гора остане једина држава у региону, чије се тијело налази у оквиру властитих граница, а душа у другој држави, која је перманентно преко својих сателита, под фирмом „демократије“ и „братске љубави“ њежно гуши и тиме покушава ставити тачку на наше трајање. Ми радимо све што је у нашој моћи по питању обнове Црногорске Православне Цркве, надмашујући често оне који имају на располагању и материјалну и логистичку подршку центара са којима је више од деценије проблем имала укупна међународна заједница. Ми ту инфраструктуру немамо, али зато имамо нешто што нема цијену у ниједном систему. Имамо нешто што се не може побиједити а то је бескрајна љубав према домовини и истрајност да је његујемо и чувамо. На потезу је држава. Историја и будуће генерације им неће опростити неразумни однос према властитом бићу.

Будите Благословени!C М и х а и л о

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА-егзистирање и укидање 1920-

Одвајкада је познато да су људима потребни доживљаји успјеха и да народи славе своје побједе. Али историја надахњује и васпитава не само на свијетлим узорима него и на лошим примјерима. У црногорској прошлости је било побједника и поражених, поред смисла и много ирационалности. Зато иницијатива Црногорске црквене општине у Даниловграду да подсјети на укидање Црногорске православне цркве које је извршено прије 90 година, представља догађај у нашој културној средини недовољно склоној да отвара и не слави странице из прошлости. Трезвено сјећање на ово доба нипошто не смије да паралише, већ треба да омогући избјегавање грешака наших претходника. Цетињска митрополија је била персонификација црногорског државотворног покрета у вријеме османске владавине. То немирно вријеме, она је дочекала са уобличеном аутономијом и са потпуном економском независношћу стеченом великим имањима дарованим од стране црногорских владара, првенствено од Ивана Црнојевића. Она је била једина институција црногорске државе која је

надживјела њен крај на измаку XV вијека. Стога је имала огроман значај за очување свијести о државном и политичком јединству Црне Горе. Заједно са Општецрногорским збором, Цетињска митрополија је допринијела да политичка идеја црногорске независности опстане чак и неколико вјекова након нестанка државе. Током XVI и XVII, Православна црква и главарски збор, биле су једине институције које су имале традицијско уточиште и легитимитет да расправљају о питањима које се односе на читаву Црну Гору. Општецрногорски збор је потврђивао избор новог митрополита, а од 1719.године, увођењем насљедности митрополитског достојанства успостављена је династичка власт његушке породице Петровић Његош, која ће владати Црном Гором више од два вијека. Цетињски митрополит је почетком XVII вијека постао и политички вођа црногорских племена. Предводио је ослободилачку борбу црногорског народа и такво опредјељење брзо је донијело велике успјехе. Поменућемо неке

40најзапаженије војне побједе. Црногорци су, под вођством Руфима II Његуша (1593-1637) нанијели тежак пораз војсци скадарског санџака – бега Мембиговића на Љешкопољу 1603.године. Тиме су први пут из борбе са турском војском изашли као побједници, што ће поред политичког имати и велики психолошки значај. Владика Руфим II Његуш је са својим сународницима и 1613.године потукао оружану силу скадарског намјесника Баличевића у Косовом Лугу. Отпор Црногораца није јењавао ни и наредном периоду. Црногорски митрополити давали су смјер тим ослободилачким стремљењима. Круна тих прегнућа отјелотворена је крајем XVII вијека, када је подловћенска Црна Гора била потпуно слободна од турске власти. У осталим црногорским областима турска власт је била тек симболична. Турци више никада неће успјети да у Црној Гори формирају институцију преко којих би управљали Црном Гором. Притијешњени од моћних освајача, Црногорцима је константно пријетила опасност од губитка слободе, па су цетињски митрополити давали првенство свјетовном над духовном дјеловањем. Нијесу заборављали ни своје сународнике у брдским племенима који су се налазили у сфери турске власти. Дух солидарности и жртвовања нарочито је подгријавао владика Петар I Петровић Његош. Побједама на Мартинићима и Крусима 1796.године, Црна Гора је не само одбранила и потврдила своју политичку независност према Турској, већ је успјела да се на рачун Турске и територијално прошири. Тада су у састав Црне Горе ушле области Бјелопавлића и Пипера, које су у вријеме владавине Црнојевића биле дио црногорске државне територије. Тако је отпочео процес територијалног ширења Црне Горе на њене некадашње државне области, које је током XV вијека окупирало Османско царство. У вријеме Петра I Петровића Његоша, Црна Гора је успјела да 1820.године припоји још двије племенске области: Ровца и Морачу. Несумњиво, Црногорска православна црква је поред чувања историјске меморије свог народа, била стуб државног јединства Црне Горе до друге половине XIX вијека. Од краја XVII вијека, Црногорци су, без икаквог уплива пећког патријарха, сами бирали свог митрополита. Заувијек је спријечено било чије мијешање са стране приликом смјене на челу Митрополије. Престала је формална подређеност Цетињске митрополије Пећкој патријаршија. Послије коначног укидања Пећке патријаршије 1766. Црногорска црква је и формално била

аутокефална. Такав статус су јој званично признале Руска црква 1851. и Цариградска патријаршија 1855. У каталогу Цариградске патријаршије из 1855.године побројане су аутокефалне цркве у православном свијету, а под редним бројем девет, наведена је Црногорска митрополија. Руска црква и Цариградска патријаршија су признале, а не дале, аутокефалност Црногорској православној цркви. Цетињски митрополити крајем XVIII вијека и у првој половини XIX вијека, нијесу тражили признање аутокефалности од Цариградске патријаршије, пошто је ова институција била под потпуном контролом османске власти, са којом је Црна Гора била у непријатељским односима. Засигурно, политичке околности, односно стварање слободне црногорске територије било је од пресудног значаја за добијање аутокефалног статуса Црногорске православне цркве. Та аутокефалност требала је да буде један од кључних фактора национално – државне интеграције. Теократска владавина више није одговарала потребама и карактеру црногорске државе, па је књаз Данило Петровић раздвојио духовну од свјетовне власти. Од 1852.године, Црногорска црква није посједовала институционалну самосталност, већ је била дио државног апарата. Овакав однос није био нека црногорска посебност. Био је присутан у свим државама у којима је православље било државна религија, као на примјер у Русији, Грчкој, Бугарској, Румунији. У Црној Гори, је заиста, остварен идеалан однос кроз тијесну везу цркве и државе и узајамно потпомагање. Православна црква је слиједила кључне државне интенције, а границе њене духовне јурисдикције поклапале су се са државним границама Црне Горе. Тако је отјелотворено начело координиране диархије, односно координације цркве и државе у свим виталним питањима. Доминација државе над црквом најочитије се исказивала приликом избора цетињског митрополита. Црногорски суверени (књаз Данило Петровић и књазн – краљ Никола) неприкосновено су одлучивали о челној личности Православне цркве у својој држави. Црногорска црква до 1852.године није имала ниједно правило којим се уређивао њен унутрашњи живот и дјеловање. Такво стање узроковало је да вјерски живот буде на крајње ниском нивоу. Због тога су реформе биле неопходне. Започете су 1865.године када је митрополит Иларион Рогановић наредио да свештеници обавезно носе браду, а двије године доцније (1867) је донио уредбу којом се православним пастирима наређује

41да воде парохијалне књиге рођених, крштених, вјенчаних и умрлих, затим је 1893. донио уредбу којом забрањује својим свештеницима да носе оружје, а почетком 1894. је наредио да свештенство у градовима мора носити црне дугачке мантије, док су сеоски попови могли носити народно одијело уколико се налазе у својим парохијама. Правни статус имовине Црногорске православне цркве одређен је одлуком главарске скупштине донесеној 1868.године. Овом одлуком се црквена имовина дала на управу цетињском митрополиту. На томе се и стало, пошто митрополит није добио овлашћења да у име своје институције купује, продаје или поклања било каква покретна или непокретна добра. Све ингеренције у овом домену имала је државна власт. То је значило да је она задржала право власништва над црквеном имовином. Неспорно је, такође да су парохијске цркве и манастири били носиоци имовинских права, а не Црногорска црква као вјерска заједница. То доказују сви дотадашњи купопродајни уговори, завјештања и уговори о поклону. Према истраживањима Живка Андријашевића, парохијска црква је припадала народу који је подигао, исто као и имовина којом је располагала. Иначе, простор Црне Горе красио је велики број православних богомоља. Највише цркава изградили су сељаци. Само у периоду владавине књаза Николе направљене су 163 цркве, а 112 је било обновљено. Подигнута су два манастира, а 12 је рестаурирано. Црногорска црква је у овом раздобљу добила своје законодавство. На иницијативу митрополита Митрофана, др Никодим Милаш, најауторитативнији православни канониста на јужнословенском простору, је начинио уставна рјешења за Свети синод и за православне конзисторије. Књаз Никола је у новембру 1903. верификовао ову црквено – праву регулативу. У првом члану Устава Светог синода у Књажевини Црној Гори наглашено је да аутокефална православна митрополија у Црној Гори чува и одржава јединство у догмама и каноничним установама са осталим аутокефалним православним црквама. Дјелокруг рада Светог синода био је подијељен на послове унутрашњег и спољног карактера. Унутрашње послове, иначе државног карактера, контролисао је црногорски митрополит. Спољни послови Светог синода (одређивање граница сваке епархије, оснивање нових или укидање старих манастира, организовање рада у учевним заводима за богослове итд) постојали су обавезни након одобрења црногорског суверена. Прокламованим

црквеним законодавством засвођена је грађевина Црногорске православне цркве. Њено свештенство, вјерска школа, законодавство, духовни судови, организациона структура, легитимисали су је као утемељену вјерску заједницу. Трајност једног друштва гарантују институције, а њихово успјешно функционисање базира се на способностима и одговорности људи којих их предводе. Црна Гора, нажалост није имала довољно таквих личности у вријеме најтежег искушења, када су 26. новембра 1918.године, инструирани посланици Подгоричке скупштине донијели одлуке да се детронизира краљ Никола I Петровић Његош и његова династија, као и да се Црна Гора припоји Србији, те да тако „уједињене“ ступе у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Наведене одлуке нијесу имале правно упориште. У моменту њиховог доношења постојала је црногорска држава са међународним правним легитимитетом и континуитетом. Дјеловали су и црногорска влада и двор. Важили су Устав и закони. Ваља навести да црногорско законодавство није познавало институцију Велика народна скупштина. Она је конституисана противно свим правилима легитимне процедуре. Уопште ови догађаји су режирани од стране српске владе, и уз обилату помоћ једног броја Црногораца. Српска влада је, такође, имала одлучујућу улогу у онемогућању краљу Николи да се из егзила врати у своју домовину. Она је успјела, да га Врховној команди савезничке војске, представи као потенцијалног нарушиоца у успостављању кохезије савезничких трупа у Црној Гори. Изигравање црногорске суверена спроводили су француски званичници који су потхрањивали њихову жељу, боље рећи, илузију о повратку о отаџбину. У новонасталим околностима, врх црногорске православне цркве и дио свештенства испољио је беспризорну нелојалност према властитој држави и краљу Николи којем су до тада крајње снисходљиво служили. Тон таквом опредјељењу давали су митрополит Митрофан Бан и епископ Гаврило Дожић. Митрополит Митрофан је 27. новембра 1918.године, одслужио свечано благодарење у Цетињском манастиру и том приликом је бесједио о важности одлука Подгоричке скупштине. Успомене на стара времена у којима се Митрофан Бан остварио као архијереј и вјерски поглавар преко ноћи су ишчезнуле. И док је црногорски суверен у Неију у Паризу грозничаво ишчекивао повратак у отаџбину, митрополит Митрофан је већ 28. новембра 1918.године наредио

42свом свештенству да приликом црквене службе помиње име српског краља Петра Карађорђевића и престолонаследника Александра. Помињање ових личности имало је функцију новог политичког одгајања Црногораца. Сервилност 77 годишњег црногорског митрополита према новим властима није имала граница. Митрополит је до грла утонуо у дневнополитички прагматизам. Предао је 18. децембра 1918.године пуковнику Драгутину Милутиновићу, команданту јадранских трупа, дискреционо писмо свештеника Стева Дрецуна, у коме се говори о припремама за устанак противника безусловног уједињења Црне Горе са Србијом. Захваљујући овој информацији, српске трупе и бјелашке чете су спремније дочекале сукоб с црногорским устаницима. Активност Гаврила Дожића, епископа Пећког, је у овом времену имала изразиту политичку конотацију. Стигао је у октобру 1918.године на Цетиње и одмах се ставио на челу омладине која је била за безусловно уједињење са Србијом, односно за нестанак црногорске државе. Уплашен од отпора већег броја Цетињана, позвао је пуковника Милутиновића да што прије уђе у црногорску пријестоницу. Са одушевљењем је пропратио долазак српских трупа на Цетиње 31. октобра 1918.године. Дожић је 8. новембра 1918. као предсједник Одбора грађана Цетиња упутио проглас Црногорцима у којем их је бодрио, али и упозоравао да „не дозволимо да се себични интереси успињу изнад општих и животних интереса нашег напаћеног народа“, што је била очита алузија и истовремено пријекор свим поборницима црногорске државе независности. Нова Дожићева дестинација била је Подгорица, гдје је, 26. новембра 1918.године учествовао као народни посланик доњоморачке капетаније на Великој народној скупштини. Својим ватреним антицрногорским наступима, заслужио је да буде изабран за предсједника делегације од 18 чланова која је резолуцију Подгоричке скупштине однијела у Београд. Послије више дана чекања у Београду, ову делегацију је примио регент Александар Карађорђевић, код којег нијесу били примјетни ни најмањи знаци усхићења поводом Дожићеве националне патетике. Након стварања Краљевине СХС 2. децембра 1918., регент Александар је ажурирао активности на обједињавању православних црквених јединица у чему је видио најпогоднији инструмент за јачање српске националне

интеграције. Требало је све православне вјернике у новој држави инволвирати у српски национални корпус. Православни великодостојници у Црној Гори су здушно подржали овај пројекат, па су послије рада на нестанку црногорске државе, приступили и пословима на укидању властите институције. На ванредној сједници Светог синода православне цркве у Црној Гори од 29. децембра 1918. којој су присуствовали Митрофан Бан, Гаврило Дожић, епископ никшићки Кирило Митровић и синодски секретар ђакон Иво Калуђеровић, донијето је рјешење „да се аутокефална црква у Црној Гори сједини са независном Св. Православном црквом у Краљевини Србији, а са овом заједно и са цијелом Српском Првославном црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“. Ово рјешење било је искључиво детерминисано одлукама Подгоричке скупштине и стога се није темељило на одредбама Устава Светог синода. Те одредбе нијесу ни допуштале да се третира ова проблематика, па је прокламовано рјешење било плод политички пожељних импровизација. Остим тога, рјешење није било ни пуноважно, јер у његовом доношењу није учестовао ниједан члан Светог синода који се бирао из редова протопрезвитера, а што је било децидно речено у члану 25. Устава Св. синода. Самовоља и нелегитимност биле су пратилац и нестанка Црногорске православне цркве. Насиље и охолост нових власти биле су готово дио свакодневице. Према Црној Гори се, тада, како наводи историчар Димо Вујовић, поступало као да је то непријатељска земља и територија, а не држава која је у Првом свјетском рату изгубила око 20.000 својих војника. Гласови протеста против успостављеног стања чули су се и од стране мањег броја православних свештеника. Зато их није заобишла оштрина поступака нових власти. Максима Павићевића, архимандрита из Жупе Никшићке, Јована Јоветића, пароха у Ћеклићима код Цетиња, и Илију Јовићевића, члан цетињске конзисторије полицијске власти су почетком фебруара 1919., затвориле у централни казнени завод у Подгорици. Спас се тражио и у емигрирању. Калуђер Никодим Јањушевић и Павић Кековић, парох из Загарача, напустили су Црну Горуи и склонили се у Италију. Уједињење православних црквених јединица у Краљевини СХС изискивало је одобрење Васељенске патријаршије, као и добијање отпуста за епархије у Македонији, Косову и Метохији које су биле под духовном јурисдикцијом ове

43вјерске институције. Регент Александар је овај важни задатак повјерио дипломатској делегацији Краљевине СХС на челу са Пантом Гавриловићем која је у августу 1919.године стигла у Цариград. Убрзо су отпочели дуготрајни преговори. У документацији са ових преговора, неупитан је био факат о аутокефалности Црногорске цркве. Овај доказ још једном упечатљиво демантује поједине историописце у Црној Гори и Србији, који због тежње да прошлост прилагоде властитом идеолошком мишљењу, упорно и пропагандистички, лансирају тезу да Цариградска патријаршија никад није признала аутокефалност Црногорске Православне Цркве. У овим преговорима Цариградска патријаршија је полазила од устаљене премисе да промјена државних граница имплицира ново уређење црквене организације, па је већ 27. августа 1919.године дала свој благослов за припајање аутокефалне Црногорске и Карловачке цркве са Српском вјерском заједницом. Даљи ток преговора био је компликованији и трајао је неочекивано дуго. Цариградска патријаршија је прикључење епархија у Македонији и на Косову и Метохији у окриљу српске цркве, тежила да материјално капитализује. За тај отпуст, тражила је два милиона франака, што је за југословенску делегацију била превисока свота. Поводом овог питања вођени су мучни преговори који су на моменте више личили на цјенкање у неком цариградском дућану него на преговоре у центру православне екумене. Југословенска делегација је ипак успјела да умањи износ, па је за тражени отпуст, у марту 1920, исплатила милион и 500 хиљада франака Васељенској патријаршији. Тако је југословенска влада, уз издашну материјалну потпору, која наравно нема никаквог упоришта у црквеним канонима, омогућила организационо уболичавање Српске цркве. Успјешно оконачење ових преговора, допустило је регенту Александру Карађорђевићу да 17. јуна 1920.године објави указ о уједињењу православних црквених области у Краљевини СХС, међу којима је била и црногорска митрополија. Тако је и де јуре укинута аутокефалност Црногорске Православне Цркве, коју је аранжирала југословенска краљевска влада и неодговорни црногорски великодостојници. Затим је престо-лонаследник Александар у Саборној цркви Карлова-

чке митрополије 12. септембра 1920. прогласио васпостављање Пећке патријаршије. Овом чину није присуствовао митрополит Митрофан, пошто је био озбиљно болестан. Ипак, није пропустио прилику да упути телеграм министру вјера Павлу Маринковићу, у којем је истакао да је неописано радостан због обнављања Пећке патријаршије, а потом и додао „ако сам ја ма каквим радом припомогао том историјском дјелу то је била моја дужност“. Дакле, нијесу одрживе констатације на које наилазимо у црногорској публицистици да је митрополит Митрофан под притиском српских власти подржавао укидање своје институције. Но власти су брзо заборавиле заслуге црногорског митрополита, који је умро 30. септембра 1920.године. Трошкове његове сахране поднијела је Цетињска конзисторија, а југословенска влада се оглушила на све њене захтјеве за компензирање ових издатака. Судбина митрополита Митрофана најубједљивије показује да је протежирање интереса друге државе увијек лакомислено и субверзивно. Дјеловање Митрофана Бана у периоду 1918-1920, заслужило је осуду савременика и оштру оцјену историје, јер је оно допринијело промовисање великосрпског хегемонизма у Црној Гори и нестанку Црногорске православне цркве. Иако је ЦПЦ, обновљена 1993.године и данас су наше друштво и историјска наука веома одговорни да млађе генерације не обнављају разред у „школи злог удеса“. Јер опстати као нација, значи имати своју државу, али и становиту вјерску институцију.

Др Звездан Фолић

Након трибине - Даниловград

44Бранислав Борозан

ПРВА ФАЗА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ЦРКВЕРОЂЕЊА БОГОРОДИЦЕ МАНАСТИРА

ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊУ Најновија археолошка ископавања Манастира Црнојевића на Ћипуру на Цетињу бацају нову свјетлост на његов првобитан изглед. Досадашња литература, која се бавила овом проблематиком, само дјелимично и површно је проницала у њену суштину. Сви покушаји да се учини представа овог објекта, може се рећи били су прилично непрецизни, јер су се кретали између, углавном, двије одреднице – Барбијеријевог плана, и, са друге стране, графичког приказа манастирске цркве у Октоиху петогласнику, у сцени „Три мелода“. Барбијеријев план настао је приликом боравка овог млетачког инжињера на Цетињу 1692.године, заправо је схематски приказ манастирског комплекса дат у приближним пропорцијама које су одговарале тадашњем стању објекта. План је рађен за војне потребе, односно за сагледавање фортификационих вриједности ове грађевине. Као покушај представе Богородичне цркве морамо поменути и претпоставке које су се до сада јављале, да је саграђена по узору на цркву подигнуту изнад богородичне куће у Лорету код Анконе. Ове тврдње немају научне основе, већ произилазе из историјских околности, које су везане за боравак Ивана Црнојевића у Лорето, и из његове повеље о оснивању Цетињског манастира. Поменута лоретска црква је тробродна, позно готичка грађевина са трансептом на чијем је пресијеку са уздужним бродом подигнута велика купола. Иако црква Рођења Богородице на Цетињу нема никаквих сличности са „Chiesa della Santa Casa-ом“, неопходно је поменути неке чињенице које су између осталих, можда утицале на градитељску концепцију ове цркве. Наиме, легенда о Богородичном путовању и њеној светој кући, (коју су пренијели анђели из Назарета у Трст, а затим у Лорето), учинила је да је ово мјесто, убрзо, постало велики центар ходочашћа, цијеле хришћанске Европе. Тај култ Црне Богородице Лоретске, условио је градњу цркава званих Лорете у великом дијелу Европе, по узору на свету кућу Лоретску. У неким земљама наука је већ утврдила тзв. лоретантски тип цркве. Оно што је за нас интересантно, је чињеница да су скоро све Лорете имале узор у класичној италијанској архитектури, и

да су, без обзира, гдје подигнуте, - на брду, у шуми, уз бедеме града, на тргу, уз владарски двор, или у склопу манастира – као по правилу, имале подигнут тријем. Већ након прве фазе ископавања манастирског комплекса на Цетињу, може се, са сигурношћу, потврдити тачност Барбијеријевог плана, готово у свим појединостима. Ово доводи у сумњу досадашње становиште вјеродостојности графичког приказа цркве у Октоиху петогласнику и представу о сличности са Лоретском. На основу графичког приказа у Октоиху, сматрало се да је црква тробродна, базиликалног типа, трапсидална, чему је, свакако ишао у прилог, у некој мјери, и Барбијеријев план. Ово посебно, ако се узме у обзир да план садржи вриједности тлоцрта само спољних зидова, а како је црква у том случају представљена као трапсидална, то се, заиста, могло закључити да је црква тробродна. Досадашњи резултати ископавања дакле, дају довољно података да се може говорити о вјеродостојности Барбијеријевог плана, али и пуно аргумената за закључак да је графички приказ цркве у Октоиху, у ствари, само умјетничка представа, која је, заправо, требала да асоцира на стварни изглед објекта. Према Барбијеријевом плану, као основи за реконструкцију цркве Рођења Богородице, и анализом резултата добијених досадашњим ископавањима, можемо закључити да је црква била једнобродна, са, вјероватно, неразвијеном тролистом апсидом, окружена тријемом. Ископавањима која су обављена у ареалу манастира, није откривено, изузев темеља, много фрагмената архитектуре који су припадали самој цркви, а који би, свакако, олакшали проучавање овог објекта. Ипак, пронађено је нешто остатака, који са темељима и сачуваним стубовима, чине основу која ће нам дати нове информације, помоћу којих ће се моћи извести реконструкција. Наиме, ради се, прије свега, о октогоналном клавусу са одломљеном главицом и неколико уломака сиге. Овај, по свим осама, добро обрађени камен, свједочи о томе да је остваривао напон на ребрима осмодјелне калоте на тамбуру. Чињеница да је црква имала кубе, које поред симболичне вриједности има функцију свјетларника, помаже

45нам у одређивању броја и положаја прозорских отвора, којих је, с обзиром на њихову висину и димензије објекта, било, највјероватније, по два са јужне и сјеверне стране и један на апсиди. Кубе је, као по традиционалном начину, вјероватно, било подигнуто на платформи, која је помоћу тромпа изведена из свода над главним простором цркве. Фрагменти блокова од сиге иду у прилог наведеној претпоставци да је строп цркве био, као код свих цркава тог времена, засведен полуобличастим подужим сводом. Нова на нашем градитељском тлу, развијена скоро у тролист, апсида, како се то види са Барбијеријевог плана и дијела радијуса темељне стопе, симболише Свето Тројство. Да би смо употпунили представу о овом објекту треба напоменути да црква, највјероватније, није имала звоник на преслицу, већ одвојени звоник, који се налазио испред западног дијела тријема, гдје су и пронађени његови темељи. На основу евидентних чињеница и, помоћу њих, изведених претпоставки, приступило се властитој реконструкцији чија је суштина у компоновању свих поменутих архитектонских елемената у хармоничну архитектонску цјелину. О хармонији пропорција може се говорити само у случајевима ако имамо узајамни однос два или више различитих елемената, и, наравно, што је више узајамних односа између њих, цјелина је хармоничнија. Правила и пропорције које ће одредити композицију реконстуисаног објекта, морају произилазити из сачуваних цјелина. За ову потребу послужио је темељ цркве и тријема, који је окруживао са јужне, западне и сјеверне стране. Будући да су пропорционални односи цијелог објекта, појединих простора и дијелова, тијесно спрегнути одређеним законитостима које условљавају хармонију, на основу геометријске мреже (сл. 1), која прозилази из вриједности датих темеља, можемо евидентирати не само пропорције темеља саме цркве, тријема и њихове узајамне пропорционалне односе у тлоцрту, већ и цјелокупни геометријски систем, односно мрежу пропорције цијелог објекта (сл. 2), која ће послужити за уношење претпостављених архитектонских елемената у логичну цјелину. Потребно је напоменути да је најмања кружница, у датој геометријској мрежи, коју смо добили диобом кружнице чији пречник одговара спољној ширини цркве, уствари пројектни модул, односно јединствено мјерило чијом диобом, односно множењем се добијају идеалне тектонске, статичке и естетске вриједности свих елемената објекта. Пројектни модул је вредност можда

добијена из унутрашњег или спољњег пречника апсиде или из основног модула који је могао произаћи из пречника стуба или дебљине зида. Као коректив геометријске мреже у дијелу тријема, видан на сл. 2 која приказује геометриску хармонију објекта са западног прочеља, и као потреба да се свестраније и шире приступи проучавању овог проблема, послужиће реконструкција тријема, коју поуздано можемо извести на основу темеља, стубова и Барбијеријевог плана. Како ископавања на локалитету потврђују чињеницу да стубови са капителима нијесу били у функцији диобе унутрашњег црквеног простора на три брода, морамо прихватити алтернативу која је евидентна у Барбијеријевом плану, да су ти стубови били уграђени у колонаду тријема, који је настао истовремено када и црква. На самом почетку расуђивања о архитектонским вриједностима тријема, морамо одбацити могућност да је тријем био архитравна конструкција, која иначе није непозната нашој архитектури. Наиме, богата пластична декорација самих капитела, чији абакус није наглашен, а која захтијева својебитан простор, била би бесмислена у овакој архитектонској композицији, јер би била притиснута архитравном гредом и испуштеним дијелом стрехе. На основу поменутих чињеница сасвим логично је прихватити претпоставку да је тријем био олучен аркадама, које су можда, након рушења манастира, са осталом пластичном декорацијом и, вјероватно, цијелокупним грађевинским материјалом, уграђене у нови цетињски манастир. Без обзира што су стубови исте висине и што припадају једном стилском реду, на локалитету су међу њима евидентна три различита пречника. Дубљим проучавањем дошло се до спознаје да су њихове димензије, а вјероватно и димензије цијелог објекта, изражене у дубровачким дужинским мјерама, на основу чега се може потврдити претпоставка да су објекат радили дубровачки градитељи. Када се распореди по седам стубова пречника 3/4 дубровачког лакта, по сјеверној и јужној дужини темеља тријема, и на добијено растојање стубова поставе одговарајуће аркаде, добијају се хармоничан архитектонски склоп ренесансних пропорција: једна интерклоумнија садржи седам пречника стуба а висина од стопе стуба до унутрашњег радијуса аркаде садржи десет пречника. Док су стубови на јужној и сјеверној страни тријема распоређени у правилном ритму, преостали са западне стране од укупног броја који износи

46

47

4818. поштују само поменуте пропорције. Наиме, два најдебља стуба пречника 4/5 лакта, на чијим капителима се налази хералдички знак владара, који је уједно и ктитор овог објекта, били су постављени на дијелу тријема испред портала и тако на улазном дијелу формирали наглашену интерколумнију са одговарајућом, исто тако наглашеном, аркадом. Пречник осталих стубова са западне стране износи 4/6 лакта, што је сасвим логично ако се намеће потреба за поштовањем постојећих пропорција. Са друге стране према цркви, кровна и стропна конструкција тријема ослања се на конзоле које су орнаментално усклађене једном броју капитела. На основу изгледа поменутих конзола, које се сада налазе на спољњим странама зидова цркве новог манастира, можемо сагледати њихове конструктивне и функционалне вредности и помоћу њих донијети закључак да строп тријема није био засведен већ највјероватније изграђен у дрвету. Зидови цркве, судећи по шири темељне стопе и пронађеним остацима били су комбиновани. Спољња оплата зида је изведена од камених

добро правилно истесаних квадара, а остали дио од ломљеног камена, и са унутрашње стране малтерисан. О пластичној декорацији овог објекта доста и детаљно је написано у „Историји Црне Горе“ том 2. Потребно је само додати чињеницу да је црква била изнутра живописана, о чему свједоче пронађени фрагменти фресака у шуту приликом ископавања пода цркве. Овим објектом, који је на неки начин био синтеза једноставних скоро стереотомских овдашњих схватања са једне стране, и са друге приспјелих, складно разуђених ренесансних елемената, завршава се једна епоха нашег градитељства. Како ова епоха, тако и оне прије ње, није репрезентована мноштвом грађевина, неопходно је, оне које су одољеле времену, темељито проучавати помоћу савременијих методологија, и на тај начин откривати не само њихову љепоту већ и законитости стварања, што би допринијело њиховој комплекснијој валоризацији, а тиме и одговарајућој заштити.

49

Црква Рођења Богородице на Ћипуру - (реконструкција Б. Борозан)

50

ПОСТАНАК МАНАСТИРАД А Ј Б А Б Е

НАПИСАО:СИМЕОН ПОПОВИЋ

АРХИМАНДРИТ

Недалеко од Подгорице, нека 4 километра, налази се Манастир Дајбабе, посвећен Успењу Матере Божје. Обитељ је од скоро, од назад неких тридесет година, али је ипак надалеко чувена, како због тога, што тамо добијају исцјељење болесници, који долазе са разних страна, тако и због других чудотворних појава, као и због примјерног монашко-пустињачког живота његова оснивача, који и данас у њему живи и ради у славу Божију и своје свете обитељи.

О постанку Манастира, о којему ће бити ријеч, говори се разно. Једни кажу: Манастир се сам открио: чобанчету се то у сну јавило и оно је пошло и саопштило калуђеру, који је дошао на лице мјеста, отворио врата и нашао све готово. Други пак веле, пошто унутра све разгледају, да је ова Богомоља, од давног времена, гдје су се Хришћани крили од гоњења т.ј., да су ово древне катакомбе. Ни једно ни друго није правилно, као што

51ће даље сам читалац увиђети. Мени доље потписаном Божјим провиђењем би суђено да будем почетник Манастира, његов оснивалац и управитељ до данашњег доба, - кад залази тридесета година од почетка рада, на том мјесту, а мени старости седамдесет прва година. Због тога сматрам за свету дужност, при здравоме разуму, истину казати, изнијети тачне и вјерне податке, и то док су живи очевидци, сувременици, како би ме они могли поправити, ако би виђели нешто нетачно речено. Ја ћу изложити факте како су текли, а оставићу боље за то способним научну, књижну обраду материјала о светој обитељи. Обично кад се говори о постанку неке обитељи, прича се о чудесима, о јављењима истинитим или измишљеним. Истинита чудеса бивају од велике користи за утврђење вјере, као исцјељење храма од стране апостола Петра и Јована у Јерусалиму; зато, напротив лажна чудеса кваре вјери и спасењу. Неко је давно рекао, да је душа по природи Хришћанка, а сљедствено, да је истина својствена човјеку, па и оном који често поступа против истине, није му пријатно да буде преварен. Изложићу овђе ствар о раду обитељи, а остављам сваком да суди по свом убјеђењу, јер је и сам апостол рекао: „Није у сваког вјера“. Да би боље ствар преставио, мораћу неколико ријечи рећи о себи и ако знам да ћу се подазрети у слабости частољубља и славољубља, али боље и тако него ствар не представити јасније. Родом сам са Цетиња, Поповић по фамилији. Свршио сам у Русију Духовну Академију и по свршетку науке, као имућнији по ондашњему Цетињанин, пошао сам у Француску ради познавања тадашњег западног свијета. Али ни његова мода ни слава свјетског човјека, није ми по духу била. Зато се ја опет вратим у Русију и примим у чувеној Кијево Печерској Лаври чин калуђерски год. 1887., те са именом јеромонаха Симеона дођем на Цетиње на саму Благовијест, а сјутра дан, по наређењу поч. Краља Николе, бих назначен настајатељем Манастира Врањине на Скадарском језеру. Како ми ту клима није пријала, то због тога бих премјештен у Манастир Острог. Овом приликом дође ми једно чобанче, по имену Петко, родом из Зете, из села Дајбабе, код Подгорице, - и исприча ми његово виђење 1890.године које је имао не у сну, већ на јави. Чувао је рече, браве на Бријег код гроба ђе су сада ладови манастирски, - и баш када сам јео

хљеб и зобао шипке (то је и било дакле у јесен); чух мирис од тамњана и виђех на једну вељу плочу сједи човјек вас у злату; на глави му капа широка горе, а доље уска, на врх капе крст; уз њега бјеше штап, на врх њега златна јабука и жута крпа и уз њега двоје ђеце. Промислих да је зла душа и погледах јесу ли му прсти од нога озад а пете оспријед. Он подиже хаљину с ноге па вели: „нијесам ја зла душа, као што ти мислиш. Ја сам свети, но су ме овђе закопали од Турака; - био сам владика овога мјеста, а ђак сам једнога светога што је живио прије Косова. Хоћу да ми манастир градиш“. – „Ја сам оче сиромах!“ – „Нећемо богатих; - нашло би се да хоћемо ми. Требаће с почетка мало црквице. Само ће се све каживати и свему ће се мјера дати. Не могу се сада јавити док се то „Турско не одмакне“. Сад чобанин, који је сироче без родитеља, те је чувао туђе браве описује, како се види из горе реченог, неког Епископа у Архијерејском облачењу, а двоје ђеце тако описује као арханђела Михаила; каже за анђеле да нијесу сви једнаци, него неки виши, неки мањи. Даље вели да сваки анђео има свој рад као што каже догматика; да и свети нијесу једнаки, да је највећи у коло небесно онај те је Бога крстио. Затим каже, да се гробови мичу и прекаде и да се ставе на једно мјесто и од села до врх главице да се зид стави да не може човјек да пријеђе, а од џаде да се пут направи, не бадава већ за паре. Да се троши за рад онолико колико Бог дадне, с тим да се за рад одмах плати. Камење за грађу неће одавде него ће се набављати све готово из преко мора. Даље, пошто се је свети вели дигао, рекао је, да силази сам доље, а кад је сишао низ неке скале, кад доље ето просторије све исписане. Онај свети у један ћифот од бијелог камена, као корито, у зид намјештен; исписан покровац златан и на њему озго крст; тамњана бјеше на бремена; шест звона, међу њима једно велико, које би се чуло на Казину Скадарску. После је говорио и за други Ћивот, мањи. Ево у главноме његов говор. Преставио је цркву, каква ће бити, - гдје ће бити него написано. Ово је у главном. Сељани кажу да је износио тамјан када је хтио и књиге по опису црковне; сељани и данас то свједочи. Дакле, чобанин, који није чак још у Подгорицу бивао, сироче не књижно; посигурно није имао под рукама Књижевне радове Нићифора Дучића, који су посље овога изашли на јавност т. ј. 1891.год. ђе говори о ђаку светог Саве, да се посвети и да су га калуђери сакрили од Турака у Паштровиће, а отуда се не зна ђе су те свете моћи (изд. 1891. год. стр. 147). Говорећи о силажењу подземном, исписатом сликама, није могуће мислити, да се

52ико добар нашао да чобанина одведе да види римске катакомбе откуда је први живопис потекао. Затим о чину небесне јерархије, о сакрофазима, о форми храма византијског стила, о живопису свода храмовског – за све то треба знати археологију бар у главном, што чобану није било могуће да се сам досјети. Говорећи о томе, што му је казано, да ће бити у манастиру много калуђера, он представља обће жиће светогорско да калуђер, у свом стану не смије да има засебно ништа за храну и пиће, већ све да је заједничко а вино да се пије само у славу божју, т. ј. о празницима и т. д. Тако исто чобан Петко није могао знати о оној препирци, што се види међу историчарима о Зетској Митрополији, ђе је она била? Кад сам о томе, као што му је казао свети, све размислио, тврдо сам био убијеђен, да је ту била некад нека света обитељ, особито када се промисли на Зету, стару колијевку владара и владика од старине. С тога се ријеших на то да своје имање и труд посветим том мјесту, сматрајући да сам на то самим Богом призван, јер сваки човјек прима од Бога неки пут спасењу. Тражих дозволу од надлежне власти, т. ј. пок. Краља Николе и Митрополита Митрофана, што би одобрено.

ДОСЕЉЕЊЕ У ДАЈБАБЕ

1895.год. први пут долазим на мјесто јављено. Био је јасни зимски дан, 6. децембра, празник св. оца Николе. Тога пута дошао сам из Јерусалима и добио, као што рекох дозволу на досељење из Острога. Мјесто ми се допаде: изглед диван, самоћа, али без древади само једне драче, а недалеко од вароши. Виде се темељи нечега насред гробова, темељи од клака, три-четири метра. После окупим сељане и главаре, оф. Синана Марова и друге, и кажем им намјеру, да хоћу да се населим и начиним богомољу од свог имања с Цетиња. Одобрише и уступише ми комуна за моју сврху, за новце, потврдисмо таксама у суд, те одмах дадох ископати живу воду, убао, под село. Љети пак 1896. године. у јулу мјесецу, ја се преселих, купих штица у Подгорици за 23 форинта, и за један дан мој стан би готов, само мањка штица за врата. Сељанин Васо Муртов даде малу љесицу, подесну, пришисмо сламе, и ствар готова. Брава на та врата није била ни потребита, јер унутра покућанства нема, без само суд за воду и нешто сијена за лежник; те тако први стан за калуђера у Манастиру Дајбабе би од штица и прва врата бише од љеса – прућа.

О ТОМЕ КАКО СЕ ЦРКВАУ КАМЕН КОПАЛА

Пошто се настаних под штице, у исто вријеме почех градити кућу. За провести вријеме у самоћи ја се учим сликати бојама, копирам иконе, пишем по ђешто у стиховима, чекам и то док ми се пресуди за имање на Цетињу, посље смрти мојих старих. Једни ме бране други оговарају, као обично што бива. Најтеже бива док се црква огради, ђе бих усамљено могао вршити своје калуђерско правило, јутром и вечером. Зато сам био принуђен у празнике ићи на богослужење по околним селима или у Подгорицу; на селу мање саблазна али служба не бива вазда, у Подгорицу бива служба, али већа саблазна. Почињем тражити мјесто ђе бих могао вршити калуђерско правило јутром и вечером; почињем радити тамо-амо, најпосље намислим пред кућом и то при једном камену. Дозовем 4 радника: Николу Команина, Сима Ивезића и друге два. До подне радише некћеше више. Платих им исто надницу као за цио дан. Посље овога рано, читајући правило, мучећи се мишљу о томе, јави ми се неким начином „више куће, ђе су они кри ту је то, што ти тражиш!“ молтиве, субота је била по Петрову дне 1896.г., изађем изнад куће још недовршене, кад одиста тамо црни крши у дужину право од главице пут куће. Те послије овога дозовем раднике и кажем да шире минама камен у дубоко и то ће бити средина црквице. Ту су радили минама готово цијело љето. Свршетком рада црквица је изгледала унутра као лађа на исток и запад ужа на средину шира. Ђе треба да буде иконостас, ту је природно мјесто за ставити гредицу за иконостас, а тако и проскомидија сама, радећи, учинила себи мјесто на сјеверној страни; чак и то гђе да се ставља огањ за кадионицу, тако исто за Св. Трпезу природно се показало. Читаоц и сам може то виђети; увјерења није потребито за оно што се очима дава виђети. Дакле свему се мјера дала, само се казало ђе ће што овим планом. Сва је работа тако ходила и данас иде, т. ј. само се казује ђе што треба, иначе не би могуће било овим планом радити смртном човјеку. Мислим с тога да је пошла ријеч: „Манастир се сам нашао“ чак и у децембру мјесецу 1897.г.?? Ми смо ставили озгора нешто волта и ја сам пошао на Цетиње за дозволу да се освешта ово, а Митрополит Митрофан да даде благослов, Антимис, Еванђеље и нареди свештеницима да се освешта у име Успенија свете Матере Божје, словом 15. августа. Одмах

53иза овога чу се да се црква нашла под земљом, зачестише посјетници кад бјеше јача вјера поратна, стадоше болесни да се исцјељују, прилози да бивају, особито из Русије, са којима се чинила даља грађа. Прилоге смо записивали у манастирску, што и данас радимо за вјечиту. И тако за моја средства узех земљиште, градих кућу и уредих у камен цркву, а све се друго ради од прилога и моје сопствене плате. Држава није помагала, али није ни сметала; дата ми је била слобода радити по увиђавности на основи црквених и државних закона.

Дајући благодарност Богу, Матери Божијој и свијема светима, ја ово писмено јављам при здравој свијести и живим свједоцима, молећи Бога и свете његове да ко год и посад овђе буде тражио од Бога помоћи на добро дјело, да буде од Бога и светих услишен и утјешен.10. априла 1926.год.Дајбабе.

Симеон Поповић, архимандрит, осниваоц и управитељ Манастира

АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА

Др КАРЕЛ КАДЛЕЦ

Политичка самосталност православних Словена је у тијесној вези са питањем њихових аутокефалних цркава. За разлику од римо-католичке цркве, која је централистички организована, источно-хришћанска /православна/ је организована по принципу децентрализације. Православни Рим-Цариград је дуго инсистирао на томе да међу источним хришћанима заузме и одржи сличан положај какав је имала папина престоница међу западним хришћанима, али узалуд. Разлог овоме, поред осталих треба тржити у чињеници да је цариградски патријарх пао у зависност свјетовне моћи византијског цара. Некада у Византијско-црквени поглавар хришћана није био само патријарх, већ и византиски цар. Оним Словенима који су хтјели формирати своје државе овакво стање није одговарало, поготово не Словенима који су се населили на Балкан, на Византијској територији. Одмах, након настанка њихових држава појавило се питање и њихових аутокефалних /независних, самосталних/ цркава. Као што су политички били еманциповани од Грка, тако су и по питању цркве хтјели да буду независни.

О БУГАРСКОЈ ЦРКВИ

Са најстаријом словенском државом на Балкану, Бугари су први остварили самосталну Цркву. Већ 870 године Бугарска је, тада још полусловенско царство добила, уз одобрење Грка, својега аутокефалног архиепископа, који је у вријеме цара Симеона на почетку X стољећа уздигнут на ранг патријарха. Престоница бугарског патријарха био је Дорослов /Силистрија/ а касније

Преслав. Ова патријаршија је врло брзо нестала (укинута вјероватно), ваљда негдје у посљедњој четвртини X стољећа. Бугарско царство је додуше уништио 1018. године цар Василије, али је ипак сачувао бугарску цркву и реорганизовао је 1020.године са новим центром у Охриду. Међутим, Охридска Архиепископија се почела хеленизирати, без обзира на чињеницу да је Цариград сматра као полусамосталну цркву. За вријеме другог бугарског царства /крајем XII стољећа/, у вријеме владавине цара Асена, бугарска црква је поново обновљена а 1234.године призната од стране цариградског патријарха. Њено сједиште је било у Трнову и постојала је све до краја XIV стољећа док је нијесу заједно са бугарским царством уништили Турци.

ОДВАЈАЊЕ СРПСКЕ ОД ОХРИДСКЕ АРТИЕПИСКОПИЈЕ

Срби су своју аутокефалну цркву добили много касније од Бугара. То се десило у вријеме када је политичка ситуација на Балкану била изузетно повољна. Наиме 1204.године крсташи су освојили Цариград, па је Византиски цар Теодор Ласкарис заједно са патријархом био принуђен да се одсели у Никеју, у Малој Азији. Под овим околностима, је Светом Сави, који је иначе био у сродству са царем, пошло за руком да 1219.године добије одобрење од цара и патријарха да за Србију оснује самосталну архијепископију, на челу са светим Савом. Архиепископа је требао да бира збор српских архијереја, зашто није био обавезан да тражи благослов од патријарха. Српска аутокефална црква, која је имала своје сједиште у

54Пећи, одвојила се од Охридске архиепископије која је себе сматрала самосталном иако за то није имала одобрење ни од цара ни од патријарха. Зато је свети Сава сматрао за непотребно да преговара са архиепископом Димитријем Хоматијаном. Колико је заправо чврсто повезано питање аутокефалне цркве са политичком независношћу, показало се за вријеме владавине Стефана Душана. Прије него што је наумио да се прогласи за царем срба и грка, овај моћни господар је 1346.године на своју руку, без сагласности цариградског патријарха /уз сарадњу Трновског патријарха и охридског архиепископа/ прогласио пећког архиепископа Јоаникија за српског патријарха. Цариградски весељенски патријарх је ову највећу титулу српске цркве признао тек 1375.године. /До поменуте године како охридској тако и српској цркви патријархат није признавао потпуну самосталност. У то вријеме на Балкану су постојале четири православне аутокефалне цркве, двије грчке /од којих је једна охридска-која је била на полусловенској територији/ и двије словенске. Овакво стање је трајало само кратко вријеме. Са падом бугарског царства нестао је и Трновски патријархат, 1393.године упражњен је патријархов престао. Већ 1402.године у Трново је доведен митрополит који је био подређен цариградском патријарху. Пећки патријархат је преживио пад Цариграда – укинут је тек 1459.године. Тада је пећка патријаршија спојена са охридском, од које се одвојила уз вријеме светог Саве. Турска експанзија на Балкану условила је нестанак обије словенске цркве, остале су дакле двије грчке, цариградска и охридска. Након једног стољећа, 1557.године поново је обновљена пећка патријаршија. Њено обнављање је изнудио потурчени херцеговачки Србин Мехмед Соколовић, и то у корист свога брата Макарија који је проглашен за патријарха. Ова обновљена патријаршија трајала је преко двјеста година, укинута је тек 1766.године; годину након тога укинута је и самостална охридска архиепископија од стране цариградског патријарха Самуила, тако да од 1767.године на Балкану постоји само једна аутокефална православна црква на челу са цариградким патријархом. Оно што грци нијесу могли постићи за вријеме трајања (самосталног) Византиског царства, остварили су под турском влашћу. Ипак било би погрешно сматрати да је самосталност српске цркве трајала баш до 1766.године. Аутокефална Пећка патријаршија је претрпјела тежак пад након одласка Арсенија III у Угарску 1690.године, и још тежи након одласка Арсенија IV Шакабенте. Од тог времена

на пaтријархов престо, уз интервенције Турака, довођени су само грци, од којих се један потурчио. У замјену за изгубљену Пећку патријаршију, угарски срби су добили нову митрополију. Каллиникос, Арсенијев наследник на пећком престолу је 1710.године признао оснивање српске митрополије у земљама круне св.Стефана и уједно је признао митрополиту који се сматрао егзархом пећког патријарха, право да именује епископе. Ова нова митрополија је у одређеном смислу остала зависна чак до 1766.године од пећке патријаршије али, након њеног укидање је престала да буде „егзархат“ те је постала потпуно самостална, што јој је признао и цариградски патријарх. У почетку је сједиште ове митрополија било у Крушедолу а убрзо затим је пресељена у Карловац гдје се и до данас налази. Крајем XVIII стољећа карловачком митрополиту подређени су православни румуни у краљевини Угарској и у Ердељу /седмигрђу/ а у првој половини XIX стољећа по догматским и духовним питањима подређује му се и далматинска епархија, тако да је од тог времена карловачки митрополит био највиши поглавар свих православних вјерника у Аустро-угарским земљама. Примјер Карловчаке митрополије такође показује запрво колика је повезаност између вјерске и политичке самосталности. Православни вјерници у Угарским и Аустриским земљама нијесу припадали ниједном патријарху неке стране државе, већ су имали свог властитог црквеног поглавара.

РАЗВОЈ ЦРКВЕ КОД РУСА И ДРУГИХ СЛОВЕНА

Руси, који су такође примили хришћанство од Грка, много дуже су остали у зависности од Цариграда него балкански словени. Добијали су митрополите из Цариграда, углавном Грке, који су се сматрали егзарсима /заступницима/ цариградског патријарха. Само у XI стољећу десио се изнимак, када је кнез именовао два домаћа митрополита које је хијеротонисао руски епископ не респектујући патријарха. У каснијим временима још су три митрополита која је поставио кнез добили накнадно благослов из Цариграда. Од 1035.године Кијев постаје митрополитска престоница, прије и више пута касније овај престо је био у Прејеславу Руском /Кијевском/. Након упада Татара и њиховог пустошења Кијева у XIII стољећу, митрополити су за своју престоницу одабрали Владимјерж /накратко и Брајанск/, а од 1325.године Москву. И у Русији је постојала повезаност између црквене и политичке моћи. Како се у почетку

55престо Великог Кнеза налазио у Кијеву, стога је и митрополита столовао у том граду. Свјетовна моћ Кнеза надопуњала је духовну моћ митрополита и обрнуто, зато су се моћнији кнежеви трудили да њихова земља добије самосталну /независну/ црквену управу. Двојици се пак овакав покушај није остварио. Андреј Богољубски се узалуд трудио да центар митрополије постане Владимијерж /--/, сличан план није успио реализовати ни Данијел Галициски. Тек су московски кнежеви успјели да им митрополија столује у њиховој земљи, међутим управо тада се југозападни дио земље изборио за свога властитог митрополита. И заиста, унуку Данијела Романовича, Великом кнезу галициском Ђорђу Лвовичу је 1303 године успјело да оствари самосталну митрополију за своје земље, која се додуше неколико пута уједињавала са Кијевском митрополијом да би се потом поново основала али сада већ и за литванске земље. Први пут се помиње и као литванска митрополија 1316-1317.године. тек 1371.године је постављен нови митрополита само за Галицију. Међутим када је Владислав Јегелло литвански постао и краљ Пољске самосталност ове митрополије је била сасвим сувишна. Тада је Литванска митрополија могла под своју власт да има и Галицију, међутим и сама литванска митрополија се неколико пута служивала са московском /бившом кијевском митрополијом/. И у Новгороду се јављају сепаратистичке тенденције. 1353.године новгорођани се жале на својега митрополиту, а већ 1385.године непризнају његов суд, већ желе да им суди њихов архијепископ, пријете да се преобратити у католичанство. Одупријели су се и московском Великом кнезу, али ипак се 1393.године подробили дотадашњој црквеној и свијетовној моћи.

ПОДЈЕЛА БИВШЕ РУСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

Дефинитивно се 1410.године бивша руска митрополија дијели на московску и литванску. Литванска држава није хтјела да се одрекне властитог духовног пастира. Литва се коначно отцијепила захваљујући ангажовању Великог кнеза Витолда. У почетку се цариградски патријарх није слагао са диобом, до тада јединствене руске цркве, да би 1433.године ова диоба ипак била одобрена. Сједиште литванске митрополије углавном био је Вилнус, понекад и Новгородок а неколико пута и Кијев. Ова нова литванска црква била је много самосталнија од Цариграда него московска. Док су московски епископи, иако су ријетко када били бирани у својој земљи, морали ићи у Цариград да се хиротонишу, литвански бискупи су сасвим

слободно бирали свога митрополиту, а у Цариград су слали само изасланике који су требали да се изборе за благослов већ постављеном митрополити. До 1509.године литвански митрополита се звао „Кијевски и Сверуски“ а касније „Кијевски и Галициски“. Литванска црква, међутим, није била аутокефална већ под цариградском патријаршијом све до краја XVIII стољећа, када се 1685.године новоизабрани литвански митрополита подредио московском патријарху, са чим се сагласио и цариградски патријарх.

Слиједећи, ваљда примјер литванске цркве, а можда и због неслагања са патријархом /спорови су настали због манипулација насталих приликом избора митрополита/, Велики московски кнезови су покренули питање за могућношћу да Московског митрополита слободно и пуноправно бирају домаћи, руски /свештеници/.

Као што је и Србима за еманципацију своје цркве од Грка помогла повољна политичка ситуација, тако су и Руси у првој половини XV стољећа користили ситуацију ослабљених Грка. Сабор руских епископа изабрао је 1448.године Јону за Московског митрополита. Ипак, Руси се нијесу хтјели самовољно одцијепити од цариградске патријаршије, зато је Велики московски кнез 1452.године избор новог митрополита најавио Византиском цару, надајући се да ће ова новина бити прихваћена. У међувремену Турци су освојили Цариград па се ствар лако ријешила. Нашавши се у неповољној ситуацији, Царигратски патријах се није противио осамостаљивању Московске цркве већ им је признао као и осталим источним патријашијама право да руски хијерарси независно од цариградске патријашије бирају свог митрополита. Поред овога, утврђено је, да се московски митрополит по својој вриједности треба сматрати највишим међу митрополитима и да у Васељенској православној хијерархији заузима прво мјесто иза Јерусалимског патријаха /око 1480.године, у заклетву која се примјењивала приликом избора архијереја Руси су увели обећање да на митрополитску и епископску столицу неће доводити из Цариграда никога зато јер се он налази у рукама Турака, међутим, овај пасус је касније испуштен/. Да би се изједначио са источним патријарсима наглавар Московске цркве није фалило ништа друго изузев титуле патријарха. Ово се остварило за вријеме Федора Ивановича године 1589. Патријарси Цариградски, Антиохијски и Јерусалимски су признали Московском митрополити поменуту титулу и пето мјесто у Васељенској хијерархији. Титула Патријарха, највећег представника духовне моћи

56у Русији је постала опасност за Московске цареве. Већ у вријеме трећег патријарха долази у Русији до стварања двојног царства. Владарску моћ тада није само извршавао цар Михаил Ђодоровоц, већ се поред њега налазио и његов отац „велики гасудар“ патријарх Филарет Никитч. Поново двојно царство настаје у вријеме владавине Алексеја Михаиловича, када му је као савладар био патријарх Никон. Како се због Никоновог непопустљивог карактера у њиховом владању државом није могла успоставити равнотежа, 1658.године долази до конфликта, када Никон даје оставку на мјесто патријарха. Овај спор је трајао све до 1667.године када га је уз учешће руских патријарха осудио сабор руских црквених великодостојника. Како се у будуће не би поновио сличан конфликт између световне и духовне моћи, Петар Велики укида патријаршију и умјесто ње оснива /сабор цјелокупног свештенства/. Када је 1700.године умро Руски патријарх Адријан, цар Петар није дозволио избор његовог заступника, већ је умјесто њега основао уред /институцију/ „Стража“ (мјестобљустизељ) патријархова престола , положаја на којим је довео Стефана Јаворског чија је дужност да води црквену управу заједно са сабором свештенства које је сачињено од свих митрополита, архиепископа и епископа. Овај нови сабор био је предходник т.з.в. духовног колегија, који се формирао 1721.године на начин како су формирани свјетовни колегији (министарства), који је убрзо назван Свети синод. Он је до данас остао највиша законодавна, управна и судска институција Руске православне цркве, а његово формирање прихватили су 1723.године сви источни патријарси и признали га себи равном.

АУТОКЕФАЛНА ЦРНОГОРСКА ЦРКВА КАО ИЗУЗЕТАК

Изузев руске и карловачке цркве, све остале аутокефалне православне цркве поново су настале тек недавно. Само црногорска црква чини изузетак. Некада су православни вјерници са територије данашње Црне Горе припадали Пећкој патријаршији, међутим укидањем ове патријаршије 1766.године престаје на њој и зависност Цетињске митрополије. Од овог времена Црногорска црква је сматрана за самосталну, а на њеном челу је био сам владар земље. Самосталност јој је признала и Цариградска патријаршија. Овом најмањем словенском аутокефалном црквом управљао је Цетињски митрополита, којега је именовао владар земље.

НАСТАНАК БУГАРСКЕ, БУКОВИНСКО-ДАЛМАТИНСКЕ И СРПСКЕ У 19. СТОЉЕЋУ

Тек у XIX стољећу настају аутокефалне цркве: Бугарска, Буковинско-Далматинска и Српска (у Српској краљевини). Бугарска и Српска , прва и трећа за свој настанак треба да захвале народном покрету, који је почетком XIX стољећа захватио све хришћанске народе који су били под турском влашћу. Прво су се ови народи еманциповали од турака на политичком плану, а затим од Грка по питању. Борба за властиту цркву, код балканских словена, није била само конфесионалног карактера, већ је уједно представљала борбу за властити језик и националност, у против тенденција хеленизације коју су спроводили великодостојници Грчке цркве. Убрзо је Цариградска патријаршија схватила да има врховно мјесто међу хришћанима Турске империје и то не само по питањима црквених већ и опште-културних ствари, па је злоупотребљавајући свој положај постала груби експлоататор православних хришћана на Балкану. По земљама које су обитавали Словени, Цариградски патријарси су намјештали искључиво грчко свештенство, чији је циљ био искориштавање а не просвјећивање народа, чак су.........- Неке епископије, и то обично људима који су у том једино виђели могућност богаћења. Грчки епископи су долазили у своје епископије на словенским просторима обично са дуговима, живећи као странци нијесу се трудили да науче домаћи, српски или бугарски језик, већ су се служили грчким или турским. Богослужбе су обављали такође на грчком језику. За образовање нижих слојева свештенства, може се рећи да је било никаква нит су умјели читати нити писати. Ови пропусти су се могли директно приписати Грчким епископима којима ни најмање није било стало до ниво образовања својих подређених. Исто као што су патријарси продавали епископије, тако су и епископи продавали своје парохије, зато је сасвим схватљиво зашто су балкански словени након постизања одређене политичке слободе инсистирали да и црву имају у својим рукама, што је било од пресудне важности јер је у Турској империји црквена управа била повезана са управом школства. На основу старих привилегија које му је признавала турска влада, Цариградски патријарх заједно са митрополитима који су му били подређеније одобравао школе програме потврђивао дипломе и свједочанства учитеља те водио управу просвјете. На Балкану су црквене општине издржавале школе. Цариградска патријаршија је била искључиво грчка својина

57(имовина) те је на полуострву основала и највише кола тако да су грци били најобразованији међу балканским хришћанима. Хеленизацијом цркве, хеленизирало се и школство, што је условило велику непросвијећеност код словена.

Значај самосталне цркве је добро схватио још Милош Обрановић, чим се домогао одређене аутономије за србе у бившем београдском пашалуку, почео је размишљати о томе, како да смањи утицај патријаршије а побољша стање цркве на српској територији. Још 1823.године, увео је неке реформе у српску цркву без одобрења патријаршије. Забранио је недостојан начин убирања епископских плата, које су дотада убирали сами епископи. Од тог времена је становништво одвајало влади посебан доходак, од којег је она плаћала епископе као своје службенике. Милош је чак покушао да онемогући патријаршију и Свети синод да именује епископе без знања српске владе, али узалуд. Међутим успио је барем да фанариотске владике стави под своје ауторитет и да ограничи њихову злоупотребу положаја. 1832.године, склапањем конкордата са Цариградском патријаршијом, изборио је српској цркви полусамосталност, када је србима признато право да њихови епископи могу бирати својега митрополита. Патријарх који је и надаље остао врховни поглавар српске цркве, задржао је своје право да потврђује и даје благослов новоименованим митрополитима. Такође, без патријархове дозволе се није могао свргнути митрополит (иако, опет са друге стране за свргавање митрополита морало се тражити и одобрење кнеза). Поред одобрења, за избор сваког новог митрополита, патријарху се требало поред годишње плате коју му је у весељенској цркви плаћао српски народ, дати још 300 аустриских дуката. У односу полузависности на Цариградској патријаршији остала је Српска Црква све до 1879.године. Након Берлинског конгреса, на којем је Србија проглашена за независну кнежевину, српски кнез и митрополит су започели преговоре са патријаршијом о томе да се Србима дозволи потпуна самосталност цркве. Ови преговори су се продужили због неслагања Аустро-Угарске (Амбасадор гроф Зицх) која се прибојавала да ће Београд постати центар снага које ће припојити све сусједне епархије. Коначно 1879.године патријаршија је прогласила Српску цркву слободном и равноправном са осталим патријаршија је прогласила Српску цркву слободном и равноправном са осталим аутокефалним црквама. На њеном челу је постављен архијепископ београдски и митрополит српски.

АУТЕНТИЧНИ НАСТАНАК БУГАРСКЕ ЦРКВЕ

Бугарска црква је опет настала сасвим другачије од осталих словенских цркава. Док су остале аутокефалне цркве постизале своју самосталност на основу договора са патријаршијом, дакле уз њену сагласност, и то у вријеме када су тенденције за еманципацију цркве биле подпомогнуте политичком самосталношћу, Бугарска аутокефална црква је настала самовољним одцјепљењем, дакле против воље патријаршије, и то у вријеме док је Бугарска била под турском надвладом, так да би Бугарска за самосталност своје цркве требала да захвали државној моћи Ислама и Турске. Ово је и разлог зашто се не поклапају границе бугарског егзархта са границама бугарске кнежевине (од 1908. године царство) Бугарско. Под егзархатом су и православни бугари у који су Турски држављани уколико се још не држе патријаршије.Исто као и Србе, и Бугаре је (тлачило) више фанариотско свештенство зато су 1833.године тражили од патријаршије да дозволи властити избор епископа. 1845.године са истим захтјевом су се обратили и самој турској влади. Тада су се Неофит Бозвели и Иларион Михаиловски у опширном меморандумом обратили влади са молбом да бугари добију бугарског епископа. Овој молби се одупријело фанариотско свештенство, а Базвели је бачен у тамницу, гдје је 1849.године и умро. Након његове смрти многи људи су агитовали његову идеју, али тек након завршетка кримског рата створила се клима за њену реализацију, када је хати-хумајумом из 1856.године била обећана слобода вјере и вјерска равноправност у Турској те да ће и хришћани моћи радити у војним и државним службама и бити у државном савјету. Бугари су послали делегацију у Цариград да се избори за бугарска црквена права, па је влади том приликом предата молба за оснивање аутокефалне бугарске епархије. Турска влада је нато основала неколико комисија које су требале да израде предлоге којима би задовољили Бугаре. Главна агитацију бугари су водили у Цариграду, гдје је заправо објављивани многи текстови посвећени народној борби против фанариота. Упоредо са овом, одвијао се и у Бугарској широки пропагандни фронт против Грка. Када је 1860. године патријарх Кирил дао оставку, Велики везир је од Бугара захтјевао да признају или патријарха или папу. Под утицајем политике Наполеона III у Бугарској је основана странка која је инсистирала на одцјепљењу од Грка и ступању

58у унију са Римом, што је наишло на одобравање политички узаврелим круговима. У Фанор (у Цариграду) је сазвана Велика бугарска скупштина на којој гдје је доношена одлука да ступе у унију са Римом, у који је одма послана делегација са Цанковом на челу. Убрзо на то појавила се снажна реакција против уније, тако да је њена реализација пропала. Након овог покушаја, Бугарима је преостало да преговарају са патријархом, иако ти преговори нијесу водили правом циљу. Бугари су патријаршији поново улагали жалбе, након којих 1863.године патријарх Јоаникије повукао. Нови патријарх Софраније је сазвао скупштину на којој су мимо четири бугарина све остало били грчки епископи и лаици. Након четворомјесечног савјетовања бугарски захтјеви су дефинитивно одбачени. Након овог поступка настао је тренутак када турска влада узима ствар у своје руке. Велики везир је израдио и предао грчкој патријаршији два предлога које је и патријарх и свети синод одмах одбацио јер у њима турци предлажу да се за све бугаре оформи егзархат а његов поглавар да столује у Цариграду. Након овога, бугарски епископи су прогласили одцијепљење од патријаршије а припајање старој независној бугарској хијерархији. Крајем 1869.године Али паша нуди патријарху трећи предлог али и овај дијели судбину предходних. Умеђувремену у Бугарској кулминира незадовољство, па је коначно султанским ферманом из 8 зилихиџе (27. фебрура 1870.године) одлучено да се за бугаре у турском царству оснује властити егзархат. Ка што се види Турци су заузели становиште компромиса. На основу поменутог фермана бугарској цркви је обезбијеђена полусамосталност. За њеног највишег поглавара остао је цариградски патријарх, чије се име морало помињати приликом богослужења и коме се свети синод овеог егзархата морао обраћати за сваку ствар која се тицала православне вјере те за питања која су изискивала заједничко савјетовање или одређену узајамну помоћ, отуда му и назив угзархат. Када је Цариградски патријарх проклео Бугарску цркву, егзархат је фактички постао самостална црква. Коначно, након велике и дуготрајне борбе, која је однијела и људске животе (у затвору су 1862.године отрована браћа Миладинови) бугари су успјели да добију самосталну цркву, чак прије него што су постигли политичку самосталност. 1872.године за егзарха је именован Владински епископ Антхим. Цариградски патријарх до данас не признаје аутокефалност овој цркви, а бугаре од цариградског сабора одржаног 1872.године

када су и проглашени, све до данас сматра да су шизматици. Неке аутокефалне цркве а поготово Јерусалимска ову пресуду патријаршије нијесу признавале. Непристрасни посматрачи историје и настанка Бугарског егзархата добро знају да је ова шизма изазвана непопустљивошћу и егоизмом високог цариградског свештенства. Коначно, ова шизма се не тиче вјерске догме, што се види из закона егзархата из 13 јануара 1895.године, по којем је бугарска црква сачувала јединство са весељенском источном црквом по свим питањима која се тичу вјере.

БУКОВИНСКО-ДАЛМАТИНСКА МИТРОПОЛИЈА

Буковинско-Далматинска Митрополија је најмлађа аутокефална православна црква, а основана је 1873.године због дуалистичке Аустро-Угарске управе (године 1867), за православне вјернике свих националности у империји, од којих је највише румуна, русина и срба. На челу ове цркве је Митрополита чије сједиште је у Черновицама, а под његовом јуриздикцијом спадају двије далматинске епархије, Задарска и Которска.

СТАЊЕ С ПОЧЕТКА XX ВИЈЕКА ЗА НЕКЕ ЦРКВЕ ЈЕ ПРИВРЕМЕНО

Након настанка самосталних цркава православних словена, под Цариградским патријаршијом су поред Словена у турској империји-углавном на територији Македоније – остали само Срби у Босни и Херцеговини. Данас њихова црква ужива значајну аутономију, и само је питање ближе будућности за одцијепљење од Цариграда. Аномалија је настала 1908.године када је проглашена анексија Босне и Херцеговине јер ове двије земље су под управом патријарха који столује у Турској. Садашње стање ове цркве може се сматрати само привременим што се уосталом може сагледати из политике коју Аустроугарска води у бившим окупираним земљама. Наиме, окупациона влада се у својим интервенцијама прихватила и корекција неких црквених питања појединих конфесија. Увоме се пришло због интервенција православног становништва, које је још 1879.године изражавало жељу да се реорганизује управа њихове цркве. Правци српског православног становништва су поред осталог владе тражили да им се оснују школе и теолошки устав, да се оформе епископски конзистории,

59да се коригује митрополитска плата те да на митрополитски престо долазе искључиво народни епископи. У Босну и Херцеговину су из Цариграда обично слали за епископска мјеста турске Грке, који у овим земљама нијесу били баш омиљени. С друге стране и митрополити су се жалили влади због неуредног плаћања владикарине (плате које је владици плаћао народ). Због овакве ситуације, дошло је са патријархом до преговора о именовању епископа. Коначно се постигао споразум: на основу декларације коју је донијела Патријаршија 28 марта 1880 године, по којој је именовање епископа повјерено владару Аустро-угарске али уз услове који обезбјеђују канонску исправност кандидата те његово посвећење по православним црквеним прописима. Том приликом је уједно утврђено да епископ више неће добијати плату од народа већ од владе, а патријарху је обећано да ће добијати годишњу плату од земаљских прихода у износу 58 000 пиастра у злату (што одприлике износи 12 000 круна). Први митрополит српске народности за сарајевску епархију је именован 1881 године, а у марту 1882 године у Сарајеву је формиран митрополитски конзисторијум. Исте године за све три епархије (Сарајевску, Доњотузланску и Мостарску) основан је у Сарајеву православни духовни семинар, који је 1884 године премјештен у Рељево код Сарајева. О владином трошку штампане су православне црквене књиге (евенгелион, апостол, октоих, служавник и требник). 1900 године основана је и четврта епархија (у Бањалуци) а убрзо затим им конзисторијум; прије овога 1897 године основан је мостарски конзисторијум. Православно становништво Босне и Херцеговине накнадно су успјели да се изборе за аутокефалну црквену управу, са којом је заједно функционисала и управа школства. Овај период карактеришу чести конфликти између црквених општина и митрополита, и то услијед тога што су црквене општине себи обезбједиле већи утицај на плану црквених питања, него што су им епископи били спремни дозволити. Поред овога лаици су захтјевали да се укине одредба која даје право владару да именује епископа.

У спор је умјешана и влада, која се приклонила страни хијерархије. Ова незадовољства почињу већ 1896 године, када је 14 православних црквених општина из Босне и Херцеговине предало владару жалбу у којој се жалили на ограничавање аутономије што су подкријепили мноштвом жалби којима се приказује лош положај православног становништва у Босни и Херцеговини. Наредних година прилагане су нове жалбе, како влади тако

и патријаршији, да би 1898 године вође опозиције заједничком министру финансија дали предлог статута српске православне цркве у окупираним земљама. Овај предлог постаје предмет преговора између православног митрополита и вођа опозиције а резултати ових преговора су 1903 године послати заједничком министарству финансија. Јануара 1904 године су још једном у Бечу обављени преговори са опозицијом, да би се прибјегло изради новог предлога статута, који је више одговарао становништву митрополита. Опозиција се ограђивала од неких питања и предложила да се та спорна питања предају патријарху на одлучивање, а поготово питање дали треба владар да именује епископа. Предлог статута са предлогом опозиције послат је 1904.године васељенској патријаршији. Цариградски синод се приклонио становишту митрополита и потврдио предлог владе у јуну 1905 године. Тек након тога 13 августа 1905 године владар додјељује санкцију статуту.

Из већ наведеног се види да су Срби по црквеној страни подјељени између неколико аутокефалних цркава: Карловачке, Буковинско-Далматинске, Српске и Цариградске а у оквиру ове опет између аутономне Босанско-Херцеговачке и на осталој територији Цариградске патријаршије, што потпуно одговара њиховој државно правној раздјељености.

Такође је интересантно, укратко и појединачно рећи о организацији православних словенских цркава. За нашу сврху је битно захватити само најважније елементе. Све поменуте словенске цркве немају исти значај на плану културног развоја народа. Највећу улогу су имале тамо гдје су дјелимично преузеле државне задатке по овом питању а то је било у право у несловенским државама. Ово важи за Карловачку митрополију и Бугарски егзархат уз чије управе је до одређене мјере прикључена и школска аутономија. Како се заправо ове цркве брину о школама, њихова егзистенција преставља врло снажну подпору народног препорода (развоја) одговарајуће народности. Ово у потпуности објашњава тежњу лаика ових цркава, да им се омогући одговарајући утицај на управу свјетовних ствари чије су управе повезане са црквеним.

ОСНОВ РУСКЕ ЦРКВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Основ садашње Руске црквене организације је духовни реглемент Петра Великог, објављен 25 јануара 1721 године, када је као највиши орган руске црквене управе оформљен Свети синод

60и када је успостављена њекова организација и компетенција. Руски Свети синод садржи функције које у осталим аутокефалним словенским црквама (изузев Црногорске, у којој изузев цетињског митрополита има још једног епископа) извршавају поглавари цркве (митрополит, егзарх) и синод провинциских хијерарха (сабор). На изглед се чини да руска црква није монархистички организована, већ колегијално, међутим, ствари стоје другачије; Прва личност синода је заправо највиши прокурор (обер-прокурор), који је свјетовна личност у рангу министа и која заступа цара и у његово име обавља пресудан утицај, тако да је у суштини синод савјетодавни орган највишег прокурора. На основу наредбе (указа) из 9 јула 1819 године свети, управни синод којим предсједава највиши прокурор је састављен (сачињава) седам чланова које именује цар, од којих су тројица (митрополита Новгорофски и Петрограцки, Московски и Кијевски) стални чланови (доживотни) а остали су „резидујући чланови (присуствујушћије) који се бирају међу (епархискикм епископима) само на неколико година. Петроградски митрополит се назива „первенствујушћиј“ члан. Као законодавни орган, руски синод коригује разна питања управе Руске цркве и то на основу властитих прописа али уз одобрење цара, даље, бди над чистоћом вјере, обавља највишу црквену управу и судство у домену црквених ствари и брака. Његовом дјелокругу припада и цензура црквене литературе. Највиши прокурор поред тога што у име светиг синода обавештава о свему цара већ и обезбјеђује контакте између синода и министарства. Светом синоду су подређене двије експозитура (контори) московска и грузиско-имеретинска.

Већ описана организација Руске цркве ће у блиској будућности бити реорганизована; са реформом државне организације у Русији уједно ће се реорганизовати црквена управа. Царском одредбом из 14 (27) јануара 1906 године основана је посебна комисија на чијем челу предсједава Петроградски митрополита Антоније, која треба да припреми питања због којих би се требао одржати следећи црквени сабор. За чланове ове комисије одабрани су највиши представници градског и сеоског свештенства, најбољи учењаци, теолози, канонисти и историчари. Између осталих, ова комисија је донијела одлуку да следећи организациони сабор буде сачињен од епископа, осталог свештенства и лаика који би требали једнотрећински да буду заступљени. Предсједник овога сабора који ће се одржати у Москви треба да буде први члан синода који ће

се убудуће звати патријарх. Институција сабора скупштине треба да остане трајна, треба да буде сачињена као и организациона скупштина и да се одржавају по потреби, најмање једном у десет година. Њој припада највећа законодавна управна и судска моћ над руском црквом, а такође, треба да дâ патријарха. Стални синод би требао да буде извршни орган скупштине а био би сачињен од дванаест чланова, стим што би једну трећину његовог састава била сачињена од сталних чланова а двије трећине чланства би подлијезале реизбору. Стални чланови овога тијела поред предсједника (митрополита Петроградског) треба да су, митрополит Московски, Кијевски, Казански ин Литвански, а чланове који се мјењају треба бирати међу епископима. Предсједник синода „первоиерарх“ руске цркве треба да се назива патријарх, који ће уз знаје синода и одобрење цара сазивати руске црквене саборе /скупштине/. Његово име треба да се приликом богослужења помиње у свим храмовима Русије. Институција највишег прокурора, према одлуци комисије, треба и на даље да остане, цар ће и даље имати право да одобрава одлуке редовних и ванредних црквених сабора (скупштина) као и све важне одлуке синода.

У духу одлука поменуте комисије, 25 априла (8 маја) 1907 године штампана су правила која је и цар потврдио, а која служе као смјернице по којима треба преговарати и организује будући оснивачки сабор (скупштина) који додуше још до данас није организван (сазван).

ПОГЛАВАР, СИНОД И ЗБОР У ЦРНОГОРСКОЈ И ДРУГИМ АУТОКЕФАЛНИМ ЦРКВАМА

У осталим словенским аутокефалним црквама (изузев руске) на челу цркве, а то су: Карловачка, Цариградска, Буковинско-далматинска, и Српска (у краљевству) столује митрополит, а у Бугарском егзархату егзарх. Црногорског и Буковинско-Далматинског црквеног поглавара именују владари дочим Карловачког и Српског митрополита а такође и Бугарског егзарха бира сабор који је сачињен од свештенства и лаика. Конститутивни орган сваке аутокефалне цркве (изузев Црногорске) који решава чисто црквена питања (која се тичу вјере, морала, обреда, образовања и дисциплине свештенства) јесте збор највишег свештенства тзв. синод, (у Карловачкој митрополији архијерејски синод, у Бугарском егзархату свети синод, у Буковинско-Далматинској митрополији Митрополитски синод) а у цркви српског краљевства архијерејски сабор. Карловачки

61архијерејски синод се састоји од митрополита који њиме предсједава и свих епархиских епископа. Поред догматских и чисто духовних ствари, принадлежи му такође и избор епархиских епископа, намјештење архимандрита те ствари које се тичу богословне школе. Овај синод треба да се састаје једном годишње а сазива га Карловачки митрополита уз одобрење владара. Бугарски синод је знатно мањи скуп, чију организацију и компетенцију регулише закон донешен 14 маја 1871 године из 14.5.1895.год.Састоји се од пресједника егзарха и четири епархиска епископа које бирају сви епархиски епископи. Њихов сазив траје четири године након чега се бирају нови чланови. Дјеловање Бугарског синода је слично дјеловању осталих синода; такође му припада избор епархиских епископа и то од два кандидата које предлажу епархиски савјети. Овај синод се састаје правилно једном годишње, а у случају потребе може и ванредно. Митрополиски синод Буковинско-Далматински је формиран од митрополита који предсједава и од епархиских епископа. И митрополит и епархиски епископи имају право да по једанпут доведу на састанак синода по једног црквеног великодостанственика чији глас се третира као савјетодавни. И овај синод се само једном годишње састаје и то ако за то, постоји потреба. Због географског положаја митрополије састанци су најчешће одржавају у Бечу (у православној цркви свете Троице). Уколико се одлуке које доноси синод не тичу вјере, хришћанског морала и духовног судства, предлажу се на одобравање владара. Синод Буковинско-Далматинске цркве не бирају епископи, већ га и као митрополита именује цар. Као и у осталим црквама сличан положај има и архијерјски синод у краљевини Србији он се формира на основу закона донесеног 1900 године, од епархиских епископа и предсједавајућег митрополита. Одлуке које доноси овај синод уколико нијесу канонског садржаја, обавезно верификује (одобрава) краљ.

О УНУТРАШЊЕМ УСТРОЈСТВУ ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНСКИХ ЦРКАВА

Поред поменутих, чисто црквених органа, у Карловачкој митрополији и Бугарском егзархату постоје и мјешовити црквени органи у којима највећи утицај имају лаици. Дјеловање ових органа усмјерено је на ријешавање свјетовних ствари које имају додирних тачака са стварима црквеним. У карловачкој митрополији то је српски народно-црквени сабор и одбор сабора (снемовни

вyбор). Функцију коју обављају оба ова органа, у Бугарском егзархату, обавља тзв. егзархиски совјет, који је сачињен од предсједавајућег егзарха и шест (народних) првака, свјетовних лица, које бира свештенство и лаици из свих епархија егзархата, што на крају уз предлог егзарха потврђује влада. Мандат чланова совјета траје четири године (исто као и функције чланова светог синода). Дјелокругу егзархиског совјета принадлежи следеће:1.школство 2.изградња храмова и доброчинитељских институција 3.управа црквених имања 4.ревизија финансијских рачуна свих цркава и манастира. 5.суђење брачних спорова са цивилног аспекта.

Лаици су заступљени и у синодима који бирају Карловачког и Српског митрополита и Бугарског егзарха. Избор Карловачког митрополита обавља народно-црквени сабор у Карловцу с тим што изабрани још треба одобрење владара. Сабор који бира српског митрополита формира се на основу закона доношеног 27 априла 1890.године од свих чланова архијерјског сабора, свих архимандрита, свих окружних протопрезбитера и Београдског и Нишког протопрезбирера, пресједника министарског савјета, министра просвјете и културе, пресједника и замјеника пресједника народне скупштине, пресједника државног савјета, пресједника (касачнихо суда, пресједника главне контроле, ректора универзитета и ректора богословије. У изборном сабору могу бити заступљене и свјетовне личности под условом да су православне вјере. Након избора, новоизабраног митрополиту потврђује краљ. Бугарски егзарх се бира на основу закона донешеног 4 фебруара 1883.године. Када се упразни егзархов престо, свети синод позива све епархиске епоскопе који предлажу достојног кандидата, да би егзархиски савјет позивао те исте епископе да заједно са лаицима изаберу по два свјетовна бирача, који ће представљати одговарајућу епархију у изборном сабору. Изборни сабор је сачињен од свих чланова синода, егзархиског савјета, од епархиских епископа и од поменутих свјетовних личности. О политичкој (безухоности подобности) изабраног кандидата даје своје мишљење влада. Након избора нови егзарх за ову функцију треба да добије одобрење од султана бугарском кнезу (од 1908 године цару) саопштава да је наступио на егзархиски престо након чега се о овом да народу прокламацију.

Велики значај има такође црквена аутономија православног становништва у Босни и Херцеговини. Нас ће више од чисто црквених органа интересовати мјешовити органи. Најнижа инстанца је црквена скупштина, тј.скуп свих

62мушких чланова једне црквене општине чије су квалификације одређене статутом, и они сваке треће године бирају црквени и школски одбор. Црквена скупштина одлучује о изградњи цркава, школа, парохиских објеката о куповини и продаји црквених имања, о платама свештеника и учитеља, о годишњем буџету; такође контролише своје органе а посебно свој одбор. Ова скупштина бира и локалног пароха. Црквени и школски одбор је сачињен од свештенства и лаика, он бира црквене очеве и нижи црквени персонал, саставља изборне листе, сазива црквену скупштину припрема предлог за скупштину, спроводи скупштинске одлуке, води управу црквених добара и брине се о сиротињи, а тамо гдје има православних српских школа и о њима се брине.

У дијецезама су организоване епархиске управе и два школска савјета, један шири који доноси одлуке и ужи који има функцију извршног органа. У оба ова тијела заступљени су свештеници и лаици који су заступљени у знатној већини. Избор чланова се обавља одвојено; чланове из круга свештенства – за трогодишњи мандат-бира искључиво свештенство, а чланове лаике бирају лаици. Пресједник оба савјета је епархиски епископ; ужи савјет се бира од чланства ширега савјета. У дјелокруг шире епархиске управе и школског савјета принадлежи: надзор над подређеним општинама, а наређује и дају предлоге за оснивање или промјене црквених општина, парохија или епархија, избор свјетовних чланова највише управе и школских савјета, разматрање предлога ужег епархиског савјета и жалби против њега, оснивање епархиских фондова, одређивање парохове плате из средстава добијених од вјеника исте парохије, одлучивање о подизању (уз одлуку земаљске владе) школа и добротворних институција и епархији итд.

Ужи епархиски савјет не само да је извршни орган ширег савјета, него чак у неким стварима од њега има већу компетенцију над црквеним општинама.

Највиша управа и школски савјет представљају централни орган кој је сачињен од сва четири митрополита Босне и Херцеговине, од по једног свештеника, четири лаика, једног професора и једног учитеља из сваке епархије. Избор духовних и свјетовних чланова се обавља засебно. У предсједништву се митрополити мјењају сваке друге године. Највиши управни и школски савјет решава све жалбе усмјерене против одлука (решења) епархиских савјета, води надзор над оснивањем свих православним школским установама, води фондове који су основани за потребе православних цркава и школа све три епархије, брине се о састављању школских програма и о избору српских уџбеника (уз одобрење епископа и земаљске владе).

НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ: Ову значајну студију знаменитог чешког научника Карела Кадлеца смо добили за штампу посредством познатог црногорског монтенегринолога, научног истраживача, археолога, историчара умјетности, повјесничара културе, писца значајних студија из културне историје и плодног преводиоца са чешког језика на наш више Књига, Бранислава Борозана, музеолога Државног музеја Црне Горе на Цетињу, на чему му најљубазније захваљујемо. Ауторова студија представља његову анализу разматране теме с почетка 20 вијека, односно прецизније речено, из епохе балканских ратова. Ради лакшег праћења, читалачкој публици, ауторовог реда мисли, у рад су уграђени међунаслови које је дала редакција.

Из заоставштине познатог правника и публицисте

Бранко Никач

ОДНОСИ ЦРНОГОРСКЕ ИСРПСКЕ /СВЕТОСАВСКЕ/ ЦРКВЕ

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

У потоње вријеме, максимално злоупотре-бљавајући трибину Скупштине Републике Црне Горе и средства јавног информисања, челници Народне странке и СНП /Српске народне партије/, здушно се обрушавају на Црногорску православну

цркву, њене вјернике и поштоваоце, па тиме и на сам црногорски народ, притом служећи се свакојаким лажима, измишљотинама, фалсификатима, подвалама, увредама и клеветама. У овој вулгарној и мизантропској хајци предњачи клер Српске,

63односно Светосавске цркве почев од патријарха па до посљедњег свјештеника, монаха и монахиње. С друге стране, сви се они сваком својом жељом залажу за опстанак поменуте Светосавске цркве у Црној Гори и црногорском народу преко њених деташираних епархија: Црногорско-приморске митрополије. Захумско-херцеговачке епископије, Милешевске епископије и Будимљанске епископије, које дјелују на читавој територији Републике Црне Горе. Но, да црногорски православни вјерници и поштоваоци, гледаоци, слушаоци и читаоци не би били у заблуди нужно је указати на неколико чињеница и доказа који непоговорно оповргавају наведене прљавштине и неподобштине и стављају их на стуб срама. А ево зашто. Општепозната је и општепризната чињеница да су људи од давнина вјеровали и да вјерују у некога или нешто. Најприје су били многобожци, илити људи који су вјеровали у разна жива бића, разне ствари, добре и зле духове, природне појаве и др.., а имали су и своје обичаје. Многобожаца има и данас, а то су још увијек постојећа примитивна племена. Међутим, већ неколико миленијума људски род, односно мање или веће људске заједнице и појединци створили су монотеистичке религије, илити вјере односе вјероисповијести, или конфесије. Створили су једнобожачке религије као што су хебрејство, будизам, хришћанство и ислам, чији вјерници вјерују у једнога Бога и њихове „намјеснике“ на Земљи: Мојсија, Буду, Христа и Мухамеда. Стварање и ширење ових религија, којима углавном, припадају сви данашњи народи свијета пратили су и оснивање разних њихових институција као што су врховна старјешинства, клер /свјештеници и монаси/, разне богомоље, вјерске школе и др. притом је интересантно напоменути да су хебрејство, хришћанство и ислам поникли на средњем истоку, као што је интересантно напоменути да у оквиру свих народа који припадају једној или другој религији има и атеиста, односно људи који не вјерују у Бога. Прве године првог миленијума јавља се религија хришћанство, коју су као своју вјеру примили многи многобожачки народи свијета, тако да данас овој вјери припада око милијарду и три стотине милиона људи, од којих око 250 милиона чине припадници православља, а преко милијарду припадници католичанства. Од своје појаве, ближе речено од 325. па до 870.године хришћанство је одржало осам екуменских сабора, како се то види из књиге „Црквени сабори“ аутора Х. Једина и књиге „Преглед повијести цркве“ од аутора

Аугуста Франзена. Први незван Никејски сабор одржан је од 20.5. до 25.7.325, Први цариградски од 8.10. маја до јула 381, Трећи ефешки од 22.6. до 17.9.431, Калцедонски од 8.10. до 1.12.451, Други цариградски од 5.5. до 2.6.553, Трећи цариградски од 7.12.680 до 16.9.681, Други никејски од 24.9. до 23.10.787 и Четврти цариградски од 5.10.869 до 28.2.870.године. Од овог задњег екуменског сабора 869/870 па до данас, дакле за протеклих 1130 година није одржан ниједан општехришћански сабор. Штовише од овога сабора није одржан ниједан ни у оквиру Источне, односно Грчке православне цркве. Али зато одржани су неки половични сабори и више њих у оквиру Римокатоличке цркве. Тако већ 342. године, византијски цар Константин сазвао је царски сабор у Сердици, данас Софији, који није успоставио јединство цркве, а онда и сабор 359.године који је за Запад одржан у Риминију, а за Исток у Селеуцији. Затим је 649.године одржан Латерански сабор за вријеме папе Мартина I/649-655/, онда Толедски концил који је од 589 па до 702.године имао 18 сесија. Послије тога на Римском сабору 863. папа Никола I /858-867/ одбио је да призна цариградског патријарха Фотија, док је сабор одржан у Цариграду 867, изопћио папу Николу. Онда слиједи одлука Католичке цркве по којој је црква признала Осми сабор, као екуменски, док то Грчка црква није учинила. Потом је 1050. одржан Римски концил за вријеме папе Лава IX/1049-1054/, па затим и Римски концил 1059. за вријеме папе Николе II/1059-1061/. Поред тога, Католичка црква је одржала још 13 сабора почев од Првог латеранског од 18.2. до 6.3.1123 за вријеме папе Калиста II/1119-1124/ до Другог ватиканског одржаног од 8.12.1962 до 8.12.1965.године за вријеме папе Ивана XXIII и папе Павла VI. На свим екуменским саборима учествовали су папе и патријарси или њихови представници: кардинали, арцибискупи, бискупи, митрополити, архиепископи, владике и ини, док су на оним Западне цркве учествовали само њени представници. Притом треба додати да је у читавом Римском царству године 392. хришћанство постало државна религија, а Црква државна Црква, на основу одлука цара Грацијана /375-383/ на Западу и цара Теодосија Великог /379-395/ на Истоку. Од тада је паганство престало да живи. А није на одмет напоменути и то, да је Западноримско царство пропало 476.године и да се од тада Цариград почео називати „Нови Рим“, да би папа Гргур I Велики /590-604/ прекинуо једнострану зависност Италије и Римске цркве од Цариграда односно Византије.

64 Још од Првог никејског сабора, али и прије њега, настајале су разлике у хришћанству које су се све више продубљивале и испољавале између папе са његовим прелатима и патријарха са његовим. Ове разлике, односно супротности биле су литургијске, дисциплинске, црквено-политичке и догматске природе. Очитавале су се у католичком обичају употребе бесквасног хљеба, у целибату, а особито у уношењу „Foliokue“ у вјеровање, што значи да божанство Светога Духа излази из Оца и Сина, док по православљу Свети Дух произилази од Оца преко или кроз Сина. Разлике су увећане и интезивиране стварањем Западног царства под Карлом Великим и Отоном Великим, али и присвајањем Равене у Италији од стране Византије, франачким проширењем у Италији и повећањем свијести код саме Западне цркве. Ове и друге супротности између Западног и Источног хришћанства толико су нарасле да је 1054.године дошло до коначног раскола хришћанства на Западно или Католичко са сједиштем у Риму и Источно /Грчко/ или православно са сједиштем у Цариграду. Раскол се догодио за вријеме цариградског патријарха Михајла Церуларија /1043-1058/, када је папа Леон IX /1049-1054/ послао у Цариград своје посланике: кардинала Хумберта де Силва Цандида, својега канцелара Фридриха Лотариншког и надбискупа Петра из Амалфија, ради преговора са поменутим Патријархом, који се нијесу успјешно окончали, јер се Патријарх плашио престижа папе. Пошто су преговори безуспјешно окончани онда је Хумберт и присуству клера и вјерника 16.7.1054. положио на главни олтар цркве Свете Софије булу изопћење „Videst Deus et iudicet“, што значи „Бог види и суди“. Прије, али и послије раскола у оквиру Западног хришћанства, тј. римокатоличке цркве, чији је духовни Отац папа, организоване су разне гране, односно дијелови или варијанте, а посебно редови као нпр.: протенстатизам, англиканизам, калвинизам, еванђелизам, баптизам, адвентизам, презбитеријанство, бенедиктанци, доминиканци, фрањевци, исусовци, картузијанци, крижари, витешки ред, малтешки ред, темплари /божјаци/, језуити, нововјерци, јеховини свједоци, Ивановци и други. Насупрот јединству и великим дијелом екуменизму Римокатоличке цркве православље је подијељено на више православних цркава у оквиру појединих народа, или дијелова народа у оквиру појединих држава, на челу са патријарсима или архиепископима или митрополитима, тако да данас

имамо: Руску, Грузијску, Бугарску, Грчку, Румунску, Српску односно Светосавску, Кипарску, Албанску, Чехословачку, Пољску, Васељенску којој припадају православни вјерници из Турске, дијела Грчке, Западне Европе и Аустрије, Антиохијску чији су вјерници у Сирији и Либану, Јерусалимску чији су вјерници у Јордану и Израелу, Александријску за вјернике Египта и друге афричке земље, Синајску, Америчку, Македонску и Црногорску. Православљу посебно припада и Атошко монаштво које у цјелости исповиједа оротодоксно православље. Карактеристично је да све ове цркве осим Грузијске, Руске, Српске, Црногорске и Атошког монаштва користе нови Грегоријански календар, а ове стари Јулијански који заостаје 13 дана иза правога. Притом је посебно интересантно да се Српска односно Светосавска црква и даље користи старим календаром, иако је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца још 1.1.1919. године донијела Закон о преласку на нови календар, те иако је њен представник познати српски астроном Миланковић, који је учествовао на Цариградском научном скупу на којему се расправљало о астрономском времену и временским јединицама: миленијумима, стољећима, деценијама, годинама, мјесецима, данима, сатима и минутима, захтијевао да и ова Црква пређе на нови календар. У својеврсноме међухришћанскоме простору налази се унијатство које се користи у грчким односно источно-православним обредима, с тим што за духовног поглавара признаје папу. Према владајућој теорији на Балканско полуострво доселило се, у времену од V до VII вијека, више словенских групација, од којих неке на Западу према Јадранскоме мору, с друге према Истоку до Румуније, Бугарске и Грчке. Обије ове групације су тијеком VIII и IX вијека примиле западно или источно хришћанство, с обзиром да су њихови припадници били многобожци. Западно су примили Словенци, Хрвати и даљи преци Црногораца, док су источно примили Срби и Македонци. Пријем хришћанства од стране једних и других битно је утицао на њихово народносно биће и образовање њихових држава.

О САВИНДАНУ И СВ. САВИ

По српским „заповијестима“ Савиндан је требало славити као школски празник. Међутим, ове „заповијести“ су остале без резултата. Послије тога, тј. 1842.године књаз Михаило, Милошев

65син, донио је трећу наредбу о овом празнику. У међувремену је Атанасије Николић, директор Лицеја у Крагујевцу, предложио да школе у Књажевини Србији узму св. Саву за своју славу, да би тај приједлог усвојило Српско министарство просвјете и доставило Државном савјету, који је донио одлуку да „Свети Сава за све школе у отечеству нашем патрон буде“, с тим што се 2.1.1840.године, по старом календару, сагласило са овом одлуком и српско Намјесништво, након чега је већ 14.1. односно 27.1.1840.године свети Сава почео да се слави по српским школама, као њихов патрон. Из овога је проистекла и пјесмица, боље рећи шира синтагма „Свети Сава школска слава“. Доцније су великосрпски клерици и њихови истомишљеници овај школски празник претворили у црквени, као што су општехришћански светац св.Вид, који се слави 28. јуна по новом календару, претворили у свој својеврсни светац Видовдан, по боју са Турцима који се одржао на Косову овога датума 1389. године, или као што су св. Владимира кнеза Дукљанског присвојили за својега свеца и преименовали у краља св. Јована Владимира /можда им је, поред осталог, у томе помогао и назив села Шинђон код Ријеке Црнојевића/, или као што су св.Петку, мошти једне ђевојчице од 14 година, коју су Свети Оци Истока прогласили за светицу /није празник у католичкој цркви/, присвојили за своју светицу, спорећи се са Румунима и Бугарима око тога чија је светица /данас јој се мошти налазе у Јашију у Румунији/, или као што су присвојили и прогласили за своје светитеље све црногорске и све македонске, или као што су Вука Бранковића, највећег српског борца против Турака, прогласили издајником и измислили Милоша Обилића, Топлицу Милана, Косанчић Ивана, Павла Орловића, Југовиће, Косовску ђевојку и тобожње друге косовске српске јунаке. Историји је познато да је св. Сава прогласио оца Немању за свеца под именом св. Симеон Мироточиви. У његову славу написао је и пјесму „Служба Светом Симеуну“ и његову биографију „Живот Светог Симеуна“. Поред тога Савини клерикални сљедбеници прогласили су за светитеље скоро све владаре Немањића, /изузимајући цара Душана/, Лазаревића и Бранковића, међу којима и неке њихове супруге, иако нијесу Српкиње/, ових свечева и светица има подоста па би њихово набрајање заузело читаву страницу/. Све су ове владаре прогласили за свеце у првом реду као владаре, а онда као личности које су подизале манастире и цркве и свјештенству и монаштву поклањали разна непокретна и покретна

добра, читава села и подручја и људе са њима. Проглашавали су владаре за свеце не водећи рачуна о томе да су са својом државном, војном и вјерском камарилом вршили сва могућа злодјела над Рашанима односно Србима, почев од несносних дажбина и намета, пљачки и уништавања имовине па све до сакаћења и убијања људи. Још мање су водили рачуна о томе да су ови владари били изразити агресори, освајачи и поробљивачи Зете и Зећана, Албаније и Албанаца, Македоније и Македонаца, те дјелимично и Бугарске и Бугара, Грка и Грчке, Хрватске и Хрвата и Босне и Херцеговине и Бошњака, гдје су чинили сва могућа злодјела. Нијесу, дакле, клерици нимало били душевни према човјеку, дакако ради својега благоутробија, односно неограничених материјалних добара и уживања које су им владари неограничено давали. Штовише ради уживања владаре су проглашавали за велике хуманисте, иако су знали да су починили безброј злочина према својему народу и другим народима. Све су им опраштали, неограничено користећи се индулгенцијом/покајањем и опраштањем грјехова/, с обзиром да су и сами великим дијелом били грешници особито према онима који су били на раду на њиховим добрима, али према читавом народу поглавито за вријеме Отоманске Империје, када су били њена продужена рука у свакоме погледу. Наравно, имали су узоре из предходних вјекова хришћанства када су грјехове опраштали и својим гонитељима, па и онима посве недостојним, да би их касније проглашавали за свеце и светице. Канонизирали су српски клерици и знатан број својих патријарха, архијепископа и епископа, па ту скоро и митрополита Црногорско-приморске митрополије Јоаникија, који је за вријеме Другога свјетскога рата био сарадник италијанског и њемачког окупатора и као такав погинуо у одступању из Црне Горе. Зачудо нијесу канонизовали ниједнога владара из кућа Обреновића и Карађорђевића, па ни Патријарха Гаврила IV хромог који је примио ислам 1758.године. Без сумње св.Сава је значајна личност за српски народ као клерик на одређеној љествици, а поврх свега као државник, јер је успио да измири браћу Вукана, зетскога краља, и Стефана првога рашкога односно српског краља, који су међусобно ратовали. Познат је као духовник, али мање, с обзиром да су и прије њега постојало православље на територији уже Србије, као и више епископија. Проглашен је за просвјетитеља, иако није оснивао ни школе ни друге просвјетне установе, а није их ни било у његовоме времену. Написао

66је Крмчију и Типик хиландарски, али не као своја оригинална дјела, већ као преписе дијелова неких византијских прописа. Дакако, тиме што је био црквени великодостојник доприно је учвршћењу и ширењу православља, али и рашке односно српске средњовјековне државе. Великосрпски клерици и великосрби уопште приписују му којекакве легенде, приче, култове, митове, бајке и сл. приписују му се и којекакве глупости иако се он бавио само вјерским и црквеним, државним и дипломатским пословима. Вулгаризују његово знање и понашање. Своде га на „обичног“ грађанина, као што Србин С. Димитријевић каже да „Нема краја у коме какав крст, дрво, извор, пропланак, пећина, водом издубљена стијена, друга каква необична биљега, или нешто ређе и љепше од осталог, не би носило име Светог Саве“. Други пак измишљачи, сакупљачи и сређивачи приписују му да су сва брда, долине, изворе и друге непокретности које носе име Сава, јер се тобоже кретао по свим овим и другим топонимима. Вулгаризатори му чак приписују да је прекрштавањем штапом прекидао или стварао изворе, као Мојсије који је штампом „прекрстио“ Црвено море и тако омогућио својим Израилћанима да пређу копном на другу страну. Пишу да је био и на Савином Куку на Дурмитору на 2222 м. ђе се налази Савин извор, из чега се може закључити да је био први рашки односно српски алпиниста. Уз све то ови измишљачи пишу да је Сава ишао по свијету, од села до села, од куће до куће и подучавао људе и жене како треба одгајати и васпитавати ђецу, како треба прати и одржавати чистоћу, што и како треба кувати и јести, како ткати и шити одјецу, како и од чега правити обућу, како се бранити од болијести и лијечити, како треба гајити стоку и користити млијеко, кожу и гнојиво, како косити и садијевати сијено, како садити и гајити воћке и поврће, како обрађивати земљу и винограде, како ловити дивљач, птице и рибе. Приписују му све и свашта, па и то да се често кретао по Црној Гори, иако је преко ње прошао само једном до Будве када се укрцао на брод и отпловио за Левант. Дакле, људски род никада ништа није знао док се Сава појавио. Свашта под капом небеском. За Саву је Католичка црква била јеретичка и против ње се борио свим својим знањима и физичким могућностима. То су чинили и његов отац Немања и дјелимично брат Стефан. Чинили су то сви Немањићи, а поготову краљ Милутин, да би цар Душан у својему Законику из 1349. и 1354.године /налази се у рукописима: Призренском, Бистричком, Атонском, Барањском, Хиландарском

Ходошком и Шишатовачком и младим редакцијама: Паштровској, Раваничкој и Софијској/ прописао више одредби о гоњењу поменуте Цркве као „јеретичке“, а њених припадника као „јеретика“. По овоме Законику православна црква била је изразито фаворизована. Послије цара била је највећи феудалац односно власник и посједник непокретности, да би таква остала све до данас. Житељи Царевине, а тако је било и прије, били су робови и кметови са називима себри, меропси и отроци. Црква је са њима располагала куповала их и продавала, али и враћала на своја имања, ако случајно одбјегну. Отимала им је и имовину, ако су је евентуално имали. Други који нијесу били на њеним имањима морали су за њих радити више дана у седмици. Плаћали су Цркви разне глобе, па чак и читава села. Кажњавала их је, и осуђивала и затварала по црквеним тамницама. Црква је одлучивала и о брачним односима, али и судила имовинске, насљедне и друге спорове. Од 201 члана овога Законика највећи број се односи на овакве и сличне случајеве, укључујући ту положај Цара и Царевине, њених доглавника, велможа и иних. Притом је интересантно напоменути да се у овоме Законику говори и о Арбанасима и Власима /сточарима, пастирима/. Овакав злочиначки однос Цркве према својим житељима, а посебно онај Царевине и разних феудалаца довео их је у положај да радо прихвате освајача Отоманску Империју која их је ослободила од многих њихових злодјела. У 1868.години Руски двор и Руски Синод натјерали су књаза Данила да за митрополита ЦПЦ прихвати игумана Цетињског манастира Никанора Ивановића, Србина родом из Шибеника /Далмације, чиме је, узглед речено, прекинута традиција да црногорски митрополити буду једино и искључиво Црногорци. Овај игуман односно митрополит наметнуо је црногорском народу, црногорској држави, црногорској просвјети и Црногорској православној цркви српски школски празник „Свети Сава“. Учинио је то 1856 односно 1860.године, као изразити великосрбин, који је по неким подацима био руски доушник и као такав учествовао у убиству књаза Данила, због чега се није смио вратити у Црну Гору, већ је књажеве посмртне остатке испратио само до изнад Котора, до црногорско-аустроугарске границе. О забрани његовог повратка у Црну Гору, а послије Даниловог убиства, одлучили су црногорски државни органи. Поменути празник празновале су све школе у Црној Гори од његовог увођења па све до 1941.године, да би ово празновање било васпостављено прије неку годину, али не као обавезно.

67 Празник су прихватили црногорска државна, вјерска и просвјетна власт, иако до поменуте године црногорски народ није ни знао за св.Саву. Никада га није споменуо ни Његош, али ни његови претходници, као што нијесу помињали ни Српску односно Светосавску цркву, како то пише академик др.Данило Радојевић у чланку „Његош није никада споменуо Саву Немањића“ /МОНИТОР бр.18 од 22.2.1991/. Његош, али ни друге владике Петровићи нијесу помињали ни друге српске архијереје, али ни Српско православље и Светосавску цркву и светосавље, већ су говорили и писали само о хришћанству, христјанима и православљу. Као што се види, Сава је био посве анонимна личност за црногорски народ до почетка друге половине 19. вијека. Чак и у Србији је био непознат до прве половине истога вијека. Тек од тада се почео стварати његов култ прво у Србији, а онда у Црној Гори.

Но, нијесу српски православци односно светосавци наметнули црногорским вјерницима само св.Саву него и друге своје свечеве. Наметнули су и оне који су позивали црногорске вјернике да не поштују митрополите ЦПЦ, већ српске архијереје, па шта више да прихвате и поштују султана и Отоманску Империју. Дакако, ово и овакво наметање нијесу прихватали црногорски вјерници, него су се, напротив, понижавајуће односили према њима, као нпр.што је то урадио Стјепан Митров Љубиша у својој приповијетци „Продаја патријаре Бркића“, који је морао да побјегне из Црне Горе 25.10.1769.године заједно са руским кнезом Долгоруковим. Притом треба додати и то да српски православци и светосавци непрекидно присвајају црногорске светитеље: кнеза Владимира Дукљанског, св. Стефана Пиперског, св.Василију Острошког, св.Петра Цетињског и св. Ивана Црнојевића, господара црногорскога.

(Наставиће се)

Други пишу

АМФИЛОХИЈЕВИПОЛИТИЧКИ РЕБУСИ

Мирко Ђођевић

Изјава црногорског митрополита Амфи-лохија дата Бети, збунила је и најсолидније комен-таторе црквено-политичких збивања – с правом. Митрополит ређа неке историјске сличице, а тумачи би – као у сваком ребусу – требало да од тога саставе текст. Члан Синода СПЦ који ових дана има проблема на Косову са побуњеним монасима, Амфилохије, овога пута изабрао је тему аутокефалије и питање како је нека црква може задобити на канонски легитиман начин – мало необично, јер у Републици Црној Гори Црногорска Православна Црква годинама тражи аутокефалност, за коју сам Амфилохије као јерарх СПЦ неће ни да чује. Била је ЦПЦ у време независне краљевине Црне Горе аутокефална, али је краљ Југославије Александар – дакле држава – то укинуо и до данас је Црна Гора под српском патријаршијом. То је било јуна месеца године 1920. И сада је тако, па се сваки покушај одвајања цркве у Црној Гори увек третира као – црквени сепаратизам којем кумује држава. За признање ЦПЦ залаже се и црногорски премијер М. Ђукановић, али у овој прилици

наглашава - а то је до сада наглашавао и Амфи-лохије – да то није посао државе. Држава по њима нема право да оснива цркве. Ту долазимо до прве сличице која недостаје да би се текст ове поруке саставио: држава – као у случају краља Александра – има право да укида цркве и прокламује нове. Елоквентан као и увек, али без смисла за политичко промишљање, Амфилохије каже да, ако би се отворило питање аутокефалности цркве у Црној Гори „то би била аутокефалност Цетињско-приморске митрополије, а не такозване ЦПЦ“. Да ли би то значило да се Амфилохијева митрополија одвојила од СПЦ и да ли би тиме био нарушен канонски поредак установљен важећим Уставом СПЦ, која је једна и јединствена свуда у свету, од Косова до САД и, наравно, до Црне Горе? Шта то хоће Амфилохије од СПЦ и од себе – само су нека од питања за која нам мањкају сличице да би се порука јасно видела. Ако ствари стоје овако како Амфилохије каже, намеће се пуно питање сиц ребус стантибус. Осетивши да му је ребус политички

68баналан и провидан, Амфилохије поставља услов да се Црна Гора обнови као краљевина и да се православље прихвати као државна религија: „Прво треба вратити краљевину, па ће црква размислити о повратку аутокефалности“. Од овога заиста боли глава - Црна Гора је република, а процес обнове монархије није на видику, па и да се то једном догоди, у очи падају нове тешкоће: већина европских држава су републике и у њима цркве постоје сасвим нормално, а да једна вероисповест буде државна, тога одавно нема. Овде је теократска носталгија услужби јасне политичке игре: свако може своју митрополију да одвоји и прогласи аутокефалном у односу на СПЦ каква данас постоји. Све може, само да не буде ЦПЦ.

А шта ако Црногорци стану уз кућу Петровића, а не Карађорђевића – шта тек онда. Игра је заиста тужна и властољубље замрачује видике и то сада, када СПЦ пролази кроз период велике кризе. То митрополиту не смета,јер важно је истиснути непризнату ЦПЦ, а после ћемо лако – може држава и не може – како коме затреба – да решава и црквена питања. Може, наравно, али та су се решења показала лошим, посебно за хришћанску цркву. Амфилохијев ребус ипак није компликован, иако га он таквим представља.

(Пешчаник.нет).

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА – ЧУВАР ЦРНОГОРСКЕ ДРЖАВЕ

Уводна ријеч на ćедници Митрополитског Савјета ЦПЦ, Подгорица 28.3.2010. г.

Ваше Блаженство Митрополите Црногорски Михаило, Црногорци и Црногорке, уважене даме и господо!

Велико ми је задовољство што ми се указала част да зборим пред овијем часним скупом у Подгорици, у главноме граду независне државе Црне Горе. О значају данашњега скупа и његовијем циљевима овом приликом нећу говорити, али, са вашим допуштењем, изнијећу нека своја запажања. Почећу од онога што је за нас најзначајније. Обновљена аутокефална ЦПЦ у потпуности је оправдала очекивања овога покољења Црногораца, који су се у потрази за властитијем идентитетом и будућношћу вратили својој изворној духовности, вјери и цркви. Црнограц без Црногорске Православне Цркве није Црногорац јер му недостаје духовна веза са својим коријеном, аутентичном духовном културом, историјом, традицијом, вјером и људскијем достојанством. Без аутокефалне Црногорске Православне Цркве Црногорци су били усмјерени на пут сигурнога отуђења, губљења властитога идентитета, нестајања, асимилације и саможртвовања за «неке више идеолошко-политичке циљеве», које је дефинисала «шира заједница» у складу са туђијем а не црногорским интересима. «Шира заједница» кроз веома дуги временски период разурала је црногорско национално биће толико очигледно да овом приликом није потребно, а ни пожељно,

наводити конкретне примјере. Значај Црногорске Православне Цркве за државу Црну Гору и данас је огроман као некада. А колико је за Црногорце била значајна њихова једина аутентична духовна институција најбоље говори цитат преподобног јеромонаха Василија у Црногорском вјеснику број 2 од 3.11.1943. године, на старни трећој: «Ниједна хришћанска митрополија на Балкану није одиграла тако сјајну улогу као црногорска. Ни у једној није резидирало генијалних, побожнијих и славнијих људи: подвижника, патриота, стратега, књижевника и државника него у њој.»

Црногорска православна црква, «душа Црногораца и Божји изасланик у Црној Гори», дала је низ изузетнијех историјских личности, светаца, владара, војсковођа, ратника, миротвораца, умирника, ученијех, мисаоних и славнијех људи који су остали свијетли примјер како треба служити своме народу и како треба чувати своју земљу, вјеру, нацију и слободу.

Ето, то је најкраће подćећање каква је некад била Црногорска Православна Црква.

А ми данас желимо да обновљена Црно-горска Православна Црква остане изворна духовна институција, чији су програмски циљеви остварење и очување вјерске независности, властита еманципација, равноправни и хумани односи и цјелокупан напредак црногорскога народа и самосталне државе Црне Горе. Ситуација након

69референдума и историјски оправданог повратка државне независности јасно говори како је Црна Гора у таквој друштвено-политичкој позицији да ће Црногорска Православна Црква вазда играти значајну улогу. Она је једина духовна институција која вјерске и националне тежње Црногораца може задовољити у складу са Божјим законом и људским правом. Зато се од свакога од нас захтијева, једнако од вјерника као и од свјештеника, да будемо људи вјерни Богу, да поштујемо друге као себе и да праштамо другијема чинећи све у име Господа Исуса Христа. Сваки од нас своју службу треба да обавља савјесно и марљиво, да створимо услове за окупљање црногорскога народа око Црногорске Православне Цркве, истинске Христове цркве која је стољећима окупљала Црногорце, предводила их и бранила од свакојега зла.

Да би све своје програмске циљеве остварила, Црногорска Православна Црква мора школовати своје кадрове, мора доћи у поćед својих просторија, објеката, цркава, манастира и имовине коју у Црној Гори противзаконито присвајају и користе четири епархије Српске православне цркве.

Дакле, морамо створити повољне услове за рад, а након тога резултати сигурно неће изостати. Тек кад се реализују сви наши циљеви, биће остварено начело једнакости свијех црногорских грађана пред Богом и пред људским законима. И тек тада бићемо сигурни да смо изградили темељ за достојанствени суживот у миру, слози, разумијевању, пријатељству и љубави.

Нема потребе да вас замарам ни старом ни новом историјском причом о истакнутој улози и огромноме значају Црногорске Православне Цркве за црногорски народ и црногорску државу. Оно што данас са овога скупа морамо упутити је порука: Ради опстанка црногорскога народа и црногорске државе у садашњости и будућности Црногорска Православна Црква мора постојати. Она је била и остала симбол борбе за слободу црногорскога народа, за самосталност и суверенитет државе Црне Горе. Зато без Црногорске Православне Цркве нема ни црногорскога народа ни црногорске државе.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

САБОР СВЕТИЈЕХ И СЛАВНИХ АПОСТОЛА

Апостол је ријеч преузета из грчкога језика и значи посланик, изасланик или благовјесник. У почетку тако је називан сваки од дванаест првоизабраних ученика Господа Исуса Христа, који су узвишенога духа и благороднога срца држањем ватрених проповиједи ширили Јеванђеље и Христову вјеру широм градова и села. О томе налазимо бројна ćедочанства у Новоме Завјету, посебно у Јеванђељима (од Матеја, 10,1-4; од Марка 3,14; од Луке, 6,12-13). Из наведенијех Јеванђеља видимо да је Исус Христос овластио дванаест својих ученика да врше апостолску мисију: „И дозва својих дванаест ученика и даде им власт над нечистијем духовима да их изгоне и да лијече сваку болијест и сваку слабост. А ово су имена дванаест апостола: прво Симон, који се зове Петар, и његов брат Андреј, па Јаков Зеведејев и његов брат Јован, Филип и Вартоломеј, Тома и Матеј цариник, Јаков Алфејев и Тадеј, Симон Кананеј и Јуда Искариотски, који га издаде (Јеванђеље по Матеју, 10, 1-4). Јуда је изгубио апостолство због издаје, а на његово место је изабран коцком (жријебом) Матија: „Тако бачише коцке, и коцка паде на Матију, те би придодат једанаесторици

апостола“ (Дјела апостолска, 1, 25-26). Броју од 12 Апостола придодат је и Свети Павле који је изабран на посебан начин (Дјела апостолска, 9,3-20). Број првоизабранијех апостола није случајан: он упућује на број племена Израиљевих. Слично, скоро идентично ćедоче о апостолској мисији дванаесторице Христових ученика јеванђелист Марко и Лука. Ова тројица јеванђелиста су сагласна да их је Исус Христос позвао да буду с Њим, те да проповиједају како се приближило Царство Небеско. Уз то, дао им је власт да изгоне демоне и да крштавају људе у свим дјеловима свијета: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Јеванђеље по Матеју, 28, 19-20).

По надахнућу које су добили од Господа апостоли су постали учитељи вјере, њени стубови и настављачи. Предано и вјерно обављали су службу коју им је повјерио Исус Христос. Иако су непрекидно били изложени смртној опасности од многијех противника хришћанства, читав живот су посверили ширењу нове вјере у Бога истинитога.

70Након избора дванаесторице својих

ученика које назва апостолима и пошто им даде заповиједи, Исус Христос их упути у села и градове као Божје служитеље да проповиједају и објављују Јеванђеље о Царству Божјем, као и „да добријем дјелима ућуткају незнање неразумнијех људи... Свијема указујте част, љубите братство, Бога се бојте, цара поштујте“, упућена је порука онијема који желе сачувати душу своју (Прва Петрова посланица, 2, 15- 17).

По надахнућу које су добили од Господа апостоли су постали учитељи вјере, њени стубови и настављачи. Предано и вјерно обављали су службу коју им је повјерио Исус Христос. Иако су непрекидно били изложени смртној опасности од многијех противника хришћанства, читав живот су посверили ширењу нове вјере у Бога истинитога

Уз дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, који су помагали Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свијету. Али као што је Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових седамдесет апостола због малодушности и слабовјерности напуштили Исуса Христа преставши да проповиједају ријечи вјечнога живота (Јован, 6, 66). Међутим, одласком малодушнијех Христова црква није ослабила. Напротив, на њихово мјесто убрзо су дошли прави вјерници и Христови изабраници. Они су пожртвовано наставили апостолску мисију као и дванаест великих апостола. Ишли су храбро међу људе, међу прости народ да ćедоче о сили правде над неправдом, побједи истине над лажима, Божанској моћи Господа Исуса Христа и пропадљивости овоземаљске силе и богатства. Многа искушења и тешке физичке патње претрпјели су апостоли, али њихова непоколебљива вјера у ријечи и дјела васкрслога Господа учинила их је побједницима над силама зла и мрака и насљедницима Царства Небескога.

Забиљежен је неправедно окрутни крај њихова овоземаљскога живота који им насиљем окончаше безбожни људи. Сви апостоли осим Јована ученички су отишли из овоземаљскога живота: Петар је распет на крст наопако; Андреј је умро на крсту, такође распет; Јаков Зеведејев је поćечен; Филип је такође распет на крст ; Вартоломеј је распет на крст, након чега су му злотвори скинули кожу и поćекли га; Тома је сурово избоден са пет копаља; Матеј је спаљен; Јаков Алфејев је распет на крст; Тадеј је распет

на крст; Симон Зилот је распет на крст; Матија је каменован, па мртав поćечен ćекиром; Павле је такође поćечен. Црква на земљи трајно чува спомен на њихово непролазно дјело, а душе њихове преселише се у Царство праведнога и милостивога Господа да вјечно живе у заслуженој слави.

Њиховом смрћу непријатељи хришћанства нијесу успјели да униште хришћанску истину. Апостолство је наставило да живи као једно од темељнијех вриједности хришћанске цркве. Зато се и данас с правом говори да је хришћанска црква апостолска, јер се хронолошки и историјски темељи на апостолском поријеклу: у апостолској служби, прејемству, вјеровању, ријечи и списима. Међутим, захваљујући великом труду апостола и њиховијех насљедника, Христова црква је преживјела тешке периоде у двомиленијумском трајању и успјела да одбрани хришћансју вјеру од свих јереси и прогона.

Хришћанска црква је сваком од дванаест великијех апостола посветила посебан дан када се слави, али је одредила 30. јун по јулијанскоме, а 13. јул по грегоријанскоме календару да се слави као саборни празник свијех апостола заједно, и уз њих апостола Павла. Празник посевећен њима зове се Сабор светијех и славних апостола (Павиндан).Дани када се посебно празнују апостоли из свете Дванаесторице су:Петар – 29. јун (12. јул) и 16. јануар (29. јануар)Павле - 29. јун (12. јул) Јаков Зеведејев – 30. април (13. мај) Андреј - 30. новембар (13. децембар) Јован Богослов – 26. септембар (9. октоба) и 8. мај (21. мај) Филип - 14. новембар (27. новембар) Вартоломеј - 11. јун (24. јун) и 25. август (7. септембар) Тома - 6. октобар (19. октобар)Јаков Алфејев - 9. октобар (22. октобар) Тадеј - 19. јун (2. јул) Симон Зилот – 10. мај (23. мај) Матија – 9. август (22. август).Напомена: Датуми без заграде су по јулијанскоме, а у загради по грегоријанскоме календару.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

71

ВЈЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМБорислав Цимеша

Брод вјерника плови по мору живота, плимама и оćекама, бурама и струјама. Мален је тај брод, а пучина је немирна. Скоро, „сламка међу вихорове“ (П.П.Његош „Г.вијенац“), али одолијева бурама, муњама и свијем непогодама. Његови дјелови болно шкрипе, али с вјером и надом у Бога, Господа нашег Исуса Христа, треба се одржати тог брода! И куда изван тог брода! Зар скочити у запјенушано море! Ту би нас чекала смрт и гробница која вреба..... У сличној опасности на Генизаретском језеру, када су се апостоли возили лађом, а њу захватила олуја, апостоли се уплашише, а Господ их је укорио ријечју: „Малокрвни!“ (Мат. 8,25). Колико ли само има кукавичлука у вјерујућој концепцији оних који сматрају да је додиривање непостојања афирмација живота! Да би нашли извињење за свој недостатак храбрости измишљају разне мотиве и елементе који им требају бити оправдање на немоћ. У ствари, не постоји воља или рационална одлука да се дотакне непостојање, или боље речено, изврши самоубијство, већ само органска предодређеност за тај чин. У ствари, недостатак вјере. Оćећа ли невјерник патолошки зов смрти коју, мада јој свјесно одолијева не може, ипак, надвладати. Живот у њему доспијева до антиеквилибријума да ни један разлог више не може да га консолидује. Не постоји додиривање непостојања која резултирају из рефлексија о излишности свијета или животном ништавилу. Када нам се опонира примјерима античких мудраца који су извршили самоубијство у самоћи, одговор је, да су то урадили ликвидацијом живота у себи. Разорили су трептај живота, сваку радост постојања и сваки начин изазова. Kирилов је, заиста, био у праву: „убили су“ Бога у себи. Убили су вјеру у себи. Размишљати сувише о додиривању непостојања је смртни ударац животу. Али и вјери у себи. Истина је да су живот и душа у којој се ломе такве дилеме раније биле начете невјеровањем. Нико се не убија због спољних околности него због унутрашњег у себи, унутрашње неравнотеже и у коначном, губитка вјере у Бога, у живот, у све. Разни, али и исти неповољни услови остављају једне

индиферентним, друге угрожавају, остале наводе на убијство Бога и вјере у себи, на самоубијство. Да би се дошло до идеје самоуништења потребна су многа унутрашња колебања, патње, разбијање баријера па да од живота не остане ништа, осим катастрофалне несвјестице, драме, драматичне буре, непојмљивих узбуђења, претварања не само субјекта у објекат, већ Бога у себи у непостојање. Може ли самоубијство бити афирмација живота? Говори се: извршио је самоубијство зато што га је живот разочарао. Очекивао је нешто више од онога што му је живот пружио! Каква лажна дијалектива! Као да самоубица није живио прије смрти, није имао амбиције, воље, наде, вјере или невјере и очајања. А не моћи више живјети и вјеровати, значи ли то афирмисати живот и вјеру. Нема горег од покушаја оправдања ништавила хијерархизацијом самоубијства, невјеровања, потискивања вјере и наде. Свакако и љубави у себи мржњом према себи. И Богу којега носимо у себи! Зар сами факат одузимања живота није довољно потресан да свако тражење мотива чини биједним. Не смије се, говори Бог у вјернику, загазити у непостојање и ништавило због неостварене или неузвраћене љубави. Неузвраћена љубав другог није поништавање бића, потпуно губљење смисла, немогућност бивства, пропаст бића. Неоствариве велике страсти брже воде у провалију и смрт али прије тога у губитак вјере. Чак и да постоји постојање само као патња, биће је биће! Зашто дозволити коначан тријумф небића. Побједу небића над бићем! Невјере над вјером! Ништавила над Богом! Није ваљда једино апсолутна стварност небића? Вјеруј, вјеруј, вјера ће те спасити (Иван Мажуранић „Смрт Смаил Аге Ченгића“). Иди за и са вјером, за својим духовним оцем. Идући његовим путем познаћеш „Истинитог Бога и Исуса Христа“, кога нам је Отац послао (Јов. 17,3). Стога, имај више вјере. Вјере која је „небесна истина“ (Јов. 14.6), која прожима душу љуцку, према којој спознајемо Бога и његову велику љубав у свој својој „ширини, дужини, висини, дубини“ (Еф. 3,18), времену и вјечности и стално водимо рачуна и имајмо на уму да „има Бога“ (Јевр. 11,8). Та вјера нека буде тврда. Нека буде жива, која

72постаје душом душе наше. И, душу нашу води на „добра дјела“ (Мат. 7,21), вјера тврда која се не колеба, јер је саздана од стијене ријечи Божје! И нека нас од ње не раздвоји „ни невоља, ни жалост, ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни страх, ни мач“ (Рим. 8,35). Она спашава и одржава. Имајмо вјере и поштовања према свакоме ко у вјери живи занесен њоме, и с њом прошлошћу, садашњошћу и

будућношћу. Вјерник се гади невјере. Он исписује у својој души „Не, нијесам за онога који не вјерује. Свако невјеровање је ћутња на моју и нашу вјеру. Овђе станује вјера. Са њом, љубав и нада. Нема овђе мјеста за невјеровања. Зато: вјерујем, дакле постојим. Тако говори и вјерује вјерник. Credo, ergo sum.!

У Краљевском позоришту „Зетски дом“ на Цетињу, 9. маја са почетком у 19 часова, Црквена омладина Црногорске Православне Цркве организовала је промоцију Антологије црногорске поезије XX вијека на пољском језику.

Поред пјесника заступљених у Антологији, Слободана Вукановића и Сретена Вујовића, учествовали су аутор антологије, господин Гжегож Латушински и издавач, власник издавачке куће „Агаwа“, госпођа Марила Латушински, која је на крају промоције одрецитовала избор пјесама на пољском језику и тиме употпунила угођај.

Промоција је започела одавањем поште трагично пострадалом пољском државном врху, грађанима Пољске, и свим жртвама фашизма, након чега је присутне, у име организатора, поздравила Тамара Мартиновић, потпредсједница Црквене омладине Црногорске Православне Цркве Цетиње.

У свијетлу јубилеја композитора Фредерика Шопена, за музички угођај на овој промоцији побринула се млада цетињска пијанисткиња Ања Абрамовић. Она је на клавиру извела Шопенову Полонезу опус 40, бр. 1 у А – дуру, Хајднову Сонату бр. 46 у Ас – дуру и Бахов Прелудијум и фугу у ф – молу.

ПРОМОЦИЈА АНТОЛОГИЈЕЦРНОГОРСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Промоција антологије црногорске поезије је изазвала велику пажњу публике

73

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „РЈЕЧНИК ЊЕГУШКОГА ГОВОРА“ Матица црногорска, огранак Цетиње, организовала је промоцију књиге „Рјечник његушкога говора“ аутора др. Аднана Чиргића. Промоција се одржала у сриједу, 05. маја 2010. године у 18 сати у Централној народној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу. Пред великим бројем угледнијех личности из јавнога живота Црне Горе, међу којима је био и Митрополит Црногорске Православне Цркве Његово Блаженство + Михаило, о књизи су говорили: Бранко Бањевић, предсједник Матице црногорске, Жарко Л. Ђуровић, извршни директор Института за црногорски језик и језикословље „Војислав П. Никчевић“ и аутор књиге др. Аднан Чиргић. Медијатор програма био је Лука Лагатор, предсједник Матице црногорске, огранак Цетиње. Вече је протекло у пријатној атмосфери, а сала ЦНБ била је тијесна да прими све љубитеље ове тематике.

Жарко Л. Ђуровић

Кроз овај угођај музике и лијепе ријечи присутне је водила Маја Вујачић, ученица II разреда Средње стручне школе са Цетиња, која је већ постигла ласкаве резултате у манекенству. Антологија представља пионирски подухват, будући је прво представљање црногорског пјесништва на пољском језику. Недавна промоција ове антологије у Варшави је изазвала велико интересовање јавности, како код љубитеља поезије, тако и у пјесничким и универзитетским круговима.

6 маја о. г. Антологија је представљена и у просторијама Амбасаде Републике Пољске под покровитељством амбасадора Републике Пољске у Црној Гори.

Покровитељи ове добро посјећене промоције били су: Црногорска Православна Црква, Пријестоница Цетиње и Краљевско позориште „Зетски Дом“. (видеозапис: www.cpc.org.me)

Поздравна ријеч Тамаре Мартиновић,потпредсједнице Црквене омладине

Црногорске Православне Цркве Цетиње

Ваше Блаженство,Даме и Господо,Вечерас засигурно присуствујемо једном од значајнијих догађаја везаних за афирмацију

црногорске литературе. Свједоци смо да су управо прегнућа у области културе, науке и спорта најбоља препорука Црне

Горе, и ти сегменти друштвеног живота су оно по чему желимо да нас препознају у свијету.Желимо такође да се младост наше домовине препозна као ослонац и гарант просперитета, у

узајамном прожимању онога што Црна Гора има у свом мултикултурном, и мултинационалном бићу.У то име вам желим угодно вече,надајући се да ће оваквих сусрета на Цетињу,које баштини културну традицију Црне Горе, бити још више!

74

Дана 21.маја 2010 године Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Господин, Господин Михаило који се налази у поćети граду Aquili и Регији Abruzzo, Италија, примљен је званично у Палати Регије на пријему који је приредио предćедник Регије Abruzzo господин Dr.Gianni

Chiodi. У обраћању Његово Блаженсто је истакло да нас Јардранско море не раздваја него спаја и да Црна Гора и Италија имају вишевјековне пријатељске односе, захвалио је на гостопримству које му је указано и благословио све присутне истичући да се моли за све који су страдали и пропатили због земљотреса који је погодио Аquilu 6 априла 2009 године.Са Његовим Блаженством пријему је присуствовала Његова Екселенција Генерални Конзул Luigi Lombardo предćедник удружења привредника и занатлија Abruzza који је пуно пута поćетио Црну Гору и који је иначе написао студију о икони Богородице Филермосе.

Дана 18,04.2010. у Владичанском Дому на Цетињу, Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски, Господин Михаило примио је делегацију Демократског ромског центра, господу Ивана Тоскића и Николу Кнежевића.

Сусрет је протекао у отвореном и пријатељском тону. Исказана је обострана спремност да се и даље развија и унапређује мултиетничка, мултикултурна и мултивјерска сарадња и да је треба интензивирати

на свим нивоима.На састанку је исказана

спремност да се у оквирима могућности утиче на побољшање животног статуса ромске популације и отварају нове перспективе живљења, које су у многим случајевима изостале.

У овом смислу било је ријечи о пројектима у области културе, издаваштва, едукације ромске популације и укључивања исте у савремене животне токове без често присутних друштвених предрасуда.

Информативна служба ЦПЦ

ПОĆЕТА МИТРОПОЛИТА АБРУЦУ ТРАГИЧНО ПОСТРАДАЛИМ У ЗЕМЉОТРЕСУ

ДЕЛЕГАЦИЈА ДЕМОКРАТСКОГ РОМСКОГ ЦЕНТРАУ ПОĆЕТИ ВЛАДИЧАНСКОМ ДОМУ

75

Стево Вучинић .

КО СУ ИСТИНСКИ АНТИФАШИСТИ(Овај текст није могао бити објављен у дневним новинама“Вијести” јер је полемика између академика Зорана

Лакића и Стева Вучинића завршена објављивањем Лакићевог текста “Нема једном заувијек датих истина”, “Вијести”, 30.06.2010 год. Њиме је академик Лакић чији је први текст изазвао полемику као трећим и коначним текстом добио право да је заврши. )

Професоре, по трећи пут морам јавно да манифестујем своје ставове у питању антрифашизма јер тријумфално негирате неке вриједности које бисте као академик требало да оличавате. Иначе, пресуђујете и закључујете без доказа и а умјесто њих нудите импресије. Мада, чињеница да се неко и нешто зове академиком и Академијом није довољно да то и буде. Јер не чини Академија академике академицима већ обратно. Као узор треба да вам служи претеча свих Академија, атинска, основана у четвртом вијеку прије нове ере. Њен оснивач, филозоф Платон, основао ју је с циљем да између осталих код атинских грађана подстиче и његује универзалне људске врлине: мудрост, храброст и патриотизам. Као академик ви знате да је он научавао да свијет идеја претходи материјалном свијету. Идеја четничких савезника, њемачких и италијанских фашиста, била је да сопственом моћи и помоћу савезника оружаним путем сломе моћ међународне заједнице и успоставе нови светски поредак у коме би њихове државе и народи имали привилегован статус. На срећу њихова идеја није материјализована стварањем таквог поретка у којем нам је била намијењена улога робова.

Професоре, ви очигледно укидате границу између добра и зла. Јер патриотизам везујете за покрете из прошлости који су били савезници фашистичких сила које су у себи акумулирале сво зло и у цјелини. Само ако се свијет посматра наглавачке могу се четници који су цијело вријеме рата били удружени с Њемцима и наоружавани од Талијани да би тукли родољубе назвати антифашистима. Ви такав закључак очито изводите ослобођени сваке логичке нужности. Јер предмети и ствари који нијесу истовјетни по роду немогу се сабирати по броју. А ви упорно сабирате колаборационисте и антифашисте. Стекао сам утисак и да се ви у себи питате кога и што су то издали четници? Издали су професоре саму цивилизацију и њене темељене вриједности јер су се сврстали на страну сила зла. Да су њихови савезници побиједили

данас би васељеном оргијало управо то зло. Зато је суштина нашега спора категорија издаје чија је парадигма норвешкли политичар Викунд Квислинг стријељан због велеиздаје у октобру 1945 године. Он се такође сврстао на стану сила осовине као и четници. И норвешки и наши колаборационисти су изневјерили повјерење сопствених нација доводећи своје земље и народе у ропски положај. А што нас је тек чекало у случају да су побједиле силе осовине? Аушвиц професоре! Иначе, уколико би се четници као припадници формација које су подржавале силе осовине уврстили у антифашисте онда нема логичне и моралне запреке да исти таква статус добију и сви други савезници централних сила укључујући и њих саме што би била врховна увреда за разум и јавни морал. Цитираћу вас:“Политичка платформа четништва је у основи националистичка зато је била осуђена на пропаст”, часопис “Пракса”, бр.1, 1981 год. А у молби за повратак у чланство СКЈ 1986 године, између осталог сте написали: “ То ми даје наду да ћу бити враћен у СКЈ којем припадам и идејно и акционо пуних 34 године”, Ж. Андријашевић, “ Нација с грешком”, стр. 196. Ваши савремени ставови о истом питању су опречни суштитни ових цитата што је непринципијелно понашање недостојно једног научника очито мотивисано синекурама и независно од поретка и идеологије. Пишете и да су партизански републиканизам и социјализам поражени послије рата 1991 – 1995 године. Том поразу сте и ви много допринијели иако је социјализам као политички систем био најдубљи исказ црногорског бића који има утемељење у нашој мучној и тешкој повијести. Зато је урушавање социјализма као најхуманијег друштвеног поретка у нашој повијести на начин како се то догодило трагедија за нашу земљу и народ чије ће размјере у будућности утврђивати историчари.

На крају, као доказ да сте озбиљан научник повјесне струке позвали сте се на чињеницу да сте

76до сада објавили двадесет књига. Одговарам, бројке документују количину а не каквоћу. Као упоређење супроставићу вам Марка Миљанова који је издао само једну једину књигу - “Примјере чојства и

јунаштва” од неких стотинак страна. Сматрам да бисте као црногорски академик били обавезни да на њеним темељним порукама и вриједностима заснујете вашу будућу јавну дјелатност.

ДАЛЕКО ЈЕ ДО САМООЧИШЋЕЊАЧедомир Љешевић

Грдно се варају они који мисле да су све земље Западног Балкана свесрдно прижељкиване у евроунијско и евроаталнтско друштво, као и да оне све то здушно прижељкују. На Балкану су све промјене почињале са ратом и завршавале крвљу, углавном недужних људи. То је, чак, постала и традиција!!! Улазак у европске и евроатлантске савезе, зато, није могуће без самоочишћења. А, без лустрације нема мјеста међу Европљане, иако и њима треба повелико очишћење од зала која су учињели, па и даље чине. И они који су са најмање обиљежени биће дуже на листи чекања но што се прижељкује на листама о „приправничком стажу“. Јер, Европи не требају почетници – приправници. Тамо се таже и уважавају само доказане референце – државни и грађански субјективитети којима не требају траутматолошке клинике или ортопедска колица, или, пак, азили за грешнике. Истина, ни Европа своје страхове не може да сакрије тиме што ће и „најканцерогеније“ државне творевине Западног Балкана, из потребе или страха, пригрлити у своје окриље, дати им статус макар и залудне припадности, јер јој је то мања тегоба, мањи безбједносни ризик. Има она очите примјере и искуства.

И Европа је, наравно, за „западне балканце“ тешко љечива болест. Једноставно, Балканци (углавном Словени, а Бога ми и Грци) нијесу ментално способни да размишљају, да мисле на франкофонски, германски, англосаксонски, романски или еспано начин, да мисле главом која припада моралу који је свој културни светоназор градио на колонијалној покорности и робовској недостојности, на потпуној обесправљености или уништењу друге расе (црвенокошци и црнци), на крвавом устоличењу вјероисповијести (торкемаде покољи), на економској узурпацији и културној пљачки (све до данашњих дана), на класној доминацији и друштвеној провинцијализацији, на цивилизацијској деградацији (нацизам и фашизам).

Европа је хиљаду година и себи бивала непријатељ, али и изазовни и све савременији градитељ. Та и таква Европа је и начин живота, мишљења и расуђивања,примјер отуђење од рода и порода, морална и биолошка наказа, наглашено искуство културоцида, етноцида, геноцида и холокауста. Европа је, мора се рећи, и мајка и средиште културне ренесансе свијета, примјер техничко-тешнолошког узраста и социјалног напретка. Она је била и остала примјер за читав свијет. И данас је то тако, иако је у много чему остала сујетна, трома, спора, нељубазна и лажљива.

Отуда, кад се саберу и позитивне и негативне референце, када се утврде путеви који воде у европске и евроатлантске интеграције, и када се хоће цијели Западни Балкан стрпати у један џак подобности или вриједности, мора се рећи да Балкан није ареал који може да се третира и пројектује на истовјетан начин, мјери истим мјерилима. На тако малом протору, као нигдје другдје, историја је показала да антрополошке мјере или сличности нијесу довољне, да исти или сличан језик није израз културне и цивилизацијске једнозначности и повезаности, да просторна условљеност није довољна за сношљиво добросусједство. На Западном Балкану су се, безмало, у сваком стољећу, водили крвави локални ратови зарад освајања туђих територија, ради асимилације, вјерске, националне и културне окупације. На њему су почињали балкански, европски и свјетски ратови, а иза њих увијек остајало десетковано становништво и уништена привреда, разорена и опљачкана културно-цивилизацијска добара.

Данас, на почетку трећег миленијума савремене цивилизације, на сву срећу и Европе и Западног Балкана, овђе више нема нападних оружаних снага – све су поражене и понижене, нема ни „лудо храбрих“ и нарцисоидних државника – сви су на „онај свијет“ или у Хагу, нема ни ратоборних генерала којима је адреналин довољан и да помисле

77на било какво ратовање - већ су на робији која је дужа од њиховог преосталог живота, а нема више ни освајања која потсјећају на још незарасле ране из крвавог разура Југославије.

Међутим, у Црној Гори, „иако она није ратовала“, није баш све потаман – у њој се и даље воде, и то отворено и у највишем представничком дому њених грађана, антидржавни и антицрногорски ратови. Живући остаци свесрпског хегемонизма још нијесу поражени, и даље су под диригентском палицом београдске олигархије, српских државних наукованих и светосавских центара множи. Иако је Црна Гора независна и међународно призната отуда је јавно негирана као држава, а нијесу призната ни људска права и слободе њених држављана, црногорска нација, црква, култура, језик, историја, традиција, застава , химна...

Но, ни то није доста – на сва уста, „демократски свијет“ им је омогућио да пљују по „својој“ земљи, дао им и финансијску и логистичку потпору да подмећу клипове у њене државне точкове, да ометају њену европеизацију, да у политички живот уносе немир и потпаљују међунационалну и међувјерску мржњу, да служе инострано-окупационим интересима. Нажалост, до те мјере су „инострано заштићени“ да су постали бахати, богати, безосјећајни да не виде још живуће ране југословенске трагике, да сами себе амнестирају од политике припадања пројекту „велике Србије“, да их није брига што се народ – цијела средња и радничка класа – свакодневно хрве са погубним рецидивима момишићке „каубојске” економије и пљачкашке реституције и приватизације. Успоставље владавине права виде само кроз заштиту властитих интереса, а изградњу нове социјалне политике асоцијалним средствима. Умислили су, и то без и једног ваљаног доказа, да су они синоним интелектуалне скопости и стваралачке вриједности, а, у суштини, нијесу способни да се отргну од провинцијалне свијести и савјести, да нема знања и снаге да се Црна Гора врати својим културним и цивилизацијским вриједностима, и баш их је брига што Црногорском народу још нијесу враћена већ 90 година окупирана и опљачкана културно-сакрална добра без којих Црна Гора није ни суверена држава, ни друштво у коме једнако дишу и малобројни и већински национи и разнородно вјерујући народи.

Нажалост, премда знају да ће кад-тад морати да таква понашања и тенденције примјере државним интересима, и сувереном праву и грађанина и државе, црногорске власти још нијесу

скопне да се држе слова Устава и државотворних закона. Јер, да је тако вербално-ратоборна и држави нелојална мањина не би могла антицрногорски, колаборационитички, антиевропски и антидемократски арчити по Црној Гори, не би могла ометати ход Црне Горе из балканске каљуже.

Но, то су црногорски унутрашњи јади и тегобе, посљедице стогодишњег обнарођивања, издајства, ратовања,самоукидања, самопљачкања, самоунижавања. Међутим, то је само на први поглед. Снаге антицрногорства неслободе и негирања државе Црне Горе не би могле дјеловати да немају свакодневну финансијску и логистичку подршку јавно-тајних центара моћи из сусједства, па и из Европе и САД-а, да немају чак и официјелну подршку врло утицајних конезрвативних политичких кругова неких земаља европске алијансе, ОСЦЕ-а и Савјета Европе. Несхватљиво је да се „земље демократије“ у Црној Гори понашају двоструко: прво, пријатељски, донаторски, инвеститорски, демократски и евроинтеграцијски сусретљиво, и, друго, недемократски, антицрногорски, антиевропски, недобронамјерно, опозиционо, пријетеће и људским правима непримјерено. Истини за вољу, у Црној Гори има и превише државно-дипломатског простора и за продуктивну и за пријатељску сарадњу, па и за прихватање критичких оцјена и дијалога према свему што у њој не ваља, или што заостаје за европским назорима, као и што нема ни један ваљан разлог да се у Црној Гори изван намеће и води државна политика, да се споља бирају и протежирају појединци па и читави кланови наводне независне и невладине припадности, иако и мала ђеца знају да они немају ни легитимну ни легалну потпору грађана. Ко може вјеровати а су сами себе изабрали да би их нако извана, углавном кеш-тајно финансирао.

Сигурни смо да нема ни једне државе евроунијске и евроатлантске алијансе која би дозволила и помисао неког свог државног партнера да поспјешује било какве и које невладине или независне актере да се уплићу у њихово уређивање унутардржавних односа. И, још нешто, црногорски примјер није за данашња европска мјерења, она је до јуче била под великосрпском хегемонијом. Нажалост и даље је под менталном, вјерском, националном, просвјетном и културном српском окупацијом. Европа то мора да зна, мора да престане са игром двоструких аршина, да великима опрашта неопростиво !!!

78ЗНАЧАЈ И МЈЕСТО ПЕТРА ПРВОГ У ИСТОРИЈИ ЦРНЕ ГОРЕ

БОРБА ЗА ПОЛИТИЧКУ НЕЗАВИСНОСТ И СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ

ЗБОРНИК РАДОВА СА НАУЧНОГ СКУПА „НОВИЈИ ИСТОРИОГРАФСКИ ПРИЛОЗИ О ПЕТРУ ПРВОМ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ“ НА ЦЕТИЊУ

Зборник радова са Научног скупа „Новији историографски прилози о Петру Првом Петровићу Његошу“, који је одржан на Цетињу у организацији фондације „Свети Петар Цетињски“, бави се проблематиком настанка нововјековне црногорске државе под Петром Првим и из разних углова сагледава личност државника, војсковође, митрополита, који је четрдесет шест година управљао Црном Гором. За овај научни скуп владало је велико интересовање у научној јавности. У програм скупа уврштено је шеснаест саопштења, тако да су научници из области историје, права, социологије, медицине, лингвистике и историје умјетности презентовали најновија сазнања о једном од највећих црногорских владара и времену у којем је живио. Састав учесника, разних профила и са различитих аспеката, омогућио је да се са историјске дистанце сагледају бројне особености и специфичности личности и дјела Петра Првог Петровића Његоша, као и времена у коме је живио. Морамо нагласити да је било и учесника који су изабрали теме које се нијесу директно односиле на рад и живот Петра Првог. Зборник садржи шеснаест радова који завређују пажњу не само научне, већ и шире читалачке јавности. Резултате својих истраживања представили су стручњаци различитих профила проф. др Живко Андријашевић „Петар Први Петровић Његош“, др Антун Сбутега „Дјело Петра Први Петровића Његоша у контексту епохалних промјена у Европи његовог доба“, академик Мијат Шуковић „Петар Први Петровић Његош створитељ знамените Стеге – црногорског монумента и манифеста“; др Звездан Фолић „Владика Петар Први и брдска племена“; академик др Данило Радојевић „Примјери фалсификата око Петра Првог Петровића Његоша“, др Радован Радоњић „Црногорска историографија о Петру Првом Петровићу – мит и стварност“; Никола Рацковић „Морални постулати у дјелу Петра

Првог“; академик Радослав Ротковић „Херцедг-Нови и Петар I 1795-1814.године“; проф.др Јован Белчовски „Културно-просвјетни и црквени живот у Македонији у XIX стољећу“; др Чедомир Богићевић „Законотворни рад Петра I Петровића Његоша“; проф.др Божидар Шекуларац „Синђелије Петра Првог Петровића Његоша“; Новак Аџић „Црногорска православна црква у вријеме владике Петра Првог Петровића Његоша (1784-1830)“, Стево Вучинић „Свети Петар Цетињски – војсковођа и духовник“, прим.др Слободан Никчевић „Здравствено стање становништва Црне Горе за вријеме владавине Петра Првог Петровића Његоша и подаци о болестима светог Владике“; Сретен Зековић „Етнички појмовник светога Петра црногорскога“; академик Сретен Петровић „Актуелност порука Петра Првог“. Зборник почиње радом „Петар Први Петровић Његош“ професора Живка Андријашевића који у критичком маниру освјетљава овај период наше историје, чиме омогућава боље разумијевање односа Петра Првог према спољним и унутрашњим проблемима. Читаоца не оптерећује сувишним и споредним подацима, већ настоји да сублимира најважније чињенице и критички их обради. Аутор истиче два најзначајнија обиљежја – борба за политичку независност и стварање државе, који судбински детерминишу новојековну историју Црне Горе. Ова обиљежја су неодвојива од династије Петровић Његош, која Црном Гором влада 221 годину, а један од најзначајнијих владара ове династије је свакако био Петар Први. У његово вријеме почиње процес враћања области, које су биле отете османском окупацијом, док се политички утицај шири далеко од области које контролише Петар Први. Аутор наглашава да је у овом периоду дошло до успостављања првих органа централне власти, затим се стварају темељи државним институцијама и долази до успостављања правног система у Црној

79Гори. Проф.Андријашевић критички сагледава бурне догађаје, који су се дешавали на прелому вјекова, и утицај великих сила на питања која су била од виталног интереса за живот Црне Горе. Ту прије свега мислимо на пораз Млетачке Републике од стране Наполеонове војске и долазак Аустрије у непосредно сусједство Црне Горе, затим на епизоду са Наполеоном, па поново на Аустрију и затегнуте односе око Боке. Све то није могло проћи без учешћа Русије. Посебан нагласак се ставља на устројство цркве у Црној Гори у овоме периоду и констатује се да је она била тврђава православне вјере која је имала непосредан утицај на сусједне области. На крају проф. Андријашевић закључује да Петар Први Петровић Његош, упркос томе што му спољнополитичке околности често нијесу биле наклоњене, иако не баш увијек успјешан и безгрешан, несумњиво представља једног од најзначајнијих црногорских државника и владара. Предмет интересовања рада „Владика Петар Први и брдска племена“ аутора професора Звездана Фолића јесте историјат настанка новојековне црногорске државе, њен отпор успостављању османске власти и однос са брдским племенима. Аутор истиче да су црногорске побједе из 1796.године имале велике политичке импликације. Ове побједе су имале значај и за рјешавање Источног питања. У раду се аналитички објашњавају узроци и посљедице битака из 1796. године и посебно даје осврт на посљедице према брђанским племенима, те се констатује да су Брђани добили нове изворе енергије и опстанка. Истиче се и да је Петар Први преко својих посланица афирмисао дух заједништва код Црногораца и Брђана. И поред низа тешкоћа, гладних година, племенске искључивости, појаве туркофилије у одређеним племенима, митрополит Петар Први је могао бити задовољан функционисањем натплеменских органа власти у Брдима, сматра аутор. Вријеме и средина у којој је живио владика Петар Први одредили су и његова гледишта да се сваки па и економски контакт брдских племена са турским властима прогласи као пут у издајство. Међутим, при томе се заборавља на географски положај тих племена, њихову близину турским пазарима и егзистенцијалне мотиве самих Брђана. На крају аутор наглашава да је и поред свих наведених чињеница, Петар Први био први црногорски владика који је судбоносно везао брдска племена за Црну Гору, и учврстио

свијест о важности и потреби њиховог политичког јединства. На крају да закључимо – широк дијапазон тема којима се аутори баве има заједнички циљ: освијетлити са различитих аспеката улогу, значај и мјесто Петра Првог у историји Црне Горе, а и шире. Овај информативан и драгоцјен зборник радова представља допринос научном проучавању ове изузетне личности црногорске историје и омогућава свестраније и обухватније сагледавање улоге и дјела владара који је готово пола вијека утицао не само на судбину Црне Горе него и на историјска збивања на много ширем простору. Зборник ће бити од користи свима који се на било који начин баве животом и дјелом овог знаменитог црногорског владара, без обзира да ли је ријеч о онима из научне, политичке, општекултурне дјелатности. Несумњиво да ће читалац пред собом имати занимљиву, а историјски стручњаци, уз све ово, и корисну књигу.

Иван Тепавчевић

* Прилози који су дати освјетљавају историјски развој Црне Горе за вријеме Петра Првог. Поред историјских, етнолошких, социолошких, културних и других рефлексија, у зборнику су дати и процеси преображаја свијести тадашњег црногорског друштва. За вријеме Петра Првог напушта се чисто племенска свијест и иде се у правцу једног колективитета, стварања државе. У том смислу може се рећи да највеће заслуге припадају управо митрополиту Петру Првом, који је читавог живота настајао да Црногорце научи да живе заједно и да не буду отуђени једни од других.

Напомена редакције:О осталим ауторима заступљеним у зборнику о св. Петру због обимности биће ријечи у наредним бројевима Лучиндана.

80

ПРОТЕСНИ СКУП У ПОДГОРИЦИПодгорица, 14.02. 2010 године, организатори: ЦПЦ, ДАНУ, ПЕН-а, Црногорског друштванезависних књижевника, Фондација “ Свети Петар Цетињски“ и НВО „Ловћенска Вила“,

организована поводом иступа српског патријарха Иринеја и преćедника Црне ГореФилипа Вујановића против црногорске цркве и нације

Стево Вучинић

Вријеме у коме живимо по други пут у посљедњих двадесет година исказује се на један злокобан и пријетећи начин. Наша генерација поново се суочава са изазовом опстанка народа и ове земље. Поставља се и питање будућности нашег потомства и то на један драматичан начин. Они који су двадесет година жртвовали све своје материјалне и нематеријалне интересе бранећи част и образ домовине поново су на искушењу. Због јуначке политике коју су деценијама водили увјерени у побједу идеје слободне Црне Горе заслужили су и нешто више од захвалности. Јер ако је смисао независности земље да се за лажне борце уновчава лажна борба питање је докада ће трајати лажни мир. Јер није могуће сачувати суверенитет земље без Црногораца. А они су у овој земљи поништени и понижени до бола. Дозволили смо да нам узор буду људи који грабе личну корист а заборавили смо на оне који су се посветили нашој срећи и напретку. Имам утисак да данашња елита мрзи све своје велике претходнике који су били уздигли Црну Гору на највише висине да би њихова безобзирна халапљивост била представљена као успјех.

По трећи пут за посљедњих сто година на нас и нашу земљу фронтално насрћу београдски националисти и клерикалци. Доведене су у питању све вриједности за које смо жртвовали цијелу младост. Али им се великим богом кунемо да робови и кметови београдске чаршије, патријаршије и Академије бит нећемо. Неће им помоћи да нас покоре ни све црногорске држвне адресе и цијела опозиција заједно.

Антифашизам као темељна вриједност савремене Европе у Србији је релативизован док је фашизам рехабилитован. Такву политику у Црној Гори афирмишу неке опозиционе странке пријетећи миру и међунационалном и међувјерском складу. Ту није ријеч само о рехабилитацији већ о радикалној промјени система вриједности. Издаја се проглашава за патриотизам,

сарадња са окупатором за врлину, рехабилитују се злочини против човјечности. Мада нема те враџбине која може рехабилитовати четнички покрет. Пуни смисао антифашизма је не само битка против српског великонационалног покрета већ и за класна начела, јавни и социјални интерес као приоритет. Што се нас Црногораца тиче не смијемо пристати да брисање колективне меморије о држави социјалне правде која је постојала између 1945 и 1989 године. Сатанизација социјализма рехабилитовала је четништво и учињела је услугу новим капиталистима. Њима одговара измијењена слика поратног доба које је темељено на идеји једнакости и хуманости.

Неприхатљиво је за Црногорце да се људи цијене према висини зараде коју остварују на темељу отимачине народног добра која су наши очеви и ђедови стварали знојем и крвљу. Јер наши преци су умирали за слободу а не за материјалне интересе бранећи част нације и вјерујући у идеале правде и праведне државе. Не смијемо их као потомци изневјерити у томе. Људима мора бити част да су грађани ове земље а не да им је част издаје у корист Србије и презирање наших симбола химне и заставе. Њихов презир ове земље и њених симбола који се опасно раширио да озбиљно угрожава државни суверенитет мора бити санкционисан нарочито када га показује највиша државна адреса која се с времена на вријеме погађа са извјесним предсједницима општина о уклањању или селекционисању државних симбола који се истичу пригодом његових посјета општинама. Таква пракса је осоколила београдске великонационалисте да се с презрењем односе према нашем суверенитету нарочито у општинама Херцег Нови, Бијело Поље и Пљевља. Усуђују се српски министри попут Јеремића да опречно добрим дипломатским обичајима у овим општинама демонстрирају њихову екстериторијалност у односу на црногорску државу што је недопустиво, забрињавајуће и не слути на добро. У овим општинама доживљавамо

81и највећи прилив страних држављана у нашој историји који нијесу наклоњени нашој земљи нити њеном суверенитету. То угрожава нашу државу, слободу, просперитет и културу.

Свједоци смо суштинских промјена који ће заувијек промијенити нашу судбину.Ово освајање Црне Горе од стране сусједних народа дио је глобалне борбе великосрпских националиста за доминацију у нашој земљи. Не случајно називају нас усташама а то је етикета којом треба да се поносима јер је власти Србије и сви повезани с њима дијеле Црногорцима који се противе отимању наше земље, хушкању против грађана исламске и католичке вјере и вјерују у правду.

Поглавар београдске патријаршије тек што је изабран облајао је звање нашег поглавара господина Михаила а нас назвао именом недостојним да се изговори из његових уста. Подршку је добио од наше највише државне адресе која је изјавила да је његовим избором фасцинирана, нама је одрекла право на национални идентитет а Црногорску Цркву је безочно дисквалификовала.

Својевремена АБ револуција није била никаква револуција већ најобичнија издаја. Рушењем система 1989 године почиње екстаза четничког оргијања. Руше се све вриједности а београдски интеклектуалци успостављају нам нови систем вриједности који нас уводи у неспоразуме с цијелим свијетом. Држава допада руку примитиваца и суманутих српских попова. Увођење нахушкане и припросте масе у политику доводи земљу у економску катастрофу. Природне посљедице су биле да се фукара издига на висину са које критикује поштени народ. Тек 21 маја 2006. године успјели смо да се усправимо као слободни људи у слободној држави. Такво стање није трајало ни двије године. Поново почиње плима великосрпског национализма који пузајући плави Црну Гору. На несрећу што нам је земља сиромашнија то је и презир већине према држави већи. Државни ауторитет је поништен код већине и народ и земља су на ивици понора зато је поновна борба наша обавеза. Нарочито због чињенице да борбу против наше земље и њеног суверенитета воде и највише државне адресе. Велика би срећа била да за предсједника имамо великог човјека међутим наша највиша адреса врши предсједничку функцију на нашу срамоту, несрећу и штету. Он продаје цијелу земљу, све њене вриједности и светиње укључујући Цетињски манастир и вријеђа нашу народну част и достојанство зато је најобичнији издајник. Стога га треба свргнути.

Потпредсједник Владе је члан организационог одбора за прославу јубилеја владике Митрофана Бана. Најављено је да ће овај Одбор афирмисати вриједности за које се покојни Митрофан залагао. Те вриједности су срамота за ову земљу и сваког поштеног и вјерујућег и невјерујућег грађанина. Он је издао нашега краља и државу, учеснике Божићњег устанка које је лично пријавио српском гувернеру и повјерену цркву коју је својевољно уништио. А као владика, како његов тестамент свједочи, на Цетињу је зарадио двије куће, кафану, имање и давао је паре под зеленашку камату. Чинио је све што му јеванђеље забрањује као свјештенику. На гробу му је београдска патријаршија уклесала да с миром чека трубе страшног суда. Ми који вјерујемо у свето писмо не можемо повјеровати да такав злочинац може с миром чекати трубе страшнога суда јер би наша вјера била бесмислена.

Ми Црногорци имамо своју Црногорску Православну Цркву, свој језик, културу и државу зато се бринемо о свом напретку и имамо свијест да као народ треба да се очувамо. У природи је сваке нације да се у тренуцима опасности хомогенизује и тако чува своје територијалне, политичке, друштвене и економске интересе у чему треба је је помаже држава што се у нашем случају догађа само дјелимично. Јер нас подржавају само дјелови државне администрације. Нека ниједан предсједник и министар не очекује да ћемо му акт велиздаје опросити. Гонићемо га и на онај свијет. А нека му поука буде судбина вође бјелашке омадине и уједнинитеља Марка Даковића. Његова смрскана глава испод сандука државног злата који је током бјекстава југословенске владе из земље пао на њега 17 априла 1941 приликом принудног слијетања авиона у Грчкој је парадигма новије црногорске историје. Историја га је забиљежила као издајника а прославила је све оне који су 1918 и 1941 године бранили ову земљу и њену слободу. Тако ће се однијети и према савременим издајницима и патриотама.

Након очитог повлачења црногорске државе са браника уставних права и слобода које декларативно гарантује исказано недавно кроз уста највише државне адресе која јавно исказује презир према Црногорској Православној Цркви, народу и земљи фаворизујући туђу цркву у корист туђег суверенитета питање је тренутка када ће се црногорски гађани самоорганизовати у одбрани основног права на црквени, национални, вјерски и културни идентитет и право на постојање и живот

82достојан потомака побједника са Вучјега Дола, Тријепча, Фундине и Сутјеске. Стога се поново

великим Богом кунемо да ничији кметови и робови бит нећемо.

Д Е К Л А Р А Ц И Ј А

Ми грађани сакупљени на протестном скупу у Подгорици свјесни опасности од ширења великосрпског национализма у Црној Гори сматрамо да уколико се та пошаст не запријечи у зачетку неминовно ће доћи до нарочито тешких посљедица и увећати цијену каснијег обрачуна са том појавом. Вјера да је могућа коегзистенција са агресивним националистима, који свој смисао виде у порицању других представља непознавање Светосавља као погледа на свијет и његових метода исказивања. Циљ им је поништење црногорског државног суверенитета, анексија у корист Србије и непризнавање црногорских грађана који се исказују другачије у црквеном, вјерском, културном и националном смислу. Светосавље није у стању да егзистира са било киме који је другачији из простог разлога што је утемељено на мржњи и агресији.

Упозоравамо црногорску јавност, државне институције и коалициону власт да дјелови државне администрације, опозиције и неке највише државне адресе понижавају нашу земљу, њену слободарску традицију, руше њен суверенитет и вријеђају национално и државно достојанство и понос. Таква политика презира према држави и државном суверенитету коју показују неке одговорне адресе којима је у опису посла заштитита највиших вриједности грађана Црне Горе и црногорскога народа добила је озбиљне размјере и морају се санкционисати. Позивамо државног тужиоца да против таквих покрене кривични поступак за кривична дјела подривања уставног поретка у корист страних сила, распиривања вјерске и националне мржње, увреде државних симбола и земље у цјелини.

Позивамо грађане Црне Горе да се као достојни насљедници славних предака уједињени у одбрани највећих вриједности - части и слободе нашега народа и независности наше земље да се уједињени одупремо свим насртајима такве врсте ма с које адресе долазили. Питање различитих становишта о политичком и економском уређењу земље не смије бити препрека за заједничку одбрану најсветијих тековина које су наши преци крвљу бранили и одбранили. Зато упозоравамо да нико не умишља да ће неколика политичара, чији је смисао политике борбе огољена власт одбранити земљу од подривања из Србије чији протагонисти обнову Душановог царства у средњовјековним границама које подразумијевају и Црну Гору. Уколико би се остварио овај апокалипстички сценарио Црна Гора би коначно потонула за сва времена и то дубље него у вријеме турске империје. А сва наша деведестогодишња борба за обнову државне независности и националну слободу била би узалудна. Историја то неби опростила ни њима ни нама.

Увјерени да је у лицу пресједника Филипа Вујановића концентрисан суверенитет и дигнитет наше земље покрећемо иницијативу да, сагласно члану 149 тачка 4 Скупштина Црне Горе пред Уставним судом покрене поступак за утврђивање да ли је Предсједник Црне Горе повриједио Устав и сагласно њему на темељу члана 98 одлучи.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Господин Вујановић више пута је јавно демонстрирао непоштовање симбола, грба и заставе земље чији је суверен дозвољавајући да се у неким општинама током његове посјете не свира химна или се не истиче застава. На тај начин је повриједио члан 4 Устава. Посљедњом изјавом датом првом програму РТВЦГ којом је фаворизовао Српску Цркву као цркву стране државе и дисквалификовао Црногорску

83Православну Цркву позивајући се на изјаве страних суверена и духовних лица дубоко је увриједио црногорско национално и државно биће и наш народни понос. Сматрамо да је такав акт непримјерен предсједнику земље и захтијевамо Предсједникову пуну одговорност. Предсједник је повриједио члан 7 Устава који забрањује било какво изазивање и подстицање мржње и нетрпељивости по било ком основу. А он је овом изјавом подстакао мржњу између припадника два народа и двије Цркве. Предсједник је овом изјавом повриједио и члан 8 којим је забрањена свака посредна и непосредна дискриминација. Предсједник је повриједио и члан 14 Устава којим се гарантује равноправност вјерских заједница и њихова одвојеност од државе. А он је управо одрекао равноправност Црногорској Православној Цркви и умијешао се у црквена питања за која није компетентан, а и Уставом му је такво мијешање забрањено.

Архиепископ Цетињски

и Митрополити Црногорски

C Михаило

Дукљанска Академија ПЕН

Предсједник Потпредсједник

Божидар Николић Сретен Вујовић

Фондација « Свети Петар Цетињски» Црногорско друштво независних књижевника

Предсједник Предсједник

Драго Рашовић Милорад Поповић

НВО « Ловћенска Вила»

Предсједник

за

Стево Вучинић

84

Стево Вучинић

Промоција књиге Новака Аџића » Борци за независну Црну Гори 1918-1941», (други том)

Оба пута када сам долазио на промоцију Аџићеве књиге у Подгорици у овом истом здању, до мјеста промоције долазио сам улицама која повезује нека повјесна мјеста у мојем родном граду. Она за мене имају дубоки смисао и не остављају ме равнодушним чак ни у уобичајеним околностима. Обилазећи их повремено, имам осјећај да ходам кроз свијет духова неке мени драге и блиске прошлости. У тим приликама увијек ми је на уснама стих једне давнашње пјесме: « Све ће то мила моја прекрити сњегови, шаш и рузмарим». Вјерујем, зато што је овај стих најљепша пјесничка апотеоза ништавила и бесмисла. Јер је у ништавилу завршила као бесмислено утрошена енергија оних који су били посвећени уништењу наше домовине 1919 године. Наш вечерашњи скуп и књига којој је посвећена ова промоција је доказ томе. Ризикујем да будем подгрешно схваћен али ћу вас ипак наративно провести градом да бисмо заједно посјетили та за мене повјесна мјеста у мојој Подгорици. Макар зато што се у њој, овим поводом, осјећам побједнички па себе дозвољавам нешто више него што ми васпитање и уобичајене норме цивилизованог понашања међу људима дозвољавају. Недалеко одавде, не дуже од двјеста метара, налазе се остаци касарне у којој је 1915 године била школа резервних подофицира коју су похађали редовни ђаци из цијеле Црне Горе. Њен комадант је био мој стриц Стево по коме носим име. У септембру 1915 године посјетио ју је краљ Никола. На платоу који и данас постоји, у његову част, били су постројени сви питомци. Док је Краљ вршио смотру, ненадно, из хиљаду грла до неба су се почели проламати стихови српске химне - Боже правде, а потом су питомци френетично акламирали српском краљу Петру. Када је краљ завршио смотру, одмакао се од строја а у очима су му заискриле сузе. Биле су то сузе оца домовине која ће га као њеног творца убрзо потом прогнати. А френетична акламација краља Петра је била парадигма тадашњег колективног духа црногорске омладине коју је управо он сам и сви његови преци обликовали таквом због чега смо платили високу цијену у два балканска, Првом и Другом светском рату са 80.000 црногорских глава. У домовину се

Никола вратио мртав тек послије осамдесет година, али коначно и побједнички. Ето му неколико стотина метара даље бронзаног споменика подигнутог на мјесту на којем се налазила зграда монопола дувана у којој је засиједала подгоричка скупштина која га је детронизовала. Зграда је током савезничког бомбардовања у другом свјетском рату претворена у прах и пепео. А са њених темеља, на мермерном постаменту, однедавно, бронзани господар с коња, искоса, упртог погледа на скупштинско здање, посматра тај високи дом и свједочи да је Црна Гора вјечна. Мало ближе, на тргу, на мјесту некадашње продавнице «Борово» прије рата се налазила кафана. У њој је мој рођак, почетком октобра 1920 године, поводом убиства његовог ујака Машана Божовића који му је био запалио кућу, затворио кафану и свим затеченим гостима платио пиће. А у нашој непосредној близини, на мјесту стадиона малих спортова под Горицом, био је до Другога рата каменолом. У њему су 1911 године стријељани осуђени на смрт у колашинском процесу на коју их је осудио мој прађед као предсједник суда. Недалеко одавде налазила се и зграда у којој је 1946 године, између осталих, осуђен на смрт и један војник Крста Поповића. Суђењу су присуствовали његова жена и синчић који је након изрицања смртне пресуде оцу у ходнику суда заплакао. Пришао му је предсједник суда и питао његову мајку - зашто мали плаче. Одговорила му је: «Осудили сте му оца на смрт». Предсједник суда му је тада ставио руку на главу, помиловао га, и казао му: « Не плачи бато бићеш ти бољи чојек него твој отац». Зато се не могу се отети утиску да је превише мржње, крви и суза просуто за тако кратко вријеме, само на овом малом простору, да бисмо се олако односили према прошлости и нашим прецима који су се 1919 године и између два светска рата жртвовали за слободу домовине. Нажалост, они који су били обавезни да се о томе брину нијесу били на висини задатка. Али нам је зато част и образ спасио господин Новак Аџић

Прије неких двадесет година у вријеме када сем тек био почео да стичем прва знања о наравима и особинама Црногораца покојни језикословац Војислав Никчевић ми је испред

85зграде цетињске поште казао да у Црној Гори нема и неможе бити инсититуција него само појединаца који су сами по себи институције. Нијесам га тада ја баш добро разумио. У својој наивности држао сам распростањену црногорску особину беспријекорног слагања боја ташне и машне хвале вриједном и господственом. Каније сам схватио да је је ова особина, углавном, у обрнутој сразмјери са интелектуалним и моралним вриједностима оних који је посједују.

Један од оних на које се може примијенити становиште покојног Воја Никћевића је и господин Новак Аџић. Зато сам више пута говорио и писао да он заслужује дубоку захвалност потомака због дјела и напора који је уложио да у име свију нас исправи неправду према нашим прецима који су прије деведесет година бранили част и образ домовине. Требало да прође још мало времена па да њихова имена буду избрисана из меморије потомака. То би био злочин раван ономе учињеном према устаницима и према нашој домовини 1919 године. А ми бисмо били саучесници колективног злочина према сопственим прецима. Управо, и овом књигом коју вечарас промовишемо аутор је себи спасио душу а нама образ пред сјенима предака и пред историјом. Са историографског становишта нека о књизи говоре историчари ја ионако, у општем смислу, његово дјело сматрам изванредним зато нијесам спреман да о појединостима ове књиге проговорим ни једну једину ријеч. Ако неко мисли да је могла боље да се напише нека је сам напише нико му не брани. У устанку је учествовало око 5000 Црногораца. Новак је у два тома објавио биографије 2783 устаника. Преосталих 2300 учесника чека да се њима позабаве Институти, институције или да се роди неки нови Новак који ће да се бави ониме чиме се господин Аџић бави већ двадесет година да би смо кроз двадесет година виђети њихове резултате.

Међу Црногорцима је, иначе, увријежено становиште да се овакве књиге пишу зато што је неко на то обавезан, плаћен и да му је такав посао наређен. О томе говора нема али аутор мора да се суочи са чињеницом да због таквог неутемељеног мишљења мора да истрпи и протесте потомака оних који у књизи нијесу поменути. Искрен да будем такви су ријетки али их има. Па бих и о њима нешто да кажем као и онима који се, чини ми се, стиде учешћа предака у одбрани слободе ове земље и народа. Чак се нијесу сложили да имена њихових ђедова буду уписана у овом Зборнику биографија учесника Божићњег устанка. Они су примјер

понашања извјесних Црногораца, могуће и на неки начин разочараних, у неким случајевима чини ми се и зато што им се домовина није правовремено одужила него их је до недавно, и њих и нихове потомке, кажњавала за њихово домољубље. На исти начин на који је већина нас и данас кажњена зато што смо у посљедњих двадесет година за ову земљу жртвовали све своје материјалне и нематеријалне интересе.

Након објављивања првог тома, у неку руку, осјећао сам се постиђено јер очито имена и биографије многих мојих сељана и племеника учесника Божићног устанка нијесу била уписана у првој књизи. Ја наравно нијесам знао ко је све од Пипера и мојих сељана био учесник или је потомак устаника из 1919 године. Али сам знао да их је у устанку из цијелих Пипера учествовало укупно тристотине, међу њима више десетина Рогамљана док је само десетак њих је имало написану биографију у првом тому. Стога сам почео да трагам за именима учесника и њиховим потомцима да бих и ја не само спасио своју душу. Нијесам желио да будем оптужен да сам пописао све своје рођаке и претке а прескочио све друге учеснике из села и племена. Ево са чиме сам се суочио трагајући за именима учесника божићног устанка из Пипера.

Један мој рођак с мајчине стране ме је питао зашто у првом тому нема биографије његовог оца и два стрица који су због учешћа у устанку робијали у никшићкој пивари. Одговорио сам му да њихових имена није било у архиви којом се Новак користио. А другог извора за такву врсту података Новак није имао сем уколико ја прикупим биографске податке о њима и прослиједим му их. Зато сам се се понудио да то и учиним сматрајући се обавезним на таква чин. Али се умијешала његова сестра од стрица и казала ми за свога оца и стричеве да су били бјелаши што, наравно, није тачно. Стога је у другом тому, по препоруци потомка, штампана биографија само једног од тројице браће. У другом случају један Пипер је одбио да се биографија његовог стрица штампа иако је био устаник само зато што је у својој свијести повезао устанак и устанике с Крстом Поповићем којему неможе да опрости колаборацију. Док је у трећем случају потомак активни члан српске Радикалне странке и није стио да чује за ђеда.

На концу, господине Аџићу ја вам се у име свију нас још једном захваљујем јер сте нам, како сам већ казао, вашим књигама биографија божићних устаника спасили образ пред сјенима предака и пред историјом. Подгорица, 21.04. 2010 год.

86Сретен Зековић

„МАЋЕХА ЦРКВА“ИЛИ АУТОКЕФАЛИЈА

Коначно је Повјереништво Српске православне цркве у Црној Гори (објавило „нови оригинални аргумент“ против указивања на оправдану потребу пунога и рестуционога обнављања Црногорске православне цркве (са обновом црногорске државне независности) да је то могуће, као и све остало, уз Божју помоћ, тек под условом пријетходно васкрнуте Краљевине Црне Горе и да то искључиво учини (добровољно) сама (српска) црква. Ово је, у ствари, оно, до цинизма иронично, „мало морген“, што ће рећи да је то немогуће, посебно у овдашњем времену.

Оваква изјава указује на добро зна(ве)ну суштину карактера Српске православне цркве. Једино „зрнце истине“ у овој изјави, које јој се, напокон, изнудило, јесте то да је коначно, први пут од 1918, децидно признала да је Црногорска Православна Црква била аутокефална у доба Краљевине Црне Горе „заборављајући“, без иче-совога“опроста“, да је ради те исте тврдње, заједно са присташама политичкога (све)српства, сатанисала све аутокефалисте од 1918, а навлаштито од 1993, од појаве црногорскога аутокефалног покрета најпогрднијим, клеветничким, па и геноцидним, анатема, а најагресивније баш од стране „наших, домаћих Срба“ и црногорскијех црковњака. Ово подćећа на они школски примјер инквизиторскога кастигања Њутна за своју „безбожничку“ научну тврдњу „Земоља се окреће“, да би не задуго она постала општеприхваћена и од саме цркве.

Надати се да ће тако бити и са осталијем порицаним и прећутаним истинама о ЦПЦ. На примјер, да је она већ била аутокефална и у доба Николине Књажевине, која му је и ментнула краљевску круну; да је она била посве самостална и прије књаза-краља Николе, од Даниловога одвајања цркве и државе, када она није имала „Маћеху Цркву“ изван црногорске државе, нити је владику постављала српска црква, као што је и Његошева црква, као аутокефална, сама канонизовала за свеца Петра I Светога, што су канонски признале остале цркве. Или(ти), да је у другој повијесници црногорски насљедни Владикат на Општецрногорском и Главарском збору сам бирао, постављао, потврђивао и смјењивао своје

владике-господаре, што је не само доказ и потврда његове аутокефалности, н(ег)о и изузетни“случај“ у свијету, посебно у православљу. Сам црквени чин хиротоније владика-господар је сам бирао по вољи и потребама, све до Русије. Или(ти), она међународна црковна признања црногорске аутокефалије, које србо-црногорски Митрополит-монархист суминује: аутокефалну ЦПЦ су све до 1918. Званично признавале све остале православне и католичке цркве, укључујући и „посестримску српску цркву“, што је констатовано и у Синтагми (уставу, протоколу) Васељенске Цариградске патријаршије објављена у Атини 1855 (ЦПЦ 8-ма по реду, а СПЦ 14-та) и у Каталогу (диптих) Руске цркве из 1850, за који су предстојатељи СПЦ тражили од Алексија II да га кривотвори и избачи из њега ЦПЦ. И на врху, да ће поништити своју званичну сакрализовану политичку догму да не постоји црногорски народ ни нација, јер су „Црногорци били, јесу и биће Срби за вијек и вјеков, амин“, те зато и не могу имати своју националну цркву.

Српска Краљевина-Царевина је (п)одавно минула, а овдашња СПЦ и њезина Патријаршија (коју су Турци и обновили и укинули) су из његовога (зло)вакта која се, све до данас, конзервирала као његов средњовјековно-феудални организациони сакрализовани реликт некадашњега (царског) вељецрковља (без цара) које је реминисцентна контура (све)српства. Таква, „царска“ СПЦ и њезина (по други пут насилно створена и проклета) Пећка патријаршија у „новом Царству Јужнијех Словена (Србославији) 1918. је легални узор српскога вељедржавља. Под српскијем националним именом и даље (х)оће да притеже јурисдикцију и проректорат над некада подвлашћим народима, њиховим црквама и државама (су) прот(ив)но старом источњачком праву, канону и прави:“слободан народ – самостална држава – аутокефална црква“. По том канону, праву и вељедржавној сили српска црква губи стварну и формалну аутокефалност у „турској Србији“ и постаје (про)турска православна црква у вилаету Србији, под јурисдикцијом Истамбулске патријаршије, која им непосредно

87поставља патријархе и свјештенство, па и онда када је обнављана и укинута. И то је један од туште примјера да је државни управни систем стварао и укидао цркве и постављао патријарх и владике, као и они пријетходни за зловакта 9-годишњега Душановога царства. Предстојатељи СПЦ никада

не (из)рекоше да ли у (четоко ришена фраза) „800-годишњу традицију СПЦ у ЦГ“ укључују и дуго раздобље док је Србија била под турском влашћу, све до, исто тако државном принудом, обнављања Пећке патријаршије, односно СПЦ 1918-20.

ОСНОВАНО ЦРНОГОРСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ У СРБИЈИ

Хотел”Мажестик” је мјесто ђе је одржана оснивачка скупштина Црногорског Националног Вијећа (у даљем тексту ЦНВ ) - као савеза црногорских асоцијација у Републици Србији. На основу закључака са састанка постојећих црногорских асоцијација одржаних 06 марта 2010.године. у Београду , на основу чл.12. Закона о заштити права и слобода националних мањина (Сл.лист СРЈ бр.11 од 27 фебруара 2002.године),одржана је оснивачка скупштина ЦНВ 12 ЈУНА 2010.године. у Београду. Оснивачка скупштина ЦНВ као савеза црногорских удружења у Републици Србији на својој сједници је једногласно изабрала за предсједника проф.др Миленка ПЕРОВИЋА, а за подпресједника Михаила ТЕРЗИЋА. Опште одредбе: Чл-1 ЦНВ је невладино удружење Чл-2 Назив удружења је ЦНВ чЛ-3 У интерној употреби , службени језик је црногорски Чл-4 Застава и грб државе Црне Горе је симбол ЦНВа Чл-5 Печат ЦНВа је округлог облика са текстом на ћириличном и латиничном писму,ЦНВ Србије, у средишњем дијелу печата налази се лик ЛАВА из црногорског грба Чл-6 Сједиште ЦНВа је Београд у ул.Ћирило и Методије бр.2 Чл-7 Рад ЦНВа је јаван Циљеви дјелатности: ЦНВ је као савез за развијање пријатељских односа и сарадње између Републике Србије и матичне земље Црне Горе, окупљање припадника црногорских националних удружења грађана црногорске националности настањених у Србији, очување и његовање духовног, историјског,језичког индетитета припадника црногорске мањине у Србији, промовисање и презентације културе, умјетности, и укупног стваралаштва Црне Горе у Србији, помагање и подстицање организовања припадника дијаспоре у земљи пријема и јачање њиховог јединства,заштита права статута и интереса припадника црногорске националне мањине у Србији, сарадње са свим народима у Србији, Европи и Свијету.

Поздрав скупу

ОСПОРАВАЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ ЦРНОГОРСКО

„Црногорци у Србији могу опстати само ако буду национално ангажовани, а црногорска мањина ће поштовати систем Србије. Црногорци у Србији живе у политичком амбијенту гдје је теже бити Црногорац него игдје у свијету, живимо у земљи гдје су и Јапанци пожељнији да живе него Црногорци. -Послије осамостаљења црногорске државе дио политичке и културне елите у Србији оспоравао је црногорску нацију, све до данас политика Србије иде у смјеру туторства над Црном Гором, сматрају да је Црна Гора данас неријешено српско питање и на крају кажу да је Дукља српска – рекао је Терзић и изразио наду да ће се једног дана отворити црногорски културни центар у Београду и да ће почети да изадају своје новине.

88

ИНТЕРВЈУ: Проф. др Миленко А. Перовић, професор на Филозофском факултетуу Новом Саду

ВОЛИО БИХ ДА СУ ЦРНОГОРЦИ У СРБИЈИ „УГРОЖЕНИ“ КАО СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Црногорци су у Србији постали главна скала на мјерном инструменту „српских“ фрустрација због катастрофалног пута на који су српски народ гурнуле његове непромишљене авантуристичке „елите“. Те интелектуалне и политичке „елите” ове земље стално и изнова распирују несхватљиву нетрпељивост према Црногорцима, ма ђе били, као и према самосталној Црној Гори

Проф. др Миленко А. Перовић је филозоф, етичар. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1974. године, докторску дисертацију одбранио 1984. године на Филозофском факултету у Загребу, а за редовног професора на Филозофском факултету у Новом Саду изабран је 1995. године. На

јавној сцени Србије оставио је упечатљив траг као досљедан критичар национализма, аутистичности и ксенофобије у врло опасним временима. И као Црногорац. Због тога су он и његова породица били изложени пријетњама и отвореним нападима. Перовић је рођен у Врбасу, предсједник је Удружења Црногораца Војводине, а прије неколико дана изабран је за првог човјека Црногорског националног вијећа у Србији. Предсједник је Експертске комисије за стандардизацију црногорског језика и члан Националног савјета за културу, који је почетком године основан у Црној Гори.

За Побједу Перовић говори о статусу

Дјелатности ЦНВа су: осмишљавање и реализација заједничких активности у Србији, артикулизација интереса и потреба црногорске дијаспоре,издавачке и информативне дјелатности,истраживачки пројекти о припадницима црногорске дијаспоре у свим областима и подручијма у Србији,хуманитарне активности и друге дјелатности у складу са статутом и законом, тако да ће ЦНВ, бити спона-мост двију држава и њихових народа. По завршетку скупштине,прочитани су поздравни телеграми приспјели из матичне државе као и са свих континената ђе живе припадници црногорског народа,потом је његова екселенција Амбасадор Републике Црне Горе у Републици Србији гос Игор ЈОВОВИЋ са супругом,поздравио историјски скуп и конституисање савеза ЦНВа. Скупу је присустовао помоћник Министарства спољних послова Црне Горе Драган ЂУРОВИЋ народни Херој Генерал Јово КАПИЧИЋ,антифашиста и ветеран Михаило Беба БРАЈОВИЋ, начелник неурохирургије ВМА др Љупче МИНИЋ,адвокат Рајко ДАНИЛОВИЋ, познати црногорски спортиста Скале ГВОЗДЕНОВИЋ,јавни и културни посленици као и представници штампаних и електронских медија. Жарко Минић

89Црногораца у Србији, разлозима њиховог удруживања и организовања, везама са матичном државом, стандардизацији црногорског језика, осталим идентитетским обиљежјима Црногораца и државе Црне Горе, актуелној политичкој сцени Србије, аутономији Војводине, питању Косова...

ПОБЈЕДА: Из личног искуства, како је данас бити Црногорац у Србији?

ПЕРОВИЋ: Моја искуства нијесу потпуно типична. У јавности сам перципиран у двострукој улози. С једне стране, дјелујем као тзв. независни интелектуалац од кога се очекује да ту и тамо изнесе, најчешће нетипично, мишљење о одређеним друштвеним и политичким феноменима. С друге стране, доживљавају ме као јавног дјелатника који има смјелости не само да се декларише као Црногорац, него и да о тзв. црногорском питању у Србији и Црној Гори, о односима Срба и Црногораца, Србије и Црне Горе има своје мишљење. И један и други мој јавни ангажман доживљава се овдје на два дијаметрално супротна начина. Ако није нескромно рећи, због своје интелектуалне и моралне самосвојности стекао сам пуно пријатеља и истомишљеника. Исто тако, стекао сам бројне и незгодне противнике и непријатеље.

ПОБЈЕДА: Својевремено сте имали грдних непријатности…

ПЕРОВИЋ: Стално ја имам неких непријатности. Друга је ствар што оне најчешће нијесу тако драстичне, као што је био познати случај напада неонациста на мене или пријетњи које су мојој породици и мени стизале с многих страна. Уосталом, озбиљних непријатности у Србији имају сви људи који се јавно боре да Србија постане уређена и нормална држава. Моје непријатности у односу на њихове имају тај „додатак“ што ми их приређују они који дивље мрзе Црногорце.

ПОБЈЕДА: Како се данас Србија, званична и незванична, односи према Црногорцима?

ПЕРОВИЋ: У појединим дијеловима срп-ског друштва с великим симпатијама се гледа на Црногорце и на историјски пут који је референдумом изабрала Црна Гора. Нажалост, већинско мишљење, увелико инспирисано и оркестрирано од стране тзв. интелектуалних и политичких „елита“ ове земље, стално и изнова распирује несхватљиву нетрпељивост према Црногорцима, ма ђе били, као и према самосталној Црној Гори. Црногорци су овдје постали главна скала на мјерном инструменту „српских“ фрустрација због катастрофалног пута на који су српски народ гурнуле његове непромишљене авантуристичке „елите“.

ПОБЈЕДА: Како коментаришете приговоре неких српских партија у Црној Гори да су Срби „угрожени“, неравноправни грађани Црне Горе?

ПЕРОВИЋ: Волио бих да су Црногорци у Србији „угрожени“ онако и онолико колико су „угрожени“ Срби у Црној Гори. Необично је то што још увијек неко у Црној Гори доктрину свога политичког дјеловања покушава градити на изанђалој тези о „угрожености Срба“. Та теза била је мимикријска борбена песница једног империјализма из деведесетих година прошлог вијека, који је себи вјештачки производио тобоже рационални „разлог“ и „оправдање“ да би „легитимирао“ освајачке упаде у комшијска дворишта. Гротескно је данас у Црној Гори да се том тезом покушава очувати и овјековјечити однос доминације једног дијела друштва над осталим дјеловима.

ПОБЈЕДА: Како и колико су на „статус“ Црногораца у Србији утицали обнова црногорске независности и признање Косова?

ПЕРОВИЋ: У битном смислу нијесу утицали. Од 1945. године до данас Црногорци у Србији нијесу могли испољити никакав озбиљнији колективни субјективитет, осим права да се на пописима становништа могу национално декларисати као Црногорци. Догађаји које помињете тек су нешто мало подигли температуру стандардног анимозитета према Црногорцима.

ПОБЈЕДА: Зашто је у Србији и данас тако жестока антицрногорска медијска харанга?

ПЕРОВИЋ: Рекао бих да се одговор рачва у два основна правца. Један правац спада у масовну психологију једног ресантиманског национализма. Њему су се изјаловиле бесмислене историјске наде да се Црном Гором може на дуже стазе владати из Београда или уз помоћ Београда. Други правац, психолошки не особито здравији од првога, обликује се на шибицарској рачуници, према којој се мисли да се с мало „фрке“ може повратити оно што је плански узимано стотину година, па је дефинитивно измакло из руку. Надам се да је измакло за сва времена! То не значи да поводом неких сљедећих историјских догађаја неће бити нових харанги, медијских кампања и аветања!

Но, у Црној Гори је стасала политичка генерација која више не насједа на такве притиске и политикантске блефове. И не само то! У ширим слојевима становништва Црне Горе све више слаби снага старог вриједносног и животног оријентира да „сви путеви воде у Београд“. Данас Црна Гора поново открива велики свијет, можда и са више фасцинације него што свијет открива Црну Гору!

90ПОБЈЕДА: Колико и каквих све Црногораца

има у Србији? ПЕРОВИЋ: Према потоњем попису деклари-

саних има око седамдесет хиљада. Половина живи у Војводини, а половина у Београду и ужој Србији. То су људи који се с одређеним ризиком национално декларишу као Црногорци. Много је бројнија - немогуће је утврдити колико бројнија (уосталом, зашто би се то и утврђивало!) – скупина етничких Црногораца који се или национално декларишу као Срби или се декларишу према потреби и ситуацији. Тој скупини припада неспорни дио „заслуга“ што се у Србији успоставио негативни стереотип о Црногорцима.

ПОБЈЕДА: Колико могу удружења, односно будући национални савјет учинити прво на дефинисању, а затим и на стварном утемељењу црногорске националне мањине у Србији?

ПЕРОВИЋ: Сама чињеница да већ одређени број година постоје црногорске асоцијације у Србији чини важан елемент у утемељењу црногорске националне заједнице. Тим елементом та заједница самој себи показује и доказује да може постојати и одржавати се као национална заједница. Институт националног савјета има сродно, али ипак другачије значење. Његово формирање показује не само да се нека национална заједница може колективно успоставити и трајати као таква, него да је и држава признаје као такву. С политичким озваничењем статуса црногорске националне заједнице у Србији проблем до сада и јесте био у томе што држава Србија није била спремна да јасно и гласно призна тај статус. Није била спремна зато што у одговарајућим државним органима сједе људи које руководи националистичка предрасуда да су Црногорци Срби, те да им према томе не припада право на статус посебне националне заједнице. У томе је одговор на питање, често постављано у потоње вријеме, зашто Црногорци нијесу формирали свој национални савјет у Србији. Нијесу га формирали, јер су од стране људи из србијанског министарства за људска и мањинска права примитивном, бирократском и бахатом манипулацијом онемогућени у томе!

ПОБЈЕДА: Постоји ли адекватан правни оквир у Србији за остваривање тих права?

ПЕРОВИЋ: Правни оквир постоји, али није довољан. Потребно је још и да државни органи – који би морали да се крећу у том правном оквиру – поштују и примјењују законе! У случају иницијативе за формирање црногорског националног савјета, постојећи правни оквир није поштован. Шта то конкретно значи? Када по

важећем закону уредно поднесете неки захтјев, а државни чиновници вам кажу да у вашем случају неће поступити по том закону, него чекају да примијене будући закон, онда је то спрдња од права! И сасвим је јасно да у позадини те спрдње није гола бирократска самовоља, него јасна намјера да се Црногорцима, што је могуће више, компликује иницијатива за формирање националног савјета. Да је акција синхронизована показује и чињеница да се одмах у српским и црногорским медијима наметало тобожње питање ко је од Црногораца крив што то већ није формирано.

ПОБЈЕДА: Помаже ли и како у томе може помоћи матичана држава Црна Гора?

ПЕРОВИЋ: Држава Црна Гора почиње показивати озбиљан интерес за питање статуса Црногораца у Србији. Та тенденција, ма колико да може бити деликатна за Црну Гору у компликованим политичким односима са Србијом, за Црногорце у Србији је охрабрујућа.

Пуни легитимитет црногорског језика ПОБЈЕДА: Предсједник сте Експертске

комисије за стандардизацију црногорског језика. Да ли је посао на црногорском језику завршен објављивањем правописа и рјечника?

ПЕРОВИЋ: Задовољство ми је да, у својству предсједника Експертске комисије, потврдим информацију министра просвјете и науке господина Славољуба Стијеповића, објављену прије неколико дана у црногорским медијима, да смо у штампу предали рукописе Правописа и Граматике црногорског језика. Неће бити нескромно ако поставим оцјену да је то чин с великим историјским значењем. Ако је Уставом Црне Горе црногорски језик политички неспорно легитимиран, овом стандардизацијом он је добио и пуну научно-лингвистичку легитимацију. Начинили смо бескрајно важан корак у борби за признање црногорског језика.

Но, објављивањем Правописа и Граматике посао на црногорском језику није завршен. Стандардизацијом смо по први пут у црногорској историји поставили темеље за стратегијски и тактички осмишљену језичку политику. Она захтијева цијели низ послова. На примјер, још се нијесмо ни одморили од тешког и огромног посла на стандардизацији, а већ почињемо рад на школском правопису и школској граматици црногорског језика. Затим слиједи рад на великом рјечнику црногорског језика, па рад на књизи „Црногорски језик за странце“ итд.

ПОБЈЕДА: Шта је са осталим идентитетским обиљежјима Црногораца и државе Црне Горе?

91ПЕРОВИЋ: Послије уређења језичког

питања Црногорцима преостаје рјешавање још једног осјетљивог и тешког идентитетског питања – тзв. вјерског питања. Вјерујем да ће и оно бити рјешавано на начин који је примјерен историјском бићу црногорског народа и узусима модерног секуларизационог процеса.

Политичаре у Србији савршено није брига за Косово

ПОБЈЕДА: Ви, као становник Војводине, имате, на неки начин, двоструку улогу „сепаратисте“. Шта се заправо збива са аутономијом Војводине?

ПЕРОВИЋ: Ништа се не збива с аутономијом Војводине. Запад је Црној Гори дао историјску шансу да се осамостали и преузме судбину у своје руке. Она је на референдуму то искористила и успјела да створи такву политичку елиту која је ту прилику претворила у реалност. Запад је и Војводини давао могућност да се избори за аутентичну аутономију. Политичка Војводина није успјела да изњедри сличну непоткупљиву елиту. Умјесто тога, политички Београд дао је Војводини фингирану аутономију. Њоме може да буде задовољна само релативно мала „владајућа“ номенклатура у Новом Саду. Своју синекуру она отплаћује и „заслужује“ једним јединим послом који озбиљно ради. Она онемогућава да се зачне

истински аутономистички покрет у Војводини! ПОБЈЕДА: Косово постаје права „ноћна

мора“ политичара у Србији. Како превазићи тај противрјечан став – европске интеграције и Косово је Србија?

ПЕРОВИЋ: Политичаре у Србији савршено није брига за Косово! Друга је ствар то што одржавају театар апсурда који се зове „борба за очување Косова“. А тај театар велике лажи потребан им је зато што данас у Србији тек понеко смије да каже да је Косово отишло. Потребан им је и због једне далеко важније ствари о којој овдје заправо нико не говори. Косовски проблем је био главна друштвена опруга која је деведесетих година у Србији довела на власт националисте који су били спремни на све, па и на рат! „Рјешавање“ косовских проблема они су учинили алибијем да разлупају Југославију! Тотални крах тога „рјешавања“ отвара застрашујуће бумеранг-питање огромне одговорности пред свима који су икад стварали Југославију и пред свима који су претрпјели ужасне посљедице због њезиног уништавања. Пред тим историјским фактумом исконструисана теза „Косово или Европа“ показује се у свом својему јаду, баналности и лажљивости.

Горан ПоповићПобједа, 19.6.2010. г.

Краљевска породица Петровић

92МИНИ ЕСЕЈ

ХУМОР КАО ИДЕОЛОГИЈАЗоран Станојевић

На просторима бивше државне заједнице често су били присутни вицеви (Witz-њемачка ријеч) не као семантичка духовност односно врцавост духа већ као опора, цинична негација која ни смијех не изазива (како рече један духовити цетињанин, када чујеш такав виц, неко те мора погилићати да би се насмијао дакле, негација цијелих народа односно њихових менталитетских и традицијских карактеристика. Овдје се не ради о духу персифлаже већ намјере да се угрозе други као достојни и морални субјекти. Чаршија као промотер прати политичку тенденцију и намјеру кога треба цинично ошинути, обесмислити, кога треба мрзјети и одбацити. Виц ствара матрицу понашања и мишљења не само о индивидуалним субјектима већ и о цијелим народима. Данас је довољно погледати СМС телефонске пошасти о државним и вјерским празницима па да се утисак комплетира.

Да овај вид идеолошког дискурса није само посљедица нашег времена већ је то историјска парадигма која само мијења облике и медијске супституте, навест ћемо неке примјере из прошлости који сликовито одражавају ову парадигму. Наравно овдје се не ради о критици одређеног менталитета и традиције која је свакако пожељна, већ о њиховом негирању и злоупотреби.

Послије Берлинског конгреса и међународног признања Црне Горе у Београду се уз помоћ српских националистичких кругова, од дијела црногорске омладине која се ту школује формира удружење које штампа антицрногорске листове подсмјешљивог садржаја, прогласе, споменице, одржава „конгресе“. Главни мотив напада, пошто је црногорска држава добила устав, је пропаганда да уставност представи као обману (ово данас звучи препознатљиво у актуелним нападима на химну, заставу и симболе државе). Касније 1911.год. Милутин Томић објављује свој текст драмског облика „Ђетић у парламенту“ у којем карикатурално представља црногорски менталитет, који ће служити као матрица за касније сличне радње. Послије I свјетског рата нека политизирана мишљења о Црногорцима почињу добијати „научну“ форму. Јован Цвијић у свом дјелу

„Балканско полуострво“ за Црногорце пише, да се преко љета излежавају на катунима па да су отуда „лијени“. И др.Владимир Дворниковић користи сличну литературу за своје радове, па истиче књигу Сима Шобајића, “Црногорци” у којој стоји да је сујета главна особина Црногораца“.

Дворниковић закључује да се јунаштво Црногораца изродило у неки L art pour Lart борбе само за образ и славу. Тако је по њему црногорац изгубио виши циљ борбе и постао апсурдни јунак, сопствена негација, називајући то „дегенративно наличје јуначке црногорштине“ (наслањајући се на ове пашквиле у нашем времену је продукована синтагма: Нема Турака нема ни Црногораца).

И ових смо дана свједоци такозваних „виц“ парада мимикријски одјевених у драмске серијале, без умјетничке вриједности, гдје се све своди на сирову и баналну пропаганду. Карактеристична је серија „Нијесмо ми од јуче“ на сателитску БН тв РС (главни спонзор овог програма је чувени „Водовод Херцег Нови), као и серијал „Курсаџије“ на Пинк тв. Ту су и незаобилазни реалити шоу типа „Фарме“ и „Великог брата“ у којима се умећу секвенце негирања и спрдања према измишљеном и продукованом менталитетском хабитусу Црногораца.

Како Б.Н. образује своје гледаоце

На Б.Н. кабловској телевизији из БиХ (Република Српска) већ мјесецима, сваке суботе (реприза недељом) приказује се серијал насловљен: „Нијесмо ми од јуче“, који је намијењен гледаоцима ове популарне ТВ у РС. Ова „Драмска серија“ доима се као тек изашла из мрачних подрума специјалних инжињера духа. Без икакве креативности, сирово и бласфемично, приказује Црногорце као главне ликове. Дакле, публика, поготово млађа која објективно не познаје Црногорце и Црну Гору у прилици је да се згрожава над менталитетом и личним карактеристикама „јунака“ ове серије, што је и циљ твораца ове специјалке.

93Ове несувисле и лаке матрице, прилагођене

времену брзе конзумације, како политике и њених пројекција тако и брзе и лаке забаве, кореспондирају са осјећајем слободе у тзв. посткомунистичким друштвима, без изграђених критерија и свијести о новим вриједностима, дакле отворени простор за манипулацију традицијским и менталитетским елементима и промоцију лажних стереотипа о Црногорцима.

С друге стране Црногорски (цетињски, подгорички и тд.) хумор нема своју ауру усмјерену према другом, како националном тако и појединачном идентитету. Овај је хумор резак, супериоран, способан да надвлада многе слабости. Он проистиче из духа слободоумних људи који космполитским карактером скенирају и сецирају људске слабости и мане. Он има дубоку

цивилизацијску нит људи који имају изграђену свијест и критерије о животу и времену и свему ономе што они носе и доносе. Тако овај хумор добија шири контекст и постаје посебна категорија слободног духа и грађанске утемељености. И како Црногорци не гаје анимозитете према другим народима тако овај хумор не дотиче ничије уопштене карактеристике или устаљене клишее. Он настаје врцавошћу духа „дим у дим“ као одлика или реакција на одређене друштвене девијантности и превазиђене дефиниције. Он је понекад опор „али са бодљама унутар окренутим“, што је сасвим супротно од већ наведеног карикатуралног односа према другим народима и њиховим наметнутим карактеристикама.

И незнање и превара

БИЈЕЛА БОЈА ЗНАК НЕВИНОСТИ ИЛИ ПРЕДАЈЕЦрном Гором се опет шири политичка бијела

боја која је њеном народу, поготово националним Црногорцима, увијек наслућивала некакву поганштину – превару или несрећу. У Црној Гори она није никада била знак невиности, поштења, искрености, достојанства, обиљежје будућности, ако није била везена златним нитима, јер су њене црвено-златне боје одвајкада биле у знаку побједе или жалости – за рођење, удају или женидбу вијориле су се заставе сунца и мјесеца, а у жалост завезивале се са црним флоровима (тракама). Почетак двадесетог стољећа је, нажалост, почео са бијелом бојом политичког антицрногорства и великосрпства, идеолошком бојом предаје и капитуланства, резултирало издајом и нестанком црногорске државности и националне, вјерске и културне самобитности. У том већ далеком, и више никада пожељном, бјелашењу црногорске политичке бјелине су претваране у црвене потоке братске крви, у црнило кошуља ђеце, мајки, сестара и супруга, у лелек мушке трагике, у земљу без државности и властитог имена и презимена.

Политичке бјелине су у Црној Гори увијек слутиле превару, биле синоним незнања и неспособности, сакривале прљаве мисли, идеје и руке, биле знак разбратимљења, разврата и ситног шићара. И тако за књажевства и краљевства, за вакат четништва и ибеовства, тако за вријеме АБ-

револуционарства и залудњег посљедњег српског великодржавља. И увијек су бијели барјаци Црну Гору и њен недужни народ скупо коштале – остављале без младости, без имања и изгледног напретка.

Тако је било и сада се, мимо свих принципа европске савремености, поново из политичке каљуже антицрногорства ново бјелашење појавило. Некада су бјелаштву припадали идејни и политички истомишљеници и лако је било сазнавати камо иду и шта им је на уму. Данас се, међутим, иза бјелашења (бијеле кошуље и „чисте руке“) крију свеколике атавизиране идеје и идеологије антицрногорства и антидржавља, клерофашизма и примитивизма, провинцијализма и антиевроатлантизма – сакривају насљеђа четништва, великосрпског светосавља, квислинштва и колаборационизма. Под бјелином јефтиних кошуља потурају се јефтине политичке идеје, а иза флоскула о чистим савјестима и рукама сакривају ратно-антиратне грабежи, врши лажно представљање, сједи у црногорском парламенту а не признаје ни држава ни њена знамења, не признају црногорска нација, црква, језик, култура и историја, подрива црногорска историјска мултикултуралност, национална и вјерска толеранција.

Под фирмом борбе против власти дугог трајања – али и власти која је прошла трновити пут од служења српском национал-шовинизму и

94клеро-фашизму и догурала до јединих исправних политичких циљева – до независне и међународно признате државе Црне Горе, до савремених и заштићених евроатлантских аутострада, до почетка стварања грађанског утицаја на друштвене и политичке токове – нови црногорски бјелаши и чисторукаши не бирају ни средства ни вокабулар да свеколике мане и промашаје власти, и која их већ и сама признаје и осјећа на својим плећима, која је свјесна и даљих и очекиваних промјена које је могу коштати губитка и политичке и државне моћи, сами, и уз помоћ својих иностраних, и поготово београдских покровитеља, каљају државу Црну Гору, представљају је леглом криминала, мафијаштва и терора, земљом у којој се не поштује слобода говора, не сервисирају људска права по међународним стандардима. На појединачним примјерима, којих има и у Црној Гори и у земљама искуствене демократије, стварају црну слику о црногорској свеукупности.

И, за крај, треба рећи, ново бјелашење и чисторукашење је појава која се мора брзо и људски одболовати, природним и правним лијековима спријечити њихово даље ширење. Ово тим прије што се битка за власт не добија без лојалног утемељења у црногорске државне постаменте, без конкретних и држави и народу неопходних друштвених и економских пројеката изласка из каљужа прошлости, без јавне провјере властитог чињења и нечињења, без отвореног и јасног отклона од трагичних пошасти прошлости. Нема више простора за бјелашење са српским заставама националне, вјерске, правне, културне, просвјетне и економске доминације над Црном Гором. Трабантизму бјелаша и чисторукаша је дошао крај, као што је од првог маја 2010.године дошао почетак болних промјена свих црногорских зала, промашаја и недоречености, почело откуцавање сата европеизације Црне Горе. Другог пута више нема!!!

Чедомир Љешевић

Писма читалаца

СЛОБОДАРИ РОБУЈУ

Иван Црнојевић, династ старе Црне Горе и први неимар Цетиња, њене Пријестонице, након више од пола миленијума, и данас, у слободној нам отаџбини, доживљава злу судбину јер се неке одговорне особе неодговорно понашају према његовим земним остацима. Земни остаци краља Николе су, више десетљећа, почивали у туђини јер су га, још за живота, прогнали издајници Црне Горе служећи српском окупатору. Власт опет слободне Црне Горе ништа не предузима да поменути господари и слободари, послије своје смрти, почивају у миру, што је темељно демократско људско право. Неподношљива је и сурова чињеница да данашња власт није у стању да поништи нелегалне и нелегитимне одлуке издајничке Подгоричке скупштине, мада је поднијет захтијев наших грађана. Али узалуд: ил неда ђаво ил неда бог!? То се свјесно чини, сматрају заговорници црногорске самосталности и независности. Прије

ћемо бити Европа, иако смо то некада били, него врнемо наше светиње у наш поćед, тако да и оне, данас, робују окупаторској Српској светосавској цркви. Оćедочени слободар, Иван Господар, ископан је, то јест ексхумиран, ако то мање боли, а биће, опет, покопан „кад се за то стекну услови“!? Цар јунака, краљ Никола, лежи на Ћипуру, у храму који је подигао за дворске потребе, али су кључеви код окупатора, док неки чланови династије и даље почивају у туђини. Ћескота им је, и данас, овђе, на Цетињу, у срцу старе и славне црногорске Пријестонице.

Милан А. Марковић, Цетиње Булевар Црногорских јунака 32

95

ВЈЕРСКИ ПРАЗНИЦИ

СВЕЧАНА ПРОСЛАВА ЂУРЂЕВДАНА Свети Великомученик Георгије (Ђурђевдан), 6. Маја свечано је прослављен у Црногорској Православној Цркви. На дан овог великог хришћанског свеца којега је славила црногорска династија Петровић – Његош, а слави га огроман број црногорских вјерника. Црногорска Православна Црква служила је Свету Архијерејску литургију. Свету Архијерејску литургију служио је његово Високопреосвјештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Михаило са свјештенством ЦПЦ у цркви Св. Ђорђа на Гавриловцу на Скадарском језеру. Након Свете Архијерејске литургије обављена су крштења и вјенчање Миодрага и Дијане Павићевић са Цетиња. Крштен је Зоран Петричевић, а кум на крштењу је био Павле Кадић коме је ово пето крштење у ЦПЦ. Храм Св. Ђорђа на Гавриловцу је задужбина истакнутог ктитора господина Будимира Лопичића, а освјештан је на Ђурђевдан прошле године.

Редакција Лучиндана (видеозапис: www.cpc.org.me)

Са прославе Ђурђевдана Крштење Зорана Петричевића, кум на крштењу је био Павле Кадић

Миодраг и Дијана Павићевић - вјенчање

96Марковданске свечаности

Овогодишњи Марковдан (8. Мај), вјерски празник Светог апостола и јеванђелисте Марка традиционално је обиљежен у Божјем храму на Мирцу. Након Свете Архијерејске литургије коју је служио митрополит Михаило са свјештенством ЦПЦ одржана је литија. Од обнове Црногорске Православне Цркве марковданске свечаности на Мирцу стално су обиљежаване на радост мјештана овог историјског мјеста и вјерника наше цркве.

Редакција Лучиндана

Из рада и мисије ЦПЦ

ПОЛАГАЊЕ ЦВИЈЕЋА НАСПОМЕНИКЕ ИСТОРИЈСКИХ ЛИЧНОСТИ НА

ЦЕТИЊУ Велики број чланова Црквене општине ЦПЦ Цетиње и Црквене омладине Цетиња обиљежио је мајски празник побједе над фашизмом полагањем цвијећа на споменик познатог родољуба, антифашисте и народног хероја Гојка Крушке на Балшића пазару. Овој масовној свечаности присуствовао је Митрополит ЦПЦ господин Михаило са свјештенством наше цркве. Представници друштвених организација Цетиња и нашег црквеног одбора положили су цвијеће и на споменик Ивану Црнојевићу, оснивачу пријестонице црногорском владару, великану и свјетитељу посвећеном у Црногорској Православној Цркви.

Редакција Лучиндана

97

Свечано обиљежен Тројичиндан Силазак Светог Духа на апостоле – Духови (Тројичиндан) Црногорска Православна Црква је обиљежила Божјом службом у цркви на Ивановим коритима на Ловћену. Свечаностима је присуствовао већи број вјерника и чланова Црквене омладине Црногорске православне цркве. Том приликом се окупљеним вјерницима Црногорске Православне Цркве пригодном бесједом обратио свјештеник ЦП, протојереј Милутин Цвијић. Организатор тројичинданским свечаности на Ловћену био је црквени одбор ЦПЦ Цетиња.

Редакција Лучиндана

Свјештеници у служби Молебан за вјечну нашу Црну Гору

Естрадни умјетник Кико Вујовић са вјерницима ЦПЦ

98Ријеч на прослави Тројичиндана

ПОШТОВАНИ ВЈЕРНИЦИ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ,

ДРАГА ЦРКВЕНА ОМЛАДИНО НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ

Данас је велики хришћански празник „Света тројица“, силазак Светог духа на апостоле, познат у нашој црквеној традицији као Духовни. Црногорски вјерски обичаји и историја ЦПЦ га назива именом Тројичиндан. Велики је то и свети повод, за наше окупљање. Сабрали смо се зато овдје на овом светом мјесту да светом литурђијом обиљежимо велики светац и свету славу и да вам уједно приближимо, у ваша срца и умове повратимо тројичданско славље и духовно весеље. Још је бесмртни црногорски владика Његош у почетку „Горског вијенца“, тог нашег црногорског јеванђеља испјевао апотеозу Тројичиндану. На Ивановим коритима има живе воде да се напоји народ, па је ноћ уочи ове велике славе ведар. „Свак спава“ вели он. Спавају на струнама и кожусима, можда и по коју руковет ражане сламе. Главари спавају на гумно које и данас постоји. Непосредно уз њих је црква која је постојала онда, а ево и данас постоји. Освануо је Тројичиндан. Окупљени Црногорци изнијели су крсте с Ловћена на врх Црквине. Затим су по врху сјели. Гађају пушкама и броје колико пута која одјекне. Сердар Јанко Ђурашковић тада беćеди:

„Чудне пушке ваља мушку гласу,/Свака наша шест путах одјекне/а џефердар Томановић Вука/девет путах једнако се чује“. На то сердар Радоња додаје „Свуђ испод нас муње сијевају/а нас једне само сунце грије“. Однекуд долијеће Црногорцима јато јаребица који су износили крсти на врх Ловћена, како је то налагао традиционални народни обичај. Владика завршава опис славе ријечима: „Пуштише јаребице и вратише се с крстима отуда су их и дигли“. А то значи са Иванових корита. Ми данас не носимо крсти и не износимо их на врх Ловћена. Али зато обиљежавамо ову славу на свој начин. Препуштамо научним истраживачима да одговоре када је овај вјерски обичај укинут и угашен. При томе нама остаје да наставимо да славимо Свету тројицу на светој планини Ловћен симболу вјечности Црне Горе и Црногорске Православне Цркве. У то име нека Вам је срећан и овај свети дан и слава Свете Тројице а са њима уједно и Дан државности наше домовине Црне Горе.

Свјештеник Милутин Цвијић

Епископија подгоричко-дукљанска Црногорске православне црквеобиљежила крсну славу

ДАН СВЕТОГ ВЛАДИМИРАОКУПИО ВЈЕРНИКЕ

Крсну славу Епископије подгоричко-дукљанске Црногорске православне цркве вјерници су јуче прославили испред Дворца краља Николе. -Већ трећу годину прослављамо Светог Владимира, заштитника подричко-дукљанске цркве. У његову част смо се окупили да обиљежимо божанску силу, рекао је подгорички протојереј ставрофор Живорад М. Павловић. Додао је да су 2007.године посјетили

мошти Светог Владимира, те да је то била прва вјерска организација из Црне Горе која се у хиљадугодишњој историји поклонила свецу. То су, каже, схватили као завјет и установили славу њему посвећену. -Свети Владимир је светац из хришћанског доба и не можемо га дијелити на православне и католике. Он је универзални светац. Не славимо га само ми, већ и македонски, бугарски и народ у

99окружењу, истакао је Павловић. Поред протојереје Живорада М. Павловића, Божју службу саслуживали су Милутин Цвијић и Неђељко Фуртула, свјештеници ЦПЦ. Уз вјернике

из Подгорице свечаности су присуствовали бројни представници Црквене општине и Црквена омладина ЦПЦ Цетиња.

Из рада црквених одбора ЦПЦ

Књижевно вече у Никшићу

У склопу интезивних активности Црногорске православне цркве на ширењу духовности и црногорског идентитета у Никшићу је у суботу 12. јуна 2010.године одржано књижевно вече црногорских књижевника на сцени 213 у Сали Синдчела. На црногорској књижевној вечери су учествовали: Младен Ломпар, Јанко Вујисић, Љубомир Мудреша, Милорад Поповић, Сретен Вујовић, Зоран Станојевић и Борислав Цимеша. Медијатор вечери је био никшићки глумац Миро Николић. Манифестацији коју је организовала Црногорска православна црква – Црквена општина Никшић присуствовао је Митрополит Михаило са свјештенством и бројна публика из редова вјерника наше цркве и угледних културних и друштвених радника овога града. Вече је отворио представник Црквене општине Никшић, др Слободан Никчевић, ранији градоначелник града под Требјесом, Овакви културни догађаји потврђују свакодневно присуство и живу мисију Црногорске православне цркве. Никшићко вече је уједно био и увод у трибину ЦПЦ одржану у Даниловграду 17. јуна ове године.

(видеозапис: www.cpc.org.me)

Редакција Лучиндана

100Медијске слободе и демократски поредак

НЕЗАВИСНОСТ И СЛОБОДА – НОВИНАРСКЕ ЗАБЛУДЕ

Чедомир Љешевић

Историја савремених и демократских друштава још није записала да је у некој земљи забиљежено стање посебне новинарско-медијске независност или слободе. И у најразвијенијим друштвима – у државама демократије – постоје и моралне норме и правне регуле које лимитирају, боље рећи сублимирају, јавну ријеч и њен садржај. Само истина, истина која разоткрива и лажни морал и изигравање правног система може, мора и хоће утицати на промјену друштвеног стања, морала и правних норми. Зато, у тим и таквим системима нема разлика између грађанских, посланичких, интелектуалних или медијских слобода – све су оне и независне и слободне у оној мјери колико су условљене истином, јавним и владајућим државним интересом, и омеђене људским и грађанским правима. Сасвим је свеједно ко је медијски власник или издавач, ко је уредник-новинар, ко је политички, национални, вјерски или неки други медијски патрон, или „позадински“ диригент. Сви су дужни да буду лојални својој држави, да поштују њене институције и изборну вољу народа: да се беспоговорно држе уставних начела и законских одређења, да грађанима обезбиједе истину, провјерљиву и коректну информацију, и да не прекораче праг заштићене приватности – и да не угрозе јавни морал. То су мјере и мјерила и за Америку и за Европу!!! Малтене за цијели свијет.

Нажалост, црногорско новинарско-медијско стање, што најбоље илуструје актуелни медијски догађаји, и поред тих и таквих сазнања, не обећава скори искорак из пустопољине пропагандизма, политиканства, идолопоклонства, монополизма, националне и вјерке наметљивости, некултуре, провинцијализма, некомпетентности и сиромаштва духа. У Црној Гори још нема државотворних и грађански профилисаних медија, нема објективних судионика њених потреба и стварности, нема ни искреног лојализма који подразумијева и најљућу критику свега што удара у њене суверене темеље – у слободе и права њених грађана. За црногорски транзициони пут можда је то и добро, јер актуелне политичке, економске, правне и медијске ступидности не би другачије испливале на виђело дана. Јер, као нигђе друго у Европи, овђе још владају медији којима се не зна поријекло оснивачког капитала а често ни власници, што

овђе већину гласила уређују „кадрови“ прошлих времена и политика, вјерни трабанти губитничких државних и економско-развојних политика, провинцијални уредници-новинари који сами себи дају вриједносна обиљежја, поготово ако иза њих стоје домаћи или инострани моћници политике и капитала, а ту су и људи пуни вјерског, националног и владајућег антицрногорства, нападног српског хегемонизма а, нападног српског хегемонизма а, одскора, и лажног евроцентризма и атлантизма.

На општу жалост, у Црној Гори су ријетки и медији и новинари који су имали чврста и јавно исказана увјерења да је црногорски пут ка самосталности и независности једини излаз из помрчина највећег дијела двадесетог вијека. Црна Гора је и даље без медија који се може хрвати са политичким примитивизмом, са нападним великосрпством, са надирућим и увезеним клеро-фашизмом. И медији и новинари и даље морају бити трансмисија „народних изабраника“ – њиова „веза са народом“, поготово што су себе амнестирали од било какве правне одговорности, изузели се од било каквог грађанског суда и моралне контроле – што су јавну и политичку сцену Црне Горе оставили без икакве људске и професионалне одговорности – што су створили климу политичке и друштвене некултуре.

И, што је, можда, у свему, и најважније: (1) И политичари и медији су заборавили на колонијално сиромаштво и националну, културну и вјерску обесправљеност Црне Горе за вријеме окупационе владавине Карађорђевића од 1918. до 1945.године, (2) да се без и трунка морала у криво огледало гледају епохални материјални, друштвени, културни, просвјетни и социјални успони Црне Горе од 1945. до 1989.године, и (3) да се и даље сакривају резултати погубног привредног и социјалног разура црногорског успона, и свега што је ваљало до 1989.године. У суштини – није тешко закључити да је независна и међународно призната ДРЖАВА ЦРНА ГОРА препала не само њене противнике већ и многе који су гласали за њу. Препала је она и многе економске и медијске самодршце, иако су се они увезали бројним узлима која нијесу ни правна ни морална, и тако ће бити све док се год не изврши политичко-економска и медијско-новинарска лустрација.

101Такву слику медијско-политичког стања у

Црној Гори, нажалост, не могу промијенити ни набрајања више од стотину „домаћих“ медија, нити бројке од близу двије хиљаде „исказаних“ новинара, нити увезени „демократизам“ двадесетак новинарских удружења, синдиката, регулатора и саморегулатора, нити међународни кодекси новинара, јер су домаће писали босови ратно-антиратног медијског профитерства.

Зато, скоро свакодневне стручне и још више политичке острашћене расправе о медијским слободама и независном новинарству, као што су ове у посљедњих пола године, без обзира од кога и са којим циљем намећане, директно ударају у државне темеље Црне Горе. Као по нечијој команди нестала је подјела на суверенистичке и антицрногорске, односно на демократско-европејске и српско-хегемонистичке медији.е испариле су и задње капљице лојалистичке росе према црногорском суверенитету, независности и међународном кредибилитету. Све је спало „на два слова“. Испало је да су скоро сви очекивали да ће референдумски побједници добровољно демисионирати – власт предати губитницима или самозаљубљеним и у народу неутемељеним цивилистима – који ни ријеч не заложише за СЛОБОДНУ ДРЖАВУ ЦРНУ ГОРУ.

Е, пошто се такве жеље нијесу испуниле ни на два изборна циклуса за три године, сада је стање кулминирало до друштва без морала, до државе без општепризнатих националних обиљежја, до вјерских „слобода“ без црногорског црквеног олтара, до културе и просвјете без државних стратегија и програма, до медија и новинарства у чију ријеч се ријетко вјерује, до посланика који јавно негирају државност Црне Горе, до политичко-црквеног стања у коме се не признају национални Црногорци и њихова вијековима аутокефална црква, фалсификује њихова историја, својата и потире култура, протежира српски клеро-фашизам и антицрногорски нацонал-шовинизам. Дпшло се до стања да „црногорски“ парламентарци „своју“ државу широм свијета, и јавно и тајно, денунцирају, омаловажавају њен народ, оптужују власти и за оно што су и сами радили и упропастили. Као пекмез на старом хљебу, дошли смо и до самоовлаштених и повлаштених „цивилних“ и НВО“ центара политичке моћи, којима се у тараг не може ући – ко их финасира, за кога раде, које су то силе које им дају медијску снагу да се несметано и мимо закона баве „ексклузивном политиком“ ударајући по држави, а никад нијесу дигли глас против великосрпског наци-хегемонизма и клеро-фашизма, против отворених атака на грађанске интересе – против угрожавања људских права и слобода националних Црногораца.

Стигли смо и до типичне медијске анархије у којој се не поштују личне, породичне, вјерске, националне, културне и друге вриједности, у којој царују власничко-уредничка охолост, затварају очи пред налете микрофашизма, филтрира слобода говора, упражњава језик мржње, посланицима и партитократама даје медијски простор и када они својим говором унижавају грађанску част и вољу већине, када угрожавају уставни поредак и примитизују јавни морал.

Наравно, за такво стање одговорни су они које је народ својим гласањем овластио да га заступају, да воде државу, да реализују строго прописане уставне принципе и на њима засноване законе. Зато су и незаобилазна питања: ко то спречава црногорске власти да се оглушују о Устав Црне Горе; да не спроводе законе које су усвојиле; да не поштују међународне регуле против ширења профашистичких, клерикалистичко-политичких и других крајње десничарских клеја и покрета којима се нарушава међунационални и међувјерски склад у Црној Гори; да се не санкционише антидржавна и антиуставна дјелатност, и да се не изврши реституцију од 1918.године – пониште све одлуке „подгоричке скупштине“ и укину сви декрети и закони које је потписали Александар Карађорђевић и Никола Пашић.

И, на крају који није крај, треба рећи да Црна Гора није толико ни ружна ни неодговорна, да није толико распусна и криминализована мимо других у окружењу, да није толика бесправна и цивилно обесправљена, да није ни сиромашна ни осиромашена колико се и партитократски и „цивилистички“ приказује, иако има од свега тога довољно да боде очи и пара уши. Да није тако не би европски и евроатлантски центри моћи подржавали црногорски ход из балканске каљуже, из свијета залудности и цивилизацијске опструкције. И, није Црна Гора без новинарских зналаца ивисокоморалних професионалаца, а одскора и без гласила која хитају ка националном достојанству и државном лојализму. Питање је само колики је њихов домет, њихов утицај – јер неколико ласта не чине јато. А, Црној Гори треба јато и медија и новинара који имају знања, људског и професионалног поштења да разгнају црнило којим се калта Црна Гора.

Недостаје само воља да се у цјелости поштују Устав и закони Црне Горе – јер су, такве су оцјене евроунијских чинилаца, кројни по мјерама европског права, по императивима о људским правима и слободама. Уз то, треба додати, ни политички ни медијски опортунизам неће Црну Гору издићи из вјековног каљужања, нити увести у систем европских вриједности.

102

103

САОПШТЕЊЕ

IN MEMORIAM

Биљана Ковачевић -Вучо

Црногорска заједница у Србији игубила је великог и искреног пријатеља. Истакнути борац за људска права, адвокат Биљана Ковачевић - Вучо преминула је у уторак у

Београду због компликација након трансплатација бубрега.Биљана Ковачевоћ Вучо је била правни заступник Епархије Црногорске Првославне Цркве за Репу-

блику Србију.У својој дугој каријери активисткиње мировних покрета и борца за заштиту људских права била

је, између осталог, оснивач Савјета за људска права Центра за антиратну акцију у Београду и шефица СОС линије за правну помоћ жртвама политичке, етничке и дикриминације на раду (1992-95), оснивач, генерална секретарка и шефица канцеларије за правну помоћ Хелсиншког одбора за људска права у Србији (1994-1997), предсједница извршног одбора Центра за транзицију ка демократији (1997) и оснивач и предсједница Комитета правника за људска права – YUCOM (од 1997).

Иницијатор је највећег броја коалиција и мрежа невладиних организација које се баве заштитом људских права на територији Србије и у региону.

Комеморацији поводом смрти Биљане Ковачевић – Вучо, која ће бити одржана у Скупштини града Београда, у сриједу 21.04. у 14 сати, у име црногорске заједнице у Србији присуствоваће Ненад Стевовић, предсједник Црногорске партије.

Београд, 20.04.2010

104

„Крсташ“ свјечано обиљежиоДан Светог Ивана Црнојевића

У Ловћенцу, у организацији Удружења Црногораца „Крсташ“ и црквене општине Црногорске православне цркве Ловћенац, свјечано је обиљежен дан Св. Ивана Црнојевића, господара црногорског.

Удружење Црногораца Србије „Крсташ“, Св. Ивана Црнојевића слави као свог заштитника и добротвора.

Поред великог броја гостију из културног и јавног живота, присутни су били и свјештеници Црногорске православне цркве, руководство опшине Мали Иђош и челни људи Црногорске партије.

Предсједник „Крсташ“-а и Црногорске партије Ненад Стевовић је у свом говору истакао да је Св. Иван Црнојевић симбол црногорског имена, утемељитељ црногорске пријестонице и лучоноша правде и слободе. Стевовић је нагласио да је Свети Иван име које обавезује да у времену данашњем, Црногорци у Војводини и Србији сабрани у кровној организацији Црногораца Србије „Крсташ“, истрају на путу националног достојанства.

Пал Карољ, предсједник Скупштине општине Мали Иђош и потпредсједник Савеза Војвођанских Мађара је рекао да ће општина као и до сада подржати активности Удружења „Крсташ“ које та организација широм Војводине и Србије спроводи у циљу очувања националног идентитета Црногораца.

Са својим програмом гости на прослави су били чланови Драмско рецитаторског студија Црногорског културно просвјетног друштва „Принцеза Ксенија“.

Ловћенац, 04.07.2010.

Са прославе Дана Светог Ивана Црнојевића

105

ОТВАРАЊЕ ЊЕГУШКОГ КУЛТУРНОГ ЉЕТА Вјерници н поштоваоци ЦПЦ су 29.05.2010. г. присуствовали молебану и литургији за упокојене. Службу је служио свјештеник Милутин Цвијић у цркви Св. Ђорђа на Његушима. Црквена општина и Црквена омладина Цетиња су затим присуствовале и манифестацијама организованим у поводу отварања Његушког културног љета. Редакција Лучиндана

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАМитрополит Михаило

Ваше Високопреосвјештенство,Вама, свјештенству и свим вјерницима Црногорске Православне Цркве упућујемо искрене честитке

поводом 4.јула, дана Светог Ивана Црнојевића, господара Црногорског.Припадници „Крсташ“-а, ће поучени богоугодним животом и дјелима овог великог црногорског

светитеља, остати животно привржени његовим државотворним идејама и посвијећени и досљедни борци за правду - за Црногорску цркву, језик, државу и нацију.

Свети Иван Црнојевић је наш светионик и велика потврда исправности пута којим идемо и борбе коју водимо и ђе год у свијету живјели у нашим срцима одјекиваће зборно звоно Иваново.

Са поштовањем,Ненад Стевовић, предсједник Удружења Црногораца Србије „Крсташ“ и чланови Предсједништва:Борислав Мрваљевић, предсједник Удружења Црногораца Београда,

Душан Жугић, предсједник Црногорске заједнице Прокупље,Милош Паовић, предсједник Удружења Црногораца Алексинца,Мило Милојко, предсједник Извршног одбора ЦКПД „Принцеза Ксенија“,Снежана Јововић, предсједник Удружења Црногораца Суботице,Слободан Медојевић, предсједник Црногорског културно информативног центра Крушчић,Наташа Јелић, предсједник Удружења Црногораца Бачка Топола,Мишур Стевовић, предсједник Удружења Црногораца Врбас иДраган Мартиновић, предсједник Црквене општине ЦПЦ Ловћенац

Ловћенац, 3.7.2010. г.

106