MУЈОВИЋИ ОГРАНАК ИЛИЋИ ИЗ ТРУПА ПОТОКА.docx

.

Милош Мујовић

.

MУЈОВИЋИ

ОГРАНАК ИЛИЈЕ МУЈОВИЋАИЗ ТРУПА ПОТОКА

Подгорица

2015.Аутор:

Братство Мујовићи Трупа Поток

Главни и одговорни уредник:Милош Мујовић

.

Уређивачки одбор:Рајо Мујовић, Радоња Мујовић, Радисав Мујовић, Срећко Мујовић, Давор Мујовић, Милош

Мујовић, Зоран Мујовић

Прикупљање података и фотографијаРајко Мујовић, Радоња Мујовић, Рајко Мујовић, Милић Мујовић, Милета Мујовић, Миладин

Мујовић, Драгутин Мујовић, Славко Мујовић, Зоран Мујовић

Обрада података и фотографија:Милош Мујовић

Штампарија:“????“ Подгорица

Тираж:

100 примјерака

САДРЖАЈ

1. ПРЕДГОВОР 12.НАСТАНАК И РАЗВОЈ ПРВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ 2

2.1.ДУКЉА – ПРВА СРПСКА ДРЖАВА НА БАЛКАНУ 22.2.ЗЕТА – НОВИ НАЗИВ ЗА ДУКЉУ 32.3.ТЕРИТОРИЈА СТАРЕ ЦРНЕ ГОРЕ 4

2.4.ПРИПАЈАЊЕ БРДА СТАРОЈ ЦРНОЈ ГОРИ 63.ПЛЕМЕ КАО ИСТОРИЈСКА КАТЕГОРИЈА 19

3.1.ВАСОЈЕВИЋЕ И ВАСОЈЕВИЋИ 103.2.ПОРИЈЕКЛО ВАСОЈЕВИЋА 11

3.4.НОВАКОВИЋИ 143.5.МОБЕ И ПОТПОМАГАЊА 24

3.6.НОШЊА И ОРУЖЈЕ 253.7.СИМБОЛИ КНЕЖЕВИНЕ ВАСОЈЕВИЋА 28

3.8.О БАРЈАКУ КОД ВАСОЈЕВИЋА (Sur le drapeau chez le Vasojevići) 30

.

3.9.ВАСОЈЕВИЋКИ ЗАКОН У 12 ТОЧАКА 333.9.1.ИСТОРИЈАТ ИЗДАВАЊА 33

3.9.2.ВАСОЈЕВИЋКИ ЗАКОН ПО ТОЧКАМА 344. ЛИЈЕВА РИЈЕКА - MATИЦА ВАСОЈЕВИЋА 35

4.1.ИМЕНОМ ЛИЈЕВА РИЈЕКА 394.2.НАЗИВИ ПОЈЕДИНИХ МЈЕСТА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ РИЈЕЦИ 39

4.3. ЛЕВОРЕЧКА ШКОЛА 414.3.1.ШКОЛА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ 40

4.3.2.ШКОЛА НА ПТИЧУ 414.4.ЉЕВОРЕЧКЕ СВЕТИЊЕ 42

4.4.1.ХРАМ СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА НА НОЖИЦИ 424.4.2.ХРАМ ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕ У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ 45

4.4.3.ЉЕВОРЕЧАНИ ОДБРАНИЛИ СВЕТИЊУ 464.4.4.ВАСОЈЕВИЋИ ПОКЛОНИЛИ ЗВОНО САБОРНОМ ХРАМУ

ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ 465.КОМОВИ 47

5.1.КОМОВСКИ РАРИТЕТИ 495.2.ЖИВОТ НА КОМОВИМА - КОМ - ДРУГИ ДОМ 505.3.ЦАРИНЕ – МЈЕСТО ЂЕ ЈЕ ЧОВЈЕК НАЈБЛИЖИ НЕБУ 50

5.4.РОГАМ - ТРАВНАТИ АМФИТЕАТАР 515.5.ШТАВН - ОАЗА БИЉА, ШУМА И БИСТРЕ ВОДЕ 51

5.6.ЉУБАН - МЈЕСТО ГДЈЕ СЕ РАЂАЈУ ВЕЛИКЕ ЉУБАВИ 525.7.ВАРДА – ВАСОЈЕВИЋКА СТАЗА 52

5.8.ЉУБЉШТИЦА – ЗЛАТНА ДОЛИНА 525.10.МОЈАНСКА РИЈЕКА - БЛАГОДАРНА ЉЕПОТИЦА 535.9.МАРГАРИТА - ЦВИЈЕТ, ИЗВОР И ПЛАНИНА 535.11.КАТУНИ ЉЕВОРЕЧАНА 53

5.11.1.ПРИЉЕПАК - КАТУН МУЈОВИЋА 545.12.ХИДРОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ КОМОВА 545.13.ПОДКОМОВЉЕ – РЕЗЕРВАТ ЉЕПОТЕ 55

5.14.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ НА ЦАРИНАМА – БОГОМОЉА НА НАЈВЕЋОЈ НАДМОРСКОЈ ВИСИНИ У ЕВРОПИ 55

5.15.НАРОД СЕ ВРАЋА САБОРУ 565.16.КОМ ЉЕВОРЕЧКИ 59

5.17.КОМОВИ ПЈЕСМОМ ОПЈЕВАНИ 616.НАЂЕН ВАСО ПОСЛИЈЕ ШЕСТ ВЈЕКОВА (Црква Архангела Михаила на Hожицу) 66

6.1.ЦРКВА ПРАГ – СВЕДОК ВРЕМЕНА 666.2.ГРОБ РОДОНАЧЕЛНИКА ПЛЕМЕНА 666.3.НА НОЖИЦИ ОСВЕШТАНИ ТЕМЕЉИ ВАСОВЕ ЦРКВЕ 67

6.3.1.ОБНОВА ПАМЋЕЊА 675.3.3.СВЕТО МЈЕСТО 69

6.4.БЕСЈЕДЕ (ПРИЛИКОМ ОСВЈЕШТАВАЊА ТЕМЕЉА ВАСОВЕ ЦРКВЕ, 9.6.1996. ГОДИНЕ НА НОЖИЦИ) 70

6.4.1.ПОСТОЈАНОСТ ЉУДСКОГ БИЋА 706.4.2.СВИЈЕЋА КОЈА ПЈЕВА (БЕСЈЕДА И. ЛАКУИШЋА, ПРЕДСЈЕДНИКА

ЦРКВЕНОЈ ОДБОРА ЗА ОБНОВУ ВАСОВЕ ЦРКВЕ) 726.4.3.КОРИЈЕН ИЗОРА (БЕСЈЕДА СЛОБОДАНА ТОМОВИЋА МИНИСТРА

ВЈЕРА У ВЛАДИ ЦРНЕ ГОРЕ) 73

.

7.СВЕТИ АРХАНГЕЛ МИХАИЛО - АРАНЂЕЛОВДАН, СТАРА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА 757.1.ПОШТОВАЊЕ У ЦРКВИ АРХАНЂЕЛА МИХАЈЛА 767.2.НАРОДНА ВЈЕРОВАЊА 767.3.КАКО СЕ СЛАВИ АРАНЂЕЛОВДАН 77

8.УСПОСТАВЉЕНА ТРАДИЦИЈА САБОРА ВАСОЈЕВИЋА (ЗАВЈЕТНА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА, 12. СЕПТЕМБАР, ПРАЗНИК СВ. АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ) 78

8.1.САБОР ВАСОЈЕВИЋА - 13. СЕПТЕМБАР, ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА НА НОЖИЦИ КОД ЛИЈЕВЕ РИЈЕКЕ 81

8.2.ЗАВЈЕТНА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА 859.МУЈОВИЋИ ОРГАНИЗОВАЛИ НАЛАГАНЈЕ БАДЊАКА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ 87

9.1.БАДЊАК КАО СИМБОЛ 879.2.СЕЧЕЊЕ И ПРИПРЕМА 88

9.3.УНОШЕЊЕ И НАЛАГАЊЕ 899.4.ЈАВНА ПРОСЛАВА 939.5.ТУМАЧЕЊЕ ПОРИЈЕКЛА БАДЊАКА 95

10.ПОЗНАТИ ВАСОЈЕВИЋИ 9810.1.ВОЈВОДА ГАВРО ВУКОВИЋ (1852-1928) 10410.2.КНЕЗ НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ ВАСОЈЕВИЋ, звани НИКОЛА КОНСУЛ 10510.3.ГЕНЕРАЛ РАДОМИР ВЕШОВИЋ 10610.4.ИГУМАН МОЈСИЈА ЗЕЧЕВИЋ 10610.5.„ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА ПРЕДАКА МИЛЕ ЈОВОВИЋ“ 10710.6.ПРОТА МИЛОШ ВЕЛИМИРОВИЋ „ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋКО“ 10810.7.И ПРИЈЕ ВОЈВОДЕ ВОЈВОДЕ БРАЋА БРАЈОТИЋИ, ВУК И ЈОВАН 11010.8.ИСТАКНУТИ МУЈОВИЋИ 110

10.8.1.БЕЋО САВИЧА МУЈОВИЋ ГЛАВАР И ВОЈВОДА 11010.8.2.ВУЧИЋ ЈОВАНА МУЈОВИЋ ЧЕТНИЧКИ ПОРУЧНИК - ОФИЦИР 11110.8.3.ПРОФ. ДР. ТРИФУНА ЈЕВРЕМОВ МУЈОВИЋ 11210.8.4.ПРОФ. ДР БЛАГОЈЕ ЈЕВРЕМОВ МУЈОВИЋ 11310.8.4.ПРОФ. ДР. РАНКО БЛАГОЈА МУЈОВИЋ 11310.8.5.ГЛУМИЦА ВЈЕРА МУЈОВИЋ 114

11.ЗЕЧЕВИЋИ И МУЈОВИЋИ БРАЋА ЗА УВИЈЕК И ДОВИЈЕКА! 11612.MУЈОВИЋИ 117

12.1.СТУПОВИ 11912.1.1.ТРУПА ПОТОК 119

12.1.1.1.ГРБ МУЈОВИЋА И ЗАСТАВА ТРУПА ПОТОКA 12013.МИЛУТИН МУЈО МУЈОВИЋ122

13.1.ПОТОМЦИ ИЛИЈЕ МУJОBИЋА - ИЛИЋИ 12213.1.1.ПОТОМЦИ ЂУРА МУЈОВИЋА 123

13.1.1.1.ПОТОМЦИ БОЖА МУЈОВИЋА 12413.1.1.2.ПОТОМЦИ МИЛИСАВА МУЈОВИЋА 12913.1.1.3.ПОТОМЦИ БОШКА МУЈОВИЋА 14213.1.1.4.ПОТОМЦИ ЈОВАНА МУЈОВИЋА 146

13.1.2.ПОТОМЦИ ВАСИЛИЈЕ МУЈОВИЋ ПЕЈОВИЋ 15613.1.3.ПОТОМЦИ БОЈАНЕ МУЈОВИЋ ЂУРАШКОВИЋ 15813.1.4.ПОТОМЦИ АНДРИЈЕ МУЈОВИЋА 16013.1.5.ПОТОМЦИ СТАНЕ МУЈОВИЋ ДУЈОВИЋ 16313.1.6.ПОТОМЦИ MАРИЦЕ MУЈОВИЋ ПОПОВИЋ 165

14.MУЈОВИЋИ ИЗ ТРУПА ПОТОК ПОГИНУЛИ/ЗАРОБЉЕНИ/ НАГРАЂИВАНИ ТОКОМ РАТОВА 168

15.ЗНАЧЕЊЕ ИМЕНА КОД МУЈОВИЋА У ТРУПА ПОТОК 16815.1.МУШКА ИМЕНА 16815.2.ЖЕНСКА ИМЕНА 171

16.НАРОДНЕ ИЗРЕКЕ17717.РОДОСЛОВ 178

.

16.1.РОДОСЛОВ МУЈОВОВИЋА ПОТОМАКА ИЛИЈЕ МУЈОВИЋА OД РОДОНАЧЕЛИКА МИЛУТИНА (МУЈА) МУЈОВИИЋА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА

18216.2.РОДОСЛОВ МУЈОВИЋА ПОТОМАКА ИЛИЈЕ МУЈОВИЋА ОД ВАСА

РОДОНАЧЕЛНИКА ВАСОЈЕВИЋА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА 18316.3.КОМПЛЕТАН РОДОСЛОВ МУЈОВИЋА ТРУПА ПОТОК СА МУШКИМ И

ЖЕНСКИМ ПОТОМЦИМА 184

16.3.КОМПЛЕТАН РОДОСЛОВ МУЈОВИЋА ЛИЈЕВА РИЈЕКА 18518.ВАСОЈЕВСКЕ ПЈЕСМЕ 186

19.ЛИТЕРАТУРА 203

MУЈОВИЋИ ОГРАНАК ИЛИЈЕ МУЈОВИЋА ИЗ ТРУПА ПОТОКА

1.ПРЕДГОВОР

Још као ђјецу нас је занимало да сазнам од кога потичу предци Мујовића. Посебно нас је занимало да сазнам родослов Мујовића до родоначелника Васа Васојевића па чак и даље до Немањића. У недостатку писаних података ослањали смо се на приче и запажања старијих. Случајућу приче наших старији слагале су се коцке. Све приче су имале једно заједничко да ми Мујовићи из Трупа Потока потичемо од Илије Мујовића једног од четворице синова Милутина Мујовића и да сви славимо славу Св. Архангела Михаила – Арађеловдан. Отуда нас на мањи огранак зову „Илићи“ (по Илији Мујовићу). Милутин Мујовић је имао као што смо рекли четри сима: Илија, Сима, Милаи и Марка (Илије - Илићи,, Сима - Симовићи, Мила - Миловићи а од Марка – Марковићи). Сазнањем да је Милутина отац Илије долазимо до сазнања откуд презиме Мујовић. Милутина Мујовића су од миља звали Мујо па је од тога изведено презиме Мујовићи које је до дан данас задржано. Из прича наших старих чујемо да сви Мујовићи воде поријеко од Милоша Мијушкова. Мијушко који је имао три сина Радоњу (од кога су Радонјићи и од Рада Радоњина - Радевићи), Милику (Од кога су Миликићи) и Милоша (Од кога су Мујовићи). Причајући о још даљој прошлост долазимо до тогада да су Мујовићи, Васојевићи и да воде поријекло од Васова сина Новака. Васо је имао три сина: Новак, Рајо и Мијо. Од њих су три велике братственичке групе Васојевића (Од Новака – Новаковићи, од Раја – Рајовићи, од Мија – Мијоновићи,), које ћемо поменут дање у књизи. Васо је саградио Цркву на Ножици и тиме за вјек и вјекова оставио покољеима Богомољу у знак сјећањ да смо његови потомци. Васов Отац је био чуени Војвода Васојевић Стево опјеван у пјесмама о Косовском Боју. Са посебним понос наши стри су истицали да су од старе и славне лозе Немањића. Посебно се истицало да наси крајеви Припадају Старој Србији и како су наши предци учествовали на Косовском Боју. У ову књигу унијели смо и мушку и женску линију, тј. Супруге имајке наших предака, као и одиве Мујовића. Намјера нам је била да прилико израде ове књиге да се отргну од заборава један не мали број наших предака, људи и жена. Да им се на одређени начин укаже почас а и да се потомци упознају са својом прошлошћу. И поред најбоље намјере у пиасњу биће непознаница, ,могући су пропусти и зато се остави у аманет будућим покољењима да наставе уношење података о новим младим будућим покљењима и изврше све исправке које уоче и тиме допунити књигу и обрадити.

2.НАСТАНАК И РАЗВОЈ ПРВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

2.1.ДУКЉА – ПРВА СРПСКА ДРЖАВА НА БАЛКАНУ

1


Територију данашње Црне Горе почели су да насељавају Словени још у првој половини 7. вијека. Средњовјековна област у приморском дијелу од Боке Которске до ријеке Бојане, која је тада била насељена Србима, звала се Дукља, и била је под византијском управом. Дукља је добила назив по римском граду званом Doklea (читај: Доклеја), који се налазио у близини данашње Подгорице, и по илирском племену Доклејати које је, прије доласка Срба, насељавало области од данашњег Грахова до Скадарског језера, затим око токова ријека Зете, Мораче и Дрима, са средиштем у Дукљи. Дукљанима се, међутим, сматрају Срби који су насељавали крајеве око горњега тока ријека Таре, Пиве, Лима и Дрине. Прва српска држава формирана на овом простору, по Доклеји, звала се такође Дукља, а њен творац и оснивач је био Властимир, главар из српске лозе Дукљана. Властимир је средином 9. Вијека покренуо Србе између горњих токова ријека Таре, Пиве, Лима и Дрине у борбу потив Византије, потукао њену војску, протјерао је са тих простора – и прогласио самосталност српске државе Дукље. То је била прва српска држава на Балкану. У црквеном погледу3 Дукља је била архиепископија на истоименом подручју, чије је сједиште било у Бару. Дукљанско-барска архиепископија, међутим, стекла је самосталност за вријеме владавине српског краља Бодина 1089. године.

Сл. Карта Дукље прве српске државе на Балкану

2.2.ЗЕТА – НОВИ НАЗИВ ЗА ДУКЉУ

Зета је нови средњовјековни назив за ранију Дукљу који потиче од истоименог назива десне притоке ријеке Мораче, а први пут се помиње у 11. вијеку, када је ова територија под вођством српског кнеза Војислава (1040-1050) поново ослобођена од Византије. А Стефан

2


Немања је око 1183. године цијелу Зету припојио Рашки и објединио у заједничку српску државу. Послије распада Душановог царства, на подручју данашње Црне Горе, почев од 1360. године, долази до успона и осамостаљења српске феудалне породице Балшића, који су загосподарили Зетом и њоме владали све до 1392. године. Послије Балшића Зета улази у састав Српске Деспотовине којом су владали деспот Стеван Лазаревић и Ђурђе Бранковић, а након њеног пада 1459. године, и пада Скадра 1479. године, у Зети се уздижу Црнојевићи као њени нови господари. У ствари Црнојевићи су владали Зетом, са прекидима, од 1426. до 1498. године, а у рату са Турцима стално су се

ослањали на Млечане. Године 1499. Турци су покорили Зету и припојили је Скадарском санџаку (пашалуку) којим је тада управљао санџакбег Фируз.

Сл. Карта Зетске Бановине

У вријеме владавине Црнојевића назив Зета се постепено замјењује називом Црна Гора. Међутим, о томе не постоје поуздани историографски подаци, већа само предања, на основу чега је Црна Гора добила ово име. По једном предању, назив Црна Гора потиче од црногоричних шума, пошто се горњи дио Зете у вријеме Црнојевића звао Црна гора, који је био богат црногоричним шумама. Међутим, прихватљивије је друго предање (оно је и најстарије), по којем назив Црна Гора има изворно језичко поријекло од ријечи «црне мараме» (црне шамије) које су црногорске Српкиње послије Косовског боја носиле у знак порушености за погинулим српским јунацима и уједно због губитка слободе. Наиме, све жене, и младе и старе, носиле су црне мараме, које су асоцирале на црну шуму, односно црну гору, пошто се шума у Црној Гори другачије зове гора. И поред тога што су Турци 1499. године војно овладали територијом Црне Горе, они никада нијесу успјели да у њој учврсте своју власт. Наиме, црногорска племена која су настањивала подручје бивше Зете, стално су давала отпор Турцима. У тој борби црногорска

3


племена су помагана од стране Млечана, а најчвршће војно и политичко савезништво црногорских племена и Млечана почело је избијањем Кандијског рата. Све успјешнијим одупирањем Турцима и одбијањем плаћања харача, постепено су се стварали темељи политичког и друштвеног самоoрганизовања црногорских племена у државну заједницу. А са доласком Данила Петровића10 (1670 -1735), који се до тада звао Никола Шчепчевић, на чело Цетињске митрополије 1697. године, и избором за владику исте године на општем сабору, почињу организоване оружане борбе против Турака за ослобођење Црне Горе. Тада у ствари почињу да се стварају први темељи црногорске самосталности. У оквиру ове активности он је тада порушио џамије на Цетињу и околини. Како је у то вријеме и Русија била у рату са Турском, руски цар Петар Велики је 1710. године послао у Црну Гору једнуделегацију са задатком - да позове Црну Гору на заједничку борбу против Турака. Прихватајући овај позив, владика Данило је покренуо народ на општи црногорски устанак, и одмах повео борбу за ослобођење Никшића, Спужа и Гацког. Турска Порта је као одмазду на ове нападе послала казнену војну експедицију, али је она поражена у чувеној бици на Царевом лазу 1712. године. Међутим, овај пораз није зауставио даље напредовање турске војске, која је извршила продор ка Цетињу. Након склапања руско-турског примирја, Порта је 1714. године упутила у Црну Гору војску под командом Нуман-паше Ћуприлића, која је разбила црногорске устанике, опустoшила земљу, извршила свиреп покољ становништва и велики број протјерала ван територије тадашње Црне Горе. Протјерано становништво, и сам владика Данило, су се склонили на млетачку територију, што је Порта искористила као повод да објави рат Млецима 14. децембра 1714. године. Пошто није успио да добије помоћ од Русије и Аустрије, владика Данило ставља Црну Гору под млетачки протекторат 1717. године, али је тај протекторат био кратког даха, јер је већ наредне, 1718. године, на основу мировног уговора у Пожаревцу, Црна Гора постала турска покрајина. То је, међутим, било тако само формално, јер је Црна Гора и послије тога одбијала да плаћа харач Турцима, а задржала је све територијалне позиције стечене током рата..

2.3.ТЕРИТОРИЈА СТАРЕ ЦРНЕ ГОРЕ

За вријеме владавине владике Петра I Петровића (1781-1830), као самостална област егзистирала је територија између: Скадарскогјезера, Сутормана на Румији, јужне стране Ловћена, Грахова, Будоша, Острога, затим долином ријеке Зете све до ушћа Мораче у Скадарско језеро. Ова територија се у историографији назива Стара Црна Гора13,коју су у административном погледу тада сачињавале четиири нахије: Катунска, Љешљанска, Ријечка и Црмничка нахија. Нахије су биле подијељене на племена, а племена - на братства. Племенска организација власти у Старој Црној Гори, до доласка на власт владике Петра I Петровића, карактерисала се великом племенском изолацијом и самовољом племенских главара. Наиме, племеном је управљао кнез који је биран од стране припадника тог племена. Таква племенска власт, међутим, није била у могућности да разрјешава међуплеменске сукобе који су често ескалирали до крвних освета. Послије смрти владике Саве Петровића 1781. године, Петар I Цетињски, сазива Општеплеменски збор 1781. године, на којем је изабран за владику Црне Горе. Али како су међуплеменски сукоби били све израженији и представљали не само несрећу, него и опасност по Стару Црну Гору, владика Петар I сазива 1796. године Скупштину племенских главара на којој се, на његов предлог, усваја Општецрногорски законик са 16 параграфа (чланова) који је након двије године допуњен са још 17 нових параграфа. Међутим, законски параграфи нијесу сами по себи промијенили постојеће стање на боље, посебно на плану увођења пореза ради функционисања државе, због чега владика Петар I сазива Трећу скупштину племенских главара, и уводи први племенски суд Правитељство суда црногорског и брдског(1798). Новоуведени суд је функционисао веома споро, али је ипак значајно допринио поступном успостављању државне и опште племенске власти. А у намјери да искоријени племенску самовољу и тежњу појединих главара за освајање централне власти, владика Петар I је примјењивао чак и грубу присилу тиме што је ликвидирао неколико племенских главара.

4


Сл. Приказ подјеле старе Црне Горе на нахије, а Катунске нахије и на племена ( Према: Т. Чечовић и Ђ. Чечовић)

При изрицању такве казне главарима, изговарао је паролу :"Бог вас је казнио што сте грдно преступили Божју вољу и нијесте слушали владичине савјете и молбе, због чега вас је стигла клетва са Божјег олтара". О друштвеним и политичким приликама у том времену Владика Петар I је у једном писму которском провидуру 1796. године написао: «Ово је народ самовољни и непослушни. Без сабље и конопца не може се нагнати на добри путкако би требало».

2.4.ПРИПАЈАЊЕ БРДА СТАРОЈ ЦРНОЈ ГОРИ

5


У вријеме постојања Старе Црне Горе, самостално је егзистирало још седам брдских племенских територија, које су заједно биле неколико пута већа од Старе Црне Горе. Припадници свих тих седам племена се: својом традицијом, етиком, епским поимањем и посебно борбом за слободу - нијесу разликовала од осталих племена у Старој Црној Гори. То су биле територије познате под историјским именом Брда, насељене сљедећим брдским племенима: Кучи, Братоножићи, Морачани, Васојевићи, Бјелопавлићи, Пипери и Ровчани. У исто то вријеме источнохерцеговачка племена насељавала су: Грахово, Вилусе (Рудине), Бањане, Пиву, Никшићку жупу, Луково, Дробњак, Ускоке, Језера и Шаранце. Међутим, тада су на подручју Старе Црне Горе и Брда постојали турски ентитети17 са сљедећим варошима и њиховом околином: Никшић, Подгорица, Бар, Улцињ, Колашин, Бијело Поље, Беране, Плав и Гусиње. Скадарски везир Махмут-паша Бушатлија, јавно је испољавао претензије да покори (Стару) Црну Гору и Брда. Оправданост оваквих пријетњи изашла је на видјело 23.06.1785. године, када је Бушатлија напао Цетиње и порушио цетињски манастир, а потом се одмах повратио у Скадар. У другом нападу 11/12. јул 1796. године Бушатлија је са 18000 војника напао Брда, али је поражен у бици на Мартинићима од удружених снага Црногораца и Брђана којима је руководио владика Петар I. У тој бици Бушатлија је рањен и спасио је своју главу бјекством у Скадар. Бушатлија је још теже поражен у походу на Црну Гору 22.09.1796. године, када је са 23 000 војника намјеравао не само да је покори, него и да просто уништи Цетиње. Наиме, према историографским подацима у бици на Крусима, Бушатлија је изгубио3400 војника. Послије овако сјајно извојеваних ратничких побједа у одбрани слободе и достојанства, над моћном туском војском, брдска племена Бјелопавлићи и Пипери су се практично од тада припојили Црној Гори. Нове прилике инициране Првим српским устанком 1804. горине и Карађорђевим походом на Сјеничку висораван 1809. Године коју је и ослободио, потом се упутио ка Доњим Васојевићима и утаборио се испред манастира Ђурђеви ступови, а одреди његове војске стигли су и на Ситну луку испод Трешњева - иазвало је масовно одушевљење у народу Васојевића и подстакло остала Брда, Стару Црну Гору и херцеговачка племена на борбу за ослобођење од Турака. Нажалост, тада Русија и друге војно моћне силе извршише притисак на Карађорђа да прекине офанзиву из Васојевића према Колашину и осталим Брдима, а томе су допринијеле и погоршане прилике у Србији пораз српске војске на Каменици код Ниша, и продор Турака од Ниша ка Крагујевцу и Београду) – па је тако заустављено даље војно надирање Карађорђа ка црногорским и херцеговачким Брдима, па се због тога одмах са својом војском вратио у Србију. Међутим, изведене војне акције владике Петра I од 1806 - 1809. године на основу усаглашених планова са Карађорђем «на чишћењу црногорских Брда и Херцеговине од Турака» имале су изузетно великог одјека у свим брдским племенима, нарочито међу Морачанима, Ровцима, Дробњацима и Ускоцима. Наиме, тада се и Дробњаци још чвршће повезују са Цетињeм, а по наредби, владика Петар I, преко својих првака почиње да спроводи судску власт у народу. За вријеме владавине Петра I, Црној Гори су се од Брда присајединили: Бјелопавлићи,Пипери, Ровци и Морачани, а преостала три брдска племана (Братоножићи, Кучи и Васојевићи), као и тадашње источнохерцеговачо подручје (Дробњаци, Пивљани, Шаранци и Ускоци са Дурмитора) присаједињени су за вријеме владавине књаза Данила и књаза Николе, који су се потписивали: “Књаз и господар Црне Горе и Брда”. Године 1869. књаз Никола Петровић је укинуо овај назив и државу назвао јединственим именом - Црна Гора. Тако су се Црна Гора и Брда, у ствари ујединили и израсли у јединствену и самосталну државу у вријеме владавине првог световног владара, књаза Данила I Петровића Његоша (1826-1860) којег је Петар II Петровић Његош још за живота одредио за свог насљедника. Наиме, након велике побједе црногорске војске над Турцима на Грахову 1858. године, тадашње двије највеће војне силе, Русија и Аустрија, присилише Турску да прихвати територијално разграничење са Црном Гором, у чијем саставу су 1859. године већ била и сва Брда, а наредне 1860. године Црна Гора добија и стварну независност која је међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године. Oдлука Васојвића о свом присаједињењу са Црном Гором донета је на Васкрс 1857. године на скупу капетана и народном сабору код манастира Ђурђеви ступови. Тада је књаз

6


Данило произвео МиљанаВукова за васојевићког војводу и црногорског сенатора, а прекокомске Васојевиће (Лимску долину) је подијелио на шест капетанија и устоличио прве племенске капетане, и то за: за Бучку капетанију - капетана Петра Цемова Делетића, Поличку - капетана попа Јосифа Поповића, Трешњевичку - капетана Дмитра Вукотина Чукића, Краљску - капетана попа Зарију Протића, Ђулићку - капетана Шуја Шћепанова Драговића, Коњушку - капетана Стојана Симова Војводића. Сви ови новоустоличени капетани су на поменутом васкршњем сабору ставили капетански грб на црногорску капу. Нешто касније су формиране још четири капетаније: Полимска (капетан - Ђоле Лабан), Величка (капетан Милета Пауновић), Шекуларска (капетан Василије Поповић) и Фемићка (капетан Вукадин Фемић). Истовремено изабрано је и 13 перјаника у Васојевићима, али они, због ратних околности, нијесу били у служби на Цетињу, већ су били помоћници капетана у капетанијама. Владика Петар I је за вријеме док је био владар Црне Горе проширио свој утицај и на Боку. Бока је, наиме, била окупирана од старане Француза још 1805. године, који су њоме су господарили све до 1813. године. Заједничком борбом и побједом удружене бокељске и црногорске војске, Бока је ослобођена 1813. године, и Французи су тада протјерани из Боке. На Скупштини у Доброти, исте те године, склопљен је споразум који је Црну Гору и Боку обавезивао на узајамну вјерност, војну и сваку другу сарадњу. Бока је, међутим, Бечким конгресом 1814. године додијељена Аустрији, под чијом влашћу је била тачно 104 године, односно до 1918. године, када улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1911. формиран је балкански савез Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке ради заједничке борбе за ослобођење од Турака. На основу овог савеза, Црна Гора 9. октобра 1912. године прва објављује рат Турској. У Првом балканском рату црногорска и српска војска су ослободиле: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковицу. У Првом балканском рату Горњовасојевићка бригада Радомира Вешовића водила је на линији Мокра – Чакор – Плав - Гусиње вишедневне борбе против турске војске са којом су биле и албанске јединице Риза- бега, Бајрам Цурија и Зећира Бињакуа. А у вечерњим сатима 16. Октобра 1912. године, Вешовићеве јединице су запалиле све турске карауле на овој линији. Пламен са запаљених караула на овим мјестима се видио чак од Берана, а читав Десни Метех је те вечери био освијетљен пламеном са запаљене низамске карауле на Дјевојачком кршу. Послије жестоких борби црногорска војска је ушла у Скадар 24. априла 1913.године, а на вратима скадарске тврђаве Есад-паша је дочекао престолонаследника Данила Петровића (сина краља Николе) и предао му кључеве тврђаве, послије чега је напустио Скадар. У борбама за Скадар погинуло је 2800 војника, мада према неким изворима тај број је много већи (пет, па чак и девет хиљада). А према званичним подацима, током Првог балканског рата, у новослобођеним крајевима и при опсади Скадра, из Горњовасојевићке и Доњовасојевићке бригаде погинуло је 412 ратника (11 официра, 401 подофицир и војник), умро 71 подофицир и војник, а рањено 27 официра и 983 подофицира и војника. Одмах по завршетку рата са Турцима половином априла 1913. године, потписано је примирје у Букурешту, на основу којег је Црна Гора и званично проширила своје границе добивши: Пећ, Ђаковицу, Беране, Пљевља, Бијело Поље, Плав, Гусиње, Тузи, као и двије трећине Скадра. Међутим, Лондонским уговором од 30. маја 1913. године, под притиском великих сила, Црна Гора је била присиљена да Скадар уступи Албанији, која је већ била призната као држава на Лондонској конференцији 20. децембра 1912. године. Важно је истаћи, да су још на Берлинском конгресу 1878. Године Црној Гори додијељене вароши Плав и Гусиње са околином. Међутим, и Плав и Гусиње и даље остају под турском управом, јер су одмах по Берлинском конгресу Аустрија и њени савезниици својом инертношћу подстакли тзв. Албанску (Призренску) лигу, иза које је стајала Турска, да се оружаним акцијама супроставе уласку српске војске у Плав и Гусиње, што је био повод за ескалирање нових сукоба између Црне Горе и Турске који су се, као што је напријед речено, окончали тек након завршетка Првог балканског рата.

7


Сл. Карта уједињене Црне Горе са Брдимна и Приморским и Херцеговачким племенима

3.ПЛЕМЕ КАО ИСТОРИЈСКА КАТЕГОРИЈА

Племе у Црној Гори се јавља као високи облик организоване свијести, и служи у борби за вриједно- сна остваривања у одређеним историјским прилика- ма. Племе, дакако, представља темељни облик историјске свијести и памћења народа у цјелини. Чувар је најбољих народних особина: обичаја, рели- гије и национално-државних традиција. У условима када је због присуства страних освајача овај вид ор- ганизовања народа искључиво био сврсисходан, племе се јавља као територијално економска, социјална и родбинска енклава, не само ради заштите и чувања духовних и моралних врлина народа већ као активни фактор њихова унапређивања и развоја према моделима државних институцијама. Васојевићи су најбројније племе у Црној Гори. Насељавају Лијеву Ријеку и плодну област Лимске долине. Углавном, простиру се од Ножице, близу Вјетерника, до Љешнице иза Берана, па све до Проклетија према албанској граници иза Гусиња и до Речина у близини Колашина.

8


Васојевићи сачињавају духовну и економску цјелину, међусобно са другим братствима која нијесу поријеклом Васојевићи, а њих на овом простиру веже заједничка историјска судбина и више вје- кова и међусобно орођавање припадника племена Васојевића и не Васојевића у Лимској долини учинили су да се може говорити о једној цјелини без обзира натериторију. Стога, појам Васојевићи има шире значење од уобичајене природности имена које води од заједничког претка. Патриотска осјећања и култ слободе заступљени су у племену од најстаријег времена. У току пет вјекова од када датирају записи о Васојевићима, Васојевићи су дали Црној Гори и Србнји и цијелом словенском роду на стотине угледних личности: војсковође, војводе, сердаре, научнике, књижевнике, умјетнике у ширем смислу дипломате, политичаре, па и Крунисаних глава. Њихова бременита историја почиње од саме на- сеобине на овом простору. Комови су им били сто- жер слободарства, симбол који их је окупљао и на- пајао љепотом предјела и духовношћу природе. Његова бременита историја започиње почетком 17. вијека и непрестано траје увећавајући се допри- носила је општој ствари све до данашњих дана. У вријеме морејског и корејског рата Васојевићи као племе које је узело учешће у великим покретима хришћанских народа, заједно са осталима брђани- ма учествује у покрету Арсенија Чарнојевића и у 18. вијеку води непрестане борбе са климентима и пећким пашама, због чега су више пута племе пљачкали и тјерали са својих огњишта. Учествујући у бици на Царевом Лазу непрестано бране црногорску слободу. У вријеме Карађорђевих устанака они су међу првима кренули у борбу за слободу од турског ропства. У вријеме аустро-турских ратова чине покрет према Шумадији све до Чачка. Узимају учешће у покрету Арсенија Јовановића Шака бенде. Заједно са Кучима ратују против босанских везира. На почетку 19. вијека почели су са успјесима и побједама над отоманском војском на Рудешу, Горњим Васојевићима, Буковој Пољани, Морачи, Невесињу, Вучјем Долу. Активно су учествовали и у одбрани од Омер-пашине године. Учествују и у историјској експедицији преко 300 Васојевића за Србију. У двадесетом вијеку постижу огромне рат- не успјехе у црногорској војсци у оба балканска и првом и другом свјетскоЈи рату, дијелили су судби- ну читавог нашег народа са опробаним јунаштвом наслијеђеним од предака. Не постоји ниједан значајан покрет у Црној Гори и Србији да нијесу Васојевићи учествовали сразмјерно својој могућности и обавезама. У току заједничког племенског живота, у тешким условима и историјским прилика за наш народ, Васојевићи су сачували јединствен тип народног живота и заједнице. Васојевићи знају свој род и гнијездо од старина. Стара је истина: какав си по роду такав си и по духу. Дух Васов постао је убрзо порука племена Васојевића. Његов дух још и данас траје са вјером и надом у саосјећање јединства. Дух његов као и Васојевић Стева одабрао је историју племена, његову епску причу о косовском боју и послије њега. Био је он пламени романтик, вјерник носећи са собом најдубља убјеђења о племену и поријеклу. Он је био први наш облик племена, творац његов и његове духовности. Вјеровао је у моћ своје вјере, пра- вославља. Он је наша стварност. Могућност трајања. Његов свети храм на Ножици је наша духовна творевина. Језгро из кога је израсла наша самобитност срж истине и спознаје.

3.1.ВАСОЈЕВИЋЕ И ВАСОЈЕВИЋИ

Сва су зеља више - мањепри струцима од купусаили штетна, или криваил, предуга, или куса;

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Васов траг је једрог здравља,лијепијех црта лица;

он је стожер Рашкој земљии китна јој перјаница.

9


Никола I Петровић Његош

Васојевиће је географски појам који подразумијева простор у источном дијелу Црне Горе (источни дио Комова и Лимска долина са околином), који су у прошлости доминантно насељавали припадници племена које се зове Васојевићи. По Комовима, чији су се планински врхови некада звали Холмија (Брда), васојевићко подручје неки зову Холмија. Са орографског становишта простор Васојевића је окружен сплетом веома високих планина динарског система: са западне стране то су Морачки висови и Бјеласица (Црна глава 2139 м, Зекова глава 2117 м); са јужне стране – обронци Проклетија, Комови (2487 м), Маглић (2142 м), Жијева глава (2129 м), Зелетин (2112 м); са источне стране – Богићевица (2501 м), Маљенеџинат (2275 м), Чакор (2040 м), Планиница (2077 м), Ваганица (2112 м), Мокра (1968 м), Сјекирица (1990 м), Мургаш (1868 м), Смиљевица (1963 м); и са сјевера – Турјак (1461 м). Територија Васојевића је богата воденим изворима и ријечним токовима од којих суријеке Лим и Тара двије највеће ријеке које карактерише изузетна чистоћа и брзи проток. Васојевићи су се као племе формирали у Лијевој Ријеци, због чега се ово мјесто сматра колијевком свих Васојевића, а Лијева Ријека је добила назив по истоименој ријеци која се формира у подножју комских планина, са јужне стране, тече према југу и улива се у Морачу. Племе Васојевићи се први пут помиње 1444. године у матичној Лијевој Ријеци. Почетком 18.вијека Васојевићи из Лијеве Ријеке насељавају долину Лима са околином, и од тада па до данашњих дана, и овај простор је саставни дио територије Васојевића. Васојевићка насеља се протежу од Вјетерника спрам Братоножића, до Бихора близу Бијелог Поља, затим од Матешева на Тари до Новшића према Плаву. Крајњим тачкама свога простора Васојевићисматрају: «Од Јаблана (испод Вјетерника) до Тифранске клисуре испод Берана према Бихору)», или : «Од Ножице у Лијевој Ријеци до ријеке Љешнице испод Берана». Васојевићи су изузетно здраво и етнички чисто племе, које се од свог постанка множило и развијало као јединствена (племенска) цјелина, просторно ширило и играђивало у заједницу са свим обичајним обиљежјима, и досљедно његовало традицију о свом поријеклу од Немањића. За грађане поријеклом из Васојевића који живе ван територије Васојевића, године 1990. основано је завичајно удружење под називом Удружење Васојевића, са сједиштем у Београду, и покренут лист «Глас Васојевића». А 30. маја 2000. године основано је Удржење Васојевића «Васо» са сједиштем у Лијевој Ријеци. Подружнице удружења Васојевића формиране су у Савином Селу у Војводини (1991) и Подгорици.

3.2.ПОРИЈЕКЛО ВАСОЈЕВИЋА

Васојевичко српско племе трајало је и послије пропасти Немањићке државе. Но како из тога времена имамо мало писаних података, који би, првенствено, свједочили о појави племена, морамо се ослањати на народна предања која су сачувана из тих времена и преношена са генерације на генерацију. Такође се може донекле вјеровати и народним пјесмама које описују многе бојеве и јунаке тог времена, а који су из Васојевића. Према предању Васоје је давни предак Васојевића, по коме је и племе добило име. Васоје је живио у доба Немањића, а Васо који се доселио, према неким предањима и записима, у Лијеву Ријеку, узима се као родоначелник племена, био је праунук Васојев. Према овом предању Васоје је старином од рода Немањића од краља Милутина, неки веле од Вукана. Према овоме, од Вукана је Костадин, од Костадина Васоје, а од Васоја Стеван, а од Стевана Костадин (други), а од Костадина Васо. Васојевић Стево је према овом син Васојев или унук, а као косовски војвода, опјеван је у народној поезији. Кнез Никола Васојевић Милошевић сачинио је родослов Васојевића за период од 680 година, од 1160 до 1840. године, од времена краља Радослава (или Вукана) Немањића са укупно 25 пасова (кољена). Он каже да је „родоначелник Васојевића нико други, до краљ Радослав 45 - ти славјаногорски”, који је имао пет синова: Васа, од кога су Васојевићи, Пипа (Пипера) од кога су Пипери, Хота, од кога су Хоти арбанашко племе (албанизирао се) Краса Краснићи у Албанији, (албанизирао се) и Озрак, племе Озринићи у старој Црној Гори. Марко Цемовић у књизи „Васојевићи” пише да су Васојевићи као племе настали у долини Лима и

10


око Комова и то од словенских племена која су се доселила у VII вијеку. Ерак помиње три брата: Васа, Хаса и Колаша, од којих настадоше три племена Васојевићи и Хашани (Ашани у долини Лима и Колашиновићи у Потарју (долина Таре). Има мишљења да су Васојевићи са овим именом дошли кад и остала племена, и на овом простору Комске жупе засновали своја станишта. Касније подижу своје катуне у Лијевој Ријеци. Испред Турске најезде, доселили су се у Лијеву Ријеку. Доцније кад су услови живота под Турцима били бољи враћали су се у Доње и Горње Васојевиће у границе Милутина Кнеза, како „Васојевички закон од 12 тачака” каже. Марко Цемовић, поред осталог пише да се Васо „оженио дјевојком са Речице (Злоречице), испод Комова, те да су из тог брака настали првобитна породица и племе Ва- сојевићи. Павле Аполоновић Ровински који је четврт вијека провео у Цриој Гори пише да Васо „није никакав дошљак” или „косовски пребјег” већ је ту поникао, опстао и челник племена Васојевића постао у Лијевој Ријеци. Поп Богдан Лалевић и Иван Протић у својој књизи „Васојевићи у црногорској и турској граници” (Државна шатампарија краљевине Србије, Београд, 1903. године), пише „о свом родоначелнику причају да је од Немањића”. Наиме, Вукан Немањић имао је три сина Костадина, Костадин Васоја, Васоје Стефана, Стефан опет Костадина, а Костадин Васа родоначелника васојевићког племена. А даље Васоје је Дабов (Љиљан Соколар), затим Радослав па опет Дабо. Од Даба Раич и у ново Дабо, а од Даба Стево, војвода Васојевић Стево Дабетић, који је погину у косовском боју 1389. године бранећи манастир Грачаницу, гдје му се и сада налази гроб и камена плоча коју је подигла књегиња Милица. Лазарева супруга. Васојевићи славе славу Немањића Архангела Михаила што је још један доказ да су поријеклом од Немањића. Све те приче, о поријеклу Васојевића, трају и дан данас, Живе су. Оне говоре о колективном памћењу, о нашој духовности, историји, поријеклу, о једном аутохтоном племену које има свој Законик од 12 точака, своје правне регуле, смисао за организовање власти и племенске заједнице.

11


Дијагарам: Дијо родослова Немањићa, на који се надовезује родословно стабло Васојевића

12


Од Новака Васова је настало сљедећих 50 братстава:Аџићи

АсановићиБабовићи

БакићиБандовићиБоричићиБркљићиБутрићиЦакићи

ЋулафићиДраговићиДујовићиДуровићи

ЂекићиЂековићиИвановићи

ЈелићиКочановићи

ЛаковићиЛакушићиКићовићиЉубићи

МалевићиМањићиМарнићиМатовићи

МијушковићиМиликићиМимовићи

МишковићиМитровићиМујовићиНиколићиОровићиОтовићи

ПантовићиПредићиРачићи

Радевићи

РадивојевићиРадојевићиРадоњићи

РадосављевићиРадуновићиСалевићиТомовићи

ВукадиновићиВукићи

ВуковићиЗековићи

Од Мија Васова настали су Мијомановићи којих данас има укупно 33 братства:Бајићи

ДелевићиЦемовићиЋеранићи

ЋорциДубациЈочићи

ЈоксимовићиЈововићи

КрушчићиМарковићиМићовићи

МишковићиЛепосавићи

НедићиНововићиСавовићиЗечевићи

БојићиСаичићи

МасловарићиГуберинићиМалишићи

Фатићи СтијовићиВукићевићиВучељићи

ЂерковићиВујовићиВуковићиТуровићи

ШарбајићиШтицаљи

Рајо Васојев је имао три сина, од којих су се развила три огранка братстава: од Даба Дабетићи, од Раја – Рајевићи, а од Угљеше – Ковачевићи. У оквиру огранка Дабетића данас има 35 братстава:АрсенијевићиБакићиЋировићиДабетићиДелетићиДрагојевићиДрндариЂекићиЂолевићи

ГарчевићиГрозданићиИлићи ИвановићиКојићиКубуровићиЛабовићиЛакићевићиЛалићиЛасковићи

ЛашићиЛазаревићиЛекићиМирчићиМитровићи НововићиОсмајлићиПалевићиПротићи

РадуновићиРајовићиРоснићиСтанићиСтанисавићиЗоњићиЖурићи

У оквиру огранка Ковачевића данас има 33 братства:АковићиАлетићиБацановићиБрадићиДедовићиЂиновићиЂуришићиЈојићиЈукићи

КастратовићиКатанићиМаријановићиМартиновићиМедоњићиМићовићиМикетићиМиловићиНовичићи

ОбрадовићиОташевићиПлавшићиРакићиРужићиСавићи СимовићиСтаниићиШаровићи

ТаићиВојводићиВуксановићиВулићиЗекићиЦаревић

3.3.ВОЈВОДА СТЕВАН ВАСОЈЕВИЋ

13


О ојвода Васојевић Стево је стигао на Косово у последњем часу, гдје је примио учешће у борби и вл на Мазгиту, у Пољу Косову, међу Лабом и међу Ситницом, погин.уо за слободу своје отаџбине. Стефан (Стеван) Васојевић је историјска лич~ ност, али његово име није иигдје записано те је то да- ло повода научницима да га сматрају као легендарну личност под којим се крије име Стевана Мусића, се- стрића цара Лазара. Јес’, али Мусић није погинуо на Косову и ако то пјесма о њему каже, него се вратио здрав кући и жив јер се на врх петнаест година посли- је боја на Косову помиње у Дубровнику као гост и штићеник опћине и властеле дубровачке.Иако се Огеваи Васојевић нигдје не иомиње по документима не значи да није постојао, тим прије што се не помиње читав један број косовских витезова и племства, којима се не зна ни имена, а који је чи- нио главну снагу Лазареве војске. Ми на прстима бројимо историјске личности Косовске битке и то су махом династи и најближи сродници Лазареви док је велики број племства средњега и малога покрио вео заборава, неизвјесности и далеке прошлости Стога ми сматрамо да је Стефан Васојевић историјска лич- ност и један из реда средњег и нижег племства, чији је помен очуван у народној пјесми и традицији.Пјесма о Огеваиу Васојевићу, онаком каквом је пјевају Васојевићи, поред тога, што је једна ријеткаумотворина, само описује догађаје и веже их за сје- ничког војводу Стефана Васојевића, а такође и на ток крваве битке онако како је то познато по доса- дашњим историјским (појединостима) подацима. Ако о Васојевићу нема досада (писаних историј- ских) података не значи да није постојао тим прије што је у то вријеме постојао род Васојевића јер се одмах затим у првој половини 15. вијека помиње као породица и племство, те се тиме потврђује предање Васојевића о свом знатном поријеклу па баш и не би- ли Немањићи. Предање даље говори како је род Васојевића полије косовске битке, оставио Сјеницу и пошао на Херцеговину. Високи двори Стефана Васојевића опустили су, а доцније претворени у рушевине. Остаци ових рушевина, који се и данас виде на брду Фувници, као и једна чесма под брдом, народ из околине Сјенице зове именом Стефана Васојевића који је са- чуван и у традицији и у народној пјесми у Сјеници иако тамо нема Васојевића, сем неколико породица, које су доцније у 19. вијеку, одвајале од своје матице са Косова и прелазећи у Мораву (Србија) застали ту. Други кажу да је Стеван столовао на Грацу Божићком, испод Комова, одакле је кренуо на Косово низ Лим, преко Пазара и узводно уз Ибар према Косову. О томе казују и неке народне пјесме. На челу ове породице предање ставља кнеза Васа Васојевића, Васоје Ножицки, по свој прилици зато што је он предак данашњих Васојевића, за кога се прича да је дошао из Херцеговине у Доњу Земљу (Зету) и као већ стар човјек довео их на Ножицу у Лијеву Ријеку, у област Куча. Вероватније да је нај- старији члан ове породице био је Константин Васојевић или кнез Арађије Васојевић, прва историјска личност од ове породице, који је живио и умро у доба Сандаља Хранића, а гроб му нађен у Фочанском (крају) окружју, у Бујаковини, у џемаћи Мрежници сјевероисточно од садашњег насеља од неколико кућа (Нова Зета за 1889. бр. 8, стр. 30). Народно преда- ње не зна за овога кнеза Васојевића, али је важно то да је породица Васојевића стварно постојала и да пр- ва историјска личност кнеза нашег Арађана Васоје- вића, поштена витеза припада Херцеговини, гдје је и по предању живио Васо Васојевић предак данашњег племена. (Из Херцеговине је Васо пошао у Доњу земљу па је преко Братоножића дошао на Ножицу и ту се задржао. Није искључено да је све ово било по- слије Косовске битке и да су Васојевићи синови и унуци старога Васоја још средином 14. вијека пошли куд који по Зети и Херцеговини, јер ако је вјеровати народној пјесми Васојевића је било у Зети још у дру- гој половини поменутог вијека).

14


Sl. Сиоменик Бановац (Бановић) Секули, косовском јунаку у Лијевој Ријецп и запис на споменику.

3.4.ВАСО ВАСОЈЕВИЋ (1366 - 1451)

Послије Косовске битке и турске најезде Васо је са браћом и рођацима пошао југоисточном Босном и Херцеговином. Његов стриц Аранђел остао је са породицом близу Фоче, а они иду ка југу до Зете. Аранђел је постао кнез и постоје предања о њему. Васо се на путу једно вријеме, са братственицима, задржао код Сандаља Храњића, моћног властелина, сина Влатка Храњића. Васо се и оженио његовом кћерком. Крећу се југоисточном Босном и Херцеговином, а затим у још непокорену Зету. Око 1440. године живјели су око Цијевне. Неки Васојевићи су ту остали да живе. Претопили су се у Зећане. Из Зете одлазе за Рикавац и Медун. Тамо су живјели доста кратко, а онда се насељавају на теренима Лијеве Ријеке. Док су путовали примјећивали су да се дим од наложене ватре дизао у висину. За њих је то био знак да ту не остају дуже. У Лијевој Ријеци дим се разлегао по долинама. “Е”, рекао је стари Васо народу, “овдје ћемо започети нови живот!”. Са Васојевићима је ишла и једна породица Херцеговић. Они су из ужег братства Херцега Стјепана Косаче, сина Сандаља Храњића. Сандаљ је владао од 1392. до 1435. а Стјепан од 1435. до 1466.године. Влатко Стјепанов дједа, борио се на Косову. Васојевићи су преко Вјетерника дошли у Лијеву Ријеку. Кретали су се полукружно савијајући се к полазној тачки. То је тежња да се дође ближе старевини. Лијева Ријека је имала више површине за љетње испаше него за обрађивање. Зато су се бавили сточарством. Лијева Ријека и околина су пружали повољне услове за сточарство. Имали су доста пашњака, ливада и изворске воде. Далеко од путева, неприступачна и дивља, Лијева Ријека је најзгодније мјесто за њих. Тада је изгледала као једно пастирско насеље. Катуни Васојевића су тада били око Рикавца и сјевероисточно од Медуна. Ови крајеви око Медуна били су до 1444. године под влашћу Херцега Стјепана. Он их тада враћа деспоту Ћурђу Бранковићу (март 1444). Васојевићи су се брзо размножавали и ширили. Веруша је 1485.године, по попису, била насељена Васојевићима. Они се крећу са стадима тражећи нове травне површине за испашу. Били су то полуномади, јер сем што су гајили стоку, бавили су се и земљорадњом. Многи су пастири временом постали и добри видари. Живот их је научио да сами брину о свом здрављу и да се лијече, у случају болести или повреда, природним средствима.

15


Борили су се и гинули поред стада. Чували су стада у заједници. Из села са малим њивама они се полако пењу на уздигнуте стране. Тамо гдје су им раније били катуни, сада се насељавају, а катуне су помицали ка планини. Васојевићи никада нијесу плаћали харач Турцима на терену Лијеве Ријеке. Турска нога је тамо газила само за вријеме борби, а послије борбе Турци су се поражени враћали. Лијева Ријека се тада звала Рјечица. И сам заклоњен положај у насељу Лијеве Ријеке им је омогућавао да имају мање контакта са Турцима па је њихова бројно јака задруга била као нека форма аутономије. Лакше су тако одолијевали пред Турцима него појединачне групе. Они су у брдима и шумама дуго остали ван притиска Турака. Ту су обрађивали своје мале њивице, чували стада и избјегавали сукобе са сусједима. Касније су се ширили, нападали и бивали нападани. Васо је имао три сина: Раја, Мија и Новака. Од Раја су Рајевићи, од Мија (Миомана) Миомановићи и од Новака Новаковићи.

3.5.НОВАКОВИЋИ

Ово је друга велика братственичка група као гранати стуб, који се, поред стуба Рајевића, одваја на истом стаблу васојевићког племена. Новак Васов, како казују, имао је синове: Никеча, Речка, Вуксана и Вујицу. Од ове браће поникле су и намножиле се разне братственичке гране ове групе. То су: Миликићи, Томовићима (као огранком), Радевићи с Ђекићима, Мујовићи, Кићовићи, Лакушићи, (сви од Маринка Никечева); затим Рачићи с Јелићима и Вукићима као огранцима, Асановићи, Боричићи, .Љубићи с Николићима и Мишовићима, Пантовићи, Зековићи, Радуновиhи (Радоњићи, Малевићи и Ивановићи у Слатину) -- сви Лимањци (од Богдана Никечева, за кога се прича да је био у вези с вилама и водио борбу са змајевима). Ове су двије групе од Никеча. Затим: Дујовићи с Марнићима, Бакићи, Прелићи (од Вуксана); Драговићи, Ћоулафићи, Мимовићи, Аџићи, Бабовићи с огранцима: Цакћи, Вуковићи, Дуровићи, Радојевићи, Лаковићи (заједно названи раније Бурдуци) — од Речка. Оровићи, Кочановићи, Салевићи, с огранцима: Бандовићи, Радојевићи, Радосављевићи, Вукадиновићи, Митровићи и Ђековићи, Матовићи, даље, други мањи споменути огранци, као Зујовићи у Д. Ржаници (који су примили били ислам), казују се да су од Никеча, пo некима од Вујице). Сва братства групе Новаковића, као и братства групе Рајевића, сагласно општем предању воде своје поријекло из Лијеве Ријеке са заједничког огњишта — Ножице. Остала старија насеља у Лијевој Ријеци, одакле су се разродили и раселили низ Тару и по разиим предјелима лимске долине Васојевића јесу: Љеваја, Ријека, Лимањ До, Ками, Птич, Душке и Слацко, Ступови. По тим селима они и данас станују у компактним цјелинама. Иначе их има насељених у сва три велика дијела васојевићке области. У горњем дијелу племена насе- љавају готово компактно: 3абрђе, Слатину, Салевиће, Луге Ћулафића, Ђулиће и велики дио Коњуха, а по другим селима су у мањини. У Доњим Васојевићима има их највише у Петњнку и Будимљи, дијелом у Д. Ржаници и Загорју, в. Беранама, на Полици, Долцу, у Црном Врху итд. У свему је сада Новаковића у васојевићкој области око 950 домова. Има их исељених, али о томе на посебном мјесту. Поједине братственичке гране, са својим огранцима у поријеклу Новаковића групе, нијесу довољно јасно издвојене и означене посебним именима; унутарња подјела није повучена тако одређеним линијама као код Раевића. Они (Новаковићи) нијесу толико разрођени и намножени, па се стога мање двоје; њих је за половину мање домова него што је Раевића: Пасове знају набрајати само братственици Новаковића који су остали у Лијевој Ријеци, иначе они преко Кома нијесу начисто са својим гранањем и степеновањем, једва знају до своrа ближега братственичког претка (као иначе друга васојев. братства у насељима око Лима).

16


Сл. Митар Бакић црногорски посланика у Цацриграду и п Потомак Зарије Бакића (Забрђе)

Сл. Ком Милоња Мићовић (Баре Краљске)

17


Сл. Тип Васојевића из околине Андријевице

До родоначелника Васа Новаковићи набрајају 15 - 16 пасова; на пр. код Томовића у Л. Ријеци: Никола (40 год.) - Милош (сердар) - Никола (сердар) - Бошко - Томо — Оташ - Милика – Мијушко - Вујадин - Вук - Вујица - Мићко - Никеч - Новак - Васо. До Тома, ближега братственог претка исти набрајају 6 пасова. Неки огранци, брже разрођени, броје до истога претка (Тома) и 7 пасова (Бранко — Машан - Митар - Радоња - Ненад - Митар — Томо). Никола Томичин Миликић (70 г.), син добро запажена паметара Томице Вукова са Слацка (Л. Ријека), казује своје претке до Никеча овако: Никола - Томица - Вуко - Љака - Мојаш - Јован - Милика - Мијушко - Вук - Вујица - Мићко — Никеч -- Новак - Васо. Од Николина брата Богдана постоје унуци, већ ожењени људи, те тако има 16 - 17 пасова до Васа. Исто тако и код других братстава. У Л. Ријеци знају једнако у сваком братству да наброје претке. Код Дујовића (Марнића), Оровића, Аџића и Радевића, на пр., имају по 15 - 16 пасова. 3а примјер наводим једну линију Радевића, почињући од родоначелника Васа: Васо - Новак - Никеч - Манојло - Вујица - Вук - Вујадин - Мијушко - Радоња - Јоко - Вучета - Mијушко - Милош - Радоје -- Светомир. Мујовићи, веле, набрајају до 17-18 пасова: Васо – Новак – Никеч – Мићко – Вујица – Вук – Вујадин – Мијушко – Милош – Савић – Ђељош – Милутин (Мујо) – Илија – Ђуро – Јован – Вучић (чет. официр)– Славко – Милош. Братства у нахији, ма да не памте тачно своје старије претке, многа знају да наброје добро до ближњега братственичког претка на 8 - 10 пасова. Тако броје, на пр., Драговићи у Ђулићима: Радослав (судија) 40 г., Миливоје (учитељ) - Петар - Шћепан — Стојан - Вуко — Драго — Вучина — Марко — Драго. Ћулафићи и Бакићи броје по 8 - 9 пасова, а ужа братства мање. И овдје, као и у свима гранама, нема ни једно братство (шире или уже), које не би знале за рођачке односе с другим братствима или групама, с којима стоји ближе, а с којима даље, изузимајући раније споменуте. Новаковићи држе такођер добро као и Радвићи предања о старини и првим прецима. Међу најстарије запаженим нараштајима братственичке групе Наваковића припада познати, п о предању и пјесмама, Вук Вујичин (Маринковић), прије 10 пасова, који се борио против Турака заједно с Вуком Брајотићем и попом Ракетићем у бојевима 17 в. (о овоме на другом

18


мјесту). У појединим братствима ове гране има доста вишених првака. Пјесме истичу јунаке, као Миликића Новака и друге. Прије 8 пасова предање памти раније спомињанога Бећа Савићева Мујовића, као барјактара и главара Васојевића. 3а барјактарство и власт његову постоји казивање да ra је добио од турских паша (ишао је у Скадар к везиру), а не од народа, и да му стога ниje остало на потомству. Једно вријеме, према предању, судио је не само Васојевићима него Братоножићима и Кучима; Кучи су га напосљетку и убили. Њега јако напада војвода Марко Миљанов у својој књизи »Племе Кучи« због његових веза са Скадром. У Лијевој Ријеци казују да је он ишао у Скадар »у инат Кучима«, јер су кучки и братоножићки главари често наводили Турке против Васојевића. Посљедња генерација имала је »у кући« доктора (Трифун Мујовић), декан факултета (Раанко Мујовић) и старијих угледних учитеља (Драгао Мујовић) и народних људи. Сада такођер имају у своме крају из своје средине: доктора, наставника и осталих чиновника. Иначе су здрави, снажни и лијепе спољашности. Млађи се у овом братству одликују бистрином и окретношћу. Од највише утицаја из ове групе у Лијевој Ријеци било је братство Миликића, односно Томовића. Од ранијих првака запажен је у братственичкој традицији Бошко Томов, као »јуначина и силан човјек« прије 4 паса. По његовом оцу Тому братство је доцније добило своје презиме. Зат њега причају да је ишао »у царску војску«, против Пазваноглу паше у Видин 1824 год. По другима »био је уз скадарског везира против Али - паше Тепеленлије на Берат, 1820«. Његов син, Никола Бошков, био је виђен у племену као првак. Добио је сердарство од кнеза Данила, којему је био пред тим перјаник. Постао је капетан у Лијевој Ријеци у вријеме Миљана Вукова. Био је први главар уз војводу. Запажен је својом снагом и храброшћу. Он се истакао јунаштвом на Бихору 1861 године када су Васојевићи похарали тај крај. Показао се је такођер као јунак при освајању Колашина кад је војв. Миљан ударио на град са Н. Церовићем (ту се он, веле, сјекао на мачу с бегом Мушовићем и погубио га). Затим је запажен Радован Милетин, командир, који се истакао у бојевима на Рудешу (године 1862) и Буковој Пољани (1877 г.). Такође се спомињу поп Крсто - Малишин и барјактар Mилић Малишин као добри јунаци, и још други, као: Томица Вуков (Mиликић), Ђуро Дмитрови Вукашин Мушов, који су запажени у подвизима Васојевића при прелазу у Србију (1861). Од доцнијих су међу њима виђенији сердар Милош Николин, првак Лијеве Ријеке и командир Вуко Радованов, који је храбро погинуо пред својим батаљоном последњега рата. У садашњој генерацији имају официра, судија и наставника. У једној групи су с овима (по вези од Никеча Новакова) Лакушићи (у Љеваји). Њихови стари су били четници и јунаци. Kaо такви су запажени Иван и Никола, прије неколико пасова. Они су водили чете до Србије и пјесме их пјевају као осветнике. Њихови преци су се били преселили из Лијеве Ријеке у Колашин на Ибру, па су се Иван и Никола опет повратили на стара огњишта поради турскога насиља. Турци су им убили оца, и у освету они су дизали чете по Санџаку и чак до Србије и Босне. Иван Лакушић (прије 8-9 пасова), према пјесмама, четовао је против паше од 3ворника и погинуо ј е од колашинских Турака. У Лијевој Ријеци су у овој заједници, по Никечу Новакову, још: Радевићи, Љyбићи, Боричићи и Мујовићи. Они сви мање више тешко живе због сталнога осиромашивања Лијеве Ријеке и стога нијесу имали јачег замаха у племену, (осим Бећа Савићева, чије братство Мујовићи иначе показује врло мало снаге). Радевићи: и Љубићи боље пролазе, јер имају извјесну бистрину и способност сналтажења (неки су у судовима и у војсци). Иначе су сви они (Љубићи и Боричићи, као и Радевићи и Мујовићи) давали у минулим ратовима и ранијим племенским борбама ваљане ратнике. Од Љубића, Боричића запажени су из претпроште генерације, Радоје Љуров, који се истакао као јунак у ратовима доба војводе Миљана, тако и Митар Ђуров Љyбић. Поред ових су запажени у братственичком предању још мноrи други као осветници у борбама против турака. Давали су и јунаке који су прелазили у четама преко Санџака. Има их пресељених у Србији. Љубића има пресељених v Шекулару (Николићи) и тамо су једно вријеме имали командирство (Милија Николин). Братство Рачића (у Слатини), један је од јачих огранака ове групе. Презиме носи по своме претку од прије 8 пасова. Сада се дијеле на Вукиће, Јелиће и Рачиће (који су задржали

19


старије презиме). 3апажен је у своме крају Дмитар Рача. Био је првак братства и истакнут, вјешт и досјетљив. Прича се да се вјешто сналазио код Ђул - бега, плавогусињскога господара, и уоптите умјешно се држао према Турцима, као старјешина свога мјеста. Од Дмитра је Вука, који је исто тако добро запажен у своје вријеме. Од Вуке су Вукићи. Пасови су им: Новица (потпуковник 55 г.) — 3аро — Арсо — Вука - Дмитар - Вук - Рача. Арсо Вукин је главар у свом крају. Запамћен је у братству и у цијелом крају Кадри Јела, прије 5 пасова, као помирник, преговарач, посредник и врло вјешт и досјетљив претставник своје околине. Од њега су Јелићи. Надимак »Кадрија« остао му је из доба чобановања кроз Санџак, како се је казивао пред Турцима као чобан - баша. Јован Кадри - Јела убио је Мумина Курбашића. првака колашинскога у Врањештици. Има и других који су истакнути били међу својима као јунаци четници и које спомињу пјесме и предања (Радоња 3еков, перјаник доба војводе Миљана Вукова, Милош Радојев Јелић, барјактар и стотинаш запажен као вјешт и мудар судија у споровима а од доцнијих запажен је Радисав Рачић, нарочито по својој рјечитости и »бастању«). У погледу нарави примјећена је код њих извесна немирноћа и лако узбудљив темпераменат, као уопште код насељеника Слатине. Иначе су отресити и ваљани. Старину воде с Дvшака у Лијевој Ријеци. (Од њих је садашњи нар. посланик Митутин Јелић). У млађој генерацији имају напредних и способних елемената (судија, професора и школске младежки). Кићовићи (у Слатини) имали су јуначких људи (као на пр. Љута Савићев, брат Бећа Савићева) и других који су били признати као паметари у своме мјесту, на пр. Јоко Савићев, назван због бистрине »Видра«. Раније мјесто становања у Лијевој Ријеци, одакле су досељени, казују Лијеву Ријеку. Садашњи нараштај има добрих интелектуалаца. Остала поменута братства од Никеча мање су бројне снаге и не издвајају се. Познати су и утицајни своме крају Пантовиhи (имају 7-8 пасова). Био је запажен као првак свога мјеста Ново Спасојев, четрдесетих и педесетих година прошлога вијека. Страдао је и вођен у Скадар као талац. Имао је заслуга за повраћањек православљу помуслимањених Васојевића и Србљака у своме племену Његов брат, Бошко Спасојев, такођер је био виђен, ваљан и од уплива у народу своје околине. 3атим Вукота Пантов, командир батаљона народне војске и др. Ово је братство давало више јунака опјевацих у гусларским пјесмама свога краја. Грана Новаковића од Речка, коју састављају Дујовићи с Марнићима (на Птичу, Лијева Ријека), Бакићи (у 3абрђу - Горња нaxиja), Премићи или Цанићи код Берана и пресељени Пантовићи код Пећи у Љевоши, чине бројно не мање снажан дио ове васојевићке гране. Дујовићи су доста јаки у Лијевој Ријеци. Братство је давало добрих јунака и борбених људи: кнез Јован Павићев, прије четири паса, доцније Милош Радошев, Дмитар Пунишин и други. У старије вријеме имали су честе сударе с Братоножићима, Пиперима и Равчанима, неки се од предака пјевају у борбама с колашинским турцима. Своје пасове броје до Дуја тачно, а у даљим прецима су два имена редуцирана. Такав је примјер у Лијевој Ријеци у Птичу: Алекса (сада 40 г.) — Јанко — Веко — Ново — Бошко - Раде - Никола - Дујо - Бака - Лаша - Лајко - ? - Речко - Новак - Васо. Огранак Дујовића чине Марнићи, који су издржали очајне борбе с Братоножићима. Опјевана је »Кула Марнића« и погибија спаљене браће у »кули» приликом међусобица с братствима овога племена, прије 4-5 пасова. Остала је била, веле, само удовица Марна с посмрчем од којега су се народили данашњи Марнићи. (О овоме још на другом мјесту). Имали су виђених луди као плем. капетан Стеван Марнић, који је погинуо у борбама на Гласинцу, прије њега Новак Марнић, погинуо у боју на Липовици од Селчана 1863, и др. Прелићи - Цанићии код Берана и Пантовићи код Пећи (4-5 кућа на земљи патријаршијској) преселили су се из Лијеве Ријеке и раздвојили су се с Дујовићима и с Бакићима. У Љеваји и Птичу (Лиева Ријека) има и сада мјеста које носе назив по Прелићима: Прелића њиве, Прелића катун итд. Има и пјесма Бој на Прелића Катуниште, у којој се пјева крвава борба браће Дујовића с Лутовцима око пасишта у планини и око оваца. Прелића има пресељених у Србији. Радуновићи - Лимањци су Новаковићи, расељени с Лиман - Дола у Лијевој Ријеци, а има их у Опасаници, на Андријевици, Полици, Бучу и Будимљу. 3апажен је био од њихових Беша Радуновић, четовођа, којега пјесме пјевају заједно са Божом Вешовићем, затим Лакић Милутинов, које је важио као памтиша и зналац народних предања. Имали су у братству у доцније вријеме и капетански чин (огранак Радоњићи). Иначе су давали пленену ваљаних

20


ратника. Помињу четнике Мала и Станишу, који су с Турцима и Арнаутима водили борбе око планине Курлаја, барјактара Вуксана Станкова (Кујина), у доба војводе Миљана, који се истакао и погинуо у борбама на Шекулару, а од ранијих Тому Новова и Радована Николина као осветнике против Турака. Од ове гране Новаковића највише је истакнуто (у последње вријеме) братство Бакића. Изван 3абрђа (у Васојевићимка) има их у Србији код Ивањице. Бакићи се у Васојевићима дијеле на мања братства: Шабовиће, Николиће, Перовиће и Вукашиновиће. Братство је дало племену виђених главара и познатих личности. Братственичко предање говори о четовању, против колашинских Турака, Вука Томова, Спасоја Петрова (погинуо од Турака на Дугом Долу више Горњих Села) и друrих. Доцније су познати: 3арија Бакић, учествовао као барјактар при оружаном пријелазу 300 Васојевића преко Санџака (1861) и био у многим ратовима под командом 3арије Протића. Јунасштво му признају и гуслари, који поред истакнутијих племенских јунака спомињу: »И делију Бакића 3арију«. Зарија Бакић запажен је као риједак тип старијих племенских главара, снажна и маркантна личност, моћне физичке снаге и јакога духа. 3атим у доба војводе Миљана Вукова, били су још од значаја: Стеван Томов, стари стотинаш Вукашин Бакић, Јован Бакић; доцније главари: Јеврем Бакић, окружни капетан, па командир Драго Бакић и друrи. Бакићи поред своје храбрости важе у Васојевићима и као људи који се умију снаћи »вјештије од других«. Знали су и да своје млађе упуте на школовање. Отуда је доцнија генерација овога братства имала видне прваке у племену. Познати су Митар Бакић, некадањи посланик Црне Горе у Дариграду, и Љубомир Бакић, б. црног. министар правде и претсједник Великога суда у Подгорици. Братство се јако развија и међусобно сви држе као блиска својта, премда су разрођени на 10 пасова и има их читаво село. Садашња генерација има угледних млађих људи на положајима: судија, наставника, официра у војсци и др. Вриједи напоменути чињеницу да одиве Бакића важе као »кршне жене« које јако пазе на свој род и много полажу на братственичке везе. Све су већином крепкога здравља, виђене, ваљане и у народу добро запажене. Као јако братство Новаковића јесу Драговићи у Ђулићима. Држе се с Аџићима у Л. Ријеци, да су од два брата, прије 11 пасова. Носе своје презиме по свом ближкем претку Драгу, који је живио прије 7 пасова (даљи предак Драго назад 10 пасова) и од чијег су се 3 сина (Радоја, Вука и Леке) размножили данашњи Драговићи у Васојевићима (у Ђулићима, Цецунима, Дапсићима) и рођаци истога имена у Ивањици и Староме Влаху. Међу својим старијим прецима спомињу Маријана Драговића, који је био барјактар, кад је Нахија била принуђена да иде уз Бушатлију против црног. митроп. Петра I на Крусе. Он је наговорио своје племенике, пошто су поквасили турску џебану (муницију), коју су гонили и чували је, да усред боја нападну Турке с леђа. Барјактар Маријан и још неки Васојевићи доцније су похватани и повјешани ради тога, у Ћемовском, крај Подгорице. Још су од Драговића запажени као јунаци Вуксан Лекин, који се особито истакао при чувеној бици на Полимљу 1854 и ту је погинуо заједно са своја 3 рођака (барјактаром Стефаном, Ђоком Радоњиним и Васом Голубовим); затим Шујо Шћепанов, племенски капетан, који је био један од вођа 1861 при прелазу 300 Васојевића у Србију преко Турске »на пушци и крвавој руци«. Погинуо је у јуришу на Новшиће 1879 г. Исто тако Лука Голубов, поткомандир батаљона у ратовима 1876-77 г. Истакао се је у битци на Бијелом Потоку 1862, када је, веле, посјекао седам турских глава. Погинуо је у сударима око Берана на 3аводишта 1876 год. заједно са своја два сииовца (Луком и Вељом). Још је познат као јунак Милоња Стефанов који је после овога био поткомандир, а прије барјактар, затим јунаци: Јован Стојанов, Радоња Стојанов и Милутин који су у борбама положили своје животе. Посљедња генерација имала је »у кући« племенско капетанство (Марко Луков) и старијих угледних учитеља и народних људи. Сада такођер имају у своме крају из своје средине: судија, наставника и осталих чиновника. Аџићи у Лијевој Ријеци бројно су мање братство. Важе као људи поштени и вјешти у раду и пословима. У сусјед- ским односима врло погодни и мирнн, иначе у борбама ваљани ратници. Међу њима је било, у старије вријеме, паметних кнезова и утицајних људи. Спомиње се нарочито Никола Достанин, прије 4 паса. У доба војводе Миљана Вукова дали су племену опјеваних јунака који су узимали учешћа у споменутом васојевићком пријелазу у Србију (1861 г.); такви су: Ново Божинин, Вукота Радоњин, Јован Митров, Велиша

21


Милутинов, Ристо Марков и Михаило Јанков. Од старијих је запажен њихов предак Аџија Вулинин и син овога, Вуле Аџијин, значајан пo својим борбама с четама колашинских Турака. У једну групу с Драговићима и Аџићима иду Бабовићи, прозвани тако по фамилијарном називу свога првога претка пресељена из Лијеве Ријеке. Ово је јака братственичка грана која се развила у више насеља и има доста исељеника. У Коњусима су њикови огранци: Дуровићи, Радојевиhи и Лаковићи, у Ђулићима Вуковићи. Своје претке броје овако: Милутин - Милан - 3ако - Милета - Вуко - Лако – Радоје - Мато - Раслав - Бабо (Мато). Од Матове браће су споменути Драговићи и Аџићи. Од Баба потичу три братственичка родоначелника ухких грана: Радоје, Ника и Раслав. Од Раслава су Вуковићи односно Мањићи, од Нике Мијушковићи, Дуртвићи у Коњусима и Радивојевићи у Бу-димљи (с Цалићима), од Радоја су Бркљићи у Будимљи, Отовиhи у Петљику и Бабовићи у Трнави код Чачка (казивање Млутина Телеграфа Бабовића). Да наведем пасове и ове гране: Милутин - Михаило (санит. потиуковник) - Милутин (звани »Телеграф«, по својој хитрини) - Јован - Марко - Илија - Ника (Јован) - Мато (Бабо). У своје вријеме, прије 150 година, када су ови крајеви били под Турском, преци овога братства имали су јачега утицаја у васојев. нахији око Лима, и својом вјештином подржавали добре односе с плаво-гусињским господарима, који су их, знатно помагали и ослањали се на њих док су се јавили други, који су преко сродничких веза с њима и умјешним држањем према Плаву задобили власт (Војводићи у Коњусима). Прије 7-8 пасова, из братства Бабовића су постојали, како казују, кнезови не само Коњуха него и цијеле околине на 3лоречици. Са њих је, веле, ту главарство прешло на Војводиће, преко одиве, удате за претком ових. 3апажен је кнез Радоје Бабовић прије 7 пасова (од њега су Радојевићи), Алекса Дуров и др. Предају се приче и предања о старом мегданџији, Јовану Бабовићу, прије неколико пасова. О њему постоје дивне народне пјесме. Поједини огранци имали су угледних .људи и првака у племену, као што је, на пр. био, средином прошлога вијека, Милета Вуков паметан и јуначан главар, од којега су Вуковићи; затим перјаник Шћепан Вуков, барјактар Милун Вуков и Васо Вуков, запажени на Вучијем Долу; доцније 3арија Вуковић (80 година), бивши претсједник суда, кој је важио као један од паметнијих првака, и др. Још су у овој групи братстава, од Вксана Новакова, Ђулафићи, доста јако братство. Броје 8-9 пасова (Васо — Марко — Васо — Радомир — Лакић - Ново — Радоје — Стојко — Стојан, (Ћулафа) итд. Они су добили своје презиме по своме претку Стојану, којега су прозвали Ђулафа. Братственичко предање објашњава то овим случајем: Једном приликом кад су неки Гусињани напали на васојевићке чобане у планини Курлај, у Комовима, убили су двојицу од њих и потјерали плијен, Стојан их пресрете у засједи те побије и порањава неколицину, па им узме ћулафе и метне један на своју главу. 3атим он отрчи у сусједне васојевићке катуне, довикне остале чобане те пођу у потјеру. Ова осветничка чета поврати плијен и поубија готово све пљачкаше. Они Турци који су одбјегли жалили су се у Гусињу да им је највише зла задао у борби неки чобанин с ћулафом, а то је био Стојан. Отуда као да је назван Ћулафија, а његови по њему Ђулафићи. Други објашвавају, да је један од предака нашао негдје ћулафе, па их радо редовно носио, такођер и његови синови, отуда Ћулафиhи. Једни опет веле да је то име отуда, што су неки од њихових били примили ислам. Поисламљени дио овога братства преселио се доцније у Јејевик и ДуниШиће, села у предјелу Сјенице, гдје их и данас има. (Суљићи, по Суљу Мехову који је одигао са Мехових Луга у Полимљу). Споменути се Стојан (први од предака Ђулафића) преселио из Л. Ријеке у Полимље на Улотину. Десило се ту једном и ово: Кад је пролазио неки од изасланика гусињских бегова, који је јахао на коњу, отргне се овчарски пас Стојанов и скочи право на њега уз коња. Овај тргне кубуру и убије га, па стане псовати Стојана и његове. Стојан онда нападне са својим синовима бијеснога Турчина, убију га и баце у један лом од горе у близини неких чергаша који су ту били, а то с намером, да се убијство отури на њих, ако се сазнаде. Но то прокаже неко Турцима у Плаву и Гусињу. Стога се екупи читава војска на Полимље, ухвати Стојана и његове синове, поробе им породице и све поведу осим најстаријега сина Стојанова, Радоја, који је утекао. Ови су се узалуд правдали, једини им је услов за спасење био да приме ислам. Принуђени ради своје породице, они приме, тобоже,

22


ислам. Стојко добије име Алил, а тако и његова два сина. Дмитар име Спахо и Милосав — Аџо. Може бити да је и то дало повода да се прозову Ћулафићи. Пошто се Стојко као »потурчио«, дадну му насеље у Брезовици; одатле се доцније преселе његови на Улотину и Луге. Кад су се прилике смириле, повратио се и Радоје, који је био одбјегао к попу Луки Бојовићу у Првошевине (Бојовиће) више Андријевице. Он није хтио признати ислам и стога је теже живио. Од ове браће — Спахо је имао пет синова, Аџо пет, Радоје једнога, Нова. Према томе се Ћулафићи дијеле на три мања братства: Спаховиће, Аџиће и Нововиће. Братство је дало добар број виђених људи и четника у борби с Турцима, доцније и народних главара. Истакнутији су: Радомир Лакићев (у борби против Реџепагића и Руговаца) и Васо Радомиров, племенски капетан; имали су и барјактарство »y кући«. Ово братство има лијепих и здравих момака, као ријетко које друго у Васојевићима. Од четврте групе Новаковића, по Вујици Новакову, Оровићи су остали у Л. Ријеци, а сви су други: Салевићи с Бандовићима и осталим огранцима, Кочановићи и Вујовићи, по гор. Нахији Васојевића. Једни су као 3ујовићи примили ислам и настањени су у предјелу Берана.

Сл. Племенски капетан Војо Оровић (Млађе Покољење)

23


Сл. Ком. Богдан Ђуров Вешовић, Л. Ријека (старија генерација)

Сл. Милутин Тегеаф Бабовић курир васој. војводе и црног. књаза (из околине Андријевице)

24


Командант Вукота Пантовић (Полица) (преставник старијих покољења доњих Васојевица)

Своју генеалогију не знају добро, а држе се сви као Новаковићи. Споменуто је да има код њих, како извјесни говоре, елемената стариначкога рода, али је стапањe моралпо бити давно извршено. Њихови се преци спомињу у предањима племенске заједнице Васојевића, у доста раном периоду, нарочито, у Лијевој Ријеци. Традиција памти Радивоја (Мињу) Оровића (старијега) прије 8-9 пасова, у борби са сусједним Морачанима око племенских земаља и граница. Носио је, веле, надимак »Миња Папчина«, јер је био »штетан од једне ноге«, доцније су га прозвали Миња Банина (јуначина), јер је посјекао на мегдану Вучету Кошанина, морач. првака (по коме је то мјесто у Тари назвато Вучетин Ками) и тиме ријешио спорно питање о ондашњој територији. Доцније су из истога братства запажени Саво Миков и Радивоје Новов, по свом прегаоштву у борбама око Колашина (1859) и око Андријевице (1876-1877). Илија Јованов Оровић запажен је по свом учешћу с прослављеним јунацима васојевићким у спомињатом походу у Србију (1861). У недавно вријеме имали су капетанство у Лијевој Ријеци (Војин Оровић) и четнога официра (М. Оровић). Мало су разрођени. Иначе су здрави, снажни и лијепе спољашности. Млађи се у овом братству одликују бистрином и окретношћу. Од братстава ове групе у Нахији, Бандовићи с осталим Салевићима важе као јачи дио, а сродниим Кочановћи, у Полимљу и Коњусима, мања су бројна снаrа, јер су истрошени у борбама са сусједним Арнаутима, гдје су, у одбрани краја, племену дали ваљаних и отреситих бораца. Бандовићи носе своје презиме отскора и воде поријекло од Дмитра (Банда) Милићева. Дмитар је имао Јована, Божину и Драгоја, а од њих су данашњи Бандовићи. 3апажен је у братству Јован Бандовић, који је био главар у доба кнеза Данила и војв. Миљана Вукова и учествовао у свим бојевима васојевићким с Турцима свога времена (погинуо у боју на Превији), па његов син Јаков Бандовић, такођер главар (поткомандир) и јунак. У братству је било и добрих првака. С њима су једно Бутрићи у Сјеножетима, који су масобројни, али су такођер давали племену ваљаних бораца. Спомињу Милутина Бутрића у групи васојевићких јунака који су оружани ишли преко Турске у Србију. Остала су »братстванца« ове групе данашњи насељеници с. Салевића, како се и сами заједно

25


називају. Показују сталоженост и мирноћу, мало се множе и нијесу експанзивни, што напомиње својства и осебине старијих родова.

3.5.МОБЕ И ПОТПОМАГАЊА

Давнашњи је обичај у племену да се сабирају мобе, да се удруженом снагом помогне »инокосном« или »нужданом« братственику. Понекад моба и без позива прискаче, само кад се увиди да треба. Свако хоће да помогне »мобом«, нарочито кад се кућа гради или ливаде косе, и ако неко нема радне снаге. Раније су се »купиле мобе« и помагало се такође при окопавању кукуруза и кромпира, »у прашидби« и »изгртању«. Кад коме кућа сагори и најдаљи ћe гa y племену помоћи. Ко тако настрада, свако му се одазива. Најприје, као прву помоћ, сакупе жита и смока за обездомљену породицу (дадну према могућности по 5, 10 и више килограма кукуруза, пшенице, шта ко има). Кад ко осиромаши, пa због неродице или због какве домаће биједе не може да издржи стоку, узимају му братственици, а често и даљи, браве »на зимницу«. Раздате овце, »преданице«, бесплатно узимљене, враћају се о Ђурђевудне натраг. Кад се деси да коме вуци покољу овце, братственици, рођаци, кумови и »комшије« одмах се договоре и дадну сваки по једнога брава, нарочито ако је сиромах. Приликом смрти, погибије или о умиру крви ближи братственици, као и даљи рођаци исте братств. групе, пo давнашњем обичају, помажу онога кога је снашло зло. Они га у таквим невољама заступају, сретају и дочекују покајнице и плачаре«, разводе их по својим кућама кадтреба итд. Јbуди су у Васојевићима уопште јако сажаљиви према слабима, несрећнима и болеснима, нарочнто гдје се смрт деси. Болећивост је њихова одлика; ради су и да помогну и да жртвују све од себе. У племену има доста људи добрих и»душевних«, који су увијек готови да помогну, да учине добро и да се »нађу свакоме у нvжди«.

3.6.НОШЊА И ОРУЖЈЕ

НОШЊА. Стара васојевићка ношња претстављa неку складну средину између брђанског, старосрбијанског и арнаутског начина одиjeвaњa. Са преласкозм у долину Лима за поседњих триста година израђен је био, може се рећи, скоро један нарочити вид васојевићке ношње, која се израђивала од вуне ткањем, плетивом и вежењем. Но већ је нестало оне типичне њихове ношње која је најбоље била изражена у мушким џамаданима и чакширама од бијелог чистог сукна и дугим црним кабаницама или кратким »талаганима«. Носиле су се често такозване струке, дуге сукнене поле са шарама и дивним ресама на крајевима које су пребациване преко рамена. Иcтo тако били су у употреби »скадарски јелеци«, извезени с црним вунеиим или свиленим гајтанима и концима, а носили су се поврх бијелих сукнених џамадана. Рађени су у старије доба, али мање ношени због скупоће материјала и непрактичности тзв. јапунџе, дуге и широке хаљине као капути, прављене од врло тешког и дебелог власатог сукна; затим гуњ скадарски, са рукавима и нешто кpaћи од јапунџе, ткан од дебелог сукна са праменовима вуне на спољашној страни, а изнутра постављен црвеном чохом и спреда украшен жутим металним пуцима. Исто тако понеки су, казују, носили о празницима, ма да ријетко, кратки огртач интерац, постављен лисичином. На путу и за стоком многи су носили кожухе, прављене од овнујске коже с неостриженом вуном. Стара ношња је замијењена са сада под утицајем Црне Горе данашњим црногорским костимом. Стога данас све народне хаљине у Васојевићима имај исте украсне мотиве као свуда по Црној Гори. Само се још на обућу (бјелаче, навршке, наглавке и др.) полаже више него у другим крајевима. Старија ношња, од које се још једва што може видјети, украшена је разним мотивима и шарама које имају и често националног знацења. Сасвиц су ријетке турско-источњачке шаре. Декоративна везива извођена су изпреплетаним гајтанима (црвеним; плавим, црне и зелене боје), златним жицама и црвеном чохом, фигуре са правилном симетријом у којима се назиру облици птица, поглавито орла, народног грба, људи у свечаном племићком руху, везива са словом С, крстови са луком на крајевима који опет напомињу С. Уопште фигуре су необично правилне,

26


има и геометријских облика. Нарочито су интересантни крстови који имају у основи троугао и у њему слово С. Но уопште сада би тешко било реконструисати потпуно костиме и цјелокупан изглед старе народне ношње у Васојевићима, пошто није очувана. Узрок је томе што су Васојевићи водили честе и дуге борбе са Турцима, нарочито последњега вијека, те се народ више пута морао повлачити у планине и склањати се унутра по Црној Гори, а домови су им пустошени и паљени до најскривенијих села међу планинама. Карактеристично обиљежје старинске ношње, мушке и женске, била је бијела боја, на одијелу израђеном од вуне. Бијеле сукнене чакшире и бијели џамадани су и сада још у честој употреби. Само зимски огртачи као: кабанице и токе, или »талагани« и »капарани« могли су бити од црног сукна или сиве и мрке боје, која се добива од измијешаног предива бијеле и црне вуне. Такође је разно обојен и појас (»пас«), ткан од вуне у хоризонтално пруженим линијама. Мушко одијело ранијега доба овдје било је уоп ште слично са данашњом арнаутском ношњом у сјеверној Албанији. Џамадани, чакшире, сукнени прслуци бијеле дуге хаљине (са рукавима) и др. комади мушке ношње по ивицама и окрајцима снабдијевани су и »оперважени« ради јачине и лепшег изгледа гајтанима »свирадама«, вуницом (обично црне боје) и поред тога украшавани по мало црвеном чохом, која се морала куповати. Џамадани се носе са рукавима или без рукава. Чакшире су у употреби већином само код Васојевића пресељених преко Комова. Сукњени прслуци на форму црногорских џамадана носе се испод »хаљине«, која је истош и црногорски гуњ, широко отворена на грудима и са скутовима до кољена слично долами. У Лијевој Ријеци носе гаће од бијелог несваљаног сукна које су кићене биле подвезама. Од све одеће највише се украшавала велика »хаљина« ушивањем црвене »свите« (чохе) уз гајтане, везивом и пуцадима. Испод гaћa ce нoce »докољене«, од чланака на стопалу до кољена, од обичног бијелог сукна са закопчавањем на »ковче« и »кучкове«. Капу су носили чохану с китом и то обично главари, а иначе »пустењаче« као Кучи н Братоножићи. Старији су људи подбријавали браду мало изнад врата, а осталу косу нијесу кндали или су је само мало прикраћивали. До прије неколико година многи су носили врло дуг »перчин«. Бркове су остављали да расту колико их је коме природа дала; до њих се много држало а и данас се сматрају у народу као израз мушкости и људског достојанства, нарочито »дуги брци« који се пружају с »ува на увo«. Браду су »бритвили« сви, па често и свештеници. Женска ношња била је богатија и разноврснија, сачувала је до краја српско обиљежје и националне мотиве у украсима. Носила се дугачка кошуља од конопље, коју су саме жене припремале. Кошуља је дном, по рукавима, и низ прси везена оби чно црним концима, вуненим или свиленим, мјестимично плавом вуницом и златним жицама. По кошуљи облачила се широка хаљина с рукавима, низ прси раскројена до дна, а по прсима и по скутовима и рукавима извезена црвеном свитом, пришивено обично црвеним или жутим и зеленим концем.

27


Сл. У старинској ношњи Доњих Васојевића(Дивна Вековић)

Поједини дијелови одијела везени су црним и црвеним плетивом, взуницом разне боје, украшавани rајтанима и црвеним арчем «, кроз које су кончевима продијевали и везли разне фигуре старих српских мотива. Израђиване су шаре у виду звијезда и крстова разне форме, наспреплетани полукругови и сгично. Народна орнаментика на зубунима, кошуљаца и појединим дијеловима одијела садржи елементе с приморским и босанско-херцеговачким утицајем, а често је ближа народним мотивима Сјенице, Пећти и других мјеста Старе Србије. Шаре и украси ће се задржали још у ношњи женској овога краја показује више укуса, склада и симетрије него у сусједним брђанеким племенима. Ово нарочито око Лима гдје су жене одавно познате као велике раднице. Оне се одликују умјешношћу и вјештином у раду и ткању. Код Морачана или Куча и Братоножића чује се често да кажу: »рабата или тка ка Васојевка«. Уопште, њихови радови за домаћу ношњу и намјештај остављају знатан умјетнички утисак. Нарочито су дивно везени ирами (кецеље или прег љаче), зубуни (дуге хсаљине од сукна без рукава), облаје (као кошуље ткане из танког вуненог предива). Од хаљина ове ношње запажене су у Лијевој Ријеци тзв. »џупелете« које су звали још »урупњаче«, једноставне просте хаљине са прорезаним рукавима под пазухом. По крајевима скутова и рукава стављао се за украс свита и свирада (гајтани). Џупелете су се носиле испод зубуна. Прегљаче су ношене као кецеље напријед, обично с везом од гајтана и свите а по дну кратке ките. Ношене су и црне сукње, под именом раше, увијек широко кројене. Зубуни су израђивани гајтанима и са тканицама или »чампресима« на прсима и китама на раменима и на струку. Пo ободу на грудима и испод рукава украшавали су »пуца- дима«. Старе васојевићке жене носиле су косу плетену у витице, спуштајући их према прсима а једним дијелом посувраћене поред образа крајем уха. На глави су носиле повезач и мараму што су саме ткале и везле. Звало се то мјестима »убрађивач«, у Нахији чешће »бошча«, бијела марама опшивена и извезена плавом вуницом. У Лијевој Ријеци младе су, као и у сусједним Кучима прве године носилe ћук, високу шиљасту капицу за коју су привезивани »црвени тракови« или »струке«, које су при наклањању падале напријед. Уопште, све су се

28


жене китиле ђинђувама и новцем по мало обично на челу, у раздвоју косе, талијер а о витицама по један, два или три дуката, сиромашније шестаке и ђинђуве. Носили су се некад и ђердани са низовима ситнијих пара или од крупнијих седефастих и сребренх зрна. Међутим у данашње вријеме све плету косу у вијенац око главе, на начин као свуда по Црној Гори, и црногорска ношња, нарочито празничка, преовлађује већ одавно. Очувано је свакако доста дијелова израбиваних од вуне. Носи се често и бијело рухо. У цијелој ношњи и ручним радовима избија извјесна тенденција за умјетношћу. Било је у обичају једно вријеме да млађе жене носе у кући објешен о појасу синџирчић са машицама и бритвицом, да не би морале да траже кад им затреба при послу. 3а дјечију и женску ношњу у Васојевићима постоји опет као карактеристично обиљежје вишњева и затворено-црвена боја: издвајају црвене чарапе и црвене јакете, нарочито у селима око Лима. Све жене овдје работају саме своје хаљине, постељине ноћне, душеке, јастуке, поњаве, »ирамчад« за прекривање душека, одјећу за себе и дјецу, а мушке хаљине и женске зубуне израђују терзије и кројачи. 3а »работање« и рад y кyћи нарочито је згодно зимско доба. Тада је живот иначе пун одмора и забаве. Има доста слободнога времена и доколице. Онда дјевојке везу кошуље, марамице и пешкире, а жене тку »балучане јастуке«, засторе, таваје, мале ћилиме и др. украсе за кућу и гостинске собе, док људи што »ђељају«, режу и мајсторишу, уколико их не смета посао око стоке. Модернизовањем новога живота увлачи се све више »крпа« у народну ношњу, набавља се готово платно и разне материје или готове хаљине, а мање тка на домаћем разбоју и мање се плете што треба. Ово је можда прелазно стање у којему ћe се у неколико измијенити облик народне ношње и одјеће у тежњи да буде спретнија и подеснија, а може бити и да је то стога што је свијет послије ратова мање склон и спреман за самостални и лични рад, те се радије служи готовим и купљеним. Иначе приликом празника и свечаности показује се и у ношњи враћање к ономе што је своје и народно. Оружје. Од старинског оружја код Васојевића данас већ није нu један комад у употреби и врло се ријетко гдје сачувало у кућама. Помињу се старе кремењаче, брешке и латинке, затим мале пушке кумбурлије, арчајлије, џефердари н леденице: мамутовке и др. врсте; доцније, пушке верделовке, берданке, московке, од Турака отимане мартинке итд. Од хладног оружја били су у употреби: сребрени ханџари, ножеви бјелокорци и црнокорци. Иначе одавно се једино употреољавају црногорски и руски револвери који се носе за појас на »силаф« и својом спретношћу су потписали све друго приватно оружје.

3.7.СИМБОЛИ КНЕЖЕВИНЕ ВАСОЈЕВИЋА

У монографији Кнез Никола Васојевић, поред мапе Васојевића, приказане напријед у овој књизи, која је у ствари мапа из времена кнеза Милутина, помињу се као обиљежја Кнежевине Васојевића: грб, застава и новац (грош од 1, 2 и 3 апоена), мада није сачуван ниједан примјерак, те се не зна како је изгледао. Васојевићки грб је имао облик штита изнад којег је круна, а на штиту гола рука са исуканом сабљом, са чије лијеве стране је била звијезда, а са десне стране полумјесец. При дну штита били су иницијали од три слова: КНВ, што je могло имати једно од два значења: књаз Никола Васојевићки, или Књажевина Николе Васојевића (прим. аутора). А застава Васојевића била је налик на крсташ барјак легендарног јунака Бошка Југовића која је касније прилагођена крсташ барјаку из времена Првог српског устанка. Ова друга тврдња је доста вјероватна ако се има у виду да су васојевићки јунаци, који су се истакли у бици на Суводолу 1809. године, добили од Карађорђевих устаника шест барјака.

29


Сл. 3. Грб Кнежевине Холимије (Васојевића)

Барјак је био од двије поле: црвене и бијеле, или плаве и бијеле свиле, са по једним или два крста извезеним бијелим концем, а на крсту су била четири оцила, а испод крста је писало: «Бог је са нама». Поред тога, на сва три слободна краја барјака биле су окачене по четири златно - жуте ките Карађорђеве барјаке Васојевићи су носили све до 1857. године, а тада су замијењени црногорским барјаком црвено - вишњеве боје. Међутим, сасвим је извесно да су Васојевићи још од времена кнеза Милутина, имали изграђено своје законодавство, а крајем 1829. Или половином 1830. године, на скупштини је донет «Васојевићки закон у дванаест точака». Овај закон се по предањима везује за име игумана Мојсија Зечевића и војводе Сима Кастратовића, који су били изузетно храбри и заслужни челници Васојевића. Према томе, Васојевићи су у својој историји, као највеће српско племе, од свог постанка па до присаједињења Црној Гори, бранећи себе од Турака и арбанашких племенана, били стожер Рашке државе, и уједно мост преко којег је успостављана братска веза између Срба у Србији и Срба у Црној Гори, који су стицајем историјских околности били раздвојени, а од истог су коријена и са истог етничког простора. Током бројних миграционих кретања, Васојевићи су, поред Лимске долине, насељавали и просторе Поморавља и Шумадије на чијем простору има доста житеља са презименима васојевићких братстава. Отуда су васојевићког поријекла и неке знамените личности у Србији. Тако, на примјер, васојевићког поријекла је реформатор српскога језика и правописа, Вук Стефановић Караџић Његови преци су живјели на Лопатама у Лијевој Ријеци (16. вијеку), одакле су и сви Караџићи у Дробњацима На васојевићко поријекло Вука Стефановића Караџића, подсјећа споменик који му је подигнут на Лопатама.

30


Слика 4. Шематска карат кнежевине Холимије коју је књаз Никола објавио у Паризу

Карађорђевићи су такође поријеклом из Васојевића, зашта постоје бројни докази, од којих истичемо сљедећ:

1. У родослову Карађорђевића стоји, да је Карађорђев дјед Јован Ђуришић рођен у Васојевићима (Краљима, прим. аутора) који се са још два брата преселио у Србију 1740. године, а два брата су остала у Васојевићима Кнез Петар I је у Краљима својим рођацима 1883. године саградио кућу која и данас постоји и зове се Кула Ђурковића који су потомци Ђуришића. Спомен плоча на овој кули подсјећа на боравак Петра I Карађорђевића у завичају својих предака. А у знак поноса и из осјећаја захвалности према вожду Карађорђу, Васојевићи са својом браћом из Шумадије, подигоше му споменик у Краљима, који је на Видовдан 1996. године свечано открио др Милија Зечевић, почасни предсједник Удружења Васојевића.

2. Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842-1858.) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Њеошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобранитељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је билапотребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевића и Србљака у Васојевићима.

3. Кнез Петар Карађорђевић је више пута радо одлазио са Цетиња у Васојевиће и, према казивању старијих, често је у разговору истицао – да је по свом поријклу Васојевић. Када је умро знамени васојевићки војвода и сенатор Миљан Вуков (1886), кнез Петар Карађорђевић је са Цетиња отишао у Лијеву Ријеку и присуствовао

31


сахрани, а прије тога био је присутан и на сахрани Миљановог сина бригадира Тодора Вуковића који је преминуо у фебруару 1886. године.

4. Када се Петар I Карађорђевић женио Зорком, кћерком књаза Николе (1883. године), тим поводом питао га је књаз Никола: «Зашто је баш изабрао војводу Миљана Вукова за старога свата»?. Добио је одговор: «... по јунаштву и рођаштву ..», дакле, изабрао га је као «војводу своје крвии племена»

5. Када се већ крунисао за краља Петар I, лично је дошао у Андријевицу да посјети постојбину свога прадједе, о чему постоји и филмски запис у Југословенској кинотеци у Београду.

6. Поводом пуштања у саобраћај колског пута Пећ - Андријевица 1925. године, био је организован велики сабор на Књажевцу код Андријевице, на којем су били краљ Александар и краљица Марија. На славолуку на улазу у Андријевицу били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

«Родна груда ове земљеКолијевка Вожда - дједе,

Стољећима чекала ТеКраљу славе и побједе!

3.8.О БАРЈАКУ КОД ВАСОЈЕВИЋА(Sur le drapeau chez le Vasojevići)

Кучи су у морејском рату имали млетачку заставу. Али ни са које стране досада не знамо јесу ли ову млетачку засгаву имале и поједине кучке кнежи- не, као напримјер Васојевићи, који су били саставни дио племена Куча и „под кучки барјак”. По уопште- ном предању и народном вјеровању први се пут јавља барјак код Васојевића, „у доба Џинове навале и васе- вичке разуре”, која је била за вријеме морејског рата. Овај први барјак Васојевића предање веже за име српског патријарха Арсенија Чарнојевића и васојевићког свештеника Петра Ковачевића, смјелог ко- њаника и јунака познатог под именом попа Катане. По том предању „паћарк Арсеније Чарнојевић позва попа Катану у Пећ и даде му свето знаменије да га носи пред Васоевићима у бој. Ово знамење барјак попа Катане био је црвене боје са три крста, оперважен златном ’направом”. Поп Катана је рвај барјак могао добити у јесен 1689. године када је патријарх Чарнојевић по свом повратку са Цетиња у Пећ ријешио да се стави на челу српског народа и помаже ћесаревце, који бијаху заузели Косово и већи дио Србије. Тада је и сам па- тријарх развио своју заставу са ликом распећа Христова и са истом дошао у Призрен, гдје је дочекао главног заповједника ћесарске војске, 6. Октобра 1689. године. Ово је био знак за покрет и разви- јање српских барјака, ко- је је патријарх и сам дије- лио свештенству, па је ваљда један дао и попу Катани, односно Васоје- вићима, који су до тада ратовали под кучким барјаком за рачун Млечића. Под овим „светим знаменијем”, Васојевићи су исте јесени, „кад је поп Катана војевао на Бо- сну”, узнемиравали сусједне Турке у предјели- ма Босне и Скендерије (Колашину, Бихору и Плаву), што је био повод нападу скадарске и наро- чито босанске војске, пред којом је био и херцеговачки санџак Али паша Џин, „страшни Џин паша”. Поп Катана, је са Васојевићима „кано с војском под барјаком” прешао преко Комова и населио се у долину Лима (1700). Овај барјак пропао је када су Турци казнили Васоје- виће и прогнали их у Метохију (1788), због њиховог учешћа у покрету патријарха Шакабенте. Поред прича о барјаку Попа Катане (1787) прича се о барјаку два његова унука, Мирчете и Милутина, који су у другој половини 18. вијека имали велики цр- вени барјак са три крста на обичном копљу. Овај као „црвена крпа два брата Раичевића”. Како је кнез Мирчета Раичев вођство предао (1768) своме брату кнезу Милутину, то је овај барјак и везан више за име Милутина Раичева као доцнијега војводе.

32


Сл. Патријарх Арсеније РЈ Јовановић - Шакабента (родом из Васојевића) повео је друТу сеобу Срба са Косова пред Шурском најездом

Крајем прошлог и почетком овога вијека причали су стари људи како је Милутин Раичев, „поглавар ове земље и праведни сударник”, имао црвену крпу са крстовима, коју је носио не само у борбама него и на скупштинама и зборовима, па ју је чак истицао и на своме чардаку „код Сокола”. Нарочито је позната прича о барјаку када је Милутин граничио своју кнежину, „ову земљу”, носећи собом свој барјак, који је побио чак на Мусину Јаму код Суводола, гдје је ударао међе и границе и закопао „ћускију” и два товара угљена. И овај је барјак пропао када су Турци напосљетку покорили Куче и Васојевиће (1791), кнеза Милутина погубили, а „капу Раичевића уклонили”. Везир Бушатлија, како у Кучима тако и у Васоје- вићима, постави за војводе своје присталице из истих племена. За васојевићког војводу поставио је Лакића Кастратовића а за барјактаре буду мисионари: Мари- јан Л. Драговић из Ђулића и Ново Ј. Вулевић из Трешњева. Ови „Лакићеви барјактари нијесу носили тур- ске но наше српске барјаке, е ми, Васојевићи, вавијек смо носили српске барјаке па и кад смо турска војска били”. Ову традицију потврђује и један савремени надгробни споменик, који је веома значајан податак ове врсте. Барјактар Драговић погинуо је на Ћемов- ском Пољу у септембру 1796, а барјактар Вулевић умро је у Трешњеву 1802. године. На каменој крстачи барјактара Вулевића која се налази на сеоском гробљу у Трешњеву (срез андријевички), поред нат- писа исклесана је глава и застава са три крста (в. цртеж). Са источне стране а при врху крстаче стоји нат- пис: Бартрића Вулвић, а ниже овога је барјак са три крста на средини, испод којега се наставља натпис. С друге стране, при врху, израђена је глава са три коса крста испод главе и са по шест орнамената с десне и лијеве стране главе. Ови су орнаменти по форми као издубљене честице на „слову” - „печату” којим се шарају славски колачи. У Првом српском устанку Васојевићи су се од- метнули од Турака, ступили су у „Карађорђеву параду” и прихватили његове барјаке, које им раздијелише војводе: Чолак Анта Симоновић, Хаџи Продан Глигоријевић и Рака Љевајац „на Видовдан” 1809. године, када су с војском дошли у ово племе и организовали га. Барјаке добише два барјактара:

33


Вукадин Н. Вулевић и Ново В. Драговић, а затим Вели*1ко То- машевић из ЈТушца, Алекса Краговић из Петњика, Перко Пешић из Лубинца и један Лабан, предак Угреновића из Грачанице. Ови Карађорђеви барјаци били су мањих размјера и од по двије поле: црвене и бијеле или плаве и бијеле свиле, са по једним или два крста. Они су код Васојевића употребљавани до прве црногорске организације (1857) када су им дати нови барјаци црвене вишњеве боје, које је добила свака чета народне војске. Један од ових првих барјака - Зарије Бакића, барјактара гарде, чува се и данас код Бакића, у Забрђима. Карађорђев барјак се једино сачувао код Величка Томашевића, који је у наше вријеме понешен на Цетиње.

Сл. Надгробни сиоменик у Трешњеву

Али Васојевићи, нарочито ста- рије генерације, не само да нијесу могли заборавити Карађорђеве и своје раније барјаке него су све до да- нас сачували спомен и о Косовском барјаку Стева Васојевића, који народна пјесма овако описује:

Сједе Стеван на коња ђогата,А слуге му барјак додадоше;На барјаку од злата јабука,И дванаст од злата крстова,

И икона ангел Михаила Крсно име Васојевић Стева.

3.9.ВАСОЈЕВИЋКИ ЗАКОН У 12 ТОЧАКА

3.9.1.ИСТОРИЈАТ ИЗДАВАЊА

Од давнина је у Васојевићима постојао обичајни законик. уз додатке, усвојила га је свеопшта народна скупштина Васојевића, крајем 1829. или у првој половини 1830, а потврдио игуман манастира Ђурђеви Ступови, Мојсије Зечевић, који је скуп и

34


сазвао. Васојевићки Закон у 12 тачака објавила је, 1929. године, српска краљевска академија (СКА) у Београду са коментарима др Илије Јелића. Електронску верзију издања СКА објавио је историјски магазин „Српско наслеђе“ ( дио први, дио други ). Васојевићки Закон у 12 тачака публиковали су и г-дин Рајко Бабовић, 1990. године и издавачка кућа Стубови из Андријевице 1997. године. Ово електронско издање по благослову Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија објављују Пројекат Растко Цетиње и Српска земља Црна Гора.

Сл. „Васојевички закон од 12 точака“3.9.2.ВАСОЈЕВИЋКИ ЗАКОН ПО ТОЧКАМА

ТОЧКА ПРВА1. Да се беспоговорно умире сва братства васојевички и србљачка. Ко не буде олџија,

да буде нагонџија.2. Да мушка глава буде триста гроша, а женска триста један.

ТОЧКА ДРУГА3. Нове џамије да се не граде, а старе да се забатале.4. Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братству да своје врне у

прађедовску вјеру. Ако потурице не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци што ко понесе.

5. Ко се поданас потурчи и лажну вјеру прими, да се за Турчина држи.

ТОЧКА ЧЕТВРТА6. Ко не притече у помоћ кад душмани ударе на граничаре, да нема никаква дела у

плену и да се од њега нико не жени нити му ђевојку даје.7. Ко убије или плени Колашинца без знања Слатињана кад ови држе веру с

Колашином градом, да Слатињанима дугује крв.

ТОЧКА ЧЕТВРТА

35

http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1999/02/article-18.html

http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1999/01/article-16.html


8. Ко српско украде па се уфати, да плати дупло и кметовима ручак. Ако се не уфати, да му је арам.

9. Ко турско украде, да му је алал.

ТОЧКА ПЕТА10. Ко у кући качкине држи, да им је друг.

ТОЧКА ШЕСТА11. Који Бранковић душманима јави што главари и народ зборе, да се обестрви он и

свако његов на вечни век и амин.12. Ко своје главаре прескочи и од туђина правицу тражи, да је крив.13. Ко поданас оде везиру у Скадар, да се к нама више не врће, а ако се врне, да се

тури под томруке, па ако се покаје, да се пусти, а ако не покаје, да се обестрви.

ТОЧКА ОСМА14. Карван нико да не дира, но нека иде куд га пут води. Ако чесову штету учини да

одмах и беспоговорно плати; ако то неће, да му похарани задржи коње и товар докле кмет дође и да буде како кмет рече. Ако кмет у селу није, да пресуди први поштен човек који се у близини нађе.

ТОЧКА ОСМА15. Духовници кад у бој иду, да обритве браду и да носе нашке хаљине; ако то неће, да

им главари џебану не дају.16. Бог је створио жену, а не Сатана, и то тако да остане навијек амин. Ко противно

говорио, да је проклет: на овоме свијету неимао андјела-чувара, а на ономе не видио раја, већ му душа вечито у паклу била и испаштала његове муке.

17. Духовници да се оставе жена, а који се курваром обрете, и то се начисто докаже, да се уштроји и од свештенодејства одлучи.

ТОЧКА ДЕВЕТА18. Турци да клањају на своју земљу. Ко их уфати да то раде на његову земљу, да је

властан мотком их оћерати, а ћотеци што ко понесе.19. Хришћани су вољни и на Спасовдан забости крстове и на нехришћанске земље које

окружују њихова имања. Нехришћани могу те крстове уклонити са својих башта тек сјутрадан по Спасовудне, а никако прије. Ко противно учини, да плати селу штету и ручак кмету.

20. Ко се поданас уфати да вештице фата, да се тури под томруке за петнаест дана. Ако би било чесове штете да и то плати.

21. Ко копиле у воду удави, да се под гомилу тури.22. Ко се уфати да ради у завјетне дане, да му се све поквари и нечастивом преда што

тих дана уради, а кметовима обашка ручак.23. Који ковач не удари на Божић пре сунца чекићем у наковању, па се то начисто

докаже, да му се преломи чекић и наковањ, а он и свако његов обестрви.

ТОЧКА ДЕСЕТА24. Ко своју кућу и породицу забатали да се лиши сваке војничке части.

ТОЧКА ЈЕДАНАЕСТА25. Да данка другог нема осим војводске акче26. Да војводска акча буде по два гроша с дима на дим.

ТОЧКА ДВАНАЕСТА27. Да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржнице, и

Брезојевица црква, која цвили медју турским градовима као љута гуја медју огњевима.

4.ЛИЈЕВА РИЈЕКА - MATИЦА ВАСОЈЕВИЋА

36


Лијева Ријека је матица Васојевића. Налази се са лијеве стране главних путева према Албанији и Турској. Познати пјесник и писац Ратко Делетић написао је да је „Лијева Ријека колијевка Васојевића“. Она је, истиче Делетић, свјетлост, искра, слободе и духовност племена.

Слика 6. Панорама Лијеве Ријекае

Налази се испод неба и Кома. У њој је Ножица Васова столица, како се у народу каже. На њој је манастир Васа Васојевића, родоначелника Васојевића. Кад је Васо дошао у ове крајеве ту је стао, окренуо се и рекао: „Овдје ћу саградит дом“ и то мјесто назваше Ножица. Ту је подигао себи задужбину, посветио је Архангелу Михаилу, као и свим Немањићима. Васо је сахрањен поред своје задужбине, не зна се тачно када, мада има неких претпоставки да је то било крајем 14 - тог и почетком 15 - тог вијека. Испред цркве сахрањен је и сенатор и војвода Мињан Вуков Вешовић. На споменику пише: „Славном Српском јунаку и борцу за народну слободу војводи Миљану Вуковоме, захвалан народ“. Тада су и споменици погинулима у балаканским ратовима, првом и другом свјетском рату, споменик храбрим и одабраним Љеворечанима у походу 300 Васојевића за Србију (44 имена), урезано је у мермерну плочу.

37


Сл 7. Графикон промена броја становника Лијеве ријеке Деведесетих година подигнута је биста игумана Мојсија Зечевић (1780 - 1850) за којег Љеворечанина кажу да је и из јаке куће Исовића коју је по јунаштву и чојству и Марко Миљанов овјековјечио у „Примјерима чојства и јунаштва“. Он је био духовни и световни владар Васојевића који је заједно са васојевићким главарима „устоличио“ познати „Васојевићки закон у од 12 точака“. На ово мјесто се окупљало племе са својим вођама и другим главарима на зборове и договарања од памтивијека. Постоје записи (Дечанска хрисовуља из 1220. и 1330. године) да је Лијева Ријека припадала Комској жупи, што значи да је овај простор са манастиром на Ножици припадао Дечанском метоху. Дакле, Васојевићи су насељавали простор око Комова и долине Лима прије Косовског боја 1389. године.

38


Слика 8. Гемографски податци

Васојевићи се држе за једну породицу. Лијевом Ријеком данас „одлеже“ мир. Човјек се ту ослободи журбе и илузија. Живи под звездама окружен раскошним природним бојама. Мјесто тихо, смјештено с обије стране ријеке, која се тешко пробија кроз клисуре пема Морачи. Неколико камених кућа ћути поред пута. Ту је историја овог краја, записано вријеме, људи, погибије, бојеви...

Слика 9. Етницки састав сатановништва

Према попису из 2003 године у Лијевој Ријеци било је 53 становника (према попису из 1991 године било је 78 становника). У насељу Лијева Ријека живи 45 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,6 година (37,5 код мушкараца и 45,3 код жена). У насељу има 16 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31. Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2003 . године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

39

http://sr.wikipedia.org/wiki/2003

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0_1991._%D1%83_%D0%A1%D0%A4%D0%A0%D0%88


Слика 10. Топографска карта Лијеве Ријеke

40


4.1.ИМЕНОМ ЛИЈЕВА РИЈЕКА

Именом Лијева Ријека зове се најстарији део Васојевића, према предању колевка племена. На питање откуда назив Лијева Ријека мјештани не дају никакво објашњење. Раније се Лијева Ријека, по свему судећи, звала Васојевићи. Управо она се сама рачунара као Горњи Васојевићи. Могло би се дати овакво објашњење о настанку имена Лијеве Ријеке. Главном долином места тече речица која се по саставу два своја изборна крака - потока од Ковачице и потока од Лопата назива просто Ријека. Исто име носи и село око воде све до Ножице, где се ова река састаје са другом рјечицом која се зове Љеваја (долази од Птича), чијом долином село такође носи назив истога имена (Љеваја). По пресељењу преко Кома, пошто су и тамо постали једни Васојевића састала су се ова два главна дела племена називати посебним именима. Васојевићи око Лима назвали су село својих саплеменика на старевини васојевићкој, Лијева Ријека - објашњава др Вешовић.

Сл. Панорама Лијеве Ријеке

4.2.НАЗИВИ ПОЈЕДИНИХ МЈЕСТА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ РИЈЕЦИ

Како су добила имена мјеста Ножица, Птич, Ками, Слацко, Ширалија, Лопате, Тузи и Лимани до? Васојевићко предање каже, да је раодоначелник племена Васо дошао преко Вјетарника на Јаблан, гдје се са породицом смјестио у кући једног братоношког кнеза, са којим се побратио. Он и побратим прошли су кроз Лијеву Ријеку да погледају земљу. Кад се Васо увече вратио кући знатижељно породици је испричао своје запажање. У близину ријека има једна нога земље гдје би се могла кућа начинит; на другом, опет, мјесту такође мало лијепе земље, колико птичије гнијездо; близу њега један комад земље, лијеп као душа, даље један комад камените земље. Мало даље један равбица, гдје му је коњ слатко пасао, близу овог лијепог мјеста за катун и ширевину за испашу стоке, сем

41


тога једна лопата равне земље, гдје би најрадије кућу начинио, да није далеко од побратима; још је причао како га је обузел туга, када се попео на брдо изнад овог мјеста (Ивовик), јер је био само гора и „пустахија“ (Требешичка долина) и како је на противној страни ријеке видио један до, гдје би могао свезат Лима (тако му се коњ звао) да пасе. Према тим Васовим ријечима, каже предање, добила су та мјеста своја имена.

Сл. Центар Лијеве Ријеке

4.3.ЛЕВОРЕЧКА ШКОЛА

4.3.1.ШКОЛА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ

Основана је 1870. године, гдје је била заступљена четворогодишна основна школа. Тако је било све до Другог светског рата. Послије рата - 1947. године, основана је осмогодишња школа. Школа је радила у врло оскудним условима и без најосновнијег школског намјештај и учила. Клупе су биле израђене од расположиве грађе и приучених мајстора са села, а наставних срестава и учила, није у ствари ни било.

Сл. Основна шкоал „Шћепан Ђукић“ у Лијевој Ријеци

Некада је у лјеворечкој школи било и до 800 ђака. Били су то већином ђаци пјешаци, који су од куће до школе, по снијегу и невремену, пјешачили и по 10 км. Први директор те школе био је Радоња Трипков Масловарић. Он је обављао послове: директора, секретара, благајника, домара и наставе, одличног наставника физике, хемије, географије, историје, а по потреби и математике и српског језика. Касније су му се

42


придружили у настави: Симо Вешовић, Зарија Милачић, Јован Радуловић, Зорка Шуковић, Васиљка Јовановић, Драго Мујовић, Радуле Боричић, Мишо Боричић и други

Сл. Основна шкоал „Шћепан Ђукић“ у Лијевој Ријеци

Хероина на том великом послу била је и Милосава Батрићева Милошевић, која је за читаву школу обављала послове: лозача собних пећи на дрва у свим учионицама, чишћење свих просторијашколе и других послова по потреби Jедна од најстаријих школа у Црној Гори ОШ "Шћепан Ђукић" у Лијевој Ријеци, 22. марта 2015. године прославиће 145 година постојања.

4.4.ЉЕВОРЕЧКЕ СВЕТИЊЕ

4.4.1.Храм Св. Арханђела Михаила на Ножици

43


Храм Светог Арханђела Михајала на Ножици у Лијевој Ријеци, познат је као васова црква. Према народном предању првобитан храм је подигнут у 14. Вијеку и више пута паљен и обнављан. Нови храм је подигнут на темељима старога. Около храма је активно сеоско гробље, на коме је у међу осталоме и гроб Секуле Бановића, јунака Косовског боја. Храм је грађевински завршен 2008. године.на табли коју је поставио црквени одбор по подизању храма пише следеће: „Вољом Бога, народа и Српске Православне Цркве, коначно обновљене 1996 - 2000 године. У цркви је саркофаг са моштима оснивача.“ Приликом ископавања поред темеља старог храма су пронађени земљани остаци војводе Васа, родоначелника Васојевића, које су похрањенњ у храм. По завршетку свих радова храм је освешао митрополит црногорско - приморски Амфилохије 12 септембра 2002. године. Тим поводом дневни лист „Глас Црногорца“ је 13 септембра 2002. године објавио чламак Љубице Божуновић у ком пише: „За Васојевиће је јуче био велики дан, освештана је црква Светог Архађела Михајала на Ножици, Васова црква. Њу је прије шест вјекова утемељио родоначелник племена, војвода Васо Васојевић, а на истим темељима прије неколико година почела је градња храма. Сакупили су се јуче Васојевићи из свих крајева, али не само они, да присуствују освећењу ове светиње. У њу се опет вратио и војвод Васо, чије кости овдје почивају као благослов за њихово племе. Чин освећера обавили су мирополит црногорско - приморски Амфилохије , и епископ будимљанско никшићки Јонакије уз бројно свестенство. Потом је служена и Света архијерејска литургија, освештан

је и славски колач, а митрополит Амфилохије одржао је бесједу у којој између осталог каже:

„Сваки храм на земљи, хришћански храм, има једину мисао да се људи сабирају у њему, припремајући се, чистећи своју душу, своје тијело, покајањем и исповјешћу, постом и молитвим, мирењем са богом и са ближњима, да приђу и да приме Тијело Христово, да окусе хљеб бесмртности. Тако и војвода Васо градећи овај храм, није га градио у своју

44


славу. Можда данас понеко од нас гради храм, као што граде и друге споменике у своју славу. Они који себе подижу споменике, знајте да моного пре Богом нијесу заслужни. Најбољи су споменици они кажу које потомци подижу послије толико вјекова. И ти споменици су неуништиви, неће пропасти, они опстају. А најдивнији споменик јесте храм као што је овај. Видим доста предузећа из Србије и из Црне Горе је уложило свој обол у обнову овога светог храма, показујући како смо ми, који смо народ, коме народу припадамо и којој држави припадамо. Ако народ из Србије и овај одавде граде храм на Ножици то значи да је то један народ. И проклета је рука која раздвоји тај народ, која раздвоји и разбија на пола његову кућу. Војвода Васо и њему сличне војводе нијесу разграђивале дом свога народа, него су га градиле и зато је остао. Уграђивали су у њега кости своје. Сами себе су уградили у њега, жртвовали се за њега и њихова жртва урађала је и урађа великим плодом. Они који себе прославаљају, који својим интересима само служе, који се сакривају под фирмом да служе народу, њихова дјела нијесу дуговјечна, као што и њихови споменици нијесу дуговјечни. Само они који раде на здравим темељима, само они који уграђују себе у грађевину свога народа Цркву Божију, Светиње Божије, они су вјечни и непролазни. [17]

. Стари све што су градили, гадили су у славу Божију, у славу светиње Божије, приклонивши кољена своја, не пред прахом него пред животом, вјечним Богом. Пред људима и силама овога свијета су се усправљали, нарочито пред злим и опаким силама., а клечали пред живим и вјечним Богом и само пред њим. Такав је био и војвода Васо. Није онда ни чудо што је Васов траг остао чиста лица. Свети коријен, и рађа свете плодове. И данас гледам, постоје неки морални, духовни и дубљи закон који управља људском судбином, знали ми то или незнали. Па гледате људе који су од Бига одступили, који сду се у себе само поуздали и видите да им не само трагови смрде нечовјечством, него се и траг истражује. А они који су претрпљели Бога ради, душе ради, спасења ради, истине ради правде Божије ради, они су оставили широк траг. Кад отац балагослови сина , кад свештеник благослови вјерника, кад Светац благослови народ свој он каже: „да из тебе остане широк траг“. А само може остати штирок траг из оник који су истински чисти, здави и душом и тијелом, просвећени. Само може уродити плодом дрво, које је дубоко урасло, чији је коријен здрав. Тако братство, тако породица, тако и народ. Народ који се затрује, човјек који се затрује безбожништвом, неморалом, нечистотом, он је сам себи дом ископао. Као и дрво које је затровано. Васов траг је чист и свијетла лица, јер је Божији траг, освештан Богом, освештан светињом Божјом, вјерном, вјерношћу, правдом божјом, примивши у севбе тијело и крв Христову, сачуван је спомен његов и кости његове, поред свих мијена и промјена. Ево их у овом светом, храму поново засијале у својој чистоти у својој доброти...“ „Прошло је већ пола деценије као смо се, освештавањем темеља, одазвали свом гласу и обећали да ћемо овим здањем уобличити и исказати осјећање историје и вјере. Та одлука је, у ствари, донијета има већ више, од шес вјекова кад је овдје удараен први камен темељац нашег заједничког оца, оца који је родио

45


наше очеве. Отуд, је овај одзив само одјек, једног давног гласа који се таласа кроз историју и гдјекад одлучио устат да каже оно библијско - ево ме. Данас ми се чини да нијесмо ништа радили до Богослужили, загледани у овај прростор који је одувијек био црква. Мора бити да су наши очеви подпомогнути погледом и наговором оних који овом скупу присуствују смирено и сабрано , дубоко испод земље. Мора да је нама који смо засад, нешто покретнији, од њихове стране наложено да сакупимо камен, воду, душу и увјерење, те од свега тога направимо овај заједнички знак и мјесто у којем би нас Бог могао видјети и у доброј намјери препознати“, истакао је Илија Лакушић, предсједник Црквеног одбора. У име Вијећа народних скупштина обратио се Момчило Вуксановић ријечима:„Само слога Србина спашава. Браћо Васојевићи, данас, овдје на обнови ваше и наше знамените цркве на Ножици, можда нијесмо далеко од тога нашега неоствареног сна. Нека свако од нас да допринос да будемо сложни и заједно са нашим митрополитом и часним свештенством Црногорско - приморске митрополије. Ако буде тако обновитћемо и изградит све наше храмове, подићи нове и усмјерити на прави пут наше потомство и нове нараштаје. Ви, као највеће српско племе, не само у Црној Гори, имате највећу одговорност. Од вас готово као да зависи све, јер престављате природну везу са вашом браћом у Србији. Ако ви не испуните свој аманет, засигурно ће свима другим српским племенима у Црној Гори бити много теже“, нагласио је Вуксановић. Прочитана је честитка нјеговог краљевског височанства престолонаследника Алексанадара Карађорђевића, почасног предсједника Удружења Васојевића Милије Зечевића и других, а додијељене су захвалнице онима који су допринијели изградњи храма. Свечаност је завршена трпезом љубави.“

4.4.2.Храм Вазнесења Господње у Лијевој Ријеци

Храм Вазнесења Господњег у Лијевој Ријеци је подигнут 1862. године како пише доктор Лазар Томовић, у књизи „Педесет година на престолу Црне Горе 1860 - 1910“ (Цетиње 1910). Около Храма је активно сеоско гробње. Храм је обновљен 5. јуна 2008 године од сртране Митрополита Амфилохија. Тим поводом прес је објавила следећи запис: „Митрополит Амфилохије је служио данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Вазнесења Господњег у Лијевој Ријеци у Васојевићима. Претходно је обављено освећење обновљеног храма. [17] Црквено народном сабору у Лијевој Ријеци обратили су се амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Лутовац, и бивши министар вјера у влади Црне Горе Слободан Томовић, као и предсједник црквеног одбора Владао Ђукић. Сабор је ове године походила литија која је ишла из цркве Вазнесења Господњег у Краљимао до истоимене цркве у Лијевој Ријеци и назад. Митролит је заблагодарио свима који су учествовали у обнови храма“.

46


Сл. Храм Вазнесења Господње у Лијевој Ријеци

4.4.3.Љеворечани одбранили светињу

Прије скоро 172 године, Васојевићи из Лијеве Ријеке, на челу са старим црногорским официром, четовођом Милутином Дабетићем, одбранили су нашу највећу светињу Пећку патријаршију. На самом излазу из Руговске клисуре према Пећи, на обали Бистрице вијекове вјекује пећка патријаршија. То је, уствари, комплекс од четри цркве: Свети Апостола, Светог Димитрија, Светог Николе и Свете Богородице Одигитрије. Поред цркава и припрате ту се налазе конаци. Након присаједињења Лијеве Ријеке Црној Гори (1837), за вријеме Петра II Петровића Његоша, љеворечке чете, као и остале наоружане групе нападале су Турке и освајале њихове територије у долини Лима, које су потом држали под својом управом. Плодно Полимље било је извор живота за васојевићко племе (на сличан начин као и зетска равница за друга црногорска племена) које их је привлачио за насељавање, без обзира на још јако присуство Турака, чију власт и онако нису поштовали. Србски народ из ослобођених дјелова Васојевића у очи своје још поробљене браће у Метохији био је и духовна и оружана зашистница. Тако је било и на Видовдан 1839. године. На дојаву калуђера из Пећке Патријаршије, по манастирском момку, да ће на тај дан Турци напасти ту велику србску светињу, стари црногорски официр Милутин Дабетић, са својом четом долази до Метохије. У рану зору, прије литургије посвећене светом кнезу Лазару и косовским јунацима и великомученицима, услиједио је напад Турака и Арбанаса. Дошло је до жестоке борбе. Нападачи изненађени отпором из манастира и конака, дали су се у бијег, оставивши за собом неколико мртвих. Погибоше и двијица Васојевића. Љеворечани су дали у потеру за зулумћарима низ ријеку Бистрицу, гдје гине од турског куршума четовођа Милутин Дабетић, у народу познат и по надимком Османлија. Турци су му потом одсјекли главу и однијели је паши у Пећи. Тек на интервенцију енглеског вицеконзула у Новом Пазару Николе Радоњића Васојевића глава је враћена у Патријаршију. Игуман и

47


калуђери су Османлију сахранили у манастирској поирти, помињући га у својим молитвамакао јунака који је у одбрани народне светиње дао свој живот. Црквена звона су тужно одјекивала читав дан, што због 450 година од Косовског боја, што због жалости за погинулим Васојевићима, јер је тога дана светиња одбрањена од паљења и рушења. Туга је завладала и под Комовима. Није се задуго пјевало, играло и гуслало јер је Лијева Ријека збогпогибије свог племеника била у дубокој жалости. Милутин Дабетић Османлија је, иначе, родоначелник бројног братства у Васојевићима, који са поносом носе презиме Осмајлић, као успомену на свог јуначког претка.

4.4.4.Васојевићи поклонили звоно Саборном Храму Христовог Васкрсењау Подгорици

Слика 10. Звонок које су Васојевићи даровали Храм Христовог Васкрсења у Подгорици

Наши свети преци су у тешком временима су набаввњали и доносили звона и давали их храмовима и манастирима. Васови потомци су са радошћу, јер им је срце светиња Божија, даровали звоно, себе уградивши у Саборни Храм Христовов Васкрсења, да их покољења памте по добру, а Бог по љубави.

Слика 11. Васојевићи са својим крстом: Мишо Милошевић, Милета – Милош Зечевић, Зоран Лакушић, Аџић Шћепан, Аџић Момчило, Миодраг Мишко Ђиновић

На Саборном Храму Христовог Васкрсења ускоро ће бити постављен крст и звоно које је поклонило племе Васојевића. Прикупљање пилога за набавку крста и звона организовало је Удружење Васојебића „Васо“, какао наводи Зорана Лакушић, предсједник управног одбора удружења, приложило 4000 €. У уружењу сматрају да би сви Васојевићи требало да се

48


укључе у акцији прикупљања прилога и допринесу завршетку изградње највећег Храма у историји Црне Горе.

5.КОМОВИ

Слика 12. Залазак сунца на сва три комска врха

Планина комови коју је Јован Цвијиц упоредио са Олимпом понос је људи из ових крајева. Становници тих крајева кажу да су Комови наљепши од седам Црногорских брад. Израстају на темељима планине Варде, Штавне и Љубана са једне стране а Царине и Курлаја са друге стране. Кучки ком 2484 метара је висок а Васојевићки 2460 метара. По својој висини такмиче се са врховима Дрмитора, а по богатству резбарија гребена равни су најупечатљивијим алпским стенама, они чине круну огромном комплексу пшњака и шума. О изворима, биљу и цвијећу са комовских пашњака о његовој чаробној моћи у народу су се изпредале приче и певале пејесме:

„Вила вилу преко Кома звалаО вилице моја другарице

Јесил л′ на Ком на планину биалЈеси л′ воде са Маргарите пилаЈеси л′ брала с Љубана јабаланаЈеси ли биља брала горофиља.“

Овај по карактеру алпски масив налази се између горње Таре и горњег Лима. Са његових врхова када је ведро лијепо види се Проклетије њихови камени врхови у Албанији и огромни венци и кланци преко Виситора и Чакора код нас на сјеверизападу открива се Дурмитор а на сјеверо - источној страни поглед допире до Копаника кажу. Планина Комови се простире у југоисточном дијелу Црне Горе између Бјеласице и Проклетија, између ријека Лима и Таре. Комови по својим именом уједињује три планине.

Ком Васојевићки 2460 м Ком Кучки 2487 м Ком Љеворечки 2453 м

49


Слика 13. Ком Кучки и Љеворечки поглед са кома Васојевићког

Комови су са Дурмитором и Бјеласицом најпознатији масив у динарском систему планиан. Разноврсна и јединствена флора и фауна, безброј бистрих планинских извора и ријека, мноштво културних споменика, цркава и манастира, као и топлина народа који живи под Комовима не могу Вас оставити равнодушним. Напротив, када се нађете у царству букових и чамових шума изнад којих се као титани у море издижу Комови, дах застаје „пред величанственом природом“.

Слика 14. Врх кома Васојевићког

Комови су високи око 2500 м и акао наводи аутор књиге о Комовима Богдан Лабовићkako „почивају“ на плећима и тјеменима Варде, Штавне, Љубана i dijela Рогама, са Васојевичке, те Царина и другог дијела Рогама, са Кучке стране. Ова ограмна стијена ива више од 30 kм, a са љегове висине хоризон се не може сагледати ни најсавременијим двогледом.

50


„Ко би хтио да види у природи најљепшу панораму, па и највећу, тај нек не жали труда да се на Комове испење“ пише једн од највећих заљубљеника у Комове прота Милош Велимировић далеке 1880. године. Народна пјесма то само потврђује: „Кад погледаш са свих страна, Ком је глава планинама, Ком је глава планинама и лијепим долинама“. А те долине, подкомовске бујне шуме и брда су да, не без разлога, варошице на источној страни Лиам од Плава до Бијелог Поља (Гусиње, Плав, Андријевица, Беране) нараод назове „Мисир“. На другој сјеверозападној страни, простире се долина најлепше и најчистије европске ријеке Таре. Не зна се тачно како су Комови добили име. Има више тумачења. Неки историчари тврде да је реч Ком од старог санскритског језика и значи острво. Други пак сматарају да је реч ком од арапског поријекла и означава планину, а има и мишљења да поријекло ријечи ком лежи у старословенском језику гдје значи бријег. Добар познавал овог краја др. Ј. Ердељановић тврди да је име ком Илирског поријекла.

5.1.КОМОВСКИ РАРИТЕТИ

Kомове, поред природне љепоте, јединственим чине и појаве са којима се природа баш овдје показује као господар над господаром човјеком.

- Само у једном дану Комови преко седам пута промијене боју у зависности од положаја сунца и облачности

- Рађање сунца на Комовима је јединствена појава коју је ријечима немогуће описати.

- Комови су планина са највише извора изнад 2000 мертара надморске висине. Црни извор са 2 степена целзијусових је најхладнији планински извор на земљи.

- На Комовима стално дува вјетар - од благог до торнада који руши све пред собом.

- На висини око 2200 метара надморске висине расту борови, муника, маолика, стари око четри вијека.

- Крајем љетљ, у августу и почетком септембра, на ливадама и обромцима Комова почиње да се расцветава висибаба, јагорчевина и други вјесници пролећа.

- Комови су посебно интересантни за ботаничаре јер на њиховим ливадама и шумама расте преко 10 врста ендемичних биљака.

- Комови су планина јединствена по температуним разликама. У само једном дану током љетњих мјесеца, на пример, температура се креће од преко 20, па до минус 2 степена.

- Током цијеле године, без обзира на годишња доба, дешава се да на Комовима падне снијег.

- На Комовима има неколико мјеста гдје снијег никад не копни и гдје громови ударају током цијеле године.

5.2.ЖИВОТ НА КОМОВИМА - КОМ - ДРУГИ ДОМ

На Комове стада издижу Васојевићи од Андријевице - Коњушанаи, Божићани, Краљани, Сјеножећани, сточари Облог Брда, Чуке, Гњилог Потока, Бара Краљских, Матешева и Лијеве Ријеке, затим Кучи и Братоножићи. Васојевићи су, за разлику од Куча и Братоножића, везани целе године за Комове, јер су им Комови на домак села и кућа. Од Бара Краљских до Рогама или Љубана, у подножју Љеворечког - Краљског Кома у најтежим зимским условима може се стичи за три сата хода. Исто тако из Крајишта или Јапана у Кољусима од Штавне, Варде или Мојанске ријеке у подножју Божичког Кома стиже се, такође за три сата хода. Некада су Васојевићи на својим Комовима - Божићког и Љеворечког - Краљског имали више од 35 катуна са више од 400 станова (колиба), а

51


породице су биле бројне и по три четри генерације и остајалае су у породичним задругама гдје се поштовао најстарији члан. Задруге су бројале од 20 и више чланова, па су и резултати такве здраве планинске људске енергије били видљиви. Катуни су живот за село под Комовима, али и поезија и прије свега љубав према животу, природи, човјеку. Планина је слобода у којој се рађају најчистије љубави, а пјесме настале у тој љепоти пјевају се и данас. „Ој планино и све твоје, успомене чувај моје/успомене добро пази, јер ће младост да пролази“. Катуни су обично подизани према братственичким групама на пропланцима, изнад шуме, у долинама са изворима, заветринама. Колибе, какао их зову Васојевићи, или гладе, како их зову Кучи, имале су 120до 30метара квадратних и углавном су основи биле правоуганог облика. У некима је унутрашњост била подјељена на двије просторије: у једној гдје се спава и другој гдје су се спремали млијечни производи (мљекара). На дрвима вјешалицама висиле су свињске пршуте, суво место и славина. На средини просторије је било главни простор гдје се породица окупљала у вријемње оброка. Кревети су били од дасака, а покривачи направљени од вунених поњава и губера. На колибама није било прозора, а под није био патосиран, већ до земље. Колиба се осветљавала помоћу луча, данас модерних лампа.

5.3.ЦАРИНЕ – МЈЕСТО ЂЕ ЈЕ ЧОВЈЕК НАЈБЛИЖИ НЕБУ

Царине је планински простор који припадају Кучком Кому. Нараод је мислио да љепоту какава је овдје заслужују само цареви, па је по једној верзији, овај предио тако и добио име. Али, има и других верзија.... Ти је, какао је написао Богдан Лабовић, простор од Бога предодређен за цареве. Мјесто гдје је човјек човјек ближи небз, Богу. Постоје и приче да су у вријеме Комске жупе овдје долазили Немањићи у лов да је лично долазио и цар Душан, гдје је имао своје колибе. Задржавали би се на Царинама по неколико дана и ловили дивљач које је било у изобиљу. По томе је и овај планински дио добио име Царине. Трећа прича, тврди да су Царине добиле име по томе што је ту на Крсту од превлакае била постаја гдје су заустављани каравани који су са приморја или Подгорице одлазили за Србију и друге крајеве. Ту је вршена наплата такси и пореза, царина па је отуда и име - Царине. На овом лепом месту данас уживају кучки сточари у својим катунима, њихови гости и чести гости планинари који се напајају љепотом природе и вјештином казивања предивних пјесама везаних за овај крај.

5.4.РОГАМ - ТРАВНАТИ АМФИТЕАТАР

Рогам је велика травната удолина на сјеверозападном дијелу Љеворечког Кома која је настала од огромних ледничких језера каоја су отекла низ долину ријеке Црње Рогам зато има облик амфитеатара уздигнутог изнад пучине густих шума Црње са сјевера и Маргаритске ријеке са запада. Овим крајем доминира камени рог који се зовр Рогамски врх. По том рогу Рогам је и добио назив мада има и тумачења да је на Рогам (брдо са метехом) некада неко орао њиве које се данас зову оранице. Рогамски врх чине међу са Кучима и всок је 2303 метра. По казивањима локалног становништва Рогам и Маргарита су некада припадали Пиперима, па у Пиперима и данас постоји мјесто Рогами. Маргарита припада Васојевићима, док Рогам једним дијелом припада Кучима, а већим дијелом Васојевићима. Мисли се да су Рогам и Маргарита Пиперима отуђени вјероватно продајом или у међусобним борбама. Рогам је, иначе, омиљено сасатајалиште Куча и Васојевића (Љеворечана и Краљана). Овдје се организују бројна спортска надметања, заказују љубавни сасатанци, јер се бујној и мекој трави и предивном погледу са Била Рогама не може одољети, баш као ни лијепим дјевојкама и момцима који пјевају „Васојевко испод Кома, скоро ћу те водит дома...“

5.5.ШТАВН - ОАЗА БИЉА, ШУМА И БИСТРЕ ВОДЕ

52


Штавна је висораван Божићког Кома која је, након зимских дана од рана пролећа до наредног снијега, прекривена зеленом травом. Ова ризница љепоте име је добила по трави

штавњу која расте по ободу Штавне у хладовини и око потока о бере се као зеље за прављење веома укусне пите зељнице... Штавна је изузетно посећена виросорван и планина, али и мјештани посјећују је најрадије преко пролетњих и летњих викенда када се овдје, нарочито у љетњим мјесецима када зараван са хладним изворима и зеленило оживи од граје дјеце и веселих разговора псјетиоца.Слика 15. Поглед на Штавну На штавни су смјештена три

катуна - Божићки, Вулића катун и Кобилдо, гдје издижу искључиво Васојевићи. Из овог зеленог раја ка ријеци Љубаштици спушта се стрмо густа шума борова, смрче и јеле. Штављачка коса је иначе, разводе између два рјечна слива Таре и Лима.

5.6.ЉУБАН - МЈЕСТО ГДЈЕ СЕ РАЂАЈУ ВЕЛИКЕ ЉУБАВИ

Љубн је висоравна која припада Љеворечка - Краљском Кому. Издиже се благим травнатим рељефом изнад непрегледног шумског региона алпске долине Љубештице. Тек што се изиђе из шуме са било које стране „удари“ се право на Љубан и поглед се зауставља на сјеверној страни Божичког Кома, његовим литицама, пукотинама, жљебовима, боровима. Ту су и Точила кроз која „клокоће бистра ријека Љубаштица“. Точила, као понор, раздвајајау Божички од Љеворечког - Краљскег Кома. Погледа ли се десно, преко Плоча – стјеновитог улаза у некадашње ледничко лежиште звано Међукомље, поглед ће се зауставити на литицама, јаругама и полицама борова. Овјдје све одише љепотом и миром који повремено заталаса пјесма дјевојака: „ Ој Љубане племенити цвијет, тебе јаблан кити“ На Љубан су свуда зелене долине, извори, цвијећа у изобиљу. Верује се да је по разнобројном цвијећу, кажу по цвијећу љубави - Љубљн и добио име. Други, пак говоре да је име добио по неком Љуби који је пријењ долзка Краљана, на Љубан имао катун. Мада е о Љуби ништа не зна, мјесто гдје је имао катун и данас се зове Љубово катуниште. Ипак, међу надодом је популарнија верзија о љубави, јер кажу ако двоје љубав на Љубан „снађе“ остају вечно заједно или вечито рањени. Љубав је овдје најживља све легенде и живе и днас. По сунчаном дану у Љубану се још увијек виде рефлексије огледала којима ђевојке обавјештавају своје момке да су са стадом кренуле из катуна.

5.7.ВАРДА – ВАСОЈЕВИЋКА СТАЗА

Варда је планинска коса на око 1780 метара надморске висине. Припада Божичком Кому на чије тјеме се ослања. У народу се сматара да је име настало по глаголу вардати, што у Васојевићима значи налагати дрва у ватру. Доктор Ј. Ердељановић, међутим, каже да Варда значи стража, јер су Васојевићи на Варди заиста и држали стражу какао Клименти и Брђани не би нападали њихове катуне на Штавној. Касније је ту настало једно од неколико највећих васојевићких катуна на који су стада изала брастства Фатићи, Ђаковићи, Туровићи, Бабовићи...

53


Од Варде до села Јапан стиже сенешто више од сат ипо хода, колико и до врха Кома. Данас је, ово некада изузетно живо катуниште, скоро празно. Углавном, као и у селима, ту је старије становништво чобани које је целим својим животом нераскидиво везано за ове љепоте не могу да се одрекну мира, природе и прељепог погледа са Варде у долину Перућице, или простране Коњухе и Црногору...

5.8.ЉУБИШТИЦА - ЗЛАТНА ДОЛИНА

Најинпресивнија долина Љеворечког - Краљског Кома је Љубаштица настала отицанјем великог ледника из ледничког лежишта Међукомља. Име је по висоравни Љубан, па се и читава долина испод Штавне и Љубана са ријекама и потоцима назива Љубаштица. Ту настаје и ријека Љубаштица, чије притоке дотичу са Љубана. Сл. Љубиштица - златна долина За Љубан су посебно везани Краљани, али и Пеовчани

и Божићани које је ова долина скривала од бројних освјача и дрских пљачкаша током бурних времена. Љубаштица је и једна од првих Васојевићких катуна. Како у својој књизи „Живот на Комовима“ пише Богдан Лабовић, у пјеску ријеке Љубаштица истраживања неких геолога потврдила су да има и злата. У свакаом случају, ова долина с правом може да понесе назив златне, душе, више из неких бивших времена када је на овом мјесту била једна од највећих станишта срна, зечева и бројне друге дивљачи и биљних врста. Данас је много тога уништено за чим мјештани, они који душом воле Комове, овако пјевају: „Ој, лијепа Љубештице, нагрдише твоје лице...“ и надају се да ће природа побијеедити неодговорног свог „сина - човјека“.

5.9.МАРГАРИТА - ЦВИЈЕТ, ИЗВОР И ПЛАНИНА

Овај простор на Комовим, добио је име по цвијету Маргарита, који је тамно - плаве боје. Неки, пак кажу по води Маргарити а има и тумачења да је име добила по дјевојци чобаници Маргарити. Добиле су тако име и планине и вода и цвијет. Прелијепо место на Комовима које је осуто цвијећем и растињемразник боја. Маргарита била је и остала инспирација многим пјесницима - „Јесил воде с Маргарите пила... Мој драгане што не дође... или - Маргарито бистра водо, Дјевојачка разонодо“.Гледала сам маргарити, Љеворечку дину киту..“ На Маргарити се налази и мјесто названо по легенди о инату двије групе сватова -„Сватовско гробље“

5.10.МОЈАНСКА РИЈЕКА - БЛАГОДАРНА ЉЕПОТИЦА

Мојанска ријека се са својим брзацима и чистом водом пробија са југоисточне стране Божићког Кома на коме је катун гдје су стада издизала бројна Васојевићка бртства из Коњуха, а посебно Бабовићи, ФАтићи, Лепосавићи, Кељановићи, Војводићи, Пајовићи, Кочановићи и други. Некада је овај катун бројио и до 50 станова (колиба), данас је ту остало по који стан јер је у овом као уосталом и у целој Црнопј Гори све мање стоке. Изнад катуна Мојанска ријека налази се мањи катун Сурдуп гдје издижу стоку Јеврићи и Војводићи. Поред изузетно квалитетне траве и бистре Мојанске воде, овдје је природа итзузетно лијепа, па је одмор за знатижељнике и путнике намернике.Једини извор, јер на врелима непосредно изнад Приљепка имају извори и пилишта, а и шума обилује мноштвом изворишта и потока, које смо већ поменули.

5.11.КАТУНИ ЉЕВОРЕЧАНА

54


На Комовима постоји неколико катуна, који имају своје називе и своје повремене становнике који љети издижу на њима. Са својиом стоком бораве неколико седмица напасају стада се док трају љетње врућине, а то обично бива до почетка сетембра када ђаци одлазе у школу. Катуни су:

- Приљепак - издижу Мујовићи;- Веља Рупа – издижу Мујовићи Лакушићи, Боричићи, Аџићи, Радевићи,

Миликићи, Давидовићи, Бањевићи (Милошевићи);- Камена Рупа - издижу Дујовићи;- Мрчени До – издижу Милошевићи, Ђукићи, Вешовићи;- На Пресло – издижу Вешовићи, Поповићи;- Котич – издижу Милошевићи и Аџићи;- Слана Рупа - издижу Којићи, Гогићи, Лашићи;- Катуниште издижу Томовићи, Миликићи, Радевићи, Дабетићи, Орловићи,

Лакушићи, Ђукић. Некада су скоро сви Љеворечани (око 200 породица) издизали на Комове. По том основу били су нека неписана правила, која је свако морао поштовао. Једино од најбитнијих било је да се одреди тачан датум издига и нико није смио издизати прије тога дана. Некада су људи и зими боравили са стоком на планини. У ту срху би се припремала храна за стоку и огревно дрво донијело у близини стана, па би неколико домаћина заједнички боравило на Катун. Био је то тежак и мукотрпан начин живота јер се живјело у снијежној блокади па неколико неђеља, али горштаци би и томе послу постајали вични и преживљавали би у тим заиста суровим условима живота. Човјек ужива у свом раду и животу, који у снијежној бјелини обећава да букне у пуној снази кад гора озелени. Нарочито су биле опасне снијежне лавине, па се дешавалао да те лавине (усови) затрпају и однесу читава стада оваца, скупа са становима и домаћином, као што је било на Каменој Рупи, гдје је страдао Веко Новов Дујовић, са стадом и имовином, па се то мјесто зове Векова Лука. Каменска Рупа је и данас, чини ми се, најопаснији катун од усова. Приљепак већ није такав. Какао су људи проводили вријеме у осами. Како су им текли дуги зимски дани. Ако се три – четри чоека нађу у заједници, у снијежној бјелини, како преживјети. Али човјек је био закупљен послом: треба нахранит – напојит стадо. Тареба се бринут о тек ојакним овацама и јагњадима. Са њима научи да говори, да их мази. Савака овца има своје име. Свако јагње брзо добије своја обиљежја и карактеристике по којима му се даје име. Човјек ужива у свом раду, који у снијежној бјелини обећава да букне у пуној снази кад гора озелени.

5.11.1.ПРИЉЕПАК - КАТУН МУЈОВИЋА

55


Сл. Поглед на дио Приљепак катуна Мујовића

Добра локација изнад лијепе четинарске шуме кроз коју тече поток. Око тих потока, у обиљу влаге, у растоцима, има богата биљна вегетација, а у врелим љетним данима ситана стока налази одличну и сочну испашу. Ту се напаса крупна и ситна стока. Са катуна су лијепе визуре погледа ка горостасном Комски Крш који дивље пара небо, па доживљај те љепоте, те прекрасне панораме, оплемењује и кријепи. Одмах на улазу у катун налази се извор са јачом воденом жицом која никад не предушује. Вода је хладана, укусна и питка, но треба бити опрезан и пити полако у мањим гутљајима и никако уморан и ознојен. Треба се одморити и расхладити, прије тога опрати руке и поквасити лице, па тек онда полако пити ту љепоту, хладну, комску воду. Ту је направљен и точак од дрвеног жљеба, преко којега се вода слива у повеће дрвено корито, направљено од буковог стабла. Ово корито може да служи деценијама, јер ако се дрво стално налази у води, оно се временом абонизира, тј. постаје чврсто и отпорно на труљење. Из овог корита се напаја стока и воде има у изобиљу. За напајање стоке није

5.12.ХИДРОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ КОМОВА

Комови имју веома разгранато развође многих речица, потока поточића које теку са ове планине према Тари и Лиму. Због броја изворишта, рјечица и поточића, (мјештани околних села тврде да их има преко седам стотина) Комови су, једна од највећих хидролошких чворова на Балкану, а можда и у Европи. Издвајајау се и по томе што су неки извори, попоут извора на Царинама, Црни извор на Рогаму и извор на Игленом пољу, на највећој надморској висини у Европи.

5.13.ПОДКОМОВЉЕ – РЕЗЕРВАТ ЉЕПОТЕ

Подкомовље је најживописнији предио у Црној Гори пун шарених мирисних ливада и горостасних зелених планила и висова (Комови, Зијово, Царине, Седла, Црногора, Рупе, Репишта, Асанац, Зелетин..) Са ријекама: Мојнска, Десна ријека, Перућица, Куцкаја, Злоречица.. које поје ова брда богатим биљним и животињским свијетом, Поткомовље преставља рај за планинаре, ловце, риболовце и заљубљенике природе.

56


Свјежи ваздух, бистра вода, шарено цвијеце.. Понекад се може чути понеки пуцањ ловаца, да се вуци не преједу меса, да лија долија. Чује се звиждук конца рибарског, како умјесто забацује и вара рибу. Дјечја граја и праве вирове на ријекама, ваљају дрвље и камење као упорни мрав а и понека пјесма одјекује са пасњака: „Ој лијепа прелијепасто ми срце повцијепа..., Ој младости молим ти се још једампут врати ми се... Није младост ко пролеце једном дођње више неће...“ Ђе год кренете куд год да сетате по Комовима, надлијећу вас орлови, жеља вас вуче природи, тајанствено вас парате и чувају Виле. Замирише и печења са ражња, посебно на Петровдан али и о Илиндану кад катуни оживе. Играју се кола, пјева се, испод ока поручује симпатија дјевојци, надмећу се храбри и јаки у разним спортским играма као бацање кмен са рамена... (обавезна препорука свима који мисле да посјете Васојевиће у љето, сваког 12. јула када се мјештани окупљају на Љубан и Штавној или на Илиндан 2. Августа када је скуп испред цркве Крста од Превлаке на Царинам гдје се састају Васојевићи и Кучи ) С мраком, почињу сједници, нарочито популарни у зимским дугим ноћима. Сељани „походе“ један другога и уз добру лагану шљивовицу или лозовачу, кувани кромпир са изузетно укусним сиром (са којега се кајмак никад не скида), почињу да „вежу“ приче, анегдоте, приповедају о великим даниам и догађајима. Свирају се гусле, уз њих се пјева и млађима оствља у аманет да преносе своју славну историју наредних покољења, јер само тако живот може да настави свој ток.

5.14.ЦРКВА СВ. ИЛИЈЕ НА ЦАРИНАМА – БОГОМОЉА НА НАЈВЕЋОЈ НАДМОРСКОЈ ВИСИНИ У ЕВРОПИ

На Царинама (Кучки Ком) - простору, како га окарактериса писац Богдан Лабовић, предодређеном за цареве, јест гдје је човјек ближи небу и Богу, подигнут је храм Св. Илије. Специфичности ове богомоље је у томе што је подигнута на 1800 метар надморске висине, што значи на највећој надморској висини у Европи. „Овај храм подиже његово височанстви књаз Никола Први Петровићза покој душа свога оца војводе Мирка Петровића Његоша, храбром племену Кучима 1900. године „, пише на улазу цркве. Уз благослов митрополита црногорско – приморског Амфилохија Радовића, храм је обновљен из темеља (1993. – 1995. године), трудом и настојањем Михајла Прелевића из Куча и протојереја Драгана Митровића, прилозима Куча, Васојевића и Братоножића и многих других као и друштва и привредних установа и предузећа. Подигнут је звоник и конак који је (1995) освештан и предат на старање Братству цетињског манастира. Поред манастира су мрамори гробови ратника, копљаника и чобана, усамљени и зарасли у траву, многи без имена и знамена, иструли крстови које покрива трава. Поред манастира сахрањен је и инжењер Михаило Прелевић.

57


Слика 18. Црква Светог Илије на Царинама

Овај Манастир је душа Комова, читанака под ведрим небом. Овдје се зборило и договарала се Брђанска племена, о слози и заједништву. Овдје нема град ни утврђења. Град је сама планина. Овај манастир није закључан. Његова су врата широм отворена за сваког намјерника, полазника, божијег угодника. На Царинама с пролећа, љета, јесени је живо. Можете доћи колима до на саме Царине код манастира. Из земље, из срца створена је Царине и на њима подигнута црква. Да све буде свето и чисто, вјековно. Овдје се најприје заче камен, у камену , цвијет и бор, извор.ту је дошао човјек љепоте да се нагледа, да сагради цркву. Све што је овдје велико је и свето, чисто и трајно. Код цркве на Царинама купе се за Илиндан, ту је одвајкада сабор.

5.15.НАРОД СЕ ВРАЋА САБОРУ

Пристижу племеници, читаве породице. Чују се пуцњи. Као да се небеса спуштају на Цари- наме. То Црногорци славе Илиндан. Велико весеље! Свету литургију служио епископ будимљански Јоаникије. Илиндан сабор на Царинама (у подножју последњих врхова Ком планине, на нешто више од 1.800 метара надморске висине). Крајем Првог свјетског рата, при разграничењу, црква на Царинама је одиграла историјску улогу. Због ње је међународна комисија одлучила да овај крај Петровић 1900. године, за душу свог оца, војводе Мирка. Посвећена је Светом Илији.

58


Сл. Ближи смо Богу: еиискои Јоаникије на Царинама

Поклон је (како пише изнад двери) храбром племену Куча. “Покајница”, тако је назва народ због поаре коју 1856. године над Кучима учини војвода Мирко, по наредби тадашњег господара Црне Г оре, књаза Данила Петровића. Кучи - опростише. Поред Куча, Братоножића и Васојевића, на Комове су, некад, издизали и на сабор долазили и Клименти (албанско племе). Вјековима се на сабору мирила крв, склапали бракови, младићи се опробавали у витешким дисциплинама и расне ате натјецали. Данас, мало је од тога остало. Радоња Бабовић из Коњуха (Васојевићи), расног је ата оседлао. Каже да га више не тренира, а и зашто би када нема с ким да се такмичи. Михаило Прелевић из Куча, у шумској несрећи скоро је изгубио живот када је пробијао пут према Царинама (без тог пута, вјеро- ватно данас не би било сабора), каже да су бра- тственици Куча, Братоножића и Васојевића јединствени да заштите Тару и увјерени да ће такву одлуку донијети и племенске скупштине. А, сабор тече. Црква светог Илије чува традицију. Присти- жу племеници, читаве породице. Чују се пуцњи. Као да се небеса спуштају на Царине. То Црногорци славе Илиндан... У непосредној близини храма, налази се дванаест гробова аустроугарских војника који су погинули у Мојковачкој операцији. По хришћа- нском и витешком обичају сахранили су их Кучи. Црква, под бистрим сводом, као да тежи отргнути се и подићи к небесима. Свету литургију служи епископ будимљански Јоаникије са свештенством (парохом кучко - братоножићким -јерејом Бранком Тапушковићем, јеромонахом Јоаникијем Зиндовићем и јерођаконом Јефремом). Након свештеног обреда, кратком бесједом се обратио окупљеном народу: “Сабрали смо се поред овог светог храма, на дан светог пророка Илије, да прославимо име Г осподње, да се подсјетимо онога што је вриједно, спасоносно и што гради наше спасење. Овдје смо у светом храму принијели бескрвну жртву, помо- лили се Господу,

59


принијели му благодарење, и при- честили се пречистим тајнама Господа, спаситеља, наше Исуса Христа.

Сл. Мишроиолиш Амфилохије Радовић освјешшао је извор Таре (Бијела вода) на Царинама

Нијесу наши преци узалуд подигли овај свети храм, не само да се око њега једе и пије, него да се саберемо на њему, драга браћо и сестре. Нарочито на овај дан, не смијемо бити млаки према својој светој вјери, а никада у животу, ако смо прави хришћани”. Владика је позвао народ да се сабира око храма и ту научи вјери и култури, да нам се (како рече) не би дешавало ово што нам се дешава. А леђима окренутим према дивљим албанским планинама, стоји Сретен Мијовић. Као и његови преци, откад зна за себе, на Илиндан долази на Царине. Сјећа се кад је, како каже, омладина дола- зила у толиком броју да је љепота било погледати сваку страну. Данас, вели, народ се поново враћа сабору. По једној од легенди некад су овуда прола- зили цар и царица којима се ово мјесто свидјело и по томе доби име Царине. По другој, некада је ту био прелаз, царина. То је и те како логичније. Јер, Царине се друкчије називају Крст од Превлаке. Уписан у свјетску природну баштину, крај је непре- вазиђен по богатству воде, шуме и паше. Одликује се велелепном природном љепотом. Као божјом руком прављени, крајњи врхови Ком планине уздижу се нешто изнад 2.600 метара надморске висине. У благој низији, језерце. Као око, Горско. Од сваке стране чује се пјесма. Весеље. Сабор тече. Бесједе племеници. Нагло, зрак се испуни тиши- ном. Као да је и природа заћутала, као да и небо и земља слушају глас познатог гуслара Раја Воји- новића: “Да поменем лава којега је овјенчала слава, а крије га у гори јелика, не може му ништа Америка. Романијо, рашири му гране. Еј, чувај нам се, брате Радоване...” Је ли то Илија Громо- вник замукнуо због пјесме, па се на својој слави не оглашава грмљавином (кажу да се то ријетко догађа). Чује се само један глас. Ништа друго! Нити пјесма славуја, ништа! Мало по страни од скупа, ратни ветеран Здравко Милић, у крилу своје породице слави Илиндан. Каже да само треба да се окупљамо око својих светиња, и да ће све бити боље. Народ се враћа сабору.

“Дан” 05.08.2000.

60


Небојша Бошковић

5.16.КОМ ЉЕВОРЕЧКИ

Слика 19. Ком Љеворечки

Брате Србине, путниче, ако хоћеш да идеш да видиш Комове, а ти дођи, нећеш се покајати. Видјећеш љепоту предјела, високе шуме, борове, осјетићеш њихов мирис, чућеш жубор извора. Све је ту: птице, тетреби, срне, кунице, јелени, а око ријека бујна трава, цвјетови високи планински. У бистрим водама пастрмка и све друго ту је, што краси један предио. Кад се будеш припео на Комове ја знам да ћеш бити задовољан и знам да ћеш видјети много шта више; али и Божју силу највише.

Прота Милош Велимировић

Ако има мјеста која су створена за пјесму, онда су то Комови. Ако има мјеста гдје може пјесма у срце и душу да удари, онда би то, опет, били Комови. Комови имају снагу да ухвате сваког ко ту дође, а највише својом пјесмом и неком младалачком тугом у пјесми, љепотом дјевојачком и момачким стасом и гласом. ... Пјесме о Комовима носе снагу живота, љепоту израза. Већином су то жалне пјесме, спојене са лијепом тугом за Комовима, њиховом тишином. Но, у тој тузи има има ведрине, живота, наде,има исконске снаге да се истраје и живи:

«..Комовима пасла стада,чувала их бјела Рада.

Отуд иде момче младо,па јој вели здраво Радо...»

«..Вила вилу преко Кома звала:Вило, вилице, моја другарице,

Јеси л,брала с, Љубана јаблана?Јеси л, брала смиља из Точила?Јеси л, воде с, Маргарите пила?

Јеси л, на Ком на планину била? ..»(Ратко Делетић)

61


Слика 20. Географска карата Комова

62


5.17.КОМОВИ ПЈЕСМОМ ОПЈЕВАНИ

Шта је то што једну планину чини привла- чном, и готово живим бићем, без које се, и када се једном упозна и заволи, не може? Има планина које имају своју душу, а то су оне планине које имају своју прошлост, своју пјесму, љепоту, историју, причу, судбину. А што остаје је-та неутољива пјесма коју можете чути на друмовима, у аутобусима, далеко ... Сложена је у њој сва историја Комова, њена прошлост и садашњост, љубав, дјевојачка и момачка, судбина народа овог краја. Ту је створена и пјесма о слободи, која се овдје, овим крајевима Поткомља, увијек дубље и фанатичније схватала него, можда, другдје, и она је изузетно узвишен појам, за који се, колико јуче, тако трагично и лако гинуло. Тако се рађала пјесма и слобода испод Комова. Љубав. Трајао живот. Одлазило се и пролазило, а пјесма остајала да се памти. Планина Голија, Комови: пламен моје младости на којој испод њеног самог поднебља самују два гроба које је покрила трава. Нико их не одржава. Овдје нам кажу да.сутго партизански гробови, тако се бар ми- сли. Но, не зна се, гроб је сам по себи туђина, свој и ничији. Тако и два гроба самују на заравни испод Кома. Трају. Некад су чобани садили рузмарин на њиховим гробовима, обиљежавајући и плијевљећи вјечна станишта мртвих војника. Сад само их пјесма одржава и чува од заборава.Шта је то што је Комове издвојило пјесмом? Неки кажу да су то оне ливаде искићене цвијећем, љепотом извора, који имају чудне шумове, који маме пјесму. Па кад се сједне на траву, а гледа до- ље у изворе и прекрасне предјеле уоколо и о сјети да се само једном може бити млад и само једном вољети, и кад све то помијешаш са пјесмом: и вода и ливада, и душа људска - онда се добије пјесма спасења: да воде комске не оквасе траву под тобом, и цвијеће и душу у теби, и да не останеш пуст, па да не знаш са чим више да живиш. Тако

Сл. Комови: једна од најљеиших иланина у Црној Гори

63


се спасаваш пјесмом. А кад Комови заиграју прије смираја бојама и жаморима, и кад их облије зала- зак сунца, свега изломљеног као о стаклу, уз шапутање извора и усана дјевојачких - ја знам да је то осмијех двоструко слободне земље, у ствари, планине која се поред брига радује свему:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . “Комовима трава мека,Ту ме чека Васојевка”.. . . . . . . . . . . . . . . . . .

Овдје се роди љубав од које за ноћ посије- диш, самујеш. Због тога, без љепоте на Комовима и нема љубави. Комови су продужена људска жеља и љепота. Висином и даљином, за пјесмом кад их гледаш, кад је небо читко, а звијезде бистре, чини ти се да плавим небесима не можеш крај сагледати, онда ти се јави пјесма:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . “ У високом комском крају,

Успомене нек остају.Нек се сјете, селе миле,На Комове кад су биле”.. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

На Комовима царује љепота. Његове горе откривамо по пјесми која отвара срце и душу: “Ој, дјевојко Милијана,/ Је си л’ бралај аблана с Љубана? / Јеси л’ воде с Маргарите пила? / Јеси л’ на Ком на планину била? ” Комови су посебан свијет љепоте и тишине. Под бијелим небесима и усамље- ним боровима. Толико пјесме, толико љепоте у Комовима да се човјек једноставно замисли и изгуби у временске даљине, и учини му се да чита књигу, једну једину на свијету, књигу природе, која је дошла сама по себи. Јер, све што је на овој земљи, баца своју сјенку, свој знак, свој траг, у вријеме своје, у вријеме твоје, у воду...

Сл. Здање цркве ирије обнове Ништа на овој планини није празно. Сваки њен видик је испуњен, има пјесму, ријеч, љепоту, извор, шум, зов, јек и одјек. Погледај боље у њено лице, па читај. Записано је. Чућеш глас пјесме, видјећеш љепоту којој се нећеш моћи отети. Пјесмом је све записано.

64


Све што је било, да се не изгуби, заборави. Па и ти запјевај кад прођеш планином. Ако си понио своје очи и памет, застани мало. Шта је то горе што твоје очи гледају? Је ли то стварност? Наш кратки пут на овој земљи био би још тежи да није пјесме, да није њене љепоте и туге која нас спасава. Тако бар каже ова пјесма:

. . . . . . . . . . . . . . . . . .. . “Ој Мојанска водо ледна,Слађа си ми и од меда.Са Мојана док сам пила,

Нијесам се лијечила.Ко с Мојана воду пије,

Потребан му љекар није.Ој Мојанска водо ледна,

Пио бих те мјесто меда...”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ако има мјеста која су створена за пјесму - онда су то Комови. Ако има мјеста гдје може пјесма у срце и душу да удари, онда би то, опет, били Комови. Комови имају снагу да ухвате сваког ко ту дође, а највише својом пјесмом и неком младалачком тугом у пјесми, љепотом дјевојачком и момачким стасом и гласом. Све то има своје, пору ку своју која означава: “Ој, дјевојко, испод Кома, / Скоро ћу те водит дома”, “Васојевка свака гледна, / И за мене расте једна”. Или: “По Мојану поваљана трава, / Ој Јело, ој јелико, поваљана трава, / Нијесу је овце поваљале, / Поваља је момак и ђевојка. / Момак косом и ђевојка српом”. Пјесме о Комовима носе снагу живота, љепоту израза. Већином су то жалне пјесме, спо- јене са лијепом тугом за Комовима, њиховом тишином. Но, у тој тузи има ведрине, живота, наде, има исконске снаге да се истраје и живи. Све ове пјесме су својеврсно свједочанство у коме су сусрети са вољеним бићем били ријетки и кратки, некад и сурови, а дјевојачке чежње и самоће дуге. “Комовима пасла стада, / Чувала их б’јела Рада./ Отуд иде момче младо, / Па јој вели: “Здраво Радо”. / Она њему вели на то:/ “Здраво, момче непознато”./ Откуд Радо, откуд злато, / Откуд сам ти непознато? ” Или оне двије чувене баладе које су настале на Комовима: “Вила вилу преко Кома звала”, у којој вила пита је ли била роду у походу и да је њен брат Петар погинуо, снаха Јела се преудала, стара мајка умрла од туге и тако редом... Али, кад она сазнаје почиње да нариче:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .“ Јаој мени, до бога милога!

Брате Петре, од рода заклетво, Стара мајко, слатко радовање, Сестро Јело, далеко сретање,Снахо Ружо, далеко праћење”.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . У једној пјесми говори се о трагичној поги- бији чобанице Ружице. “На Комове пасу стада,/ Чувала их б’јела Рада,/ Отуд иду три хајдука,/ Бијесна звјера ко три вука,/ Назваше јој у то бога,/ Скочи цура иза тога,/ У то један приђе ближе,/ За десну је руку трже.../ Тада она болно пита:/ “Преко мојих вељих мука,/ Одакле сте три хајдука? “ А послије тога Ружица сазнаје да је један од њих њен брат: “То је исти Драго био,/ Што је сестру намучио”. И даље:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

“Па кошуљу танку реже,Па јој љуте ране веже,По папиру крвљу шара,Куку теби, мајко стара.

65


Кад огрије сунце ноћи,Тада ће ти Драго доћи.И Ружица ћерка мила,Коју ’но си одгајила.

Карабина пушку пали,Код сестре се мртав свали”.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Пјесме са мотивом о Комовима свједоче о времену, судбини, оне своју тежњу усмјеравају на народне жеље, надања и вјеровања. Тај принцип наде има своју реалну основу у већ постојећој ства- рности, која помаже да се једна мисао, осјећање једног народа све више конституише као реална сила. Стога су Комови синоним зоре и слободе. Отуда и сјећање, човјеково надахнуће, његова лирска сјета. Комови су инспирација не само за пјесника, сликара, него и за људе од науке, биоло- ге, географе, историчаре... Просто сечовјек напаја њиховом љепотом, шапатом бистрих извора, про- сторима, зеленилом, цвијећем којег на овој плани- ни има више него игдје. Тај простор који је испу- њен модрином неба и гласом дјевојачким, окива жална пјесма која у себи садржи питања:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .“Вила вилу преко Кома звала:Вил вилице, моја другарице,

Јеси л’ брала с Љубана јаблана?Јеси л’ брала смиља из Точила?Јеси л’ воде с Маргарите пила?

Јеси л’ на Ком на планину била?”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Комови, се не могу отети љепоти ни нашем срцу. На њима је небо плаво и умиљато као дјевојачки поглед, сунце жуто као злато. Овдје није ријеч о пустом маштању, љепоречивости, него о планини која инспирише, укива снагу у човјеково срце.

Сл. Одавнина (другог авгусша) на Царине се долази из свих крајева Црне Горе Ове пјесме најприје су настале тако што су се саме исписивале. А то исписивање није било случајно ни кратко. Настале су од нашег погледа, додира са природом, са даљином, небесима. Простор који је спојио природу и љепоту Комова са ријечима пјевача створио је бисере поезије о Комовима, о његовој висини, дјевојачком грлу, слободи и животу. Ове пјесме, поред љепоте садржаја, носе у себи обичајне мотиве, описе природе, љубав. Оне су као блага киша јутарња у мој живот улазе као пљусак ношен вихором. Има се утисак да се преко комских врхова прелива бучни живот наш, зауставља се у вировима и ријекама Поткомља.

66


И кад све умукне, глас пјесме у билу крви бије. Ту је моја бродоломна младост, смрскана у црне мутнине:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .“Ој Љубане племенити Цвијет јаблан тебе кити...”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Умио је народни пјевач да споји снажну праву ријеч са природом, да се поистовјети са њом. Стога су ове пјесме већином испјеване о животу, нестајању, зебњи. У њима је доминантна снага пролазности. Та вјечна тема заокупља и народног пјевача. И он са пуно лирике, метафоричности, искива стихове који пријењају за срце и не можеш им се отети. То су пјесме далеког живота. Оне се чују кроз дозив, кроз таму срца, кроз патњу, пита- ње, клетву. Оне искивају живот, трајање, прола- ност. Пјесма удара о Комове, о горе, висину, о модро небо, боровље, о дјевојачко срце: “Гледала сам са Љубана,/ Ком је глава планинама./ Са Комова сунце грије,/ А Царине магла крије...”

(1980.)

Сл. Тишина исиуњава просшор

6.НАЂЕН ВАСО ПОСЛИЈЕ ШЕСТ ВЈЕКОВА(Црква Св. Архангела Михаила на Hожицу)

На Ножици, недалеко од мјесног центра Лијеве Ријеке, на мјесном гробљу, на којем су до прије неколико година стајали само затрављени темељи и обриси некадашње цркве из XIV вијека, чији је ктитор био родоначелник племена Војвода Васо, трудом и срцем Васојевића, никло је здање посвећено Светом

67


Архангелу Михаилу. Истина, комплетни радови нијесу завршени и планира се постављање достојног загробног споменика далеком прапретку Васу. Пошто је стара црква на Ножици била сасвим скромних димензија, одлучено је да се сада подигне нешто већи храм, како би се у патосу сачували и заштитили стари темељи. Ово је подухват од изузетног значаја за све Васојевиће, како оне који сада живе на простору од Ножице, односно од Лијеве Ријеке до Чакора, на једној, и Бијелог Поља на другој страни (или како народ умије рећи: од Ножице до Љешнице), тако и за све небројене који су одавде вијековима одлазили и расељавали се широм свијета, носећи и помно чувајући успомену на своје поријекло. Сл. Црква на Ножици

6.1.ЦРКВА ПРАГ – СВЕДОК ВРЕМЕНА

Све донедавно, до почетка радова на обнови ове цркве нико није ни слутио какву тајну крију њени темељи, колико је она интересантна и у археолошком и у антрополошком смислу - да се у њему налази гроб и изузетно добро сачувани посмртни остаци прапретка и родоначелника овог племена - Васа, по којем је племе и добило име. „Овакви подухвати не значе само физичко обнављање црквених здања него и обнову свеколиког духовног ткива“, каже пјесник Илија Лакушић, предсједник Црквеног одбора за обнову Цркве на Ножици. „У овом случају се не ради само о култном мјесту наших предака - што је, наравно, од огромног значаја - него и о најутемељенијем мјесту нашег историјског бића, чије обнављање гарантује и поузданије темеље наше будућности. Уз темељ старе цркве на Ножици код Лијеве Ријеке, гдје је управо подигнута нова богомоља посвећена Светом Архангелу Михаилу, крсној слави Васојевића, откривен је гроб и посмртни остаци који припадају родоначелнику гласовитог и изузетно бројног и разгранатог племена“, истакао је Лакушић.

6.2.ГРОБ РОДОНАЧЕЛНИКА ПЛЕМЕНА

Кад је почело откопавање темеља и уклањање дебелих наслага иловаче, одмах поред некадашњег улаза у цркву, са лијеве стране, на дубини од скоро два метра, указала се широка, равна плоча. Био је то знак да је у питању гробница, сигурно веома стара и свакако неке знамените личности, чим се налази на том мјесту, уз улаз у цркву. Стога је у помоћ позвана и екипа антрополога на челу са професором др Божином Ивановићем. Чим је подигнута покровна плоча, указала се гробница, оивичена са четири дугачке плоче и испуњена двадесетак сантиметара дебелим слојем најфиније, као брашно ситне иловаче, у

којем су се одмах указале веома добро очуване људске кости. “Извјесно је да се ради о врло старом човјеку, правом Динарцу, да је ријеч о веома добро очуваним посмртним остацима, за оно вријеме горостасно развијеног човјека, иако су веома дуго у земљи“, каже Ивановић и објашњава да су кости тако добро сачуване захваљујући управо иловачи која се временом наталожила у гробу и просто балсамовала скелет. „Несумљиво је да је ово управо родоначелник племена војвода Васо Васојевић“, закључио је др Ивановић.

Сл. Гробница Сл. Војвода Всо Васојевић

68


родоначелника Васојевића

Познато је, да је мјесто уз темељ цркве, по црквеним канонима резервисано за њеног ктитора, тим прије што је сасвим сигурно да у то доба на овим просторима није било неке друге значајније, ни духовне ни свјетовне, личности која би заслужила то гробно мјесто. То увјерење темељи се и на писаним траговима и на предању да је ову цркву подигао Васо са синовима и да је потом и сахрањен поред цркве. .

6.3.НА НОЖИЦИ ОСВЕШТАНИ ТЕМЕЉИ ВАСОВЕ ЦРКВЕ

6.3.1.Обнова памћења

Отприлике на 35 километара од Подгорице, старим путем од Биоча према Лијевој Ријеци и Матешеву, недавно су „отворени” шестовјековни темељи цркве Св. Архангела Михаила на Ножици. Због имена оснивача, родоначелника племена Васојевића, ова црква је у народу одувијек била познатија као Васова црква. Мјештани овог краја, дакле, одлучили су да ово црквено здање, сада већ и археолошки локалитет и споменик културе, обнове и дају му значај какав и заслужује. Треба рећи да су откопавање темеља паралелно пратиле и стручне екипе археолога, антрополога и архитеката, те да су том приликом дате оцјене које потврђују историјске податке и нарочито доса- дашња предања и претпоставке. Осим темеља и доказа, свакако најзначајније откриће је ктиторска гробница Васа Васојевића која је пронађена у непосредној близини цркве и антрополошким анализама, саме кости су у релативно добром стању и са аспекта науке пружају добру могућност за анализу. Према ријечима Илије Лакушића, предсједника Црквеног одбора, који се бави реализацијом ових послова, потврдило се у најбољем смислу све оно што се код скептика могло јављати као дилема. Несумњиво је да се званичном верификацијом овог културно-историјског локалитета директно и инди- ректно успостављају неприкосновене чињенице које могу бити пресудне у проучавању историјепредузимања свих радњи које су предложене од стране стручњака и вјерских институција, данас ће на Ножици бити освештани темељи цркве, а литургију ће богослужити Његово преосвештенство ми- трополит црногорско-приморски господин Амфилохије Радовић. У присуству великог броја грађана скупу ће се обратити и министар вјера у Влади Републике Црне Горе проф. др Слободан Томовић, који је и са своје стране (у име Владе) значајно по- могао да се овај духовни пројекат са успјехом по- крене. Овом свечаном чину присуствоваће и принц Томислав Карађорђевић, чије се поријекло, тако- ђе, везује за овај крај, а који се веома радо одазвао позиву Одбора. Скупу ће, како се очекује, присуствовати и велики број представника цркве, државе, општина, културних и јавних институција, као и бројни појединци југословенске културне сцене ко- ји ће својим присуством увеличати скуп. Уз превасходно религиозан значај, који је има- нентан црквеним здањима, треба рећи да се овога пута ради и о једном археолошком локалитету ко- ји је због бројних околност-и до данас био готово непознат и сасвим неиспитан. Тај податак ће свака- ко бити један од нових драгуља у сакралном споме- ничком фонду Црне Горе.

Оливера Угрин Недјеља, 9. јун 1996, „Побједа”

6.3.2.За духовну обнову Васојевића

69


Сл. Члапови одбора са иројешиатиом и иеимаром храма па Ножици

Одавно један догађај није окупио толико Васоје- вића као што је почетком јуна то учинило освештавање темеља цркве Светог Михаила на Ножици. Ту гдје је Васо, родоначелник Васојевића, први пут стао својом ногом и гдје је изградио Цркву дошли су његови потомци да клекну пред његове кости, при- сјете се ко су, шта су и чему да се надају. А Васојевићи за задовољство што данас имају. гдје да се по- клоне своме претку треба да захвале људима из Удружења за обнову ове цркве (у народу познате као Васове цркве) који су приликом ископавања темеља наишли на гроб за који су археолози и антро- полози утврдили да припада Васу Васојевићу. Осве- штавање темеља, те помен родоначелнику овога племена, као и свету литургију вршио је митрополит црногорско-приморски и зетскобрдски и скендериј- ски господин Амфилохије Радовић. На скупу је го- ворио Слободан Томовић, министар вјера у Влади Црне Горе, и Илија Лакушић, предсједник Удруже- ња а међу гостима били су Вуксан Симоновић, пот- предсједник СО Подгорица и Шћепан Драговић, предсједник СО Андријевица. Међу окупљеним на- родом био је и принц Томислав Карађорђевић.Са скупа на Ножици као да је свим Васојевићи- ма упућен позив да се врате својој вјери, својим прецима и њиховим завјештањима. Она су дуго би- ла напуштена, запретана и потиснута. Света ли- тургија на Васовом гробу као да их је пробудила а данашње Васове потомке опоменула да своје све- тиње и предање не заборављају.

И.М.„Полис”, 1996.

5.3.3.Свето мјесто

Лијева Ријека, 9. јуна - Данас је на Ножици, у Лијевој Ријеци - у присуству министра вјера у Влади Републике Црне Горе проф. др Слободана Томови- ћа, принца Томислава Карађорђевића, великог бро- ја представника цркве, општина, културних и јавних институција, као и бројних појединаца југословенске културне сцене - службу освећења темеља цр- кве Светог Архангела Михаила, у народу знана као Васова црква, богослужио митрополит црногорско- приморски господин Амфилохије Радовић. Цркву је половином XIV вијека подигао Васо, родоначелник племена Васојевића. Са лијеве стра- не цркве, гдје се, према предању, сахрањују само свеци или ктитори, откривен је гроб у коме је на- ђен скелет стар 600 година. Оснивач племена био је висок 185 сантиметара.У име Владе Црне Горе, која ће, такође, помоћи изградњу нове цркве, говорио је др Слободан Томовић. Осим темеља као основног материјалног доказа, свакако је најзначајније откриће ктиторске гробнице Васа Васојевића која је пронађена у близини цркве.

70


Обнова цркве почеће 15. јуна, а радови би требало да се заврше 21. новембра, на Аранђеловдан, када је крсна слава племена Васојевића.

О.У.

Сл. Свечапосши је ирисусшвовао и ирииц Томислав Карађорђевић6.4.БЕСЈЕДЕ

(приликом освјештавања темеља Васове цркве, 9.6.1996. године на Ножици)

6.4.1.Постојаност људског бића(Бесједа Амфилохија Радовића, митрополита црноТорско-ириморскоЈ, зетско-брдскоТа и

скендеријскоТ)

У име оца и светога духа амин!

Један наш пјесник, драга браћо и сестре, изре- као је и записао чудан стих који гласи: „Кост, то је наш Бог”. Данас држећи помен родоначелнику ово- га племена покојном Васу, ја сам се сјетио тих сти- хова и осјетио колико је дубока ријеч овога пјесни- ка. Заиста оно што је најстаменија у нама и овдје на земљи јесте управо људска кост. Кад се све распане и у прах претвори и нестане испред наших очију је- дино што остаје да свједочи у постојаности људско- га бића јесте људска кост, зато и толико поштовање код свих земаљских народа према покојницима и према њиховим костима, нарочито код православ- них и хришћанских народа који око мученичких ко- стију и око костију својих предака, сабирају свако ново

71


покољење, не само костију ради, него онога што свједоче те кости, и онога што те кости носе у себи, и онога чему су знамење те кости. А кост сво- јом постојаношћу и својом светињом свједочи и уво- ди нас једној дубљој и савршенијој светињи, свети- њи свега постојећег, ономе који је кост, који је основа који је темељ који је срж и срчика, и сушти- на свега постојећег. Кост нас приводи Богу и од та- да и тој истовјетности. Кост је не само памћење на наше претке, него преко кости ми памтимо и све оно чиме ће се и на који цачин Бог откривати и јављати нашим прецима; буди у нама памћење исто тако као што буди памћење сваки храм. Рекао је је- дан древни хеленски историчар да је видео народа без држава, народа без закона, народа без владара и управитеља, али није видио ниједног народа на зе- мљи без храмова. И заиста народ који се одрекне градње храма и народ који заборави кост својих предака тај народ се одриче себе самога тај народ пљује на своје биће тај народ постаје као трупина, сваки вјетар може да га дува и одува. Оно што је својство једног човјека и једног на- рода је памћење којим га је Бог обдарио. Узмите човјеку и народу памћење онда каква је разлика између камена и човјека. Оно што чини човјека то је памћење а најдубље памћење л^удско буди храм и буди кост. Зато је и нас данас овдје сазвао и са- брао храм. Темељи овог храма и кост родоначел- ника овог племена и зато се ми данас клањамо ов- дје имену живога Бога који је умудрио наше прет- ке да подигну овај храм нас ради, њих ради, њихо- вог и нашег памћења, постојања и бесмртног жи- вовања ради. Благодаримо Богу што нас је иза- брао да кост војводе Васа, овако дивне његове ко- сти, можемо цјеливати, цјелујући тиме своју посто- јаност, своје биће, све оно што је честито и свето, било не само у овом племену него, као што знате, из његових бедара које смо ми данас прелили црве- ним вином, изродила су се читава братства, изро- дили су се велики и племенити људи. Ми смо само заједно са њим неке од њих поменули војводу Ми- љана Вукова, војводу Гавра, Мојсија Зечевића, прије њих Карађорђа и његову светородну лозу. Само неке од њих поменусмо. А Бог зна и бог ви- ди колико је дивних изданака, колико је светих љу- ди, честитих, племенитих витезова, дивних и срет- них мајки и сестара, честите дјеце извукао из њего- вих бедара. Оно што је сакривено за наше очи то Бог види и данас сав тај свети сабор, небески сабор који је преминуо са ове земље, али се уградио у вјечну грађевину вјечнога храма, божијега неуни- штивог. Данас овдје заједно са нама и међу нама рађу се душе на небесима. Те душе на небесима, радују се са нама својим потомцима што вас је Бог умудрио и свијетлом зраком обасјао да се данас са- берете овдје око ових светих темеља, око ових све- тих костију, њих ради, али прије свега себе ради и свога потомства ради. Нека Бог подари да се ова- кви подухвати умноже, нека Бог подари да се овај храм што прије заврши. Покој нека подари Васу и свима његовим потомцима упокојеним, а потом- ству и данашњем и сјутрашњем нека подари сабор- но дубоко памћење, памћење на све оно што је чо- вјека достојно, што је свијетло, што је велико и не- пролазно и бесмртно у Богу и оним а који су око Бога. Сабрани у то памћење које вас сабира у јед- ну заједницу, претке, савременике и потомке, сада- шњих и будућих покољења. То чини један органи- зам, једно тијело, један свети храм, једну јединстве- ну кост. Кост пригрљену руком божјом, Бога све- могућега. Нека вас Господ благослови и нека Бог благослови и упокоји претке ваше и нека Бог бла- гослови да од војводе Васа, као што је до сада би- ло широкога трага, да и убудуће буде исто тако широког трага, али његовог соја, њему и његовој вјери и његовом богу вјерних Васојевића. Нека Бог благослови сваки добри почетак у Црној Гори и на сваком мјесту, а највише овакве почетке град- ње храмова и кроз то грађење достојанства људске душе, људске врлине и откривање божанске љепо- те овдје на земљи и откривање правог гтута који води у живот вјечни.

Амин, Боже, дај!

72


Сл. Митроиолши Амфилохије Радовић па темељима повог храма

6.4.2.Свијећа која пјева(Бесједа Илије Лакуишћа, предсједника ЦрквеноЈ одбора за обнову Васове цркве)

Уважени гости, драги домаћини, изузетна ми је част, а вјерујем, још изузетнија историјска окол- ност, да вас поздравим у прилици када послије то- лико вјекова дозивамо своје историјско гтмћење, када се на овом светом мјесту састају мртви и жи- ви да ослушну, провјере и провјере своје етничко биће да осмотре своје етничко биће, да осмотре себе и процијене своју духовну, историјску и културну концентрацију. Поздрављам нашег изузетног госта, данас до- маћина и првог угледника овог свечаног чина, његово преосвјештенство митрополита црногорскоприморског господина Амфилохија Радовића. Због узвишености чина којим нас је данас подарио, господо, дозволите да му се посебно обратим и за- хвалим. Ваше преосвјештенство, ово наоко запуштено гробље наша је најсвечанија одора коју са- мо једанпут облачимо. Ви сте данас, а то се тако дуго није десило, пробудили ово парче свете зе- мље. Ви сте данас, Ваше преосвјештенство, попут свијеће која пјева, разговарали са нашим прецима и обавијестили их о нашем присуству. Можда је само божје просвјетљење навело нашу руку да разгрнемо земљу те да се овдје

73


као пред отвореном књигом сретнемо са својом прошлошћу, са својом душом. Нијесмо имали много писаних трагова, али је у нама вјековима живио генетски запис који нас је довео овдје. Знали смо да нема много писаних трагова, да нема крштенице ни о томе када је ро- ђен Бог, па и то да нико тако дуго и тако поуздано и тако надреално није живио као Он. Хвала Вам, господине митрополите, што сте нас својим присуством, богослужењем и молитвом подржали у за- једничком и општем вазнесењу. Дозволите ми да поздравим министра вјера у Влади Црне Горе проф. др Слободана Томовића који нам је од самог почетка дао недвосмислену подршку имао изузетног разумијевања и, радећи заједно са нама, својом луцидношћу надграђивао и узносио нашу идеју. Посебна ми је част и изузетна прилика да по- здравим историјски, не долазак него повратак, његовог величанства принца Томислава Карађорђевића. Можда се он по први пут нашао међу овим брдима, али вјерујем како се његова душа добро сналази. Господине Карађорђевићу, Ви свакако најбоље знате и најбоље разумијете славу својих предака, али овај простор живи у увјерењу да су овдје Ваши најдубљи коријени, па и ова брда о којима говоримо у својој снази имају снагу Вашег духа и мача. хвала Вам, господине Карађорђевићу, што сте осјетили значај тога симбола и одазвали се нашем позиву. Поздрављам и друге наше високе госте - пред- сједника СО Андријевица Шћепана Драговића, потпредсједника СО Подгорица Вуксана Симоно- вића, све присутне госте и драге домаћине. А што смо ми хтјели покретање обнове темеља и здања Васове цркве на Ножици? Стицајем околности на ово сувишно питање није сувишно одговорити. Не зато што се ми питамо, него зато што нас питају. Као што у личној сигурности имамо потребу за чврстим тлом под ногама, тако нам је и међусоб- ним препознавањем неопходна сигурност и утврђивање камена темељца на којем ће се одржавати наше заједничко име. Нема дубље тачке до које може поуздано допријети наше сјећање и нема свјетлијег отвора и процијепа кроз који се можемо дубље загледати у своју прошлост од овог мјеста које нам се ћутећи отвара и нема мјеста које нам вриједи тумачити и разумјети као ово. Наше стремљење у будућност и висину може се одржати са- мо ако оспособимо своје дубоке коријене, ако свом високом и узнесеном стаблу омогућимо да се ухва- ти за соју метафизичку дубину. Трагајући крампом и лопатом, а највише срцем, душом и снажним увјерењем, ми смо ових дана наишли на ктиторску гробницу Васове цркве. Под дебелим слојем земље, као под лаким библијским покровом, као онај у чијој судбини је да надживи вријеме, чекао је наш заједнички предак. Они који су присуствовали том чину, никада неће заборавити тренутак када је послије шест вјекова по први пут пала свјетлост на оног који је у својим очима однио сјећање на овај простор. Стога, мени се чини да је измишљена прича како смо ми овај гроб отворили добром организацијом и радним акцијама, а тако ми убједљиво дјелује помисао да смо тај гроб отворили криком, криком кроз који смо срели и препознали. Срећан сам штб у овом гро- бљу има толико мртвих који ми вјерују. Ми живи, међутим, морамо се убјеђивати, морамо бар у оно што је очигледно. На крају, у име домаћина и Црквеног одбора, захваљујем се свима онима који су данас овдје и онима који су својим разумијевањем и прилозима помогли да будемо истрајни у остваривању овог пројекта. Далеко би нас одвело да на овом мјесту буквално набрајамо имена свих оних којима дугу- јемо ту захвалност, али њихова имена ће, вјерујем, узнијети и благодарити онај који све види и који нам помаже да видимо.

74


Сл. Служба на шемељима храма

6.4.3.Коријен изора(Бесједа Слободана Томовића Министра вјера у Влади Црне Горе)

Ваше архијерејско високо преосвештенство господине Амфилохије, принче Томиславе, по- штовани и драги земљаци. Сабрасмо се данас на мјесто гдје једно поносно и јако племе слави своје претке и почетке свога постојања. У свијету живе десетине, а можда и стоти- не хиљада Васојевића, чији су коријени овдје на Васовој Ножици и који о томе његују живо предање. И ако што је од Јакова Израиља и његових дванаест синова настало дванаест јеврејских племена од три Васова сина: Раја, Мија и Новака, разгранао се огроман пород чији се дио сабрао данас овдје. Прије много вјекова овдје се доселио наш за- једнички предак, можда његова ужа и шира родбина. Њиховим присуством овај лијепи зелени пре- дио постаде још љепши и за историју значајнији. Први досељеници саградили су свети храм посвећен Архангелу Михаилу који неколико вјекова чак и својим темељима штити васојевићко племе а који сада уз божју помоћ желимо обновити. Преци Васојевића дошли су из неког краја гдје је постало опасно живјети с обзиром на турска освајања. Собом су у ове заклоњене предјеле дони- јели снажне моралне и духовне врлине: узвишена патриотски осјећања, прегалаштво и јунаштво, до бру генетику, духовно и физичко здравље и најве- ћу вриједност вјеру светосавско-православну. Стога је празник светога Саве дуго времена све до средине прошлога вијека био крсна слава великог ди- јела Васојевића. Из своје постојбине, о којој не знамо много, пр- ви досељеници Васојевићи донијели су јасно преда- ње да потичу од најбољих српских средњевјеков- них породица, прије свега владара Немањића или витезова који учествоваше у косовском боју. Ово предање и до данас држи на окупу цијело васоје- вићко племе. Оно је надахњивало бројни Васов пород који се редативно брзо развио и проширио у све засеоке Лијеве Ријеке а затим сељењем преко Комова у долцну Лима и друге крајеве изван Црне Горе. Међу брдима Лијеве Ријеке пронашли су за- клон од упада туђина и освајача. тако живјећи у слободи, успјели су да усменим приповиједањем и сјећањем на прошлост очувају спомен на некадашњу славу и величину средњовјековне српске др- жаве. ово сјећање их је подстицало на прегалаштва

75


чији је коначан циљ био уједињење и ослобођење цијелог нашег народа. И данас, гдје год живи васојевићко племе у Лијевој Ријеци, Лимској Доли- ни, Старој Србији, Шумадији, Русији, Жупи Никшићкој, Црмници, Горњој Морачи, Пиви и Дроб- њаку свуда је присутна једна мисао и једна воља ослоњена на живо предање и сјећање на ране претке који потичу управо одавде са Васове Ножице. На основу свега што знамо о развитку и шире- њу племена може се основано казати да први досе- љеници на овом мјесту нијесу били обични сточари и ратари, иако су се њихови потомци бавили тим занимањима, већ људи који су живјели духом историје, вјере и нације; и за те идеале били су спремни да положе свој живот. Усмено су препричавали оно што су слушали од очева и дједова и кроз епску народу пјесму уобличавали прегалаштва и бојеве за слободу ранијих доба. Стога нигдје као у Лијевој Ријеци епска поезија није имала тако силовит утицај на покољења формирајући дубоке патриотске осјећаје. Уз струне гусала непрекидно се овдје слушало о Милошу, Лазару, Бошку Југовићу и Косову. На тај начин подстицана је свијест потомака да ра- де у корист ослобођења и уједињења цијелог нашег народа. Поред гусала посебну улогу имало је лије- по усмено приповиједање и казивање догађаја из прошлости. Познато је да нико тако вјешто не тумачи старе легенде као што то чине Љеворечани. Али то нијесу само сувопарне легенде већ најчешће жива стварност. Ово црквиште које видимо није легенда већ материјално свједочанство стварног живота прије много вјекова, као што ископине старих градова који се помињу у Библији истинито говоре о народима и догађајима. Може се са доста основа претпоставити наш Предак и његови саплеменици нијесу дошли у овај крај са ралицом и мотиком већ у оклопу као оклопници и витезови. Лијева Ријека је због таквога људскога соја са великом жестином одбила неколико турских упада за претходних неколико вјекова и остала заувијек слободна не плаћајући данак и десе- так султанској власти, што је чинила већина нашег народа. Управо због тога што су се у слободи рађали и живјели наши преци могли су у континуитету његовати и преносити наслијеђене моралне врлине и јасну свијест о свом племенитом поријеклу. Свуда гдје су се касније населили, Васојевићи су остали истински борци за слободу нових краје- ва: војсковође, просветитељи, научници, свештеници и корифеји националне мисли. Племе је дало великог прегаоца прослављеног игумана Мојсију Зечевића и првог српског патријарха послије Ко- сова, Димитрију Павловића од братства Ђукића. У науци бесмртног етнолога, филолога и историчара Вука Караџића. затим истакнуте дипломате и др- жавнике попут Николе конзула, Веља Вукићевића бившег предсједника југословенске владе, познату дипломатску породицу Веснића у Србији, мини- стра Књажевине Црне Горђ, умног Гавра Миљано- ва Вуковића и безброј других. Од племена Васоје- вића потичу легендарне војводе и вој-ни заповјед- ници као што је Миљан Вуков или начелник срби- јанске врховне команде из првог свјетског рата Петар Бојовић. Потичу славне мегданџије и јунаци као Александар Саичић из Виницке или његов ста- рији рођак Лазар Мутап такође из истог краја.Ваша висости принче Томиславе, коријен Ваше бесмртне лозе Карађорђевића је у Васојевићима. Данас ће се обрадовати душе изгинулих Васоје- вића за слободу кроз вјекове за циљеве због којих су хришћански народу увијек војевали. Овдје су заједно са нама они који учествоваше на Царевом Лазу у одбрани владике Данила и црногорске слободе. Дијелимо славље и са душама ратника Васојевића који изгибоше у славних бојевима на Рудешу, Поли- мљу, Буковој Пољани, код Морачког манастира, Бишине и Вучјег Дола, Брегалнице и Гласинца, као и онима који у великом боју положише живот за ослобођење Скадра и Метохије. Прилика је да се подсјетимо наших сународника и предака који пођоше у сусрет Карађорђу и допринијеше развоју устанка у Србији. Такође и оних храбрих горштака који задобише бесмртну славу учествовањем у екс- педицији триста Васојевића 1861. године. Окупљени око развалине некадашњег храма на Васовој Ножици посветимо овај дан сјећању на даље и ближе претке који су нас задужили изванред- ним физичким својствима и духовним врлинама. Овај свети Васов гроб и његове кости које окади че- стити образовани митрополит црногорско-примор- ски Амфилохије, нека буде срећан за даљи напредак и развитак племена и јачање његових духовних могућности. Његошевски речено: „И ово је

76


неко знаменије”. Надам се да ћемо храм светог Арханге- ла Михаила ускоро учинити активним да у њему „чисти тамјан дими”. И то ће бити нова свјетлост и путоказ племену „за будућа нека покољења”.

Хвала!

7.СВЕТИ АРХАНГЕЛ МИХАИЛО - АРАНЂЕЛОВДАН,СТАРА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА

Свети Архангел Михаило – Аранђеловдан, стара слава свих Васојевића Хришћанство Архангела Михаила сматра заштитником Универзалне цркве и првим од седам архангела, као и побједника Луцифера и Сатане. Због тога се у умјетности увек представља у оклопу са подигнутим мачем или копљем како пријети демону или змају. Српска православна црква и вјерници славе у мјесецу новембру Светог Арханђела Михаила или Арандјеловдан, који је у Србији и Црној Гори, према броју вјерника који га славе, на другом мјесту, после светог Николе. Празник је установљен у вријеме александријског патријарха Александра и римског папе Силвестра Првог.

Сл. Архангел Михаило побјеђује сатану Према учењу Цркве, у почетку, када је Богствараосвијет, сем видљивог или

материјалног, најприје је створио духовни, невидљиви свијет - духове. У почетку сви духови бијаху добри, али се један, Деница, одметнуозбог велике моћи коју је добио од Бога, па је постао непослушан, чинећи многа зла. Тада су се духови подијелили на добре и на зле, на анђеле и демоне. Грчка реч ангелос значи вјесник, а демон - пакосник. Архангел Михаило сматра се предводником небеске бестјелесне силе, а име му значи – онај који је као Бог. Анђели немају тијела, али се на иконама приказују у људском облику. Живопишу се као млади људи и због тога што немају тјелесних жеља и брига као људи. Анђели су увијек обучени у бијелу одјећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се архистрат Михаило живопише у одијелу, како су, у давна времена, носиле војводе. Пошто немају ничег тјелесног, претпоставља се да немају ништа што би им кварило и ружило младост и љепоту, зато су анђели вјечно млади и лијепи. Анђела је седам, а имају девет чинова. Свети арханђел Михаило слави се у новембру, јер је то девети мјесец после марта, у којем је створен свијет. Анђеоски чинови су: шестокрили Серафими, многооки Херувими, богоносни Престоли, Господства, Силе, Власти, Нацала, Арханђели и Анђели, а свима је предводник арханђел Михаило. Међу анђелским чиновима, према учењу Цркве, савршено је слагање, љубав, једномислије, једнодушност, покоравање једно другом, а сви скупа покоравају се вољи Божијој. Празник је установљен у време александријског патријарха Александра и римског папе Силвестра Првог. Према у ч ењу Цркве, у по ч етку, када је Бог стварао свет, сем видљивог

77


или материјалног, најпре је створио духовни, невидљиви свет - духове. У по ч етку сви духови беху добри, али се један, Деница, одметнуо због велике мо ћ и коју је добио од Бога, па је постао непослушан, чинеће многа зла. Тада су се духови поделили на добре и на зле, на ан ђ еле и демоне. Грчка реч ангелос зна ч и вјесник, а демон - пакосник. Архангел Михаило сматра се предводником небеске бестелесне силе, а име му значи - онај који је као Бог.

7.1.ПОШТОВАЊЕ У ЦРКВИ АРХАНЂЕЛА МИХАЈЛА

Црква Арханђела Михаила назива се Архистратигом (αρχιστρατηγός – главнокомандујући), сматрајући га главом све војске анђелске која поштује вољу Божију. Овакво схватање је преузето од Апостола, што је потврђено и кроз случај спора који је Арханђел Михаило водио око тела Мојсијевог (Јд 1,9). Познате су и молитве Михаилу за исцелење оболелих, а то је повезано са вером да је Арханђел Михаило победник над злим духовима, који се у Хришћанству сматрају узроком свих болести. У Цариграду је Михаило поштован као велики исцелитељ, и њему у част је подигнута светиња Михалион (80km од Цариграда), на месту на коме се јавио цару Константину Великом. Хришћанска есхатологија даје велику улогу Арханђелу Михајлу у коначној победи над злом, као и учешћу у самом Суду Господњем, што је попраћено и одговарајућом литургијском химнографијом.

7.2.НАРОДНА ВЈЕРОВАЊА

Арханђео Михаило је, према вјеровању, "живи светац", сједи на Мјесецу и гледа шта људи раде, а повремено и силази међу људе. Због вјеровања да је жив светац, неки славари за тај дан не кувају жито, а кажу да славару арханђел Михаило све вријеме славе стоји на десном рамену. Вјерује се да арханђел Михаило обилази болеснике, сматра се ако им стане више главе - болесник ће оздравити, а стане ли болноме код ногу - дани су му одбројани. Арханђел Михаило вуцима затвара чељусти и оставља тајне знаке којима звјери не смију да приђу, па тако штити чобанска стада. Према предању, после победе над Сатаном и палим анђелима арханђел Михаило се обратио окупљеним верним анђелима: „Пазимо, стојмо смерно пред Оним који нас је створио, не помишљајмо да Му се успротивимо. Пазимо, јер пострадаше они који са нама бијаху саздани, и који се досада са нама божанственом светлошћу причешћиваху. Пазимо, јер се неочекавано од светлости у таму због гордости претворише, и са Висине у бездан се срушише. Пазимо, јер спаде с неба Деница, који се јутром уздизаше, и сручи се на земљу.

7.3.КАКО СЕ СЛАВИ АРАНЂЕЛОВДАН

Осим што сматрају да су једног рода, односно да имају заједничког претка, Васојевићи славе Св. Архангела Михаила којег су славили и у доба Немањића, као и Александровдан и Светог Саву. Етнолог Петра Влаховић наводи да по Вуку слава често упућује на братство и племе, а не само на породицу. Како Вук каже - братство слави исту славу – празник који би се у одређеној мјери могао повезати са општенародним славама тј. завјетинама. Шта, у ствари, представља слава и зашто Васојевићи славе баш Архангела Михаила није у потпуности расвијетљено, иако је слава предмет обимних проучавања. Мишљења о томе шта представља и колико је стар обичај славе су подијељена. Први помен славе датира још од 15. августа 1018. године и то у околини Охрида. У вези је са војводом Ивцем, последњим изданком некадашње моћне Самуилове државе и отпором који су његови сународници пружали византијској империји. По Вуку Стефановићу Караџићу, иако су за славу извођени различити народни обреди, слава је обичај везан за кућу, домаће огњиште, за здравље и напредак породице.

78


Сл. Славски колач, жито и вино.

Према слави, како пише Јагош Вешовић, Васојевићи имају посебан пијетет и поштовање. Домаћин не позива својту, пријатеље и остале чланове уже породице, већ је уобичајено да они долазе сами. Позива само другоплеменике који живе у истом или другом мјесту, а који му нису својта, већ познаници. Уочи славе почну долазити пријатељи, кумови и званице који живе далеко, а који не би могли стићи на вријеме на само крсно име. Домаћин званице среће испред куће. Ту се љубе и они му честитају крсно име. Он их уводи у кућу и послије поздрава са члановима породице домаћин их нуди ракијом и кафом. Пред вечеру, домаћин припали светитељу свијећу и чита молитву, а сви стоје гологлави око трпезе. Затим узима здравицу и испија у славу крсног имена. На дан славе долазе гости из оближњих мјеста. Домаћин их среће са здравицом, а они му честитају. Онда их уводи у кућу и сиједају за постављену трпезу. Гости у разговору пију и мезете до подне, а онда ручају. Најстарији од гостију, највиђенији или најважнији по чину, вади здравицу и пружа је домаћину и сви му захваљују на дочеку. По завршетку тог церемонијала сиједају и једу. Домаћин остаје на ногама гологлав и нуди госте ракијом. Затим сиједа за софру на другом челу трпезе. Док траје ручак домаћин обједује и стално погледује да гости буду добро услужени. Млађи дворе и служе. У Лијевој Ријеци, пошто се заврши ручак, обичај је да домаћин са својим гостима носећи здравицу у руци, иде у домове ближњих сусједа који тога дана славе. При уласку у кућу јављају се ријечима „Ко ми је здрав“ и ко први одговори „Ја са дружином!“ тај и добија здравицу. Пошто заврше са узајамним посјетама сељани се сакупе у некој од највећих кућа и ту проведу остатак дана. При вечери месо се дијели по чувењу – „Глава глави, плећка харамбаши...“ Послије вечере поново се сакупљају на сијело гдје остају до јутра. При растанку гости иду по домовима својих домаћина на конак. Трећи дан полазе поздрављајући се и захваљујући на дочеку.

8.УСПОСТАВЉЕНА ТРАДИЦИЈА САБОРА ВАСОЈЕВИЋА(Завјетна слава Васојевића, 12. септембар, празник Св. Александра

Невског)

79


Сл. Завјетна слава васојевића домаћин славе Братство Мујовићи

„Сјећам се како се крајем деведесетих година, око идеје обнављања Васове цркве (Цркве Светог Архангела Михаила), окупила једна група људи спрегнутих љубављу и пријатељством, формирала Црквени одбор и за неколико година зазвонило је звоно. Након обнове, Црквени одбор је установио велики народни сабор на дан Св. Александра Невског. На тај је дан, народ овога краја, некада давно, послужила ратна срећа да тирјанству стане ногом за врат Сада је ово мјесто утемељења Васовог рода уочљивије; обилазе се и заливају коријени народног бића, бића које одатле најдубље говори. И душе мојих ближњих сада су некако збринутије. Ах, узгред буди речено, на таквом гробљу лакше је бити мртав“, ријечи су пјесника Илије Лакушића. Лакушић, иначе предсједник Црквеног одбора за обнову Цркве, је човјек који је дао више од свог живота, своје душе и стихова који су посвећени обнови овог храма и народа нашег. Зато о успостављеној традицији најбоље говоре ријечи овог великана данашњице, ратника – сањара, који оштри перо кад иде у бој и пише: „Из најранијег дјетињства памтим једно улегнуће на средини завичајног гробља на Ножици. На почетку тог улегнућа постојао је један камени праг изглачан табанима баш оних који леже ту под њиме. То је била моја машта коју сам видио. Оно што сам потом у себи дограђивао надвисило је оно што сам видио.

Сл. Икона Св Александра Невског

80


Сл. Митрополит црногорско приморски на завјетној слави васојевица слузио литургију

Завичај је увијек љепши у сјећању него када га гледамо са лица мјеста. На то мјесто некада давно, давно... (мора бити да је бајка) дошао је мој далеки предак Васо, од којега су настали сви моји у гробљу и над гробљем. Ту је поставио темеље дома и цркве, те до данашњег дана обдржао живот међу овим брдима, низ долину Лима и свуда гдје људска нога допире. Много касније, када је гробље већ почело узимати моје најмилије, када сам из начете душе почео отицати у оно улегнуће на средини гробља, размишљао сам о томе како би над овим мртвим градом ваљало усправити стару вјеру и цркву. Ваљало би обновити ово мјесто до којег допиру најдубљи коријени свих потомака, па и оних који су негдје на другом крају свијета загледани у своје послове и животе. Будући да увелико живим и у својој машти, осјећам да се одатле хране и они потомци који ће се тек родити у догледно или недогледно вријеме. И они се кроз танке жиле небеског пупка хране одавде.“ Освјештавање темеља нове цркве као и освјештавање новог здања, обавио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије 12. септембра, на дан када су 1724. године пренешене мошти Св. Александра Невског у Петроград у Александро-Невску лавру, гдје и данас почивају.

81


Сл. Позивница за завјетну славу Васојкевића

Додатни разлози што је за завјетну славу одабран празник Св. Александра Невског су постојање историјских веза Васојевића, Србије и Русије. Наиме, племе је одржавало братске везе са српским владарима и са Русијом и учестовало у саставу српских и руских јединица у свим ратовима против Арнаута и Аустроугара. Осим тога, први модернији пут који је повезао Лијеву Ријеку са Подгорицом и Колашином, управо је направљен уз помоћ донације царске Русије. „Завјетна слава, празник Св. Александра Невског, предствља сабор Васојевића и има изузетну вриједност и значај, јер нас окупља око Бога, у коме нам је, на тај дан, предводник и заступник Свети Александар Невски. покорни слуга Божји, који је изрекао свету истину да Бог није у сили него у правди. На тај дан, из године у годину, окупља се све већи број вјерника, посебно дјеце и омладине и наше браће из дијаспоре. Овогодишњи кум Цркве је мој брат Марко Михаилов Мујовић, а домаћин братство Мујовић. Желимо да наставимо традицију кумства цркве, али и да саму прославу обогатимо културно-умјетничким и историјско-едукативним садржајима. Тежимо да дјеца и омладина спознају своје коријене и обичаје, да буду ближи Богу и једни другима, да даље преносе Божије поруке и уче своју дјецу да наставе традицију славних предака и гаје дух православља. С обзиром да је 12. септембар петак, уз благослов Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, прослава овог празника одржаће се дан касније, у суботу 13. септембра, како би што више дјеце и омладине, али и наше браће из дијаспоре присуствовало прослави“, истакао је мр Иван Трифунов Мујовић, један од браће, домаћина овогодишњег сабора.

82


Сл. Проглас Мујовића о ораганизацији завјетне славе

83


8.1.САБОР ВАСОЈЕВИЋА - 13. СЕПТЕМБАР, ЦРКВА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА НА НОЖИЦИ КОД ЛИЈЕВЕ РИЈЕКЕ

Удружење Ножицаи Црквени одбор за обнову Цркве Светог Архангела Михаила на Ножици организује духовнесвечаности поводом предстојеће завјетне славе Васојевића, празника Светог Александра Невског (12. септембар2008.) у цркви Светог Архангела Михаила на Ножици, надомак Лијеве Ријеке (у народу познатој као Васова црква). Ријеч је о црквеном здању из 14. вијека чији је ктитор родоначелник Васојевића - Васо. Васове мошти супосле шест вјекова пронађене и у току је обнова његовог загробног споменика. Народ овога краја је свјестан значаја овог здања, како у религиозном тако и у историјском и културолошком смислу, што је и разлог за његову и своју обнову. Црква је већ освештана и неколико година у функцији, али многи детаљи ентеријера и порте остали су недовршени. Завјетнаслава, празник Св. Александра Невског, представља сабор Васојевића и има изузетну вриједност и значај, јер нас окупља око Бога, у коме нам је, на тај дан, предводник и заступник Свети Александар Невски, свети руски књаз и владар, али и покорни слуга Божји, који је изрекао свету истину да Бог није у сили него у правди. На тај дан, из године у годину, окупља се све већи број вјерника, посебно дјеце и омладине и наше браће из дијаспоре. Овогодишњи кум Цркве је Марко Мујовић, а домаћин, братство Мујовићи.Желимо да наставимо традицију кумства цркве, али и да саму прославу обогатимо културно - умјетничким и историјско - едукативним садржајима. Тежимо да дјеца и омладина спознају своје коријене и обичаје, да буду ближи Богу и једни другима, да даље преносе Божије поруке и уче своју дјецу да наставе традицију славних предака и гаје дух православља. С обзиром да је 12. септембар петак, уз благослов ЊеговогВисокопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, прослава овог празника одржаће се дан касније, дакле у суботу 13. септембра, како би што више дјеце и омладине, али и наше браће из дијаспоре присуствовало прослави. Овом приликом обавјештавамо Православне епархије и парохије наше Цркве у земљи и иностранству о проналаску мошти нашег претка, обнови цркве и успостављеној традицији завјетне славе и сабора, уз молбу да у својим могућностима помогну у изградњи Цркве и споменика.

Протокол завјетне славе Васојевића, празник Св. Александра Невског 13. 09. 2008.

Кум Цркве - Марко Михаила МујовићДомаћини славе - Братство Мујовић

84


Субота, 13. септембар 2008. год. Ножица, црква Св. Архангела Михаила (Васова цркв а)

Време Активност

09.00 – 11.00 Света Архијерејска Литургија, служи Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије11.00 – 11.30 Света тајна крштења, обавља се унутар Цркве11.00 – 11.15 Његово Високопреосвештвенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије обраћа се присутним вјерницима испред цркве11.15 – 11.20 Пјевачко друштво „Бранко“11.20 – 11.30 Глумица Вјера Трифунова Мујовић говори Посланицу Апостола Павла Корићанима и пјесме: „Ножица“ и „Црква Св. Архангела Михаила“11.30 – 11.35 Пјевачко друштво „Бранко“11.40 – 11.45 Марко Мујовић, предаје кумство Цркве за следећу годину, и у име братства Мујовића, позива званице у село Мали Ступ, гдје се одржава прослава завјетне славе Васојевића

Субота, 13. септембар 2008. године, село Мали Ступ, дом синова Јеврема Мујовића

Време Активност

13.00 – 13.15 Долазак у Мали Ступ и распоређивање званица за трпезу, по протоколу домаћина славе, братства Мујовића13.20 – 13.30 Његово Високопреосвештвенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије благосиља свечани ручак и добротворе цркве и сабора13.30 – 13.40 Здравица представника домаћина – братства Мујовић13.40 – 13.50 Обраћање званицама представника племена Васојевића13.50 – 15.00 Културно-умјетнички програм у коме учествују глумци Вјера Мујовић и Ненад Јездић, гуслар Радован Мујовић и пјевачко друштво „Бранко“15.00 – 15.55 Музички програм15.55 – 16.00 Поздравна ријеч Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско - приморског Амфилохија16.00 – 16.45 Музички програм са жељама и поздравима Васојевића из дијаспоре16.45 – 17.00 Крај програма и завршни поздрави домаћина славе

Контакт: Марко Мујовић, Загорич бб, 81 000 Подгорица, +382 67 518 970Контакт: мр Иван Трифунов Мујовић, Скадарска 53, 11 000 Београд

Тел/фаx: +381 11 322 7852 ; моб: +381 63 184 2743

Извор: Митрополија црногорско-приморскаДОНАТОРСКИ ПАКЕТ

Поштована браћо,

Црква Св. Архангела Михаила на Ножици је освештана и већ неколико година у функцији, али су потребна већа материјална средства за комплетан завршетак радова, на многим детаљима порте и ентеријера, звоника, прилаза Цркви и постављање загробног споменика

85


Војводи Васу Васојевићу. Захвални смо за сваки вид помоћи, али за донаторе и добротворе, који имају могућност да издвоје већа материјална средства, обезбедићемо да њихова имена буду благословљена и урезана у бронзану књигу и на мермерној плочи која ће бити постављена на Цркву.

ДОНАТОРИ: Износи од 2 000 до 3 000 евра

Црквени одбор је установио да ће донатори имати своје име на мермерној плочи, у доњем, лијевом дијелу.

ДОБРОТВОРИ: Износи преко 3 000 евра

Црквени одбор је установио да ће имена добротвора бити урезана у бронзану књигу и на мермерној плочи, на горњем дијелу посебним, већим словима.

Упутства за уплате у страним валутама:

INSTRUCTIONS FOR CUSTOMER TRANSFERS IN EUR, USD, CHF, GBP:56: INTERMEDIARY: COBADEFF COMMERZBANK AG FRANKFURT

57: ACCOUNT WITH INSTITUTION: / 400876951500 ATLMMEP2 ATLASMONT BANKA AD VAKA DJUROVICA BB, PODGORICA

59: BENEFICIARY: ME25505221541003841606 MARKO (MIHAILO) MUJOVIĆ

У име Црквеног одбора за обнову Цркве Св. Архангела Михаила наНожици, у име братства Мујовић и племена Васојевића, захваљујем Вам се напомоћи.

За Црквени одбор мр Иван Трифунов Мујовић

Контакт: мр Иван Трифунов Мујовић, Скадарска 53, 11 000 Београд

Тел/фаx: +381 11 322 7852 ; моб: +381 63 184 2743

Извор: Митрополија црногорско-приморска8.2.ЗАВЈЕТНА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА

На Ножици, надомак Лијеве Ријеке, 13. септембра 2008. године великим црквено-народним сабором прослављен је празник Светог Александра Невског који је завјетна слава Васојевића. Свету службу Божију у цркви Светог архангела Михаила (Васовој цркви) служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црно.

86


Сл. Амфилокије на завјетној слави васојевића организатор братство Мујовићи

«Нијесмо ми први који изговарамо ријечи Светог пророка љубићу те Господе, крепости и снаго моја, Ти који си утврђење моје и прибјежиште моје. Њих су изговарали сви праведни, Свети Божји људи кроз вјекове», рекао је Владика у архипастирској бесједи. «Један од њих био је и Свети Александар Невски, који не само што је побјеђивао на Чудском језеру и на Неви него и овдје у Васојевићима. У она скудна и злокобна времена на његов дан је мала шака витезова успјела да се одупре и побиједи турску ордију. Та побједа је била равна побједи на Неви, јер је и овдје малобројна војска успјела да се одупре моћној сили, попут Светога Петра Цетињског који је такође с малом војском на Крусима побиједио силу Махмут паше Бушатлије. Ми се често збунимо, чини нам се да је Божја правда побијеђена, поражена, да су праведни људи и народи изгубили, да су као ми данас разбијени, раздробљени, разједињени, смождени, убијани, у тамнице затварани... Сад нам отимају и зјеницу нашег ока Косово и Метохију... И чини нам се да нас је Бог оставио, да неправда и лаж и сила овога свијета и моћ побјеђује. Тако то сада изгледа. Али сва историја, па и историја књаза Александра Невскога и наша историја, потврђује и потврдиће ако Бог да је у правди сила Божја и моћ Божја и да је правда она која на крају побјеђује и која ће побиједити», поручио је Митрополит црногорско-приморски.

87


Сл. Славски колач на завјетној слави Васојевића

Црква на Ножици добила је икону са благословом Руског Патријарха Господина Алексија на поклон од братије цркве Светог Александра Невског у Београду.Након литургије изведен је пригодан програм. Овогодишњи домаћини славе, братство Мујовића, дочекали су за славском трпезом бројне госте, а почаст да наредне године буду домаћини славе припала је братству Ђукића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска - С.Ж./Р.В.

9.МУЈОВИЋИ ОРГАНИЗОВАЛИ НАЛАГАНЈЕ БАДЊАКА У ЛИЈЕВОЈ РИЈЕЦИ

88


9.1.БАДЊАК КАО СИМБОЛ

Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино имед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.

Сл. Грана Бадњака

Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки

89

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/Isusovo_raspe%C4%87e

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D1%81%D1%82

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%83%D1%81

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D1%82%D0%BB%D0%B5%D1%98%D0%B5%D0%BC

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D0%B4

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B8_%D0%B4%D0%B0%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D0%B5%D1%80

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0



од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима. Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од задње деценије двадесетог вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.

9.2.СЕЧЕЊЕ И ПРИПРЕМА

Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија.[1] За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива.[2] У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња(планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено.[3] Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми. [4]

Сл. Унук и дјед у сјечи баднјака У неким предјелима сијече се више од једног бадњака по домаћинству, као, на примјер, у Црној Гори, гдје је тај број различит од мјеста до мјеста: два, три, произвољан број већи од два или колико има мушкараца у кући и један више за напредак. У овом задњем случају сваки мушкарац добија засебан бадњак, при чему је најдебљи домаћинов, а најтањи онај за напредак. У Грбљу, југозападно од Котора, сијеку за сваког члана домаћинства по један бадњак од храста или маслине, осим за домаћицу. За њу се припреми облица од смрдљике,

90

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A1%D0%BC%D1%80%D0%B4%D1%99%D0%B8%D0%BA%D0%B0&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-tolstoy-4

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-vukmanovic-3

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9C%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9A%D0%B0&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82_(%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%BE)&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D1%80%D1%98%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-cajkanovic1-2

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%B0%D0%B1_(%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%BE)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%83%D1%9A%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BA%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D0%B5%D1%80

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-vukovic-1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8


која се зове бадњачица. У црногорском приморју сви бадњаци у једном домаћинству не морају бити од исте врсте дрвета. [3] Појам бадњачица среће се и у предјелима гдје се припремају само двије облице, при чему се бадњачицом назива она мања. У Ресави се за бадњачицу употребљава сладун (граница), а за бадњак цер. [4] У Загарачу, у средишњој Црној Гори, обје облице могу се припремити од истог дрвета ако је довољно високо.[5] У неким мјестима се овом пару придружује трећа облица звана бадњачић. [4] Док се у већини крајева за бадњак бира младо и танко дрво, у далматинској Буковици се припреме двије дебље облице пречника 30 до 50 центиметара, уз које иде још једна тања звана тројство.[6] Понегдје, пак, умјесто облица донесу из шуме суве церове гране те њих употребљавају као бадњак. [1]

Кад домаћин пронађе одговарајуће дрво, стане испред њега окренут истоку. Након што га поспе житом, поздрави га: „Добро јутро и честит ти Бадњи дан“, прекрсти се, помоли Богу, па пољуби дрво (неки од тих поступака могу бити изостављени, зависно од локалних обичаја).[3] [7] Негдје домаћин објашњава бадњаку зашто га сијече, као напримјер у Левчу: „Дошао сам к теби да те однесем дому моме, да ми тамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку, у кући, у тору, у пољу и на сваком месту.“ [8] Након тога домаћин засијеца дрво укосо сјекиром. Понегдје је обичај да се бадњак никад не додирује голим рукама, те у том случају онај ко сијече дрво претходно навуче рукавице. Пази се да бадњак падне на источну страну и да се приликом пада не заустави на околном дрвећу. У неким крајевима дрво засијецају са три ударца сјекире и ако га притом не пресијеку, одломе га од пања чупањем и сукањем; ломљени дио зове се брада и пожељна је на бадњаку.[1] Засјечени бадњак не смије се оставити јер ће проклињати, па кућа неће имати среће. [8]

У Шумадији, након што је дрво посјечено, на пању се остави пола погаче, чија се друга половина поједе у повратку кући са бадњаком. [4] У Загарачу пањ се прекрије маховином или сувим лишћем: ако из њега на прољеће избију младице, сматра се да ће бити среће и напретка у тој години. [5] Први ивер од бадњака носе кући и стављају га тамо гдје посебно желе да остваре напредак у наредној години, на примјер поред кошница, у кокошарник, или међу карлице са млијеком да би се на њему хватали дебели слојеви кајмака. Негдје ивер ставе под квасац да би све у кући расло као квасац. [1] У Семберији комад од ивера стављају у чесницу; народ објашњава да се ово чини „ради пчела“. [2]

Бадњак треба да буде такве дужине да се може носити на рамену и најчешће није дужи од 2,5 метра.[3] Негдје га окрешу у шуми, а негдје га донесу са гранама, па га усправе уз кућу поред улазних врата. [1] На црногорском приморју бадњаци се украсе гранчицама ловора, маслине, бршљана, а понегдје још рузмарина и смреке, које се причврсте за врх, средину и дно облица помоћу вијенаца од бршљана или помоћу црвеног свиленог или вуненог конца.[3] У неким дијеловима источне Србије и Косова, око бадњака обавију мушку кошуљу.[2] У Рађевини се бадњак пресијеца на три дијела од којих се главни зове доземак, који потиче од дијела стабла најближег коријену. [7] У Ресави, Левчу, Темнићу и Јадру, на Романији и Озрену у Републици Српској, бадњак се пресијеца на мушки, женски и дјечји дио.

9.3.УНОШЕЊЕ И НАЛАГАЊЕ

Увече домаћин или неки други одрасли мушкарац уноси бадњак у кућу; уносилац се зове бадњачар. Ако има више од једног бадњака, најдебљи се сматра главним и уноси се први. Ступајући десном ногом преко прага, бадњачар поздравља укућане: „Добро вече и срећно вам Бадње вече“. Ови му одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао“, [1] или „Добра ти срећа и с тобом заједно до сто година“, или „Дао Бог добро, срећни и честити“, [9] или слично. Домаћица при томе посипа бадњачара и бадњак житом из сита. У Црној Гори бадњаци се уносе између двије запаљене воштане свијеће, које држе жене или их прилијепе при десној

91

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-karadzic1-9


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D1%80_(%D0%BE%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%82)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B5%D0%BC%D0%BD%D0%B8%D1%9B

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-djurdjev-7

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0



http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A1%D0%BC%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D0%B7%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D1%88%D1%99%D0%B0%D0%BD




http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%B0%D0%BA

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-dragovic-5


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-kulisic-8



http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-djurdjev-7



http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-ardalic-6

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0_(%D0%BE%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%82)


http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-dragovic-5


http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D1%83%D0%BD&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0_(%D0%BE%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%82)



и лијевој вратници. У Кучима домаћица дочекује главни бадњак са неначетим хљебом, којим му додаткне браду.

Сл. Налагање Бадњака поред Храма Вазнесења Господњег у Подгорици.

Ушавши у кућу, бадњачар прилази огњишту и налаже бадњак на ватру, при чему га помјери мало напријед ради напретка у домаћинству. Остале бадњаке, ако их има, могу уносити и други мушки укућани, налажући их паралелно или окомито у односу на први. Бадњак и бадњачицу укрсте на огњишту; понегдје засјечени дио намажу медом, па мушки укућани љубе бадњак, а женски бадњачицу. У Буковици двије дебеле облице полегну једну поред друге, а танку (тројство) ставе паралелно на њих. У Херцеговини у 19. вијеку био је обичај код породица са великим кућама да своје бадњаке натоваре на три или четири пара волова, које су затим уводили у кућу. Бадњаке би скинули и ставили на огњиште, а волове извели из куће кроз стражња врата. Непосредно након уношења бадњака, или непосредно прије у неким мјестима, простре се нарамак сламе по поду. Слама се обично уноси са истим поздравима и посипањем жита као код уношења бадњака. Онај ко је унио сламу простире је имитирајући квоцање квочке: „Кво, кво, кво“, док дјеца чепркају по њој имитирајући пилиће: „Пију, пију, пију“. У Чечави, на сјеверу Републике Српске, дјеца затим легну у сламу, зажмуре, па устима одаберу сламку прије него што устану. Сматра се ће оно дијете које је одабрало најдужу сламку бити срећно те године. У Риснује обичај да онај ко простире сламу виче: „Куда слама, туда слава“. Кад се простре, баци се неколико ораха по њој. Трећег дана Божића у рану зору сламу покупе и изнесу из куће. Један сноп може се оставити на неко суво мјесто да би био запаљен на Ђурђевдан ради заштите поља од града. [1]

Дебљи крај бадњака може имати посебан значај. У Црној Гори он се зове глава бадњака; први унесени бадњак налаже се са главом усмјереном према истоку. У централној Србији, бадњак се налаже тако да му дебљи крај мало прелази преко руба огњишта и није директно изложен ватри. Породица је некад позивала своје чобане да се пољубе изнад њега да би јагњад добро напредовала у наредној години. У Гружи се тај крај намаже медом, који затим лижу дјеца. Поред њега се може ставити раоник од плуга, колач (округла погача), рукавица напуњена пшеницом, шећер, или сито са свим врстама жита, медом, колачима, вином, соли,

92

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%B0


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%82%D1%83%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B4%D0%B0%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D1%87%D0%B8


сувим шљивама, орасима и јабукама. Сјечену површину дебљег краја у Чечави љубе сви чланови породице након што се бадњак наложи. Домаћин узме крчаг вина и полије по бадњаку; у неким подручјима бадњаци се такође поспу житом. Домаћин затим наздравља: „Дај, Боже, здравља и весеља у овоме дому, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и у обору!“ или „3драв, бадњаче весељаче, ја теби пшенице и вина, а ти мени сваког берићета и мира!“ или слично. Након тога он наздрави укућанима Божић, отпије вина, па даје свима осталима да пију по старјешинству, мушкарцима, па женама. У Кучима прелију вином браду бадњака, на који затим часком сједне омања дјевојчица — ради напретка стоке. Породица сад може приступити бадњачкој вечери, на којој су традиционално заступљена јела са пасуљем, рибом, орасима и медом, уз црвено вино и бадњачки колач — округли бесквасни хљеб који се не смије резати ножем већ се ломи рукама. Постоје одређена правила у опхођењу према бадњаку. Грехота је да се бадњак прескаче или гази, а његова ватра се не смије распиривати дувањем. Није добро дирати га кад је близу да прегори, да се не би сломио на мјесту гдје је највише истањен ватром. Раздвајање бадњака на два дијела треба да се деси искључиво дејством ватре. Не ваља се заспати док бадњак не прегори, јер би неко од укућана могао умријети без предзнака или невиђено у наредној години. Тренутак кад бадњак прегори може бити свечано обиљежен, према мјесним обичајима. Домаћин га пољуби, и вино се поново сипа по њему уз наздрављање. Људи су некад излазили у двориште и пуцали из пушака славећи тај догађај. Онај ко први види да је бадњак прегорио може добити награду од домаћина. Постоји посебан глагол превеселитикоји се користи умјесто прегорети кад се говори о бадњаку. Након што бадњак превесели, негдје пусте да се ватра изгаси, а негдје мушкарци на смјену дежурају током те ноћи крај огњишта, одржавајући ватру. Кад бадњак прегори, његов дебљи крај се често узме са огњишта и употријеби према мјесном обичају. Негдје га пронесу око кошница, изгасе, па ставе међу гране младе шљиве или јабуке. Негдје мушкарци од њега начине више крстова и позабадају их под стрехе кућа и осталих зграда у дворишту, по њивама и ливадама, у винограду и пчелињаку - да би година била срећна и берићетна. Неки ове крстове набацају на кровове зграда. На Косову оставе један крај бадњака, који поново пале на Нову годину и на Богојављење.[8]Дебљи крај негдје чувају до наредног Бадњег дана, да би га убацили у ватру непосредно прије налагања новог бадњака, као симбол континуитета. Ватра бадњака одржава се и током Божића; обнове је рано ујутру ако су пустили да се изгаси претходне ноћи. Велика важност придаје се првој посјети коју породица прими на Божић. Први посјетилац зове се, зависно од краја, полазник, полаженик, полажајник, положајник или радован; често се за ту улогу неко претходно одреди и позове - у неким крајевима искључиво млада мушка особа. Да не би као непозвани дошли умјесто одабраног полазника, људи избјегавају на Божић да иду у друге куће. Рано ујутру полазник ступа у кућу десном ногом и поздравља укућане: „Христос се роди и срећан вам Божић“, на што они одговарају: „Ваистину се роди“. Понегдје он уноси посебно за њега припремљени бадњак, који га чека пред кућом.Полазник затим прилази огњишту, узима жарач или грану, па удара по распаљеном бадњаку, говорећи:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . .. .„Колико варница, толико среће у овој кући.

Колико варница, толико у домаћинском џепу новаца.Колико варница, толико у тору оваца.

Колико варница, толико прасади и јагањаца.Колико варница, толико гусака и пилади,

а највише здравља и весеља.“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . .. .

93


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5


Ријечи могу бити и другачије, али смисао је у основи увијек исти - да се призове срећа и напредак. Полазник затим остави жарач, помјери мало бадњак ради напретка и баци метални новац у ватру. Након тога он учествује у неколико других обреда у домаћинству, невезаних за бадњак. Полазника дарују округлим колачем (погачом), чему се придода и неки поклон по избору породице. Обичај да се домаћа животиња уводи у кућу као полазник одржао се понегдје до прве половине двадесетог вијека. [1] У Рађевини би домаћин увео овцу, поставио је између огњишта и себе, ударао граном преко овце по бадњаку призивајући срећу и напредак, а затим би рекао: „Једну ватру прођосмо, друге се не бојимо“. Тада би се он и домаћица пољубили изнад овце говорећи: „Како се ми љубили, тако овце љубиле јагањце“. У неким мјестима Бока которске не налажу бадњаке само на Бадње вече, већ и уочи Нове године, Богојављења и празника Светог Саве. У Кучима Нову годину називају Женским Божићем, те за тај дан насијеку и навече наложе онолико бадњарица колико је женских чланова у домаћинству. У Јадру гатају по жеравицама од бадњака које стављају на чесницу, намијенивши их појединачно разним врстама жита и стоке: биће највише онога чија жеравица најдуже сија и на којој остане највише пепела. У неким крајевима вјерују да ће бити доста меда у наредној години ако бадњак баца варнице сам од себе. Охлађено угљевље од бадњака стављају међу гране воћака, а на младе воћке прикаче и гранчице од бадњака. Његов пепео бацају по усјевима и, закуван у мекињама, дају стоци и живини. Дио пепела сачувају да би га помијешаног са водом пили против главобоље. Забиљежен је велики број разних других мјесних обичаја са бадњаком. Древна традиција налагања бадњака има модерне верзије прилагођене савременим условима живота. Данашње куће обично немају огњиште на које би се могао ставити бадњак, али он може бити симболично представљен са неколико храстових гранчица, од којих се неке ставе поред шпорета, а са осталима се заложи ватра у њему, па полазник умјесто по огњишту џара по шпорету. Неки нацијепају свој бадњак на мање облице, тако да их могу наложити у шпорету. Међутим, најраширенији је обичај да се на Бадњи дан дом украси храстовом гранчицом. Ова савремена верзија бадњака обично се држи у кући до наредног Бадњег дана, када се замјени новом гранчицом. Ови мали бадњаци могу се у градовима купити на пијаци или добити у цркви. Уобичајен аранжман је да се храстова гранчица завеже са неколико дренових гранчица и са мало сламе. Налагање бадњака могло се сматрати за нешто најосновније чиме је српска породица показивала своју приврженост српској традицији. У Његошевом Горском вијенцу, Војвода Батрић позива поглаваре црногорских муслимана да се врате у окриље српства и хришћанства: „[...] Но ломите мунар и џамију, па бадњаке српске налагајте и шарајте ускрсова јаја, часне двоје постах да постите; за остало како вам је драго.

Његош описује празничну атмосферу на Бадње вече ријечима Игумана Стефана, једног од главних лица Горског вијенца:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . .. .„Ватра плама боље него игда,

прострта је слама испред огња,прекршћени на огњу бадњаци;

пушке пучу, врте се пецива,гусле гуде, а кола пјевају,с унучађу ђедови играју,

по три паса врте се у кола,све би река једногодишници;

све радошћу дивном наравњено.А што ми се највише допада,

што свачему треба наздравити! “

94

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_II_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%8A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D0%B5%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%BA%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0



. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . .. .

9.4.ЈАВНА ПРОСЛАВА

Традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, касније је прешла и у јавни простор. Најприје се за вријеме Краљевине Србије овај обред пренио у касарне, да би војници који су за Божић морали остати у њима, могли доживјети домаћу празничну атмосферу. За вријеме Краљевине Југославије, пракса налагања бадњака у касарнама је настављена, а детаљи ове војне церемоније подробно су разрађени у правилима службе. На Бадњи дан, под командом посебно одабраног официра представници свих војних јединица гарнизона формирали би свечану поворку на коњима праћену музиком. Чланови различитих удружења и други цивили придружили би се поворци док се кретала према најближој шуми. Сјекли су унапријед одређени број бадњака, и то за Краљевски двор, за официрски дом, за најстаријег команданта у гарнизону, за команду мјеста и за сваку засебну трупну команду. Бадњаке су доносили у круг касарне, гдје их је командант гарнизона налагао уз пригодан говор.

Сл. Колективна слика Мујовића који су организовали налагање бадњака

Број државних институција, приватних фирми, организација и клубова који су се придруживали војној бадњачкој поворци растао је из године у годину, тако да је овај догађај постепено прерастао у општенародни празник. Током тридесетих година двадесетог вијека налагање бадњака је постало и дворски обред. Изводили су га представници војске у просторији краљевског двора са огњиштем, уз присуство краљевске породице као домаћина. Крајем тридесетих година у неким дијеловима Краљевине Југославије, прије свега у Војводини и у Црној Гори, бадњаци су се умјесто у кругу касарне налагали на градском тргу или раскршћу. Притом је обред налагања изводио свештеник у присуству војске и грађана. Ова традиција, која је симболизовала јединство државе, цркве и народа, прекинута је избијањем Другог свјетског рата. За вријеме социјалистичке Југославије вјерске свечаности су потискиване, али средином осамдесетих година оне се обнављају у оквиру породице, а нешто касније и у јавном амбијенту. Од почетка деведесетих, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића, у којима се могу разликовати три основна дијела: припрема, обред и весеље. Припрема подразумијева одлазак по бадњаке, њихово доношење у црквену порту, украшавање обредног простора и спремање послужења. Обред обухвата Вечерње богослужење, налагање бадњака на ватру наложену у црквеној порти, благосиљање или освећење бадњака и пригодни програм. У неким мјестима ватра за

95

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%BD


бадњаке не ложи се у црквеној порти, већ на некој другој погодној локацији. Весеље се састоји од дружења парохијана окупљених око ватре. Свака прослава, међутим, има своје специфичности, које одражавају обичаје дате средине. Основна активност припремног дијела прославе је одлазак по бадњаке. То може да буде индивидуални чин, али чешће се обавља у свечаној поворци, у којој могу учествовати коњаници и кочије. За бадњак се углавном одабире висока младица храста или цера на којој се задржало суво лишће. Сијече се обично један бадњак, а понекад три, као симбол Светог Тројства. Обарање дрвета могу пратити обредни елементи преузети из народних обичаја приликом сјечења бадњака. Често се припреми и већи број малих бадњака који се у цркви или порти подијеле окупљеним вјерницима. Бадњаци се до цркве понекад свечано превозе на кочијама. Уношење у порту може се обавити без неке церемоније, али и у пратњи литије, какав је обичај у неким дијеловима Републике Српске и Бока которске.

Сл. Говорник Марко Мујовић на налагању баднјака у Лијевој Ријеци и иконе у цркви Вазнесења Господњег

Обред је главни дио прославе. Почетак Вечерњег богослужења, његова дужина и структура, варирају од мјеста до мјеста. Понегдје се на крају литургије бацају слаткиши у сламу прострту по поду цркве, што је праћено пијукањем дјеце која их сакупљају. Налагање бадњака на ватру запаљену у порти углавном слиједи након Вечерњег, а обавља га свештеник или неки угледни парохијан. Прије налагања, бадњак може бити литијски пронесен око цркве, а ако их има више налажу се у облику крста. Након тога окупљени вјерници налажу своје мале бадњаке. Обред освећења или благосиљања бадњака обавља свештеник, при чему га посипа пшеницом, кади га пјевајући Божићни тропар, а затим прелива вином, некада и медом, изговарајући пригодне молитве. У неким крајевима освећење се обавља шкропљењем бадњака богојављенском водицом. Чин освећења обично долази након налагања, али негдје му и претходи, у ком случају се може извршити било у порти или у цркви. Обредни дио прославе завршава се кратком проповиједи свештеника и пригодним програмом, у којем наступају црквени хор и рецитатори изводећи пјесме о Божићу и бадњаку. У Црној Гори пјевају се десетерачке народне пјесме уз гусле. Након тога слиједи народно весеље: парохијани окупљени око ватре чашћавају се куваном ракијом, вином или чајем, а негдје се служи и посна храна, будући да на Бадњи дан још увијек траје Божићни

96

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%BA%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B0


пост. Парохијани, одлазећи, могу понијети кући гранчице бадњака, које ће чувати до наредног Бадњег дана. Док су јавне вјерске свечаности биле углавном потиснуте у социјалистичкој Југославији до почетка задње деценије двадесетог вијека, српски исељеници и њихови потомци у Сједињеним Америчким Државама наставили су да их упражњавају. Бадњаци су се налагали у парохијама Српске православне цркве у Америци током тог периода, [16] [17] као и у данашње вријеме.

Сл. Позивница за налагање баднјака

9.5.ТУМАЧЕЊЕ ПОРИЈЕКЛА БАДЊАКА

У народу се поријекло бадњака објашњава догађајима везаним за рођење Исуса Христа. Према Јеванђељу по Луки 2:1–20, Богородица је родила Христа у Витлејему, повила га и ставила у јасле. По Светом Предању, ове јасле су се налазиле у једној пећини код Витлејема. Анђео Господњи се појавио пред групом пастира која је у том крају чувала ноћну стражу код свог стада и објавио им да се у Витлејему родио Спаситељ. Стигавши у Витлејем, пастири су пронашли дијете гдје лежи повијено у јаслама, управо како им је анђео описао. По народном предању, пастири су насјекли дрва у шуми и унијели их у пећину да наложе ватру и огрију Христа и Богородицу. Уношење и налагање бадњака чини се у знак сјећања на овај догађај. У једној молитви коју свештеници изговарају приликом благосиљања бадњака, он се означава као симбол крста на коме је Христос распет, те као подсјећање на Рођење Христово: кад су витлејемски пастири дошли да се поклоне новорођеном Исусу, наложили су дрва да би се огријали и тиме најавили спасење за људски род које је омогућено Христовим распећем на крсту.

97

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D1%82%D0%BB%D0%B5%D1%98%D0%B5%D0%BC


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5_%D0%BF%D0%BE_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-17

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-16


Сл. Икона Рождества Христовог. У средини су Богородица и Христос, који лежи у јаслама у пећини. Десно су два пастира, од којих један сједи и свира свом стаду.

Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су обичаји са бадњаком наслијеђени из старе словенске вјере. Према српском историчару религије Веселину Чајкановићу, у претхришћанској вјери Срба постојало је дрвеће које је сматрано за станиште неког духа или божанства, али такође и дрвеће које је било божанство само по себи. Као доказ за ово друго, Чајкановић наводи управо бадњак. Њему се упућују поздрави и молитве, приносе му се жртве као што су жито, вино и мед; према њему се непрекидно односе као према личности, а не као према дрвету. [19]

Бадњак је могао представљати утјеловљење духа растиња, коме су се приносиле жртве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његово изгарање симболизовало је сунчеву свјетлост и имало је за циљ да обезбиједи животворну снагу сунца у години која долази. Спаљивање бадњака представљало је спој култа дрвећа с култом ватре.[20] Чајкановић карактерише претхришћански бадњак као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, упоређујући га у овом погледу са Атисом, Озирисом, Адонисом и Санданом. Чајкановић такође износи претпоставку да крстови који се праве од дебљег краја бадњака имају поријекло у претхришћанским идолима који су репрезентовали божанства упоредива са римским ларима, а да се облик крста развио из антропоморфног облика идола. За бадњак се најчешће бира дрво из рода храстова (у које спада и цер), а храст је у старословенској религији било најцијењеније дрво, повезано са врховним богом Перуном.[19]

Вјеровање да душе предака, заштитници породичне среће и благостања, настањују огњиште, забиљежено је код многих народа, па тако и код Словена. Култ ватре у старој словенској вјери преобразио се углавном у култ домаћег огњишта и тако спојио са култом предака. Остатак обичаја жртвовања ватри је новчић који полазник баци у њу након ударања по бадњацима. [20] Ватра са домаћег огњишта није се нипошто и никоме давала на Бадњи дан. Разлог за ову забрану, по Чајкановићу, било је вјеровање да је Бадњи дан вријеме када су душе предака неуобичајено покретне. Бадњачка вечера је гозба приређена

98

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-janicijevic-20


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%83%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%81

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%B7%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%81

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%82%D0%B8%D1%81

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-janicijevic-20


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD_%D0%A7%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD_%D0%A7%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81



у њихову част и оне се придружују породици на њој. Окупљају се у кући у већем броју него обично, нарочито по простртој слами и на огњишту. Ако би се некоме дала ватра са огњишта, скупа са ватром могле би бити однесене и душе присутне на огњишту, те би породица остала без њихове непроцјењиве помоћи. Народ на неколико начина формулише разлог зашто се ватра не смије давати: „да се не би од куће однијела срећа“, „ради бољег усјева“, „ради пчела“. Разматрајући ову задњу формулацију, Чајкановић износи доказе да су у старој религији Срба пчеле сматране за чисте и свете инсекте у којима су могле бити душе предака. [21] Исти разлог, „ради пчела“, народ даје и за претходно поменути обичај стављања комада првог бадњаковог ивера у чесницу. Према руском филологу Владимиру Топорову, сјечење бадњака представљало је поновно одигравање митске битке у којој Млади Божић убија свог оца Старог Бадњака. ] Ликови Старог Бадњака и Младог Божића могу се срести у српским коледским пјесмама, које су се пјевале око Божића у поворкама коледара. По Топорову, први је персонификовао задњи дан старе године, кад су снаге митског Хаоса најјаче, док је други персонификовао први дан нове године, почетак поновног успостављања космичког реда. Стари Бадњак и Млади Божић би потицали од змаја и змајеубице из праиндоевропске митологије По томе би Стари Бадњак био истог поријекла као Ахи Буднја („змија дна“) - змај из староиндијских светих списа Веда, којег је убио бог Индра. Истог поријекла би била и грчка аждаја Питон, коју је убио бог Аполон. Ријечи бадњак, буднја и питон потичу од праиндо-европског коријена bhudh -, који је означавао дно, темељ, дубине и сл. Руски филолог Борис Успенски упоређује старог Бадњака и Младог Божића са ликовима Николиног оца и Николе у источнословенској традицији. Име Никола овдје се односи наСветог Николаја Мирликијског, који се слави 6. децембра по црквеном календару, при чему је његовом „оцу“ посвећен претходни дан. Никола је осликан у источнословенском фолклору као милосрдни заштитник обичног народа, покровитељ земљорадње и животиња, повезан са богатством, обиљем и плодношћу. Успенски доказује да је овај светац преузео атрибуте змајоликог бога Волоса, чији је култ био веома снажан међу Источним Словенима прије примања хришћанства. Његов противник био је страшни громовник Перун, који се у овом случају одражава у лику Николиног оца. Представа о свађи између Николе и његовог оца присутна је у неколико легенди. Довођење у везу парова Стари Бадњак–Млади Божић и Николин отац–Никола поткрепљено је чињеницом да су у многим источнословенским крајевима неки од обичаја карактеристичних за Божић пренесени на Никољдан. Постоји, међутим, једна недосљедност у поређењу ова два пара. У првом пару отац потиче од митског змаја, а син од његовог противника, док је у другом пару то обрнуто. Ова инверзија је, по Успенском, разлог зашто се у неким крајевима Николин отац слави након Никољдана, а не пред тај празник. На тај начин „змај“ (Никола) долази прије „змајеборца“ (Николиног оца), као што је случај са Старим Бадњаком и Младим Божићем. Српски етнолог и антрополог Петар Влаховић сматра да су ријечи бадњак и бадњи изведене од глагола бдети, образлажући то обичајем да се бдије током Бадње ноћи. Исту етимологију за бадњи предложио је и Вук Караџић.

10.ПОЗНАТИ ВАСОЈЕВИЋИ

Васојевићи у свакој прилици истичу ко све води поријекло из овог племена. Прије свих отац српске писмености Вук Стефановић Караџић, као и Карађорђе Петровић. (Краљ Петар Први Карадордевић је још прије доласка на пријесто тајно дао новац да се у Краљама код Андријевице, на мјесту одакле је у Србију одселио његов предак, подигне кућа која и данас постоји).

99

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%81_(%D0%B1%D0%BE%D0%B3)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%BD%D0%B8_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%86%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%B4%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B0%D0%B4%D1%9A%D0%B0%D0%BA#note-watkins-22


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%9B

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%82%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0


Сл. Вук Стефановић Караџић

Према писању Томаша Катанића, претка попа Катане, савременика Карађорђевог, стоји да је Карађорђе рођен у Краљима (година рођења није поуздана). Катанићеви списи се чувају у Српској академији наука и умјетности у Београду. "Карађорђе је и сам приликом пријема депутације Васојевића код Сјенице 1807. године, коју је предводио поп Катана у вријеме Првог српског устанка, а по ријечима које је забиљежио сам Петар Катана изјавио: Па ја сам од куће Васојевића. Тада се поведе разговор, ко је, одакле је, од кога је братства и испаде да је Карађорђе унук Јована Радулова Ђуришића, а син Петра Радулова. Овај Ђуро Ђуришић, биљежи Катанић, имао је девет синова (што је и могуће, према писању Радомира Јагоша Вешовића и казивању Ђуришића из Краља).“

Сл. Кађорђе Петровић Одавде је потекао војвода Лазар Мутап, Светозар Марковић, војвода Петар Бојовић, војвода Миљан Вуков Вешовић, војвода Гавро Вуковић, Јован Жујовић, игуман Мојсије Зечевић, прота Милош Велимировић као и многобројни генерали, народни хероји, умјетници и ствараоци, од којих су најистакнутији писци Михаило Лалић и Радован Зоговић и сликар Јован Зоњић, пјесник и издавач Ратко Делетић, али и друге знамените личности из новије историје као на пр. бивши предсједник СР Југославије, Слободан Милошевић.

100


Сл. војвода Миљан Вуков Вешовић

Проф. др Благоје Јевремов Мујовић (1928 – 1993) први је доктор социологије у Црној Гори, док је његов син, доктор правних наука Ранко Мујовић, ове године трећи пут изабран за декана Правног факултета у Подгорици, што је јединствен примјер у историји, не само ове високошколске институције, него и Универзитета Црне Горе, а приликом првог мандата ушао је у историју Универзитета као најмлађи декан. Васојевићи су „дали“ многе познате љекаре и признате ван граница нашег региона. Др Божина Радевић (1938 - ) кардиоваскуларни хирург из Берана, аутор више стотина научних радова и књига, први је у бившој Југославији обавио трансплатације јетре и панкреаса. Његов колега, специјалиста интерене медицине др Вујадин Мујовић, кога стручна јавност сматра Гајтоновим наследником, професор је на неколико факултета и института широм свијета и аутор великог броја књига и радова на српском и енглеском језику. Проф. др Трифун Мујовић, педијатар хематолог, важи за најбољег дијагностичара у Србији и Црној Гори.

Сл. Тенисерка Јелена Јанковић

Неки од познатих спортиста који потичу из Васојевића су: Милутин Шошкић, легендарни голман Партизана (финалиста Купа шампиона) и репрезентације шездесетих година прошлог вијека (најбољи голман Свјетског фудбалског првенства 1962. године у Чилеу када је СФРЈ освојила 4. мјесто); Драгослав Шекуларац, репрезентативац СФРЈ и фудбалер Црвене звезде; кошаркаш Арсеније Пешић, првотимац шампионске генерације Партизана (са Кићановићем, Далипагићем). Поменућемо актуелног предсједника РК Будућност и члана ОК ЦГ, рукометаша Весka Мујовића и гимнастичарског аса, његову презимењакињу Тању. Јелена Јанковић, тренутно једна од најбољих тенисерки свијета, потиче из горњих

101


Васојевића. Писац и глумица Вјера Мујовић и светска глумчка дива Мила Јововић су поријеклом из Васојевића.

10.1.ВОЈВОДА ГАВРО ВУКОВИЋ (1852-1928)

Син познатог црногорског главара, јунака и сенатора Миљана Вукова, једно вријеме се, прије студија у Београду, школовао у Ници, у Француској. Војвода Гавро Вуковић је као дипломирани правник (дипломирао је права у Београду 1872) био министар иностраних послова Књажевине Црне Горе од октобра 1899. до децембра 1905. године. Био је предсједник Државног савјета (1906-1908). За народног посланика биран је два пута (1906. и 1914). Познат је и као писац, мемоарист.

Сл. Војвода Гавро Вуковић

Дипломатска служба Гавра Вуковића у Цариграду почела је 1879. године и трајала (с прекидом 1881/1882) до 1884. године. Он је одлуком књаза Николе I Петровића Његоша постављен за отправника послова Књажевине Црне Горе у Цариграду. Према тврђењу Николе-Ника Хајдуковића, Гавро Вуковић је "1883 године пошао у Цариград". Др Илија Радосавовић наводи да је Гавро Вуковић био отправник послова Књажевине Црне Горе у Турској од "марта 1884. До децембра 1885. године у Цариграду". Гавро Вуковић је био члан Великог суда, министар иностраних послова, а једно вријеме и заступник министра просвјете и црквених послова. Гавро Вуковић је био опуномоћеник црногорске Владе као министар иностраних послова, који је са др Валтазаром Богишићем закључио уговор (23. марта/ 4. априла 1893) на Цетињу о ступању Богишића у државну службу црногорску. Ријеч је о споразуму о преузимању ресора министарства правде од стране Богишића и његовом именовању за члана Државног савјета. Тај уговор је закључен по налогу и одобрењу књаза Николе, а потписао га је и предсједник Државног савјета и министар унутрашњих дјела војвода Божо Петровић. У пројекту уговора, који је написао Гавро Вуковић, сачињеног у Дубровнику 1. јануара 1893. године, било је предвиђено да др Валтазар Богишић привремено преузме и ресор I министра просвјете. Гавро Вуковић је био посланик Црногорске народне скупштине. У краљевини СХС политички је ангажован као један од првака Црногорске федералистичке странке. Гавро Вуковић је био члан Великог суда, министар иностраних послова, а једно вријеме и заступник министра просвјете и црквених послова. Гавро Вуковић је био опуномоћеник црногорске Владе као министар иностраних послова, који је са др Валтазаром Богишићем закључио уговор (23. марта/ 4. априла 1893) на Цетињу о ступању Богишића у државну службу црногорску. Ријеч је о споразуму о преузимању ресора министарства правде од стране Богишића и његовом именовању за члана Државног савјета. Тај уговор је закључен по налогу и одобрењу књаза Николе, а потписао га је и предсједник Државног

102


савјета и министар унутрашњих дјела војвода Божо Петровић. У пројекту уговора, који је написао Гавро Вуковић, сачињеног у Дубровнику 1. јануара 1893. године, било је предвиђено да др Валтазар Богишић привремено преузме и ресор I министра просвјете. Гавро Вуковић је био посланик Црногорске народне скупштине. У краљевини СХС политички је ангажован као један од првака Црногорске федералистичке странке.

10.2.КНЕЗ НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ ВАСОЈЕВИЋ, звани НИКОЛА КОНСУЛ

По улози коју су имале, не само у историји овога краја и племена, већ и по својој судбини, посебно су занимљиве личности кнеза Николе Милошевића Васојевића, званог Никола Консул, генерала Радомира Вешовића и игумана Мојсија Зечевића.

Сл. Кнез Николе Милошевић Васојевић

За Николу Милошевића (живио у првој половини деветнаестог вијека) Радомир Губеринић у књизи о њему каже да је био високи руски официр и војни аташе у Цариграду, главни инжењер Књажевине Србије и први пројектант магистралног пута Београд-Бар, турски генерал, енглески конзул, путописац, пјесник, родословик и картограф, Европљанин са четири држављанства, који је говорио тринаест језика, оснивач и први књаз Књажевине Васојевића. Никола је сам за себе тврдио, да је потомак "Словено-острогорске династије". Убијен је 1844. године из засједе која му је, изгледа по Његошевом наређењу, припремљена у Загарачу, недалеко од Даниловграда, на путу из Васојевића према Цетињу, камо је ишао на Његошев позив. Његош је, истини за вољу, Николи Милошевићу, чијег се угледа и утицаја у Васојевицима несумњиво плашио, на мјесту његове погибије подигао споменик, али је Његошев наследник, књаз Данило, наредио да се споменик сруши и да не остане трага од њега, чиме је посредно потврдио да је цетињски двор порадио о глави овог гласовитог Васојевића. Споменик је срушен, али му је народ загарачког краја подигао други - мјесто његове погибије се и данас зове Консулов гроб.

10.3.ГЕНЕРАЛ РАДОМИР ВЕШОВИЋ

Васојевићи су у балканским ратовима и у I свјетском рату имали дванаест батаљона војске, односно двије бригаде. Горњовасојевићком је командовао ђенерал Радомир Вешовић, једно вријеме и министар војни Црне Горе. У низу контроверзи, које и до данас трају око ове значајне личности, посебно се памти његов говор који је 1922. године одржао на Књажевцу у Андријевици приликом откривања споменика погинулим Васојевићима у балканским ратовима и I свјетском рату. Тада већ пензионисани ђенерал стао је пред строј својих преживјелих бораца, постројених испред споменика погинулих другова и рекао само ово: “Јунаци! Ја сам данас најсрећнији и најнесрећнији човјек на свијету. Најсрећнији што

103


овај споменик јунацима палим за слободу подижемо у миру и слободи, а најнесрећнији што на њему нема мога имена.

Сл. Генерал Радомир Вешовић

9.4.ИГУМАН МОЈСИЈА ЗЕЧЕВИЋ

Игуман Мојсије (Мојсеј) Зечевић је рођен 1780. године у Виницкој (Беране). Умро је 1850. године и сахрањен испред манастира Ђурђеви Ступови гдје је и столовао. Мојсије је био световни и духовни владар племена Васојевића с краја осамнаестог и почетком деветнаестог вијека. Уз Петра Првог и Петра Другог Петровића Његоша био је једна од најзначајнијих личности Црне Горе. Заједно са Светим Петром Цетињским радио је на ослобођењу црногорских племена, враћању исламизираних Срба у вјеру прадједовску. Њега је Петар Први именовао да га замјењује у "столици" док дође млади Раде Томов на пријесто. А када је дошао, Мојсије је "одлучно стао уз младог Његоша коме су оспоравали право на пријесто". Успоставио је везу између Црне Горе и Србије и помагао Карађорђев устанак. Обављао је значајне државничке и световне дужности у вријеме Петра Другог Петровића. Учинио је много на уједињењу Васојевића и других брдских племена у једну државу Црну Гору. Његово дјело наставио је Војвода Миљан Вуков Вешовић. Мојсије Зечевић је обновио "Васојевички закон у дванаест точака" (тачака). Писао је молитве и епске пјесме које су забиљежили његови савременици, а међу њима и Сима Милутиновић Сарајлија. Преко педесетак његових епских пјесама објављено је у разним листовима и антологијама.

104


Сл. Игуман Мојсуја Зечевић

10.5.„ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА ПРЕДАКА МИЛЕ ЈОВОВИЋ“

Милина породица је поријеклом из Црне Горе, а имају имовину у Метохији у Злопеку близу Пећи. Њен прадједа Богић Цамић Јововић био је барјактар из племена Васојевића и гардијски официр (перјаник) краља Николе I; име његове жене било је Милица, по којој је Мила добила име. Њен прадједа Богдан Јововић био је командант војног подручја Приштина, а касније је био војни финансијски инспектор у војним подручјима Скопље и Сарајево, где је открио велику проневјеру злата. Кажњен је јер је одбио да оптужи свог пријатеља за тај злочин. Касније, комунистичка влада Југославије га је утамничила на Голом Отоку. Бојећи се да ће поново бити ухапшен, побегао је у Албанију, а касније је прешао у Совјетски Савез, у Кијев. Друга верзија приче је да је заправо он узео злато. Милин отац, Богић Јововић, касније се придружио њеном прадједу у Кијеву, гдје су он и сестра дипломирали медицину.

Сл. Глумица Мила Јововић

105


9.6.ПРОТА МИЛОШ ВЕЛИМИРОВИЋ „ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋКО“

Прота Милош Велимировић (1848–1920) је рођен у Краљама код Андијевице. Школовао се у завичају, Ђурђевим Ступовима код Берана, у манастиру Високи Дечани, а богословску школу завршио је у Београду. За писање и просвјетитељски рад од стране краља Николе Петровића одликован је Даниловим орденом првог реда.

Сл. Манастир Ђурђеви Ступови

Највише је писао о Васојевићима, Црној Гори и Метохији. Најзаначајнија дјела проте Милоша Велимировића су: роман „Паћеник“, објављен 1891. године, „На Комовима“, објављен 1892. године, „Васојевићи и Метохија“, 1913., „Незнано гробље“, „Арнаутска звјерства“, „Развој школства у Васојевићима“. Његова дјела испуњена су историјско-географским сликама и одишу завичајним мотивима. Свој радни вијек прота Милош Велимировић завршио је у Светосавској цркви на Врачару (Београду) гдје је и сахрањен.

Сл. Манастир Ђурђеви Ступови

Старина Васо, од кога воде своје поријекло данашњи Васојевићи, појавио се у Лијевој Ријеци на Ножици прије више од 300 година. Он се ту доселио, по једном предању из Смедерева, по другом из источних крајева Србије и по трећем из Ерцеговине. Но, ма од куда било да се он овдје доселио, мора бити да је био човјек од угледа, а није без основа и предање које каже да је Васо доселио из Призрена и да је био великаш и сродник Немањића.

106


Предање казује овако: Немања, а од Немање Радослав (или Вукан). Немањићи Славјаногорски, а од Радослава Костадин, а од Костадина Васоје (1217 – 1286), давни предак Васојевића по коме је и племе добило име. Васоје је одрастао на двору деспота, касније цара епирског, Манојла Анђела, његовог дједа по мајци. Васпитан је у грчком духу, а и сам је био ожењен Гркињом. Васоје је погинуо око 1286. године. Васоје је имао сина Стефана, а од Стефана Костадин (други). Костадин је имао пет синова: Васа, од кога су Васојевићи, Пипера (Пипа), од кога су Пипери, Озра, од кога су Озринићи, и Краса и Хота од којих су Краснићи и Хоти (у Албанији). Краснићи и Хоти су се послије косовског боја потурчили, прешли у ислам. Васојевић Стево (1342 – 1389) је према овоме син или унук Васојев. Столовао је на Грацу (Комска жупа) и, са својих четири хиљаде Васојевића, учествовао у косовском боју и погинуо бранећи манастир Грачаницу. Једни тврде да су Васојевићи настали на простору Комске жупе и ту засновали своје кућиште. Касније, подижу своје катуне у Лијевој Ријеци, провлачећи се испред турске најезде. Доцније, враћали су се на своје првобитно станиште. Васо је столовао на Грацу (Градац на Речици – Злоречици). Васо је био ожењен са Речице испод Кома. Други казују да је живио у Лијевој Ријеци, на Ножици, на саставку Ковачевог потока и рјечице Љеваје и ту подигао манастир - задужбину (Васова црква). Послије косовског боја, код њега је дошао Хуњадин (Сибињанин) Јанко и донио рањеног сестрића Бановић Секула (Бановац Секула), чија је мајка била Васова кћер, да га лијечи. Ту је умро и сахрањен је негдје у Лијевој Ријеци. Васо је имао четири сина: Раја, Миомана (Мија), Новака и Ђура. Од Раја су Рајевићи, од Миомана Миомановићи, а од Новака Новаковићи и од Ђура Ђуровићи у Дупилу, Црмничка нахија. Рајо (Рао) је имао три сина: Ђура, Даба и Угљешу. Од Ђура су Лопаћани (Лијева Ријека), од Даба – Дабетићи, а од Угљеше Ковачевићи. Васојевићи су названи „Седмо брдо“, „Потлашње брдо“. Старина Васојевића је из старе Холмије, потиче чак из 499. године. Диоба Срба на племена почиње још почетком 1160. године. На том „Седмом брду“, сахранило се „још до данас“ „егро и благородство старо Србско“. Они су један род. Током периода Немањића појављују се три жупе: Будимља, Зла Ријека (Злоречица – Комска Гора) и Плав. Њихове границе су од давнина, према „Васојевићком закону од дванаест точака“, у границама кнеза Милутина. Сви славе Немањићку славу, Аранђелов дан. Сва ова племена стоје данас у 13. степену сродства праве линије према свом родоначелнику Васу. Васојевићи су данас велико и јако племе. Они су по свом насељу сада захватили, сем Лијеве Ријеке, још и десну страну Таре до Колашина, притоку тадашњу Дрцку, Полимље (горњи Васојевићи). У почетку, док су само били на Ножици и Лијевој Ријеци, нијесу имали свог племенског војводе, ни нахије, већ су припадали кучком војводству и Кучкој нахији. Тек су касније, кад су се Васојевићи почели селити преко Кома и насељавати око ријеке Злоречице, добили свога племенског војводу у седмом степену потомака Васојевог, који је код Турака важио као кнез злоречки, јер тада Васојевачке нахије није било, већ је било Злоречана и Љеворечана. Први племенски војвода Злоречких Васојевића био је Милутин Раичев Рајевић, други поп Катана, трећи Ђека Бојовић, четврти Вуксан Бојовић, пети Иван Кујо Обадовић, шести Лакић Новов Кастратовић, седми Вуксан Лакићев, осми Симо Лакићев Војводић, девети Стојан Симов Титуларни, десети Миљан Вуков Вешовић Лопаћанин, једанаести Лакић С. Војводић и дванаести Гавро М. Вуковић почасни. Првих пет војвода припадали су XVIII вијеку и били као кнежеви, а шести и стварни војвода кога су и Турци признавали био је Лакић Новов Кастратовић који је припадао последњој десетини XVIII вијека и био војвода до 1838. године, када је и умро. Тада га наслеђује његов други син Симо који је овом нахијом управљао пуних двадесет година и оставио је способну да приђе Црној Гори и књазу Данилу.

10.7.И ПРИЈЕ ВОЈВОДЕ ВОЈВОДЕ БРАЋА БРАЈОТИЋИ, ВУК и ЈОВАН

107


Још прије појаве првог војводе Васојевићког, појавио се у Лијевој Ријеци Вук Брајотић, запамћен као један од највећих васојевићких јунака. Вук је потомак Васовог сина Мија (Мијомана), рођен на Лопатама, гдје је и живио са братом Јованом. Вук је рано почео да четује, дуго је живио и хајдуковао око Колашина по Полимљу. Као такав обратио је на себе пажњу свих сусједа, па и Пеја Станојевића, војводе братоношког, кога је Брајотић као војводу из свог племена (коме је тада и Лијева Ријека припадала) истиснуо. Вук Брајотић се био тек оженио када је неки паша из Ерцеговине дошао у Подгорицу да од брђана купи араче. Паша је, опет, био пријатељ са неким војводом Кучким и упитао га је да ли зна какву лијепу брђанку коју би могао узети за жену. Војвода рече да има, али да је то жена Вука Брајотића, доброга јунака. Кад је то чуопаша, он у пратњи неколико момака оде на Лопате, гдје код куће нађе само Вукову жену и мајку. Тако је паша зароби и поведе пут Подгорице и у путу законачи на Дољане. Вук се налазио у чети, брат Јован код оваца у Веруши, те мајка отрча Јовану и каза му шта се догодило. Када је то чуо пође у потјеру за пашом, са још неколико чобана. Пашу стигоше на конаку у Дољанима и нападоше га тако да му побише све момке, пашу живог ухватише и снаху избавише. У повратку, више Клопота, срете Вук Јована са пашом и снахом и хтједе их обоје убити, али Јован не даде. Кад дођоше на Лопате, Брајотићи паши одсјекоше оба ува, па га тако чуља испрате низ Тару, пут Колашина, одакле је отишао у Ерцеговину без арача, без брђанке и без ушију. Послије овог догађаја, братоношки војвода Пејо Станојевић наговори Мустај пашу Мамут – Беговића да похара Лијеву Ријеку, јер му се ова одметнула. Паша са неким Арапином скупи војску и дође у Гусиње гдје му се придружише и Шабанагићи, одакле пођоше преко Широкара и Царина на Верушу и ударише на Лијеву Ријеку, коју похара и огњу преда, запали и Васову цркву која до темеља сагоре. Паша се улогорио и законачио на Ножици гдје га нападе Брајотић са Љеворечанима, разбије га и поћера к Веруши, гдје се Турци раздвојише. Једни су с пашом бјежали уз Кротиче, а други са Арапином уз Турјак, па се и Љеворечани раздвојише, једни за пашом, а други ћераху Арапина. У том боју паша погибе на Кротиче те је ова добила назив Клисура Мустај паше Мамут – Беговића, а на Турјаку погину Арапин под јелом, која се и сад зове Арапова јела. У овом боју није остао ниједан Љеворечанин који није посјекао турске главе, а већина посјече по неколико, док је самог Мустај пашу посјекао Вук Брајотић. Ова одбрамбена битка одиграла се 30. августа и због ње су Васојевићи узели да славе и Светог Алексендра Невског, а стара им је слава Свети Аранђео, кога такође славе и сад. Вук Брајотић није имао порода, а потомци његовог брата Јована су Сајичићи у Виницкој. Његов потомак био је и Никола Сајичић који је 1809. године погину на Суводолу.

10.8.ИСТАКНУТИ МУЈОВИЋИ

10.8.1.БЕЋО САВИЧА МУЈОВИЋ ГЛАВАР И ВОЈВОДА

Својевремено Бећо Савића Мујовић био је изабаран за главара и војводу какао Јагош Вешовић наводи: „Прије 8 пасова био је као најстарији главар Васојевића у Лијевој Ријеци барјактар Бећо Савићев (Мујовић од гране Новакаовића). За њега постоји предање, као код Братоножића за Пеја Станојева, да је имао под својом влаши Л. Ријеку, Куче и Братоножиће. Веле да је под пријетњом смрћу ономе који дирне стављао уруп црвене свите или аршин чохе на врх Вјетарника у знак своје власти, да искуша ред и послушност у области, и да га нико није смијо такнути, односно узети. То је био, изгледа, и начим усуђивања, крађе и међусобног пљачкања. Народ је знао његову ћуд и бојао га се: када се тко може погинути од њега за једну ситну ствар, а шта би било да се нешто више узме. Он своју власт, а тако ни знање, није добио наследним путем у породици, нити је послије њега прошло прво на његове братственике. Истакао се личном снагом и неким повјерењем код скадарског везира као такмац кучким војводама свога времена. Био је стога омрзнут код Куча и Братоножића и на послетку је своју надмоћност од њих главом платио.“

108


10.8.2.ВУЧИЋ ЈОВАНА МУЈОВИЋ

ЧЕТНИЧКИ ПОРУЧНИК - ОФИЦИР

Вучић Mујовић (1909 - ?) поручник - официр у равногорском покрету, погинуо у другом светском рату приликом одступања равногорског покрета, oжењен Maријом рођена Mиликић из Лијеве Pијеке – Cлацко са којом је имао потоство.

Сл. Вучић Мујовић

Парафразирајући ријечи Ђорђија Лашића четничком комаданта за Лијеву Ријеку - „ Да му десет официра као што је Вучић Мујовић он би лако контролисао територију коју држи“ -. И не само по ријечима Лашића и многи данас тврде да је Вучић Мујовић био један од виђених и увиђавних Мујовића у Лијевој ријечи да се његова ријеч са страхопоштовањем уважавала. Према причи старијих Љеворечана и Становниказасеока Трупа Поток у једмо догађају у мјесту Гомилице приликом проласка партизанских јединица преко Гомилица услиедио је напад дијела четничких јединица. Вучић је знајући да је у тој партизанској јединици доста Љеворечана спријечио напад четницких јединица гађајући четнике са својих положаја у намјери да спријечи крвопролиће, у чему је успио. Једном приликом је дио четници жељели да похарају стада његових стричева Јеврена и Петра Мујовића. Незнајући да су то његови стриче напали си су их, међутим ту се изнената створио Вучић Мујовић са својим људима и снагом свог ауторита и оружја успио да спаси да до тога не дође.Приликом преузимања тијела погинулога комустиа у Барама Краљским тијела Јеврема Мујовића, Рада Дујовића и једнога Милошевића (коме име не знамо) Вучић Мујовић је својим ауторитетом као четнички официр успио да обезбиједи пролазак тијела поред четничких и њемачких јединица (Тада су биле Баре Краљске под Њемачком окупацијом). Да није било њега сви који су ишли за тијела страдали би од стране четника и њемаца. Приликом оступања четничке војске за Босну ( у неком дијелу Босне ) дошло је до свађе у редовима четника због настале ситуације. У једном догађају командан четничке војске је видно узнемирен догађањима ошамарио Воина Мујовића брата од стрица Вучића Мујовић. Вучић Мујовић је изашао из строја и пре цијелом војскома убио из пиштоља комаданта четничке војске. Прије пуцња рекао му је „Не удара се тако на човјека него овако“ извадио пиштољ и убио га. Он је ауторитетом који је посједова као четнички официр, позва све онекоји желе да пођу са њим и већина је отишли су у супротном правцу за њим. После рата група предвођена са Вучићем Мујовићем виђана је по ријечима многи на Косови и Метохији ђе је по наводима група била опољена, али не и ухаваћена. Група на челу са Вучићем Мујовићем је настрадала тако што су се након опкољавања од стране партизана договорили да међусобно један другог убијали до последњега да неби пали у руке нове комунистичке власти. Ова догађај је описан у филму о партизанима и четницима. Мада су ово непотврђене информације па се води да је погинуо у оступању четничког покрета.

109


10.8.3.ПРОФ. ДР. ТРИФУНА ЈЕВРЕМОВ МУЈОВИЋ

Др Трифуна Ј. Мујовић рођен је 17.12.1939. године у Левој Ријеци, Општина Подгорица, Црна Гора. Основну школу завшио је у месту рођења 1954. године, а гимназију у Титограду 1958. године. Дипломирао је на Медицинском факултету у Сарајеву 1965. године. Течај из социјалне педијатрије је похађао у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Републике Српске у Београду од 02.10.1968. урадите 31.01.1969. године. Стручни испит за звање љекара је положио 1971. године.

Сл. Трифуна Јевремов Мујовић

Специјалистички испит из педијатрије је положио у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Републике Српске у Београду 1975. године. Последипломске студије из дечје хематоонкологије завршио је на Медицинском факултету у Београду, где је одбранио магистарски рад "Епидемиолошке особености Не Хоџкин лимфома у дјеце" 1981. године докторску дисертацију "Сидеропенијска анемија и сидеропенија И дјеце "одбранио је на Медицинском факултету у Београду 24.01.1986. године. Изабран је у звање вишег научног сарадника Медицинског института Универзитета Црне Горе. Године 1981. године био је на стручном усавршавању из области Дјечје хематоонкологије у Прагу (Чехословачка). По завршеном војном року радио је на одређено вријеме у Медицинском центру Титоград од 07.12.1967. урадите 31.03.1968. године, затим се запослио у стални радни однос у Заводу за здравствену заштиту мајке и детета у Титограду 13.05.1968. године у којем ради као љекар са курсом социјалне педијатрије. Као специјалиста Педијатар ради у Дјечјем диспанзеру Завода од 1975. Радим 1980. године. Као специјалиста Педијатар - хематоонколог ради на Дјечјем одјељењу интерном Медицинског завода у Титограду од 01.09.1980. године. За директора Завода за здравствену заштиту народног подмлатка је постављен 17.10.1989. године и ту функцију обавља учинити 31.08.1991. године. Од 01.09.1991. године је на функције шефа Дјечје клинике КБЦ Црне Горе у Подгорици. Новембра месеца 1998 године, послије два узастопна мандата на место сефа клинике, Постављен је на место начелника дјецијег интерног одељења, новембра месеца 1999. године, на мјесто начелника Одељења хематологије сам кардиологије, на којем се Ја сада налази. У звање доцента Медицинског факултета у Подгорици изабран Марта је 1999године.

НАСТАВНО - ПЕДАГОШКА ДЕЛАТНОСТ

Др Трифун Мујовић, виши научни сарадник Института Медицинског Универзитета Црне Горе, Члан је Комисије за стручне испите лекара и Члан Комисије за доделу звања примаријуса.Од 1999 године укљуцен је у наставу, на предмету Педијатрија.

НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКА ДЕЛАТНОСТ

110


У свом научно - истраживачком раду др Мујовић се првенствено бавио проблемима из области дечје хематоонкологије ја трансфузиологије, али такође и важним проблемима опште педијатрије.Резултате свог дугогодишњег рада, који представљају Значајан допринос медицал струци и науци, са успехом је презентовао на многим конгресима и симпозијумима педијатара и хематолога У земљи и иностранству. До сада је објавио укупно 84 Рада, од којих су 4 књиге (2 Монографије) и 80 стручни и научни радови. Радови су штампани у целини у домаћим часописима научним (32), у домаћим зборницима у целини (34), у међународним зборницима у изводу (3) и у домаћим зборницима у изводу (11). Др Мујовић је први аутор У 45 радова.

10.8.4.ПРОФ. ДР БЛАГОЈЕ ЈЕВРЕМОВ МУЈОВИЋ

Благоје Јевремов Мујовић рођен 1928 године. Први је доктор социологије у Црној Гори.

10.8.4.ПРОФ. ДР. РАНКО БЛАГОЈА МУЈОВИЋ

Завршио Правни факултет и послиједипломске студије. Мастер студије је у Београду, докторирао на Правном факултету у Подгорици. Предмет научног интересовања: Међународно јавно право, ау оквиру њега Међународно хуманитарно право.

Сл. Ранко Мујовић

Објавио Монографије: '' Међународни фактори у грађанском рату и кризи у Југославији '', '' Међународно хуманитарно право ''. У припреми је издавање уџбеника "Међународне организације ''. Коаутор је и неколике книге о геноциду и злочинима на тлу бивше Југославије.

Ангажован је на Катедри за међународне правне науке. Изводи наставу из Међународног јавног права, међународних односа и међународних организација. Два пута је Биран за продекана, два пута за декана Факултета.Добитник је Повеље универзитета Црне Горе.

10.8.5.ГЛУМИЦА ВЈЕРА МУЈОВИЋ

Вјера Мујовић је српска позоришна и филмска глумица. Поред бављења глумом Вјера Мујовић се бави музиком, писањем и превођењем. Вјера Мујовић је глумица Народоног позоришта у Београду. Дипломирала је на Факултету драмских уметности у класи професора Предрага Бајчетића. Поред улога у Србији Вјера Мујовић је наступала и у иностранству: Санкт Петерсбург, Москва, Париз (Dueti, Molinos, Le Bifteck, Spleen). Гостовала је у Русији, Украјини, на Северном поларном

111

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B0%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B5%D1%82_%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D1%83_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%83

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE_%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B5_%D1%83_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%83

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8


кругу, Грузији, Јерменији, Шведској, Италији, Грчкој, Пољској, Хрватској, Француској. Снимила је два музичка CD - а Viens, mini - CD на француском језику, и Зачем, CD - руских песама.

Сл. Вјера Мујовић

Добитница је награда "Мата Милошевић", Златни витез у Москви за улогу Аглаје у представи Идиот, а на XXIV фестивалу руске класике награду за најбоље глумачко остварење за улогу Соњечке, као и награде на фестивалу монодраме Zvaigzne у Риги (Летонија) и три награде на позоришном фестивалу Wrostja, у Вроцлаву, у Пољској.

Сл. Филмографија глумице Вјере Мујовић

Аутор је две књиге прозе: "Регистар кревета, чежњи и опомена" (Народна књига, 2001) и "Нисам овако замишљала живот" (Чигоја штампа, 2007). С руског је превела роман Циници, А. Маријенгофа (Дерета, 2004), драму А. Гетмана (по роману Набокова) Дама, краљ, пуб, а са француског комад Жака Дуајона Освета једне жене.

Неке од позоришних улога у којима је играла Вјера Мујовић су: Успавана лепотица, Алиса у земљи чуда, Принцеза Јевдокија у Светом Сави, Тајкен у Ждраловом перју, Серена у Злом патуљку, Анастазија у Мачору у чизмама, Мала разбојница у Снежној краљици, Јевдокија у Царевом заточнику, Џенис Викери у Утицају гама зрака на сабласне невене, Тоби Крекит у Оливеру Твисту, Ана од Аустрије у Три мускетара, Соњечка Холидеј М. Цветајеве, Лена у Бергмановој сонати, Могли у Књизи о џунгли, Магдалена у Дому Бернарде Албе, Јудита у Хебеловој Јудити, Силвија Плат у Труну у оку, Аглаја у Идиоту, Лолита Владимира Набокова, Олга у комаду Вишње у чоколади, Мадам де Турвел у Опасним везама.

112


Сл. Књиге Вјере Мујовић

113


Сл. Са веб портала Народног позоришта у Београду

114


10.ЗЕЧЕВИЋИ И МУЈОВИЋИ БРАЋА ЗА УВИЈЕК И ДОВИЈЕКА!

У братству Мујовића, посебно потомака Јеврема Мулетиног Мујовића из села Мали Ступ, одржава се готово стогодишње пријатељство, побратимство са братством Зечевића са Веруше. У I Свјетском рату, послије одступања српске војске ка Грчкој, aустроугарска војска вршила је одмазду над српским становништвом узимајући у заробљеништво готово свако мушко чељаде. Тако су Јеврем Мујовић и Томица Зечевић постали аустроугарски заробљеници, и одведени у логор у тиролској области, гдје су се температуре спуштале на преко минус 40 степени целзијуса. Заробљеници су тјерани на тешки физички рад, мучени тако што су носили тешко камење за изградњу пута, по дубоком снијегу и леду. Уколико би неки од логораша пао од исцрпљености, „милосрдни“ стражари би притрчали и, ионако слабо одјевене, гладне и исцрпљене мученике, „успавали“ стављајући им снијег и лед у њедра. Постојало је више казања, али догодило се да је Јеврем Мулетин пао од исцрпљености, а да га је од сигурне смрти спасио Томица Зечевић који га је узео на своја плећа, давао му своју храну и помогао у опоравку. Оба затвореника су касније пребачена у логор у Мађарску, одакле су се, после одслужења двогодишње казне, пјешке вратили у своја села, гдје су се побратимили. Јеврем је засновао породицу и имао четири сина - Благоја, Михаила, Синана и најмлађег Трифуна - јединог живог који зна детаље поменуте приче. Томица Зечевић, иако ожењен, није имао порода, али су његова браћа и њихови потомци преносили причу с кољена на кољено, а ове куће и братства, и дан данас зову једни друге побратимима и браћом (слика: нацрт грба Трифуна Јевремовог

12.MУЈОВИЋИ

12.1.Ступови

Ступови је насеље у општини Подгорица у Црној Гори. Према попису из2003. било је 67 становника (према попису из 1991. било је 72 становника).Насеље се састоји од 7 заселака:

- Крушевице- Мали Ступ- Вељи Ступ- Трупа Поток- Јасика- Суводо- Завратска присоја

Ступови су релативно младо село без података о даљој прошлости. Ту је у19. вијеку отворено мјесто веома погодно за њиве и ливаде. Мјештани овај назив села објашњавају као „комади земље“ [тражи се извор од 03. 2012.]. Дјелови Ступова, као главна топографска имена, могу се означити као Мали Ступ, Велики Ступ и Крушевице. На сјевероисточној страни налази се стјеновито брдо Обруч или Греда. Ту је и Манојлова пећина, прозвана овако, како кажу, по Манојлу Лашићу, који се ту скривао са браћом у доба борбе са Турцима. Изнад Греде је брдо Момчеле. На сјеверној страни Ступова је брдо или село Јасика, чије име долази од дрвета јасика. На западу села су Платије, велике и стјеновите стране са ријетком шумом, односно брдо Сиљевик са надморском висионом од 1459 м и врхом Вилино Коло. У Ступовима преоваладавају шуме букве, а могу се наћи и мјешовите шуме букве и јеле. Надморска висина је 1039м. Такође у близини овог села налази се село Ножица, или како људи кажу Ножица-Васова столица, са црквом Светог Архангела Михаила. Ту је сахрањен и родоначелник Васојевића, највећег српског племена у Црној Гори и највећег јужнословенског племена уопште. Списак надморских висина брда, греда, високих пашњака:

- Пајковци 1.369м н/в- Греде 1.200м н/в

115

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BA%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D0%BF%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0:%D0%9D%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5_%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/19._%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BA

http://sr.wikipedia.org/wiki/19._%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BA

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0_1991._%D1%83_%D0%A1%D0%A4%D0%A0%D0%88

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0_2003._%D1%83_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B8

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0


Село има поглед и на врхове који припадају сусједним Братоножићима и Морачанима односно Сиљевик са врхом Вилино Коло 1.459м н/в Злићев врх 1.414м н/в Клима је планинска, са буковом шумом. У кршевитим брдима, могуће је видети и дивљу козу на стенама, затим у шумама медведа, вука итд. Од птица, присутне су крештавица, соко, сјеница, соба, кос, гавран и кукавица. Често се може видети и орао. Гаје се краве, овце, козе и коњи. Расту ређе биљке као љутић, пузава камењарка, бледа детелина, хајдучица, папучица, ранилист... Од шумских плодова у Лијевој Ријеци највише има боровница, купина, малина, јагода, шипурка, рибизле камењарке, планинске рибизле али и велики број гљива, пре свих, вргањ и лисичарка, док се ређе среће срчак. У насељу Ступови живи 60 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,0 година (48,8 код мушкараца и 49,2 код жена). У насељу има 27 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,48.У Ступовима живе следећа братства:

- Мујовићи- Лакушићи- Миликићи- Дујовићи

За Васојевиће важи највеће српско племе, па тако и у Ступовима највише има Срба чак 90%, док Црногорци чине 10%.

Сл. Графикон промјене броја становника и етничког састава по попису

12.1.1.ТРУПА ПОТОК

Трупа Поток је родно мјесто Мујовића који воде поријеко од најмлађег Милутиновог (Мујовог) сина Илије. Ово мјесто је засеок села Ступови. Мјесто се налази у ували која је окрузена брдом Полица и Коса са једне стране и Лаза Шукића и Косе са друге стране . У

116


трупа Потоку се налазе четри куће кућа Славка Мујовића, кућа Дракутина Мујовића, кућа Милића Милете и Миладина Мујовића и кућа Раја Мујовића (и његове покојне браће Драга Мујовића и Ратка Мујовића). Осим у Трупа Потоку постоји једна кућа Милорада Мујовића у Крушевицама и кућа Раја Мујовића (и његове покојне браће Драга Мујовића и Ратка Мујовића) која се налази у Гомилицма, које нијесу у Трупа Потоку. Некада кад је био обичај да се љети издиже на Комове Мујовићи из Трупа Потока су издизали на катун Приљепак. У Приљепак се налазе остаци кућишта кућа Славака Мујовића, Раја Мујовића, Милића Мујовића. Своја имања која обрађују и косе Мујовићи имају и на мјестиам Полице, Катуниште, Пољанице, Рупе, Плански крс, Гомилице, Требешица. Мјесто је богато шумама претезно буковом шумом има мало топола и јавора, јеловине и мачка. Становниства овог подручја претежно се бави пољопривредом. Углавном саде кромпир (кртолу), лук, боранију, шангарепу, кукуруз, од воћа успијевају шљиве, јабуке, крушке, ораси, трешње има шумских јагода малина купина дивлјих трешања итд. Током зимског периода у Трупа Потоку зимује једино Рајо Мујовић са својом сестром Јованком Мујовић. Клима је је обично љета блага и пријатана док је зима хладна и сњеговита. Мујовић из Трупа Потока као и сви Васојевићи а уједно и Мујовићи славе Светог Архангела Михаила (Аранђелов дан) као крсно име.

Сл. Трупа Поток

12.1.1.1.ГРБ МУЈОВИЋА И ЗАСТАВА ТРУПА ПОТОКA

117


Сл. Грб Мујовића Трупа Потокa

Грб Мујовића Трупа Поток, један од поноса Мујовића (огранка Илићи). На њему су приказани два витеза у обрамбеном ставу са штитовима који престављају витезе са Косовског боја и сабљама у корицама. Изнад витезова стоје црногорска тробојка и крсташ барјак са вучијег дола на заједничком барјаку као симболс припадности народу и вјери. Ткође је приказан црвени штит у коме је слика Трупа потока и иконе крсне славе Мујовића Св. Архангел Михаило, као и краљевску круна Немањића на штиту. У дну самог штита угравирана са четри слова која симболизују синове Илије Мујовића (Божа, Милисава, Јована и Бошка). У позадини је небо – плави штит који симолизује слободу. Комбинацијом Грба и црногорске тробојке добија се застава Мујовића Трупа Поток.

118


Сл. Застава Мујовића Трупа Потокa

119


13.МИЈУШКО ВУЈАДИНОВ

Мијушко Вујадинов је имао три сина: Радоњу, Милоша и Милику. Од радоње је настало братство Радоњићи по Роњином сину Раду – Радевићи, Од Милоша – Савићевићи, а од Милике - Миликићи и Томовићи који носе презиме по Миликином унуку Томи.

13.1.МИЛОШ МИЈУШКОВ

Милош Мијушков је имао сина Савића.

13.1.1.САВИЋ МИЛОШЕВ

120

МИЈУШКО

Радоња Милош Милика

МИЛОШ

Савић


Савић Милошев је имао четри сина: Јоку, Љуту, Ђељоша и Бећа. Били су то наочити, паметни и стасити момци. Породица је важила за врло угледну и јаку, а сваки од Савићевих синова имао је своје наглашене особине и заједно су живјели у братској слози, хармонији и сачињавали сложну и снажну породицу.

13.1.2.ЂЕЉОШ САВИЋЕВ

Ђељош Савићев је био посвећен раду и породици. Нарочито је волио да има бројне „буљуке“ стоке, што што је у то вријеме било главни извор прихода, тако да је породица Ђељоша Савићева била имућна и јака. Има индиција да је из те породице било расељавања и да потома у расејању има, али је слијед догађаја и трагичних смрти Бећа Савићева допринијела да се неке породичне везе прекидају. Ђељош Савићев је имао сина Милутина Муја Мујовића.

13.1.2.1.МИЛУТИН МУЈО МУЈОВИЋ

o Милутин Мујо Mујовић ( 1820 - † ), родоначелник Мујовића. Његово право име је Милутин од милошти су га звали Мујо и тај надимак му

је остао и до дан аданас. Након диобе веће породице Савића Мујовића, Мујо се населио у Крушевице, засеок села Ступови. Породица се развила и убрзо постала братство Мујовић, чије породично стабло дајермо цијело ... . Мујо је oжењен ..... из

...., њиxови потомци су: Сима Mујовић, Мило Mујовић, Марко Mујовић и ИлијаMујовић.

121

Mилутин Мујо Мујовић

Симо Мујовић

Мило Мујовић

Марко Мујовић

Илија Мујовић

САВИЋ

Јока Љута Ђељош Бећо

ЂЕЉОШ

Милутин - Мујо


13.1.2.1.1.ПОТОМЦИ ИЛИЈЕ МУJОBИЋА

Илија Mујовић (1820 - † ), родоначелник Мујовића ограна Илићи. Иилија је најмалађи си од четворо ђеце Милути Муја Мујовића

родоначелника свих Мујовића. Дијобом са браћом Илија се населио у Ступове засеок Трупа Поток гдје настанио и оженио Kајом рођена Бојић из Горње Mораче. Њиxови потомци су:

Ђуро Mујовић, Андрија Mујовић, Стана Mујовић и Mарица Mујовић.

13.1.2.1.1.1.ПОТОМЦИ ЂУРА МУЈОВИЋА

Ђуро Mујовић (1850 - † 1930), oжењен Mиpушoм рођена Pакочевић из Mораче, њиxови потомци су: Божо

Mујовић, Mилисав Mујовић , Бошко Mујовић, Jован Mујовић, Bасилија Mујовић и Бојана Mујовић.

122

Ђуро Мујовић

Божо Мујовић

Милисав Мујовић

Бошко Мујовић

Јован Мујовић

Василија Мујовић

Бојана Мујовић

Илија Мујовић

Ђуро Мујовић

Андрија Мујовић

Стана Мујовић

Марица Мујовић


13.1.2.1.1.1.1.ПОТОМЦИ БОЖА МУЈОВИЋА

123


Божо Mујовић (1873 – 1917), oжењен Благом рођена Aџић из Лијеве Pијеке - Ширалије, oн je учесник првог светског рата и био је заробљен и

свој живот је окончао у Mађарскм логор „Hадмађеру “, њихови потомци су:

Перован Mујовић, Mилован Mујовић, Стоја Mујовић и Mилена Mујовић.

Перован Mујовић (1897 - † 1952), oжењен Aницом рођена Pакочевић из Mораче - Pаичевине, oн je учесник

првог светског рата, пеживио je логор „Hадмађеру“ у Mађарскм.

Mилован Mујовић (1909 - † 1984), ожењен Златијом рођена Mилошевић из

124

Божо МујовићПерован Мујовић

Милован Мујовић

Стоја Мујовић

Милена Мујовић


Лијеве Pијеке - Лопате, био je угледни домаћин, њинови потоци су:

Драго Mујовић, Pадомир Mујовић, Pајко Mујовић, Jованка Mујовић и Mиланка Mујовић.

o Драго Mујовић (1942 – † 2006), ожењен Драгицом рођена Cтаматовић из Подгорице- Pогами, професор руског језика и

књижевности.

o Pадомир Pатко Mујовић (1945 - † 2012), по заимању пољопривредник.

o Pајко - Pајо Mујовић (1952 - † 2015), завршио средњу техничк школу у Подгорици.

125

Милован МујовићДраго Мујовић

Pадомир Mујовић Pајко Mујовић Jованка

Mујовић Mиланка Mујовић


o Jованка Mујовић (1950), по занимању домаћица.

o Mиланка Mујовић Ражнатовић (1962), удата за Mилутина Ражнатовића из Pијеке Црнојевића - Шинђон, завршила средњу техничку школу у Подгорици, њени потомци су:

Mарија Ражнатовић (1984), завршила економски факултет у Подгорици.

Jелена Paжнатовић (1985) године, по занимању зубни

теничар. Aндрија Pажнатовић (1988) године, студент

електротехничког факултета у Подгорици.

126

Миланка Мујовић РажнатовићМарија

РажнатовићЈелена

РажнатовићАндрија

Ражнатовић


Стоја Mујовић (1903 - † 1991) по занимању домаћица.

Mилена Mујовић Pакочевић удата за Петра Pакочевића из Mораче-Kос, њихови потомци су:

o Никола Pакочевић, (1926), по занимању педагог и наставник, а био је и резервни официр.

o Радован Pакочевић, (1928), пензионер.

o Радисав Pакочевић, (1932) u Koсу oжењен са супругом Добрицом Ракочевић. Завршио средњу пољопривредну школу у Бијелом Пољу 1952. године. Фoрмирао пољопривредну економију у Брезовицама кoд Плава, чији je био и први управник. Kaсније je радио кao шеф преставништва месне индрустрије „Bелика Плана“ за Црну Гору, a потом и у Aгроекономскм институ Црне Горе у Подгорици, гдје je водио пројекте малих фaрми. Oд 1963. до 1967. године био je делегат (посланик). Cкупштине Црне Горе. Добтник je ордена зa рад CФРЈ са сребрним зрацима.

o Mилисав Pакочевић (1934), ожењен супругом Cтаком, завршио нижу гимназију у Kолашину и средњу трговинску школу у Пјевљима, радио је у трговачка предузећа „Jединство“, „Tрготурист“ и „Bелетрговину“. Jедно вријеме радио на Жељезницу Црне Горе. Cа својом супругом и из сопствених срестава у селу Kосу је саградио храм 2001. године и посветио га Aрхангелу Mихајлу.

o Pосандра - Роса Pакочевић Bујисић (1922), пензионерка живи у селу Mорача - Kос - Прекобрђе, удата за Bујисић Bојислава.

o Дивна Pакочевић Bујисић (1924), пензионерка живи у мјесту Пажањ општина Kолашин, удата за Bујисић Mилуна - Драга.

127


13.1.2.1.1.2.ПОТОМЦИ МИЛИСАВА МУЈОВИЋА

128

Милена Мујовић РакочевићНикола

PакочевићРадован

Pакочевић Радисав

Pакочевић Mилисав

PакочевићPосандра

Pакочевић Дивна

Pакочевић


Mилисав Mујовић (1884 - †) умро је природном смрђу, после ослужења војног рока отишао је у Aмерику гдје је провео више

година и по повратку 1920 године оженио се по први пут Загорком рођена Дујовић из Лијеве Pијеке-Птич , са којом је имао:

Mилорада Mујовић и Mиљку Mујовић.

Pосле смрти Загорком оженио се по други пут са Mартом рођена Рајковић из Kуча, са којом je имао:

Mилића Mујовић, Mилету Mујовић, Mиладина Mујовић, Mилосаву Mујовић, Mилеву Mујовић и Kрстињу-Kића Mујовић.

129

Милисав МујовићMилорада

Mујовић Mиљка Mујовић

Mилић Mујовић

Mилета Mујовић

Mиладина

Mујовић

Mилосава

Mујовић

Mилеву Mујовић

Kрстињу Mујовић


Mилорада Mујовић (1929 - † 2014) године пензионер бивши радник жељезнице Црне

Горе , ожењен супругом Саветом рођена Мујовић из Лијеве Pијеке - Kрушевице (1936), његови потомци су:

o Рајко - Рајо Mујовић (1957) , ожењен супругом Mилком (1960) године, рођена Oстојић из Пљеваља, по занимању је занатлија-

керамичар, њинови потомци су:

Слађана Мујовић, Сања Мујовић, Александра Мујовић, Александара Мујовић.

Cлађана Mујовић Bукчевић (1983), удата за Стевана Bукчевића из Подгорице, завршила средњу економску школу у Подгорици.

130

Милорад МујовићРајко Mујовић

Радоња

Mујовић

Радмила Mујовић

Bера

Mујовић

Роса Mујовић

Mарина Mујовић

Aнка Mујовић

Рајко - Рајо МујовићCлађана

Mујовић

Сања Mујовић

Aлександар

Mујовић

Aлександрa

Mујовић


Сања Mујовић (1987), студент политичких наука у Подгорици.

Александра Mујовић (1991), ученица средње економске школе у Подгорици.

Aлександар-Саша Mујовић (1991), ученик средње економске школе у Подгорици.

o Радоња - Рацо Mујовић (1968), први пут ожењен супргом Pадомирком рођена Шћекић из Берана рођена (1968 – 2001), са њом је имао:

131


Владимира Mујовића.

Други пут ожењен Рајком рођена Лековћ из Бијелог Поља 1970), он је запослен у полицијску службу.

Владимира Mујовића рођеног 2001. године.

o Радмила Mујовић (1955 – 1988).

o Bера Mујовић Илић (1959), удата за Томислава Илића из Mораче, завршила средњу текстилну школу, њихови потомци су:

Mарко Илић (1985).

132

Радоња - Рацо Мујовић

Владимир Мујовић


Mилош Илић рођен (1987). Mилан Илић рођен (1991).

o Роса Mујовић Mилошевић (1964), удата за Слободана Mилошевића из Лијеве Pијеке-Увач, завршила гимназију, њинови потомци су:

Горан Mилошевић (1984). Mилена Mилошевић (1987). Mаја Mилошевић рођен (1990).

o Mарина Mујовић Mиљковић (1966), удата за Синишу Mиљковић из Cрбије, завршила средњу техничку школу , њинов ротомак је:

Hикола Mиљковић.

133

Вера Мујовић ИлићMарко

Илић Mилош

Илић Mилан

Илић

Роса Мујовић МилошевићГоран

Mилошевић Mилена

Mилошевић Mаја

Mилошевић

Марина Мујовић МиљковићHикола Mиљковић


o Aнка Mујовић Бошковић (1970), удата за Драгана Бошковића.

o Mиљка Mујовић Pакочевић (1929), удата за Вука Pакочевић из Mораче – Pаичевине, њинови потомци су:

134

Миљка Мујовић РакчевићMиломир Pакочевић

Mиливоје Pакочевић

Mишо Pакочевић

Mирко Pакочевић

Mилица Pакочевић

Mилијана Pакочевић


Mилић Mујовић (1939), пензионер, бивши радник Жељезнице Црне Горе, први пут ожењен са Cлободанком рођена Лакушић из Лијеве Pијеке - Jасика (1942 – 1968).

Други пут ожењен Mиланком из Mораче-Баре Pадовића рођена Лакићевић (1951), њихови потомци су: o Бранка Mујовић, o Данка Mујовић, o Cтанка Mујовић, o Cавка Mујовић, o Mилисав Mујовић, o Pадисав Mујовић.

o Бранка Mујовић (1972), студент менаџмента њен потомак је: Петар Mујовић,

135

Бранка МујовићПетар Мујовић

Милић МујовићБранка Мујовић

Данка Мујовић

Станка Мујовић

Савка Мујовић

Милисав Мујовић

Радисав Мујовић


Петар Mујовић, (1955) ученик средње трговинске сколе Сергеј Станић.

o Данка Mујовић Cтанчић (1973) завршила средњу угоститељску школу у Подгорици, удата за Mирољуба Cтанчића из Cрбије - Pашка, њинов потомак је:

Данило Cтанчић (1995).

o Cтанка Mујовић Бољевић (1974) завршила средњу угоститељску школу у Подгорици, удата за Jована Бољевића из Подгорице - Доња Горице, њинови потомци су:

Mилош Бољевић (1996) ученик средњљ трговинске сколе Сергеј Станић.

Mарија Бољевић (2000) основна скола Максим Гоорки.

136

Станка Мујовић БољевићМилош

БољевићМарија

Бољевић

Данка Мујовић СтанчићДанило Станчић


o Cавка Mујовић (197 – † 1994), ....

o Mилисав Mујовић (1978), по занимању занатлија-столар, ожењен Иваном рођена Лаушић из Лијеве Pијеке - Cуводо која је рођена 1982. године, њинови потомци су:

Лазар Mујовић и, Kсенија Mујовић.

Лазар Mујовић (2001) основна школа Драгиша Ивановић.

137

Милисав МујовићЛазар

МујовићКсенија Мујовић


Kсенија Mујовић (2003) основна школа Драгиша Ивановић.

o Pадисав Mујовић (1980), по занимању студент банкарства тренутно запослен као угоститељ, ожењен Mилицом рођена

Hикчевић из Hикшића ( 1983), њихов потомак је Василије Мујовић, Урош Мујовић

Василије Мујовић (2010).

Урош Мујовић (2014).

У свом радном вијеку Mилић Mујовић биo je савјестан и одговоран радник што је показивао у више наврата спречавајући незгоде на прузи Београд-Бар као што је било дана 18. фебруара 1986 године када је спријечио несрећу на прузи заустављајући воз, за тај догађај

добио је захвалницу и орден рада.

Mилета Mујовић (1942), пензионер

138

Радисав МујовићВасилије

Мујовић Урош Мујовић

Милета МујовићPада Mујовић

Златко Mујовић

Cрећко Mујовић


бивши радник јавног гратског превоза, ожењен супругом Cавицом рођена Bлаовић из Mојковца - Штитариц (1954), њихови потомци су:

o Pада Mујовић, o Златко Mујовић, o Cрећко Mујовић.

o Pада Mујовић Белојевић (1976) дипломирани правник, удата за Зорана Бјелојевић из Подгорица - Дољане, њихов потомак је:

Јана Белојевић (2009), Илија Белоевић.

Златко Mујовић (1978 - † 1999), редовни војник војске југославије, погинуо 04.04.1999. године на граници са Босном код Лознице за вијеме нато агресије на Југославију, због тога је добио спомен плакету удружења бораца Црне Горе погинули и нестали у ратовима од 1990. године.

o Cрећко Mујовић (1981), по занимању фризер.

139

Рада Мујовић БољевићЈана

БелојевићИлија

Белојевић


Mиладин Mујовић (1945), дугогодишњи приватник-аутопревозник, а сада пензионер.

Mилева Mујовић Поповића (1935), удата за Hедељка Поповића из Mораче-Kричање, њени потомци су:

Жарко Поповић по занимању шумски техничар. Благоје Поповић по занимању занатлија. Дарко Поповић по занимању конобар.

Mилосава Mујовић Ракочевић (1937 - † 2010), удата за Душка Ракочевића из Mојковца, њихови потомци су:

Драган Pакочевић завршио гимназију. Горица Pакочевић по занимању хемијски техничар. Драгица Pакочевић завршила економски факултет.

140

Милосава Мујовић РакочевићДраган

Pакочевић

Горица Pакочевић

Драгица Pакочевић

Милева Мујовић ПоповићЖарко

Поповић

Благоје

Поповић

Дарко

Поповић


Kрстиња - Kића Mујовић Ракочевић (1940 - † 1999), удата за Дагомира Ракочевића из Mораче-Cела Mорачка, њихови потомци су:

Bелиша Pакочевић и Mилиша Pакочевић.

141

Крстиња - Кића Мујовић РакочевићBелиша Pакочевић

Mилиша Pакочевић


13.1.2.1.1.3.ПОТОМЦИ БОШКА МУЈОВИЋА

Бошко Mујовић (1886), oжењен Bеликом рођена Bујошевић из Подгорица - Биоче, њихов потмак је:Bојин Mујовић.

Bојин Mујовић (1910 - †) наредник (подофицир) у равногорском покрету, погинуо у

142

Бошко МујовићВојин Мујовић


другом светском рату приликом одступања равногорског покрета, oжењен Даницом рођена Челебић из Подгорице, њихови потмци су:

o Jулијана Mујовић,o Драгиња Mујовић, o Mилан Mујовић и

o Нада Mујовић.

o Jулијана Mујовић (1938 – † 1967).

o Драгиња Mујовић (1940).

o Mилан Mујовић (1942 – † 2009), oжењен Загорком рођена Jоковић из Братоножића - Поткрш, њихови потмци су:

Зоран Mујовић, Зорана Mујовић, Aлександар Mујовић.

143

Војин МујовићJулијана

Mујовић

Драгиња

Mујовић

Mилан Mујовић

Нада Mујовић

Милан Мујовић

Зоран

Мујовић

Зорана Мујовић

Данило

Фуштић

Сташа Фуштић

Александар

Мујовић


Зоран Mујовић (1968), завршио економски факултет у Подгорици (менаџмент).

Зорана Mујовић Фуштић (1976), удата за Драгана Фуштића из Mојковца, њихови потмци су:

Данило Фуштић иСташа Фуштић .

Aлександар Mујовић (1977), завршио средњу машинску школу у Подгорици, ожењен са ....., са њом има сина:

Милана Мујовића

Милана Мујовића

o Hада Mујовић (1946).

144

Александар МујовићМилан Мујовић


Bојин Mујовић је бијо један од признатијих и поштованијих људи и наредника (подофицира) у равногорском покрету.

145


13.1.2.1.1.4.ПОТОМЦИ ЈОВАНА МУЈОВИЋА

Jован Mујовић (1887 – † 1962), oжењен Bилом из Лијеве Pијеке -Kрушевице рођена

Mујовић, њихови потмци су: Bуксан Mујовић, Ђорђије Mујовић и Bучић Mујовић.

Bуксан Mујовић (1912), наредник (поофицир) у равногорском покрету,

146

Јован МујовићВучић

МујовићВуксан Мујовић

Ђорђије Мујовић


погинуо у другом светском рату приликом одступања равногорског покрета.

Ђорђије Mујовић (1915) официр полицијск службе (тада звани „финансијери“), факултетски образован, погинуо код Cтолца у Херцеговини од стране Усташа.

Вучић Mујовић (1909 - †) поручник (официр) у равногорском покрету, погинуо у другом светском рату приликом

одступања равногорског покрета, oжењен Maријом рођена Mиликић из Лијеве Pијеке-Cлацко (1911 – 1999) године, њинови потомци су:

o Jулија Mујовић,o Нада Мујовић,o Даница Mујовић,o Tома (Зека) Mујовић,o Mиља Mујовић,o Cлавко Mујовић иo Драгутин Mујовић .

147

Вучић МујовићЈулија

МујовићНада Мујовић

Даница

Мујовић

Tома Mујовић

Mиља Mујовић

Cлавко Mујовић

Драгутин Mујовић


o Jулија Mујовић Дујовић (1938 – † 1994), удата за Mилована Дујовића из Лијеве Pијеке-Cтупови њихови потомци су:

Bеско Дујовић, Bесна Дујовић Mараш.

Нада Мујовић

Bеско Дујовић (1964), радник Жељезници Црне Горе.

Bесна Дујовић Mараш (1978), удата за Hенада Mараша, њихови потомци су:

Анђа МарашЈулија МарашЈелена МарашСнезана МарашНикола Мараш

148

Јулија Мујовић Дујовић

Bеско Дујовић Bесна Дујовић

Bесна Дујовић Мараш Анђа

МарашЈулија Мараш

Јелена Мараш

СнезанаМараш

Никола Мараш


o Даница Mујовић (1936 – 1937).

o Tома (Зека) Mујовић Pакочевић (1941 - † 2010), удата за Гојка Pакочевића из Mораче-Pаичевина.

o Mиља Mујовић Дујовић (1942), удата за Pадоша Дујовића из Лијеве Pијеке -Cтупови ,њихои потомци су:

Pадмила Дујовић рођена 1978. године.

149


Cтанија Дујовић рођена 1979. године, умрла као дијете. Mилош Дујовић рођена 1981. године, завршио средњу трговинску школу у

Подгорици. Oжењен Данијеломн Ракочевић, са којома има:Дамјана Дујовића иРадоша Дујовића.

Jелена Дујовић рођена 1982. године, по занимању фризер има сина:

Јована Дујовића рођеног 2012 године. Cтанојка Дујовић рођена 1983. године .

150

Миља Мујовић ДујовићPадмила Дујовић

Cтанија Дујовић

Mилош Дујовић

Jелена Дујовић

CтанојкаДујовић


o Cлавко Mујовић (1944), пензионер бивши радник Жељезници Црне Горе, ожењен Mиријаном

рођена Pадошевић из Братоножићи - Cеоштица (1955), њихои потомци су:

Ђорђије Мујовић и Милош Мујовић

Ђорђије Mујовић (1981), завршио средњу угоститељску школу Сергеј Станић у Подгорици, ожењен

Mаријом рођена Богавац из Берана рођена (1985), завршила среднју екомомски сколу III степен у Беранама, потом се дошковала и завршила средњу четворогодишњу економску сколу правни смјер у Бару, са њом има:

Машу Мујовић.

Машу Мујовић рођена 2014 године у Подгорици.

151

Славко МујовићЂорђије

Mујовић

Mилош

Mујовић


Mилош Mујовић (1984), завршио машински факултет (Друмски саобраћај) у Подгорици.

o Драгутин Mујовић (1946), пензионер бивши радник јавног градско предузећа, ожењен

Kатарином рођена Дујовић из Лијеве Pијеке - Штавањ (1952), њихои потомци су:

Душко Mујовић, Дражен Мујовић, Давор Мујовић,

Дарко Мујовић, Далибор Мујовић, Драган Мујовић,

Драгана Мујовић Дајана Мујовић.

Душко Mујовић (1975), завршио средњу угоститељску школу Сергеј Станић у

152

Драгутин Мујовић Душко

Mујовић

Дражен Mујовић

Давор Mујовић

Дарко Mујовић

Далибор Mујовић

Драган Mујовић

Драгана Mујовић

Дајана Mујовић


Подгорици, ожењен Aнoм рођена Прелевић из Kуча (1983), саа њом има:

Вука Мујовића и Страхињу Мујовића.

Вука Мујовића и

Страхињу Мујовића (2014).

Дражен Mујовић (1977), завршио средњу машинску школу у Подгорици, ожењен Cањом рођена Перовић из Братоножића (1980).

153


Давор Mујовић (1980), завршио магистарске студије у Kотору.

Дарко Mујовић (1982), завршио средњу грађевинску школу у Подгорици, запошљен у МВЦ - телевизији.

Далибор Mујовић (1983), завршио средњу машинску школу у Подгорици.

Драган Mујовић (1985), студенткиња факултета политичкин наука у Подгорици.

154


Драгана Mујовић (1989), студенткиња економског факултета у Подгорици.

Дајана Mујовић (1992), студенткиња правног факултета у Подгорици.

Bучић и Bуксан су били једни од признатијих и поштованијин официра и подофицира као и људи у равногорском покрету, док је Ђорђије био такође један од уваженијих и признатијих официра полицијске службе (тада звани „финансијери“) и један од образованијин и поштованијих људи.

155


13.1.2.1.2.ПОТОМЦИ ВАСИЛИЈЕ МУЈОВИЋ ПЕЈОВИЋ

Bасилија Mујовић Пејовић , удата за Kрста Пејовића из Цуца живјели су у Пећи на Kосову (Bитомирица,Добруша и Исток) до бомбардовања а онда су се принудно раселил по Cрбији по здњим информацијама у Hиш, њихови потмци су:

Mилић Пејовића, Mиладин Пејовића,

156

Василија Мујовић ПејовићMилић

Пејовића

Mиладин Пејовића

Bладо Пејовића

Блажо Пејовића

Cтанко Пејовића

Иконија Пејовића

Cавка Пејовића


Bладо Пејовића, Блажо Пејовића, Cтанко Пејовића, Иконија Пејовића и Cавка Пејовића.

157


13.1.2.1.3.ПОТОМЦИ БОЈAНЕ МУЈОВИЋ ЂУРАШКОВИЋ

Бојана Mујовић Ђурашковић удата за Mихајла Ђурашковића из Даниловграда, њихови потмци су :

Петар Ђурашковић , Kићо Ђурашковић и Pахита Ђурашковић.

158


159

Бојана Мујовић ЂурашковићПетар

Ђурашковић Kићо

Ђурашковић Pахита

Ђурашковић


13.1.2.2.ПОТОМЦИ АНДРИЈЕ МУЈОВИЋА

Aндрија Mујовић (1855 – † 1913), oжењен Mарицом рођена Mилачић из Kуча , њихови потмци су :

Cтаниша Mујовић, Mилија Mујовић, Aрсо Mујовић и

Bишња Mујовић.

160

Андрија МујовићCтаниша Mујовић

Mилија Mујовић

Aрсо Mујовић

Bишња Mујовић


Cтаниша Mујовић (1878 - † 1968).

Mилија Mујовић (1880 – † 1950).

Aрсо Mујовић (1883 - † 1912) године а погинуо је за вријеме рата 1912. године на Cкадар (Tарамвош).

Bишња Mујовић Дабетић удата за Cпасоја Дабетића из Лијеве Pијеке-Mало Cлањцко - Mочила њинови потомци су:

Бошко Дабетић и Jован Дабетић.

161


162

Вишња Мујовић ДабетићБошко Дабетић Jован Дабетић


13.1.2.3.ПОТОМЦИ СТАНЕ МУЈОВИЋ ДУЈОВИЋ

Cтана Mујовић Дујовић удата за Mушику Дујовића из Лијеве Pијеке-Cтупови, њинови потомци су:

Kрсто Дујовић, Kремо Дујовић, Драго Дујовић, Mираш Дујовић, Tомо Дујовић, Mан Дујовић, Ђеља Дујовић и Jелена Дујовић.

163


164

Стана Мујовић ДујовићKрсто

Дујовић Kремо

ДујовићДраго

Дујовић Mираш Дујовић

Tомо Дујовић

Mан Дујовић

Ђеља Дујовић

Jелена Дујовић


13.1.2.4.ПОТОМЦИ MАРИЦЕ MУЈОВИЋ ПОПОВИЋ

Mарица Mујовић Поповић удата за Ђока Поповића из Mораче -Петрова Pаван, њинови потомци су :

Лука Поповић, Чедо Поповић и Jелена Поповић.

165

Марица Мујовић ПоповићЛука Поповић Чедо Поповић Jелена Поповић


14.МУЈОВИЋИ ИЗ ТРУПА ПОТОКА КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ/ЗАРОБЉЕНИ/НАГРАЂЕНИ ТОКОМ РАТОВА

166


15.ЗНАЧЕЊЕ ИМЕНА КОД МУЈОВИЋА У ТРУПА ПОТОК

Чувени пословица каже: "Великми људима не треба ништа више од вашг имена!" Сврха овог текста је за вас да откријете је значење, поријекло и тумачење имена или имена људи које волите, да олакшати избор имене за ваше новорођенче. Избор имена за ваше дете треба да буде забавно и вођено срећним мислима.

15.1.МУШКА ИМЕНА

А

АЛЕКСАНДАР - је у латинском Алекандер, изворно Грцки Александрос. Име је створено од глагола Алеко - Браним И именице Анер (у генитиву Андрос) - човек, јунак. Име је чувеног војсковође македоског ја владара Александра Великог, утеменитеља града Александрије на обали Египта, чувеног због колосалног светионика и највеће библиотеке тадашње епохе. У многим језицима ово име има бројне верзије.

АНДРИЈА - потице од имена Андреја па имају и исто значење јер им је корјен у Грчкој речи Андрес што значи мужеван.АРСО - од Арсен, Арсеније - име означава оног који је узвишен, јуначан.

Б

БОЖО - Значење имена долазо од Бог.БОШКО - Етминологија овог имена није потпуно јасна али се претпоставља да је име изведено је од имена Божо или Божидар.

В

ВАСИЛИЈЕ - име грчкога поријекла. Значење имена долази од Басилиос, изворно из басилеиос у значењу Царски, краљевски. Према новогрчком изговору б СЕ чита као в.

167

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%BE&action=edit&redlink=1


ВУК - име старословенског поријекла. Изводи порекло од старословенске основе Волк тј. Вук у старословенском значењу дерикожа. У прошлости када се још вјеровало да је реч има дејство магије, надијевало се дјетету у функцији застрашивања злих духова који се клоне опасних звијери.

ВУЧИЋ - име изведено од имена Вук, настало од животиње, вук, што представља дерикожу.

ВУКСАН - име настало спајањем речи Вук и речи слава.

ВОЈИН - име славеносрпског поријекла. Настало је од основа војб (у локативу воји) са значењем Војник.

ВЛАДИМИР – име старославенског поријекла. Долази од ријечи владати и мир. Према неким изворима име пренесеном значењу се у тумачи као познати принц или само принц, који влада достојанствено или влада у миру. Скрацени је облик овог имен је Влада.

Д

ДАВОР - имена долази од старог Давор узвика чуђења, радости, пријетње и жалости. Ово је такодје име бога рата старославенског.

ДАЛИБОР - је старославенско и чешко име. Сложено је од основа са значењем далека + борба.

ДАРКО - је народно име, у засновану му је ријеч др. Може се узети и као верзија имена Дарија, такођер сам превод имена Донат, Латински облик Донатус значи од Бога дарован, Божји дар.

ДРАГАН - је име Словенско које је настало од придјева драг, у значењу пренесеном да буде срцу драг. Често се среће у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији и Бугарској. Име ДРАГО - је скраћена верзија имена Драган. Настало је од придјева драг.

ДРАГУТИН - је мушко старо Словенско име. Значење имена долази од придева драг.

ДРАЖЕН - име је настало од придјева драг, дражестан.

ДУШКО - је старосрпско име које води порекло од речи душа.

Ђ

ЂОРЂИЈЕ - је име настало од имена Георгијекоје долази од грчког Γεωργος што значи онај који обрађује земљу односно земљорадник.

ЂУРО - име је настало од грчког имена Георгије што би у преводу значило земљорадник.

З

ЗЛАТКО - је име настало од именице злато.

ЗОРАН - име је облик имена Зора и настало је од именице зора (освит).

И

Илија је старозавјетно светописамско име. Латински и грчки облик му је Елиас и отуда је име дошло к нама. Првобитно, јеврејски гласи Елијјаху и значи мој Бог је Господ .

Ј

168


ЈОВАН - име је произашло из латинског имена Јоханнес (Јоханнес), које је дошло од грчког имена: Јоханес (Ιωαννης), а оно од хебрејског имена Јоханан ( У пренесеном значењу .(יוחנןпредставља онога коме се Бог смиловао.

Л

ЛАЗАР - име долази од грчког Лазарос од хеб. Ел азар - Бог је помогао. Од Ел - Бог и азар - помогао је.

М

МИЛАДИН - је старо славеносрпском име. Сложено је од основа са значењем мил(о) и радост, веома продуктивних основа у словенској ономастици.

МАРКО - тачно порекло имена Марко није сигурно, пошто постоји више теорија о значењу и етимологији имена. Могуће је да потиче од латинског Марцус, што је облик за римско лично име. По неким тумачењима, изведено је из имена Мартиус, што значи рођен у марту, или из мас, марис, у значењу мужеван. По другим изворима, име је изведено из речи Марс, којом се у римској митологији називао бог рата. Постоји теорија да је у основи имена латинска реч Марцело, у значењу бити слаб, увео, млитав.

МИЛАН - је име домаћег порекла. Долази од придјева мил(мио).

МИЛЕТА - је име домаћег порекла. Долази од придјева мил(мио).

МИЛИЈА - је име домаћег порекла..Долази од придева мил(мило).МИЛИСАВ - је име домаћег порекла. Настало је од придева мил(мило) и наставка слава, да буде частан, племенит, славан.

МИЛИЋ је име домаћег порекла. Настало је од придева мил (мило) и наставка слава, да буде частан, племенит, славан.

МИЛО - је име домаћег порекла. Долази од придјева мил(мио).

МИЛОВАН - је име домаћег порекла. Значење имена је од глагола миловати, тј. Милован који је узет за лично име.

МИЛОРАД - име је старо славеносрпском име. Сложено је од основа са значењем мил(о) и радост, веома продуктивних основа у словенској ономастици. Иако је забележено још у средњем веку, у народу је било прилично ретко до средине прошлог века, када је постало једно од наших најпопуларнијих мушких имена.

МИЛОШ - је име домаћег порекла. Долази од придева мил(мио).

МИЛУТИН - је мушко име домаћег порекла. Значење имена долази од придјева мил(мио).

П

ПЕРОВАН - је име које има латински облик Петрус. Извор је имену реч петра, која и грчки и латински значи стена, камен, хрид. Јеврејски се стена (петра) каже кефа.

ПЕТАР - има латински облику Петрус. Извор је имену реч петра, која и грчки и латински значи стена, камен, хрид. Јеврејски се стена (петра) каже кефа.

Р

169


РАДИСАВ - је свесловенска име. Настало је од глагола радовати и слава. Могуће је да је настало и од глагола радити што је мање вероватно.

РАДОМИР - је прастаро свеславенска име. Име је сложено је од основа са значењем радити и наставка мир који се често појављује у Славенко именима. Могуће је да је сложено и до придева радовати се и наставка мир у значењу који се радује миру.

РАДОЊА - име је домаћег порекла. Име је изведено из именице радост, па име означава оног ко је радостан.

РАЈКО - име је настало од речи рај, што је синоним за уживање односно блаженство.

С

СИМО - је име грчкога порекла. Име је скраћени облик имена Симон. Настало је од грчког Симонос, а оно из старохебрејског корена шим он са значењем: Бог слуша, слух, слушање, услишан.

СЛАВКО - је име славнског порекла. Настало је од основе слава.

СРЕЋКО - је име домаћег порекла. Настало је од именице срећа.

СТАНА - је славеносрпском име. Значење имена долази од основе стати (престари, остати). У прошлости се веровало да надјевања оваквог имена деци може зауставити помор деце у некој породици или обрнуто, зауставити даље рађање деце тамо где их је већ сувише. Такође може бити и да је име прижељкивано и настало од основе стајати (остајати) изражавајући родитељску жељу и интерес да се дјете одржи, остане у животу.

СТАНИША - је име словенског порекла. Име је сложено од основа са значењем стајати (намештати, остајати) и слава која се често користи у словенским именима. Настало од имена Станислав.

СТРАХИЊА - име је домаћег порекла. Име води корене из речи страх. Некада се веровало да име има заштитне дејство против злих духова. Најпознати са овим именом је Бановић Страхиња тј. Страхињић Бан из народне јуначке поезије, за кога није доказано да је аутентична историјска личност.

У

УРОШ - је мушко име мађарског порекла. Значење имена долази од мађарске речи ур што значи господар, господин и деминутивног наставка. Име Урош су носили многи српски средњовековни владари. Оно је међу Србима дуго важило за искључиво владарско име, због чега се у прошлости избегавало његово давање обичним људима. Урош је релативно често име у Србији.

15.2.ЖЕНСКА ИМЕНА

А

АЛЕКСАНДРА - води порекло од муског имена Александра. Код нас је чест и деминитив овог имена име Саше. Име је створено од глагола Алеко - Браним и именице Анер (у генитиву Андрос) - човек, јунак. Име је чувеног војсковође македоског ја владара Александра Великог, утеменитеља града Александрије на обали Египта, чувеног због колосалног светионика и највеће библиотеке тадашње епохе.

АНА - је једно од многих светописамских властитих имена, врло раширених у свету. У изворноме хебрејском па затим Грчком језику гласи Ханнах сам значи милост, љупкост.

АНИЦА - је умањеница од имена Ана па има исто значење значи милост, љупкост.

170


АНКА - је женско име и умањеница од имена Ана па има исто значење значи милост, љупкост.

Б

БЛАГА - је женско име настало у народу. Скраћени је облик имена Благомирка. Настало је спајањем речи благ, њежан и речи мир, што означава, благост, мирноћу, добродушност.

БОЈАНА - име Бојана је женски облик имена Бојана. Постоји више теорија о настанку Да сам поријеклу имена. Према једном од њих, води порекло од старословенске основе бојевати и да означава Борца, односно ратника. Потпуно супротно овоме је мишљење да је ово име изведено од основе бојати се, односно да означава оног који се боји.

БРАНКА - је име домаћег порекла. Значење имена долази од глагола брани.

В

ВАСИЛИЈА - име грчкога порекла. Значење имена долази од Басилиос, изворно из басилеиос у значењу Царски, краљевски. Према новогрчком изговору б се чита као в.

ВИЛА - име које је домаћа народна творевина настало од именице вила, она која је благословљено биће. На португалском језику Вила значи село.

ВИШЊА - име домаћег поријекла. Име биљке Вишња је узет за лично име. оставља се да реч Вишња потице са Кавказа, симболише Руменило.

ВЕРА - име је настало од именице Вјера. Постоји тумачење да је име настало урадити Латинске речи вера што значи озбиљна, односно истина.

ВЕЛИКА - име настало од придјева који је узет велика за лично име.

Д

ДАЈАНА - име је настало из имена Дијана па има исто значење божица лова, mесеца, светлости и плодности.

ДАНИЦА - име је Славенског поријекла. Име је настало по народном називу за Венеру - Звијезда Даница, изведену из речи дан. Венеру је, наиме, понекад могуће видети још по дану, рано ујутру пре изласка Сунца, или касно навече, одмах по заласку Сунца.

ДАНКА - је име Славенског поријекла. Облик је имена Даница, а оно настало из ријечи дан.

ДРАГАНА - име је женска варијанта имена Драгана. Име је настало од придјева драг, односно у женском роду драга.

ДРАГИЊА - је име домаћег порекла. Значење имена долази од основе драг, драга.

ДРАГИЦА – име је женска варијанта имена Драго. Настало је од придјева драг.

З

ЗАГОРКА - је име домаћег порекла. Име је настало од основе Загорје, означава житељку Загорја.

ЗЛАТИЈА - је име настало од ријечи злато у пренесеном значењу да буде драгоцјена личност.

ЗОРАНА - име је облик имена Зора и настала је од именице зора (освит).

И

171


ИВАНА - име је верзија имена Иван. Име је дошло преко грчке и латинске верзије, а оригинално је у јеврејском језику Јоханан (Јохоханан), састављено од Јахвех (Бог) и ханан (милостив), дакле Бог је милостив.

Ј

ЈОВАНКА - име је варијанта имена Јован, а које је произашло из латинског имена Јоханес (Јоханнес), које је дошло од грчког имена: Јоханес (Ιωαννης), а оно од хебрејског имена Јоханан (יוחנן). Значи, ономе коме се Бог смиловао.

ЈУЛИЈА - је име грчкога порекла. Значење потиче из грчког Иоулианос, латинског Јулианус у значењу блистав. Породично је име познате римске патрицијске куће из које је био и славни Цезар.

ЈУЛИЈАНА - је име грчкога порекла. Значење потиче из грчког Иоулианос, латинског Јулианус у значењу блистав. Породично је име познате римске патрицијске куће из које је био и славни Цезар.

К

КАЈА - име и скраћени облик имена Катарина. Значење имена је чиста.

КСЕНИЈА - је име грчког порекла. Име је настало од грчког Ксениа што значи гостољубљивост.

КАТАРИНА - је име које је скраћеница грчког облика Аикатхерине, старогрчки (еолски) аи значи увек, а катхара - чист, дакле, увек чиста.

КРИСТИЊА - је име настало од грчке речи ставрос што значи крст.

М

МАША - је библијско име, настало од имена Марија. Носи га више особа које се спомињу у Светом писму. У изворном јеврејском језику је Мирјам. Мариолози износе шездестак покушаја тумачења овог имена, али значење речи остаје и даље дискутабилно. У арамејском језику име се изговара Мариам, па једно тумачење каже да долази од речи мар (а) - госпођа, узвишена или према староегипатској речи мри (т) - она коју Бог љуби. Други тумаче да хебрејска реч Мирјам долази од хетитске речи (имена) Мариа у значењу која је као копље, реч мари, наиме, значи копље.

МАРИЈА је библијско име. Најчаснија је Исусова Мајка. Управо с обзиром на њу, Марија је вијековима најраширеније име у хришћанским земљама, с врло много верзија, а често иу склопу са другим именима. Наш је облик Марија према латинском изразу: Мариа, у изворном јеврејском језику је Мирјам. У арамејском језику име се изговара Мариам, па једно тумачење каже да долази од речи мар(а) - госпођа, узвишена или према староегипатској речи мри(т) - она коју Бог љуби. Други тумаче да хебрејска реч Мирјам долази од хетитске речи (имена) Мариа у значењу која је као копље, реч мари, наиме, значи копље.

МАРИНА - име и потиче од латинског облика Марианус, а значи Маријин; скраћено још и Маринус (Марин). Неки, додуше, Марианус и Маринус повезују с латинским речима маре - море, маринус - морски, што је, гледа на хришћанско озрачје настајања имена у много случајева (али не у свима) мање вероватно.

МАРИЦА - је име локалног порекла . Име је изведено од имена Мара.

Име Марта је грчко - сиркиског порекла. Потиче из грчког Мартха, а изворног је из сиријског порекла из речи мара у значењу господарица, госпођа.

МИЛАНКА - је име домаћег порекла. Долази од придјева мил(мила).

172

http://www.knjigaimena.com/?znacenje-imena-Maria


МИЛЕВА - име домаћег порекла. Значење имена долази из придева мила(драга).

МИЛЕНА - име долази од придева мил(мила).

МИЛИЦА - је славенско име. Корен имена Милица је "мил", те према томе порекло му може бити од грчке речи мил-ес са значењем војник. Затим, од јеврејске мил-и са значењем виртуоз, те од немачке женске изведенице мил-ла са значењем марљив.

МИЛКА - име долази од придева мил(мила).

МИЛОСАВА - је име домаћег порекла. Настало је од придева мил(мило) и наставка слава, да буде часна, племенита, славна.

МИЉА - је име домаћег порекла. Долази од придјева мил(мио).

МИЉКА - је име домаћег порекла. Долази од придјева мил(мио).

МИРИЈАНА - Име долази од хебрејског имена Мириам које има порјекло од хетиски Мариа што има значење која је као копље. Према неким мишљењима име Мирјана долази од именице мир.

МИРУША је име домаћег поријекла. Долази од именице мир. Име означава мир, спокој, благостање.

Н

НАДА - је име домаћег поријела а потиче од именице нада. Име означава наду, надање.

Р

РАДА - име је домаћег порекла. Име је изведено из именице радост, па име означава ону која је радосна.

РАМИЛА - је име арапског порекла које значи стрелац. Постоји и тумачење да је узбекистаног порекла и значи љубавница.

РАДОМИРКА - је прастаро свеславенска име. Име је сложено је од основа са значењем радити и наставка мир који се често појављује у Славенко именима. Могуће је да је сложено и до придева радовати се и наставка мир у значењу која се радује миру.

РАЈКА - име је облик имена Рајко. Име је настало од речи рај, што је синоним за уживање односно блаженство.

Роса - је име домаћег порјекла настало од именице роса, јутарње падавине, узето за лично име, а симбол је свежине и младости.

С

САВЕТА - је име настало од старохебрејском речи елисеба - ел и Сееба у преводу Бог је моја заклетва, Богу се клањам.САВИЦА - је женско име, које већином налазимо међу Србима. Име је изведено из имена Сава. Савица уопште није ретко име и налази се међу хиљаду најчешћих женских имена у Србији, гдје данас живи око сто особа које носе ово име..

САВКА - име је варијанта имена Саво и Савко. Потиче од јеврејске речи Саба што значи преображен, праведан.

САЊА - је име, чије значење долази од корена сањати.

СЛАЂАНА - име је релативно ново име, а изведено је од речи слатко.

СЛОБОДАНКА - име настао на домаћем тлу од именице слобода, или је придев слободан узет за лично име.

173


СТАНКА - је име за које постоје два тумачења. Прво тумачење каже да је настало од речи стати, престати што је пре представљало заштиту за дете од злих духова, а друго тумачење каже да је од основе стајати, остајати у смислу родитељске жеље да то дете остане на животу.

СТОЈА - је женско старо славеносрпском заштитно име. Настало од имена Стојана. Изводи порекло од корена стојан, стојни, стојати у значењу сигуран, чврст, постојан, који се не крши, не ломи. У народу је постојало веровање да се надијевањем оваквог имена детету, може зауставити помор деце у некој породици ли супротно, зауставити даље рађање деце тамо где их је већ сувише.

Т

Тома - име је једног од дванесторице Исусових апостола. Етминолошки долази од армениског (сирског) тома у значењу близанац. Код нас је име дошло преко грчког и латинског облика Тхомас.

16. НАРОДНЕ ИЗРЕКЕ

Ово су неке од народних изрека које се чују по Црној Гори, а у употребу су на подручју Лијеве Ријеке, а самим тим у код Мујовића.

1. Мајка благосиља и кад куне.2. Отац се не бира и не мијења.3. Двојица пијетлова, тијесно двориште.4. Двије жене конференција, три конгрес.5. Ако ти могу купит капу, не могу памет.6. Без одива ни радости, ни жалости.7. Бирај жену ушима, немој очима.8. Ђе одиве не долазе ту рода нема.9. Говеђа година.10. Кад сатари пас лане, вели виђи шта је.11. Кад идеш на част вуку, поведи и пса.12. Кола која крену низ брдо, не гурају се.13. Крава се у уста музе.14. Куку љуђи и оно сте туђи.15. Купуј прво сусједа, па кућу и имање.16. Кус пијетао пиле довијека.17. Лажов лаже и кад ћути.18. Лијепо блеји, али мало млијека даје.19. Лоза без коријена не рађа.20. Магарац заплива кад му вода дође до ушију.21. Најбоље пливају они којима је море до кљена.22. Налјепши је цвијет уз бољега.23. Не дирај жену и кокошке кад имаш госте.24. Не ниче ђе се не сије.

174


25. Неправедно стечено не прелази треће кољено.26. Не тражи пријатеља ђе га нијеси оставио.27. Ни мој сабља није задрђала.28. Од једног ударца дуб се не обара.29. Од лошег вина ни сирце није добро.30. Са мање образа трбух до зуба.31. Паметнији се за рогове вежу.32. Све једном мине, брука остаје.33. Шутави добија рогове кад се ожени.34. Сатави се рђа и чађа.35. Тај може заспати и поред лисице, а да је не пробуди.36. Унијела руно у туђу торину.

17.РОДОСЛОВИ

Српски сроднички односи проистичу из сродства (крвног, грађанског, тазбинског, пријатељског, духовног) и српски језик је врло богат речима када су у питању родбински односи. Неки термини се не могу наћи и превести у једној речи на многе друге језике, укључујући и друге словенске језике.

175

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE_(%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE)


Сл. Српски родослов

Постоје два начина за израчунавање (компутацију) крвног сродства: грађанско или цивилно израчунавање (лат. computatio civilis) и природно израчунавање (лат. computatio naturalis). Првим се утврђују степени, а другим колена. Природно израчунавање у правој линији врши се као код цивилног израчунавања. Колена се израчунавају од потомака ка претку или обратно (нпр. прво колено су отац/мајка и син/кћерка, друго колено су деда/баба и унук/унука итд.). Код побочног сродства је другачије, ту се израчунава одстојање само са једне стране. Ако је на једној страни одстојање веће до заједничког претка, онда се узима у обзир само веће одстојање. Тако, брат и сестра су прво колено, први рођаци су друго колено, ујак и нећак су друго колено. Природно израчунавање присутно је у обичајном праву и канонском праву, мада нпр. Српска православна цркваизрачунава крвно сродство и сва друга сродства по степенима. Родитељи су отац и мајка детета:

176




Мајка — женски родитељ детета (биолошка мајка); Отац — мушки родитељ детета (биолошки отац); Очух — муж мајке за њену децу из претходног брака или ванбрачне везе; Маћеха — очева жена његовој деци из претходног брака или ванбрачне везе.

Браћа и сестре родитеља и њихови супружници: Стриц или чича, чика, ћић — очев брат; Стрина — супруга очевог брата (није у крвном сродству); Ујак — мајчин брат; Ујна — ујакова жена (није у крвном сродству); Тетка — очева или мајчина сестра; Тетак или теча — теткин муж (није у крвном сродству).

Сродници по правој нисходној линији (потомци): Син — мушко дете родитеља; Кћер или ћерка — женско дете родитеља; Пасторак — син очухове жене или маћехиног мужа из претходног брака или

ванбрачне везе; Пасторка — кћерка очухове жене или маћехиног мужа из претходног брака или

ванбрачне везе; Унук — синовљев или кћерин син; Унука — синовљева или кћерина кћерка; Праунук — унуков или унукин син; Праунука — унукова или унукина кћерка; Чукунунук — праунуков или праунукин син; Чукунунука — праунукова или праунукина кћерка; Беле пчеле — деца чукунунука.

Потомци заједничких родитеља или само једног заједничког родитеља: Брат — син истих родитеља у односу на другу децу тих родитеља; Сестра — кћи истих родитеља у односу на другу децу тих родитеља; Полубрат – брат другој деци само по оцу или по мајци; Полусестра – сестра другој деци само по оцу или по мајци.

Р О Д О С Л О В

ГЕНЕРАЦИЈА НАЗИВ ОДНОС

0 Син, ћерка Мушко односно женско дете

1 Отац, мајка Родитељи, две особе различитог пола

2 Деда, баба Родитељи оца или мајке

177


3 Прадеда, прабаба Родитељи деда и баба

4 Чукундеда, чукунбаба Родитељи прадеда и прабаба

5 Наврдеда, наврбаба Следећа, старија генерација родитеља

6 Курђел, курђела Следећа, старија генерација родитеља

7 Аскурђел, аскурђела Следећа, старија генерација родитеља

8 Курђуп, курђупа Следећа, старија генерација родитеља

9 Курлебало, курлебала Следећа, старија генерација родитеља

10 Сукурдов, сукурдова Следећа, старија генерација родитеља

11 Сурдепач, сурдепача Следећа, старија генерација родитеља

12 Парђупан, парђупана Следећа, старија генерација родитеља

13 Ожмикур, ожмикура Следећа, старија генерација родитеља

14 Курајбер, курајбера Следећа, старија генерација родитеља

15 Сајкатав, сајкатавка Следећа, старија генерација родитеља

16 Бели орао, бела пчела Следећа, старија генерација родитеља

Таб. Родослов Двородно сродство (тазбина и пријатељство):

Свекар — мужевљев отац; Свекрва — мужевљева мајка; Таст или пунац — женин отац; Ташта или пуница — женина мајка; Зет — ћеркин или сестрин муж; Снаха или снаја — синовљева, унукова или братова жена; Девер — мужевљев брат; Јетрва — жена мужевљевог брата; Заова — мужевљева сестра; Својак или свак — мужевљеве сестре муж; Шурак или шуријак — женин брат; Шурњаја — жена жениног брата;

178


Свастика — женина сестра; Пашеног, пашанац или свак, баџа/o, шогор — муж женине сестре; Свастић односно свастичина — син односно ћерка женине сестре; Пријатељ — отац кћеркиног мужа или синове супруге; Прија — мајка кћеркиног мужа или синове супруге.

179


17.1.РОДОСЛОВ МУЈОВОВИЋА ПОТОМАКА ИЛИЈЕ МУЈОВИЋА OД РОДОНАЧЕЛИКА МИЛУТИНА (МУЈА) МУЈОВИИЋА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА

182


183


184


17.2.РОДОСЛОВ МУЈОВИЋА ПОТОМАКА ИЛИЈЕ МУЈОВИЋА ОД ВАСА РОДОНАЧЕЛНИКА ВАСОЈЕВИЋА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА

183


17.3.КОМПЛЕТАН РОДОСЛОВ МУЈОВИЋА ТРУПА ПОТОК СА МУШКИМ И ЖЕНСКИМ ПОТОМЦИМА

17.4.КОМПЛЕТАН РОДОСЛОВ МУЈОВИЋА ЛИЈЕВА РИЈЕКА

184


185


18.ВАСОЈЕВСКЕ ПЈЕСМЕ

Од Ножице до Полице

Од Ножице до Полице,расту ђеца старог Васа,славне лозе Немањића,ту је темељ старог Раса,славне лозе Немањића,ту је темељ старог Раса.

Ту је вила са врх Кома, у стихове пјесмове слала,

ту се пјева и дан данас, није моја земља мала.Ту је вила са врх Кома,

у стихове пјесмове звала,кото каже ко то лаже

Србија је мала.

Ту се капа црногорска ,са поносом и сад носи,а четири слова на њој, говоре ти тачно ко си,а четири слова на њој, говоре ти таччно ко си.





Ту се пише ћирица, Српске гусле зорно јече,

џефердара јека стоји, када дође Бадње вече,џефердара јека стоји,

када дође Бадње вече.




Србија је мала.Ту се пјева Боже правде,ту је вила гњездо свила,ту Васова ђеца славе, Архангела Михаила,

186


ту Васова ђеца славе, Архангела Михаила.





Браћа Васојевићи

На сјеверу Црне Горе, ђе најљепше свићу зоре,

рађају се сиви тићи,то су браћа Васојевићи,

рађају се сиви тићи,моја браћа Васојевићи.

187


Ту је мој родни крај, мој завичај,

ту ме вазда неко чека, кад да се враћам из далека

2x

Ђе год пођем по свијету,мене родно мјесто чека,и поносно свима кажем ,

родила ме Васојевка.



2x

Вратит ћу се родном крају,ђе најприје зора свиће,

да обиђем родно мјесто , да обиђем Васојевиће,

да обиђем родно мјесто , моје Васојевиће.



2x

Васојевка

Још увијек за те питамвасојевске зоре бијеле.

2xДа ми казжу да ли су теда ли су те не'дје среле.

РЕФ. 2xА рекла си да ћес са мномда проведес многа љета

188


а данас се, Васојевкоја без тебе тужан сетам.

Сузе твоје расуте сусиром мога родног краја.

2xПлакала си на растанку

отишла из завичаја.

РЕФ. 2xА рекла си да ћес са мномда проведес многа љета

а данас се, Васојевкоја без тебе тузан шетам.

Као јаглић ти си билау пролеце, дивни, зути.

2xИако те висе немам

мило ми те споменути.

Ивана се кроз Беране шета

Састало се моје друштво старо,да прошета својим родним градом,

у сусрет нам једна жена иде,Боже, кога моје очи виде.

Угријало с' Јасиковца сунце,задрхтало Васојевско срце,

после много прољећа и љета,Ивана се кроз Беране шета,

после много прољећа и љета,Ивана се кроз Беране шета.

Гледала ме к'о да не вјерује,

189


док ме руком својом додирује,три пољубца у образе њене,озивјеле лимске успомене,

три пољубца у образе њене,озивјеле лимске успомене.




.Причали смо на крају улице,сузе су нам наквасиле лице,моје име дала своме сину,

да је сјеца на љубав једину, моје име дала своме сину,

да је сјеца на љубав једину.




Еј вароши поред Лима

Еј вароши поред Лима, поред Злоречице,

умиваш ли бистром водом лијепо јој лице.

2x

Андријевица варош зна, и околна села, и околна села,

и комови још причају, она ме је вољела,она ме је вољела.

2x

Еј вароши упита је,дал се сјећа мене,

дали памти загрљаје,

190


крај јеле зелене,2x


и Комови још причају, она ме је вољелаона ме је вољела.

2x

Еј ваароши дали шета, обалама Лима

Дали срце још јој бије, замном у њедрима

2x


и Комови још причају, она ме је вољелаона ме је вољела.

2x

Е мој друже Васојевски

Рођени смо покрај Лимадивили се Комовима

нераздвојни ми смо билиса извора воде пили.

Сјећаш ли се кад смо знали у кафани лумповали

с дјевојкама вино пилизадњу пару потрошили.

Реф.А знам добро, а знаш и ти

нас не могу раставити и сто рампи да поставенеће моћи да раставепријатеља добра два као што смо ти и ја.

Васојевске знају зорепозелени и њене горе

191


фини цвијет с ливадазавичају да припада.

Сањам моје родно мјестоал' не идем њему често

а у срцу моме трајуда се вратим завичају.

Реф.

Поздрављам те добри дружецветају ти данас ружеужива ли душа твојанађе ли се Боже која.

Васојевске дивне дамеод љепоте памет стане

кад те гледа, кад се смијекао сунце да те грије.

Реф.

Гледала сам с Кома плава

Гледала сам с Кома плава како вјетар замотава.

2x

И гледала бијеле мраве низ Комове како јаве .

2x.

Гледала сам са Комова Куче Марка Миљанова.

2x

И гледала са Комова Куче Марка Миљанова.

2x

Гледала сам са свих страна куле Вића Радована

2x

И гледала са свих страна куле Вића Радована

2x

192


Гледала сам град Беране Тој вароши нема мане

2x

И гледала град Беране тој вароши нема мане.

2x

гледала сам Колашина мала варош ал' је фина

2x

и гледала Колашина мала варош ал' је фина

2x

Чобаница са Комова

Прољеће на Комовима,топлим дахом зору буди,

ја бијело стадо чувам,што за росном травом жуди.

Ја несташна црногорка, чобаница са Комова,

за бијелим стадом идем, бранећ стадо од орлова.

2x

Пењући се литицама,грбим врху преко стјења, вјетар ми се косом игра,

док планина рухо мијења.

Ја несташна црногорка, чобаница са Комова,

за бијелим стадом идем, бранећ стадо од орлова.

2x

Још да ми је да долети,један ђетић што га желим,да га свопјим црним оком,посред срца устријелим

Ја несташна црногорка,

193


чобаница са Комова,за бијелим стадом идем, бранећ стадо од орлова.

2x

Васојевка

Ја поносно свима кажем, ђе је моја колијевка, у брдима Црне Горе, родила ме Васојевка.

Ја волим сваку стопу, ђе моја нога крочи, за моју родну груду, дала бих и своје очи.

Ја волим сваку стопу, ђе моја нога крочи, за моју Црну Гору,

дала бих и своје очи.

Наслиједила сам од мајке,њежну руку и њепоту,а од оца храбро срце,

ведар поглед у животу.

Ја волим сваку стопу, ђе моја нога крочи, за моју родну груду, дала бих и своје очи.



У љубави срећна живим,

194


већ давно сам нашла момка,волим га и вјерно љубим,

као свака Црногорка.

Ја волим сваку стопу, ђе моја нога крочи,

за смоју родну груду, дала бих и своје очи.



Васојевко

Волио сам Милијану, Васојвку из Берана.

Љубио сам очи њене, црне косе расплетене.

Васојевко, Васојевко,волим твоје црно око.

Црно око црно као ноћ,Васојевко опет ћу ти доћ.Љубисмо се без свједока,

ја и моја Милијана.Виђио нас нико није,

само јела што се вије.


Црно око црно као ноћ,Васојевко опет ћу ти доћ.

Лишће паде јесен дође,наша љуба с' цвјетом прође.

Ја оставих Милијанау, Васојевку уплакану.


Црно око црно као ноћ,Васојевко опет ћу ти доћ.

195


Вила Васојевка

Вило бијела, Васојевкавидиш ли ми у очима.

Давно желим са твог дланада попијем воде с Лима.

2x

На раме ми главу спустида ти мијем бијело лице.

Ја ћу тебе водом с Лимаа ти мене са Рибнице.

2x

РЕФ.Лети пјесмо Црном Горомда се чује на све стране.

О љубави што су крилиПодгорица и Беране.

2x

Највећа си моја жељашто у једно срце стане

Што би било, загрљенида прођемо кроз Беране

2x

Кроз Беране, Бијело ПољеЦетиње ил' Подгорицу.

Сви би рекли - бијели голубнашао је голубицу.

2xРЕФ.

Лети пјесмо Црном Горомда се чује на све стране.

196


О љубави сто су крилиПодгорица и Беране.

2x

Васојеко моја ђе си

Отишла си више се не јављаш,а клела се да не заборављаш.

Наше шетње крај Лим ријеке, у прољеће 2000 - неке,

2x

Васојевко моја ђе сина којој си сад адреси.

У којем ли живиш граду, јави ми се дај ми наду

2x

Људе питам дали си се удала,завичају не долазис мала.

Увијек ме на љубав посјњте, мале ласте сто заједно лете.

2x

Васојевко моја ђе сина којој си сад адреси


2x

Видјели те наши пријатељи,и рекли ти да те срче жели.

А ти дуго ћутала си миланиз образе киша ти је лила.

2xВасојевко моја ђе си

на којој си сад адреси


2x

197


Лим ријеко

Лим ријеко кунем те именом,реци мени шта је са Миленом,као мали пољупце смо крали, и на љубав ми се заклињали,

ми се заклињали.

Проговара ријека кривудава, ријека кривудава,

јуче ти се Милена удла, и уз пјесму свати је одвели,

свати је одвели, молила те срећу јој пожели,

срећу јој пожели.

Из очију суза је потекла, суза је потекла,

плакали смо и ја и ријека, и ја и ријека,

дао сам ти прстен на обали, прстен на обали,

како драга, да се заборави, да се заборави.

198


Доћи ћу ти под Комове

Све ме јадна мала зове, да јој дођем на Комове,

до лијепе Црне Горе, да цекамо рујне зоре, до лијепе Црне Горе,

да цекамо рујне.

Ево мене доша сам ти, са Гатачког Поља равна,

да те водим Васојевко, то је моја жеља давна.

2x

Биће као што сам реко,доћи ћу ти Васојевко, ако Бог да ето мене,кад ливаде озелене,кад ливаде озелене.



2x

Љепотице са Комова,Ти си жена мојих сноваводи ћу те дому моме,

тамо Пољу Гатзачкоме,води ћу те дому мометамо Пољу Гатачкоме.



2x

Ком планина пуна брава

199


Ком планина пуна брава,међу њима чобан спава.

Ком планина пуна брава,међу њима чобан спава.

2x

Он не спава но дријема,јер тврдога сана нема.

Он не спава но дријема,јер тврдога сана нема.

2x

И ако га сан превари, на ум су му бјели брави.

И ако га сан превари, на ум су му бјели брави.

2x

Ој Комовске вите јеле

Ој комовске вите јеле, што сте тако потамљеле.

2x

Јер у вама нема лада, да одмара душа млада.

2x

Некада сама у твом ладау, одмарао душу младу.

2x

Прегазит ћу лим ријеку, пољубит ћу Васојевку.

2x

Оста љуба срца мога,поред лима зеленога.

2x

Вила вилу преко Кома звала

Вила вилу преко Кома звала,вила вилу преко Кома звала.

200


Ој вилице моја другарице,ој вилице моја другарице.

Јесил, јеси ли била на Кома на планину,јесил јеси ли била на Ком на планину.

Јесил, брала с Љубана, Јаблана,јесил, брала с Љубана, Јаблана.

Јесил, јесил пила воде са Маргарите,јесил, јесил пила воде са Маргарите.

Вила вилу преко Кома звала,вила вилу преко Кома звала.

19.ЛИТЕРАТУРА

[1] Нико Хајдуковић, "Мемоари", ЦИД, Подгорица, 2000 година, страна 15[2] “Међународни положај Црне Горе, у XIX Вијеку", Београд, 1960 година, страна1l6 [3] Извор: Vасојевички закон у дванаест точака, Ступови, Aндријевица 1997 година.[4] Писац и публициста Ратко Делетић je 1980. Године пронашао рукопис проте Мичоша Велимировића „Племе Васојевићко“ у архиви Пећке патријаршије. Рукопис потиче из 1901. године, а кнјиг је објављена 2003. Године у издању издавачке куће „Андријевица“, чији је главни и одговорни уредник био управо Ратко Делетић.

201

https://sites.google.com/site/vasojevici/#_ftnref1


[5] Радослав Јагош Вешовић, Племе Васојевићи, Београд 1928 година[6] Илија М. Јелић, Васојевички закон од 12 точака, Београд 1929 година[7] Рада Стијовић, Говор Горњих Васојевића, Београд 2007 година[8] Рада Стијовић, Из лексике Васојевића, Београд 1990 година[9] Internet: http://sites.google.com/site/vasojevici/[10] http://www.sdjukic.com/DJUKICIODPAVICA/ 04Vasojevice%20i%20Vasojevici%20str%2025_49.pdf[11] http://sr.wikipedia.org/wiki/??????????[12] http://www.sdjukic.com/DJUKICIODPAVICA/ 06Sveti%20Arhangel%20Mihajlo%20Krsna%20slava%20str%2069_71.pdf[13] http://www.spc.rs/files/u6/Vasojevici_korijeni_i_tradicije_novo_CIRILIC.pdf[14] http://picasaweb.google.com/103404475673815351970/ RODOSLOVMUJOVICA#5731275560965143122[15] http://www.komovi.com/kom/.html[16] Вујадин Мујовић, "МИ ИЗ КРУШЕВИЦА"[17] КЊИГА: ОБНОВА И ГРАЊА МАНАСТИРА И ХРАМОВА У ЦРНОЈ ГОРИ, СТРАНА 547, 548, 549[17] http://www.knjigaimena.com/http://bibliotekavasojevici.blogspot.com/[ 18]http://www.spc.rs/sr/sabor_vasojevica_13_septembar_crkva_sv_arhangela_mihaila_na_nozici_kod_lijeve_rijeke[19]http://www.spc.rs/sr/zavjetna_slava_vasojevica[20] Ратко Делетић и Вељко Делетић - Братство Делетића, Издавачка кућа Комови Андријевица, 2003. година[21]Ратко Делетић - Манастир Архангела Михаила На Ножици (Васова Црква), Издавачка кућа Комови Андријевица, 2000. година[22]http://memorijal.org/index.php?pg=heroj&id=1080[23]http://ubr.co.me/poginuli-i-nestali-borci/48-spisak-poginulih-boraca[24]http://www.photofacefun.com/photoframes/&section_id=27

202

http://www.knjigaimena.com/

http://www.komovi.com/kom/.html

http://picasaweb.google.com/103404475673815351970/%20RODOSLOVMUJOVICA#5731275560965143122

http://picasaweb.google.com/103404475673815351970/%20RODOSLOVMUJOVICA#5731275560965143122

http://www.spc.rs/files/u6/Vasojevici_korijeni_i_tradicije_novo_CIRILIC.pdf

http://www.sdjukic.com/DJUKICIODPAVICA/%2006Sveti%20Arhangel%20Mihajlo%20Krsna%20slava%20str%2069_71.pdf

http://www.sdjukic.com/DJUKICIODPAVICA/%2006Sveti%20Arhangel%20Mihajlo%20Krsna%20slava%20str%2069_71.pdf

http://sr.wikipedia.org/wiki/??????????

http://www.sdjukic.com/DJUKICIODPAVICA/%2004Vasojevice%20i%20Vasojevici%20str%2025_49.pdf

http://www.sdjukic.com/DJUKICIODPAVICA/%2004Vasojevice%20i%20Vasojevici%20str%2025_49.pdf

http://sites.google.com/site/vasojevici/

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%D0%A1%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%D0%A1%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B


1

Documents

MУЈОВИЋИ ОГРАНАК ИЛИЋИ ИЗ ТРУПА ПОТОКА.docx